TRAGOM JEVANЂЕЛСКОГ

ПОДВИГА

Свети Јован Златоусти

 САДРЖАЈ

Увод ...........................................................................................................7

Наравствена правила ......................................................................... 17

О подвижништву...............................................................................100

Опширна правила ............................................................................. 125

Кратка правила .................................................................................. 199

Подвижнички устави ...................................................................... 308

 УВОД

О суду Божијем
Милосрђем и човекољубљем благог Бога, по благодати
Господа нашег Исуса Христа и по дејству Светог Духа, ја сам
избављен од паганске заблуде коју смо наследили од предака.
Одавно и од самог почетка васпитан од хришћанских родитеља, ја
сам од детињства изучавао и Свештена Писма, која су ме водила
познању истине. Поставши, пак, човек, предузимао сам честа
путовања и, као што је нормално, упознао се са многима. У разним
уметностима и наукама приметио сам велику сагласност код људи
који се њима предано баве. Међутим, једино сам у Цркви Божијој,
за коју је Христос умро и на коју је обилно излио Духа Светог,
видео велико и изузетно неслагање код многих, како између њих
самих, тако и са Божанственим Писмом. И, што је најгоре од свега,
и сами црквени предстојатељи се међу собом разликују у
уверењима и мишљењима и допуштају много тога што је супротно
заповестима Господа нашег Исуса Христа, немилосрдно раздирући
Цркву Божију и сурово узнемиравајући Његово стадо. И управо
сада, са појавом Аномеја, на њима се испуњава оно што је речено:
И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да
одвлаче ученике за собом (Дап.20,30).
Видећи то и слично томе и, при томе, не разумевајући узрок
таквог зла, најпре сам живео као у дубокој тами или као да сам се
на вази колебао тамо-амо. Јер, свако ме је на свој начин или
привлачио себи (услед дуготрајног општења са људима), или
одбијао од себе (услед познања истине из Божанствених Списа).
Дуго времена се налазивши у томе стању и трагајући за узроком
који сам поменуо, сетио сам се Књиге о судијама, која приповеда о
томе да сваки чињаше оно што му пред очима изгледаше право.
Она је истовремено објашњавала и узрок тога, наводећи: У те дане
Израиљ немаше цара (Суд.17,6). Присетивши се тога, ја сам и о
данашњем помислио оно што је, можда, страшно и необично рећи
(што се, међутим, мора признати исправним); због отпадништва
од једног и великог, истинског и јединственог Цара свих и Бога и
данас настају неслоге и спорови међу члановима Цркве, при чему
сваки отпада од учења Господа нашег Исуса Христа, својевољно

7
бранећи неко сопствено расуђивање и одређења и радије желећи
да начелствује насупрот Господу, неголи да буде под начелством
Господњим? Расудивши тако и ужаснувши се од толике
нечастивости, ја сам се се, настављајући своје истраживање, и из
житејских ствари уверио у то да је наведени узрок истинит. Увидео
сам да се све што је прилично и свака слога одржавају са успехом
све док се чува општа покорност свих једном заповеднику, а да су
свака неслога и раздор, исто као и хаотичност, последица анархије.
Виђао сам понекад да и рој пчела, по закону природе, има вођу и
да послушно следи свога цара. Много шта слично сам и видео и
слушао. О томе још више од мене знају они који се тиме баве. И
тиме се показала истина онога што је речено. Онима који прате
један знак и имају једног цара својствени су пристојност и склад,
док су велике несугласице и раздор обележја анархије. Стога
неслагање које се код нас сусреће како у вези са заповестима
Господњим, тако и у међусобним односима, представља виновника
отпадништва од правог Цара (као што је речено: Само док се
уклони онај који сад задржава –2.Сол.2,7), као и одрицања од Њега
(као што је речено; Рече безумник у срцу своме: „Нема Бога“, чему
се, као нека ознака или доказ, придодаје: Покеарише се и посташе
одвратниу намерама – Пс.14,1).
Према томе, и овде је разматрање показало да обележја такве
нечастивости, која тајно пребива у души, јесу пороци који се
очигледно обелодањују. Како би људе који нису погубили своје
срце јаче навео на страх од судова Божијих, и блажени апостол
Павле тврди да се управо на њих (тј. пороке) уместо казне осуђују
они који су немарни према истинском богопознању. Јер, шта он
каже? И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен
ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде,
блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти (Рим.1,28-29),
и остало. И ја мислим да апостол није сам измислио тај став,
будући да је Христос у њему говорио. На то мишљење навео га је
Његов исказ у коме се каже да народу говори у причама стога што
не разумеју Божанствене тајне Јеванђеља, будући да су сами најпре
очима својим зажмурили, не слушајући ушима и не разумевајући
срцем (Мт.13,13; 15). На тај начин слепоћу за оно најважније трпе
као казну они који су се још раније помрачили, произвољно
ослепивши своје духовно око. Бојећи се да се не подвргне томе,
Давид је говорио: Просвети очи моје да не заспим на смрт

8
(Пс.13,3). Из тога и сличног томе изводио сам јасан закључак да
уопште порочност страсти потиче од незнања Бога или од
неисправног знања. Осим тога, неслагање многих међу собом
настаје због тога што сами себе чинимо недостојнима Господње
бриге о нама.
Премда сам понекад и хтео да се упустим у разматрање
таквог живота, нисам могао да појмим величину те безосећајности,
или неразумности, или безумља било због прекомерности порока,
било због своје недоумице. Наиме, ми ћемо наћи да и код
бесловесних (животиња) међусобно слагање тако добро учвршћује
њихова оданост предводнику. Шта бисмо, пак, рекли за нас који се
налазимо и у таквом међусобном раздору и у таквој несагласности
са заповестима Господњим? Како не помислити да нам све ово
преблаги Бог сада пружа ради поуке и назиђивања. То ће, пак, у
Велики и страшни дан суда бити преокренуто у понижење и осуду
непокорних Ономе који је већ рекао и увек говори: Во познаје
господара свога и магарац јасле господара свога, а Израиљ ме не
познаје и народ мој не показа разумевање (Ис.1,3). И много друго
слично [је речено]. И апостол говори: И ако страда један уд, са
њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прослави, с њим се
радују сви удови(1.Кор.12,26), и још: Да не буде раздора у телу, него
да сеудови подједнако брину један за другога (ст. 25, очигледно
покретани истом душом која пребива у њима). Зашто је тако
устројено? Стога, мислим, да би се сличан поредак и склад још
више одржавао у Цркви Божијој, о којој је речено: А ви сте тело
Христоео и удови понаособ (1.Кор.12,27). У њој, наиме, једна и
јединствена Глава (која је Христос) држи и у једномислију
уједињује све удове међу собом. Оне, пак, који не чувају
једномислије, који се не старају о свези мира, не чувају кротост у
духу, већ се налазе у поделама, расправама и зависти, било би
веома дрско назвати удовима Христовим или рећи да су под
управом Христовом. Напротив, у простоти срца се може смело
тврдити да ту влада и царује плотско мудровање, по речи апостола,
који на једном месту јасно каже: Коме дајете себе за слуге у
послушност, слуге сте онога кога слушате (Рим.6,16). На другом
месту он јасно набраја особине таквог мудровања, говорећи: Јер,
све докје међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни
(1.Кор.З,3). Он истовремено позитивно учи да је њихов крај
тегобан и да код њих нема ничег заједничког са побожношћу: Јер је

9
телесно мудровање непријатељстео Богу, пошто се не покорава
закону Божијем, нити пак може(Рим.8,7). И Господ каже: Нико
неможе два господара служити… (Мт.6,24).
Сам Јединородни Син Божији, Господ и Бог наш Исус
Христос, кроз кога је све постало, истиче: Јер сам сишао с неба не
да творим еољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38), и опет:
Ништа сам од себе не чиним (Јн.8,28), и: Он ми даде запоеест шта
да кажем и шта да говорим (Јн.12,49). И сам Дух Свети, који раз
дељује велике и чудесне дарове и све у свима дејствује, ништа не
говори од себе, него оно што чује од Господа (Јн.16,13). Утолико је
пре неопходно да Црква Божија брижљиво чува јединство Духа
свезом мира (Еф.4,3) и да испуњава оно што је речено у Делима: А у
народа који поверова беше једно срце и једна душа (Дап.4,32). Међу
њима нико није чинио по својој вољи, него су сви у једном Светом
Духу заједнички тражили вољу јединог Господа Исуса Христа, који
је рекао: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу
Оца, који ме посла (Јн.6,38), коме и каже: Не молим пак само за
њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене, да сви једно
буду (Јн.17,20-21). Из ових и многих других места, која ћу
прећутати, јасно и беспоговорно сам се уверио да је за целокупну
Цркву Божију неопходна сагласност по вољи Христовој у Духу
Светом, и да је опасна и кобна непокорност Богу у узајамном
раздору (будући да је речено да онај који не буде послушан Сину
неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему – Јн.3,36).
Стога сам сматрао доличним да истражим какви грехови могу
наћи извињење код Бога, те после чега и после колико сагрешења
човек подлеже осуди због непослушности.
Узевши, дакле, Божанствено Писмо, у Старом и Новом Завету
налазим да се непокорност Богу састоји у једном кршењу ма које
заповести, а не у мноштву [грехова], нити у њиховом значају. Осим
тога, налазим да је за сваки преступ суд Божији једнак.
У Старом Завету читам о ужасном Ахановом крају (Ис.Нав.7),
или причу о ономе који је скулљао дрва у суботу (Број. 15,32-36).
Ни један ни други никад у другом времену уопште не изгледају ни
грешни пред Богом, нити криви иред људима ни на који начин.
Међутим, један од њих због само једног и првог сакупљања дрва
подноси неминовну казну, не налазећи места за покајање, будући
да га истог часа по Божијој заповести сви каменују.Други, пак,
само због тога што је узео нешто од проклетог (ст. 11), од оног што

10
није било унето у синагогу и што није било примљено од оних који
су постављени за такве ствари, навлачи пропаст не само на себе,
него и на жену и децу, па чак и на шатор свој са читавом својином.
Зло греха, попут ватре, већ је било спремно да истреби и читав
народ, који није ни знао шта се догодило, нити је имао удела са
грешником. Међутим, пошто су људи убијени (ст. 5), народ је,
осетивши гнев Божији, приступио скрушености, а сам Исус Навин
је са старцима пао на земљу, посувши се прахом. Затим је сам
кривац, откривен коцком, поднео наведену казну.
Неко ће, можда, рећи да се ови људи могу оправдано
сумњичити и за друге грехове, премда су најзад ухваћени због
наведених, те да је Свето Писмо поменуло само последње, као
најтеже и достојне смрти. Међутим, зар ће онај ко је тако крајње
смео да Писму једно додаје, а друго одузима, мноштво грехова
приписати и Марији, сестри Мојсијевој, чија врлина је, мислим,
позната сваком верном? Рекавши нешто против Мојсија као
оптужбу (и то нешто истинито, будући да је написано да је узео
жену Етиопљанку – Број.12,1), она искуси на себи такав гнев
Божији да ни заузимањем самог Мојсија не беше укинута казна
због греха. А кад видим да је сам Мојсије, слуга Божији и тако
узвишени муж, кога је Бог удостојио тако велике части и о коме је
сам много пута сведочио, удостојивши га да чује: Познах да си
изнад свих и обрео си милост преда мном (Изл.33,17), поред воде
препирања зачуо претњу да неће ући у обећану земљу (која је тада
за Јудејце била најважније обећање) само због тога што је народу
који је роптао због недостатка воде рекао: Зар ћу вам из ове стене
извести воду (Број.20,10), када видим да се моли и не добија
опроштај, када видим да ни због таквих постигнућа није удостојен
никаквог извињења за кратку изреку, ја заиста, по речима
апостола, примећујем строгост Божију (Рим.11,22), и заиста се
уверавам у истинитост онога што је речено: И ако се праведник
једва спасава, безбожник и грешник где ће се јавити (1.Пт.4Д8).
И зашто то помињем? Када чујем страшну Божију пресуду,
која се изриче човеку који из незнања прекрши само једну
заповест, ја не знам како да се довољно уплашим величине гнева.
Јер, написано је: Ако ко згреши и учини нешто против заповести
Господњих, што није требало да учини, и из незнања постане
кривац и понесе грех, нека свештенику донесе као жртву овна без
порока по својој оцени, те ће свештеник загладити преступ који је

11
учинио из незнања, И биће му опроштено. То је жртва за преступ
којим је згрешио пред Господом (Лев.5,17-19). Ако је тако неумољива
пресуда због грехова из незнања и ако је ради очишћења потребна
жртва (коју је, како се тврди, због синова приносио чак праведни
Јов), шта да се каже о онима што греше свесно или о онима који
сличне људе остављају на миру?
Да не бисте помислили да ја само по вероватним досеткама
изводим закључак о гневу Божијем на те људе, треба да се опет
присетимо богонадахнутог Писма, које о датом случају и кроз
једну причу довољно приказује пресуду сличнима. Речено је: А
синови Илијеви беху неваљали (1.Цар.2,12). Отац, међутим, није
строго кажњавао такве синове. То је Божије дуготрпљење
покренуло на гнев: по нападу туђинаца, његови синови су истог
дана убијени у борби, читав народ је побеђен, много је људи
погинуло, а са ковчегом светог Божијег завета се догодила
нечувена ствар. Тај ковчег Израиљци нису смели да дотичу. Њега
су могли дотицати само поједини свештеници, и то само у
одређено време. Он није могао да буде смештен на свако место без
разлике. И управо тај ковчег је нечастивим рукама био ношен
тамо-амо. Он није био постављен у Светињи, него у
идолопоклоничким храмовима. И може се замислити колико су се
туђинци ругали и срамотили и само име Божије. Осим тога, како је
написано, и сам Илије је доживео најтужнији крај, пошто је чуо
претњу да ће чак и његово потомство бити лишено свештеничког
чина (што се и догодило). Ето шта се десило са народом! Ето шта је
због безакоња деце поднео отац, који, уосталом, у сопственом
животу никад ни за шта није био окривљен. Он чак ни синове своје
није остављао на миру, него их је много саветовао да не настављају
са таквим стварима, говорећи: Немојте, децо моја. Није добар слух
који чујем о вама (1.Цар.2,24). Он им је чак у снажнијим изразима
дочаравао величину греха, представљајући им страшнију опасност.
Наиме, он је говорио: Кад човек згреши човеку, помолиће се Господу
за њега. Кад, пак, човек згреши Господу, ко ће му бити заступник
(25). Ипак, пошто, као што рекох, није показао потребну ревност
према синовима, догодило се оно што је претходно описано.
У Старом Завету налазим веома много сличних осуда сваке
непослушности. Али, и када се окренем Новом Завету, видим да
Господ наш Исус Христос не ослобађа од казне чак ни грехове из
незнања, док против сагрешења са знањем још снажније изриче

12
претње, говорећи: А онај слуга којије знао вољу господара свога и
није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; а
који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен
(Лк. 12,47-48). Када налазим такве осуде самог Јединородног Сина
Божијег, када видим негодовање светих апостола на грешнике,
када видим да такви и тако велики јади грешника ни у чему нису
мањи од оних који су описани у Старом Завету, већ још и већи, ја
познајем сву строгост суда. Јер, коме је много дано, много ће се и
тражити (Лк.12,48). Ево шта каже и блажени Павле, показујући
истовремено и част звања и негодрвање против сваког греха: Јер
оружје нашега војевања није телесно, него силно Богом за рушење
утврђења, обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против
познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност
Христу. Чак се додаје: Те смо готови казнити сваку непослушност
(2.Кор.10,4-6).
Онај ко брижљиво проучи сваку реч може тачно да сазна
намеру Божанственог Писма, тј. да не дозвољава да се душа наша,
будући наклоњена греху, заводи преварним мнењима мислећи да
се неки грехови кажњавају, а неки остају некажњени. Шта говори
(Павле): Обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против
познања Божијега. Јер, сваки грех се, услед презрења Божанске
заповести, назива охолошћу, која устаје против познања Божијег.
То се јасно изражава и у Књизи бројева.Набројавши нехотичне
грехе и утврдивши жртве за њих, Бог је усхтео да народу да
одговарајуће законе који се односе и на произвољне грехе. Он
започиње овако: Душа која нешто учини дрском руком… (дрском
руком Он назива безочност оних који греше свесно, што и апостол
означава као охолост, која устаје против познања Божијега). Он,
дакле, каже: Ако неко од домаћих или између дошљака учини
нешто дрском руком, похулиће на Господа. Нека се та душа
истреби из народа свога. Јер, он је презрео реч Господњу и заповест
Његову погазио. Нека се истреби та душа. Грех њен је на њој (Број.
15,30-31).
Овде треба приметити да ће, уколико се та душа не истреби,
грех њен бити не само на њој, него и на онима који нису показали
добру ревност, као што је на много места записано и као што се
често дешавало. И да бисмо се на незнатнијем научили страху због
већега, погледајмо како се у Поновљеним Законима (Бог) срди
на оне који су непослушни свештенику или судији. Јер, Он каже:

13
Онај ко поступи дрско и не усхте да послуша свештеника који
стоји на служењу пред Господом Богом твојим, или судију, нека
умре. И тако истреби зло из Израиља. И сав народ ће чути и
уплашити се и више неће поступати дрско (Пон.Зак.17,12-13). И то
треба имати у виду како би човек, који је довољно осетљив, био
поражен великим страхом.
И апостол каже: И покоравајући сваку помисао на
послушност Христу (сваку помисао, а не ову или ону), готови смо
казнити сваку непослушност (и овде опет – не ову или ону, него –
сваку непослушност). Дакле, ова најподлија навика нас обмањује.
Узрок наших великих несрећа, према томе, јесте варљиво људско
предање које једне грехе забрањује, а друге равнодушно допушта.
На неке, као што су убиство, прељуба и томе слично, оно силно
негодује, а неке, као на пример – срџбу, пакост, пијанство,
грамжљивост и сличне, не сматра достојним ни једноставног
прекора. Међутим, и о последњим Павле, који говори у Христу,
такође говори: Који то чине заслужују смрт(Рим.1,32). Тамо где се
руши свака охолост која устаје против познања Божијег, где се
свака помисао покорава на послушност Христу и где се свака
непослушност подједнако кажњава, ништа се не оставља
неочишћено, ништа не остаје изван послушности Христу. Јер,
апостол Павле је показао да је свака непослушност уопште највећа
нечастивост. Он каже: Зар ти који се хвалиш законом,
преступањем закона вређаш Бога (Рим.2,23).
Али, зар то нису само речи, а не дела? У Коринту се онај који
је имао жену очеву и који није окривљен ни за шта друго предаје
сатани на мучење тела све док сагрешења не исправи достојним
плодовима покајања. Осим тога, и читава тамошња Црква је
изложена истим оптужбама због тога што га није казнила због
греха: Шта хоћете? Да дођем к вама са прутом… (1.Кор.4,21), и
још: И ви сте надувени, уместо да плачете, да би се избацио
између вас онај који је учинио то дело (1.Кор.5,2). И Ананија, који се
помиње у Делима апостолским (гл. 5), какво друго рђаво дело
учини осим поменутога? Због чега он постаје достојан таквог
гнева? Он је продао сопствено имање, донео новац и положио га
пред ноге апостолима, сакривши један део. И због тога је истог
трена, заједно са женом, кажњен смрћу, не будући удостојен да чује
речи о покајању због греха, немајући времена да се због њега
скруши, нити добијајући одгоду ради покајања. А извршилац ове

14
страшне пресуде, слуга таквог гнева Божијег према грешнику,
беше блажени Петар, претпостављени свим ученицима, који сам
више од других беше одликован и узвишен, коме беху поверени
кључеви Царства небеског. Па ипак, и он слуша од Господа: Ако те
не оперем, немаш удела са мном (Јн.13,8). Које срце (макар било и
камено) ово неће убедити да се боји и дршће од судова Божијих?
То слуша онај који није показао ни трага греха и презира.
Напротив, он је указао највишу част Господу и показао поштовање
достојно слуге и ученика. Јер, видећи да се његов и свима
заједнички Бог и Господ, и Цар, и Владика, и Учитељ, и Спаситељ,
и све заједно, опасује убрусом попут слуге и жели да му опере ноге,
он тренутно као да постаје свестан своје ништавности. Поражен
достојанством Онога који му је пришао, он узвикну: Господе, зар
ти моје ноге да опереш и још: Никада ти нећеш опрати моје ноге
(Јн.13,6-8). И због тога он слуша претњу коју (да није постао
свестан нстине речи Господњих и да није пожурио да непокорност
исправи послушношћу) не би изгладило ни све претходно, ни
његове права постигнућа, ни Господња ублажавања, ни дарови, ни
обећаља, ни само откривење о неизмерној благонаклоности Бога и
Оца према Сину Јединородноме.
Уколико бих, пак, пожелео да сакупим све што се може наћи
у Старом и Новом Завету, нећу имати времена да све препричам.
Прешавши на речи самог Господа нашега Исуса Христа у
Јеванђељу, на речи Онога који ће судити живима и мртвима, на
речи које су за верујуће веродостојније од сваке историје и сваког
другог доказа, такође примећујем велики захтев за послушношћу
Богу у свему. И уопште, ни у ком случају се не види могућност за
опроштајем онима који се не кају због непокорности. При тако
отвореним, јасним и одлучним изразима уопште се не треба ни
усудити на помисао о нечем другом. Јер, Он каже: Небо и земља ће
проћи, али речи моје неће проћи (Мт.24,35). Ту се не прави разлика,
нема одвајања и уопште није начињен никакав изузетак. Он није
рекао: „Ове или оне речи“ неће проћи, него: Речи моје, тј. све у
целини. Јер, написано је: Веран је Господу свим речима својим
(Пс.145,17), било да забрањује или заповеда, било да обећава или
опомиње (како због чињења забрањеног, тако и због пропуштања
наложеног).
Подједнако са чињењем зла, Он кажњава и пропуштање
добрих дела код душе која уопште не пати од неверовања. Као

15
доказ и сведочанство поменутог може се навести суд над Петром
који није учинио ништа забрањено, нити пренебрегао било какву
заповест (што би показало немарност или презир), него је само из
поштовања избегао да се сложи да прихвати услугу и почаст од
Владике. Због тога је он чуо претњу коју не би избегао да није, као
што је горе речено, гнев предупредио брзином и усрдношћу у
исправљању. Пошто је Бог, као благ, милосрдан и дуготрпељив,
благоизволео да нам једно исто покаже много пута и кроз многе
примере како би душа, подстакнута и задивљена многим и
непрестаним поукама, поступно могла да се избави од дуготрајне
навике на безакоње, ми бисмо у садашњем случају поменули само
оно што је речено о онима који ће у Велики и страшни дан суда
стати лево од Господа нашега Исуса Христа. О њима је Онај који је
од Оца примио сву власт суда и који ће и осветлити што је
сакривено у тами и објавити намере срца (1.Кор.4,5) рекао: Идите
од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и
анђелима његовим (Мт.25,41). Он је и навео разлог, говорећи: „Не
зато што сте убијали или блудничили, или лагали или некога
вређали, или чинили нешто забрањено, па макар и безначајно“.
Него, због чега? Зато што се нисте старали о добрим делима. Јер,
огладнех, говори, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не
напојисте ме; странац бих и не примисте ме; наг бих, и не
оденусте ме; болестан и у тамници бих, и не посетисте ме
(Мт.25,42-43).
По благодати благог Бога, који хоће да се сви људи спасу и да
дођу у познање истине (1.Тим.2,4), и који човека учи разуму (Пс.
94,10), ја сам то и томе слично сазнао из богонадахнутих списа. Ја
сам схватио најстрашнији узрок неслагања многих међусобно и са
заповестима Господа нашег Исуса Христа, и био поучен о
Страшном суду за такво безакоље. Научио сам се томе, дакле, да се
свака непослушност сваком Божијем суду подједнако кажњава. Ја
сам сазнао и за страшну осуду оних који нису грешили, али су пали
под удар гнева стога што нису показали добру ревност против
грешника (премда често нису ни били свесни њиховог греха).
Стога сам сматрао за потребно, додуше, можда касно (стога што
сам увек чекао оне који су предузели тај подвиг побожности,
избегавајући да се поуздам у себе самог), а можда ипак још
благовремено, да из богонадахнутих Списа сакупим и оно што није
угодно Богу и оно што му је благоугодно, те да га изложим по мери

16
[својих] сила и у складу са општом жељом, како би они који се
подвизавају подвигом благочашћа имали подсетник. Тиме се
[надамо] да ћемо, благодаћу Господа нашег Исуса Христа и поуком
Светог Духа, напустити навику да творимо сопствену вољу и да се
придржавамо људских предања, окренувши се Јеванђељу славе
блаженог Бога Исуса Христа Господа нашег (1.Тим.1, 11). У садашње
време поживевши богоугодно усрдним удаљавањем од забрањеног
и ревносним старањем о похвалном, ми ћемо се у будућем веку
удостојити бесмртности, избећи „гнев“ који долази на синове
противљења (Кол.3,6), и удостојити се да се покажемо вредни
вечног живота и небеског Царства, које Господ наш Исус Христос
обећа свима који држе завет Његов, и памте заповести Његове да
би их извршавали (Пс.103,18). Присећајући се да је апостол рекао:
Јер, у Христу Исусу нптп што вредп обрезање ни необрезање, него
вера која кроз љубав дела (Гал.5,6), сматрао сам за долично и
истовремено потребно да изложим најпре исправну веру и
благочастиво учење о Оцу и Сину и Светом Духу, и да затим
придодам и наравствена [правила].

НАРАВСТВЕНА ПРАВИЛА

Правило 1. О покајању, о времену покајања и о његовим

својствима и плодовима.
Поглавље 1. Они који верују у Господа треба најпре да се
покају, по проповеди Јовановој, и по проповеди самог Господа нашег
Исуса Христа. Јер, они који се сада не кају биће теже осуђени него
они пре Јеванђеља.
(Мт.4,17) Од тада поче Исус проповедати и говорити:
Покајте се, јер се приближило Царство небеско. (Мт.11,20-22) Тада
поче Исус корити градове у којима су се догодила многа чудеса
његова, што се не покајаше: Тешко теби, Хоразине! Тешко теби,
Витсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су се у вама
догодила, давно би се седећи у врећи и пепелу покајали. Али вам
кажем: Тиру и Сидону лакше ће битиу дан Суда него вама, и
остало.
Поглавље 2. Садашње време је време покајања и отпуштања
грехова, а будућем веку [припада] праведни Суд.

17
 (Мк.2,10) Но да знате да власт има Син Човечији на земљи
опраштати грехе. (Мт.18,18-19) Заиста вам кажем: Што год свежете
на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи
биће раздрешено на небу. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас
сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац
мој који је на небесима. (Јн.5,28-29) Јер долази час у који ће сви
који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који
су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у
васкрсење суда. (Рим.2,4-6) Или презиреш богатство његове
доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта
Божија на покајање води? Него својом упорношћу и непокајаним
срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога
суда Бога, који ће дати свакоме по делима његовим. (Дап. 17,30-31)
Али не гледајући Бог на времена незнања, сад заповеда свима
људима свуда да се покају, јер је установио дан у који ће судити
васељени.
Поглавље 3. Покајник треба да горко плаче. И остало што је
својствено покајању он треба да чини од срца.
(Мт.26,75) И опомену се Петар речи Исусове што му је рекао:
Док петао не запева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши
напоље плакаше горко. (2.Кор.7,6-7) Али Бог који теши понижене,
утеши нас доласком Титовим, а не само доласком његовим, него и
утехом којом се он утеши због вас, казујући нам вашу чежњу, ваше
јадиковање, ваше ревновање за мене. И затим опет (ст. 11): Јер
гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост
створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу,
па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој
ствари. (Дап.19,18-19) И многи од оних који су поверовали,
долажаху те се исповедаху и казиваху дела своја. А многи од оних
који се занимаху чаролијама, сабраше књиге своје и спаљиваху их
пред свима.
Поглавље 4. Онима који се кају за спасење није довољно једино
удаљавање од грехова. Неопходно је да покажу и плодове достојне
покајања.
(Мт.3,7-10) А кад виде многе фарисеје и садукеје где долазе
да их крсти, рече им: Породи аспидини, ко вама каза да бежите од
гнева који иде? Родите, дакле, род достојан покајања. И не мислите
и не говорите у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да може
Бог и од камења овога подигнути децу Аврааму. А већ и секира код

18
корена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода,
сече се и у огањ баца.
Поглавље 5. По одласку из овог живота већ више нема
времена за добра дела. Бог је, наиме, по своме дуготрпљењу, време
садашњег живота одредио за делање онога што му је угодно.
(Мт.25,1-12) Тада ће бити Царство небеско као десет девојака
које узеше светиљке своје и изиђоше у сретање женику. А пет њих
беху мудре и пет луде. Јер луде, узевши светиљке своје, не узеше са
собом уља. А мудре узеше уље у посудама са светиљкама својим. А
будући да женик одоцни, задремаше све, и поспаше. А у поноћи
стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада
устадоше све девојке оне и украсише светиљке своје. А луде рекоше
мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше светиљке гасе. А
мудре одговорише говорећи: Да не би недостало и нама и вама,
боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидоше да купе,
дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се
врата. А после дођоше и оне друге девојке говорећи: Господару,
Господару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам
кажем, не познајем вас. (Лк.13,24-25) Борите се да уђете на уска
врата; јер вам кажем: многи ће тражити да уђу и неће моћи. Кад
устане домаћин и затвори врата, и почнете напољу стајати и
куцати у врата говорећи: Господе, Господе, отвори нам! И
одговарајући рећи ће вам: Не познајем вас откуда сте. (2.Кор.6,2-
4)Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења! Никако ни
у чему не дајући спотицање, да се служба не куди, него се у свему
показујемо као слуге Божије. (Гал.6, 10) Зато, дакле, док имамо
времена, чинимо добро свима.

Правило 2. О томе да усрђе оних који желе да угађају Богу

не треба да се помеша ни са чим супротним, већ да буде
чисто.
Поглавље 1. Они који се мешају у дела која су туђа
богоугађању не могу бити у стању да служе Богу.
(Мт.6,24) Нико не може два господара служити; јер или ће
једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а
другога презирати. Не можете служити Богу и мамону. (2.Кор.6,14-
16) Не упрежите се у исти јарам с неверницима; јер шта има
праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с

19
тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део
има верни с неверником? И какво је слагање храма Божцјег са
идолима?
Поглавље 2. Онај ко је ступио у послушање Јеванђељу треба
најпре да се очисти од сваке скверни тела и духа, како би постао
благоугодан Богу у делима светиње.
(Мт.23,25-26) Тешко вама књижевници и фарисеји,
лицемери, што чистите споља чашу и зделу, а изнутра су пуне
грабежа и неправде. Фарисеју слепи, очисти најпре изнутра чашу и
зделу да буду и споља чисте. (2.Кор.7,1) Имајући, дакле, оваква
обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тела и
духа, творећи светињу у страху Божијем.
Поглавље 3. Онај ко је пристрасан према било чему садашњем
или у себи трпи било шта од онога што макар и најмање одвлачи
од заповести Божије, не може постати ученик Господњи.
(Мт.10,37-38) Који љуби оца или матер еећма него мене, није
мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није
мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није
мене достојан. (Мт.16,24-25) Ако хоће ко за мном ићи, нека се
одрекне себе, и узме крст свој и за мном да иде. Јер ко хоће душу
своју да сачува, изгубиће је.

Правило 3. О љубави према Богу и о томе које је њено

обележје.
Поглавље 1. По сведочанству Господа прва и највећа заповест
у закону јесте: љубити Бога свим срцем, а друга – љубити ближњег
као самог себе.
(Мт.22,37-39) А Исус им рече: Љуби Господа Бога свога свим
срцем сеојим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је
прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега сеога
као самога себе.
Поглавље 2. Не испуњавати заповести Христове значи не
волети Бога и Христа Његовог. Знак, пак, љубави јесте чување
заповести Христових, са трпљењем Христових страдања, чак до
смрти.
(Јн. 14,21; 24) Ко има заповести моје и држи их, то је онај који
ме љуби. Ко мене не љуби, речи моје не држи. (Јн.15,10) Ако
заповести моје одржите остаћете у љубави мојој, као што сам ја

20
одржао заповести Оца мога и остајем у љубави његовој. (Рим.8,35-
37) Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба,
или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као
што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама
за клање. Ааи у свему овоме побеђујемо кроз Онога који нас је
заволео, и остало.

Правило 4. Шта значи (указивати) Богу част, а шта –

бешчашће.
Поглавље. Поштује и прославља Бога онај ко испуњава
Његову вољу. Њега, пак, бешчасти онај ко преступа Његов закон.
(Јн.17,4) Ја те прославих на земљи; дело сврших које си ми дао
да извршим. (Мт.5,16) Тако да се светли светлост ваша пред
људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на
небесима. (Фил. 1,10-11) Да будете чисти и беспрекорни на дан
Христов, пуни плодова правде кроз Исуса Христа, на славу и хвалу
Божију. (Рим.2,23) Зар ти који се хвалиш законом, преступањем
закона вређаш Бога?

Правило 5. О узајамној љубави међу (људима) и о њеним

својствима.
Поглавље 1. Онај ко се очистио од сваке мржње према
[људима], треба да воли и непријатеље. За пријатеље, пак, кад
усхте прилика, треба и душу да полаже, имајући љубав коју је
према нама имао Бог и Његов Христос.
(Мт.5,43-44) Чули сте да је казано: Љуби ближњега свога, и
мрзи непријатеље свога. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје.
И одмах затим (ст. 48): Будите ви, дакле, савршени, као што је
савршен Отац ваш небески. (Јн.3,16) Јер Бог тако заволе свет да је
Сина свога Јединороднога дао. (Јн.15,12-13) Ово је заповест моја: да
љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема
веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје. (Лк.6,35-36) И
бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и
злима. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.
(Рим.5,8) Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док

21
бејасмо грешници, Христос умре за нас. (Еф.5,1-2) Угледајте се,
дакле, на Бога као деца вољена. И живите у љубави као што је и
Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу
на пријатан мирис.
Поглавље 2. Обележје Христових ученика јесте узајамна
љубав у Христу.
(Јн.13,35) По томе ће сви познати да сте моји ученици ако
будете имали љубав међу собом.
Поглавље 3. Учинити неку штету ближњему, или га
ожалостити на штету вере (чак и уколико би поступак због
особитог разлога био дозвољен Писмом), значи немати љубави
према ближњем.
(Рим.14,15) Ако ли се брат твој због јела жалости, већ не
поступаш по љубави; не губи јелом својим онога за кога Христос
умре.
Поглавље 4. По мери својих сила Хришћанин треба на сваки
начин да смекша онога који се огорчио на њега.
(Мт.5,23-24) Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и
онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар
свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим,
па онда дођи и принеси дар свој. (1.Кор.4,12-13) Кад нас грде,
благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо.
Поглавље 5. Онај ко воли у Христу понекад љубљеног и
огорчује на његову корист.
(Јн.16,5-7) А сада идем Ономе који ме посла, и нико ме од вас
не пита: куда идеш? Али зато што сам вам ово казао, жалост је
испунила срце ваше. Но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја
одем. (2.Кор.7,7-9) Тако да се још више обрадовах. Јер ако вас и
ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она
посланица, ако и за мало, ожалости вас. Сада се радујем, не што се
ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се
ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас.

Правило 6. О смелости у исповедању Бога и Његовог

Христа
Поглавље. Без страха и стида са смелошћу треба исповедати
Господа нашег Исуса Христа и Његово учење.

22
 (Мт.10,27-28) Што вам говорим у тами, казујте на видику; и
што вам се шапће на уши, проповедајте са кровова. И не бојте се
ошх који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте
онога који може и душу и тело погубити у паклу. (Ст. 32): Сваки
који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем
својим који је на небесима. (Лк.9,26) Јер ко се постиди мене и
мојих речи њега ће се Син Човечији постидети када дође у слави
својој и Очевој и светих анђела. (2.Тим.1,8) Не постиди се, дакле,
страдања Господа нашега, ни мене сужња његова, него буди ми
састрадалник у јеванђељу. (2.Тим.2,3) Буди добар војник Исуса
Христа.

Правило 7. О томе да исповедање Господа онима који

преступају Његове заповести није довољно за спасење.
Поглавље. Онај ко спољашње исповеда Господа и слуша
Његово учење, али се не повинује Његовим заповестима, биће
осуђен, чак и ако, по особитом домостроју, има духовне дарове.
(Мт.7,21-23) Неће сваки који ми говори: Господе, Господе,
ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на
небесима. Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо
ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и
твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати:
Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње.
(Лк.6,46) А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што
говорим, и остало. (Тит.1,16) Говоре да знају Бога, а делима га се
одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро
дело.

Правило 8. О вери и о несумњивости речи Господњих.

Поглавље 1. У размишљању о ономе што је Господ рекао не
треба долазити у колебање и сумњу, већ несумњиво сматрати да
је свака реч Божија истинита и свесилна, чак и кад би природа
уверавала о супротном. Јер, у томе је подвиг вере.
(Мт. 14,25-31) А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус
ходећи по мору. И видевши га ученици где иде по мору,
узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше. А
Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се! А

23
Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем
теби по води. А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше
по води да дође Исусу. Но видећи јак ветар уплаши се, и почевши
тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус
пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловерни, зашто
посумња?(]н.6,52-53) Јудејци се пак препираху међу собом
говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо? А Исус
им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина
Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. (Лк.1,13)
А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја;
и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и наденућеш му име Јован.
(Лк.1,18-20) И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја
сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му:
Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим
и да ти ово благовестим. И ево, бићеш нем и нећеш моћи говорити
до онога дана док се то не збуде, зато што ниси веровао мојим
речима које ће се испунити у своје ереме. (Рим.4,19-22) И не
ослабивши вером не помисли на своје већ умртвљено тело, а беше
му негде око сто година, ни на умртвљеност Сарине материце. И у
обећање Божије не посумња с неверовањем, него ојача у вери и
даде славу Богу, И беше потпуно уверен да оно што Бог обећа,
кадар је и учинити. Зато му се и урачуна у праведност.
Поглавље 2. Онај ко не верује Господу у маломе, утолико пре
неће веровати у великом.
(Јн.3,12) Кад вам казах оно што је земаљско па не верујете,
како ћете веровати ако вам кажем оно што је небеско? (Лк.16,10)
Који је веран у најмањем и у многоме је веран; и ко је неправедан у
најмањем и у многом је неправедан.
Поглавље 3. [Човек] не треба да се ослања на сопствена
расуђивања и да одбацује оно што је рекао Господ, већ треба да зна
да су речи Господње поузданије од личног уверења.
(Мт.26,31-34) Тада им рече Исус: Сви ћете се ви саблазнити о
мене ову ноћ. А Петар одговоривши рече му: Ако се и сви саблазне
о тебе, ја се нећу никад саблазнити. Рече му Исус: Заиста ти кажем:
Ноћас, пре него петао запева, три пута ћеш ме се одрећи.
(Мт.26,20-22) А кад би увече, седе за трпезу за Дванаесторицом
ученика. И док јеђаху рече им: Заиста вам кажем: један од вас
издаће ме. И ожалостивши се веома, поче му сваки од њих
говорити: Да нисам ја, Господе? (Дап.10,13-15)И дође му глас:

24
Устани, Петре, закољи и једи. А Петар рече: Нипошто, Господе, јер
никад не једох било шта погано или нечисто. И опет глас њему по
други пут: Што је Бог очистио, ти не погани! (2.Кор. 10,4-5)
Обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против познања
Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу.

Правило 9. О знању и незнању онога што се нас тиче.

Поглавље 1. Не треба занемаривати знање које се на нас
односи. Напротив, са пажњом слушајући учење Господње, ми
треба да разумевамо и испуњавамо Његову вољу.
(Мт. 15,15-18) А Петар одговарајући рече му: Растумачи нам
причу ову. А Исус рече: Еда ли сте и ви још неразумни? Зар још не
знате да све што улази у уста иде у трбух, и избацује се напоље? А
што излази из уста излази из срца, и оно погани човека. (Мт.13,19)
Свакоме који слуша реч о Царству и не разуме, долази нечастиви и
краде посејано у срцу његовом; то је оно поред пута посејано. И
затим (ст. 23): А посејано на доброј земљи, тоје који слуша реч и
разуме, који, дакле, и род рађа, и доноси један по сто, а један по
шездесет, а један по тридесет. (Мк.7,14) И дозвавши сав народ рече
им: Послушајте ме сви, и разумејте. (Еф.5,15-17) Дакле, пазите добро
како живите, не као немудри, него као мудри, користећи време, јер
су дани зли. Због тога не будите неразумни, него схватите шта је
воља Господња.
Поглавље 2. Не треба бити знатижељан о ономе што нас се
не тиче.
(Јн.13,27-28) И по залогају тада уђе у њега сатана. Онда му
рече Исус: Што чиниш, чини брже. А ово не разумеде нико од оних
што беху за трпезом зашто му рече. (Дап.1,6-7) Онда они који беху
сабрани питаху га говорећи: Господе, хоћеш ли у ово време
успоставити царство Израиљево? А он им рече: Није ваше знати
времена и рокове које Отац задржа у својој власти.
Поглавље 3. Ономе који има усрђе да угађа Богу својствено је
и друге да пита о ономе што приличи.
(Мт.13,36) И приступише му ученици говорећи: Протумачи
нам причу о кукољу на њиви. (Мт.19,16) И гле, неко пристугш и
рече му: Учитељи благи, које добро да учиним да имам живот
вечни? (Лк.3,7) Јован пак говораше народу који излажаше да их
крсти: Породи аспидини, ко вам каза да бежите од гнева који иде?

25
И нешто ниже (ст. 10); И питаху га људи говорећи: Шта ћемо,
дакле, чинити?Слично су питали и митари и војници. (Дап.2,37,) А
када чуше, ражали им се у срцу и рекоше Петру и осталим
апостолима: Шта да учинимо, људи браћо?
Поглавље 4. Онај кога питају треба да се потруди да пружи
дејствени одговор.
(Лк.10,25-28) И гле, закотк неки устаде и кушајући га рече:
Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни? А он му
рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? А он одговарајући
рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом
својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега
свога као самога себе. А он му рече: Право си одговорио; то чини и
живећеш. (Кол.4,6) Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу
зачињена, да знате како треба свакоме одговорити.
Поглавље 5. Већа осуда очекује оне који знају, а не чине.
Уосталом, није безопасно ни грешити из незнања.
(Лк. 12,47-48) А онај слуга којије знао вољу господара свога и
није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. А
који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен.

Правило 10. Какав је исход греха, а какав заповести

Божије?
Поглавље 1. Исход греха је – смрт.
(Јн.3,36) Ко верује у Сина, има живот вечни; а ако је
непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на
њему. (Рим.6,20-21) Јер када бејасте робови греха, слободни бејасте
од праведности. Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се
сада стидите? Јер је крај онога смрт. (Ст. 23): Јер је плата за грех
смрт. (1.Кор.15,56) А жалац је смрти грех.
Поглавље 2. Исход заповести Божије је – живот вечни.
(Јн.8,51-50) Заиста, заиста вам кажем: Ко одржи реч моју неће
видети смрти вавек. (Јн.12,49) Него Отац мој који ме посла он ми
даде заповест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је
заповест његова живот вечни. (Рим.6,22) А сад, ослободивши се од
греха и поставши слуге Божије, имате плод свој освећење, а крај
живот вечни.

26
Правило 11. О судовима Божијим и о страху који они треба
да саопштавају.
Поглавље 1. Не треба бити немаран према судовима Божијим,
већ их се бојати, чак и кад се не спроводе одмах.
(Мт.10,28) Него се више бојте онога који може и душу и тело
погубити у паклу. (Лк. 12,45-46) Ако ли рече слуга тај у срцу своме:
Неће мој господар још за дуго доћи; и стане бити слуге и
слушкиње, и јести, и пити, и опијати се; доћи ће господар тога
слуге у дан кад не очекује, и у час кад не зна, и расећи ће га, и део
његов метнуће с неверницима. (Јн.5,14) Ето постао си здрав, више
не греши, да ти се што горе не догоди. (Еф.5,6) Нико да вас не
заварава празним речима;јер због тога долази гнев Божији на
синове противљења.
Поглавље 2. Онај ко је после првих грехова уразумљен и
удостојен опроштаја, себи припрема тежи суд гнева уколико опет
сагреши.
(Јн.5,14) Потом га нађе Исус у храму и рече му: Ето постао си
здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди.
Поглавље 3. Када извесни [људи] потпадну под суд гнева
Божијег, остали треба да се, уплашивши се, уразуме.
(Лк.13,1-5) У то пак време дођоше неки и казаше за Галилејце
чију крв Пилат помеша са жртвама њиховим. И одговарајући Исус
рече им: Мислите ли да су ти Галилејци били грешнији од свих
Галилејаца, кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се
не покајете, сви ћете тако изгинути. Или оних осамнаест што на
њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи
били од свих људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него
ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. (Дап.5,5) А кад чу
Ананија речи ове, паде и издахну; и велики страх обузе све који
чуше ово. (1.Кор. 10,10-11) Нити ропћите као што неки од њих
ропташе, и изгибоше од истребитеља. А све ово њима се догађаше
за пример, а написа се за поуку нама, на које дође свршетак векова.
Поглавље 4. Често се самим порочним делима додају и друга
као казна за пређашњу нечастивост.
(Рим.1,28) И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у
покваренум да чине штоје непршшчно. (2.Сол.2,10-11) Зато што не
примише љубав истине да би се спасли, Бог ће им послати силу
обмане, да верују лажи.

27
 Поглавље 5. Бога на милост не приклања мноштво грешника,
него онај који му угађа, било да се ради о мушкарцу или о жени.
(Лк.4,25-26) А ваистину вам кажем: Многе удовице беху у
Израиљу у време Илије када се небо затвори за три године и шест
месеци, и би велика глад по свој земљи. И ниједној од њих не би
послан до у Сарепту Сидонску жени удовици. (1.Кор.10,1-5) А нећу
да не знате, браћо, да оци наши сви под облаком бејаху, и сви кроз
море прођоше, и сви се у Мојсија крстише у облаку и мору; и сви
исто јело духовно једоше; и сви исто пиће духовно пише; јер пијаху
од духовне стене која их је следила, а стена беше Христос. Али
већина од њих не беше по Божијој вољи, јер бише побијени у
пустињи.

Правило 12. О одбацивању Божијих налога и о

противречењу другима, или о послушности Божијој вољи
и о њеном испуњавању.
Поглавље 1. Свако противречење, па чак и оно које је
подстакнуто благодушним и побожним расположењем, отуђује од
Господа. Сваку реч Господњу треба примати са сваком
несумњивошћу.
(Јн.13,5-8) И поче прати ноге ученицима и отирати убрусом
којим беше опасан. Онда дође Симону Петру, а овај му рече:
Господе, зар ти моје ноге да опереш? Одговори Исус и рече му:
Шта ја чиним, ти сад не знаш, али ћеш после разумети. Рече му
Петар: Никада ти нећеш опрати моје ноге. Исус му одговори: Ако
те не оперем, немаш удела са мном.
Поглавље 2. Не треба следити људска предања до
одбацивања Божијих заповести.
(Мк.7,5-8) А потом питаху га фарисеји и књижевници: Зашто
ученици твоји не живе према предању од старих, него једу хлеб
неумивеним рукама? А он одговарајући рече им: Добро је
пророковао Исаија за вас лицемере, као што је писано: Овај народ
уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене. Но залуд ме
поштују, учећи учењима прописаним од људи. Јер остависте
заповест Божију, а држите се предања људскога.
Поглавље 3. Без изузетка треба држати све што је Господ
предао кроз Јеванђеља и Апостоле.

28
 (Мт.28,19-20) Идите, дакле, и научите све народе крстећи их
у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам
заповедио. (Лк.1,6) А беху обоје праведни пред Богом, и живљаху
по свима заповестима и уредбама Господњим беспрекорно.
(Лк.10,16) Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се
одриче. (2.Сол. 2,15) Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите
предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом.
Поглавље 4. Своју вољу не треба претпостављати вољи
Господњој. Напротив, при сваком делу треба искати вољу Божију и
испуњавати је.
(Јн.5,30) Јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је
послао. (Лк.22,41-42) И клекнувши на колена мољаше се, говорећи:
Оче, кад би хтео да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја
воља, но твоја нека буде! (Еф.2,3) Међу којима и ми сви живесмо
некада по жељама тела свога, чинећи вољу тела и помисли, и
бејасмо по природи деца гнева као и остали.

Правило 13. О спремности у свако време и о брзом усрђу

оних који се старају да угађају Богу.
Поглавље 1. Знајући опасност кашњења, свагда треба да смо
трезвени и спремни за марљиво вршење дела Божијих.
(Лк. 12,35-40) Нека буду бедра ваша опасана и светиљке
запаљене, а ви слични људима који чекају господара свога, када ће
се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе. Благо
слугама оним које господар дошавши нађе будне. Заиста вам
кажем да ће се опасати, и посадиће их, и приступиће те ће им
служити. И ако дође у другу стражу, и у трећу стражу дође, и нађе
их тако, благо слугама оним. Али ово знајте: кад би знао домаћин у
који ће час доћи лопов, бдио би, и не би пустио да му поткопавају
кућу. И ви, дакле, будите спремни; јер у који час не мислите, доћи
ће Син Човечији. (1.Сол.5,1-2) А о временима и роковима, браћо,
није потребно да вам се пише; јер ви сами добро знате да ће Дан
Господњи доћи као лопов у ноћи. И нешто даље (ст. 6): Зато
немојмо спавати, као и остали, него бдијмо и будимо трезни.
Поглавље 2. Свако време треба сматрати погодним за
марљиво вршење онога што је Богу угодно.
(Јн.9,4) Мени ваља чинити дела Онога који ме посла, док је
дан. (Фил.2,12) Тако, љубљени моји, као што сте свагда били

29
послушни, не само у моме присуству, него много више сада у
одсуству моме, градите спасење своје са страхом и трепетом.

Правило 14. О благовремености сваког дела узетог

понаособ.
Поглавље. Не треба мешати оно што међу собом није сродно.
Свакој речи и сваком делу треба знати време које му одговара.
(Мт.9,14-15) Тада му приступише ученици Јованови говорећи:
Зашто ми и фарисеји постимо много, а ученици твоји не посте? А
Исус им рече: Еда ли могу сватови бити жалосни док је са њима
женик? Него ће доћи дани када ће бити отет о њих женик, и онда
ће постити. (Гал.4,31; 5,1) Тако, браћо, нисмо деца робиње него
слободне. Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и
не дајте се опет у јарам ропства ухватити.

Правило 15. О нади на туђе успехе.

Поглавље. Не треба се надати на туђе успехе, а занемаривати
своје.
(Мт.3,8-9) Родите, дакле, род достојан покајања. И не
мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама.

Правило 16. О онима који мисле да се могу окористити

тиме што живе са врлинским и богоугодним људима,
премда се сами не исправљају.
Поглавље. Они који живе са богоугодним људима, али не
исправљају свој начин мишљења, не стичу никакву корист за себе,
премда наизглед живе као и они.
(Мт.25,1-4) Тада ће бити Царство небеско као десет девојака
које узеше светиљке своје и изиђоше у сретање женику. А пет њих
беху мудре и пет луде. Јер луде, узевши светиљке своје, не узеше са
собом уља. А мудре узеше уље у посудама са светиљкама својим.
Нешто ниже Он додаје о лудим девојкама (ст. 11-12): А после
дођоше и оне друге девојке говорећи: Господару, Господару!
Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не
познајем вас. (Лк.17,34-35; 37) Кажем вам: У ону ноћ два ће бити
наједној постељи, један ће се узети а други оставити; две ће млети

30
заједно, једна ће се узети а друга оставити. И одговарајући рекоше
му: Где, Господе? А он им рече: Где је труп онамо ће се и орлови
сабрати.

Правило 17. Како се треба понашати у односу на садашње

време?
Поглавље. Ми треба да распоређујемо своја дела по знацима,
који су нам објављени у Писму, препознајући садашње време.
(Мт.24,32-33) А од смокве научите поуку: Када се гране њене
већ подмладе и олистају, знате даје близу лето. Тако и ви кад
видите све ово, знајте да је близу пред вратима. (Лк. 12,54-57) А и
народу говораше: Кад видите облак где се диже од запада, одмах
кажете: Долази пљусак; и бива тако. И кад видите где југо дува
кажете: Биће жега; и бива. Лицемери, лице неба и земље умете
распознавати, а време ово како не распознајете? (1.Кор.7,29-31) А
ово кажем, браћо, да је остало мало времена: од сада и они који
имају жене нека буду као да их немају. И ош који плачу као да не
плачу, и који се радују као да се не радују, и који купују као да
ништа немају. И који овај свет употребљавају као да га не
употребљавају; јер пролази оличје овога света.

Правило 18. О томе како и са каквим расположењем треба

да испуњава заповест Божију онај ко се брине о том
старању.
Поглавље 1. Заповести Божије треба испуњавати онако како
је наредио Господ. Јер, онај ко греши у начину деловања нема
похвале од Бога, иако наизглед испуњава заповест.
(Лк. 14,12-14) А и ономе што га је позвао рече: Када дајеш
ручак или вечеру, не зови пријатеље своје, ни своју браћу, ни
рођаке своје, ни богате суседе, да не би и они тебе позвали и
вратили ти. Него кад чиниш гозбу, зови сиромахе, богаље, хроме,
слепе: И блажен ћеш бити што ти они немају чиме вратити; него
ће ти се вратити о васкрсењу праведних.
Поглавље 2. Заповест Божију не треба испуњавати из угађања
људима или због неке друге страсти, већ са циљем да се угоди Богу
и да се Он прослави.

31
 (Мт.6,1-2) Пазите да милостињу своју не чините пред људима
да вас они виде: иначе плате немате од Оца свога који је на
небесима. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као
што чине лицемери по синагогама да их људи хвале. Заиста вам
кажем: Примили су плату своју. (1.Кор.10,31) Ако, дакле, једете, ако
ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.
(1.Сол. 2,4-6) Већ као што насје Бог проверио да смо способни да
нам се повери јеванђеље, тако говоримо, а не као они који угађају
људима, него Богу који испитује срца наша. Јер, као што знате,
никада не наступисмо ради ласкања, нити због похлепе – Бог је
сведок; не тражећи славе од људи, ни од вас ни од других.
Поглавље 3. Заповести Господње треба испуњавати са
добром савешћу и са добрим расположењем пред Богом и пред
људима. Јер, онај ко тако не чини биће осуђен.
(Мт.23,25-26) Тешко вама књижевници и фарисеји,
лицемери, што чистите споља чашу и зделу, а изнутра су пуне
грабежа и неправде. Фарисеју слепи, очисти најпре изнутра чашу и
зделу да буду и споља чисте. (Рим.12,8) Ако је тешитељ, нека теши;
који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који
чини милостињу, нека чини радосно. (Фил.2,14) Све чините без
гунђања и двоумљења. (1.Тим.1,5) А циљ заповести јесте љубав од
чиста срца и савести добре. (1.Тим.1,19) Имајући веру и добру
савест, коју неки одбацивши претрпеше бродолом вере.
Поглавље 4. За добру савест у малом праведним судом се
добија веће.
(Мт.25,23) Добро, слуго добри и верни, у маломе си био
веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога.
И нешто ниже (ст. 29): Јер свакоме који има даће се, и претећи ће
му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. (Лк.16,11-12)
Ако, дакле, у неправедном богатству верни не бисте; ко ће вам
поверити истинско? И ако у туђем не бисте верни, ко ће вам дати
ваше?
Поглавље 5. Заповести Господње треба испуњавати са
ненаситом жељом, непрестано журећи ка већем и већем.
(Мт.5,6) Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.
(Фил.3,13-14) Браћо, ја за себе не мислим још да сам достигао; једно
пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је
преда мном. И трчим према циљу ради награде небескога
призвања Божијега у Христу Исусу.

32
 Поглавље 6. Заповести Божије треба испуњавати тако да се,
по мери сила извршиоца, сви просвећују и Бог прославља.
(Мт.5,14-16) Ви сте светлост свету; не може се град сакрити
кад на гори стоји. Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на
свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост
ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег
који је на небесима. (Лк.8,16) А нико не поклапа судом светиљку
кад је запали, нити је меће под кревет, него је поставља на свећњак
да они који улазе виде светлост. (Фил.1,10-11) Да будете чисти и
беспрекорни на дан Христов, пуни плодова праеде кроз Исуса
Христа, на славу и хвалу Божију.

Правило 19. О томе ко омета и о томе ко сусреће сметње у

испуњавању заповести Божијих.
Поглавље 1. Не треба сметати ономе који врши вољу Божију,
без обзира да ли за њом иде по заповести Божијој или по разуму. И
онај ко испуњава заповест не треба да слуша онога који га омета
(макар он био и ближњи), већ да се држи предузете намере.
(Мт.3,13-15) Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га
овај крспги. А Јован брањаше му говорећи: Ти треба мене да
крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави
сада, јер тако нам треба испунити сваку правду. (Мт.16,21-23) Од
тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у
Јерусалим, и много пострадати од старешина и првосвештеника и
књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати. И узевши га
Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе; то неће
бити од тебе! А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано!
Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.
(Мк.10,13) И доношаху му децу да их се дотакне, а ученици
забрањиваху онима што их доношаху. А видевши Исус узнегодова
и рече им: Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; јер је
таквих Царство Божије.
(Дап.21,10-14) Док смо онде боравили много дана, сиђе озго
из Јудеје неки пророк по имену Агав; и дошавши к нама узе појас
Павлов и веза своје руке и ноге и рече: Тако говори Дух Свети:

33
човека кога је овај појас, овако ће свезати у Јерусалиму Јудејци, и
предаће га у руке незнабожаца. А када чусмо ово, молисмо га и ми
и мештани да не иде горе у Јерусалим. А Павле одговори: Шта
чините те плачете и цепате ми срце? Јер ја сам готов не само да
будем свезан него и да умрем у Јерусалиму за име Господа Исуса. А
кад га не могосмо одвратити, умирисмо се рекавши: Воља
Господња нека буде. (1.Сол.2,15-16) Који убише и Господа Исуса и
своје пророке, и нас прогонише, и Богу не угађају, и противници су
свима људима, спречавајући нас да говоримо незнабошцима да би
се спасли; и кроз то засвагда да наврше меру грехова својих, али их
на крају сустиже гнев.
Поглавље 2. Онога ко заповест Божију не испуњава из
здравог расположења (и који се, у крајњој мери, спољашње тачно
држи учења Господњег) не треба ометати, будући да никоме не
чини штету, већ, напротив, некима може бити и од користи.
Међутим, њему треба саветовати да стекне и мисао која је достојна
доброг дела.
(Мт.6,2-4) Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред
собом, као што чине лицемери по синагогама да их људи хвале.
Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти кад чиниш
милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја, да би
милостиња твоја била у тајности, и Отац твој који види тајно,
узвратиће теби јавно. Слично је речено и о молитви. (Мк.9,38-40)
Одговори му Јован говорећи: Учитељу, видесмо једнога који не иде
за нама; а твојим именом изгони демоне; и забранисмо му, јер не
иде за нама. А Исус рече: Не браните му; јер нема никога који би
именом мојим чудо чинио и могао одмах зло говорити о мени. Јер
ко није против вас с вама.
(Фил.1,15-18) Једни, додуше, из зависти и свађе проповедају
Христа, а други од добре воље; тако да једни из пркоса објављују
Христа с нечистом намером, мислећи да ће нанети жалост мојим
оковима. А други из љубави, знајући да сам овде за одбрану
јеванђеља. Шта онда? Било како му драго, притворно или
истински Христос се проповеда; и томе се радујем, а и радоваћу се.

34
 Правило 20. О крштењу. Каква је сврха и каква сила
крштења?
Поглавље 1. Они који верују у Господа треба да се крсте у име
Оца и Сина и Светога Духа.
(Мт.28,19) Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у
име Оца и Сина и Светога Духа. (Јн.3,3) Заиста, заиста ти кажем:
ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божијега. И још
(ст. 5): Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом,
не може ући у Царство Божије.
Поглавље 2. Каква је сврха и каква сила крштења? Њиме се
крштавани мења у уму, речи и делу. По даној му сили, он постаје
оно што је Онај који га је родио.
(Јн.3,6-8) Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од
Духа, дух је. Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго.
Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш огукуда долази и
ку да иде: тако је сваки који је рођен од Духа. (Рим.6,11) Тако и ви
сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу,
Господу нашем. (Рим.6,3-7) Или зар не знате да сви који се
крстисмо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с
њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос
устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом
животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове,
онда ћемо и са васкрсењем. Знајући ово, да се стари човек разапе с
Њиме, да би се уништило тело греховно, да више не робујемо
греху. Јер ко умре ослободи се од греха. (Кол.2,11-12) У Њему ви и
обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тела
греховности обрезањем Христовим, пошто се с Њим погребосте
крштењем, у Њему сте и саваскрсли кроз веру у моћ Бога који га
васкрсе из мртвих. (Гал.З, 27-28) Јер који се год у Христа крстисте,
у Христа се обукосте. Нема више Јудејаца ни Јелина, нема више
мушког ни женског, јер сте сви један (човек) у Христу Исусу.
(Кол.3,9-11) Јер свукосте старога човека са делима његовим, и
обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику
Онога који га је саздао. Где нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни
необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и
у свему Христос.

35
 Правило 21. О Причешћу Телом и Крљу Христовом, и о
његовој сврси.
Поглавље 1. Причешће Телом и Крвљу Христовом неопходно
је и ради самог вечног живота.
(Јн.6,53-54) Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина
Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који
једе моје тело и пије моју крв има живот вечни.
Поглавље 2. Онај ко Причешћу Телом и Крвљу Христовим
приступа без схватања сврхе са којом се оно даје, не стиче никакву
корист. Онај, пак, ко се недостојно причешћује, биће осуђен.
(Јн.6,53) Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина
Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. И
нешто ниже: (ст. 61-63): А Исус, знајући у себи да ученици његови
ропћу због тога, рече им: Зар вас ово саблажњава? А шта ако
видите Сина Човечијега горе где је пре био? Дух је оно што
оживљава, тело не користи ништа. Речи које вам ја говорим дух су
и живот су. (1.Кор. 11,27-29) Тако који једе овај хлеб или пије чашу
Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек
нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије.
Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући
тела Господњега.
Поглавље 3. Са каквом сврхом треба јести Тело и пити Крв
Господњу? У спомен Господњег послушања чак до смрти и како
они који живе више не би живели себи, него Ономе који је умро и
васкрсао за нас.
(Лк.22,19-20) И узевши хлеб заблагодари, преломи га и даде
им говорећи: Ово је тело моје које се даје за вас; ово чините за мој
спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завет
у крви мојој, која се за вас излива. (1.Кор.11,23-26) Јер ја примих од
Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше
предан, узе хлеб, и захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово
је тело моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако
и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завет у мојој крви;
ово чините, кад год пијете, у мој спомен. Јер кад год једете овај
хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.
(2.Кор. 5,14-15) Јер нас љубав Христова обузима па овако мислимо:
да ако један за све умре, то сви умреше. И Он за све умре, да они
који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умре и

36
васкрсе. (1.Кор. 10,16-17) Чаша благослова коју благосиљамо није ли
заједница крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела
Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од
једнога хлеба причешћујемо.
Поглавље 4. Онај ко се причешћује Светим [Тајнама] треба да
славослови Господа.
(Мт.26,26-28) И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши
преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; овоје тело
моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње
сви; јер је ово крв моја Новога завета која се пролева за многе ради
отпуштења грехова. И томе додаје (ст. 30): И отпојавши хвалу,
изиђоше на гору Маслинску.

Правило 22. Како се [човек] отуђује од Бога и посредством

чега му се приближава?
Поглавље 1. Чињење греха отуђује од Бога и орођује са
ђаволом.
(Јн.8,34) Исус им одговори: Заиста, заиста вам кажем да
сваки који чини грех робје греху. (Јн.8,44) Вама је отац ђаво, и
жеље оца свога хоћете да чините. (Рим.6,20) Јер када бејасте
робови греха, слободни бејасте од праведности.
Поглавље 2. Близина Господу се не препознаје по телесном
сродству, него по усрдности у испуњавању воље Божије.
(Јн.8,47) Онај којије од Бога, речи Божије слуша. (Лк.8,20-21)
И јавише му говорећи: Мати твоја и браћа твоја стоје напољу, и
хоће да те виде. А он одговарајући рече им: Мати моја и браћа моја
они су који слушају реч Божију и извршујује. (Јн.15,14) Ви сте
пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам. (Рим.8,14) Јер
које води Дух Божији они су синови Божији.

Правило 23. О онима које побеђују греси које мрзе.

Поглавље. Онај који се без своје воље увлачи у грех треба да
зна да њиме влада неки други грех коме добровољно служи и који
га уводи и у грехе у које не би хтео да упадне.
(Рим.7,14-20) Јер знамо да је закон духован, а ја сам телесан,
продан у ропство греху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно
што хоћу, него што мрзим оно чиним. Ако ли чиним оно што нећу,

37
признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него грех
који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у телу
моме; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер
добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад
чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у
мени.

Правило 24. О лажи и истини.

Поглавље. Не треба лагати, него у сваком случају треба
говорити истину.
(Мт.5,37) Дакле, нека буде реч ваша: да, да; не, не; а што је
више од тога од злога је. (Еф.4,25) Зато одбацивши лаж, говорите
истину сваки са својим ближњим. (Кол.3,9) Не лажите један
другога.

Правило 25. О празнословљу и о опрезности да речи буду

корисне.
Поглавље 1. Не треба постављати бескорисна и спорна
питања.
(2.Тим.2,14) Ово напомињи, преклињући их пред Господом
да се не препиру, што није ни од какве користи него на пропаст
онима који слушају. (2.Тим.2,23) А лудих и неуких запиткивања
клони се, знајући да рађају свађе.
Поглавље 2. Не треба изговарати празне речи од којих нема
никакве користи. Јер, чак и кад се говори или чини нешто добро
[без намере] да се изграђује вера, ожалошћује се Свети Дух Божији.
(Мт.12,36) Аја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну
људи дати одговор у дан Суда. (Еф.4,29-30) Никаква рђава реч да
не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога
што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. И не
жалостите Светога Духа Божијега, којим сте запечаћени за дан
избављења.

38
Правило 26. Као потврду онога што чинимо или говоримо
треба пре свега да користимо сведочанство из Писма, а
затим већ и оно што је познато из општег искуства.
Поглавље 1. Сваку реч или дело треба да потврђујемо
сведочанством богонадахнутог Писма, ради уверења добрих и
посрамљења ненаравствених.
(Мт.4,3-4) И приступи. к њему кушач и рече: Ако си Син
Божији, реци да камење ово постану хлебови. А он одговори и
рече: Писано је: Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која
излази из уста Божијих. (Дап.2,4) И испунише се сви Духа Светога
и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да
казују. (Дап.2,12-17) И сви се дивљаху и беху у недоумици говорећи
један другом: Шта би ово могло бити? А други се подсмеваху и
говораху: Напили су се вина. А Петар стаде са Једанаесторицом и
подиже глас свој и рече им: Људи Јудејци, и сви који боравите у
Јерусалиму: ово нека вам је на знање, и саслушајте речи моје. Јер
ово нису пијани као што ви мислите, јер је тек трећи час дана, него
је то оно што је рекао пророк Јоил: И биће у последње дане, говори
Господ, излићу од Духа мога на свако тело, и прорицаће синови
ваши и кћери ваше, и младићи ваши видеће виђења и старци ваши
сањаће снове.
Поглавље 2. Оно што чинимо или говоримо треба да
потврђујемо и оним што је познато из природе и заједничког
обичаја.
(Мт.7,15-17) Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у
оделу овчијем, а изнутра еу вуци грабљиви. По плодовима
њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе, или са
чичка смокве? Тако свако дрво добро плодове добре рађа, а зло
дрво плодове зле рађа. (Лк.5,30-31) И гунђаху књижевници њихови
и фарисеји говорећи ученицима његовим: Зашто са цариницима и
грешницима једете и пијете? И одговарајући Исус рече им: Не
требају здрави лекара него болесни. (2.Тим.2,4-5) Ниједан се
војник не уплиће у послове обичног живота, да би угодио војводи.
Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу.

39
 Правило 27. О уподобљењу (по могућности) Богу и
светима.
Поглавље. Не треба да се уподобљавамо онима који су туђи
учењу Господњем. Напротив, по даној нам сили од Бога, ми треба
да подражавамо Богу и Његовим светим.
(Мт.20,25-28) Знате да кнезови народа господаре њима и
великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који
хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који
хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син
Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде душу своју
у откуп за многе. (Рим.12,2) И не саображавајте се овоме веку, него
се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате
шта је добра и угодна и савршена воља Божија. (1.Кор.11,1) Угледајте
се на мене, као и ја на Христа.

Правило 28. О разликовању добрих и рђавих људи.

Поглавље. Не треба једноставно и без испитивања имати
поверења у људе који на себи носе изглед истине, већ свакога
треба препознавати по обележјима која се наводе у Писму.
(Мт.7,15-16) Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у
оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима
њиховим познаћете их. (Јн.13,35) По томе ће сви познати да сте
моји ученици ако будете имали љубав међу собом. (1.Кор.12,3) Зато
вам дајем на знање, да нико ко Духом Божијим говори не каже:
Анатема на Исуса!

Правило 29. О томе како можемо да се уверимо у своје

знање.
Поглавље. Свако се својим сопственим делима може уверити
о свом знању.
(Јн.5,36) Јер дела која ми даде Отац да их свршим, ова дела
која ја чиним сведоче за мене да ме је Отац послао. (Јн.10,37-38)
Ако не творим дела Оца свога не верујте ми. Ако ли творим, иако
мени не верујете, делима верујте, да познате и верујете да је Отац у
мени и ја у њему. (2.Кор.6,3-4) Никако ни у чему не дајући
спотицање, да се служба не куди, него се у свему показујемо као

40
слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у
тескобама.

Правило 30. О поштовању онога што је посвећено Богу.

Поглавље 1. Светињу не треба извргавати руглу, додајући јој
нешто што служи општој употреби.
(Мт.21,12-13) Иуђе Исусу храм Божцји, и изгна све који
продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што
мењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. И рече им:
Написано је: Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од
њега пећину разбојничку. (1.Кор.11,22) Зар немате кућа да једете и
пијете? Или презирете Цркву Божију и срамотите оне који немају?
(1.Кор.11, 34) Ако ли је неко гладан, нека једе код куће, да се на
осуду не састајете.
Поглавље 2. Оно што је посвећено Богу треба поштовати као
светињу све док за то постоји воља Божија.
(Мт.23,37-38) Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и
засипаш камењем послане теби, колико пута хтедох да саберем
чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не
хтедосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста.

Правило 31. О употреби онога што је одвојено за свете.

Поглавље. Оно што је одвојено за оне који су се посветили
Богу не треба давати другима, изузев ако га има превише.
(Мк.7,26-29) А та жена беше незнабошкиња родом
Сирофеничанка, и мољаше га да истера демона из кћери њене. А
Исус јој рече: Пусти да се најпре деца нахране; јер није право узети
хлеб од деце и бацити псима. А она одговори и рече му: Да,
Господе, али и пси испод трпезе једу од мрва детињих. И рече јој:
За ову реч, иди, изишао је демон из кћери твоје.

Правило 32. О дуговима и о њиховој исплати.

Поглавље. Свакоме треба давати оно што му припада.

41
 (Лк.20,21-25) И упиташе га говорећи: Учитељу, знамо да
право говориш и учиш, и не гледаш ко је ко, него заиста учиш путу
Божијем: Да ли нам је допуштено давати данак кесару или не? А
он, разумевши препреденост њихову, рече им: Што ме кушате?
Покажите ми динар; чији је на њему лик и натпис? А они
одговарајући рекоше: Кесарев. А он им рече: Подајте, дакле,
кесарево кесару, а Божије Богу. (Рим.13,7-8) Подајте, дакле, свакоме
што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме
страх – страх, коме част – част. Не будите никоме ништа дужни
осим да љубите један другога.

Правило 33. О онима који саблажњавају и о онима који се

саблажњавају.
Поглавље 1. Не треба саблажњавати.
(Мт.18,6) А који саблазни једнога од ових малих који верују у
мене, боље би му било да се обеси камен воденички о врат његов,
и да потоне у дубину морску. И још (ст. 7); Али тешко човеку оном
кроз кога долази саблазан. (Рим.14,13) Него се више о томе старајте
да не постављате брату спотицање или саблазан.
Поглавље 2. Саблазан је све што је супротно вољи Божијој.
(Мт.16,21-23) Од тада поче Исус казивати ученицима својим
да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и
првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће
устати. И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже
сачувај, Господе; то неће бити од тебе! А он окренувши се рече
Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је
Божије него што је људско.
Поглавље 3. Треба избегавати и оно дело или реч које је
дозвољено Писмом, уколико се други њима наводе на грех или губе
усрдност ка добру.
(1.Кор.8,4-13) Што се пак тиче једења идолских жртава, знамо
да идол није ништа на свету, и да нема ниједнога другога Бога
осим једнога. Јер ако и има такозваних богова, било на небу
било на земљи, као што је много богова и много господа, али ми
имамо само једнога Бога Оца, од кога је све и за кога смо ми, и
једнога Господа Исуса Христа, кроз кога је све и ми кроз њега. Али
сви немају то сазнање; јер неки, са савешћу навиклом на идоле, до
сада једу као идолску жртву, и њихова савест, будући слаба, прља

42
се. А јело нас не поставља пред Бога; јер нити добијамо ако једемо,
нити губимо ако не једемо. А чувајте се да како ова ваша слобода
не постане спотицање слабима. Јер ако тебе, који имаш знање,
види неко где седиш за трпезом у идолском храму, неће ли се
савест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве?
И због твога знања пропада слаби брат, за кога Христос умре. А
тако, грешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савест, о
Христа се грешите. Зато, ако јело саблажњава брата мога, нећу
јести меса до века, да не саблазним брата свога. (1.Кор.9,4-7) Зар
немамо право јести и пити? Зар немамо право сестру жену са
собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа?
Или само ја и Варнава немамо право ово чинити? Ко икад војује о
своме трошку? Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко
чува стадо и од млека стада не једе?
Поглавље 4. Да не бисмо саблазнили некога понекад је
потребно да чинимо и оно што није неопходно.
(Мт.17,24-27) А када дођоше у Капернаум, приступише Петру
они што купе дидрахме, и рекоше: Зар учитељ ваш не даје
дидрахме? Петар рече: Даје. И кад уђе у кућу, претече га Исус
говорећи: Шта мислиш Симоне? Цареви земаљски од кога узимају
порез или царину, од својих синова или од туђих? Рече: Од туђих.
Рече му Исус: Значи, синови су ослобођени. Али да их не
саблазнимо, иди на море и баци удицу, и коју рибу прву ухватиш,
узми је; и кад јој отвориш уста, наћи ћеш статир; узми га те им
подај за мене и за себе.
Поглавље 5. Вољу Божију треба испуњавати са
непоколебивом смелошћу чак и ако се неки саблажњавају.
(Мт.15,11-14) Не погани човека оно што улази у уста; него што
излази из уста оно погани човека. Тада приступише ученици
његови и рекоше му: Знаш ли да фарисеји, чувши ту реч,
саблазнише се? А он одговарајући рече: Свако дрво које није
усадио Отац мој небески, искорениће се. Оставите их’, слепи су
вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти.
(Јн.6,53) А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете
тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у
себи. И нешто ниже (ст. 66-67): Од тада многи од ученика његових
отидоше натраг, и више не иђаху с њим. А Исус рече
Дванаесторици: Да нећете и ви да одете. (2.Кор. 2,15-16) Јер смо ми
Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима

43
који пропадају: једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис
живота за живот. А за ово ко је способан?

