Слободан Јовановић

Један прилог за проучавање српског националног карактера

Говорећи о српском националном карактеру, ми узимамо тај израз „национални

карактер“ у нарочитом, и доста ограниченом смислу. Под тим изразом ми разумемо оне
идеје које један народ има о свом властитом карактеру, о својој историји, о својим
задацима у будућности. Како се те идеје рађају, колико у њима има тачног тумачења
чињеница, а колико празних жеља и пустога маштања, то све остављамо на страну.
Тачне или нетачне, те идеје бар донекле утичу на поступке једног народа, и зато их
ваља проучавати, ако смо ради да те поступке потпуно разумемо. И на пр. да бисмо
разумели ратове које је Србија 1876/8 водила противу Турске, потребно је да знамо
идеје које су у то доба, добрим делом под утицајем Уједињене омладине, владале о
нашем националнам карактеру, а нарочито о томе, да смо ми један херојски народ.
Идеје које један народ има о себи самоме, о својој историјској судбини, о својим
неоствареним идеалима, налазе првобитно израза у народним предањима и легендама, а
доцније у делима његових политичара, књижевника, па чак и научника. Сви су они на
разне начине тумачи народне самосвести и неимари онога што би се могло назвати
националном идеологијом. Као све, тако и та идеологија мења се у току времена, и на
место једног схватања националног карактера долази друго, које обично почиње
критиковањем оног старијег схватања.
Ми ћемо се овде пре свега задржави на оним писцима за које се држи да су у
своје доба највише допринели изградњи националне идеологије. Неки од њих
описивали су народне особине онако како су их они видели кроз народни живот и
обичаје; неки опет тумачили су народну историју као књигу у којој је записана народна
судбина; неки најзад питали су се, да ли наш национални карактер одговара задацима
савремености, и да ли, и шта треба у њему мењати. Било је писаца који су идеалисали
национални карактер, а било их је и који су га критиковали у име извесних идеала
којима су приписивали већу вредност него и самој нацији. Али, узимајући све скупа,
добија се представа о томе, како се кад замишљао наш национални карактер.

I. Доситеј

Доситеј деловао је углавноме у XVIII веку, када је духовно вођство нашега

народа припадало Цркви, и када је књижевни језик, због све веће мешавине с руским
црквеним језиком, постајао недоступан народу. Доситеј, који је лутао по свету, и који ни
у свом духовном животу није био сталан, зауставио се најзад на „просветитељској
филозофији“, која је у његово време на Западу владала. Примио је њену полазну тачку,
да човех има у своме разуму непогрешнога путовођу, али под условам да га претходно
ослободи свих празноверица и предрасуда. Насупрот Цркви и њеним веравањмма
заступао је право разума, да подвргне критици сва примљена мишљења, не изузимајући
ни она која су се одржавала ауторитетом Цркве. По Доситеју наш народ био је духовно
заостао. Тој заосталости могао се учинити крај само путем просвете, – што ће рећи,
путем школе која би ширила знања стечена разумом. Доситеј тражио је такође реформу
књижевног језика. Удаљен јако од народног гавора, он није био подесан за књиге које
би се лисале ради просвећивања народа.
Доситеј, са евојом рационалистичком филозофијом донетом са Запада, био је
наш први просветитељ и западњак. Његов утицај осећао се кроз цео XIX век. Прва
наша политичка странка били су либерали од 1858; њихови интелектуалци нису
замишљали либерализам одвојено од просвете, уверени да се сваки просвећени човек
мора одушевљавати за политичке слободе. О потреби просвећивања писао је и Светозар
Марковић, али просвећивање није схватао као ширење рационалисгичке филозофије,
већ као ширење научног позитивизма; и поред ове разлике може се узети да је и он
углавноме остајао при Доситејевом правцу. Богдан Поповић са својом вером у културу
и Јован Скерлић са својим jaко наглашеним западњаштвом били су у неку руку такође
настављачи Доситеја.
На почетку наше обновљене државе, Доситеј је национални проблем поставио
као културни проблем, истичући просвећивање као предуслов народног препорода. Ако
се у нас кроз цео XIX вак давао велики значај отварању школа и штампању књига, и у
вези с тиме високо ценила „интелигенциј а“, као да би школовани људи били неки виши
друштвени ред, – то није било искључиво Доситејево дело, али томе је он више него
икоји други писац допринео.
Исто тако много допринео је и лаицизирању нашег духовног живота. Он није био
противник религије, премда се његова религиозност мало разликовала од једног мало
више разнеженог човекољубља. Али, ако не противник религије, он је био противник
клерикализма. Војевао је противу попова и њихове владе над духовима, и успео да се у
нас духовни живот ослободи утицаја Цркве. На Западу, Црква се постепено повлачила
из појединих области духовног живота; попуштала је у области природних наука;
одупирала се упорно у области друштвених наука, нарочито уколико су оне имале везе с
питањима морала. У нас је Доситеј и ту задао ауторитету Цркве тешке ударце, тражећи
и питањима морала чисто рационално решење. Религију је према томе умалтене сводио
на црквене обреде. Морални живот, одвојен од религије, изгубио је доста од унутрашње
дубине и идеалистичког полета. Морал се спустио сувише на земљу и добио изглед
једне далековиде целисходности. Што се тиче Цркве, она се нашла принуђена да свој
утицај обрне онамо где јој је пут још остајао отворен. Ни њени најжешћи противници
нису јој могли оспоравати право да се бори на националном пољу, где је она за време
Турака стекла великих заслуга. Тиме је утврђено спајање православне вере и српског
национализма. Услед тога српски нациоиализам био је сав прожет оним фанатизмом
који религија даје, док је чисто лаички морал Доситејеве школе остао у својој
превеликој трезвености готово сасвим лишен одушевљења.

II. Вук

Као пгго је Доситеј стајао под утицајем рационализма XVIII века, тако је Вук,
иако много оригиналнији од њега, стајао под утицајем немачког романтизма. Био је
потпуно усвојио његово схватање нације као једне духовне породице, која представља
особени збир интелектуалних и моралних својстава. Веровао је да и Срби имају свој
национални карактер, који се огледа у народним умотворинама, као што су народне
песме, приповетке и пословице, народни обичаји и веровања. Неуморно је скупљао те
умотворине, које су имале да нам открију народну душу, и да нас, после ослобођења од
Турака, поново начине правим Србима. Устајао је противу тадашњег књижевног језика,
хтео га очистити од речи из руског црквеног језика, и изједначити колико је могућно с
језиком народних умотворина. Доситеј је хтео то исто, али из друтих побуда. Њему је
требао понарођени књижевни језик, да би се просвета лакше ширила по народу. Вуку је
такав језик требао, да би се у књижевности наша национална особеност јасније
изразила.
За разлику од Доситеја, који је био рационалист, Вук је био традиционалист и у
својим збиркама оживљавао народна предања. Докле је Доситеј био западњак, Вук и
поред свог дуговања немачком романтизму био је националист. Али како је још више
него Доситеј чистио књижевни језик од русизама, он нас је, иако ненамерно, одвајао од
Руса, којима су наши националисти нагињали. Својим фонетичким правописом обарао
је преграде између књижевника и народа, – и као Доситеј на лаицизирању нашег
духовног живота, Вук је радио на демократисању наше књижевности. Нашу
интелигенцију он је упутио на тумачење националног карактера, и за то тумачење давао
у овојим збиркама потребну грађу.
Ниједна његова збирна није имала таквог одјека као Друга књига народних
песама. Млађа интелигенција читала је ту песмарицу као неко народно јеванђеље,
тражећи у њој основе једне наше, чисто српске етике. У народним песмама било је
доиста етичких елемената, али они су носили обележје различних историјских
раздобља и различних друштвених средина. Ту је било мистичног маштања
средњевековних монаха о Божјем царству које није од овога света, било је исто тако
феудалиих појмова о витешкој части, о строгим правилима игре при јуначким
утакмицама, и о једној аристократској човечности, по којој јачи дугује заштиту
слабијем. После пропасти наше средњевековне државе наместо феудалне господе
јављају се у народним песмама хајдуци и ускоци, који у име Божје правде суде људској
неправди. Млади читаоци Вукове збирке састављали су из тих разнородних елемената
једну општу представу о Србима као о једном херојском народу у кога је јунаштво било
оплемењено пpавдољубивошћу.
Уз то је дошао Косовски мит који је живео у народу. По том усменом предању,
нас на Косову није надвладала јача сила, него смо са унутрашње неслоге „изгубили
Царство“. Кооово је било не само пораз, него и грех, који је требало покајати.
Најзад био је од утицаја и Његош ca својим песничким делом. Његош је нашу
народну судбину осећао као овој лични доживљај. Косово га је мучило као једног
Црногорца крв његовот братственика коју још није осветио. Његова религиозна
филозофија о васељенској борби између Добра и Зла наводила га је да у турској победи
види тренутни успех Зла, противу кога су Срби дужни наставити борбу ради коначног
успеха Добра. У његовој песничкој машти наша историја узимала је вид једне трагедије:
један херојски народ страда због неслоге и издаје својих великаша, и оставља на
будућим нараштајима једну клетву која се може скинути само поново пробуђеним
јунаштвом Милоша Обилића, те жртве великашке издаје. Српски народ имао је, дакле,
једну „заветну мисао“, чије је испуњење било његова дужност и пред Богом и пред
људима. На ту мисао Његош није престајао опомињати.
Народне песме, Косовски мит, Његошева дела дали су првог и најтрајнијег
подстрека размшљањима о нашем националном карактеру.

