Алекса Шантић
Моја отаџбина
Не плачем само с болом свога срца
Рад' земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.
Овдје у болу срца истрзана
Ја носим клетве свих патња и мука,
И крв што капа са душманских рука,
То је крв моја из мојијех рана.
Претпразничко вече
Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зâри.
Сâм сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.
Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.
Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Кô друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.
Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била кô врт један,
Гдје је поток текла срећа кротка:
Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.
Сва окађена мирише кô нам соба.
Около жуте лојане свијеће,
Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.
Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
У мени цвиле душе милиона;
Мој сваки уздах, свака суза бона
Њиховим болом вапије и иште...
И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја —
Мој дом и моје рођено огњиште.
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.
Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мисô надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ и мио.
Уза њ, тек малко на шиљтету ниже,
Кô символ среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.
У То би халка закуцала. — ''Петар!''
— Ускликне отац — ''Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело —
Отворите му!'' ... И ми сви, кô вјетар,
Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.
Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.
Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Почô би причу из далеког доба.
1

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми
Све догод не би довршио чича.
Затим би отац, кô ведар сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почô, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана...
Мени је било кô да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове...
О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба... моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко'...
Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал' глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.
Узалуд чекам... У нијемој сјени
Никога нема... Сам, кô камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени...
Но док ми мутни боли срце косе,
Кô студен травку уврх крша гола, —
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ кô вилине косе.
Гле! Сад се редом расклапају саме
Све књиге старе, снови чежње дуге —
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор кô да пада на ме.
Сањам ли? Ил' би ова јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, кô са грана,
И по соби ми свуд развише крила.
Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!...
Једна около кандила се вије,
А нека болно, кô да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје.
Неке бијеле као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви.
Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил'ма трепте и шуште кô свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,
Кô да би хтјела збрисати сјен туге...
И слушај! Редом запјеваше оне!...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни ко лук младе дуге:
''Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију
Што своје душе на звјездама грију, —
Света смо жива породица теби!
Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.
Ми здружујемо душе људи свије'!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!
Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло ко кап сунца златна''...
И акорд звони... Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зâри...
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем...
2
 Вече на шкољу
Пучина плава Клече мршаве
Спава, Главе
Прохладни пада мрак. Пред ликом бога свог-
Врх хриди црне Ишту. Ал' тамо,
Трне Само
Задњи румени зрак. Ћути распети бог.

И јеца звоно И сан све ближе

Боно, Стиже,
По кршу дршће звук; Прохладни пада мрак,
С уздахом туге Врх хриди црне
Дуге Трне
Убоги моли пук. Задњи румени зрак.

Јован Дучић
Залазак сунца
Још бакрено небо распаљено сија, Пред вртовима океан се пружа,
Сва река крвава од вечерњег жара; Разлеће се модро јато галебова;
Још подмукли пожар као да избија Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Иза црне шуме старих четинара. Шумори ветар тужну песму снова.
Негде у даљини чује се да хукти Упртих зеница према небу златном,
Воденички точак промукнутим гласом; Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Дим и пламен ждеру небо које букти, Докле она плаче; а за морским платном,
А водено цвеће спава над таласом. Изнемогло сунце залази, полако.

Опет једно вече... И мени се чини И ја коме не зна имена ни лица,

Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
У блиставој сенци смарагдових гора —
Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме...
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих хладних усница...
Као смрт су верне љубави без наде!
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би`.

Сунцокрети
U tužnom oku suncokreta,
Što nemo prati neba bludnje,
Tu su sve žeđi ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje
S istoka kralji, obučeni
U teško zlato, stoje plačni;
I žreci sunca, naspram seni
Prosjački vape u čas mračni.

Šume u strahu svom od mraka: Te tužne oči suncokreta

Bog je pomalo sve što zari; U mom su srcu otvorene -
I svetlosti je jedna zraka Ali su sunca nakraj sveta,
Mera i cena sviju stvari!... I tiho slaze mrak i sene.