Правило 34. О обавези свакога да за друге, по својој мери,

буде образац врлине.
Поглавље. Свако по својој мери треба да за друге представља
образац врлине.
(Мт.11,29) Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен
срцем, и наћи ћете покој душама својим. (2.Кор.9,2) Јер знам вашу
добру вољу, због које се поносим вама пред Македонцима, пошто
се Ахаја припреми још од лани, а ваша ревност подстаче многе.
(1.Сол.1,6-7) И ви се угледасте на нас и на Господа, примивши реч у
големој невољи са радошћу Духа Светога, тако да постадосте
образац свима верујућима у Македонији и Ахаји.

Правило 35. О онима који омаловажавају добро у другима.

Поглавље. Онај ко у другом, који се у свему одликује
богопоштовањем, види плод Духа Светог али га не приписује
Светом Духу, него противнику, произноси хулу на самог Духа
Светог.
(Мт.12,22-25; 28) Тада му доведоше бесомученог који беше
слеп и нем; и исцели га тако да слепи и неми прогледа и
проговори. И дивљаше се сав народ говорећи: Није ли ово Син
Давидов? А фарисеји чувши то рекоше: Овај другачије не изгони
демоне до помоћу Веелзевула, кнеза демонског. А Исус, знајући
мисли њихове, рече им: А ако ли ја Духом Божијим изгоним
демоне, онда је дошло к вама Царство Божије. И затим додаје (ст.
31-32): Зато вам кажем: Сваки грех и хула опростиће се људима, а
хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч
против Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече против Духа
Светога, неће му се опростити ни у оеоме веку ни у будућем.

Правило 36. О поштовању светих и о наклоности ка њима.

Поглавље. Оне који чувају Господње учење са свом усрдношћу
и са сваком чашћу треба примати у славу самог Господа. Ко их,
пак, не слуша и не прима, биће осуђен.

44
 (Мт.10,40) Који вас прима, мене прима, а који прима мене,
прима Онога који ме је послао. (Мт.10,14-15) Ако вас ко не прими
нити послуша речи ваше, излазећи из куће, или из града онога,
отресите прах са ногу својих. Заиста вам кажем: Лакше ће бити
земљи содомској и гоморскоју дан Суда неголи граду ономе.
(Јн.13,20) Који прима онога кога пошљем, мене прима; а ко прима
мене, прима Онога који ме је послао. (Фил.2,25) Сматрао сам пак за
неопходно да пошаљем вама Епафродита, брата и сатрудника и
саборца мога, а кога сте ви послали да ми се нађе за моје потребе.
И нешто ниже (ст. 29): Примите га, дакле, у Господу са пуном
радошћу, и такве поштујте.

Правило 37. О онима који су, по мери сила, усрдни и у

маломе.
Поглавље. Усрђе које се показује по мери сила, чак и ако се
пројављује у незнатностима и макар га и жене чиниле, угодно је
Богу.
(Мт.10,42) И ако неко напоји једног од ових малих само
чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му
плата пропасти. (Лк.21,1-4) А погледавши горе виде богате где мећу
прилоге своје у ризницу храма. А виде и једну сироту удовицу како
меће онде две лепте. И рече: Заиста вам кажем: ова сиромашна
удовица метну више од свих; јер сви ови ставише на дар Богу од
сувишка свога, а она од сиротиње своје метну сву имовину своју
што имаше. (Мт.26,6-10) А кад Исус беше у Витанцји у кући
Симона губавог, приступи му жена са алавастровом посудом
мириса скупоценога, и изли на главу његову када сеђаше за
трпезом. А кад ово видеше ученици његови, негодоваше говорећи:
Чему ова штета? Јер се могаше овај мирис продати скупо и дати
сиромасима. А разумевши Исус рече им: Што ометате жену? Она
учини добро дело на мени. (Дап.16,15) А кад се крсти она [тј.
Лидија] и дом њен, замоли нас говорећи: Ако сматрате да верујем
Господа, уђите у мој дом и останите. И принуди нас.

Правило 38. Како треба угошћавати?

Поглавље. Хришћанин треба тихо и просто да угошћује
браћу.

45
 (Јн.6,8-11) Рече му један од ученика његових, Андреј, брат
Симона Петра: Овде има једно момче које има пет хлебова јечмешх
и две рибе. Али шта је то на толико мноштво? А Исус рече: Реците
људима да поседају. А беше траве много на ономе месту. Поседаше,
дакле, људи на број око пет хиљада. А Исус узе хлебове, и
заблагодаривши, раздаде ученицима, а ученици онима који беху
поседали; тако и од риба колико хтедоше. (Лк.10,38-42) Жена нека,
по имену Марта, прими га у кућу своју. И у ње беше сестра по
имену Марија, која седе код ногу Исусових и слушаше беседу
његову. А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши
рече му: Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму
да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне. А Исус одговарајући
рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много. А само
је једно потребно. Али је Марија добри део изабрала који јој се
неће одузети.

Правило 39. О непоколебивости у саблазнима.

Поглавље. Не треба бити колебив, већ тврд у вери. Не треба
губити добра која смо стекли у Господу.
(Мт.13,20-21) А на камениту месту посејано, то је који слуша
реч и одмах је с радошћу прима, али нема корена у себи, него је
непостојан, па кад буде до невоље или га потерају због речи,
одмах се саблазни. (1.Кор.15,58) Зато, браћо моја мила, будите
чврсти, непоколебиви, напредујте непрестано у делу Господњем,
знајући да труд ваш није узалуд у Господу. (Гал.1,6) Чудим се да се
од Онога који еас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате
на друго јеванђеље.

Правило 40. О онима који доносе нова учења.

Поглавље. Не треба трпети оне који доносе нова учења,
премда се претварају, са намером да преваре и убеде слабе.
(Мт.24,4-5) Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи
доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити.
(Лк.20, 46-47) Чувајте се књижевника, који радо иду у дугачким
хаљинама, и воле поздраве на трговима, и прва места по
синагогама и зачеља на гозбама; који једу куће удовичке, и лажно
се моле дуго, они ће још већма бити осуђени. (Гал.1,8-9) Али ако

46
вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што
вам проповедасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада
опет велим: ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што
примисте, анатема да буде!

Правило 41. О одсецању саблазни и о поштеђивању

немоћних.
Поглавље 1. Треба одсецати све што саблажњава, чак и ако се
ради о нечем што нам је наизглед веома блиско и неопходно.
(Мт.18,7-9) Тешко свету од саблазни; јер је потребно да дођу
саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан. Ако
ли те рука теоја саблажњава, одсеци је и баци од себе; боље ти је
ући у живот хрому или кљасту него да имаш две руке или две ноге,
а да те баце у огањ вечни. И ако те око твоје саблажњава, извади га
и баци од себе.
Поглавље 2. Оне који су немоћни у вери треба штедети и
марљиво узводити ка савршенству. Ипак, њих треба штедети без
нарушавања заповести Божије.
(Мт.12,20-21) Трску стучену неће преломити и жижак
тињајући неће угасити докле не доведе правду до победе. И у име
његово уздаће се народи. (Рим.14,1) А слабога у вери примајте.
(Гал.6,1-2) Ако и упадне човек у какво сагрешење, ви духовни
исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не
будеш искушан. Носите бремена један другога, и тако испуните
закон Христов.

Правило 42. О томе да је Господ дошао да испуни Закон.

Поглавље. Треба мислити да Господ није дошао да разори
Закон и Пророке, већ да испуни и придода оно што је још
савршеније.
(Мт.5,17) Не мислите да сам дошао да укинем Закон или
Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним. (Рим.3,31)
Укидамо ли, дакле, закон вером? Никако! Него закон утврђујемо.

47
 Правило 43. О разлици заповести Закона и Јеванђеља.
Поглавље 1. Као што Закон забрањује рђаве поступке, тако
Јеванђеље забрањује најскривеније страсне покрете у души.
(Мт.5,21-22) Чули сте како је казано старима: Не убиј, јер ко
убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на
брата свога ни за што, бити крив суду. (Рим.2,28-29) Јер није оно
Јудејац што је споља, нити је обрезање што је споља, на телу, него
је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом
а не словом; таквоме је похвала не од људи него од Бога.
Поглавље 2. Закон у сваком добром делу захтева делимично
савршенство, док Јеванђеље захтева потпуно савршенство.
(Лк.18,22) Продај све што имаш и раздај сиромасима; и
имаћеш благо на небу; па хајде за мном. (Кол.2,11. У Њему ви и
обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тела
греховности обрезањем Христовим.
Поглавље 3. Они који у себи нису показали да је јеванђелска
правда виша од законске правде не могу да се удостоје Царства
небеског.
(Мт.5,20) Ако не буде правда ваша већа него правда
књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско. (Фил.3,4-9)
Ако неко други мисли да се може уздати у тело, ја још више:
Обрезан сам у осми дан, од рода сам Израиљева, племена
Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј, по ревности
гонитељ Цркве Божије, по правди беспрекоран. Али све што ми
беше добитак, сматрах за штету Христа ради. Но шта више, ја и
сматрам све за штету према превасходном познању Христа Исуса,
Господа мога, ради кога сам све оставио, и сматрам све за трице, да
бих Христа добио и да се нађем у Њему не са својом праведношћу
која је од закона, него оном која је по вери у Христа, праведношћу
од Бога на основу вере.

Правило 44. О томе да је јарам Господњи лак, а грех тежак.

Поглавље. Јарам Христов је благ и бреме је Христово лако.
Оно успокојава оне који га приме на себе, док је све туђе
јеванђелском учењу – тешко и обремењујуће.
(Мт.11,28-30) Ходите к мени сви који сте уморни и
натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и

48
научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете
покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако.

Правило 45. О подједнаком поштовању свих и о

смиреноумљу.
Поглавље 1. Они који у узајамном указивању подједнаке части
не подражавају деци не могу да се удостоје небеског Царства.
(Мт.18,3) Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете
као деца, нећете ући у Царство небеско.
Поглавље 2. Онај ко жели да се у небеском Царству удостоји
веће славе, овде треба да заволи смирење и понижење пред
другима.
(Мт.18,4) Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи
у Царству небеском. (Мт.20,27) И који хоће међу вама да буде
први, нека вам буде слуга. (Мк.10,44) И који хоће међу вама да буде
први, нека буде свима слуга. (Фил.2,3) Ништа не чините из пркоса,
нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога
већим од себе.

Правило 46. О марљивом напредовању у великом или

малом.
Поглавље 1. Од нас се очекује да у важним делима покажемо
исту марљивост коју показујемо у маловажним стварима.
(Лк. 13,15-16) Сваки од вас не одрешује ли у суботу свога вола
или магарца од јасала и води да га напоји? А ову кћер Авраамову,
коју свеза сатана осамнаест година, није ли требало одрешити од
ове свезе у дан суботни? (Лк.18,1-7) Каза им пак причу како треба
свагда да се моле, и да не клону, говорећи: У некоме граду беше
некакав судија који се Бога не бојаше и људи не стиђаше. А у ономе
граду беше једна удовица, и она долажаше к њему говорећи:
Одбрани ме од супарника мога. И не хтеде за дуго. А најпосле рече
у себи: Ако се и не бојим Бога и људи не стидим. Но будући да ми
досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и
додијава. И рече Господ: Чујте шта говори неправедни судија! А
зар Бог неће одбранити изабране своје који му вапију дан и ноћ, и
зар ће оклевати?(2.Тим.2,4-5) Ниједан се војник не уплиће у

49
послове обичног живота, да би угодио војводи. Ако се ко и бори,
не добија венац ако се не бори по правилу.
Поглавље 2. Они који су изобличени у презиру према важном и
у нераду биће подвргнути већој осуди од оних који су у мање
важном показали страх услед вере и марљивост услед похвалне
жеље.
(Лк.11,31) Царица јужна устаће на суд с људима нараштаја
овога, и осудиће их; јер она дође с краја земље да слуша мудрост
Соломонову, а гле, овде је већи од Соломона. (Мт.12,41)
Ниневљани ће устати на Суд са родом овим; јер се покајаше
Јониним проповедањем; а гле овдеје већи од Јоне.
Поглавље 3. Онај ко је показао марљивост у мање важном не
треба да презре важније. Напредујући првенствено у важнијим
заповестима, он је дужан да успева и у мање важном.
(Мт.23,23-24) Тешко вама књижевници и фарисеји,
лицемери, шпго дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а
остависте што је претежније у Закону: правду и милост и веру; а
ово је требало чиншпи и оно не остављати. Вођи слепи, који
оцеђујете комарца а камилу прождирете.

Правило 47. О богатству и о сиромаштву и о томе шта их

прати.
Поглавље. О томе да себи не треба сабирати ризницу на
земљи, него на небу. И о томе какав је начин сабирања ризнице на
небу.
(Мт.6,19-20) Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и
рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи
блага не небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не
поткопавају и не краду. (Лк.12,33) Продајте што имате и дајте
милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на
небесима која се неће испразнити. (Лк. 18,22) Продај све што имаш
и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном.
(1.Тим.6,18-19) Нека добро чине, нека се богате у добрим делима,
нека буду дарежљиви и друштвени, спремајући себи добар темељ
за будућност, да добију живот вечни.

50
Правило 48. О благотворењу братији и о занимању послом
ради тога.
Поглавље 1. Треба бити милостив и штедар. Ко није такав
биће осуђен.
(Мт.5,7) Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. (Лк.
6,30) А свакоме који иште у тебе, подај. (Рим.1,31-32)
Непомирљиви, немилостиви. Они познавши правду Божију, да
који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају
онима који то чине. (1.Тим.6,18) Нека буду дарежљиви и
друштвени.
Поглавље 2. Онај ко има више него што му је потребно за
животне потребе, треба све да употребљава на доброчинства, по
заповести Господа, који нам је и дао све што имамо.
(Лк.3,11) Који има две хаљине нека даде ономе који нема; и
који има хране нека чини исто тако. (1.Кор.4,7) Шта ли имаш што
ниси примио? (2.Кор.8,14-15) У садашње време ваш сувишак да буде
за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак;
да буде једнакост. Као што је написано: Ко је много сакупио, није
му претекло; и које мало сакупио, није му недостало.
Поглавље 3. По речи Господњој не треба да се богатимо, него
да будемо сиромашни.
(Лк.6,20) Блажени сиромашни, је рје ваше Царство Божије.
(Лк.6,24) Али тешко вама богатима, јер сте већ примили утеху
своју. (2.Кор.8,2) Пуко сиромаштво њихово је изобиловало у
богатству простодушности њихове. (1.Тим.6,9-10) А који хоће да се
богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље,
које гурају људе у пропаст и погибао. Је рје корен свих зала
среброљубље, коме неки предавши се застранише од вере и
навукоше на себе муке многе.
Поглавље 4. Не треба се бринути о изобиљу онога што је
потребно за живот, нити се старати о пресићавању и раскоши,
већ треба бити чист од сваког вида грамжљивости и разметања.
(Лк.12,15) Гледајте и чувајте се сваке грамжљивости, јер нико
не живи од имовине своје, што је сувише богат. (1.Тим.2,9) И жене
у пристојном оделу, стидом и частитошћу да украшавају себе, не
плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим.
(1.Тим.6,8) А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни.

51
 Поглавље 5. Не треба да се узнемиравамо због својих потреба
нити да полажемо наду на припрему за овдашњи живот, већ да
себе препуштамо Богу.
(Мт.6,24-34) Не можете служити Богу и мамону. Зато вам
кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете
пити; ни телом својим у шта ћете се оденути. Није ли душа
претежнија од хране, и тело од одела? Погледајте на птице небеске
како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш
небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? А ко од
вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за
одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не
труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој
слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која
данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас,
маловерни? Не брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или
шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци
ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите
најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.
Не брините се, дакле, за сутра: јер сутра бринуће се за се. Доста је
сваком дану зла свога. (Лк.12,16-19) У једнога богатог човека роди
њива. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у
шта сабрати летину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу
житнице своје и саградићу веће; и онде ћу сабрати сва жита моја и
добра моја; и казаћу души својој: Душо, имаш многа добра сабрана
за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, и остало. (1.Тим.6,17)
Богатима овога света заповедај да се не преузносе, нити да се
уздају у богатство несигурно, него у Бога живога, који нам даје све
изобилно на употребу.
Поглавље 6. По вољи Господњој, треба се бринути и старати
о потребама браће.
(Мт.25,34-36) Ходите благословени Оца мога; примите
Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладњех, и
дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бих, и
примисте ме; наг бих, и оденусте ме; болестан бих, и посетисте ме;
у тамници бих, и дођосте ми. И нешто ниже (ст. 40): Заиста вам
кажем: кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте.
(Јн.6,5) Подигнувши Исус очи, и видевши да мноштво народа
долази к њему, рече Филипу: Одакле да купимо хлеба да ови једу, и
остало. (1.Кор.16-2) А што се тиче милостиње за свете, као што

52
уредих по Црквама галатијским, тако чините и ви. Сваког првог
дана недеље, нека сваки од вас оставља код себе сакупљајући
колико може, да не бивају прикупљања онда када дођем.
Поглавље 7. Онај који има снаге треба да ради и да дели са
онима који имају потребу. Јер, ко неће да ради не треба да се
сматра достојним ни да једе.
(Мт.10,10) Јер је посленик достојан хране своје. (Дап.20,35)
Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и
опомињати се речи Господа Исуса коју он рече: Блаженије је
давати него примати. (Еф.4,28) Крадљивац нека више не краде,
него боље нека се труди да ради својим рукама оно што је добро да
би имао давати ономе коме је потребно. (2.Сол.З,10) Јер када смо
били код вас, ово смо вам заповедили: ако неко неће да ради, нека
и не једе.

Правило 49. О ономе који се тужи и који иште задовољење

себи или другоме.
Поглавље 1. Не треба се тужити чак ни због одеће која је
неопходна за покривање тела.
(Лк.6,29-30) Ономе који те удари по образу, окрени и други;
и који хоће да ти узме хаљину, подај и кошуљу. А свакоме који
иште у тебе, подај; и који твоје узме, не ишти. (1.Кор.6Д) Усуђује ли
се неко од вас, имајући жалбу на другога, да се суди код
неправедних а не код светих? И нешто ниже (1.Кор.6,7-8): И то вам
је већ сасвим на срамоту што имате парнице међу собом. Зашто
радије не претрпите неправду? Зашто радије не поднесете штету?
Него ви чините неправду и наносите штету, и то браћи!
Поглавље 2. Не треба се свађати или светити за самог себе,
већ, по Господњој заповести, ако је могуће, са свима имати мир.
(Мт.5,38-39) Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А
ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по
десном образу твом, окрени му и други. (Мк.9,50) Имајте соли [тј.
љубав] у себи, и мир имајте међу собом. (Рим.12,17-19) Никоме неуз
враћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима. Ако
је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не
чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу. (2.Тим.
2,24.) Слуга пак Господњи не треба да се свађа, него да буде тих
према свима.

53
 Поглавље 3. Чак ни за увреду другоме не треба се светити
увредиоцу.
(Мт.26,50-52) Тада приступивши ставише руке на Исуса и
ухватише га. И гле, један од оних што беху са Исусовом машивши
се руком извади нож свој те удари слугу првосвештеникова, и
одреза му ухо. Тада му рече Исус: Врагпи нож свој на место његово;
јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. (Лк.9,52-56) И
посла гласшке пред собом; и они отидоше и дођоше у село
самарјанско да припреме за њега. И не примише га, зато што он
иђаше у Јерусалим. А кад видеше ученици његови Јаков и Јован,
рекоше: Господе, хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их
истреби, као и Илија што учини? А он окренувши се запрети им и
рече: Не знате каквога сте ви духа. Јер Син Човечији не дође да
погуби душе људске него да спасе. И отидоше у друго село.

Правило 50. О миру и помирењу.

Поглавље. И друге треба побуђивати на мир у Христу.
(Мт.5,9) Блажени миротворци, јер ће се синови Божији
назвати. (Јн.14,27) Мир вам остављам, мир свој дајем вам.

Правило 51. Какав треба да буде онај ко покушава да

исправи ближњег?
Поглавље. Он најпре треба себе да исправи у односу на било
какав недостатак. Тек тада ће другога моћи да окривљује због
њега.
(Мт.7,3-5) А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у
оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти
извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме? Лицемере,
извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити
трун из ока брата свога. (Рим.2,1-3)Зато немаш изговора, о човече,
који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти
који судиш чиниш то исто. А знамо да суд Божији истинит над
онима који то чине. А помишљаш ли то, о човече, који судиш
онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији?

54
 Правило 52. О тузи при гледању на оне који греше. Како
треба општити са њима? Када их треба избегавати, а када
примати у општење?
Поглавље 1. На оне који греше не треба гледати равнодушно,
већ туговати и плакати због њих.
(Лк.19,41-42) И када се приближи, видевши град заплака над
њим, говорећи: Кад би ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за
мир твој! Али је сада сакривено од очију твојих. (1.Кор.5,1-2) Свуда
се чује да је блуд међу вама, и то такав блуд какав се ни међу
незнабошцима не помиње: да неко има жену оца свога. И ви сте
надувени, уместо да плачете, да би се избацио између вас онај који
је учинио то дело. (2.Кор.12,21) Да ме опет кад дођем не понизи Бог
мој код вас, те не заплачем за многима који су пре грешили и нису
се покајали за нечистоту и блуд и разврат што починише.
Поглавље 2. Не треба ћутати кад видимо оне који греше.
(Лк.17,3) А ако ти сагреши брат твој; покарај га. (Еф.5,11) И
немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још
разоткривајте.
Поглавље 3. Грешницима се треба приближити једино ради
тога да би се побудили на покајање, наравно уколико се при томе
може избећи грех.
(Мт.9,10-13) И кад јеђаше у кући, гле, многи цариници и
грешници дођоше и јеђаху са Исусом и са ученицима његовим. И
видевши то, фарисеји рекоше ученицима његовим: Зашто са
цариницима и грешницима учитељ ваш једе и пије? А Исус чувши
рече им: Не требају здрави лекара него болесни. Него идите и
научите се шта значи: Милости хоћу, а не жртвоприношење. Јер
нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање.
(Лк.15,1-4) А приближаваху му се сви цариници и грешници да га
чују. А фарисеји и књижевници гунђаху говорећи: Овај прима
грешнике и једе с њима. А он им каза причу говорећи: Који човек
од вас, имајући сто оваца и изгубивши једну од њих, не остави
деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе?
(2.Сол.3,14-15) Ако ли ко не послуша речи наше у овој посланици,
тога обележите, и не дружите се с њим, да би се посрамио; али га
не сматрајте као непријатеља, него уразумљујте га као брата.
(2.Кор.2,5-7) Ако ли је ко ожалостио, није ожалостио мене, него
делимично – да не претерам – све вас. Таквоме је довољно ово

55
карање од многих; тако да је, напротив, боље да опраштате и
тешите, како тај не би био савладан од превелике жалости.
Поглавље 4. Треба избегавати оне који пребивају у греху свом,
и то после свестране бриге о њима.
(Мт. 18,15-17) Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га
насамо; ако те послуша добио си брата свога. Ако ли те не послуша
узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три
сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви, ако
ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.

Правило 53. Каква осуда приличи онима који памте зло од

увреде која им је нанесена?
Поглавље. Хришћанин не треба да памти зло, већ је обавезан
да од срца прашта онима који су му сагрешили.
(Мт.6,14-15) Јер ако опростите људима сагрешења њихова,
опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима
сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења
ваша.

Правило 54. О осуђивању и о уздржавању од осуђивања.

Поглавље 1. Не треба да осуђујемо једни друге због онога што
је дозвољено Писмом.
(Мт.7,1-2) Не судите, да вам се не суди; јер каквим судом
судите, онаквим ће вам се судити. (Лк.6,37) И не судите, и неће вам
се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и
опростиће вам се. (Рим.14,2-6) Јер један верује да сме све јести, а
који је слаб једе зеље. Који једе нека не презире онога који не једе;
и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими. Ко
си ти што осуђујеш туђег слугу? Своме господару он стоји или
пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи. Тако један
разликује дан од дана, а други држи све дане да су му једнаки.
Сваки нека је осведочен у уму своме. Који разликује дане, Господу
разликује, а који не разликује дане, Господу не разликује. Који једе
Господу једе, јер благодари Богу; и који не једе, Господу не једе и
благодари Богу. (Рим.14,12-13) Дакле, сваки ће од нас дати Богу
одговор за себе. Зато да не осуђујемо више један другога. (Кол.2,16-
17) Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав

56
празник, или за младине, или за суботе, што је сенка онога што ће
доћи.
Поглавље 2. Не треба се задржавати у суђењу о ономе што је
дозвољено Писмом.
(Рим.14,22-23) Блажен је онај ко не осуђује себе за оно што
нађе за добро. А који посмуња осуђен је ако једе, јер не чини по
вери: а све што није од вере грех је. (Кол.2,20-22) Ако, дакле,
умресте са Христом за стихије света, зашто се држите прописа као
да живите у свету? – Не додирни, не окуси, не опипај! – По
заповестима и наукама људским.
Поглавље 3. Не треба судити о непознатом.
(1.Кор.4,5) Зато не судите ништа пре времена, докле не дође
Господ, који ће и осветлити што је сакривено у тами и објавити
намере срца; и тада ће бити свакоме похвала од Бога.
Поглавље 4. Не треба судити лицемерно.
(Јн.7,23-24) Ако у суботу човек прима обрезање, па се тиме не
нарушава Закон Мојсијев, зашто се на мене гневите што целога
човека излечих у суботу? Не судите по изгледу, него праведан суд
судите.
Поглавље 5. Никога не треба осуђивати (чак и да је много
оних који осуђују), пре него што се у његовом присуству марљиво
не испита ствар.
(Јн.7,50-51) Рече им Никодим, који му је долазио ноћу и беше
један од њих: Еда ли Закон наш суди човеку докле га најпре не
саслуша и дозна шта чини? (Дап.25,14-16) И будући да онде
боравише много дана, изложи Фест цару Павлову ствар говорећи:
Једнога човека оставио је Феликс као сужња. Поводом кога, кад ја
бих у Јерусалиму, појавише се првосвештеници и старешине
јудејске захтевајући да се он осуди. Ја им одговорих да није обичај
у Римљана да се преда неки човек на смрт пре него се оптужени
суочи са онима који га туже и не добије прилику за одбрану од
оптужбе.

57
 Правило 55. О усрдности према Богу, о исповедању
Божиjих дарова и о благодарењу за њих.
Поглавље 1. Треба знати и исповедати да Бог даје сваки добри
дар и трпљење самих страдања за Христа.
(Јн.3,27) Не може човек ништа примити ако му не буде дано с
неба. (1.Кор.4,7) Шта ли имаш што ниси примио? (Еф.2,8-9) Јер сте
благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; не од
дела, да се не би ко хвалисао. (Фил.1,28-29) И то [је] од Бога. Јер је
вама даровано за Христа, не само да верујете у Њега, него и да
страдате за Њега. Имајући ону исту борбу какву код мене видесте
и сад чујете о мени.
Поглавље 2. Не треба ћутати о доброчинствима Божијим,
него благодарити за њих.
(Лк.8,38-39) А човек из кога изиђоше демони мољаше га да
би с њим био; али га Исус отпусти говорећи: Врати се дому своме,
и казуј шта ти учини Бог. И отиде проповедајући по свему граду
шта му учини Исус. (Лк.17,12-19) И кад улажаше у једно село,
сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, и подигоше
глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! И видевши их, рече
им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док
одлажаху, да се очистише. А један од њих, видевши да је излечен,
врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге
његове и заблагодари му. И тај беше Самарјашн. А Исус
одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А где су
деветорица? Како се не нађе ниједан други да се ерати и даде славу
Богу, него само иноплеменик? И рече му: Устани и иди; вера твоја
спасла те је. (1.Кор.15,10) Но благодаћу Божијом јесам што јесам.
(1.Тим.4,4) Јер је свако створење Божије добро и ништа није за
одбацивање кад се прима са захвалношћу.

Правило 56. О молитви: када, за шта, како и за кога треба

да се молимо.
Поглавље 1. У молитви и бдењу треба да пребивамо
постојано.
(Мт.7,7-8) Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете;
куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који
тражи, налази; и који куца, отвориће му се. (Лк.18,1-2) Каза им пак

58
причу како треба свагда да се моле, и да не клону, говорећи: У
некоме граду беше некакав судија који се Бога не бојаше и људи не
стиђаше. (Лк.21,34-36) Али пазите на себе да срца ваша не отежају
преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не
наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на
лицу васцеле земље. Бдите, дакле, у свако време молећи се да се
удостојите да избегнете све што се има догодити, и да станете пред
Сина Човечијега. (Кол.4,2) У молитви будите истрајни; бдите у њој
са захваљивањем. (1.Сол.5,16-17) Радујте се свагда, молите се без
престанка.
Поглавље 2. Најпре треба Богу благодарити за оно што је
најнеопходније за свакодневну телесну потребу, а затим га
употребљавати.
(Мт.14,19) Па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши
на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици
народу. (Дап.27,35) И рекавши ово узе хлеб, и заблагодари Богу
пред свима и преломивши, стаде јести. (1.Тим.4,4) Јер је свако
створење Божије добро и ништа није за одбацивање кад се прима
са захвалношћу.
Поглавље 3. Онај ко се моли не треба да говори сувишно,
иштући од Господа било шта трулежно и недостојно.
(Мт.6,7-8) А када се молите, не празнословите као
незнабошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити
услишени. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта
вама треба пре но што заиштете од њега. (Лк.12,29-30) Ни ви не
иштите шта ћете јести и шта ћете пити, и не узнемиравајте се. Јер
све ово траже незнабошци овога света; а Отац ваш зна да вама
треба ово.
Поглавље 4. Како се треба молити и са каквим душевним
стањем?
(Мт.6,9-10) Оче наш који си на небесима, да се свети име
твоје; да дође царство твоје; да буде воља твоја, и остало (Мт.6, 33)
Него иштите најпре Царство Божије и правду његову. (Мк.11, 25) И
кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога.
(1.Тим.2,8) Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту,
подижући свете руке без гнева и двоумљења.
Поглавље 5. Треба да се молимо једни о другима и о
служитељима речи истине.

59
 (Лк.22,31-32) И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска
сатана да вас веје као пшеницу. А ја се молих за тебе да вера твоја
не престане. (Еф.6,18-20) И сваком молитвом и прозбом молите се
у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу и
мољењем за све свете, и за мене, да ми се даде реч кад отворим
уста своја, да смело обзнаним тајну јеванђеља, за које служим у
оковима, да о њему говорим смело, као што сам дужан говорити.
(2.Сол.З,1) Најзад, браћо, молите се за нас, да се реч Господња брзо
шири и прославља као и код вас.
Поглавље 6. Треба да се молимо и за непријатеље.
(Мт.5,44-45) Молите се за оне који вас вређају и гоне, да
будете синови Оца свога који је на небесима.
Поглавље 7. Човек не треба да се моли или да пророкује са
покривеном, а жена са откривеном главом.
(1.Кор. 11,3-5) Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава
Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу. Сваки муж који
се с покривеном главом моли Богу или пророкује, срамоти главу
своју. И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује,
срамоти главу своју.

Правило 57. О превазношењу успесима.

Поглавље. Због својих успеха не треба високо мислити о себи,
нити понижавати остале.
(Лк. 18,9-14) А и некима који беху уверени за себе да су
праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову: Два човека
уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник.
Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам
као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као
онај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега
што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију
уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже,
милостив буди мени грешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан
дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а
који себе понизује узвисиће се.

60
 Правило 58. О стицању Божијих дарова и о њиховом
саопштавању другима.
Поглавље 1. Не треба мислити да се дар Божији стиче
новцем или неком досетком.
(Дап.8,18-23) А кад виде Симон да се полагањем апостолских
руку даје Дух Свети, донесе им новаца, говорећи: Дајте и мени ту
власт да кад положим руке на некога прими Духа Светога. А Петар
му рече: Новци твоји с тобом да буду на погибао, што си помислио
да се дар Божији може добити за новце. Нема теби дела ни удела у
овој речи, јер срце твоје није право пред Богом. Зато се покај од те
злоће твоје, и моли се Богу еда би ти се опростила помисао срца
твојега; јер те видим да си у горкој жучи и у оковима неправде.
Поглавље 2. Бог свакоме, по мери вере, даје дарове на његову
корист.
(Рим.12,6) Имамо пак различите дарове по благодати која
нам је дата: ако је пророштво, некаје по мери вере. (1.Кор.12,7-10)
Но свакоме се даје пројава Духа на корист. Јер једноме се даје кроз
Духа реч мудрости; а другоме реч знања по истом Духу; а другоме
вера истим Духом; а другоме дарови исцељивања истим Духом; а
другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме
разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме
тумачење језика.
Поглавље 3. Онај ко је на дар добио благодат Божију, на дар
треба да је и даје, а не да тргује њоме по сопственом нахођењу.
(Мт.10,8-9) Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве
дижите, демоне изгоните; на дар сте добили, на дар и дајите. Не
носите злата ни сребра ни бакра у појасима својим. (Дап.3,6-7) А
Петар рече: Сребра и злата немам, него што имам то ти дајем: У
име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи. И узе га за десницу
и подиже. (1.Сол.2,5-8) Јер, као што знате, никада не наступисмо
ради ласкања, нити због похлепе – Бог је сведок; не тражећи славе
од људи, ни од вас ни од других. Могли смо вам бити на терету као
Христови апостоли; међутим, бејасмо благи међу вама као дојиља
када негује своју децу. Тако смо чезнули за вама, да смо готови
били дати вам не само јеванђеље Божије него и душе наше, зато
што нам бејасте омилели.

61
 Поглавље 4. Онај ко са благодарношћу прими један Божији
дар и марљиво га употреби у славу Његову, удостојава се и других
дарова. А онај ко није такав, лишава се и претходног дара, и предаје
казни.
(Мт.13,10-14) И приступивши ученици рекоше му: Зашто им
говориш у причама? А он одговарајући рече им: Зато што је вама
дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано. Јер ко
има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што
има. Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и
слушајући не чују, нити разумеју. И испуњава се на њима
пророштво Исаијино. (Мт.25,14-17) Јер као што човек полазећи на
пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; и једноме даде пет
таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој
моћи: и одмах отиде. А онај што прими пет таланата отиде те ради
с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два, доби
и он још два. (Мт.25, 29-30) Јер свакоме који има даће се, и
претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. А
неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и
шкргут зуба.

Правило 59. О части и слави људској.

Поглавље. Хришћанин не треба да је пристрасан према
људској слави, нити привезан за част која превишује меру, већ
треба да исправља оне који му указују такву част, или о њему
мисле боље него што приличи.
(Мт.19,16-17) И гле, неко приступи и рече му: Учитељу благи,
које добро да учиним да имам живот вечни? А он му рече: Што ме
зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. (Јн.5,41) Славу од
људи не примам. (Јн.5,44) Како ви можете веровати када примате
славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите?
(Лк.11,43) Тешко вама фарисејима што волите зачеља по синагогама
и поздраве на трговима. (1.Сол.2,5)6) Јер, као што знате, никада не
наступисмо ради ласкања, нити због похлепе – Бог је сведок; не
тражећи славе од људи, ни од вас ни од других. (Дап.10,25-26) А
кад Петар улажаше, срете га Корнилије, и паднувши пред ноге
његове поклони се. А Петар га подиже говорећи: Устани, и ја сам
само човек. (Дап.12,21-23) И у оређени дан обуче се Ирод у царску
хаљину, и севши на престо одржа им говор; а народ клицаше: Глас

62
Божији, а не човечији! Али одједном удари га анђео Господњи, јер
не даде славе Богу; и будући изједан од црва издахну.

Правило 60. О разлици Божијих дарова и о узајамној

сагласности оних који по тим даровима стоје више или
ниже.
Поглавље. Дарови Божији су различити. И као што један
човек не може да прими све дарове, тако ни сви људи не примају
исти дар. Стога свако треба са целомудреношћу и благодарношћу
да пребива у даном му дару. СВИ треба да су сагласни међу собом у
љубави Христовој, слично удовима у телу. Онај ко је нижи по дару
не треба да је очајан због оних који га превазилазе, нити виши
треба да презире нижег. Јер, они који се разделе међусобно, и који
устају једни на друге јесу достојни погибли.
(Мт.12,25) Свако царство које се раздели само у себи,
опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се
одржати. (Гал.5,15) Али ако један другога уједате и прождирете,
гледајте да се међусобно не истребите. (Јн.17,20-21) Не молим пак
само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене:
Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у
нама једно буду. (Дап.4,32) А у народа који поверова беше једно
срце и једна душа; и нцједан не говораше за имање своје да је
његово, него им све беше заједничко. (Рим.12,3-6) Јер кроз благодат
која ми је дата, говорим свакоме који је међу вама: да не мисли о
себи више него што ваља мислити, него да мисли смиреноумно,
сваки по мери вере како му је Бог уделио. Јер као што у једном телу
имамо многе уде, а сви уди немају исти посао, тако смо многи
једно тело у Христу, а појединачно уди смо једни другима. Имамо
пак различите дарове по благодати која нам је дата. (1.Кор.1,10)
Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да
сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете
утврђени у истом разуму и истој мисли. (1.Кор.12,12-13)Јер као што
је тело једно и има удове многе, а сви удови једнога тела, иако су
многи, једно су тело, тако и Христос. Јер се и једним Духом сви ми
крстисмо у једно тело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или
слободни. (Фил.2,2-4) Да исто мислите, да исту љубав имате,
једнодушни, једномислени: Ништа не чините из пркоса, нити за
празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од

63
себе. Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је
других.

Правило 61. О неугледности (на први поглед) оних који

примају Божију благодат.
Поглавље. Не треба.понижавати сараднике Божије
благодати због њихове неугледности. Јер, према њима Бог
најрадије показује своје благовољење.
(Мт.11,25-26) У то време одговори Исус, и рече: Хвалим те,
Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и
разумних, а открио си безазленима. Да, Оче, јер је тако била блага
воља твоја. (Мт. 13,54-58) И дошавши у постојбину своју, учаше их
у синагоги њиховој тако да му се дивљаху и говораху: Откуд овоме
премудрост ова и моћи? Није ли ово дрводељин син? Не зове ли се
мати његова Марија, и браћа његова Јаков и Јосија и Симон и Јуда?
И сестре његове нису ли све код нас? Откуд њему све ово? И
саблажњаваху се о њега. А Исус им рече: Нема пророка без части
осим у постојбини својој и у дому своме. И не учини онде чудеса
многа због неверја њихова. (1.Кор.1,26-29)Јер гледајте, браћо, на нас
позване: нема ту ни много мудрих по телу, ни много моћних, ни
много племенитога рода; него што је лудо пред светом оно изабра
Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог
да посрами јаке; и што је неплеменито пред светом светом и
понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што
јесте, да се не похвали ни једно тело пред Богом.

Правило 62. О искушењима, тј. када их треба избегавати, а

када ступати са њима у борбу, и како сусретати
противнике.
Поглавље 1. Они који су поверовали у Бога и крстили се треба
да су одмах спремни да и од домаћих својих трпе искушења чак до
смрти. Јер, онај ко није спреман, лако долази до колебања када га
постигне опасност.
(Мт.3,16-17; 4,1) И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и
гле, отворише му се небеса, и виде Духа Божијег где силази као
голуб и долази на њега. И гле, глас са небеса који говори: Ово је
Син мој љубљени који је по мојој вољи. Тада Исуса одведе Дух у

64
пустињу да га ђаво куша. (Мт.10,16-18)Ето.ја вас шаљем као овце
међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као
голубови! А чувајте се од људи; јер ће вас предати судовима, и по
синагогама својим тући ће вас. И пред старешине и цареве
изводиће вас за сведочанство њима и незнабошцима. (Мт. 10,21-
22) А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће деца на
родитеље и побиће их. И сви ће вас мрзити због имена мога; али
који претрпи до краја тај ће се спасти. (Мт.10,38) И који не узме
крст свој и не пође за мном, није мене достојан. (Јн.16,1-3) Ово сам
вам казао да се не саблазните. Изгониће вас из синагога. Али
долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу
приноси. И то ће чинити, јер не познаше Оца ни мене. (Лк.8,13) А
које је на камену то су они који када чују с радошћу примају реч; и
ови корена немају те за неко време верују, а у време искушења
отпадну. (2.Кор.1,8-9) Јер нећемо, браћо, да не знате о невољи
нашој која нам се догоди у Азији, да сувише бејасмо оптерећени,
преко моћи, тако да смо били у недоумици и за живот; чак сами у
себи осуду на смрт доживесмо, да се не бисмо уздали у себе него у
Бога који подиже мртве. (2.Тим.З,12) А и сви који хоће да живе
побожно у Христу Исусу биће гоњени.
Поглавље 2. Човек не треба сам да срља у искушења пре
Божијег попуштења, већ треба да се моли да не падне у њих.
(Мт.6,9-10) Овако, дакле, молите се ви: Оче наш који си на
небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје. И одмах
затим (ст. 13): И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.
(Јн. 7,1-10)И после тога хођаше Исус по Галилеји; јер по Јудеји не
хтеде да ходи, пошто тражаху Јудејци да га убију. Беше пак близу
јудејски празник Сеница. Тада му рекоше браћа његова: Отиди
одавде и иди у Јудеју, да и ученици твоји виде дела твоја која
чиниш. Јер нико не чини нешто у тајности, а сам тражи да је
познат. Када тако што чиниш, покажи се свету. Јер ни браћа
његова не вероваху у њега. Тада им рече Исус: Време моје још није
дошло, а време је ваше свагда спремно. Не може свет мрзити на
вас; а мене мрзи јер ја сведочим о њему да су дела његова зла. Ви
отидите на овај Празник: ја још нећу ићи а овај Празник, јер се
моје време још није испунило. Рекавши им ово, остаде у Галилеји.
А кад отидоше браћа његова, тада и сам оде на Празник, не јавно,
него као у тајности. (Лк.22,46) Устаните и молите се да не паднете
у искушење!

65
 Поглавље 3. Понекад се треба уклонити од злобника. Онај,
пак, ко падне у искушење треба у молитвама да се моли за
олакшање како би био у стању да га поднесе. Осим тога, треба да
се моли и да буде воља Божија.
(Мт.10,23) А кад вас потерају у једном граду, бежите у други.
(Мт.12,14) А фарисеји изашавши одржаше већање против њега
како да га погубе. Но Исус, дознавши то, уклони се оданде.
(Јн.11,53-54)Од тога, дакле, дана договорише се да га убију. А Исус
не хођаше више јавно међу Јудејцима. (Лк.22,41-42) И клекнувши на
колена мољаше се. Говорећи: Оче, кад би хтео да пронесеш ову
чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде! (1.Кор.10,13)
Друго вас искушење није снашло осим човечијега; веран је Бог који
вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће
учинити са искушењем и крај, да можете поднети.
Поглавље 4. У искушењима и у свакој опасности која га задеси
Хришћанин треба да се сећа онога што је речено у богонадахнутом
Писму, остајући непосрамљен и обезоружавајући противнике.
(Мт.4,1-4) Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша.
И постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет, напослетку огладње.
И приступи к њему кушач и рече: Ако си Син Божији, реци да
камење ово постану хлебови. А он одговори и рече: Писано је: Не
живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста
Божијих.

Правило 63. О плашљивости и смелости у напастима.

Поглавље. Хришћанин у напастима не треба да се плаши,
нити да се мучи, колебајући се у нади на Бога, већ треба да буде
смео, будући да је са њим Господ који устројава његова дела, који га
укрепљује у свим напастима, и будући да је са њим Дух Свети, који
га учи томе како да одговара противницима.
(Мт. 10,28-31) И не бојте се оних који убијају тело, а душу не
могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погу
бити у паклу. Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни
један од њих не падне на земљу без Оца вашега. А вама је и коса на
глави сва избројана. Не бојте се, дакле; ви сте бољи од много
врабаца. (Лк.12,11-12) А кад вас доведу у синагоге и пред начелства и
власти, не брините се како ћете или шта одговорити или шта ћете
казати; јер ће вас Свети Дух научити у онај час шта треба рећи.

66
(Мк.4,37-40) И настаде велика бура од ветра; и валови тако
запљускиваху лађу да она већ поче да тоне. А он беше на крми
спавајући на узглављу, и пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар
ти не
мариш што пропадамо? Иуставши запрети ветру, и рече
мору: Ћути, престани! И утоли ветар, и постаде тишина велика. И
рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вере? (Дап.5,17-
21) Али се подиже првосвештеник и сви који беху с њим, секта
садукејска, и испунише се зависти, и дигоше руке своје на
апостоле, и бацише их у општи затвор. А анђео Господњи отвори
ноћу врата тамнице, из веде их и рече: Идите и станите у храму па
говорите народу све ре чи овога живота. А они, чувши то, уђоше
ујутру у храм, и учаху.
(2.Кор.1,8) Јер нећемо, браћо, да не знате о невољи нашој која
нам се догоди у Азији. (2.Кор.1,10) [Бог] нас је од толике смрти
избавио, и избавља, у кога се надамо да ће нас и опет избавити.

Правило 64. О радости коју треба осећати у страдањима за

Христа.
Поглавље. Треба да се радујемо сваком страдању, па чак и
смрти, за име Господње и за Његове заповести.
(Мт.5,10-12) Блажени прогнани правде ради, јер је њихово
Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и
лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте
се и веселите се.јер је велика плата ваша на небесима. (Лк.6,22-23)
Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и
разгласе име ваше као зло због Сина Човечијега. Радујте се у онај
дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу. (Дап.5,40-42) И
дозвавши апостоле избише их и забранише им да говоре о Имену
Исусовом, и отпустише их. А ови онда отидоше из Синедриона
радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за Име његово.
И сваки дан у храму и по домовима не престајаху да уче и
проповедају јеванђеље о Исусу Христу. (Кол.1,2324) Коме ја, Павле,
постадох служитељ. Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у
своме телу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело
његово, које је Црква.

67
Правило 65. О томе да се треба молити и на самој кончини.
Поглавље. И при самом одласку из овог живота треба да се
молимо о доличноме.
(Мт.27,46) А око деветога часа, повика Исус из свега гласа
говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој,
зашто си ме оставио? (Лк.23,46) И повикавши Исус из свег гласа
рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну.
(Дап. 7,59-60) И каменоваху Стефана, који се мољаше Богу и
говораше: Господе Исусе, прими дух мој! Онда клече на колена и
повика иза гласа: Господе, не урачунај им грех овај! И ово рекавши,
усну.

Правило 66. О онима који су оставили оне који се

подвизавају за благочашће и о онима који се заједно за
њима подвизавају.
Поглавље 1. Не треба остављати оне који се подвизавају за
благочашће.
(Јн.16,31-32) Исус им одговори: Сад ли верујете? Ево долази
час, и већ је дошао, да се разбегнете сваки на своју страну, а мене
оставите сама. (2.Тим.1,15-18) То знаш да се одвратише од мене сви
они у Азији, међу којима су Фигел и Ермоген. Господ нека даде
милост Онисифорову дому, јер ме је много пута окрепио, и окова
мојих није се постидео, него дошавши у Рам још ревносније ме
потражи и нађе. Нека му даде Господ да нађе милост код Господа у
онај дан. А колико ми је у Ефесу послужио, ти најбоље знаш.
(2.Тим.4,16) При мојој првој одбрани нико не оста са мном,
него ме сви оставише. Нека им се не урачуна!
Поглавље 2. Треба да се молимо за оне које носе искушења.
(Лк.22,31-32) Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас
веје као пшеницу. А ја се молих за тебе да вера твоја не престане.
(Дап.12,5) Петра, дакле, чуваху у тамници, а Црква се усрдно
мољаше за њега Богу.

68
 Правило 67. О онима који тугују за умрлима.
Поглавље. Онима који имају несумњиву веру у васкрсење
мртвих није својствено да тугују за умрлима. (Лк.23,27-28)
А за њим иђаше велико мноштво народа и жена, које плакаху
и нарицаху за њим. А Исус обазревши се на њих рече: Кћери
јерусалимске, не плачите за мном. (1.Сол.4,13-14) Нећемо пак,
браћо, да вам буде непознато што је са онима који су уснули, да не
бисте туговали као они који немају наде. Јер ако верујемо да Исус
умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с
Њим.

Правило 68. О разлици садашњег и будућег века.

Поглавље 1. По васкрсењу не треба очекивати ништа што је
својствено овоме веку, већ треба знати да је у будућем веку живот
анђелски и слободан од сваких потреба.
(Лк.20,34-36) И одговарајући Исус рече им: Синови овога
века жене се и удају; а који се удостојише добити онај век и
васкрсење из мртвих, нити се жене нити удају; јер више не могу
умрети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови
васкрсења. (1.Кор.15, 35-38) Али рећи ће неко: Како ће устати
мртви? и у каквом ће телу доћи? Безумниче, оно што ти сејеш неће
оживети ако не умре. И што сејеш, не сејеш тело које ће настати,
него голо зрно, било пшенично или неко друго. А Бог му даје тело
како хоће. (1.Кор. 15,42-44) Тако и васкрсење мртвих; сеје се у
распадљивости, устаје у нераспадљивости; сеје се у бешчашћу,
устаје у слави; сеје се у немоћи, устаје у сили; сеје се тело душевно,
устаје тело духовно. Постоји тело душевно и постоји тело духовно.
Поглавље 2. Не треба мислити да ће долазак Господњи бити
помесан и телесан, већ га треба очекивати у слави Очевој одједном
у целој васељени.
(Мт.24,23-24) Тада ако вам ко рече: Ево, овде је Христос или
онде, не верујте. Јер ће се појавити многи лажни христоси и лажни
пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако
буде могуће, и изабране. (Мк. 13,23-26) Али ви се чувајте; ево све
сам вам казао унапред. Али у те дане, после те невоље, сунце ће се

69
помрачити, а месец своју светлост изгубити. И звезде ће спадати с
неба и силе небеске покренути се. И тада ће угледати Сина
Човечијега гдe долази на облацима са силом и славом великом.
(1.Сол.4,15-16) Јер вам ово казујемо речју Господњом да ми који
будемо живи о доласку Господњем нећемо претећи оне који су
уснули. Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са
трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу
васкрснути.

Правило 69. О ономе што се у Писму одједном и изравно

забрањује или одобрава.
Поглавље 1. Набрајање онога што се изравно забрањује и
подлеже грозној претњи.
(Мт. 15,19-20) Јер из срца излазе зле помисли, убиства,
прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле. И ово је што
погани човека, а неумивеним рукама јести не погани човека.
(Мт.25,41-43) Идите од мене проклети, у огањ вечни који је
припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не
дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; странац бих, и не
примисте ме; наг бих, и не оденусте ме; болестан и у тамници бих,
и не посетисте ме. (Лк.6, 24-26) Али тешко вама богатима, јер сте
већ примили утеху своју. Тешко вама који сте сити сада, јер ћете
огладњети. Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и
заплакати. Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама.
(Лк.21,34) Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и
пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас
изненада. (Рим.1,28). И како не марише да познају Бога, предаде их
Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су
испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства. (Рим.13,9) Не
чини прељубу, не убиј, не укради, не сведочи лажно, не пожели, и
било која друга заповест. (1.Кор.6,9-10) Не варајте се: ни блудници,
ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни
мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ш
отимачи, неће наследити Царство Божије. (2.Кор.12,20) Да како не
буду свађе, зависти, срдње, пркоси, опадања, шаптања, надимања,
нереди. (Гал.5,19-21) А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд,
нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства,
свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства,

70
пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапред
казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине
неће наследити Царства Божијега. (Гал. 5,26) Не будимо сујетни,
изазивајући једни друге, завидећи једни другима. (Еф.4,31) Свака
горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су
далеко од вас. (Еф.5,3-4) А блуд и свака нечистота и лакомство да
се не спомиње међу вама, као што и доликује светима; ни срамотне
ни луде речи или шале, што год је непристојно. (Кол.3,5-6; 8-9)
Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту,
страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, због којих
долази гнев Божији на синове противљења. А сад одбаците и ви то
све: гнев, љутину, пакост, хуљење, срамотне речи из уста својих. Не
лажите један другога. (1.Тим.1,9-10) Знајући то да закон није
прописан за праведника, него за безаконике и непокорне,
безбожнике и грешнике, непобожне и погане, оцеубице и
матероубице, крвнике, блудтке, мужеложнике, људокрадице,
лажљивце, кривоклетнике, и ако је што друго противно здравој
науци. (1.Тим.4,1-3) А Дух изричито говори да ће у последња
времена одступити неки од вере слушајући духове преваре и науке
демонске, у лицемерју лажљиваца, чија је савест спаљена, који
забрањују женити се, и траже уздржавање од јела која је Бог
створио да их са захвалношћу узимају верни и они који су познали
истину. (1.Тим.6,3-5) Ако неко друкчије учи и не држи се здравих
речи Господа нашега Исуса Христа и учења о побожности,
погордио се ништа не знајући, него болује од запиткивања и
препирања, од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава
подозрења, празна надмудривања људи изопаченог ума и лишених
истине, који мисле да је побожност извор добитака. Клони се
таквих. (2.Тим.З,1-5) Али ово знај да ће у последње дане настати
тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви,
хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима,
неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви,
клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници,
напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који
имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли. И клони се
ових. (Тит.3,3) Јер и ми бејасмо некада неразумни, непокорни,
заблудели, робујући разним пожудама и насладама, проводећи
живот у злоби и зависти, гнусни, мрзећи један другога.

71
 Поглавље 2. Набрајање онога што се изравно одобрава или
има обећање благослова.
(Мт.5,3-12) Блажени сиромашни духом, јер је њихово
Царство небеско. Блажени који плачу, јер ће се утешити. Блажени
кротки, јер ће наследити земљу. Блажени гладни и жедни правде,
јер ће се наситити. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.
Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Блажени миротворци,
јер ће се синови Божији назвати. Блажени прогнани правде ради,
јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и
прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због
мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на
небесима. (Мт. 25,34-36) Ходите благословени Оца мога; примите
Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладњех, и
дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бих, и
примисте ме; наг бих, и оденусте ме; болестан бих, и посетисте ме;
у тамници бих, и дођосте ми. (Рим.12,7-21)Ако је служба, нека је у
служењу; учитељство, нека је у учењу; ако је тешитељ, нека теши;
који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који
чини милостињу, нека чини радосно. Љубав да не буде лицемерна.
Мрзећи зло држите се добра. У братољубљу будите једни према
другима нежни; чашћу чините једни друге већим од себе.
Уревности не будите лењи; будите духом ватрени; Господу
служите. Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви
постојани. Помажите светима у потребама; будите гостољубиви.
Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните. Радујте
се са радоснима, и плачите са онима који плачу. Будите једне
мисли међу собом. Немојте гордо мислити него се дружите са
смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим. Никоме не узвраћајте
зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима. Ако је
могуће, колико да вас стоји, имајте мир са свима људима. Не
чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу, јер је
написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ. Ако је,
дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; акоје жедан, напој га;
јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те
зло победи, него победи зло добрим. (2.Кор.6,3-10) Никако ни у
чему не дајући спотицање, да се служба не куди, него се у свему
показујемо као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у
бедама, у тескобама; у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима,
у бдењима, у постовима, у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у

72
благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемерној, у речи истине, у
сили Божијој, са оружјем праведности десним и левим, у слави и
срамоти, у грдњи и похвали, као варалице и као истинити, као
незнани и познати, као они који умиру а ево живимо, као
кажњавани али не убијани, као жалошћени а увек радосни, као
сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све
поседују. (2.Кор. 13,11) Најзад, браћо, радујте се, усавршавајте се,
утешавајте се, исто мислите, мир имајте. (Гал.5,22-23) А плод Духа
јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера,
кротост, уздржање. (Еф.4,1-4) Молим вас, дакле, ја сужањ у
Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани, са
сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи
један другога у љубави, старајући се да чувате јединство Духа
свезом мира: Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну
наду звања свога. (Еф.4,32) А будите међу собом благи, милостиви,
праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио
вама. (Еф.5,1-2) Угледајте се, дакле, на Бога као деца вољена. И
живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за
нас као принос и жртву Богу на пријатан мирис. (Фил.2,1-3) Ако,
дакле, имате неку утеху у Христу, ако ли топлину љубави, ако ли
заједницу Духа, ако ли саосећање и самилост, употпуните моју
радост, да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни,
једномислени: Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу.
(Фил.4,8-9) А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено,
што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави,
што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале
достојно, то мислите; што и научисте, и примисте и чусте и
видесте на мени, оно чините. (Кол.3,1-3) Ако сте, дакле, васкрсли са
Христом, тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране
Бога. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи. Јер
умресте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу.
(Кол.3,12)Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и
љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост,
дуготрпељивост. (1.Сол.5,14-22) Саветујте неуредне, тешите
малодушне, подржавајте слабе, будите великодушни према свима.
Гледајте да нико не враћа коме зло за зло; него свагда идите за
добром, и међу собом и према свима. Радујте се свагда, молите се
без престанка, на свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у
Христу Исусу. Духа не гасите, пророштва не презирите, све

73
испитујте, добра се држите. Од зла у сваком виду уклањајте се.
(Тит.2,2-5) Старци да буду трезвени, скромни, мудри, здрави у
вери, у љубави, у трпљењу. Старице такође да се држе како
доликује светима; да не клеветају, да много не робују вину, да уче
добру, да уразумљују младе жене: да воле мужеве, да воле децу, да
буду разборите, чедне, кућанице, добре, покорне својим мужевима,
да се не би хулило на реч Божију. (Тит.3,1-2) Напомињи им да буду
покорни и послушни поглаварствима и властима, спремни за свако
добро дело; никога да не руже, да се не свађају, да буду благи, да
показују сваку кротост према свима људима. (Јев.13,1-5) Братољубље
нека остане. Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки
и не знајући примише анђеле. Сећајте се сужања као да сте с њима
оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу. Брак нека
буде у свему частан и постеља брачна чиста; а блудницима и
прељубницима судиће Бог. Не будите среброљубиви, будите
задовољни оним што имате.

Правило 70. О онима којима је поверена проповед

Јеванђеља: када, кога и чему су они дужни да уче; какву
смелост треба да имају у проповеди; колико треба да се
старају о онима који су им поверени; са каквим
расположењем треба да се предају трудовима и којим
првенствено; како себе да сачувају чистим од недостатака
који их најчешће прате; до које мере треба да доводе оне
које поучавају; како да привлаче људе који имају одбојно
расположење; на који начин да се приближе онима који
из страха одбијају да слушају; како да се удаљавају од
оних који их несвесно не примају; како да једне
рукополажу, и како да рукоположене рашчињавају. О
томе да сваки од служитеља треба себе да сматра
одговорним за све што чини и говори пред онима који су
му поверени.
Поглавље 1. Они којима је поверена јеванђелска проповед са
мољењем и молитвом треба да постављају беспрекорне ђаконе и
презвитере, који су ранијим животом заслужили одобрење.
(Мт.9,37-38) Тада рече ученицима својим: Жетве је много, а
посленика мало. Молите се стога господару жетве да изведе

74
посленике на жетву своју. (Лк.6,13-16) И кад би дан, дозва ученике
своје, и изабра од њих Дванаесторицу, које и апостолима назва:
Симона, кога прозва Петром, и Андреја брата његова, Јакова и
Јована, Филипа и Вартоломеја, Матеја и Тому, Јакова Алфејева и
Симона званог Зилот, Јуду Јаковљева, и Јуду Искариотског, који и
постаде издајник. (Лк.10,1-2) А потом изабра Господ и друге,
Седамдесеторицу, и посла их два по два пред лицем својим у сваки
град и место куда намераваше сам ићи. И рече им: Жетве је много,
а посленика мало; зато се молите господару жетве да изведе
посленике на жетву своју. (Дап.1,1-2) Прву ти књигу написах, о
Теофиле, о свему што поче Исус и творити и учити до дана када се
узнесе, пошто Духом Светим даде заповести апостолима које
изабра. (Дап. 1,23-26) И поставише двојицу: Јосифа званог Варсава,
који би назван Јуст, и Матију. И помоливши се рекоше: Ти,
Господе, познаваоче срдаца свих, покажи једнога од ове деојице
кога си избрао, да прими удел ове службе и апостолства, из којег
испаде Јуда, да иде на место своје. И бацише коцке за њих, и паде
коцка на Матију, и би прибројан Једанаесторици апостола.
(1.Тим.3,1-10) Ако ко епископство жели, добро дело жели. Али
епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар,
поштен, гостољубив, кадар да поучава: Не пијаница, не убојица, не
лихвар, него кротак, мирољубив, не среброљубив; који својим
домом управља, има послушну децу са сваком скромношћу; а ако
неко не уме својим домом управљати, како ће се моћи старати за
Цркву Божију? Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду
ђавољу. А треба да има и добро сведочанство од оних који су
напољу, да не би упао у срамоту и замку ђавољу. Тако и ђакони
треба да буду частити, не дволични, не који много вина пију, не
лакоми, који имају тајну вере у чистој савести. А и ови да се прво
провере, па да онда служе, пошто су без мане. (Тит.1,5-9) Зато те
оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по
свима градовима старешине, као што ти ја заповедих: Ако је ко без
мане, једне жене муж, и има децу верујућу, којој не приговарају да
су разуздана или непокорна. Јер епископ као Божији
домоуправитељ треба да је без мане, не самовољан, не гневљив, не
пијаница, не убојица, не лихвар; него гостољубив, доброљубив,
мудар, праведан, побожан, уздржљив; који се чврсто држи
истините реч сагласне са учењем, да би био способан и поучавати
у здравој науци и покарати оне који се противе.

75
 Поглавље 2. При рукополагању не треба бити лакомислен и
приступати му неопрезно. Јер, оно што не заслужује одобрење није
безопасно. Онога, пак, који је крив у нечему треба обнаружити
како и сам не би постао саучесник у греху, и како се ни други не би
саплитали, већ се учили страху.
(1.Тим.5,22) Не полажи руке ни на кога брзо, нити учествују
туђим гресима. (1.Тим.5,19-20) Против презвитера не примај тужбе,
осим на основу два или три сеедока. Оне који греше покарај пред
свима, да и остали имају страх.
Поглавље 3. Изабрани не треба да самовољно приступа
проповеди, већ да очекује време Божијег благовољења. Он треба да
почне да проповеда када му се наложи и то онима којима је послан.
(Мт.10,5-6) Ову Дванаесторицу посла Исус и заповеди им
говорећи: На пут незнабожаца не идите, и у град самарјански
неулазите. Него идите најпре изгубљеним овцама дома
Израиљева! (Мт. 15,22-24) И гле, жена Хананејка изиђе из оних
крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов,
кћер моју много мучи ђаво! А он јој не одговори ни речи. И
приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпустије, јер
виче за нама. А он одговарајући рече: Ја сам послан само
изгубљеним овцама дома Израиљева. (Јн.8, 42) Јер ја од Бога
изиђох, јер нисам дошао сам од себе, него ме Он посла. (Дап.11,19)
Они, међутим, који се расејаше од невоље која наста због Стефана,
прођоше све до Финикије и Кипра и Антиохије не проповедајући
реч никоме до само Јудејцима. (Рим.1,1) Павле, слуга Исуса Христа,
позвани апостол, изабран за јеванђеље Божије. (Рим. 10,14-15) Како
ће чути без проповедника? А како ће проповедати ако не буду
послани? (1.Тим.1,1) Павле, апостол Исуса Христа по заповести
Бога, Спаса нашега и Господа Исуса Христа, наде наше.
Поглавље 4. Онај ко је позван на јеванђелску проповед треба
одмах да се повинује и да не одлаже своје дело.
(Лк.9,59-60) А другоме рече: Хајде за мном! А он рече:
Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца свога. А Исус
рече му: Остави нека мртваци сахрањују своје мртваце; а ти хајде те
објављуј Царствд Божије. (Гал.1,15-17) А када благоизволи Бог, који
ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом, да
објави Сина свога у мени, да га благовестим међу незнабошцима,
тога часа не питах тела и крви, нити изиђох у Јерусалим онима

76
који су били апостоли пре мене, него отидох у Арабију, и опет се
вратих у Дамаск.
Поглавље 5. Не треба учити другачије.
(Јн.10,1-2) Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у
тор овчији него прелази на другом месту, он је лопов и разбојник.
А који улази на врата пастир је овцама. (Јн.10,7-8) Заиста, заиста
вам кажем: ја сам врата овцама. Сви који год дођоше пре мене
лопови су и разбојници; али их овце не послушаше. (Гал. 1,8-9) Али
ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него
што вам проповедасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и
сада опет велим: ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него
што примисте, анатема да буде! (1.Тим.6,3-4) Ако неко друкчије учи
и не држи се здравих речи Господа нашега Исуса Христа и учења о
побожности, погордио се ништа не знајући.
Поглавље 6. Они којима је поверена [проповед] треба да уче
свему што је Господ наредио у Јеванђељу и преко апостола, и што
је томе саобразно.
(Мт.28,19-20) Идите, дакле, и научите све народе крстећи их
у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам
вам заповедио. (Дап.16,4) И кад пролажаху по градовима, учише их
да држе правила која утврдише апостоли и презвитери у
Јерусалиму. (1.Тим.6,3) Ово учи и саветуј. (Тит.2,1) А ти говори што
приличи здравом учењу.
Поглавље 7. Ако онај коме је поверена реч учења Господњег
прећути нешто од оног што је обавезно за угађање Богу, или учини
нешто забрањено, или недовољно испуњава своје обавезе, биће крив
за крв оних који се подвргну опасности.
(Лк.11,52) Тешко вама законицима, што узесте кључ од знања:
сами не уђосте, а оне који би ушли спречисте. (Дап.18,5-6) И када
сиђоше из Македоније Сила и Тимотеј, устрептала духа Павле
сведочаше Јудејцима да је Исус – Христос. Но пошто се противљаху
и хуљаху, отресе хаљине своје и рече им: Крв ваша на главе ваше; ја
сам чист, и од сада идем незнабошцима. (Дап.20,26-27) Зато вам
сведочим у данашњи дан да сам чист од крви свих. Јер не
пропустих да вам објавим сву вољу Божију.
Поглавље 8. Свакога треба саветовати ка бољем у вези са
оним што у Писму није опредељено јасном наредбом.
(Мт.19,12) Јер има ушкопљеника који су се тако родили из
утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а

77
има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради
небескога. Ко може примити, нека прими! (1.Кор.7,25-27) А за
девојке немам заповести Господње, него, дајем савет, као онај који
је стекао милост од Господа да је веродостојан. Мислим, дакле, да
је то добро због садашње невоље, да је добро човеку овако бити.
Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздрешиш. Јеси ли се
одрешио од жене? Не тражи жену.
Поглавље 9. Није дозвољено да другима намећеш обавезу у
нечему што сам ниси испунио.
(Лк.11,46) Тешко и вама законицима што товарите на људе
бремена тешка за ношење, а ви ни једним прстом својим нећете да
се прихватите бремена.
Поглавље 10. Служитељ речи треба да за друге буде образац
свега доброг, најпре сам испуњавајући оно чему учи.
(Мт.11,28-29) Ходите к мени сви који сте уморни и
натоварени и јаћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и
научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем. (Јн.13,12-15) А
кад им опра ноге, узе хаљине своје па опет седе за трпезу и рече
им: Знате ли шта сам вам учинио? Ви ме зовете Учитељем и
Господом; и право велите, јер јесам. Кад вам, дакле, опрах ноге, ја
Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам
вам дао пример да, као што ја учиних вама, и ви чините.
(Дап.20,35) Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати
немоћнима. (1.Кор.11,1)Угледајте се на мене, као и ја на Христа.
(1.Тим.4,12) Нико да не презире твоју младост, али буди образац
вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти.
Поглавље 11. Служитељ речи своје старање не треба да
ограничи само добрим делима. Напротив, нарочитим и
искључивим делом старања које је наложено на њега треба да
сматра исправљање оних који су му поверени.
(Мт.5,13) Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ћа се
осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и
да је људи погазе. (Јн.6,37-38; 40) Све што ми даје Отац мени ће
доћи; и онога који долази нећу истерати напоље. Јер сам сишао с
неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла. А ово
је воља Оца који ме посла, да сваки који види Сина и верује у њега
има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан. (1.Сол.2,19-
20) Јер ко је наша нада или радост или венац хвале? Зар нисте то и

78
ви пред Господом нашим Исусом Христом о његову доласку. Јер
сте ви наша слава и радост.
Поглавље 12. Служитељ речи треба да обилази сва насеља и
градове који су му поверени.
(Мт.4,23) И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по
синагогама њиховим, и проповедајући јеванђеље о Царству, и
исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу. (Лк.8,1) И он
прохођаше по градовима и по селима проповедајући и
благовестећи Царство Божије, и Дванаесторица с њим.
Поглавље 13. Све треба позивати на послушност Јеванђељу,
са свом смелошћу проповедати реч и сведочити о истини, чак и
кад постоје они који се противе, те у свом делу ићи до саме смрти.
(Мт.10,27-28) Што вам говорим у тами, казујте на видику; и
што вам се шапће на уши, проповедајте са кровова. И не бојте се
ошх који убијају тело, а душу не могу убити. (Мт.22,8-9) Тада рече
слугама својим: Свадба је готова, а званице не беху достојне.
Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу.
(Јн. 18,20) Исус му одговори: Ја говорих јавно свету; ја свагда учих у
синагоги и у храму, где се увек скупљају Јудејци, и ништа у
тајности не говорих. (Дап.5,27-29) А кад их доведоше, поставише их
пред Синедрион, и запита их првосвештеник говорећи: Нисмо ли
вам строго забранили да не учите о Имену овом? А ви сте ето
напунили Јерусалим вашим учењем, и хоћете да баците на нас крв
овога Човека. А Петар и апостоли одговарајући рекоше: Богу се
треба покоравати више него људима. (Дап.20,23-24) Осим да Дух
Свети у свакоме граду сведочи, говорећи да ме окови и невоље
чекају. Али се ни за што не бринем, нити марим за свој живот,
само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од
Господа Исуса: да посведочим јеванђеље благодати Божије.
(1.Сол.2,1-2) Јер и сами, браћо, знате да долазак наш к вама није био
узалуд; него, пошто најпре страдасмо и понижавани бисмо у
Филипима, као што знате, ми се осмелисмо у Богу нашем да вам
казујемо јеванђеље Божије уз велику борбу.
Поглавље 14. Треба се молити за напредак оних који су
поверовали и благодарити за њега.
(Јн. 17,20-21) Не молим пак само за њих, него и за оне који
због речи њихове поверују у мене: Да сви једно буду, као ти, Оче,
што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду. (Јн.17,24) Оче,
хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја. (Лк.10,21) У тај

79
час обрадова се духом Исус и рече: Хвалим те, Оче, Господе неба и
земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио то
безазленима. Да, Оче, јер је тако била воља твоја. (Рим.1,8-10) Прво,
дакле, захваљујем Богу своме кроз Исуса Христа за све вас што се о
вери вашој говори по свему свету. Јер ми је сведок Бог, коме
служим духом својим у јеванђељу Сина његова, да вас се сећам без
престанка, молећи се свагда Богу у молитвама својим. (Фил.1,8-11)
Јер Бог ми је сведок, колико чезнем за свима вама у љубави Исуса
Христа; и за то се молим Богу да љубав ваша све више и више
изобилује у познању и сваком расуђивању, да процените шта је
најбоље, да будете чисти и беспрекорни на дан Христов, пуни
плодова правде кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божију.
Поглавље 15. Добра дела која су остварена по благодати
Божијој треба и другима објављивати ради славе Божије.
(Лк.9,10) И вративши се апостоли испричаше му шта су
учинили. (Дап.14,27) А кад дођоше и сабраше Цркву, казаше све
шта учини Бог с њима. (Еф.6,21-22) А да бисте и ви знали како сам
ја и шта радим, све ће вам казати Тихик, љубљени брат и верни
служитељ у Господу, кога управо за то и послах к вама, да знате
како смо.
Поглавље 16. Старање треба показивати не само о
присутним, него и о одсутним и чинити све што захтева потреба
назидавања.
(Јн.10,16) И друге овце имам које нису из овог тора, и те ми
ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир.
(1.Сол.3,1-2) Зато, не могавши више издржати, нађосмо за добро да
останемо сами у Атини. Па посласмо Тимотеја, брата нашега и
служитеља Божијега и сарадника нашега у јеванђељу Христовом,
да вас утврди и да вас ободри у вери вашој.
Поглавље 17. Треба бити пажљив према онима који траже
помоћ.
(Мт.9,18-19) Док он тако говораше њима, гле, кнез један дође
и клањаше му се говорећи: Кћи моја сад умре; него дођи и стави
руку своју, и оживеће. И уставши Исус пође за њим. (Дап.9,38-29)
И будући да је Лида близу Јопе, ученици чувши да је Петар у њој,
послаше два човека молећи га да без оклевања дође до њих. А
Петар уставши отиде с њима.
Поглавље 18. Оне који су примили реч истине треба
утврђивати својим посетама.

80
 (Дап.15,36) После неколико дана рече Павле Варнави: Хајде
да се вратимо и да обиђемо браћу нашу по свим градовима у
којима објављивасмо реч Господњу, да видимо како су. (1.Сол.2,17-
18) А ми, браћо, одвојшши. се од вас за неко време, лицем а не
срцем, још више с великом жељом настојасмо да видимо лице
ваше. Зато хтедосмо доћи к вама – бар ја Павле неколико пута – и
спречи нас сатана. (1.Сол.3,1-3) Зато, не могавши више издржати,
нађосмо за добро да останемо сами у Атини. Па посласмо
Тимотеја, брата нашега и служитеља Божијега и сарадника нашега
у јеванђељу Христовом, да еас утврди и да вас ободри у вери вашој,
да се нико не поколеба у овим невољама; јер сами знате да нам то
предстоји.
Поглавље 19. Ономе који воли Господа својствено је да се са
великом приврженошћу, са сваком марљивошћу и свим мерама
стара о онима које поучава. Он треба да их учи и свенародно и
појединачно, истрајавајући, ако треба, и до смрти.
(Јн.10,11) Пастир добри душу своју полаже за овце. (Јн.21, 15-17)
А кад обедоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш
ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим.
Рече му: Напасај јагањце моје. Рече му опет по други пут: Симоне
Јонин, љубиш ли ме? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим.
Рече му: Чувај овце моје. Рече му трећи пут: Симоне Јонин, волиш
ли ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И
рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус:
Напасај овце моје. (Дап.20,7) А у први дан недеље, кад се сабраше
ученици да ломе хлеб, бесеђаше им Павле, јер намераваше
сутрадан да отиде, и продужи беседу до поноћи. (Дап.20,11) Онда
изиђе горе па, преломивши хлеб и причестивши се, дуго говораше
све до зоре, и тако отиде. (Дап.20,20-21) Нисам изоставио ништа
што је корисно да вам не објавим и да вас поучим јавно и по
домовима; сведочећи и Јудејцима и Јелинима покајање пред Богом
и веру у Господа Исуса Христа. (Дап.20,31) Зато пазите и
опомињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са
сузама свакога од вас. (1.Сол.2,9) Јер ви, браћо, памтите труд наш и
напор; јер дан и ноћ радећи да не бисмо били на терету икоме од
вас, проповедасмо вам јеванђеље Божије.
Поглавље 20. Служитељ речи треба да је милостив и
саосећајан, нарочито према онима који пате душом.