III. Уједињена омладина

У Војводини, шесетих година, образована је под именом „Уједињене омладине“

једна национална организација, са циљем да окупи у једно коло омладинце из свих
српских крајева. Државне границе које су те крајеве раздвајале, сматране су као да не
постоје. То је био први корак ка остварењу заветне мисли о ослобођењу и уједињењу
српског народа.
У Омладини главну реч су водили војвођански националисти са својим прваком
Светозаром Милетићем и србијански либерали, чији је главни представник био
Владимир Јовановић. Узимајући да у великом делу српског уједињења треба да
предњачи Кнежевина Србија, као наш Пијемонт, Омладина је израдила програм њене и
спољашње и унутрашње политике.
Програм спољашње политике био је прост. Кнежевина Србија требала је да што
пре огласи рат Турцима, да би ослободила онај део нашега народа који се још налазио у
турском ропству. Одгајени у Косовском миту, вођи Омладине примали су као историјску
истину, да смо ми са унутрашње неслоге страдали на Косову. Према томе нов рат с
Турцима изискивао је поглавито српску слогу, – и Омладина је управо и била основана
да би дала пример те слоге. Сам рат с Турском узиман је доста олако. Срби су, по
дубоком уверењу Омладинаца, били херојски народ, а Турци хорда зулумћара.
Програм унутрашње политике који је Омладина препоручивала Кнежевини
Србији, израдили су србијански либерали, и то баш они који су као Владимир
Јовановић стајали у вези с италијанским националистом Мацинијем и усвајали његову
идеологију. По Мацинију, национализам, који значи спољашњу слободу, и либерализам,
који значи унутрашњу слободу, јесу нераздвојни. Само онај народ који ужива
унутрашњу слободу, у стању је радити на ослобођењу оних својих делова који се налазе
под туђинском влашћу. Деспотизам, убијајући народни дух, чини људе неспособнима не
само за буну, него и за рат. Саобразно Мацинијевом учењу, србијански либерали
доказивали су да ни Влада кнеза Михаила не може почети рат за ослобођеше
ванграничних Срба, докле прво у границама своје властите земље не да народу
политичке слободе. Као српска слога уопште, тако и слободоумне реформе у Србији
посебно спадале су у припремне радње рата с Турцима.
Учешће србијанских либерала у Омладинском покрету спречило је да се наш
национализам не изметне у ксенофобију, која би ослабила наше везе са Западом.
Србијаиски либерали и у свом национализму, и у свом либерализму држали су се
западних узора. Још је важније да су они, праповедајући српску слогу, заступали у исти
мах један политични програм на који су се сви Срби тешко могли сложити. Омладана,
замишљена и започета као општи народни покрет, претворила би се, да је дуже
потрајала, у једну странку, – истина, националистичку, али тек странку.
Омладина je неоопорно имала успеха са буђењем и јачањем националне свести,
и са стварањем оне моралне атмосфере која је Српско-турски рат од 1876 учинила
могућим. Она се није варала, када је тврдила да такав рат може водити само једна
слободоумна Влада, уз подршку фанатизованог јавног мнења. Али ма колико да су у
ратним припремама морални чиниоци важни, не сме се мислити да се недостаци у
ратној спреми даду накнадити патриотским одушевљењем. Уверени о херојском
карактеру српског народа, Омладинци нису поклањали много пажње ни ратној спреми
ни техници рата уопште.

IV. Светозар Марковић

Омладина је овог главног критичара нашла у Светозару Марковићу. Он је био

социјалист, по угледу на руске социјалисте шесетих година. Насупрот нацианалистима
из Омладине он је „нацију“ растварао на класе. Они су говорили о српском народу као о
јединственој историјској скупини. Он је ту скупину разбијао на уже групе са супротним
интересима. У његаво време, још се у нас није могло говорити о сукобу између
капиталиста и радника; у недостатку тога сукоба он је истицао сукоб између чиновника
и сељака. Либерали су држали да рату с Турцима треба да претходи реформа наших
политичких установа. Марковић је ишао и даље, и тражио једиу социјалну реформу која
би побољшала економско стање „сељачке класе“, пошто би она као најмногобројнија
имала да понесе главни терет рата.
Уз социјализам Марковић је праповедао и материјалистичку филозофију, која је у
његаво доба владала на Западу. Узимајући ту филозофију као да би била научно
потпуно доказана, он је њене погледе називао реализмом и тврдио да све, па и
националне проблеме ваља посматрати реално, рачунајући само с фактима, не
пуштајући ни машти ни осећанјима на вољу. Замерао је Омладини да национални
проблем посматра кроз народне песме и историјске успомене, без обзира на чињенице
садашњости. Он је то осуђивао као чисту романтику. Једно реалније посматрање довело
би нас до закључка, да мала српска Кнежевина нема снаге да сама ослобађа своје
сународнике у Турској. и да стога треба радити на склапању једног Савеза балканских
држава и народа, у циљу ослобођења свих балканских хришћана.
Маржовић је изазвао нешто налик на кризу нашег национализма. Он је окренуо
пажњу са нације на једну посебну класу, на сељаштво. Економоко стање те класе
постало је одједном важније од политичке будућности целог српског народа.
Следбеници Марковићеви ишли су даље од њега, и говорили су некипут тако,
као да националне идеале треба одбацити већ стога, што су то идеали. Сви идеали без
разлике немају оправдања пред судом позитивне науке, која се држи строго факата. Из
тога се даље изводило да с научног гледишта има смисла само једно: обезбедити што
већу количину материјалних добара што већем броју људи. То се потпуно поклапало с
мишљењем оног руског писца који је тврдио, да је друштву кориснији један обућар који
прави добру обућу, него Шекспир са својим трагедијама.
Рат који је Србија водила противу Турске испао је рђаво. Показало се да је
премашао нашу снагу. У круговима интелигенције настало је разочарење. Наместо
националистичке идеологије Омладине тражило се нешто што би више одговарало
стварним могућностима. Код таквог стања духова, Марковићев реализам чак и у
претераном облику његових следбеника имао је добру прођу.

V. Цвијић

Поновно буђење интереса за националне проблеме и националне особине почело

је крајем осамдесетих година. Подстрека је дао рат који смо 1835 противу Бугара
водили и изгубили. На Берлинском конгресу Аустрија нам је преотела Боону и
Херцеговину; после рата од 1885 нас је обузео страх да нам Бугари не преотму једнога
дана Македонију. Македонско питање постало је за нас животно питање, и поводом тога
питања стао се будити и наш национализам.
Нови националисти, иако су одбацивали Марковићев социјализам, примали су
његов реализам. Верујући у национално јединстсво и поред социјалних разлика између
чиновништва и сељаштва, они су националним проблемима приступали са мање
идеалистичког одушевљавања, а са више проучавања правога стања, него што је то
чинила Уједињена омладина. У Македокском питању брзо је дошло до сукоба између
старих и нових националиста. Стари националисти су тврдили, да су Македонци
овејани Срби, и да друкчије мисле само они који нису прави патриоти. Нови
националисти су тврдили да, у најмању руку, у Македонаца не живи онако непомућена
српска свест као на пр. у Босанаца и Херцеговаца, и да наша пропаганда у Македонији,
ако не би према тој околности била подешена, не би имала никаква уапеха.
Међу новим националистима најважнији био је Јован Цвијић. Он се није
огранићавао на Македонско питање; он је обухватао наш национални проблем у
целини, и био после Вука први који је наше националне особине систематски
проучавао. Као ни Вук, тако ни Цвијић није израђивао једну националну идеологију,
него само сабирао грађу зању. Географ по струци, он је почео испитивањем земљишта
југословенских крајева, па се постепено заинтересовао и за карактеристику њихових
насеља. Он је запазио више психолошких типова, и онај за који му се чинило да код
Срба преоблађује назвао је динарским типом. По његовим запажањима, Динарци су
имали врло развијену патријархалну цивилизацију, из које су и њихове моралне особине
извирале. Од свих Југословена највише су оки имали склоности за задружни живот, и
њихове задруге одликовале су се срдачношћу и чедношћу међузадругарских односа.
Динарци су имали богату машту, која се огледала не само у њиховим умотворинама,
него и у њиховом свакодневном животу. Они су били људи од првог покрета, брзи да се
одушеве, али брзи и да се разјаре. У њих је било јако осећање правде: то им је, уз
њихову плаховитост, стварало тешкоће у односима са страним светом. Култ јуначких
врлина и национални понос били су код њих такође развијени. И најпростији сељак био
је прожет вером у нашу народну мисију, и очекивао дан кад ће се светити Косово.
Нашој публици се чинило да је Цвијић, као и Вук, у националном проблему
нарочито уочио значај националног карактера, и да је тај карактер утврдио једном
научном методом којом Вук није располагао. Динарски тип, о коме је Цвијић говорио
као о етничкој чињеници, публика је претворила у национални идеал, којим су се млади
људи одушевљавали, као што се нараштај Уједињене омладине одушевљавао
косовоким јунацима. При томе претварању у национални идеал, динарски тип
прилично је упрошћен. Истицао се највише његов динамизам, његова плаховитост и
јунаштво, његова необуздана смелост која не пита шта јесте, а шта није могућно. На тај
начин узимало се да треба стално, по сваку цену, и упркос свему ићи напред,
савлађујући смелошћу препоне. То је била као нека нова национална етика, која се
случајно слатала с идејама немачког филозофа Ничеа, да живот ваља живети као једну
пустоловину, на велики ризик и опасан начин.
Ово популарно схватање динарског типа превазилазило је Цвијићева запжања, и
значило је оживљавање, у нешто друкчијем облику, старих веровања о херојском
карактеру сриског народа. Та динарска психоза није прошла без практичних последица.
Подвизи Срба у Балканским ратовима и у Првом светском рату дају се унеколико и том
психозом објаснити.

