Peščanik Spasavanje ekonomske nauke od neoliberalizma - Dani

Rodrik

- Peščanik - https://pescanik.net -

Spasavanje ekonomske nauke od neoliberalizma

Posted By Dani Rodrik On 07/12/2017 @ 10:46 In Ispod
Slajdera,Prevodi,Tekstovi | Comments Disabled

Šangaj, foto: Neda Radulović-Viswanatha

I najoštriji kritičari priznaju da neoliberalizam nije lako definisati. U

najširem smislu, on upućuje na davanje prednosti tržištu u odnosu na
državnu kontrolu, ekonomskim podsticajima u odnosu na društvene ili
kulturne norme, i privatnom preduzetništvu u odnosu na delovanje
kolektiva ili zajednice. Termin je korišćen za opisivanje širokog spektra
pojava i politika – od Augusta Pinocheta do Margaret Thatcher i
Ronalda Reagana, od Clintonovih demokrata i britanskih novih
laburista do ekonomskog otvaranja u Kini i reforme socijalne države u
Švedskoj.

To je skupni termin za sve što miriše na deregulaciju, liberalizaciju,

privatizaciju ili fiskalnu politiku stroge štednje. Danas se rutinski napada
kao zajednička etiketa za sve one ideje i prakse koje su proizvele
rastuću ekonomsku nesigurnost i nejednakost, dovele do krize
zapadnih vrednosti i ideala i čak pokrenule aktuelni talas populizma.

Navodno živimo u doba neoliberalizma. Ali ko su ljudi koji slede i

propovedaju učenje neoliberalizma – ko su neoliberali? Neobično je to
što se moramo vratiti čak u 80-e godina 20. veka da bismo pronašli
nekoga ko se eksplicitno zalaže za neoliberalizam. Charles Peters,
dugogodišnji urednik časopisa Vašington montli, objavio je 1982.
godine esej pod naslovom „Neoliberalni manifest“. Trideset pet godina
kasnije, to je veoma zanimljivo štivo, jer neoliberalizam opisan u eseju
nema mnogo sličnosti sa učenjem koje je danas predmet brojnih kritika.
Među političarima na koje se Peters poziva nisu Margaret Thatcher i
Ronald Reagan, već Bill Bradley, Gary Hart i Paul Tsongas. Među
novinarima i autorima koje pominje nalaze se James Fallows, Michael
Kinsley i Lester Thurow. Petersovi neoliberali su zapravo liberali (u
značenju koje reč ima u Americi) koji su se odrekli pristrasnosti u korist
sindikata i moćne države, kao i predrasuda prema tržištu i vojnom
kompleksu.
Upotreba termina „neoliberalizam“ naglo se proširila 90-ih godina 20.
veka, kada je termin doveden u blisku vezu sa dva nova trenda koje
Peters čak i ne pominje. Jedan je finansijska deregulacija koja je
kulminirala finansijskim slomom 2008. – prvim slomom u SAD posle
međuratnog perioda – i debaklom evra koji još nije okončan. Drugi
trend je ekonomska globalizacija koja se ubrzala zahvaljujući
slobodnom protoku novca i novom, ambicioznijem tipu trgovinskih
ugovora. U današnjem svetu finansijalizacija i globalizacija se tumače
kao najdirektnije manifestacije neoliberalizma.

Ali to što je neoliberalizam neuhvatljiv i promenljiv koncept, bez

samodeklarisanog lobija zagovornika, ne znači da je irelevantan ili da
nije stvaran. Ko može poreći da je počevši od 80-ih godina 20. veka
svet ušao u period odlučnog promovisanja tržišnih načela? Ili da su
političari levog centra – demokrati u Sjedinjenim Državama i
socijaldemokrati u Evropi – sa entuzijazmom prihvatili neka od glavnih
načela tačerizma i reganizma, poput deregulacije, privatizacije,
finansijske liberalizacije i privatnog preduzetništva? Veliki deo
današnjih rasprava o državnim politikama vrti se oko normi i načela
koja su navodno utemeljena na ideji homo economicusa.

