SEMINARSKI RAD

Tema : Pojam i značaj diplomatije

Novembar , 2012.
 Sadržaj:
Uvod ..................................................... 3. str.
I. Istorijski osvrt ...................................................... 4. str.
III. Pojam diplomatije ..................................................... 5. str.
II. Savremena diplomatija ..................................................... 6. str.
IV. Organi unutar drzave
IV. 1. Položaj šefa države ........................ 7. str.
IV. 2. Predstavnički organ ........................ 7. str.
IV. 3. Vlada i ministri inostranih poslova ........................ 7. str.
V. Bilateralna diplomatija ....................................................... 8. str.
VI. Specijalne misije ....................................................... 10. str.
VII. Multilateralna diplomatija ................................................... 12. str.
VIII. Diplomatija na vrhu ....................................................... 14. str.
IX. Konzuli ....................................................... 16. str.
X. Odnos diplomatskih i konzularnih funkcija ......................... 17. str.
Zaključak ......................................................... 18. str.
Literatura ......................................................... 19. str.

2
 UVOD

Pojam diplomatije u punom i pravnom značenju nije moguće odrediti bez njegovog
povezivanja sa pojmom „spoljne politike”, jer je istorija diplomatije duga koliko i istorija
društva i države, prava i politike. Razvoj savremene diplomatije se, u načelu, posmatra u dva
perioda: 1. razdoblje od početka starog veka do XV veka i
2. razdoblje od XV veka do danas.
U političkoj i pravnoj teoriji ne postoji univerzalna, opšte prihvaćena definicija kojom bi se
mogla izraziti suština i kompleksnost diplomatije, pored ostalog jer sažetost i sveobuhvatnost
nije jednostavno uskladiti. Prema tome, diplomatija se definiše na više načina:− „sredstvo
spoljne politike date države”− „primena inteligencije i takta za vođenje zvaničnih odnosa
između vlada nezavisnih država ...ili, još kraće, vođenje poslova između država mirnim
sredstvima”− “označava spoljno političku delatnost države u odnosu na druge subjekte
međunarodnog prava i međunarodnih odnosa – države i od njih osnovane međunarodne
organizacije”. U užem smislu diplomatija “znači veštinu, okretnost i snalažljivost”, a u širem
smislu - “državni aparat, aparat pomoću koga država uspostavlja i održava odnose s drugim
državama, zaštićujući svoje interese u inostranstvu”. U prvom razdoblju vladari (suvereni) su
povremeno slali i primali diplomatske izaslanike. U drugom razdoblju stvorena je ustanova
stalne diplomatske misije i uvedena praksa stalnih diplomatskih predstavnika u odnosima
među suverenim državama.1
Začeci diplomatije kao spoljnopolitičke prakse datiraju od vremena postojanja drevnih naroda
i njihovihdržavnih tvorevina, kao što su bile države Stare Indije, Hetotsko carstvo (nedaleko
od današnje Ankare),Vavilon, Asirija, Persija, Egipat, Kina i dr.

1
www.wikipedia.rs

3
I. Istorijski osvrt

Istorija diplomatije stara je koliko i istorija međunarodnih odnosa. Ona je kao sredstvo spoljne
politike poznata i primenjivana od začetka međunarodnih odnosa. Intresantno je da do danas
među teoretičarima ne postoji saglasnost o mnogim pitanjima koja se odnose na diplomatiju.
Pojam diplomatija različito se definiše. Većina teoretičara ima formalistički pristup pri
definisanju ovog pojma. Pojedini autori smatraju je isključivo ,,sredstvom spoljne
politike’’, ,,veštinom dobrog vođenja poslova među drzavama’’, veštinom predstavljanja
vlade, intresa svoje zemlje kod stranih vlada’’,,, veštinom predstavljanja vođenja ili praćenja
diplomatskih pregovora’’itd. Drugi definišu diplomatiju kao ,,nauku o spoljnim odnosima
zasnovanu na opštoj teoriji pregovora po određenoj proceduri’’ ili samo kao ,,nauku o
spoljnim odnosima država’’itd.2
U izučavanju spoljne politike i diplomatije, mora se voditi računa o tome da se one ne
posmatraju kao odvojene kategorije , pošto je politika koncentrisani izraz ekonomske,vojne i
svake druge moći države.
Antička Grčka je, zbog svoje podeljenosti na brojne gradove-države, bila pogodna za razvoj
diplomatskih odnosa. Grčki su gradovi-države međusobno slali izaslanike u diplomatske
misije koji su bili prihvaćeni i tretirani s dužnom i protokolarnom pažnjom. Rimljani su
takođe poštovali strane izaslanke, pa su im davali određenu zaštitu i povlastice, ali su takav
tretman tražili i za svoje izaslanike (fetiales) kod stranih vladara. Međutim, do razvoja
diplomatije dolazi tek u kasnijem razdoblju Rimskog Carstva (jer su do tada svi delovi
evropskog i mediteranskog prostora bili u sastavu Carstva, pa su se i odnosi smatrali
unutrašnjim pitanjem), naročito nakon njegove podele 395. godine na Istočno i Zapadno,
odnosno u doba Vizantskog Carstva. Održavanje diplomatskih odnosa i slanje izaslanika kod
drugih vladara postojalo je i između drevnih indjskih država, ali i između država poput Sirije,
Egipta, Kine. Arapski vadari takođe šalju svoje izaslanike. Za razdoblje starog i srednje veka
karakteristična je privremena ili ad hoc diplomatija.
Prvi pravi počeci diplomatije javljaju se tek u doba renesanse, razvojom ustanove stalne
diplomatije, kada Venecija, Milano, Toskana, Firenca i drugi italijanski gradovi uvode
imenovanje diplomatskih predstavnika. Tokom 15. veka stvara se diplomatija kao stalna
državna funkicija, a ne kao dotadašnje povremeno slanje i primanje izaslanika. Stalni

