УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

МАШИНСКИ ФКУЛТЕТ
ФИЗИКА

ПИТАНЈА И ОДГОВОРИ ИЗ ФИЗИКЕ

УСМЕНИ ИСПИТ

Студент Александар Кецман

Студент:
Бр. индекса: 8075
Банја Лука
Лука,03.07.2009.г

1. Основи оптике?
Дио физике који обухвата испитиванје, проучавање и тумачење светлости као и
њене интеракције са материјалном средином назива се оптика. Крајем 19. вијека
паралелно су се раѕвијала два схваања оптике: Њутнова корпускуларна и
Хајгенсова таласна теорија
теорија. Према корпускуларној теорији
теорији, светлост се у
простор простире праволинијски
пра великом брзином и представља мносто малих
свјетлосних честиа- корпускула,
корпускула које емитују свјетлосни извори.
извори Кристиан
Хајгенс је развио таласну теорију према којој је свјетлост таласни процес који
се простире у облику лонгитудалног таласа кроз мателијалну
лијалну еластичну
средину коју је назвао етер
етер. Хајгенсов принцип гласи: свака тачка у простору
када на њу наиђе талас и сама постаје извор секундарних таласа који се затим
од нје простиру у свим правцима.
правцима Етер је хипотетичка супстанца која испунјава
укупан космички простор незапоседнут неком материјалном средином и
прожима поре провидних тијела.
2. Извори свјетлости
свјетлости?
Тијела која емитују свјетлосне таласе називају се светлосни извори.
извори Светлосни
извори се деле на примарне секундарне, затим природне и вјестачке.
вјеста
У примарне свјетлосне изворе убрајају се она тијела која зраче светлост на раун
сопствене енергије, могу се разврстати у три групе: топкотне, луминесцентне и
стимулисане.
Топлотни свјетлосни извори су загријана тјела. У суштини свако загрејано
тијело зрачи електромагнетне таласе. Зраченје се тек опажа оком тек ако је
тијело загријано до око 800К.
Код луминесцентних извора свјетлост се добија из атома или молекула који су
побуђени удаима других честица или апсорпцијом других зрачења,
зрачења а може да
настане услед хемијскх процеса у самом извору, или на рачун механичке
енергије.

1
Секундарни светлосни извори су сва тела од којих се светлост одбија. Ова тела
не зраче сопствену светлост већ светлост која потиче од других извора, па се од
нјих одбија и стиже до посматрача.
Природни извори светлости су они код којих светлост није вјештачки
проузрокована, већ је само тело способно да природни ,спонтано, емитује
светлост.
Вјестачки извори свјетлости су она тијела која свијетле услед сопственог
изгаранја. Према најсавременијим мјеренјима брзина свјетлости у вакуму
износи: c = 299 ⋅ 792 ⋅ 500 m
s
n = ε ⋅ µ - индекс преламанја свјетлости
c
V = - брѕина свјетлости у материјалној средини
n

3. Закони одбијања и преламања светлости?

Најпростији случај промене правца простиранја светлости запажа се када
светлост наиђе на граничну површину две провидне и оптички хомогене
средине.У том случају упадни зрак који пана на површину се р раздваја на два
нова: одбијени (рефлектовани) и преломлјени (рефрактовани).
а.) Одбијање (рефлексија) светлости
Закони одбијанја су дефинисани као:
- Упадни зрак, нормала и рефлектовани зрак леже у исто равни
- Угао упадног и угао рефлектованог зрама су међусобно једнаки.
Закони одбијанја светлости се односе на идеално глатке површине, таква врста
одбијанја се назива огледалско одбијанје. Одбијанје светлости од храпаве
површине назива се дифузно одбијанје. Да би се дефинисао закон преламанја
светлости, мора се предпоставити да је светлост монохроматска, монохроматска
светлост представлја таласе тачно одређене фреквенције.
б.) Прелманје (рефракција) свелости
Закони преламања су дефинисани као:
- Упадни зрак, нормала и преломљени зрак леже у исто равни
- Однос синуса упадног и синуса преломљеног зрака је константан.
Ова се константа назива индекс преламања.
Хомогена провидна средина ограничена двема равнима и паралелним
површинама назива се планпаралелна плоча.

2
4. Тотална рефлексија
Тотална рефлексија: када светлост прелази из оптички гушће уоптички рјеђу
средину, и каада се упадни угао прелама до одрећеног угла при ком је
преломљени угао једнак 90. Ако је упадни угао већи од граничног угла, тада се
упадни зрак одбија као од огледало, ова се појава назива тотална рефлексија.

5. Преламанје кроз призму?

У оптици се под призмом подразумева провидна средина ограничена двема
рвнима, једне према другој нагнутим површинама. Угао које те површине
образују назива се преломни угао призме. Светлосни зрак припроласку кроз
призму се прелма по законима преламанја и излазни зрак скреће према деблјем
крају призме. Укупни угао за који светлост скрене назива се угао укупног
скреанја (девијација).

3
 6. Дисперзија сетлости и Ферматов принип?

Дисперзија свјетлости је појава зависности оптичких карактеристика неке

средине од фреквенције односно таласне дужине свјетлости.

Ферматов принцип: У оптички хомогеној средини, светлост се простире

праволинијски. При преласку из једе средине у другу светлост се прелама и
одбија на њиховим граничним површинама. У том случају њен пут постаје
изломљен. У нехомогеним срединама гдје се индекс преламанја н мијенја од
тачке до тачке, зраци светлости преламају се непрекидно, образују криву линију.
Елемент оптичке дужине пута изражава се на следећи нчин: dl = nds а укупна
B
дужина пута изражена је интегралом: l = ∫ nds .
A
s - геометријска дужина пута
n - индекс преламанј
l = n ⋅ s - оптичка дужина пута
По ферматовом принципу: Светлост сепростир путем чија је дужина екстремна,
тј. она дато рстојанје прелази за најманје могуће вријеме.

