Danilo Kiš - Grobnica za Borisa Davidoviča - nepoželjna lektira

Da li i vi imate utisak da određena književna dela, i to upravo ona koja imaju moć da menjaju
sve(s)t, sistematski dobijaju status nečitljivih veličina o kojima se govori visokoparnim tonom,
kao o božanskim tvorevinama, dok se njihovo čitanje nikako ne podstiče? Ne govorim o
zabranjenim i anatemisanim knjigama, naprotiv. Znamo da nijedna crkva ne želi da vernici
slobodno čitaju i samostalno tumače svete knjige, kao što nijedna totalitarna vlast ne želi da
pojedinci tumače istoriju po sopstvenom nahođenju, oslobođeni doktrinarnih predrasuda.

Kako stoje stvari sa velikim književnim delima koja se kreću po takvom, osetljivom
ideološkom terenu? Jednostavno je: čak i najnepodobnije knjige mogu imati sasvim podobne
interpretacije. Kako većina ljudi, uključujući, nažalost, i decu školskog uzrasta, nema naviku
da svoj mozak koristi za razmišljanje, osim u najvećoj nuždi - oni će uvek rado prihvatiti
tumačenje koje dobiju na tacni.

Dostojevski se čita u pravoslavno - hrišćanskom ključu, koji ga čini pitkijim i pogodnijim za

lektiru, naročito od kad je religioznost ponovo u modi. Kafkin Proces bije glas da je reč o
dosadnoj knjizi o birokratiji, razgovori o romanu se preusmeravaju ka nekim tamo Nemcima,
Jevrejima i Drugom svetskom ratu, što se nas ovde, kao, više ne tiče (na stranu to što je
takvo tumačenje pogrešno) - pa takođe može da bude u lektiri. Verovatno bi i Tomas Man bio
podoban da nije tako očigledno da je bio homoseksualac, ali ovako, avaj, džaba mu što je
jedan od najvećih pisaca svih vremena, kad je bio "nemoralan".

Naravno, ovaj diskurs se više ne koristi, bar ne javno. Naravno, niko neće priznati zbog čega
određena dela nisu na spisku poželjnih. Kaže se: - nećemo da opterećujemo ionako
preopterećenu decu. Šta će im još i Grobnica za Borisa Davidoviča?

Od prvog čitanja, ne prestajem da se pitam zašto Grobnica za Borisa Davidoviča nije na

spisku obavezne lektire za gimnazije i srednje škole. Književno-istorijski gledano, radi se o
jednom od najznačajnijih dela novije srpske književnosti, ogromne književne (ali i
vanknjiževne, idejne, civilizacijske, demistifikujuće-istorijske, pa čak i vaspitne - u pomalo
neuobičajenom vidu, videćete u nastavku teksta zašto to spominjem) vrednosti. Osim toga,
ova zbirka pripovedaka je uzbudljiva, provokativna, čak i zabavna (ne samo u sferi crnog
humora), intelektualno - izazovna...

Prosečna osoba, koja se sa Kišem srela samo u srednjoj školi (ako se srela), pamti ga po
Ranim jadima, koje nije pročitala, ali joj je neko "objasnio" da je to neka tugaljiva i dozlaboga
dosadna knjiga, te da tog Kiša ne vredi uopšte uzimati u ruke. Neko drugi će reći - To je
odlična knjiga i Kiš je odličan pisac, ali vi to ne možete razumeti. Odličan pisac koga mogu
razumeti samo akademski krugovi i ljudi izuzetno privrženi književnosti - to je decenijama
formirana slika koja Kiša drži podalje od mlađe čitalačke publike. Zašto je to tako?

Kada se pojavila, Grobnica za Borisa Davidoviča izazvala je dotad nezapamćenu buru u

jugoslovenskoj kritičkoj javnosti. Ja se neću mnogo zadržavati na spoljašnjim okolnostima,
pre svega zato što vam je dostupno više materijala vezanog za konkretnu polemiku, nego
tekstova o samoj knjizi. Ukratko - Kiša su napali, neumereno, neukusno, niskim udarcima,
neznalački, diletantski, optuživali ga da je plagijator, loš pisac, klevetnik, šta sve ne, pri tom
nemajući nimalo razumevanja za savremene književne tokove u Evropi, kao ni za književnost
uopšte. Zapravo, diskutabilno je da li nisu imali razumevanja: sigurno je da nisu hteli da ga
pokažu, jer razlog opšteg revolta nije bio književni (iako su se pravili da jeste), nego ideološki.
Kiš je toga bio svestan, ali se, odgovarajući na optužbe, zadržao na istom, književno -
teorijskom terenu. Knjiga Čas anatomije predstavlja odgovor na optužbe i svojevrsno
tumačenje Grobnice; ovde ću je povremeno pominjati, kad budem pisala o pojedinačnim
pripovetkama.