Neuhvatljivost termina neoliberalizam takođe znači da kritike koje mu

se upućuju često promašuju metu. Nema ničeg lošeg u tržištima,
privatnom preduzetništvu ili ekonomskim podsticajima – ako se koriste
na primeren način. Njihovim kreativnim korišćenjem ostvarena su neka
od najvećih ekonomskih dostignuća našeg doba. Sipajući drvlje i
kamenje na neoliberalizam rizikujemo da se lišimo i nekih korisnih
ideja.

Koren problema je u tome što ekonomska misao glavnog toka previše

lako zalazi na teren ideologije, sužava naše izbore i nameće gotova
rešenja. Ispravno razumevanje ekonomskih načela u temeljima
neoliberalizma omogućilo bi nam da prepoznamo – i odbacimo –
ideologiju prerušenu u ekonomsku nauku. Što je najvažnije, to bi nam
pomoglo da razvijemo institucionalnu imaginaciju neophodnu za
preoblikovanje kapitalizma u skladu sa potrebama 21. veka.

***

Neoliberalizam se obično tumači kao doktrina utemeljena na glavnim

načelima ekonomske nauke glavnog toka. Da bismo sagledali ta
temeljna načela, oslobođena ideološkog balasta, izvešćemo jedan
misaoni eksperiment.
Slavni i uvaženi ekonomista doputovao je u zemlju u kojoj nikada nije
bio i o kojoj ništa ne zna. Tamo se sastao sa vodećim kreatorima
državnih politika. „Naša zemlja je u nevolji“, kažu oni. „Ekonomija
stagnira, nivo investicija je nizak, rasta nema nigde na vidiku“.
Obraćaju mu se puni nade: „Recite nam šta da učinimo da bi naša
ekonomija počela da raste.“

Ekonomista pokušava da se opravda nepoznavanjem situacije, govori

da premalo zna o zemlji da bi mogao da deli savete. Prvo bi morao
bolje da se upozna sa njihovom ekonomskom istorijom, da prouči
statističke podatke, da obiđe zemlju. Ali njegovi domaćini ne odustaju.
„Razumemo vaš oprez i voleli bismo da imamo dovoljno vremena za
sve to“, kažu oni. „Ali zar ekonomija nije nauka i zar vi niste jedan od
najvećih stručnjaka za tu nauku? Čak i ako ne znate mnogo o našoj
privredi, sigurno postoje neke opšte teorije i preporuke koje možete
ponuditi kao smernice za naše ekonomske politike i reforme.“

Ekonomista shvata da se neće lako izvući. Ne bi želeo da bude kao oni

ekonomski gurui koje često kritikuje jer u svakoj situaciji nude iste
ekonomske savete. Postoje li uopšte univerzalne ekonomske istine?
Može li im reći bilo šta validno (i možda korisno)?

Onda započinje svoje izlaganje. Najvažnija determinanta ekonomskih

performansi je efikasna alokacija ekonomskih resursa, kaže on.
Efikasnost, opet, zahteva usklađenost podsticajnih mera za
domaćinstva i preduzeća sa koristima i troškovima za društvo.
Podsticaji za preduzetnike, investitore i proizvođače posebno su važni
za ekonomski rast. Za rast je neophodan i sistem vlasničkih prava i
mehanizam izvršavanja ugovornih obaveza, koji će osigurati da
investitori mogu zadržati prihod od investicija. Takođe, ekonomija mora
biti otvorena za ideje i inovacije iz ostatka sveta.

Ali ekonomije ponekad mogu biti ugrožene makroekonomskom

nestabilnošću, nastavlja on. Država zato mora voditi zdravu monetarnu
politiku, što znači da mora ograničavati rast raspoloživog novca u
skladu sa nominalnim rastom tražnje, uz razumnu stopu inflacije. Mora
osigurati fiskalnu održivost, tako da rast javnog duga ne premaši rast
nacionalnog dohotka. I mora pažljivo regulisati rad banaka i drugih
finansijskih institucija da bi sprečila ulazak finansijskog sektora u
nerazumne rizike.