7. Фотометрија (основне величине)

Фотометрија је област оптике која се односи на мјерење интензитета
електромагнетних таласа коју светлосни извори емитују у простор, као и
величина повезаних са тим интензитетом. Електромагнетно зраченје које човјек
може да види назива се видљива свјетлост, од 400 до 760 nm .
Свјетлосни флукс Φ [lm] - јединица је лумен
а.) јачина свјетлости:
Јачина свјетлости I је карактеристика свјетлосног извора којом се описује
dΦ
израчени флукс d Φ у јединични просторни угао d Ω : I = . Јединица за
dΩ
светлосну јачину је кандела cd . Кандела је свјетлосна јачина у одређеном
правцу извора који емитује монохроматско зрачење фреквенција 540 × 10 4 Hz и
чија је енергетска јачина (израчена снага) у том правцу 1 w .
183 sr
б.) Освјетлјеност

4
Освјетлјеност Е је фотометријска величина која изражава степен освјетлјености
неке површине ds на коју пада светлосни флукас dΦ pad :
d Φ pad
E= . Јединица за освјетлјеност је лукс lx . Лукс је освјетлјеност
ds
површине од 1m 2 на коју долази равномјерно распоређен свјетлосни флукс од
1lm . Када овај флукс пролази кроз површину S = 4π r 2 центрично постављен,
I
полупречника r освјетлјеност сфере има вриједност: E = 2 . Ако свјетлосни
r
I
зраци образују угао α са површином коју освјетљавају тада је E = 2 ⋅ cos α и
r
назива се Ламбертов закон. Производ свјетлости Е ивремена t трајања
освјетљености назива се свјетлосна експозиција Н тј.: H = E ⋅ t
в.) Емисиона способност или емитанција
Претпоставимо да је свјетлосни извор коначних димензија, уочимо на њему
елемент површине dS који емитује свјетлосни флукс dΦ em на све стране. Ако
површина dS емитује свјетлосни флукс dΦ em тада је њена емисиона
d Φ em
способност, односно емитанција: R = .
dS
г.) Луминација (сјај површине извора)
Луминација L као фотометријска величина карактерише емитованост
површине свјетлосног извора (примарни) или рефлексију свјетлости
(секундарни свјетлосни извори) у датом правцу посматранја. Ако је I јачина
свјетлости коју емитује површина dS тада је нјена луминација:
I I
L= = . Јединица за луминацију је nit − nt . 1nt = 1cd 2
∆S n ∆S cos α m

8. Огледала?
Свако тел код којег су углачане површине са циљем да се на њима врши
правилна рефлексија свјетлости, назива се огледало.
а.) равна огледала:
Глатка равна површина од које се могу рефлектовати зраци свјетлости називају
се равна огледала. Лик предмета L ће бити толико иза огледала колико је
предмет P испред огледала. Величине лика и предмета су једнаке и симетричне
у односу на раван огледала.
б.) сферна огледала
Део сфере углачане површине која одбија свјетлост назива се сферно огледало.
Ако свјетлост одбија унутрашнја страна сферне површи, то је издубљено
(конкавно) огледало, а ако светлост одбија сполјаснја страна сферне површине
то је испупчено (конвексно) огледало. Параметри огледала су следећи: центар
кривине С, оптички центар О, оптичка оса, жижа или фокус F и жижна даљина
огледала f .

5
9. Сочива?
Оптичка тела ограничена деловима сферне површине, или једном сфером и
једном равном, називају се сочива. Граничне површине сочива могу бити
испупчене (конвексне), издублјене (конкавне) или равне (планарне). Према
начину преламанја сочива могу бити сабирна (конвергентна) и расипна
(дивергентна). Жижа сабирних сочива се добије пресецанјем преломљених
реалних зрака на оптичкој оси с друге стране сочива, ако зраци на сочиво
долазе паралелно оптичкој оси. Жижа је реална и свако сочиво има двије жиже,
оне се налазе на једнакм растојањима са обе стране сочива.
Јачина сочива се одрећује према јачини преламања, што је жижна даљина
сочива мања то је јачина сочива већа и обрнуто. Према томе јачина сочива је:
1
J = . Јачина сочива се изражава диоптријом D . Сочиво има диоптрију од 1D ,
f
ако му је жижна даљина 1м. Жижна даљина сабирних сочива обиљежава се са
знаком +, а расипниха са знаком -.
10. Оптичка јачина сочива
1 1 1
= ( n − 1) ⋅  +  гдје је: n -апсолутни индекс преламања материјала од којег
f  r1 r2 
је сочиво израђено, а r1 и r2 полупречници кривина од којих зависи сочиво.

11. Конструкција лика

Код сочива користе се карактеристични зраци за конструкцију ликова.
а. Зрак паралелан оптичкој оси, након преламања пролази кроз жићу
б. Зрак који пролази кроз жижу након преламања иде паралелно оптичкој оси
ц. Зрак који пролазо кроз оптички центар не прелама се.
Сабирна сочива дају реалне ликове, ако се предмет налази на већој удаљености
од жићне даљине. Али ако се предмет налази између сочива и жиже добија се
имагинаран лик.
Код расипних сочива фокус је имагинаран, па је добијени ликк имагинаран,
усправан и умањен, а налази се са исте стране сочива као и предмет.
Карактеристични зраци су:
а. Зрак паралелан оптичкој оси прелама се у правац чији геометријск
продужетак пролази кроз фокус.
б. Зрак који долаѕи правцем, да његов геометријски продужетак пролази кроз
фокус прелама се паралелно оптичкој оси
ц. Зрак који пролазо кроз оптички центар не прелама се.

12. Недостаци сочива

Недостаци сочива су: Сферна аберација, хроматска аберација, кома,
астигматизам и дисторзија (кривљенје лика)
а. Сферна аберација ја недостатак сочива који се манифестује на тај начин што
се зраци монохромацке светлости који долазе на сочиво различито преламање.
Сферна аберација се отклања употребом округлог застора, дијафрагме (бленде)
која изолује периферне зраке. Други начин је употреба комбинованих сочива
различитог индекса преламања од којих је једно сабирно а једно расипно.

6
б. Хроматска аберација је посљедица дисперзије беле светлости. Како се
љубичасти зраци преламају јаче од свих осталих, жижа љубичастих зрака је
ближе сочиву од осталих зрака. Хроматска аберација се отклања применом
комбинованих сочива и то конвексних сочива од крон стакла и конвексног
сочива од флинт стакла.
в. Кома, овај недостатак је посљедица сферне аберације, и долази до изражаја
код зрака који падају под већим углом у односу на оптичку осу. Отклања се
погодним комбиновањем и комбинацијом сабирних и расипних сочива.
г. Астигматизам, овај се недостатак јавља као посљедица широког и косог, у
односу на оптичку осу, снопа светлости, који пролази од једне тачке и послије
преламања се не скупља у једну тачку. Отклања се употребом комбинованих
сочива.
д. Дисторзија (кривљење лика) је недостатак који се односи на промену увећања
у зависности од удаљености предмета од оптичке осе. У том случаји лик једне
равне површине паралелне равни сочива није раван него искривљен.