Sve je što živi na dnu tmine Pomreće noćas širom vrti,

S prokletstvom nemim na svet palo - Dvoredi sjajnih suncokreta,
Sve što ne gleda u visine, Ali će biti u toj smrti
I nije jednom zasijalo!... Sva žarka sunca ovog sveta.

Јабланови

3
 Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње; и снови.
У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
.
Милан Ракић
Искрена песма
O склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.
О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.
Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А потом,
Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму
Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако...
Долап
Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкипу као дете чуо.
Стара груба справа давно ми је знана.
Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда.
Вуче бедно кљусе сипљиво и `ромо
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.
Вранче, ти си био пун снаге и воље,
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.
Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом, према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим
Себе, и ја стрепим сам од своје сени
А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.
И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,
И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к'о плима!
За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал' не волим те, не волим те, драга!
И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек' спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.
И долап си стари окретао живо.
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си слатке снове снив
Ал` је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге и студене ноћи.
О, како те жалим! - Гле, сузе ме гуше,
Оличена судбо свих живота редом! -
4
 Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом.
Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне... Напред, немој стати
Док не падне најзад спасоносно вече.
Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене ћув доноси врео.
Али бич фијукне. Збогом, надо пуста!
Ти си, као и ја, од младости ране
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Јасика
Над крововима небо сиво,
А измаглица влажна лута
И ко прозрачно меко ткиво
Покрива правце мога пута.
На оморици људи, звери,
И биље, све се мртво чини.
- Јасика једна тек трепери.
Јасика танка у висини.
Трепери само, о јасико!
Тај тамни нагон што те креће
Разумео још није нико,
Разумети га нико неће.
Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе.
Победник вечни, увек чио,
Изван доброга и ван злога,
Очајна песма
Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којима жедним.
Као Хермес стари и с њим Афродита.
Стопи се у мени страшћу твојом целом,
Да сав изнемогнем под витким ти телом,
И да душа моја најзад буде сита...
Све у истом кругу, све на истој стази.
Ти си, као ија на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди, и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.
О, кȏ змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост и општу гнусобу!
Пусти снови! Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир;
Награда за труде небо ће ти дати:
Мрачну, добру раку и вечити мир!
Данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од бога.
Трепери само, о јасико!
Гледам те с чежњом и са тугом
На болове сам давно свико,
Са јадом живим као са другом.
И кад живот мислим цео,
Који је био што је сада,
На моју душу ко црн вео
Огромна, тешка сенка пада.
Но ко паука што за мрежу
Везују танки конци они,
Дрхтаји твоји мене вежу
За вечни живот од искони.
И у дну тужне душе моје,
Ко наговештај нове вере,
Весело као лишће твоје,
Нагони тамни затрепере.
— Кад помислим, драга, да ће доћи време
Кад за мене неће постојати жена,
Кад ће чула моја редом да занеме,
И страсти да прођу као дим и пена,
А да ће, још увек, покрај мене свуда
Бити месечине под којом се жуди,
И младих срдаца што стварају чуда,
И жена што воле, и вољених људи,
5
Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
Као бик погођен зрном посред чела
Што у напорима узалудним пада
Док из њега бије крв црна и врела...
У квргама
U kvrge su me bacili, o srama!
Da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? I zašto? — Tama
Ćuti, i redom sva stvorenja néme.
U kvrge su me bacili, o srama!
Neko ih steže, a ne vidim ko je,
Al' čujem kako škripe kvrge gnusne.
Pod silnom stegom pršte kosti moje,
I krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.
Jauk i piska ovuda oko mene.
U redovima crnim kvrge stoje,
U njima pište deca, ljudi, žene,
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svuda oko mene.
Steži, o steži, nevidljiva silo!
I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo
Владислав Петковић Дис
Тамница
То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја.
Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.
И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу ко ах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,
И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
Упиј се у мени загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којима жедним.
I ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!
O, kako ti se slatko smejem sada,
Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!
Udri, i muči, i priteži jače,
Al' znaj da neće preći moje usne
Ni jedna rečca što moli il' plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače, —
Al' dokle redom deca, ljudi, žene,
Plaču i pište, bedni, pokraj mene,
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve, i vapaja njini'
Leteće mirno duh moj u visini,
Ko morska lasta nad širokim morem.
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.
Ал бегају звезде; остављају боје
Места и даљине визију јаве:
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал' бегају звезде, остављају боје.
При бежању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бежању звезда земља је остала.
И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
6
 И ту земљу данас познао сам и ја.
Као стара тајна ја почех да живим.
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи,
Као стара тајна ја почех да живим,
Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
Можда спава
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.
Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
И дух мој у свему како моћно спава
Ко једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.
И очију, што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију, што их види моја снага.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности
свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам
глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам
глас.
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
7
Богдан Поповић
Предговор антологији новије српске лирике

