.1.2. Šta je filozofija?

Sa ovim karakterističnim pitanjem, vredi započeti ovu raspravu. Zbog čega se mi pitamo šta je
to filozofija? Oduvek postoje takvi ustaljeni termini kojima se svakodnevno služimo, ali ukoliko
pokušamo da se zapitamo šta su ti termini tu nailazimo na jedna zaključana vrata koja ne znamo kako
treba otvoriti. Međutim sam termin filozofija nije toliko zagonetan, kao što bi to bili prostor i vreme,
filozofija samim tim što joj se uvek pristupa na takav način, da taj način pristupanja definiše nju 8,
omogućava mi da je mnogo lakše definišem nego što bih već napomenute druge termine. Kada se
zapitam kako se to filozofija shvata, trebalo bi izdvojiti dva aspekta o kojima ću pričati. Jedan aspekt
bi bilo značenje filozofije u svakodnevnici, a drugi bi bilo ono čisto pitanje – čiji se odogovor oslikava
u samim filozofima. Prvi aspekt svakako treba zanemrati, jer to je ta magla koja sakriva čistu bit stvari,
ali hajde ipak da vidimo kako se to filozofija danas shvata u svakodnevnici. Reč filozofija, reč koja je u
mojim srednjoškolskim danima činila da mi srca ubrzano kuca od samog pomena iste, danas se retko
čuje među ljudima, ali kada se čuje onda se ona obično spominje u nekom pežurativnom smislu.
,,Svako ima svoju filozofiju!” – kaže se, često se čuje i – ,,Nemoj da filozofiraš!”, a isto tako i – ,,On
ima svoju neku filozofiju!”. Pored ovih pomena filozofije ima i mnogih drugih. Međutim ovo ne vredi
razmatrati kao dobar aspekt, koji bi nam kazao šta je to filozofija, ne zato što nam ovi pomeni ne
govore o tome, već zato što će u drugim kulturama biti drugi pomeni iste. Zato, pre svega zbog
različitog interpretiranja i upotrebe reči filozofija, ne treba ovaj aspekt razmatrati – on bi nam dao
odgovor koji ne bi mogao biti opšte prihvaćen ili konkretan. Moramo se okrenuti filozofima i istražiti
šta je filozofija, jer ako se negde ona oslikava onda će se oslikavati u njima. Ja ovde ne nameravam da
sprovodim nekakvu istorijsku interpretaciju tog termina, već čisto sistematski ću pokušati da doznam i
odredim filozofiju i šta bi ona to bila. Ne smemo reći da je bit filozofije različita od filozofa do
filozofa, mi moramo potražiti ono šta je u biti isto kod svakog od njih, jer bit filozofije treba biti ista, a
ono što gradi ta bit, to treba biti ono što sam filozof konstituiše nad tom biti. Tako se ova rasprava
svela na pitanje – ,,Šta je bit filozofije?”. Ono što bi bilo karakteristočno za svakog filozofa je:

1. Postavljanje pitanja, vezanih sa stvari oko nas i u nama.

2. Pokušaj da se dozna odgovor na ta pitanja.

Ova dva aspekta su osnovna za svakog filozofa i ne možemo naći onoga ko bi bio filozof, a ne bi

__________________________________________________________________________________
8
Filozofija, za razliku od prostora i vremena, se skoro pa uvek koristi u onom značenju koje je suština njene biti. Kada
kažem suština njene biti, misli na to da samo bavljenje njom nas vodi do te biti koja predstavlja uslov postojanja same
filozofije. Ukratko rečeno, bit filozofije omogućava samoj filozofiji da bude takva kakva jeste. Međutim, postavlja se
pitanje , da li je ta bit nešto što tvori ono u čemu će ta bit biti bit tog tvorenog kojeg ona tvori ili je ta bit nešto što se kasnije
pojavljuje istraživanjem definisane tvorevine. Mislim da je sasvim jasno da je bit ono što treba biti prvo, da bi tvorevina
uopšte mogla postojati. Ta bit konstruiše tvorevinu (oslikava je) , u ovom slučaju filozofiju, i mi bavljenjem tom
tvorevinom, zapravo istražujemo tu bit. Šta se sada dešava? Problem sa prostorom i vremenom je taj što se bit prostora i
vremena odavno zamaglila usled svakodnevnog korišćenja ovih termina, mi sada ne znamo uopšte šta je vreme? Ajnštajn je
rekao – vreme je ono što vidim na satu. To samo govori u prilog tome kako se bit vremena i prostora zamaglila kroz
vreme. Srećom filozofija ima manje poteškoća sa ovim problemom!
postavljao određena pitanja, a na ista ta pitanja pokušao da da i odgovor. Prirodu pitanja i prirodu
odgovora na njih dobijamo u skladu sa nahodjenjem koje ima određeni filozof. Tako da smo došli do
odgovora šta je bit filozofije. Bit filozofije je postavljanje pitanja i traženje odgovora na njih. Međutim,
ova definicija je preširoka, jer svako od nas dnevno postavi mnoštvo pitanja i dobije mnoštvo
odgovora, da li smo svi mi onda filozofi? Nipošto. Kojim pitanjima se onda bave filozofi? Filozofi se
bave onim pitanjima koja oduvek muče čovečanstvo. To su ona pitanja na čije odgovore još nismo
naišli, to su ona pitanja kojima mi preispitujemo već date odgovore. Kako vidimo najpre imamo
večita pitanja9, a imamo i kritička pitanja10. Ovo dvostruko pojavljivanje pitanja totalno odgovara
onome što bi nazvali bit filozofije. Ovaj segment nije ni toliko problematičan koliko je drugi, naime
filozofi pokušavaju da daju i neke odgovore na takva pitanja. Šta je bit filozofije onda sada?
Postavljanje večitih i krtičkih pitanja... A šta je sa odgovorima?

