Dogodilo se da je jedne noći neka mala luckasta zvezda iz

čista mira napustila svoje zvezdano jato I počela da pada I

pada I pada kroz čitav nepregledni kosmos. Padajući tako,
prošla je kroz sunčevu galaksiju I slučajno se spustila na
planetu Zemlju. Na kontinent, koji se zove Evropa… U
jedan grad na koji nikada ranije nije pala ni jedna zvezda,
pa je to bilo pravo čudo! Jedan fenjerdţija je pokušao da je
uhvati, da mu svetli u fenjeru. Jedan general je hteo da je
stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zločesta dama je htela
da od nje napravi mindjušu koja svetli. Jedan pijani mornar
da mu svetli u lampi, a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!

Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jendo

porodilište na kraju grada… Tačno u ponoć kada se rodila
jedna devojčica Sanja. Ne čijem se levom kolenu zalutala
zvezda pretvorila u mali ljupki mladeţ. Ben. Kada bi se
Sanja osmehnula, smešio se i on bez razloga. Kada bi ona
zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo.
Dogodilo se da se iste noći u isto vreme, rodio i jedan
dečak, Vanja.

Zašto bebe, uopšte, plaču ? Kaţu zbog toga, što im je bilo

mnogo lepše tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod
nas. A odakle dolaze bebe ? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je
ljubav ? Ljubav je izmeĎu onih koji se vole. Ali, Vanji je bilo
mnogo lepše u porodilištu, nego tamo odakle je došao, jer
je dobio mesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio čim
je progledao- znači, zaista, na prvi pogled! Najpre, ona nije
bila ćelava I crvena u licu kao ostale bebe, vec je bila
otmeno bleda I imala je divnu crnu kosicu, koja se
izvanredno lepo slagala sa belim jastukom. Onda su pili
mleko I spavali, pili mleko I spavali, pili I spavali I bilo im je
pomalo dosadno. Jedva su čekali da ih puste napolje, pa da
vide taj svet o kome su slušali devet meseci. Onda se jedno
vreme nisu viĎali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi
samo nebo. Pošto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo
lenj, Vanju su vozili duţe od Sanje, pa su mu zbog toga oči
postale plave.

Onda se jednog dana slučajno sretnu na klackalici. Jel me

se sećas ?- upita ga Sanja. Sećam se…, rece Vanja, znao sam
da ćemo se jednog dana sresti ! Kakvo si ime dobio ?- upita
ga Sanja radoznalo. Vanja ! A ti ? Sanja !- reče ona sa
olakšanjem, jer se plašila da im se imena neće slagati. Sanja
i Vanja ! Kako se to divno slaţe !- reče čovek koji je
prodavao balone, slušajući njihov razgovor. Onda su ih
njihove mame uzele za ruke I odvele svaka na svoju stranu.
Dugo su se osvrtali jedno za drugim…

I tako je počela njihova ljubav… A, šta je to- ljubav? Kada

gledaš u zvezde bez razloga I kada podeliš ţvaku I kad
pokloniš cvet… Kada onome koga voliš daš jedan krug I
ustupiš ljuljašku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljaš!
Kad onome koga voliš daj jedan griz I kad podeliš sa njih
gumicu za brisanje na dvoje I kad mu daš jedan liz! Kada
nacrtaš srce I unutra upišes vasa dva imena. Ako to nije
ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je!

Slavili su istog dana roĎendane… Onda su prolazile godine,

a oni su zajedno rasli. Igrali školice. Sedeli u istom
razredu… U istoj klupi… Učili sta je domovina… A sta je to-
domovina ? Akvarijum je domovina
zlatne ribice. Dimu je domovina lula.
Puţu je domovina na leĎima. Crvu je
domovina jabuka, a cvetu saksija.
Pčeli je domovina cvet. Sanjina i
Vanjina domovina bila je njihova
ljubav. Dobili su u isto vreme ospice…
Pa onda zauške… Pa prvu nagradu za
sviranje u četiri ruke, u muzičkoj školi « Mokranjac ».
Zajedno su klizali. Zajedno su vozili rolšue. I išli u
zajedničkom kišnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni
za trenutak.Šta ti je to na kolenu ?- upita je jednog dana
Vanja. Oh, ništa ! Mladeţ…- odgovori Sanja. Mene podseća
na neku tamnu zvezdu !- reče on. Zaista ?, obradova se ona,
podseća i mene, ali ne smem to nikome da kaţem. Lepa
je…- divio se Vanja. I meni se dopada…- kazala je Sanja.
Smem li da je poljubim ? Smeš…- reče Sanja i on poljubi
malu tamnu zvezdu, na šta se Sanja zarumeni. Hoćeš li da
budeš moja zena ?- upita je. Hocu !- , odgovori ona tiho, ali