IV Југословенска мисао

Почетком двадесетога века, врх српске националне мисли стала се помињати и

југословенска мисао у којој би се српски и хрватски национализам слили у једно. У нас
ни дотле није се повлачила оштра разлика између Срба и Хрвата. За Доситеја, Срби и
Хрвати били су различни поглавито по вери, а како је значај вере потцењивао, он није у
тим верским разликама налазио тако велику сметњу српско-хрватском јединству. Вук
опет није видео битне разлике између српског и хрватоког језика, и пошто је значај
језика прецењивао, прелазио је олако преко других чињеница које су Србе и Хрвате
раздвајале. Цвијић је стајао на гледишту етничког јединства Срба и Хрвата; и једни, и
други били су Југословени, али не истога типа: Срби су били Динарци, а Хрвати
Панонци. У Цвијићево време јутословенска мисао била је већ толико узела маха, да се
разлика између Динараца и Панонаца сматрала као безначајна.
Још у XIX веку било је код нас од времена на време говора о заједничкој држави
с Хрватима, али тек у некој даљој и још неизвесној будућности. Почетком XX века о тој
држави говори се увелико, и то као о нечему што има да дође у релативио кратком року.
Узроци те промене мишљења били су претежно политички. У то време Хрвати су имали
муке да своју аутономију одбране од Мађара, а и Срби су имали муке да од аустријског
империјализма сачувају своју државну независност. И код једних, и код других
сазревала је мисао да се противу Хабзбуршке Монархије као противу заједничког
непријатеља удруже. Према томе може се рећи, да идеја политичке солидарности није у
њих била последица некога појачаног осећања етничког јединства, него су они,
напротив, тим јаче наглашавали то јединство, што су их политичке прилике већма
упућивале на сложни рад.
У току Првог светоког рата идеја њиховог етничхог јединства посведочила се на
међународном пољу као подесно средство за рушење Хабзбуршке Монархије. Кад је
затим на основу тога јединства ваљало градити заједничку државу, та се основа није
показала ни чврста ни сигурна. Југословенска мисао била је у ствари продрла тек у
редове интелигенције, па и то више оне млађе, него оне старије. У дубљим народним
слојевима њен утицај још се слабо осећао. Осем тога разлике у вери, у општој култури,
у историјским предањима биле су сметња, ако не за стварање заједничке, а оно за
стварање онакве централисане државе каквој су тежили поборници српско-хрватског
јединства. У пракси, југословенство као национална идеја показало се слабије и од
српског и од хрватског национализма, тако да је изгледало да се Југославија неће моћи
организовати на основи српско-хрватског јединства него на компромису та два
национализма.

У први мах, при организовању заједничке државе Срба и Хрвата, главну реч
водили су поборници њиховог етничког јединства, тзв. Југословени. На Уставотворној
скупштини која је изгласала Видовдански устав, њихов утицај био је пресудан. Али
факт да је тај Устав већ после неколико година био опозван, наводио се као један од
доказа о неостварљивости југословенске идеологије.
Као српски и као хрватски националисти, тако и југословенски имали су своје
психолошке особине, које су им према приликама доносиле кад успех, а кад неуспех.
Своје главне навике они су стекли у подривању и рушењу Хабзбуршке Монархије:
отуда извесне сличности између њиховог типа и типа револуционара. Рушење
Хабзбуршке Монархије, која је већ и иначе била склона паду, није био тако опасан
посао, и зато ни Југословенима није било потребно много револуционарне енергије.
Али ако не револуционарне енергије, а оно револуционарног идеализма они су имали у
пуној мери. Као револуционари уопште, ни они се нису питали, колико су њихови
идеали остварљиви. На „постојеће стање“ просто се нису освртали, пошто су полазили
од претпоставке да то стање треба из основе мењати. Још мање су се освртали на
тешкоће које могу настати после слома тога стања, нешто стога што су се те тешкоће
криле у даљој будућности, а нешто и стога што много размишљања о тешкоћама слаби
оно самопоуздање које је потребно сваком револуционару.
У том идеалистичжом захуктању Југословени су остали и доцније, кад је требало
приступити изградњи нове државе и кад је ради успеха саме ствари било умесно водити
рачуна о даним могућиостима. У овом заносу Југословени су хтели збрисати све што је
у тим могућностима сметало њиховом идеализму. Једним потезом пера мислили су да
могу укинути не само старе законе и установе, него и старе навике и веровања. Свакога
ко би доказивао потребу веће постепености, жигосали су као поборника једне
озлоглашене прошлости и узимали према њему став претеча једког бољег доба које с
њима настаје. Као јакобинци у Француској и бољшевици у Руској револуцији, тако и
Југословени у нас, пошто су себе прогласили претечама, тражили су да им се, на основу
тога њиховог предосећања будућности, призна и право на вођство. Уверени у своју
историјску мисију, они су постајали све неосетљивији за тешкоће и све
неприступачнији за опомене. То претерано самопоуздање водило их је, ако не трајном, а
оно тренутном успеху. Приликом доношења Видовданоког устава они су повукли за
собом целу Владину већину силом своје одлучиости и непопустљивости. Уопште у
њиховом наступању било је нечега надменога, искључивога, па и осионога. То их је
најзад начинило непопуларнима, и та непопуларност пренела се с њихове личности и на
њихове идеје. Због Југословена намрзла се и Југославија.
Идеалистима се неки пут дешава да у свом одушевљењу обмањују не само друге,
него и себе саме. Тако и Југословени веровали су да је и код Срба и код Хрвата
југословенска свест већ доста сазрела, док међутим ни код њих самих она није била још
довољно сазрела. У оним крајевима где Срби и Хрвати живе измешани, може се наћи
примера правих Југословена, који се више не осећају ни као Срби ни као Хрвати, већ
као нешто треће. Али такви људи не чине главнину Југословена. Главнину чине они
Срби који желе заједничку државу с Хрватима, и они Хрвати који желе заједничку
државу са Србима. Нити су први заборавили да су Срби, нити су други заборавили да су
Хрвати, због чега неки пут једни друге сумњиче да нису искрени Југословени. У ствари,
и код једних, и код других постоји једна посебна национална, било српска или хрватска
свест као једно наслеђено осећање, а то што они називају југословенском свешћу, није
права национална свест, него нешто што би било тачније назвати политичком
идеологијом. Рођени и одгајени као Срби или као Хрвати, они су тек доцније стекли
уверење, да је Србима и Хрватима заједничка држава неопходно потребна. Они су
постали Југословени на основу размишљања и искуства, онако као што човек постаје
либерал или социјалист. И баш зато што је југословенство код већине Југословена само
једна политичка идеолапија, није нимало чудно да је било врло угледних Југословена
који су се у току времена поколебали у овом југословенству, и онда се вратили своме
било српском или хрватском национализму. То не би ишло тако лако, да је у њих, како
су они сами себе обмањивали, југословенска свест била већ сазрела, и добила снагу
правог националног осећања.
Поред свих замерака које им се могу чинити, Југословени остају заслужни за
стварање Југославије. Они су осетили за времена да се Хабзбуршка Монархија
приближује своме паду, и да се тим тренутком ваља користити за стварање заједничке
државе Срба и Хрвата. Да је тај тренутак био пропуштен, ко зна да ли би се који други
икада дочекао.

3
 Пошто Југословени нису успели, дошли су Срби да пробају срећу. Ако је
Југословенима сметала њихова идеологија, Србима је сметало оно духовно настројење,
што ће рећи, оне навике и оклоности које су били стекли раније.
У току Светскога рата Срби су имали да по цену великих напора и жртава
савлађују небројене тешкоће. У оптимистичком расположењу после окончаног рата, они
нису предвиђали никакве нове тешкоће, и били су не само изненађани, него управо
саблажњени, кад су оне искрсле већ у питању државног уређења. То је било једно од
оних питања која изискују много обазривости, постепености и стрпљења. За такав
начин рада Срби у доба динарске психозе нису имали потребне способности.
Плаховити, они су пред тешкоћама брзо падали у јарост, и хтели да их напречац
савлађују, једном навалом из све снаге. То је ишло у ратничким подвизаима и у
четничким авантурама; то није ишло у спорој и срачунатој игри политичкога шаха.
Отпор Хрвата у питању државног уређења био је за Србе тако неочекиван, да му они
нису ни хтели ни умели наћи разлога. Тумачили су га просто и једноставно злом вољом
Хрвата, као да би они хтели рушити нову државу већ на самом почетку. И кад је тако,
онда место свакога преговарања и попуштања треба позвати Хрвате на мегдан, па шта
коме да Бог и срећа јуначка! Она борбеност којом су се Срби одликовали у одбрани
државе од спољашњих непријатеља, обрнула се противу Хрвата, кад се Србима учинило
да је држава добила у њима унутрашњег непријатеља.
Ово борбено расположење владало је вшпе у јавном мнењу него међу
политичарима. У већем делу неслужбене штампе, по каванама, у разговорима обичнога
света викало се углас на Хрвате, као да они без икакве потребе, чисто из ината не даду
да нова држава дође до Устава. Међу политичарима било их је који су тражили додирну
тачку с Хрватима, а ни они који су били мање помирљиви, нису били сви подједнако
решени да замећу кавгу. Али политичари сви одреда, у интересу своје популарности,
држали су ко више, ко мање рачуна о расположењу јавног мнења: то наравно није ишло
у прилог помирљивије политике према Хрваташа.
Тој политици није ишло у прилог ни држање Југословена. На основу своје
идеологије они су захтевали онакво државно уређење какво приличи једној
јединственој нацији, – а по њиховом гледишту, које није било сасвим тачно, једној
јединственој нацији приличило је само централистичко уређење. Тежње Хрвата да
сачувају што више од своје аутономије, Југославени су проглашавали као сепаратизам,
и тако давали за право оним Србима који су тврдили да Хрвати руше државу.
Што се тиче Хрвата, њихово држање није било такво да је могло разбити
неповерење Срба. У Хабзбуршкој Монархији они су се били навикли да имају два
програма: један максималан, а други минималан. Први је садржавао њихове највише
захтеве, у чије скоро испуњење ни они сами нису веровали; други програм сводио је те
захтеве према даним могућностима кад више, кад мање. Ни остале националне мањине
у Xабзбуршкој Монархији нису радиле друкчије. Аустријски и мађарски политичари
нису се много узрујавали максималним програмима националних мањина, иако су неки
пут у тим програмима долазиле до израза несумњиво сепаратистичке тежње. У држави
СХС Хрватима се десило оно што им се у Хабзбуршкој Моиархији није дешавало.
Српски политичари узели су њихов максимални програм сасвим озбиљно, такорећи,
дословно. И зато, кад је Радић стао говорипи о независној Хрватској сељачкој
републици, Срби су то схватили, не као политичку здравицу, већ као почетак хрватског
отцепљења. Они нису били у стању предвидети да ће после неког времена тај исти
Радић примити државу СХС, с династијом Карађорђевића и с једним централистичким
Уставом. Због оскудице психолошке проникљивости Срби су на претеране хрватске
захтеве одговарали претерано строгим мерама државне власти, и тиме једну и иначе
тешку ситуацију чинили још тежом.
Као друге националне мањине у Хабзбуршкој Монархији, Хрвати су као крајње
средство у националној борби употребљавали пасивни отпор, – излазак из Парламента,
протестовање чак и противу основних државних закона, што је значило, привремено
повлачење из учешћа у редовном политичком животу. Срби су имали доста искуства у
бунама и заверама, али врло мало у пасивнам отпору. Кад су Хрвати одрекли признање
Видовданског устава, и кад су се стали повлачити из Парламента, Срби су били
збуњени тим новим начином борбе који су Хрвати у наш политички живот преносили
из Хабзбуршке Мскнархије. Не знајући како с Хрватима да изиђу на крај, Срби су,
губећи стрпљење, долазили до закључка да између њих и нас заједиички живот није
могућан.
Али и они Срби који нису тако мислили, и који су покушавали споразумевање с
Хрватима, били су обесхрабрени, ако не њиховим захтевима, а оно њиховим методама.
У Хабзбуршкој Монархији Хрвати су имали посла с једном туђом Владом, од које су
после дугог погађања могли добити тек мање уступке. Због тога ниједну такву погодбу
нису сматрали коначном, већ само као полазну тачку за будуће захтеве. Они Срби који
су се упуштали с Хрватима у преговоре, тежили су коначнам споразуму. Кад су код
Хрвата осетили склоности само за привремене и усто врло растегљиве погодбе, Срби су
се питали, да ли је Хрватима доиста стало до компромиса, или им је компромис само
средство да постепено, мирним путем постигну отцепљење.
Ако се има у виду идеолошка нетрпљивост Југословена, плаховито
државоборство Срба, пасивни отиор Хрвата и њихове недовољно јасне намере при
преговорима, онда ове психолошке чињенице објашњују у извесној мери оне тешкоће
на које се наишло при државном уређивању Југославије.