1.3. Odgovor – drugi aspekt biti filozofije

Kakve nam odgovore pruža filozofija? Ovim pitanjem ćemo baš osvetliti slabu tačku same
filozofije. Od nastanka filozofije pa do današnjeg dana, sve nauke koje su proizlašle iz nje su se
osamostalile i počele da svoja razmatranja vrše van same filozofije. Dajući odgovore na večita pitanja,
filozofija je iznedrila mnoštvo objektivnih nauka, ali vremenom se taj krug kojim filozofija stvara
nauke suzio, i kako je koja nauka izlazila iz nje, obruč u kome se filozofija nalazila postao je sve tešnji.
A sada te nauke daju nama odgovore, međutim filozofija ne učestvuje u njima. Tako da i ovde imamo
dva aspekta odgovora koje nam filozofija daje. To su subjektivni i objektivni. Objektivni su kako sam
već i rekao, ono što mi danas vidimo u naukama koje se bave svojim oblastima, ali nužno je reći da
filozofija ne daje odgovor kojima se bav same te nauke danas, već samo daje odgovor koji su same te
nauke. Filozofija definiše nauku (psihologija – nauka o duši), ali ona nema kontrolu nad njenin
odgovorima, jednostavno gubi se konekcija između filozofije i odgovora koje daje sama nauka koja je
nastala iz filozofije. I tu je ključni problem. Kao kada bi otac video svog sina na rođenju i dao mu ime,

______________________________________________________________________________
9
Šta su to večita pitanja? Ja moram nužno da uvedem sintagmu ,,večita pitanja”, jer ne mogu drugačije definisati ono što
želim reći. Večita pitanja su ona pitanja, koja su već ustaljeno filozofska: ,,Da li postoji Bog?”, ,,Šta je to um?”, ,,Šta je
univerzum?”... To su pitanja koja oduvek muče svakog čoveka. Ipak da bi svako mogao da odredi za svoje pitanje da li je
večito ili ne, mora ga nekako raspoznati putem nekih određenja. Zato da ne bi nabrajali sva ta pitanja (ko zna koliko ih
ima?), mora da se utvrde određenja koja ih definišu. Kako raspoznati večito pitanje? Večito pitanje je pitanje na koje još
nema odgovora, najprostije rečeno. Opet, ovo predstavlja problem onima, kojima je postojanje Boga već sigurno, to je kako
vidim i početno mimoilaženje između nauke o znanosti i filozofije. Problem koji se ovde javlja je taj što bi nekom to večito
pitanje, prestalo biti večito, jer on zaista misli da Bog postoji, a time bi određenje da na takva pitanja ne treba imati
odgovora bilo prekršeno. Zato moramo dodati još da su večita pitanja ona na koja mi nemamo još sigurne odgovore. Šta su
sigurni odgovori? Sigurni odgovori su odgovori u čiju istinitost niko ne sumnja, zato pitanje o postojanju Boga ostaje večito
dokle god na ovoj planeti bude postojao barem jedan čovek koji u njegovo postojanje neće biti ubedjen. Da sumiramo,
večito pitanje je pitanje na koje mi još nemamo siguran odogovor. Ovo pitanje može da prestane da bude večito i ukoliko se
svi ljudi ubede u pogrešno, zato postoji i kritički aspekt pitanja kojima se bave filozofi, preispitujući već postojeće
odgovore.
10
Kritička pitanja su pitanja kojima mi preispitujemo već date odgovore na večita pitanja, jer ,,nekada davno” sva pitanja
su bila večita.
ali bi umro u njegovom detinjstvu i ne bi uticao na stvaranje njegovog karaktera. Isti je slučaj i sa
filozofijom i naukama. Druga vrsta odgovora koje filozofija pruža je ono što mi zovemo filozofija
određenog filozofa. Tako nastaju određeni filozofski pravci – idealizam-realizam, racionalizam-
empirizam, spiritualizam-materijalizam... Filozofija se kroz tu svoju subjektivnost oformila kao
određeni pravci kojima pristupaju oni koji su svojim tumačenjima došli do takvog zaključka da
zastupaju takve i takve stavove. Jadna mi je onda filozofija, ako je takva. Ova nemoć koja se iskazuje
kroz subjektivnost filozofije, je upravo nastala zbog prestanka one konekcije sa odgovorima koje pruža
nauka. Sada ona žuri, mislim na filozofiju, da svojim razmišljanjima pruži odogovor, kojeg još nema u
nauci, time nažalost samu sebe sve više i više urušava. Ako je Niče rekao za Boga da je mrtav, isto
danas treba reći za filozofiju, jer to je pravedno.

