DEO 1

HASTA LA VISTA ili PRIČA O MICIĆU Strana 3

na španskom znači doviđenja.

Ali, to je bio i zenitistički pozdrav. Kada bi bio posebno dobro raspoložen, koristio ga je Ljubomir Micić, ali ja tada nisam znao
ni šta to znači na španskom, niti išta o Zenitu ili zenitizmu.

SUSRET U RADNJI
Uvod - o radnji uopšte
Moj otac je imao limarsku radnju na uglu Bulevara Revolucije i Golsvortijeve ulice. To je niz prizemnih radnji, tankih vidova -
građeno je samo jednom ciglom-krova pokrivenog ter-papirom. Položaj je bio povoljan zbog prolaska tramvajskih linija,
blizine Kalenićeve pijace, kao i činjenice da je bio srušen i raseljen centar takvih radioničica preko puta Pravnog fakulteta,
gde je sada Tašmajdanski park. Povoljnost položaja je značila i da su u očevu radnju svraćali mnogi zanimljivi ljudi. Tokom
onovne i srednje škole ja sam često dolazio u radnju da bih ocu, koji nikad nije imao radnika, pomogao koliko sam mogao.
Drugi glavni pomoćnik bila je majka.
Otac je bio dobar majstor što se izrade predmeta tiče, ali nikad nije bio dobar za pogađanje posla, nije znao "odrati"
mušteriju. Inače, dolazile su mu najrazličitije mušterije. Kako su nam komšije u kuci bili Jakšićevi, Đura je preporučivao
tatu svojim kolegama. Pamtim Vladimira Markovića i Aleksandra Pavloviča. Zatim nas je posećivao i Nikola Milić koji je bio
oženjen ćerkom očevog majstora, Nike Beadera. Dolazili su i razni ljudi sa svojim patentima - pamtim jednog koji je
napravio pumpu na principu rada ljudskog srca, ali je stepen iskorišćenja bio nepovoljniji nego kod klasičnih pumpi.
Drugi se bavio poboljšanjima u građevinarstvu, pa je patentirao cigle sa žljebovima za polaganje kanalizacionih i
vodovodnih cevi, kao i električnih kablova. Mislim da je bio i jedan starac koji je dolazio neko vreme popodne i bavio se
izradom perpetuum mobile-a
. Posebno je bila interesantna grupa očevih prijatelja sa zanata, koja se okupila za vreme rata. Pamtim najmanje četvoricu,
a neki su im se pridružili neposredno posle rata. To su Sima Triva, Toša Grujić, Nikola Kuprešanin, Damjan Ćosić i Miloš
Krivokuća. Sima Triva je oko 1955. pobegao za Australiju, gde mu je već ranije otišla žena. Posle njega je Miloš Krivokuca
otišao u jednu od prvih grupnih poseta Bečkom sajmu i nije se vratio, već je produžio za Ameriku - zemlju svojih snova.
Nikola Kuprešanin je otišao za Mostar kada je počela sa radom fabrika Soko i uvek je žudeo da se vrati u Beograd. To mu
je pošlo za rukom tek kad se penzionisao, nekoliko godina pred smrt. Damjan Ćosić je radio do kraja života u pančevačkoj
Utvi. Tako su od ove grupe ostali samo moj otac i Toša Grujič, s kojim smo se posle i okumili. On je bio posebno
zanimljiv, jer je bio radiotelegrafista u vazduhoplovstvu. U toku rata ili na samom početku bio je sa četnicima, i to, po
svemu sudeći, u Dražinom štabu.
Sada mogu samo da žalim što se nisam ranije raspitivao o različitim pojedinostima, makar kod oca, pre nego što je umro.
Ovako, izuzetno malo znam i o ocu i njegovim aktivnostima pre i za vreme rata, a još manje o njegovim prijateljima. U
mnogim stvarima mogu samo da nagađam. Kakvo je vreme bilo, možda je bolje i da nisam ništa znao o tome, da ne bih
prošao kao komšija Naumovič. Ali, o jednom od očevih posetilaca u radnji znam malo više.

Micićev dolazak - opravka naočara

Jednog letnjeg dana, najverovatnije 1962. ili 1963. - mesec i godinu ne bih mogao tačnije da odredim, ali sam leta redovno
provodio kod oca u radnji, a siguran sam da je to bilo kad sam već bio na studijama - ušao je u radnju visok, mršav, stariji
čovek. Zapitao je da li bi otac mogao da mu opravi dodatak za naočare, koji je izgledao kao cviker, ali je bio u boji.
Prisećam se da je bio vrlo tamne boje, možda crne. On sam imao je na sebi sve crno. Taj dodatak je imao po dva para
kukica sa gornje strane i navlačio se preko običnih naočara. Na tom dodatku bila se slomila jedna ili dve kukice. Ne znam
da li je zatekao oca u lemljenju, pa mu je ovaj to odmah završio ili je to učinio kasnije, ali je mušterija bila vrlo zadovoljna
poslom. Verovatno da ni cena nije bila visoka, pre će biti da je bila simbolična. Bilo kako bilo, pojavio se ponovo posle
nekoliko nedelja. Opet je neki poslić biou pitanju, a mušterija je ponovo bila zadovoljna.
Posle nekog vremena, primetio sam da taj čovek u crnom svraća u radnju i provede 20-30 minuta u razgovoru sa ocem.
Nisam posebno obraćao pažnju na njihov razgovor.

Uspostavljanje odnosa - srbovanje

Teme razgovora su bile političke, bilo je tu srbovanja, a to je moj otac voleo. Mora da je postojala neka tajna reč, neki njima
znani kod, kada su se upuštali u kritiku tekuće politike, ali je još više bilo reči o greškama i izdajama naših Saveznika prema
Srbima. Primetio sam do je zagriženo branio Francuze i njihovu politiku. Sve Što su oni činili bilo je savršeno. Meni je to s
Francuzima smetalo.
HASTA LA VISTA ili PRIČA O MICIĆU Strana 4

Micić e v a t o r b a
Rekao sam već da je nosio crnu rolku ili košulju, crne naočare, imao crnu maramicu. Nosio je crnu torbu.
Vremenom sam saznao da svakodnevno ide na groblje, da mu je žena umrla, da je francusko-srpski književnik. Ovo mi je
bilo posebno čudno. S vremena na vreme zamolio bi oca da mu popravi neku sitnicu ili nešto malo napravi. Tada bi otvarao
crnu torbu u kojoj su pored ostalog bile uredno smešteni metlica i lopatica, kao i neke druge sitnice. Koristio ih je za
čišćenje ženinog groba.