Ekonomista se sada već zagrejao za postavljeni zadatak. Ekonomija se

ne svodi samo na efikasnost i rast, dodaje. Ekonomska načela se
odražavaju na pravičnost i socijalnu politiku. Ekonomija nam ne može
reći mnogo o tome koliko je redistribucije potrebno određenom društvu.
Ali može nam reći da poreska baza treba da bude što šira i da socijalne
programe treba urediti tako da ne podstiču radnike da napuštaju tržište
rada.

Na kraju njegovog govora ostaje utisak da je izložio kompletan

neoliberalni program. Kritičari u publici čuli su sve ključne reči:
efikasnost, podsticaji, vlasnička prava, zdrav novac, fiskalna
razboritost. A ipak, univerzalna načela koja je naš ekonomista opisao i
dalje su otvorena za veoma različita tumačenja. Izvesno je da
podrazumevaju kapitalističku ekonomiju – onu u kojoj odluke o
investicijama donose privatna lica i preduzeća – ali ne mnogo više od
toga. Ona dopuštaju – zapravo nalažu – iznenađujuće široku lepezu
različitih mogućih institucionalnih aranžmana.

Da li je ekonomista zaista samo sažeto izložio neoliberalnu doktrinu?

Nije. Problem je u tome što mi svaki od tih apstraktnih termina –
ekonomski podsticaji, vlasnička prava, zdrav novac – vezujemo za već
utvrđene oblike institucionalne operacionalizacije. U tome je najveća i
fatalna greška neoliberalizma: u uverenju da se ekonomska načela
najvišeg reda mogu prosto primeniti na jedinstveni skup ekonomskih
politika, koje približno odgovaraju ekonomskim programima u stilu
Margaret Thatcher i Ronalda Reagana.

Razmotrimo vlasnička prava. Ona su važna utoliko što osiguravaju

alokaciju prihoda od investicija. Optimalan sistem je onaj koji vlasnička
prava distribuira u korist ljudi koji će sredstva iskoristiti na najbolji
mogući način, i pruža im zaštitu od onih koji bi njihov prihod rado
prisvojili. Vlasnička prava su dobra kada inovatore štite od parazita, ali
nisu dobra kada ih štite od konkurencije. U zavisnosti od šireg
konteksta, pravni režim koji pruža najadekvatnije ekonomske
podsticaje ne mora ličiti na standardni režim prava privatnog vlasništva
američkog tipa.

To možda zvuči kao semantička pedanterija bez praktičnog značaja; ali

tajna neverovatnog ekonomskog uspeha Kine krije se upravo u
institucionalnim eksperimentima i aranžmanima koji se opiru
ekonomskoj ortodoksiji. Kina se okrenula tržišnom rešenju, ali nije
preuzela zapadne prakse u sferi regulisanja vlasničkih prava. Reforme
su obezbedile tržišno zasnovane podsticaje nizom neobičnih
institucionalnih aranžmana prilagođenih lokalnom kontekstu. Na primer,
umesto da bez odlaganja pređu iz režima državnog u režim privatnog
vlasništva, što bi izazvalo probleme zbog tada preovlađujuće strukture
pravosudnog sistema, Kina se opredelila za mešovite oblike vlasništva
kojima je u praksi osigurana efikasnija zaštita vlasničkih prava
preduzetnika. Gradska i seoska preduzeća, kojima je počeo nagli
ekonomski rast Kine 80-ih godina prošlog veka, bila su zapravo
zadruge u vlasništvu i pod kontrolom lokalne samouprave. Iako su ta
preduzeća bila u društvenom vlasništvu, preduzetnici su imali potrebnu
zaštitu od eksproprijacije. Lokalne samouprave su imale ulog u dobiti
preduzeća i čuvale su gusku koja nosi zlatna jaja.