samo ako se zakuneš da ćeš me uvek voleti. Kunem se !-

rekao je Vanja. To je vaţno zbog toga, nastavi Sanja- što ne
bih podnela da zavoliš neku drugu ! Znaš, čini mi se da ću
ţiveti samo dotle, dok me zaista budeš voleo… Ludice !-
pomilova je Vanja po kosi- Kako te ne bih voleo ?- Verujem
ti, i molim te da nikada ne zaboraviš zvoju zakletvu, jer od
nje zavisi moj ţivot !

Onda su se venčali i na ovom mesti bi se završila svaka

bajka, rečima da su ţiveli dugo is sretno i imali zlatnu
dečicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu.
Kuma je zaista bila zanimljiva i privlačna. Imala je dugu
svetlu kosu i plave oči slične Vanjinim. Kako je samo lepa !-
pomisli on- Baš bih voleo da je poljubim ! U tom trenutku,
Sanja se saplete o venčanicu. Oh, do malopre mi je bila
taman !- rece uplašeno- A, sada mi se čini predugačkom…
venčanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za
deset santimetara. Jer, kad smo zaljubljeni, onda oni koje
volimo rastu u nasim očima. Kada poţelimo nekog drugog,
onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to
posle izveznog vremena i ţive, uglavnom, bez ljubavi, a da
im nista narocito ne smeta. Moţda zbog one male luckaste
zvezde na kolenu, Sanjin slučaj je bio izuzetak ! Ona je
htela sve ili ništa ! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali
lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi- ona se stvarno
smanjila, ali to u tom trenutku niko nije primetio. –Sanja ,
šta ti je ? Šta ti se desilo ?- upita je zabrinuto Vanja, videvši
da je malo pobledela. – Oh, ništa !- odgovori ona zbunjeno-
Učinilo mi se samo da je pala jedna zvezda… Ali sada je
dan !- začudi se Vanja. –Pa, šta ?- reče ona- Zvezde padaju i
danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide. Sem te male
neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo,
ništa se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na
predugačku venčanicu, misleći da joj resejana krojačica nije
uzela tačnu meru. Onda su lepo ţiveli zajedno u potkrovlju
jedne stare kuće na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je
vedro, najlepše vide zvezde. Noću bi sedeli na terasi i
gledali ogromni nebeski svod, traţeci Sanjino zvezdano
jato. –Je l’ me još voliš ?- upita ga ona. Volim te !- odgovori
on, zevnuši. Isto kao pre ? Ne ! Ne voliš me kao pre ? Volim
te mnogo više !

Ali u trenutku kada je Vanja poţeleo u sebi jednu slavnu

zvezdu iz varijeteta, koju je gledao prethodne večeri kako
vešto barata loptama, ugasi se iznenada nekoliko zvezda, a
Sanja se smanji za čitavih trinaest santimetara. Sve česće je
morala da zavrće nogavice svojih najdraţih izbledelih
farmerki čija je boja podsećala na Vanjine plave oči. Ali i to
je imalo svoju dobru stranu- veoma lepo su joj stajale tako
zavrnute i jedno vreme čitav Beograd ih je nosio na Sanjin
način ! Onda se Vanji mnogo dopala jedna balerina iz «
Labudovog jezera » pa se Sanja smanjila za jos devet
santimetara. I kad god bi Vanja poţeleo neku od lepotica
koju bi video u prolazu, Sanja se smanjivala za po koji
santimetar. Naredna tri santimetra odnese joj jedna mačka
premazana svim bojama. Onda su Sanjine kratke, mini
haljine postale- maksi ! No i to je imalo svojih dobrih
strana: osveţila je na taj način garderobu i godinu dana nije
morala da kupuje ništa novo. Onda je Sanja počela da se
oblači po prodavnicama dečje
konfekcije, jer su joj stvari za
odrasle postale prevelike. Ponovo
je nosila svoje omiljene crne
lakovane cipele sa srebrnom
kopčom, kao kad je bila mala i
pevala sa Vanjom u školskom
horu. Mada je tada imala već
dvadeset i jednu godinu, nije bila
veča od kakve devetogodišnje devojčice. Vanja je često
vodio Sanju u šetnju. Volela je da jede princes- krofne u
poslastičarnici. Zimi joj je kupovao toplo, tek ispečeno
kestenje, a ponekad su odlazili i u zoološki vrt da hrane
majmune kikirikijem, a srne senom. Onda ih jedanput
sretne neka stara Vanjina prijateljica. – Gle, koliko ti je
samo porasla kćerka !- reče- Kako se zoveš, dušo ? –Sanja !-
reče Sanja. –Imaš, znači, isto ime kao i tvoja mama, zar ne ?-
reče dama/ I ličiš mnogo na nju… Pozdravi je kad se vratiš
kući ! –Hvala, gospoĎo ! Hoću…- reče Sanja, kao svako lepo
vaspitano dete i smanji se za santimetar, jer je primetila da
Vanja sa čeţnjom gleda tu elegantnu damu. Onda je Vanja
počeo da kuca u četiri ruke na mašini sa jednom lepom,
riĎom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet
santimetara ! Onda su jendog dana gledali zajedno
televizijski program i Vanji se mnogo dopade neka čuvena
pevačica, koja je imala divan glas i jos lepše telo, pa pomisli
kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog
časa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali I
to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da
ide u školu…