Međutim, zapitajmo se, da li možda nauke ipak u svojim otkrićima (datim dokazima), moraju u
sebi sadržati taj filozofski elan, kako sam već u uvodnom delu rekao? Ukoliko malo bolje razmislimo,
shvatićemo da nauke svojim dokazima pristupaju na već određeni način. Još od pojave eksperimenta u
naukama se jasno zna šta je dokaz, a šta je propali eksperiment. Nema tu filozofije. Nauke u sebi
sadrže već jedan predodređen čvrst mehanicistički obrazac po kojem se određuje da li je nešto dokaz ili
ne. Ipak ovo ne važi za sve dokaze i za sve naučnike, naime u istoriji postoje i oni koje bih ja nazvao
znanstvenici, to su oni koji pripadaju nauci o znanosti. Međutim, njih je malo. A pošto je ovde pitanje
da li ipak nekako filozofija utiče na nova otkrića, možemo samo reći da filozofija može da utiče na
postavljanje pitanja, ali da ne utiče nikako na odgovore koje daju nauke. Nekom će pasti na pamet
pitanje - ,, Kakvog je oblika Zemlja?”, ali sam naučnik neće se dalje uplitati u raspravu o tome, već će
pokušati da to dozna zasigurno objektivno, ,,on će se uzdići van Zemlje i tada shvatiti kakvog je
oblika”, a time i pružiti siguran dokaz o svojim tvrdanjama. U tome je prednost naučnika nad
filozofom. Zaključili smo da je priroda filozofije dvostruka. Ona pruža dobra pitanja (sama ta pitanja
su i oformila nauke), međutim u želji da odgovori na njih mimoilazi se naučna i filozofska struja.
Dakle, ne možemo reći da filozofija utiče na odgovore koje daje nauka, ona jedino može da utiče na
pitanja koja se postavljaju. Zato jedina pozitivna strana filozofije jeste postavljanje pitanja.

Sada treba videti, opet, šta je to bit filozofije? Bit filozofije je postavljanje večitih i kritičkih
pitanja, na koja filozofija pruža subjektivne odgovore 11, dok jedini njeni objektivni odgovori bivaju
same nauke. Tako dođosmo do toga šta je bit filozofije, a time i do toga šta filozofija u svojoj formi
treba predstavljati. Mnogi bi se zapitali onda, zar možda i same nauke nisu jedan sistem subjektivno
određenih pogleda na svet, koji nama dokaze predstavljaju kao objektivno moguće? Ovim pitanjem ću
se baviti kasnije. Mene sada više muči ovaj drugi deo definicije biti filozofije, a to je da su njeni
objektivni odgovori same nauke. Da li je možda ovo netačno? Hajde da ga ispitamo! Pošto smo rekli
da je filozofija svojim pitanjima oformila same nauke, da li bi mogli reći za njih da ih filozofija čini
kao tako datim objektivnim, ili su one postale objektivne usled tretiranja pitanja na način svojstven

