НИЗОЗЕМСКА РЕВОЛУЦИЈА

Прве године владавине Филипа III (1555-1598) обележили су немири у Низоземској.

Низоземска је била састављена од 17 провинција. На северу се говорило немачким, а на југу
француским језиком. На северу је било више протестаната, а на југу католика. Постојале су две
институције: генерални сталежи и штатхолдер. Генералне сталеже чинили су делегати свих
провинција. Ово тело доносило је одлуку само у случају пристанка свих провинција.
Штатхолдер је био представник краља у земљи и ова функција је пре и након избијања рата
била резервисана за породицу Орански.

Криза је избила након одлуке Филипа да за генералног гувернера Низоземске постави члана
своје породице, полусестру Маргарету, војвоткињу од Парме која је, иначе, рођена у
Низоземској. Маргаретин државни савет чинила су три најугледнија великаша: Вилхелм
Насавски, принц Орански (највећи низоземски земљопоседник), гроф Егмонт (успешан
генерал) и гроф Хорн (Егмонтов пријатељ). Још једна значајна личност у Низоземској био је
кардинал Гранвел, службеник из Франш-Контеа, чији је отац служио Карла V као канцелар.

Низоземски великаши одлучили су да искористе своју гувернерску моћ и бесправно су

присвојили власт која је припадала влади, постављајући своје рођаке и пријатеље на кључне
положаје у локалним владама. Гранвел је стекао личне присталице у покрајинама. Међутим,
криза је избила због верских питања. Краљ је 1561. године покушао да реформише холандску
цркву како би убрзао борбу против протестаната (којих је било готово исто толико колико и
католика). Папском булом Филип је стекао право да створи нових 14 бискупија. Гранвел је
постао надбискуп од Малинеса и нови црквени поглавар Низоземске. Тамо је већ постојала
веома непопуларна папска инквизиција коју је увео Карло V. Филип доноси и плакарде, законе
о смртној казни за јеретике.

Због великог ратног дуга, Шпанији је претио банкрот. Филип је приморан да поткупљује
опозицију због чега је 1564. године пристао да отпусти Гранвела. Верску политику, међутим,
није имао намеру да мења. Отпуштање Гранвела сматра се великом победом устаника. Оно је
још више ослабило Маргаретину владу. Ипак, протестанти у Низоземској нису били тако добро
организовани као хугеноти у Француској, нити су имали подршку племства. Побуна се шири
1565. и 1566. године због лоше жетве. Калвинисти су говорили о оружаном отпору према
плакарде и о заузимању градова попут хугенотског у Француској. Глад, незапосленост и рат на
Балтику доводе до пљачкања католичких цркава у Антверпену, Гану и другим већим
градовима 1566. године која су трајала две недеље. Влада у Бриселу била је беспомоћна.
Племићи су годину дана раније поднели петицију Маргарети са захтевом да укине инквизицију
(тада је и настао појам „гези“ односно просјаци). Сада стају на страну Маргарете против
устаника. Егмонт и остатак племства заклео се на верност гувернерки. Филип је сестри послао
новац којим је окупила трупе и разбила калвинисте. Њихове вође су у бекству или су убијене.
Побегао је и Орански. Он се склања у Немачку. Он се држао умерене политике и спречио је
напад калвиниста на Антверпен. Због тога су га обе стране оптуживале за издају.

Филип је одлучио да затре сваки трак побуне. Имао је пред собом лоше примере француске и
шкотске владе које су побуне гушиле делимично што се касније претворило у катастрофу. Због
тога шаље многобројне шпанске и италијанске трупе у Низоземску под командом Фернанда
Алвареза де Толеда, војводе од Албе. Он је био најспособнији шпански војсковођа и

1
присталица политике чврсте руке. Алба је ухапсио и погубио Егмонта и Хорна, не обазирући се
на њихове повластице које су имали као витезови Златног руна. Одувек их је сматрао за
виновнике побуне, као и Оранског који је побегао у Немачку. Поставио је нови двор који је
осудио 12.000 људи за учешће у побунама претходне године. То је изазвало велики страх међу
побуњеницима. Нико се није усудио да пружи помоћ Оранском који је 1568. године из
Немачке напао Низоземску, те је његов подухват осуђен на пропаст. Међутим, оваква
политика довела је до сличне ситуације као у Француској после Вартоломејске ноћи.

