КЕНЕТ, Рексрот

Beket i važnost čekanja / Reksrot Kenet; prevela s engleskog Dubravka

Filipović.
U: Književne novine. – God. 16, br.215 (24. I 1964). – Стр. 8-9.
*Преведени есеј

Tenesi Viljems je tvrdio da je Godo najveće dramsko delo posle Pirandelovog Šest lica
traže pisca. I odmah ću da kažem da se slažem sa njim. Pored toga smatram da je Moloa – ako
ostavimo po strani pitanje veličine – najznačajniji roman objavljen na ma kom jeziku posle
Drugog svetskog rata.
…S. Beket … veći deo svog života raspravlja o onome što nije uredu sa nama, i to sa
posebnom žestinom, jer njegova optužba nije samo najpotpunija negoi najzdravija…
On nije samo umetnik savršene veštine kojii je naučio svaku lekciju od ma koga ko je
imao nešto da kaže – od lorda Desenija do Prusta i Gertrude Stejn, on takođe ima duh neke retke
ispravnosti i stabilnosti, kao neki Englez 18. Veka…
Godine 1931. , Beket je izradio jedan vodič kroz delo Marsela Prusta. To je jedan od
najboljih eseja moderne kritike i teško čovek da može da odoli obilnom citiranju…U završnim
stranama on kaže:“ Kvalitet jezika ima veću važnost od ma kog sistema etike ili estetike…Forma
je konkretizovanje sadržine, otkrovenje jednog sveta…on asimiluje ljudsko vegetalnim…
njegovi ljudi i žene su žrtve svoje volje – aktivni, sa grotesknom predodređenom aktivnošću
unutar uskih okvira jednog nečistog sveta…ali besramni….“ VEĆ I LETIMIČNO ČITANJE
PET STRANA MOLOA ILI GODOA OTKRIĆE PRISUSTVO ZNAČENJE OVIH REČI U
BEKETOVOM DELU.
Čekajući Godoa je redak pozorišni komad pronalaženja suštine dramatskom bića, o kojoj
se govori od početka 20. veka, a za koju se tako malo uradilo. Istog su roda i japanska NO
DRAMA I AMERIČKA BURLESKNA KOMEDIJA. To nije samo drama situacije, to je
naprosto jedna situacija. Dve skitnice, dva potpuno izveštačena, otuđena stvorenja bez korena
čekaju nekoga ko nikad neće doći i ko bi mogao da bude bog. Ne zbog toga što oni veruju u taj
dolazak, iako jedan pomalo i veruje, nego zato što čekanje zahteva manje napora od ma čega
drugog. Oni ne traže značenje. Značenje je u čekanju. Njihov tok je prekinut kada u njihove
kontemplativne živote provali „Svet“-„Zapadna civilizacija“ – ili ma šta drugo slično tome, što
predstavljaju likovi Poca i Lakija. Gospodara i Čoveka – dve kakofonske marionete
ošamućujućeg užasa. Pri svom drugom pojavljivanju Poco i Laki postaju još strašniji a znatno
manje izuzetni. Na drugi način, inače, vreme ne prolazi. Danas ne može da dozove sutra, a juče
ne dolazi. Smisao je u očekivanju. I u drvetu koje preko noći, zmeđu činova, olista. U tom
praznom prostoru besposliče BEKETOVE skitnice. …
….
Što se tiče trajne poruke, nepovršinski: to je upravo Beketova glavna tema, i tu njegov
sud nije bez vrednosti, jer je to rasuđivanje Homera, literature heroja. Svet je slep i besciljan.
Ako mi uporno ocenjujemo po ljudskim merilima on je pogibeljan, pakostan i frivolan. … ako
odbijamo da primimo svet prema svetskim merilima, Godo ne doalzi. Ako ga akceptiramo za nas
same, drugarstvo ljudi, bili oni prljave skitnice sa nespretnim pantalonama ili Džim i Haklberi
Fin koji plove čitavim svetom na svom splavu, drugarstvo ljudi u radu, u umetnosti, ili naprosto
u čeknju, u aktu ČEKANJA POTPUNO LIŠENOM KORISTI, JEDNA JE KONAČNA
VREDNOST – TAKO KONAČNA DA DAJE ŽIVOTU SAVRŠENO DOVOLJNO,
DOSTOJANSTVA I ZADOVOLJSTVA. TAKO KAŽU HOMER I BEKET I SVI ONI KOJI
SU VREDELI ILI VREDE.