Lj.M. I autor (1967)

Posete - učestanost, vreme

Kako se razvijalo prijateljstvo sa mojim ocem, tako je taj gospodin češće dolazio u radnju. Rekao je da se zove Ljubomir
Micič i da je osnivač zenitizma. Meni ni jedno ni drugo nije ništa značilo - ništa ni o čemu nisam čuo.
Vreme njegovih poseta je bilo posle 11 pre podne. Od poseta jednom u dve nedelje, sada bi dolazio dva do tri puta nedeljno.
Bio je pažljiv ako bi video da je otac u poslu, otvorio bi vrata, mahnuo rukom u znak pozdrava i nastavio ka groblju. Ako otac
nije bio u hitnom poslu, svraćao bi na razgovor. Tada bi i prelistao novine. U to vreme smo kupovali nekoliko dnevnih
listova, Politiku, Novosti, Ekspres, a redovno smo uzimali i NIN. Prokomentarisao bi neki članak ili vest, ispričao šta je čuo
slušajući strane radio stanice. Uzdizao je Francuze, De Gaullea, istovremeno grdeći lažljive Engleze.

S r e d s t v a za ž i v o t :
kafa, h e m i j s k e o l o v k e , ž v a k a ć e gume
Bilo je očigledno da je Micić siromašan. Shvatio sam da nema ni penziju ni
zdravstveno osiguranje. Nikad ga nisam čuo da se žalio zbog toga. Preživljavao
je prodajući preko komisiona kafu, žvakaće gume i hemijske olovke.
Dobijao ih je od nekoga iz inostranstva. To što je on prodavao bilo je,
njegovim rečima, najbolje. Kad nije bilo posla, majka je znala da spremi
nešto da se prezalogaji, a našla bi bi se i čašica rakije. Micić bi retko popio
drugi čašicu.
Jednom je sav uzrujan došao u radnju. Ispričao je kako mesar nije hteo da ga
usluzi, jer je tražio samo 150 grama mesa. Žestoko se posvađao sa tim
čovekom.
Drugom prilikom, sreo sam ga u ulici Kneza Miloša. Bilo mu je drago što me je sreo, pa me je pozvao u bife Obrenovac.
Ostalo mije u sećanju daje naručio malu porciju prebranca. Hteo je i mene da počasti, ali to nisam dozvolio. Ne sećam se
šta smo pili, možda kiselu vodu. Hvalio je bife da izvrsno priprema jela. Možda bi nekad sebi dozvolio i parčence mesa.
HASTA LA VISTA ili PRIČA O MICIĆU Strana 5

P r i č a o hapšenju, A n u š k i n a smrt, č i t u l j a
Nekad bi se i duže zadržao u razgovoru, pogotovo ako je bilo loše vreme. Malo bi se ogrejao, a nekad popio čaj ili vruću.
Pričao nam je jednom kako su ga uhapsili. Na osnovu njegove priče, rekao bih da je to bilo pre 1960. Držali su ga na
betonu, u samici, a i u ludnici. Podrivao je bratstvo-jedinstvo, borio se za ćirilicu. Latinicu nije mogao da smisli. Pričao je da je
pisao razne peticije, upozoravajući na opasnost od odnarođavanja, od zatiranja ćirilice, srpskog imena. Zatvor ga nije
mogao slomiti. Slomio je njegovu Anušku. Verovatno je tražila načina i malobrojne prijatelje da ga oslobodi iz zatvora.
Skupljala je suvarke u parku i na ulici da bi se ogrejali. Bolovala je od srca. Marta 1961. pozlilo joj je. Povikao je: "Anuška,
Anuška!" Uzeo ju je na ruke, položio na krevet. Međutim, bila je mrtva Dok nam je to pričao, suze su mu tekle niz lice.
Izgubio je vernog saborca i saradnika. Napisao je čitulju i odneo je u Politiku. Uredno je platio. Politika čitulju nije objavila.
Bio je to udarac za njega i to nikako nije mogao oprostiti Politici.

Ćirilica—Politika
A pričao je da je baš zahvaljujući njegovim akcijama i peticijama, njegovim zauzimanjem u poslednji čas zaustavljen
zakon kojim se latinica proglašava za zvanično pismo. Izrađeno je bilo i novo zaglavlje Politike latinicom. On je to sprečio,
a Politika neće da štampa ni čitulju njegovoj Anuški.

Razne priče:
C h u r c h i l l - Draža; Dubrovnik; p o m e n i A n u š k i u Trstu;
priča o grobnici
Nikad Churchillu nije mogao da oprosti držanje za vreme rata. Smatrao ga je krivim za sve nedaće koje su nas zadesile,
odgovornim za ustoličenje komunista, bio je, jednom reči, oličenje đavola. Kada
su javili da je dobio izliv krvi u mozak, Micićev komentar je bio: Ubila ga je nevina
srpska krv prolivena za vreme i posle rata. Pričao je da je Draža na najzverskiji
način ubijen na Adi Ciganliji. A De Gaulle je molio da ga pomiluju. Draži su
prebili i noge i ruke, sekli i kidali komade mesa dok nije izdahnuo. Miciću su
tekle suze, kao kada je pričao o Anuškinoj smrti. Naročito se žestio ako bi neko
rekao da Tito i nije nikakav Hrvat, nego da je neki ruski agent ili tako nešto.Tada
bi Micič odgovarao da je to samo deo akcije da se skine ljaga sa Hrvata i
njihovih zločina protiv Srba. Tito je Hrvat i to se ne srne zaboraviti. Čini sve
protiv Srba. Samo mu se pojedinci, poput Micića, suprotstavljaju, ali to skupo
plaćaju. Često je govorio: Svi su Srbi Srbijanci. Stalno je pronalazio primere
zatiranja imena srpskog i svega što je srpsko. Pričao je da je jednom, leti, bio u
Dubrovniku. Kako je bio vrlo prodoran, uspeo je da dobije dozvolu da pregleda
Arhiv. Sprijateljio se sa nekim, da li direktorom arhiva ili predsednikom dubrovačke
opštine. Taj čovek mu je pričao kako se sistematski uklanjaju tragovi srba u
dubrovniku i srpstva dubrovnika. Nesrećni čovek je kršio ruke i pitao šta će biti
sa nama. Jednom je došao sa fotografijom kralja Petra II u tršćanskoj crkvi sv.
Spiridona. Zatim je pokazao pismo kojim ga izveštavaju da je u toj crkvi dat
pomen Anuški. Čini mi se da je prvo takvo obaveštenje stiglo 1964, pa je potom
godinama dobijao obaveštenje o pomenu koji je držan svakog 15. Marta u
11,30 - vreme smrti Anuškine.
Žalio se kako mu nikako ne polazi za rukom da obezbedi grobnicu za Anušku. Dugo je pregovarao sa nekim čovekom,
posao je skoro bio sklopljen. Nadao se da će makar na groblju napraviti Zeniteum, kad nije uspeo u Njegoševoj. Ali taj ga
je čovek prevario. Molio nas je da mu javimo ako neko bude nudio grobnicu na prodaju, pomenuo je i sumu koju je
spreman da plati. Bili smo iznenađeni visinom sume, pitajući se odakle mu tolike pare. A on se, siromah, svega lišavao
samo da obezbedi novac za grobnicu. Možda je i nešto vredno prodao, samo da ga obezbedi.