13. Лупа и микроскоп?

Лупа је једноставни инструмент и састоји се из сабирног сочива мање жижне
даљине. Предмет се ставља између жиже и сочива, па је предмет имагинаран,
усправан и увећан.
Микроскоп сачињава објектив и окулар, односно два центрично постављена
система сочива који делују као сабирна сочива. И објектив и окулар се састоји
од више сочива како би се отклонили недостаци сочива. Деловање микроскопа
може се једноставно објаснитии помоћи два сабирна сочива от којих је један
објектив а други окулар. Обе су жићне даљине мале али је жижна даљина
објектива мања од жижне даљине окулара.

14. Таласна (физичка) оптика- интерференција

Ефекат интерференције се огледа у томе да у зависности од сталне фазне
разлике између таласа на неким деловима еластичне средине постају осцилације
великих амплитуда, док су на другим деловима амплитуде осциловања
приметно мање. Ако оба таласа потичу од једног извора, њихова је фазна
разлика одрењена путном разликом δ . Осцилација максималних амплитуда при
сусрету таласа једних таласних дужина јавља се на оним местима на којима ја
путна разлика између таласа једнака целобројном умноску таласне дужине
δ = k ⋅ λ , k = 0, k = ±1, k = ±2 . Миималне амплитуде се налазе на местим на
којима је путна разлика једнака непарном умношку половине таласне дужине:
λ
δ = ( 2k + 1) k = 0, k = ±1, k = ±2 . Да би се интерференција свјетлости
2
остварила, потребно је да таласи који се сабирају буду кохерентни. Два
светлосна таласа су кохерентна ако се њихова фазна разлика не мења током
времена. Услов кохеренције могу да испуне само монохроматски таласи (таласи
који имају строго дефинисану таласну дужину), при чему се таласне дужине
двају тела могу разликовати.
а.) Интерференција светлости помоћу френелових огледала

7
 Френел је појаву интерференције остварио одбијањем светлости од два равна
огледала О1 и О2 постављених под малим углом ∆ϕ . Од тачкастог светлосног
извора настају два лика који дејствују као два кохерентна извора. Према томе
одбијени се зраци простиру као да долазе од два светлосна извора. Како ови
зраци потичу од једног извора, а прелазе различите путев, на местима где се
сусрећу настају наизменично светле и тамне пруге.

б.) интерференција на планпаралелној плочи

λ
δ = 2d n 2 − sin 2 α − - услов за интерференцију на планпаралелној плочи
2
λ - таласна дужина свјетлости

Drugi zakon geometrijske optike kaže da ako se dva svjetlosna snopa sjeku u nekoj
točci prostora, ne utječu jedan na drugog te nastave svoje gibanje. Međutim, u posebnim
uvjetima možemo opaziti interferenciju dvaju svjetlosnih snopova, tj. njihovo
pojačavanje ili poništavanje. Interferencija je tipična valna pojava karakteristična za
svako valno gibanje. Najlakše je opažamo na vodi promatrajući valove koji nastaju iz dva
bliska izvora: primjećujemo kako se valovi u određenim mjestima pojačavaju a u drugim
poništavaju (spomenuto u osnovnim obilježjima vala). Kažemo da nastaje konstruktivna
i destruktivna interferencija. Dva vala će se pojačati ako su u fazi, tj. ako se maksimum
jednog i maksimim drugog vala poklapaju u nekoj točci prostora. Valovi će se poništiti
ako se maksimum jednog i minimum drugog vala poklapaju u nekoj točci prostora. (točka
P u slici 3.1).

8
Slika 3.1. Interferencija svjetlosti

Da bi došlo do interferencije svjetlosti, valovi moraju biti koherentni. Naime,

svjetlosne valove emitiraju pojedini atomi ili molekule u tvari (npr. atomi u volframskoj
niti žarulje). Svjetlosni val nastaje kada pobuđeni atom emitira višak energije u obliku
svjetlosti. Taj proces traje vrlo kratko (oko sekundi), stoga izvor svjetlosti emitira
veliki broj pojedinačnih valova. Takva svjetlost nema pravilne razlike u fazi između
valova od kojih se sastoji te kažemo da je takva svjetlost nekoherentna (slika 3.2).
Izvore takve svjetlosti nazivamo nekoherentnim izvorima. Takvi su izvori gotovo svi
koje poznajemo iz svakodnevnog života.
Analogno, ako je razlika u fazi između valova svjetlosti konstantna, kažemo da je
svjetlost koherentna, a izvore takve svjetlosti nazivamo koherentnim izvorima (slika
3.3). Primjeri takvih izvora su laseri.

9
15. Дифракција светлости,
светлости дифракција х-зрака
Ако на свом путусветлост пада на тела или отворе малих димензија,
димензија који се
могу поредити са таласном дузином светлости, тада се јављају појаве (савијање)
светлости. Уколико се бела светлост тачкастог извора пропусти кроз пукотину
на заклону, тада се на следећем заклону види увећана слика пукотине као
посљедицаправолинијског
праволинијског простирања светлости. Очигледно је да светлост у
овом случају по изласку из пукотине скреће (савија се). Слично се дешава ако
светлост наиђе на уске препреке.
препреке Скретање светлости од праволинијског
простирања назива се дифракција или савијање светлости.

До дифракције долази када је λ ≈ d

10
sin α =
3λ
......
( 2n + 1) λ
d d
λ
sin α = n ⋅ дифракције d - константа решетке, λ - таласна дужина.
n - ред дифракције,
d

Дифракција х зрака: то су зраци електромагнетне природе,

природе јављају се на
местима гдје брзи атоми нагло коче, то се обично постиже помоћу вакумске
рендгенове цеви. Усијана катода врши термојонску емисију електрона,
електрона који се
убрзавају снажним електричним пољем. Услед великог напона од неколико
десетина kV између катоде и антикатоде, електрони добијају веома велике
брзине и ударају у антикатоду
антикатоду, са које долази до емисије х зрака.
зрака
Брег је објаснио појаву дифракције Х зрака путем рефлексије на појединим
равнима решетке.

1895 Редтген, Х-зраци

зраци

11
 Брегов закон:

До дифракције Х-зрака долази када је λ ≈ d

λ
sin α = n ⋅
2d

16. Поларизација светлости?