2
Srdjan Milašinović „Osnovi teorije konflikata“, Fakultet za
bezbednost, Beograd 2007

4
dipomatski predstavnici imaju jasna određena prava i dužnosti, uz utvrđenje pravila njihovog
delovnja.
Francuski kardinal Richelieu osnovao je 1626. godine prvo ministarstvo spoljnih poslova kao
središnje telo za vođenje poslova u međunarodnim odnosima. Nakon Francuske i druge
evropske države osnivaju svoja ministarstva vanjskih poslova.

"Bečki kongres", Jean-Baptiste Isabey (1815).

Za konkretnije određenje položaja i pravila uvezi s dipomatskim predstavnicima i njihovim

funkcijama trebalo je čekati do 1815. godine, kada su države članice Bečkog kongresa nakon
napoleonovih ratova prvi puta višestranim (multilateralnim) sporazumom utvrdila pojedina
bitna pitanja.
Promene nakon II. svjetskog rata dovode do stvaranja savremene diplomatije, za koju je
karakterističan razvoj višestrane, multilateralne diplomatije, pored tradicionalne dvostrane,
bilateralne diplomacije. Tome je pridonelo i veliko povećanje broja subjekata međunarodnog
prava (prije svega država i međunarodnih organizacija), što je dovelo do povećanja
međunarodnih kontakata, ali i jačanja diplomatske službe.

III. Pojam diplomatije (grč. diploma)

– Pod diplomatijom u širem smislu podrazumeva se nauka o spoljnim odnosima država, dok u
užem smislu to je nauka i veština zastupanja države i pregovaranje izmedju subjekata
medjunardonog prava.
U suštini, kako navodi prof. Berič,3 diplomatija je politička aktivnost, sastavni elemenat moći
drzave. Njena najvaznija funkcija je da ,, omoguci drzavama da ostvare svoje spoljnopoltičke
ciljeve, bez pribegavanja sili’’, bilo kroz formalne pregovore ili ,,tiho’’, prećutno, kroz
prilagodjavanje.
Serija pronalazaka u nauci, industrijska revolucija sa svojim dalekosežnim ekonomskim i
socijalnim posledicama na medjunarodnom planu (borba za izvore sirovina, osvajanje novih
tržišta itd.), izmenila je iz temelja polozaj države i njene odnose sa ostalim svetom. Spoljna

3
Dz.R. Berič, Diplomatija, teorija i praksa , preveo sa engleskog Oliver Potezica, Beograd s2008, str.25.

5
poltika postaje izuzetno značajna delatnost, koja obuhvata ne samo političko nego
ekonomsko, vojno , pa i kulturno-prosvetno područije.

II. Savremena diplomatija

Delatnost država u medjunarodnoj zajednici obavlja se preko jednog složenog aparata, koji
dejstvuje u granicama i na osnovu ovlašćenja najviših organa vlasti u odnosnoj zemlji, kao i u
okvirima koje postavljaja medjunarodnopravni poredak.
Pravna nauka podelila je organe za vodjenje i održavanje medjunarodnih odnosa na
unutrašnje i spoljne. U prvu grupu spadaju šefovi drzava, vlade i ministri inostranih poslova,
narodno predstavništvo u pojedinim zemljama, a u drugu stalne diplomatske misije,
specijalne misije i konzuli. Stvaranjem medjudržavnih organizacija i njihovom sve
značajnijom ulogom dolazi do pojave jednog novog vida diplomatije – multilateralna
diplomatija. Države upućuju svoje stalne predstavnike pri ovim organizacijama kako bi kroz
svakodnevni kontakt i pracenje rada medjunarodnih tela doprinele efikasnijem delovanju
organizacija, a istovremeno bile u toku zbivanja na širem medjunarodnom planu.
Multilateralna diplomatija u savremenom intenzivnom medjunarodnom saobracaju igra
prvorazrednu ulogu. Moglo bi se reći da stoji na vrhuncu diplomatske lestvice. Pojava
multilateralne , ili kako je neki teoretičari nazivaju parlamentarnom diplomatijom, rezultat je
demokratizacije medjunarodnih odnosa.
Pravila koja se odnose na diploamtske predstavnike nastala su putem običaja, a kodifikovana
su na Bečkom kongresu 1815. godine i konvencijom o diplomatskim odnosima, donetoj na
Konferenciji u Beču 1961. godine. Naša zemlja ratifikovala je ovu konvenciju 6. novembra
1961. godine (,,Sluzbeni list – Dodatak’’ broj 5/66). Kao dalji korak u pravcu zaštite
diplomata i jasnijeg odredjivanja njhovog polozaja, Generalna skupština UN usvojila je 8.
decembra 1969 . godine Konvenciju o specijalnim misijama, podrazumevajuci pod tim
nazivom povremene misije koje jedna drzava upućuje u zvaničnom svojstvu drugoj državi u
cilju obavljanja odredjenih diplomatskih poslova. Specijalne misije nazivaju se i diplomatijom
ad hoc , buduci da je njihova diplomatska funkcija vremenski ograničena na konkretan
poduhvat, ili specijalan zadatak koji preduzima jedna drzava u odnosu na drugu drzavu ili više
drzava.
Sve tri navedene konvencije predstavljaju kodifikaciju, ali i progresivni razvoj
medjunarodnog prava u oblasti diplomatsko-konzularnog prava i primejuje se u bilateralnim
odnosima. Multilateralna diplomatija regulisana je Konvencijom o predstavljanju država u