I. Jedno obeležje ove "Antologije" prema većini drugih u tome je što je ona sastavljena, od početka do
kraja, u cilju i po merilima čisto estetičkim. Bez obzira na ono što bi u novijoj srpskoj lirici bilo
zanimljivo za književnog ili kulturnog istoričara, urednik je birao pesme po njihovoj lepoti. Ono što je
karakteristično za neko doba ušlo je u ovu zbirku samo onda ako je u isto vreme bilo i lepo toliko
koliko je karakteristično. Urednik je imao nameru da da tačno ono što naslov njegove knjige obriče: —
zbirku c v e ć a novije srpske lirike.

Urednik je, uz to, merilo po kome su pesme birane držao vrlo visoko, ne silazeći ispod jedne
određene granice bez vrlo velike nevolje, a i tada samo za jednu malenu razliku. Ispod ove druge
granice nije silazio nikada, ni iz kojeg razloga. Tako se objašnjava što neki pesnici boljega glasa nisu
nikako ušli u ovu zbirku. U njoj čitalac neće naći nijedne pesme od Šapčanina, nijedne od Jovana Ilića,
nijedne od Kaćanskog; od dve stotine trideset i pet pesama Aberdarovih ušla je u zbirku svega jedna
od osam stihova; a od Milorada Mitrovića ušle su svega dve, i to s mukom. Obratno, u zbirku su ušli
mladi ljudi bez glasa, kao Mirko Korolija i rano preminuli Dušan Simić (i ako svaki samo s po jednom
pesmom). Tako od rodoljubivog pesništva, koje je u "omladinsko" doba cvetalo kao nikad ni pre ni
posle toga, u zbirci ima jedva traga; dok su iz današnjega doba, u kome rodoljubivo pesništvo kao
zasebna vrsta i ne postoji, u zbirku unesene nekolike prekrasne rodoljubive pesme Rakićeve i
Ćurčinove.

Ovakvom postupanju nije potrebno naročitog opravdanja; jasno je po sebi da pri sastavljanju pesničke
antologije estetička načela imaju bar isto toliko opravdanja koliko istorijska i druga koja. Ali urednik
hoće u prilog svom načinu rada da navede jedan naročiti razlog, koji je njemu odavna drag. Po
njegovu, nešto jeretičkom mišljenju, pesništvo — pesništvo u s t i h u i s l i k u — malo je čudan
zanat, i izvesno, u svojoj celini, ceni se više no što zaslužuje. Ne misliti po stvarnim asociacijama misli,
— reći "zrak", pa hteti reći "svetlost", i morati reći "mrak", — pisati slogom u kome je tek svaki treći ili
četvrti stih napisan zbog misli, a po dva tri na četiri zato da bi se "zaturio trag" i opravdao slik, — i
pisati tako kroz dugi niz stihova, — i celoga svoga veka, — posao je zaista neobičan, i opravdan
samo u jednom slučaju: onda kad je potpuno uspeo, — kad, ispavši sjajno za rukom, sve sitne
"prevare" budu zaboravljene, i čitalac, savladan i pokoren poslednjim uspehom, nema vremena da
zapazi koliko u dnu takvoga posla ima neprirodnoga i izveštačenoga. Kad međutim t a k o ispadne,
onda je uživanje od savladane teškoće i stvarne lepote ritma i slika u toliko veće, i takvo pesništvo
daje zadovoljstva ravna najvećim.