Kina je proizvela niz inovacija kojima je svako od primarnih ekonomskih

načela primenjeno na nov i neuobičajen način. Politikom dvojnih cena
je sačuvana obaveza isporuke prinosa državi, ali je farmerima
istovremeno dozvoljeno da viškove prodaju na slobodnom tržištu. To je
osiguralo podsticaje na strani ponude i istovremeno zaštitilo javne
finansije od razornih efekata pune liberalizacije. Takozvani sistem
domaćinske odgovornosti podstakao je zemljoradnike da ulažu i
poboljšavaju imanja na kojima rade i bez pune privatizacije. Specijalne
ekonomske zone pružile su podsticaj za izvoz i privukle strane
investitore, ne ukidajući pritom zaštitu za državna preduzeća (čime je
očuvana zaposlenost domaće radne snage). Kada se ima u vidu
stepen odstupanja od ortodoksnih ekonomskih programa, jasno je da
opisivanje kineskih ekonomskih reformi kao neoliberalnog zaokreta, što
mnogi kritičari rado čine, ne govori ništa o događajima u Kini. Ako je to
zaista neoliberalizam, onda sa više naklonosti moramo gledati na ideje
koje su donele najspektakularnije smanjenje siromaštva u istoriji sveta.

Neko će odgovoriti da su kineske institucionalne inovacije isključivo

tranzicionog karaktera. Možda će Kina ipak morati da prihvati institucije
zapadnog tipa da bi održala ekonomski rast. Ali kritičari koji iznose
takve primedbe zanemaruju izuzetnu raznolikost kapitalističkih
aranžmana koja je očevidna i u naprednim ekonomijama, uprkos
homogenizaciji diskursa o ekonomskim politikama.

Šta su, uopšte, zapadne institucije? Veličina javnog sektora, na primer,

u bogatim zemljama članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i
razvoj (OECD) varira od jedne trećine ekonomije u Koreji do 60 odsto u
Finskoj. Na Islandu je 86 odsto radnika učlanjeno u sindikate, a u
Švajcarskoj svega 16 odsto. Preduzeće u Americi može da otpusti
zaposlenog kad god poželi. U Francuskoj poslodavac mora dobro da
se pomuči da bi uručio otkaz. Vrednost berzi u Americi odgovara
vrednosti jednog i po nacionalnog dohotka zemlje. U Nemačkoj je
njihova vrednost tri puta manja i odgovara polovini nacionalnog
dohotka.

Ideja da je bilo koji od tih modela oporezivanja, uređenja tržišta rada ili
finansijskog sistema po definiciji superioran u odnosu na druge gubi na
privlačnosti kada sagledamo koliko su različiti putevi kojima su se ove
ekonomije kretale u nekoliko poslednjih decenija. Sjedinjene Države su
prošle kroz više napada panike u kojima su njihove ekonomske
institucije ocenjene kao inferiorne u odnosu na institucije u Nemačkoj,
Japanu, Kini i sada možda ponovo u Nemačkoj. Nema sumnje da se
uporedivi nivoi bogatstva i produktivnosti mogu dostići unutar veoma
različitih kapitalističkih modela. Možemo poći i korak dalje: modeli koji
su danas dominantni verovatno nisu ni blizu iscrpljivanja onoga što je
izvodljivo (i poželjno) u budućnosti.

Gostujući ekonomista iz našeg misaonog eksperimenta sve to odlično

zna i poznato mu je da se načela koja je formulisao moraju dopuniti
specifičnim detaljima institucionalne organizacije da bi uopšte bila
operativna. Vlasnička prava? Da, ali kako? Zdrav novac? Naravno, ali
kako? Možda bi bilo bolje ako bismo njegovo nabrajanje načela
kritikovali zbog nedorečenosti, umesto što ih naprečac odbacujemo kao
neoliberalnu litaniju.