81
 (Мт.9,11-13) И видевши то, фарисеји рекоше ученицима
његовим: Зашто са цариницима и грешницима учитељ ваш једе и
пије? А Исус чувши рече им: Не требају здрави лекара него
болесни. Него идите и научите се шта значи: Милости хоћу, а не
жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но
грешнике на покајање. (Мт.9,36) А гледајући мноштво народа,
сажали се на њих, јер беху сметени и напуштени као овце без
пастира.
Поглавље 21. У односу на поверене људе треба бити
саосећајан и према телесним потребама, тј. старати се и за њих.
(Мт.15,32) А Исус дозвавши ученике своје рече: Жао ми је
народа, јер већ три дана стоје код мене и немају шта јести; а нисам
рад отпустити их гладне да не малакшу на путу. (Мк. 1,40-42) И
дође к њему губавац молећи га, и на коленима клечећи пред њим,
и говорећи: Ако хоћеш, можеш ме очистити. А Исус смиловавши се
пружи руку, па дохвативши га се рече му: Хоћу, очисти се. (Дап.6,1-
3) И у ове дане, када се множаху ученици, подигоше јелинисти
вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дељаше
помоћ сваки дан. Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво
ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши реч Божију
служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам
осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо
поставити на ову службу.
Поглавље 22. Служитељ речи не треба да оставља долично
старање о важном да би са усрдношћу лично испуњавао мање
важно.
(Дап.6,2) Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика,
рекоше: Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око
трпеза. (Дап.6,4) А ми ћемо у молитви и у служби речи приљежно
остати.
Поглавље 23. Не треба се узносити или трговати службом
речи, ласкајући слушаоцима и задовољавајући властито
сластољубље или потребе, већ треба говорити као пред Богом и у
славу Божију.
(Мт.23,5-10) А сва дела своја чине да их људи виде; јер
проширују амајлије своје и праве велике скуте на хаљинама својим.
И воле зачеља на гозбама и прва места по синагогама. И да им се
клања по трговима, и да их људи зову: учитељу! И ви се не зовите
учитељи; јер је у вас један Учитељ, Христос, а вџ сте сви браћа. И

82
оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац,
који је на небесима. Нити се зовите наставници; јер је у вас један
Наставник, Христос. (Јн.7,16-18) Моја наука није моја, него Онога
који ме је послао. Ако хоће ко вољу његови да твори, познаће да ли
је ова наука од Бога, или ја сам од себе говорим. Који говори сам од
себе, своју славу тражи; а ко тражи славу Онога који га је послао,
тај је истинит и нема у њему неправде. (2.Кор.2,17) Јер ми нисмо
као многи они који тргују речју Божијом, него из искрености, као
од Бога, пред Богом, у Христу говоримо. (1.Сол.2,3-7) Јер наша
проповед није од заблуде, нити од нечистоте, ни у лукавству, већ
као што нас је Бог проверио да смо способни да нам се повери
јеванђеље, тако говоримо, а не као они који угађају људима, него
Богу који испитује срца наша. Јер, као што знате, никада не
наступисмо ради ласкања, нити због похлепе – Бог је сведок; не
тражећи славе од људи, ни од вас ни од других. Могли смо вам
бити на терету као Христови апостоли.
Поглавље 24. Служитељ речи своју власт не треба да
употребљава са намером да увреди потчињене, нити да се
превазноси над њима. Напротив, степен његовог чина треба да му
послужи као повод за веће смиравање пред њима.
(Мт.24,45-51) Ко је, дакле, тај верни и мудри слуга кога
постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на
време? Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да
чини тако. Заиста вам кажем: поставиће га над свим имањем
својим. Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: Неће мој господар
још задуго доћи; и почне тући другове своје, а јести и пити с
пијаницама; доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада, и у
час када не мисли, и расећи ће га напола, и даће му удео са
лицемерима; онде ће бити плач и шкргут зуба. (Јн.13,13-14) Ви ме
зовете Учитељем и Господом; и право велите, јер јесам. Кад вам,
дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни
другима прати ноге. (Лк.22, 24-27) А настаде препирка међу њима
који се од њих сматра даје већи. А он им рече: Цареви народа
господаре над њима и властодршци њихови називају се
добротвори. Али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека
буде као млађи, и старешина као слуга. Јер ко је већи, који седи за
трпезом или који служи? Није ли онај који седи за трпезом? А ја
сам међу вама као слуга. (Дап.20,17-19) Из Милита пак посла у Ефес
и дозва старешине црквене. И кад дођоше к њему, рече им: Ви

83
знате од првога дана када дођох у Азију, да бејах са вама све време.
Служећи господу са сваким смирењем и многим сузама и
напастима које ме снађоше од завера Јудејаца. (2.Кор.11,19-21) Јер
радо подносите безумне, пошто сте мудри; јер подносите ако вас
неко поробљује, ако вас неко ждере, ако вам одузима, ако се
надима, ако вас бије по образу. На срамоту говорим, као да ми
постадосмо немоћни.
Поглавље 25. Јеванђеље не треба продоведати из
свадљивости, зависти или супарништва.
(Мт. 12,18-19) Гле, слуга мој, кога изабрах, Љубљени мој, који
је по вољи душе моје: метнућу Дух свој на њега, и суд
незнабошцима јавиће. Неће се свађати ни викати, нити ће ко чути
по трговима гласа његова. (Фил.1,15-17) Једни, додуше, из зависти и
свађе проповедају Христа, а други од добре воље; тако да једни из
пркоса објављују Христа с нечистом намером, мислећи да ће
нанети жалост мојим оковима.
Поглавље 26. Ради проповеди Јеванђеља не треба користити
људска преимућства како се не би заклонила Божија благодат.
(Мт.11,25) Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово
сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима. (1.Кор.1,17)
Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповедам
Jеванђеље, не мудрим речима да се не обеснажи крст Христов.
(1.Кор.2,1-5) И ја дошавши к вама, браћо, не дођох с високим
речима или мудрошћу да вам јавим сведочанство Божије. Јер
расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то
распетога. И ја бих међу вама у слабости и у страху и у великом
трепету, и реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима
људске мудрости, него у показивању Духа и силе. Да вера ваша не
буде у мудрости људској него у сили Божијој.
Поглавље 27. Не треба мислити да успех проповеди зависи од
наших досетки, већ сву наду треба полагати на Бога.
(2.Кор.З,4-6) А такво поуздање имамо у Бога кроз Христа, не
да смо способни сами од себе што помислити, него је наша
способност од Бога, који нас и учини способним да будемо
служитељи Новога Завета. (2.Кор.4,7) А ово благо имамо у
земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас.
Поглавље 28. Онај коме је поверена јеванђелска проповед не
треба да стиче ништа више од онога што му је потребно за личне
потребе.

84
 (Мт.10,9-10) Не носите злата ни сребра ни бакра у појасима
својим, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће ни штапа; јер је
посленик достојан хране своје. (Лк.9,3) Ништа не узимајте на пут,
ни штапа, ни торбе, ни хлеба ни новаца, нити по две хаљине да
имате. (Дап.20,33-34) Сребра, или злата, или руха, ни од кога не
зажелех. Сами знате. (2.Тим.2,4) Ниједан се војник не уплићеу
послове обичног живота, да би угодио војводи.
Поглавље 29. На себе не треба узимати бриге о житејском
ради угађања људима који се са пристрашћем занимају тиме.
(Лк.12,13-14) Рече му пак неко из народа: Учитељу, реци брату
моме да подели са мном наслеђе. А он му рече: Човече, ко мене
постави судијом или делитељем над вама? (2.Тим.2,4) Ниједан се
војник не уплиће у послове обичног живота.
Поглавље 30. Они који ради угађања слушаоцима не
проповедају вољу Божију са смелошћу, тј. који угађају онима
којима хоће да се додворе, већ се не повинују власти Господњој.
(Јн.5,44) Како ви можете веровати када примате славу један
од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите? (Гал.1, 10)
Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов.
Поглавље 31. Онај ко поучава треба да има циљ да све уздигне
до савршенства, до мере раста пуноте Христове, и то свакога у
његовом чину.
(Мт.5,48) Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен
Отац ваш небески. (Јн. 17,20-21) Не молим пак само за њих, него и
за оне који због речи њихове поверују у мене: Да сви једно буду,
као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да
свет верује да си ме ти послао. (Еф.4,11-13) И Он даде једне као
апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као
пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за
сазидање тела Христова; док не достигнемо сви у јединство вере и
познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте
Христове.
Поглавље 32. Оне који су непријатељски расположени треба
уразумљивати са незлобивошћу и кротошћу, очекујући њихово
покајање, све док се не испуни мера старања о њима.
(Мт. 12,19-20) Неће се свађати ни викати, нити ће ко чути по
трговима гласа његова. Трску стучену неће преломити и жижак
тињајући неће угасити докле не доведе правду до победе. (2.Тим.2,
24-26) Слуга пак Господњи не треба да се свађа, него да буде тих

85
према свима, поучан, незлобив, који са кротошћу кара оне који се
противе, еда би им како Бог дао покајање за познање истине, и да
се избаве из замке ђавола.
Поглавље 33. Треба бити попустљив, не нападајући упорно на
оне који се из страха или бојажљивости одричу прихватања
проповедане речи.
(Лк.8,37) И мољаше га сав народ из околине гадаринске да
оде од њих; јер беху обузети страхом великим. А он уђе у лађу и
врати се.
Поглавље 34. Треба се удаљавати од оних који из
неосетљивости не примају јеванђелску проповед и не користити
се њиховим услугама, чак ни ради неопходних потреба тела.
(Мт.10,14) Ако вас ко не прими нити послуша речи ваше,
излазећи из куће, или из града онога, отресите прах са ногу својих.
(Лк.10,10-11) И у који год град уђете и не приме вас, изишавши на
тргове његове, реците: И прах што нам је прионуо од града вашега
за ноге наше отресамо вам. Али ово знајте да вам се приближило
Царство Божије! (Дап.18,5-6) И када сиђоше из Македоније Сила и
Тимотеј, устрептала духа Павле сведочаше Јудејцима да је Исус -
Христос. Но пошто се противљаху и хуљаху, отресе хаљине своје и
рече им: Крв ваша на главе ваше; ја сам чист, и од сада идем
незнабошцима.
Поглавље 35. Треба се удаљавати од људи који остају
непокорни и после свестраног старања о њима.
(Мт.23,37-38) Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и
засипаш камењем послане теби, колико пута хтедох да саберем
чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не
хтедосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста. (Дап.13,46-47)
Вама је најпре требало да се говори реч Божија; али пошто је
одбацујете, и не сматрате себе достојнима вечнога живота, ево
обраћамо се незнабошцима. Јер нам тако заповеди Господ:
Поставих те за светлост незнабошцима, да будеш на спасење до
краја земље. (Тит.3,10-11) Човека јеретика по првоме и другоме
саветовању клони се, знајући да се такав изопачио, и греши; самога
себе је осудио.
Поглавље 36. Са свима и у сваком делу треба са тачношћу
извршавати речи Господње, ништа не чинећи по пристрашћу.

86
 (1.Тим.5,21) Преклињем те пред Богом и Господом Исусом
Христом и изабраним анђелима да ово држиш без двоумљења, и да
не чиниш ништа по пристрасности.
Поглавље 37. Служитељ речи треба све да чини и говори са
опрезношћу и после много испитивања, са циљем да угоди Богу, као
човек који има потребу за одобравањем и сведочењем и оних који су
му поверени.
(Дап.20,18-19) И кад дођоше к њему, рече им: Ви знате од
првога дана када дођох у Азију, да бејах са вама све време. Служећи
господу са сваким смирењем и многим сузама и напастима. (Дап.
20,33-34) Сребра, или злата, или руха, ни од кога не зажелех. Сами
знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише
ове руке моје. (1.Сол.2,10) Ви и Бог сте сведоци како се свето и
праведно и непорочно владасмо пред вама који верујете.

Правило 71. О ономе што је изравно заповеђено

служитељима.
Поглавље 1. Набрајање онога што је изравно речено о
епископима и презвитерима.
(1.Тим.3,1-2) Истинита је реч: ако ко епископство жели, добро
дело жели. Али епископ треба да је без мане, једне жене муж,
трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава. (1.Тим.5,1-
2)Старца не карај, него саветуј као оца; младиће као браћу; старице
као матере; младе као сестре, у свакој чистоти. (2.Тим.2,22-24) Бежи
од младалачких жеља, а држи се правде, вере, љубави, мира са
свима који призивају Господа од чистога срца. А лудих и неуких
запиткивања клони се, знајући да рађају свађе; слуга пак Господњи
не треба да се свађа, него да буде тих према свима, поучан,
незлобив. (2.Тим.3,10-11) А ти си следовао мојој науци, живљењу,
настројењу, вери, дуготрпљењу, љубави, истрајности, гоњењима,
страдањима. (Тит.1,5-6) Зато те оставих на Криту да уредиш што је
недовршено, и да поставиш по свима градовима старешине, као
што ти ја заповедих: Ако је ко без мане, једне жене муж, и има децу
верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна.
Поглавље 2. О ђаконима.
(Дап.6,5-6) И табраше Стефана, човека испуњенога вером и
Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и
Пармена, и Николу прозелита из Антиохије. Ове поставише пред

87
апостоле и они помоливши се Богу положише руке на њих.
(1.Тим.З,8) Тако и ђакони треба да буду частити, не дволични, не
који много вина пију, не лакоми.

Правило 72. О слушаоцима.

Како они који се уче треба да разликују духовне учитеље од
недуховних? Какво према њима треба да имају расположење и како
да примају њихове поуке?
Поглавље 1. Слушаоци које поучавају у Писму треба да
испитују оно што говоре учитељи, те да сагласно са Писмом
примају, а несагласно одбацују. Од оних који се држе таквих
[несагласних] учења треба још више да се одвраћају.
(Мт.18,7; 9) Тешко човеку оном кроз кога долази саблазан. И
ако те око твоје саблажњава, извади га. (Јн.10,1) Заиста, заиста вам
кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом
месту, он је лопов и разбојшк. (Јн.10,5) А за туђином неће поћи,
него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца. (Гал.1,8) Али
ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него
што вам проповедасмо, анатема да буде! (1.Сол.5,20-22) Пророштва
не презирите, све испитујте, добра се држите. Од зла у сваком виду
уклањајте се.
Поглавље 2. Они који немају много знања из Писма као
особени знак светих треба да сматрају плодове Духа. Оне који их
имају треба да прихватају, а оне који их немају да одбацују.
(Мт.7,15-16) Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у
оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима
њиховим познаћете их. (Фил.3,17) Угледајте се на мене, браћо, и
гледајте на оне који тако живе као што нас имате за пример.
Поглавље 3. Оне који исправно уче речи истине треба
примати као самог Господа, у славу Господа нашег Исуса Христа,
који их је послао.
(Мт.10,40) Који вас прима, мене прима. (Јн.13,20) Који прима
онога кога пошаљем, мене прима. (Лк.10,16) Ко вас слуша мене
слуша. (Гал.4,14) И искушење моје на телу моме не презресте нити
попљувасте, него ме примисте као анђела Божија, као Христа
Исуса.
Поглавље 4. Онај ко се не покорава онима које је Господ
послао бешчасти не само њих, већ и Онога ко их је послао,

88
навлачећи на себе осуду већу од оне која је изречена Содомљанима и
Гоморанима.
(Мт.10,14-15) Ако вас ко не прими нити послуша речи ваше,
излазећи из куће, или из града онога, отресите прах са ногу својих.
Заиста вам кажем: Лакше ће бити земљи содомској и гоморској у
дан Суда неголи граду ономе. (Лк.10,16) И ко се вас одриче, мене се
одриче. (1.Сол.4,8) Који, дакле, одбацује, не одбацује човека него
Бога, који је и дао Светога Духа свога вама.
Поглавље 5. Учење заповести Господњих треба прихватити
као учење које нам омогућује вечни живот и Царство небеско.
Њега треба испуњавати са усрђем, чак и ако нам изгледа тешко.
(Јн.5,24) Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује
Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него
је прешао из смрти у живот. (Дап.14,21-22) И проповедајући
јеванђеље граду ономе и придобивши много ученика, вратише се у
Листру и Иконију и Антиохију, утврђујући душе ученика и
саветујући их да остану у вери, и да нам кроз многе невоље ваља
ући у Царство Божије.
Поглавље 6. Изобличавање и приговор треба да се примају
као лекарство којим се истребљује немоћ и васпоставља здравље.
Из тога је очигледно да они који се претварају кротки из страсти
човекоугађања и који не изобличавају оне који греше посезају на сам
истински живот.
(Мт.18,15) Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га
насамо; ако те послуша добио си брата свога. (1.Кор.5,4-5) У име
Господа нашег Исуса Христа кад се саберете ви и мој дух, са силом
Господа нашега Исуса Христа, да се такав преда сатани на мучење
тела, да би се дух спасао у дан Господа Исуса. (2.Кор.7,8-10) Јер ако
вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим
да она посланица, ако и за мало, ожалости вас. Сада се радујем, не
што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се
ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас. Јер
жалост која је по Богу доноси покајање за спасење. (Тит.1,13) Због
тога карај их без поштеде, да буду здрави у вери.

89
 Правило 73. О онима који живе у супружанству.
Поглавље 1. Муж од жене или жена од мужа не треба да се
одваја, изузев ако је неко од њих ухваћен у прељуби, или налази
сметњу за благочашће.
(Мт,5,31-32) Тако је казано: Ко опгпусти жену своју, нека јој
да књигу отпусну. А ја вам кажем да сваки који отпусти жену своју,
осим због прељубе, наводи је да чини прељубу; и који се ожени
отпуштеницом, прељубу чини. (Лк.14,26) Ако неко дође мени и не
мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и
душу своју, не може бити мој ученик. (Мт.19,9) А ја вам кажем: Ко
отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини
прељубу; и ко се ожени отпуштеницом, чини прељубу. (1.Кор.7,10-
11) А ожењеним и удатим заповедам, не ја него Господ, да се жена
од мужа не раздваја; ако ли се пак и раздвоји, нека остане неудата,
или нека се помири с мужем; и муж да не оставља жену.
Поглавље 2. Онај ко је отпустио своју жену не сме да се жени
са другом, нити други сме да се жени са отпуштеном женом.
(Мт.19,9) А ја вам кажем: Ко отпусти жену своју, осим за
прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и ко се ожени
отпуштеницом, чини прељубу.
Поглавље 3. Човек треба да воли своју жену љубављу којом је
Христос волео Цркву, предавши себе да би је осветио.
(Еф.5,25-26) Мужеви, волите своје жене као што и Христос
заволе Цркву и себе предаде за њу, да је освети, очистивши је
крштењем у води речју. (Еф.5,28) Таку су дужни и мужеви да воле
своје жене као своја тела; јер који воли своју жену, самога себе
воли.
Поглавље 4. Творећи вољу Божију, жене треба да се повинују
својим мужевима, као што се Црква повинује Христу.
(Еф.5,22-24) Жене, покоравајте се својим мужевима као
Господу, јер муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви, и
Он је спаситељ тела. Но као што се Црква покорава Христу, тако и
жене у свему својим мужевима. (Тит.2,4-5) Да уразумљују младе
жене: да воле мужеве, да воле децу, да буду разборите, чедне,
кућанице, добре, покорне својим мужевима, да се не би хулило на
реч Божију.
Поглавље 5. Жене не треба да се украшавају ради увећања
лепоте, већ су обавезне да сво своје старање и бригу посвете

90
добрим делима. Тај украс треба да сматрају истинитим и
приличним Хришћанкама.
(1.Тим.2,9-10) Исто тако, и жене у пристојном оделу, стидом и
частитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни
бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим делима, као што
приличи женама које се приволеше богопоштовању.
Поглавље 6. Жене у цркви треба да ћуте; а кући да се баве
разговорима о угађању Богу.
(1.Кор. 14,34-35) Жене ваше у црквама да ћуте; јер њима није
допуштено да говоре, него да се покоравају, као што и Закон
гоеори. Ако ли хоће шта да науче, нека код куће питају своје
мужеве; јер је неприлично жени да говори у цркви. (1.Тим.2,11-15)
Жена нека се учи у миру са сваком покорношћу; али жени не
допуштам да буде учитељ, нити да влада мужем, него да буде
мирна. Јер је Адам саздан први, затим Ева; и Адам се не превари, а
жена преварена, постаде преступница; али ће се спасти рађањем
деце, ако остану у вери и љубави и у светињи са частитошћу.

Правило 74. О удовицама.

Поглавље 1. Удовица која још има телесну крепост треба свој
живот да проводи у старању и марљивости, сећајући се онога што
је апостол рекао и посведочио о Срни.
(Дап.9,36) А у Јопи беше једна ученица, по имену Тавита, што
преведено значи Срна, и она беше пуна добрих дела и милостиња
које чињаше. (Дап.9,39) А Петар уставши отиде с њима; и кад дође
уведоше га у горњу собу и скупише се око њега све удовице
плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна док је
била с њима. (1.Тим.5,9-10) Да се не уписује у удовице млађа од
шездесет година, која је била жена једнога мужа. Осведочена у
добрим делима, ако је децу одгајила, ако је гостољубива била, ако
је светима ноге прала, ако је невољнима помагала, ако је ишла за
сваким добрим делом.
Поглавље 2. Удовица која је испитана у врлинама које је
набројао апостол и која је ступила у ред правих удовица треба да
пребива у мољењима и молитвама, постећи дан и ноћ.
(Лк.2,36-37) И беше Ана пророчица, кћи Фануилова, од
племена Асирова, већ поодмаклих година, која је седам година
живела са мужем од девојаштва свога; и она, удовица од око

91
осамдесет и четири године, не одлажаше од храма, и служаше Богу
дан и ноћ постом и молитеом. (1.Тим.5,5-6)А права удовица и
усамљеница нада се у Бога и проводи у молитвама и мољењима
ноћ и дан. А она која се одала насладама, жива је умрла.

Правило 75. О робовима и господарима.

Поглавље 1. Робови су дужни да се у славу Божију повинују
својим господарима по телу са свом усрдношћу и у свему у чему се
не нарушава заповест Божија.
(Еф.6,5-8) Робови, будите послушни својим господарима по
телу, као Христу, са страхом и трепетом, у простоти срца свога, не
радећи само привидно као да угађате људима, него као слуге
Христове, творећи вољу Божију од срца, служећи драговољно као
Господу, а не као људима. Знајући да ће сваки ако што добро
учини, то примити од Господа, био роб или слободњак. (1.Тим,6,1-
2) Они који су робови под јармом нека своје господаре сматрају
достојнима сваке части, да се не би хулило на име Божије и на
учење. А који имају вернике за господаре, нека не буду према њима
немарни зато што су браћа, него нека им још боље служе, јер су ти
који примају њихово доброчинство, верни и мили. (Тит.2,9-10)
Робови да буду послушни својим господарима, да им буду угодни у
свему, да не противрече, да не краду, него да показују потпуну
верност у свему, да би науку Спаситеља нашег Бога красили у
свему.
Поглавље 2. Сећајући се истинског Господара, господари
треба и сами да, у страху Божијем по својим силама, својим
робовима чине оно чиме им они служе, у снисходљивости
подражавајући Господа.
(Јн.13,3-5) Знајући Исус да му је Отац све дао у руке, и да од
Бога изиђе, и Богу иде, устаде од вечере и скиде горње хаљине, па
узе убрус и опаса се њиме; потом усу воду у умиваоник, и поче
прати ноге ученицима и отирати убрусом којим беше опасан. (Јн.
13,13-15) Ви ме зовете Учитељем и Господом; и право велите, јер
јесам. Кад вам, дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте
дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао пример да, као
што ја учиних вама, и ви чините. (Еф.6,9)И ви господари, чините
то исто њима, без претње, знајући да је и њихов и ваш Господар на
небесима, а Он не гледа које ко.

92
 Правило 76. О деци и родитељима.
Поглавље 1. Деца треба да поштују родитеље и да им буду
послушни у свему што не омета испуњавање заповести Божијих.
(Лк.2,48) И мати његова рече: Чедо, што нам тако учини? Ево
отац твој и ја тражисмо те с болом. (Лк.2,51) И сиђе с њима и дође у
Назарет; и беше им послушан. (Еф.6,1-3) Децо, слушајте своје
родитеље у Господу, јер је ово праведно. Поштуј оца свога и матер;
ово је прва заповест с обећањем: Да ти добро буде, и да дуго
поживиш на земљи.
Поглавље 2. Родитељи треба да васпитавају своју децу у
учењу и заповестима Господњим са кротошћу и дуготрпљењем.
Колико зависи од њих, они не треба да дају никакав повод за гнев и
скорби.
(Еф.6,4) И ви очеви, не раздражујте децу своју, него их
подижите у васпитању и науци Господњој. (Кол.3,21) Очеви, не
раздражујте деце ваше, да не клону духом.

Правило 77. О девственицама.

Поглавље. Девственице треба да су слободне од сваке бриге
садашњега века како би могле без расејаности да благодаре Богу у
уму и телу, у нади на Царство небеско.
(Мт.19,12) А има ушкопљеника који су сами себе ушкопили
Царства ради небескога. Ко може примити, нека прими! (1.Кор.7,
32-35) А ја хоћу да сте ви безбрижни. Ко је неожењен брине се за
Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за
овосветско, како ће угодити жени. Разликује се и жена од девојке.
Која је неудата брине се за Господње, како ће угодити Господу, да
буде света и телом и духом; а која је удата брине се за овосветско,
како ће угодити мужу. А ово говорим за вашу сопствену корист, не
да вам наметнем замку, него за благообразно и истрајно служење
Господу, у сабраности.

Правило 78. О војницима.

Поглавље. Војницима се не дозвољава да вређају и клеветају.

93
 (Лк.3,14) А питаху га и војници говорећи: А шта ћемо ми
чинити? И рече им: Никога да не злостављате нити кога да
опадате, и будите задовољни својом платом.

Правило 79. О владарима и поданицима.

Поглавље 1. Владари треба да штите наредбе Божије.
(Рим.13,3-4) Јер старешине нису страх за добра дела него за
зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро, и имаћеш
похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш
бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да
излије гнев на онога који зло чини.
Поглавље 2. Вишим властима се треба повиновати у свему
што не омета испуњавање заповести Божијих.
(Рим.13,1-3) Свака душа да се покорава властима које владају,
јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су
установљене. Зато ко се противи властима противи се уредби
Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе. Јер старешине
нису страх за добра дела него за зла. (Дап.5,29) Богу се треба
покоравати више него људима. (Тит.3,1) Напомињи им да буду
покорни и послушни поглаварствима и властима, спремни за свако
добро дело.

Правило 80. Какви уопште, по захтеву Речи Божије, треба

да буду Хришћани и служитељи?
Какви, по захтеву Речи Божије, треба да буду Хришћани.
Поглавље 1. Као ученици Христови, који се саображавају са
оним што виде у Христу или што од Њега слушају.
(Мт.11,29) Узмите јарам мој на себе и научите се од мене.
(Јн.13,13-15) Ви ме зовете Учитељем и Господом; и право велите, јер
јесам. Кад вам, дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте
дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао пример да, као
што ја учиних вама, и еи чините.
Поглавље 2. Као овце Христове, које слушају само глас
сопственог Пастира и за Њим иду.
(Јн.10,27) Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за
мном иду. (Јн.10,5) А за туђином неће поћи, него ће побећи од
њега, јер не познају глас туђинаца.

94
 Поглавље 3. Као лозе Христове, које су у Христу укорењене, у
Њему плодоносне, и чине и имају све што је Христу својствено и
Њега достојно.
(Јн.15,5) Ја сам чокот, а ви лозе,
Поглавље 4. Као удови Христови који су у сваком вршењу
заповести Гошодњих и дару Светога Духа савршени, сагласно
достојанству Главе која је Христос.
(1.Кор.6,15) Не знате ли да су телеса ваша уди Христови?
(Еф.4,15-16) Него да будемо истински у љубави да у свему
узрастемо у Онога којије глава – Христос. Од кога све тело,
састављено и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један
другог потпомаже по мери сваког појединог члана, чини да тело
расте на изграђивање самога себе у љубави.
Поглавље 5. Као невеста Христова, која чува чистоту,
саображавајући се једино са вољом Женика.
(Јн.3,29) Ко има невесту женик је. (2.Кор.11,2) Јер вас обручих
мужу јединоме, да девојку чисту приведем Христу.
Поглавље 6. Као Божији храмови, који су свети, чисти и
испуњени једино оним што припада служењу Богу.
(Јн.14,23) Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој
љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити.
(2.Кор.6, 16) Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу
се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог.
Поглавље 7. Као чиста и беспрекорна жртва Богу, која у свим
удовима и.деловима чува исправно богопоштовање.
(Рим.12,1) Молим вас, дакле, браћо, ради милости Божије да
дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје
духовно богослужење.
Поглавље 8. Као чеда Божија, која се преображавају у образ
Божији по мери која је дата човеку.
(Јн.13,33) Дечице, још сам мало с вама. (Гал.4,19) Дечице моја,
коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама!
Поглавље 9. Као светлост у свету. Стога они не допуштају
грех у себи, просвећујући оне који им се приближавају познањем
истине како би постали оно што треба, или како би се показало
шта су.
(Мт.5,14) Ви сте светлост свету. (Фил.2,15) Да будете
беспрекорни и частити, деца Божија непорочна усред рода
неваљалог и поквареног, у коме сијате као светила васиони.

95
 Поглавље 10. Као со земљи. Стога се они који ступају са
њима у општење обнављају духом за нетрулежност.
(Мт.5,13) Ви сте со земљи.
Поглавље 11. Као реч живота. Јер, умртвљивањем за садашње
уверавају у наду на истински живот.
(Фил.2,15-16) Да будете беспрекорни и частити, деца Божија
непорочна усред рода неваљалог и поквареног, у коме сијате као
светила васиони, држећи речи живота на моју похвалу за дан
Христов.
Какви, по захтеву Речи Божије, треба да буду они којима је
поверена јеванђелска проповед.
Поглавље 12. Као апостоли и служитељи Христови и верни
управитељи тајни Божијих, који делом и речју неуморно
испуњавају само наредбе Господње.
(Мт.10,16) Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. (Мт.28,
19) Идите, дакле, и научите све народе. (1.Кор.4Д-2) Тако да нас
људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих. А
од управитеља се, дакле, тражи да се сваки нађе веран.
Поглавље 13. Као проповедници Царства небеског, ради
сатирања онога који има моћ смрти у греху.
(Мт.10,7) И ходећи проповедајте и казујте да се приближило
Царстео небеско. (2.Тим.4,1-2) Ја те, дакле, заклињем пред Богом и
Господом нашим Исусом Христом, који ће судити живима и
мртвима јављањем својим и Царством својим: Проповедај реч.
Поглавље 14. Као образац и правило благочашћа, како би у
онима који иду за Господом у свему изазивали исправност, а у
непокорнима изобличавали преступ.
(Фил.3,13-16) Што је за мном заборављам, а стремим за оним
што је преда мном. И трчим према циљу ради награде небескога
призвања Божијега у Христу Исусу. Ми, дакле, који смо савршени,
овако да мислимо; ако ли што другачије мислите, и ово ће вам Бог
открити. Уосталом, оно што смо достигли, тога правцла да се
држимо и исто да мислимо. (1.Тим.4,12) Буди образац вернима у
речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти. (2.Тим.2,15)
Постарај се да се покажеш ваљан пред Богом, трудбеник који се
нема чега стидети и који право управља речју истине.
Поглавље 15. Као очи у телу, како би разликовали добро и зло
и удове Христове управљали ка њиховим обавезама.

96
 (Мт.6,22) Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде
здраво, све ће тело твоје светло бити.
Поглавље 16. Као пастири оваца Христових, који се не одричу
да положе душу своју за њих, трудећи се да им саопште Јеванђеље
Божије.
(Јн.10Д1) Пастир добри душу своју полаже за овце. (Дап.20,
28) Пазите, дакле, на себе и све стадо у коме вас Дух Свети постави
за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу
својом.
Поглавље 17. Као лекари, како би великим саосећањем,
саобразно са звањем учења Господњег, лечили душевне немоћи и
приводили ка здрављу и постојаном животу у Христу.
(Мт.9,12) Не требају здрави лекара него болесни. (Рим.15,1)
Дужни смо пак ми јаки слабости слабих носити.
Поглавље 18. Као оци и васпитачи својих чеда, који су са
великом ватреношћу љубави у Христу спремни да им предају не
само благовест Христову, него и душу своју.
(Јн.13,33) Дечице,још сам мало с вама. (1.Кор.4,15) Јер вас у
Христу Исусу ја родих јеванђељем. (1.Сол.2,7) Бејасмо благи међу
вама као дојиља када негује своју децу. Тако смо чезнули за вама,
да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије него и душе
наше, зато што нам бејасте омилели.
Поглавље 19. Као Божији сарадници, који су се свецело
посветили Цркви и делима која су достојна Бога.
(1.Кор.З,9) Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија
њива, Божија грађевина.
Поглавље 20. Као садитељи Божијих лоза, који не саде
ништа туђе чокоту, тј. Христу, и ништа неплодно, већ са сваким
раченијем поправљају оно што је својствено том Чокоту и
плодоносно.

(Јн.15,1-2) Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноград

Сваку лозу на мени која не рађа рода одсеца је; а сваку која род
рађа чисти је да више рода роди. (1.Кор.З,6) Ја посадих, Аполос
зали, али Бог учини да узрасте.
Поглавље 21. Као градитељи храма Божијег, који припремају
душу сваког како би је учинили одговарајућом темељу апостола и
пророка.

97
 (1.Кор.3,10-11) По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као
мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки
нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити
осим постојећег, који је Исус Христос. (Еф.2,19-22) Тако, дакле,
нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и
домаћи Божији, назидани на темељу апостола и пророка, где је
угаони камен сам Исус Христос, на коме сва грађевина, складно
спојена, расте у храм свети у Господу, у кога се и ви заједно
уграђујете у обиталиште Божије у Духу.
Поглавље 22. Шта је својствено Хришћанину? Вера која кроз
љубав дела (Гал.5,6). Шта је својствено вери? Несумњива увереност
у истину богонадахнутих речи, која се не колеба никаквим
помислима које наводи природна потреба, или се прикрадају под
видом благочашћа. Шта је својствено верноме? Да се пружа ка
таквој уверености у силу реченога, и да се не усуђује да билошта
одбије или дода. Јер, ако је све што није од вере – грех (Рим. 14,23),
и ако је вера од проповеди, а проповед од речи Божије (Рим. 10,17),
онда је грех и све оно чега нема у богонадахнутом Писму, будући
да није од вере. Шта је својствено љубави према ближњем?
Избегавање своје угодности, ради искања душевне и телесне
добробити љубљеног.
Шта је својствено Хришћанину? Да се роди одозго у крштењу
водом и Духом. Шта је својствено рођеном водом? Као што је
Христос једном умро греху, тако и он треба да је мртав и
непокретан за сваки грех, по написаном: Или зар не знате да сви
који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако
се с њим погребосмо кроз крштење у смрт. Знајући ово, да се стари
човек разапе с Њиме, да би се уништило тело греховно, да више не
робујемо греху (Рим.6,3-4; 6). Шта је својствено рођеном Духом? Да
у даној мери постане као и Онај од кога је рођен, као што је
написано: Што је рођено од тела, телоје; а штоје рођено од Духа,
дух је (Јн.3,6). Шта је својствено рођеноме одозго? Да свуче старога
човека са делима његовим и похотама, и да се обуче у новога, који
се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао
(Кол.3,9-10), сагласно са реченим: Јер који се год у Христа
крстисте, у Христа се обукосте (Гал.3,27).
Шта је својствено Хришћанину? Да се очисти од сваке
нечистоте тела и духа Крвљу Христовом, да твори светињу у страху
Божијем и љубави Христовој, да нема нечистоте или порока или

98
нечег сличног, већ да је свет и непорочан, будући да једе Тело
Христово и пије Крв. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и
пије Ц.Кор.11,29). Шта је својствено онима који једу Хлеб и пију из
чаше Господње? Да чувају непрестано сећање на Умрлог за нас и
Васкрслог. Шта је својствено ономе који има такво сећање? Да
више не живи себи, него Ономе који је умро за њих и васкрсао.
Шта је својствено Хришћанину? Да његова правда изобилује
у свему изнад књижевника и фарисеја, по мери учења које је
предано у Јеванђељу Господњем.
Шта је својствено Хришћанину? Да воли ближњега кас што је
Христос нас заволео.
Шта је својствено Хришћанину? Да пред собом гледа Господа
у свему.
Шта је својствено Хришћанину? Да сваки дан и час буде
бодар и спреман за савршено угађање Богу, знајући да ће Господ,
доћи у час у који га нећемо очекивати.

99
 О ПОДВИЖНИШТВУ

Смернице подвижништва
Упечатљиви су укази царски који се објављују поданицима,
али су још знаменитије царске наредбе војницима. И онај ко жели
горњи и велики чин, који хоће да увек буде саподвижник Христов,
треба пажљиво и као војничко наређење да слуша велике речи: Ко
мени служи, за мном нека иде, и где сам ја онде ће и слуга мој бити
(Јн.12,26). Где је Цар Христос? Наравно, на небу. Туда и ти, војниче,
треба да управљаш своје хођење. Стога заборави сваки земни
покој.
Ни један војник не гради кућу, не стиче поља, не упушта се у
различите куповине ради увећања имовине. Ниједан се војник не
уплиће у послове обичног живота, да би угодио војводи (2.Тим.2, 4).
Војник прехрану добија од цара. Њему није потребно да сам
набавља храну: он уопште не треба да се брине о томе. Њему ће
свагде царски поданици отворити врата по заповести царској. Он
не мора да се брине о кући. Он има шатор на широком путу и
хране колико му треба, и сна колико му је природа дала. Он
[подноси] многе походе и бдења, и врућину и хладноћу, битке са
противницима, изузетне опасности, много пута и близину смрти,
али славне смрти. Он прима и почасти и дарове царске. Веома је
тежак живот његов у време рата, али је угодан у доба мира. Као
награда за јунаштво и венац за добар живот у подвизима, њему се
поверава начелство, именује се царевим пријатељем, има приступ
цару, удостојава се да поздравља царску десницу, да прима
одликовања из цареве руке, да влада над његовим подређенима и
заузима се за пријатеље по њиховој потреби.
Дакле, војниче Христов, узевши мале примере из људских
дела, размисли о вечним добрима. Определи се за живот без дома,
без дружења, без стицања. Постани независан, ослободивши се
свих световних брига. Нека те не везује ни жудња за женом, ни
старање о деци. Јер, то није могуће ономе ко војује за Бога. Јер,
оружје нашега војевања није телесно, него силно Богом (2.Кор.
10,4). Нека те не савладава телесна природа и нека те не притиска
против воље. Нека те од слободног не начини сужњем. Немој се

100
старати да на земљи оставиш децу, него да усходиш на небо. Не
привијај се плотском супружништву, него стреми ка духовном.
Рађај душе и духовно васпитавај децу. Угледај се на небеског
Женика, обарај побуне невидљивих непријатеља, ратуј против
поглаварстава и власти (Еф.6,12), изгонећи их најпре из своје душе
(да не би имали никаквог удела у теби), а затим и из срдаца оних
који ти прибегавају и постављају те за вођу и заштитника, које
штити реч твоја. Обарај помисли које устају на веру Христову.
Речју благочашћа ратуј са нечастивим и злим помислима. Јер,
речено је: Обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против
познања Божијега(2.Кор. 10,4-5). А највише се уздај у десницу
великог Цара. Чим се покаже, она одмах улива страх и противнике
нагони у бекство. А ако Њему угодно буде да покажеш одважност у
опасностима и ако зажели да своју војску уведе у битку са
противничком војском, ти буди истрајан у сваком напору,
непоколебиве душе усред опасности, радо прелазећи из земље у
земљу, са мора на море. Јер, речено је: А кад вас потерају, бежите
из града у град (Мт.10,23). И када будеш принуђен да се појавиш на
суђењу, да станеш пред управљаче, да трпиш нападе гомиле, да
гледаш страшни изглед џелата, да слушаш његов сурови глас, да
поднесеш ужасни изглед справа за мучење, да изађеш на муке, да
се подвизаваш до смрти, немој губити веру, већ имај пред очима
Христа, који је тебе ради све то издржао. Знај да Христа ради и ти
мораш претрпети зло. И тада ћеш победити, будући да идеш за
Царем победником, који жели да и ти постанеш учесник Његове
победе.
Уколико и умреш, нећеш бити побеђен, него ћеш управо
задобити најсавршенију победу, до краја у себи сачувавши
непоколебиву истину и постојану одважност за њу. И прећи ћеш из
смрти у вечни живот, од бешчашћа код људи до славе у Богу, из
патње и мука у свету до вечног покоја са анђелима. Земља те није
прихватила као свог грађанина, али те прихвата небо. Свет те је
прогонио, али ће те понети анђели и представити Христу, те ћеш
се назвати пријатељем и чућеш најжељенију похвалу: Добро, слуго
добри и верни (Мт.25,23), добри војниче, подражаватељу Владике,
следбениче Цара. Наградићу те својим даровима. Послушаћу речи
твоје, јер си и ти слушао моје. Молићеш се за спасење браће која се
труди и са заједничарима вере, са тајницима свете љубави
примићеш од цара учешће у добрима. Ликоваћеш вечним

101
ликовањем, бићеш венценосац међу анђелима, под скиптром Цара
царујући над твари и вечно блаженујући у лику блажених. А ако
пожели да те и после подвига још остави у свету, како би извршио
већи број разноврсних подвига и многе спасао од видљивих и
невидљивих борби, и на земљи ће твоја слава бити велика:
поштоваће те пријатељи, који ће у теби наћи заступника,
помоћника и доброг молитвеника. Једни ће те нахранити као
доброг војника, други ће те поштовати као храброг ратника, а неки
ће те поздрављати и са радошћу дочекивати примајући те, како
каже Павле, као анђела Божијега, као Христа Исуса (Гал.4,14).
Такви су и томе слични примери војевања Божијег.
Ова беседа се не односи само на мушкарце. Христу војује и
женски пол, који се уписује у војску из душевне храбрости и који се
не одбацује због телесне слабости. И многе жене се истакоше исто
као и мушкарци. Има и таквих које су се чак и више прославиле.
Такве су напуниле девственички лик. Оне сијају подвизима
исповедања и победама мучеништва. И самог Господа су, при
Његовом доласку, пратили не само мушкарци, него и жене. И
једни и други су служили Спаситељу.
Пошто су такве и тако славне награде које су припремљене
онима који војују за Христа, нека такво војевање пожеле и очеви за
синове и мајке за кћери. Нека приведу оне које су родили,
наслађујући се вечним надама, којима ће се приопштити њихова
деца и желећи да имају заступнике и добре молитвенике код
Христа. Немојмо бити малодушни због деце, нити се плашимо ако
се помуче, већ се радујмо што ће се прославити. Посветимо
Господу оне које нам је даровао, како бисмо и ми били учесници у
слави своје деце, када сами себе са њима приведемо и посветимо
Господу. Људима који су тако ревносни и који се тако прекрасно
подвизавају може се рећи речима псалмопојца: Благословени сте
ви Господу, који је створио небо и земљу (Пс.113,23). О њима се, по
примеру Мојсија, можемо помолити: Благослови, Господе, дела
њихова и порази гордост оних који устају на њих (Пон. Зак.33,11).
Будите храбри као они који не знају за страх и одважно обављајте
течење своје ради вечних венаца у Христу Исусу Господу нашем,
коме слава у векове. Амин.

102
Беседа о подвижништву и поука о одрицању од света и
духовном савршенству

Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас

одморити, каже Божанствени глас (Мт.11,28), указујући или на
тамошњи или на овдашњи покој. Ипак, позивајући нас, Он без
сумње саветује да најпре одбацимо бреме прекомерног иметка,
препуштајући: га потребитима. Затим, одбацивши сво мноштво
грехова, који настају од прекомерног стицања, кроз доброчинство
и исповест, треба да притекнемо крстоносном монашком животу.
Стога је онај ко намерава да се повинује Христу и ко хита ка
сиромаштвољубивом и безметежном животу заиста достојан
дивљења и ублажавања.
Међутим, молим да се то не чини без испитивања. Нека нико
не замишља лагодан живот и спасење без борбе. Боље је да се
унапред [човек] вежба у подношењу телесних и духовних патњи.
Јер, ако се подвргне неочекиваној борби, и потом нема снаге да се
супротстави искушењима која наилазе, он ће се са срамотом и
подсмехом поново упутити натраг ономе од чега је отишао,
враћајући се у свет са душевном осудом и постајући саблазан за
многе. Јер, тада ће свима пружити повод да закључују о
немогућности живота у Христу. Ту опасност познајете сви који
читате Јеванђеље, у коме Божанствени глас каже: Боље би му било
да му се воденични камен обеси о врат и да га баце у море, него да
саблазни једнога од ових малих (Лк.17,2). Јер, њему ће се судити не
само као војнику који је напустио своје редове, него и за пропаст
оних које наведе на зло. И нека не мисли да убеђује себе погубним
умовањима како ће, наводно, и живећи у свету, умилостивити Бога
добрим делима: за њега је то немогуће. Јер, онај ко у животу који је
безгрешан, због своје нерасејаности, није могао да издржи нападе
непријатеља, зар ће ће у многогрешном животу, којим сам
непријатељ руководи, успети у било којој врлини? Но, чак и да
успе да уреди свој сопствени живот, он свеједно неће избећи осуду
због тога што је оставио Христа, попут ученика који се помињу у
Јеванђељу, о којима божанствени јеванђелиста сведочи: Многи од
ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху за Исусом,

103
говорећи: Тврда је беседа Његова. Ко је може слушати (Јн.6,66;
60).
Стога је човекољубиви Бог, старајући се о нашем спасењу,
људском животу дао две различите усмерености, тј. брак и
девичанство. Онај ко није у стању да поднесе подвиг девствености,
ступа у заједнички живот са женом, знајући да се од њега захтева
да се брине о целомудрености, светости и уподобљењу онима који
су у браку и при васпитању деце живели свето. Такав је у Старом
Завету био Авраам, који се прославио претпостављањем Бога и
савлађивањем осећања жалости, приневши на жртву јединородног
сина. Он је врата свога шатора држао отвореним, спреман да
прими пролазнике, будући да (још) није чуо: Продај све што имаш
и подај сиромасима (Мт.19,21). Још више су показали Јов и многи
други, Давид и Самуило. У Новом Завету такви су били Петар и
остали апостоли. Јер, од сваког човека се очекују плодови љубави
према Богу и ближњему. За њихово избегавање, као и за
[занемаривање] свих заповести, свако ће примити казну, као што
Господ и објављује у Јеванђељима, говорећи: Који љуби оца или
матер већма него мене, није мене достојан (Мт.10,37), и још: Ко не
мрзи на свога оца и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и
душу своју, не може бити мој ученик (Лк.14,26).
Слажеш ли се са тиме да су Јеванђеља дата и ожењенима?
Ето, теби је разјашњено да се послушност Јеванђељу захтева од
свих људи, било да су монаси или да живе у браку. За онога ко је
ступио у брак довољно је и то што му се допушта неуздржавање,
жеља за женом и заједнички живот са њом. Остале, пак, заповести,
које важе за све подједнако, није безопасно кршити. Благовестећи
заповести Очеве, и Христос се обраћао онима који живе у свету.
Кад се дешавало да је запитан насамо, Он је својим ученицима
одговарао, сведочећи: А што вама говорим, свима
говорим(Мр.13,37). Стога и ти, који си изабрао заједницу са женом,
не треба да будеш безбрижан, као да наводно имаш право да се
предајеш свету. Теби је за стицање спасења потребно више напора
и опрезности зато што си изабрао пребивалиште у замкама и
области отпадничких сила, што пред очима имаш побуде на
грехове, и што су сва твоја чула дан и ноћ напрегнута у жудњи за
њима. Због тога знај да нећеш избећи борбу са отпадником и да
нећеш задобити победу над њим без много напора на стражи
јеванђелских догмата. Јер, како ћеш успети да избегнеш

104
сукобљавање са непријатељем, живећи на самом бојном пољу? То
бојно поље је сва земља што је под небесима, коју проходи и
обилази ђаво, као бесни пас тражећи кога ће прождрети, како
сазнајемо из приче о Јову (Јов 2,2). Према томе, ако се одричеш од
борбе са непријатељем, иди у други свет у коме њега нема. Тамо
ћеш моћи да избегнеш борбу са њим и да се без опасности
немарније односиш према јеванђелским догмама. А ако то није
могуће, пожури да се обучиш за ратовање против њега. У Писму
ћеш моћи да изучиш вештину ратовања да не би, побеђен због
незнања, био бачен у огањ вечни. Ово као успут рекосмо онима
који у супружничком животу без бојазни занемарују испуњавање
Христових заповести.
А ти, љубитељу небеских прописа, ревнитељу анђелског
живота, који желиш да постанеш саборац светих ученика
Христових, укрепи се за подношење невоља, одважно приступи
сабору монаха и на самом почетку свога одрицања буди чврст, како
те не би занела склоност према сродницима по плоти. Крепи себе
заменом смртног са бесмртним. А када заиста остављаш свој
иметак, буди непоколебив у несумњивом уверењу да све унапред
шаљеш на небо, скривајући у недрима сиромаха и налазећи код
Бога са великом добитком. Раскидајући везе са пријатељима и
блискима, немој бити жалостан, будући да се везујеш са Христом,
који се због тебе распео. Зар можеш замислити нешто више од
таквог пријатељства?
Када, уз Божију помоћ, победиш непријатеља у тој првој
борби, немој напуштати себе као некакав непогодан сасуд. Јер,
одрицањем од земаљских ствари, ти си се већ украсио пред
Христом. Затим се веома брижљиво и промишљено потруди да
пронађеш човека који би, по начину живота, непогрешиво ишао
пред тобом, који би добро умео да руководи онима који иду ка
Богу, кога би красиле врлине, који би у својим делима имао
сведочанство љубави према Богу, који је вичан у Божанственим
Списима, који није расејан, није среброљубив, није многобрижан,
који се држи безмолвија, који је богољубив, сиромаштвољубив,
негневљив, незлопамтљив, који је способан да поучи оне који су уз
њега, који није ташт, ни високоуман, који није лажљивац, који није
превртљив, који ништа не претпоставља Богу. И уколико га
пронађеш, препусти му се, не рачунајући ни у шта и одбацивши
сваку своју вољу, како би био попут чистог сасуда, чувајући, на

105
своју похвалу и славу, добро које се у тебе ставља. А ако оставиш у
себи неку од ранијих страсти, и добро које се у тебе полаже
претвориће се у сирће, те ћеш бити избачен напоље, као
неподесни сасуд.
То је друга борба са противником нашег спасења. Јер, код
добрих учитеља су и савети добри, а код рђавих, наравно, рђави. И
када није у стању да нас убеди да останемо у светском метежу и
погибији, наш лукави противник жури да нас убеди да се не
препуштамо строгом животу или човеку који нам све грехе наше
обелодањује и исправља, него некоме од страсних славољубаца,
који задовољава своје сопствене страсти под изговором
снисхођења ономе ко живи заједно са њим. На тај начин, он би нас
неприметно опет учинио многостраснима, спутавши нас ланцима
греха. Уколико се, пак, препустиш човеку кога красе многе врлине,
постаћеш наследник добара која су у њему и бићеш блажен и пред
Богом и пред људима. Ако, опет, штедећи своје тело, пронађеш
учитеља који снисходи твојим страстима или, боље речено, који
заједно са тобом пада, узалуд си ступао у подвиг одрицања од
света. Јер, препустивши се страсном животу, узео си за вођу слепца
и приближаваш се јами. Јер, слепи слепога ако води, оба ће у јаму
пасти. Доста је учвнику да буде као учитељ његов (Мт.15,14; 10,25).
То је реч Божија која неће погрешити: ти треба да живиш по
подвижничком правилу. У супротном случају нећеш задобити
венац, као што рече апостол: Ако сенеко и подвизава, не добија
венац, ако се не подвизава по правилу (2.Тим.2,5).
Стога, ако по благодати Божијој пронађеш (а ако тражиш,
сигурно ћеш наћи) учитеља добрих дела, чувај се да не чиниш
ништа противно његовој вољи. Јер, све што се чини без његовог
знања јесте неко отимање и крађа светиње, која води у смрт. И од
тога нема користи, чак и ако ти изгледа добро. Јер, да је добро,
због чега би се обављало тајно, а не јавно. Испитај своју помисао
које те преко исправних дела доводи до крађе и привидно добрим
преслушањима ти припрема неисправна дела. Немој желети да
обављаш заклињање над зверима, будући да си неискусан у
заклињању. Јер, пошто окупиш око себе змије и оне те обавију,
бићеш сам немилосрдно изуједан уколико не будеш способан да
им се супротставиш. Не ослањај се на телесну племенитост и не
ишти части, будући да телесни човек не прима што је од Духа
(1.Кор. 2,14).

106
 Немој се усуђивати да било шта мењаш у правилима доброг
живота и да својом сопственом самовољом саплићеш оне који се
подвизавају, увећавајући терет својих грехова. (Немој то чинити)
ни у постељи [тј. жељом да] буде мекша, ни у одећи, ни у обући,
нити у каквој другој ствари, ни у измени хране, ни у трпези која не
одговара времену твог одрицања, ни у стојању, ни у рукодељу које
би било мирније или уредније. Јер, ништа такво, не само кад је већ
код тебе, него и када је једино предмет твога тражења, неће имати
добре последице. И уколико убрзо у томе не познаш ђавоље
лукавство, и не одсечеш га од свога срца, биће ти припремљено
отпадништво од живота у Христу. Насупрот томе, у срце своје
стави [мисао] да си нечаснији и грешнији од свих људи, да си
странац и дошљак, кога су из сажаљења прихватили они који су се
пре тебе одрекли света, те пожури да будеш последњи од свих и
свима слуга. И то ће ти донети част и истинску славу, а не оно
прво.
Уши нека су ти отворене за послушност и руке спремне да
изврше оно што се чуло, уста нека су ти ћутљива и срце нека буде
опрезно. Буди лењ на празне приче, а мудар и разборит у
спасоносном слушању Божанствених Писама. Нека ти горко јело
буде слушање световних прича, а саће меда беседа преподобних
људи. Жури да се угледаш на оне који су пре тебе почели да се
подвизавају у доброј наравствености и не прихватај се да сам кога
поучаваш. Заложи се око успеха у најважнијим врлинама и не буди
немаран ни према мањим. Не занемаруј никакву погрешку, макар
била мања од најнезнатнијег отровног створења, него пожури да је
исправиш покајањем, премда многи често греше у великом и
малом и не кају се.
Немој бити судија туђих падова. Они имају праведног Судију,
који ће дати свакоме по делима његовим (Рим.2,6). Ти гледај своје
и, колико можеш, олакшај своје бреме. Онај ко додаје на своје
бреме, сам ће понети [већи терет]. У покајању је спасење, а
неразумност је смрт покајања.
Скривај се од сујетних људи, а показуј се, најчешће, пред
Богом. Колико од тебе зависи, избегавај сваки излазак у друштво,
да би избегао расејаност срца. Чим изађеш из келије, ти већ
остављаш уздржање, погружаваш се у свет, срећеш жену блудницу.
Зачаравши твој слух преварним речима, поглед лепотом лица, а
укус слатким јелима, она ће те као уздом привући себи.

107
Привијајући се, затим, уз тебе и стежући те у загрљајима, она ће у
теби ослабити постојаност љубави према уздржању. И тако ће те,
постепено те удаљивши од врлинског живота, бацити у разврат. А
ако, уз Божију помоћ, и узмогнеш да избегнеш њене замке, ипак се
у келију нећеш вратити онакав какав си био (када си је напустио),
него раслабљен и болећив, нерасположен за било какво добро
дело. И тек ћеш после много времена бити у стању да се вратиш
свом свакодневном поретку. У помислима ће те узнемиравати
жеља за другачијим животом и душа ће тек после много муке бити
у стању да задобије победу. Стога, ако се догоди да из неког
разлога изађеш из келије, обукавши оклоп страха Божијег,
ставивши на руку (попут штита) љубав Христову и уздржањем у
свему превладавши налете похоте, истог трена пошто обавиш шта
је потребно иди назад, ни мало не одуговлачећи. На брзим
крилима се враћај, попут невине голубице се спасавајући у ковчегу
из кога си послан, носећи у устима милости Христове. На тај
начин уверавај своје унутарње помисли, будући да на другом месту
нећеш наћи спасоносно успокојење.
Ако си млад телесно, или по разуму, уклањај се од присног
дружења са вршњацима и бежи од њих, као од ватре. Јер, ђаво је
преко њих распалио многе и предао их вечном огњу. Под видом
духовне љубави он их је оборио у гнусну пропаст становника пет
градова [уп. Пост.19]. И они који су се спасли на сред мора при
свим олујама и бурама, потопљени су у дубину са лађом и
морнарима у пристаништу, када су били безбрижни. Када седиш,
седи што даље од твога вршњака, а када лежеш да спаваш, нека се
твоја одећа не додирује са његовом. Најбоље је да између вас буде
старац. Када разговара са тобом, или поје, стојећи наспрам тебе,
одговарај му са обореним погледом како, задржавајући поглед на
лицу, не би примио семена похоте од ђавола и сејача зла и пожњео
снопове трулежности и пропасти. Са њим насамо не остај у кући,
или на неком другом месту на коме нико не види дела ваша ни под
изговором расправљања о Речи Божијој, нити под изговором
некакве друге, чак и најнужније, потребе. Јер, од свега је важнија
душа, за коју је Христос умро. Немој веровати заводљивој помисли,
која ти шапуће да се ради о нечему што није ни мало саблажњиво.
Знај са сигурношћу да се ради о. саблазни. У то нека те јасно увере
многобројна искуства оних који су пали. Поверуј речима мојим
које излазе из братољубивог срца. Прибегавај суровим старцима,

108
који приповедним речима помазују младиће за дела достојна
хвале, и не наносе никакву штету својом спољашњошћу.
Изнад свега што се чува, чувај срце своје (Прич.4,23). Лопови
се даноноћно непрекидно прикрадају злату и краду га изненада,
кад се не надаш. Према томе, пази да те ђаво не заведе
прародитељским грехом и не прогна убрзо из раја сладости. Јер,
онај, који је отимањем јела Адама одвукао од живота, и који се
надао да ће и Исуса уловити, неће се либити да и теби подметне
први узрок зала, познајући његов силан отров. Страст
стомакоугађања обично своју силу не пројављује у мноштву јела,
него у жељи за малим кушањем. И уколико жеља да се окуси нешто
мало буде тако јака да те вргне у страст стомакоугађања, без труда
ћеш бити предан смрти. Као што вода, делећи се на многе канале,
чини да озелењују сва места која се налазе поред канала, тако и
страст стомакоугађања, разливши се по срцу, испуњује сва твоја
осећања и у теби засађује шуму порока, чинећи од твоје душе
станиште звериња. Видео сам како су се многи опседнути
страстима исцелили. Међутим, нисам видео да се исцелио било ко
од оних који су навикли да једу тајно од других, тј.
стомакоугодника. Напротив, сви такви људи су или напуштали
уздржљиви живот и враћали се у свет, или су покушавали да се
прикрију међу уздржљивима, сластољубљем указујући услуге
ђаволу. Јер, то су лажљивци, људи који се много куну,
кривоклетници, они који воле да се препиру, осветољубиви, они
који вичу, који поричу да једу, тврдице, они који једу изобилно,
који се жале на свој удео, радозналци, који се радују мрачним
делима и који се радо супротстављају сваком начину живота који је
достојан хвале. Да би прикрили страст стомакоугађања, они
упадају у мноштво зала. Мада су наизглед међу онима који се
спасавају, такви људи по делима спадају међу осуђене.
Стомакоугађање је Адама одвело у смрт и свет довело до пропасти.
Због стомакоугађања је Ноје исмејан, Хам проклет, Исав се лишио
права прворођеног и ородио се са Хананејцима. Лот је постао муж
кћери, а потом сам себи и зет и таст, отац – муж и деда – отац, у
оба случаја кршећи законе природе. Прождрљивост је и Израиљ
учинило поклоником идола и Израиљце довело до тога да им
телеса попадају мртва у пустињи (Број.14,29). Стомакоугађање је и
једнога од пророка, Богом посланог да изобличи безбожног цара,
учинило храном за дивљу звер. И онај коме, поред све своје царске

109
моћи, није могао да се освети цар Јеровоам, сконча жалосном
смрћу, уловљен преваром стомака (З.Цар. 13,23-24). А Данило, муж
жељени, савладавши стомак постаде заповедник у царству
халдејском, рушитељ идола, истребитељ, укротитељ лавова,
предсказатељ Божијег Очовечења, тумач скривених тајни.
Показавши да су изнад сласти стомака, три света младића су
презрели царски гнев и без страха се усудили да уђу у запаљену
пећ коју је распалио цар Навуходоносор. Они су показали
ништавност обоготвореног златног лика, који је дуго времена, на
поругу славе Божије, одржавао сатана. Узевши га у плен, они су га
принели своме Владици, натеравши најмрскијег цара и читаву
богомрску војску да са свом твари прославља Бога. И, рећи ћу
укратко: уколико будеш владао стомаком, [удостојићеш се] да
пребиваш у рају, а ако не завладаш њиме, постаћеш плен смрти.
Буди верна ризница врлине, и нека њен кључ буде језик твога
духовног оца. Нека он откључава уста твоја ради узимања хлеба, и
нека их он и закључава. Не узимај за саветника змију, која ће,
уместо кључа, покушати да те улови саветом да макар нешто
пробаш језиком. Чувај се греха тајноједења. Уколико успе да те
заведе у маломе, он ће те већ и потпуно оборити и држати те у
оковима.
Немој пружати уши своје свакоме причљивцу, и не одговарај
сваком брбљивцу у разговорима који нису у складу са сврхом твога
подвижништва. Буди слушалац добрих поука и размишљањем о
њима чувај своје срце. Чувај се од слушања световних прича, да не
би испрљао своју душу прљавштином. Немој се старати да
прислушкујеш шта говоре други и не гурај се међу оне који
разговарају, да сам не би био исмејан и да њих не би учинио
оговарачима. Немој бити радознао и немој желети да све видиш,
како у своме срцу не би задржао гној страсти. Према потреби
гледај, према потреби слушај, према потреби говори, према
потреби одговарај.
Пред старијим се не усуђуј да одмах седаш, а ако те позову,
немој седати поред, него се, пошто погледаш около, потруди да
пронађеш ниже место, како би те Бог прославио због смирења.
Када те питају, одговарај пристојним и смиреним гласом, а ако те
не питају, држи се ћутања. Када питају другога, стегни уста своја да
се твој језик, теран брзоплетим срцем, не отме и запрепасти некога
од строгих у подвижништву, а тебе самог баци у окове прекора.

110
Кад седиш, не стављај ногу преко ноге: то је знак непажње и
душевне расејаности. Ако разговараш са незнатнијим од себе или
те нешто пита, немој одговарати немарно, будући да ћеш,
презирући брата, и Бога ожалостити. Јер, ко се руга сиромаху,
срамоти његовог Створитеља (Прич.17,5), каже прича. Слово
утехе нека претходи осталим твојим речима, потврђујући твоју
љубав према ближњем. Изричи је и у средини и на крају разговора,
са светлим лицем, како би своме саговорнику причинио радост.
Приликом свакога успеха ближњег свог радуј се и прослављај Бога,
зато што су његови успеси и твоји, а твоји његови. На сабрањима
избегавај зачељан прва места (Мт.23,6) и тражи последње место,
како би чуо: Пријатељу, помакни се навише (Лк.14,10). За трпезом
твоја лева рука нека не буде непристојна и нека не узима
првенство од десне. Уосталом, боље је да она мирује. У супротном
случају, нека барем помаже десној.
Нека уста твоја предухитре сваки позив на молитву. На
правилу буди до последње молитве, сматрајући великом штетом
њено напуштање. Кушајући храну ради окрепљења свога тела, ти
непомично остајеш за трпезом, све док не задовољиш потребу, без
велике потребе не напуштајући лако сто. Зар утолико пре не треба
да останеш до краја духовног храњења, молитвом окрепљујући
своју душу? Јер, колико се разликује небо од земље, и небеско од
земаљског, толико се разликује душа од тела. Душа је подобије
неба стога што у њој пребива Господ, а тело је од земље, на којој
пребивају људи смртни и бесловесне животиње. Стога телесне
потребе усклађуј са часовима молитава, припремивши се да не
слушаш помисли које те одвлаче од правила. Јер, демони имају
обичај да нас у часовима молитве, под изговором наводно
оправданог разлога, подстичу на изостанак, како би нас на згодан
начин одвојили од спасоносне молитве. Немој ради оправдања
говорити: „Боли ме глава, боли ме стомак“, наводећи непознате
сведоке наводне болести и ради покоја слабећи ревност ка бдењу.
Насупрот томе, обављај још и тајне молитве, јер Бог који види
тајно, узвратиће теби јавно (Мт.6,6).
Сакупљај добит савршеног живота како би пронашао
скривено богатство у дан невоље. У време свога служења телесном
напору придодај и реч утехе, као сведочанство љубави према
онима којима служиш. Тако ће те твоја служба, сољу зачињена
(Кол.4,6), учинити омиљеним. Немој дозволити да други извршава

111
дела која теби припадају, да и награда не би била одузета и
предата другоме и да се други не би прославио богатством твојим,
на твоју срамоту. Дела службе своје врши достојанствено и
марљиво, као онај који служи Христу. Јер, речено је да је проклет
свако ко немарно чини дело Господње (Јер.48,10). Ма како ти
службе које су ти одређене изгледале незнатне, бој се злоупотребе,
тј. пази да не дозволиш превазношење и презир, будући да те
гледа Бог. Дело служења је велико и може да ти омогући Царство
небеско. То је мрежа врлина која у себи обухвата све заповести
Божије: најпре, најважнију од свих врлина – смирење (које са собом
доноси читав рој добара), а затим и остале: Јер огладнех и дадосте
ми да једем; ожеднех, и напојисте ме, наг бих и болестан, и у
тамници и дођосте ми (Мт.25,35-36), а нарочито – када се оно што
дужност захтева извршава са смиреним мишљењем о себи, без
узношења, гнева и роптања.
Угледај се на оне који живе исправно и дела њихова запиши у
свом срцу. Пожели да будеш међу малобројнима, стога што је
добро ретко. Због тога мало њих улази у Царство небеско. Немој
мислити да ће се спасти сви који живе у келији, и добри и рђави.
Заиста није тако. Многи прилазе животу који је достојан хвале, али
не примају многи његов јарам. Јер, Царство небеско припада онима
који га са напором стичу и подвижници га задобијају (Мт.11,12). То
је јеванђелска реч. Она је подвижништвом назвала изнуривање
тела, које Христови ученици добровољно подносе кроз одрицање
од својих сопствених прохтева и телесног спокојства, у држању
свих заповести Христових. Стога, ако желиш да задобијеш Царство
Божије, употреби подвиг, пригни свој врат под иго служења
Христовог, стави јарам на врат свој. Нека ти он притиска врат:
олакшај га трудом врлина, постовима, бдењима, послушношћу,
безмолвијем, појањем Псалама, молитвама, сузама, рукодељем,
подношењем сваке скорби коју ти наносе демони и људи. Нека те
високопарна помисао не наговара да са временом умањиш напоре,
како те пред улазним вратима не би затекли обнаженог од врлина
и како не би остао пред дверима Царства.
Нека те степен црквеног чина не надима, већ нека те пре
смирава. Јер, напредовање душе је – напредовање у смирењу, док се
неуспех и бешчашће рађају од високоумља. Уколико се будеш
приближавао вишим свештеничким чиновима, утолико се
смиравај, бојећи се примера синова Аронових. Познање

112
побожности је познање смирености и кротости. Смиреност је
подражавање Христу, а узношење, самовоља и бесрамност су
угледање на ђавола. Подражавај Христа, а не антихриста; Бога, а не
противника Божијег; Владику, а не слугу отпалог; милостивог, а не
суровог; човекољупца, а не човекомрзитеља; становнике брачне
палате, а не таме. Не жури да наређујеш братству, да себи на врат
не би навалио бреме туђих грехова.
Разматрај делање свакога дана, упоређуј га са делањем
претходног, и жури да се исправиш. Напредуј у врлинама, како би
стао ближе анђелима. Пребивај у келији не данима, не месецима,
него током многих година, славећи свог Владику дан и ноћ и
угледајући се на херувиме. Ако тако почнеш, тако ћеш и завршити.
Идући уским путем за кратко време свога подвижништва, ти ћеш,
по благодати Божијој, ући у рај са сијајућим светилником душе,
радујући се са Христом у векове. Амин.

Беседа о подвижништву. Шта треба да краси монаха?

Монах, пре свега, треба да стекне неграмжљиви живот,
телесну самоћу, доличан изглед, одмерен глас и пристојан говор;
храну и пиће треба да узима тихо и уздржано; у присуству старијих
треба да ћути; мудре треба да слуша, а према једнакима да има
љубав; нижима од себе треба да даје савет пун љубави; да се уклања
од покварених, плотских и сујетних људи; више да мисли, а мање
да говори; да избегава дрскост у говору и претеривање у
разговорима; да није подсмешљив, већ да се украшава
срамежљивошћу; да поглед обара доле, а душу узноси горе; да на
приговоре не узвраћа приговорима; да је покоран; да се труди
својим рукама; да се свагда сећа последњих; да се са надом радује;
да трпи скорби; да се непрестано моли; да на свему захваљује; да
пред свима буде смирен; да мрзи уображеност; да буде трезвоуман
и да срце чува од злих помисли; да кроз извршавање заповести
сабира ризницу на небу; да преиспитује своје свакодневне помисли
и поступке; да се не упушта у житејске бриге и сувишне разговоре;
да се не занима за живот немарних људи, већ да се угледа само на
живот светих отаца; да се радује, а не да завиди онима који
напредују у врлини; да саосећа са онима који пате; да плаче са
њима и много тугује због њих, а не да их окривљује; да не

113
прекорева онога који се одвраћа од греха и да никада не оправдава
самог себе, сматрајући се најгрешнијим пред Богом и пред људима;
да уразумљује непристојне; да теши малодушне, да припомаже
болеснима; да пере ноге светитељима; да се стара о гостопримству
и братољубљу; да је са истовернима у миру, а да се од човека
јеретика уклања; да чита општеприхваћене књиге, а да одбачене
уопште не узима у руке; да о Оцу, Сину и Светом Духу не
расправља, него да одважно говори и мисли о нествореној и
јединосушној Тројици и да онима који питају одговара да треба да
се крсте као што су прихватили, да верују као што су се крстили, и
да прослављају као што су поверовали; да чини и говори добро; да
се уопште не заклиње; да не даје сребро у залог; да не даје жито,
вино и уље под камату; да се уздржава од неумереног живота, и од
пијанства, и од житејских брига; да се ни према коме не односи
подло; да ни о коме не говори лоше; да не оговара, нити да уопште
са задовољством слуша оговарање; да не верује одмах ономе што се
о некоме говори; да се не препушта срџби; да се не покорава жељи;
да се не срди узалуд на ближњег; да ни према коме не осећа
незадовољство; да не узвраћа злом на зло; да радије трпи да му се
ругају, неголи да се руга; да буде бијен, неголи да бије; да поднесе
увреду, неголи да вређа; да поднесе лишавање, неголи да другога
нечег лиши.
Монах изнад свега треба да се уздржава од виђања са женама
и од пијења вина. Јер, вино и жене развраћају разборите (Сир.19,2).
Испуњавајући по могућности заповести Господње, он не треба да
пада у униније, него да од Њега очекује награду и похвалу. Он
треба да жели сладост вечног живота и да увек пред очима има
Давидову изреку која говори: Свагда видим пред собом Господа: Он
ми је с десне стране да не посрнем (Пс.15,8). Као син, он свим
срцем, свом снагом, мишљу и силом треба да воли Бога, а као слуга
да има страхопоштовање пред Њим, да га се боји и му се повинује.
Са страхом и трепетом он треба да гради своје спасење, да гори
духом; да се обуче у свеоружје Духа Светога; да не трчи као на
непоуздано и да се не подвизава као онај који бије ветар
(1.Кор.9,26); да савлађује непријатеља у слабости тела и душевном
сиромаштву; да врши све што је заповеђено и да себе назива
непотребним; да благодари светом, славном и страшном Богу; да
ништа не чини из надмености и таштине, него Бога ради и ради
угађања Њему, будући да Бог расипа кости човекоугодника (Пс.

114
52,5); да се уопште не хвали, да не говори хвале себи самом и да му
није угодно да слуша када га други хвали; да увек служи у потаји, а
не да би људи видели; да иште похвалу само од Бога и да помишља
о страшном и славном Његовом доласку, о одласку одавде, о
добрима која су припремљена праведницима, а исто тако и о огњу
који чека ђавола и анђеле његове; да се изнад свега сећа речи
апостолске: Јер мислим да страдања садашњега времена нису
ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18) и да убудуће
говори са Давидом: Они који чувају заповести Његове имаће
велику награду (Пс.18,12), велико уздарје, венце правде, вечну
хладовину, бескрајни живот, неизрециву радост, непропадљиво
боравиште на небесима код Оца и Сина и Светога Духа –
истинитог Бога, гледање лицем у лице, ликовање са анђелима, са
оцима, са патријарсима, с пророцима, са апостолима, са
мученицима, са исповедницима и са онима који су од искона
угодили Богу. И ми сами се потрудимо да будемо са њима по
благодати Господа нашега Исуса Христа, коме нека је слава и сила
у векове векова. Амин.