Ali, po gore rečenom mišljenju, tako biva samo u najređim slučajevima. Ne samo da je književnost
preplavljena "osrednjim pesnicima", — onima kojima "i ljudi, i bogovi, i knjižarski izlozi" odriču pravo
na egzistenciju, — nego ni bogodani pesnici nisu uvek sebi ravni. Među njihovim pesmama, mnogo
češće no što se misli i što čovek sme sebi priznati, ima takođe osrednjih pesama. Kao i Omir, svi oni
imaju trenutke kada "dremaju". Pravo reći, i nema dobrih pesnika, no samo dobrih pesama. Ne
zaključuje se na dobrotu pesme po dobroti pesnika, no na dobrotu pesnika po lepoti pesama. "Dobri"
pesnici se tako nazivaju samo "po metonimiji", prema većem broju i većoj lepoti njihovih pesama. U
svakom slučaju, estetika zna samo za dobre p e s m e. Pravi prijatelji pesništva, oni koji ga najviše
vole i najbolje umeju da ocene, znaju kako je umorno, i skoro neprijatno, prvi put čitati nečiju zbirku
pesama, onda kada je čovek još ne poznaje, kad još nije načinio svoj izbor, onaj koji mu pri drugom ili
trećem čitanju dopušta da, preskačući slabije pesme, ide samo od najboljih najboljima.

Pred najstrožom kritikom, samo antologije mogu dati čitaocu dobro pesništvo. O n e daju one
najsavršenije primerke o kojima je gore bila reč. Tek kada se takve antologije uporede sa običnim
pesničkim zbirkama, videće se koliko i u zbirkama najboljih pesnika osrednje pesme smetaju boljima; i

8
tek tada će se videti kakvo uživanje može biti čitati pesništvo, čitajući zbirku u kojoj su s v e pesme
vrlo visokog reda, u kojoj posle jedne lepe pesme čovek ne mora da čita pet slabijih, da plati
zadovoljstvo koje je od prve imao. Svaka je pesma lepa, svaka je "dragi kamen", i čovek čita knjigu sa
jednim neisplativim osećanjem sigurnosti, kojim se udvaja zadovoljstvo od stalnog, neuzmirenog
boravljenja na visinama. Ako je slobodno navesti kao primer ovu "Antologiju" koju čitalac ima u
rukama, urednik može za ovo dati potvrde iz svog vlastitog i najnovijeg iskustva. I ako je sve pesme
koje su ušle u ovu "Antologiju" čitao po više puta, tako da su one za njega odavno izgubile draž
novine; i ako ih je on sam birao i unosio u "Antologiju", tako da mu je sadržaj "Antologije" i suviše
poznat, — on je, čitajući još jednom gotovu knjigu u rukopisu, osetio to veliko uživanje o kome je gore
reč, i nalazio je u čitanju zadovoljstva kao da su mu pesme bile nove, i kao da su bile lepše no
dotada: — toliko su one u svom novom društvu bile dobile!

I z a t o je — pored drugih razloga — ova "Antologija" sastavljena po obzirima čisto estetičkim, a

merilo za izbor pesama držano vrlo visoko.