Ne v o l i da p r i č a o svetskoj k n j i ž e v n o s t i i v e l i k i m p i s c i m a
Jednom prilikom, verovatno u vremc kada sam dosta čitao Thomasa Manna (oko 1965), pitao sam ga za mišljenje o
Mannu, a i o Dostojevskom i Tolstoju. Ništa njihovo nije se uklapalo u zenitističku koncepciju, niti je bilo protiv nje. Zato je
bio potpuno neutralan i izricao je samo uopštena mišljenja.
HASTA LA VISTA ili PRIČA O MICIĆU Strana 6

Naši:
KrLeža, Ujević, KrkLec, Matoš, Crnjanski,
R a s t k o Petrović, M i h a j l o P e t r o v , V i n a v e r
Međutim, potpuno je drugačije bilo kada je reč o njegovim savremenicima, sada uglednim piscima i umetnicima. Ništa
lepo ni o Krleži, ni Krklecu ili Matošu. Krleža-Krleuša, pokvarenjak, srbožder, ustaša. Isto je važilo i za Krkleca i Matoša.
Ujevića je optuživao da se ogrešio o Zenit, da ni njemu lično nije bio zahvalan. Iako mu je Micić pritekao u pomoć kada je
bio bez ikakvih prihoda. Omogućio mu je da napiše predgovor za Micic'evu predzenitistićku zbirku pesama Ritmi mojih
slutnji. Inače, Gustav-Gustli Matoš, Gustav Krklec, Augustin-Gustli Ujević dobili su od Miciča nadimak Trigustli, imajući u
vidu dalji razvoj nadimka u Triguski. Nazora je pominjao samo kao pisca slavopojki ustašama i Poglavniku. Kao pisca,
smatrao ga je nevažnim i bez trunke originalnosti. Isto se odnosilo i na Meštrovića i Augustinčića.
Kada je pokrenut Zenit, Krleža, Ujević i Krklec su bili saradnici. Međutim, kasnije su svi isključeni.
Tada nisam mnogo pominjao srpske pesnike, pa se o njima nije ni posebno izjašnjavao. Kasnije sam video da je ista
sudbina zadesila i Crnjanskog, Vinavera i Rastka Petrovića. Posebno je bio kivan na Mihajla Petrova. Govorio je da ga je
on zadojio zenitističkim mlekom, da je u Zenitu razvio svoju umetnost, da ga je Zenit predstavio svetu. Moram biti iskren:
u sve te izjave nisam mnogo tada verovao. Ima još jedna interesantna pojedinost. Mnogo ranije sam se interesovao za
Savu Sumanoviča. Izuzetno me je zanimalo da li ga je Micić upoznao u Parizu i šta misli o njemu. Sada bih rekao da je
bio uzdržan, a onda mi je delovao neodređeno, te sam zaključio da ga nije ni poznavao. Tada nisam ni slutio da je
Raslko Petrović bio saradnik Zenita, koji je isključen i da je to i objavljeno u nekom od brojeva. Ne bih rekao da je Micić
bio osvetoljubiv, da bi napao Savu samo zato što je ovaj prijateljevao sa Micićevim neistomišljenikom. Najverovatnije,
ako Savu nije upoznao još u Zagrebu, da nije pokazao interes za njegovu umetnost u Parizu, jer je tamo najviše
vremena posvećivao književnosti.

O g r a d a oko g r o b a
Kao što sam rekao, naša radnja se nalazila na Micićevojmaršniti do groblja, te smo se tako i upoznali, a on je svakodnevno
vodio brigu o grobu. Isto tako, tražio je načina da nekako dođe do grobnice u koju bi preneo Anušku. U međuvremenu
nije prestajao da radi na ulepšavanju postojećeg groba. Tako je došao na ideju da odvoji zaravnjeni deo groba od padina.
Savetovao se s mojim ocem kako to da napravi. Rešili su da to bude profilisani aluminijum visine oko 10 cm, koji će biti
na licu mesta spojen na uglovima, a ti bi spojevi bili maskirani držačima za saksije. Kada je sve to bilo završeno i
postavljeno, Micić je bio vrlo zadovoljan. Tužno-ponosno je izjavljivao da je Anuškin grob najlepši, najuredniji i najbolje
održavan. Na drvo koje seni grob postavio je jednu konzolu. Na njoj se nalazila korpa sa cvećem, a i njegovi kraći spisi
o trenutnim aktivnostima.

Odes a P a r i s - u o k v i r a v a n j e , p o s t a v l j a n j e na krst, z a h v a l n o s t
Jednog dana došao je u radnju noseći knjigu. Bila je na francuskom. Rekao nam je da je u njoj objavljena njegova pesma
posvećena Anuški. Inače, knjiga je štampana o trošku neke Amerikanke, koja je objavila neku vrstu konkursa za najlepšu
pesmu napisanu o Parizu i inspirisanu Parizom. Tu su se našle pesme mnogih pesnika iz sveta, medu njima i Micićeva
Requiem pour Anouchka - Gloire a Paris. Moram reći da smo prvi put videli nešto stvarno od Micićevih aktivnosti, i
lagano smo prestajali da ga smatramo samo čudakom. Međutim, to nije bilo sve. Micić se savetovao sa mojim ocem
kako da se napravi neki okvir i da se postavi na grob, kako bi pesma bila svima dostupna. Poseban problem je bio kako
zaštititi knjigu. Posle mnogo premišljanja i preračunavanja, odlučili su da to bude najlon. Trebalo je da bude i dovoljno
debeo i čist da bi pesma bila čitljiva. Kada su ga našli, otac je napravio lep okvir od lima, smestio u njega knjigu zavijenu
u najlon i sve to zatvorio i učvrstio. Napravio je i poseban držač koji je trebalo da drži knjigu na krstu. Ostalo je još samo
da se sve to montira. Kako moj otac nije mnogo voleo da ide i radi na groblju, Micič me je zamolio: "Da li bi mladi gospodin
možda mogao pomoći?" Prihvatio sam i otišao sa Micićem na groblje. Pregledno sam šta treba poneti od alata. Na putu
do groblja i na groblju, Micić mi je pričao razne detalje o posetama raznih ljudi na groblju, kao i o smetnjama kojima je
izložen. Dogovorili smo se da sutradan dođem sa njim na grob i da postavimo knjigu. Tako smo i učinili. Pri
postavljanju, posebnu pažnju morao sam obratiti da ne pokvarim bilo šta na grobu i oko groba, posebno cveće. Kada
smo završili i pogledali naš posao, gospodin Micić je bio zadovoljan i ganut. Suznih očiju je govorio da je to pobeda
Anuškina i njegova nad "njima". To se sve desilo pre Vidovdana 1963.
HASTA LA VISTA ili PRIČA O MICIĆU Strana 7