Појава поларизације светлости даје недвосмислед доказ да је светлост
трансферзални електромагнетни талас. Под појмом поларизације подразумева
се процес таквог узајамног дејства природне светлости и неке материјалне
средине, при којем се природна светлост претвара у поларизовану.
Svjetlost je transverzalni val. Transverzalni val je val čiji je pomak čestica okomit na
gibanje vala, primjer za takav val je val na vodi.

Svjetlost je i elektromagnetski val . Elektromagnetski val je također primjer

transverzalnog vala.Kod eletromagnetskog vala električno i magnetsko polje mijenjaju se
periodički s vremenom u smjerovima okomito na smjer gibanja vala tj. na smjer prijenosa
energije, kao što vidimo na doljnjoj slici.
Valovi iscrtani sa crvenim strelicama pripadaju električnom polju, dok valovi iscrtani
plavim strelicama pripadaju magnetskom polju.

Polarizacija svjetlosti je pojava koja pokazuje valnu prirodu svjetlosti, njome pokazujemo

12
da je svjetlost transverzalni val. Naučili smo da kod elektromagnetskog vala električno (E)
i magnetsko polje (B) su okomiti na smjer širenja vala (c).

Prirodna svjetlost je nepolarizirana tj. vektori električnog polja (E) i magnetskog

polja (B) zauzimaju s jednakom vjerojatnošću bilo koji smjer okomit na vektor(c).

Поларизована свјетлост је свијетлост код које вектор електромагнетног поља

осцилује у једној равни (поларизована раван)
Брустеров закон:

sin α 0
n= = tgα 0
cos α 0

Поларизација светлости одбијањем: Када се светлосни зрак пусти под извесним

углом на граничну површину ваздух- провидна средина, он се једним делом
одбија а другим прелама по закону одбијанја то јест преламања. Одбијени и
преломњени зрак су при томе делимично линеарно поларизовани, а њихове
равни поларизације стоје међусобно нормално. Максимална линеарна
поларизација се постиже при оном упадном углу чији одбијени и преломљени
зрак образују прав угао.

17. Апсорпција светлости

Прилоком проласка светлости кроз материју долази до апсорпције светлости.
Електромагнетни светлосни талас при томе интерагује са електронима и изазива
њихова принудна осциловања у атомима и молекулима. На тај се начин троши
дио светлосне енергије. Пошто у металу постоје слободни електрони тада
долази до велике апсорпције, односно тзв праве апсорпције, а који се односи на
хомогени систем. Ако се ради о нехомогеним системима тада се јавља расејање
светлости.

13
 Однос пропуштене и упадне свјетлост одређује
I
транспаренцију или пропустљивост свјетлости T =
I0
Изра I = I 0 ⋅ e − kx претставља Ламберт-Бугеров
Израз Бугеров закон, гдје
I
видимо да транспаренција T = = e − kx експоненцијално
I0
опада са дебљином апсорбера.
А – апсорпција
A = 0, 4 ⋅ k ⋅ x

I = I 0 ⋅ e − ε ⋅c ⋅ x ε - специфична апсорпција
c - концентрација раствора

18. Спектри и спектрална анализа (спектрални апарати)

Спектром се назива скуп електромагнетних таласа свих таласних дужина, који
чине неко сложено зрачење.
зрачење Када се такво сложено зрачење пропусти кроз
призму јавља се дисперзија или разлагање зрачења према таласним дужинама.
Ако такво разложено таласно зрачење наиђе на неки застор на њему ће се
појавити слика коју такођер
т називамо спектар.
Ако се употреби сложена свјетлост од коначног броја монохроматских
свјетлости истовремено ће се на затору појавити одговарајући број линија
односно добиће се линијски спектар те сложене свјетлости
свјетлости. Ако се блиске
линије слијевају у више или мање широке траке такви спектри се називају
тракасти спектри.
спектри Спектри који садрже светлост свих таласних дужина,
дужина а тиме и
непрекидан низ линија пореданих једна уз другу назива се континуални спектар.
У њему се боје без прекида преливају једна у другу.
Линијски спектар емитују усијани гасови, који се налазе у атомском стању и
под нижим притиском
притиском, Линијски спектри су карактеристични за сваки хемијски
елемент.
Тракасте спектре оби
обично емитују супстанце које су у молекулском стању, па се
отуда и називају молекулску спектри.
Континуалне спектре (белу
белу светлост) емитују усијана чврста и течна тијела и
усијани гасови при високом притиску. Такав је спектар сунца.

Спектрални апарати: то су пре свега спектроскоп, спектрометар

спектрометар, спектрограф и
монохроматор. Спектроскоп се може калибрисати и њиме мјерити таласне
монохроматор
дужине из спектра нпр
нпр. таласне дужине светлости одговарајућих линија у
линијском спектру. Ако се уместо скале постави плоча или филм спектар се
може снимити и на тај начин се добије спектрограф. Монохроматор је апарат
помоћу кога се може из спектра издвојити приближно монохроматско зрачење.

14
Спектрална анализа: Метод одређиванја квалитативног и квантитативног
састава неке супстанце према њеном спектру назива се спектрохемијска анализа.
За квалитетну спектралну анализу потребно је имати следеће уређаје и средства:
1. извор зрачења, 2. спектрограф или спектрометар, 3. детектор зрачења, 4.
спектралне таблице или атласе.

19. Топлотно зрачење (Стефан-Болцманов и Винов закон)?

Φ = Φr + Φa + Φt
Φ
Φr Φa Φt
1= + +
Φ Φ Φ
1= r +a +t
r - коефицијент рефлексије
a - коефицијент апсорпције
t - коефицијент транспаренције
r = 1 ( a, t ) = 0 - бијело тијело
a =1 ( r , t ) = 0 - црно тијело
t =1 ( a, r ) = 0 - провидно тијело

Ако на неко тело пада флукс монохроматског зрачења тада ће се у општем

случају део флукса рефлектовати, део флукса ће проћи кроз тело ако дебљина
тела није сувише велика, а део ће се у телу апсорбовати и претворити у други
вид енергије. Апсорпција, рефлексија и транспаренција код једног тела зависе
од температур Т и таласне дужине светлости λ .
Тело које потпуно апсорбује целокупно зрачење које на њега падна, назива се
(апсолутно) црним пелом. А тело које у потпуности рефлектује зрачење које
пада на његову површину назива се бијело тијело. Ако тело пропушта
цјелокупно зрачење које пада на нјегову поврчину онда је то провидно тијело.
Тело које пропушта неку одређену боју назива се филтером те одређене боје.
Стефан-Болцманов закон: Енергетска емитанција црног тела пропорционална ја
четвртом степену његове температуре ET = σ ⋅ T 4 , експериментална вриједност
Стефан.Болцманове константе износи: σ = 5, 7 ⋅108 W 2 4 
 T ⋅K 