II. Pod l i r s k o m pesmom urednik je razumevao pesmu u kojoj preovlađuje osećanje, ili ga u njoj
dovoljno ima da je razlikuje od čisto opisnih, didaktičnih i pripovednih pesama, hladnijih, nižih u tonu.
Prema tome, balade, satirične, humoristične, političke i prigodne pesme nisu ušle u zbirku. Tako su,
da primera radi navedem nekoliko Zmajevih pesama, iz "Antologije" ispala njegova "Tri hajduka";
"Bildung", "Vidov-danu", "Jututunska narodna himna", — "Nekim Cincarima"; — "Pesma Floriana
Špicbergera"; — "Pesma jednog najlojalnijeg građanina"; — ode "Čuturi", "Praznoj kesi"; — ona vrlo
duhovita pesma "Ciganin hvali svoga konja"; — i druge. Sve te pesme, ma koliko da su zanimljive i,
po drugom merilu, pesme lepe, kvarile bi čisti i visoki pesnički ton koji vlada u celoj ovoj "Antologiji".
Ne samo "Bildung" i "Jututunska himna", no i pesme "Vidov-danu" i "Nekim Cincarima" odskakale bi
neskladno; a oda "Čuturi", ili "Ciganin", prskali bi — neka mi se oprosti ovaj galicizam — kao "žabice"
među ostalim pesmama. Prividni su izuzeci od gornje definicije pesme kao "Lem-Edim", "Selim beg",
"Ribarčeta san", "Otac i sin", "Negdašnjem prijatelju", "Spomen na Ruvarca", i druge slične. Lako je
videti da su "Lem-Edim" i "Selim beg", u spoljašnjem obliku balade, lirske pesme pune najčistijeg
lirskog osećanja; da je pesma "Ribarčeta san", sa svojim jutarnjim raspoloženjem, svojom svežinom i
veselošću, takođe preimućstveno lirski obojena; da je u pesmi "Otac i sin" osećanje pre neveselo i
gorko no veselo i humoristično, i da boju pesmi daje sjajna ili viteška roba koja se prodaje na vašaru;
da su, najzad, prigodne pesme "Negdašnjem prijatelju" i "Spomen na Ruvarca" daleko od običnih
prigodnih pesama. S v e s u t e p e s m e p r o ž e t e — mekim, dubljim, pesničkim — osećanjem.
(Vidi dole odeljak IV).

III. Pod n o v i j o m srpskom lirikom — "modernom", kao što je stajalo u pozivu kojim je "Matica
Hrvatska" urednika počastvovala — urednik je razumeo našu liriku od Branka Radičevića na ovamo.
Taj period naše lirike čini jednu zaokrugljenu, organsku celinu, koju bi bilo uputno cepati na delove.
Ostavljajući "stranputičare" na stranu, od Radičevića do današnjih dana lirika pokazuje izvanredno
pravilan, upravo tipičan razvoj jedne originalne lirske cvasti. Branko Radičević, sa svojim prostim,
"primitivnim" pesništvom, svojim polunarodnim poluumetničkim temama i dikcijom, počinje kolo,
naslanjajuća se na narodno lirsko pesništvo. Takav je početak svakog originalnog lirskog pesništva u
istoriji književnosti. Za njim se javljaju pesnici s dubljim osećanjem, jačim temperamentom,
raznovrsnijim temama, i oblikom preimućstveno umetničkim (Jakšić i Jovanović). Za njihovim
pesništvom dolazi pesništvo u kome počinje preovlađivati m a š t a, sa dikcijom preimućstveno
živopisnom (Voislav Ilić). Za ovim dolazi pesništvo s najvišim umetničkim oblikom i uglađenošću, s
dikcijom punom i razgranatom, pesništvo preimućstveno stilističko, pesništvo virtuozno (Dučić, Šantić,
Rakić). Najzad pokolebanost, uznemirenost, ironija, sumnja, pesimizam (uz afirmaciju života),
familiarnost, nešto anarhije, suviše otvorene lične ispovesti, u stilu nepravilnom i mutnom, često
spletenom, u obliku razlabavljenom: "secesija" i dekadentizam, ali sa klicama obnove u sebi. To je,
velikim delom, dolazak primitiva u kulturnu sredinu i među visoko kulturne tekovine. — n e o v a r v a r
s t v o.