Onda se Vanja, koji je bio dobar čovek, trudio da ne misli

više ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da
se okreće na ulici za lepoticama, znajući da ce svaka
njegova smanjiti njegovu prvu ljubav- Sanju, koju je mnogo
voleo. Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine
Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo. Ali
na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine
za proleće i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko
ošišana manekenka, koja ga je stalno gledala. To je, izgleda
bilo jače od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi
slučajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan
krevetac u kome spavaju lutke I namestio joj ga na noćom
ormaricu. Sanja je I dalje volela da se lepo oblači, ali bilo je
teško pronaći odeću za tako malo stvorenjce, koje je, uz to,
bilo I ţena sa mnogo ukusa. Šta su radili? Kupovali su lutke
Sanjine veličine I presvlačili je u njihove haljine, Niko od
gostiju nije više mogao da razlikuje Sanju od njenih malih
prijateljica- lutaka, I to je često izazivalo smešne zabune.
Kada bi neko ušao u sobu bez kucanja I zatekao Sanju I
njenog muţa u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo I
da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tačno- on je
tešio Sanju sto je tako mala, tvrdeći da je voli više nego pre.

Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi

po venčanom prstenu. U početku, ona je taj prsten nosila na
srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poče da joj spada,
premestila ga je na kaţiprst, a onda na palac. Posle
izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci,
kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti : nije
morala da kupuje novi nakit, kao ostale ţene. Onda su
jedanput došli gosti. Sanja, koja je
bila radoznala i volela da sluša šta
se priča za stolom, vozila se na
malim rolšuama oko caša sa
vinom i zelenih salata, da bolje
čuje razgovore. Te rolšue izradio
je naročito za nju, jedan sajdţija
od najfinijih zlatnih točkica iz
pokvarenog sata. I bas kada je
okretala oko zdele sa pudingom,
podiţe je sa dva prsta oko struka,
neka gošća i stavi na svoj dlan : -
Jao, sto je slatka igračkica !- reče
Vanji- A gde joj se menjaju
baterije ? –Budalo !- viknu Sanja –
Ja sam ţiva ! Ţiva sam ! Ţiva ! – Pa,
ona ume i da govori !- začudi se
dama- Sigurno ste je kupili u Italiji
? Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je
paţljivo sa daminog dlana i neţno spusti salvetu od batista
gde Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa. Onda je Vanja
jedanput leteo avionom i dopala mu se jedna stjuardesa, pa
se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih
strana ! Pošto vise nisu mogli da sviraju klavir u četiri ruke,
kao nekad, Sanja se izveţbala da sama svira svoju omiljenu
kompoziciju « Za Elizu », trčeći tamo, amo, po klavijaturi i
to je zvučalo veoma lepo… Onda se postavilo pitanje kako
će Sanja čitati knjige ? U jednoj prodavnici, pri vrhu
Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz
nekog rasparenog kompleta olovnih vojnika. Postavio bi
knjigu uspravno a Sanja bi, poput molera, uzjahala
merdevine, i krećući se na njima čitala red po red. Mada je
po godinama bila vec odrasla, sve su je vise privlačile bajke,
a naročito ona narodna, o maloj vili. Činilo joj se da su ona i
mala vila po svemu slične. Kao da je dobila sestru
bliznakinju. Više nije bila usamljena. Ipak, brzo se zamarala
od napora i nije uspevala da dnevno pročita vise od dva, tri
reda. Spuštala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog
dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili
poţeleo neku lepu devojku, svet je bio sve veći i veći, a
Sanja sve manja i manja… -Neću više da ţivim sa vama !-
govorila je tuţno. –Suviše ste svi veliki, trapavi, grubi i
mnogo vičete kad govorite ! Uz to ste prevrtljivi i
neprestano nešto laţete. Ne drţite se obećanja ! Ne umete da
