Raša Popov: NOVA POEZIJA MISTER BEKETA

Student 59: nedeljni list beogradskih studenata, Beograd, 24. februar, 1959.

... Ustvari, Čehov i Beket nisu dva sveta. Obojica su umetnici, obojica poete par
ekselans. Zato nije čudo što je Čehov bio sličan Beketu, a Beket sličan Čehovu. Među ovom
dvojicom postoji sličnost umetnika sa umetnikom. Pogledajmo:
Osnovna suština Beketove umetnosti je „odumiranje čoveka”. Čovek preterano
afirmiše svoj lični svet, individuum postaje vasiona, što sve vodi umrtvljenju te tako
izolovane vasione. Ljudi nužno postaju vapaj, telo koje je spona sa ostalom realnošću postaje
sekundarno. Sekundiranje tela je nesumnjiva poetska lepota tako da Beket nije cinik nego
pesnik.
Izolovani čovek, apstraktni čovek, postoji i kod Čehova. Čehov ima delce O štetnosti
duvana. To je scena, monolog u jednom činu. Jedino lice ove scene je Ivan Ivanovič Njuhin,
muž svoje žene. (Može se zapaziti da ovaj Njuhin osobito liči na Beketovog roba Likija).
Već samo zanimanje Njuhina pokazuje nam da taj čovek nema kreativnih funkcija i da je
socijalno predodređen da "odumre". I zaista u svom predavanju o štetnosti duvana ovaj
čovek će reći: "...samo da pobegnem od ovog dronjavog, vulgarnog, jevtinog života...i da se
zaustavim negde daleko u polju i da stojim kao drvo, stub, strašilo za ptice...O kako bih hteo
da se ničeg ne sećam."
Kao što vidimo, ono što je Čehovljev junak želeo (da se ničega ne seća), Beketovi
junaci su postigli – oni se skoro ničega ne sećaju. Čehovljev junak se seća da je sebe, kako
kaže SMATRAO ZA ČOVEKA, a beketovi junaci se ne sećaju ni toga, jer ne žele da se
sećaju. Očigledno je da je na poetsku stepenicu Čehova, stao Beket. Poruku jednog očajnika,
prihvatio je drugi. Tako je to u umetnosti, umetnici se sreću jedan sa drugim, govoreći istim
jezikom, bez obzira na stilističke forme izraza.
Nema spora da je Beket moderniji od Čehova. No ne treba zaboraviti da obojica
pripadaju jednoj umetnosti i u konkkretnoj ruskoj provinciji Čehova žive "živi mrtvaci" i na
vanvremenoj Beketovoj sceni bauljaju "živi leševi". Frojd je prvi koji se negde u čehovljevo
vreme usudio da sistematski i racionalno iskaže ideju o čoveku kao živom lešu...Čehov i
Beket, ma koliko da su bili prijatelji čoveka, nisu mogli, a da ne postavljaju dijagnozu onog
nakaznog stanja sa kojim se njihovo poetsko čulo sukobilo.
 Beket je rekao neke nove stvari. beket je srušio rutinu beskrajnih poetskih uzdisaja.
... Beketova novost je opasna, ali i privlačna. Beketovi junaci zaboravljaju ružne socijalne
determinirane koglomerate svesti, ali ne beže fizičkoj stvarnosti, ne opredmećuju se u
biljnom ili kamenitom elementu, oni ne beže iz zaborava u zaborav, nego ostaju sami sa
svojom svešću. proces katarze koji ne vodi opredmećenju je antipoetičan. Jer bez
opredmećenja u u biljci ili stubu nema poetske slike! Ali nije šteta što beketov lirizam nema
slike i što nije poetičan! Mi ćemo se možda neugodno odbiti od ove antipoetsk lirike, ali
treba da shvatimo da je to lirika svesti ostavljene nasamo same sa sobom!