Беседа о подвижништву
Човек је створен по образу и по подобију Божијем. Грех је,
пак, наводећи душу на страсне жеље, унаказио лепоту образа. Бог,
који је створио човека, јесте истински живот. Због тога је онај ко је
изгубио подобије Божије, уједно изгубио и општење са животом.
Стога је немогуће да онај ко је изван Бога, буде у блаженом животу.
Према томе, вратимо се првобитној благодати од које смо се
отуђили кроз грех и поново се украсимо по образу Божијем,
бестрашћем се уподобивши Творцу. Јер, онај ко је кроз то
уподобљавање, колико је могуће, постигао бестрашће Божије
природе, у души својој је обновио образ Божији. А ко се, пак,
уподобио Богу на наведени начин, без сумње је стекао и подобије
Божанственог живота, непрекидно пребивајући у вечном
блаженству. Стога, уколико бестрашћем поново у себи обнављамо
образ Божији, и уколико нам уподобљење Богу дарује бескрајни
живот, занемаримо све остало и употребимо све своје старање на
то да нам душа никада не буде обузета никаквом страшћу, те да
нам мисао, у налетима искушења, остане постојана и

115
непоколебива. Јер, тако ћемо постати причесници Божијег
блаженства.
Као потпора у таквом старању служи девственост, наравно,
ако јој се мудро приступа. Јер, дар девичанства се не састоји само у
уздржавању од рађања деце. Читав његов живот, и делање, и нарав
треба да буду девичански: сваки подухват безбрачног треба да
пројављује нетрулежност. Јер, може се и речју блудети, и оком
прељубочинствовати, и гласом се оскрнавити и у срце примити
нечистоту, и неумереношћу у јелу и пићу прећи границе
целомудрености. Онај, пак, ко се кроз уздржање у свему томе
придржава закона девичанства, заиста у себи показује савршену и
у свему остварену благодат девствености.
Због тога, ако желимо да се облик наше душе, по подобију
Божијем украси бестрашћем (чиме бисмо обрели живот вечни),
треба да пазимо да не поступимо у нечему против завета и да не
будемо осуђени попут Ананије. Јер, Ананија је у почетку могао да
свој иметак не обећа Богу. Међутим, пошто је, имајући у виду
људску славу и желећи да људе задиви својом милостивошћу, своје
имање завештао Богу, он је утајио део вредности. Због тога је
изазвао такав гнев Господњи (чији извршилац беше Петар), да чак
не пронађе ни двери покајања. Онај ко није дао завет строгог
живота, може, у складу са дозволом и законом, да ступа у житејске
односе и да улази у брачну заједницу. Међутим, онај ко је већ
изрекао свој завет, треба да се чува за Бога, као један од свештених
дарова, како тело, које је заветом обећано Богу, не би оскрнавио
поновним служењем обичном животу, и како не би био осуђен
ради крађе светиње.
Ја имам у виду не само једну врсту страсти (као што мисле
они који сматрају да се подвиг девствености састоји само у чувању
тела), него страсна расположења сваке врсте. Онај ко намерава да
се сачува за Бога не треба да се оскрнављује никаквим световном
пристрашћем. Онај ко је Богу дао завет девствености треба да се
чува гнева, зависти, злопамћења, лажи, гордости, лутања мисли,
неумесних разговора, жеље да има оно што се нема, немарности
према заповестима, раскошних одежди, украшавања лица,
неприличних и непотребних састанака и разговора. Јер,
препуштање нечему од тога скоро је једнако опасно као пребивање
у греху, од кога се одрекао. Јер, све што се чини из страсти, на неки
начин штети душевној чистоти и омета божанствени живот. Онај

116
ко се одриче света треба да има у виду да Божији сасуд, тј. себе не
оскрнави неком страсном употребом.
Он нарочито треба да схвати да је, изабравши анђелски
живот, прекорачио границе људске природе и потчинио се
правилима живота бестелесних. Јер анђелској природи је
својствено да је слободна од брачне свезе, да се не занима ни за
какву другу лепоту, него да непрестано гледа у лице Божије. Стога
је онај ко ступи у анђелски чин и оскрнављује се људским
страстима налик на кожу риса, код кога длака није ни потпуно
бела, ни потпуно црна, већ ишарана мешавином разних боја, тако
да не спада ни у црне, ни у беле.
Нека то буде неко опште правило за оне који су одабрали
уздржљив и чист живот. Међутим, пошто је потребно да се
детаљно размотре и посебни случајеви, навешћемо неке кратке
напомене.
Они који се удаљују од уобичајеног живота и који се
подвизавају за божанствени живот, нека се не труде сами, нити
појединачно. Јер, за такав живот је нужно сведочанство, како би се
избегло лукаво подозрење. Духовни закон захтева да оних који
кушају тајанствену пасху не буде мање од десет. При томе, боље је
да оних који се скупа подвизавају у духовном животу буде више,
него мање од десеторице.
Предводник у узорном животу нека буде један, изабран од
осталих после испитивања његовог живота, нарави и прикладног
понашања у свему и пошто се узму у обзир и године његовог
живота. Јер, људи су по природи склони да поштују старост. Нека
он над братством, тј. над онима који му се добровољно повинују из
оданости и смиреноумља, има власт по којој никоме у заједници
није дозвољено да се супротставља његовој вољи, тј. када заповеда
нешто што је усмерено на приличност и строгост живота. Јер, као
што каже апостол, не треба се противити властима које су од Бога
установљене, будући да се осуђују они који се супротстављају
уредби Божијој(Рим.13,1-2). Остала братија треба да су уверени да
старешини није случајно, него по милости Божијој дата таква
власт, како би се напредовање по Богу спроводило без препрека:
један предлаже све што је души корисно и прилично, а остали
одано прихватају добре савете. Пошто је потребно да заједница
буде савршено послушна и потчињена старешини, неопходно је да
се изабере игуман чији живот ће за оне који се угледају на њега

117
бити узор свега доброг. Он треба, као што каже апостол, да буде
трезвен, мудар, поштен, кадар да поучава (1.Тим.З,2). Мени се
чини да његов живот не треба испитати само у погледу година, тј.
да ли је стар (будући да седу косу и боре може пратити [незрела]
младалачка нарав). Напротив, нарочито треба испитати да ли
његову нарав и понашање убељује благољепије које чини да све
што говори или дела може заједници да послужи као закон и
правило.
Онима који проводе такав живот приличи да смисле начин
прехране који би био у складу да оним што предлаже апостол:
Мирно радећи једите свој хлеб (2.Сол.З,12). Њиховим радом треба
да руководи неки старац који је осведочен у часном животу. Он ће
распоређивати дела њихових руку на најнужније потребе, како би
се извршила и заповест која налаже да се у зноју лица налази храна
(Пост.3,19), и како би пристојност владања остала беспрекорна и
без замерке, будући да неће имати никакве неопходности да се
појављују у народу ради животних потреба.
Најбоља граница и правило уздржавања нека буде следеће:
не тежити ни нези, ни злостављању тела, него избегавати
неумерености. Тако тело неће отежати и постати немирно, нити ће
постати болесно и остати без снаге за извршавање заповести. Јер,
за душу су подједнако штетна оба случаја: и када је тело непокорно
(од сувишка здравља се препуштајући бесним поривима), и када је
од болести изнурено, раслабљено и непокретно (тада душа нема
времена да слободно упућује погледе горе, већ је по неопходности
обузима осећање бола, услед чега слаби, притиснута злопаћењем
тела).
Стога нека употреба буде сразмерна потреби. Ни вина се не
треба гнушати, ако се узима ради лечења. Њега се не треба
прихватати без потребе. Исто тако и све остало нека служи
потребама, а не хировима оних који се подвизавају.
И нека читав живот буде заправо време молитве. Међутим,
пошто напорима псалмопојања и клечања треба давати предах
повременим прекидима, [време за молитву] треба прилагођавати
часовима које су светитељи одредили за молитвословље. Тако
велики Давид каже: У по ноћи устајах да те славим за праведне
судове твоје (Пс.119,62). Њега, као што видимо, следе Павле и Сила
који око поноћи хвале Бога у тамници (Дап.16,25). Потом, исти
Пророк казује: Увече и изјутра и у подне(Пс.55,17). И долазак Духа

118
Светог се збио трећег часа, као што знамо из Дела. Фарисејима,
који су се подсмевали ученицима због разноврсности језика којима
су говорили, Петар каже: Нису пијани… јер је тек трећи час дана
(Дап.2,15). Девети час напомиње страдање Господње, које се збило
ради нашег живота. Међутим, пошто Давид говори: Седам пута на
дан хвалим те за судове правде твоје (Пс.118,164), и пошто
поменута времена молитве не испуњавају седмоцифрен број
молитава, подневну молитву треба поделити на молитву пре и
после узимања хране, како би и нама, приликом сваког дневног
круга, као узор служило правило: „Седам пута на дан хвалити
Бога“.
У пребивалиште подвижника не треба да улазе жене. Ни сви
мушкарци не треба да улазе, већ само они којима је старешина
дозволио. Јер, они који без потребе улазе често у срцима остављају
низ неприкладних речи и бескорисних прича: са празним, пак,
речима уносе се и испразне и непотребне помисли. Стога нека
буде опште правило да они који долазе о својим потребама
разговарају само са старешином и од њега добијају одговоре.
Остали нека не одговарају љубитељима сујетних разговора, како не
би били увучени у коло празних речи.
Нека сви имају заједничку оставу и нека се ништа не назива
личним власништвом – ни одећа, ни обућа, нити било шта од
онога што служи за телесне потребе. Њихова употреба нека буде у
власти старешине, како би свако из заједничког користио оно што
му је потребно.
У том општежићу закон љубави не дозвољава посебна
пријатељства и дружења. Јер, појединачне пристрасности, по
природи ствари, много штете општој сагласности. Напротив, сви
треба да гледају један другога са подједнаком расположењем, како
би у читавој заједници владала иста мера љубави. Уколико се
пронађе неко ко под неким изговором има већу љубав према
монаху брату, или рођаку, или према некоме другом, нека се
опомене, будући да наноси увреду заједници. Јер, изобиље
наклоности према једној особи разоткрива велики недостатак
љубави према другима.
Казне осуђеноме због некаквог сагрешења нека буду у складу
са грехом. [Казна може бити]: забрана да стоји заједно са другима
приликом псаламопојања; одстрањивање из општења у молитви;
удаљавање од узимања хране. При томе ће онај који је постављен

119
да брине о општој пристојности према значају преступа одредити
казну ономе који је погрешио.
Прислуживање заједничком сабору нека буде по реду: нека
двоје на смену током једне недеље воде сву бригу коју захтева
потреба, како би и награда за смиреноумље била општа, како
никоме не би било могуће да чак ни у прекрасном има предност
пред братством, и како би и одмор свима подједнако био пружен.
Јер, наизменични умор и одмор онима који раде труд чине
неосетним.
Старешина манастира има власт да, по свом нахођењу,
дозвољава нужне изласке. Онима, пак, којима је корисно, он
налаже да остају у обитељи и баве се домаћим пословима. Јер,
често у младом телу, и поред свих настојања да се исцрпе
уздржањем, никако не вене снага узраста, што за оне који излазе
постаје повод за страсти. Стога онај ко по напону тела изгледа
млад, нека не показује привлачну спољашњост, скривајући је све
дотле док спољашњост не дође у долично стање.
Ништа код њих не треба да буде повод за гнев, или
злопамћење, или завист, или тврдоглавост: ни изглед, ни покрет,
ни реч, ни продоран поглед, ни израз лица, нити било шта друго
што обично буди гнев код оних који живе заједно са другима. Онај,
пак, ко падне у нешто слично не може имати извињење за своје
сагрешење у томе што је сам раније поднео нешто увредљиво: јер,
оно што је рђаво остаје рђаво, ма у ком времену се усудили да га
учинимо.
Свака заклетва нека буде прогнана из заједнице подвижника.
Уместо заклетве и они који говоре и они који слушају нека
прихвате климање главом или сагласност која се потврђује речју.
Онај ко не поверује једноставном потврђивању, изобличиће
сопствену савест, тј. да још није постигао истинољубивост у речи.
Због тога старешина треба да га прикључити онима који греше и
да га уразуми лековитом казном.
Пошто протекне дан и пошто се свако дело, било телесно
или духовно, приведе крају, пре уснућа свачија савест треба
сопствено срце да подвргне испитивању. И оно што је неприлично
(уколико се нађе), било помисао на забрањено, било недостојна
реч, било лењост у молитви, било немарност у псаламопојању,
било жеља за световним животом – треба откривати заједници,

120
како би слабост онога који је упао у зло била излечена општом
молитвом.

Беседа о подвижништву
Подвижнички живот има један циљ – спасење душе. Стога
све што може да допринесе тој намери треба држати са страхом,
као Божанствену заповест. Јер, и саме Божије заповести немају у
виду ништа друго до спасење онога ко их испуњава.
Они који улазе у купаоницу скидају своју одећу. Тако и они
који ступају у подвижнички живот треба да, ослободивши се од
сваке житејске вештаствености, воде мудрољубиви живот. Прво о
чему Хришћанин треба да побрине јесте да се ослободи од
разноврсних и различитих порочних склоности које скрнаве душу.
Онај, пак, ко тежи узвишеном животу, осим претходног, треба да
се одрекне имовине, будући да брига и старање о вештаственом
изазивају велику расејаност у души. Када многи ступају у
заједницу, имајући у виду циљ спасења, треба пре свега да се
учврсте [у намери] да имају једно срце, једну вољу, једну жељу и,
као што заповеда апостол, да сва пунота сабрања буде једно тело,
сачињено од различитих удова (1.Кор.12,12). У томе се, пак, не може
успети уколико се не превлада обичај да се било шта назива
личним власништвом – било одећа, било сасуд, било нешто друго
што се користи у заједничком животу. Јер, свака ствар треба да
служи потреби, а не ономе ко је поседује. Великом телу не
пристоји мала одећа, ни маломе велика, него свакоме приличи и
користи она која му је сразмерна. Тако је и са свим осталим:
лежајем, постељом, топлом одећом, обућом. Они треба да
припадају ономе коме су најпотребнији, а не ономе ко их поседује.
Јер, као што се лечи рањеник, а не здрави, тако и оно што је
измишљено ради старања о телу не ужива онај који живи
раскошно, него онај коме је потребан покој.
Људи имају различите нарави и не расуђују сви подједнако о
ономе што је корисно. Стога, да не би наступило растројство
уколико свако буде живео по сопственој вољи, треба поставити за
руководиоца човека који је пред свима посведочен као разборит,
постојан и строг у животу. Тако ће оно што је у њему добро
постати заједничко свима који се на њега угледају. Ако многи
живописци буду осликавали црте истога лица, сва изображења ће

121
бити међусобно слична, будући да су слична са једним лицем.
Исто тако ће у многим наравима подједнако блистати добар начин
живота уколико сви буду тежили подражавању нарави једнога.
Стога ће избором једнога постати недејствена сва појединачна
произвољења. Према најпревасходнијем ће се саображавати сви
који га следе, повинујући се. апостолској заповести која налаже да
се свака душа покорава властима које владају, будући да ће они
који се противе примити осуду на себе (Рим.13,1-2).
Истинска и савршена послушност потчињених наставнику
исказује се у томе да се, према савету старешине, не само
уздржавају од неприличног, него да без његове воље не чине ни
оно што је похвално. Јер, уздржање и свако злопаћење тела је
корисно. Међутим, онај ко, идући за сопственим стремљењима,
чини оно што му је угодно и не повинује се савету старешине, чини
сагрешење које превазилази његов подвиг. Јер, онај ко се супроти
власти противи се уредби Божијој(Рим.13,2). Осим тога, награда за
послушност је већа од награде за напредак у уздржању.
Међусобна љубав треба у свима да буде једнака и општа, као
што човек по природи воли сваки од својих удова, у једнакој мери
желећи здравље читавом телу. Јер, патња сваког уда причињава
подједнако неспокојство телу. Страдање сваког болесног органа
подједнако се тиче читавог тела, премда једни органи имају
предност у односу на друге. Страдање ока и прста на нози може
бити једнако. Међутим, ми се не старамо подједнако о једно и о
другом. Тако је потребно да у свакоме према свима који живе у тој
заједници постоји саосећајно расположење и љубазан однос. Ипак,
веће поштовање ће, као што је право, свако имати према онима
који су кориснији. Али, пошто су сви неизоставно обавезни да воле
једни друге са подједнаким расположењем, за заједницу је
увредљиво уколико постоје некаква посебна побратимства и
другарства. Јер, онај ко једног воли изнад других разоткрива да у
себи нема савршене љубави према другима. Стога из заједнице
морају једнако бити прогнани и недостојна свађа и посебна
наклоност. Јер, из свађе настаје мржња, а од посебног
пријатељевања и блискости произилазе сумњичавост и завист.
Наиме, кршење једнакости код оних који су запостављени увек
изазива и производи завист и непријатељство. Стога смо од
Господа и примили заповест да подражавамо Његову благост: Он
својим сунцем подједнако обасјава и зле и добре (Мт.5,45). Као што

122
Бог свима даје могућност да подједнако учествују у светлости, тако
и Божији подражаватељи треба да на све изливају општи и
равноделни зрак љубави. Јер, где недостаје љубав, обавезно
наступа мржња. Ако је, пак, као што каже Јован, Бог љубав
(1Јн.4,16), онда је, по свој прилици, мржња – ђаво. Онај ко има
љубав, у себи има Бога, а онај ко мрзи, у себи чува ђавола. Према
томе, љубав у свима и према свима треба да буде иста и
подједнака, док поштовање треба да се указује свакоме према
достојанству. Код људи који су међусобно тако повезани телесно
сродство не треба да има предност с обзиром на љубав. Онај ко [у
тој заједници] има брата по телу, или сина, или кћер, тј. сродника,
не треба да има и посебно расположење, које ће се разликовати од
расположења према другима. Јер, онај ко у томе следи природу,
показаће да се није потпуно ослободио природних окова и да се
још управља по телу.
Бескористан говор и расејавање разговором у неприкладно
време треба да буду забрањени. Насупрот томе, треба говорити
само о ономе што је корисно за назидавање души. Међутим, и о
корисном треба говорити пристојно, у погодно време, и то само
онима којима је дозвољено. Онај ко је потчињен треба да чека
дозволу од онога ко је старији. Шапутање, дошаптавање на ухо, као
и знакови коју се дају покретима треба да буду прогнани. Јер,
шапутање наводи да се сумња на оговарање, а знаци кретњама
могу послужити као повод да брат помисли да од њега скривају
некакву лошу намеру. Све то, пак, представља зачетак мржње и
подозрења. Када међусобни разговор о нечему буде нужан, јачину
гласа треба да одређује сама потреба: са оним ко је близу треба
разговарати тихим гласом, а са оним ко је далеко треба повисити
глас. Међутим, онај који некога саветује или који нешто заповеда
не треба да користи јак и претећи глас: тако нешто, као увредљиво,
не треба да се догађа у заједници.
Није дозвољено да се подвижничко боравиште напушта,
осим ради одређених и неопходних излазака.
Будући да постоје заједнице не само мушкараца, него и
девојака, све што је до сада речено треба да представља заједничко
правило и за једне и за друге. Треба, међутим, знати да већу и
превасходнију пристојност захтева живот жена, тј. њихово
напредовање у неграмжљивости, у безмолвију, у послушности, у
дружељубљу, њихова строгост која се односи на напуштање

123
манастира, чување од сусрета, узајамна наклоност, избегавање
посебних наклоности. У свему томе са посебном брижљивошћу
треба да се одвија живот девојака.

Она којој је поверено да се стара о доличности не треба да

тражи оно што је угодно сестрама, нити да се брине о томе да
заслужи њихову благонаклоност, чинећи им по вољи, већ да се
увек држи достојанствености, будећи страх и поштовање. Јер, она
мора да зна да ће Богу одговарати због заједничких сагрешења
против дужности. И свака која живи у заједници нека од игуманије
не тражи оно што је угодно, него што је корисно и прилично, те
нека не улази у разматрање онога што јој заповедају. Јер, навика у
томе представља приучавање безвлашћу и јесте његова последица.
Ми заповести Божије прихватамо без испитивања, знајући да је све
Писмо богонадахнуто, и корисно за учење (2.Тим.З,16). Нека сестре
тако прихватају и наредбе игуманије: без испитивања, са
ревношћу, не са жалошћу или принудно (2.Кор.9,7). Нека оне
извршавају сваку заповест, како би њихово послушање било
награђено. При томе, оне не треба да прихватају само поуке које се
односе на строгост живота. Напротив, ако наставница забрањује
пост или саветује да се узме храна ради окрепљења, или нешто
друго што служи за олакшање ради потребе, нека све једнако
извршавају са уверењем да је оно што је она рекла закон.
Уколико буде потребно да се поразговара о нечему или са
неким од мушкараца, или са оним који се стара о послу, или са
другим човеком који може да буде користан у ствари о којој се
ради, нека разговара настојатељица у присуству једне или две
сестре, којима због живота и због година више није опасно да се
сусрећу и да разговарају са било киме. А ако сестра самостално
смисли нешто корисно, нека изложи игуманији и преко ње каже
оно што треба рећи.

124
 ОПШИРНА ПРАВИЛА
изложена у питањима и одговорима

ПРЕДГОВОР
По благодати Божијој, у име Господа нашег Исуса Христа, ми
смо се састали заједно, стављајући пред себе исти циљ
благочастивог живота: ви из очигледне тежње да научите нешто
од онога што је неопходно за спасење, а ја стога што имам дужност
да објављујем праведне судове Божије, будући да се ноћу и дању
сећам апостолских речи: Три године дан и ноћ не престајах
поучавати са сузама свакога од вас (Дап.20,31). Осим тога, ово
време је врло погодно, док место пружа пуну тишину и
заклоњеност од сваког спољашњег шума. Помолимо се, дакле,
скупа једни за друге, тј. да ја на време дајем оброк (Лк.12,42) својим
саслужитељима, а ви да примите поуку као добра земља, те да
донесете савршен и многострук род у правди, као што је написано
(Мт.13,23).
Стога вас, дакле, молим љубављу Господа нашег Исуса
Христа, који даде себе за нас (Тит.2,14), да се најзад побринемо за
душе своје: ожалостимо се због испразности претходног живота,
почнимо да се подвизавамо за будући [живот] у славу Бога и
Његовог Христа и Светога Духа, коме се клањамо. Напустимо
лењост и раслабљеност, како не бисмо, због нерада изгубивши
садашње и почетак дела одлажући за сутра и за наредне дане, и кад
нас Онај који тражи душе наше нађе празне од добрих дела, били
лишени радости брачне ложнице и узалуд и бескорисно плакали,
јадикујући због зло проведеног времена живота, премда већ више
ништа неће помоћи онима који се раскајавају. Сад је најпогодније
време, говори апостол, сад је дан спасења (2.Кор.6,2). Овај век је
век покајања, а онај – награде; овај делања, а онај – уздарја; овај
трпљења, а онај – утехе. Сада је Бог помагач онима који се обраћају
од злог пута, а онда ће бити страшан и неумољив истраживач
људских дела, речи и помисли. Сада се користимо Његовим
дуготрпљењем, а онда ћемо познати правосуђе: једни ће устати на
вечне муке, а други за вечни живот, и свако ће примити по делима
својим. Докле ћемо одлагати послушност Христу, који нас позива у
своје небеско Царство? Зар се нећемо отрезнити? Зар се нећвмо

125
окренути од обичног живота ка јеванђелској строгости? Зар
нећемо држати пред очима онај Страшни и славни дан Господњи,
у који ће они који се по делима својим приближавају десној страни
Господа примити Царство небеско, док ће оне који су због
недостатка добрих дела одбачени на леву страну сакрити огњена
геена и вечна тама. Јер, речено је: Онде ће бити плач и шкргут зуба
(Мт.25,30).
Ми, додуше, велимо, да желимо небеско Царство, али се не
бринемо о ономе чиме бисмо га могли задобити. Не трудећи се
око заповести Господњих, ми по сујети свога ума држимо да ћемо
добити исте почасти као и они који су се греху противили до
смрти. Ко је икад, седећи или спавајући код куће у време сејања,
кад настане жетва наручје напунио сноповима? Ко ли је набрао
грожђа са чокота који није сам узнеговао. Род имају они који се
труде, а почасти и венци припадају победницима. Ко би икад дао
венац оном ко се није ни показао пред противником, када, по
апостолу (2.Тим.2,5), не треба само победити, него и борити се по
правилу, тј. не пропустити ни најмање од оног што је прописано.
Јер, речено је: Благо слузи ономе које га господар његов, дошавши,
нађе, да чини тако (Лк.12,43), и: Ако си принео право, а ниси право
поделио, згрешио си (Пост.4,7).
Чим помислимо да смо извршили неку од заповести (не могу
да кажем да смо је заиста извршили, будући да су по здравом
схватању Писма све везане једна за другу, тако да се при
нарушавању једне свакако нарушавају и све остале), ми више не
очекујемо гнев за оне које смо занемарили, него само почасти за
ону коју смо наводно испунили. Онај коме је поверено десет
таланата и који утаји један или два, а остале врати, неће се
сматрати поштеним што је вратио већи део, већ ће се назвати
увредљивцем и грамжљивим због мањег дела који је проневерио.
И шта говорим: „Проневерио“. Та, и онај коме је поверен један
таланат, и који је потом вратио све што је примио, беше осуђен
стога што није ништа додао ономе што је примио. Онај ко је десет
година поштовао оца, па му је онда задао само један ударац, не
сматра се добротвором, него се осуђује као оцеубица. Идите, вели
Господ, и научите све народе… учећи их да све држе што сам вам
заповедио, а не да једно држе, а друго занемарују (Мт.28,19-28). И
апостол пише слично томе: Никако ни у чему не дајући спотицање,
да се служба не куди, него се у свему покажите као слуге Божије

126
(2.Кор.6,3-4). Јер, кад нам не би све било потребно ради спасења,
све заповести не би ни биле записане, нити би било заповеђено да
се све морају држати.
Каква ми корист од других успеха ако ћу бити крив паклу
огњеном када брата назовем будалом (Мт.5,22)? Каква је корист
[човеку] што је слободан од многих, ако га један држи у ропству?
Јер, речено је: Који чини грех роб је греху(Јн.8,34). Каква је корист
[човеку] који се избавио од многих страдања, ако му је тело
повређено једном мучном болешћу? „Према томе, рећи ће неко,
многим Хришћанима, који не држе све заповести, не вреди ништа
што држе само неке од њих“. Овде је добро сетити се блаженога
Петра коме је, после толиких успеха и толиких ублажавања, само
због једне речи било речено: Ако те не оперем, немаш удела са
мном (Јн.13,8). Да и не говоримо да та једна реч није пројављивала
лењост и немарност, већ поштовање и побожност.
Уосталом, рећи ће други: „Написано је: Свако који призове
име Господње спашће се (Јоиљ 2,32), тј. за спасење је довољно да
[човек] само призове име Господње“. Међутим, нека и он чује шта
вели апостол: Како ће призвати Онога у кога не повероваше
(Рим.10,14). А ако не верујеш, почуј Господа који вели: Неће сваки
који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који
твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21). Узалудан је труд
чак и ономе који врши вољу Господњу, премда не онако како Бог
хоће, нити из осећања љубави према Њему. Сам Господ наш Исус
Христос о њима говори: Они све чине да их виде људи. Заиста вам
кажем: Примили су плату своју (Мт.6,5).
Отуда је апостол Павле научен да каже: И ако раздам све
имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам,
ништа ми не користи (1.Кор.13,3).
Укратко, ја примећујем три различита расположења у којима
је неизбежна послушност: ми се од зла уклањамо стога што се
бојимо казне (стање роба); ми идемо за обећањима награде и
испуњавамо оно што је наложено ради сопствене користи (стање
најамника); ми [чинимо добро] ради самог добра и из љубави
према Ономе који нам је дао закон, радујући се што смо се
удостојили да служимо тако славном и благом Богу (стање сина).
Онај ко из страха буде испуњавао заповести, непрестано се
бојећи казне за лењост, неће једно од наложенога чинити, а друго
пренебрегавати, него ће сматрати да је казна за непослушност

127
подједнако страшна. И премда се ублажава онај ко се боји свега
ради побожности (Прич.28,14), ипак тврдо стоји у истини и онај
ко може рећи: Свагда видим пред собом Господа, јер ми је с десне
стране да не посрнем (Пс.15,8). Јер, он неће да изгуби из вида
ништа од оног што је неопходно. Осим тога, [речено је]: Благо
човеку који се боји Господа. Зашто? Зато што силно љуби Његове
заповести (Пс.111,1). Онима који се боје, пак, није својствено да
пропуштају нешто од онога што је заповеђено, или да га
испуњавају немарно.
Ни најамник, пак, неће усхтети да преступи нешто од оног
што је наложено. Јер, како ће примити плату за рад у винограду
уколико није извршио све што је наређено? Уколико пропусти
само нешто од онога што је потребно, он ће учинити да виноград
за господара постане бескористан. И ко би дао плату ономе ко је
крив за штету?
Трећи случај представља службу из љубави. Који ће син,
имајући циљ да угоди оцу и радујући га у већим стварима, усхтети
да га у мањим ожалости, нарочито ако се сећа апостола који вели:
И не жалостите Светога Духа Божијега, којим сте
запечаћени(Еф.4,30).
Где, пак, они који преступају већину заповести хоће да буду
увршћени? Они не служе Богу као Оцу, не повинују му се као
Ономе који је дао велика обећања, нити му се покоравају као
Господу. Јер, Он говори: Ако сам Отац, где је слава моја? Ако сам
Господ, где је страх мој (Мал.1,6). Као што човек који се боји
Господа силно љуби Његове заповести (Пс.111,1), тако се и
преступањем закона вређа Бог (Рим.2,23).
Претпостављајући сластољубиви живот животу по
заповестима, како можемо очекивати блаженство, живљење са
светима и радост са анђелима пред лицем Христовим? Слична
маштања својствена су само дечијем уму. Како ћу бити с Јовом,
када ни најобичније незгоде нисам примао са благодарношћу?
Како ћу бити са Давидом, када са непријатељем нисам био
великодушан? Како ћу бити са Данилом, када Бога нисам искао са
непрекидним уздржањем и неуспављивом молитвом? Како ћу бити
са светитељима, када нисам ишао њиховим трагом? Који ће
подвигоположник бити толико нерасудљив да удостоји истих
венаца и победника и онога који није ступио у подвиг? Који је

128
војвода раздавао једнаке делове плена победницима и онима који
се нису ни појавили у боју?
Бог је благ, али и праведан. Праведноме је, пак, својствено да
даје по заслузи, као што је написано: Ублажи, Господе, добре и
праве срцем. А оне који се уклањају на криве путеве, отераће
Господ са онима који чине безакоње (Пс. 124,4-5). Он је милостив,
али и Судија. Јер, речено је: Господ воли милостињу и суд (Пс.32,5).
Стога и каже: Милост и суд ћу ти певати, Господе (Пс. 100,1). А ми
смо научили на којима је милост, будући да је речено: Блажени
милостиви, јер ће бити помиловани (Мт.5,7). Видиш ли како Он са
расуђивањем употребљава милост. Он не милује без расуђивања,
нити суди без милости. Јер, Господ је милостив и праведан (Пс.
114,5). Стога немојмо познавати само (једну) половину Бога,
окрећући Његово човекољубље у повод за лењост. Грмљавина и
муње постоје стога да доброта не би била презрена. Онај ко
заповеда сунцу да обасјава, кажњава и слепоћом. Онај ко даје
кишу, сипа и огањ. Једно показује благост, а друго строгост. Ради
једнога волимо, а ради другога се бојмо, да и нама не буде речено:
Или презиреш богатство доброте Његове и кротости и
дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води?
Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за
дан гнева (Рим.2,4-5).
Према томе, пошто спасење није могуће без дела која
одговарају заповестима Божијим, и пошто није безопасно
занемаривати нешто од наложенога (наиме, страшно је
превазношење – поставити себе судијом Законодавца, те једне
Његове законе бирати, а друге одбацивати), ми, подвижници
благочашћа, који смо претпоставили безмолван и безметежан
живот (који потпомаже чување јеванђелских одредаба) уложимо
заједничку бригу и расуђивање како нам не би промакло ништа од
онога што нам је наложено. Јер, ако Божији човек треба да буде
савршен, као што је написано (2.Тим.З,17) и као што је показало
слово које је изложено раније, преко је потребно да, посредством
свих заповести, достигне до мере раста пуноте Христове
(Еф.4,13). Јер, и по Божанственом закону, животиња са маном се не
прима за жртву Богу, чак и ако је чиста. Оно у чему је свако
неискусан, нека предложи на заједничко разматрање. Јер, при
трудољубивом разматрању многих лакше ће се наћи оно што је
сакривено, будући да Бог, по обећању Господа нашег Исуса Христа,

129
даје да нађемо оно што тражимо по учењу и подсећању Светога
Духа (Јн,14,26).
Мени обавеза налаже [да проповедам], и тешко мени ако не
проповедам Јеванђеље (1.Кор.9,16). Тако је и за вас опасно уколико
се олењите да испитујете, или уколико без напора и неодлучно
приступите извршавању и испуњавању на делу онога што вам је
предано. Стога Господ говори: Реч коју ја говорих, она ће му судити
у последњи Дан (Јн. 12,48), и: Слуга који је знао вољу господара
свога и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много
бијен, а који није знао, па је заслужио батине, биће мало бијен
(Лк.12, 47). Помолимо се, дакле, да и мени управљање речју буде
беспрекорно, и да вама учење буде плодоносно. Знајући да ће речи
богонадахнутог Писма стајати пред нама на Суду Христовом
(будући да је речено: Изобличићу те и метнућу пред очи твоје
грехе твоје – Пс.49,21), пазимо трезвоумно на оно што се износи и
са усрдношћу пожуримо да у дело приведемо Божанствене поуке, с
обзиром да не знамо у који ће дан и час Господ наш доћи.

Питање 1. О поретку и низу заповести Господњих.

Будући да нам је допуштено да питамо, најпре бисмо желели
да научимо да ли постоји какав редослед и низ у заповестима
Божијим, тј. да ли је једна прва, а друга – друга, и тако редом, или
се све стапају међусобно, будући равночасне у односу на
првенство, тако да онај ко је вољан може слободно, као код круга,
започети откуда хоће?
Одговор: Ваше питање је старо. Оно је давно постављено у
Јеванђељима. Законик је пришао Господу и рекао: Учитељу, која је
заповест највећа у Закону. Господ је одговорио: Љуби Господа Бога
свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим,
и свом снагом својом. Овоје прва и највећа заповест. А друга је као и
ова: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт.22,36-39). Према
томе, сам Господ је дао поредак својим заповестима. Он је одредио
да је прва и највећа заповест о љубави према Богу. Друга, пак, по
реду и слична њој, или она која јој служи као допуна и која од ње
зависи, јесте заповест о љубави према ближњем. Тако се из
наведеног и из других сличних места која се налазе у
Богонадахнутим Писмима може сазнати поредак и низ свих
Господњих заповести.

130
 Питање 2. О љубави према Богу, и о томе да људи по
природи имају наклоност према заповестима Господњим
и силу да их испуњавају.
Кажи нам, дакле, најпре нешто о љубави према Богу. Јер, ми
смо чули да Бога треба љубити. Ми желимо да сазнамо како да
успемо у томе.
Одговор: Љубав према Богу се не стиче учењем. Јер, други
нас нису учили ни да се радујемо светлости, да смо привезани за
живот, нити да љубимо родитеље и васпитаче. Исто тако, или још
много пре, наука о љубави Божијој не може доћи споља. Напротив,
заједно са стварањем живог бића, тј. човека, у нас је као семе
посејан неки смисао (λογος σπερματικος), који у самом себи носи
тежњу ка општењу у љубави. Примивши тај смисао, они који су се
учили Божијим заповестима су га, Божијом благодаћу, брижљиво
обрађивали, благоразумно неговали и доводили до савршенства.
Похваливши, стога, ваше старање као неопходно за [ту] сврху, и ја
ћу се, уз помоћ Божију и ваше молитве, потрудити да пробудим
искру Божије љубави која је сакривена у вама, према сили коју ми
је дао Дух.
Уосталом, треба знати да је љубав једна врлина која својом
силом приводи у дејство и обухвата сваку заповест. Ко има
заповести моје и држи их, говори Господ, то је онај који ме љуби
(Јн. 14,21), и још: 0 овим двема заповестима виси сав Закон и
Пророци (Мт.22,40). Ипак, сада не намеравам да се упуштам у
појединости, будући да бих на тај начин неприметно у један део
укључио читаво учење о заповестима. Напротив, сразмерно својим
силама и постојећој сврси, ја ћу вам напоменути о љубави коју смо
дужни Богу. Најпре ћу рећи да смо добијајући од Бога заповести,
уједно примили и способност да их све извршујемо. На тај начин
ми не можемо да негодујемо као да се од нас тражи нешто
необично, нити да се превазносимо као да од себе приносимо

131
нешто што превазилази оно што нам је дано. Делујући том
способношћу правилно и као што треба, побожно ћемо проводити
врлински живот. Будемо ли, пак, ометали њено дејство,
скретаћемо у зло.
Зло се, наиме, састоји у лукавом употребљавању онога што
нам је Бог дао ради доброг циља, тј. у употребљавању насупрот
Христовој заповести. Врлина, пак, коју Бог очекује, састоји се у
коришћењу Божијих дарова са добром савешћу и по Господњој
заповести. Ако је то тако, и о љубави ћемо рећи исто.
Примивши заповест да љубимо Бога, ми смо стекли и
способност да га љубимо, усађену у нас при самом стварању. Доказ
за то се не налази споља: свако се у то може осведочити сам од
себе и у себи. Јер, у нама се по природи налази жеља за добром,
премда се, већином, једном чини добрим једно, а другом друго.
Осим тога, оно што нам је својствено и сродно ми љубимо и без
учења. Најзад, ми добротворима добровољно указујемо свако
расположење. Шта је, међутим, дивније од Божанствене лепоте?
Која је представа пријатнија од Божије велелепности? Која
душевна чежња је тако жива и тако неиздржљива као жеља коју Бог
у њој порађа, уколико је очишћена од сваког порока? Она тада са
истинским расположењем говори: Рањена сам љубављу (Пес. 2,5).
Заиста су неисказиви и неизрециви муњелики одсјаји Божије
красоте: ни реч их не може изразити, ни слух примити. Укажеш ли
на блесак данице, на сијање месеца, или на сунчеву светлост – све
ће бити немоћно да се упореди са [Његовом] славом: у поређењу са
истинском светлошћу оно ће бити тамније, него дубока ноћ и
најстрашнија тама у односу на најсјајније подне. Та лепота се не
може видети телесним очима: она се постиже само душом и
мишљу. Озаривши некога од светих, она би изазивала неиздрживу
рану чежње. Стога су они, оптерећивани овим животом, говорили:
Тешко мени, јер се странствовање моје продужи (Пс.119,5); када ћу
доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3); умрети и са Христом
бити је много боље (Фил.1,23); ожедне душа моја за Богом силним,
живим(Пс.41,3); сад отпушташ слугу свога,
Господе (Лк.2,29). Они чије душе је дотакла Божанствена
жеља постају незадрживи у својој чежњи, и овај живот им постаје
као оков. Из жеље да без престанка сагледавају Божанствену
лепоту, они су се молили да се посматрање красоте Господње
продужи на сав вечни живот (уп. Пс.26,4). Према томе, људи по

132
природи теже ка лепом. У правом, пак, смислу, лепо и достојно
љубави јесте благост. Благ, међутим, јесте Бог. И пошто све тежи
ка благости, значи да све тежи за Богом.
Стога, све што чинимо по произвољењу, у нама је [уједно]
природно, уколико нам помисли нису изопачене лукавством. И
љубав према Богу од нас се очекује као неопходан дуг. Њено
одсуство у души сматра се за најнесносније зло. Јер, отуђење и
удаљеност од Бога је несношљивије од мука које се очекују у геени.
Оно је тешко за оног ко страда, као што је очима тешко уколико се
лише светлости, или живом бићу кад се лишава живота. Рођени
већ по природи љубе родитеље. То показује привезаност међу
бесловесним [створењима], као и наклоност према мајци код људи
у најмлађем узрасту. Стога, немојмо бити неразумнији од деце и
свирепији од животиња, остајући без љубави према Створитељу и
отуђивањем од Њега. Чак и кад не бисмо знали какав је по
благости својој, већ само због тога што смо од Њега примили биће,
требало би да га безмерно волимо, те да га се са свом нежношћу
непрестано сећамо и прилепљујемо уз Њега, као дечица уз мајке.
Добротвор је већи и од оних које љубимо по природи. Наклоност
према онима који су нам учинили нешто добро није својствена
само људима, него скоро и свим животињама. Познаде, каже се, во
свога власника, и магарац јасле господара свога. Међутим, за нас
никако не би требало да се каже оно што следи: Израиљ ме, пак, не
познаде, људи моји не схватише (Ис.1,3). И треба ли уопште
говорити о псу и многим сличним животињама, које показују
привезаност за оне који их хране?
Ми по природи имамо љубав и расположење према
доброчинитељима и решавамо се на сваки труд како бисмо им се
одужили за њихово доброчинство. Које, међутим, речи могу
достојно изобразити Божије дарове? Њих је тако много да
превазилазе сваки број. Осим тога, они су тако велики и важни да
би и један био довољан да нас обавеже на сваку благодарност
Дародавцу. Прећутаћу о онима који су, сами по себи, изузетни по
величини и пријатности, премда заостају за блистањем већих, као
звезде пред сјајем сунчевих зракова. Јер, ја немам довољно времена
да бих, оставивши превасходније, благост Доброчинитеља мерио
оним што је мање. Према томе, нећу говорити о изласку сунца, о
месечевим менама, о пријатности ваздуха, о смени годишњих доба,
о води из облака, о води из земље, о самом мору, о целој земљи, о

133
оном што ниче из земље, о живим створовима у води, о врстама
живих бића у ваздуху, о хиљадама разлика међу животињама. И све
је то назначено да служи нашем животу.
Једно, пак, чак и кад бисмо хтели, не можемо мимоићи. О
једном дару уопште не може да прећути онај ко има здрав ум и
смисао. Додуше, о њему је још теже говорити као што приличи.
Наиме, Бог је створио човека по свом образу и подобију, удостојио
га богопознања, украсио га даром словесности изнад свих живих
бића, дао му да се наслађује безмерним лепотама раја, поставио га
за владара над свим што је на земљи. [Штавише], и кад га је змија
преварила и кад је пао у грех, а кроз грех у смрт и све што је ње
достојно, Он га није презрео, већ му је најпре у помоћ дао закон,
затим поставио анђеле да га чувају и брину се о њему, те послао
пророке да га прекоревају због порока и уче врлини, порочна
стремљења пресецајући претњом, а усрђе ка добру подстичући
обећањима. Он је често на разним лицима ради уразумљивања
других унапред показивао свршетак и порока и врлине. Међутим,
и од оних који су и поред свега тога остајали непокорни, Он се
није одвраћао. Јер, благост Владике нас није остављала. Наша
неосетљивост за такве почасти, увредљива за Доброчинитеља, није
прекраћивала Његову љубав према нама. Напротив, сам Господ
наш Исус Христос нас је дозвао од смрти и поново оживео. При
томе је диван и сам начин доброчинства: Будући у обличју
Божијем, Он није сматрао за отимање то што је једнак са Богом,
него је себе понизио узевши обличје слуге (Фил.2,6-7); Он немоћи
наше узе и болести понесе(Мт.8,17; Ис.53,4); Он би рањен за нас да
бисмо се Његовом раном излечили (Ис.53,5); Он нас искупи од
проклетства закона поставши за нас проклетство (Гал.3,28), те
поднесе најсрамнију смрт како би нас увео у славни живот. И Он се
није задовољио тиме што нас је оживео из мртвих, већ нам је
даровао достојанство божанства и припремио вечни покој, који
величином радости превазилази сваку људску мисао. Шта ћемо,
дакле, узвратити Господу за све што нам је дао (Пс.115,3)? А Он је
тако добар да не тражи узвраћање, већ му је довољно ако га љубе
због онога што је даровао.
Када све то приведем у мисао (открићу своју немоћ), мене
обузима неки ужас и страшно иступљење из бојазни да, из
непажње ума или због бриге око сујетног, не отпаднем од љубави
Божије, или да не постанем срамота за Христа. Јер, онај ко нас сада

134
вара и ко се на сваки начин труди да световним привлачностима у
нама изазове заборав на Добротвора, [жели] нашу погибао и радује
се и руга нам се што наш немар може да окрене у прекор Господу,
хвалећи се нашом непослушношћу и одступништвом. Он нас није
створио, нити је умро за нас, али нас је придобио за присталице
своје непослушности и немарности према заповестима Божијим.
Тај прекор Господу и то хвалисање непријатеља мени изгледа теже
од мука у геени. Јер, они ће Христовом непријатељу пружити
прилику за похвалу и повод за превазношење пред Оним који је за
нас умро и васкрсао и коме смо, као што је написано, утолико више
дужни (2.Кор.5,15).
Ово ће бити довољно о љубави према Богу. Као што рекох,
наш циљ није да се каже све (што је немогуће), него да укратко
напоменем о главном, које би увек у душама подстицало
Божанствену чежњу.

Питање 3. О љубави према ближњем.

Редослед захтева да се нешто каже и о заповести која је друга
и по реду и по сили.
Одговор: Раније смо рекли да закон оплемењује и васпитава
силе које у нама постоје у виду семена. Нама је, дакле, наложено да
љубимо ближњег као саме себе. Стога погледајмо да ли имамо од
Бога и моћ да испунимо ту заповест.
Ко, пак, не зна да је човек кротко и друштвено, а не усамљено
и дивље живо биће? Јер, ништа није тако својствено нашој природи
као заједничарење једних са другима, потребитост једних за
другима и љубав према једноприроднима.
Положивши у нас најпре семена, Господ затим тражи и
плодове, говорећи: Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге
(Јн.13,34). И желећи да нашу душу подстакне на ту заповест, Он је
тражио да као доказ да смо Његови ученици послужи управо њено
испуњавање: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако
будете имали љубав међу собом (Јн.13,35), а не чињење знамења и
необичних чуда (премда је у Духу Светом дао силу и за тако
нешто). На тај начин, Он свагде везује те заповести, на себе
преносећи доброчинство које је учињено ближњем: Огладнех, и
дадосте ми да једем, и остало (Мт.25,35). Затим Он додаје: Кад

135
учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте
(Мт.25,40).
Према томе, кроз испуњавање прве заповести треба
напредовати и у другој, а кроз испуњавање друге треба се враћати
првој. Заправо, ко љуби Господа, свакако ће љубити и ближњега.
Јер, онај који ме љуби, говори Господ, држаће заповести моје (Јн.
11,23). А заповест моја је, вели, да љубите једни друге као што ја
вас љубим (Јн.15,12). И опет, ко љуби ближњега, испуњава своју
љубав према Богу, будући да Он његово милосрђе преноси на себе.
Верни слуга Божији, Мојсије је показао толику љубав према браћи
да је хтео да буде избрисан из књиге Божије (у којој је био записан)
уколико се народу не опрости грех (Изл.32,31). И Павле се усуђивао
да се моли (Рим.9,3) да буде одлучен од Христа за браћу своју, тј.
сроднике по телу, желећи да, слично Господу, буде откуп за
спасење свих. Он је, заправо, знао да није могуће да буде отуђен од
Бога онај ко се, ради љубави према Њему и ради најважније
заповести, отказује од благодати Божије. Знао је он да ће у накнаду
за то примити много више од онога што је дао. Уосталом, из
реченог се јасно види да су свети достизали до те мере љубави к
ближњем.

Питање 4. О страху Божијем.

Одговор: Почетницима у благочашћу је корисније да се
васпитавају страхом, по савету премудрога Соломона, који вели:
Почетак мудрости је страх Господњи (Прич.1,7). Вама, пак, који
сте изашли из детињства у Христу, који више немате потребе за
млеком, и који тврдом храном догмата можете да усавршавате
унутрашњег човека, приличе главније заповести, којима се
достиже сва истина љубави у Христу. Наиме, ви треба да пазите да
вам обиље дарова Божијих не буде узрок најтеже осуде у случају да
се покажете неблагодарни према Добротвору. Јер, речено је: Коме
је много дано, много ће се и тражити од њега (Лк.12,48).

Питање 5. О нерасејаности разума.

Одговор: Треба знати да нећемо моћи напредовати ни у
једној заповести, понарочито у љубави према Богу и ближњему,
уколико мислима будемо лутали тамоамо. Јер, онај ко прелази од

136
једног на друго не може стећи праву вештину и право знање. Онај
ко не зна оно што је својствено крају вештине, неће постићи успех
чак ни у једном [занимању]. Делање треба да одговара сврси. Јер,
ништа смислено се не може урадити на неодговарајући начин. На
пример, циљ ковачког заната се обично не постиже производима
лончарског искуства, нити се рвачки венац стиче марљивим
свирањем фруле. Напротив, сваки циљ захтева нарочити и
одговарајући труд.
Стога упражњавање у богоугађању по Христовом Јеванђељу
бива успешно при удаљавању од светских брига и при потпуном
напуштању расејавања. Стога и апостол, иако је брак допуштен и
удостојен благослова, брачним бригама претпоставља бригу о
Божијем, при чему изгледа као да једно искључује друго, будући да
говори: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити
Господу, а ко је ожењен брине се за овосветско, како ће угодити
жени (1.Кор.7,32-33). И Господ је посведочио да је расположење
ученика чисто и сабрано, говорећи: Ви нисте од овога света (Јн.15,
19). Напротив, за свет је сведочио да не може примити знање о
Богу, нити сместити Духа Светога. Наиме, Он говори: Оче
праведни, свет тебе не позна (Јн.17,25), и: Духа Истине… свет не
може примити (Јн.14,17). Према томе, онај ко истински хоће да иде
за Богом треба да се ослободи од свих уза светске пристрасности.
То ће, пак, постићи потпуним избегавањем и заборавом
старих навика. Уколико се не отуђимо од телесних сродника и
светских веза, и уколико својим понашањем не пређемо у други
свет, по речима онога који је рекао: Наше живљење је на небесима
(Фил.З, 20), ми нећемо постићи циљ богоугађања, будући да
Господ одлучно вели: Тако, дакле, нико од вас који се не одрекне
свега што има, не може бити мој ученик (Лк.14,33). И пошто
учинимо [наведено], ми треба да на сваки начин чувамосвоје срце
(Прич.4,23), како уопште не бисмо губили мисао о Богу. Сећање на
Његова чуда ми не треба да оскрнављујемо представама о
испразним [стварима]. Напротив, свету мисао о Богу, постојаним и
чистим сећањем запечаћену у наше душе, ми треба да свагде
носимо са собом као неки неизгладив печат. На тај начин ми
стичемо љубав према Богу, која подстиче на вршење заповести
Господњих. С друге стране, и заповести њу подржавају, чинећи је
трајном и непоколебивом. То показује и Господ, говорећи на
једном месту: Ако ме љубите, заповести моје држите (Јн.14,15), и

137
на другом: Ако заповести моје одржите остаћете у љубави мојој
(Јн.15,10), и још убедљивије: Као што сам ја одржао заповести Оца
мога и остајем у љубави Његовој (Јн.15,10).
Тиме нас Он учи да свако дело кога се прихватамо своју сврху
има у вољи Наредбодавца, те да своју марљивост управљамо према
њој, као што на другом месту каже: Ја сам сишао с неба нв да
творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38). Вештине
које су неопходне у животу прилагођавају појединачна дејства
циљевима које постављају пред себе. И наша дела имају једну сврху
и правило, тј. вршење заповести Божијих на богоугодан [начин],
Стога се у делу не може тачно успети уколико и испуњавање не
буде по вољи Онога који је дао заповести. При строгом старању да
се дело изврши по вољи Божијој и кроз сећање, биће могуће
сједињење са Богом. Правећи секиру, ковач се сећа онога који је
наручио. Он га има на уму и замишља облик и величину који су
наручени, прилагођавајући посао вољи наручиоца. (Јер, уколико
заборави наруџбу, он ће направити нешто што не личи на
наручено). Тако и Хришћанин треба сваку своју делатност, велику
и малу, да саображава са вољом Божијом. Он своје дело треба да
украшава марљивошћу, чувајући мисао о томе ко га је наредио, и
испуњавајући речено: Свагда видим пред собом Господа, који ми је с
десне стране, да не посрнем (Пс.16,8). Он тиме уједно испуњава и
оно што је наложено: Ако једете, ако ли пијете, ако ли што друго
чините, све на славу Божију чините (1.Кор. 10,31). Ко, пак, у свом
делу нарушава тачност заповести, показује да се слабо сећа Бога.
Сећајући се, дакле, речи Онога који је рекао: Не испуњавам
ли ја небо и земљу (Јер.23,24), и: Ја сам Бог који се приближава, а не
Бог издалека (Јер.23,23), и опет: Где су два или три сабрана у име
моје, онде сам и ја међу њима (Мт.18,20), сву своју делатност треба
да вршимо као пред очима Господњим, те да сваку мисао развијамо
у Његовом присуству. Тако ће и страх бити трајан, мрзећи
неправду, као што је написано (Пс.118,163), и увреде и гордост и
путеве лукавих. Тада ће се и љубав усавршити, испуњујући оно
што је Господ рекао: Не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је
послао (Јн.5,30). Јер, душа ће свагда имати увереност да су добра
дела угодна Судији и Подвигоположнику, и да ће супротна дела
брзо бити подвргнута осуди. Мислим да ће се тиме постићи и
уверење да заповести Божије не треба вршити из човекоугађања.
Јер, онај ко је уверен да је присутан већи, неће обраћати пажњу на

138
онога ко је мањи. Чак и ако се деси да се учини нешто што је
пријатно и угодно знаменитом лицу, али непријатно и одбојно
незнатнијем, опште признање ће подржати наклоност првога, а
занемарити незадовољство другога. Тако је код људи. Да ли ће,
према томе, истински трезвоумна и здрава душа, уверена у
присуство Божије, икада оставити дело које је угодно Богу и
обратити се људским мнењима? Да ли ће она икада занемарити
заповести Божије и потчинити се људским обичајима, попустити
пред јавним мишљењем, или стрепети пред онима који имају
високи чин? Такво расположење је имао онај ко је рекао:
Преступници закона испричаше ми којешта, али ништа није као
закон твој, Господе (Пс.118,85); и још: И говорио сам о твојим
сведочанствима пред царевима и нисам се постидео (Пс.118,46).

Питање 6. О потреби за усамљеношћу.

Одговор: Нерасејаности душе потпомаже усамљено
живљење. Јер, штетно је проводити живот у заједници са онима
који се без страха и са презрењем односе према тачном вршењу
заповести. О томе казује и изрека Соломона која учи: Не буди
пријатељ гневљивом човеку, нити се дружи са срдитим, да се не би
научио његовим путевима и да не би примио омчу на душу своју
(Прич. 22,24-25). На то се односи и [друга] изрека: Изиђите из
њихове средине и одвојте се, говори Господ (2.Кор.6,17). Да не
бисмо кроз очи или уши примили подстицаје на грех и
неприметно се навикавали на њега, да не би ликови и представе
онога што смо видели и чули заостали у души на њену штету и
погибију, те да бисмо могли истрајати у молитви, пре свега треба
да се уклонимо у самоћу. На тај начин ћемо моћи савладати и
раније навике, у којима смо живели насупрот заповестима
Христовим (што није мали подвиг, с обзиром да оне, утврдивши се
дугим временом, задобијају снагу природе). Такође ћемо бити у
стању да, трудољубивом молитвом и истрајним поучавањем у вољи
Божијој, очистимо мрље греха. Усред мноштва људи, пак, које
расејава душу и увлачи је у житејска дела, није могуће успети у
молитви и том поучавању.
Осим тога, ко ће, живећи у мноштву, моћи да испуни призив:
Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе (Лк.9,23)? Према
томе, ми најпре треба да се одрекнемо самих себе, да узмемо крст

139
Христов, и да идемо за Њим. Одрећи се, пак, себе значи
заборавити све прошло и удаљити се од своје воље. Ономе,
међутим, ко живи у заједници са људима разних врста, тако нешто
је веома тешко (да не кажем – и сасвим немогуће). Напротив,
учешће у таквом животу представља сметњу за узимање крста и
следовање Христу. Узети крст свој значи бити спреман на смрт за
Христа, умртвити удове који су на земљи (Кол.3,5), имати
неустрашиво расположење духа којим се сусреће свака опасност у
име Христово, и одсуство привезаности за садашњи живот. Свему
томе привикнутост на земаљски живот причињава велике сметње.
Поред многих других незгода [које произилазе од таквог
живота], душа нема времена да осети своје грехове и да се скруши у
покајању због преступа, будући да гледа многе који живе безаконо.
Напротив, упоређујући се са лошијима, она стиче неки маштарски
појам о [својој] предности. Метежом и разонодама, које обично
производи светски живот, одвучена од драгоценог сећања на Бога,
она не само да се лишава могућности да се радује и весели у Њему
(уп. Пс.34,9), да се наслађује у Господу (уп. Пс. 36,4), и да се
наслади речима Господњим (чиме би дошла до стања да каже:
Сетих се Бога и развеселих се – Пс.118,103), већ се и сасвим
навикава на пренебрегавање и заборав судова Божијих. Неко, пак,
веће и погубније зло се не може доживети.

Питање 7. О томе да треба живети са људима који

сагласно стреме истом циљу угађања Богу, и о томе да је
тешко и уједно опасно живети отшелнички.
Пошто нас је твоја реч уверила да је опасно живети са
људима који са пренебрегавањем гледају на заповести Господње,
желели бисмо да сазнамо како треба да живе они који су се
удаљили од таквих људи: усамљенички, или са једномисленом
братијом, који су изабрали исти циљ благочастивости.
Одговор: Примећујем да је заједничко пребивање многих у
многоме корисније.
Пре свега, нико од нас не може сам да задовољи своје телесне
потребе: при набавци неопходног постоји међусобна зависност. На
пример, нога има једну способност, али не и другу. Стога без
помоћи других удова она не налази могућности да опстане и да
надокнади недостатак своје ограничености. Тако је и у

140
усамљеничком животу: оно што имамо постаје некорисно, а оно
што немамо не можемо набавити. Јер, и Створитељ Бог је одредио
да имамо потребу једни за другима и да се, по писаном,
сједињујемо међусобно (Сир.13,20).
И сам смисао љубави Христове не допушта да свако гледа
само сопствено. Јер, речено је: Љубав не тражи своје (1.Кор.13,5).
Живот, пак, одвојен од свих има једну сврху: служење сопственим
потребама. То је, међутим, очигледно у противности са законом
љубави који је испуњавао апостол, не тражећи корист своју него
многих, да се спасу (1.Кор. 10,33).
Осим тога, у удаљености од свих не може свако да лако позна
своје недостатке, будући да нема човека који би га прекоревао и
исправљао са кротошћу и милосрђем. Јер, прекор често, чак ако
долази и од непријатеља, у благоразумном буди жељу за
исцелењем. Они, пак, који имају искрену љубав, зналачки лече од
грехова. Јер, речено је: Онај ко љуби брижљиво кара (Прич.13,24).
Таквога је, пак, тешко наћи у усамљености, уколико се [човек] није
раније зближио са њиме у животу. Због тога се са њиме дешава оно
што је речено: Тешко усамљеноме! Јер, ако падне, нема ко да га
подигне(Проп.4,10).
Многи људи многе заповести лакше испуњавају заједно.
Једноме је, пак [теже]. Јер, вршење једне спречава друга. На
пример, онај ко посећује болесника не може да прими намерника,
док раздавање онога што је потребно за живот (нарочито кад
захтева много времена) омета старање о послу. На тај начин се
занемарује највећа заповест која најпре води спасењу, тј. гладни
остаје без хране, и наг без одела. Ко ће се, дакле, решити да
испразан и бесплодан живот претпостави плодном, који је
саобразан Господњим заповестима?
Сви ми смо позвани у једну наду звања свога (Еф.4,4), и
представљамо једно тело, имајући Христа као главу, а појединачно
смо уди једни другима (Рим.12,5). Уколико се, дакле, у Духу Светом
у сагласности не сакупљамо у склад једнога тела, него свако
изабира усамљеност (не служећи изграђивању опште користи ради
богоугађања, већ задовољавајући страст самоугађања), као
раздељени и раздвојени међу собом нећемо бити у стању да
очувамо узајамну везу удова, њихово узајамно служење и
потчињавање Глави, тј. Христу. Јер, при раздељеном животу ми се

141
не можемо радовати са оним који се прославља, нити страдати са
оним који страда, будући да не можемо знати стање ближњег.
И опет, нико сам не може да прими све духовне дарове, него
се Дух свакоме даје по мери вере. У општежићу, пак, дар који
добије појединац постаје опште [наслеђе] свих који живе заједно.
Јер, једноме се даје реч мудрости; а другоме реч знања… а другоме
вера… а другоме дарови исцељивања… а другоме пророштво, итд.
(1.Кор.12,8-10). Сваки од тих дарова прималац има пре ради других,
неголи ради себе. На тај начин, у општежићу дејство Светога Духа
у једном одмах прелази на све. Онај, пак, ко живи одвојено свој
дар, уколико га има, услед недејствености и затварања у себе чини
бескорисним. Ви, међутим, који читате Јеванђеље, знате колико је
то опасно. У заједничком живот свако се наслађује својим даром,
умножавајући га кроз давање другима, и користи дарове других
као своје сопствене.
Заједнички живот има и друга добра, која се не могу лако
набројати. Јер, у њему се лакше него у усамљеничком животу чувају
добра која нам је Бог дао. Осим тога, и заштита од замки
спољашњега непријатеља је поузданија када постоје бодри чувари
који могу пробудити из сна. Јер, дешава се да неко заспи сном који
води у смрт. Давид нас је учио да се молимо да нас то не снађе,
говорећи: Просвети очи моје да не заспим на смрт (Пс.12,4). И
грешнику је лакше да се удаљи од греха уколико се стиди сагласне
осуде многих. На њега се тада може применити израз: Таквоме је
довољно ово карање од многих (2.Кор.2,6). С друге стране, и оној ко
напредује налази велику потпору у одобравању многих и у слагању
са његовим делима. Јер, ако свака реч треба да остане на устима
два или три сведока (Мт.18,6), очигледно је ће се онај ко чини
добро дело много јаче утврдити сведочењем многих.
Томе насупрот, усамљенички живот, осим наведених, прате и
друге опасности. Прва и највећа је – самоугађање. Немајући,
наиме, никога ко би оценио његово дело, [човек] може помислити
да је достигао до савршенства заповести. Осим тога, оставивши
своје душевне силе постојано без упражњавања, он не може да
запази ни своје недостатке, нити да позна напредак у делима,
будући да су уклоњени сви случајеви за испуњавање заповести. У
чему ће, наиме, он показати смиреноумље уколико нема човека
пред којим би се могао смиравати? У чему ће показати милосрђе
кад је удаљен од општења са многима? Како ће упражњавати

142
стрпљење када нема никога да се противи његовим жељама? Онај
ко каже да му је за усавршавање нарави довољно изучавање
Божанствених Писама налик је на онога ко се учи да зида, али
никако не зида [на делу], или ко учи ковачки занат, али нема
намеру да научено оствари на делу. Њему ће апостол рећи: Јер нису
праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се они
оправдати који испуњавају закон(Рим.2,13). И сам Господ се, из
превеликог човекољубља, није ограничавао само на поучавање
речју. Да би нам дао тачан и јасан пример смиреноумља у
савршенству љубави, Он сам се опасао и опрао ноге ученицима.
Ако, пак, ти живиш усамљен, кога ћеш опрати, коме ћеш
послужити, пред ким ћеш бити последњи? И уколико [свако] буде
живео засебно, како ће се остварити добро и красно заједничко
братско живљење, које Свети Дух упоређује са миром благоуханим
на глави првосвештеника (Пс.132,1-2)?
Према томе, заједнички живот братије представља поприште
подвижништва, пут богат надом на напредак, постојано
упражњавање и поучавање у заповестима Господњим. Он за свој
циљ има славу Божију, по заповести Господа нашег Исуса Христа,
који је рекао: Тако да се светпли светлост ваша пред људима, да
виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима
(Мт.5,16). Оно за свој образац има светитеље о којима је у Делима
апостолским написано: А сви који вероваше беху на окупу и имаху
све заједничко (Дап.2,44), и још: А у народа који поверова беше једно
срце и једна душа; и ни један не говораше за имање своје да је
његово, него им све беше заједничко (Дап.4,32).

Питање 8. О одрицању од света.

Да ли треба човек најпре да се одрекне свега, да би затим
приступио животу по Богу?
Одговор: После снажног и многим делима потврђеног
доказа, Господ наш Исус Христос свима говори: Ако неко дође мени
(Лк. 14,26), нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт.
16,24), и опет: Тако, дакле, сваки од вас који се не одрекне свега шпго
има, не може битпи мој ученик (Лк.14,33). Мени се чини да се ова
наредба простире на многе ствари од којих се треба свакако
одрећи. Пре свега, ми се одричемо ђавола и телесних страсти,
тајних срамотних дела (2.Кор.4,2), телесних сродника,

143
пријатељства са људима, и^авика живота које се противе тачности
јеванђелског спасења. И што је још неопходније, ми се одричемо
самих себе, свлачећи старога човека са делима његовим(Кол.3,9),
који пропада у жељама варљивим (Еф.4,22), одричемо се и свих
пристрасности према свету, које могу ометати циљ благочашћа.
Такав човек ће правим својим родитељима сматрати оне који су га
кроз Јеванђеље родили у Христу Исусу (1.Кор.14,15), док ће браћом
сматрати оне који су примили исти дух усиновљења. На сво, пак,
имање он ће почети да гледа као на нешто туђе, као што у ствари и
јесте. Једном речју, да ли ће онај коме се ради Христа разапео сав
свет (као и он свету – Гал.6,14), још учествовати у светским
бригама? Јер, Господ наш Исус Христос до крајности доводи
мржњу према души и самоодрицање, говорећи: Ако хоће ко за
мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој, па додаје: и за
мном иде (Мт.16,24), и опет: Ако неко дође мени и не мрзи оца свога
и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и душу своју, не може
бити мој ученик (Лк.14,26). Према томе, савршено одрицање се
састоји у томе да [човек] доспе до беспристрасности чак и према
самом животу, доживљавајући у себи осуду на смрт, како се не би
уздао у себе (2.Кор.1,9). Оно почиње са удаљавањем од спољашњих
[ствари]: од богатства, празне славе, навика живота, привржености
према некорисном, по узору на свете ученике Господње. Јаков и
Јован су оставили свога оца Заведеја, и саму лађу која им је
пружала средства за живот. Матеј је, опет, напустио царинарницу и
пошао за Господом, оставивши не само добитак, већ презревши и
опасности које су могле да задесе њега и његове домаће од власти
због занемаривања рачуна од наплате таксе. Павлу се, најзад, сав
свет разапео, као и он свету (Гал.6,14).
Онај, дакле, ко је обузет силном жељом да иде за Христом,
више не да обраћа пажњу ни на шта од овог света: ни на
родитељску или родбинску љубав, уколико се противи заповести
Господњој (када на снагу ступа изрека: Ако неко дође мени и не
мрзи оца свога, и матер, итд.); ни на страх од људи (који би га
одвео од било чега кориснога), по примеру бестрашћа светих који
су говорили: Богу се треба покоравати више него људима
(Дап.5,29); ни на злобни подсмех светских људи (који уме да вређа
изругивањем). Онај ко жели да тачније и јасније упозна силу која
је спојена са жељом да се иде за Господом, нека се сети апостола
који нам, на нашу поуку, прича о самом себи: Ако неко други мисли

144
да се може уздати у тело, ја још више: обрезан сам у осми дан, од
рода сам Израиљева, племена Винијаминова, Јеврејин од Јевреја, по
закону фарисеј, по ревности гонитељ Цркве Божије, по правди
закона беспрекоран. Али све што ми беше добитак, сматрах за
штету Христа ради. Но шта више, ја и сматрам све за штету
према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мога, ради
кога сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа
добио (Фил.3,4-8). Јер, кад је апостол (рећи ћу нешто смело, премда
истинито) некада Богом дана законска преимућства упоредио са
оним што је најпрезреније и нечисто у телу (што журимо да
одбацимо од себе), будући да представљају сметњу за познање
Христа, за оправдање у Њему, и саображавање Његовој смрти, шта
бисмо могли рећи о оном што су људи узаконили? И треба ли
уопште ту мисао потврђивати својим расуђивањима и примерима
светих, кад је могуће навести речи самог Господа, и њима уверити
плашљиву душу. Он, наиме, недвосмислено сведочи, говорећи:
Тако, дакле, сваки од вас који се не одрекне свега што има, не може
бити мој ученик (Лк.14,33). И на другом месту, после речи: Ако
хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај
сиромасима, Он додаје: Па хајде за мном (Мат. 19,21). На то се
односи и прича о трговцу, као што је јасно сваком благоразумном.
Јер, речено је: Царство је небеско као чоеек трговац који тражи
добра бисера. Па кад нађе једно многоцено зрно бисера, отиде и
продаде све што имаше и купи га (Мт.13,45-46). Очигледно је да је
многоцени бисер узет као слика небеског Царства. Реч Господња
нам указује да га не можемо стећи уколико, у замену за њега, не
дамо све скупа што имамо: богатство, славу, сродство, и [све]
остало што је многима привлачно.
Осим тога, Господ је потврдио да ум, који је расејан
различитим бригама, не може успети у жељеном, рекавши: Нико не
може два господара служити, и још: Не можете Богу служити и
мамону(Мт.6,24). Ми, стога, треба да изаберемо једино небеско
благо, како би у њему било наше срце. Јер, речено је: Где је благо
ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт.6,21). Уколико, пак, задржимо
неко земаљско имање или пропадљиво богатство, наш ум ће се
заглибити као у блату, те душа неће моћи да угледа Бога, нити да
се покрене ка жељи небеских лепота и припремљених добара, која
су нам обећана. Ми та добра не можемо стећи, уколико нас

145
нерасејана и силна љубав не руководи да их тражимо, и не олакша
труд који је неопходан за њих.
Према реченоме, дакле, одрицање јесте разрешење од уза
овог вештаственог и привременог живота, и слобода од људских
обавеза, која нас чини способнијима да започнемо пут ка Богу. Оно
је згодна прилика да се стекне и употреби оно што је драгоценије
од злата и драгог камења(Пс.18,11). Укратко да кажем, оно је
пресељење човечијега срца у небески живот, како да човек могао
да каже: Наше живљење је на небесима (Фил.3,20). И што је још
важније, оно је почетак уподобљења Христу, који, богат будући,
нас ради осиромаши (2.Кор.8,9). И уколико не успемо у томе,
нећемо моћи да приступимо животу по Христовом Јеванђељу. Јер,
скрушеност срца, смирење ума, ослобођење душе од гнева и
жалости и брига, и, кратко речено, од погубних страсти не могу се
наћи при богатству, житејским бригама, пристрашћима и
навикама. И уопште, онога који може да не брине чак ни о
најнеопходнијем (тј. о храни и одећи), нико неће убедити да се, као
трњем, окружи рђавим бригама о богатству, које сметају да семе,
које је посејао Земљоделац наших душа, донесе плод. Јер, сам
Господ вели: То је семе које је посејано у трње: њега загушују бриге
и богатства и сласти овога живота, не дајући му да донесе плод
(Мк.4,18; Лк.8,14).

Питање 9. Да ли онај који приступа онима који су се

посветили Богу треба своје имање без размишљања да
остави рођацима, без обзира што су рђави?
Одговор: Господ је рекао: Продај све што имаш и подај
сиромасима… па хајде за мном (Мт.19,21), и опет: Продајте што
имате и дајте милостињу (Лк.12,33). Стога мислим да онај ко
оставља своје власништво са таквом намером, не треба да презриво
занемари своје имање. Напротив, сабравши све што има, као
посвећено Богу, он треба са побожношћу све сам да уреди (уколико
има могућности и искуства), или да пажљиво изабере људе, који су
на делу показали да могу верно и разумно извршити расподелу.
Јер, он треба да зна да није безазлено оставити расподелу родбини
или било коме без разлике. Онај коме је поверена брига о царском
имању сноси кривицу уколико испусти из руку нешто што је могло
да се стекне, чак и да није изгубио ништа од онога што је сабрано,

146
Каквој ће се, тек, осуди подвргнути они који неразумно и немарно
поступају при расподели онога што је већ посвећено Господу?
Неће ли они бити подвргнути осуди немарних, по написаном:
Проклет онај ко немарно врши дело Господње (Јер. 48,10).
Ми увек треба да се чувамо да под изговором испуњавања
једне заповести не нарушимо другу. Јер, нама не приличи да се
свађамо и препиремо са рђавим људима: Слуга, пак, Господњи не
треба да се свађа (2.Тим.2,24). Напротив, онај ко види несавесне
поступке својих телесних сродника треба да се сети речи
Господњих: Нема никога ко је оставио кућу, или браћу, или сестре,
или оца, или матер, или жену, или децу, или њиве, и то не просто,
него – мене ради и јеванђеља, а да неће примити сад у ово време
сто пута онолико… а у веку који долази живот вечни (Мк.10,29-31).
Таквим несавесним људима, по заповести Господа који је рекао:
Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га, итд. (Мт.18,15), треба
посведочити да падају у грех крађе светиње. Међутим,
благочастива реч забрањује да се са њима судимо по светским
судовима, говорећи: И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју
да узме, подај му и хаљину (Мт.5,40), и још: Усуђује ли се неко од
вас, имајући жалбу на другога, да се суди код неправедних а не код
светих (1.Кор.6,1). Чак и на суд код светих ми треба да их позивамо
више због њиховог спасења, неголи због повратка имања. Јер, и
Господ је, говорећи: Ако те послуша, додао: Добио си, не имање,
него – брата свога (Мт.18,15). Понекад се, међутим, дешава да нас
на опште сабрање судија позива онај ко је учинио несавесно дело.
Тада ми идемо на испитивање не стога што смо сами започели
суђење или да бисмо задовољили страст гнева и свадљивости, него
зато што су нас позвали и ради проналажења истине. На тај начин
ћемо и њега, и против његове воље, избавити од невоље, и сами
нећемо преступити заповести, као служитељи Божији који
избегавају свађу и среброљубље, који чврсто настоје око
откривања истине, и који никада не прекорачавају праву границу
ревности.

147
 Питање 10. Да ли треба примати све који дођу, или само
неке? Да ли их треба одмах убрајати [у братство] или
после испитивања, и каквог испитивања?
Одговор: Пошто Човекољубац Бог и Спаситељ наш Исус
Христос проповеда и каже: Ходите мени сви који сте уморни и
натоварени и ја ћу вас одморити (Мт.11,28), било би опасно
одбијати оне који преко нас хоће да приђу Господу и који желе да
на себе узму Његов благи јарам и бреме заповести, које нам
олакшава пут ка небу. Ипак, не може се допустити да се неопраним
ногама гази по часним поукама. Господ наш Исус Христос је
младића, који му је пришао, испитао о пређашњем животу.
Дознавши да је постигао извесне успехе, Он му је наложио да
испуни оно што му је још недостајало за савршенство. По
испуњењу наложеног, Он га је позвао да иде за Њим (Мт.19). Тако
и ми треба да дознамо претходни живот оних који нам долазе.
Онима који су већ постигли извесне успехе, треба да дајемо
савршеније поуке, а онима који се обраћају из порочног живота,
или који после равнодушног живота стреме ка строгим животом
богопознања, треба да испитамо нарав, тј. да ли су непостојани
или несмотрени у суђењу. Јер, брза промена код таквих људи је
сумњива. Они не само што себи не користе, него и другима чине
штету, будући да о нашем делу шире клевету, лаж и зла
опањкавања.
Међутим, пошто се марљивошћу све исправља, и пошто страх
Божији савлађује све душевне недостатке, не треба одмах сумњати
у њихово [исправљање], већ их упућивати у пригодна
упражњавања, те дуговременим и напорним подвизима
испитивати њихово расуђивање. И уколико код њих нађемо
извесну чврстину, ми их без опасности можемо примати. У
противном случају, треба да их одбијамо док још нису примљени,
како бисмо их учинили безопасним по братство. Осим тога, треба
испитати да ли човек који је живео у греху без стида исповеда
тајна срамотна дела (уп. 2.Кор.4,2), сам себи постајући тужилац, те
да ли се стиди и удаљава од оних са којима је некад чинио зла
дела, као што је речено: Одступите од мене сви који чините
безакоње (Пс.6, 9). Јер, тиме он стиче безбедност за даљи живот,
избегавајући сличне страсти. Општи, пак, начин за испитивање
свих састоји се у утврђивању спремности на свако смиреноумље

148
без стида, које се пројављује у готовости на прихватање најнижих
послова и у схватању да је њихово испуњавање корисно. Онај,
дакле, кога људи, који су способни да благоразумно испитају
сличне ствари, после многог испитивања, буду сматрали судом за
част, који је освећен и користан домаћину, припремљен за свако
добро дело (2.Тим. 2,21), нека буде увршћен међу оне који су се
посветили Господу. Ономе ко из знатног [тј. господског] живота
жури ка смиреноумљу, подражавајући Господа нашега Исуса
Христа, нарочито треба наложити нешто што се, по светском
мишљењу, сматра постидним, те посматрати да ли се са пуним
убеђењем показује као непостидан делатељ Божији.