Да би се те тешкоће потпуније схватиле, треба имати на уму да ни после слома

Хабзбуршке Монархије њен дух није одмах ишчезао. Неке њене идеје надживеле су је,
и имале и даље утицаја. То важи нарочито о оним идејама које је њена штампа ширила
о Србији и Србијанцима. По тој штампи, Србија је била једна културно заостала земља,
у којој су спорије него у другим балканским државама нестајали трагови вековног
робовања под Турцима. Нарави су биле полудивље: то се најбоље видело по крвној
омрази између политичких странака, која није давала ниједној Влади да се на миру
посвети културним и привредним задацима државе. Страном свету Србија је била
позната само по дворским скандалима и периодичним убијањима владалаца. Та тако
мала и назадна земља имала је огромне амбиције. Хтела је да припоји све Србе који су
живели ван њених граница, и да изврши српско уједињење, као што је Пијемонт
извршио италијанско. Она није увиђала да ван њених граница нигде није било Срба у
већем броју. У Македонији преовлађивали су Бугари, у Старој Србцји Арнаути, у Босни
Хрвати и муслимани. Језгро српског народа налазило се цело у Србији: Србијанци стога
не би требало да се заносе·причама о неком заграничном Српству; нека буду
задовољни, ако успеју да и своје Србијанство сачувају. Старији нараштаји Хрвата и
Срба читали су годинама овакве ствари у бечким и пештанским листовима. Баш и ако
нису веровали тим листовима, они су њихове чланке памтили, а све што чавек запамти,
то на његово мишљење утиче. И данас још, кад се ко од старијих Хрвата расрди на
Србе, он готово аутоматски понавља противу њих наводе некадашње бечке и пештанске
штампе. То исто чине чак и Војвођани, који, да би својој срдњи дали јачег израза,
иазивају Србијанце „Сервијанерима“. Од старе аустријске пропаганде противу Србије
најупорније се одржала мисао, да Србија нема шта да тражи преко оних граница које је
добила 1878 на Берлинском конгресу. Не вреди се заустављати на оним хрватским
претераностима, по којима би Дрина имала бити границом између Хрвата и Срба, или
по којима Хрвати и Арнаути имају у Србима заједничког непријатеља. Али било је
примера да су и неки умеренији хрватски политичари желели свести Србију на границе
од 1878, па су подупирали оне нације које су ван тих граница стајале са Србима у
сукобу. Било је чак и Југословена који су наше захтеве преко граница од 1878
обележавали као знак српског „шовинизма“, – и том шовинизму приписивали чак и
наше протесте противу Титовог обележавања српске федеративне јединице. По оваквим
и сличним погледима изгледало би да би у Југославији Срби имали да се задовоље оним
границама које би јој Аустрија оставила, да се под Хабзбуршком династијом извршило
југословенско уједињење.
Одупирање политичкој моћи Србије није једино завештање које је Аустрија
оставила иза себе. Има још и нешто од општијег значаја. То су читаве националне групе
којима је недостајала државна идеја. Састављена од разних народности, Аустрија је у
XIX веку, усред буђења националне свести, имала муке да држи у складу и равнотежи
супротне тежње својих поданика. До дуализма од 1867 Немци су једини били
задовољни. После тога били су задовољни и Мађари. Пред крај Монархије Мађари су и
даље били задовољни, али Немци не више. С малим изузетком, дакле, народи
Хабзбуршке Монархије имали су неиспуњене националне жеље, и у упоређењу с
Немцима и Мађарима осећали се запостављеии, као грађани другога реда. Аустрија је
за њих била туђа држава. Национализам, баш зато што незадовољен, стално је у њих
јачао, и у вези с тиме њихова приврженост према држави стално слабила. Доле код
простога света и горе, на врховима држанне управе одржавано је осећање лојалности
према монарху и династији; осећање лојалности према држави као целини мало је где
постојало. Политичари су се руководили интересима своје посебне нације, без обзира
на опште државне интересе. Они народи који су имали своје националне државе ван
граница Манархије, одржавали су с тим државама скоро издајничке везе. Чак ни у
тренуцима спољашњих опасности осећање државне заједнице није се код народа
Хабзбуршке Монархије будило. Напротив, они су мислили само на то, како ће се
користити критичним положајем Владе и изнудити од ње задовољавање својих
посебних интереса. Путем такве уцене и Мађари су добили нагодбу од 1867.
Оскудица држанне идеје осећала се и код Хрвата. Живећи у туђој држави, они су
се навикли да у држави виде једну непријатељску силу, од које им ваља бранити своју
националну слободу. Због тога и у Југославији они су се устезали да се интегрирају у
државну целину. Они су пристајали да остану у Југославији, али под условом да буду
организовани као corpus separatum. Држава би према томе и даље била за њих нешто
туђе, што они у најбољем случају примају само као оквир своје националне аутономије.
Кад се узме у обзир неуспех југословенске идеологије и тешкоће српско-
хрватског споразума, и кад се томе дода духовно наслеђе Аустрије, у коме се одвратност
према српској државној идеји мешала с одсуством државне идеје уопште, онда се тек
види, колико је државно уређење Југославије било мучан посао.
 VII. СРПСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ У ЈУГОСЛАВИЈИ

Услови под којима се српски национализам може у Југославији развијати, јесу

сасвим друкчији него они који су у некадашњој српској држави постојали.
Пре свега, – и тај факт не може се довољно нагласити, – Срби се у одбрани
својих националних интереса не могу ослонити на државну власт онако као некада.
Наша је велика погрешка што то нисмо још раније узвидели. Између два рата много се
причало о српској хегемонији. У ствари, иако је Влада била већим делом састављена од
Срба, она није водила искључиво српску политику. Два њена најважнија акта била су:
(1) Прекрштавање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевину Јутославију, и (2)
Споразум Мачек–Цветковић од 1939. Ни при једноме од та два акта нису претегнули
посебни српски интереси. Са стварањем Југославије српско име избачено је из
државног назива; српска народност није службено признавана приликом пописа
становништва, – и процес посрбљавања у национално неопредељеним крајевима био је
заустављен. Таква политика дала се правдати са сваког другог гледишта само не са
српског. – Споразум од 1939 дао је Хрватима засебну јединицу, али је није дао и
Србима. Срби се нису могли мешати у чисто хрватске ствари, докле су се Хрвати могли
мешати у чисто српске ствари, јер су ове остале у надлежности централне Владе у којој
су заседавали и хрватски министри. Овакво решење Хрватског питања зацело није било
срачунато с погледом на посебне српске интересе.
Између два рата Хрвати су били прегли да ојачају своју националну
организацију. Срби напротив извршили су националну демобилизацију, остављајући
државној власти, што ће рећи, српским министрима у Влади да брину о нашим
националним интересима. Судећи по Споразуму од 1939 Хрвати су били увиђавнији од
Срба. Мачек је могао своје захтеве поставити у име једне организације која је
обухватала највећи део хрватскот народа. Српске интересе имала је да заступа једна
група случајних министара, који су у преговорима с Мачеком били већ стога у слабијем
положају, што нису имали онакву подршку код Срба какву он код Хрвата.
Ако се за српске интересе није налазило довољно заштите у централистичком
уређењу Југославије, још мање ће се ње наћи у федералистичком уређењу, које бар за
овај мах и Срби, и Хрвати сматрају као основу свога компромиса. По том уређењу ми
бисмо имали своју јединицу, али у њој не бисмо имали пуну државну власт, него
окрњену. Што се тиче заједничке савезне власти, њени српски органи не би имали
одрешене руке, него би се о свему морали договарати са представницима несрпских
јединица. Пошто власт српске јединице не би била пуна, а савезна власт не би била
чисто српска, ми бисмо морали нашу државну организацију допунити и појачати
националним организацијама, – на првом месту, онима привредног и културног
карактера. Такве организације наш народ имао је у своје време у Хабзбуршкој
Монархији, и оне су му корисно послужиле да и под једном туђинском влашћу сачува
своју националну особеност.
У истом положају у коме Срби, наћи ће се у федералистичкој Југославији и друге
етничке групе. Свака од њих имаће своју посебну националну организацију, и између
тих разних организација водиће се на привредном и културном пољу исто тако жива
утакмица као и на политичком пољу између разних народносних странака. Колико ће у
тој утакмици која етничка група имати успеха, зависиће од њене националне
дисциплине и од степена њене културе.