6
njihovim odnosima sa medjunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera, koja je
usvojena na Konveciji u Beču 1975. godine.4

IV. Organi unutar države

IV. 1. Položaj šefa države – Šef države zastupa zemlju u medjunarodnim odnosima i njegovi
akti posmatrani su kao akti države. Za vreme službenog boravka u inostranstvu, šef države
uživa specijalnu zaštitu, posebne počasti, privilegije i imunitete. Strana drzava duzna je da
pruzi punu bezbednost njegovoj ličnosti. Šef države uživa sudski imunitet, tj. ne moze biti
pozvan pred sud odnosne drzave, čak ni u slučaju težih krivičnih dela. Kao i lica koja su u
njegovoj pratnji za vreme boravka u odredjenoj zemlji.
Po Ustavu Republike Srbije iz 2006 godine, predsednik Republike Srbije predstavlja
Rep.Srbiju u zemlji i inostranstvu, postavlja i opoziva ambasadora, prima akreditive i opoziva
diplomatke predstavnike na predlog Vlade. U skladu sa zakonom predsednik Republike,
komanduje vojskom, postavlja, unapredjuje i razrešava oficire..
IV.2. Predstavnički organ – Predstavnički organi uključeni su u proces spoljne politike tek u
novije vreme, nakon pobede parlamentarizma u nizu zemalja. Obim faktičkog učešca
predstavničkih tela zavisi od ustavnog uredjenja pojedine zemlje. I pored svih razlika u
pojedinim sistemima postoji jedna zajednička crta: za predstavničke organe rezervisana je
prva i poslednja reč u spoljnopolitičkoj delatnosti. Oni obično utvrdjuju dugorolne
spoljnopolitičke ciljeve i daju saglasnost na sve važnije akte sa područija spoljnopolitičke
delatnosti.
Ustav Republike Srbije na osnovu člana 99. poverava Narodnoj skupštini najznačajnija
pitanja iz oblasti spoljne poltike: potvrdjivanje medjunarodnih ugovora, odlčivanje o ratu i
miru i proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, usvanja stragetije odbrane.
IV. 3. Vlada i ministri inostranih poslova – Neposredno vodjenje spoljnih poslova poverava
se najčešce ministru inostranih poslova, koji deluje po uputstvima vlade ili narodnog
predstavništva. Izjave vlade u vidu deklaracija i odluka, vezuju državu u medjunarodnoj
zajednici. Ministar inostranih poslova pregovara sa drugim državama, održava stalan kontakt
sa diplomatskim predstavnicima akreditovanim u njegovoj zemlji u ciju iznalazenja rešenja
tekućih problema, ulaže note, daje uputstva diplomatskim predstavnicima svoje zemlje,
učestvuje u važnijim medjunarodnim konferencijama i skupovima. Sve izjave koje učini

44
Incijativa za kodifikaciju diplomatskog prava potekla je od Jugoslavije, 10. oktobra 1952. god. Jugoslovenski
predstavnik u UN podneo je memoar, a 29 oktobra Projekat rezolucije u kojoj zahteva kodifikaciju ove oblasti.

7
ministar inostranih poslova, u ime svoje vlade u pogledu pitanja koja spadaju u njegovu
nadleznost vezuju se za drzavu čiji je on ministar.
Kao nosialc izvršne vlasti (čl- 122. i 123.) u RS,, Vlada utvrdjuje i vodi politiku,
podrazumevajući i spoljnu politiku, a odgovorna je diretno Narodnoj skupštini (čl.124.)’’

V. Bilateralna diplomatija – Na putu istorijskog razvoja stalne diplomatske misije

nosile su pečat vremena dominirajućih političkih shvatanja datog istorijskog trenutka. Od lica
koja su predstavljala samo ličnost vladara, podsredstvom čega su sticale razne privilegije i bili
okruženi posebnim ceremonijalom.
Karakteristike bilaterlane diplomatije:
a) Aktivno i pasivno pravo poslanstva – tj. pravo slanja i primanja diplomatskih predstavnika,
donedavno rezervisano iskljčivo za države, posmatrano je kao jedan od atributa suvereniteta.
Danas, medjutim, to pravo priznato je i medjunarodnim organizacijama. U članu 2.
Konvencije izričito stoji da se ,,uspostavljanje diplomatskih odnosa izmedju država i slanja
stranih diplomatskih misija vrši na osnovu obostrane saglastnosti.5
b) Rang diplomatskih predstavnika – U početnom stadijumu pojave stalnih diplomatskih
misija rang diplomata utvđivao se zavisno od moći države, uticaja i ugleda vlada.
Raznovrsnost uslova dovelo je do sukoba i borbe u vezi sa prvenstvom diplomatskih
predstavnika. Da bi se otklonile te nesuglasice na Bečkom kongresu 1815.godine, donet je
Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnika, koji je dopunjen protokolom u Ahenu 21.
novembra 1918. god. A Bečkom konvencijom od 1961. god. usaglašen je stav u vezi sa
rangiranjem diplomatskih predstavnika. U čl. 14 šefovi misija svrstani su u 3 klase, i to:
1 - ambasadori i nunciji akreditovani kod šefova država i drugi šefovi misija odgovarajuceg
ranga; 2 – poslanici, ministri i internunciji akreditovani kod šefova država i 3. otpravnici
poslova akreditovani kod ministra inostranih poslova.
Diplomatsko osoblje regrutuje se, po pravilu, iz redova državljana sopstvene zemlje. Izuzetno,
mogu se angazovati i imenovati iz redova drzavljana zemlje prijema, ali samo uz saglasnost
drzave.
Diplomatski kor – predstavljaju svi predstavnici stranih drzava u jednoj zemlji. Ambasador ili
poslanik koji je od svih ostalih stranih šefova diplomatskih misija proveo najviše vremena sa
službom u toj zemlji naziva se doajen i smatra se vodjom diplomatskog kora u zvaničnim