Питање 11. О робовима.

Одговор: Оне, пак, који су, налазећи се под бременом
ропства, прибегли братству треба уразумити и исправити, те
послати назад, њиховим господарима, по угледу на блаженога
Павла, који је Онисима, родивши га Јеванђељем, послао натраг
Филимону. Једнога је уверио да ропско иго, уколико се подноси на
богоугодан начин, човека чини достојним Царства небеског, а
другог је саветовао да не прети Онисиму, сећајући се истинског
Господа, који је рекао: Ако опростите људима сагрешења њихова,
опростиће и вама Отац ваш небески (Мт.6,14), него да према њему
има добро расположење. Стога му је и писао: Јер, можда се зато и
растаде с тобом на кратко да га добијеш за вечност, не више као
роба, него више од роба, брата љубљенога (Флм.15-16). Ако ли се,
пак, ради о злом господару, који наређује нешто безаконо и који
слугу принуђава на преступање заповести истинског Владике
нашега Исуса Христа, треба се подвизавати да се не хули име
Божије ради тог роба који би учинио нешто што није угодно Богу.
Тај подвиг се састоји у томе што ће се роб припремити да
трпељиво издржи страдања која ће га постићи због тога што ће се,
по Писму, Богу покоравати више него људима (Дап.5,29), или у
томе што ће они који приме роба уједно богоугодно на себе
примити и искушења, која ће их због тога снаћи.

149
 Питање 12. Како треба примати оне који су ожењени?
Одговор: И оне који сличном животу приступају из брачне
везе треба, по заповести апостоловој, питати да ли имају
међусобну сагласност за тако нешто, Јер, речено је: [Муж] није
господар од свога тела (1.Кор.7,4). На тај начин онога ко приступа
треба примати пред више сведока. Јер, ништа није драгоценије од
послушности Богу. Ако ли се, пак, друга страна не слаже и не
пристаје, не бринући се толико о ономе што је богоугодно, треба
се сетити апостола који говори: Јер, на мир нас је позвао Бог
(1.Кор.7,15). Затим, нека се испуни заповест Господа, који каже: Ако
неко дође мени и не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу… не
може бити мој ученик (Лк.14,26). Јер, ништа није драгоценије од
послушности Богу. Нама је познато да је код многих намера да се
живи у чистоти надвладавала уз помоћ усиљене молитве и
истрајног поста. Оне, пак, који су тврдоглави, Господ често
телесном невољом приводи здравом расуђивању.

Питање 13. О томе да је почетницима корисно

упражњавање у ћутању.
Одговор: Почетницима је добро да се упражњавају у ћутању.
Пазећи на језик, они ће показати довољно сведочанство о
уздржању. У безмолвију они ће се код оних који умешно владају
даром речи са усрдношћу и сабраном пажњом поучавати у томе
како треба питати и како одговарати. Јер, код благочастивих
постоји нарочити звук у гласу, одмереност у говору, прикладно
време и свеврсност речи. Томе се не може научити онај ко се није
одвикао од ранијих навика. Ћутање, међутим, прекидом
делатности чини да се заборави претходно, што пружа прилику да
се научи оно што је добро. Према томе, треба пребивати у ћутању
уколико нас потреба старања о сопственој души или нека
неопходност која се тиче предузетог дела не принуђава на
супротно. Наравно, ћутање се искључује и у односу на
псалмопојање.

150
 Питање 14. О онима који су дали завет да се посвете Богу,
па намеравају да га пониште.
Одговор: На онога који је примљен у братство, и који потом
наруши завет, треба гледати као на [човека] који је Богу згрешио,
пред којим је и коме је исповедио сагласност. Речено је: Ко ће се
помолити за онога ко згреши Богу (1.Цар.2,25). Онај ко се посветио
Богу и затим прешао на други начин живота, постаје крадљивац
светиње, будући да је украо сам себе и присвојио оно што је Богу
принесено. Таквима не треба отварати братска врата, па ни кад
само у пролазу дођу да затраже крова. Јер, јасно је апостолско
правило које заповеда да се удаљавамо од свакога немарног човека,
и да се не дружимо с њим, да би се посрамио (2.Сол.З,14).

Питање 15. У ком узрасту треба дозвољавати да се полаже

завет о посвећивању Богу и када завет девичанства треба
сматрати дејственим?
Одговор: Господ говори: Пустите децу нека долазе мени
(Мк.10,14). И апостол хвали онога ко је од детињства упознао
Свештене списе (2.Тим 3,15). И на другом месту он заповеда да се
деца подижу у васпитању и науци Господњој (Еф.6,4). Стога
сматрамо да је свако време, па и прво доба, прикладно за примање
оних који нам долазе. Децу без родитеља примамо и сами, да
бисмо, по угледу на Јова (Јов 29,12), били оци сирочади. Оне, пак,
који зависе од воље родитеља и које сами родитељи приводе, треба
да примамо пред више сведока, да не бисмо дали повод онима који
га траже, већ да бисмо затворили свака неправедна уста, која нас
клевећу. Према томе, на тај начин треба примити децу. Међутим,
њих не треба одмах прибројавати и увршћавати у састав братије,
како срамота, која им се по несрећи може десити, не би пала на
благочастиви живот. Њих треба васпитавати у сваком благочашћу,
као заједничку децу братства. Они треба да су смештени у засебне
просторије и да мушка и женска деца воде посебан начин живота.
То је стога да не би стекли смелост и превелику дрскост према
старијима. Напротив, због ретког сусретања, они ће сачувати
уважавање према одраслима. Тим одвајањем се, осим тога,
спречава да казне, које се налажу на старије због пренебрегавања
обавеза (уколико им се понекад деси таква расејаност),

151
неприметно у деци не породе склоност ка греху, или чак и
превазношење, због саплитања старијих у ономе у чему су они
исправни. Јер, онај који је недорастао по разуму не разликује се од
онога који је незрео по узрасту, Стога није чудновато ако се код
једних и других нађу исте погрешке. Осим тога, оно што старијима
приличи због узраста, млади не треба да чине пре времена, иако
им се, због честог дружења са њима [може јавити жеља да их
подражавају]. Према томе, ради те предострожности и ради
очувања одмерености у свему осталоме, треба децу смештати
одвојено од одраслих. На тај начин, у кући подвижника неће бити
шума који обично прати младе при њиховом учењу.
Међутим, молитве које су одређене да се врше дању, нека
буду заједничке и за децу и за старије. Јер, кроз подражавање
старијих у деци ће се укоренити навика у скрушеној молитви, а и
одраслима деца могу пружити знатну помоћ у молитви.
У погледу сна и бдења, времена, мере и каквоте хране треба
одредити нарочита упражњавања и правила која приличе деци.
Над њима нека се постави неко од одраслих, који више од других
поседује искуство, и који је показао своју великодушност како би
могао да са отачком болећивошћу и благоразумном речју исправља
сагрешења младих и како би после сваког пада употребљавао
одговарајући лек. Лек, пак, у исти мах треба да буде и казна за грех
и подстрек за упражњавање у беспристрашћу душе. Уколико се, на
пример, неко наљути на вршњака, нека буде приморан да се
помири и да му, по мери дрскости, укаже неку услугу. Јер, навика у
смирењу одсеца душевну раздражљивост, док охолост најчешће у
нама рађа гнев. Ако неко узме храну пре времена, нека већи део
дана остане без хране. Онај ко једе претерано или неуредно нека у
време јела буде одлучен од хране и приморан да гледа на друге
који једу уредно, како би био кажњен уздржањем и како би се
научио пристојности. Онај, пак, ко изговори празну реч, увреду
ближњег, лаж или нешто друго од оног што је забрањено, нека се
опамети уздржањем стомака и ћутањем.
Осим тога, поучавање у граматици треба да одговара сврси.
Њих треба наводити да употребљавају речи из Светог Писма, и
уместо бајки причати им о чудесним делима, уразумљујући их
изрекама из Прича. Такође, треба награђивати оне који науче
напамет речи и ствари [из Писма], како би деца са пријатношћу и
лакоћом, а не са огорчењем и спотицањем, постизала свој циљ.

152
При правилном руковођењу, код њих ће се брзо појавити
пажљивост ума и навика на нерасејаност. Стога настојатељи треба
редовно да испитују на чему им се заустављају мисли и који је
предмет њиховог размишљања. Јер, простодушност узраста,
отвореност и неспособност за лаж лако открива душевне тајне.
Осим тога, дете ће, да га често не би затицали са неком
недозвољеном мишљу, избегавати рђава размишљања. Он ће се
стално уздржавати од рђавог, бојећи се срамоте изобличења.
Због тога, док је још способна за васпитање, нежна и податна
као восак, док лако прима налагани образ, душу треба на време и
од самог почетка побуђивати на упражњавање у сваком добру. И
када се раскрије разум и расуђивање ступи у дејство, [они] ће поћи
од постављених темеља и претпоставки образаца благочастивости,
при чему ће разум саопштавати корисно, а навика олакшавати
напредак. Тада ће моћи да се прими завет девичанства, будући да
ће [одлука] већ бити поуздана, донешена на основу властитог
расположења и расуђивања, при савршеној зрелости разума. После
тога и праведни Судија може по вредности дела дати награду
ваљанима и казну грешницима.
За сведоке ове одлуке треба узети црквене предстојнике како
би се извршило освећење тела, као неки принос Богу, и како би и
сам чин добио постојаност услед њиховог сведочења. Јер, речено
је: На устима два или три сведока нека остане свака реч (Мт.
18,16). На тај начин ревност братије неће да се подвргне оговарању,
као што ни они који, после посвећења Богу, реше да пониште
обећање, неће имати повод за бестидност.
Онај, међутим, ко не прими девствени живот, као неспособан
да се брине за Господње (1.Кор.7,31), нека буде отпуштен пред
истим сведоцима. А онај ко, после дуготрајног самоиспитивања и
посматрања (које му је омогућено током многих дана, како нам се
не би приписало неко отимање), најзад да завет, треба да буде
примљен и прибројан братству, те да му се дозволи да има
заједничко станиште и начин живота са одраслима.
Пропустио сам да кажем нешто што сада могу додати. Неке
вештине треба да се уче од детињства. Стога, деца која се покажу
као способна за обуку, могу без сметњи да дан проводе са
наставницима вештине. Ноћ, међутим, обавезно треба да проводе
са вршњацима, с којима треба и храну да узимају.

153
Питање 16. Да ли је потребно уздржање оном ко намерава
да живи благочастиво?
Одговор: Правило уздржања је очевидно неопходно већ
стога што га апостол увршћује у духовне плодове (Гал.5,23). Осим
тога, он уздржању приписује успех у беспрекорном служењу,
говорећи: У трудовима, у бдењима, у постовима, у чистоти
(2.Кор.6,5), и на другом месту: У труду и напору, у неспавању, у
гладовању и жеђи, често у постовима (2.Кор.11,27), и још: Сваки
који се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Ништа тако успешно
не умртвљава и не савлађује тело као уздржање. Жар младости и
необузданост у жудњама се као неком уздом обуздава уздржањем.
Јер, безумном не користи сладост, каже Соломон (Прем.19, 10). И
шта је безумније од тела преданог задовољствима и младости која
лута? Стога апостол каже: И старање о телу не претварајте у
похоте (Рим.13,14), и још: Она која се одала насладама, жива је
умрла (1.Тим.5,6). И пример богаташеве раскоши нам доказује
потребу уздржања, да нам се не би десило да чујемо исто што и он:
Примио си добра своја у животу своме (Лк.16,25).
Неуздржљивост је страшна ствар, што показује и апостол,
уврстивши је међу особине одступништва, говорећи: У последње
дане ће настати тешка времена, јер ће људи бити саможиви. И
набројавши многе видове порока, он је додао: Клеветници,
неуздржљиви (2.Тим.3,1-3). И Исав је оптужен за неуздржљивост
као за највеће зло, будући да је за једно јело дао првенаштво своје.
И прва непослушност се десила човеку због неуздржљивости.
Сви светитељи су, пак, имали сведочанство о свом уздржању.
Сав живот светих и блажених људи и пример Господа, за време
Његовог доласка у телу, обавезује нас на њега. Уз помоћ
дуговременог пребивања у посту и молитви, Мојсије је примио
Закон и чуо речи Божије, као што човек говори са пријатељем
својим (Изл.33,11). И Илија је био удостојен виђења Божијег кад је
достигао исту меру уздржања. А шта беше са Данилом? Када се
удостојио највећих виђења? Зар не после двадесет дана поста?
Како су три младића угасила силу огњену? Зар не уздржањем? И
сав смер Јовановог живота је одређен уздржањем. Њиме је и
Господ започео своје јављање.
Уздржањем ја не зовем потпуно одбијање хране (што би било
насилно прекидање живота), него одрицање од уживања,

154
остваривано низлагањем телесног мудровања са благочастивим
циљем. Једном речју, као што је онима који живе у страстима
пожељно наслађивање, тако је онима који се васпитају у
благочашћу неопходно уздржање. Подвиг уздржања се не тиче
само [сузбијања] задовољства у јелу, већ се распростире на
одстрањење свега штетног. Стога прави уздржљивац неће
савлађивати трбух, и (у исто време се) поводити за људском
славом, нити ће се борити против срамне похоте, а потчињавати се
богатству, или неком другом неблагородном расположењу, тј.
гневу, жалости или нечем другом, чиме се обично поробљавају
неуке душе. Све заповести се држе једна за другу: није могуће
успети у једној, независно од друге. То се нарочито примећује код
уздржања. Уздржљив у односу на славу јесте смирен; онај ко чува
јеванђелску меру сиромаштва јесте уздржљив у односу на
богатство; а онај ко је уздржљив у односу на раздражљивост и гнев
јесте негневљив. Строги закон уздржања поставља меру језику,
границу очима, међу радозналом слушању за уши. Онај ко се не
држи тих граница јесте неуздржљив и својевољан. Видиш ли како
се око те једне заповести, као око хоровође, држе све остале?

Питање 17. О томе да се треба уздржавати и од смеха.

Одговор: Оно на шта многи не обраћају пажњу, уздржљивци
не треба ниуколико да занемарују. Јер, предавање незадрживом и
неумереном смеху јесте знак неуздржљивости, необузданих
покрета и надмености у души која се не сузбија строгим разумом.
Није неприлично душевну радост пројављивати у светлом осмеху,
с обзиром да је написано: Лице цвета од веселог срца (Прич.15,13).
Међутим, громко се смејати и свим телом се трести приличи
необузданом и неискусном човеку, који не зна да влада собом. То
мишљење потврђује и мудри Соломон, говорећи: Безумни у смеху
повишује глас свој, а мудри се једва тихо осмехне (Сир. 21,20).
Одвраћајући од такве врсте смеха, и Проповедник говори: Смеху
рекох да је глупост (Проп.2,2), и још: Смех безумних је као
праскање трња под лонцем (Проп.7,7). Иако је на себе узео
неопходне немоћи тела и све што служи као сведочанство врлине,
тј. замор и жалост према невољницима, Господ се, колико знамо из
јеванђелске повести, никако није смејао, већ је, напротив,
опомињао оне који се смеју (Лк.6,25).

155
 Међутим, употреба исте речи „смех“ не треба да нас доводи у
забуну. Јер, Писмо често смехом назива душевну радост и весело
расположење при добијању дара. На пример, Сара вели: Бог ми
учини смех (Пост.21,6). Осим тога, [речено је]: Блажени који
плачете сада, јер ћете се насмејати(Лк.6,21). Такво место се
налази и код Јова: Истинита уста ће напунити смехом (Јов 8,21).
Ти изрази се употребљавају да би се означило весеље при душевној
радости.
Према томе, савршени уздржљивац је онај ко је изнад сваке
страсти, ко не дозвољава никакав подстицај који производи
задовољство, већ чврсто и непоколебиво избегава сваку штетну
насладу. Такав човек је очигледно слободан од сваког греха.
Понекад је чак потребно да се уздржавамо и од онога што је
допуштено и неопходно за живот, имајући у виду корист наше
братије. Тако апостол говори: Ако јело саблажњава брата мога,
нећу јести меса до века (1.Кор.8,13). Имајући право да живи од
Јеванђеља, он се устручавао [да га искористи, не желећи] да учини
какве сметње Јеванђељу Христовом (1.Кор.9,14; 12).
Уздржање је, дакле, истребљење греха, отуђење од страсти,
умртвљење тела све до самих природних осећаја и жеља, почетак
духовнога живота, даривалац вечних добара који у себи уништава
жалац сластољубља. Сластољубље је, наиме, велики мамац на зло,
којим ми људи најлакше падамо у грех. Оно, као удица, сваку душу
вуче у смрт. Стога ће онај кога сластољубље не привлачи и не
разнежује, путем уздржања успети да сасвим избегне грех. Ако ли
је, пак, избегао многе, али га још увек савлађује један, он није
уздржљивац, као што није здрав онај ко пати макар од једне
телесне болести, и као што није слободан онај над ким влада макар
један господар.
Врлине које се врше у тајности људима често нису познате.
Уздржљивост, пак, одмах, при првом сусрету, открива онога ко по
њој живи. Јер, као што борца одликују телесна пунота и цветање
тела, тако телесна мршавост и бледоћа, која настаје од уздржања,
показују да се Хришћанин заиста подвизава за Христове заповести,
телесном слабошћу савлађујући свога непријатеља, и пројављујући
силу у подвизима благочашћа, као што је речено: Јер, кад сам слаб
онда сам силан(2.Кор.12,10).
Колико се користи само налази у погледу на уздржљивца,
који једва и на брзину узима оно што је неопходно за живот, као да

156
природи одужује дуг. Он жали за временом које троши на то, и
брзо устаје од стола да би се прихватио посла. И чини ми се да
никаква реч не може тако дирнути душу човека који је неуздржљив
у јелу, нити га привести исправљању, као сусрет са уздржљивцем.
Чини ми се да управо то значи – јести и пити у славу Божију (уп.
1.Кор.5,16), тј. да и за столом светле наша добра дела како би се
прославио Отац наш на небесима.

Питање 18. О томе да треба јести све што нам се понуди.

Одговор: Нека и то буде неопходно правило, иако је
подвижницима благочашћа преко потребно уздржање ради
исцрпљивања тела: А сваки који се бори од свега се уздржава
(1.Кор.9,25). Међутим, да не бисмо пали у исту погрешку као и
непријатељи Божији, чија је савест спаљена, и који се уздржавају
од јела која је Бог створио да их са захвалношћу узимају верни
(1.Тим.4,2-3), ми треба све да једемо, саобразно приликама, како
бисмо онима који гледају показали да је чистима све
чисто(Тит.1,15), да је свако створење Божије добро и да ништа није
за одбацивање кад се прима са захвалношћу: Јер, се освећује речју
Божијом и молитвом
(1.Тим.4,5). Уосталом, и у том случају треба имати у виду
уздржање, употребљавајући под меру просту храну која је
неопходна за одржавање живота. При томе, треба избегавати
штетно преједање, док се од хране, која служи за уживање, треба
сасвим уздржавати. На тај начин ћемо искоренити страст код
сластољубивих. Осим тога, колико до нас стоји, излечићемо и оне
чија је савест спаљена, док ћемо Себе ослободити и једног и другог
подозрења. Јер, речено је: Зашто да моју слободу суди савест
другога (1.Кор.10,29). Уздржање показује да је човек умро са
Христом, и умртвио своје удове који су на земљи (Кол.3,3-5). Ми
знамо да је оно мати целомудрености, узрок здравља, и да знатно
отклања сметње за доношење доброг плода у Христу. Јер, по речи
Господњој, брига овога света и задовољства живота и друге жеље,
гуше реч и она без рода остане (Мт.13,22). Од њега и демони беже,
као што нас је и сам Господ научио: Овај се род не изгони осим
молитвом и постом (Мт.17,21).

157
 Питање 19. Која је мера уздржања?
Одговор: У душевним немоћима постоји једна мера
уздржања: савршено отуђење од свега што води погубном
задовољству. Свако, међутим, има различите потребе, с обзиром
на свој узраст, занимање и стање тела. Стога и мера и начин
употребљавања хране мора да су различити. Према томе, не могу
се сви, који се упражњавају у благочашћу, подвести под једно
правило. Одредивши меру уздржања за здраве подвижнике,
настојатељ ће по свом нахођењу мењати њену захтевност у складу
са могућностима [осталих]. Јер, немогуће је речју обухватити
потребе сваког, већ само оно што зависи од општег и свецелог
учења. Утеху у храни болесног, или онога ко је изморен напорима,
или онога ко се спрема за напор, на пр. за путовање, треба да
одмеравају настојатељи у складу са потребом, следећи за оним ко
је рекао: И раздаваху свима како је коме било потребно (Дап.2,45;
4,35). Дакле, није могуће узаконити за све ни исто време, ни исти
начин, ни исту меру хране, већ нека општи циљ буде подмирење
потребе. Јер, пресићавање стомака и претоваривање храном
заслужује клетву, будући да Господ говори: Тешко вама који сте
сити сада (Лк.6,25). Тиме и само тело постаје неспособно за
делање и склоно ка сну и немоћима. Стога, избегавајући
неумереност у наслађивању, циљ јела треба да буде подмирење
животне потребе. Јер, робовати задовољствима значи своју утробу
начинити богом. Наше тело се непрестано празни и троши, због
чега је потребно да се допуни. Услед тога је природно да се жели
храна. Прави закон употребе хране налаже да се ради одржања
живота допуни испражњено, било да се јави потреба за сувом или
влажном храном.
За храну, дакле, треба узимати оно што ће подмирити
потребе уз најмање старање. То је показао сам Господ кад је
нахранио уморни народ да, као што је написано, не малакше на
путу (Мт.15,32). Он је могао да увелича чудо у пустињи понудивши
богат ручак. Међутим, Он је припремио само просту и једноставну
храну која се састојала из јечмених хлебова и нешто рибе. Пиће,
пак, није ни споменуо, будући да је проточна вода довољна да
подмири потребе свих, изузев ако неко не сме да је користи због
болести, слушајући Павлов савет Тимотеју (1.Тим.5,23). Осим тога,
треба избегавати и све што је очевидно штетно. Јер, биће

158
несврсисходно да једна иста храна, коју узимамо ради одржања
тела, у исто време подиже рат против тела и спречава га у
извршавању заповести. Иста ствар треба души да послужи као
пример за избегавање штетног, чак и ако је пријатно. Треба, дакле,
претпостављати храну која се лакше набавља, како не бисмо, под
изговором уздржања, искали скупоценија и укуснија јела,
зачињена разним скупим стварима. Напротив, треба да изабирамо
оно што се у свакој земљи може лако и јефтино добити, и што
одговара народним потребама. Од увезенога треба користити само
оно што је неопходно за живот, на пр. уље или што слично. Осим
тога, треба набављати и оно што је потребно за утеху болесника,
уколико се, наравно, може избећи расејаност, метеж и тешкоћа.

Питање 20. Каква треба да је храна кад дочекујемо госте?

Одговор: Таштина, човекоугађање и све што се чини ради
показивања потпуно је забрањено Хришћанима. Чак и онај ко
испуњава заповести са намером да га виде и прославе људи, неће
добити награду која је одређена за њихово вршење. Они који су, по
Господњој заповести, на себе примили сваки вид смирења, треба
нарочито да избегавају сваки облик таштине. Може се приметити
да се световни људи стиде смирене оскудице. Примајући госте,
они спремају изобиље одличних јела и показују сваку раскош.
Бојим се да се и нас неприметно не косне иста страст, те да будемо
изобличени да се стидимо сиромаштва, које Христос ублажује
(Мт.5,3). Нама не приличи да са стране набављамо сребрно посуђе,
порфирне завесе, меку постељину или сјајне покриваче. Исто тако
нам не приличи да се старамо о јелима која много одударају од
наше уобичајене хране. Јер, искати и тражити оно што није
неопходно, већ је измишљено ради жалосног сластољубља и
погубне таштине, не само да је срамотно и несаобразно са нашим
циљем, него је и штетно, будући да ће они који живе раскошно и
који у наслађивању стомака виде блаженство видети да се и ми
бавимо истим бригама. Јер, ако је раскош порок и ако је треба
избегавати, не би требало да је себи дозвољавамо. Оно, наиме, што
је забрањено не може бити пригодно. Свето Писмо осуђује оне
који живе раскошно, који се мажу првим мирисима и који пију
процеђено вино (Ам.6,6). За удовицу која се одала насладама се

159
каже да је жива умрла (1.Тим.5,6), а богаташ се због овдашњег
наслађивања лишио раја (Лк.16,25).
Према томе, шта ће нам велики трошкови? Можда неко
наиђе од гостију. Ако је брат, и има исти циљ живота, препознаће
свој сопствени сто: код нас ће наћи оно што је оставио код куће.
Међутим, можда се уморио од путовања. Понудићемо му управо
онолико колико је потребно да му се олакша умор. Можда је, опет,
дошао неко из света. Нека се на делу научи оном у шта га реч није
уверила: нека му се пружи пример и углед за умереност у храни.
Нека у њему остане сећање на хришћански сто и непостидно
сиромаштво Христа ради. Уколико, пак, не схвати о чему се ради,
него нас исмеје, други пут нам неће досађивати. Видевши кога од
богатих људи, који уживање у пријатном сматра једним од
највећих добара, ми треба да га сажаљевамо стога сав живот
расипа на сујету, обоготворавајући своја задовољства, и што је у
овом животу добио свој удео добара. Он, наиме, не осећа да због
овдашњих наслађивања иде у припремљени огањ и његове муке.
Уколико нам се пружи прилика, немојмо оклевати да му то
предочимо.
Уколико се, пак, ми будемо везивали за исто, иштући да, по
својој могућности, служимо задовољству и да се показујемо [пред
другима], бојим се да се на делу не покаже да зидамо оно што
рушимо. Тиме бисмо осудили себе за оно за шта осуђујемо друге,
водећи притворни живот и мењајући се час овако, час онако. Неће
бити [чудно] уколико усхтемо да променимо и одећу приликом
дочека изузетних особа. Ако је, пак, тако нешто срамота, још је
срамније мењати трпезу због људи који живе у раскоши. Живот
хришћански је једнообразан и има један циљ – славу Божију. Ако,
дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу
Божију чините(1.Кор.10.31), говори Павле који збори у Христу.
Светски живот, пак, јесте разнообразан и многовидан: он се мења
да би се угодило онима који се сретну.
Мноштвом и разноврсношћу хране против обичаја пунећи
свој сто ради задовољства брата, ти ћеш осудити његово
сластољубље и својим обиљем ћеш га прекорети за
стомакоугађање, изобличавајући га у страсти за наслађивањем. Зар
ми често, гледајући начин и врсту спремљеног, не нагађамо о томе
ко је и шта је онај који се очекује? Господ није похвалио Марту,
која се заузела да га што боље услужи, већ је рекао: Бринеш се и

160
узнемираваш за много, иако је мало или чак само једно потребно
(Лк.10,40-42). „Мало“ се односи на спремање, а једно на циљ, тј.
задовољење потребе. Теби је познато какву је храну Господ пружио
за пет хиљада људи. И Јаковљева молитва Богу ти је позната: Биће
ми довољно ако ми даш хлеба да једем и одела да се обучем
(Пост.28,20), а не: Ако ми даш уживање и раскош.
А шта [каже] премудри Соломон? Немој ми дати ни
богатство ни сиромаштво, већ устрој оно што ми је потребно и
довољно, да не бих, наситивши се, постао лажан и рекао: Ко ме
види, или осиротевши – крао и клео се именом Бога свога
(Прич.30,8-9). Под богатством он разуме изобиље, а под
сиромаштвом потпуну оскудицу у оном што је потребно.за живот.
Под довољним пак, он подразумева одсуство и оскудице и изобиља
у оном што је неопходно. Међутим, довољно је за једног једно, а за
другог друго, с обзиром на стање тела и на појединачан случај. Јер,
једноме је потребна обилнија и јача храна због напора, а другоме,
због немоћи – лака и у свему погодна. Уопште, свима одговара
јефтина храна, која се лако набавља.
Уосталом, увек треба да постоји брижљив и уређен сто.
Једино никако не треба да прекорачујемо границе потребнога.
Нека граница понуде буде задовољење потребе свакога који наиђе.
Јер, речено је: Који овај свет употребљавају, а не који га
злоупотребљавају (1.Кор.7,31). Злоупотребљавање је трошење преко
потребе. Но, ми немамо новца! Нема ни потребе. Нису нам пуне
житнице! Ипак, имамо за насушну исхрану: живимо од труда руку.
И зашто бисмо храну, коју је Бог дао за гладне, трошили на
прохтеве расипних, грешећи двоструко: једнима увеличавајући
невољу због оскудице, а другима штету због пресићености.

Питање 21. Како треба да седимо за време обеда и ужине?

Одговор: Ми од Господа, који нас свагде учи смирењу,
имамо заповест да, седајући за обед, заузимамо последње место
(Лк. 14,10). Стога онај ко се труди да све чини по заповести, не
треба да занемари ни ову наредбу. Уколико с нама за трпезом седе
световњаци, треба да се потрудимо да у односу на ту ствар будемо
пример, тј. да се не превазносимо и да не тражимо првенство.
Тамо, пак, где се сви управљају ка једном циљу и у свако време
пружају доказ свог смиреноумља, нарочито приличи да свако, по

161
заповести Господњој, заузима последње место. Ипак, није
похвално да се неко упорно отима о задње место, будући да би се
нарушавао поредак и изазивала бука. Јер, непопустљивост једних
према другима и свађа око тога чине нас сличним онима који се
свађају око првенства. Према томе, пажљиво испитавши и
размотривши шта нам приличи, ми редослед седења треба да
оставимо ономе ко нас је примио, као што је и сам Господ
установио рекавши да распоређивање припада домаћину
(Лк.14,10). На тај начин ћемо једни друге подносити у
љубави(Еф.4,2), све чинећи благообразно и уредно (1.Кор.14,40).
Уједно ћемо доказати да своје смирење не истичемо да бисмо се
показали пред људима и пред народном гомилом, држећи се
непопустљивости и упорности. Јер, препирање је већи знак
гордости, него седење на првом месту, које је прихваћено по
заповести.

Питање 22. Какво одело приличи Хришћанину?

Одговор: Наша реч је већ показала да су нам неопходни
смиреноумље, простота, старање о незнатности и скромности
издатака, како телесне потребе не би представљале повод за
расејаност. Том циљу треба да је усмерена и реч о оделу. Јер, ако
треба да се трудимо да од свих будемо последњи, јасно је да и у
оделу треба да смо на последњем месту. Славољубиви људи лове
славу оделом у које се облаче, настојећи да их гледају и да им се
диве због скупоцености хаљина. Исто тако је очигледно да онај ко
је из смирења свој живот поставио на последњи степен треба и у
одећи међу свима да заузме последње место. Коринћанима се на
општем обеду пребацивало што својом раскоши срамоте оне који
немају (1.Кор.11,22). Очевидно је да ће и јавно и свима видљиво
украшавање оделом, које други не поседују, кроз поређење
посрамити сиромашнога. Осим тога, и апостол вели: Немојте
гордо мислити, него се дружите са смиренима (Рим.12,16). Стога
нека свако себе пита шта је приличније: да се Хришћанин угледа
на оне који живе у царским дворовима и облаче се у меке хаљине,
или на анђела и весника Господњег доласка, од кога се међу
рођеним од жена није појавио већи (Мт.11,11), тј. Јована, сина
Захаријиног, чија хаљина беше од камиље длаке(Мт.3,4). Најзад, и

162
древни светитељи су се потуцали у кожусима и козјим кожама
(Јев. 11,37).
Циљ употребе [одела] показао нам је апостол једном речју:
Кад имамо храну и одећу, будимо задовољни (1.Тим.6,8). Ми треба
да се ограничавамо покривањем, а не да упаднемо у забрањено
украшавање шаренилом и улепшавање, које из њега произилази.
Јер, украшавање је уведено у живот касније, узалудним старањем
таште вештине. Познато је, наиме, због чега је Бог онима који су
стекли потребу дао да носе одело. Јер, речено је: Начини им Бог
кожне хаљине (Пост.3,21). Таква употреба хаљина је била довољна
да се покрије срамота. Међутим, постоји и циљ – загревати се
одећом. Стога одело треба користити и за једно и за друго: да
прикријемо нашу срамоту и да се заштитимо од штетног дејства
ваздуха. Међутим, како је у томе нешто много, а нешто мало
корисно, треба дати предност оном што се може у више случајева
употребити. Тако нећемо нарушити правило сиромаштвољубља,
нити ћемо гомилати одећу, једну намењујући за показивање, другу
за употребу код куће, једну за преко дана, а другу за преко ноћи.
Напротив, треба да се постарамо да набавимо једно одело које ће
моћи задовољити сваку потребу: и да нас пристојно одева дању, и
да нас покрива ноћу. Из тога излази да треба да имамо нешто
заједничко у изгледу одела. На самом, наиме, хришћанском оделу
треба да постоји неко нарочито обележје. Јер, оно што је усмерено
ка једном циљу најчешће личи једно на друго.
Корисна је, свакако, и нарочита одећа, која свакога
предупређује и унапред сведочи о нашем обећању да живимо по
Богу. Због тога и онај ко се сусреће са нама, очекује одговарајуће
понашање. Јер, оно што је неприлично и непристојно јаче пада у
очи код оних који су много обећали, неголи код обичних људи. На
световњака који се туче међу народом, који изговара псовке, који
проводи време у крчми или чини и нешто друго непристојно, не
обраћа се нарочита пажња, будући да његово понашање одговара
обичном начину живота. Међутим, ако онај ко је дао завет строгог
живота, занемари и најмању од својих дужности, сви обраћају
пажњу и пребацују му, поступајући по реченом: Окренувши се,
растргнуће вас (Мт.7,6). На тај начин, проширење завета и на
одело слабијој братији служи као неко уразумљење које их и
невољно чува од рђавог. Војник има нарочито одело, као уосталом
и чиновник, и свако звање. Стога се на основу одеће може

163
препознати занимање. Тако и Хришћанин има своје обележје, тј.
пристојност, која чува прикладност и особеност чак и у оделу. Њу
нам је предао апостол који прописује да епископ буде пристојан
(1.Тим.З,2), и да се жене украшавају пристојношћу (1.Тим.2,9),
очевидно подразумевајући циљ који је својствен Хришћанину.
Исто правило, по мени, важи и за обућу. У свако време треба
дати предност оној која је једноставна, која се лако набавља и која
задовољава циљ употребе.

Питање 23. О појасу.

Одговор: Светитељи који су живели пре нас показују да је
коришћење појаса неопходно. Јован је бедра опасивао кожним
појасом (Мт.3,4), а још пре њега Илија, о коме се каже: Космат
човек с кожним појасом око бедара (4.Цар.1,8). Наговештено је да
се и Петар опасивао, будући да му анђео говори: Опаши се, и обуј
обућу своју (Дап.12,8). Из Агавовог пророштва види се да се и
блажени Павле опасивао појасом. Јер, речено је: Човека којега је
овај појас, овако ће свезати у Јерусалиму(Дап.21,11). И Јову Господ
заповеда да се опаше. Јер, у знак храбрости и одлучности, њему се
каже: Опаши као човек бедра своја (Јов 38,3). И сви ученици
Господњи су имали обичај да се опасују појасом, као што се види
из забране: Не носите бакра у појасевима својим (Мт.10,9). Оном
ко намерава да ради рукама потребна је утегнутост и неометано
кретање. Стога му је неопходна употреба појаса, који одећу скупља
уз тело, те га боље греје, а уједно, сабирајући је, чини да се креће
без сметње. Стога је и Господ, спремајући се да послужи
ученицима, узео убрус и опасао се (Јн.13,4).
O мноштву одеће нема потребе да говорим, будући да сам тај
предмет довољно развио у речи о сиромаштвољубљу. Ономе који
има две хаљине наређује се да [једну] да ономе који нема (Лк. 3,11).
Из тога је очигледно да се забрањује стицање већег броја хаљина
за личну употребу. Ономе, дакле, коме се забрањује да има две
хаљине није потребно давати правило о њиховој употреби.

164
 Питање 24. О томе је довољно речено. Требало би да
нешто научимо и о томе како да се понашамо у
међусобним односима.
Одговор: Апостол говори: Све нека бива благообразно и
уредно (1.Кор. 14,40). Стога благообразно и уредно владање у
заједници верних ја поредим са делатношћу телесних удова. Онај
коме је поверена брига о свима, који оцењује оно што је учињено,
који предвиђа и удешава оно што ће се радити као да замењује око;
други замењује уво или руку, слушајући или спроводећи у дејство
оно што му је наложено. На тај начин свако замењује по један уд.
За удове није безопасно уколико пренебрегавају оно што им спада
у дужност или се не користе осталима у складу са [намером] са
којом их је саздао Бог Творац. Јер, ако се рука или нога не
покоравају руководству ока, додирнуће нешто погубно или
разорно за читаво тело, или ће се спотаћи и сурвати у провалију.
Уколико се, пак, очи затворе и не гледају, свакако ће пропасти
заједно са другим удовима, који ће претрпети нешто од реченог.
Тако је и за настојатеља, који је одговоран за све, опасно да покаже
немарност, као што је и за потчињене штетна и бескорисна
непокорност. Од свега је, пак, најопасније уколико он и друге
саблажњава. Томе насупрот, свако ко на свом месту показује
вредноћу и испуњава апостолову заповест: У ревности не будите
лењи (Рим. 12,11), прима похвалу за усрдност. За немарност се, пак,
заслужује супротно – оплакивање и опомињање, будући да је
речено: Проклет био свако ко немарно чини дело Господње
(Јер.48,10).

Питање 25. О томе како је страшан суд за настојатеља који

не изобличава оне који греше.
Одговор: Онај коме је поверена брига о свима и који треба
да да одговор за све, дужан је да се одговарајуће и потруди. Јер, он
треба да зна да ће [одговарати] уколико неко од братије падне у
грех, а он му раније није казао судове Божије. Осим тога, из
његових руку ће се, као што је написано (Јез.3,20), тражити крв
брата који падне у грех и остане у њему, не будући поучен како да
се поправи. Он ће нарочито [бити крив] уколико оно што је
богоугодно изостави из улагивања, а не из незнања, повлађујући

165
пороцима свакога и слабећи строга правила живота. Јер, речено је:
Они који вас ублажавају варају вас и кваре пут ногу ваших (Ис.З,
12), и још: А онај ко вас узбуњује сносиће осуду, ма ко био (Гал.5,10).
Да не бисмо доживели тако нешто, ми у општењу са братијом
треба да се држимо апостолског правила: Јер, као што знате,
никада не наступасмо из ласкања, нити због похлепе – Бог је
сведок, не тражећи славе од људи, ни од вас ни од других (1.Сол.2,5-
6). Ко је, дакле, чист од таквих страсти могао би да поведе
безопасним путем, стичући награду за себе и спасење за оне који
га следе. Онај, наиме, ко ка делу приступа ИЗ љубави, а не ради
људске почасти и не из жеље да се допадне или угађа (због чега се
иначе избегава прилика да се ожалосте они који греше), са
смелошћу ће проповедати недвосмислену и искрену реч, не
решавајући се да у било чему изврне истину. Стога се на њега могу
применити апостолове речи: Међутим, бејасмо благи међу вама
као дојиља када негује своју децу. Тако смо чезнули за вама, да смо
готови били дати вам не само Јеванђеље Божије, него и душе наше
(1.Сол.2,7-8). Ко, пак, није такав, биће слеп вођа, који пада
стрмоглавце и друге за собом повлачи.
Из реченог се може схватити колико је зло брату бити узрок
лутања по лажним путевима, уместо путеводитеља. У исти мах, то
показује да се ни заповест љубави не испуњава, будући да ни један
отац не гледа равнодушно на своје чедо које је у опасности да
падне у јаму, нити га оставља уколико је већ пало. Треба ли, пак,
уопште говорити колико је страшно оставити да пропадне душа
која је пала у дубину зла? Настојатељ је, дакле, дужан да бди над
душама братије и да се стара за спасење свакога као онај ко ће дати
одговор о свакоме. Он треба да се стара да покаже своју усрдност
за њих све до смрти, и то не само по општем закону Господње
љубави (по коме се душа полаже за пријатеље своје – Јн.15.13), него
и по посебном закону онога који је рекао: Тако смо чезнули за
вама, да смо готови били дати вам не само Јеванђеље Божије, него
и душе наше(1.Сол.2,8).

Питање 26. О томе да настојатељу треба откривати све,

чак и тајне срца.
Одговор: Уколико жели да покаже значајан успех и да свој
живот доведе у стање сагласно са заповестима Господа нашега

166
Исуса Христа, нико од потчињених не треба да сакрива ни један
душевни покрет, нити да и једну реч остави без проверавања. Тајне
свог срца он треба да обнажује пред онима из братије којима је
поверено да се састрадално брину за немоћне. На тај начин ће се
утврдити оно што је за похвалу, док оно што не ваља нећеостати
без потребног лечења. При таквом узајамном упражњавању, кроз
постепено напредовање, биће достигнуто савршенство.

Питање 27. О томе да старији међу братијом треба и да

опомену настојатеља, уколико погреши.
Одговор: Као што је настојатељ дужан да у свему руководи
братију, тако и на осталима лежи обавеза да га опомену, уколико
буде изгледало да је у нечему погрешио. Међутим, да се не би
нарушавао добар поредак, такве напомене треба да чине само они
који су одмакли у старости и благоразумности. Кроз исправку
онога што треба исправити, ми користимо брату (а преко њега и
себи), будући да се враћа на прав пут онај који служи као правило
нашега живота, и који својом исправношћу треба да изобличава
наше скретање од правог пута. Уколико се неки без разлога
смућују због настојатеља, треба да се осведоче у неправедност свог
подозрења. Тако ће се ослободити од осуђивања настојатеља.

Питање 28. Какво расположење треба сви да имају према

непокорном?
Одговор: Онога ко се нерадо повинује заповестима
Господњим сви треба да сажаљевају као болестан уд. Настојатељ
треба да покуша да поукама излечи његову слабост. Онога, пак, ко
остаје упоран у непокорности и не прима поправне мере, треба
озбиљније укорити пред свим братством и на сваки начин му
саветовати да прихвати исцелење. Ако, пак, ни после многих
опомена не показује стид, и не показује поправку на делу, већ, по
пословици, сам постаје свој џелат, треба га, по угледу на лечнике,
уз много суза и плача додуше, одсећи од општега тела као
покварен и сасвим неупотребљив уд. Јер, и лекари имају обичај да
уклањају уд који је захватила неизлечива болест. Да се повреда,
разорно делујући на суседне удове, не би ширила, они га или
одсецају или сажижу. И ми морамо чинити исто са онима који

167
непријатељују против заповести Господњих, или ометају њихово
испуњење, по наредби самог Господа: Ако те око твоје десно
саблажњава, ископај га и баци од себе (Мт.5,29).
Снисходљивост према таквима слична је неукој Илијевој
попустљивости. Ради њене небогоугодне примене према својим
синовима он је био кажњен. Та лажна снисходљивост према онима
који су окорели у пороцима представља издајство истине,
подривање општег добра и привикавање на равнодушно
посматрање зла. На тај начин се не може испунити написано: Због
чега не плачете, да би се избацио између вас онај који је учинио то
дело (1.Кор.5,2). Напротив, по неопходности се догађа оно што је
додато: Мало квасца све тесто укисели (1.Кор.5,6). Оне који греше,
говори апостол, покарај пред свима. Он одмах наводи и разлог,
говорећи: Да и остали имају страх (1.Тим.5,20).
Онај ко уопште не прима опомене настојатеља, не слаже се
ни са самим собом. Јер, ако неће да се потчини, већ слуша своју
вољу, зашто уопште остаје с настојатељем? Зашто га узима за
управитеља свога живота? Онај, пак, ко се једном решио да буде
уврштен у састав братства и ко је постављен да служи, сав суд
треба да остави ономе ко наређује. Чак и ако му се чини да му је
наређено нешто што превазилази његове силе, он треба да покаже
потчињавање и послушност до смрти, сећајући се Господа, који је
био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил.2,8).
Противљење и противречење показују много зло: немоћ вере,
колебивост наде, навику на надменост и охолост нарави. Јер, онај
ко показује непослушност најпре је [у себи] осудио онога ко даје
савет. Онај, пак, ко верује у обећања Божија, и који на њих полаже
чврсту наду, не избегава испуњавање наредби, чак и ако су тешке,
знајући да страдања садашњега времена нису ништа према слави
која ће нам се открити (Рим.8,18). Онај ко је уверен да ће се
узвисити онај ко се понизи(Мт.23,12), показаће ревност која
превазилази очекивања наредбодавца, будући да зна да нам наша
пролазна мала невоља припрема преизобилно и неизмерно вечно
богатство славе (2.Кор.4Д7).

168
 Питање 29. О ономе ко се превазноси и служи са
роптањем.
Одговор: Дела онога ко ропће или ко је затечен у
превазношењу не треба мешати са делима људи који су смиреног
срца и скрушеног духа. Уопште, благочастиви људи тиме не треба
да се користе. Јер, што је у људи високо, гадост је пред Богом
(Лк.16,15). Постоји и друга заповест апостола, која говори: Нити
ропћите као што неки од њих ропташе, и изгибоше од
истребитеља (1.Кор. 10,10), и још: Не са жалошћу или принудно
(2.Кор.9,7). Стога дело таквих људи не треба примати, као
уосталом ни жртву са маном, нити га треба мешати са делом
осталих. Они који су донели туђи огањ на жртвеник претрпели су
гнев (Лев.10,1-2). Није ли, стога, опасно примити дело
непријатељског расположења према Богу ради вршења заповести?
Речено је: Шта има праведност са безакоњем, или какав део има
верни с неверником (2.Кор.6,14-15). И закон говори: Безаконик који
ми жртвује вола, као да убија пса, и који приноси брашно, као да
нуди свињећу крв (Ис.66,3). Због тога, дела онога ко је немаран и
ко ропће свакако треба уклонити из братства. У том погледу
настојатељи треба да воде строгу бригу, како не би нарушили
правило онога који каже: Мени служи онај који иде непорочним
путем и у мом дому не живи онај ко се горди (Пс. 100,67), и како не
би, примивши дело онога ко уз заповести придодаје грех и
оскрнављује своју делатност тиме што је немаран за труд или што
се превазноси својим предностима, помагали да остане у
противљењу, не дајући му прилике да спозна своје пороке. Стога и
настојатељ треба да је убеђен да на себе навлачи тежак и
неизбежан гнев за неблагоразумно руковођење брата, будући да ће
се његова крв, као што је написано (Јез.3,18), тражити из његових
руку, док је потчињени дужан да буде спреман да без лењости
испуњава сваку наредбу, чак и најтежу, са увереношћу да је велика
награда на небесима (Мт.5,12). Стога послушног нека весели нада
на славу, како би се дело Господње обављало са сваком радошћу и
трпљењем.

169
Питање 30. С каквим расположењем настојатељи треба да
се брину о братији?
Одговор: Настојатељ не треба да надима достојанством, како
не би био лишен блаженства које је обећано смиреноумљу (Мт.5,3),
нити да се горди, како не би упао у осуду ђавољу (1.Тим. 3,6).
Напротив, он поуздано треба да зна да водити бригу о многима
значи служити многима. Онај ко служи многе рањенике, те чисти
гној са ране свакога и пружа помоћ према врсти повреде, своје
служење не сматра поводом за превазношење, него пре за
унижење, замор и оптерећење. Утолико пре треба да се замисли и
брине онај коме је, као општем слузи који о свима треба да да
одговор, поверено да лечи немоћи братије. На тај начин, он ће
остварити циљ, будући да је Господ рекао: Који хоће да буде први,
нека буде последњи од свих и свима слуга (Мк.9,35).

Питање 31. О томе да треба примати услуге од

настојатеља.
Одговор: Млађа братија треба да примају и телесне услуге
које им чине они који стоје на челу братства. Јер, смисао
смиреноумља и на старије налаже обавезу служења и на млађе
[осећај] да није неприлично да примају услуге. Томе нас приводи
пример Господњи. Он се није гнушао да ученицима опере ноге,
нити су се они усудили да се томе успротиве. Чак се и Петар, који
се, из велике побожности, спочетка противио, брзо обратио
послушности, чим је схватио опасност од непослушности. Стога
потчињени не треба да се боји да неће достићи циљ смиреноумља
уколико допусти да му старији служи. Јер, таква услуга чешће бива
ради поуке и делотворног примера, неголи због праве потребе.
Због тога показуј смирење у послушности и угледању. Противећи
се под видом смирености, немој чинити дела гордости и
високоумља, будући да противречење показује самовољу и
непотчињавање. Оно пре пружа доказ о охолости и презривости,
неголи о смирењу и послушности у свему. Стога је неопходно да се
слуша онај који је рекао: Подносећи један другога у љубави (Еф.4,2).

170
 Питање 32. Какво расположење треба имати према
телесним рођацима?
Одговор: Онима који су једном примљени у братство,
настојатељ не треба да допусти да се ичим расејавају, да се, под
изговором посете родбини, одвајају од братије, да живе без
надзора, или да воде бригу и старање о рођацима по телу. Јер,
устав у братству уопште не дозвољава речи „моје“ и „твоје“, будући
да је речено: Код свих који вероваше беше једно срце и једна душа, и
ни један не говораше за имање своје да је његово (Дап.4,32).
Стога родитељи по телу, или браћа некога од братије треба,
уколико живе по Богу, да се користе услугама свих који припадају
братству, као да су свима оци или сродници. Јер, Господ говори: Ко
изврши вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра
и мати (Мт.12,50). Стога сматрам да би бригу о њима требало да
води настојатељ братства.
А ако су, пак, предани светском животу, они неће имати
ништа заједничко са нама који се трудимо да без расејаности
напредујемо у ономе што је благообразно и што нас поставља пред
Господа. Јер, ми не само да им не користимо, већ и свој живот
испуњавамо метежом и забуном, привлачећи случај за грех. Оне
који презиру заповести Божије и ниподаштавају дело благочашћа
уколико некад и дођу да посете своје, не треба примати, будући да
не воле Господа. Он је, наиме, рекао: Ко мене не љуби, речи моје не
држи (Јн.14,24). Јер, шта има праведност са безакоњем, или какав
део има верни с неверником (2.Кор.6,14-15). Они који се још
навикавају на врлине треба да се постарају да на сваки начин
отклоне поводе на грех, нарочито сећање на пређашњи живот, да
им се не би десило оно што је речено, тј. да се срцем својим врате у
Египат (Број.14,4). То се, пак, најчешће дешава приликом честих
разговора са сродницима по телу.
Уопште, ни својим ни туђим не треба допустити да воде
разговоре са братијом, уколико нисмо уверени да ће бити
управљени ка душевном назидавању и усавршавању. Ако ли се и
јави потреба да се поговори са онима који су једном навратили,
разговор нека воде они којима је поверен дар речи, будући да
имају способност да разумно говоре и слушају на назидање вере.
Јер, апостол јасно учи да немају сви дар говора, него само
малобројни: Једноме се даје кроз Духа реч мудрости, а другоме реч

171
знања (1.Кор. 12,8), и на другом месту: Да би био способан и
поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе
(Тит.1,9).

Питање 33. На који начин се треба виђати са сестрама?

Одговор: Онај ко се једном одрекао брака, свакако ће се још
пре одрећи брига које апостол назива бригама ожењених, тј. како
да угоди жени својој (1.Кор.7,33). Он ће се сасвим очистити сваке
бриге око угађања женама, бојећи се суда онога који је рекао: Бог
расипа кости човекоугодника (Пс.52,6). Он се чак неће сагласити
да се види ни са мушкарцем једино ради тога да би му угодио, већ
само уколико постоји потреба и из усрдности према ближњем, на
коју сваког обавезује заповест Божија.
Уосталом, не треба дозвољавати сусрете свима који их
напросто желе. Осим тога, није свако време и свако место погодно
за њих. Уколико хоћемо да, по апостолској заповести, не будемо на
спотицање ни Јудејцима, ни Јелишма, ни Цркви Божијој (1.Кор.
10,32), него да све чинимо благообразно и уредно (1.Кор.14,40), те да
све буде за назидање (1.Кор. 14,26), треба на одговарајући начин да
се изабере и лице, и време, и прилика, и место. На тај начин ће се
избећи свака сенка рђавог подозрења, и уједно у сваком погледу
показана достојанственост и целомудреност оних којима је
дозвољено да виде један другога и да се посаветују било о
богоугодним стварима, било о телесној потреби или о старању о
души. Са сваке стране треба да буде бар двоје, будући да једна
особа лако изазива подозрење (да не кажем нешто више) и тешко
налази потврду јасно реченога у Писму, тј. да на два или три
сведока остане свака реч (Мт.18,16). С друге стране, не треба да
буде ни више од троје, како не би било сметње усрдности за
трудољубље, које је сагласно са заповешћу Господа нашега Исуса
Христа.
Уколико је потребно да неко други из братства каже или
саслуша нешто што се тиче одређеног лица, не треба га пустити да
сам ступа у разговор, већ изабрани старац или старица треба да
буду њихови повереници. На тај начин, нека њиховим
посредништвом буде обављен разговор.
Тај добри поредак нека се не чува само у погледу женских
према мушкима, или мушких према женскима, него и међу лицима

172
истога пола. Они који разговарају, осим побожности и
достојанства у свему, треба да поседују и благоразумност у
питањима и одговорима, те да буду верни и смислени у ономе што
говоре, како би испунили речено: Користиће се својим речима на
суду(Пс.111,5). На тај начин ће се удовољити потреба оних који су
им дали своје поверење и избећи сумња о предмету разговора.
Телесним потреба [сестара] нека послуже они који су
заслужили одобравање, одмакли у годинама и изгледу и нарави,
уважени, како се ничија савест не би ранила рђавим подозрењем.
Јер, зашто да моју слободу суди савест другога (1.Кор. 10,29).

Питање 34. Какви треба да буду они који воде бригу о

потребама братства?
Одговор: Они који у обитељи деле потребне ствари треба да
буду способни да се угледају на оно што је речено у Делима:
Даваше се свакоме према потреби (Дап.4,35). Они треба да се
много старају да буду милосрдни и стрпљиви према свима, не
дајући никоме повод за подозревање у пристрасности или
посебној наклоности, по учењу апостола: Не чинећи ништа по
пристрасности(1.Тим.5,21), нити, пак, у неблагонаклоности,
будући да је исти апостол одбацује као нешто неприлично
Хришћанима: Ако ли се неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја
немамо, нити Цркве Божцје (1.Кор,11,16). Јер, такви људи некима, тј.
онима са којима су у свађи, закидају неопходно, а другима, тј.
онима према којима имају наклоност, дају преко потребе.
Међутим, прво показује мржњу према брату, у друго наклоност
која је за осуду, будући да се цепа једнодушност братске љубави, и
изазивају зла подозрења, завист, свађе и нерасположење за
делатност.
Према томе, ради наведеног и ради многих других сличних
последица, они који братији деле оно што им је потребно треба да
се до крајњег степена очисте од пристрашћа и свадљивости. Они
су дужни да буду свесни такога расположења у себи. И они сами и
они који врше неко друго дело које се односи на служење братији,
треба да покажу марљивост као да служе самом Господу (а не
људима), који, по својој великој благости, част и старање које је

173
указано онима који су му се посветили, прима као да је Њему
упућено. Томе Он обећава наследство Царства небескога, будући
да говори: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које
вам је припремљено од постања света.Јер, кад учинисте једном од
ове најмање браће, мени учинисте (Мт.25,34-40). Са друге стране,
они треба да знају опасноет од немарности, сећајући се онога који
је рекао: Проклет био свако ко немарно чини дело Господње
(Јер.48,10). Јер, такви људи не само да ће бити избачени из
Царства, него ће и чути страшну и ужасну пресуду Господњу:
Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и
анђелима његовим (Мт.25,41). Ако, дакле, онима који воде бригу и
врше службу припада толика награда за марљивост и онолика
осуда за немарљивост, колико ће им тек подвига бити потребно да
би се показали достојни да се назову браћа Господња, по учењу
Господа, који је рекао: Јер, ко изврши вољу Оца мога који је на
небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,50).
Онај ко вољу Божију не поставља за циљ свог живота, док је
здрав својом марљивошћу за дела Господња показујући труд
љубави, и ако је у болести са радошћу пројављујући трпљење и
великодушност – налази се у опасности. Највећа опасност се за
њега налази у томе што се отуђује од Господа, неиспуњавањем
воље Божије одвајајући се и од удела братије. Друга, пак, опасност
се састоји у томе што се усуђује да се недостојно приопштава ономе
што је припремљено за достојне. Стога је потребно да се опет
сетимо апостола, Који каже: Молимо вас да не примите узалуд
благодат Божцју (2.Кор.6,1). Они који су призвани да буду на
месту браће Господње не треба да занемаре такву благодат Божију,
нити да, немарношћу за вољу Божију, изневере такво достојанство,
већ, напротив, да се повинују апостолу, који говори: Молим вас,
дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које
сте позвани (Еф.4,1).

Питање 35. Да ли треба у једном месту оснивати више

братстава?
Одговор: Пример телесних удова које многострано
употребљавамо може са лакоћом објаснити питање. Јер, беседа је
већ показала да је телу доброг устројства и спремном за сваку
врсту дејства неопходно за има очи, језик и остале најглавније

174
органе. Међутим, тешко је и неуобичајено наћи душу способну да
буде око за многе. Строгост захтева да настојатељ буде прозорљив,
вешт у говору, трезвоуман, милосрдан, који свим срцем тражи
судове Божије. Може ли се, међутим, у једном месту наћи више
таквих људи? Чак и ако се деси да се нађу двојица или тројица
(што није лако, нити се да срести), много је боље да заједно узму
на себе старање и једни другима олакшавају труд. Кад се деси да је
један одсутан, или да је нечим другим спречен (будући да је
настојатељ често дужан да се одвоји од братства), други може да
допуни недостатак. Не буде ли тако, један може отићи у друго
братство коме треба руководитељ.
И искуство оног што се дешава у свету може да нам помогне
у решавању наведеног питања. Они који су искусни у општим
вештинама завиде такмацима, што неприметно изазива
супарништво. Слично се најчешће догађа и у подвижничком
животу. Они који почињу да се утркују у прекрасном делу, те да
једни друге старањем превазилазе у гостопримству, у броју
саподвижника, или у нечем другом сличном, временом ће доћи и
до свађе. Осим тога, братија који долазе из других обитељи ступају
у недоумицу. Уместо да се успокоје, они се двоуме да ли да
приступе једном или другом братству. Ако претпоставе једну
страну, увредиће другу. Осим тога, није могуће у потпуности
оценити и једне и друге, нарочито када се захтева брзина. И они
који први пут ступају у општежиће доспевају у велико
неспокојство, будући да се налазе пред избором руководитеља свог
живота: изабрати једнога свакако значи одбацити остале. Тиме се
они од самог почетка заражавају превазношењем, не припремајући
се за ученике, већ постајући судије и оцењивачи братије.
У дељењу обитељи се, према томе, не може наћи никакво
добро, већ много тога непожељног. Стога уопште није корисно
одвајати једну обитељ од друге. Уколико је таква подела раније и
извршена, по осведочењу штете треба пожурити са исправљањем.
Јер, остајати при подели значи бити свадљив. Апостол, наиме,
каже: Ако ли неко мисли да се свађа, ми такога обичаја немамо,
нити Цркве Божије (1.Кор.11,16).
И шта би се могло навести као сметња присаједињењу? Да ли
животне потрепштине? Међутим, оне се много лакше могу
намирити у општежићу, будући да за све може бити довољан један
светилник, једно огњиште, и остало. Јер, у овим стварима, више

175
него у било чему другом, на сваки начин треба да стремимо ка
вештини да потребне ствари сведемо на најмању могућу меру.
Осим тога, за братију који живе раздељено, биће потребан већи
број људи који споља набављају ствари. Уколико, пак, они живе у
заједници, број ће бити преполовљен. Како је, међутим, тешко
наћи човека, који путујући и састајући се са световњацима неће
осрамотити име Христово, него остати достојан свога завета, знате
и сами, и пре него што вам кажем.
Затим, како они који истрајавају у одвојености могу
назидавати оне који су у општежићу, било да подстичу на мир, ако
настане потреба, било да их опомињу на друге заповести, кад сами
због свог одвајања дају повод за зла подозрења?
Осим тога, чујмо шта апостол пише Филипљанима:
Употпуните моју радост, да исто мислите, једну исту љубав
имате, јединодушни и јединомислени: ништа не чините из пркоса,
нити за празну славу, него смирењем чините један другога већим
од’себе. Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је
других (Фил. 2,2-4). Има ли, пак, већег доказа смиреноумља од
спремности настојатеља братства да се потчињавају једни
другима? Јер, уколико су једнаки по духовним даровима, биће боље
да се подвизавају заједно, с обзиром да је Господ слао ученике два
и два (Мк.6,7). И сваки од њих ће, свакако, пожелети да се са
радошћу потчини другом, сећајући се Господа који каже: Који себе
понизује узвисиће се (Лк.18,14). А уколико се деси да је један ниже, а
други више, свакако ће бити корисније да слабији буде примљен у
заједницу снажнијега.
У супротном ће се показати очевидна непослушност
апостолској заповести: Не старајте се свако за своје, него свако и
за оно што је других (Фил.2,4). Чини ми се да се у томе не може
успети при засебном живљењу. Јер, свако братство ће водити бригу
само о својим члановима, удаљујући се од старања о другима. То
се, пак, како рекох, очевидно противи апостолској заповести. Да
међу светима није било никакве поделе може се видети у Делима
апостолским, где се на једном месту сведочи: У народа који
поверова беше једно срце и једна душа (Дап.4,32), а на другом: А сви
који вероваше беху на окупу и имаху све заједнтко (Дап.2,44). Код
њих нико није живео по својој вољи, већ се сви управљаху једним и
истим старањем, без обзира на то што укупан број прелажаше пет
хиљада и што је, са људског гледишта, мноштво обично сметња за

176
јединство. Какав је, дакле, разлог за међусобно дељење код оних
који у малом броју живе сваки на својим местима? О, кад би се
остварило да и они који су у истом месту скупљени остану свагда
заједно, и да братства, која се налазе на разним местима и која се
налазе под једним старањем људи који су способни да
беспристрасно и мудро доносе корист свима, узрастају у јединству
Духа свезом мира (Еф.4,3).

Питање 36. О онима који напуштају братство.

Одговор: Не приличи да се без разлога раздвајају они који
су се међусобно сагласили на заједнички живот. Могу, пак,
постојати два разлога који наводе да се не остане при првобитној
намери: или штета од општежића, или непостојаност мисли код
онога ко мења своју намеру.
Онај ко намерава да се одвоји од братије услед неке штете, не
треба да скрива разлог, већ да га изнесе, као што нам је предао
Господ, рекавши: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га
насамо(Мт.18,15). И уколико буде исправљено оно што буде
тражио, он ће задобити братију и неће обешчастити општење са
њима. Ако, пак, види да остају у злу и не саглашавају се да се
поправе, нека ствар изнесе људима који су способни да расуде. И
кад већ више њих посведоче исто, нека се одвоји. Јер, он неће
оставити братију, него туђинце, будући да Господ онога ко је
упоран у злу поистовећује са незнабошцима и цариницима: Нека
ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,17).
Онај, пак, ко се од заједнице растаје због своје
лакомислености, нека залечи своју слабост. Ако ли неће да се
сагласи на то, не треба да га прими ни једно братство. Онај, опет,
ко на друго место иде по заповести Господњој (Јн.14,31), У ствари
не оставља братство, него испуњава своју дужност.
Други разлог за раздвајање од братије се не може допустити.
Јер, њиме се бешчасти име Господа нашега Исуса Христа, које је
сабрало братство. Осим тога, њиме ни савест појединца не може
остати чиста, будући да се јавља узајамно подозревање, чиме се
противречи заповести Господњој, која каже: Ако, дакле, принесеш
дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто
против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се

177
најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој
(Мт.5,23-24).

Питање 37. Да ли под изговором молитвословља и појања

треба занемаривати рад? Које време је погодно за
молитве? И уопште, треба ли се бавити рукодељем?
Одговор: Господ наш каже да је посленик достојан хране
своје (Мт.10,10), а не сваки човек и у сваком случају. И апостол
наређује да се трудимо и властитим рукама чинимо што је добро,
да бисмо могли дати и ономе коме је потребно (Еф.4,28). Из тога је
очигледно да се треба вредно бавити рукодељем. Јер, циљ
благочашћа не треба сматрати поводом за неделатност или
избегавање труда, него побудом за подвижништво, за већи труд, за
трпљење у невољи, како бисмо могли рећи: У труду и напору,
често у неспавању, у гладовању и жеђи (2.Кор.11,27). Такав начин
живота нам је користан не само због изнуравања тела, него и због
љубави према ближњем. Преко нас, наиме, Бог и немоћној браћи
даје колико им је потребно, по примеру који нам је дат у Делима
апостолским: Све вам показах да се тако ваља трудити и
помагати немоћнима (Дап.20,35), и још: Да имате давати ономе
коме је потребно (Еф.4,28). Тиме ћемо се и ми удостојити да
чујемо: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које вам
је припремљено од постања света. Јер, огладнех и дадосте ми да
једем; ожеднех и напојисте ме (Мт.25,34-35).
И треба ли уопште говорити о томе колико је лењост велико
зло, када апостол јасно наређује да онај ко не ради и не једе
(2.Сол.З,8)? Према томе, као што је свакоме потребна свакидашња
храна, тако му је неопходан и рад према сили његовој. Није узалуд
Соломон у похвали написао: Хлеба лењости не једе (Прич. 31,27). И
апостол пише о самом себи: Нити смо забадава јели хлеб у некога,
но с трудом и муком, радећи дан и ноћ (2.Сол.З,8), иако је имао
власт да, објављујући Јеванђеље, од Јеванђеља и живи. Па, и Господ
је лењост спојио са злоћом, рекавши: Зли и лењиви слуго
(Мт.25,26). Мудри Соломон не само да, раније наведеним речима,
хвали онога који ради, већ и изобличава лењивог, наводећи
упоређење са најмањом од животиња: Иди к мраву, лењивче
(Прич.6, 6). Стога и ми треба да се бојимо да нам се у Дан суда не
пребаци иста ствар. Јер, Онај ко нам је дао силе да радимо,

178
тражиће од нас и дело које јој одговара: А од свакога коме је много
дано, много ће се тражити(Лк.12,48).
Понеки избегавају рад под изговором молитава и
псалмопојања. За сваку ствари постоји нарочито погодно време,
као што вели Проповедник: Свему има време (Проп.3,1). Треба,
међутим, знати да је за молитву и појање, као и за многе друге
ствари, свако време погодно. Стога кад руке покрећеш на рад, Бога
слави или језиком (ако је могуће, ради назидавања вере), или
срцем, у Псалмима и славопојима и песмама духовним (Кол.3,16).
Молитву, дакле, можемо вршити и док радимо, благодарећи
Ономе ко је нашим рукама дао силу да радимо и уму мудрост за
стицање знања, ко је дао вештаство из кога су направљена оруђа и
које се обрађује занатом којим се ми занимамо. Осим тога, ми се
молимо да дела руку наших послуже циљу богоугађања. Ми ћемо
достићи до душевне сабраности уколико, као што је речено, при
свакој делатности будемо од Бога искали успех у делу, узносећи
благодарност Ономе ко је дао силу за делање, и чувајући циљ
богоугађања. Јер, не поступимо ли тако, ми нећемо бити у стању да
сјединимо оно о чему апостол говори: Молите се без престанка
(1.Сол.5,17), и: Радећи дан и ноћ (2.Сол.З,8).
Закон је, дакле, преписао благодарење у свако време. Осим
тога, и природа и разум показују да је оно потребно за наш живот.
Стога у братствима не треба занемаривати време које је
установљено за молитве. Ми смо их изабрали по неопходности,
будући да свако на нарочити начин напомиње о добру које нам је
Бог учинио. Тако не треба пренебрегавати јутро, како би први
покрети душе и ума били посвећени Богу, како се не бисмо ничега
прихватили са марљивошћу пре него што се развеселимо мишљу о
Богу, по написаном: Сетих се Бога и развеселих се (Пс. 76,4), и како
се ни тело не би покренуло на рад пре него што испунимо речено:
Теби ћу се помолити, Господе, Изјутра услиши глас мој. Изјутра ћу
стати пред тебе и угледаћеш ме (Пс.5,4-5). Затим, и у трећи часу
треба устајати на молитву и сакупљати братију (који су можда
одвојени, будући заузети својим пословима), сећајући се дара
Светога Духа, који је апостолима дат у трећи час. Сви ми треба да
се заједнички поклонимо како бисмо и сами постали достојни да
примимо освећење и да од Духа измолимо руководство и поуку у
оном што је корисно, према реченом: Срце чисто сачини у мени,
Боже, и дух прав обнови у утроби мојој. Не одбаци ме од лица свога

179
и Духа Светога свога не одузми од мене. Дај ми радост спасења
свога и владалачким духом учврсти ме (Пс.50, 12-13), и опет: Дух
твој благи упутиће ме на земљу праву (Пс.142, 10). Након тога се
опет можемо прихватити посла. Чак и они који се, по природи
посла или места, затекну негде далеко, треба без оклевања да
изврше оно што је заједнички установљено. Јер, где су два или три
сабрана у име моје, вели Господ, онде сам и ја међу њима
(Мт.18,20). У шести час сматрамо да треба да се молимо по угледу
на свете, који кажу: Увече, ујутру и у подне казиваћу и објављиваћу
и чуће глас мој (Пс.54,18). Осим тога, да бисмо се избавили од
напада подневног демона, ми читамо и деведесети Псалам.
Неопходност молитве у девети час предали су нам сами апостоли:
Дела апостолска приповедају да су Петар и Јован ишли горе у храм
у девети час молитве (Дап.3,1). И по проласку дана треба како да
благодаримо за оно што нам је даровано или за оно што смо
ваљано учинили, тако и да исповедимо оно што смо пропустили,
што смо хотимице или нехотице или чак притајено згрешили
речима, делима или самим срцем: за све треба да молитвом
умилостивимо Бога. Јер, разматрање прошлога је веома корисно
како бисмо избегли да опет не паднемо у сличне грехе. Стога је
речено: Због оног што говорите у срцима својим покажите
умиљење на постељама својим (Пс.4,5). И опет, при наступању
ноћи, ми треба да иштемо да нам одмор буде без саплитања и
слободан од маштања, ,те да и у тај час читамо деведесети Псалам.
О потреби и поноћне молитве саопштавају нам Павле и Сила, као
што износи повест Дела апостолских, наводећи: А око поноћи
Павле и Сила слављаху Бога (Дап.16,25). И псалмопојац вели: У
поноћ устајах да те исповедам због пресуда правде твоје (Пс.118,
62). Најзад, на молитву треба да устајемо предухитрујући јутра,
како нас дан не би затицао у сну и на постељи, по реченоме:
Предухитрише очи моје јутро да бих се поучавао речима твојим
(Пс. 118,148).
Они који су одлучили да пажљиво живе у славу Бога и
Христа Његовог, не треба да занемаре ни један од ових часова.
Сматрам да је различитост и разноликост молитава и
псалмопојања у установљене часове корисна због тога што се
једноликошћу душа често доводи до равнодушности и расејаности.
Напротив, са променом и разноликошћу псалмопојања и читања
свакога часа, њена жеља се оснажује и трезвоумље обнавља.

180
 Питање 38. Пошто смо довољно показали да молитву не
треба пропуштати и да је неопходно радити, следи да
сазнамо коjа врста послова одговара нашем звању.
Одговор: Није лако одредити појединачне послове [којима
можемо да се бавимо], будући да се од једних траже једни, а од
других други, у зависности од врсте појединих заната који су
својствени одређеном крају. Међутим, може се у уопштеној речи
навести какав треба да је њихов избор. Ти послови не треба да
нарушавају мир и безмолвије нашега живота, не треба да задају
много бриге око набавке вештаства које им је потребно, не треба
да изазивају велико неспокојство при продаји рукотворина, нити
да дају повода за неприличне и штетне сусрете са мушкарцима и
женама. Напротив, ми увек треба да имамо у виду да имамо
посебан циљ: простоту и јефтиноћу, будући да избегавамо прилику
да служимо лудим и погубним жељама људским (1.Тим.6,9), и
ономе чему они теже. Према томе, ткањем можемо да се бавимо
уколико правимо ствари за свакодневни живот, а не оно што су
похотљиви људи измислили ради ловљења и везивања у замке
младих. Исто тако, обућарским занатом треба да послужимо онима
који траже оно што је неопходно за употребу. Столарски, тесарски
и земљораднички занат не треба да запостављамо, будући да су
неопходни за живот и веома корисни, уколико не нарушавају
безмолвије, нити доводе до нарушавања јединства братије. У
супротном, њих треба оставити, претпостављајући занате који
омогућавају да се сачува неузнемирен и Господу посвећен живот, у
коме се они који су се посветили подвигу благочашћа не одвлаче
од псалмопојања и молитава, нити од осталог доброг поретка.
Када, пак, од њих, немамо никакве штете у животу који смо
изабрали, треба да их претпостављамо осталима, нарочито
земљорадњу, будући да њоме стичемо оно најнеопходније, чиме се
избављамо од даљих скитања и лутања. Њоме, дакле, треба да се
бавимо само уколико нас не доводи до метежа и до сукоба са
суседима или са онима који живе са нама.

181
 Питање 39. Како треба продавати рукодеље и како се
понашати за време путовања?
Одговор: Треба да се постарамо да рукодеље не продајемо
негде далеко, како бисмо избегли да се ради продаје показујемо
пред људима. Нама више приличи боравак на једном месту. Он је
уједно кориснији и за узајамно назидавање и за брижљиво
одржавање свакидашњега живота. Боље је, дакле, да нешто
смањимо цену, неголи да ради незнатнога добитка идемо далеко.
Ако, пак, искуство покаже да је тако нешто немогуће, треба да
изаберемо места и градове где живе благочастиви људи, како нам
одвајање не би било бесплодно. Многа братија треба да се
скупљају на одређеним трговима, где би сваки износио своје
рукодеље. Они заједнички треба и да путују како би време
проводили у псалмопојању, молитвама и у узајамном назидавању.
Стигавши у [намеравано] одредиште, они треба да изаберу исто
место боравка ради узајамне подршке, да не би пропуштали време
дневне или ноћне молитве, и да би, ступајући у већем броју у
општење са незгодним и користољубивим људима, пролазили без
штете, будући да и најнеобузданији људи неће да имају многе
сведоке своје неправде.

Питање 40. О трговини на сабрањима.