9
Ista neprekidnost i pravilnost razvoja i u drugim pojedinostima. Stih Radičevićev, strogo pravilan,
najčešće kratak, bez "opkoračenja" ili "prenosa",* još blizak muzičkim i plesačkim ritmima narodnim,
razvija se postepeno u široki, besednički stih dvanaesterac, — stih ljudi koji su naučili besediti obilato i
razgranato. Uz to se javljaju "prenosi"; iz polustiha u polustih, iz stiha u stih, iz kitice u kiticu. Među
pravilne stihove počinju se mešati stihovi nepravilni, često p r o t i v n o g a roda u istoj pesmi; dok
najzad ti prenosi i to mešanje raznorodnih stihova ne postanu pravilo. Tako se i slik iz svojih
primitivnih, ponekad samo asonujućih oblika razvio u pun, redak, zvučni slik naših poslednjih pesnika.
Ovaj od svoje strane počinje kolebati se i labaviti. — Tako se, najzad, i niz stranih uticaja takođe
počinje i završuje u ovom periodu; prvo uticaj geografski ili etnografski najbližih književnosti, pesništva
nemačkog i (nešto malo) mađarskog; zatim ruskog (V. Ilić); zatim francuskog (Dučić, Rakić); najzad
engleskog (Sv. Stefanović).

Svima pojedinostima, dakle, ovaj period čini zasebnu organsku celinu, zaokrugljenu i potpunu, koju
ne bi bilo korisno rasparčavati.

U ostalom, da je urednik pod "modernom srpskom lirikom" shvatio samo naše najnovije pesništvo, sa
visokim merilom po kome su pesme birane, zbirka bi ispala suviše mala sveščica; bila bi, osim toga,
siromašnija ne samo brojem, no i raznovrsnošću. U prilici u kojoj Srbi prvi put prikazuju svoje
pesništvo svojim saplemenicima hrvatskim, bilo je naročito potrebno raditi po načelu: dati što veći broj
što boljih predstavnika, Antologija "moderne", najnovije lirike može se najzad takođe sastaviti; ali je
prirodnije da dođe posle zbirke kao što je ova, a ne pre.

IV. "Merila" po kojima su pesme odabirane, to su ova tri: — p e s m a m o r a i m a t i e m o c i j

e, m o r a b i t i j a s n a, — i m o r a b i t i c e l a l e p a. Ta merila — svak će lasno videti — ne
obuhvataju sve osobine koje čine lepu pesmu, i koje pretpostavljam da su poznate; no su glavni
uslovi postavljeni za ovu priliku. Doista, to su tri pravca u kojima najčešće greše d o b r i pesnici (o
kojima je ovde jedino reč), — i naši i strani, ali naši više no strani.