У сваком случају у Југославији наша национална акција имаће задатке и

потребоваће методе о којима није било ни помена у некадашњој српској држави. Да ли
под тим промењеним приликама оне особине које су се приписивале упрошћеном и
идеалисаном динарском типу могу још бити корисне? Динарска борбеност и
неустрашивост била је бесумње потребна у данима тешких криза кроз које је наш народ
пролазио. Што је опасност већа, то је и смелост потребнија. Остављајући овако
изузетне прилике на страну, не може се рећи да је смелост сигуран услов успеха. Треба
смети, али треба и моћи. Један странац замерао је Србима да се одлучују не водећи
рачуна о последицама својих одлука. Други један налазио је у нашем карактеру једну
самоубилачку црту. И доиста ко се толико уживи у свој сан, да не разликује више
могућно од немогућнога, тај губи везу са светам чињеница и умањује у себи не само
разумевање, него и љубав стварнаг живота.
Свако време тражи друге особине код људи. У Југославији је пред нама и пре
комунизма стајао тежак конструктиван посао. После комунизма тај ће посао бити још
тежи. Конструктиван посао обично није толико скопчан с опасностима, колико с
тешкоћама. Динарска идеологија, њено бунтовништво, њен пркос свету, и њено
презирање смрти било је добро за херојско доба опасности. За доба тешкоћа потребно је
више реализма и самокритике. Посебно, у утакмици с другим етничким групама нама
ће бити потребно што вшпе националне дисциплине. Динарски динамизам било је до
сада тешко ускладити с каквом било дисциплином. Код динарскога типа тама јунаштва,
али има и самопрецењивања и самоистицања, што га чини несавитљивим и
неприлагодљивим. Отуда и његова склоност да све своје неуспехе, па чак и оне за које је
сам крив, тумачи неком неправдом. Његов патриотизам иде до потпуног
саможртвовања, али није чист од саревњивости и искључивости. У динарским
подвизима више је снаге и замаха, него плана и организацпје. Примери личног јунаштва
јесу безбројни, али оно што се постигло, не стоји ни у каквој сразмери с утрошеном
снагом и поднетим жртвама. То је права „пљачкашка привреда“ која се тера с
националном енергијом. Од пресудне је важности да ли ће нови нараштаји умети да
националну енергију троше с више штедње и рачуна, и да динарски динамизам од
личног и хаотичног начине организованом колективном снагом.
Сви они који нагињу брзим и преким мерама, препоручују диктатуру једног
народног вођа као најбољи начин за успостављање националне дисциплине. Не може се
спорити да је било диктатора који су кратким путем, без правот преваспитавања народа
заводили ред и дисциплину. Али таква наметнута дисциплина, кад би нестао диктатор,
нестајала би и она с њиме. Комунисти су изнашли једну нову врсту диктатуре, –
диктатуру не више једног човека, него једне странке. То је једна много трајнија и много
методичнија диктатура. Али баш зато она чини људе сувише послушним и убија у
њмма јавни дух. Друштвену дисциплину она постиже по цену претераног слабљења
личне енергије. У нашем случају, при дисциплиновању динарског типа морало би се
пазити да се што мање изгуби од личне енергије, у којој лежи његава најбоља снага. Из
тога разлога желети је да наша национална дисциплина буде, колико могућно, слободно
примљена. Дисциплина под морање да се постићи притиском једне диктатуре.
Дисциплина из слободног уверења, која постаје стални састојак националног карактера,
може бити плод само целог једног васпитног система.
Као што је поменуто, успех нас Срба у утакмици с другим нацијама Југославије
не зависи само од наше националне дисциплине, већ и од степена наше културе. О оном
првом чиниоцу писало се и говорило много више него о овом другом. Зато питању
културе мора се посветити нарочита пажња.

VIII. O КУЛТУРНОМ ОБРАСЦУ

Култура је шири појам и од науке, и од уметности, и од политике. У нас је било

политичара, и то знаменитих, који по култури нису стајали високо, и којима се то
рачунало у заслугу, као знак да нису изгубили везу са народом. Неки од наших чувених
књижевника имали су више дара него образовања, и водили скоро чергашки живот.
Неко време држало се да прави песник у свом приватном животу, као и у свом
књижевном делу, мора бити жртва својих страсти и осећања, и то, ако треба, појачаних
алкохолом. За научнике пак мислило се да, стојећи на врху просвете, самим тим дају
доказа и о својој високој култури. Међутим на примеру не малог броја научника могло
се видети да наука и култура нису једно исто. Научник се често развија једнострано,
развијајући своје интелектуалне способности о трошку осталих. Културни човек није
једностран. Он негује и своју интелектуалност, и своју осећајност, и своју моралност.
Сагласност коју тежи одржати између тих разноврсних елемената, огледа се у целом
његовом начину живота, у целој његовој личности. Његова филозофија живота прешла
му је у нарав.
Кад је реч о култури једног народа морају се узети у обзир све гране његовог
духовног живота: не само његова наука, него исто тако његова вера и морал, његова
књижевност и уметност, његова политика и право, његова војска и привреда, његови
обичаји и забаве... Тек на основу свега тога може се рећи какав културни образац тај
народ има, и колико је тај образац продубљен и префињен.
Као пример једног високог културног обрасца узаима се онај образац који су
стари хуманисти израдили на основу античке филозофије. Они нису бринули о
усавршавању друштвених установа, него о облагорођавању појединаца.
Облагорођавање је требало да почне самопроматрањем и самосавлађивањем. Човек не
сме робовати својим страстима: уместо да владају оне њиме, нека влада он њима. Да би
могао управљати самим собом, њему је потребно једно мерило вредности, према коме
би своје прохтеве и тежње одмеравао и ценио. Стари Грци су говорили: „Познај себе
сама!“ „Све са мером!“ Да би нашао мерило вредности, човек мора узети све ствари као
делове једне целине. Тек кад их доведе у везу и покуша ускладити, он је у стању сваку
ствар поставити на своје место и одредити јој релативну вредност. Тежећи за
складношћу, он одбацује све што је једнострано и претерано.
Само кроз овако укупно и усклађено разумевање света и живота човек долази до
унутрашњега мира и равнотеже. Он се не да сувише узбудити ни променама среће ни
ударима судбине. Као што не подлеже властитим страстима, тако не подлеже ни
спољашњим потресима. Он не бежи од успеха у животу, али пази да му успех не
постане неодољива страст, која би пореметила његову унутрашњу равнотежу. Као што
је речено, њему није ни до чега стало много. Свој правилни духовни развитак сматра
главним циљем, али опет зато не прецењује себе сама, јер уопште не прецењује ништа.
Хуманисти су научили од античких филозофа, да не треба живети насумце, да
има једна вештина живљења коју ваља научити, и да само та вештина уноси реда и
јединства у наш живот. Данас се чује на све стране, да друштвени живот треба
руководити по једноме плану. Хуманисти су тврдили да појединац треба свој властити
живот да по једном плану руководи. Они су преузносили личну дисдиплину, као што се
данас преузноси друштвена дисциплина.
Хуманистички културни образац владао је дуго времена на Западу. И енглески
„џентлмен“, и немачки „културни човек“, и француски „honnete homme“ јесу културни
обрасци с истом хуманистичком основом. У свима њима наглашено је пристојно
понашање и лепо васпитање, али не као нешто спољашње и формално, него као нешто у
чему се огледа наша лична вредност и способност за самодисциплину.
У данашње време хуманистички образац изгубио је много од своје привлачности.
Хуманисти су ценили човека по томе какав је, а не по томе шта је постигао и колико је
успео. У данашње време више се цене дела него карактери. На уздизање човека из
анималности ка што већој духовности не усредсређује се више пажња. Сматра се да је
појединац производ друштвене средине, и да та средина, ако разумно и правично
уређена, обезбеђује и духовни развитак појединца. Поправка друштвених установа
постала је важнија од одгајивања појединаца. Стари хуманизам тежио је да на што
виши степен образованости уздигне ма и мањи број људи; савремена демократија тежи
да просвећивање рашири на што већи број, па ма се услед тога степен образованости
морао и снизити. То је разлика између интензивне и екстензивне културе – културе у
дубину, и културе у ширину.
По демократским појмовима, хуманистички образац не би био за одбацивање,
али његова је мана што је доступан само једној одабраној мањини, – дакле, има у себи
нечег аристократског. Потребу просвећивања појединаца демократија признаје, али је
не врши појединачно, него масовно. Ма колико да се у демократији истиче значај
установа, не губи се из вида да од просвећености појединаца зависи да ли ће установе
бити правилно схваћене и примењене, или ће се постепено извитоперити. За разлику од
демократије, комунизам сасвим одбацује хуманистички образац. Комунизму треба
појединац којим друштво може безусловно управљати, – а оно ће њиме тим лакше
управљати што је он мање способан за самоуправљање. У комунистичком друштву, као
у касарни, послушност је главна врлина, и сваки покушај самосталног мишљења значи
кажњиви прекршај дисциплине. Друштвена дисциплина на тај начин искључује личну
самодисциплину, која се жигоше као нешто антисоцијално, што неминовно води у
анархију.