Одговор: Разум нам говори да трговина не приличи на
местима где се слави спомен мученика. Хришћани на места
мучеништва и око њих треба да долазе једино ради молитве и како
би се, сећајући се непоколебивости светих који су се за благочашће
подвизавали до смрти, и сами подстицали ка сличној ревности.
Јер, ми треба да се сећамо страшнога гнева Господњег, који је,
премда (као што је написано) свагда и свуда кротак и смирен
срцем (Мт.11,29), замахнуо бичем на оне који око храма продавали
и куповали (Јн.2,15), будући да је трговина дом молитве претварала
у разбојничку пећину. Код светих је, као што је познато и као што
се до нашег времена још држало, владао обичај да се моле једни за
друге, да у већем броју падају пред Бога и проливају сузе пред
Њим, умилостивљавајући га за грехе, и благодарећи му за
доброчинства, назидавајући се речима утехе. И уколико су други
пре нас нарушили тај обичај, место и време претварајући у

182
трговину, славље и општу пијацу, нама никако не приличи да
идемо за њима, те да својим учешћем утврђујемо ружну
новотарију. Напротив, ми треба да подражавамо сабрања око
Господа нашега Исуса Христа, која описују Јеванђеља, те да (као
прилично) испуњавамо оно што препоручује апостол: Када се
сабирате сваки од вас има Псалам, има поуку, има језик, има
откривење, има тумачење; све нека буде за изграђивање (1.Кор.
14,26).

Питање 41. О власти и послушању.

Одговор: Међутим, не треба дозвољавати да се свако учи
занату који би желео, чак и ако је дозвољен, већ само ономе за који
се сматра способним, будући да онај ко се одрекао самог себе и
који је одбацио своју вољу, не чини оно што хоће него оно чему га
уче. Јер, разум не допушта да онај ко је једном старање о себи
поверио другима сам бира оно што сматра корисним. Јер, они ће га
одредити за оно за шта га, у име Господње, виде способним. Јер,
онај ко бира делатност по својој жељи, сам себе осуђује због
самоугађања: он је, наиме, томе прибегао или због светске славе,
или због наде на добитак, или због тога што, услед лењости и
размажености, претпоставља лакше занимање. Онај, пак, ко је
крив у томе, показује да се још није ослободио од злих страсти.
Онај ко хоће да остварује своје прохтеве, није се одрекао себе. Онај
коме је стало до добитка и славе, још није раскрстио са световним
стварима. Онај ко не подноси напор труда још није умртвио удове
своје који су на земљи (Кол.3,5). Напротив, он показује надмену
самоувереност, мислећи да је његов суд тачнији од мишљења
многих других. Стога, онај ко познаје неку вештину, коју потврђује
заједница, не треба да је запоставља. Јер, напуштање онога што је
већ стечено показује несталност мисли и непостојаност
произвољења. Уколико, пак, не зна, нека не тражи сам, него нека
прихвати оно што одобрава већина, како би се у свему сачувао
поредак. И као што, по показаноме, не приличи да човек себи
дозвољава избор, тако је за осуду уколико не прима оно што други
одобравају. Чак и ако познаје неку вештину, он треба да је напусти
уколико не одговара братству, показујући да нема пристрасност ни
према чему светском. Јер, вољу помисли (Еф.2,3), по речи апостола,
чини онај који нема наде (1.Сол.4,1З), док је послушност у свему

183
достојна одобрења. Сам апостол, наиме, хвали оне који су себе
најпре предали Господу, а затим и нама, по вољи Божијој
(2.Кор.8,5).
Уосталом, свако треба да је пажљив у свом послу, да се о
њему стара са љубављу и неуморном марљивошћу, са пажљивом
брижљивошћу, као да га гледа Бог, како би увек са смелошћу могао
да каже: Наше очи су,уперене у Господа Бога, као очи слугу у руке
господара њихових (Пс.122,2). Не треба прелазити са једног посла
на други, будући да наша природа не може истовремено да успева
у многим занимањима. Корисније је трудољубиво се латити једног
посла, него олако се дотицати многих. Прихватање многих послова
и прелажење са једног на други осим што не приводи до краја ни
један посао, сведочи и о давнашњој несталности нарави, или је
изазива, уколико је није било раније.
Ако се некад јави потреба, онај ко је способан треба да
помогне и у другим вештинама. [Човек], пак, у то не треба да се
упушта сам од себе, него када буде позван, будући да се не ради о
основном занимању, него о послу који је изазван околностима.
Слично је и код телесних удова: кад нога поклекне, ми се
придржавамо руком. И као што не ваља да се човек сам прихвата
нечег, тако је за осуду уколико одбија да узме на себе оно што се
наређује. Ми треба да се постарамо да не дајемо храну страсти
самовоље, нити да нарушавамо правило послушности и
потчињавања.
Старање о оруђу припада углавном старешини сваког посла.
Међутим, може се десити да он нешто не примети. Стога, као о
стварима опште својине, о њима треба да се постарају сви који
примете неки недостатак. Јер, премда се само појединци служе
оруђем, корист од њих је општа. Стога, пренебрегавање дела
других вештина, као нечег што нас се не тиче, показује отуђеност.
Онима који се баве занатима није допуштено да оруђа сматрају
својом својином. Наиме, они се не смеју усудити да настојатељу
ометају употребу према нахођењу, нити да сматрају да имају право
да их продају, или замењују, или [зло]употребљавају на неки други
начин, или да онима која постоје додају друга. И зар би онај, ко је
једном одлучио да не буде господар чак ни својих сопствених руку,
поверивши другом да управља њиховим делањем, доследно
поступао уколико самовољно употребљава оруђе заната, и користи
га као своје власништво?

184
 Питање 42. Са каквим циљем и расположењем треба да се
труде они који се баве рукодељем?
Одговор: Треба знати да је онај ко се бави рукодељем дужан
да ради како би испунио заповест Господа, који је рекао:
Огладнех, и дадосте ми да једем (Мт.25,35), а не да би
задовољио своје потребе. Јер, Господ је потпуно забранио да се
бринемо о самима себи, рекавши: Не брините се душом својом,
шта ћете јести… ни телом својим, у шта ћете се оденути
(Мт.6,25), и додавши: Јер све ово незнабошци ишту (Мт.6,32).
Према томе, свако за циљ своје делатности треба да има помоћ
потребитима, а не своју потребу. Јер, на тај начин ћемо избећи
осуду за самољубивост, те примити благослов за братољубље од
Господа, који каже: Кад учинисте једноме од ове моје најмање
браће, мени учинисте (Мт.25, 40).
И нека нико не мисли да се моја реч противи апостолу, који
вели: Мирно радећи нека свој хлеб једу(2.Сол.З,12). Јер, то је речено
за неуредне и лење људе. За њих је боље да служе сами себи, него
да живе лењим животом и да буду на терет другима. Јер, он говори:
Чујемо да неки међу вама живе неуредно, не раде ништа…
Заповедамо и молимо их… да мирно радећи свој хлеб једу (2.Сол.3,11-
12). Ту мисао преносе и речи: Радећи дан и ноћ, да не бисмо били на
терету никоме (2.Сол.З,8). Јер, апостол је из братољубља и ради
успокојења неуредних сам себе подвргавао труду који се од њега
није тражио.
Онај, пак, ко тежи савршенству треба да се рукодељем бави
дању и ноћу како би имао шта да пружи ономе коме је потребно
(Еф.4,28). Јер, онај ко се нада на себе самог или на онога ко је на
себе узео бригу о потребама, ко сматра да је његово рукодеље, или
посао оног који живи са њим, довољан извор за живот, полажући
наду на човека, излаже себе опасности да падне под клетву, која
гласи: Проклет човек који се нада у човека, који тело чини својом
узданицом, и чије срце се удаљује од Господа (Јер.17,5). Речима: Који
се нада у човека, Свето Писмо забрањује да се има нада у другога, а
речима: Који тело чини својом узданицом, забрањује
самопоуздање. И једно и друго, пак, оно назива одметништвом од
Господа, те наводи и последице и једног и другог: И биће као
дивљи врес у пустињи и неће видети кад дође добро (Јер.17,6). Оно

185
даје да се схвати да уздање у себе или у другога представља
одступање од Господа.

Питање 43. Довољно је речено о томе како се треба бавити

рукодељем. И ономе што недостаје моћи ћемо да се
научимо из самог дела. Али, желели бисмо да нам се
објасни какви треба да буду настојатељи братства и како
да управљају онима који живе с њима.

Одговор: О томе је већ речено оно главно. Међутим, пошто

желите (и добро је што желите) да нешто више о томе објаснимо (с
обзиром да је потчињени обично онакав какав је и настојатељ),
потрудићемо се да се тога озбиљније дотакнемо. Сећајући се,
дакле апостолове заповести: Буди образац вернима (1.Тим.4, 12),
настојатељ треба својим животом да даје јасан пример
[испуњавања] сваке заповести Господње, како онима који се од
њега уче не би дао повод да мисле да је она немогућа или да се
може пренебрегавати.
Пре свега (и важније од свега), он по љубави Христовој треба
до те мере да узнапредује у смиреноумљу, да чак и кад ћути,
пример његових дела буде поучнији од сваке речи. Јер, уколико је
циљ Хришћанства – подражавање Христа по мери Његовог
Оваплоћења с обзиром на призвање свакога, они којима је
поверено руководство многих дужни су да својим посредовањем
поведу слабије ка угледању на Христа, по речи блаженога Павла:
Угледајте се на мене, као и ја на Христа(1.Кор.11,1). Пре свега,
узрастајући у мери смиреноумља коју је показао Господ наш Исус
Христос, они треба да постану тачан образац. Јер, Христос говори:
Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт.11, 29).
Стога кротост нарави и смирење срца треба да одликују
настојатеља. Господ се није стидео да служи својим слугама, него је
благоволео да буде служитељ земљи и блату, које је сам саздао и
уобличио га у човека. Он, наиме, говори: Ја сам међу вама као
слуга(Лк.22,27). Шта треба, пак, да чинимо ми равночасним себи,
како бисмо могли да помислимо да му подражавамо? То је, дакле,
једна од особина којом настојатељ треба нарочито да се одликује.
Осим тога, он треба да је милосрдан, да великодушно
подноси оне који из неискуства не испуне неку од својих обавеза,

186
да не прелази ћутке преко погрешака, али и да буде кротак са
непослушнима и да им са свим милосрђем и умереношћу даје
лекове, да је способан да пронађе начин лечења који одговара
немоћи, да не прекорева са висине, него да са кротошћу, као што
је написано (2.Тим.2,25), опомиње и васпитава, да буде будан у
садашњим стварима, да предвиђа будуће, да је способан за подвиг
са јакима и да носи немоћи слабих, да је у стању да све чини и
говори на усавршавање оних који са њим живе. Настојатељ не
треба сам да узима првенство, већ да буде изабран старешинама
других братстава, пошто је својим ранијим животом показао
искуство у добром владању. Јер, речено је: А и ови да се прво
провере, па онда да служе, пошто су без мане(1.Тим.З,10). Ко је
такав, и ко је тако изабран, нека прими настојатељство и нека
заведе добар ред у братству, распоредивши посао према
способности свакога.

Питање 44. Коме треба давати спољашња послушања, и

како их треба испитати кад се врате?
Одговор: Спољашња послушања треба давати онима који
могу да путују без штете по своју душу, и да буду на корист онима
које сусрећу. Уколико нема погодне личности за тако нешто, боље
је претрпети сваку оскудицу и тескобу, чак до смрти, неголи ради
телесне утехе, изгубити из вида несумњиву штету. Апостол, наиме,
говори: Јер би ми боље било умрети него да ко моју похвалу
уништи (1.Кор.9,15). И то он говори о ономе што је у нашој вољи.
Шта тек рећи за оно што се чини по заповести?
Међутим, закон љубави нас ни у таквој невољи не оставља
без утехе. Јер, недостатак човека који је способан да са коришћу
буде послат, надопуниће суседно братство. Приређујући опште и
заједничке набавке, у општењу ће снажнији чувати немоћније
душом и слабије телом. Настојатељ нека то удеси благовремено,
како се не би десило да, по појављивању потребе, средство за
заштиту буде недоступно због оскудице у времену.
По повратку, путника треба испитати, тј. сазнати шта је
радио, какве је људе срео, шта је разговарао, какве је мисли имао у
души, да ли је читав дан и ноћ проводио у страху Божијем, није ли
погрешио у нечему, није ли нарушио неко правило, и ако јесте – да
ли принуђен спољашњим околностима, или због сопствене

187
немарности? И оно што је извршено правилно треба одобрити са
похвалом, а допуштену грешку треба исправити марљивом и
благоразумном поуком. На тај начин ће они који путују бити
опрезнији, имајући на уму неопходност да дају одговор. Осим тога,
они неће помислити да смо били равнодушни према њиховом
животу за време одвојености. Да су свети имали такав обичај,
предаје нам повест из Дела апостолских, која саопштава да је
Петар, по повратку у Јерусалим, Хришћанима дао извештај о свом
раду међу незнабошцима (Дап.11,2 и даље). Исто тако су Павле и
Варнава, вративши се и сабравши Цркву, објавили шта је све Бог
учинио с њима (Дап.15,4). Онда умуче све мноштво, и слушаху
Варнаву и Павла, који казиваху шта учини Бог са њима (Дап.15,12;
4). При томе, треба знати да је братство на сваки начин дужно да
избегава [дуготрајна] путовања и трговачку добит.

Питање 45. О томе да, осим настојатеља, треба да се

одреди још неко ко ће, у његовом одсуству или заузетости,
повести бригу о братији.
Одговор: Често се дешава да је настојатељ одсутан из
братства, било због телесне слабости, било због путовања, било
због неког другог разлога. Стога по одобрењу настојатеља, и
других који су способни да дају такво одобрење, нека се изабере
други, који би у време његовог одсуства, могао да на себе узме
старање о братији. Тако ће они који живе у обитељи реч утехе
добијати од једнога, те братство за време одсуства настојатеља
неће, нарушавајући правило и предани поредак, попримити изглед
демократског [уређења]. Напротив, у њему ће се, у славу Божију,
очувати оно што је установљено по општем одобравању. Он ће и
страним посетиоцима давати благоразуман одговор. На тај начин
ће и они којима је потребна реч добити поуку која одговара
њиховом питању, а и братска заједница избећи срамоту. Јер, ако се
сви одједном буду мешали у реч, изазваће се галама која ће бити
знак нереда. Апостол, пак, ни онима који су се удостојили дара
учитељства не дозвољава да говоре истовремено: Ако ли се открије
другоме, први нека ућути(1.Кор.14,30). Он изобличава неумесност
таквог нереда, говорећи: Ако се, дакле, скупи сва Црква на једно
место, па сви узговоре језике, а уђу неупућени или неверујући, неће
ли рећи да лудујете (1.Кор.14,23). Чак и ако би посетилац из

188
незнања неком другом поставио питање, ради доброг поретка
запитани треба да оћути, премда би и могао ваљано одговорити, те
нека укаже на онога коме је поверена та част, као што су чинили и
апостоли поред Господа. Тако ћемо се говорењем служити на
доличан и благообразан начин. Код телесног лечења болесника
није свакоме допуштено да употребљава лек или неко оруђе, него
само оном који је дугим временом, искуством, упражњавањем у
лечењу и учењем код зналаца усвојио вештину. Како би се, тек,
могло оправдати да се свако без разлике лаћа лечења речју. Јер, у
том лечењу и најмањи пропуст доноси велику штету. У нашој
заједници ни хлеб не може раздавати свако. Напротив, та служба
припада једноме, који је изабран после испитивања. Није ли,
утолико пре, неопходно да духовну храну онима који траже даје
један, који је најспособнији, и то са расуђивањем и опрезношћу?
Стога је знак велике дрскости кад се неко, запитан о Суду Божијем,
усуди да без страха и тек тако одговара, уместо да укаже на онога
коме је поверено управљање речју, и који је, као верни и мудри
управитељ, изабран да на време раздаје духовну храну (Лк.12,42) и
да, као што је написано, управља својом речју на суду (Пс.111,5).
Дешава се понекад да онај ко је дужан да одговара превиди нешто
што би требало да каже, и да се неко други досети о чему се ради.
Међутим, он не треба да жури да га исправља, већ је дужан да му
насамо саопшти своју мисао. Јер, такав случај потчињенима даје
повод да се превазносе пред старешинама. Стога, онај ко да
одговор (можда и исправан, али без надлежности), заслужује да
буде кажњен за нарушавање поретка.

Питање 46. О томе да не треба прикривати ни властите, ни

братовљеве грехе.
Одговор: Настојатељ треба да сазна за сваки грех било од
самог починиоца, било од оних који су сазнали за њега, уколико
сами, по заповести Господњој (Мт.18,15), не могу да га исцеле. Јер,
грех које се прећути јесте гнојна рана у души. Доброчинитељем не
називамо онога ко у телу задржава оно што је погубно, него,
напротив, онога који га на болан начин или резањем или
повраћањем износи и избацује напоље, или онога који
обнаруживањем болести наговештава и начин лечења. Стога је
очевидно да сакривати грех значи болеснику спремати смрт. Јер,

189
речено је: Жалац је смрти грех (1.Кор.15,56). Бољи је отворен укор
него прикривено пријатељство (Прич.27,5). Стога не треба да
тајимо грехе једни других, да не бисмо од братољубаца постали
братоубице. Ни своје грехе не треба са сакривамо. Јер, речено је:
Ко се не лечи делима својим, братје оном који погубљује самог
себе(Прич.18,9).

Питање 47. О онима који не примају оно што настојатељ

одреди.
Одговор: Онај ко не прима оно што настојатељ наложи
дужан је да му насамо отворено изнесе свој приговор, уколико има
снажан разлог, који се слаже са духом Писма, или да ћутећи
испуни што је наређено. Ако ли се сам стиди, нека се послужи
другима као посредницима, како би (уколико је заповест у
противности са Светим Писмом) себе и братију избавио од штете,
и како би (уколико ипак има исправну основу) и себе избавио од
таштог и опасног сумњичења (будући да је речено: Који сумња
осуђен је ако једе, јер не чини по вери ( Рим. 14,23), и друге
простодушније избавио од саплитања у непослушност (будући да
Господ каже: Боље би му било да се обеси камен воденични о врат
његов, и да потоне у дубину морску, него да саблазни једнога од
ових малих – Мт. 18,6; Лк.17,2). Оне, пак, који остају упорни у
непослушности, жалећи се потајно и не објављујући гласно своје
огорчење, као учитеље непокорности и непослушања треба
избацити из братства, будући да сеју сумњу и колебају увереност у
заповести. Јер, речено је: Избаци дрскога и са њим ће изићи и
расправљање (Прич.22, 10), и опет: Избаците злога између вас
самих зато што мало квасца све тесто укисели (1.Кор.5,13; 5).

Питање 48. О томе да не треба улазити у радознала

испитивања о делатности настојатеља, него своју пажњу
обраћати на своја посла.
Одговор: Да се не би десило да неко падне у такву болест
сумњичења, на штету и себи и другима, у братству треба држати
следеће правило: уопште нико не треба да улази у радознала
испитивања о делатности настојатеља. Нико не треба да је
радознао за оно што се чини, осим оних који су и по степену, и по

190
благоразумности блиски настојатељу, и које је он сам узима на
саветовање и расуђивање, повинујући се поуци онога који је рекао:
Све чини са саветовањем (Сир.32,24). Јер, ако смо настојатељу
поверили управљање нашим душама, као човеку који ће дати
одговор Богу, сасвим је бесмислено одрицати му поверење у
безначајним стварима, те у себи гајити неумесне сумње против
брата, и другима давати повод за њих. Да се тако нешто не би
дешавало, нека свако остане у ономе у чему је призван (1.Кор.7,24),
и нека се свецело преда бризи о својим обавезама, не занимајући
се за туђа дела. Тиме ће подражавати светим ученицима
Господњим, које је разговор са Самарјанком могао навести на
подозрење. Међутим, ниједан од њих не рече: Шта тражиш, или
што говориш са њом (Јн.4,27).

Питање 49. О недоумицама у братству.

Одговор: У случају недоумице у братству, при чему се
јављају несугласице поводом нечега, не треба истрајавати у
спорењу, већ решење треба препуштати способнијима. Да се,
међутим, не би нарушавао ред и да се не би јављао повод за смех и
празнословље због тога што би сви постављали питања, треба
изабрати једнога који би имао право да сумње појединих или
предлаже братству на опште расуђивање, или даје на знање
настојатељу. На тај начин ће разматрање питања бити спроведено
доследније и темељније. За сваку ствар је, наиме, потребно знање и
искуство. Они су утолико пре неопходни за овакве ствари.
Неискуснима нико не даје да се користе оруђима. Утолико пре
руковођење речима треба уступити способнима, који ће бити у
стању да распознају и место и време и начин питања, и који ће,
одговарајући без препирања и са разборитошћу, те пажљиво
слушајући, пронаћи решење које ће бити на назидање заједнице.

Питање 50. Како настојатељ треба да кажњава?

Одговор: Осим тога, настојатељ ни прекоре онима који су
погрешили не треба да чини са страшћу. Јер, изобличавати брата
са гневом и срџбом не значи ослобађати га од греха, него на
самога себе навлачити кривицу. Стога је речено: Са кротошћу
карај оне који се противе (2.Тим.2,25). Он не треба да буде строг

191
кад види презир према себи, нити да покаже снисходљивост кад
примети да другога презиру. У том случају нарочито треба да
изрази своје негодовање због рђавог поступка. На тај ће начин
избећи подозрење да је самољубив. Различитошћу у деловању ће
показати да не мрзи онога ко је згрешио, него да ненавиди грех.
Онај, пак, ко негодује на супротан начин, јасно показује да се не
љути Бога ради или због бриге за онога ко је згрешио, него због
сопственог славољубља или властољубља. Онај ко има ревност за
славу Божију, која се нарушава кршењем заповести, и уједно
снисходљивост према брату, која произилази из братољубља
(бринући о спасењу брата, који се налази у опасности због греха,
будући да ће душа која греши умрети – Јез.18,4), треба да устане
против сваког греха, те да строгошћу казне покаже своје ватрено
расположење.

Питање 51. На који начин треба исправљати преступе

оног ко греши?
Одговор: Исправљање страсника настојатељ треба да врши
на лечнички начин, не гневећи се на немоћне, већ се борећи
против болести. Он треба да устане на болест и да, ако затреба,
употреби и најстрожије мере, лечећи душевне немоћи. Тако, на
пример, против таштине нека иште упражњавање у смиреноумљу,
против празнословља – у ћутању, против неумерености у спавању –
у молитвеним бдењима, против телесне лењости – у труду, против
неприличног једења – у ускраћивању јела, против роптања – у
одвајању од осталих (при чему се нико од братије са одлученим не
би заједно бавио рукодељем, нити би се његово рукодеље мешало
са делима других, све док искреним покајањем не покаже да се
ослободио од страсти). И тада, опет, оно што је урадио за време
роптања не треба да послужи потребама братије: нека оно буде
одређено за какве друге потребе. О тој сам ствари напред довољно
рекао (уп. Правило 29).

Питање 52. С каквим расположењем треба примати казне?

Одговор: Као што, према реченом, настојатељ треба
беспристрасно да лечи немоћне, тако они који се лечи не треба
казну да схватају као непријатељство, нити да бригу која им се

192
указује из сажаљења и ради спасења душе сматрају тиранијом.
Болесни телом имају велико поверење према лекарима и сматрају
их добротворима чак и када их режу, сажижу или оптерећују
горким лековима. Није ли, онда, срамота ако ми немамо исто
расположење према лекарима душа наших, када својим оштрим
обраћањем изграђују наше спасење? Јер, апостол каже: Ко је тај
који мене весели, ако не онај кога ја жалостим (2.Кор.2,2), и још:
Јер гле, баш то што се по Богу ожалостисте, какву брижљивост
створи у вама (2.Кор.7,11). Стога, гледајући на свршетак, треба да
сматрамо добротвором онога који нам чини жалост по Богу.

Питање 53. Како учитељи вештина треба да поправљају

пропусте деце?
Одговор: Они који уче занатима треба сами да изобличе
погрешке и исправе омашке које учине ученици, бавећи се послом.
Међутим, уколико преступи ученика показују исквареност нарави,
тј. непослушност, противречење, лењост у раду, празнословље,
лаж, или нешто слично што је забрањено благочастивима, [бригу]
треба препустити надзорнику општег поретка. Он ће пронаћи и
меру и начин лечења од греха. Јер, кажњавање је лечење душе, и
стога се не може препустити свакоме, као уосталом ни лечење. То
може само онај коме, после дугог испитивања, дозволи настојатељ.

Питање 54. О томе да настојатељи братства треба да

извештавају једни друге о својим делима.
Одговор: Добро је да настојатељи братстава у одређено
времена и на одређеном месту држе сабор, како би једни друге
извештавали о појавама које настају изван очекивања и о
неизлечивим наравственим пороцима. Они треба да износе начин
на који се поступило у одређеном случају како би се погрешка, која
промакне, лакше открила на суду многих, и како би исправан
поступак нашао потврду у сведочанству већег броја.

193
 Питање 55. Да ли се лечничка нега слаже с циљем
благочашћа?
Одговор: Бог је сваку вештину дао као помоћ немоћи наше
природе. На пример, земљорадња нам је дата стога што оно што
само ниче из земље није довољно да подмири наше потребе;
ткачки занат, а такође и неимарски – стога што нам је неопходна
употреба покривала ради пристојности и ради штетности ваздуха.
Тако нам је потребна и лечничка вештина. Наше немоћно телу је
изложено најразличитијим повредама које долазе споља и
изнутра, од хране. Оно, наиме, страда и због сувишка и због
недостатка. Стога нам је Бог, који управља читавим нашим
животом, допустио употребу лечничке вештине, која, као образац
душевног лечења, има за циљ да избави од сувишног, и да допуни
недостатак. Да још увек живимо у рају сладости, ми не бисмо
имали потребу ни за земљорадничким вештинама, ни за трудом.
Исто тако, да смо истрајали у бестрашћу, тј. у дару који нам је
пружен приликом стварања и који се одржавао до пада, ми не
бисмо имали потребу за лечничком вештином, која нам иначе
служи на олакшање. Међутим, после изгнанства на ово место, и
пошто нам је речено: У зноју лица свога јешћеш хлеб свој (Пост.З,
19), ради олакшања горких последица проклетства, дугим
искуством и многим трудом око земље, образовано је искуство
земљорадње. Наиме, Бог нам је даровао схватање и способност да
стекнемо ту вештину. Исто тако, пошто нам је заповеђено да се
опет вратимо у земљу, од које смо узети, и пошто смо сједињени са
паћеничким телом, због греха осуђеним на распадљивост, због
чега и страда, пружена нам је бар делимична помоћ лечничке
вештине. Јер, траве које су корисне за једну или другу болест нису
никле саме од себе, него су очевидно, по вољи Саздатеља, створене
са циљем да нам буду од користи. Својства која се садрже у корењу,
цвећу, лишћу, плодовима и соковима, а такође и у металима и
морима, служе на корист нашем телу, исто као и оно што се
пронашло као корисно за јело и пиће. Међутим, оно што је
измишљено ради избирљивости, што је сувишно и што захтева
много старања, што готово читав наш живот обраћа у старање о
телу, Хришћани треба да избегавају.
Међутим, ми треба да се постарамо да, у случају потребе, ту
вештину не сматрамо узроком здравља или болесног стања, те да

194
начине које она предлаже користимо у славу Божију и као образац
старања о души. Не нађе ли, пак, лечничку помоћ, човек не треба
сву своју наду на олакшање болова да полаже само на њу, него ваља
да зна да Господ неће пустити да се искушамо већма него што
можемо (1.Кор.10,13). Једном приликом је Он начинио блато,
помазао човека и наредио му да се умије у Силоаму (Јн.9, 6-7), а
једном се ограничио само на произвољење, рекавши: Хоћу, очисти
се (Мт.8,3). Другима је, опет, попустио да се боре са тешким
болестима, како би кроз испитивање постали искуснији. Тако се
понекад и нас Он дотиче невидљиво и неприметно, уколико нађе
да је посета корисна за наше душе, а понекад налази да је погодно
да се у нашим страдањима послужимо вештаственом помоћу,
дуготрајношћу лечења укорењујући у нама сећање на благодат,
или, као што сам рекао, указујући на образац старања о души.
Телу је неопходно одстрањивање оног што му је страно, а
додавање оног што му недостаје. Тако и од наше душе треба
одстранити оно што јој је туђе, а пружити јој оно што одговара
њеној природи. Јер, Бог је човека створио правим (Проп.7,30), и
сачинио нас да ходимо у добрим делима (Еф.2,10). Као што ради
лечења тела понекад прихватамо резање, спаљивање и узимање
горких лекова, тако и ради лечења душе треба да прихватамо
оштрину прекорне речи и горке лекове кажњавања. Онима, пак,
који се ни тиме не уразуме, пророчка реч са прекором каже: Зар
нема мелема у Галаду? Или, зар тамо нема лекара? Зашто није
исцељена рана кћи народа мога (Јер.8,22). Код запуштених болести
ми смо спремни да дуго време чекамо исцелење од мучних и
разноврсних дејстава. То нам даје пример да грехе у души треба да
изглађујемо трудољубивом молитвом, дуготрајним покајањем и
строгим држањем, које је у стању, као што је наша реч довољно
показала, да пружи исцелење.
Иако лечничку вештину не употребљавају сви како треба, ми
је нећемо у потпуности избегавати. Измишљајући повод за раскош,
неумерени у насладама злоупотребљавају и куварску, и пекарску
или ткачку вештину. Њихово прекорачивање потреба не треба да
нас наведе да потпуно одбацимо вештине. Напротив, њиховом
правилном употребом ми треба да изобличимо оно што је
изокренуто. Исто тако, лечничкој вештини не треба порицати дар
Божији због тога што је неки злоупотребљавају. Међутим, било би
скотски [неразумно] сву наду за своје здравље положити у руке

195
лекара, што видимо код извесних окајаних људи, који се не устежу
да их називају својим спаситељима. Избегавати, пак, сваку корист
од лечења, значило би бити свадљив. Језекија није сматрао да је
прегршт смокава главни узрок његовог здравља (4.Цар.20,7), нити
је њему приписивао исцељење свога тела, него је прослављању
Бога додао и благодарност за стварање смокви. Тако и ми,
примајући ударце од Бога, који са благошћу и премудрошћу
устројава наш живот, најпре иштимо да нам пружи познање узрока
због којих нас кара, а затим да се избавимо од скорби и да учини
крај са искушењем да бисмо могли поднети (1.Кор. 10,13). Благодат
исцелења, која се даје било преко вина и јелеја (као код онога који
је запао међу разбојнике – Лк. 10,34), било преко смокви (као код
Језекије), ми треба да примимо са благодарношћу. Ми и не треба
да правимо разлику у томе да ли се Божије старање на нама
пројавило невидљиво или преко нечег телесног (што нас често
заправо још снажније приводи познању милости Господње).
Често пута се дешава да смо, павши у болести (које у ствари
представљају казну), осуђени да издржимо лечење користећи
мучна средства. Прав разум нам налаже да не одбијамо ни резања,
ни паљења, ни горчину од љутих и мучних лекова, ни оскудицу у
јелу, ни строго придржавање свега прописаног, ни уздржање од
свега што шкоди здрављу. Уосталом (опет кажем), не треба да
губимо из вида ни циљ, тј. корист душе, будући да она у свему, као
у примеру, учи да има бригу о самој себи.
Није, међутим, мала опасност да разум почне да машта да је
свакој болести потребна лечничка помоћ. Јер, не долазе све
болести од природе, нити од неправилне исхране, нити од каквих
других телесних узрока, за које је, иначе, лечничка вештина
понекад корисна. Болести су често и казне за грехе, које треба да
нас преобрате. Речено је: Господ кара онога кога воли (Прич.3,12), и
још: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире.
Јер, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам
суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1.Кор.11,30-
32). Такви људи треба у безмолвију и без лечничке неге да претрпе
болест која је послана на њих, свесни својих погрешака, по
примеру онога који је рекао: Понећу гнев Господњи, јер сам му
згрешио (Мих.7,9). Они треба да покажу поправљање, да донесу
плодове достојне покајања, и да се сећају Господа који је рекао:

196
Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди
(Јн.5, 14).
Понекад се дешава да, на настојање лукавог, човекољубиви
Владика неког великог подвижника пушта у борбу [са
непријатељем], како би његово велико хвалисање оборио крајњом
трпељивошћу својих слугу. То знамо из онога што је било с Јовом
(Јов 2,6). Осим тога, као пример нетрпељивима Бог [понекад]
изводи људе који подносе невоље све до смрти. Такав је био Лазар,
који је био покривен многим ранама. О њему није написано да је
било шта тражио од богаташа, нити да је био незадовољан својим
положајем: стога је и удостојио упокојења у Аврамовом наручју,
примивши зла у животу своме (Лк. 16,22-25). Можемо видети да се
болести код светитеља јављају и из других разлога. Имамо случај
апостола: да се не би помислило да превазилази границе људске
природе, да се не би закључило да у свом природном саставу има
нешто нарочито (што се десило Ликаонцима, који су донели венце
и јунце – Дап.14,13), те да би се нагласило да има човечију природу,
њега је стално пратила болест. Какву би, дакле, ти људи имали
корист од лечничке вештине? Зар они пре неће бити у опасности
да се уклоне од правог разума, скренувши ка бризи за тело?
Они, пак, који су погрешном исхраном навукли болест треба
да се служе телесним лечењем, као што сам напред рекао, имајући
уједно и образац за бригу о души. Јер, и нама је корисно уздржање
од штетних ствари, претпостављање онога што је благотворно и
држање прописаног. И сама промена болести у здраво стање тела
треба да нам послужи као утеха како не бисмо очајавали,
помишљајући да се душа из греховног стања кроз покајање не
може вратити у својствену јој целовитост.
Према томе, као што не треба сасвим избегавати лечничку
вештину, тако не приличи ни да сву своју наду полажемо на њу.
Ми се користимо земљорадњом, али од Господа иштемо плодове, и
кормило препуштамо кормилару, али Бога молимо да нас сачува
од бродолома. Исто тако, доводећи лечника, кад се појави разлог,
ми не одустајемо од уздања у Бога.
Осим тога, мени се чини ова вештина прилично помаже
уздржање. Јер, ја видим да она одсеца сластољубље, да не одобрава
ситост и да, као нешто некорисно, одбацује раскошну храну и
излишно старање око укусности. Уопште, она оскудицу назива
мајком здравља. И због тога нам њен савет може бити користан.

197
 Према томе, било да се користимо прописима лечничке
вештине, или да их одбијамо из неког од наведених разлога, увек
чувајмо свој циљ, тј. угађање Богу, пазимо на душевну корист и
испуњавајмо заповест апостола, који је рекао: Ако, дакле, једете,
ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију
чините(1.Кор.10,31).

198
 КРАТКА ПРАВИЛА
изложена у питањима и одговорима

УВОД
Човекољубиви Бог, који човека учи познању (Пс.93,10), онима
којима је поверен дар учитељства заповеда да истрају у поучавању.
Онима, пак, који имају потребу за Божанственим поукама, Он
преко Мојсија саветује, говорећи: Питај оца свога и саопштиће
ти, старије своје – и казаће ти(Пон.Зак.32,7). Стога ми, којима је
поверено служење речи, у свако доба треба да смо усрдни за
исправљање душа, те да о једном сведочимо јавно пред читавом
Црквом, а о другоме (тј. о правој вери, или о истинском животу по
Јеванђељу Господа нашега Исуса Христа – будући да се и једним и
другим усавршава човек Божији) да одговарамо свакоме ко нас
насамо пита. Ви, пак, не треба ништа да остављате без старања и
бриге, него да све слободно време живота употребљавате корисно,
те да осим онога чему се учите јавно, и насамо питате о ономе што
је поучно. Стога, ако нас је Бог ради тога сакупио и ако имамо
велики мир у односу на спољашњи метеж, потрудимо се да се не
занимамо некаквим другим послом, нити да сну препуштамо тело
своје. [Напротив], проведимо преостали део ноћи у старању о томе
и проучавању онога што нам је неопходно, испуњавајући оно што
је рекао блажени Давид: У закону Господњем се поучавај дан и ноћ
(Пс.1,2).

Питање 1. Да ли је допуштено и корисно да неко себи

разрешује да чини или говори оно што сматра добрим,
немајући сведочанства у богонадахнутом Писму?
Одговор: Господ наш Исус Христос о Светом Духу каже: Јер
неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује (Јн.16,13), а о
самом себи: Син не може ништа чишти сам од себе (Јн.5,19), и
још:’Јер, ја не говорих сам од себе, него Отац мој који ме посла Он
ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је
заповест Његова живот вечни. Што год, дакле, ја говорим, онако
говорим како ми је рекао Отац(Јн.12,49-50). И зар ће неко доћи до
безумља да се усуди макар и да помисли да нешто предузме сам од
себе, с обзиром да му је, уколико хоће да се умом и речју и делом

199
креће путем истине, неопходно да га руководи Свети и благи Дух?
Он сам је, наиме, слеп и живи у тами, уколико нема Сунце правде,
тј. Господа нашег Исуса Христа, који својим заповестима
просвећује као зрацима. Јер, речено је: Заповест је Господња
светла, просвећује очи (Пс.18,9). Нека од обичних дела су одређена
Божијом заповешћу у Светом Писму, док се о другим прећуткује.
Што се тиче онога што је речено у Писму, никоме уопште није
допуштено да чини било шта од онога што је забрањено, нити да
пропушта оно што је заповеђено, будући да је Господ једном заувек
заповедио и рекао: Што вам год ја заповедам држите и творите,
те нити што додајте к томе, нити одузимајте од
тога(Пон.Зак.12,32). Јер, страшни су очекивање суда и јарост огња
који ће прогутати оне који се усуђују на тако нешто (Јев. 10,27).
Што се, пак, тиче онога што је прећутано, апостол Павле нам даје
правило, рекавши: Све ми је слободно, али све не користи; све ми је
слободно, али све не изграђује. Нико нека не тражи што је његово,
него сваки оно што је другога (1.Кор.10,23-24). Стога је у сваком
случају неопходно да се повинујемо или Богу, по Његовој
заповести, или другима, ради Његове заповести, будући да је
написано: Покоравајући се један другоме у страху Божијему
(Еф.5,21). И Господ је рекао: Који хоће да буде међу вама велики,
нека вам служи (Мк.10,43; 9,35), тј. нека се одрекне своје воље.
Тиме ће он подражавати самог Господа, који је рекао: Јер сам
сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла
(Јн.6,38).

Питање 2. Који услов треба да захтевају један од другога

они који желе да заједно живе по Богу?
Одговор: Онај који је свакоме који му прилази поставио
Господ, рекавши: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и
узме крст свој и за мном иде (Лк.9,23). Какву, пак, снагу има сваки
од ових захтева, речено је у посебном одговору.

Питање 3. Како треба преобраћати грешника и како се

односити према ономе који се не да преобратити?
Одговор: Онако како нам је заповедио Господ, рекавши: Ако
ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша
добио си брата свога. Ако ли те не послуша узми са собом још
једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака

200
реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни
Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,15-17). И ако
се догоди наведено, таквоме је довољно ово карање од многих
(2.Кор.2,6), будући да је апостол написао: Покарај, запрети,
утеши са сваком стрпљивошћу и поуком(2.Тим.4,2), и још: Ако ли
ко не послуша речи наше у овој посланици, тога обележите, и не
дружите се с њим, да би се посрамио (2.Сол.З,14).

Питање 4. Да ли је немилосрдан и да ли гази љубав онај

ко и због малих грехова браћи не да мира, говорећи: „Треба да
се покајете“?
Одговор: Господ је потврдио да неће нестати ни најмањега
словца или једне црте из Закона док се све не збуде (Мт.5,18), и
одлучно рекао да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати
одговор у дан Суда(Мт.12,36). Стога ништа не треба презирати као
неважно. Јер, речено је: Ко презире ствар, сам ће бити презрен
(Прич.13,13). Осим тога, који се грех може назвати безначајним,
када апостол одлучно каже: Преступањем Закона вређаш Бога
(Рим.2,23). Ако је жалац смрти – грех (1.Кор.15,56), и то не овај или
онај, него – сваки грех без разлике, онда је немилостив онај ко
прећуткује, а не онај ко изобличава, као што је немилостив онај ко
у ономе кога је ујела отровна животиња оставља отров, а не онај ко
га извлачи. Осим тога, он и љубав гази, по написаном: Ко жали
прут, мрзи сина свога, а ко га љуби, марљиво га кара (Прич.13,24).

Питање 5. Како се треба кајати због сваког греха и који

су плодови достојни покајања?
Одговор: Покајник треба да дође у духовно расположење
које је имао онај ко је рекао: Омрзех и згадих се на неправду (Пс.
118,163), и да испуни оно што је речено у шестом и у многим другим
Псалмима. И апостол сведочи о онима који су се ожалостили по
Богу због греха другога: Јер, гле, баш то што се ви по Богу
ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па
незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У
свему показасте себе чистим у овој ствари (2.Кор.7,11). Најзад, он
треба, попут Закхеја, да умножи добра дела, која су супротна греху.

201
 Питање 6. Какав је онај који на речима исповеда да се
каје, али се не исправља у греху?
Одговор: Мислим да је о таквом човеку написано: Када ти
непријатељ говори великим гласом, не веруј му, јер су му у срцу
седам лукавстава (Прич.25,26), и на другом месту: Пас се повраћа
на своју бљувотину, и постаје мрзак. Такав је безумник који се због
своје злобе враћа на грех свој (ст. 11).

Питање 7. Каква је осуда оних који штите оне који

греше?
Одговор: Мислим да ја још тежа од осуде о којој се каже:
Боље би му било да му се воденични камен обеси о врат и да га баце
у море, него да саблазни једнога од ових малих (Лк.17,2). Јер, он
грешника не прекорева, што би га могло поправити, него га штити
и учвршћује у греху. Тиме он и друге позива на такве слабости.
Због тога таквом заштитнику, уколико не покаже плодове достојне
покајања, приличи реч Господња: А ако те око твоје десно
саблажњава, ископај га и баци од себе: јер ти је боље да погине
један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао
(Мт.5,29).

Питање 8. Како треба прихватати онога ко се искрено

каје?
Одговор: Као што нас је поучио Господ, рекавши: Сазови
пријатеље и суседе говорећи им: Радујте се са мном, јер нађох овцу
своју изгубљену (Лк.15,6).

Питање 9. Какво расположење треба да имамо према

непокајаном грешнику?
Одговор: Какво нам је заповедио Господ, рекавши: А ако ли
не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт.
18,17), и каквом нас учи апостол, написавши: Да се клоните од
свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од
нас (2.Сол.З,6).

Питање 10. Са каквим страхом и са каквим сузама душа

која је обремењена многим греховима треба да се удаљава од
порока, те са каквом надом и са каквим осећањем треба да
приступа Богу?

202
 Одговор: Она, најпре, треба да омрзне свој ранији грешни
живот, осећајући одвратност и гађење према самом сећању на
њега, јер је написано: Омрзех и згадих се на неправду, а Закон твој
заволех(Пс.118,163). Затим, као учитеља страха, она треба да
прихвати претњу вечним судом и казном, те да позна да је време
покајања време суза, као што учи Давид у шестом Псалму.
Непобитно се уверивши у очишћење грехова крвљу Христовом,
ради великог милосрђа и мноштва штедрости Бога који је рекао:
Ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег и ако буду
црвени као пурпур, постаће као вуна (Ис.1,18), душа стиче
способност и снагу да угађа Богу и да говори: Увече долази плач, а
изјутра радост. И ти си променио плач мој на радост, скинуо са
мене врећу, и опасао ме весељем. Стога ће ти певати слава моја
(Пс.29,6; 12-13). На тај начин приступивши Богу, она му пева,
говорећи: Узвишаваћу те, Господе, јер си ме подигао, и ниси
обрадовао непријатеље моје због мене (ст. 2).

Питање 11. Како се може доћи до мржње према гресима?

Одговор: Непријатни и неугодни завршетак дела увек
побуђује мржњу према његовим виновницима. Према томе, онај ко
се са сигурношћу увери у то да су греси узроци многих и великих
зала, добровољно и по унутрашњем убеђењу ће осетити мржњу
према њима, као што је показао онај ко је рекао: Омрзех и згадих се
на неправду (Пс.118,163).

Питање 12. Како да се душа са извесношћу увери да јој је

Бог опростио грехе?
Одговор: Она ће имати то уверење уколико у себи препозна
расположење онога који је рекао: Омрзех и згадих се на неправду.
Јер, Бог је ради отпуштања наших грехова послао Јединородног
Сина свога, унапред са своје стране свима опростивши грехе. Свети
Давид опева милост и правду (Пс. 100,1) и сведочи да је Бог
милостив и праведан (Пс.111,4). Стога је неопходно да са своје
стране учинимо оно што су пророци и апостоли рекли о покајању,
како би се открили судови правде Божије и како би се пројавило
Његово милосрђе у отпуштању грехова.

203
 Питање 13. Да ли онај ко је згрешио после крштења и пао
у мноштво зала, треба да очајава због свога спасења? И до ког
степена грешности се, кроз покајање, можемо уздати у
човекољубље Божије?
Одговор: Разлог за очајање може постојати само уколико је
могуће измерити величину милосрђа Божијег и са њом упоредити
мноштво и значај грехова. Међутим, пошто се греси, као што је
природно, могу измерити и избројати, а милосрђе Божије и
штедрост Божија – не могу, није време за очајање, него за познање
милосрђа и осуду грехова. Њихов опроштај је, по написаном,
пружен крвљу Христовом (Еф.1,7). Да не треба да очајавамо
поучавају нас многобројна и различита места у Писму, а посебно
прича Господа нашега Исуса Христа о сину који је узео очев
иметак и потрошио га у гресима. Његово покајање је, међутим,
било прихваћено са великом светковином, као што сазнајемо из
самих речи Господњих (Лк. 15). И кроз Исаију Бог говори: Ако
греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег, и ако буду
црвени као пурпур, постаће као вуна(Ис.1,18). Уосталом, ми треба
да знамо да ова истина важи само ако покајање доводи до
расположења гнушања према греху, као што је написано у Старом
и Новом Завету, и када постоји достојан плод, као што је речено у
посебном одговору.

Питање 14. По каквим плодовима треба препознати

истинско покајање?
Одговор: Нарав оних који се кају, расположење оних који се
уклањају од греха и старање о достојним плодовима покајања
описани су на посебним местима.

Питање 15. Шта значе речи: Колико пута, ако ми згреши

брат мој, да му опростим (Мт. 18,21)? И које ми је грехе
допуштено да опраштам?
Одговор: Власт отпуштања није дата у безодносном смислу,
него зависи од послушности и сагласности онога ко се каје са оним
ко се стара о његовој души. Јер, о таквима је написано: Ако се два
од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им
Отац мој који је на небесима(Мт.18,19). О врсти, пак, грехова које
треба праштати не треба ни питати, будући да нам Нови Завет није
указао ни на какву разлику. Он онима који се кају како треба

204
обећава отпуштање свакога греха. И сам Господ је обећао
испуњење молбе о свакој ствари.

Питање 16. Због чега је душа понекад скрушена и без

икаквог старања и туга као да је обузима сама од себе, а
понекад је неосетљива тако да ни уз напор не може постати
скрушена?
Одговор: Таква скрушеност је дар Божији. Он се даје или
ради побуђивања жеље, тј. да би душа, окусивши сласт туге,
настојала да је заволи, или као показатељ да душа, уз марљиво
старање, може пребивати у свагдашњем скрушењу. Због тога они
који су га одбацили из немарности и остају без икаквог оправдања.
Онај, пак, ко ни уз напрезање не може да постигне скрушеност,
[треба да зна да трпи последице] своје раније немарности (будући
да без размишљања, без многог и непрекидног упражњавања, није
могуће било чему одједном приступити и одмах постићи успех).
Осим тога, [он треба да зна] да му је душа обузета другим
страстима, које јој не дозвољавају да слободно делује у ономе што
би хтела, по начелу које је изложио апостол, рекавши: А ја сам
телесан, продан у ропство греху. Јер, не знам шта чиним, јер не
чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним (Рим.7,14-15), и
још: Тада то не чиним више ја, него грех који живи у мени
(Рим.7,17). Уосталом, Бог, ради нашег добра, попушта тако нешто
да би душа, трпећи и невољно, схватила ко њоме влада, те да би се,
сазнавши да невољно служи греху, ослободила из ђаволских
мрежа, стичући милосрђе Божије, које је спремно да прихвати оне
који се истински кају.

Питање 17. Да ли ће онај ко се у мислима присети

кушања хране, а потом сам себе осуди, бити осуђен као онај
који се брине о храни?
Одговор: Уколико се то сећање дешава пре глади, пре него
што природа почне да узнемирава, очигледно је да се ради о
расејаности душе која показује склоност према оном садашњем и
немарност према богоугађању. Па ипак, милосрђе Божије је и у том
случају спремно: онај који је сам себе осудио ослобађа се кривице
због покајања, нарочито ако се убудуће чува од саплитања,
памтећи Господњу реч: Ето постао си здрав, више не греши, да ти
се што горе не догоди (Јн.5,14). Дешава се, пак, да природа делује и

205
да се јавља глад, те осећање покреће сећање, али разум побеђује
старањем и упражњавањем у ономе што је боље. Тада сећање не
заслужује осуду, већ је победа достојна хвале.

Питање 18. Да ли је исправно да се ономе, који је у

братству некада згрешио, после много подвига повери неко
дело ради старања и, ако треба – какво?
Одговор: Сећајући се апостола, који казује: Не будите на
спотицање ни Јудејцима, ни Јелинима, ни Цркви Божијој. Као што
и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју него многих, да
се спасу(1.Кор.10.32-33), треба да се постарамо да у чему не ометемо
Јеванђеље Христово, те да не постанемо саблазан за слабе или да
кога научимо пороку. Стога у одређивању таквих људи треба
гледати и откривати шта служи на изграђивање вере и на
напредовање у свакој врлини у Христу.

Питање 19. Треба ли онога који се подозрева у греху,

премда га не чини јавно, пратити да би се открило оно у шта
се сумња?
Одговор: Лукава подозрења, које настају из злурадости,
апостол осуђује (1.Тим.6.4). Онај, пак, коме је поверено старање о
свима, треба све пажљиво да надгледа са љубављу Христовом и са
жељом да исцели осумњиченог, како би се испунило оно што
апостол каже: Да бисмо показали свакога човека савршена у
ХристуИсусу(Кол.1,28).

Питање 20. Да ли онај ко је раније живео у греху треба

да избегава општење са неправославнима, или да се уклања и
од општења са онима који рђаво живе?
Одговор: Апостол је рекао: Да се клоште од свакога брата
који живи неуредно, а не по предању које примише од нас
(2.Сол.З,6). Стога је уопште свако општење, било умом, било речју,
било делом, са било чиме забрањеним за сваког штетно у опасно.
Утолико пре, пак, тога треба да се чувају они који су раније живели
у греху. Наиме, душа, која је навикла на грех, већим делом
задржава склоност ка њему. При старању о онима који су болесни
телом строго се пази да им је недоступно и оно је често корисно за
здраве. О болесним душом потребно је, пак, још више опрезности
и брижљивости. Говорећи на сличну тему, апостол изображава

206
колика је штета од општења са онима који су се препустили греху:
Мало квасца све тесто укисели (1.Кор.5,6). И ако је толика штета
од општења са онима који греше наравствено, шта да се каже о
онима који злочастиво мисле о Богу. Њима бешчасне страсти, у
које су једном пали због зловерја, не допуштају да буду исправни
ни у осталом, што се види из многих места, и из онога што је о
некима речено у посланици Римљанима: И како не марише да
познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је
неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће,
лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе,
лукавства, злоћудности, дошаптачи, опадачи, богомрсци,
насилшци, хвалисавци, гордељивци, измишљачи зала, непокорни
родитељима, неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви,
немилостиви. Они, познавши правду Божију, да који то чине
заслужују смрт, не само да чине то него и одобравају онима који
то чине(Рим.1,28-32).

Питање 21. Одакле расејаност и помисли? И како да их

доведемо у ред?
Одговор: Расејаност настаје због беспослености ума, који се
не бави оним што је неопходно. Ум, пак, остаје у бешослености и
немарности због неверовања у присуство Бога, који испитује срца
и унутрашњости. Јер, кад би веровао, он би, без сумње, испуњавао
оно што је речено: Свагда видим пред собом Господа: Он ми је са
десне стране да не посрнем (Пс.15,8). Ко је, пак, достигао до тога,
никада се неће усудити, нити ће имати када да помисли било шта
што не изграђује веру, чак ни оно што изгледа добро, а камоли
нешто забрањено и Богу мрско.

Питање 22. Због чега се јављају непристојна ноћна

маштања?
Одговор: Она се јављају због неуредних душевних покрета
током дана. Уколико, пак, душа остане чиста, размишљајући о
судовима Божијим и непрестано се поучавајући у ономе што је
дивно и Богу угодно, и сновиђења ће бити слична.

Питање 23. У којим речима се пројављује празнословље?

Одговор: Уопште, свака реч која није усмерена ка потреби
коју имамо по Богу јесте празна реч. Таква реч садржи опасност.

207
Уколико није усмерена на изграђивање вере, чак и да је добра, она
не оправдава онога који је изрекао. Самим тим што није речена
ради изграђивања вере, она жалости Светог Духа Божијег. Томе
нас јасно поучи апостол, говорећи: Никаква рђава реч да не излази
из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је
потребно, да донесе благодат онима који слушају(Еф.4,29), и још
додавши: И не жалостите Светога Духа Божијега, којим сте
запечаћени (ст. 30). Треба ли, пак, уопште и говорити о томе какво
је зло ожалостити Светог Духа Божијег?

Питање 24. Шта је увреда?

Одговор: Свака реч која је изречена са намером да
обешчасти јесте увреда, чак и ако сама по себи и не изгледа
увредљива. То се види из Јеванђеља у коме је каже о Јудејцима: Они
га изгрдише, и рекоше: Ти си ученик његов (Јн.9,28).

Питање 25. Шта је оговарање?

Одговор: Чини ми се да постоје два случаја у којима је о
некоме дозвољено говорити ружно: када је потребно посаветовати
се са неким ко је искусан у исправљању грешника, и када постоји
потреба да се упозоре други који, из незнања, често могу бити у
општењу са лошим човеком, сматрајући га добрим. Апостол,
међутим, заповеда да се не мешамо са таквима (1.Кор.5,11) да не
бисмо ставили омчу на душу своју. Тако је поступао и сам апостол,
као што видимо из Посланице Тимотеју: Александар ковач многа
ми зла учини. Њега се и ти чувај, јер се веома противио нашим
речима(2.Тим.4,14-15). Онај, пак, ко без такве неопходности говори
о другоме са намером да разгласи или оцрни, јесте клеветник, па
макар и истину говорио.

Питање 26. Шта заслужује онај ко клевеће брата или ко

без приговора слуша клеветника?
Одговор: Обојица заслужују одлучење. Јер, речено је:
Изгоним онога ко тајно опада ближњега свога(Пс.100,5), и на
другом месту. Не слушај клеветника са уживањем да се не би
превазносио(Прич.20,13).

Питање 27. Како поступити са оним који буде рђаво

говорио о настојатељу?

208
 Одговор: Осуда за такво дело се јасно види из гнева Божијег
на Марију, која је рђаво говорила о Мојсију. Њен грех Бог није
оставио без казне, премда се за њу молио и сам Мојсије (Број. 12).

Питање 28. Да ли треба веровати ономе који каже да

нема ништа лоше у срцу, премда другоме одговара дрским
гласом и дрским речима?
Одговор: Нису све душевне страсти, као уосталом ни
телесне, уочљиве за свакога, па често ни за самог страсника. Они
који имају знања о телу по неким обележјима могу препознати
болести које су скривене и неприметне и самом болеснику. Тако је
и са душом. Премда грешник не осећа сопствену болест, треба
веровати Господу, који је њему и ономе ко је са њим одлучно
рекао: Зао човек из зле ризнице срца свога износи зло (Лк.6,45). Зао
човек често притворно говори или чини нешто добро, док добар
не може да се претвара у нечему рђавом. Јер, речено је: Настојте
добро чинити не само пред Господом, него и пред свима људима
(Рим.12,17).

Питање 29. Како је могуће не гневити се?

Одговор: Нећеш се гневити уколико увек будеш имао мисао
да си пред Богом који те посматра и који је близу тебе. Јер, који
поданик ће се пред очима господара усудити на нешто што му није
угодно? Исто тако, нећеш се гневити уколико не будеш очекивао
да ти се други повинују, већ се сам будеш повиновао, сматрајући
све вишим од себе. Онај ко захтева послушност ради своје користи,
нека зна да Реч Господња поучава да свако буде на услузи другима.
Онај, пак, ко кажњава због непоштовања заповести Господње,
треба да поседује милосрђе и сажаљење, а не гнев, како би
поступао као онај ко је рекао: Ко ослаби, а да ија да не ослабим
(2.Кор.11,29).

Питање 30. Како у себи искоренити страст зле пожуде?

Одговор: Њу треба искоренити пламеном жељом за
испуњавањем воље Божије, какву је показао онај ко је рекао:
Судови су Господњи истинити, праведни сви заједно: бољи су од
злата и драгог камења, и слађи од меда и саћа (Пс.18,10-11). Јер,
жеља за бољим, када постоји могућност и снага за наслађивањем
онога што се жели, као што су учили свети оци, увек подстиче на

209
избегавање и гнушање оним што је безначајније, и утолико пре
оним што је рђаво и срамно.
Питање 31. Да ли се смех потпуно забрањује?
Одговор: Господ осуђује оне који се смеју сада (Лк.6,25).
Стога је јасно да верни нема када да се смеје. Осим тога, тако је
много оних који вређају Бога преступањем закона (Рим.2,23) и
који умиру у греху, због којих треба патити и плакати.

Питање 32. Због чега настаје прерана и неумерена

сањивост и како се избавити од ње?
Одговор: Таква сањивост настаје када душа постане лења у
размишљању о Богу и када пренебрегавамо судове Божије. Од ње
се избављамо када у себи васпостављамо прави и долични појам о
Божијој узвишености, као и жељу да испуњавамо вољу Божију,
угледајући се на онога који је рекао: Нећу дати сна очима својима,
ни веђама својим да дремају док не нађем место Господу,
обиталиште Богу Јаковљевом (Пс. 131,4-5).

Питање 33. По чему се препознаје човекоугодник?

Одговор: По томе што према онима који га хвале показује
усрдност, а према онима који га осуђују – немарност. Јер, онај ко
хоће да угађа Господу треба да је увек и свагде једнак,
испуњавајући речено: Са оружјем праведности десним и левим, у
слави и срамоти, у грдњи и похвали, као варалице и исттити
(2.Кор.6,7-8).

Питање 34. Како избећи страст човекоугађања и слабост

према људским похвалама?
Одговор: Њих треба избећи несумњивом убеђеношћу у
присуство Божије, нерасејаним старањем око богоугађања и
жарком жељом за блаженствима, која је обећао Господ. Јер, нико се
пред очима господара, на његову срамоту и своју штету, не стара да
угоди слузи сличном себи.

Питање 35. Како се препознаје горди и чиме се лечи?

Одговор: Он се препознаје тако што иште првенство. Он се,
пак, лечи уколико поверује суду онога који је рекао: Бог се противи
гордима, а смиренима даје благодат (Јак.4,6). Један језик (или
занат) се не може заборавити уколико се потпуно не престане не

210
само са говорењем (или чињењем), већ и са слушањем оних који
говоре (и гледањем оних који раде). Исто тако треба знати да се
човек не може излечити од гордости уколико не напусти све
помисли о првенству, све и ако се препадне од осуде која је
изречена тој страсти. То треба имати у виду у односу на сваки
порок.

Питање 36. Треба ли тражити част?

Одговор: Ми смо научени да одајемо част ономе коме
припада (Рим.13,7), а не да је сами иштемо, будући да је Господ
рекао: Како ви можете веровати када примате славу један од
другога, а славу која је од јединога Бога не тражите (Јн.5,44). Стога
је тражење славе од људи доказ неверовања и отпадање од
богопоштовања, с обзиром да је и апостол рекао: Јер, кад бих још
људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал.1,10). И кад се тако
осуђују они који прихватају славу коју им људи указују, шта да се
каже о величини осуде оних који сами траже славу која им се не
указује?

Питање 37. На који начин онај који је лењ према

извршавању заповести може задобити марљивост?
Одговор: Тако што ће се непобитно уверити у присуство
Свевидећег Владике-Бога, у опомене које су изречене лењима, у
наду велике награде од Господа, која је обећана преко апостола
Павла, тј. да ће сваки примити своју награду према своме труду
(1.Кор.З,8), и у све оно што је слично томе написано да би се су
свакоме побудила његова сопствена марљивост или трпљење у
славу Божију.

Питање 38. Шта ако брат, добивши наређење, најпре

противречи, а затим сам од себе приступи делу?
Одговор: Он нека зна да, као свадљив човек, који и друге
наводи на препирање, за своје противречење подлеже осуди: Зао
човек узвраћа противречењем, али ће Господ на њега послати
немилосттог анђела (Прич.17,11). Нека се он истовремено увери да
противречење представља не само непослушност према човеку,
већ и према самоме Господу, који је рекао: Ко вас слуша мене
слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче (Лк.10,16). Стога нека он

211
најпре са скрушеношћу замоли за опроштај и затим, ако дозволе,
пређе на посао.

Питање 39. А шта ако неко, послушавши, почне да

ропће?
Одговор: Апостол је рекао: Све чините без гунђања и
двоумљења (Фил.2,14). Стога се онај који ропће одваја од јединства
са братијом, те се његово дело изузима из њихове уцотребе.
Очигледно је да такав човек пати и од неверовања и од колебања у
нади.
Питање 40. Како треба поправљати онога ко жалости
брата?
Одговор: Ако се ради о жалости о којој је апостол рекао: Јер
се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас
(2.Кор.7,9), онај који ожалошћује нема потребу за исправљањем,
већ онај кога жалосте треба да покаже особине жалости по Богу
(10). Ако га је, пак, ожалостио због нечег безначајног, он треба да
се присети онога што је рекао апостол: Ако ли се брат твој због
јела жалости, већ не поступаш по љубави (Рим.14,15). И познавши
свој грех, нека изврши оно је Господ рекао: Ако, дакле, принесеш
дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто
против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се
најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар
свој(Мт. 5,23-24).

Питање 41. Шта ако онај ко ожалошћује не пристаје да се

извини?
Одговор: Према њему треба поступити онако како Господ
налаже да поступимо са непокајаним грешником: А ако ли не
послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник
(Мт.18,17).

Питање 42. А шта ако увређени не жели да се помири,

иако му увредилац тражи опроштај?
Одговор: Суд Господњи о таквом је јасно приказан у причи о
слузи који није хтео да се смилује, иако га је други молио. Видевши

212
пак другари његови… објаснише господару своме. И разгневи се
господар његов, лиши га своје милости и предаде га мучитељима,
док не врати све што му је дуговао (Мт.18,31-34).

Питање 43. Како се треба односити према ономе ко буди

на молитву?
Одговор: Онај,ко зна за штету сна, тј. да душа није свесна ни
саме себе док спава, а такође и корист од бдења, и посебно за
изузетну славу човековог стајања пред Богом у молитви, према
ономе ко га буди на молитву или на испуњавање било које
заповести ће се односити као према доброчинитељу који му чини
велико добро, које превазилази сваку жељу.

Питање 44. Шта, пак, заслужује онај ко се огорчи или

разгневи кад га буде?
Одговор: Он најпре заслужује да буде одлучен и лишен
хране, уколико је способан, како би дошао до скрушености и
познао каквих и коликих добара се лишава због своје
неразумности. На тај начин ће се преобратити, обрадовавши се са
захвалношћу, као и онај ко је рекао: Опоменух се Бога, и обрадовах
се (Пс.76,4). А ако, пак, остане неосетљив, нека се одсече као трули
и болесни уд од тела. Јер, написано је: Јер ти је боље да погине
један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у
пакао(Мт.5,30).

Питање 45. Хоће ли добити било какво олакшање онај ко

је био немаран према познању воље Господње, иако је чуо да
је Господ рекао: А онај слуга који је знао вољу господара свога
и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много
бијен; а који није знао, па је учинио што заслужује батине,
биће мало бијен (Лк.12,47-48)?
Одговор: Очигледно је да је незнање таквог човека
притворно и да подлеже неминовној осуди због греха. Јер, Господ
говори: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад
изговора немају за грех свој (Јн.15,22). Јер, Свето Писмо свагде и
свима саопштава вољу Божију. Стога се такав човек не осуђује
мање, тј. као они који не знају, него строжије, једнако са онима о
којима је написано: Као глува аспида, која затискује уво своје, која
не чује глас бајача ни врачара вешта у врачању (Пс.57,5-6). Ако,

213
пак, онај коме је поверен домострој [тј. служење] речи занемари
своје служење, биће, као што је написано, осуђен као убица
(Јез.33,8).

Питање 46. Да ли је крив за грех онај ко другоме допушта

да га учини?
Одговор: Тај суд је очигледан из речи Господњих, упућених
Пилату: Зато онај који ме предаде теби има већи грех (Јн.19,11).
Наиме, јасно је да је и Пилат, попустивши издајницима, учинио
грех, премда – мањи. То јасно показује и Адам, који је попустио
Еви, и Ева, која је попустила змији. Јер, нико од њих није остао
некажњен као невин. Приликом пажљивијег разматрања, то
показује и сам Божији гнев на њима. Јер, кад је Адам, правдајући
се, рекао: Жена, коју си удружио са мном, даде ми с дрвета, те
једох, Бог одговара: Стога што си послушао реч жене своје и
окусио од дрвета које ти је једино било забрањено, нека ти је
земља проклета у делима твојим, и остало (Пост.3,12; 17).

Питање 47. Треба ли ћутати када други греше?

Одговор: Да не треба ћутати види се из заповести Господа,
који је у Старом Завету рекао: Прекори ближњега свога, и нећеш
примити грех преко њега (З.Мој.19,17). И у Јеванђељу [се каже]: Ако
ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша
добио си брата свога. Ако ли те не послуша узми са собом још
једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака
реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни
Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,15-17).
Колико је велика осуда за тај грех може се сазнати, најпре, из
одређења Господњег, који је уопштено рекао: А ако је непослушан
Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на
њему(Јн.3,36), а затим из приповести које се могу наћи у Старом и
Новом Завету. Јер, кад је Ахар украо златан сасуд и плашт, гнев
Господњи беше на читавом народу, премда се није знало ко је
грешник, ни о ком се греху ради. И тако је било све док није
откривен поменути Ахар, који је са својима доживео ужасно
уништење (Ис.Нав. 7). Илије, пак, који је имао синове погибли, није
ћутао, него их је често саветовао и говорио: Немојте, децо моја.
Није добро што чујем о вама (1.Цар.2,12; 24). Он им је и многим
другим речима показивао неприличност греха и неминовност

214
суда. Па ипак, будући да их није достојно казнио и да није показао
потребну одлучност, он је изазвао толики гнев Божији да је народ
био уништен заједно са његовим синовима. При томе су туђинци
однели ковчег завета, а он сам је скончао жалосном смрћу. И кад је
плануо такав гнев према људима који нису имали учешћа са
грешницима, него су их чак ометали и сведочили им о греху, шта
да се каже о онима који знају и ћуте? Уколико не изврше оно што је
апостол саветовао Коринћанима, рекавши: Зашто не плачете, да
би се избацио између вас онај који је учинио то дело (1.Кор.5,2), и
оно о чему је касније сам сведочио, написавши: Јер, гле, баш то
што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у
вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па
ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој
ствари (2.Кор.7, 11), и они ће, без сумње, и сада бити у опасности
да се подвргну истој пропасти, или чак још ужаснијој, с обзиром да
је, у поређењу са оним који одбацује Мојсијев закон, гори онај који
одбацује Господа и усуђује се на исто што и онај који је раније
грешио и који је раније био осуђен. Јер, ако је Каин седам пута био
каж њен, Ламех ће, учинивши сличан грех, бити кажњен
седамдесет пута седам (Пост.4,24).

Питање 48. У чему се састоји користољубље?

Одговор: Оно се састоји у прелажењу граница закона. По
Старом Завету то значи бринути се више о себи, неголи о
ближњем, будући да је написано: Љуби ближњега свога као себе
самога (Лев.19,18). По Јеванђељу, пак, то значи бринути се о нечему
у вези са собом преко дневних потреба, слично ономе који је чуо:
Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си
припремио, чије ће бити (Лк.12,20). Овоме Господ придодаје општи
закључак: Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се
уБогу(ст. 21).

Питање 49. Шта значи бити сујетан?

Одговор: Све што се не предузима из потребе, него ради
разметања, подлеже оптужби за сујету.

Питање 50. [Има људи] који одбацују скупоцену одећу,

али желе да им јефтина одећа или обућа лепо стоје. Да ли он
чини грех и пати ли од какве страсти?

215
 Одговор: Онај ко жели да му (одећа или обућа) лепо стоје са
циљем да се допадне људима, очигледно пати од човекоугађања,
удаљује се од Бога и у најбезвреднијим стварима испољава страст
сујете.

Питање 51. Шта значи „рака“ (Мт.5,22)?

Одговор: То је помесни израз, не одвише увредљив, који се
користи [у разговору] са блиским људима.

Питање 52. Апостол на једном месту говори: Не будимо

сујетни (Гал.5,26), а на другом: Не радећи само привидно као
да угађате људима (Еф.6,6). Ко је, дакле, сујетан и ко је
човекоугодник?
Одговор: Сматрам да је сујетан онај ко дела или говори само
ради светске славе од оних који га виде или чују. Човекоугодник је,
пак, онај који чини оно што је по вољи неког човека, па макар се
радило и о нечем нечасном.

Питање 53. Шта је „нечистота тела“, а шта – „нечистота

духа“? Како да будемо чисти од њих? И шта је „светиња“, и
како да је задобијемо (2.Кор.7,1)?
Одговор: Нечистота тела се састоји у општењу са онима који
чине оно што је забрањено, а нечистота духа – у равнодушности
према онима који мисле или чине оно што је забрањено. Човек ће
бити чист од њих уколико се буде повиновао апоетолу који говори:
Са таквим заједно и да не једете (1.Кор.5,11), када у себи осети оно
што је Давид рекао: Обузима ме жалост због грешника који
остављају закон твој (Пс.118,53), и када покаже жалост који су
стекли Коринћани, пошто су окривљени да су равнодушно гледали
грешника. Том жалошћу они су у свему себе показали чистим у тој
ствари (2.Кор.7,11). А „светиња“ је посвећивање себе светоме Богу,
уз свецело и непрекидно старање и бригу о ономе што је Њему
угодно, будући да се оно што је оштећено не прихвата као принос
Богу, и будући да би било нечастиво и дрско препуштати општем и
људском коришћењу оно што је једино Њему принето.

216
 Питање 54. Шта је самољубље и по чему се препознаје
самољубиви?
Одговор: Много шта је о њему речено у пренесеном
значењу, као на пример: Који воли душу своју изгубиће је, а ко мрзи
душу своју на овоме свету, сачуваће је за живот вечни (Јн.12,25).
Према томе, самољубив је онај ко себе не воли правом љубављу.
Он се препознаје по томе што све што чини, чини себе ради, чак и
оно што је у складу са заповешћу. Онај, наиме, ко ради свога
спокојства пренебрегне било шта што је брату потребно, било да
се тиче душе или тела, већ и другима чини очигледним порок
самољубља, који се завршава пропашћу.

Питање 55. Каква је разлика између огорчења, јарости,

гнева и беса?
Одговор: Разлика између јарости и гнева садржана је,
можда, у расположењу и јачини. Јер, страст онога ко се гневи
састоји се само у расположењу, као што показује онај ко је рекао:
Гневећи се не грешите (Пс.4,5). Јарост, међутим, већ показује нешто
више, будући да је речено: Њихова јарост је слична змијској
(Пс.57,5), и: А беше Ирод јаростан на Тирце и Сидонце (Дап.12,20).
Најјачи, пак, покрет јарости назива се бес, док је огорчење страшно
укорењивање порока у човеку.

Питање 56. Господ тврди да ће се понизити онај ко себе

узвисује (Лк.18,14). И апостол заповеда: Немојте гордо
мислитпи (Рим.12,16). На другом месту он говори:
Самољубиви, гордељиви, надувени (2.Тим.З,2; 4), и још: Љубав
се не надима (1.Кор.13,4). Ко је, дакле, високоуман, ко охол, ко
гордељив, ко надмен, а ко надувен?
Одговор: Високоуман је онај ко сам себе уздиже, који високо
мисли о сопственим успесима, превазноси се попут познатог
фарисеја (Лк.18,11 и др.) и не ставља се на исти ниво са смернима.
Он може да се назове и надувеним, као што беху окривљени и
Коринћани (1.Кор.5,2). Охол је онај ко се не саображава
прописима, ко се не „држи правила“ у животу, ко не мисли „исто“
(Фил.3,16), него измишља сопствени пут правде и побожности.
Горд је онај ко се хвалише оним што има и ко настоји да изгледа
нешто више од онога што заиста јесте. А надмени је једно исто са

217
гордим или близак њему, као што рече апостол: Постао је надмен
ништа не знајући (1.Тим.6,4).

Питање 57. Зар није боље оставити на миру онога ко има

непоправљив недостатак и од честих прекора постаје још
лошији?
Одговор: О томе је и на другом месту речено. Оне који
греше треба исправљати стрпљиво, користећи начин који је
Господ показао. На онога, пак, који се, као [онај] Коринћанин, не
исправља и поред осуде и приговора многих, треба гледати као на
незнабошца. Задржавати, пак, онога кога је Господ осудио, ни у
ком случају није безопасно. Јер, Господ је рекао да је боље,
изгубивши једно око, или једну руку, или једну ногу, ући у
Царство, неголи поштедевши неки уд, бити читав бачен у пакао
огњени, где је плач и шкргут зуба (Мт.5,29-30). И апостол сведочи
да мало квасца све тесто укисели (1.Кор.5,6).

Питање 58. Да ли осуди подлеже само онај ко намерно

слаже, или и онај ко је из незнања рекао нешто што не
одговара истини?
Одговор: Очигледна је осуда Господња и оних који греше из
незнања, будући да је рекао: А који није знао, па је учинио што
заслужује батине, биће мало бијен (Лк.12,48). Уосталом, при
доличном покајању постоји извесна нада на опроштај греха.

Питање 59. Да ли ће бити осуђен као лажов и онај ко

науми да нешто учини, али ипак не учини?
Одговор: Ако оно што је наумио да учини захтева заповест,
он ће бити осуђен не само као лажов, него и као непослушан,
будући да Бог испитује срца и унутрашњости (Пс.7,10).

Питање 60. Дешава се да неко одлучи да учини нешто

што није богоугодно. Шта је за њега боље: да одустане од
рђаве намере или да изврши грех из страха да не постане
лажов?
Одговор: Апостол говори: Ми нисмо способни сами од себе
што помислити (2.Кор.З,5). И сам Господ исповеда: Ја не могу
ништа чинити сам од себе (Јн.5,30), и опет: Речи које вам ја
говорим не говорим од самога себе (Јн.14,10), и још на другом месту:

218
Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који
ме посла (Јн.6,38). Стога он треба да се најпре покаје због тога што
се усудио да се сам одлучи на било шта (будући да ни нешто
најбоље не треба радити самовољно), а потом да принесе још веће
покајање због тога што се није побојао да се одлучи на нешто што
није Богу угодно. Дело, пак, које је противно заповести Божијој
треба напустити, иако је већ донета одлука. То се јасно показује на
примеру апостола Петра, који је одлучио: Никада ти нећеш
опрати моје ноге.Међутим, кад је чуо приговор Господа: Ако те не
оперем, немаш удела са мном, он је истог часа изменио намеру, и
рекао: Господе, не само ноге моје, него и руке и главу (Јн.13, 8-9).