budete verni, idem natrag u svoju bajku! Pred njom se
nalazilo divno, bistro jezero smaragdno plave boje. U
jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji,
konjušari I sve ostalo sto zivi po bajkama. Sanja htede da
zakorači na stazu, sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa
glatkim zidom hartije- sve je to bila samo odštampana
iluzija. –Oh, hoću li se ikad probuditi iz ovog ruţnog sna!-
uzdahnu ona I zaspi na jastucicu za igle. Ali I to je imalo
svojih dobrih strana- pošto se uverio koliko Sanja voli
jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistrom
vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekda
je jedrila I na dasci, u čije je jedro duvao njen muţ,
izigravajući vetar… Onda, da nekako ubije vreme dok je
čekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na
putovanje, Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvič za
slučaj da ogladni, pa je za jedan sat obilzila čitav globus
peške. Gledala je lavove I slonove u ţarkoj Africi, slušala
dţez u Njujorku, druţila se sa pingvinima na Juţnom polu,
vozila se na sneţnoj trojci kroz zavejanu Moskvu…
Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi I naučila više
stranih jezika. I to samo za
jedno prepodne! Što je
najlepše, ljudi I ţivotinje koje je
sretala u šetnji globusom, bili
su takoĎe, mali kao I ona I sa
njima joj je bilo veoma
prijatno, jer nisu nalazili ništa
čudno u njenom sićušnom
rastu. Onda bi se Vanja vraćao
kući I ona mu je pričala šta je
sve videla I doţivela dok je on
bio odsutan. Vanja bi je
podigao na svoje rame i slušao
priče, koje bi mu dovikivala na uvo. Naravno, kao i svi ostali
ljudi bez mašte, on joj nije verovao ni reči ! Mislio je da je
sve izmislila iz čiste dosade. Globus je sa njega bio samo
jedna mrtva stvar, čija je unutrašnjost potpuno prazna.
Kako se samo varao ! Otvorite svoj globus, pa ćete videti šta
sve ima u njemu ! Naravno, ako ste fina osoba, pronaći ćete
u globusu i pingvine i dţez u Njujorku i slonove i lavove i
sneţnu trojku… Ako niste, sta se tu moţe- za vas će
unutrašnjost lopte biti jezivo prazna.

Ponekad je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je

bilo strah da je ostavlja samu kod kuće. Mogla bi je pojesti
neka zločesta macka ili odneti slučajna vrana… Stavljao je
Sanju u mali dţep od kaputa, tamo gde se drţi bela
maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dţepa.
Kako bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na
poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dţepu
čuva neku naročito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu
je unutra prva i najveća ljubav ! Jedanput se Sanja iznenada
probudi u sred noći, jer je sanjala nesto ruţno. Vanjin kaput
bio je prebačen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj
sobi. Vanja, koji je potpuno zaboravio da je izvadi iz dţepa,
spavao je za Sanju kilometrima daleko u svom krevetu.
Mada se plašila visine, jer je pomalo patila od vrtoglavice,
ona se ipak odluči na očajniski poduhvat : isekla je
maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim
čvorovima, pa se tako spustila iz dţepa na tepih. Pešacila je
satima po patosu izmedju nogu od stolica i stola, koje su
joj sada ličile na dţinovske stubove, obilazila je kao planine
visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela nekako da se
popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se čvrsto uhvati
za lančić oko vrata. Taj lančić Sanja mu je poklonila za
dvadeseti roĎendan. Sada je to za nju bio lanac sličan
onome sa neke velike dizalice ! – Hej, pa to si ti !- reče Vanja
zevajući, kada se ujutru probudio- Zar nisi ostala u dţepu ?
–Molim te, ne govori tako glasno !- zamoli ga Sanja- Plašim
se da ćeš me oduvati... Tog jutra smanjila se za milimetar i
po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to
je imalo svojih dobrih strana ! Sada je Sanja uvek bila uz
njega, umesto priveska na lančiću… I više se
nisu razdvajali.