Наша интелигенција није пресадила никоји стран културни образац, нити је из

културних елемената нашег народног живота израдила један оригинални образац. У
доба Уједињене омладине говорило се о „добром Србину“. У кругу Светозара
Марковића говорило се о моралним особинама једног социјалиста. У првом случају
израђивао се један национални, а у другом један политички образац. Ни у једном ни у
другом случају није се мислило о ономе што је појединцу било потребно за формирање
његовог личног карактера. Врлине које су се неговале код доброг Србина или код
доброг социјалиста биле су потребне не њему лично, него колективу коме је припадао.
У нашој књижевности било је мало покушаја да се један културни образац
изради. Писци који би опомињали на француске моралисте, сасвим су ретки. Доситеј
био би тим моралистима још најближи. Он није као неки од просветитеља XVIII века
био сув рационалист. Имао је разнежавања или, како се у његово време говорило,
„чувствителности“, налик на Русовљеву сентименталност. Верујући у наш урођени
здрав разум и у нашу урођену доброту, он је задатак просвећивања сводио на давање
знања: знање није било урођено, оно је имало да се учењем стиче. Доситејеви
следбеници претеривали су још више у прецењивању школских знања, као да би то
било све што још недостаје човеку, који је од природе добио и разумност и доброту.
Ширење писмености и отварање школа било је довољно да се, и без једног утврђеног
културног обрасца, стварају културни појединци.
После Доситеја други моралист од значаја био би Светозар Марковић. Као и
други социјалисти, тако је и он више размишљао о политичком, него о културном
обрасцу. Моралистима се приближавао утолико што је, као револуционарну снагу,
приказивао поред потлачених класа још и оне појединце који по својим личним
особинама, као прве ласте, наговештавају долазак новога доба. Ти су појединци били
први примерци новог, бољег човека. За разлику од обичног човека, тај бољи човек није
био егоист, већ алтруист, али на свој начин. Чистим умовањем он је долазио до
закључка, да је на крају крајева алтруизам кориснији од егоизма. Такав алтруизам,
хладан и срачунат, није био ништа друго него увиђавнији егоизам. У „бољем човеку“
није више било ни трага од Доситејеве чувствителности. Он се стидео осећајности и
угушивао ју је у клици. Усиљавао се да у свима приликама буде онако изнад својих
личних осећања, као пгго је тo научник у тренуцима проматрања и истраживања.
Марковићев бољи човек имао је сличности с Тургењевљевим Базаровом. Културни
човек пази да се што потпуније и што складније развија. Бољи човек био је један
слеђени интелектуалац, који се развијао само у једном правцу, и у кога је све било
измозгано. Марковић је веровао у позитивне науке онако, као Доситеј у просветитељску
филозофију, и зато је нашао свој идеал у једном човеку који не би имао ничега себичног
ни субјективног, али у исто време не би имао срца нимало. У наше време, комунисти су
показали какав тај идеал изгледа, кад се оствари.
После Доситеја и Марковића, у нас није било моралиста од већег утицаја. 1
Богдан Поповић, Божидар Кнежевић, Урош Петровић имали су црта једнога моралиста.
Петровић је умро млад, а Поповић и Кнежевић утицали су на савременике другим
својим особинама. Међу нашим песницима само би Његош имао филозофских песама у
правом смислу речи. Њега, хришћанина и калуђера, мучио је проблем Зла у свету. Али
ма колико да је борбу противу тога Зла сматрао најсветијом дужношћу према Богу, он се
у Горском вијенцу ипак помирио с покољем потурица као с политичком нужношћу. Ради
успеха нашега народа у борби с Турцима, његов владика Данило после дужег колебања
налази, да такво зло као што је турско нечовештво ваља сузбијати свима средствима, па
чак и онима која би с моралног гледишта била недопуштена. Тај закључак не може се
сложити с хришћанском етиком; он се да бранити једино у име националних интереса и
политичке целисходности. Стога је разумљиво што нам Његош није оставио у аманет
културни, него национални образац. Горски вијенац завршује се величањем
националног јунака Вука Мандушића, у чијим је рукама свака пушка убојита.
1 Овде је реч о српској књижевности до Првог светског рата.
 Међу нашим приповедачима и драмским писцима, они који су се бавили
описивањем друштвеног живота запажали су, као добри реалисти, како занимљиву и
живолисну, тако и малу и смешну страну људи и догађаја. У њиховим запажањима било
је више оштрине него дубине. Они су сликали типове и манире. Социјалним,
психолошким и моралним проблемима слабо су се бавили. Лаза Лазаревић боље је
уочавао психолошке, него социјалне проблеме; али и њих је више постављао, него
решавао. Јаков Мгњатовић, судећи по његовим описима друштвених криза и пропадања
појединих сталежа и професија, показивао је интересовања за социјалне проблеме; али
с друге стране, судећи по потпуној моралној неосетљивости код јунака његових
приповедака, он сам није био толико морално развијен да је могао створити један
културни образац. Ниједан од наших приповедача и драмских писаца није онако као
Бернард Шо у Енглеској претресао општепримљена мерила вредности. Јамачно стога
што, због недостатка културног обрасца, таква мерила вредности, с изузетком неких
остатака патријархалних појмова, нису у нас постојала.
Из свега овога изилази да у нас није било ни културног обрасца ни покушаја да
се он изради. То је празнина тим осетнија, што је културни образац нужна допуна у
националном и политичком обрасцу, које смо имали више или мање израђене.
Појединац бесумње треба да буде учлањен у појединим колективима и да служи
њиховим циљевима, али у тој служби не сме се сав исцрпсти, ако неће да у себи самоме
угаси огњиште слободне свести. Поред дужности према појединим колективима, он има
дужност и према својој личности, чије ће могућности остати без његових властитих
напора непотпуно развијене.
На први поглед не да се разумети да културни образац, који je тако потребан
појединцу, не постоји код нас Срба, који важимо за индивидуалисте. Да ли је то стога
што, због наших посебних прилика, питање народне судбине било је за појединца
важније од питања његове личне судбине, па се и потреба националног обрасца јаче
осећала него потреба културног обрасца... Или занемаривање културног обрасца ваља
објашњавати тиме што је, прво, услед просветитељског рационализма, па онда услед
великог угледа позитивних наука, утицај религије ослабио, па с њиме ослабило и
неговање нашег унутрашњег живота... А могућно је да један од узрока оскудице
културног обрасца лежи у самој природи нашег индивидуализма, који се одликује
великом енергијом, али и великом амбицијом. Амбиција га покреће више на јавне
подухвате и подвиге, него на присна размишљања о себи самоме. С овим објашњењем
стајало би у вези и једно друго, по коме смо ми још млад народ с кратким искуством
живота, који још није научио да цени вредност самодисциплине. Уосталоме, како било
да било, наш индивидуализам, руковођен искључиво националним и политичким
обрасцима, трошио је сву снагу у спољашњој, друштвеној акцији, и тражио једино у
јавним признањима и одликовањима потврду своје вредности.

Колико је потребно поред националног и политичког обрасца имати и један

културни образац, видело се између два рата. Национални образац био је занемарен, јер
су национални задаци изгледали испуњени уједињењем српског народа. Политички
обрасци били су занемарени такође: стари обрасци нису одговарали новим политичким
приликама, а нови обрасци, с изузетком комунистичког, нису били још израђени.
Изгледало је да у тој несташици националних и политичких идеала сваки има да гледа
само свога посла. То је у ствари значило да сваки може пустити да га његов приватни
егоизам води. И наравно јавна свест стала је да слаби, и знаци кварежи нарави стали да
се јављају. У те знаке спада и појава полуинтелектуалца, који се у све већем броју
сретао у јавном животу. Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду,
полуинтелектуалац је човек који je уредно, па чак можда и с врло добрим успехом
свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао
скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због махна школског
система, он није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне
вредности не разуме и не цени. Он све цени према томе, колико шта доприноси успеху у
животу, а успех узима у „чаршијском“ смислу, дакле, сасвим материјалистички. С
осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер
прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у
културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом а са
олабавелом моралном кочницом, он има сирове снаге напретек. Школска диплома, као
улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом. У
друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним
уверењем да тражи само своје право, које му је школа признала. Он потискује
супарнике немилосрдно као да не би били жива бића него материјалне препоне. Он је
добар „лакташ“, – израз један који је продро у општу употребу једновремено с појавом
полуинтелектуалца.
Претпоставимо да се у њега пробудила политичка амбиција, и да је успео
постати министар. Тај положај могао је уграбити само кроз силно гурање и стрмоглаву
јагму, и зато ће сматрати да је то сада нешто „његово“. Из те своје течевине или, боље
рећи, плена гледаће да извуче што више личног ћара. Биће „корупционаш“, али неће
бити сасвим свестан тога факта: толико ће му то изгледати природно и на свом месту.
Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: „Ко је луд,
да се одваја од пуног чанка?!“ Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи
министарским положајем, хао што би било непојмљиво да човек крај пуног чанка
остане гладан.
Политичка амбиција једног полуинтелектуалца управо и није политичка. Она се
састоји само у томе, да се човек кроз политику обогати, и да на високим положајима
прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац
избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао.
Поред полуинтелектуалца који је успео, има и полуинтелектуалац који није
успео. Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар.
Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне
обзире који би његово огорчење ублажавали. То није било случајно да су многи
озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте.
Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава, која је обелоданила две ствари:
(1) да је културни образац потребна допуна националног и политичког обрасца, што се
нарочито осећа онда када утицај та два обрасца стане слабити, – и (2) да школа која се
ограничава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању
спречити појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац.

4
 Ми смо на почетку овог одељка поменули да у једној тако вишенародносној
земљи као Југославија може се очекивати утакмица националних група, у којој ће
успети оне групе које буду имале више националне дисциплине и које буду стајале на
вишем степену културе. Дисциплина, уједињујући националне напоре, даје снагу;
култура даје онај углед и ону моралну надмоћност која, такорећи, неосетно и не
наилазећи на отпор, побеђује. Али и онда када се не налази у утакмици с другим
националним групама, једна нација ваља да негује своју културу. Чим се човек уздигне
нешто мало изнад националног егоизма, њему постаје јасно, да нација сама собом не
представља оно што се у филозофији назива „вредност“. Вредност јој могу дати само
општи културни идеали, којима би се она ставила у службу.