Питање 61. Шта треба чинити са оним ко не може ни да

ради, нити хоће да учи Псалме?
Одговор: Господ је у причи о неплодној смокви рекао:
Посеци је! Зашто и земљу да слаби (Лк.13,7). О њему треба
показати свеколико старање. Међутим, ако се никако не поправља,
треба учинити исто оно што се заповеда у вези са оним који је
упоран у греху. Јер, онај ко је лењ за добро биће осуђен са ђаволом
и његовим анђелима.

Питање 62. Шта је учинио онај који се осуђује попут

онога ко је сакрио талант?
Одговор: Онај ко било какав Божији дар чува само за
сопствено уживање, не чинећи и другима доброчинства, бива
осуђен као онај ко је сакрио талант.

Питање 63. Шта је учинио онај ко се осуђује попут оних

који ропћу на „последње“ (Мт.20,11-12)?
Одговор: Свако бива осуђен за сопствени грех. Тако и они
који ропћу – због роптања. Међутим, често се ропће и из неког
посебног разлога: једни ропћу стога што немају довољно
потребнога за храну, као стомакоугодници и они који обоготворују
стомак; други стога што су добили исту плату са последњима,
откривајући у себи завист, која је повезана са убиством; а неки
ропћу и из других разлога.

Питање 64. Господ наш Исус Христос говори: Боље би му

било да се обеси камен воденички о врат његов, и да потоне у

219
дубину морску, него да саблазни једнога од ових малих
(Мт.18,6; Лк.17,2). Шта значи саблажњавати? Или, како се
чувати од тако страшне осуде?
Одговор: Саблажњава онај ко речју или делом крши закон и
другога уводи у безакоње (као змија Еву и Ева Адама); или ко омета
испуњавање воље Божије (као Петар Господа, рекавши: Боже
сачувај, Господе; то неће бити од тебе, због чега је чуо: Иди од
мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш шта је Божије него
што је људско ( Мт. 16,22-23); или ко усмерава мисао слабога према
било чему забрањеном, као што је написао апостол: Јер, ако тебе,
који имаш знање, види неко где седиш за трпезом у идолском
храму, неће ли се савјест његова, зато што је слаб, охрабрити да
једе идолске жртве,и затим додао: Стога, ако јело саблажњава
брата мога, нећу јести меса до века, да не саблазним брата свога
(1.Кор.8,10; 13). Саблазан се јавља због многих разлога. Јер,
саблазан настаје или кривицом онога ко саблажњава, или је сам
саблажњени кривац. И то се у њима дешава на различите
начине:понекад из злобе, а понекад због неискуства или једнога,
или другога. Догађа се и то да приликом исправног преношења
речи постаје очигледнија злоба оних који се саблажњавају. Слично
је и у вези са делима, будући да се саблажњени саблажњава или
стога што неко извршава заповест Божију, или стога што се без
страха користи оним што од њега зависи. Због тога, када се људи
спотичу или саблажњавају о нешто што је учињено или речено по
заповести, као што су се, према сведочанству Јеванђеља, неки
саблазнили оним што је Господ чинио и говорио по вољи Оца,
треба се сетити Господњег одговора о њима. Када су му
приступили ученици Његови и рекли му: Знаш ли да су се, чувши ту
реч, фарисеји саблазнили, Он је одговорио: Свако дрво које није
усадио Отац мој небески, искорениће се. Оставите их, слепи су
вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти
(Мт.15,12-14). И много се сличног овоме може пронаћи и у
Јеванђељима и код апостола. А када некога спотиче или
саблажњава оно што зависи од наше воље, треба да се сетимо речи
Господњих, упућених Петру: Значи, синови су ослобођени. Али да
их не саблазнимо, иди на море и баци удицу, и коју рибу прву
ухватиш, узми је; и кад јој отвориш уста, наћи ћеш статир: узми
га те им подај за мене и за себе (Мт.17,26-27), а такође и онога што
је апостол написао Коринћанима, говорећи: Нећу јести меса до

220
века, да не саблазним брита свога (1.Кор.8,1З), и још: Добро је не
јести меса и непитивина и не чинити оно на шта се брат твој
спотиче или саблажњава или слаби (Рим.14,21). Колико је, пак,
ужасно уколико смо равнодушни због брата који се саблажњава
због ствари које, како изгледа, зависе од нас, показује заповест
Господња која забрањује уопште сваки облик саблазни, и говори:
Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да
анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога
(Мт.18,10). О томе сведочи и апостол, говорећи на једном месту:
Стога да не осуђујемо више један другога, него се више о томе
старајте да не постављате брату спотицање или саблазан
(Рим.14,13). И на другом месту у развијенијем облику, одлучније
забрањујући недозвољено дело, он говори: Јер, ако тебе који имаш
знање, види неко где седиш за трпезом у идолском храму, неће ли се
савест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске
жртве? И због твога знања пропада слаби брат, за кога Христос
умре, и затим додаје: А тако, грешећи се о браћу и рањавајући
њихову слабу савест, о Христа се грешите. Стога, ако јело
саблажњава брата мога, нећу јести меса до века, да не саблазним
брата свога (1.Кор. 8,10-13). И још на другом месту он говори: Или
само ја и Варнава немамо право ово чинити, и потом додаје: Него
све подносимо, да не учинимо какве сметње Јеванђељу Христовом
(1.Кор.9,6; 12). Када се показало колико је ужасно саблажњавати
брата оним што зависи од нас, шта да се тек каже о онима који
саблажњавају забрањеним делима или речима. [Шта тек рећи у
случају] кад онај ко саблажњава поседује преобиље знања, или
носи свештени чин. Јер, он мора другима да служи као узор и
образац. Ако, пак, макар у маломе занемари нешто од написаног,
или учини нешто забрањено, или не изврши наложено, или
уопште прећути нешто [што је дужан да каже], он ће подлећи
осуди по којој ће се, као што је речено, крв онога који згреши
искати из његове руке (Јез. 33,8).

Питање 65. На који начин се истина држи у неправди

(Рим.1,18)?
Одговор: Истина се држи у неправди када се од Бога
дарована добра користе на зло по сопственом хтењу. Од тога се
апостол одриче, рекавши: Јер, ми нисмо као многи они који тргују
речју Божијом(2.Кор.2,17), и још: Јер, као што знате, никада не

221
наступасмо ради ласкања, нити због похлепе – Бог је сведок; не
тражећи славе ни од људи, ни од вас ни од других (1.Сол.2,5-6).

Питање 66. Шта је свадљивост, а шта је пркос?

Одговор: Свадљивост се пројављује кроз старање да се не
буде слабији од другога, а пркос настоји да скупи погледе других
ради празне славе и да друге подстакне и изазове на нешто слично.
И апостол, помињући пркос, придодаје и славу светску, говорећи:
Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу (Фил.2,3). И на
другом месту истакавши таштину, он под другим називом
забрањује и пркос, говорећи: Не будимо сујетни, изазивајући једни
друге (Гал.5,26).

Питање 67. Шта је нечистота, а шта разврат?

Одговор: Шта је нечистота, показао је закон. Он је тај назив
употребио да означи оно што се догађа невољно, по природној
нужности. Разврат, пак, премудри Соломон објашњава тако што
(развратника) назива „сластољубивим и безбрижним“ (Прич.
14,23). Разврат је, стога, душевно расположење које нема и не
подноси терет подвига. Према томе, он је и неуздржање, које не
власти над метежним уживањима.

Питање 68. Шта је својствено гневу и шта је својствено

оправданом негодовању? И због чега често, почевши од
негодовања, доспевамо у гнев?
Одговор: Души обузетој гневом је својствено да тражи
начина да нанесе зло ономе ко је љути, а разумном негодовању је
својствено да, и поред осећања незадовољства због учињеног, има
циљ да поправи онога ко је погрешио. Дешава се, међутим, да
душа, пошавши од лепог, доспева до ружног. И то није ни мало
чудно, с обзиром да се среће много сличних примера. Стога треба
памтити шта каже богонадахнуто Писмо: На пут ми поставише
саблазни (Пс.139,6): и још: Ако се ко и подвизава, не добија вијенац,
ако се не подвизава по правилу (2.Тим.2,5). Уосталом, треба да се у
свему чувамо од неумерености, неправовремености и
несређености. Јер, из тог разлога је и наведено често прелазило у
рђаво, мада је и изгледало предивно.

222
 Питање 69. Како се треба односити према ономе ко једе
као и други, ко није телесно слаб и не показује знаке болести,
али се ипак жали да је немоћан за рад?
Одговор: Сваки изговор за неделање јесте изговор за грех,
будући да марљивост, као уосталом и трпљење, треба показивати
све до смрти. А да лењост, удружена са лукавством, лењога излаже
осуди, види се из речи Господњих; Лукави и лењи слуго (Мт.25, 26).

Питање 70. Како треба поступати према ономе ко

злоупотребљава одећу или обућу, и који, када му се
приговори, онога ко га је опоменуо сумњичи за ситничавост и
склоност ка гунђању? И шта треба са њим чинити уколико
остаје упоран и после доличног двоструког, или троструког
саветовања?
Одговор: Апостол искључује злоупотребу, рекавши: И који
овај свет употребљавају, као да га не употребљавају (1.Кор.7,31) –
Јер, мера употребе је неизбежна неопходност потребе. Употреба,
пак, преко мере показује или болест грамжљивости, или
сластољубља, или таштине. И опет, ко пребива у греху, подлеже
осуди као онај ко се није покајао.

Питање 71. Једни ишту малу количину пријатног јела, а

други укусности претпостављају велику количину. Како се
треба односити према једнима и другима?
Одговор: И једни и други су болесни: једни од сластољубља,
а други од лакомости. Ни сластољубац, пак, ни лакоми у односу на
било шта нису слободни од осуде. И о једнима и о другима са
сажаљењем треба побринути, да би се излечили од страсти. Ако се,
пак, не исцеле од слабости, очигледно је да ће бити осуђени са
непокајанима.

Питање 72. Да ли треба прекорити онога ко се у братству

за време узимања хране понаша недолично и једе или пије са
извесном халапљивошћу?
Одговор: Такав не поштује заповест апостола, који је рекао:
Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на
славу Божију чините (1.Кор.10,31), и још: А све нека бива
благообразно и уредно(1.Кор.14,40). Њега треба поправити, осим

223
ако није био принуђен каквом неопходношћу посла или журбом.
Уосталом, и тада треба марљиво чувати приличност.

Питање 73. Како треба поправљати онога ко не

прекорева брата из жеље да га поправи, него из страсти
осветољубивости и који и после честих савета остаје у истој
страсти?
Одговор: Таквога треба сматрати самољубивим и
властољубивим и посведочити му начин поправљања по науци
побожности. Уколико, пак, остане у греху, пбзната је осуда за
непокајане.

Питање 74. Желимо да се научимо из Писма да ли треба

да отпуштамо оне који остављају братство и желе да воде
усамљенички живот или да са малобројнима теже ка истом
циљу побожности?
Одговор: Господ је више пута рекао: Син не чини ништа сам
од себе (Јн.5,19), и: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју,
него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38). И апостол сведочи да тело
жели против Духа, а Дух против тела; а ово се противи једно
другоме, да чините оно што не бисте хтели (Гал.5,17). Стога је све
што се бира по властитој вољи туђе побожнима. Потпуније смо о
томе одговорили у Опширним правилима.

Питање 75. Да ли треба сатану називати виновником

свакога греха умом, речју и делом?
Одговор: Уопште, мислим да сатана сам по себи ни у коме
не може бити виновник греха. Ипак, користећи понекад природне
покрете, а понекад и забрањене страсти, он настоји да оне који
нису трезвоумни уведе у дела која су својствена страстима. Начин
на који он користи природне покрете види се у поступку са
Господом, пошто је сазнао да пости: Ако си Син Божији, реци да
камење ово постану хлебови (Мт.4,3). Начин, пак, коришћења
забрањених страсти види се у поступку са Јудом: уочивши да пати
од страсти среброљубља, он је среброљупца са тридесет сребрњака
бацио у грех издаје. Да зло, међутим, настаје у нама самима,
Господ јасно показује: Јер, из срца излазе зле помисли(Мт.15,19). Те
се догађа са онима који из немарности остављају у себи
необрађена природна семена добра, као што је речено у Причама:

224
Неразуман човек је као њива, и безуман као виноград: ако га
оставиш запустеће и зарашћеу траву, те ће бити напуштен
(Прич.24, 30-31). Душа, пак, која је из лењости запуштена и
напуштена, неминовно рађа трње и коров. Она ће на себи
искусити оно што је речено: Чеках да роди грожђе, а роди трње
(Ис.5,4). Међутим, баш је о тој души раније било речено: И насадих
лозу Сорих, тј. племениту (ст. 2). Слично томе стоји и код Јеремије,
који у име Божије говори: Ја посадих лозу изабрану, сву истиниту.
Па како се промени у горку, туђу лозу (Јер.2,21).

Питање 76. Да ли треба лагати ако се има у виду нешто

корисно?
Одговор: Господ тако нешто не дозвољава. Он је одлучно
рекао да је лаж од ђавола (Јн.8,44), не правећи никакво
разликовање. Исто сведочи и апостол, говорећи: Ако се ко и
подвизава, не добија вијенац, ако се не подвизава по правилу
(2.Тим.2,5).

Питање 77. Шта је подмуклост, а шта злоћудност (Рим.1, 29)?

Одговор: Злоћудност је, како ми се чини, најосновнији и
сакривени порок нарави, а подмуклост је досетљивост за зле
намере. Подмукли човек, прикривши се нечим добрим као удицом,
испуњава своју намеру.

Питање 78. Ко су „измишљачи зала“ (Рим.1,30)?

Одговор: То су они који, преко уобичајених и многима
познатих зала, измишљају и проналазе још и нова.

Питање 79. Како да се поправи онај ко код себе

непрестано примећује да се, сурово односи према брату?
Одговор: Као што закључујем из саме ствари, то се дешава
или због умишљене представе о властитом првенству, или због
жалости услед недостатака људи који би требало да буду исправни.
Јер, душу снажно погађа када, уместо добра које очекује, сусретне
оно што је супротно и жалосно. Међутим, потребно је посебно
старање да би човек у себи обуздао страст гордости уколико му се

225
дешава онб што смо навели као прво. А ако се ради о другоме, онда
пре негодовања треба показати самилост кроз поучавање и
саветовање. Уколико се, пак, овај начин лечења покаже
неделотворним, због злоћудности страсти која се лечи, уз
сажаљење треба благовремено и праведно употребити и строгост
негодовања, ради користи и поправљања онога ко је згрешио.

Питање 80. Због чега се дешава да у разуму понекад

недостају племените помисли и богоугодна старања? Како се
унапред заштитити од тога?
Одговор: Давид говори: Задрема душа моја од унинија (Пс.
118,28). Према томе, то се догађа због душевног дремања и
неосетљивости. Јер, у бодрој и трезвоумној души не недостаје ни
богоугодно старање, ни блага помисао. Ипак, она види да јој самој
не достаје снаге за то. Телесно око није у стању да посматра чак ни
неколико Божијих творевина. Оно се не задовољава пошто једном
погледа, већ непрестано посматрајући једно исто, ипак не престаје
да гледа. Утолико пре душевно око, премда је и бодро и
трезвоумно, није способно за сагледавање Божијих чудеса и
судова. Јер, речено је: Судови твоји су бездан велики (Пс.35,7), и на
другом месту: Чудно је за ме знање твоје: чврсто је и не могу му
прићи (Пс.138,6), и много шта слично. Уколико, пак, у души
недостаје блага помисао, очигледно је да јој недостаје просвећење.
И оно не недостаје због недостатка онога који просвећује, него
због уснулости онога што треба да буде просвећено.

Питање 81. Да ли треба подједнако кажњавати побожне

и равнодушне ако се испостави да су пали у исти грех?
Одговор: Врсту казне ћемо сазнати кад проникнемо у
расположење грешника и у врсту греха. Разлика, пак, између греха
равнодушног и греха побожног [човека] је велика, иако може
изгледати да су исти. Јер, побожни се, као богобојажљив, труди и
подвизава да угоди Богу. Његово саплитање и падање је условљено
рђавим околностима и скоро да се дешава без његове воље.
Равнодушни, пак, као што му само име каже, ни мало не мисли ни
о себи, ни о Богу, нити прави икакву разлику између греха и
исправности. Он болује од онога што је најзначајније и најважније
у злу, тј. или од непоштовања Бога, или од неверовања у Његово
постојање. Јер, ова два узрока приводе душу греху, као што сведочи

226
Писмо, говорећи на једном месту: Безаконик говори у себи о греху и
нема страха Божијега пред очима његовим (Пс.35,2), и на другом:
Рече безумник у срцу својем: Нема Бога. Неваљали су и гадна су дела
њихова (Пс.13,1). Према томе, он или омаловажава Бога, и стога
чини грех, или пориче биће Божије те је гадан у делима, премда
привидно и исповеда Бога, јер: Говоре да знају Бога, а делима га се
одричу (Тит.1,16). И ако је тако, сматрам да и врста казне за такве
људе треба да буде различита. Јер, побожном је потребна само
посебна помоћ и треба да буде кажњен само за ствар у којој је
згрешио. Равнодушни, пак, који је искварио сву душевну лепоту у
себи и који је заражен општијим злима, треба, као онај који
омаловажава или као неверујући, да буде и оплакиван и саветован
и кажњаван све док не постане способан да се непобитно увери у
то да је Бог праведни Судија (и уплаши се), или у то да Бог постоји
(и ужасне се). Међутим, треба знати још и то да се недостаци код
побожних често јављају и због тога што Бог промишља о њиховој
користи, попуштајући да се оклизну како би се исцелили од
претходног превазношења. То нам показује пример Петра и оног
што се са њим догодило.

Питање 82. Написано је: Старице као матере (1.Тим.5,2).

Да ли стога старица, уколико се деси да учини исти грех као
млада, подлеже истој казни која приличи младој?
Одговор: Поштујући старице као мајке, апостол не говори да
оне не чине ништа достојно казне. Ако се некада деси да старица
падне у исти грех као и млада, најпре треба обратити пажњу на
природне, да тако кажем, недостатке животног узраста.Тек тада се
и једном и другом животном добу може одредити одговарајућа
казна. На пример, лењост је скоро природна старости, али не и
младости. Исто тако су расејаност, немир, дрскост и остало слично
томе природни за младост, а не за старост. Њих, по свој прилици,
подстиче ватреност која је природна за младост. Због тога исти
грех, на пример, лењост заслужује строжу осуду код младе, коју ни
мало не оправдава узраст. С друге стране, исти грех расејаности,
или дрскости, или метежности чини да старица потпадне већој
осуди, будући да јој сам животни узраст помаже да буде кротка и
мирна. Осим тога, треба и код једне и код друге особе да испитамо
и сам облик греха, да бисмо кроз одговарајућу казну применили и
одговарајући начин излечења.

227
 Питање 83. Како се односити према ономе ко има многе
врлине, али греши у једноме?
Одговор: Као што се Господ односио према Петру.

Питање 84. Да ли говори добро онај ко, када га

прекоревају због бучне и метежне нарави, каже да је Бог
једне створио добрима, а друге лошима?
Одговор: То мудровање је давно осуђено као јеретичко,
будући богохулно и нечастиво и подстичући у души склоност
према греху. Стога такав треба или да се поправи, или да буде
избачен између вас (1.Кор.5,2), да се не би догодило да мало квасца
све тесто укисели (ст. 6).

Питање 85. Треба ли у братству имати било какво

власништво?
Одговор: То је супротно сведочанству о вернима у Делима,
где се наводи: И ниједан не говораше за имање своје да је његово
(Дап.4,32). Стога, онај ко нешто назива својим, постаје туђ Цркви
Божијој и љубави Господњој. Јер, Он је и речју и делом учио да се и
душа, а не само оно спољашње, полаже за пријатеље.

Питање 86. Како поступити према ономе ко говори: „Од

братства не узимам, али ни сам не дам, већ се задовољавам
својим“.
Одговор: Уколико он не послуша учење Господа, који
говори: Да љубите једни друге, као што ја вас љубих (Јн.13,34), ми
треба да послушамо апостола који каже: Избаците злога између
вас самих(1.Кор.5,13), да се не би десило да мало квасца све тесто
укисели (ст. 6).

Питање 87. Да ли је допуштено да свако, ради заповести,

даје своју стару одећу или обућу коме пожели?
Одговор: Да даје или узима, чак и ради заповести, не може
свако, него само онај коме је због поузданости поверено старање.
Стога и старо и ново он даје и прима у право време.

Питање 88. Какве су „бриге овога живота“ (Лк.21,34)?

228
 Одговор: Свака брига која не доприноси побожности, чак
иако се чини да у себи не садржи ништа забрањено, јесте брига
овога живота.

Питање 89. Написано је: Богатство човеково је

избављење његове душе (Прич.13,8). Шта да чинимо ми који га
немамо?
Одговор: Уколико смо настојали и нисмо могли да га
постигнемо, треба да се присетимо одговора који је Господ упутио
Петру, који се узнемиравао због сличног: Ето ми смо оставили све
и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити. Он му је, наиме,
одговорио: И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или
оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, мене ради и
Јеванђеља ради, примиће сто пута онолико и наследиће живот
вечни (Мт. 19,27-29; Мк.10,29). Уколико се, пак, око тога нисмо
потрудили из немарности, барем сада покажимо марљивост. А ако
већ више нема времена, ни снаге, нека нас утеши апостол који
говори: Не тражим ваше него вас (2.Кор.12,14).

Питање 90. Да ли је дозвољено имати ноћну одећу од

кострети, или од нечег другог?
Одговор: Употреба власенице има своје време, будући да не
користи телесној потреби, него злопаћењу и смиравању душе. Но,
пошто је нама забрањено да имамо по две одежде, нека свако сам
расуди да ли, осим из наведеног разлога, може допустити њено
коришћење.

Питање 91. Шта треба да ради брат који нема ништа

своје, уколико му неко затражи оно што носи на себи,
нарочито ако је искатељ наг?
Одговор: Било да му тражи наг, или лукав човек, из крајње
нужде или из грамжљивости, једном је речено да не може свако
давати или узимати, него само онај коме је, после испитивања,
препуштено старање. И нека се држи оно што је речено: Сваки нека
остане у ономе звању у коме је призван (1.Кор.7,20).

Питање 92. Господ заповеда да се прода имање. Са којом

мишљу то треба чинити? Да ли је [узрок] томе штетност
имања по природи, или расејаност душе коју оно изазива?

229
 Одговор: Најпре треба рећи то да имање не би било Божија
творевина кад би само по себи било рђаво. Јер је свако створење
Божије добро и ништа није за одбацивање (1.Тим.4,4). Осим тога,
заповест Господња не учи да се напушта имање као нешто лоше, и
да се бежи од њега, него да се њиме правилно располаже. И човек
се не осуђује због тога што поседује, него што лоше помишља о
имању, или што га не користи добро. Јер, непристрасан и исправан
однос према имању и располагање њиме у складу са заповешћу,
доноси нам многа и најважнија добра. Некад нам оно, наиме,
пружа очишћење грехова, по написаном: Али подајте милостињу
од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто (Лк. 11,41), а
некад – наслеђивање Царства небеског и задобијање ризнице која
се неће испразнити, као што се каже на другом месту: Не бој се,
мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство. Продајте
што имате и дајте милостињу; начините себи кесе које неће
овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити (Лк. 12,32-
33).

Питање 93. Са каквом мишљу треба да користи оно што

је неопходно за живот, на пример, одећу и храну, онај ко је
једном напустио своје имање и заветовао се да нема никакве
својине?
Одговор: Он треба да се, по написаном, сећа да Бог даје
храну свакоме телу (Пс.135,25). Осим тога, он треба да се постара
да, као делатељ Божији, постане достојан своје хране. Уз то, она се
не налази у његовој власти, већ њоме располаже онај ко је
постављен да се стара о њој, тј. да је даје у своје време и у потребној
мери, као што је написано: И даваше се свакоме према потреби коју
је имао(Дап.4,35).

Питање 94. Шта ако неко, не плативши порез, ступи у

братство, а његови укућани, који су због њега изложени
потраживању, подносе притисак? Не баца ли то сумњу и не
наноси ли штету и њему и онима који су га прихватили?
Одговор: На питање: Треба ли дати порез кесару или не,
Господ наш Исус Христос каже: Покажите ми динар. Чији је овај
лик и натшс. И када су рекли: Кесарев, Он је одговорио: Подајте,
дакле, кесарево кесару, и Божије Богу (Мт.22,17-21). Према томе, из

230
тога се види да су заповестима кесара потчињени они код којих се
налази било шта кесарево. И онај, дакле, ко је ступио у братство и
донео са собом било шта што припада кесару, нека буде обавезан
да плати порез. Ако је, пак, напустио своје, оставивши им све, нека
не буде никакве сумње ни њему ни онима који су га прихватили.

Питање 95. Да ли је новопридошлима корисно да одмах

проучавају Писмо?
Одговор: И ово питање је решено оним што је већ раније
речено. Наиме, свакоме је долично и неопходно да проучава не то
из богонадахнутог Писма и ради утврђивања у побожности и ради
избегавања да се привикава на људска предања.

Питање 96. Треба ли свакоме ко жели дозволити да се

учи писмености или да се бави читањем?
Одговор: Апостол говори: Да чините оно што не бисте
хтели (Гал.5,17). Стога је штетно дозволити да неко по својој
сопственој вољи бира било коју ствар. Напротив, треба прихватати
све што одобре настојатељи, чак и ако се ради о нечему што није
по жељи. Томе може бити додата и осуда због неверовања, будући
да је Господ рекаб: Будите спремни; јер у који час не мислите, доћи
ће Син Човечији (Лк.12,40). Јер, јасно је да Он себи оставља да
распоређује временом живота.

Питање 97. Треба ли прихватити онога ко каже: „Хтео

бих ради користи да неко време проведем код вас“.
Одговор: Господ је рекао: Онога који долази мени нећу
истерати напоље (Јн.6,37). И апостол је изрекао: И то због
придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју
имамо у Христу Исусу, да нас заробе; овима се ни за час не дадосмо
у покорност, да истина Јеванђеља остане код вас(Гал.2,4-5).
Према томе, њему треба дозволити приступање било због
непознатог исхода (с обзиром да може, једном стекавши
привремену корист, потпуно заволети овај живот, што се често и
дешавало), било ради пројављивања строгости која се код нас
негује (како би се развејала различита подозрења према нама). И у
вези са њим треба брижљиво да се држимо строгости како би се и
истина показала, и како би се развејало подозрење у било какву

231
немарност. Јер, тако ћемо ми Богу угодити, а он ће или стећи
корист или бити изобличен.

Питање 98. О чему треба да мисли старешина када

нешто наређује или успоставља?
Одговор: У односу према Богу, као слуга Христов и
управитељ тајни Божијих (1.Кор.4,1), он треба да се боји да не каже
или не нареди било шта што је супротно вољи Божијој,
посведоченој у Писму, или да се не покаже као лажни сведок
Божији, или крадљивац светиње, или да не уводи нешто туђе
учењу Господњем, или да не напусти нешто што је угодно Богу. А у
односу, пак, према братији, као дојиља када негује своју децу
(1.Сол.2,7), он мора да буде спреман да, ради угађања Богу и ради
заједничке користи свих, свакоме преда не само Јеванђеље Божије,
него и душу своју, по заповести Господа и Бога нашега Исуса
Христа, који је рекао: Заповест нову дајем вам: да љубите једни
друге, као што ја вас љубих (Јн.13,34). Од ове љубави нико нема
веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн.15,13).

Питање 99. Са каквим расположењем треба да кажњава

онај ко даје епитимију?
Одговор: У односу према Богу он треба да има расположење
какво је постигао Давид, који каже: Видех неразумне, и мрско ми је,
јер не чувају речи твоје (Пс.118,158). У односу, пак, према кажњеном
он треба да има осећање оца и лекара који са сажаљењем и
самилошћу вешто лечи свога сина, нарочито када треба да се
примене бол и оштар начин лечења.

Питање 100. Како испраћати оне који долазе са стране и

траже милостињу? И да ли треба свако ко жели да даје хлеб
или што друго, или треба за тако нешто одредити једнога?
Одговор: Господ је одлучно рекао да није добро узети хлеб
од деце и бацити псима. Осим тога, Он се сложио и са тим да и пси
једу од мрва што падају са трпезе господара њихових (Мт.15,26-27).
Стога, нека онај ко је одређен да даје милостињу буде опрезан.
Онај, пак, који то чини без његовог знања, треба да буде кажњен,
будући да нарушава поредак, како би се научио да поштује своју

232
меру, по речи апостола: Сваки, браћо, у чемује призван у ономе нека
остане пред Богом (1.Кор.7,24).

Питање 101. Да ли онај ко располаже оним што је

принето Господу на дар има обавезу да извршава оно што је
речено: А свакоме који иште у тебе, подај; и који хоће од
тебе да позајми, не одреци му (Лк.6,30; Мт.5,42)?
Одговор: Заповест: Свакоме који иште у тебе, подај; и који
хоће од тебе да позајми, не одреци му, као да је дата уместо
искушења, што показује свеза речи. И ту заповест треба
испуњавати у односу на зле људе. Стога, њено извршавање није
основна обавеза, него има смисла у извесним околностима. Јер,
главна Господња заповест је: Продај све што имаш и подај
сиромасима (Мт. 19,21), и још: Продајте што имате и дајте
милостињу (Лк.12,33). Међутим, пошто није безопасно оно што је
намењено једнима давати другима, с обзиром да Господ говори: Ја
сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева, и: Није добро
узети хлеб од деце и бацити псима (Мт.15,24; 26), нека сам
раздељивач расуди шта је праведно?

Питање 102. Да ли онога који напушта братство из било

ког разлога треба задржавати саветовањем? И, ако треба, на
који начин?
Одговор: Господ је рекао: Онога који долази мени нећу
истерати напоље (Јн.6,37), и још: Не требају здрави лекара него
болесни (Мт.9,12), и опет на другом месту: Који човек од вас,
имајући сто оеаца и изгубивши једну од њих, не остави деведесет и
девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе(Лк.15,4).
Стога, на сваки начин треба лечити болесника и настојати да се
ишчашени уд, да тако кажем, поново врати на своје место. Онога,
пак, ко истрајава у неком пороку треба оставити као странца,
будући да је написано: Свако дрво које није усадио Отац мој
небески, искорениће се. Оставите их, слепи су (Мт.15,13-14).
Питање 103. Ми смо већ научили да старијим од себе
треба да се покоравамо до смрти. Међутим, догађа се да и
најстарији у нечему погреше. Стога желимо да научимо да ли
и он треба да буде укорен и како и од кога. И шта треба
чинити ако он не прихвати прекор?
Одговор: О овоме је јасно речено у Опширним правилима.

233
 Питање 104. Како треба братији одређивати занимања?
Да ли само по одлуци настојатеља, или и по мишљењу
братије? Исто питање постављамо и у вези са сестрама.
Одговор: Свако је научен да оно шта мисли излаже другима
на увид. Утолико пре ствари ове врсте треба да се обављају по
мишљењу оних који су за то способни, будући да Божији
домострој, по Божијој вољи, треба да буде препуштен онима који
су већ доказали да могу на богоугодан начин уредити оно што им
се повери? И уопште, у сваком делу старешина треба да се сећа
онога што говори Писмо: Све чини уз саветовање (Сир.32,21).

Питање 105. Да ли они који ступају у братство треба да

одмах уче вештине?
Одговор: О томе ће одлучити настојатељи.

Питање 106. Какве казне треба користити у братству

ради поправљања оних који греше?
Одговор: Према мишљењу настојатеља треба да буду
одређени време и врста казне, у складу са телесним узрастом,
душевним стањем и разликом у греху.

Питање 107. Дешава се да неко каже да има жељу да

живи у братству, али га служење најближима по телу или
често и порези ометају да се потпуно посвети таквом животу.
Да ли њему треба дозволити приступ братији?
Одговор: Није безопасно ометати жељу за оним што је
прекрасно. Исто тако није безопасно ономе који нам приступи
остављати време да размишља о стварима које су стране и туђе
животу по Богу. Напротив, онај ко нам приступа има боље наде
уколико се више посвети унутарњем, неголи спољашњем животу.

Питање 108. Да ли настојатељ треба без настојатељице

да са било којом сестром разговара о ономе што служи на
изграђивање вере?

234
 Одговор: У таквим случајевима се не би поштовала заповест
апостола који каже: Све нека бива благообразно и уредно
(1.Кор.14,40).

Питање 109. Да ли треба настојатељ да често разговара

са настојатељицом, нарочито ако неки од братије због тога
имају штету?
Одговор: Апостол је рекао: Јер, зашто да моју слободу суди
савест другога (1.Кор. 10,29). Међутим, добро је угледати се на
њега и када говори: Али се ми не користимо овим правом, него све
подносимо да не учинимо какве сметње Јеванђељу Христовом
(1.Кор.9,12). Стога треба, колико је могуће, ограничити сусрете,
како би били ређи и краћи.

Питање 110. Да ли и старица треба да присуствује

приликом исповести сестре презвитеру?
Одговор: Исповест пред презвитером (који је способан да
предложи промишљен начин покајања и поправљања) уз
присуство старице је много приличнија и безбеднија.

Питање 111. Има ли старица право да негодује ако

презвитер нешто нареди сестрама без њеног знања?
Одговор: И то пуно.

Питање 112. Да ли настојатељ онога ко жели да приступи

животу по Богу треба да прими без знања братије, или треба
да их од почетка обавести о томе?
Одговор: Господ учи да се због онога који се каје сазивају
„пријатељи и суседи“ (Лк.15,6). Утолико пре је неопходно да се онај
ко долази прима уз знање све братије, како би се сви заједно
обрадовали и помолили.

Питање 113. Да ли онај коме је поверено старање о

душама може испунити оно што је речено: Ако се не
обратите и не будете као деца… (Мт.18,3), будући да има
посла са многим и различити лицима?
Одговор: Премудри Соломон је рекао: Свему има време
(Проп.3,1). Стога треба знати да постоји време и за смиреноумље, и
за власт, и за изобличавање, и за утеху, и за милосрђе, и за

235
смелост, и за снисхођење, и за строгост и уопште за сваку ствар.
Стога понекад треба показивати смиреноумље и у смерности се
угледати на децу, посебно када се укаже прилика за међусобно
поштовање и част, за помоћ и услугу телесној потреби, као што је
поучавао Господ. А понекад треба користити власт, коју је Господ
дао за изграђивање, а не за рушење (2.Кор.13,10), тј. када потреба
захтева смелост. И као што у време утехе треба показивати
доброту, тако и у време строгости треба пројављивати ревност. На
сличан начин треба поступати и у сваком другом случају.

Питање 114. Господ је заповедио: Ако те ко потера једну

миљу, иди с њим две (Мт.5,41). И апостол учи да се покоравамо
један другоме у страху Христовом (Еф.5,21). Да ли, дакле,
треба бити послушан свакоме, па и ономе ко заповеда било
шта?
Одговор: Разлика између оних који заповедају не треба да
смета послушности оних којима се заповеда. Јер, ни Мојсије није
показао непослушност према Јотору, који га је посаветовао на
добро. Међутим, пошто постоји велика разлика у самим наредбама
(будући да су неке супротне заповести Господњој, или је крше, или
је на различите начине искривљују додатком забрањеног, док су
друге, опет, у складу са заповешћу, али се чини да нису, иако јој
потпомажу и подупиру је), треба памтити оно што је рекао
апостол: Пророштва не презирите. Све испитујте, добра се
држите. Од зла у сваком виду уклањајте се (1.Сол.5,20-22), и још:
Обарајући помисли, и сваку охолост, која устаје против познања
Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу
(2.Кор.10,4-5). Према томе, оно што нам је наређено у складу са
заповешћу Господњом или што јој доприноси, треба најусрдније и
најбрижљивије прихватати, као вољу Божију, извршавајући оно
што је речено: Подносећи један другога у љубави Христовој
(Еф.4,2). Када нам, пак, неко наређује нешто што је супротно
заповести Господњој, што је крши или искривљује, прави је час да
се каже: Богу се треба покоравати више него људима (Дап.5,29),
сећајући се Господа, који каже: А за туђином неће поћи, него ће
побећи од њега, јер не познају глас туђинца (Јн.10,5), и апостола,
који се ради наше безбедности усудио да такне и саме анђеле,
рекавши: Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље
друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал.1,8). Из

236
тога се можемо научити да свако ко воли Господа мора да бежи и
да се гнуша од онога ко нас спречава да извршавамо Господње
заповести или нам саветује да чинимо оно што је забрањено, макар
био и веома познат или изузетно славан.

Питање 115. Како треба један другоме да указујемо

послушност?
Одговор: Ми једни друге треба да слушамо као слуге
господаре, по ономе што је Господ заповедио: Него који хоће да
буде међу вама велики, нека буде последњи од свих и свима слуга
(Мк.10,43; 9,35). Томе Он придодаје још уверљивије речи: Јер, Син
Човечији није дошао да му служе него да служи(Мк.10,45). И
апостол говори: Из љубави Духа служите једни другима (Гал.5,13).

Питање 116. До које мере треба да смо послушни да

бисмо угодили Богу?
Одговор: Апостол нам ту меру показује наводећи пример
послушности Господа, који је послушан био до смрти, и то до
смрти на крсту (Фил.2,8). Он је претходно рекао: Зато нека је у
вама иста мисао која је и у Христу Исусу (ст. 5).
Питање 117. Од које страсти пати онај ко не извршава за
сваки дан одређену дужност у погледу неке заповести, него
настоји да се обучи у некој вештини? И, треба ли га трпети?
Одговор: Такав је и високоуман, и самовољан, и неверан,
будући да се није побојао суда Господњег: Будите спремни; јер у
који час не мислите, доћи ће Син Човечији (Лк.12,40). Јер, онај ко
сваког дана и часа очекује Господа настоји да данашњи дан не
проведе у доколици, и више се ни о чему не брине. Међутим, ако
му је наложено да се обучава у вештини, нека у послушности
налази залог угађања Богу, да не би у самопревазношењу нашао
осуду.

Питање 118. Какву награду добија онај ко се стара о

извршавању заповести, премда и не чини оно што наређују,
него оно што сам жели?
Одговор: Ону која следи за самовољу. Апостол, пак, каже:
Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка (Рим.
15,2), те још јаче уверава, додавши: Јер, и Христос не угоди себи (ст.

237
3). Стога онај ко себи угађа треба да зна за опасност која му прети.
Осим тога, онај који тако пбступа разоткрива и своју непокорност.

Питање 119. Да ли је свакоме дозвољено да одустаје од

посла који му је поверен и да тражи други?
Одговор: Раније је речено да мера послушности треба да се
простире до смрти. Стога онај ко одустаје од повереног посла и
захтева други, понајпре, нарушава послушност и очигледно
показује да се није одрекао самог себе, а затим, и за себе и за многе
друге постаје узрочник многих других зала, будући да се и сам
навикава на противречење и да многима отвара врата [за сличан
грех]. Осим тога, није свако способан да позна шта му је корисно.
Стога и он често бира посао који му штети, премда код братије
изазива рђаво мишљење да је погоднији за посао који сам иште,
неголи за онај који треба да ради. Због тога је непослушност
уопште корен многих и великих зала. Уколико, пак, неко мисли да
има неки разлог да одустаје од посла, нека га открије
настојатељима и све препусти њиховој процени.

Питање 120. Да ли се треба некуда удаљавати без

претходног обавештења настојатеља?
Одговор: Господ каже: Сам од себе нисам дошао, него ме Он
посла (Јн.7,28-29). Утолико пре нико од нас не треба да чини било
шта по својој вољи. Јер, онај ко чини по својој вољи, очигледно
пати од високоумља, и подлеже осуди Господа, који је рекао: Јер
што је уљуди високо, гадост је пред Богом(Лк.16,15). И уопште, за
осуду је чинити било шта по својој вољи.

Питање 121. Да ли је дозвољено одбијати тешке послове?

Одговор: Онај ко је искрен у љубави према Богу и чврст у
нади на награду од Господа, не задовољава се урађеним, него увек
тражи додатак и стреми вишем. И ако чини и нешто што
превазилази његове моћи, он не напушта старање као онај ко је
испунио своју меру, него се непрестано подвизава као онај ко није
достигао савршенство, слушајући Господа који налаже: Кад
извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне
слуге, јер смо учинили што смо били дужни учинити (Лк.17,10). Он

238
слуша и апостола, коме се свет разапео као и он свету (Гал.6,14), и
који се није стидео да каже: Ја за себе не мислим још да сам то
достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим
за оним што је преда мном. И трчим према циљу ради награде
небескога призвања Божијега у Христу Исусу (Фил.3,13-14). Иако је
имао власт да, проповедајући Јеванђеље од Јеванђеља живи
(1.Кор.9,14), он ипак говори: Но с трудом и муком, радећи дан и
ноћ, да не бисмо били на терету некоме од вас; не као да немамо
власти, него да себе дамо вама за пример, да бисте се угледали на
нас (2.Сол.З,8-9). Према томе, ко је тако неосетљив и неверан да се
било када задовољи оним што је већ урадио или да било шта
одбија као од тешко и напорно?

Питање 122. Да ли треба трпети онога који, кажњен

ускраћивањем благослова, каже: „Нећу јести, док не добијем
благослов“?
Одговор: Онај ко је одредио казну треба да процени да ли
његов пад заслужује казну забране узимања хране. Онај, пак, ко је
оцењен као недостојан благослова и не узима храну, иако нема
забрану, нека буде осуђен као непослушан и непокоран. Осим тога,
чинећи тако нешто, он треба да је свестан да се не лечи, него да
греху придодаје грех.

Питање 123. Да ли треба трпети онога ко се љути што му

не допуштају да чини оно што није способан да ради
исправно?
Одговор: О томе је говорено на много места. Наиме,
исправном учењу је супротно да се било шта чини по сопственој
вољи, или да се себи даје на вољу. Непотчињавање, пак, одлуци
многе доводи у опасност да упадну у неверовање и противречење.

Питање 124. Да ли треба да једемо заједно са јеретицима

или незнабошцима, или да их поздрављамо ако се догоди да
их негде сретнемо?
Одговор: Обичан поздрав Господ није никоме забранио,
рекавши: А ако поздрављате само браћу своју, шта одвише
чините? Не чине ли тако и незнабошци (Мт.5,47)? Што се, пак,
тиче јела, апостол нам говори у којим случајевима треба да га
избегавамо: Писах вам у посланици да се не мешате са блудницима;

239
али не уопште са блудницима овога света, или с користољупцима,
или са отимачима, или са идолопоклоницима; јер бисте морали
изићи из овога света. А сад вам написах да се не мешате с неким
који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или
идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим
заједно и да не једете (1.Кор.5, 9-11).

Питање 125. Да ли треба да остане на повереном му послу

онај ко без питања учини нешто што му није наређено или
учини више од онога што му је наређено?
Одговор: Богу није угодно да било шта сами узимамо на
себе. То не приличи и не доноси користи онима који настоје да
очувају заједницу мира. Уколико, пак, остаје при својој дрскости,
треба му одузети посао, будући да не поштује заповести онога који
је рекао: Сваки, браћо, у чему је призван, у ономе нека остане
(1.Кор. 7,24), или, још поучније: Да не мисли о себи више него што
ваља мислити, него да мисли смиреноумно, сваки по мери вере како
мује Бог уделио (Рим.12,3).

Питање 126. Како је могуће избећи пораз од сластољубља

у јелу?
Одговор: То је могуће уз одлуку да давање предности
корисном увек има за вођу и учитеља у ономе што употребљава,
било пријатно или непријатно.

Питање 127. Неки говоре да је немогуће да човек избегне

гнев?
Одговор: Чак ни у случају да војник сме да се срди пред
очима цара, речено не би имало основе. Наиме, поглед човека који
нам је по природи једнак, због првенства његовог чина нас
уздржава од страсти. Зар се утолико пре неће уздржавати онај ко је
непобитно уверен да Бог посматра његове покрете? Јер, Бог, који
испитује срца и унутрашњост, много боље види душевне кретње,
неголи човек спољашње.

Питање 128. Да ли треба дозволити да се уздржава преко

својих могућности онај ко [због тога] неће бити у стању да
изврши заповест која му је одређена?

240
 Одговор: Питање, чини ми се, није добро постављено. Јер,
уздржање се не састоји у одбацивању јела, која по себи не значе
ништа (чија последица је, иначе, од апостола осуђено „мучење
тела“ – Кол.2,23), него у потпуном одрицању од сопствене воље.
Колико је, пак, опасно отпасти од заповести Господње због
сопствене воље, јасно се види из речи апостола, који каже: Чинећи
вољу тела и помисли… бејасмо по природи деца гнева (Еф.2,3)

Питање 129. Онај ко много пости постаје неспособан да

на оброцима прима заједничку храну. Шта је боље да изабере:
да са браћом ПОСТИ И са њима једе, или да, услед неумереног
поста, за оброком има потребу за другим јелима?
Одговор: Време поста не одређује појединачна воља, него
потреба за оним што спада у поштовање Бога, као што нам
приповедају Дела апостолска (Дап.10,30; 13,2-3; 14,23) и као што нас
поучава изабрани Давид (Пс.34,13). Према томе, онај ко пости на
таквој основи, биће удостојен да издржи пост. Јер, поуздан је Онај
који је обећао (Јев.10,23).

Питање 130. Како треба постити када се јави потреба за

постом ради нечега што захтева побожност: под принудом
или радо?
Одговор: Господ је рекао: Блажени гладни и жедни правде
(Мт.5,6). Стога је опасно без жеље и усрдности чинити било шта
што је повезано са побожношћу. И као што није безопасно нерадо
постити, тако је и у време сличне потребе неопходно да се пости,
будући да апостол међу другим својим подвизима, нама на поуку,
наводи и следећи: Често у постовима (2.Кор.11,27).

Питање 131. Да ли добро чини онај ко не окуша оно што

једу браћа, него тражи друго?
Одговор: Уопште, бринути о храни је супротно заповести,
будући да је Господ рекао: Не иштите шта ћете јести и шта
ћете пити, и не узнемиравајте се, а затим и још упечатљивије: Јер
све ово траже незнабошци овога света (Лк.12,29-30). Онај, пак, ко
је одређен за јело треба брижљиво да извршава следеће: Даваше се
свакоме према потреби коју је имао (Дап.4,35).

241
 Питање 132. Шта значи кад неко говори: „То ми штети“, а
жалости се ако му се не да нешто друго?
Одговор: Он показује да нема у себи уздање Лазарево и да
не познаје љубав онога коме је поверено старање о свима, па и о
њему. И уопште, суд о томе шта је штетно или корисно свако треба
да препусти ономе ко је одређен да сазнаје шта је свакоме
потребно и који најпре треба да тражи душевну корист, а затим,
већ на другом месту, да у складу са вољом Божијом распоређује и
оно што служи за подмиривање телесних потреба.

Питање 133. Шта уколико он буде роптао због хране?

Одговор: Тада ће он бити кажњен исто као и они који су
роптали у пустињи (Изл.11,1). Јер, и апостол каже: Нити ропћите,
као што неки од њих ропташе, и изгибоше од истребитеља
(1.Кор.10,10).

Питање 134. Шта ако неко, разгневивши се, одбије да

узме нешто од онога што му је потребно?
Одговор: Он заслужује да не добије ништа, чак и ако буде
тражио, све док настојатељ не закључи да је излечена његова
страст, или боље рећи – страсти.

Питање 135. Да ли онај ко се замара треба сам да тражи

нешто више од уобичајеног?
Одговор: Уколико подноси напоре ради награде од Бога, он
овде не треба да тражи утеху. Напротив, он треба да се припрема
за награду од Господа, знајући да ће од Бога човекољупца бити
удостојен како уздарја за свој труд, тако и утехе за подношење
тешкоћа. Уосталом, онај ко је одређен да извршава речено: Даваше
се свакоме према потреби коју је имао (Дап.4,35), треба обавезно да
познаје свакога од оних који се труде и да га му пружи по потреби.

Питање 136. Да ли је неопходно да се сви скупљају у

време обеда? И како се односити према ономе ко закасни и ко
долази после обеда?

242
 Одговор: Ако он није стигао због обавезе која зависи од
места или посла, с обзиром да треба да поштујемо заповест онога
који је рекао: Сваки, браћо, у чему је призван у ономе нека
остане(1.Кор.7,24), онај који се стара о општем поретку треба да му
опрости. Уколико је, пак, могао да стигне, али се није потрудио,
показавши преступ немарности, нека остане без хране до
одређеног часа следећег дана.

Питање 137. Да ли је добро одлучити да се на овај или

онај рок уздржавамо од било какве хране или било каквог
пића?
Одговор: Господ је рекао: Не… творим вољу своју, него вољу
Оца, који ме посла (Јн.6,38). Стога је свака одлука донесена
сопственом вољом варљива. Знајући то, Давид је рекао: Заклех се и
принудих се да чувам судове правде твоје (Пс.118,106), а не своје
прохтеве.

Питање 138. Да ли треба дозволити да неко у братству, по

сопственој вољи, пости или бдије више од других?
Одговор: Господ је рекао: Јер сам сишао с неба не да творим
вољу своју, него вољу Оца, који ме посла(Јн.6,38). Стога, све што се
чини по властитој вољи јесте власништво онога који дела, али је
истовремено туђе богопоштовању. И постоји опасност да он од
Бога чује [реч], упућену ономе што он намерава да чини: Он је
обраћен ка теби, и ти ћеш господарити над њим (Пост.4,7).
Желети, пак, више у поређењу са другима, макар се радило и о
добром, значи пројављивати страст победољубивости, која настаје
из таштине. Показујући да је она забрањена, апостол говори: Јер, не
смемо себе убрајати или сравњивати са некима који сами себе
хвале (2.Кор.10,12). Стога, оставивши сопствену вољу и жељу да се
покажемо бољим од других, треба да се повинујемо апостолу који
саветује и говори: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што
друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор. 10,31). Јер,
победољубивост, таштина и самоугађање су потпуно страни онима
који се правилно подвизавају добрим подвигом. Стога апостол на
једном месту говори: Не будимо сујетни (Гал.5,26), на другом: Ако
ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве

243
Божије (1.Кор.11,16), а на трећем: Дужни смо, пак… не себи угађати
(Рим.15,1). И, ради веће уверљивости, он томе додаје: Јер и Христос
не угоди себи (ст. 3). Онај, пак, ко мисли да му је потребнија већа
мера поста, или у бдења, или нечег другог, нека разлог те потребе
открије ономе коме је поверено опште старање, и нека успоштује
оно што он одобри. Јер, често се испоставља да се његова потреба
може подмирити на други начин.
Питање 139. При дуготрајном посту постајемо слабији за
напоре. Стога, шта је боље: напустити послове ради поста или
ради послова пренебрећи пост?
Одговор: Наизменично треба и пост држати, и узимати
храну у мери која одговара побожности. На тај начин ћемо
постити, када се захтева да се заповест Божија изврши кроз пост, и
опет – јести, када заповест Божија тражи узимање хране која јача
тело, и то не као прождрљивци, него као делатељи Божији. Јер,
треба очувати оно што каже апостол: Ако, дакле, једете, ако ли
пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините
(1.Кор.10,31).

Питање 140. Треба ли да се бринемо о ономе ко се не

уздржава од штетних јела, и који, узимајући их неумерено,
постаје болестан?
Одговор: Неуздржање је очигледан порок. Стога најпре
треба да се побринемо да излечимо ту страст. Желећи да покаже
колико је велико зло неуздржање, човекољубиви Бог, наиме, често
попушта да душа пати од страсти неумерености у ономе што је
штетно за тело, како би преко телесног злопаћења, коме је
изложена због неумерености, могла да схвати своју штету и да буде
поучена на уздржање у свему. Додуше, по захтеву разума и
милосрђа треба побринути за оне чије тело страда због
неумерености. Међутим, та нега треба да се спроведе
промишљено, како би се уз лечење тела излечила и душа. Према
томе, ми треба да се заузмемо око телесног старања о ономе који
се преко телесног лечења поучава да је дужан да се побрине и о
најсавеснијем излечењу страсти душе. Уколико, пак, прихватајући
лечење тела, он покаже немарност према души, боље је препустити
га патњи коју подноси због своје неуздржљивости, како би, пошто
временом доспе до свести о себи самом и вечној казни, могао да

244
прихвати и старање о душевном здрављу. Јер, кад нам суди Господ,
кара нас, да не будемо осуђени са светом (1.Кор.11,32).

Питање 141. Да ли у просторијама за рад треба да се

налазе странци, или и неко од домаћих, који је напустио своје
сопствено место?
Одговор: Ако тако чини било ко осим онога коме је поверен
надзор над онима који раде и распоређивање послова, нека му, као
ономе ко крши поредак у складу удова, буде забрањен и улаз који
је другима дозвољен. Нека он седи на једном месту, које се нађе
као погодно ради уразумљивања, те нека се без расејаности и
марљивије него обично бави својим послом, све док се не научи да
чува оно што је рекао апостол: Сваки, браћо, у чему је призван у
ономе нека остане(1.Кор.7,24).

Питање 142. Да ли они који познају неку вештину треба

да узимају од некога посао без знања онога који је одређен да
се стара о томе?
Одговор: И онај ко даје и онај ко узима посао нека буду
осуђени као лопов и онај који помаже лопову.
Питање 143. Какво старање о прибору који им је поверен
треба да покажу они који раде?
Одговор: Најпре онакво какво захтевају ствари које су
принете на дар и посвећене Богу, а затим и какво захтевају ствари
које су им неопходне, будући да без њих не могу да покажу
потребну неуморну марљивост.

Питање 144. Шта ако неко из немарности нешто изгуби

или из непажње нешто поквари?
Одговор: Онај ко је ствар покварио нека се осуди као
крадљивац светиње, а онај ко је изгуби као виновник крађе
светиње, будући да је све то принето на дар Господу и посвећено
Богу.

Питање 145. Шта ако неко сам употреби било који

прибор за посао, или га узме?
Одговор: Нека се осуди као дрзак и самовољан, будући да је
то посао онога коме је препуштен надзор и расподела.

245
 Питање 146. Шта ако због велике потребе настојатељ од
њега затражи прибор, а он почне да се расправља?
Одговор: Зар се онај ко је због љубави Христове себе и удове
своје препустио услузи других, може расправљати о прибору са
настојатељем који је задужен да се брине и о оруђу?

Питање 147. Шта ако неко због заузетости послом у

остави или у кухињи, или нечим другим, не успе да стигне на
правило појања Псалама и молитве? Зар тиме он не штети
души?
Одговор: Свако на свом послу врши своје обавезе, као уд у
телу. Стога, немарношћу према ономе за шта је одређен он себи
штети. Уколико, пак, помишља зло против заједничке користи, он
се излаже још већој опасности. Према томе, нека он у разуму
испуњава написано: Певајући и појући Господу у срцу своме (Еф.5,
19). Ако, пак, не успева да и телесно буде са осталима, нека се не
жалости, будући да извршава речено: Сваки у чему је призван у
ономе нека остане (1.Кор.7,24). Међутим, треба да смо сигурни да
се онај ко има могућност да изврши своју дужност благовремено и
буде узор другима, не изговара послом [због одсуствовања], на
саблазан осталима и на осуду за лењост.

Питање 148. Какву меру власти у управљању има онај

коме је поверено да надгледа оставу?
Одговор: У односу према ономе ко му је, након испитивања,
поверио снабдевање оставе, он треба да се сећа самог Господа, који
је рекао: Ја не могу ништа чинити сам од себе (Јн.5,30), а у односу
према онима о којима се стара, треба да има у виду потребе
свакога, будући да је написано: Даваше се свакоме према потреби
коју је имао (Дап.4,35). Тај закон нека буде заједнички свима који
су одређени за слична старања.

Питање 149. Каква је кривица управитеља који почне да

дела из лицемерја или из победољубивости?
Одговор: Апостол на једном месту налаже да се ништа не
чини по пристрасности (1.Тим.5,21), а на другом потврђује: Ако ли
неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве
Божије(1.Кор.11,16). Стога нека се он сматра туђим Цркви Божијој
док се не поправи. Уосталом, са великом опрезношћу треба

246
испитивати способност свакога. И тек тада треба поверавати
посао. На тај начин они који заповедају неће бити осуђени као
лоши управитељи душа и заповести Господњих услед тога што
налажу оно што не одговара [моћима других], нити ће они којима
се налаже обавеза бити осумњичени да у [послу] налазе изговор за
грех.

Питање 150. Шта ако он из немарности не да брату оно

што му је потребно?
Одговор: Суд је познат из речи Господњих: Идите од мене,
проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима
његовим. Јер, огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не
напојисте ме (Мт.25,41-42), и остало. Проклет био свако ко
немарно чини дело Господње (Јер.48,10).

Питање 151. Да ли је ономе ко служи дозвољено да

говори јаким гласом?
Одговор: Снагу гласа одређује потреба оних који слушају.
Стога, ако је глас слабији од потребног, биће неразговетан, тј.
сличан шапату, и заслужиће осуду. Ако је, пак, појачан преко
потребе, тј. ако онај ко слуша може да разуме и онога ко говори
тихо, он постаје „вика“, која је такође осуђена (Еф.4,31). 3аправо,
нас само глувоћа слушаоца приводи нужди да употребимо „вику“ и
тиме као да га тргнемо из сна. Јер, и о Господу се приповеда да је
говорио снажно, као што прича Јеванђелист: А Исус повика и рече:
Ко верује у мене, не верује у мене, него у Онога који ме је послао (Јн.
12,44).

Питање 152. [Дешава се] да се неко, обављајући редовну

службу у кухињи, премара преко мере, тако да по неколико
дана остаје неспособан за уобичајени посао. Да ли њему треба
наметати такву службу?
Одговор: Већ је речено да онај ко је добио власт да
распоређује послове треба да даје налоге који су у складу са
способношћу и снагама онога ко се одређује за рад, да сам не би
чуо: Онај који измишља напор као наредбу (Пс.93,20). Уосталом,
онај коме је наложено не треба да противречи, будући да
послушност треба да се простире до смрти.

247
 Питање 153. Како треба да користи предиво она која је
задужена за њега и како да надгледа оне које раде?
Одговор: Она мора да чува предиво као залог Божији. Рад,
пак, који је посебан за сваку сестру, треба да одређује без
победољубивости и пристрасности.

Питање 154. Дешава се да братије нема много и да је,

пошто помажу великом броју сестара, неопходно да се
међусобно раздвоје. Да ли је безбедно да се поделе,
разишавши се по различитим пословима?
Одговор: Ако је та приљежност потврђена заповешћу
Господњом, и ако се ради по Богу, сваки од трудбеника чини
богоугодно дело. Осим тога, и узајамно јединство се постиже тиме
што су сви једнодушни, имајући исту мисао и извршавајући оно
што рекао апостол: Јер, ако сам телом и одсутан, али сам духом са
вама (Кол.2,5).

Питање 155. Помажући болесницима у гостопримници,

ми смо научени да им прислужујемо са расположењем као да
служимо браћу Господњу. Како, пак, да се односимо према
ономе ко, прихватајући наше услуге, није такав?
Одговор: Господ је рекао: Јер, ко изврши вољу Оца мога који
је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,50). Онај,
пак, ко није такав, него, заправо, грешник достојан осуде: Сваки
који чини грех роб је греху (Јн.8,34), најпре треба да буде поучен од
настојатеља. Ако ли, пак, остаје у истим гресима, познат је суд
самог Господа, који је додао: А роб не остаје у кући (ст. 35), и
апостола, који је заповедио: Избаците злога између вас самих
(1.Кор.5, 13). На тај начин ће и они који прислужују бити
избављени од недоумице, и обезбеђени сви који живе заједно.

Питање 156. Да ли онога коме је поверено да нагледа

залихе или нешто слично, стално треба оставити на истом
месту или га треба смењивати?
Одговор: Уколико поштује захтев поретка и строгост
прописа, не треба га мењати. Боље речено, тада је то тешко и
неприлично. Ипак, неопходно је да он има сарадника, који помало
треба да се обучава за дужност надзорника, како, када се укаже
потреба за наследником, не бисмо доспели у тешкоћу због његовог

248
непостојања. Осим тога, ми смо често приморани да посао
препуштамо неспособном за дужност, због чега се нужно догађа да
се, услед неискуства, или крши строгост или нарушава долични
поредак.

Питање 157. Са каквим расположењем треба служити

Богу? И уопште, какво је то расположење?
Одговор: Добрим расположењем сматрам снажну,
неутољиву, чврсту и непромењиву жељу за богоугађањем. Оно се
усавршава разумним и сталним сагледавањем узвишености славе
Божије, благодарним помислима и непрестаним сећањем на добра
која нам је Бог даровао. Тиме у души настаје оно што је речено: И
љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и
свим умом својим (Мк.12,30), као што је било и са оним ко је
говорио: Као што јелен тражи изворе водне, тако душа моја
тражи тебе, Боже (Пс.31,2). Управо са таквим расположењем
треба служити Богу, испуњавајући оно што је рекао апостол: Ко ће
нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или
гоњење,или глад, или голотиња, или опасност, или мач, и остало
(Рим.8, 35).

Питање 158. Са каквим расположењем треба прихватати

казну?
Одговор: Као што доликује болеснику који се налази у
животној опасности и кога лечи отац и лекар. И ма колико горак и
мучан био начин лечења, он треба да га прихвата са потпуним
поверењем у љубав и искуство онога који кажњава, и са жељом за
излечењем.

Питање 159. Какав је онај ко се огорчује на онога ко га је

подвргнуо казни?
Одговор: Он није познао ни опасност греха, посебно у
односу према Богу, ни предност покајања. Осим тога, он није
поверовао ономе који је рекао: Онај ко воли приљежно кара
(Прич.24, 25), те је сам себе лишио користи коју је имао онај ко је
рекао: Нека ме кажњава праведник са милошћу и нека ме прекорева
(Пс.140, 5). Он штети братству својим присуством, расејавајући оне
који се подвизавају.

249
 Питање 160. Са каквим расположењем треба да служимо
братији?
Одговор: Тако што ћемо им служити као самом Господу,
који је рекао: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће,
мени учинисте (Мт.25,40). Уколико су и они којима се чини услуга
[верни], такво расположење се лакше стиче. Настојатељи треба да
се брижљиво старају о њима, како се не би покорили стомаку и
уживању, као телољупци, већ како би, као богољупци и
христољупци, кроз савршено трпљење, као праведни Јов, постали
похвала за Господа, на срамоту ђаволу.

Питање 161. Са каквим смирењем треба да прихватамо

услугу од брата?
Одговор: Њу треба да прихватамо као слуга од господара и
са смирењем које је показао апостол Петар када га је Господ
служио. На његовом примеру видимо и опасност којој се излажу
они који не прихватају услуге.

Питање 162. Какву љубав треба да имамо једни према

другима?
Одговор: Онакву какву је показао Господ и каквој је учио,
рекавши: Да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове
љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје
(Јн. 15,12-13). И ако већ треба полагати душу, утолико пре у
појединачним случајевима треба показати ревност према свачијој
користи, не обазирући се на људске дужности, него на циљ
богоугађања.
Питање 163. На који начин човек може стећи љубав
према ближњем?
Одговор: Он, најпре, треба да се боји осуде оних који крше
заповест самог Господа, који је рекао: А ко је непослушан Сину,
неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн.3,36).
Потом, он треба да жуди за вечним животом, будући да је заповест
Његова живот вечни (Јн.12,50). Прва, пак, и највећа заповест јесте:
Љуби Господа Бога свим срцем својим, и свим умом својим, и свом
снагом својом. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као
самога себе (Мт.22,37-39; Мк.12,30-31). Он, исто тако, треба да жели
да се уподоби Господу, који је рекао: Заповест нову дајем вам: да
љубите једни друге, као што ја вас љубих (Јн.13,34). Томе ће још

250
помоћи и следећа размишљања: ако нам је брат доброчинитељ, ми
смо му и по људски дужни љубав, какву држе и пагани, као што
Господ у Јеванђељу јасно говори: И ако љубите оне који вас љубе,
каква вам је хвала? Јер, и грешници љубе оне који њих љубе(Лк.6,32);
а ако нам је непријатељ, ми смо му опет дужни љубав, не само ради
заповести, него и због тога што нам чини добро у најважнијем,
уколико верујемо Господу који је рекао: Блажени сте када вас
срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве
речи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша
на небесима (Мт.5,11-12).

Питање 164. Шта значе речи: Не судите, и неће вам се

судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени (Лк.6,37)?
Одговор: Господ понекад каже: Не судите, и неће вам се
судити, а понекад заповеда: Праведан суд судите (Јн.7,24). Према
томе, Он нам не забрањује да судимо у потпуности, већ показује
разлику у суђењу. У вези, пак, чега треба судити, а у вези чега не,
јасно нам је предао апостол: у вези са оним што је препуштено
свачијој власти и није одређено у Писму, он каже – А ти, зашто
осуђујеш брата свога (Рим.14,10), и још – Стога да не осуђујемо
више један другога (ст. 13); у вези, пак, са оним што није угодно
Богу, изобличавајући оне који не осуђују, сам пресуђује и говори –
Јер, ја, одсутан телом но духом присутан, већ сам осудио као да
сам тамо, онога који је то тако учинио. У име Господа нашег Исуса
Христа кад се саберете ви и мој дух, са силом Господа нашега
Исуса Христа, да се такав преда сатани на мучење тела, да би се
дух спасaо у дан Господа Исуса (1.Кор.5,3-5). Према томе, не треба
да осуђујемо брата у вези са оним што зависи од наше власти, што
је често и непознато. И апостол о ономе што не знамо каже: Стога
не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, који ће и
осветлити оно што је сакривено у тами и објавити намере срца
(1.Кор.4,5). Међутим, штитити судове Божије јесте непобитна
неопходност, како се не би десило да, прећуткујући их, сами
искусимо гнев Божији. Уосталом, онај ко чини исто што и
окривљени нема смелости да осуди брата, будући да Господ
говори: Извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети
извадити трун из ока брата свога (Мт.7,5).

251
 Питање 165. Како човек да зна да ли је ревношћу
Божијом подстакнут против брата који греши, или се,
заправо, гневи на њега?
Одговор: 0 ревности Божијој се ради уколико он при сваком
греху у себи осећа оно што је написано: Ревност твоја ме изједе,
јер непријатељи моји заборавише речи твоје (Пс.118,139). Уосталом,
и овде је ради изграђивања вере неопходна разборита опрезност.
Уколико, пак, нема таквог расположења које подстиче душу,
делатност ће бити неправилна и циљ богопоштовања се неће
остварити.

Питање 166. Са каквим се расположењем треба

повиновати ономе ко подстиче на извршавање заповести?
Одговор: Треба се повиновати са расположењем које има
гладно дете кад чује да га хранитељка зове на обед, или које има
сваки човек, који иште да се прехрани, када чује онога ко му пружа
средства за живот. Тачније речено, његово расположење треба да
је још много снажније, с обзиром да је вечни живот много пречи од
садашњег. Јер, Господ каже да је заповест Божија живот
вечни(Јн.12,50). Оно, пак, што је јело у односу на хлеб, то је
извршавање у односу на заповести, као што опет каже сам Господ:
Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао (Јн.4,34), тј. Оца.

Питање 167. Каква треба да буде душа која је удостојена

да учествује у делу Божијем?
Одговор: Као што је била она која каже: Ко сам ја, Господе
мој, Господе, и шта је мој дом, те си ме заволео (2.Цар.7,18). Она
треба да испуњава оно што је написано: Захваљујући Богу и Оцу
који нас оспособи за удио у наследству светих у светлости, који
нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје
(Кол. 1,12-13).

Питање 168. Са каквим расположењем треба узимати

одећу и обућу, ма какве иначе биле?
Одговор: Ако су оне велике или мале за твоју висину, изнеси
своју потребу са дужном пристојношћу. А уколико ти се не
допадају због своје јефтиноће или стога што нису нове, сети се да
је Господ рекао: Посленик је достојан хране своје (Мт.10,10), а не и
свако други. Стога се запитај да ли си учинио нешто достојно

252
Господњих заповести или обећања. И тада већ не само да нећеш
тражити друго, него ће те и оно што ти је дато привести страху
који се јавља код оних који су примили више него што заслужују.
Јер, оно што је речено у вези са храном треба узети као правило и у
погледу сваке друге ствари која је потребна телу.

Питање 169. [Дешава се] да млађи брат добије налог да

нечему научи старијег по узрасту. Како он треба да се односи
према њему?
Одговор: Као онај који врши службу по заповести Владике
Бога. Он треба да има страх да не падне под осуду онога који је
рекао: Проклет био свако ко немарно чини дело Господње (Јер.48,
10), чувајући се да се не би погордио и упао у осуду ђавољу (1.Тим.З,
6).

Питање 170. Да ли треба једнаку пажњу поклањати и

ономе ко напредује више и ономе ко напредује мање?
Одговор: У вези са опроштајем грехова Господ је одредио:
Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се
мало опрашта малу љубав има (Лк.7,47). И апостол је у вези са
презвитерима одредио: Презвитери који су добре старешине
достојни су двоструке части, особито они који се труде у
проповедању и учењу (1.Тим.5,17). Сматрам да се тиме треба
управљати у свему сличном.

Питање 171. Како треба да се односимо према

незнатнијем који се вређа због указивања поштовања ономе
који је побожнији?
Одговор: Он је јасно осуђен за лукавство у јеванђелској
причи у којој Господ, онима који су се ражалостили због тога што
су други добили плату једнаку њиховој, каже: Зар је око твоје зло
што сам ја добар (Мт.20,15). Исти суд Божији о таквом човеку и
њему сличнима очигледан је и из речи пророка: Понижен је пред
њим лукави, док оне који се боје Господа слави (Пс.14,4).

253
 Питање 172. Са каквим страхом, са каквим уверењем и са
каквим расположењем треба да се причешћујемо Телом и
Крвљу Христовим?
Одговор: Страху нас учи апостол, говорећи: Јер, који
недостојно једе и пије, суд себи једе и пије(1.Кор.11,29). Уверење даје
вера у речи Господње: Ово је тело моје које се даје за вас; ово
чините за мој спомен (Лк.22,19), у сведочење Јована који је најпре
приказао славу Слова, а потом описао и начин Очовечења: И Слово
постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову,
славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн.1,14), и
у речи апостола: Будући у обличју Божијем,Он није сматрао за
отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши
обличје слуге, постао истоветан са људима, и изгледом се нађе као
човек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на
крсту (Фил.2,6-8). Поверовавши овим и сличним речима,
познавши узвишеност славе и задививши се преобиљу смирења и
послушности у томе што је Он, премда такав и тако велики, ради
нашег живота Оцу био послушан све до смрти, душа ће, мислим,
постићи расположење љубави према Богу и Оцу, који свога Сина не
поштеде, него га предаде за све нас (Рим.8,32), и према
Јединородном Сину Његовом, који беше послушан до смрти ради
нашега избављења и спасења. Она ће, на тај начин, бити у стању да
схвати и апостола који, као правило добре савести за оне који су
исправни, наводи: Јер, нас љубав Христова обузима па овако
мислимо: да ако један за све умре, то сви умреше; и Он за све умре,
да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умре и
васкрсе(2.Кор.5,14-15). Такво расположење и такву готовост треба
да има онај који се причешћује Хлебом.

Питање 173. Да ли треба да буде икаквих разговора за

време кућног појања Псалама?
Одговор: Не треба, изузев међу онима којима је препуштено
старање о поретку и брига о домаћим пословима. И они треба да
разговарају само у случају велике потребе, уз сву пажљивост, са
дужним поштовањем места, пристојности и одмерености,
избегавајући саблазан. Сви остали треба да ћуте. За време
разговора и онај коме је поверено да поучава треба да заћути ако се
открије другоме (1.Кор.14,30). Није ли неопходно, утолико пре, да
већина ћути за време појања Псалама?

254
 Питање 174. Како човек може са унутрашњом склоношћу
и чежњом да извршава заповести Господње?
Одговор: Искуство пријатног и корисног и његово
очекивање у души природно рађа склоност и жељу. У ономе, дакле,
ко омрзи и згади се на неправду (Пс.118,163), ко се очисти од сваког
греха од кога душа запада у лењост и немарност према захтевима
Божијим (као што тело у болести пати од недостатка жеље за
храном и од одвратности према њој), ко се непобитно увери да је
заповестБожија живот вечни (Јн,12,50) и да су сва обећања онима
који их поштују истинита – настаје расположење онога ко је рекао:
Судови су Господњи истинити, праведни сви заједно: бољи су од
злата и драгог камења, и слађи од меда и саћа. И слуга твој их
чува, јер се у њиховом чувању налази велика награда(Пс.18,10-12).

Питање 175. По чему се види да неко воли брата по

заповести Господњој, и по чему се показује онај ко га не воли
тако?
Одговор: Љубав има две значајне особине: туговати и
патити због тога што вољени трпи штету, а исто тако радовати се и
старати се за његову корист. Стога је блажен онај ко плаче због
онога ко греши и ко се тиме излаже страшној опасности, као и онај
ко се радује због онога ко поступа добро и који ће, као што је
написано, тиме стећи неупоредиви добитак. И апостол Павле
сведочи, говорећи: Ако страда један уд, са њим страдају сви удови,
без сумње према закону љубави у Христу, а ако ли с еједан уд
прославља, са њим се радују сви удови (1.Кор. 12,26). Ко, пак, није
тако расположен, очигледно не воли брата.

Питање 176. Које непријатеље треба да волимо по

заповести? И како да волимо непријатеље: чинећи им добро
или и самим расположењем? И да ли је то могуће?
Одговор: Непријатељу је својствено да шкоди и смишља зло.
Стога свако ко другоме чини било какву штету може да буде
назван непријатељем, а нарочито грешник. Јер, колико је у његовој
моћи, он на различите начине наноси штету и смишља зло против
свакога ко живи или се среће са њим. Стога, будући да је човек
сачињен од душе и тела, ми треба да такве волимо како по души
(изобличавајући их, саветујући их и на сваки начин доводећи до

255
обраћења), тако и по телу (чинећи им добро према њиховој
животној потреби). Да се, пак, љубав састоји у расположењу,
свакоме је јасно. Саму, пак, могућност показао је и посведочио
Господ, објављујући љубав Оца и своју сопствену у послушности до
смрти (Фил.2,8) непријатеља ради, а не ради пријатеља, као што
сведочи апостол, говорећи: Али Бог показује своју љубав према
нама, јер још док бејасмо грешници, Христос умре за нас (Рим.5,8).
Он и нас поучава истоме, говорећи: Угледајте се, дакле, на Бога,
као деца вољена. И живите у љубави као што је и Христос нас
љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу(Еф.5,1-2). А
Благи и Праведни не би тако нешто наложио да није уједно
подарио и способност. И Он је објаснио да нам је таква способност
нужно дата у самој природи. И звери по природи воле
доброчинитеље. Најзад, да ли нам пријатељ чини толика
доброчинства колика непријатељи, који нам доносе блаженство од
Господа, који је рекао: Блажени сте када вас срамоте и прогоне и
лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте
се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима (Мт.5,11-12)?

Питање 177. Како јаки треба да носе слабости слабих

(Рим. 15,1)?
Одговор: „Носити“ значи узети и излечити, по написаноме:
Он немоћи наше узе и болести понесе(Мт.8,17; Ис.53,4). Дакле, Он
их не узима на себе, лечи оне који пате. И овде треба
подразумевати исти начин и начело покајања којим се, уз старање
јачих лече слабији.