Ko nije imao prilike da podrobnije ispituje sastojke utisaka koje dobijamo od pesništva, taj će teško
verovati kako je srazmerno mali broj pesama koje zadovoljavaju te uslove. Prva je definicija
umetničkog dela, da je e m o c i o n a l n o. Ono umetničko delo koje ne budi emociju nije umetničko
delo; ono koje ne budi lepu emociju nije visoko umetničko delo. To isto vredi i o lirskoj pesmi, koja je,
naravno, takođe umetničko delo. Pesma koja u nama ne uzbudi čisto, lepo osećanje, nije lepa lirska
pesma. Ona može imati drugih dobrih osobina: misli, originalnosti, stila, snage; ali ako nije zagrejana
osećanjem, ona neće biti lepa pesma najvišega reda, — ono visoko umetničko delo koje, pored
savršene obrade, ima i f i n i k v a l i t e t e m o c i j e, f i n i k v a l i t e t o s e ć a j n o g a t o n a.
U takvom slučaju malo će joj pomoći i najveća veština stila, i ne mogu je spasti ni retorska snaga ni
istinske stilističke lepote, a kamo li stilističke ili versifikatorske virtuoznosti. Takve pesme ostaju uvek
hladne ili napregnute, i mnoga manja i skromnija pesmica imaće više poezije, i z a u z i m a u i s t i
n i v i š i r e d, no ti raskošni i složeni proizvodi pozne i hladne veštine. Hajneova pesmica: D u b i s
t w i e e i n e B l u m e — jedna je od njegovih najkraćih, tehnički najslabijih, najgore slikovanih,
izrazom najsiromašnijih, pa čak i najmanje eufoničnih pesama; ali je pri svoj toj svojoj "ubogosti"
beskrajno lepa, plemenita tonom i osećanjem (i mišlju) iznad svake hvale, duboko osećajna, i u isto
vreme atički diskretna ili uzdržana; — tako da, kad ne bi bilo naivno određivati takve "kanone", ona bi
se mogla nazvati tipičnim obrascem lirske pesme. O s e ć a nj e peva lirske pesme, one najlepše; ne
mašta, ni veština. Da jedno popularno merilo kažem: kadgod pri glasnom čitanju pesme ne osetite da
vam glas postaje mekši ili topliji, — ne izveštačeno razmažen, ili besednički podignut, n o m e k š
i i t o p l i j i — pesma koju čitate nije prava lirska pesma. — Ovome treba još dodati da osećanje,
pored lepote, treba da je dostiglo i izvestan viši stepen i n t e n z i v n o s t i, bez kojega, i kad je
"lepa", ostaje više prijatna, nego pravo lepa. ...

10
Додатна литература
Алекса Шантић – Остајте овде
Остајте овдје! Сунце туђег неба Не дајте сузи да јој с ока лети,
Неће вас гријат ко што ово грије; Врат'те се њојзи у наручја света;
Грки су тамо залогаји хлеба Живите зато да можете мријети
Гдје свога нема и гдје брата није. На њеном пољу гдје вас слава срета!

Од своје мајке ко ће наћи бољу?! Овдје вас свако познаје и воли,

А мајка ваша замља вам је ова; А тамо нико познати вас неће;
Баците поглед по кршу И пољу, Бољи су своји и кршеви голи
Свуда су гробља ваших прадједова. Но цвјетна поља куд се туђин креће.

За ову земљу они бјеху диви, Овдје вам свако братски руку стеже —
Узори свијетли што је бранит знаше, У туђем свијету за вас пелен цвјета;
У овој земљи останите и ви, За ове крше све вас, све вас веже:
И за њу дајте врело крви ваше. Име и језик, братство, и крв света.

Кô пуста грана кад јесења крила Остајте овдје! Сунце туђег неба
Тргну јој лисје и покосе ледом, Неће вас гријат ко што ово грије, —
Без вас би мајка домовина била; Грки су тамо залогаји хљеба
А мајка плаче за својијем чедом. Гдје свога нема и гдје брата није...

Алекса Шантић – Ми знамо судбу

Ми знамо судбу и све што нас чека,

Но страх нам неће заледити груди! Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
Волови јарам трпе, а не људи — И силни, као планинска ријека,
Бог је слободу дао за човјека. Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Снага је наша планинска ријека, Све тако даље, тамо до Голготе,

Њу неће нигда уставити нико! И кад нам мушке узмете животе,
Народ је ови умирати свикo — Гробови наши бориће се с вама!
У својој смрти да нађе лијека.

Алекса Шантић – О класје моје

О класје моје испод голих брда, Сву муку твоју, напор црног роба,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани, Појешће силни при гозби и пиру...
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани А теби само, кô псу у синџиру,
Од гладних 'тица, моја муко тврда? Бациће мрве... О, срам и грдоба!...