ДОДАТАК

I. Осећање правде у Динараца

Цвијић је тврдио да у Динараца, чији тип преовлађује међу Србима, постоји јако
осећање правде. То може бити тачно, али ваљало би додати да то осећање није то исто
што и осећање законитости. Србин се брзо узрујава на неправду учињену било њему
лично или онима који су му блиски. Али он често сматра неправдом и стриктну
примену општих законских прописа, при којој се не води рачуна о изузетним
околностима сваког посебног случаја. После пропасти наше средњевековне државе, ми
смо исувише дуго времена живели у малим крвним и локалним заједницама, у којима су
се људи између себе знали и својакали, и у којима се стога и друштвена дисциплина
одржавала с доста личних обзира. С обнављањем наше државе почетком XIX века
осетила се потреба једне организације која ће све личне обзире подредити захтевима
једнообразности и реда. Занимљиво је да су идеју законитости донели у Србију
прекосавски Срби, и да су под њиховим утицајем прописани први писани закони и
устројени судови који ће их примењивати. Србијанци су се тек постепено навикли на ту
Правду „везаних очију“, која је неки пут изгледала да ради чистог формализма вређа
осећања човечности. Исто тако Србијанци се још задуго нису могли у јавним пословима
ослободити пристрасности према рођацима и пријатељима. Осећање дужности према
лицима из њиховог приватног круга претезало је над осећањем дужности према општој
заједници. У почетку стварања политичких странака, странке су личиле на неку врсту
духовног сродства као кумство или побратимство. Отуда између припадника исте
странке не само начелна сарадња, него готово фамилијарна солидарност, а између
припадника супротних странака готово прекид личних односа.
Поред свега тога Србијанцима се признавало и признаје, да имају развијено
осећање за државу. Биће да је ствар у овоме. Своју државу Србијанци су стварали после
дуге и крваве борбе противу туђинске власти. Државна идеја спојила се код њих с
националном идејом, и постала исто значајна с националном слободом. Има народа код
којих се државна идеја изједначила с једном династијском традицијом, или с једнам
политичком идеологијом и једним државноправним поретком, или чак и с једним
животним стандардом. Ти народи, у срећнијим приликама него Србијанци, нису морали
гледати у држави највише јемство своје националне слободе, ради кога ваља у свако
доба бити спреман на највеће жртве.
II. О страним утицајима
 Србија је била млада и мала држава, и стога је своје политичке установе често
правила по угледу на старије и веће државе. То је пак изазвало појаву противника
страних утицаја, који су више или мање све наше недаће стављали на рачун тих
пресађених установа. Како смо ми наше политичке обрасце тражили поглавито на
Западу, противници страних утицаја обележавани су као противници Запада. Неки од
њих били су доста умерени, и тврдили, што је било сасвим на свом месту, да при
пресађивању страних установа треба ићи постепено и обазриво, не губећи из вида наше
домаће прилике, које се разликују од прилика на Заладу. Али било је и других
противника Запада, који су веровали да је у нас било самониклих политичких установа,
које су се могле и без туђих образаца успешно развијати, али чији је развитак
извитоперен управо стога што су се на те наше домаће установе хтеле накалемити
стране.
У овом спору између западњака и њихових противника, поставља се ово
претходно питање: Да ли су у тренутку обнављања Српске државе у XIX веку доиста
постојале неке домаће лолитичке установе које су се и без страних образаца могле даље
развијати? На ово питање не може се дати потврдан одговор. Нашу средњевековну
државу Турци су разорили, и у тренутку ослобођења од Турака није од њене
организације било више ни трага. Затекле су се само организације нижег ступња, –
организације племенске, сеоске, породичне. Ако се врх тих организација хтела поново
градити државна организација, њен образац морао се тражити на страни. Неповерење
према страним обрасцима није смело ићи тако далеко, да због њега останемо при
примитивним локалним и крвним заједницама, као да би једино оне одговарале нашим
домаћим приликама.
Стоји то, да су поборници западних установа наилазили на отпор, али тај отпор
није долазио од представника неких домаћих установа. Они који су устајали против
западних образаца, нису били у стању противставити никакве домаће обрасце. Обрасци
које су они истицали, били су опет туђински. Ево само неколико факата. У доба кнеза
Милоша уставобранитељи су захтевали, да се пропишу писани закони који ће у
интересу безбедности појединаца ограничити носиоце државне власти.
Уставобранитељи су имали пред очима примере из Хабзбуршке Монархије, и први
закони који су под њиховим утицајем издани, били су преводи аустријских закона. Кнез
Милош пак хтео је да и даље влада без законских ограничења, онако како је видео
турске паше да владају. Аустријски закони били су бесумње један стран образац, али ни
турско пашовање, против кога је наш народ дизао буне, није било никакав национални
идеал.
За друге владе Обреновића, прво, либерали, па онда радикали борили су се за
учешће Народне скупштине у законодавству, за слободу штампе и друге политичке
слободе, и најзад за пуну парламентарност и политичку одговорност министара.
Владалац, напротив, тежио је да буде онако слободан у тумачењу државних интереса
како је то био случај у старој полицијској држави; а ако тο није могућно, а оно бар у
администрацији и у политичким пословима да има одрешене руке. Либерали и
радикали стајали су под јаким утицајем западног либерализма и западне демократије,
али и полицијска држава била је са стране позајмљени образац.
За друге владе Обреновића политички живот био је пун буна, завера и атентата.
За то нам нису били криви страни обрасци: била нам је крива наша плаховита нарав,
која нам није била наметнута са стране.
 Пошто је под Уставом од 1888 парламентарни режим заведен, противници
Запада поглавито тај режим узимају на нишан. По њима, тај режим доводи у питање
државно јединство, јер политичке странке, које под тим режимом отимају маха,
стављају своје посебне интересе изнад општих државних интереса. О тим интересима
много би боље водио бригу један краљ ослобођен притиска странака. Парламент не би
морао бити укинут, али његови чланови не би се смели делити на странке. Зашто се
држава не би уредила по примеру задруге? Старешина задруге договара се о свему с
осталим задругарима, али после тога одлучује он сам. Као у задрузи, тако и у држави
мора бити једна глава која води.
Противници Запада говорили су с одушевљењем и раније о задрузи, као да би та
установа најбоље одговарала нашем националном карактеру. Али како онда објаснити
да се та установа није могла одржати ни као чисто породична установа? Поред све
претпостављене подударности с нашим националним карактером, она је стала
пропадати у трку XIX века. Уредити целу државу по обрасцу једне разгранатије сеоске
породице, и водити њене послове по обичном здравом разуму једног сеоског домаћина,
то је и раније, а камоли данас у доба тако многобројних и сложених државних задатака,
била чиста утопија.
Од појаве фашизма противници Запада стали су свога краља-домаћина
саображавати лику фашистичког вођа, – ако не баш лику Мусолинија, а оно лику
Салазара. Задругарска терминологија задржана је, тек да би се том туђинском обрасцу
дао национални изглед.
Укратко, услед недостатка домаћих политичких традиција, борба између
западњака и њихових противника претворила се у сукоб двеју идеологија, које су обе
биле туђинског порекла. Једна страна борила се за либерализам и парламентарност, а
друга за јаку државну власт и ауторитет владаоца. Ни једна ни друга страна није могла
тврдити да једино она разуме домаће прилике. Тачно је било само то, да је од домаћих
прилика зависило, која ће страна када преовладати.

III. Неколика мишљења о нашем националном карактеру

У нашој књижевности нема онакве слике националног карактера као што су у

шпанској књижевности Дон Кихот и Санчо Панса. Можебити у некима више шаљивим,
него јуначким песмама о Краљевићу Марку било би покушаја сликања националног
карактера, али ти су покушаји још далеко од довршене слике. Љубиша је у Вуку
Дојчевићу дао лик Бокеља, а Сремац у Вукадину лик Ужичанина, али то су локални
типови: то није општи национални тип.
Од времена на време, махом у усменим разговорима чују се критике
националног карактера. Оне се понајвише тичу наше интелигенције и њене
неспособности за сложан рад. Ристо Радуловић, Мостарац, који је писао на почетку XX
века, објашњавао је то претераним индивидуализмом наших интелектуалаца. Они не
схватају политику као јавну службу, већ као прилику за самоистицање. Они се клоне
практичног рада, на коме би се одмах видело, да ли су им погледи тачни. Они се губе у
великим плановима, о којима само причају. По Радуловићу, та њихова амбиција,
необуздана и у празном говору расплинута, била је главни узрок наших народних
недаћа.
 Радуловић је имао пред очима политичаре из наших крајева под Хабзбурзима.
Замерке које је он њима чинио, могле су се учинити и србијанским политичарима. И
они су много мислили на себе и свој лични успех. Ни они нису марили ситан, али
постојан практични рад . на чешки начин. И они су више зборили, него творили. Ова
последња црта била је бесумње знак одвратности према раду уопште, али у њој се у
исто време огледала и она приповедачка машта која је својствена Динарцима. Они воле
да причају, и тο о себи самима. У току причања све се више удаљују од стварности, – и
као у ловачким причама све приказују занимљивијим и значајнијим него што је у
ствари. Њихов говор није обичан говор: то је оно пусто маштање које убија вољу за
стварни рад.