__________________________________________________________________________________
11
Filozofija ne može da pruža objektivne odgovore, jer su joj je tu mogućnost oduzele nauke, a ona sa odgovorima koje
pruža nauka nema nikakve veze, samim tim ona ne učestvuje u njima i nema ih u svojoj biti. Pak, da li jedine objektivne
tvorevine biti filozofije mogu biti nauke?
njima? Jasno je da ukoliko bi se naučnici bavili problemima na način koji to čini filozofija, onda same
te nauke bi bile grane filozofije, koje se i dalje baziraju na subjektivnim odgovorima. Zato, ne možemo
reći da ih je filozofija oformila kao objketivne, već ih je način na koji oni kazuju svoje odgovore
načinio takvim. S tim, moramo kazati da drugi deo definicije biti filozofije, ne može biti dobar. Na
kraju ostajemo pri definiciji – Bit filozofije je postavljanje večitih i kritičkih pitanja, na koje filozofije
pruža subjektivne odgovore. Došli smo napokon do toga šta je bit filozofije i kako ona fungira sa
samom filozofijom. Ono što ostajem dužan da objasnim je to šta ja smatram pod subjektivnim i
objektivnim. Tim ispitivanjem bih konačno i završio određenje biti filozofije.

Možda malo kasnim sa ovom temom, jer se u dosadašnjoj raspravi i te kako spominju oba
termina, ali uglavnom njihova upotreba ne odstupa značajno od kolokvijalne upotrebe tih termina, tako
da se iz konteksta moglo zaključiti šta se smatra subjektivnim, a šta objektivnim. Što meni sada još
više olakašava posao pri njihovom ispitivanju. Subjektivno se, najprostije rečeno, odnosi na
jednostranost. Naravno treba napomenuti da se oba termina ovde koriste isključivo u odnosu na
spoznaju 12. Subjektivno bi se onda odnosilo na ono što nema utemeljenja na svim poljima (granama
znanosti) i što bi predstavljalo određeno gledište pojedinca koji nema dovoljno dokaza da objektivizuje
svoje subjektivno stanovište. Ja mogu da smatram da je sve Jedno, međutim, da li ja time dajem neku
objektivnu validnost svom stavu? Ja smatram da on važi objektivno i za sve, ali to shvatanje je
shvatanje koje je samo u mojim mislima, dok u stvarnosti, više ljudi bi se ubilo nego da prihvati tako
nešto kao moguće. Isto tako bi važilo da jedan stav koji je subjektivan ne može da se temelji na svim
granama znanosti. Subjektivno u odnosu na spoznaju je zastupanje svojih stavova bez ikakvih dokaza
o njima, zastupanje nečega što se trenutno ne može pokazati kao objektivno moguće. Nasuprot tome,
objektivno nas stavlja u poziciju da ne možemo sumnjati u validnost datog dokaza. Da bi sve ovo bilo
jasnije potrebno je još da dokažem šta treba smatrati pod terminom – dokaz. Dokaz je uput, putem
kojeg mi doznajemo o mogućoj validnosti ili nevalidnosti određene tvrdnje. Ali da li bi dokaz o
postojanju Boga mogao biti ontološki? Ukoliko bi mogao, mi bismo onda mogli sa sigurnošću tvrditi
da on postoji. Kakva je onda priroda dokaza? 13 Sumirajmo još jednom sve do sada rečeno, jer plašim
se da nekome nije i dalje jasno šta se smatra subjektivnim, a šta nepotpunim dokazom (o objektivnom
biće više reči kada budem ispitivao nauku o znanosti). Kao i u prethodnim ispitivanjima, i sada su nam
potrebni određeni parametri koji će nam kazivati šta je to subjektivno, a šta nepotpun dokaz. Ja sam