Ipak, ni nabrojana načela nisu lišena sadržaja. Kina i druge zemlje koje
su ostvarile brz razvoj pokazuju da ta načela mogu biti korisna kada se
na odgovarajući način prilagode lokalnom kontekstu. Mnoge ekonomije
su uništili politički lideri koji su odbili da to uvaže. Dovoljno je da
pogledamo južnoameričke populističke i istočnoevropske komunističke
režime da bismo shvatili koliko su važni zdrav novac, fiskalna održivot i
privatna inicijativa.

***

Naravno, ekonomija se ne može svesti na spisak apstraktnih,

uglavnom zdravorazumskih opštih načela. Veliki deo svog radnog
vremena ekonomisti provode razvijajući apstraktne modele
funkcionisanja stvarnih ekonomija i poredeći ih sa izveštajima sa
terena. Ekonomisti rado zamišljaju da svojim radom postepeno
usavršavaju naše razumevanja sveta: testiranjem i revidiranjem modeli
bi trebalo da vremenom postaju sve bolji i bolji. Ali to nije put napretka
ekonomije kao nauke.

Ekonomisti izučavaju društvenu stvarnost koja nimalo ne liči na fizički

svet kojim se bave prirodne nauke. To je stvarnost koju proizvodi
čovek, podložna je njegovom oblikovanju i funkcioniše u skladu sa
pravilma koja se kroz prostor i vreme menjaju. Ekonomija ne napreduje
postizanjem konsenzusa o jednom ispravnom modelu ili teoriji koja će
odgovoriti na sva postavljena pitanja, već produbljivanjem našeg
razumevanja raznolikosti kauzalnih odnosa. Neoliberalizam i njegovi
univerzalni lekovi za sve boljke – tržišta je uvek premalo, države uvek
previše – zapravo pervertiraju ekonomsku misao glavnog toka. Dobar
ekonomista zna da ispravan odgovor na svako ekonomsko pitanje
počinje rečima: zavisi od konteksta.

Da li se povećanje nadnice odražava na zapošljavanje? Da, ako je

tržište rada zaista kompetitivno i poslodavci nemaju kontrolu nad
nadnicama koje moraju platiti da bi privukli radnike; ali ne nužno u
nekim drugim situacijama. Da li liberalizacija trgovine ubrzava
ekonomski rast? Da, ako se tako uvećava profitabilnost industrija sa
najvišim nivoom investicija i inovacija; ali ne u nekim drugim
slučajevima. Da li rast državne potrošnje doprinosi većoj zaposlenosti?
Da, ako ekonomija stagnira i nadnice ne rastu; ali ne uvek. Da li
monopoli suzbijaju inovacije? I da i ne, u zavisnosti od niza okolnosti
na tržištu.

U ekonomiji se retko događa da novi modeli sasvim istisnu stare.

Osnovni model tržišnje konkurencije iz vremena Adama Smitha tokom
vremena je modifikovan uključivanjem, približno sledećim istorijskim
redosledom monopola, eksternalija, ekonomije obima, problema
nepotpunih i asimetričnih informacija, iracionalnog ponašanja i mnogih
drugih elemenata iz stvarnog sveta. A opet, stari modeli nisu nimalo
izgubili na upotrebljivosti. Za razumevanje kako stvarna tržišta
funkcionišu potrebne su nam različite optike za različite prilike.

Mape su korisna analogija. Kao i ekonomski model, mapa je visoko

stilizovan prikaz stvarnog sveta. Korisne su upravo zato što isključuju
detalje stvarnosti koji bi nam u određenoj situaciji samo smetali.
Realistična mapa u razmeri jedan prema jedan bila bi neupotrebljiva,
kao što je pokazao Jorge Luis Borges u kratkoj priči koja je do danas
najbolja i najsažetija eksplikacija naučnog metoda. Ali apstrahovanje
stvarnosti ovde implicira da su nam za različite vrste putovanja
potrebne različite mape. Ako putujemo biciklom, potrebna nam je mapa
biciklističkih staza. Ako pešačimo, potrebna nam je mapa za pešake.
Kada siđemo u metro, potrebna nam je mapa metroa – ali to ne znači
da ćemo sve druge mape pocepati i baciti.