Алба уводи порез од десет процената на сваку продајну трансакцију. Међутим, он није имао
апарат за прикупљање таквих пореза, те „десетак“, како су га називали, никада није ни
прикупљан. Он је изазвао ширење побуне. Морски просјаци, наоружана трговачка флота,
заузела је 1572. године луку Брил у Холандији. До лета исте године већина градова Зеланда и
Холандије пала је у њихове руке. Већина градова била је верна Филипу, али је мрзела Албу те
је пуштала гезе у градове. Гезе су тада обично кршиле договор и спроводиле чистке
протерујући ројалисте и злостављајући католике. Орански је покушавао да заустави тај терор,
али је из њега стицао корист. Алба се није могао суочити са гезима у Холандији и Зеланду јер је
очекивао напад Лудвига Насавског из Француске. Филип га је 1573. године опозвао.

Албу је наследио дон Луис де Рекесенс који је обуставио терор, али није успео да измени лоше
мишљење народа према краљу настало током Албине владавине. Трошкови рата падају
искључиво на Шпанију, јер „десетак“ није прикупљан. Шпанска влада је 1575. године поново
банкротирала. Слаби контрола над Шпанијом. Када је Рекесенс умро 1576. године, долази до
побуне шпанских трупа у Низоземској којима влада није успела да исплати плате.

Ершо и његови Политичари преузели су иницијативу у Бриселу у Државном савету. Сталежи

Брабанта сазвали су Општу скупштину сталежа и 1576. године закључили мировни уговор у
Гану са Холандијом и Зеландом. Чинило се да је грађанском рату крај. Шпанци су неколико
дана пре тога похарали Антверпен. Краљ је био вољан да учини сваки уступак кога би устаници
тражили, сем да одустане од католичке вере и свог ауторитета. За новог генералног гувернера
послао је свог млађег полубрата, Дон Хуана од Аустрије, победника код Лепанта. Он је требао
да посредује у измирењу. Холандија и Зеланд одбијају компромис да се шпанске трупе повуку,
али да се обнови католичка религија. Због тога је грађански рат избио поново. Валонске
покрајине су се јануара 1579. године придружиле Араској унији и закључиле договор са
краљем којим им он признаје све старе покрајинске и аристократске повластице у замену за
њихову обновљену верност и поновно успостављање католичанства. Северне покрајине
истовремено формирају Утрехтску унију. Био је то калвинистички савез у коме је власт
подељена између сталежа и куће Насавских. У акту званичног одрицања, чланице Утрехтске
уније су се 1581. године одрекле подаништва краљу Филипу.

Дон Хуан је умро 1578. године, а наследио га је Филипов нећак Александар Фарнезе, син
Маргарете од Парме. Он је био лукав политичар и без покоља, уз мало жртава, успева да
поврати град за градом. Виљем Орански је очајнички тражио помоћ. У Француској је 1585.
године поново избио грађански рат. Само је Енглеска могла да пружи помоћ Оранском. Он је
1584. године убијен од стране неког фанатика. Наследио га је син Морис. Успеси Александра
Фарнезе доводе до расипања редова унутар Утрехтске уније која губи Ган, Фландрију, Брисел и

2
Антверпен (1585). Елизабета прихвата понуду Уније којом јој је понуђен суверенитет над
Низоземској.

Филип се користи погубљењем Марије Шкотске (заверенице) од стране енглеске краљице

Елизабете да покрене флоту којом би освојио острво. Папа Сикст V нерадо за то даје
сагласност. Шпанска армада представља дуготрајан и скуп посао. Имала је 500 бродова који су
превозили око 60.000 војника. Њена укупна вредност је 4.000.000 дуката. Сер Френсис Дрејк,
енглески гусар и адмирал, 1587. године упада у Кадис и уништава 24 брода. Шпанци напад
одлажу за 1588. годину. На његовом челу био је неискусни војвода Медино Сидони. На
Енглеску је кренуло 130 бродова. Предвиђено је спајање са шпанским трупама у Низоземској.
Јула 1588. године је у Ламаншу енглеска флота дочекала Шпанце. Снаге су биле приближно
једнаке. Шпански бродови су били тежи за покретање. Енглеска је однела велику победу, али
није успела да потпуно уништи флоту. Многи бродови страдају од олуке на шкотским и ирским
обалама. Свега 44 брода вратило се у Шпанију.