Onda se Sanja toliko smanjila da je Vanju

bilo strah da je slučajno ne zgazi na tepihu,
kada se kasno vrati kući sa nekog provoda.
Stajao bi u vratima i paleći svetlo, vikao : -
Sanjaaaaaa ! Sanjaaaa ! Gde si ? Javi se !- Ku-ku ! Ku-ku !-
zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog sata, čiji bi
mehanizam Sanja pokrenula, čim bi ga čula da dolazi. Ona
se, naime, uselila u kućicu za ptice i lepo je uredila na svoj
način. Imala je unutra sve što joj treba. –Gde si bio do sada
?- pitala je Vanju. – Bio sam na nekom dugom dosadnom
sastanku…- lagao je opet, znajući da će se od svake laţi
Sanja opet malo smanjiti. I smanjila se. Ali to je bilo jače od
njega. Ipak, i to je imalo svojih dobrih strana ! Sada je Sanja
postala toliko mala da je mogla jahati na ţutom kanarincu.
Letela je na njemu, kada je bilo lepo vreme, upravljajući
malim uzdama. Najviše je volela da sleće nedeljom na
pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice. Sletala
je na kaveze i otvarala vrata, oslobadjajući kanarince,
stiglice i raznobojne papagaje… Jedanput je Sanju slučajno
snimio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika
na kanarincu se javila na naslovnoj strani. Onda jednog
dana Vanju poseti direktor cirkusa « Evropa ». Traţio je da
Sanja nastupa u njegovom programu, jašući na ţutom
kanarincu, ali Vanja nije dao. –Zašto ?- čudio se direktor
cirkusa.- Pa, zaradićete velike pare i bićete strašno bogati ! –
Zato što je volim !- odgovorio je Vanja I Sanja prestade da
se smanjuje čitavih nedelju dana, sve dok on ne ode na
večeru sa jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno,
mogla lekovima da poveća Sanju za čitavih pola metra. Ne
znamo šta je bilo na toj večeri izmeĎu njih dvoje, ali već
sutradan, umesto da raste, Sanja opet poče da se smanjuje.
I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva
golim okom, i to vise nije imalo svojih dobrih strana.
Onda je Sanja zauvek
nekuda isčezla. Niko
ne zna kuda ? I tek
onda, kada je više nije
bilo, ona poce strašno
da nedostaje Vanji.
Svaka stvar ga je
podsećala na nju…
Njene lutke, krevetac,
male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u
ţarkoj Africi, dţez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male
rolšue, sve… Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi
ţivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao
na ulici, za kojima je čeznuo i koje je sanjao, izgledale su
mu nekako trapavo, suviše velike i ruţne. Uz to, smetalo mu
je sto viču kad govore. Sada je čeznuo samo za Sanjom.
Osećao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao
da je vidi. Uzalud je kupio veliko povećalo, pa čak i
mikroskop- Sanja kao da je propala u zemlju ! Dok ga je još
sluţio vid penjao se na krov kući i traţio je na nebu.

I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na

broju ! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se
godinama pretvarala da je mladeţ, odvela Sanju natrag, na
nebo ? Ko zna ? Vanja onda poče da je traţi u bajkama i svi
su se čudili sta jedan star čovek traţi u knjiţarama po
odeljenjima za decu ? Traţio je po ilustracijama, prevrtao i
okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronaĎe. I znate
šta ? On je jos uvek traţi… Lako ćete ga poznati po tome
što uvek ide pognute glave, polako, korak po korak i gleda
pred noge da slučajno ne zgazi Sanju. Svi oni, koji traţe
nešto vaţno, nešto dragoceno, nešto što su davno izgubili,
koračaju na isti način. Poznaćete ih po tome što ih na ulici
nićta drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo
gledaju i traţe, traţe…

A moţda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Moţda je toliko sitna,

kao najsićušnije zrnce zvezdane prašine zalutalo na
planetu Zemlju ? Moţda mu je u kosi, u uhu, moţda mu je u
zenici oka, pa mu zato svetle oči : moţda je zaista tamo,
samo što on to ne moţe da zna ?