Проучавањем нашег националног карактера бавио се и Богдан Поповић, али је о

томе мало писао. Његово мишљење може се понајпре сазнати из расправе Шта Срби
имају да науче од Енглеза. Ту је нас Србе описивао као млад народ, који се због
недовољне културе, што ће рећи, због недовољног искуства живота, још није научио
самосавлађивању. Ми имамо „сувише жив темперамент“, сувише се „брзо узрујавамо
под утицајем спољашњих утисака“, не владамо довољно над осећањима, отуда наша
„раздражљивост, напраситост, сувише страсне жеље, сувише јака срџба, кад се те жеље
не испуне“. Ми нисмо рђави, али због своје необузданости кадри смо под првим
утиском учинити ствари које су горе него што нам је прави карактер. Ми имамо бистру
и живу памет, али баш она нас наводи на брзе и једностране закључке, и не да нам да
ствари мирно и са сваке стране проматрамо.
Од свих енглеских особина Поповић је највише препоручивао енглеску доброту.
Доброта је у правом смислу речи сувише ретка ствар, да би се могла приписивати
једном целом народу. То што је Поповић називао добротом, било би можебити тачније
назвати питомошћу. До светских ратова Енглези су живели у миру, слободи и
благостању. То је у знатној мери укротило дивљу звер која се крила у њима као у сваком
човеку.
Кад је говорио о енглеској доброти, Поповић је вероватно мислио на ову разлику
која постоји између енглеске и српске доброте. За онога кога воли, Србин је у стању
учинити више од Енглеза. Али Енглез је у стању учинити и за онога кога не воли, кад га
види у невољи. Србин чини добро из љубави, а Енглез из осећања дужности.
Уз доброту Поповић је помињао и енглеску способност самосавлађивања.
Енглези су доиста господари својих осећања. Човек би чисто рекао да је у њих тачно
прорачунато шта, кад и колико треба да осећају. Захваљујући том тачном одмерању, они
су у стању држати заједно и она осећања која се узајамно искључују. Не само нама, него
и другима њихова личност изгледа стога поцепана, нелогична, па чак и неискрена. Код
њих нису ретки примери да муж и жена и после развода брака остану добри пријатељи,
или да политички противници после срдачне заједничке вечере нападају одмах затим
један другога у Парламенту, и то без рукавица. Према томе није било ништа необично
што су се убрзо после свршеног Првог светског рата понашали према дојучерашњим
непријатељима као да ништа није ни било.
За разлику од нас, они своју јавну личност потпуно одвајају од приватне. У
вршењу јавне службе безлични су и неумитни готово до бездушности. Не знају ни за
севап ни за хатар. Душе ваља, не знају ни за инат. Те три турске речи, говорио је
историчар Љубомир Ковачевић, извитопериле су цео наш јавни живот.
Енглези важе као народ који поштује предања и тешко мења установе. То је
тачно, али у мањој мери за нову демократску, него за стару аристократску Енглеску.
Ипак по својој способности да мире супротна осећања, Енглези мање живе у
прошлости и старим успоменама него на пример Ирци или ми Срби. Они брзо отписују
оно што је било и прошло, па се опредељују према новом чињеничном стању. Један наш
човек жалио се једном Енглезу, како је британска Влада одједном заборавила што је, по
свом властитом признању, дуговала генералу Михаиловићу. Енглез је одговорио да је
енглески народ још више дуговао Винстону Черчилу, па је ипак зато првих наредних
избора одбацио Черчила. Кад год им битни интереси нису у питању, Енглези се брзо
приклањају свршеном чину и прилагођавају промењеним ириликама. Они то чине не
само у својим спољашњим радњама, него и у својим унутрашњим осећањима, – не
само, дакле, дисциплина воље, него и дисциплина срца. Да ли ћемо то назвати
разумношћу или неосетљивошћу, објективношћу или себичношћу, то је споредно.
Главно је да ту способност самосавлађивања коју Енглези имају, ми Срби немамо. О тој
разлици ваља нам размишљати, не да бисмо се у свему на Енглезе угледали, већ да
бисмо себе саме боље познали.

Богдан Поповић говорио је с психолошког гледишта о нашем националном

карактеру. Јован Скерлић говорио је више са социолошког гледишта. За полазну тачку
узимао је да језгро Србије чини Шумадија и Мачва, а да су та два краја насељена
хајдуцима и ускоцима добрим делом из Херцеговине, Босне и Санџака. Као неком
„револуционарном селекцијом“ створена је једна „срчана и бунтовна раса“. Њене добре
особине биле су слободољубивост, „способност за велики полет у часовима прегнућа“,
чудновата природна бистрина, самосталност и оштрина суда, с нечим у исто време
трезвеним и правоумним. Рђаве су стране биле претерани индивидуализам,
неслособност за организовану заједничку радњу, „оскудица осећања целине земље и
државе“. Захваљујући својим добрим особинама, Срби су створили своју националну
државу, у којој влада демократска једнакост, и у којој се и грађанство и интелигенција
једнако освежавају притицањем здраве крви са села. Рђаве особине Срба избиле су у
„мрској злоћи и зависти“ и у дивљој партијској борби која је отуда проистицала.
Радуловић је наглашавао претерану амбицију наших интелектуалаца, која је
спречавала њихово прилагођавање практичким могућностима. Богдан Поповић је
наглашавао њихову неспособност самосавлађивања. Скерлић је наглашавао њихов
недостатак друштвене солидарности, и тиме објашњавао што су исто тако брзо
малаксавали, као што су се брзо и одушевљавали: појединац, да би истрајао у својим
напорима, мора се осећати подржан од једне групе. Више од Радуловића и Поповића,
Скерлић је поред наших махна истицао и наше врлине. Нарочито је ценио оно бистро и
тачно запажање и ону критичку оштрину којом су се одликовали из Западне Србије Вук
и Цвијић, а из Шумадије, бар по Скерлићевом мишљењу, Светозар Марковић.
Скерлић је веровао у оне идеале разумности и човечности које су проповедали
просветитељи XVIII века. Држао је да бисмо се ми по бољим особинама нашега
карактера могли развијати саобразно тим идеалима. Отуда и његова велика љубав за
Доситеја.
 Скерлићево схватање националног карактера оснива се углавноме на Цвијићевим
истраживањима, која су пока- зала да је добар део Србије насељен Динарцима. Код
Скерлића се већ осећа идеалисање динарског типа. Његова бунтовна слободољубивост
узима се чак као знак неке урођене склоности ка слободоумној филозофији XVIII века.
Остављајући то настрану, Скерлић је боље него ико други изразио оно мишљење које су
предратни нараштаји имали о динарском типу као о основном елементу нашег
националног карактера.

Моја лична опажања слажу се умногоме с опажањима Радуловића, Поповића и

Скерлића. И код интелигенције, и код политичара, па и код војника који су се мешали у
политику, запажао сам исти индивидуалистички динамизам.
Међу професорима Београдског универзитета било је људи изузетног прегнућа,
велике снаге и не мале смелости, који су крчили неутрвене путеве, отварали нове
видике, и при томе неки пут разбијали оквире своје уже струке. Узимајући за пример
само Јована Цвијића, види се како је он, у својим проучавањима испрва само
географским, постепено обухватао Балканско Полуострво исто тако и с етнографског и
социолошког гледишта, откривајући прве области за научно истраживање, и налазећи
сам подесне методе за њихово обрађивање. Слична ширина обухвата удружена са
самосталношћу погледа види се и код Богдана Попрвића, и код Јована Скерлића, и код
Владимира Ћоровића. Поред тих професора чија су имена постала позната и најширој
публици, било је и других који због природе своје струке нису привлачили у истој мери
пажњу шире публике, али чији су радови у страном научном свету били запажени и
цењени. Способност наших интелектуалаца за смеле покушаје и тешке напоре
опомињала би на сличну способност наших војника у току оновремених ратова.
Превелики индивидуализам наших интелектуалаца отежавао им је заједнички
рад. Било је професора који су знали и умели да удесе спрегу студената за стручна
истраживања, али ни на појединим факултетима ни у стручним часописима сарадња
није била координована, него је сваки вукао на своју страну. Станојевићева
Енциклопедија била је скоро јединствен пример, да се већи број професора удружи за
заједнички посао; али и ту је координација, поред свих напора самога Станојевића,
остала лабава. Уопште грворећи, на Београдском универзитету, том центру нашег
интелектуалног живота, било је више личне иницијативе него удруженог рада.
Појединци су узимали исувише на себе, трошили снагу нештедимице и такорећи
сагоревали на послу.
У политичком свету видело се нешто слично. Страначка дисциплина обуздавала
је индивидуализам донекле, али у међустраначкој борби наша плаховитост и
искључивост избијала је на видело. Отуда и склоност ка једностраним и претераним
одлукама. Према Двору политичари били су или сувише савитљиви или сувише крути:
или удворице или републиканци. Исте крајности представљали cy с једне стране,
„реални прлитичари“, који ради власти жртвују сва начела, – а с друге стране политички
идеалисти, квји критикују све да не би морали примити одговорност ни за шта, и који
се о свом чистунству, односно о својој популарности старају више него о државним
интересима. Изгледало је да има да се бира између политичара који имају практичног
смисла, али немају политичког поштења, и политичара који имају политичког поштења,
али немају практичног смисла.
 Наш индивидуализам ометао је у знатној мери правилну примену
парламентаризма. Тај систем претпоставља вођење јавних послова путем дискусије, али
дискусије разложне и трпељиве, која има да, ако могућно, доведе до компромиса. Код
нас, са нашим наравима, дискусија се зачас претварала у личну препирку, предмет
дискусије постајао је споредан, – и као у спортским утакмицама гледало се само, ко ће
кога надиграти. Уместо компромиса, при коме би обе стране бар нешто добиле,
политичари су више волели кавгу, из које су обе стране изилазиле нагрђене и оштећене.
Из тих разлога за владе краља Петра опструкција је постала стално обележје нашега
парламентаризма, иако у нас није било онаквих верских или народносних или
социјалних разлика које су у неким другим земљама опструкцију узроковале.
Код оних официра који су се, као црнорукци, мешали у политику, особине наших
политичара испољавале су се још драстичније. Црнорукци били су одушевљени
националисти, који су веровали у историјску мисију Србије и били решени да се тој
мисији посвете. Али то патриотско одушевљење угушило је сваку критичност у њима.
Они су као месечари постали неосетљиви за тешкоће и опасности. Тражили су акцију
што пре и по сваку цену. Нису увиђали да иницијатива није увек, под свима
околностима, половина успеха, – и да кренути догађаје није то исто што и догађајима
управљати. Били су љути на Владу што ваздан процењује ситуацију и што се плаши
ризика. Ко год се не би с њима слагао, био би или „бескичмењак“ или рђав Србин. С
тим необузданим динамизмом они су у време мира били тако осиони, да Влада није
знала шта да ради с њима, – а у време рата тако смели, да су смелост плаћали главом.

Нашег индивидуалиста који има амбиције, али има и снаге, прати као сенка
индивидуалист који има амбиције, али нема снаге. Незадовољена амбидија рађа завист,
– и знаци зависти били су чести и у политици, и у књижевности, и у науци. Завист је
неизбежно изазивала личне сукобе, јалово расипање снаге и само још више сметала
сложном раду, за који ни иначе није у нас било много склоности. Али због те ружне
стране нашег индивидуализма, као ни због његових претераности, не треба губити из
вида да је он био пун снаге и полета, и да њему Србија дугује много за сва своја
постигнућа до стварања Југославије.

8 мај (Марковдан) 1957.