Почетком 1595. године Енглеској се у рату против Шпаније придружује и Анри IV (1589-1610).
Коалицији приступа и Низоземска. Шпанија није у стању да се бори против савезника. Филип
проглашава банкротство. Посредовање папе доводи до склапања мира у Вервену (1598) којим
се потврђују одредбе мира у Като-Камбрезију. Филип умире 1598. године. Почетком 17. века
Шпанци постижу успехе у рату захваљујући способном генералу Амброзију Спиноли.
Користећи се успесима генерала Спиноле, Љерма је присилио Низоземску на мир. Тиме је,
међутим, формално признао њену независност дајући јој право да тргује са Шпанијом и
шпанским колонијама.

РАТ ЗА ПОРТУГАЛСКО НАСЛЕЂЕ

Филип II је током првих 25 година своје владавине био у дефанзиви. У потпуности је заслужио
свој надимак „разборити краљ“. Борио се против највеће војне силе Европе и против Турака
када је успео да постигне значајан тактички успех у бици код Лепанта. Филип је 1580. године
потписао примирје са султаном. Оба царства усмерила су своју пажњу у другом правцу јер на
Медитерану нису могли да успоставе превласт. Исте године Филип осваја Португал. Била је то
његова прва иницијатива. Млади португалски краљ Себастијан повео је 1578. године крсташки
поход на Мароко у коме је убијен. Није оставио наследника те се појавило више претендената.
Један од њих био је и Филип који је сматрао да полаже права на престо. Против њега је отпор
организовао Антонио, опат Кратоа. Филип је 1580. године послао у Португал војводу од Албе.
Већину португалског племства придобио је поткупљивањем и обећањима. Лисабон је заузет
после неколико недеља опсаде. Кардинал Гранвел био је организатор припајања Португала.

* Попут античке Атине или Рима, италијански градови-државе у касном средњем веку
проширили су своје територије над знатним областима, тзв. контадо. Граду-држави је био
потребан контадо ради снабдевања храном.

* Водећи град северне Немачке у 16. веку био је Либек, некадашњи водећи град Ханзеатског
савеза.

3
 ПОБУНА КОМУНЕРОСА

Борба између градова и монархије у 16. веку имала је свој најчистији политички облик у
Кастиљи. Тамо је избила побуна без икаквих верских примеса. На почетку века савез између
града и круне Кастиље почео је да слаби. Градови су протестовали против настојања круне да
њихови посланици у кортесу, кастиљском парламенту, имају пуну моћ јер је то значило да ће
они вероватно прихватити пореске предлоге круне. Кортес је био парламентарна установа која
је у Кастиљи окупљача три велика сталежа (свештенство, племство и средњи сталеж). Његова
основна улога било је изгласавање пореза које је захтевао краљ. Градови нису волели
корегидоре, краљеве службенике који су надзирали њихову администрацију. Побуна је избила
када је круна затражила новац за финансирање Карловог путовања у Немачку. Влада је на
заседању кортеса у Ла Коруњи у Сантјагу (април 1520.) морала да поткупи велики број
посланика како би обезбедила већину гласова од 18 градова. Чим је Карло испловио,
остављајући у Кастиљи Холанђанина Адријана Утрехтског (касније папа Хадријан VI) да
управља земљом, градови које предводе Толедо и Ваљадолид, повлаче своје посланике и
формирају лигу и револуционарну владу. Ројалисти су оптуживали да комунероси настоје да
оснују независне комуне према италијанском узору. Високо племство је испрва остало
неутрално. Када се покрет проширио (1520/1.) они су се узнемирили. Племићи су подигли
војску и потукли снаге комунероса код Виљалара 23. априла 1521. године.

* Савонарола – доминирао Фиренцом од 1494. до 1498. године (доминикански редовник).