Ekonomisti su prilično dobri u pravljenju mapa, ali ne i u izboru mape

koja najviše odgovara postavljenom zadatku. Suočeni sa pitanjima o
ekonomskim politikama kakva su postavljena našem gostujućem
profesoru, ekonomisti prečesto pribegavaju „kabinetskim“ lese-
fer modelima. Uobičajena otvorenost i širina seminarskih diskusija
ustupaju mesto brzopoteznim rešenjima i hibrisu. John Maynard
Keynes je jednom definisao ekonomiju kao „nauku mišljenja primenom
modela, udruženu sa umetnošću izbora modela koji je najrelevantniji“.
Ekonomisti obično imaju problem sa onim delom definicije koji se
odnosi na „umetnost“.
I to ilustrujem jednom parabolom. Neki novinar je pozvao profesora
ekonomije da ga pita da li je trgovinska liberalizacije zaista dobra ideja.
Profesor je odgovorio pozitivno i sa entuzijazmom. Novinar je zatim
otišao na predavanje istog profesora o međunarodnoj trgovini na
postdiplomskom kursu. Postavio je profesoru isto pitanje: Da li je
slobodna trgovina dobra? Ovog puta profesor je zastao. Prvo je
odgovorio pitanjem: „A šta je za vas dobro? Dobro za koga?“ Onda je
započeo opširnu egzegezu, da bi konačno stigao da sledećeg,
višestruko uslovljenog odgovora: „Dakle, ako je ispunjena dugačka lista
uslova koje sam upravo pobrojao, a pod uslovom da je moguće
oporezovati dobitnike da bi se pružila kompenzacija gubitnicima,
slobodnija trgovina bi mogla posedovati potencijal za uvećanje opšteg
blagostanja“. Da je imao više vremena profesor bi dodao i da efekti
slobodne trgovine na dugoročne stope rasta nisu sasvim jasni i da
zavise od ispunjenosti jednog drugog skupa uslova.

Profesor sa predavanja razlikuje se od profesora sa kojim je novinar

prethodno razgovarao. Kada se obraća javnosti, prepun je
samouverenosti i ne sumnja ni najmanje u to koje politike su
najispravnije. Postoji jedan i samo jedan model, bar kada se rasprava
vodi pred očima javnosti; za svako pitanje postoji samo jedan tačan
odgovor, bez obzira na kontekst. Izgleda da profesor misli da znanje
koje prenosi svojim postdiplomcima zbog nečega nije primereno (ili je
čak opasno) za širu javnost. Zašto?

Korene takvog ponašanja treba tražiti duboko u sociologiji i kulturi

ekonomske profesije. Jedan od važnih motiva je želja da se krunski
dragulji struke – tržišna efikasnost, nevidljiva ruka, komparativna
prednost – prikažu u najboljem mogućem svetlu i tako zaštite od
napada samoživih varvara, to jest protekcionista. Nažalost, isti
ekonomisti često zaboravljaju na samožive varvare na drugom kraju
batine – finansijere i multinacionalne korporacije čiji motivi nisu ništa
plemenitiji i koji su spremni da ove ideje iskoriste za sopstvenu dobit.

Zbog toga su doprinosi ekonomista javnoj debati često iskrivljeni

jednostranim zastupanjem skupa ideja koje idu u prilog liberalizaciji
trgovine i finansija i sužavanju nadležnosti države. Zato su ekonomisti
stekli reputaciju navijača neoliberalizma, iako je glavni tok ekonomske
misli daleko od toga da bude slavopojka lese-fer ekonomiji. Ekonomisti
koji se prepuštaju entuzijazmu za slobodno tržište zapravo izdaju svoju
profesiju.

