Razgovor sa pesnikinjom Draganom Mladenović

Dragoljub Stanković

Kako ste počeli da pišete poeziju? Šta je bio neposredan povod ako ga je bilo?

Desilo se spontano. Valjda od akumulirane energije, besparice, ludila, Miloševića,

bombardovanja, studiranja na BU, potrebe da ispoljim utiske. U poeziji je sve to
dobijalo nekakve nove, smislene obrise.

Čini se da postoji srodnost Vaše poetike (saveti, propisi, pitalice, spiskovi, načini
upotrebe) i kasnije pronađenog postupka poetske obrade suve pravne, birokratske i
svakakve druge građe. Tvornica i Omot spisa se lepo čitaju i bez svesti o korišćenju
sirovina iz drugih izvora. Može se govoriti skoro o proznom, romanesknom postupku
pisanja pesama. Da li je ovde došlo do odličnog poklapanja sa Vašom autopoetikom?

Tvornica je moje konačno ,,ne” emotivnoj, subjektivističkoj, deskriptivnoj, često

dosadnoj lirici. Uvek sam se klonila takvog ,,pesničenja”, no tek u Tvornici i Omotu
spisa poeziji pristupam (delimično) hladne glave, dugo tragam za materijalom
(sirovinama), eksperimentišem s poetskim ukrasima i jezikom, smeštam cikluse u
unapred osmišljeni kontekst. Sve to donekle zaista podseća na pisanje proze.

Od ljudske fiziologije, seksualnog do ratnih zločina i raznih perverzija za Vas ne

postoje tzv. prljave, zabranjene teme i reči. Da li ste svesni te svoje provokativnosti i
koji je recept da se tu ne upadne u banalnost, po kojoj liniji razdvajanja tu hodate?

Povremeno je samo neophodno prizemiti uzvišeni poetski diskurs.

Da li mislite da je naša socijalistička prošlost jedan neiskorišćeni rudnik, deponija

ideja i situacija koje nisu dovoljno obrađene literarno? Njima se uvek ponovo vraćate.
Ima li neke lične srodnosti, simpatije prema bivšoj SFRJ i njenim ludostima iako niste
predugo živeli u njoj?
Istina je da sam jugonostalgična, uprkos svim manama ideje (i realizacije) zvane
SFRJ. Vremenska distanca omogućava da se YU-tvorevini priđe bez iluzije,
idealizacije, potpuno utemeljeno i racionalno. Bilo je tu mnogo simpatičnih, ali i
krajnje nebuloznih momenata. Prozni pisci se tom prostoru i vremenu u kojem je
egzistirao često vraćaju, što se ne može reći za (savremenu) poeziju.

Često je obrađeno, danas zaboravljeno, osećanje klasne svesti i pripadnosti u Vašim

pesmama (Braća iz slame, Drugi vrt, Žaba, Beleške oca i sina). Kako danas uopšte
može da se gleda na postojanje klasa u društvu? Kakva je to moguća potencija?

To jeste neiskorišćeni rudnik. Za mene. Trenutno me mnogo više zanima ovdašnji,

novouspostavljeni, tranzicioni (robovlasnički) sistem, od razmatranja klasnog u
istorijskom smislu.

U Vašim pesmama vidljiva je želja za katalogizacijom likova i situacija, za opisom

sveta. Da li je to samo dug klasifikatorskoj epohi u kojoj živimo ili postoje dublji
razlozi za takvom sistematičnošću? I Popa je imao spiskove.

Sistematičnost kao oblikovanje sveta pesničke knjige jeste nešto čemu težim.
Nastojim da postavim jasne okvire tog sveta, nije mi cilj da dezinformišem čitaoca.
Baratanje spiskovima, zakonima, katalozima često je samo deo moje borbe da
različite nesavitljive jezičke stilove (kao što je administrativni ili naučni) nateram da
se ponašaju pesnički.

