Да имам руке

Ех, да имам руке, тако велике –

да загрлим целу Земљу!
Да подигнем глас на све беседнике,
како не причају причу лепу њену.
Да имам руке.

Да ударам стално друге.

Ноћима да их крвавим блатом.
Па да видим, ко ће прећи пруге
када запретим смрћу Божијим штапом!
Ех, да имам руке.

Па тако јуначке и смеле.

Да не дам огњиште и кућу!
Да видим оне који шаком и капом деле
бескућницима, трновиту обућу.

Да имам руке, тако велике –

да загрлим целу Земљу!
Да сачувам само победнике
и да саклоним од ње мемлу!

Да не осети комете и ударе,

човека само дело.
Да збацим све те људе у лударе
и тим рукама, прочитам им опело.

Ех, да имам руке, тако нежне –

да милиујем све у животу!
Али живот на њих жар сад реже
и горим цео, гледајући ту лепоту.

Жељко Стевановић