***
Kako bi onda trebalo razmišljati o globalizaciji da bismo se oslobodili
stiska neoliberalnih praksi? Treba početi sa pozitivnim potencijalom
globalnih tržišta. Pristup svetskim tržištima roba, tehnologija i kapitala
igrao je važnu ulogu u praktično svim ekonomskim čudima našeg doba.
Kina je poslednji i najupečatljiviji primer te istorijske istine, svakako ne i
jedini. Slična čuda su se pre Kine odigrala u Južnoj Koreji, Tajvanu,
Japanu i u nekoliko neazijskih zemalja kao što su Čile i Mauricijus. Sve
te zemlje su prihvatile globalizaciju i od toga imale koristi.

Branitelji postojećeg ekonomskog poretka će se pozivati na te primere

kada odgovaraju kritičarima globalizacije. Zaboraviće da dodaju da su
se gotovo sve te zemlje uključile u svetsku ekonomiju kršeći
neoliberalne zapovesti. Kina je zaštitila veliki državni sektor od globalne
konkurencije, osnivajući specijalne ekonomske zone u kojima su strane
firme poslovale po drugačijim pravilima u odnosu na ostatak zemlje.
Južna Koreja i Tajvan su subvencionisali svoje izvoznike, Koreja kroz
finansijski sistem, a Tajvan poreskim olakšicama. Sve te zemlje su na
kraju eliminisale uvozne restrikcije, ali tek kada se ekonomski razvoj
zahuktao. Niko, osim Čilea pod Pinochetovom režimom 80-ih godina,
nije prihvatio neoliberalnu preporuku brzog otvaranja za uvoz roba.
Čileanski neoliberalni eksperiment je proizveo najveću ekonomsku
krizu u Južnoj Americi. Detalji se razlikuju od jedne do druge zemlje, ali
u svim pomenutim slučajevima država je imala aktivnu ulogu u
restrukturisanju privrede i zaštiti od nepredvidivih spoljašnjih uticaja.
Industrijske politike, ograničavanje protoka kapitala i kontrola stranih
valuta masovno su korišćeni, iako neoliberalizam to zabranjuje.

S druge strane, zemlje koje su se dosledno pridržavale neoliberalnog

modela globalizacije čekala su neprijatna iznenađenja. Primer Meksika
je posebno tužan. Posle serije makroekonomskih kriza polovinom 90-ih
godina, Meksiko je prihvatio makroekonomsku ortodoksiju,
liberalizovao ekonomiju, deregulisao finansijski sistem, značajno
smanjio uvozne restrikcije i potpisao Severnoamerički sporazum o
slobodnoj trgovini (NAFTA). Te politike su donele makroekonomsku
stabilnost i značajan rast obima spoljne trgovine i investicija. Ali ono što
je najvažnije – rast opšte stope produktivnosti i ekonomski razvoj – je
izostalo. Produktivnost u Meksiku stagnira od pokretanja reformi, a
performanse ekonomije su loše čak i prema ne tako visokim
standardima Južne Amerike.

Iz perspektive zdrave ekonomske nauke takvi ishodi nisu iznenađenje.

To je još jedan pokazatelj potrebe da se ekonomske politike prilagode
specifičnim okolnostima u datoj zemlji. Ne postoji gotov projekat koji
odgovara svima.
***

Pre nego što je globalizacija ušla u fazu koju možemo opisati kao
hiperglobalizacija, pravila su bila fleksibilnija i pomenuta činjenica se
uvažavala. Kada su projektovali globalnu ekonomsku arhitekturu u
Breton Vudsu 1944. godine, Keynes i njegove kolege su međunarodnu
trgovinu i investicije videli kao sredstvo ostvarivanja ekonomskih i
društvenih ciljeva na domaćem terenu – ciljeva kao što su puna
zaposlenost i prosperitet za što veći udeo stanovništva. Međutim, od
90-ih godina globalizacija postaje sama sebi cilj. Globalne ekonomske
aranžmane sada određuje jednoumno fokusiranje na uklanjanje svih
prepreka protoku roba, kapitala i novca preko nacionalnih granica – ali
ne i radnika, iako bi ekonomska dobit tu bila najveća.