Objavljivanje Grobnice bio je skandal. Uzrok tome nije književna vrednost ove zbirke.
Naprotiv: da je bezvredna, bila bi i bezopasna, niko se njome ne bi bavio, niti bi se toliko
jedio zbog njenog sadržaja. Problem je bio (i ostao) u odnosu prema istoriji. Najjednostavnije
rečeno, Kiš je u Grobnici za Borisa Davidoviča izneo jednu istinu o kojoj u to vreme (ali ni
sada) nije bilo poželjno govoriti.

Kiš je u Grobnici tematizovao zlo - sveprisutno zlo u najčistijem obliku. Međutim, to zlo nije
transcendirano, metafizičko; naprotiv, ono je vrlo ovozemaljsko i opipljivo. Nalazi se u
sistemu, mehanizmu vlasti, i u ljudima - zupčanicima tog mehanizma. U istoriji.

Postoji više načina da se piše o istoriji. Možete, na primer, napisati istorijski roman. Stvarne
istorijske ličnosti i poznati događaji, začinjeni intrigantnim detaljima, sigurno bi dobro
napisanoj knjizi dali utisak istorijske verodostojnosti i uticali bi na oblikovanje stavova o
pojedinim ljudima i događajima. To bi bilo lako rešenje. Međutim, Kiš nije bio sklon lakim
rešenjima. Ne treba smetnuti sa uma ni delikatnost situacije. Pisanje Grobnice za Borisa
Davidoviča je svakako bio politički opasan poduhvat; valjalo je dodati što više posrednika i
izbaciti stvarne, istorijske ličnosti. One su, uostalom, sasvim zamenjive. Važna je šira slika,
detalji su tu da je podupru.

U Grobnici se, kao i u drugim svojim delima, Kiš poigrava odnosom istorije i fikcije, kao i
mešanjem "stvarne", tj. opšte i literarne istorije (videćemo da se u pripovetkama ravnopravno
pojavljuju istorijske i pseudoistorijske ličnosti, kao i one koje su nam poznate iz drugih
književnih dela, kao što je Manov Čarobni breg). Glavni likovi su uglavnom ličnosti
"neistorijske ali ne i manje stvarne" (citat iz pripovetke Mehanički lavovi). Kada sa
stanovišta stvarnosti - istinitosti naporedo posmatramo književnost i istoriju, moramo se setiti
Aristotela: književnost i filozofija se bave opštim, a istorija pojedinačnim; s obzirom na
predmet proučavanja, književnost je, baš kao i filozofija, važnija od istorije.

Na nekoliko mesta u zbirci varira se ironična opaska da nas istorija ne zanima, kao i da su
istorijski fakti, za nas (pripovedača i čitaoce) manje značajni od literarnih. Pojedinačne
činjenice zaista nisu bitne. Istoričari nam, tumačeći stvarne događaje, pružaju opštu sliku
koja ne mora biti istinita. Kiš se u Grobnici za Borisa Davidoviča služi suprotnim postupkom:
koristeći fikcionalne likove i događaje, pruža nam sliku sveta u svojoj nagoti, bez šminke,
nimalo laskavu; sliku sistema koji proždire pojedince koji mu se, svesno ili nesvesno,
suprotstavljaju; sistema u kojoj moć imaju hulje i kukavice koje taj sistem čine, i koje su iste
od vrha do dna hijerarhije, u koju se ljudi uklapaju, ne po pameti, već po zaslugama - u knjizi
saznajemo ponešto i o tim zaslugama.