15
Вин је нашао везу између температуре црног тела и таласне дужине која
одговара максимуму његове спектралне енергетске емитанције. Винов закон
гласи: Таласна дужина λm максимума спектралне енергетске емитанције црног
b
тела је обрнуто сразмерна температури Т тела λm ⋅ T = b ili λm = . Бројна
T
константа пропорционалности износи b = 2,9 ⋅10 [ m ⋅ K ] .
−3

20. Планков закон зрачења

Планк је 1900 гогине показао, да се задовољавајући облик функције
2 ⋅π ⋅ c
EλT = ⋅ k ⋅ T (Формула Релеј-Џинса), гдје је к-болцманова константа, и с-
λ4
брзина свјетлости, може извести теоријским путем ако се претпостави да атоми
емитују зраченје у одрешеним износима или квантима енергије. Енергија сваког
таквог кванта пропорционална је фреквенцији зрачења
ε = h ⋅ν
Гдје је h универзална константа која је касније добила назив Планкова
константа. Експериментално нађена њена вриједност износи
h = 6, 62 ⋅10−14 [ J ⋅ s ]
На бази своје претпоставке Планк је извео следећу формулу:
2π hc 2 1
EλT = ⋅ h⋅v
λ 5
e λ ⋅k ⋅T − 1
Која се данас назива Планкова формула за спектралну емитанцију црног тела.
21. Фотоелектрични ефекат
Фотоелектрични ефекат се назива избацивање електрона из материје под
дејством електромагнетниог зрачења.
ономерности које су нађене код фотоефекта испитивањем су следеће:
1. Број електрона избачених из катоде сразмјеран је флуксу зрачења који пада
на катоду а коефицијент сразмерности зависи од природе материјала и од
таласне дужине зрачења.
2. _Максимална кинетичка енергија избачених електрона расте са повећањем
фреквенције зрачења односно смањењем таласне дужине зрачења а не
зависи од јачине флукса зрачења. Фотоелектрични ефекат се јавља само под
дејством зрачења чија је таласна дужина мања од неке граничне таласне
дужине λ0 која је карактеристика за материјал на ком се врши фотоефекат и
назива се црвена граница фотоефекта.

16
На основу својих претпоставки, Ајнштајн је фотоефекат објаснио на следељи
начин. Када фотон падне на тело и буде апсорбован, део енергије утроши се на
излазни рад електрона A′ а други се претвара у кинетичку енергију електрона
mV 2 mV 2
, према томе Ајнштајнова формула за фотоефекат гласи: hν = + A′
2 2

22. Томсонов и Радерфордов модел атома

а.) Томсонов модел атома: Томсон је 1903 год предложио први модел атома,
према Томсону атом сачињава сфера равномјерно попуњена позитивно
наелектрисаном супстанцом, у житком стању у коме пливају негативни
електрони. При томе је укупно позитивно наелектрисање једнако по апсолутној
вредности укупном негативном наелектрисању, због чега је атом електрично
неутралан. Радиоактивност, емисију светлости, као и стабилност атома овај
модел није могао објаснити.
б.) Радерфордов модел атома: Радерфорд је на основу свог класичног огледа
рајејања α -честица на металним листићима, предложио 1911. год свој
нуклеарни (планетарни) модел атома. Радерфордов оглед је дао изненађујући
резултат: Највећи број α лестица пролази несметано кроз метални листић, а
само мали број скреће за угао од 0 до 180о. При томе са повећањем скретанја,
опада броја скренутих α честица, тако да се само незнатан број α честица
враћа у супротном смјеру од првобитног. Анализирајући резултате овог огледа
радерфорд је дошао до закључка, да је тако мали број нагло скренутих честица
могао само у том случају ако у атому постоји позитивно наелектрисање велике
масе (језгро) и то у простору који је јако мали у односу на запремину целог
атома. Радрфордов модел атома има у центру мало атомско језгро у ком је
сконцентрисано целокупно позитивно наелектрисање атома и скоро целокупна
његова маса, а око језгра су по целој запремини распоређени електрони. Из
расејања α честица радерфорд је израчунао да такво језгро има димензије реда
10 −14 m а то је 10 4 пута мање од димензија атома.

23. Спектралне серије код линијског спектра водоника

17
Познато је да сваки елемент у усијаном гасовитом атомском стању, при нижим
притисцима, емитује линијски спектар, који пропуштен кроз спектроскоп даје
слику у виду паралелних линија.
Постоје одређене групе линија које су повезане одређеним законом, и такве
групе линија називају се спектралним серијама. Балмер је 1885. год, за једну
издвојену серију линија из спектра водоника, доказао да задовољавају формулу:
1  1 1 
ν = = RH  2 − 2  за n = 3, 4, 5.... величина ν је таласни број а RH
λ 2 n 
ридбергова константа за водоник. Таласни број представља број таласа код
ν 1
неког зрачења по јединици дужине ν = = јединица је m −1 . Прве четири
c λ
серије и спектрално подручије: Лајманова (ултраљубичаста), Балмерова
(видљиво и ултраљубичасто), Пашанова (инфрацрвено), Брекетова (инфрац.).

24. Борови постулати

Борова квантна претпоставка изражене у два квантна постулата, који
објашњавају Планкову и Ајнштајнову хипотезу као и законости код линијског
спектра, они гласе:
1. Атомски систем (атом, јон, молекул) се може задржавати у одређеним
стабилним (стационарним) стањима која морају одговарати и одређеним
квантним условима. Атомски систем у стационарним стањима, без обзира на
убрзана кретања, каја у њему изводе наелектрисане корпускуле (електрони и
атомска језгра), не зраче енергију нити је апсорбују.
2. Ако при прелазу из једног стационарног стања у друго атомски систем
емитује или апсорбује електромагнетно зрачење, онда је такво зрачење
строго одређене фреквенције ν . Величина емитованог или апсорбованог
кванта енергије зрачења (фотона) hν одређена је разликом енергије система
у почетном En1 и крајњем En 2 стању тогпрелаза. hν = En1 − En 2 .
Први Боров постулат одређује стабилност атома а други квантне процесе
емисије и апсорпције зрачења (свјетлости), које су увели Планк и Ајнштајн.