Obrtanje prioriteta evidentno je u načinu na koji trgovinski sporazumi

danas posežu preko nacionalnih granica i preoblikuju državne
institucije. Regulacija investicija, zdravstveni i bezbednosni propisi,
politike zaštite životne sredine i mehanizmi promovisanja određenih
industrija, sve to može se naći na spisku za eliminaciju, ako se oceni
da takve politike stoje na putu trgovine i investicija. Velike
međunarodne kompanije su novim propisima dobile posebne
privilegije. Porezi na dobit preduzeća se smanjuju da bi se privukli (ili
zadržali) investitori. Strane firme i investitori imaju pravo da tuže države
pred posebnim ofšor tribunalima ako promene u domaćem
zakonodavstvu prete da umanje njihovu dobit. Novi poredak je najveću
štetu izazvao finansijskom globalizacijom, koja nije donela još
investicija i ekonomski rast, kao što je obećano, već seriju bolnih
lomova.

Kao što ekonomsku nauku treba spasiti od neoliberalizma, globalizaciju

treba spasiti od hiperglobalizacije. Jednu drugačiju globalizaciju, bližu
duhu Breton Vudsa, nije teško zamisliti: to bi bila globalizacija koja
uvažava raznolikost kapitalističkih modela i omogućuje zemljama da
upravljaju svojom ekonomskom sudbinom. Umesto maksimizacije
obima trgovine i stranih investicija i nametnutog ujednačavanja
uklanjanjem svih regulatornih razlika, ta globalizacija bi se fokusirala na
pravila saobraćanja kojima se regulišu odnosi između različitih
ekonomskih sistema. Ona bi otvorila prostor za kreiranje novih politika,
i u bogatim zemljama i u zemljama u razvoju – da bi prve mogle da
obnove svoje društvene ugovore kroz bolje politike oporezivanja i
uređenje tržišta rada, a druge da sprovedu restrukturisanje potrebno za
ekonomski rast. Za takvu globalizaciju su potrebni manje militantni
ekonomisti i kreatori politika, kao i mnogo više spremnosti za
eksperimentisanje.
***

Kao što nam pokazuje Petersov manifest, značenje neoliberalizma se

vremenom značajno menja, a konotacije koje upućuju na deregulaciju,
finansijalizaciju i globalizaciju postaju sve izraženije. Ali postoji jedna nit
koja povezuje sve verzije neoliberalizma – to je insistiranje na
ekonomskom rastu. Peters je 1982. pisao da je to sasvim opravdano,
jer je rast suštinski važan za sve naše društvene i političke projekte –
zajednicu, demokratiju, prosperitet. Preduzetništvo, privatne investicije i
otklanjanje prepreka koje im stoje na putu (kao što su postojeći propisi)
samo su instrumenti u službi postizanja ekonomskog rasta. Ako bi se
sličan neoliberalni manifest pisao danas, nema sumnje da bi se u
njemu našao isti zaključak.

Kritičari često ističu da se fokusiranjem na ekonomiju obezvređuju i

žrtvuju neke druge važne stvari, kao što su jednakost, društvena
inkluzija, demokratsko odlučivanje i pravda. To su politički i društveni
ciljevi koji očigledno imaju veliki značaj, u nekim kontekstima i najveći.
A oni se ne mogu uvek, pa ni najčešće, ostvariti primenom
tehnokratskih ekonomskih receptura; u tom projektu centralnu ulogu
mora imati politika.

Ipak, neoliberali su u pravu kada tvrde da je verovatnoća ostvarivanja

naših najvažnijih ideala veća kada je ekonomija jaka i ostvaruje rast.
Greše kada veruju da postoji samo jedan univerzalni recept za
poboljšanje ekonomskih performansi – njihov recept. Fatalna greška
neoliberalizma je nerazumevanje ekonomije kao takve. U tom smislu,
neoliberalizam treba odbaciti kao lošu ekonomiju.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 07.12.2017.