5
Blize o tome: M.Bartoš, ,,Bečka konferencija o diplomatskim odnosima’’, Jugoslovenska revija za
medjunarodno pravo, broj 1/1961

8
ceremonijama. Članovi diplomatskog kora uživaju diplomatski imunitet i druge recipročne
privilegije. 6
v) Postavljanje i opozivanje – Ambasadore, odnosno diplomatske predstavnike prve i druge
klase imenuje šef drzave i snabdeva ih akreditovanim pismom koje ovaj predaje u svečanoj
poseti, praćenoj odredjenim ceremonijanim počastima, šefu drzave prijema. Iako je svaka
država slobodna u izboru ličnosti koje ce predstavljati kod druge države, ipak je u praksi
uobičajeno, usled delikatnosti diplomatske misije, da se za imenovanje šefa misije zatrazi
saglasnost (agreman) drzave u koju se diplomatski predstavnik šalje. Bečka konvencija
usvaja, takodje davanje agremana.
Po Bečkoj konvenciji čl. 13 ,,Šef diplomatske misije preuzima svoje funkcije u državi kod
koje je akreditovan, čim notifikuje svoj dolazak i podnese prepis svojih akreditovanih pisama
minsitru inostranih poslova drzave kod koje se akredituje’’.
Diplomatska misija moze da prestane: smrću, opozivom diplomatskog predstavnika,
zahtevom za povlačenje od strane drzave kod koje je akreditovan, ostavkom na sluzbeničkom
polozaju, prekidom diplomatskih odnosa, nestankom jedne drzave.
Država moze , prema svom nahodjenju i potrebama, u svako doba da opozove diplomatskog
predstavnika.
g) Uloga i funkcija diplomatskih predstavnika – Bečka konvencija u čl. 3 navodi 5 osnovnih
diplmatskih funkcija:
1. Diplomatski predstavnik pravno predstavlja državu kao nezavisnu , suverenu ličnost, pa se
otuda predstavnički karakter diplomatije uzima kao polazna tačka ostalih funkcija.
2. Zaštita intresa drzave i njenih drzavljana, u granicama koje dopušta medjunarodno rpavo.
Diplomatski predstavnik moze da ulaze prigovore putem diplomatskih nota kad god su
ugrozene ili povredjeni intresi drzave ili njenih drzavljana.
3. Pregovaranje sa vladom kod koje se akredituje u cilju poboljšaja odnosa i otklanjanja
nesporazuma. Ovde diplomatski predstavnici deluju po uputstvima svog ministarstva
inostranih poslova.
4. Obaveštavanje svim dozvoljenim sredstvima o uslovima i razvoju dogadjaja u drzavi kod
koje se akredituje i podnošenje izveštaja vladi drzave koja akredituje. Oblast intresovanja
diplomata pokriva celokupno područije zivta jedne zemlje.
5. Unapredjenje prijateljskih odnosa i razvoj privrednih, kulturnih i naučnih odnosa izmedju
zemalja.

6
Mala encikolpedija , Prosveta – Beograd 1959. god.

9
d) Privilegije i imunitet – Reč imunitet potiče od latinske reči imunitas sto znaci oslobodjenje
od javnih obaveza. U diplomatskom pravu pod pojmom imuniteta podrazumeva se
oslobadjanje od jurisdikcije teritorijale drzave. Mada povlastice i imunitet nikada u istoriji , pa
ni danas nisu znacili neku apsolutnu sigurnost diplomata. U periodima kriza dolazilo je do
teških povreda diplomatske misije.7
U savremenoj doktrini i praksi osnov privilegija i imuniteta objašnjava se posredstvom
funkcije diplomatske misije i njenog predstavničkog karaktera. Na tim postavkama zasnovani
su svi pravni akti koje se odnose na ovu materiju. Bečka konvencija o diplomatskim odnosima
u stavu 4. Uvoda konstatuje da je cilj privilegija i imuniteta ,, ne da se daje prednost
pojedincima, vec da se obezbedi uspešno uzvršavanje funkcija diplomatske misije, kao
predstavnika drzave’’.
Diplomatski predstavnici uživaju krivičnopravni i gradjanskopravni imunitet, oni mogu biti
izvedeni pred sud samo od strane njihove sopstvene zemlje. Ni u slučaju izvršenja tezeg
krivinog dela diplomatski predstavnik ne moze biti lišen slobode.
Takodje, sluzbene prostorije u kojima je smešteno diplmatsko predstavništvo su, kao i
privatna rezidencija diplomatskog predstavnika, nepovredive. Stalne diplomatske misije imaju
pravo da istaknu zastavu i grb svoje zemlje na prostorijama misije, na rezidenciji šefa misije,
kao i na prevoznim sredstvima šefa misije.