Tako je Micić počeo da me uvažava i ukazuje poverenje. Počeo je da donosi razna pisma i svoje odgovore na njih. Čitao nam je i
prevo-dio Requiem. Onda je jednog dana došao i doneo svoje novo delo- 3 opela. Tu je, osim Opela Anuški, i Requiem pour
l'homme llbre i Requiem pour les Serbes. I njih nam je čitao, da bismo osetili muziku stiha, i prevodio. Povrh toga, on ih je i
grafički obradio i ukrasio, koliko su mu to mogućnosti dopuštale. To je bilo napisano tokom 1964. i poslato u Englesku 16.
novembra 1964. U napomeni Micić traži da se pesme objave na francuskom, a ako to nije moguće, da mu g. Anthonv Powell
učini čast i prevede Opela na engleski. Opela je trebalo da budu objavljena u PEN Anthology- New Poems 1965. Urednici
antologije bili su David Carver i Dr C.V. Wedgwood. Pisanje Opela nastavio je i dalje. Napisao ih je još devet. Onda ih je grafički
opremio; imam jedno takvo izdanje sa njegovom posvetom od 1.12.1965. Prvi decembar je bio posebno važan datum za njega
- dan stvaranja Kraljevine SHS. Oko tog stvaranja Micić je bio posebno aktivan. To sam saznao tek kasnije. Međutim,
imajući u vidu sam datum, već i to govori o posebnom poverenju i uvaženju koje smo kod njega uživali. Pisma koja bi nam
donosio obično su bila ukrašena i sa napomenom da unožavanje nije zabranjeno.
Njegove čestitke su bile nešto posebno.Sam ih je pravio i
opremao. Prvu sam primio za Novu godinu 1964, u znak
zahvalnosti za pomoć oko postavljanja knjige. Tu je bila serija
fotografija sa groblja, i prigodan tekst na francuskom. Na prvoj
strani je čestitka sa karakterističnim Micićevim potpisom:
srpska 4 S sa krstom i Ljubomir Micić.
Zatim je napravio koverat i odštampao tekst sa pesrnom Anuški
i njenim crtežomiz 1950. na poleđini. Dobar deo pisama koja je
primao i pisao drugima, kasnije je objedinio i nazvao Bitka za
ćirilicu. Jedan takav komplet dobio sam sa posvetom. Nije
samo Micić pokazivao uvažavanje prema nama. Kao
dobrog i proverenog Srbina, pozvali smo ga na Sv.Nikolu,
našu krsnu slavu. Vrlo ljubazno i tužno se zahvalio, rekavši da u
posete ne ide, jer je u trajnoj žalosti. On je samo les koji hoda
– a to je ponovio i u Requiem pour moi-meme. Uvažavali smo njegovu tugu i više ga nismo uznemiravali takvim pozivima.

Samo jednom pokazao Zenit

Več sam rekao da Micić nije rado govorio o klasicima i priznatim književnicima. Ali
desilo se nekoliko puta da, kad bi bilo reći o Jesenjinu ili Majakovskom ili nekom
od ruskih pisaca, kaže da ih je Zenit prvi objavio ili otkrio.
To mi je bilo vrlo čudno. Pogotovo što smo Zenit videli samo jednom kad ga je
doneo u radnju.
Ali ni to nije bio redovni broj, več izdanje u obliku novina za neku manifestaciju. Zato
su nam sve te priče o Zenitu bile vrlo neobične i tajanstvene, ako ne i neverovatne.

Primedbe oko prezimena

Micić je pričao da je njegovo prezime vrlo staro, a porodica takođe. Poticalo je još
od rimskih vremena. Rimljani su ove naše predele zvali Mezija- Donja i Gornja.
Otuđi) Mezija-Mizija, pa zatim i prezime Mizić-Micić.
Kako je obraćao pažnju na svoje prezime, tako je to činio i sa ostalim. Vrlo ma je
smetali naše prezime. Stalno je govorio da ga treba promeniti, jer je nastalo iz
poruge. Smatrao je da je u starini naša porodica bila pismena i da je nastala
ruganjem nepismenih - scribere-skrobere~Skrobonja. Predlagao je da ga promenimo
u Piščević, Srbinović, pa nam je i neke čestitke slao sa novojladenutim
prezimenima.
Poseta g r o b l j u sa k o l e g o m
Imao sam jednog kolegu kome sam pričao o Miciću. Ja sam sa tim kolegom
srbovao na naš način. Pričali smo o svemu, mnogo šta kritikovali. Naročito nam je smetala terminologija u fizici, pa smo
se dogovarali da napišemo Povesnicu fizike, smatrajući reč povesnica mnogo Iepšom i prikladnijom od reci islorija.
Tako smo se jednog dana obreli na groblju, kraj Anuškinog groba, gde je Micić primao posetioce. Predstavio sam mu
kolegu. Micić je pričao o svemu. O Srbima, o njihovom poreklu, njihovoj starini, o zaverama protiv Srba, grmeo je protiv
Vaticana. Pričao o pokoljima ustaša nad Srbima. Čitao nam i prevodio Opelo Anuški.
HASTA LA VISTA ili PRIČA O MICIĆU Strana 8

Moj drug je bio skamenjen. Od straha. Da je mogao da se pretvori u guštera kad smo napuštali groblje, to bi najradije uči-
nio. Ovako, rekao mi je samo da uopšte nije pametno što smo posetili Micića. Pošto mu je otac bio predratni oficir koji je
ostao na Zapadu posle rata, ko zna koliko su ga naplašili i šta je sve njegova porodica propatila zbog toga. Ja tada o tome
nisam ni razmišljao niti šta znao, i silno sam se čudio njegovom strahu.
S r b o v a n j e - v e z a sa s a d a š n j o m k n j i g o m
Bilo mi je vrlo čudno Micićevo srbovanje. Srbi su bili najstariji narod, vrlo stara i rasprostranjena kultura, moćno carstvo i si.
Nikako mi nije bilo jasno odakle crpe takve podatke. O Hrvatima sve najgore - pozivao se na svoj članak o hrvatskoj
kulturi i citat iz velike enciklopedije LAROUSSE. Na kraju, nađem kod oca među knjigama Simu Lukina Lazica i njegovu
Kratku povesnicu Srba.Tu je sve kao što je Micić pričao. Uzmem knjigu i pokažem mu. Poneo ju je i pročitao. Na str. 35
olovkom je napisao neki komentar, a na još ponekoj strani vidi se znak da je pročitao i da se slaže.
Zatim, tu je i njegovo Opelo zaklanima u glinskoj crkvi. Smatrao sam da su opis svega toga, kao i krici žrtava: "Živeo kralj
Petar! Živela kraljica Marija!" čist proizvod pesnićke mašte rojalističkog pesnika. Ali, kakvo je bilo moje iznenađenje kada
sam identičan opis pročitao it knjigama Psunjskog Hrvati u svetlu istorijske istine i Varvarstvo u ime Hrista, str. 188. Te
knjige su još za vreme okupacije bile zabranjene i uništene. Kako je onda do njih došao Micić, koji nije imao ni čaj da
zašećeri, već ga je, kako sam kaže, otresao sa suvih šljiva. Ili bi on i Anuška stavljali suvu šljivu u usta i preko nje pili čaj.