_________________________________________________________________________________
12
Nekom bi ovde pali na pamet termini – subjektivnost subjekta, subjectum, objektivni duh itd. . Međutim ovde se radi o
totalno drugačijem domenu korišćenja objektivnog i subjektivnog, oni se koriste isključivo kao termini koji referiraju na
prirodu spoznaje i njenih dokaza.
13
Priroda dokaza treba biti takva da u njenu sigurnost ne smemo sumnjati, a to bi u našem slučaju značilo da taj dokaz
mora biti ,,opipljiv”. Dokaz koji mi tražimo mora postojati u našem svetu i mora biti predočljiv da bi ga mogli prihvatiti
kao dokaz o nečemu. Ali opet imamo problem. Tales bi rekao da je zemlja ploča koja pluta po vodi, jer gde god da krene
vidi vodu. Tales u ovom slučaju ima sebi nešto predočljivo, ali njegov dokaz nije dobar. Zašto? Zašto je Talesov dokaz
subjektivan? Zato što on ne poštuje prvo određenje validnog dokaza, a to je da on važi na svim poljima znanosti. Talesov
dokaz je nepotpun, jer njegova shvatanja, u to vreme, su se bazirala na nešto što još nije još zasigurno uzeto. Isto tako mi
danas ne možemo kazati sa sigurnošću nešto o svemiru. O tome da li je zemlja ravna ploča ili ne, možda je prvi mogao
kazati Magelan.
već uporedo nagovestio neke parametre, ali sada ću se isključivo baviti njima. Subjektivno je ono,
kako sam već rekao, odlaženje u jednostranost. Samim tim što je odlaženje, ono bi moralo predstavljati
jedan put kojim se može ići. Kakav je to put? Put jednostranosti, put neosnovanosti, put skokova i put
na kome sva pitanja ostaju večita pitanja. Jednostranost ovog puta nam kazuje da dokaze koje on
nalaže ne mogu biti opšte prihvaćeni ili konkretni. Kakvi su to dokazi? Takve dokaze nazivam
nepotpunim dokazima14, vidimo da subjektivno sa sobom nužno vuče i takve dokaze. Dalje, sledeće
poteškoće sa ovim putem su neosnovanost i skokovi, koje ta neosnovanost uzrokuje. Vraćam se još
jednom na pitanje o večitim pitanjima, kako izgleda, sva pitanja u filozofiji bivaju večita, a šta je sada
sa kritičkim pitanjima? Jasno je da će jedan filozof, postaviti kritičko pitanje na neku već objektivno
predodredjenu dokazivost (npr. kakvog je oblika Zemlja?), međutim sam filozof će pokušati da da
odgovor na to pitanje, ali on ga neće učiniti novo-datim objektivnim, već će opet otići svojim
subjektivnim putem, samim tim kritička pitanja u filozofiji bivaju pridodata večitim pitanjima. Dakle,
ukoliko bi se opet navratili na definiciju biti filozofije, rekli bi – Bit filozofije je postavljanje večitih
pitanja, na koje nam filozofija daje subjektivne odgovore. Došli smo do konačne definicije biti
filozofije, a samim tim i filozofije!

Vratimo se subjektivnim odgovorima. Kako raspoznati subjektivne (nepotpune) dokaze? Na taj

odogvor ćemo odgovoriti tako što ćemo definisati jednostranost. Pod terminom jednostranost
podrazumevam dokazivanje koje svoje dokaze ne pruža na svim poljima nauke o znanosti, kao validne.
Sve mora biti zadovoljeno! Dalje, pod terminom jednostranost takođe podrazumevam neosnovanost i
skokove pri iznošenju određenih dokaza, jedan dokaz biće osnovan tek onda kada za svoje premise ima
već objektivno validne dokaze. Takvi već dati dokazi, pored toga što su objektivni, moraju biti i
konkretni i racionalno utemeljeni. Međutim, kako uopšte dokazivanje može da počne, kada mi pri
samom početku spoznaje, nemamo nikakve dokazane premise? O tom pitanju, biće reči kada budem
ispitivao nauku o znanosti. Dakle, subjektivno (kada to subjektivno referira na prirodu spoznaje i
dokaza) je jednostranost, koja nužno nije zadovoljena na svim granama nauke o znanosti, već se
koristi neosnovanošću i skokovima, kako bi došla do svojih dokaza, koji su – nepotpuni. Sada kada sam
odredio već pomenute termine, treba nastaviti raspravu o filozofiji.

_________________________________________________________________________________
14
Ipak, iako su nepotpuni, ponekad takvi dokazi dobijaju svoju validnost, naravno nikako od strane filozofije, već od
nauka. Tada, kad nešto postane naučno validno, većina filozofa to poprima kao već rešenu stvar, a tu se na delu vidi naivitet
koji poseduju sami ti filozofi. Možda je neko nekada tvrdio da su u osnovi svega atomi, ali on nije imao prava da to tvrdi,
zašto bi to uopšte i radio? To je kao kada pričate bajku detetu samo da bi se uspavalo, isto tako, pokazuje se, određeni
filozofi grade svoju filozofiju samo da bi sebe same umirili (bivaju sebični), a što je još interesantnije njihova filozofija
često biva konačna (na njoj se mogu zasnivati sve ostale stvari). Međutim, onda kada je nauka bila na poziciji da zastupa
isti stav – da su u osnovi svega atomi, niko se nije drznuo da to ospori – već je to učinila sama nauka! Tu se jasno pokazuje
taj kritički momenat, koji filzoofija nema. Ali i sama nauka ima svojih mana, zato – nauku o znanosti ne treba
poistovećivati sa njima. Nepotpun dokaz, kako smo videli, pokazuje se loš i kada dokazuje nešto i kada ne dokazuje, zato
njegova dvojaka priroda nam uliva nesigurnost prema njemu.