25. Борова теорија водониковог атома

а.) Стационарне путање електрона. Под дејством електростатичке силе
привлачења између атомског језгра (протона)и електрона водоника, електрон се
креће по кружној путањи око језгра. У том случају кружна путања електрона ће
бити одређена двама условима: једним класичним и једним квантним, класични
 2 
захтева једнакост кулонове електростатичке силе  e 2  и механичке
 4πε 0 r 

( )
2 2
2 mV 1 e
центрипеталне силе mV .... = ⋅ гдје је м – маса електрона, е –
2 2 4πε 0 r 2
елементарно наелектрисање и v - брзина електрона.Квантни услов, који
захтијева Боров први постулат, односи се на квантизирање орбиталног момента
h
импулса ( mVr ) електрона. mVr = n .
2π

18
б.) Енергија електрона расте са повећањем радиуса орбите.
Да би атом био способан за емисију фотона (светлости), мора се електрон
довођењем неке побољшане енергије превести на неку удаљену путању од
језгра односно подићи на виши енергетски ниво. За такав атом кажемо да је
побуђен. Атом се може побудити на разне начине: нееластичним сударом два
атома, у хемијској реакцији, дејством рендгенових и радиоактивних зрака. Када
се атом побуди постаје нестабилан, тако да му се електрон веома брзо враћа на
основни ниво, при чему се емитује фотон одређене енергије односно таласне
дужине.
Успеси и тешкиће Борове теорије: Борова теорија је успела да објасни
стабилност атома, димензије, емисију светлости, спектралне серије код
водоника идр. Онја није могла да објасни грађу и емисионе способности ни
најпростијих атома са више електрона, као што је хелијум идр.

26. Хипотеза Де Броља

Луј де Брољ ја 1924. посставио смјелу хипотезу, према којој, материјалне
честице имају поред корпускуларних и таласне особине, тј. Поседују
дуалистичку природу као и светлост. Сходно изразу за таласну дужину фотона
λ = h mc , де Брољ је приписао и честици, масе м и брзине V , материјуални
талас таласне дужине λ = h . Из израза слиједи израз за импулс материјалне
m ⋅V
h
тачке: p = m ⋅V = . Таласна дужина материјалног таласа за честицу је утолико
λ
већа што је мања њена маса и брзина односно што је мањи импулс. Честица која
мирује не поседује материјални талас.

27. Основи квантне механике

28. Шредингерова једначина

Основна једначина у квантној механици је Шредингерова једначина.
Шредингерова једначина за стационарно стање има вид:
8π 2 m
∆ψ + 2 ⋅ ( E − U )ψ = 0 , гдје је ψ - таласна функција, , м маса честице, h -
h
планкова константа, Е – укупна енергија честице и U - потенцијална енергија
честице

29. Хајзенбергов принцип неодређености

Хајзенберг полази од битне карактеристике честице, да она у сваком тренутку
ремена има одрађени положај у простору и одређену путачу. Он се тадазапитао
како одредити експериментално њен положај и брзину? Хајзенберг долази до
изненађујуђег резултата: У случају микрочестице није могзће прецизно
одредити истовремено њен положај и брзину. Хајзенберг је нашао следећу везу
између ∆x и ∆px . . . ∆x ⋅ ∆px ≥ h

19
Једначина претставља Хајзенбергов принцип неодређености за положај и
импулс честице, који гласи: Микрочестица не може истовремено имати исту
вредност једне координате и компоненте импулса која одговара тој координати,
при чему неодређеност тих величина задовољава услов изражен релацијом
∆x ⋅ ∆px ≥ h .

30. Водоников атом у квантној механици

31. Паулијев принцип- ставови
Паули (1925) у једном атому не могу бити четири квантна броја. Квантни
бројеви одређују квантно-механичко стање атома.
Ставови:
1.) Број електрона у атому је истовремено и редни број у периодном систему
елемената.
2.) Сви електрони који имају исти главни квантни број чине љуску.
3.) Сваки слој и подслој завршава инертним гасом.
4.) Под слојеве чине електрони са l = const
Ако је l = 0 → S
Ако је l = 1 → P
Ако је l = 2 → J
5.) Мендељев је оставио нека празна мјеста.
6.) Електронски омотач атома одређује хемијске и физичке особине електрона.

32. Молекулски спектри

У молекулу, слично као и код атома са више електрона, долази до орбиталних и
спинских момената импулса, као и одговарајућих магнетних момената. На тај
начин се добијају молекуларна квантна стања одговарајућих дискретних
вредности енергије Ea . У прелазу молекула са вишег на нижи енергетски ниво
настаје, као и код атома, емисија фотона. У не побуђеном стању молекул
поседује најниже молекуларне енергетске нивое. Електрони који учествују у
емисији у оптичком делу спектра молекула, називају се, као и код атома,
светлећим или оптичким електронима. То су обично валентни (периферни)
атоми. Поред енергије електронског стања Ee , услед осциловања атома унутар
молекула, молекул поседује и осцилаторну енергију.
∆Ee - електронска енергија ; ∆Ev - осцилациона енергија; ∆Er - ротациона
енергија
∆E = ∆Ee + ∆Ev + ∆Er
 1
E0 =  V +  ⋅ h ⋅ V0 V = 0,1, 2.... квантни број
 2
ℏ2 h2
Er = ⋅ J ( J + 1) = 2 ;Ј – ротациони квантни број, h -планкова конст. I -
2I 8π I
момент инерције.