Micić - Njegoševa 69 (susret sa na stojni kom )

Jednom prilikom, dok je Micic bio u radnji i razgovarao sa nama, pojavio se na dvorišnim vratima očev poznanik, čijeg imena
ne mogu da se setim. (Upoznali smo se sa njim preko našeg kuma, bravara, <Sja je radnja bila do naSe.) Taj čovek je inače bio
nastojnik u jednoj kuci u Njegoševoj, i s vremena na vreme je donosio nešto na opravku kod oca. Kad ga je Micić spazio,
bukvalno se izbezumio. Počeo je da viče da su ga on i njegovi progonili i izbacili iz stana, i još svašta. Čovek je bio preneražen i
povukao se. Nikad sa njim nismo posle o tome razgovarali. Kada se Micić smirio, rekao je da je taj nastojnik učestvovao u
izbacivanju iz stana, dn je bio medu onima koji su im i kasnije zagorčavali život, posebno Anuški. Inače, jedan od Midćevih
glavnih uslova za povratak u javni život bilo je i vračanje stana u NjegoSevoj. Tu bi on sve uredio u spomen Zenita i Anuške.

M i c i ć - P a v e L i ć (u p o z o r i š t u )
U to vreme, često sam išao u pozorište. Pod tim često mislim najmanje 4-5 puta nedeljno. Verovatno sam u razgovoru sa
Micičem pomenuo neku zgodu iz pozorišta. Tada je on ispričao da je u vreme zagrebačkog perioda Zenita bio na nekoj
predstavi u kojoj su veličali Hrvatsku i Hrvate, njihovu junačku borbu. Micić to nije izdržao. Izvadio je iz džepa pištaljku i počeo
da zviždi. Napravila se pometnja, skandal. Na predstavi je bio i Pavelič, Oteli su Miciću pištaljku, verovatno neko iz
Paveličevog društva. Tu pištaljku su predali Paveliću kao trofej.
M i c i ć - Ivan i Claire G o L L
Iz razgovora sa Micićem bilo je očigledno da on ima veza sa inostranstvom i da su ga ponekad pusećivali neki ljudi ili mu pisali.
Tako je pričao o Ivanu Gollu. Opet moram reci da za njega nisam čuo. Rekao je da je on bio saradnik Zenita, da su zajednički
objavljivali neke stvari.
Nekako je došlo do razlaza, ne znam kad. Posle rata i posle smrti Ivana Golla, obratila mu se supruga Ivanova. Molila je za
neke materijale iz zajedničkog rada, iz zenitističkih vremena. Miciić se odazvao, ali nije dobio te materijale natrag, niti neku reč
zahvalnosti.
To ga je jako ogorčilo.
M i c i ć - obaveštenost:
S a b o L ć i ; Z o r a n K o n s t a n t i n o v i ć; m a l i s p i s a k ; E k s p r e s i o n i z a m ; I I I
p r o g r a m ; N e m a ć k a l i r i k a ; M i h a j l o Petrov; L a z a r T r i f u n o v i ć ; I r i n a
Subotić; Zoran Markuš
Miciću je izuzetno teško padalo prećutkivan je Zenita u javnom životu. Sa Zenitom je neraskidivo bilo vezano i njegovo ime.
Reagovao je i na najmanji nagoveštaj promene. A takvih nagoveštaja je bilo. U pamćenju mi je jedan Micićev dolazak - bio je
vidno uzbuđen. Pokazao nam je pismo koje je dobio iz Narodnog muzeja. Pisao ga je i potpisao dr Lazar Trifunović, upravnik
Muzeja. Rekao je da je tim pismom odato priznanje Zenitu i njemu, Miciću, i da tako nešto toplo i lepo nije do tada dobio. Micić
je odgovorio na to pismo. Mislim da mu je Trifunović još jednom pisao. Čini mi se da je Micić u odgovorima tražio i neke stvari
koje Trifunović nikako nije mogao da obezbedi niti obeća, jer su prosto bile van njegove kompetencije (vraćanje stana u
Njegoševoj). A Micić ne bi bio Micić da nije našao neke zamerke. Prvo, funkcija "upravnik" nije mu se nikako sviđala u
poređenju sa važnošću ustanove. Može neko biti upravnik zemljoradničke zadruge, ali u Muzeju može biti samo direktor. Ni
adresa - Trg Republike, nije mu odgovarala. Trebalo bi da se zove Knežev spomenik. Drugi pomak ka izlazu iz izolacije i
HASTA LA VISTA ili PRIČA O MICIĆU Strana 9
prividne anonimnosti bio je niz pisama koje je dobio prilikom održavanja V međunarodnog kongresa udruženja za uporednu
književnost od prof. dr Zorana Konstantinovića i od profesora Sabolčija iz Budimpešte. Bio je izuzetno ponosan na njih.
Pomenuo ga je i Radomir Konstantinović u nekoliko navrata u III Programu, a posebno u članku "Ko je barbarogenije". Već
sam pomenuo Mihajla Petrova. Prema Micićevim rečima, ne samo što ga je Zenit proslavio, već je na neki način i kumovao
njegovom pseudonimu. Micić je smatrao da ne mogu biti dva ćoveka u javnom delovanju sa istim imenom i prezimenom. Kako
je u javnosti bilo vrlo znano ime prof. Mihajla Petrovića, slavnog matematičara, Micić je mladom umettiiku dao umetničko ime
Mihajlo Petrov. A ovaj se pokazao, prema Micićevim rečima, krajnje nezahvalan i izneverio je Zenit. Zato mi je bilo posebno
interesantno kad me je Micić zamolio da odem u Muzej suvremene umehiosti gde se održavala izložba moderne umetnosti 20-
ih i 30-ih. Trebalo je da pažljivo pregledam sve eksponate i prenesem šta sam video. Učinio sam mu po želji, a nabavio
sam i katalog izložbe.
Na izložbi su bili i radovi M.
Petrova, kao i naslovna strana
Zenita sa Petrovljevim radom.
Zahvaljujući mom usmenom iz
vestaju, kao i katalogu, Micić je
stekao utisak o izložbi. Bio je
nezadovoljan katalogom - bio
je štampan latinicom, a nije
dovoljno prostora posvećeno
Zenitu. Ali, pomak je ostva-
ren.
Bilo je vrlo interesantno i re-
agovanje Micića na Antologiju
novije nemačke lirike, u
izdanju Notita. Ne znam taćno
kad sam je kupio, ali sam mu
je jednom prilikom pokazao.
U/eo ju je i kod kuće pažljivo
prelistao. Svuda gde se pomi-
nje Ivan Goli ima njegovih ko-
mentara.
Mislim da je- pravi trijumf u malom doživeo kada je u izdanju Oboda sa Cetinja štampana knjiga dr Zorana Konstantinovića
Ekspresionizam Zamolio je da kupim tu knjigu, što sam i učinio. Pažljivo ju je pročitao. Posle izvesnog vremena, ponovo ju je
zatražio. Dao sam mu je. Vratio mi je knjigu sa komentarima i zenitistički opremljenu. Samo mi nije bilo jasno, otkud mu uvid u
časopis Ovdje, odakle je citirao članak Aleksandra Lončara "Prokleti pesnici" - citat koji potpuno odgovara njegovom slučaju.
O događajima se obaveštavao na volšeban način. Tako još čuvam spisak knjiga za koje se zanimao:
R. Josimović: Nadrealizam, Epoha pravac u književnosti, Beograd 1965;
Slobodan Marković: Međuratna MODERNA ili ekspresionizam u srjiskoj književnosti;
Opera Siavica /V-Goettingen 1963
Ako je o prve dve uspeo da se obavesti tako što bi ušao u knjižaru i prelistao knjigu, kako je dobio podatak za Opera Slavical Da li
se nalazi u bibliografiji neke od ovih knjiga? Da li mu je, možda, knjižar dao knjige na čitanje kući? Ne znam. Znam samo da je
jedno vreme uzimao na zajam neke za njega interesantne listove iz prodavnice novina na Slaviji, ali je posle prodavac prestao
da mu ih daje. Da li je neko opomenuo prodavca,ili mu zabranio? Ko zna?