VI. Specijalne misije

Pod ovim nazivom podrazumevaju se misije koje upucuje jedna zemlja u drugu u cilju
raspravljanja odredjenih pitanja ili obavljanja sasvim odredjenog zadatka. I specijalne misije
imaju predstavnicki karakter, ali ogranicen na kraci vremenski period. Odasiljanje specijalnih
misija nije uslovljeno odrzavanjem diplomatskih ili konzularnih odnosa izmedju dveju
zemalja, dakle mogu se upucivati i u zemlje sa kojima se ne odrzavaju diplomatski odnosi.
Odasiljanje specijalnih misija nije uslovljeno ni priznanjem drzave. Otuda se specijalne misije
pojavljuju kao veoma elastican oblik diplomatskog opstenja, podesan za savremeni tempo
zivota i svet bremenit krizama.
Treba, medjutim, dodati da specijalne misije nisu neka nova pojava; upravo obrnuto, to je
najstariji oblik diplomatskog opstenja. Oduvek su drzave upucivale specijalne misije da bi
rešile jedan problem, npr. dobijanje vojne pomoći, ili da bi predstavljale drzave na
7
Istorija priza primere teških povreda neprikosnovenosti diplomatskih misija i diplomata pto je dovodilo do
zaoštravanja odnosa, kriza , pa i ratova.Kada su 1899. god. u Pekingu ubijeni nemački ambasador i japanski
diplomata, za vreme Bokserskog ustanka, velike sile su kolektivno zahtevale satisfakciju i u znak javnog
izvinjenja – podizanje spomenika.Kina je popustila tek kada je usledila oružana intervencija velikih sila.

10
svečanostima, npr. krunisanje vladara, proglašenju nezavisnosti države, da bi prisustvovali
sahranama i komemoracijama. U izuzetnim slučajevima, misije mogu imai strogo poverljiv
karakter ukoliko to zahtevaju interesi države, i diktiraju medjunarodne okolnosti.
Pravni status – Konvencijom o specijalnim misijama od 1969. godiune, regulisan je polozaj
specijalnih misija, kojima drzave pribegavaju u svojim odnosima. Treba, medjutim, dodati da
ovaj oblik opštenja susrećemo i u krilu medjunarodnih organizacija, posebno Ujedinjenih
nacija. Po pitanjima koja niku obuhvaćena konvencijom, ostaju i dalje na snazi obicajna
pravna pravila. Odredbe konvencije imaju dispozitivni karakter, što ce reći da ih države mogu
– inter se prilagodjavati s obzirom na nivo, ciljeve i zadatke specijalnih misija.
Postupak odašiljanja specijalnih misija je veoma sličan postupku redovnih diplomatskih
predstavnika – pre svega, one se mogu uputiti samo uz pristanak druge države, koji se trazi
redovnim diplomatskim putem, uz precizno označavanje sastava misije, imena i svojstava
svakog pojedinog clana.
Specijalne misije mogu se formirati na nivou šefa države, vlade ili parlamenta, mogu biti
sastavljene iz redova diplomatskog osoblja, a mogu biti formirane od istaknutih ličnosti
političkog, kulturnog ili naučnog života zemlje, koji nemaju diplomatski status, nego ga stiču
samo za vreme trajanja specijalne misije. I specijalnim misijama može biti pridodato
administrativno, tehničko i pomoćno osoblje. Kao članovi specijalne misije mogu biti
odredjeni i državljani države prijema, ukoliko su dali svoj doprinos pitanju koje je predmet
rada specijalne misije ili su na neki način, ukljuceni u tok zbivanja, medjutim, u ovom slucaju
potreban je izricit pristanak njegove države, koji ga isto tako može u svako doba povući.
Specijalne misije mogu se uputiti u jednu ili više zemalja, a mogu isto tako dve ili vise
države formirati jednu misiju, ukoliko postoje identični interesi.
Isto tako i kod redovnih diplomatskih misija, država prijema može da odbije specijalnu misiju
u celini, ili pojedine članove, i nije dužna da u tom pogledu da obrazloženje. Ona može isto
tako i u toku rada proglasiti pojedino lice kao nepoželjnu licnost – persona non grata – što ce
dovesti do opoziva tog člana.
Kontakti specijalnih misija u zemlji prijema obavljaju se na nivou koji zavisi od sastava
misije i njenog cilja, ali je i ovde kanal komuniciranja ministarstvo inostranih poslova.
Funkcije specijalne misije prestaju – 1.ispunjenjem cilja, 2.istekom roka, 3. saopštenjem ili
drzave odašiljanja, ili prijema, da smatra okončanom specijalnu misiju.
Povlastice i imunitet – Obim povlastica i imunitet zavise od ranga članova specijalne misije.
ukoliko se na čcelu specijalne misije šef države, vlade, ministar inostranih poslova ili licnost
visokog ranga, uživaće onaj obim povlastica i imuniteta koje mu priznaje medjunarodno

11
pravo. u svim ostalim slučajevima država prijema daće specijalnoj misiji one privilegije koje
su potrebne za ispunjenje njene funkcije. Prostorije u kojima je smeštena misija, arhiva i
dokumentacija nepovredivi su isto kao i kod redovnih diplomatskih misija.
Prestanak:

1.sporazumno

2. istekom roka

3. izvršenjem zadatka

4. saopštenjem države imenovanja da opoziva specijalnu misiju

5. saopštenjem države prijema da specijalnu misiju smatra okončanom

VII. Multilateralna diplomatija

Multilateralna ili višestrana diplomatija je tekovina novijeg vremena8, njene začetke
susrećemo u XIX veku, kada su države pribegavale organizovanju kongresa i konferencija u
cilju rešavanja spornih pitanja od šireg interesa, kao što je bio npr. Berlinski kongres 1878, ili
kao izraz zajedničkog interesa i određenog stepena solidarnosti, kao što je bio slučaj sa
Bečkim kongresom 1815. Na rudimentarne oblike višestrane diplomatije nailazimo i u radu
raznih komisija, npr. za pojedine reke, ili u radu tehničkih biroa i tela formiranih krajem
prošlog veka. Medjutim pun procvat višestrana diplomatija doživljava u krilu savremenih
medjunarodnih organizacija, koji postaju centri saradnje država na novim osnovama.
Diplomatija dobija nove dimenzije, obogaćuje sadržinu i oblike svog rada.
Pod pojmom višestrane diplomatije podrazumeva se organizovana saradnja između
međunarodnog prava, na osnovu utvrdjenih pravila procedure. Njena osnovna karakteristika
je javnost rada, jer se obavlja po pravilu putem javnih debata, a posredstvom sredstava
masovnih komunikacija može da utiče na javno mnjenje širom sveta i obrnuto. kod višestrane
diplomatije, javno mnjenje igra daleko veću ulogu nego kod tradicionalne diplomatije. po tim
svojim osobinama višestrana diplomatija ispoljava se i kao jedan oblik demokratizacije
međunarodne politike, koji može da doprinese integraciji međunarodne zajednice.

8
Bivši ministar inostranih poslova SAD Pack nazvao je ovaj oblik diplomatije parlamentarnom. Profesor Bartoš
nazvao je osoblje koje učestvuje u ovom obliku diplomatskog opštenja diplomatskim osobljem. Medjutim, ni
jedan ni drugi naziv nije usvojen.

12
Višestrana diplomatija je posledica drušvenih promena u svetu, tehnološke revolucije i
razvoja saobracaja. U uslovima sveopšte povezanosti sveta i spoljna politika poprima
globalne razmere i zahteva rešenja na univerzalnoj osnovi po nizu pitanja.
Višestrana diplomatija može biti:
1. Ad hoc : naimenovana za jedan konkretan slučaj, npr. kongrese i konferencije.
2. Stalna : upućivanje stalnih misija država pri medjunarodnim organizacijama.

Osnovna razlika izmedju jednog i drugog oblika sastoji se u tome đto je prvi tematski i
vremenski ograničen samo na taj skup, a drugi kontinuirano obavlja delatnost na širem planu,
koji često prevazilazi uže interese sopstvene države. Kod prve utvrđuju se pravila procedure i
način glasanja za svaki skup, dok kod rugog, delatnost se odvija po utvrdjenim pravilima
procedure i načinu glasanja.
Položaj delegacije koja se upućuje na konferencije reguliše se najčešće ugovorom izmedju
države na čijoj se teritoriju skup održava i organizatora skupa. Tako, na primer, na osnovu
Sporazuma izmedju UN i Italije od 26. jula 1963. godine, u pogledu konferencije UN po
pitanju turizma, predstavnici država članica UN, kao i država nečlanica, koji su prisustvovali
konferenciji uživali su privilegije i imunitete shodno Konvenciji o privilegijima i imunitetima
UN pd 1946. godine Razmenom pisama između predsednika vlade Indonezije i generalnog
sekretara Komisije UN za Indoneziju od 23. maja 1950. godine, članovima komisije i
delegatima data su prava, privilegije i povlastice koji uživaju članovi diplomatskog kora istog
ranga akreditovani u Indoneziji. Moguće je takođe da država jednostranim aktom, na primer
deklaracijom garantuje predstavnicima država i međunarodnih tela odredjene povlastice i
privilegije.
Bečka konvencija o predstavljanju država i njihovim odnosima s međunarodnim
organizacijama univerzalnog karaktera, u trecem delu ( čl. 42-70), reguliše ovo pitanje, ali
samo u odnosu na konferencije sazvane od Ujedinjenih nacija ili one koje se održavaju pod
njenim pokroviteljstvom.