Odrasli smo na knjigama koje, ako i ne veličaju, barem opravdavaju ratove u ime nekakvih
velikih, plemenitih ciljeva. Junaci koje poznajemo su "plemeniti", krasi ih poseban vojnički
moral. Nekad su i nemilosrdni, kao junaci epskih pesama; učeni smo da taj model prihvatimo
sa strahopoštovanjem. Nekad su likovi obični ljudi sa kojima možemo da se identifikujemo i
čije osobine bude simpatije čitalaca. Govori se o solidarnosti, rodoljublju... Po njima, svaka
strahota na ovom svetu ima jedan viši, plemenit smisao. A onda se pojavi neko ko kaže da
smisla nema! Grobnica je knjiga koja ne nudi idealizovanu sliku sveta i ne pruža utehu.

Vratimo se na pitanje zašto Grobnica nije u lektiri. Nijedan proučavalac književnosti se

danas, pri zdravoj svesti, ne bi usudio da ospori književnu vrednost i značaj Grobnice za
Borisa Davidoviča, pa opet te knjige nema na spisku poželjnih. Objašnjenje da je Kiš suviše
komplikovan i da je đacima teško da savladaju njegova dela ne zvuči uverljivo; opet se radi
o (namernom?) propustu školskog sistema. Mihajlo Pantić ističe da Kišova dela nemaju
pedagošku vrednost. Ovaj iskaz je ironičan, ali upravo se u njemu krije odgovor na naše
pitanje. Poslušni građani se vaspitavaju na drugačijim knjigama.

U mojoj viziji savršenog školskog sistema, svaki bi osamnaestogodišnjak pre mature morao
da pročita ovu knjigu. Ako je neko dovoljno odrastao da glasa na izborima (implicitno - da
razume politička zbivanja), morao bi, pre toga, da razume Grobnicu.

Grobnica za Borisa Davidoviča - Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti

- Nož sa drškom od ružinog drveta
- Krmača koja proždire svoj okot
- Mehanički lavovi
- Magijsko kruženje karata
- Grobnica za Borisa Davidoviča
- Psi i knjige
- Kratka Biografija A. A. Darmolatova

Danilo Kiš - Nož sa drškom od ružinog drveta

Reb Mendel, dovoljna je jedna jedina šibica da spali celokupna naftonosna polja Ploeštija. Dok
ovaj gleda u daleku budućnost osvetljenu ogromnim požarom, Reb Mendel sa ona dva još
vlažna prsta naglo poteže dugme na mundiru i zakovrće ga kao da zavrće vrat piletu. Her
Miksat, kaže, "kad ne biste mislili tako glupo, mogli biste postati odličan majstor... Znate li
da se petrolejski izvori u Ploeštiju procenjuju na nekoliko miliona galona sirove nafte? - To će
biti divan plamen, reb Mendel", kaže Mikša zagonetno.

Nož sa drškom od ružinog drveta je priča koju, čak i kada bi bila istinita u faktografskom
smislu, istoričari ne bi zabeležili. Niti u njoj ima velikih ljudi, niti su pripovedani događaji od
istorijskog značaja; verovatno ne bi poslužila ni kao svedočanstvo o životu pripadnika nižih
društvenih slojeva, jer sudbina glavnog junaka odstupa od tipičnog i običnog. Donekle; jer taj
je junak pretrpeo jednu vrstu nepravde koja nije tako neobična. Ovo je priča o naličju pravde
i morala, licemerju i osveti.

Naslov je obično najočigledniji putokaz za interpretaciju, koji nam ostavlja sam autor. Nož
sa drškom od ružinog drveta je sredstvo. Junak priče takođe je upotrebljen kao sredstvo.
Pored toga, nož predstavlja uspomenu iz detinjstva.

Neobičan spoj sećanja na detinjstvo i načina na koji Mikša koristi nož su možda u prividnom
neskladu; videćemo da ovaj "pozitivan junak" poseduje određen prirodni, naivni osećaj za
pravdu - sasvim subjektivan osećaj, koji nema mnogo veze sa zakonom i konvencionalnim
moralom: dok je uveren u ispravnost onoga što čini, nije mu nikakav problem da isprlja ruke.
Da bi se bilo šta uradilo, ruke se moraju isprljati i to ne simbolično, nego doslovno. Ako
govorimo o apstraktnom prljanju, neke druge ruke su mnogo prljavije od Mikšinih, iako nisu
golim prstima stiskale vrat nevine devojke, niti su pak odrale živog tvora.