Skloni ste naraciji. Biografije i tokove ne(svesti) koje čitamo deluju veoma uverljivo.
Gde nalazite inspiraciju za svu tu čudnu galeriju likova?

Važno je da poezija ne bude dosadna. Ako naracija vodi do tog cilja, super. A likovi se
već sami dosele u poeziju. Prvo je to samo obris: nogavica na pantalonama, nokat na
palcu, lokne u kosi, a vremenom se artikuliše celina.

Da li to što ste žensko doživljavate kao prednost i baš zato često pevate u muškom
rodu?
Tek odskora (od porođaja) ,,ženskost” mi mnogo znači za pisanje. Teško je to
objasniti, tek, mnogo burnije reagujem na nepravdu.

Stalno govorite o tome da bi poezija trebalo da bude komunikativnja. Ja mislim da

Vaša poezija ne može biti komunikativnija nego što jeste. Pišete u slengu i svim
stilovima. Nije li opasno to spuštanje u narod, jer ko piše za rulju postaje joj sličan?

Ako poezija ne komunicira ni sa kim, čemu onda pisanje? Ne verujem u pisanje za

fioku. I nije cilj da rulja promeni pesnika, valjda bi trebalo da bude suprotno. Samo
što poezija retko dolazi do nje.

Da li ste svesni koliko je Vaša poezija duhovita baš zbog toga što je taj humor
pronađen suvim, mirnim stilom? Koliko je to željeno, ciljano? Pri čitanju se ne oseća
da imate velikih problema sa jezikom, sa trenjem između onoga što se želi i onoga što
se dobije. Šta nam možete reći o svom pesničkom postupku u tom smislu?

Poeziju, kao što svojevremeno reče Despotov, treba razveseliti. Važno je da se

odabere prava mera humora. Ako se pretera s tim začinom, smešno začas postane
glupo i neukusno. Treba voditi računa o tome.

Uplašite li se ikada od hiperprodukcije i devalvacije svojih reči? Objavljujete knjigu

godišnje. Kako procenjujete da je rukopis zreo za štampu?

Nemam nikakav problem s hiperprodukcijom, pišem samo kada imam šta da kažem.
Nekada sam produktivnija, nekada pišem manje i to je to.
I završenost rukopisa je samo pitanje mere. Zapravo, ne razikuje se suviše od osećaja
da je neka pesma završena i da bi je bilo koji novi detalj opteretio (ili osiromašio).

Šta bi moglo da se uradi da stvari postanu bolje osim da se pišu dobre knjige?
Ostati (postati?) dobar i insistirati na istini i pravdi. To ne može da svet učini mnogo
boljim, ali se čovek bar oseća dostojanstveno u svojoj koži.

Koju pesničku tradiciju, autore, vidite kao svoje iz prošlosti? Od koga ste učili i ko
Vas je najviše mučio, ako ga je bilo?
Uvek su me privlačili subverzivniji autori, pesnici sa margine, koji su tek
post(post)humno postali deo istorije književnosti, kao što su na primer Vijon, Dis,
Drainac... Od novijih izuzetno cenim Despotova, jer je pun fantastičnih dosetki,
duhovitih obrta, uvrnutih metafora.

Šta odgovarate onima koji Vas pitaju da li je Mladec Mesečar Ratko Mladić?

Možda (osmeh).

Na poleđini Vaše prve knjige u belešci u vidu pesme piše o Vama: Autorka je žešće/
Zabrinuta za budućnost/ Poezije/ I sve je više/ Raspoložena da/ Je konačno uništi/
Radi novih/ Strujanja. Da li mislite da ste posle pet knjiga uspeli bar delimično u tome
i, s obzirom na taj poetički zadatak, kako vidite razvoj svoje imaginacije dalje u
budućnosti?

Ne znam, vreme će pokazati. A što se tiče mog daljeg pesničkog razvoja, plašim se da
ću postati krajnje socijalno angažovana.