VIII. Diplomatija na vrhu

13
Jedan osoben vid multilateralne diplomatije predstavlja samit, ili diplomatija na vrhu, šefova
država ili vlada. Sastanak može biti i bilateralan, npr. sastanak premijera Velike Britanije sa
Hitlerom 1938, ili sastanak predsednika SAD Regana i pape Jovana Pavla II, 1982.
Prvi put u najnovijoj istorijiovaj termin je upotrebio Čerčil u svom govoru 1950 (Engleska reč
summit – vrh). Međutim sam pojam diplomatije na vrhu nije nov. U antičkom periodu sve do
srednjeg veka bio je uobičajen način diplomatskog opštenja. Nastankom nacionalnih država, a
posebno uvođenjem parlamentarnog sistema, diplomatija na vrhu potisnuta je na margine.
Povremeno se javlja u kritičkim trenucima, npr. Bečki kongres 1815, da bi se sredinom XX
veka vratila na svetsku scenu, na širem planu, uz ceremonijal i snažnu propagandu, ali još
cešće na sastancima, “iza zatvorenih vrata”, iza kojih su stajale najčešće tajne organizacije.
Jaltski sastanak 1945. tri državnika – Staljina, Ruzvelta i Čerčila – na kojoj su podeljene sfere
uticaja, bio je uvod u hladni rat i način na koji su rešavana krupna politička pitanja, bez znanja
vlade i parlamenta zemalja na koje su se odluke odnosile. Kompromisi ili usvojena rešenja
nisu precizno formulisana u vidu zvaničnog akta, nego je svaka strana vodila svoje zabeleške i
tumačila ih na svoj način, što je dovodilo do sukoba, a ponekad je imalo tragičnih posledica.
Neosetljivi na potrebe naroda, bez poznavanja lokalnih i istorijskih okolnosti, imali su u vidu
samo svoje vizionarske, svetske planove, neretko utopističke. Nije iznenađujuće da se pojavio
snažan otpor protiv ovog vida diplomatije u teoriji i u praksi. Tako je jedan od britanskih
analitičara konstatovao :” Šefovi vlada sa svojim beskrajnim sujetama, svojim nepoznavanjem
bitnih detalja i svojim usađenim uverenjem da naglašeno iskazana neodređenost uvek
predstavlja najbolji pristup, jednostavno rečeno od svega naprave zbrku.”
Vrste samit diplomatije . I pored otpora „samit diplomatiji” via facti, ona je stekla svoje mesto
u međunarodnom poretku u različitim formama. Tome je nesumnjivo doprinela moćna
propaganda. Ne može se poreći ni njeno političko dejstvo u određenim situacijama. Kada je u
Kartageni, kolumbijskom letovalištu 1990, održan “kokainski samit” latinoameričkih država,
kome je prisustvovao i predsednik SAD Dz. Buš senior, na kome je jedina tema bila
suzbijanje trgovine ovom opasnom drogom; logično, javno mnjenje je pozdravilo poduhvat, a
čefovi država, do juče kritikovani, javljaju se u pozitivnom svetlu. Još snažniji utisak ostavio
je samit zapadnih saveznika u Parizu, iste godine, na kome je svečano proglašen kraj hladnog
rata. Samit sastanci ad hoc po pravilu koncentrisani su na konkretan slučaj ili tematski na
jedno pitanje.
Drugi vid samita, koji takođe mogu imati pozitivna dejstva, jesu samiti multilateralnoh
karaktera sazivani u cilju razmene mišljenja o tekućim događajima ili nekim ključnim
problemima, koji se redovno održavaju i čija su pravila, procedure precizno razrađena

14
posebnim pravnim aktom. Na primer, Samit Arapske lige održava se jedanput godišnje. Savet
SAD i Evropske unije ustanovljen je 1990. „ Deklaracijom o transnacionalnoj saradnji“.
Među najvažnije treba pomenuti samit G7 najrazvijenijih zemalja (Francuska, SAD, Kanada,
Velika Britanija, Nemačka, Japan i Italija), a pristupanjem Rusije 1991.prerastao je u G8.
Nemoguće je dati jednu jedinstvenu ocenu o njihovom dejstvu. Modaliteti „samit diplomatije”
su različiti. Ponekad se oni svode na ceremonijal i čistu simboliku, koji treba da bace prašinu
u oči javnom mnjenu. Sa druge strane, ako postoje druge namere, lični kontakti na vrhu
umanjuju tenzije i doprinose stvaranju klime u kojoj su kompromisi lakše ostvarljivi. Samiti
se završavaju, po potrebi izdavanjem kominikea. Međutim, pogrešno je mišljenje da se tim
aktom obezbeđuje sprovođenje u delo usvojenih odluka ili preporuka. Na unutrašnjem planu
postoji teži deo posla, ubeđivanje vlade i parlamenta, intenzivna propaganda, ponekad
formiranje “lobi grupe” da bi se odluka usvojila ili definitivno odbacila.
U savremenim uslovim, imajući u vidu dvostruke standarde, pribegavanje obmanama, visok
stepen neiskrenosti, diplomatija na vrhu beleži osetan pad.

Posrednička ili šatl diplomatija je diplomatsko posredovanje između dve (ili više)
suprotstavljenih država od strane posrednika iz neutralne zemlje u cilju pronalaženja
kompromisa u rešavanju spornog pitanja. I ovde postoje bilateralna i multilateralna
diplomatija.

Posrednik, osim prenošenja poruka između strana sa suprotnim interesima, prenosi i stavove
međunarodne zajednice i zemlje koja ga je akreditovala.

Ovu vrstu diplomatije naročito primenjuje Department of State, Ministarstvo inostranih

poslova SAD.

Predmet posredovanja su: problemi političke prirode između suprotstavljenih strana, ali i
suprotni ekonomski interesi.

IX. Konzuli
Ustanova konzula potiče iz srednjeg veka, razvila se pod uticajem sve tesnjih trgovačkih veza
između gradova u bazenu Mediterana, odakle se širi na Srednju i severnu Evropu, a zatim na