Razne priče: Anuškino ime; brat Poljanski; providno-prozirno;

Tagore
Za katalog izložbe u Muzeju suvremene umetnosti vezana je još jedna epizoda. Čitajući ga, našao sam da je umetničko ime
Micićevog brata Branislava bilo Branko Ve Poljanski. Bilo mi je drago što sam imenjak njegovog brata i nešto tako mu rekao prilikom
jedne posete radnji. Micić mi je vrlo Ijutito odgovorio: U umetnosti nema braće! i izašao iz radnje.
HASTA LA VISTA ili PRIČA O MICIĆU Strana 10
Ima još nešto u vezi sa imenima. To je bilo Aniiškino ime. Mojim roditeljima to ime nije bilo jasno - govorili su da to nije srpsko ime.
Osim loga, otac je govorio da Micić mora imati neke veze sa Jevrejima. To je zaključio iz razgovora sa Micićem. Ovo napominjem
jednostavno zato što je Micić stalno srbovao, i sve je moralo da bude srpsko. Zato ga je jednom moja majka i zapitala kako to
da mu se žena zvala Anuška, kad to nije srpsko ime. Na to je Micić odgovorio: "Pa, onda ni kruška nije srpska reći" Na lome se
sve završilo, ali moji nikako nisu priliva tali to objašnjenje. Isto tako, bilo im je neobično svakodnevno odlaženje na groblje.
Govorili su da to možda čini da bi okajao ranije grehe. Nisam ni slutio da su po oba pitanja bili na pravom tragu. Još jedan prilog
srbovanju i čistunstvu: kad sam jednom prilikom rekao za nešto "proziran", Micić me je odmah ispravio i rekao da je u
srpskom ispravno reći "providan". Mi jasno vidimo-vidan-providan a ne žiriimo, žmirimo - proziran, kako to Hrvati čine. Jednom
prilikom bilo je reći o našim tadanjim političarima i njihovom znanju stranih jezika. Pomenuli smo Koču Popovića kao izvrsnog
znalca francuskog. Ali, to nije trebalo činiti pred Micićem! Kakav francuski, kakav ministar] Kako neko može biti ministar sa
takvim glasićem? A ni francuski mu nije nešto naročito. Niti je bio neki književnik. Ta on se samo družio sa onim pederaslom
Cocteauom. Prvi put sam tada čuo iz njegovih usta kritiku nekog Francuza, ličnosti iz javnog života. Bilo je perioda kad sam
se dosta interesovao za Indiju. Verovatno je nekom prilikom počeo razgovor o Indiji, i pomenuo sam Tagoru. 1 moj otac je
imao nekoliko njegovih predratnih knjiga, tako da se i on povoljno izrazio o njemu. Ali ne i Micić! Rekao je da je to lažni prorok, da
nije radio u interesu svog naroda, da je izneverio Ghandhija. Nisam mogao da dođem sebi od iznenađenja. Opet je bio protiv
struje i prihvaćenih shvatanja.

???
Dugo nisam mogao da se setim šta sam hteo da ispričam. Bio sam se setio nečeg, redajući sve čega bih se setio u vezi sa
Micićem i onda je to što sam hteo da zabeležim iščilelo. Reć je o sledećem:
Kupio .sam jednom prilikom neki časopis, čini mi se da se zvao Rnfcoi'ef. Izlazio je u Hrvatskoj. Taj broj je delom bio posvećen
A.B. Šimiću. Pročitao sam i svidelesu mi se njegove pesme, a o njemu nije bilo ni reci u školi. Ne čnam kako mi se desilo da sam
pitao Micića za neke detalje u ve/i sa njim. Ali, eto, pitao sam ga. Iznenadio sam se kad mi je rekao da je A.B. Simić bio protiv
zenitizma, da mu pesme nisu nimalo originalne. Jednom rečju, negativno mišljenje. Opet je neko bio protiv Zenita- Da li je
moguće da je toliko ljudi imalo veze sa tim časopisom? Bilo je mnogo pitanja bez odgovora.
Sledeća epizoda odnosila se na Majakovskog i Erenburga. U novinama je izašlo nešto o Erenburgu. Pričao sam kako sam
čitao njegov Pad Pariza i da miseuopšte nije svideo. Tada je on rekao da se za vreme boravka u Francuskoj sreo sa
Majakovskim. Ne znam kako je došlo do tog sastanka, ali svakako su imali o čemu da pričaju. Jer, Micić je objavio njegove pesme
u Zenitu, Zenit je bio na izložbi Zapadne revolucionarne ttmetnosti u Moskvi. Razgovor je bio vrlo srdačan Normalno,
razgovoru je prisustvovala i Anuška, a i žena Majakovskog. Iznenada, na balkonu hotela ili restorana pojavio se Erenburg.
Majakovski jezamukao. Rekao je samo da je on agent NKVD. Sastanak je bio završen.
Prestanak poseta
Micić je cenio mog oca. Znao je da se umeša u razgovor sa nekom mušterijom, hvaleći očevo znanje i rad. Ali, znao je da se
umeša i kada bi neko od prisutnih govorio protiv Srba ili hvalio režim. Tada nije bio prijatan. Mislim da je to bilo dok sam bio u
vojsci - Micić se posvadio sa nekom mušterijom i prestao da dolazi u radnju. Kada sam ga kasnije sreo, rekao je da je prestao
sa posetama, jer ga moj otac nije dovoljno zaštitio prilikom te svađe u radnji. Prema meni je bio krajnje korektan.
NJEŽIĆ
Poznanstvo sa N j e ž o m
Sa Nježom sam se upoznao u Narodnom pozorištu. On je tamo statirao, kao i naš zajednički prijatelj Ljuba. Inače je studirao
istoriju umetnosti. To naše poznanstvo je bilo posle obnove Pozorišta, 1966. Imponovalo mi je da se družim sa njim, jer je bio vrlo
aktivan u štrajku statista koji se desio na predstavi posvećenoj 350-oj godišnjici Shakespeareove smrti. Vremenom smo se
bolje upoznali, pa sam mu pričao i o Miciću. Prvo nije obratio pažnju na moju priču, ali ju je upamtio. Verovatrto se podrobno
raspitao o zenitizmu, pa je pokazao malo više interesovanja. Kako je uskoro došlo je vreme kad sam morao u vojsku, nije bilo
mogućnosti da se uspostavi kontakt sa Micićem Ubrzo po mom izlasku iz vojske sreo sam se s Nježom i dogovorio se da
probam da obnovim vezu sa Micićem.