33. Периодни систем елемената

34. Луминесценција

20
Луминесценција је „хладно“ емитивање зрачења (ултраљубичастог, видљивог и
инфрацрвеног), јер се у зрачење не претвара енергија термичког кретања
молекула већ нека друга, тако да се луминесцентно зрачење код тела не
покорава законима топлотног зрачења, већје интензивније и од онога које исти
прописују. Луминесценција се може јавити на било којој температури.
Луминесцирати могу тела ус свим агрегатним стањима (чврсто, течно и
гасовито), у разним саставима (атом, молекул, јон, кристал) и под разним
условима (растварач, пх, притисак, температура).
а.) Подела луминесцнције према начину побуђивања
Према врсти енергије која се претвара у луминесцентно зрачење и условима у
коим се врши, луминесценција се дели на:
1. Фотолуминесценција. Побуђивање се врши помоћу светлости. Обично је то
ултраљубичасто зрачење које се добија помоћу неке лампе ( Hg -лампе) и
ултраљубичастог филтера.
2. Радиолуминесенција. Побуђује се високо енергетским честицама, као што су
радиоактивни зраци и Х зраци.
3. Катодолуминесценција. Побуђује се катодним зрацима одн. електронима.
Користи се код катодних цеви осцилоскопа, телевизора, радара итд
4. Електролуминесценција. Код ње се електрична енергија претвара директно у
енергију зрачења, најчешће при хладном пражњењу кроз разређене гасове.
5. Хемилуминесценција. У неким хемијским процесима може доћи до
директног претварања хемијске енергије у светлосну, а не преко топлоте-
као што се то најчешће догађа.
6. Биолуминесценција, је хемилуминесценција у живим организмима, нпр. код
свитаца и неких врста риба.
7. Сонолуминесценција, побуђује се ултрезвуком.
8. Триболуминесценција. Јавља ес при деформисању и мрвљењу неких
кристала, тако да се механичка енергија претвара у светлосну. Запажа се код
мрвљења шећера у мраку.
б. Подела луминесценције према трајању побуђеног стања. Ова подела је према
трајању побуђеног стања односно према времену трајања луминесцентне
емисије након завршетка њеног побуђивања. Ако је то време мање од 10 −4 s
луминесценција се назива флоресценцијом, а кад је то време дузе од 10 −4 s тада
се луминесценција назива фосфоресценцијом. Флуоресценција се јавља на свим
пемпературама, а фосфоресценција на нижим пемпературама.

35. Стимулисана емисија светлости. Ласери

а.) Стимулисан емисија, је процес у коме атом (јон, молекул), који је претходно
доведен на неки високи (побуђени) ниво прелази са истог на нижи енергетски
ниво и при томе се емитује фотон. Фотон исте таласне дужине може такав атом
при апсорпцији вратити на почетни енергетски ниво – то је резонантна
апспрпција. Ајнштајн је показао, да поред процеса спонтане емисије и
резонантне апсорпције, могућ је и трећи процес – стимулисана емисија. Он се
састоји у следећем: Ако се атом (јон или молекул) код луминесцентног
светлосног извора нађе у побуђеном стању, онда може доћи до спонтане
емисије фотона таласне дужине λ , који ће се кретати у произвољном правцу

21
(луминесценција). Међутим ако на неки побуђени атом наиђе фотон исте
таласне дужине λ може доћи до принудне емисије атома, при чему ћеоба
фотона имати исту таласну дужину λ и биће међусобно паралелни. Описани
процес назива се стимулисана емијија светлости.
Отуда, да би се ланчани процес стимулисане емисије у неком материјалу јавио,
мора у материјалу бити већи број побуђених атома него не побуђених. Такво
стање материјала назива се инверзна насељеност.

Флуресценција и фосфоресценција су спонтане емисије свјетлости

Услови за стимулисану емисију:

1.) Број атома у побуђеном стању је већи од броја атома у основном
стању
2.) Да на такав систем наиђе резонантни квант hν = EF − EG
1960. Теодор Мејман је конструисао ласер

б.) Рубински ласери. Уређаји за добијање светлости помоћу стимулисане

емисије називају се квантни генератори (производе кванте енергије односно
фотоне) или ласери.
Први оптички ласер реализовао је Т. Мејман 1960. године , то је био рубински
ласер. Радно тело код рубинског ласера је ружичасти кристал рубина у облику
шипке пречника око 1 cm и дужине око 5 cm . Рубин се осветли помоћу
импулсне лампе (блиц лампа) чије зрачење траје око 10−1 s , за које време кроз

22
њу прође око 1000 џула електричне енергија, добијене пражњењем из
кондензатора.

Рубински ласер

б.) Хелијум – неонски ( He - Ne ) ласер.

У кварцној цеви се налази смеша гасовитог хелијума и неона. Притисак
хелијума је окм 1mbar , а неона око 0,1mbar . Цев је на крајевима затворена ја
два конкавна огледала, од којих једно 100% рефлектује светлост а друго
пропушта светлост 2% и рефлектује 98%. Кроз цев се врши пражњење помоћу
једносмернод или наизменицног високофреквентног напона. Овим се побуђују
атоми хелијума који затим предају своју енергију побуђивања атомима неона,
да би ови последњи емитовали фолресцентне фотоне. Овај тип ласера ради
непрекидно, јер се дезактивирани атоми стално надокнађују електричним
пражњењем. Гасни ласер може стварати монохроматско зрачење следећих
таласних дужина: у инфрацрвеном подручију 3391,2 nm и видљивом подручију
632,8 nm (црвене боје). Код овог ласера као и код рубинског ласера, светлост је
кохерентна, веома монохроматска, поларизована.

Хелијум – неонски ласер

36. Основи нуклеарне физике
Основне карактеристике нуклеарног језгра: Основна особина језгра је нјегова
мала димензија у односу на цео атом, и што је у њему сконцентријано 99,9%
целокупне масе атома. Наелектрисанје му је по апсолутној вредности једнако

23
целокупном наелектрисању електрона у оматацу атома, због чега је атом као
целина електрично неутралан. Атомско језгро се састоји од протона и неутрона.
Протони носе позитивно наелектрисање које је по величини једнако негативном
код електрона. Неутрон је неутрална честица масе 1838,5 пута веће од масе
електрона, а несто мало веће од масе протона која је 1838 пута веца од масе
електрона. Протон и неутрон имају заједничко име: неуклон.
У слободном сеању неутрон је нестабилан (радиоактиван) он се спонтано
распада, претвара се у протон и при томе испушта електрони још једну четицу
која се назива антинеутрон.
Број протона у језгру једнак је броју електрона у електронском омотачу
неутралног атома. Тај број се означава са Z и уједно претставља редни број у
перионном систему елемената. Број Z се уједно и назива атомски број. Ако у
језгру има N неутрона, онда је укупан број нуклеона (протона и неутрона) у
њему: A = Z + N . Број А се назива масеним бројем.
Број неутрона у језгру може варирати. Већина хемијских елемената има атоме
које садрже различит број неутрона односно језгра са различитим масеним
бројем А. За такав хемијски елемент се каже да има више изотопа.

37. Дефект масе и енергија везе језгра

Експериментално је нађено да је маса атомског језгра увек мања од збира маса
свих нуклеона који улазе у његов састав. Ова разлика у маси назива се дефект
масе. Њој одговара одређена енергија према релацији ∆E = ∆mc 2 . Енергија која
одговара дефекту масе назива се енергија везе EV и она се ослобађа приликао
везивања атомског језгра.
Да би се језгро разбило на саставне нуклеоне, неопходно је споља довести
енергију једнаку енергији везе. Са растом броја А веза код језгра постепено
опада.