Скоро ће жетва... Једро зрње зрије... И нико неђе чути јад ни вапај —
У сунцу трепти моје родно село. Нити ће ганут бол пјану господу...
Но мутни облак притиска ми чело, Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
И у дно душе гром пада и бије. Тегли и вуци, и у јарму скапај!

Сјутра, кад оштри заблистају српи О класје моје испод голих брда,
И сноп до снопа као злато пане, Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Снова ће тећи крв из моје ране — Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
И снова пати, сељаче, и трпи... Од гладних 'тица, моја муко тврда?!

Милан Ракић – На Газиместану

11
 Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Владислав Петковић Дис – Ми чекамо цара
Понели смо у рат своја срца мушка,
Сузе седе косе, загрљај девојке,
Осмех деце своје и сан што их љушка,
И веру у Бога, пушке и тробојке.
Знајућ ко нас зове, и зашта, и куда,
Научисмо брзо како да се гине:
Из борбе у борбу, са победом свуда,
Ми смо нашли земље старе царевине.
Обишли смо места световна и света,
Развалине славе, изворе јаука
И домове, камо страх једино цвета;
С буктињом слободе прогнасмо баука.
Загрлисмо Србе с Косова и Скопља,
Велеса, Прилепа, Битоља и Дебра;
Оживесмо прошлост, мачеве и копља,
И круне и митре и побожног себра.
Владислав Петковић Дис – Ту је већ земан
Osećam često, u satima mučnim,
Jezivu sablast, k'o iz crne priče,
I oči njene sa pogledom žučnim,
I glas promukli, što smrt samo kriče.
Osećam često, u satima mučnim,
Jezivu sablast kako propast plete
Za narod što je iz svoga stradanja
Podig'o presto otadžbine svete,
Oltar slobode i nebo nadanja.
Jeziva sablast propast njemu plete.
Ja vidim danas, pri pojavi svake
Nevolje, da se iz podzemnog mraka
Zao duh diže, k'o mrtvac iz rake,
Nad zemljom bola, kolevkom junaka.
Ja vidim danas, pri pojavi svake
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Дан божији опет земљу плача виде.
Ал' нам дође жао те гробнице мрака,
Те судбине, с које полумесец иде,
Што ће сад друмови пожелет Турака.
И пођосмо дале, у крајеве нове,
Кроз дубодолине и висове гора,
Да наше орлове и наше топове
Пренесемо смело до сињега мора.
Ал' кад освојисмо обалу Јадрана,
С ужасом нам трубе знак повратка даше:
И ми остависмо крв из својих рана,
И наше заклетве, и гробове наше.
И гле! сви гробови испратише живе!
Њина мртва уста још су могла рећи:
“Ми чекамо цара крај пучине сиве,
Да би могли мирно тада у гроб лећи.”
Nevolje koja divan narod prati,
Veliku neman koju dade tama,
Što zna da rađa k'o prokleta mati,
Izume pakla i plodove srama,
I još nevolju koja narod prati.
Ja mislim dugo na podzemne staze,
Koje sve idu protiv jednog grba,
I na podlosti što uporno taze
Jedinstvo svetlo i dolazak Srba.
Ja mislim dugo na podzemne staze
Koje podiže jedna ruka vešta,
Velika avet, monarhija stara;
Koje podiže Beč i bludna Pešta.
Dva crna gnezda beloga vladara.
Koje podiže Beč i bludna Pešta.
12
Ja znam da sila prolazna će biti,
I da će zaći borbe i svi krici.
Da se budućnost neće dugo kriti,
Da moju zemlju predvode vojnici.
Ja znam da sila prolazna će biti,
Da idu dani i bolja vremena,
Da će propasti ta otrovna neman
Što davni narod i mnoga plemena,
I da je doš'o, da je već tu zeman,
I novi dani i bolja vremena.
13
14