O b n a v l j a n j e v e z e sa M i c i ć e m
Našao sam Micica na grublju. Porazgovarali smo. Raspitivao se kako je bilo u vojsci. Zatim sam mu saopštio razlog moje posete i
ispričao šta sam znao o Njezi. Naročito sam istakao da su njegovi iz Koprivnice i da su morali da beže odande. Sve je to ostavilo
povoljan utisak na njega.
Dogovor o d a n u i s a t u p o s e t e
Odredio nam je da ga posetimo u četvrtak u 16.00. Strogo je pazio da ne budu dve posete U jednom danu, da se ne bi posetiocj
susretali i da ne znaju jedan za drugog. Prava konspiracija, što se tiče sata pušete, i on je biran tako da se što manje pali svetio,
kako okolina ne bi mogla da vidi ko je unutra. Međutim, znao sam da je jedan dan bio određen za Irinu Subotič, a drugi za
HASTA LA VISTA ili PRIČA O MICIĆU Strana 11
Zorana Markuša. Subotom nije nikog primao, jer je to bio dan
određen za spremanje kuće. Takođe je molio da mu javimo ako
nismo u mogućnosti da ga posetimo. Tokom poseta smo se
dogovarali sa njim i o sledećoj poseti - da li će je biti i ko će doći
- ali su dan i vreme ostajali nepromenjeni.

Stan
U zakazano vreme našao sam se sa Nježom na Slaviji i pošli
smo u poseru, u Prote Mateje 18.
To je bila predratna kuća, solidno zidana. Od ranije sam znao
da u njoj ima i ljudi koji su na Univerzitetu, ali se o njima Micić
nije nimalo lepo izražavao. Kad kažem nimalo lepo, ne mislim
da ih je psovao ili koristio pogrdne reci. To nije bio njegov način.
Optuživao ih je da ga špijuniraju, da ga tužakaju, da mu,
jednom rečju, zagorčavaju život.
Polako smo se peli strmim stepeništem. Na njegovom kraju, u
potkrovlju, nalazio se Micićev stan. Pre ulaznih vrata, nalazio
Zenitizam na izložbi Revolucionarna umetnost Zapada,
Moskva, 1926 se prozor.
Zazvonili smo i Micić nam je otvorio vrata.
Ušli smo. Bilo je očigledno da stan dugo nije krečen, bio je dosta zapušten. Ono što je odmah padalo u oči, bilo je mnoštvo
novina. Bile su uredno sakupljene u gomile, ali toga je bilo toliko, <ii\ skoro nije bilo mesta za sedenje. Micić se izvinjavao zbog toga,
ali nije propustio da kaže da svega toga nebi bilo da mu je ostao stan u Njegoševoj. Nekako smo se smestili. Počeli smo da
razgledamo oko sebe. Zidovi su bili puni slika - ulja, grafika, crteža, kao i raznih predmeta. Bilo je i polica sa knjigama,
časopisima, novinama. Iza pregrade se nalazio radni deo. Tu su bile njegove pisaće mašine, fotoaparat, tronglovi,
krivuljari, šestari, olovke - ukratko, sve što je koristio za stvaranje i izdavanje.
Sa leve strane nalazili su se čajna kuhinja i VVC. U njemu je Micić napravio svoj sistem za tuširanje. U kuhinji se nalazio aparat
za kopiranje - heliostat (?). (Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da se iza pregrade nalazio i krevet na kojem je preminula
Anuška. Ali, bila je tu ikona sa kandilom .)

Razgovori
Kad danas pogledam, nismo se sastali više od četrdesetak puta. Imajući u vidu da su tu i početni sastanci, na kojima su
izmenjivane opšte informacije i fraze, to i nije neki veliki broj. Jer, tema i imena o kojima se pričalo i planiralo da se priča bio je
velik. Treba imati u vidu i da je trebalo uspostaviti i čvršće poverenje kod Micića. Sve u svemu, ponavljam, broj nije bio velik.
Mislim da ni Nježa u prvom trenutku nije bio svestan pred kakvim se izvorom nalazi. Sa Micićem se moralo razgovarati pazeći
koja će se imena i u kojem smislu pominjati. Isto je važilo i za ustanove. Razlog za ovako oprezan nastup u razgovoru bio je
prvenstveno u tome što se nije znalo ko se sve i na koji način zamerio Miciću, a ni ko mu je i kada, istina retko, pomagao. Jer,
ako bi mu se ko zamerio, to Micić nije praštao i stalno je to pominjao. Jedini za koga se ja sećam da je Micić rekao da je bio
isključen iz zenitističkog pokreta, pa je posle prihvaćeno njegovo izvinjenje, bio je Boško Tokin. Ne znam u kakvoj formi je bilo to
izvinjenje, ali je Micić pokazivao nešto kao privesak koji je dobio od Tokina. Tokin ga je napravio dok je bio na robiji (u logoru?), a
kad se složi, davao je reč "borba". ,-Pretpostavljam da je Micić uzimao u obzir i našu mladost i nedovoljnu obaveštenost, pa
se nije suviše strogo odnosio prema nama. Inače, prvi razgovori su se odnosili na različite materijalne probleme. Videvši
onoliko novina koje je sakupio, predložili smo mu da organizujemo prodaju preko otkupa stare hartije. On se interesovao kolika
bi se cena mogla postići. Kako je tada bila u toku, ili je upravo završena, neka od monetarnih reformi, nikako nismo mogli da
se sporazumemo o ceni. Problem je bio novi/stari dinari, jer se nikako nije u tome snalazio, kao ni mnogi drugi.
Kđd smo izlazili posle prvog razgovora, video sam iza vrata nešto što nisam znao kako da nazovem. Zapitao sam šta je to, a
on je od govorio da je to Arhipenkova op topi as tika.