38. Природна радиоактивност

Радиоактивност се назива појава сталног избацивања честица (радиоактивних
зрака) из нестабилних језгара, при чему најчешће долази и до претварања једног
елемента у други. Радиоактивност која се јавља код изотопа који се налазе у
природи, назива се природна радиоактивност. Ако се радиоактивност јави код
изотопа отворених у нуклеарним реакцијама, назива се вештачка
радиоактивност.
Марија и Пјер Кири издвојили су из руде урана чист радијум, који испољава
око 1000 пута већу радиоактивност од самог урана. Када сноп радиоактивних
зрака пролази кроз електрично или магнетно поље, онда се он, код неких
радиоактивних елемената дели у три снопа. Зраци који скрећу ка негативној
плочи су α зраци, који скрећу ка позитивној плолу β зраци, и који не скрећу γ
зраци.

39. Закони радиоактивног распада

Ако нека количина радиоактивне супстанце садржи N радиоактивних атома,
одна ће број атома dN , који изврши радиоактивност (избаци радиоактивне

24
зраке) за време dt бити: dN = −λ ⋅ N ⋅ dt , гдје је λ - константа радиоактивног
распада која зависи од природе радиоактивне супстанце.
Израз N = N 0 ⋅ e − λt претставља закона радиоактивног распада, при коме број
радиоактивних атома N опада са временом по експоненционалној функцији.
Време за које се неки почетни број радиоактивних атома смањи e ( 2, 72 ) пута
назива се средњи живот радиоактивног елемента

40. Нуклеарне реакције

Нуклеарне реакције се користе за добијање фисијоног изотопа плутонијума,
добијање топлоте, за производњу вјештачких радио изотопа, наука...
1 H +1 H = 2 He + 0 n + 17, 6 Mev
2 3 4 1

41. Вјештачка радиоактивност

42. Трансуран
Вештачким путем добијени елементи, са редним бројем вељим од 92 (преко
редног броја последњег редног броја – урана) називају се трансурани.

43. Фисија језгра

Енергија везе по нуклеону код језгра масеног броја већег од 200 је знатно мања
од енергије везе по нуклеону код језгра масеног броја око 100. Ако би се тешко
језгро поделило у два приближно једнака језгра (фрагмента), у њима би се
повећала средња енергија везе по нуклеону а разлику енергије би понели ови
фрагменти у виду кинетичке енергије. Такав тип дезинтеграције, у коме се
тешко језгро дели у два приближно једнака дела, назива се фисија (цепање)
језгра.
Проблем код фисије: кезгра су позитивна
па се одбијају

T ∼ 107 − 10 4 K

0
+1 e - позитрон
0
−1 e - електрон
0
+1 e + e = 2hν
0
−1

25
44. Термо нуклеарна реакција
При спајању (фузији) лаких језгара у једно језгро ослобађа се огромна количина
енергије, слично као и код нуклеарне фисије. Пошто је за фузију потребна
висока температура, такав процрс се назива термонуклеарна реакција.
Примјер: 12 H +13 H = 24 He +10 n + 17, 6 Mev

45. Космички зраци

Из свемирског простора на земљу непрестано флукс атомских језгара (највише
протони) велике енергије. Просечна енергија тих честица износи око 103 MeV .
Ове честице се називају примарнио космички зраци. Пролазећи кроз земљину
атмосферу они стварају секундарне честице које су нам познате. Честице
примарних космичких зрака трпе нееластичне сударе са језгрима атома у
горњим слојевима атмосфере, усљед чега настају честице секундарних
космичких зрака.

46. Анихилација и стварање пара

Позитрон и електрон су међусобно античестице тако да узајамно дејствују и
претварају се у два γ фотона. −10 e + 10 e → 2 hν . Реакција се назива – реакција
анихилације (уништења) пара (позитрона и електрона). У посматраном случају
се јавља једна од форми материје – честице супстанци, у другу форму – честице
поља (фотони). Овај смисао реакције анихилације потврђује се тиме што се
овом процесу јавља супротан процес – образова пара, при комњ γ - фотони
довољне енергије, усљед интеракције са снажним пољем у близини језгра
претвара се у пар електрон-позитрон. 2hν → −10 e + 10 e . У оба случаја мора бити
задовољена Ајнштајнова једначина о еквиваленцији масе и енергије E = mc 2 .

47. Детекција радиоактивног зрачења

Детектори су уређаји помоћу којих откривамо радиоактивно зрачење која не
можемо непосредно опажати. Радна средина у детекторима у принципу може да
буде било које тело које под утицајем зрачења мења своја својства.
Јонизујући детектори, су детектори којима се региструју јонизациони ефекти
радиоактивног зрачења.
Врсте детектора:
1.) Електронског типа
2.) Визуелног типа
3.) Сцинцилационог типа

26
48. Елементарне честице
Елементарне честице су честице коима се на одређеном нивоу развитка физике
не може приписати унутрашња структура односно које са узајамним дејством са
другим честицама или пољима остају недјељиве, остају јединствене цијелине
односно задржавају свој идентитет. Кад се каже елементарна честицса, то не
значи да се искључује сваки облик структурне организованости материје и да се
честица не може трансформисати у другу честицу, односно да је та честица
најмањи елемент граже.
Елементарне честице претстављај најмање елементе грађе материје.
Све елементарне честице при интеракцијама претварају се једне у друге.
ЕЛЕМЕНТАРНЕ ЧЕСТИЦЕ:
ЛАКЕ ТЕШКЕ
(лептони) (хадрони)
e -електрони МЕЗОНИ ВАРИЊОНИ
ν -неутрино π , k , D, F p -протони
µ -мион n -неутрони

49. Честице и анти честице. Кваркови

27
На примјер, античестица електрона је позитрон, протона је антипротон,
неутрона антинеутрино итд. Наелектрисанје елементарне честице постоји у
паровима тј. свакој наелектрисаној елементарној честици одговара једна
античестица са супротним предзнаком наелектрисања (исте вриједности)

50. Дозиметрија јонизованог зрачења

Јачина или интензитет јонизујућег зрачења представља енергију тог зрачења
која пада пада на јединицу површине у јединици времена, док јачина дозе
говори о енергији зрачења која остаје у озраченом материјалу. Изведена
јединица за еквивалентну дозу је 1 Sv (сиверт) = 1J .
kg

Кецман Александар Банја Лука, 03.07.2009.год.

28