Mikša je sposoban zanatlija, kalfa koji ipak nikad neće postati majstor, jer "misli tako glupo",
prema rečima reb Mendela. Prvo ga vidimo kako zabavlja namernike svojom neverovatnom
veštinom, brzinom prišivanja dugmadi. Ubrzo saznajemo da Mikša poseduje i druge "talente".
Hladnokrvnost i surovost sa kojom barata telom životinje zastrašujuća je. Talmudista, reb
Mendel, smatra je neoprostivom, proklinje i proteruje Mikšu, zaboravljajući da je upravo on
dao odobrenje da se jedno "božje stvorenje" ubije i da stoga, iako se povukao i prespavao
izvršenje, snosi deo odgovornosti.

Prokletstvo Mikši verovatno ne bi teško palo da se odnosilo samo na onaj svet. Ono je,
međutim, imalo ovozemaljske posledice: nakon tog događaja nijedan majstor nije želeo da
ga primi na posao. Mikšinim obećanjem da će se osvetiti talmudistima završava se prvi
segment priče. U središtu druge epizode nalazi se još jedna nepravda. Ovog puta žrtva je
ubijena, a neposredni počinilac upravo je Mikša. Nakon perioda bezuspešnog traženja posla,
upoznaje izvesnog Ajmikea koji ga uvodi u jednu revolucinarnu organizaciju. Ono što Mikša
ne zna je da je Ajmike u isto vreme i doušnik. Pošto među saborcima postoji sumnja da
doušnik postoji, Ajmike žrtvuje devojku koja je nedavno ušla u organizaciju. „Lice izdajnika
može poprimiti izgled najveće pravednosti", kaže Ajmike, prema kome je u isto vreme
usmerena pripovedačava ironija.

Na samom kraju Mikša uspeva da se osveti talmudistima. U zatvoru piše priznanje u kojem
navodi imena saradnika i pomagača. Na spisku je i reb Mendel. Kukavičluk i licemerje onih
koji donose odluke, zaklanjajući se iza zakona čije rupe dobro poznaju i obilato se njima služe,
predstavljaju zajednički element ove dve epizode. Nasuprot tome stoje Mikšina prostota i ruke
koje ne oklevaju.

Mikša nije intelektualan tip; specifičnog odnosa prema moralu, odlučan i nepokolebljiv,
savršen je za izvršavanje zadataka, ma koliko teški oni bili. Pozitivni junaci priča koje slede
su kompleksniji likovi, skloniji kontemplaciji, ali svi oni imaju nešto zajedničko sa Mikšom -
ne mire se sa uređenjem sveta koji ih okružuje.

Prikazani svet je isti u svim pričama. Postoji uređen sistem koji guši svaki oblik ljudske
slobode. Sve se zna o svima i svako, ukoliko je to u interesu nekome unutar sistema, može
da izgubi sve što ima. Ne postoji samo jedna organizacija i jedan način mišljenja; ima ih više,
povezane su čudnovatim vezama i, iako je članstvo određeno pripadnošću određenom
društvenom staležu, među njima, suštinski, nema nikakve razlike. U ovoj priči prvo vidimo
zajednicu talmudista koja ima moć da onoga koji se zameri jednom njenom članu ostavi bez
izvora egzistencije. Vidimo vrhovni, vladajući sistem, o kom će biti više reči u pričama koje
slede, i vidimo jednu "revolucionarnu" organizaciju, koja je jednako korumpirana kao i vlast
protiv koje se, navodno, bori.

Antipod tako uređenom svetu je haos. Priča je uokvirena samrtnim povicima Hane Kšiževske
na raznim jezicima, koji evociraju vavilonsku pometnju. Težnju ka haosu vidimo u Mikšinim
maštarijama o velikom plamenu; to je i anticipacija slične opsesije Borisa Davidoviča iz priče
"Grobnica za Borisa Davidoviča". Njima je zajedničko manje ili više artikulisano uverenje da
čitav svet, ovakav kakav je, treba spaliti, srušiti i da, možda, jedino nakon toga može postati
bolji, ako nastane iznova.

Ironija je prisutna u svim segmentima priče, od pripovedačeve tvrdnje o istinitosti prikazane

povesti, preko podnaslova koji kaže da je Mikša pozitivan junak, Ajmikeovih reči o licu
izdajnika, reb Mendelovih talmudskih mudrolija... Vrhunac predstavlja uramljena slika vođe
koji se blagonaklono smeši sa zida isledničke sobe, očinska figura koja ohrabruje zalutalo
čedo da „prizna" ono što mu se kaže.