P o n e š t o novo iz ž i v o t a - program g i m n a z i j e u K a r l o v c u ; T i n U j e v i ć ;
p r e d z e n i t i s t i č k e k nj i ge
Kao da nas je lagano uvodio u svoj svet. Tako nam je pokazao program marurske svečanosti gimnazije iz Karlovca. Na njemu
je pisalo da je režiser svečanosti Ljubomir Micić. Koliko se sećam, program je bio štampan ćirilicom. Vrlo je škrto davao
podatke o svom fakultetskom školovanju, a nije isticao svoje fakultetsko obrazovanje. Ni u opštenju sa drugima nikad nije
HASTA LA VISTA ili PRIČA O MICIĆU Strana 12
tražio da se neko predstavi svojim akademskim zvanjem. Jedino je u
polemikama voleo da se pokaže kako su se ugledni profesori ili ustanove, ili i
jedni i drugi, interesovali za Zenit i pisali o njemu. Konačno smo našli da je
studirao filosofiju u Zagrebu. Kratko vreme bio je profesor u gimnaziji.
U to vreme družio se sa mladim pesnicima: Tinoin Ujevićem, Gustavom
Krklecom, A.B. Šimićem (konačno sam se setio šta sam hteo da stavim u
odeljak ???), imao je neke veze sa Crnjanskim. Izgleda da se posebno
družio sa Tinom. To kažem zato što nam je ispričao kako je Tin bio u novčanim nevoljama kada je trebalo da se pojavi
prva Micićeva zbirka pesa ma Ritmi mojih slutnja, Micić mu je tada ponudio da napiše predgovor koji bi bio honorarisan.
Ovaj je to prihvatio i napisao ga. Kasnije, kada su se razišli, Micić je hteo da uništi svaki trag saradnje, pa je iz svog
primerka knjige istrgao predgovor. Takav primerak sam imao u rukama. Imao je Micić i drugih zbirki. Druga je bila Spas
duše. Te Micićeve zbirke i pesme iz njih bile su, po svemu sudeći, cenjene i prihvaćene. To kažem zato Što sam imao u
rukama antologiju čijeg se tačnog naslova ne sećam. Sećam se da je jedan od sastavljača bio kasnije čuveni profesor
u Zagrebu, Dubrovčanin poreklom, Deanović. U njoj je bilo nekoliko Micićevih pesama.
Sam Micić je smatrao te pesme, i uopšte ta dela, nevažnim u poredenju sa svojim životnim delom- Zenitom, Ali, nikad ih
se nije javno odrekao

Istočni greh - prodaja u a n t i k v ar n i c i

Prilikom jedne posete, pokazao nam je jednu knjižicu iz pred ženi tističkog perioda. Bila je to drama Istočni greh.
Zainteresovali smo se za nju. Imao je dosta nerasprodatih primeraka, čak i izvestan broj numerisanih. I'ošto se Nježa
bavio prodajom knjiga, imao je veza sa anhkvarima. Tada su u Beogradu postojale samo dve antikvarnice - na Slaviji i u
SKZ.
Nekako smo se dogovorili sa Micićem da pustimo izvesnu količinu knjiga u prodaju preko antikvarnica. Najveći
problem nam je bio da odredimo cenu primerka. Micić nije imao predstavu koliko šta košta i smatrao je da treba da im je
čast Što prodaju njegove knjige. Otuda je odredio nerealnu cenu. Uspeli smo da ga ubedimo da je spusti. Kada smo mu
doneli novac od prodaje (mislim da je Nježa uspeo da ubedi antikvare da plate knjige unapred), bilo mu je vrlo drago.
Čak je hteo da nas ćasti.da nam da neke pare. Mi smo to, naravno, bez razmišljanja odbili. Ali, prihvatili smo po primerak
sa ličnom posvetom Micića, kao i dodatim grafičkim aplikacijama, kako je on govorio, "u zenitističkom duhu."

S l i k e u s t a n u : A r h i p e n k o ; G e c a n ; B i j e l i ć ; Jo K L e k ; P o l j a n s k i ? ? ?
Već sam rekao da je postojala Arhipenkova optoplastika i da je stajala kod ulaznih vrata. Nije hteo mnogo da nam priča o
njoj. Valjda još nije bilo došlo vreme za to. Bio je tu i portret, na bočnom zidu, koji je predstavljao jednu ženu. Rekao nam
je da je autor Vilko Gecan i da je žena na slici Anuška. Slika je bila potamnela od stajanja, a verovatnoiod pušenja i
isparenja. Šešir sa širokim obodom senio je njeno lice tako da se nije moglo mnogo suditi o samom liku.
Tu pored bila je jedna slika Jovana Bijelića. Ništa se jasno nije moglo razaznati na njoj. Micič nam je rekao da se slika zove
"Borba dana i noći" i da predstavlja prvu apstraktnu sliku kod iias. Prosto nisam mogao da poverujem da se takva
vrednost nalazi kod njega.
Bilo mi je, neobično da je Bijelić slikao takve slike. Tokom jedne od poseta, Nježa je predložio da odnese neke slike na
čišćenje u Narodni muzej, imajući u vidu Micićevu nepoverljivost prema zvaničnim ustanovama, nismo mnogo insistirali -
pustili smo ga da sam o tome razmisli.
U toku razgovora, Micić bi nam pokazivao pojedine brojeve Zenita, da bi potkrepio svoja tvrđenja. Primetili smo dosta
grafika sa potpisom Jo Klek. On je isto tako radio i kostimografije za zenitističke predstavi;. Bilo je njegovih priloga i
medu slikama kod Micića. Saznali smo da je to bio pseudonim kasnije uglednog zagrebačkog arhitekte Josipa
Seissela.
Poučen ranijim iskustvom, nisam ni pomišljao da pominjem Poljanskog kao brata.
Ipak, na zidovima je bilo njegovih radova. Da li je to bila njegova rana
faza, pre Panrealističkog manifesta i potpunog okretanja slikarstvu, ne
znam.
Na zidovima je bilo još slika, ali su one bile dosta zaprljane, a nije im bilo ni
lako prići, tako da ne znam ko su bili autori.

Tekst je objavljen u časopisu NEW MOMENT br. 4, 1995