15
druge kontinente. Konzuli su u prvo vreme bili predstavnici trgovačkih udruženja, a ne
zvanični organi države. Organizovanje modernih država sa jakim centralizovanim aparatom,
koji pretenduju da budu jedini nosioci javne vlasti, isključivi zaštitnici interesa svojih
državljana u inostranstvu, konzuli postepeno prerastaju u organe država. Institut konzula
razvio se preinstituta stalnih diplomatskih misija, i u to vreme konzuli su obavljali i političke
funkcije. Ustanovljenjem stalnih diplomatskih misija menjaju se položaj i priroda konzularne
službe. Obe ustanove ulaze u krug spoljnih organa država, ali dok diplomatski predstavnici
predstavljaju državu u sveukupnosti njenih odnosa kao subjekata međunarodnog prava,
nadležnost konzula ograničava se na područje koje bi se uslovno moglo nazvati nepolitičko,
kao što je na primer: ekonomsko, kulturno, prosvetno, administrativno i sl. Ali, ne treba
ispustiti iz vida da je tkivo spoljne politike jedne zemlje satkano od mnogobrojnih elemenata,
od kojih ekonomski ulaze u prvi plan; posmatrano pod tim uglom, konzulima pripada
značajna uloga u realizaciji politike jedne zemlje. Danas, međutim, kada se ekonomska
sredstva, sirovine, tehnologija itd. koriste kao moćno političko oružije, ta razlika gubi u svom
prvobitnom značaju. Mada konzularni predstavnici nisu diplomatski agenti, oni su ipak deo
državnog aparata, objedinjeni kroz jedinstven rukovodeći organ – ministarstvo inostranih
poslova.
Nadležnost konzula ograničena je : ratione loci u ratione materiae9. Teritorijalno, funkcije
konzula ograničene su na odredjeno konzularno područje koje se utvdjuje sporazumno
izmedju država prijema i države imenovanja, i pri tome je poželjno da se konzularno područje
podudara sa političkom ili administrativnom podelom zemlje. Konzul, po pravilu opšti samo
sa lokalnim vlastima svog teritorijalnog područja, a izuzetno može opštiti i sa centralnim,
ukoliko u zemlji ne postoji diplomatsko predstavništvo, ili ukoliko to izričito dozvoljava
konzularna konvencija ili drugi sporazum zaključen između dveju zemalja. U izuzetnim
okolnostima i uz saglasnost države prijema, konzuli mogu obavljati svoje funkcije i van
konzularnog područja. Konzuli jedne zemlje u drugoj nalaze se pod nadzorom diplomatskog
predstavništva te zemlje. Izuzetno, konzulima mogu biti poverene i političke funkcije, ukoliko
u odnosnoj državi ne postoji diplomatsko predstavništvo.
Vrste i rang konzula:Konzuli se dele na konzule po zvanju i počasne konzule. Konzuli po
zvanju su stalni državni službenici, podvrgnuti pod disciplinu odnosne države i za svoj rad
primaju određenu platu, što kod počasnih konzula nije slučaj. Za počasne konzule biraju se
obično ugledne ličnosti slobodnih profesija, iz redova državljana države prijema. U načelu,
status i jednih i drugih je isti i međunarodno pravo ne nameće u tom pogledu neka posebna
9
Jaroslav Žourek, Consular Intercouse and Immunities, International Law Commision, A/CN, 4/108, str.24-25..

16
ograničenja. Međutim, u praksi, funkcije počasnih konzula znatno su uže nego kod konzula
po zvanju.
Konzuli su podeljeni učetiri klase:
1. Generalni konzuli
2. Konzuli
3. Vicekonzuli
4. Konzularni agenti
Rang konzula određuje se prema kategoriji kojoj pripadaju i datumu izdavanja egzekvature.
Konzuli u jednom gradu sačinjavaju konzularni kor, a najstariji po rangu je doajen ili dekan
konzularnog kora.

X. Odnos diplomatskih i konzularnih funkcija

Stroga podela izmeđi diplomatskih predstavnika i konzula vuče svoje poreklo iz vremena
kada je politička aktivnost države bila strogo odvojena od ekonomske aktivnosti, čiji su
nosioci bili privatna lica, društva, korporacije itd. Odnos između diplomatskih predstavnika i
državi u kojoj je adreditovan bio je, a to je i danas, odnos dvaju suvereniteta, bez obzira na
pozadinu i sadržinu akcije diplomatskog predstavnika; odnos koji je proizilazio iz odnosa
konzula i mesnih vlasti konzularnog područja imao je u prošlosti karakter poslovnih odnosa,
svedenih na rešavanje konkretnih problema vazanih, u najvećem broju slučajeva, na delatnost
privatnih lica. To je uslovilo da konzulima nije priznat onaj obim privilegija i imuniteta koji je
priznat diplomatskim predstavnicima.
Međutim, jačanjem uloge države u privrednoj delatnosti, naročito srastanjem vrhovaa
državnog aparata u kapitalističkim zemljama sa predstavnicima kapitala, što se manifestovalo
u jedinsvenoj političkoj i ekonomskoj liniji spoljne politike, dovelo je do jačanje uloge
konzula, zatim do kumulacije diplomatskih i konzularnih funkcija u ličnosti diplomatskog
predstavnika. pojavom socijalističkih država, koje celokupnu privrednu delatnost koncentrišu
u svojim rukama, a posebno spoljnu trgovinu, granične linije između ovih dveju ustanova
postaju znatno bleđe.

ZAKLJUČAK

Diplomatija je, pre svega, oblik državnih aktivnosti usmerenih na odnose s

drugim zemljama i međunarodnim organizacijama. Isti pojam označava i

17
celokupnu državnu strukturu koja služi za predstavljanje sopstvene zemlje u
svetu i za održavanje službenih odnosa s drugim subjektima međunarodnih
odnosa.
Diplomatija u subjektivnom smislu označava sposobnost, znanje, veštinu, metod
komuniciranja, održavanja međunarodnih odnosa, pregovaranja, rešavanja
konfliktnih situacija. To su karakteristike koje treba posedovati diplomata,
odnosno osoba čija je profesija, karijera, odnosno struka predstavljanje države u
međunarodnim odnosima. I na kraju, diplomatija je nauka koja proučava i o
relevantnim pitanjima u međunarodnim odnosima i vođenju spoljne politke.

Literatura:

1. Srdjan Milašinović „Osnovi teorije konflikata“, Beograd 2007

18
2. Smilja Avramov ,, Medjunarodno javno pravo’’, Beograd 2011

3. Prosveta ,,Opšta enciklopedija’’, Beograd 1959

4. www.wikipedia.rs

5. www.scribd.com

19