Питање 178. Шта значи: Носите бремена један другога

(Гал. 6,2)? Поступајући тако, какав ћемо „закон“ испунити?
Одговор: [Одговор] је исти као код претходног [питања]. Јер,
грех је терет који душу вуче на дно ада. Управо њега узимамо један
другоме и скидамо један са другога, доводећи грешнике до
преобраћења. А реч „носити“, уместо речи „узети“ уобичајено
користе и овдашњи становници, као што сам често слушао од
многих. Тако чинећи, испунићемо „закон“ Христа, који је рекао:
Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике на покајање
(Лк. 5,32). Он је нама прописао као закон: Ако ли ти згреши брат

256
твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша добио си брата свога
(Мт. 18,15).

Питање 179. Како неко може без љубави задобити веру

која горе премешта, којом раздаје све имање сиромасима или
којом тело своје предаје да се сажеже (1.Кор.13,2-3)?
Одговор: [О њима] је Господ рекао: Они [сва дела своја] чине
да би их људи видели (Мт.6,1). И онима који су говорили: Господе,
Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом
демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили (Мт.7,22),
Господ каже: Не познајем вас откуда сте (Лк.13,27), не стога што су
лагали, него зато што су злоупотребљавали благодат Божију према
сопственим прохтевима (што је туђе љубави према Богу). Уколико
се тога сетимо, без тешкоћа ћемо разумети оно што је речено. А
није ни мало необично да обдареност Божију или дар добије и
недостојни, будући да Бог, у време благости и дуготрпељивости,
својим сунцем обасјава и зле и добре (Мт.5,45). Често се то догађа
ради користи онога ко прима дар (не би ли се, постидевши се
доброте Божије, преокренуо на старање о угађању Њему), или ради
других, као што је рекао апостол: Једни, додуше, из зависти и свађе
проповедају Христа, а други од добре воље (Фил.1,15). Томе он
нешто касније придодаје: Било како му драго, притворно или
истински, Христос се проповеда; и томе се радујем (18).

Питање 180. Са каквим расположењем и пажњом треба

да слушамо оно што нам се чита за време узимања хране?
Одговор: Са много већим задовољством од онога са којим
једемо и пијемо, како би се показало да ум не брине о телесним
задовољствима, већ се више радује речима Господњим, сагласно
расположењу онога ко је рекао: [Одлуке Господње] су слађе од
меда и саћа (Пс.18.11).

Питање 181. [Дешава се] да су братства близу једно

другоме и да је једно сиромашно, а друго слабо расположено
за општење. Какво расположење братство које је сиромашно
треба да гаји према братству које избегава да помаже?
Одговор: Зар ће они који су љубављу Христовом научени да
и душу своју полажу једни за друге, бити тврдице у ономе што је
неопходно телу, заборавивши Онога који је рекао: Огладнех, и не

257
дадосте ми да једем (Мт.25,42-43) и остало? Међутим, ако се то и
догоди, сиромашни треба да имају дуготрпљење, угледајући се на
Лазара, у убеђењу да ће утеху добити у будућем веку.

Питање 182. По којим се плодовима може распознати

онај ко брата који греши прекорева из сажаљења?
Одговор: Он се може распознати, најпре, по посебним
знацима сажаљења, према ономе што је рекао апостол: И ако
страда један уд, с њим страдају сви удови (1.Кор.12,26), и: Ко
ослаби, а да и ја не ослабим (2.Кор.11,29). Осим тога, он се може
распознати и по једнакој скрушености због сваког греха и по
једнакој тузи и плачу због свих који греше, било против њега, било
против другога. Најзад, може се препознати и по томе што,
прекоревајући, не нарушава начин који нам предао Господ.

Питање 183. [Дешава се] да се они који живе у братству

међусобно посвађају између себе. Да ли је безбедно са
таквима имати општење ради љубави?
Одговор: Господ је рекао: Дај, Оче, да као што смо ја и ти
једно, да и они у нама једно буду (Јн.17,22). И апостол говори:
Једнодушни, једномислени (Фил.2,2), а и Дела приповедају да у
народу који поверова беше једно срце и једна душа (Дап.4,32). Према
томе, они који се свађају јесу туђи ономе што је речено. Уколико је
разумна, љубав испуњава оно што је речено: А ко га љуби,
прекорева га за времена(Прич.13,24). А уколико је неразумна, она,
ма каква била, није похвална, будући да је Господ рекао: Који љуби
оца или матер већма него мене, нцје мене достојан (Мт. 10,37).

Питање 184. Како ће човек успети да, при поучавању и

прекоревању, не само говори умешно, него и сачува потребно
расположење и према Богу и према ономе коме говори?
Одговор: Уколико се буде сећао апостола који каже: Тако да
нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни
Божијих (1.Кор.4,1), он се знањем неће користити власно, него као
да служи Богу, старајући се о душама које су искупљене крвљу
Христовом, са страхом и трепетом пред Богом, по примеру онога
који је рекао: Тако говоримо, а не као они који угађају људима, него
Богу који испитује срца наша (1.Сол.2,4), и са расположењем и
саучешћем према онима који слушају, испуњавајући речено:

258
Бејасмо благи међу вама као дојиља када негује своју децу. Тако смо
чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само Јеванђеље
Божије него и душе наше (ст. 7-8).

Питање 185. [Дешава се] да се неко радује видећи да су

слушаоци дирнути његовом беседом. На основу чега ће он
препознати да ли се радује из доброг расположења или из
неке страсти?
Одговор: Ако се он радује само због похвала, очигледно је да
га покреће страст. Уколико се, пак, напре развесели, приметивши
код оних који га хвале схватање онога што су чули (што побуђује
на наду у повињавање), а затим се, после брижљиве процене
користи или обрадује (пронашавши код њих добра дела), или
растужи (запазивши да се ничим нису окористили), нека
заблагодари Богу због тога што се удостојио да буде покретан
богољубљем и братољубљем, не тражећи своју славу, него славу
Божију и назидавање браће.

Питање 186. Ми смо научени да имамо љубав којом смо

спремни и душу да положимо за пријатеље. Стога желимо да
сазнамо за какве пријатеље треба то да чинимо?
Одговор: Природно је да расположење и начин тог подвига
могу бити различити. Јер, често је ради грешних потребно
предузимати једно, а ради праведних тежити другоме. Уосталом,
љубав до смрти треба да указујемо без икакве разлике – и према
праведнима и према грешнима. Јер, речено је: Али Бог показује
своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници, Христос
умре за нас(Рим.5,8). У односу, пак, на светитеље апостол каже:
Бејасмо благи међу вама као дојиља када негује своју децу. Тако смо
чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само Јеванђеље
Божије него и душе наше, зато што нам бејасте омиљели
(1.Сол.2,7-8).

Питање 187. Да ли треба да примамо нешто од своје

родбине по телу?
Одговор: Родбина је обавезна да онима који прилазе
Господу преда све што им следује и да ништа не одузме, да не би
била осуђена за крађу светиње. Међутим, трошење онога што им је
припало по личном нахођењу и за њих саме често постаје узрок

259
превазношења, и за сиромашне, који ступају у исти живот – повод
за тугу. Стога и долази до појаве због које апостол окривљује
Коринћане, рекавши: Срамотите оне који немају (1.Кор.11,22).
Они, дакле, треба да доносе [дарове] ономе коме је, као поузданом
и способном да разумно управља, поверено старање о помесним
Црквама, угледајући се на оне о којима се у Делима приповеда да
полагаху пред ноге апостолима (Дап.4,35). Управљање таквим
стварима није посао свих, него оних који су изабрани после
провере. Стога нека и оно што они дају по свом нахођењу
расподели онај који је изабран.

Питање 188. Како да сусрећемо наше раније пријатеље

или рођаке приликом њихове посете?
Одговор: Онако како је показао и поучио Господ, када су га
обавестили: Мати твоја и браћа твоја стоје напољу, и хоће да те
виде (Лк.8,20). Јер, Он је онима који су га обавестили са прекором
одговорио, рекавши: Ко је мати моја, и ко су браћа моја? Јер, ко
изврши вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра
и мати(Мт.12,48;50).

Питање 189. Да ли их, међутим, треба слушати ако почну

да нас наговарају да нас одведу кући?
Одговор: Ако нас зову ради поучавања у вери, нека онај ко је
способан, после провере, буде послан. А ако ли нас зову ради
извршавања људских дужности, треба чути шта Господ каже ономе
ко је рекао: Допусти ми да одем и опростим се са домаћима
својим, тј.: Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире
назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9,61-62). И кад је
таквом суду подвргнут онај ко је само намеравао да се „опрости“,
шта тек да се каже о ономе ко [учини дело]?

Питање 190. Да ли треба жалити сроднике по телу,

желећи њихово спасење?
Одговор: Онај ко је рођен од Духа, по речи Господњој (Јн.З,
8), и ко је стекао власт да постане чедо Божије (Јн.1,12), стиди се
сродства по телу, док својим признаје блиске по вери, као што је
посведочио Господ, говорећи: Мати моја и браћа моја они су који
слушају реч Божију и извршују је(Лк.8,21). Такав човек треба да
жали све који су се удаљили од Господа – и сроднике по телу и све

260
остале. Онај, пак, ко је према њима нешто пристраснији, и ко
мисли да своју пристрасност оправда преко апостола, који каже:
Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју,
сроднике моје по телу (Рим.9,3), нека из онога што следи схвати да
апостол не поштује телесно сродство, него Израиљ и преимућства
која му је дао Бог. Јер, апостол не поштује Израиљце зато што су му
били сродници, већ сроднике поштује зато што су били Израиљци.
Будући да их је Бог удостојио тако многих и великих
преимућстава, будући да је њихово било усиновљење и слава,
њихов закон и богослужење, будући да су имали завете и обећања,
будући да су њихови били оци, будући да је од њих и Христос по
телу (ст. 4-5), он високо цени и њихово спасење, не обазирући се
на сродство, него на Очовечење Господа ради њих, и на Његову
реч: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт.
15,24).

Питање 191. Ко је кротки (Мт.5,5)?

Одговор: Онај ко не мења мишљење о ономе што је
неопходно за богоугађање.

Питање 191. Шта значи „жалост по Богу“, а шта „жалост

овога света“ (2.Кор.7,10)?
Одговор: „Жалост по Богу“ постоји тамо где је човек тужан
због тога што је занемарена заповест Божија, као што је написано:
Обузима ме жалост због грешника који остављају закон твој
(Пс.118,53). „Жалост овога света“, пак, чини да се човек растужи
ради нечег људског и цењеног у свету.

Питање 193. Каква је „радост у Господу“ (Фил.З,1)? И

после којих дела треба да се радујемо?
Одговор: Радовање због онога што се чини по заповести
Господњој у славу Божију јесте радост у Господу. Стога, када
извршавамо заповести Господње, или нешто подносимо због
имена Господњег, треба да се радујемо и да се радујемо међусобно.

Питање 194. Каквим плачем треба да плачемо да бисмо

се удостојили блаженства (Мт.5,4)?
Одговор: Ово питање је садржано у питању о жалости „по
Богу“. Такав плач имамо када плачемо због грехова или због

261
увреде Бога (будући да човек преступањем закона вређа Бога –
Рим.2,23), или због опасног положаја оних који пребивају у греху
(с обзиром да је речено: Погинуће душа која згреши – Јез.18,4), чиме
се угледамо на онога који је рекао: Плаках за многима који су пре
грешили(2.Кор.12,21).

Питање 195. Када човек све чини у славу Божију?

Одговор: Када све чини ради Бога, по заповести Божијој и
када се ни у чему не обазире на хвале људске, него се у свему сећа
Господа који је рекао: Тако да се светли светлост ваша пред
људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на
небесима (Мт.5,16).

Питање 196. Како да човек једе и пије у славу Божију?

Одговор: Он ће то чинити када се буде сећао
Доброчинитеља и када му и душевно расположење и телесни
положај буду сведочили да не обедује безбрижно, него као да га
Бог посматра, те када му сврха узимања хране не буде била
уживање (као код слуге стомака), него спремност за дела која се
извршавају по заповести Христовој (као код делатеља Божијег).

Питање 197. Како десница успева да је не зна левица?

Одговор: Ум који се нерасејано и са усиљеном жељом да
угоди Богу подвизава по правилу, користи сва средства да не
скрене од оног што је обавезно. Тада он не мисли ни на шта друго
и ни на какав други уд, осим на онај који му служи за сврху која је
замишљена, као што занатлија у сваком послу усредсређује мисао
само на оруђе које му је корисно.
Питање 198. Шта је смиреноумље и како да га стекнемо?
Одговор: По одређењу апостола, смиреноумље се састоји у
томе да све сматрамо већим од себе (Рим.12,10). Оно се задобија
уколико се човек, најпре, сећа заповести Господа који говори:
Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт.11,29),
као што Господ у много случајева и на много начина показује и
поучава, те уколико верује Његовом обећању: Који себе понизује
узвисиће се(Лк.14,11). Он у сваком делу и непрекидно треба да се
стара око упражњавања у смиреноумљу и да се обучава у њему. На
тај начин, уз непрестану обуку, он ће коначно бити способан да
стекне навику у смиреноумљу, као што се обично догађа и код

262
заната. Исти начин се користи за задобијање и сваке врлине која
се захтева по заповести Господа нашега Исуса Христа.

Питање 199. Како је могуће у себи пробудити ревност за

вршење заповести Господњих, која се ни на опасности не
обазире?
Одговор: Она се буди, најпре, тако што се сећамо да је сам
Господ нас ради био послушан Оцу и то до смрти (Фил.2,8);
затим, тако што схватамо силу заповести, тј. да је она, као што је
написано, живот вечни (Јн.12,50); и најзад, тако што верујемо
Господу који је рекао: Јер, ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је,
а ко изгуби душу своју мене ради и Јеванђеља онај ће је сачувати
(Мр.8,35).

Питање 200. Како они који су раније почели да се труде

на делу Божијем могу бити корисни за новопридошле?
Одговор: Ако су снажнога тела, они ће доносити корист
примером марљивог старања, представљајући узор сваког доброг
дела, а ако су слаби – душевним стањем због кога се и на лицу, и у
сваком покрету одражава чврсто уверење у надгледање Божије (над
свим) и у свудаприсуство Господње, а такође и особинама љубави,
које наброја апостол: Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не
завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што је
непристојно, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не
радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се
нада, све трпи. Љубав никад не престаје (1.Кор.13,4-8). Јер, све се то
може испунити и слабим телом.

Питање 201. Како постићи нерасејану молитву?

Одговор: Она ће се постићи преко непобитног уверења да
нам је Бог пред очима. Онај који пред собом види начелника или
настојатеља и разговара са њим, не окреће свој поглед. Утолико
пре ће онај ко се моли Богу свој ум држати неодвојивим од Онога
ко испитује срца и унутрашњости, испуњавајући написано:
Подижући свете руке без гнева и двоумљења (1.Тим.2,8).

Питање 202. Да ли је могуће постићи усредсређеност у

свему и у свако доба? И како се то постиже?

263
 Одговор: Да је то постигнуће могуће, показује онај ко је
рекао: Очи су ми свагда управљене ка Господу(Пс.24,15), и: Свагда
пред собом видим Господа: Он ми је с десне стране да не посрнем
(Пс,15,8). Како је, пак, то могуће, речено је раније. Души, наиме, не
треба остављати времена у коме би била без размишљања о Богу и
Божијим делима и даровима, а исто тако без исповедања и
захвалности на свему.

Питање 203. Да ли се истом мером оцењује свако дело

које се врши по заповести Господњој, или један добија више,
а други мање?
Одговор: Да не важи иста мера за свако дело, него се
једноме и поверава и препушта више, а другоме мање, види се из
речи Господа, који на једном месту каже: А посијано на доброј
земљи, то је који слуша реч и разуме, који, дакле, и род рађа, и
доноси један по сто, а један по шездесет, а један по тридесет
(Мт.13, 23). Исто се односи и на оне који су добили „кесе сребра“
(Лк.19, 13). На другом месту [Он додаје]: И једноме даде пет
таланата, а другоме два, а трећему један (Мт.25,15).

Питање 204. Како се човек удостојава да постане

причесник Светог Духа?
Одговор: Господ наш Исус Христос нас је то научио,
рекавши: Ако ме љубите, заповести моје држите, и ја ћу умолити
Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек, Духа
Истине, кога свет не може примити (Јн.14,15-17). Стога, све док не
будемо држали све заповести Господње и све док Господ о нама не
посведочи: Нисте од света овога (Јн.15,19), ми не треба да очекујмо
да се удостојимо Духа Светога.
Питање 205. Ко су „сиромашни духом“ (Мт.5,3)?
Одговор: Господ на једном месту каже: Речи које вам ја
говорим дух су и живот су (Јн.6,63), а на другом: Дух Свети ће вас
научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн.14,26). Јер,
речено је: Он неће говорити од себе (Јн.16,13). Стога су сиромашни
духом они који су осиромашили једино због учења Господа, који је
рекао: Иди, продај све што имаш и подај сиромасима (Мт.19,21;
Лк.18,22). Блаженству, пак, није туђ ни онај ко, слично Лазару,
сиромаштво, које га је снашло на било који начин, прихвати по
вољи Божијој.

264
 Питање 206. Господ заповеда да се не бринемо о томе
шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се
оденути (Мт.6, 31). Докле сеже ова заповест и како се
испуњава?
Одговор: Ова заповест, као и свака уосталом, простире се
све до смрти, будући да је и Господ био послушан и то до смрти
(Фил.2,8). Она се, пак, испуњава уздањем у Бога. Јер, забранивши
бригу, Господ допуњује обећање, говорећи: А зна и Отац ваш шта
вам треба пре него што затражите од Њега (Мт.6,32). Такав је био
и апостол, који каже: Осуду на смрт доживесмо, да се не бисмо
уздали у себе него у Бога који подиже мртве (2.Кор,1,9). Он је,
наиме, по душевној одлучности и спремности свакодневно умирао,
премда га је благонаклоност Божија чувала. Стога је он смело
говорио: Као они који умиру, а ево живимо (ст. 6,9). Таквој
одлучности доприноси пламена ревност и неутољива жудња за
заповестима Господњим. Онај ко поседује такву жељу нема када да
се расејава старањем о телесним потребама.

Питање 207. Зар није сувишно радити, будући да не

треба бринути о неопходном за живот и да постоји друга
заповест Господња, која каже: Трудите се не за јело које
пролази (Јн.6,27)?
Одговор: Сам Господ је и на том и на другом месту објаснио
своју заповест. Забранивши да се иште оно што је неопходно за
живот, рекавши: Не тражите шта ћете јести, или шта ћете пити,
јер све ово незнабошци света ишту, Он је тамо додао заповест: Него
иштите најпре Царство Божије и правду његову (Мт.6, 25; 32-33).
Како, пак, треба да га иштемо, Он је открио преко оних који су га
достојни. Забранивши, пак, да се трудимо за јело које пролази, Он
је овде поучио да се трудимо за јело које остаје за живот вечни.
Какво је то, опет, јело, Он је сам објавио на другом месту, рекавши:
Јело је моје да вршим вољу Оца који ме је послао (Јн.4,34). Уколико
се, пак, воља Божија састоји у томе да се гладни нахрани, жедни
напоји, наги одене и остало, потпуно је неопходно да се угледамо
на апостола, који каже: Све вам показах да се тако ваља трудити и
помагати немоћнима (Дап.20,35), и повиновати се његовом учењу:
Него боље нека се човек труди да ради својим рукама оно што је
добро да би имао давати ономе коме је потребно (Еф.4,28). Господ

265
нам је, дакле, тако предао у Јеванђељу и преко апостола. Стога је
очигледно да је трудити се или радити себе ради апсолутно
забрањено, док је трудити се и радити због потреба ближњега, по
заповести Господњој, неопходно утолико више уколико Господ
старање за онога ко се Њему посветио прима као старање о самом
себи и уколико за њега обећава Царство небеско.

Питање 208. Да ли је уопште добро упражњавати

ћутање?
Одговор: Добро од ћутања се процењује према времену и
према особи, као што нас поучава богонадахнуто Писмо. Према
времену се процењује када се, на пример, каже: Стога ће
разборити ћутати у то време, јер је зло (Ам.5,13), и још:
Обуздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном(Пс.38,2).
Према особи, пак, оно се процењује када, на пример, апостол
пише: Ако ли се открије другоме који седи, први нека ућути
(1.Кор.14,30), и још: Жене ваше у Црквама да ћуте (ст. 34). Понекад
је, пак, неуздржљивима у говору и неспособним да поштују
правило: Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само
добра за изграђивање онога што је потребно (Еф.4,29), неопходно
потпуно ћутање, све док се не излече од своје слабости –
брзоплетости у говору, и не буду у стању да на време препознају
када, шта и како треба говорити како би се, као што је написано,
донела благодат онима који слушају (Еф.4,29).

Питање 209. Како можемо стећи страх од судова

Божијих?
Одговор: Очекивање свега што је опасно природно рађа
страх. Тако се плашимо и звери и кнезова, очекујући да од њих
доживимо нешто лоше. Према томе, онај ко поверује да су
Господње опомене истините и да ће их искусити на најужаснији и
најболнији начин, стећи ће страх од судова Божијих.

Питање 210. Шта означава „пристојно одело“, које

помиње апостол (1.Тим.2,9)?
Одговор: Оно означава употребу одеће која пристоји правој
сврси, прилагођеној захтевима времена, места, особе и потребе.
Јер, разум не допушта исто одело за време зиме и за време лета, и
једнаку одећу за онога који ради и онога који се одмара, за онога

266
који служи и за онога који је служен, за ратника и простога човека,
или за мушкарца и за жену.

Питање 211. Која је мера љубави према Богу?

Одговор: Та мера се састоји у непрестаном напрезању душе
(које превазилази њене снаге) да испуни вољу Божију, у циљу и са
жељом славе Божије.

Питање 212. Како се стиче љубав према Богу?

Одговор: Она се стиче уколико се савесно и са
благодарношћу односимо према Божијим доброчинствима.
Слично примећујемо и код бесловесних [животиња]. Јер, ми
видимо да пси воле само онога ко им даје хлеба. То сазнајемо и из
онога што је прекорно речено код пророка Исаије: Синове родих и
подигох, али се одвргоше од мене. Во познаје господара свога и
магарац јасле господара свога, а Израиљ ме не позна, и народ ме не
разумеде (Ис.1,2-3). Код вола и магарца се од доброчинства оног ко
их храни сама од себе рађа љубав. Зар се и у нама неће родити
љубав према Богу, уколико са добрим осећањем и захвалношћу
прихватамо доброчинства? Јер, у здравој души се по природи и без
поучавања рађа слично расположење због тако великих
доброчинстава Божијих.

Питање 213. Који су знаци љубави према Богу?

Одговор: Сам Господ нас је томе поучио, рекавши: Ако ме
љубите, заповести моје држите (Јн.14,15).

Питање 214. По чему се међусобно разликују

милостивост и благост?
Одговор: Давид је на једном месту рекао: Милостив је
Господ према свима (Пс.144,9), и: Милостив је човек који показује
самилост и даје на зајам (Пс.111,5). На другом месту је, пак, рекао:
Поступи благо Господе, према благима (Пс. 124,4), и Јеремија каже:
Благ је Господ онима који га чекају (Пл.Јер.3,25). Стога ми се чини
да је милостивост општија у смислу што чини доброчинство
свакоме ко има потребу, док је благост ограниченија и у
доброчинствима се држи закона правде.

Питање 215. Ко је миротворац кога Господ ублажава

267
(Мт. 5,9)?
Одговор: Он је сарадник Господњи, по речи апостола, који
каже: Уместо Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас:
Молимо у име Христово – помирите се са Богом (2.Кор.5,20), и
још: Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир у Богу кроз Господа
нашег Исуса Христа (Рим.5,1). Јер, мир другачијих својстава Господ
одбацује, говорећи: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не
дајем вам га као што свет даје (Јн. 14,27).

Питање 216. У чему треба да се обратимо и постанемо као

деца (Мт.18,3)?
Одговор: Томе нас поучава исто место из Јеванђеља,
објашњавајући због чега је то речено. Заправо, ради се о томе да не
треба тражити првенство, него знати равночасност природе и
волети га у односу према онима који су, како може изгледати, по
нечему нижи. Јер, таква су у међусобним односима и деца, која још
нису навикла на исквареност оних који са њима опште.

Питање 217. Како да примимо Царство Божије „као дете“

(Мт.18,5)?
Одговор: Тако што ћемо у односу према учењу Господњем
бити као „дете“ које не противречи и не оправдава се пред
учитељима, него верно и послушно прихвата поуке.

Питање 218. Какво разумевање треба да за себе тражимо

од Бога и како га се можемо удостојити?
Одговор: О томе разумевању сазнајемо од самог Бога преко
пророка, који каже: Нека се мудри не хвали својом мудрошћу, ни
јаки својом снагом, ни богати својим богатством. Него ко се хвали,
нека се хвали тиме што разуме и познаје Господа (Јер.9,23-24). И
апостол каже: Него схватите шта је воља Господња (Еф.5,17). Тог
разумевања се можемо удостојити уколико испунимо оно што је
написано: Почините и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11), и ако
поверујемо да је истинита свака реч Божија. Јер, речено је: Ако не
верујете, нећете ни разумети (Ис.7,9).

Питање 219. [Дешава се] да нам неко учини

доброчинство. Како ћемо уједно и Господу одати дужну чисту

268
и целовиту благодарност и доброчинитељу разумно показати
захвалност, ни мало не умањујући, нити прелазећи меру?
Одговор: То ћемо учини уколико будемо тврдо веровали да
је Бог начелник и савршитељ сваког добра, а онај ко нам је учинио
– слуга Божијег доброчинства.

Питање 220. Да ли треба свакоме ко пожели дозволити

сусрет са сестрама? Или, ко, када и како треба да се виђа са
сестрама?
Одговор: О томе је говорено у Опширним правилима, тј. да
се чак ни мушкарци не могу једноставно сусретати по својој вољи и
случајно. То може само онај ко се, после провере, покаже способан
да пружи корист и да сам стекне корист. Онај, пак, ко се сећа
Господа који је рекао: За сваку празну реч коју рекну људи ће дати
одговор у дан Суда (Мт.12,36), плашиће се суда за свако дело и
послушаће апостола који каже: Ако, дакле, једете, ако ли пијете,
ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор.10,31),
и на другом месту: Све нека буде на изграђивање (14,26). Он себи
неће дозволити да учини било шта испразно или бескорисно. У
вези, пак, са тим ко, како и када треба да има сусрет, треба водити
рачуна о времену, месту и особи како се не би појавило никакво
ружно подозрење, већ сви били сачувани од саблазни и сусрет
послужио за изграђивање вере. Ни Писмо не дозвољава сусрете
насамо, будући да је речено: Боље је двојици, него једноме. И уједно,
двојица су поузданија. Тешко, пак, једноме, јер ако падне, нема ко
да га подигне(Проп.4,9-10).

Питање 221. Господ нас учи да се молимо да не паднемо у

искушење (Лк.22,40). Да ли треба да се молимо да не падамо
ни у телесну патњу? И како треба да је подноси онај ко упадне
у њу?
Одговор: Господ није разликовао особину искушења, него је
уопште заповедио: Молите се да не паднете у искушење. Онај ко
доспе у искушење треба да моли од Господа да са искушењем

269
учини крај, како би могао поднети (1.Кор.10,13), и да би се на њему
испунило: Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт.24,13).

Питање 222. Ко је „супарник“ свакоме од нас и како да се

миримо са њим (Мт.5,25)?
Одговор: Овде Господ назива супарником у правом смислу
онога ко намерава да одузме нешто од оног што нам припада. А са
њим ћемо се помирити уколико сачувамо заповест Господа, који је
рекао: И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај
му и хаљину (Мт.5,40). Тако треба поступати и у свакој ствари.

Питање 223. Господ је рекао: А ти када постиш, намажи

главу своју, и лице своје умиј: да те не виде људи где постиш
(Мт.6, 17-18). Шта, пак, да ради онај ко жели да пости из
некаквог разлога који је угодан Богу (што су и светитељи
често чинили), али га људи, и против његове воље виде?
Одговор: Ова заповест се тиче оних који настоје да
извршавају заповест Божију да би их људи видели и да би
задовољили страст човекоугађања, Јер, Господ је сам објавио да се
[испуњавање] заповести у славу Божију по природи не може
сакрити од оних који воле Бога: Не може се град сакрити кад на
гори стоји, нити се ужиже светиљка и меће под суд, и остало
(Мт.5,14-15).

Питање 224. Догађа ли се и сада да неки раде од првога

часа, а други од једанаестога (Мт.20,1-16)? И на кога се то
заправо односи?
Одговор: То свима може да буде врло јасно из онога што се
приповеда у богонадахнутом Писму. Многи су, по сведочењу
апостола, из детињства изучили Свештене списе (2.Тим.З,15), а
многи су, попут Корнилија (Дап.10), исправно искористили
природне подстицаје. Међутим, због недостатка учитеља споро се
постиже савршенство у познању. Јер, речено је: Како ли ће
поверовати, ако не чују (Рим.10,14). Стога ће Господ онима који се,
попут Корнилија, не баве ничим лошим, него желе савршенство и
искрено показују врлине (које су у стању да изврше и које познају),
даровати исто што и Корнилију, не узимајући им за зло претходно
време неделатности (будући да, као што сам рекао, за њу нису

270
били криви), и задовољавајући се жељом која се појавила у
каснијој ревности и делима која су до краја брижљиво обавили.

Питање 225. Господ је рекао: Јер, где су два или три

сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима(Мт.18,20). Како се
ми можемо тога удостојити?
Одговор: Они који се окупљају у нечије име, без сумње,
треба да знају намеру онога ко их је окупио и да се спреме у складу
са тиме, како би обрели благодат да му угоде, и како не би били
оптужени за злонамерност или немарност. Они које је неко позове
на жетву чине припреме које су саобразне намераваном послу, а
они које је неко позвао са циљем да зида кућу чине припреме за
градњу куће. Тако и ми, које је Господ позвао, треба да се сећамо
онога што каже апостол: Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да
се владате достојно звања на које сте позвани, са сваком
смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један
другога у љубави, старајући се да чувате јединство Духа свезом
мира. Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду
звања свога (Еф.4,1-4). То нам још јасније представља Господ, у
једном обећању рекавши све: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и
Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се
настанити (Јн. 14,23). Према томе, као што се у њега настањују
због испуњавања заповести, тако и Господ пребива међу двојицом,
или тројицом, уколико се управљају према Његовој вољи. А они
који се окупљају недостојно „звања“ и против воље Господње, чуће:
А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим
(Лк.6,46), па макар се и чинило да су се окупили заједно у Његово
име.

Питање 226. Апостол каже: Кад нас грде, благосиљамо,

кад хуле на нас, молимо (1.Кор.4,12-13). Како треба да
благосиља онај кога грде, или шта да моли онај на кога хуле?
Одговор: Чини ми се да нас апостол овде својим примером
поучава да сачувамо незлобивост према свима и да онима који
према нама поступају зло узвраћамо добром. И тако треба
поступати не само у погледу онога који грди, него и у погледу
свакога ко поступа зло, да би се испунило оно што је речено: Не дај
да те зло победи, него победи зло добром (Рим.12,21). Реч, пак,
„молити“ Писмо не употребљава у њеном уобичајеном значењу,

271
него у смислу довођења срца до потпуног уверења у истину, као на
следећем месту: Тешите народ мој, говори Бог (Ис.40,1). И алостол
каже: Јер, жарко желим да вас видим, да вам предам неки духовни
дар за ваше утврђење. То јест, да се ту са вама утешим
заједничком вером, и вашом и мојом (Рим. 1,11-12). И на другом
месту [он каже]: Али Бог који теши понижене, утеши нас доласком
Титовим (2.Кор.7,6).

Питање 227. Да ли [човек] треба и другима да саопштава

оно што мисли, или да у себи скрива оно што је, по
непобитном уверењу, угодно Богу?
Одговор: Памтећи Божију осуду, изречену кроз пророка:
Тешко онима који мисле да су мудри, и који су сами себи разумни
(Ис.5,21), и оно што је речено код апостола: Јер, жарко желим да
вас видим, да вам предам неки духовни дар за ваше утврђење. То
јест, да се ту са вама утешим заједничком вером, и вашом и мојом
(Рим.1,11-12), сматрам да је нужно да своје мисли саопштавамо
онима који су једнодушни са нама и који су доказали своју веру и
разборитост, како би се оно што је погрешно исправило, или оно
што је исправно потврдило, те како бисмо избегли наведену осуду
оних који су мудри „сами себи“.

Питање 228. Да ли треба у сваком делу да сазнајемо вољу

оних који се саблажњавају, или постоје и ствари у односу на
које се не треба претварати, па макар се неки и
саблажњавали?
Одговор: Разлику у томе смо, као одговор на питање, јасно
показали на одговарајућем месту. Колико смо могли, ми смо о
томе рекли детаљно.

Питање 229. Да ли треба недозвољене поступке без

икаквог стида откривати свима, или само некима. И коме,
заправо?
Одговор: Откривање грехова подлеже истом закону као и
објављивање телесних слабости. Слабости тела људи не показују
свима и не првоме кога сретну, него само онима који су вешти да
их излече. Тако и откривање грехова треба да буде пред онима
који су способни да их излече, као што је написано: „Ви јаки,

272
слабости слабих носите“ (уп. Рим.15,1), тј. отклањајте их својом
бригом.

Питање 230. Шта је „служба“, а шта „словесно служење“

(Рим.12,1)?
Одговор: Служба је, како ми се чини, напрегнуто, постојано
и нерасејано старање о ономе коме служиш. Разлику, пак, између
словесног и бесловесног служења показује апостол, говорећи на
једном месту: Знате да кад бејасте незнабошци идосте безгласним
идолима, како вас одвођаху(1.Кор.12,2), и на другом месту: Дајте
телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје словесно
служење (Рим.12,1). Јер, онај кога воде не врши словесну службу,
будући да га не покреће сопствена тежња и воља, којом руководи
разум, него онај који има власт да га води: он иде куда га воде, а не
куда сам жели. Онај, пак, ко по здравом разуму и племенитој вољи
са великом брижношћу увек и у свему има у виду и чини оно што је
угодно Богу, испуњава заповест о словесном служењу, попут онога
који је рекао: Реч је твоја светилник нози мојој, и видело стази
мојој (Пс. 118,105), и још: Савет мој су одлуке твоје (ст. 24).

Питање 231. [Дешава се] да брат, а понекад и јереј, према

мени поступа зло, и мрзи ме. Да ли треба и у односу на њега да
испуним заповест о непријатељима?
Одговор: Господ у заповестима о непријатељима није дао
упутства која се односе на разлику непријатеља или
непријатељства, већ је, насупрот томе, одредио да је исти грех
тежи уколико је чин већи, рекавши: Зашто видиш трун у оку
брата свога, а брвно у оку своме не осећаш (Мт.7,3) Због тога су у
погледу таквих људи и оних који се уважавају као знатнији
посебно неопходни марљивост и обазривост, како бисмо се и о
њима са одговарајућом стрпљивошћу долично старали (било
путем поучавања, било путем изобличавања), и саме себе сачували
без кривице, поступајући са њима и у свему осталом по заповести
Господњој.

Питање 232. Да ли поступа у складу са заповешћу

Господњом онај ко из дуготрпељивости и незлобивости

273
никоме не жели да саопшти о увреди која му је учињена, већ
реши да суд препусти Богу?
Одговор: Господ је на једном месту рекао: Праштајте ако
шта имате против кога (Мр.11,25), и на другом месту: Ако ли ти
згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша добио
си брата свога. Ако ли те не послуша узми са собом још једнога или
двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли
њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека
ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,15-17). Стога треба
показати плод трпљења, са истинским расположењем упућујући
Богу молитву за онога ко вређа и говорити: Господе, не урачунај му
грех(Дап.7,60). Јер, уколико се гневимо на брата свога, сами ћемо
потпасти под суд. Осим тога, онога ко вређа треба посаветовати и
прекорити, како би се и он спасао од гнева који долази на синове
противљења (Еф.5,6; Кол.3,6). Уколико, пак, буде немаран и под
изговором свог дуготрпљења прећути, он ће учинити двоструки
грех: с једне стране ће сам прекршити заповест, која каже: Прекори
ближњега свога и нећеш претрпети греха због њега (Лев. 19,17), и
ћутањем постати саучесник онога који греши, а са друге стране ће
оставити да у злу пропадне човек, кога би кроз карање, можда,
придобио, као што и Господ заповеда (Мт.18,15).

Питање 233. Зар се неће спасти онај коме недостаје неки

од подвига?
Одговор: И у Старом и у Новом Завету многа места нам могу
послужити као задовољавајући одговор на ово питање. Ипак, чини
ми се да је за вернога довољна и једна осуда Петра. Њега је због
многих и великих успеха Господ удостојио толиких блаженстава и
похвала. Међутим, када се показао непослушан само у једном, и
при томе не из лењости или због немарности, него из
страхопоштовања и уважавања према Господу, он је чуо: Ако те не
оперем, немаш удела са мном(Јн.13,8).

Питање 234. Како човек објављује смрт Господњу (1.Кор.

11,26)?
Одговор: Господ нас је томе научио, рекавши: Ако хоће ко за
мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој (Мт.16,24). И
апостол је, исповедајући се, рекао: Мени се разапе свет и ја свету
(Гал.6,14). На то смо се ми раније заветовали на самом крштењу.

274
Јер, он каже: Сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт Његову
се крстисмо (Рим.6,3). Тумачећи, пак, шта значи крстити се у смрт
Господњу, он додаје: Наш стари човек се разапе са Њиме, да би се
уништило тело греховно, да више не робујемо греху (ст. 6).
Очистивши се од сваке везаности за живот, ми треба да постанемо
достојни сведочења истог апостола, који каже: Јер, умресте и ваш
је живот сакривен са Христом у Богу (Кол.3,3). На основу тога
ћемо се усудити да одважно кажемо: Долази кнез овога света, и у
мени нема ништа(Јн.14,30).

Питање 235. Да ли је корисно много проучавати Писмо?

Одговор: Људи се могу поделити у две врсте: једнима је
поверено старешинство, а другима је, на основу различите
обдарености, одређено потчињавање и послушност. Стога сматрам
да онај ко је задужен за старешинство и бригу о многима треба да
зна и проучава дужности свих, како би све поучавао вољи Божијој,
показујући свакоме његове обавезе. Остали, пак, сећајући се
апостола који каже: Нека не мисли нико о себи више него што ваља
мислити, него нека мисли смиреноумно, свако по мери вере како му
је Бог уделио (Рим.12,3), треба марљиво да изучавају и испуњавају
своје дужности, избегавајући знатижељу према осталоме, како би
се учинили достојнима да од Господа чују речи: Добро, слуго добри,
у маломе си био веран, над многим ћу те поставити (Мт.25,21).

Питање 236. Како они који су удостојени да науче четири

Јеванђеља треба да прихвате благодат?
Одговор: Господ је рекао: А од свакога коме је много дано,
много ће се и тражити (Лк.12,48). Стога они треба више од других
да се боје и труде, као што учи апостол, говорећи: А сарађујући с
Њим, молимо вас да не примите узалуд благодат Божију
(2.Кор.6,1). То се постиже уколико верујемо Господу, који каже: Кад
ово знате, блажени сте ако то творите (Јн.13,17).

Питање 237. Која душа се усмерава по вољи Божијој?

Одговор: По вољи Божијој се усмерава душа која је
прихватила позив Господњи: Ако хоће ко за мном ићи, нека се
одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24). Јер, онај ко
најпре не испуни заповест о самоодрицању и узимању крста,
касније ће сам у себи наћи много препрека у хођењу за Христом.

275
 Питање 238. Да ли је могуће непрестано певати, или
читати Реч Божију, или размишљати о њој, тако да не остане
времена за нечисте телесне потребе које понеке сусрећу?
Одговор: У вези са тим апостол даје правило, рекавши: А све
нека бива благообразно и уредно(1.Кор.14,40). Стога се треба више
старати о благообразности и доличности у односу на време и
место.

Питање 239. Која је ризница „добра“, а која „зла“?

Одговор: Умудреност у свакој врлини по Христу, која служи
на славу Божију, јесте добра ризница, а порочна домишљатост о
ономе што је забрањено Господом, јесте зла ризница. Из тих
ризница, према исказу Господа, свако у делима и речима својим
износи „зло“ или „добро“ (Мт.12,35).

Питање 240. Зашто је речено: Широка су врата и широк

пут што воде у пропаст (Мт.7,13)?
Одговор: По великом човекољубљу, Господ је ради
објашњења учења истине користио речи и називе предмета који су
нам познати. Скретање са правог пута који се протеже земљом
упућује на шири простор. Тако и онај ко избегава пут који води у
Царство небеско, говори Он, ступа на широк простор прелести.
Речи, пак, „простран“ и „широк“ су, по мом мишљењу, истозначне,
будући да се широко и код оних који су упознати са спољашњом
ученошћу назива пространим. Стога је поље, тј. место прелести
пространо, а његов крај је – пропаст.

Питање 241. Због чега су „уска“ врата и „тесан“ пут који

води „у живот“ и како да човек ступа њима (Мт.7,14)?
Одговор: Ни овде уско и тесно не означавају нешто
различито. Реч „тесан“ означава виши ниво ускости, при чему је
пут тако узак да онај који иде треба да се стегне, тј. да се стисне са
обе стране, будући да је опасно свако скретање и на леву и на десну
страну, као на мосту са кога је, ма на коју страну се окренуо,
спремна да те прими река која тече испод. Стога Давид каже: На
стазу ми поставише саблазни (Пс.139,6). Због тога, онај ко је
намерио да уђе у живот уским и тесним Дутем, мора да се чува
сваког скретања и уклањања од заповести Господњих,

276
испуњавајући оно што је написано: Не скрећи… ни на десно ни на
лево (Пон. Зак.17,11).

Питање 242. Шта значе речи: У братољубљу будите

једни према другима нежни (Рим.12,10)?
Одговор: Нежном љубављу може се назвати виши ниво
пријатељства, који се састоји у пламеном расположењу и тежњи
онога ко воли према вољеном. Према томе, да братољубље не би
било спољашње, него унутарње и пламено, речено је: У
братољубљу будите једни према другима нежни.

Питање 243. Шта захтева апостол, говорећи: Гневите се

али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашему, будући да на
другом месту каже: Свака горчина и гнев и љутина нека су
далеко од вас(Еф.4,26; 31).
Одговор: Миелим да апостол овде говори о подражавању
Господу. Наиме, рекавши у Јеванђељу: Како је казано старима,
Господ одмах додаје: А ја вам кажем (Мт.5,21; 22). Тако је и апостол
најпре поменуо древну изреку, која је изречена онима који су тада
живели: Гневите се али не грешите(Пс.4,5), да би одмах додао оно
што приличи нама, рекавши: Свака горчина и гнев и љутина и вика
нека су далеко од вас.

Питање 244. Шта значи: Подајте место гневу

(Рим.12,19)?
Одговор: То значи исто што и: Не противите се злу, као што
је написано, или: Ономе који вас удари по десном образу окрените
и други (Мт.5,39-41), или, пак: А кад вас потерају у једном граду,
бежите у други (Мт.10,23).

Питање 245. Ко је мудар као змија и безазлен као голуб

(Мт.10,16)?
Одговор: Мудар је као змија онај ко промишљено излаже
учење, разумевајући како да успешно доведе слушаоце до
потчињавања. Безазлен је, пак, као голуб онај ко уопште не
помишља да се свети ономе ко смишља зло, него наставља да му
чини доброчинства, по заповести апостола: А вама… да не досади
добро чинити (2.Сол.З,13). Јер, Господ ту заповест даје ученицима,
шаљући их на проповед. Њима је, наиме, била потребна и мудрост

277
ради уверавања, и незлобивост према онима који смишљају зло. И
као што је некада змија умела да приђе са љубазним лицем и да
примамљиво говори ради одвајања од Бога и потчињавања греху,
тако и ми треба да одаберемо и лице, и место, и време, те да на све
начине утврдимо „речи на суду“ (Пс.111,5), ради одвајања од греха и
потчињавања Богу, у искушењима чувајући трпљење до краја, као
што је написано (Мт.24,13).

Питање 246. Шта значи: Љубав не чини што не пристоји

(1.Кор.13,5)?
Одговор: То значи исто што и рећи да се не удаљава од свог
сопственог узора. Њен, пак, узор јесу особине које су набројане на
истом месту код апостола (ст. 4-7).

Питање 247. Писмо каже: Не хвалите се, и не говорите

охоло (1.Цар.2,3). И апостол понекад износи: А што говорим,
не говорим по Господу, него као у безумљу, хвалећи се на
овакав начин(2.Кор.11,17), и још: Постадох безуман хвалећи се
(2.Кор.12,11), а понекад допушта хвалу: А који се хвали,
Господом нека се хвали (2.Кор.10,17). Која је, дакле, хвала у
Господу, ако је је забрањена?
Одговор: Код апостола се веома јасно види нужно
супротстављање страстима. Он то не говори да би самог себе
уздигао, него да би срушио неразумну охолост и надменост неких.
О похвали у Господу се ради када човек своја добра дела не
приписује самом себи, него Њему, говорећи: Све могу у Христу
који .ми даје моћ (Фил.4,13). Забрањена, пак, похвала може бити
двострука, тј. или према реченом: Грешник се хвали похотама душе
своје (Пс.9, 24), и: Што се хвалиш злобом, силни(Пс.51,3), или по
реченом: Они све чине да их виде људи (Мт.6,5), у жељи да буду
похваљени, тј. као да се хвале учињеним. Такви се, међутим, могу
назвати и крадљивцима светиње, будући да присвајају дарове
Божије и за себе отимају славу која приличи Богу.

Питање 248. [Речено је]: Господ даје мудрост, и од

Његовог лица долази знање и разум (Прич.2,6) и: Једноме се

278
даје кроз Духа реч мудрости; а другоме реч знања (1.Кор.12,8).
Зашто онда Господ прекорева ученике: Еда ли сте и ви још
неразумни (Мт.15,16), а апостол неке осуђује као „неразумне“
(Рим.1,31)?
Одговор: Онај ко познаје доброту Бога, који хоће да се сви
људи спасу и да дођу у познање истине(1.Тим.2,4), и ко је познао
старање Светога Духа око дељења и дејства дарова Божијих,
познаће да тешкоће у разумевању не настају због немарности
Доброчинитеља, него због неверовања оних који примају
доброчинство. И оправдано се окривљује.неразумни као онај ко
затвара очи при изласку сунца да би живео у тами, и који не
подиже поглед да би примио светлост.

Питање 249. Шта је преподобно, а шта праведно

(Тит.1,8)?
Одговор: По моме схватању, преподобно је долично и дужно
[понашање] нижег према вишем, на основу његовог првенства, а
праведно је оно што се свакоме даје по вредности дела. У вези са
преподобним може се [говорити] само о благодарности и награди
за лепо, а у односу према праведном и о процени лоших дела и
плати за њих.

Питање 250. Како се „светиње дају псима“, како се

бисери бацају пред свиње и како се догађа оно што је додато:
Да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну
вас(Мт.7,6)?
Одговор: То нам објашњава апостол када, ономе што је
рекао Јудејцима, додаје: Зар ти који се хвалиш законом,
преступањем закона вређаш Бога (Рим.2,23). Овде, дакле, Господ
забрањује срамоту која се наноси Његовим светим речима,
уколико их кршимо. Последица тога кршења је да они који нису у
вери такође сматрају Господње поуке нечим што је лако презрети.
Због тога они са већом смелошћу устају на нас и онога који крши
као да растржу својим прекорима и изигравањима.

Питање 251. Зашто Господ једном забрањује да се са

собом на пут носи „кеса и торба“ (Лк.10,4), а други пут каже:

279
Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема
нека прода хаљину своју, и купи нож (Лк.22,36)?
Одговор: То објашњава сам Господ, говорећи: И ово треба
на мени да се извриш што је написано: И уврстише га међу
безаконике (ст. 37). Јер, одмах после испуњења пророчанства о
ножу, Он говори Петру: Јер сви који се маше за нож, од ножа ће
погинути (Мт.26,52). Стога речи: Али сад који има кесу нека је
узме, или „узеће је“ (као што је написано у многим преписима),
нису заповест, него пророчанство Господње којим се предсказује
да ће се апостоли, заборавивши дарове Господње и закон, усудити
да потегну и мачеве. А да Писмо често заповедни начин говора
користи уместо пророчанског, види се на много места, као на
пример: Деца његова нека буду сирочићи (Пс.108, 9), и: Противник
нека му стане са десне стране (ст. 6), и слично.

Питање 252. Шта је „хлеб насушни“, за чије давање треба

да се, као што смо научени, свакодневно молимо?
Одговор: Онај ко се труди, памтећи речи Господа, који каже:
Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити
(Мт.6,25), и речи апостола, који заповеда да се трудимо да бисмо
имали давати коме је потребно (Еф.4,28), у ствари не ради због
своје сопствене потребе, него због заповести Господње (будући да
је посленик достојан хране своје – Мт.10,10). Тада он насушни хлеб,
тј. оно што служи нашој природи за свакодневно одржавање
живота, не обезбеђује сам себи, него га измољава од Бога.
Откривши му нужду оскудице, он једе оно што му удељује онај ко
је, после испитивања, одређен да сваког дана испуњава оно што је
речено: Даваше се свакоме према потреби коју је имао(Дап.4,35).

Питање 253. Шта је талант и како да га увећамо (Мт.25)?

Одговор: Мислим да се та прича односи на сваки Божији
дар. Ма које се благодати од Бога удостојио, [човек] треба да се
труди да је увећа, усмеравајући је на доброчинство и на корист
многима. Јер, нико није лишен удела у милостивости Божијој.

Питање 254. Шта значи она мењачница, у коју је, како

говори Господ, требало да предаш сребро (Лк.19,23)?

280
 Одговор: Приче своје сагледавање не задржавају на облику
који су једном узеле, него уму крче пут према самом предмету.
Постоји обичај да се мењачима даје сребро ради добитка (јер,
сазнао сам да у Александрији постоје људи који узимају сребро и
тако чине). Тако и онај ко прими било какав дар обавезно треба да
га преда ономе коме је потребан или да са њим учини оно што се
код апостола каже о учењу: То предај верним људима, који ће бити
кадри и друге научити (2.Тим.2,2). И то се не односи само на
учење, него и на сваки други посао. Јер, једни су добили
способност, а други су стекли искуство у управљању.

Питање 255. Куда треба да иде онај ко је чуо речи: Узми

своје па иди (Мт.20,14)?
Одговор: Можда тамо где је заповеђено да иду они који су
постављени на леву страну, тј. који су осуђени због тога што нису
чинили добро (Мт.25,41-45). Међутим, свако ко завиди брату јесте
гори од лењивога, будући да се у Писму на много места завист,
обично, пореди са убиством (Рим.1,29; Гал.5,21).

Питање 256. Шта значи „плата“, коју добијају и они

једнако као и последњи?
Одговор: Не бити окривљен због онога што се добро учини,
јесте, можда, заједничко свима послушним. Јер, прослављење
припада ономе ко се по правилу подвизавао добрим подвигом, ко
је завршио трку, одржао веру (2.Тим.4,7) у љубави према Христу
Исусу Господу нашем. А можда је утврђена „плата“ оно што се у
овом веку прима „стоструко“, као што је Господ обећао онима који
су по заповести Његовој оставили нешто од онога што су имали
(Мт.19,29). И о томе је речено: Узми своје. Они, пак, који су почели
раније да раде, по њиховом сопственом мишљењу, боловаху од
недуга зависти према онима који су добили једнако као и они.
Стога они неће наследити живот вечни, него ће, примивши
„стоструко“ сада, бити осуђени у будућем веку због зависти, и чути:
Иди.

Питање 257. Који су „плева“, коју ће сажећи „огањ

неугасиви“ (Мт.3,12)?

281
 Одговор: То су они који, као слама пшеници, доносе корист
онима који су достојни Царства небеског. Они, међутим, духовне
дарове и телесна доброчинства не употребљавају из расположења
љубави према Богу и љубави према ближњем и на тај начин остају
несавршени.

Питање 258. Ко је онај кога апостол осуђује речима:

Обмањује тобожњом понизношћу и служењем и остало
(Кол.2,18)?
Одговор: Мислим да оно што апостол додаје разјашњава
мисао коју тражимо. Јер, апостол убрзо потом указује на „мучење
тела“ (ст. 23). Такви су манихејци и њима слични.

Питање 259. Ко је „ватрен духом“ (Рим.12,11)?

Одговор: То је онај ко са ватреном ревношћу, неутољивом
жељом и марљивом усрдношћу твори вољу Божију у љубави
превма Христу Исусу Господу нашем, по написаном: Његове
заповести узажеле веома (Пс.111,1).

Питање 260. Апостол понекад каже: Не будите

неразумни (Еф.5,17), а понекад: Не сматрајте сами себе
мудрим (Рим.12,16). Може ли, међутим, онај ко је разуман да се
сматра немудрим?
Одговор: Свака заповест има своје сопствене границе. Јер,
речима: Не будите неразумни, он додаје: Него схватите шта је
воља Господња, а уз речи: Не сматрајте сами себе мудрим, додаје
се: Бој се Бога и уклањај се од зла (Прич.3,7). Стога је неразуман
онај ко не схвата вољу Господњу, а себе сматра мудрим онај ко се
руководи својим сопственим помислима и не ходи са вером у речи
Божије. Због тога, онај ко хоће да није неразуман и да није мудар
сам себи, треба да вером у Господња схвати вољу Његову и да се са
страхом Божијим угледа на апостола, који каже: Обарајући
помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и
покоравајући сваку помисао на послушност Христу(2.Кор.10,4-5).

Питање 261. Господ је обећао: И све што узиштете у

молитви верујући, добићете (Мт.21,22), и још: Ако се два од
вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће

282
им Отац мој који је на небесима (Мт.18,19). Због чега, дакле,
ни сами светитељи нису добијали оно што су тражили, као на
пример апостол, који је рекао: За њега трипут Господа
молих, да одступи од мене (2.Кор.12,8)? И он није добио оно
за шта се молио, а исто тако ни пророк Јеремија, ни сам
Мојсије.
Одговор: Господ наш Исус Христос је рекао у молитви: Оче
мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова (Мт.26,39), а потом
додао: Али не моја воља, но твоја нека буде (Лк.22,42). Стога најпре
треба да знамо да нам није дозвољено да тражимо све што желимо
и да не умемо у свакој прилици да молимо за оно што нам је на
корист: Јер не знамо као што треба о чему ћемо се молити
(Рим.8,26). Према томе, са великом обазривошћу треба да творимо
молитву у складу са вољом Божијом. Они, пак, који нису услишени
треба да знају да им је потребно или стрпљење, или појачавање
молитве (према причи Господњој о томе како треба свагда да се
моле, и не клону – Лк.18,1, и по ономе што је рекао на другом месту:
За његову безочност устаће и даће колико му треба – 11,8), или
такође поправљање и ревност (према ономе што је Бог о некима
казао преко пророка: Стога кад ширите руке своје, заклањам лице
своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне
крви. Умијте се, очистите се – Ис.1,15-16). И сада су многима руке
„пуне крви“. У то не треба да сумњају они који верују у суд који је
Бог изрекао ономе коме је заповеђено да проповеда народу и који
је, међутим, ћутао: „Крв“ онога који сагреши искаће се из руке
„стражареве“ (Јез.33,6). Уверивши се у истину и неизбежност тога,
апостол је рекао: У данашњи дан да сам чист од крви свих. Јер, не
пропустих да вам објавим сву вољу Божију (Дап.20, 26-27). И ако је
онај ко само прећути крив за крв оних који греше, шта да се каже
за оне који друге саблажњавају или оним што чине, или оним који
говоре. Понекад се догађа да се молба не испуњава због
недостојности онога ко моли, као што је било са Давидом који се
молио за изградњу дома Божијег. Он је био ометен не стога што је
био туђ богоугађању, него стога што није сматран достојним те
ствари. А Јеремија је, опет, остао неуслишен због грехова оних за
које се молио. Ми често остајемо неуслишени и услед тога што смо
из немарности пропустили време у коме је требало тражити
опроштај. Стога се потом показујемо као они који се моле
неблаговремено и узалудно. Што се тиче речи: За њега трипут

283
Господа молих, да одступи од мене, треба знати да има много
различитих узрока за спољашње и телесне прилике, које Бог шаље
или попушта због домостроја који је важнији него ослобођење од
невоља, Стога, онај ко сазна да може да се молбом ослободи
искушења, биће услишен кад се буде молио, као два слепца у
Јеванђељу, и десет губаваца, и многи други. Онај, пак, ко није
сазнао разлог због кога је допао у искушење (будући да се често
циљ ради кога је послано искушење схвата стрпљењем) и моли да
се избави од напасти (иако је потребно да је поднесе до краја),
неће бити услишен с обзиром да се не би постигао циљ
човекољубља Божијег. И опет, речи: Ако се два од вас сложе,
објашњава само место. Јер, ради се о ономе који изобличава
грешника и ономе који се изобличава. Господ неће смрт грешника,
него да се обрати и буде жив. Стога, уколико се окривљени скруши
у души и сложи са намером онога који га окривљује, „у свакој
ствари“, тј. за сваки грех ће добити опроштај од човекољупца Бога.
Ако се, пак, изобличавани не сложи са оним ко га прекорева, неће
се догодити опроштај, него везивање, по ономе што је додато:
Што год свежете на земљи биће свезано на небу(Мт.18,18), како би
се испунио суд: А ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као
незнабожац и цариник(ст.11).

Питање 262. Писмо међу оно што је похвално убраја

сиромаштво и убогост, на пример: Блажени сиромашни
(Мт.5,3), и: Жељу убогих си услишио Господе (Пс.9,38), и још:
Сиромашни и убоги нека хвале име твоје (Пс.73,21). Каква је,
дакле, разлика између сиромаштва и убогости, и у ком смислу
Давид говори истину када каже: Ја сам сирбмашан и убог
(Пс.39,18)?
Одговор: Присећајући се апостола, који је за Господа рекао:
Богат будући нас ради осиромаши(2.Кор.8,9), сматрам да је
сиромашан онај ко је од богатства доспео до оскудице, а убог онај
ко је од почетка био у оскудици и ко је такву несрећу богоугодно
подносио. Давид, пак, себе именује сиромашним и убогим било
стога што говори у име Господа (који је назван сиромашним у
речи: Богат будући нас ради осиромаши, а убогим с обзиром да по
телу беше Син дрводеље, а не богаташа), било стога што сам, попут
Јова, није чувао иметак у ризницама и на богатство није гледао као
на својину, него је свиме располагао по вољи Божијој.

284
 Питање 263. Чему Господ хоће да нас поучи примерима,
којима придодаје: Тако, дакле, сваки од вас који се не одрекне
свега што има, не може бити мој ученик (Лк.14,33)? Јер, онај
ко хоће да „зида кулу“ или да се „сукоби“ са другим царем (ст.
28-32), мора да се припреми или за грађење, или за рат. А ако
није у стању да се припреми, он може или да уопште не
поставља темељ или да моли за мир. И онај, дакле, ко пожели
да постане ученик Господњи треба да се одрекне [свега].
Међутим, уколико запази да му је тешко да се реши на тако
нешто, да ли му је допуштено да од самог почетка не постане
ученик Господњи?
Одговор: Циљ Господњи у тим примерима није да препусти
вољи човековој да одлучи да ли ће постати Његов ученик или не,
него да покаже немогућност богоугађања усред расејаности душе,
које је излажу опасности да буде ухваћена у ђавоље замке и
постане достојна подсмеха и поруге због недовршавања онога што
је одлучила да постигне. Молећи се да то не доживи, пророк је
рекао: Да се не обрадују непријатељи моји кад се спотакне нога
моја, и да не повисе глас (Пс.37,17).

Питање 264. Апостол каже: Да будете искрени (Фил.1,10),

и још: Него из искрености (2.Кор.2,17). Шта, дакле, значи
„искрено“?
Одговор: Мислим да је искрено оно што није ни са чим
помешано, него крајње очишћено од свега супротног, што је
усмерено и тежи само богопоштовању, и што се у свако доба и у
сваком делу тачно захтева ради циља богопоштовања, при чему се
онај ко је за нешто одређен не расејава чак ни оним што је сродно
са његовим обавезама. Једно се објашњава из саме свезе речи. Јер,
речима: Него од искрености, апостол додаје: Као од Бога, пред
Богом, у Христу говоримо. Друго се, пак, објашњава речима: Да не
мисли о себи више него што ваља мислити, него да мисли
смиреноумно, сваки по мери вере како му је Бог уделио (Рим.12,3), а
и ониме што следи.

Питање 265. Речено је: Ако, дакле, принесеш дар свој

жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто

285
против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди
те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и
принеси дар свој (Мт.5,23-24). Да ли то важи само за јереје, или
и за све? И како може свако од нас да приноси дар жртвенику?
Одговор: Првенствено и изворно то би требало прихватити
као нешто што је речено јерејима. Међутим, написано је: Ви ћете
се назвати свештеници Господњи, сви служитељи Божији
(Ис.61,6), и: Мене прославља онај који приноси хвалу на жртву
(Пс.49,23), и још: Жртва је Богу дух скрушен(Пс.50,19). Осим тога,
и апостол каже: Да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну
Богу, као своје словесно служење (Рим.12,1). Све то, пак, јесте
заједничко за све. Према томе, и свако од нас треба да испуњава
оно што је речено.

Питање 266. Шта означава со коју треба да имамо, као

што Господ заповеда: Имајте соли у себи, и мир имајте међу
собом (Мк.9,50), и о којој апостол каже: Реч ваша да бива
свагда у благодати, сољу зачињена (Кол.4,6)?
Одговор: И овде је мисао очигледна из онога што је
повезано са сваким од тих места. Јер, из речи Господњих се
поучавамо да не дајемо никакав повод за међусобни раскид и
раздор, него да увек свезом мира чувамо себе у јединству духа.
Онај, пак, ко се сећа онога ко је рекао: Једе ли се хлеб без соли, и
има ли укуса у празним речима (Јов 6,6), из речи апостола ће
научити да употребљава реч за изграђивање онога што је
потребно, да донесе благодат онима који слушају (Еф.4,29). Он ће
се користити погодношћу времена и благообразношћу поретка
како би они који слушају постали још послушнији.

Питање 267. Ако ће један бити „много бијен“, а други

„мало“ (Лк.12,47-48), како неки говоре да неће бити краја
мучењу?
Одговор: Оно што је на неким местима богонадахнутог
Писма речено, како изгледа, заобилазно и прикривено, разјашњава
се оним што је на другим местима речено откривено. Према томе,
Господ одлучно говори да ће неки отићи у муку вечну (Мт. 25,46),
или опет неке шаље у огањ вечни који је припремљен ђаволу и
анђелима његовим (ст. 41), док на другом месту помиње „пакао
огњени“, и додаје: Где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк.9,

286
47-48), те још од давнине преко пророка предсказује да црв њихов
неће умрети и огањ њихов неће се угасити (Ис.66,24). Према томе,
онај ко и поред толиког броја сличних сведочења, која се налазе на
много места богонадахнутог Писма, као да заборавља изреке и
одређења Господња, те себи обећава крај мучењу (како би се
слободније одлучивао на грех), мора да је упао у једну од ђавољих
замки. Јер, кад би постојао крај вечном мучењу, свакако би и вечни
живот морао имати крај. Међутим, кад себи не дозвољавамо да
тако нешто помислимо о животу, на основу чега одређујемо крај
вечном мучењу? Јер, и уз једно и уз друго се подједнако налази
придев „вечни“? И ови ће отићи, речено је, у муку вечну, а
праведници у живот вечни (Мт.25,46). Сложивши се са тим, треба
да знамо да изрази „биће много бијен“, и „биће мало бијен“ не
означавају крај, него различност муке. Јер, Бог је праведни Судија,
који не само добрима, него и порочнима даје по њиховим делима:
неко може заслужити огањ неугасиви, али слабији а не онај који
јаче пече; неко други заслужује црва који не умире, али који
изазива мањи а не сурови бол; неко бива осуђен на геену, у којој,
опет, постоје различите врсте мука; а неко се шаље у таму
најкрајњу, где може да постоји плач, или шкргут зуба од страшних
мука. Сама тама најкрајња (спољашња) без сумње показује да
постоји и унутрашња. У Причама је речено: На дну пакла (Прич.9,
18). То показује да се неки налазе у паклу, премда не на његовом
дну, већ на лакшим мукама. То се може и сада приметити код
телесног страдања. Јер, један је болестан од грознице са нападима
и другим боловима, а други осећа само грозницу, и то не једнако са
другим; неко нема грозницу, него га мучи бол у неком уду; и
једнога бол мучи више, а другога мање. Дакле, „много“ и „мало“
Господ каже у свакодневном значењу речи, као и друго слично. Јер,
знамо да се такав начин говора често користи за оне који пате само
од неке болести, на пример када говоримо о човеку који је
болестан само од грознице, или осећа бол у оку, дивећи се
величини његовог трпљења или тегоба које је издржао. Стога опет
понављам да бити „много“ или „мало“ бијен не означава
продужавање или прекраћивање времена, него различитост казне.

Питање 266. Шта означава со коју треба да имамо, као

што Господ заповеда: Имајте соли у себи, и мир имајте међу

287
собом (Мк.9,50), и о којој апостол каже: Реч ваша да бива
свагда у благодати, сољу зачињена (Кол.4,6)?
Одговор: И овде је мисао очигледна из онога што је
повезано са сваким од тих места. Јер, из речи Господњих се
поучавамо да не дајемо никакав повод за међусобни раскид и
раздор, него да увек свезом мира чувамо себе у јединству духа.
Онај, пак, ко се сећа онога ко је рекао: Једе ли се хлеб без соли, и
има ли укуса у празним речима (Јов 6,6), из речи апостола ће
научити да употребљава реч за изграђивање онога што је
потребно, да донесе благодат онима који слушају (Еф.4,29). Он ће
се користити погодношћу времена и благообразношћу поретка
како би они који слушају постали још послушнији.

Питање 267. Ако ће један бити „много бијен“, а други

„мало“ (Лк.12,47-48), како неки говоре да неће бити краја
мучењу?
Одговор: Оно што је на неким местима богонадахнутог
Писма речено, како изгледа, заобилазно и прикривено, разјашњава
се оним што је на другим местима речено откривено. Према томе,
Господ одлучно говори да ће неки отићи у муку вечну (Мт; 25,46),
или опет неке шаље у огањ вечни који је припремљен ђаволу и
анђелима његовим (ст. 41), док на другом месту помиње „пакао
огњени“, и додаје: Где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк.9,
47-48), те још од давнине преко пророка предсказује да црв њихов
неће умрети и огањ њихов неће се угасити (Ис.66,24). Према томе,
онај ко и поред толиког броја сличних сведочења, која се налазе на
много места богонадахнутог Писма, као да заборавља изреке и
одређења Господња, те себи обећава крај мучењу (како би се
слободније одлучивао на грех), мора да је упао у једну од ђавољих
замки. Јер, кад би постојао крај вечном мучењу, свакако би и вечни
живот морао имати крај. Међутим, кад себи не дозвољавамо да
тако нешто помислимо о животу, на основу чега одређујемо крај
вечном мучењу? Јер и уз једно и уз друго се подједнако налази
придев „вечни“? И ови ће отићи, речено је, у муку вечну, а
праведници у живот вечни (Мт.25,46). Сложивши се са тим, треба
да знамо да изрази „биће много бијен“, и „биће мало бијен“ не
означавају крај, него различност муке. Јер, Бог је праведни Судија,
који не само добрима, него и порочнима даје по њиховим делима:
неко може заслужити огањ неугасиви, али слабији а не онај који

288
јаче пече; неко други заслужује црва који не умире, али који
изазива мањи а не сурови бол; неко бива осуђен на геену, у којој,
опет, постоје различите врсте мука; а неко се шаље у таму
најкрајњу, где може да постоји плач, или шкргут зуба од страшних
мука. Сама тама најкрајња (спољашња) без сумње показује да
постоји и унутрашња. У Причама је речено: На дну пакла (Прич.9,
18). То показује да се неки налазе у паклу, премда не на његовом
дну, већ на лакшим мукама. То се може и сада приметити код
телесног страдања. Јер, један је болестан од грознице са нападима
и другим боловима, а други осећа само грозницу, и то не једнако са
другим; неко нема грозницу, него га мучи бол у неком уду; и
једнога бол мучи више, а другога мање. Дакле, „много“ и „мало“
Господ каже у свакодневном значењу речи, као и друго слично. Јер,
знамо да се такав начин говора често користи за оне који пате само
од неке болести, на пример када говоримо о човеку који је
болестан само од грознице, или осећа бол у оку, дивећи се
величини његовог трпљења или тегоба које је издржао. Стога опет
понављам да бити „много“ или „мало“ бијен не означава
продужавање или прекраћивање времена, него различитост казне.

Питање 268. У ком смислу се неки називају синовима

противљења и децом гнева (Еф.2,2-3)?
Одговор: Децом или синовима нечијим Господ обично
назива оне који испуњавају вољу оног чија су деца, био он добар
или зао. Јер, Он каже: Да сте деца Авраамова, чинили бисте дела
Авраамова(Јн.8,39), и још: Вама је отац ђаво, и жеље оца сеога
хоћете да чините (ст. 44). Стога и син противљења постаје онај ко
чини дела противљења. Ђаво се не назива само грешником, него и
самим грехом, будући да је постао први узрочник греха. Из истог
разлога, ђаво може бити и само противљење. Дете, пак, гнева јесте
онај ко је себе учинио достојним гнева. Оне који су достојни
Господа и чине дела светлости и дана, апостол назива синовима
светлости и синовима дана (1.Сол.5,5). Тако треба разумети и речи:
Бејасмо деца гнева (Еф.2,3).Уосталом, треба знати да је син
противљења исто што и дете гнева, будући да је Господ рекао: А
ако је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији
остаје на њему (Јн.3,36).

289
 Питање 269. Написано је: Чинећи вољу тела и помисли
(Еф. 2,3). Зар је једно вoља тела, а друго помисли. И какви су
они?
Одговор: Апостол на другом месту детаљно и поименично
набраја вољу тела, говорећи: А позната су дела тела, која су:
прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање,
непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси,
зависти, убиства, пијанства, раскалашности и слично
овима(Гал.5,19-21). На другом, опет, месту он говори уопштеније:
Јер је телесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не
покорава закону Божијем, нити пак може (Рим.8,7). Вољом разума,
пак, могу се назвати помисли које не потврђује Писмо, попут оних
за које је речено: Обарајући помисли и сваку охолост, која устаје
против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на
послушност Христу(2.Кор. 10,4-5). Стога је нужно и сигурно увек и
свагде поштовати оно што је рекао Давид: Одлуке твоје су…
саветници моји (Пс. 118,24).

Питање 270. Шта значе речи: Збуњивани, али не очајни

(2.Кор.4,8)?
Одговор: Апостол показује постојаност свог уздања у Бога
кроз супротност људском мудровању. У складу са тим он излаже
сваку мисао која се наводи на овом месту. По људском мудровању
он каже: Свачим смо угњетавани, а по уздању у Бога: Али не
потиштени. И опет, по људском мудровању он каже: Збуњивани, а
по нади у Бога: Али не очајни. На сличан начин говори и о осталом.
И на другом месту он говори слично: Као они који умиру а ево
живимо, као кажњавани али не убијани, као жалошћени а увек
радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа
немају а све поседују (2.Кор.6,9-10).

Питање 271. Господ је рекао: Али подајте милостињу од

онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто (Лк.11,41).
Зар ће се милостињом добити очишћење од свега, ма колико
ко згрешио?
Одговор: Оно што је претходно речено објашњава оно што
се наводи. Јер, Он је најпре рекао: Споља чистите чашу и зделу, а
изнутра сте пуни грабежа и злобе (ст. 39), а затим додао: Али
подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити

290
чисто. „Све“ се односи на оно у чему грешимо и чинимо зло кроз
отимање и лакомост. То изражава и Закхеј, рекавши: Ево пола
имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу
четвороструко (Лк.19,8). Стога се сви греси, који могу да буду
отплаћени и за које се може платити неколико пута више,
очишћују на овај начин. Међутим, тај начин није сам по себи
довољан за очишћење, него је претходно потребно милосрђе
Божије и крв Христова, којом имамо избављење и од свих других
грехова (Еф.1, 7), творећи за сваки грех плодове достојне покајања
(Лк.3,8).

Питање 272. Постоји заповест Господња: Не брините се

за сутра (Мт.6,34). Како да исправно разумемо ову заповест?
Јер, видимо да имамо многе бриге за оно што нам је
неопходно. Ми чак нагомилавамо и оно што може да стоји
дуже време?
Одговор: Онај ко је прихватио учење Господа, који каже:
Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, ко не сумња
у истину обећања Онога који је додао: И ово ће вам се све додати
(Мт.6,33), своју душу не раслабљује свакодневним бригама, које
загушују реч и чине је неплодном (Мт.13,22). Подвизавајући се
добрим подвигом богоугађања, он верује Господу који је рекао: Јер
је посленик достојан хране своје (Мт,10,10), и ни мало се не
узнемирава због ње. Он се не труди ради самога себе, него ради
заповести Христове, као што је показао и поучио апостол,
рекавши: Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати
немоћнима (Дап.20,35). Јер, бринути се ради самога себе јесте
доказ самољубља, а бринути се и трудити се ради заповести јесте
обележје похвалног христољубивог и братољубивог расположења.

Питање 273. Каквим делима се хули на Духа Светога

(Мк.З, 29; Мт.12,31-32)?
Одговор: Из хуле коју су некада изговорили фарисеји
(којима је и изречена ова осуда), види се да и сада хули на Духа
Светога онај ко Његова деловања и плодове приписује противнику.
Томе подлежу и многи који усрднога непромишљено називају
таштим, затим они који онога ко показује добру ревност лажно
окривљују за гнев, и други који на сличан начин лажно приписују
своја зла подозрења.

291
 Питање 274. Како човек постаје луд у овоме веку(1.Кор.З,8)
Одговор: Он постаје такав уколико се уплаши суда Божијег,
који каже: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи
разумни (Ис.5,21), ако почне да се угледа на онога ко је рекао: Као
стока бих пред тобом (Пс.72,22), ако одбаци свако мнење о својој
мудрости, ако ништа не буде сматрао добром помисли и ако ништа
не буде помишљао сам од себе пре него што се из саме заповести
Господње не поучи ономе што је богоугодно у делу, у речи, или у
помисли. Јер, апостол је рекао: А такво поуздање имамо у Бога
кроз Христа, не да смо способни сами од себе што помислити,
него је наша способност од Бога (2.Кор.З,4-5), који учи човека да
зна, као што је написано (Пс.93,10).

Питање 275. Може ли сатана да спречи намеру

светитеља, будући да је написано: Бар ја Павле неколико пута
хтедох доћи к вама и спречи нас сатана (1.Сол.2,18)?
Одговор: Од онога што извршавамо по Господу, нешто се
дешава из душевне намере и одлуке, а нешто настаје уз помоћ тела,
или старања, или трпљења. Према томе, оно што зависи од
душевне намере и одлуке, сатана ни на који начин не може да
спречи. Ономе, пак, што се испуњава уз помоћ телесне делатности,
Бог често попушта сметње ради испитивања и провере онога кога
сусреће препрека, тј. или да се изобличи, уколико измени добру
намеру (попут оних што су посејани на камену, који су на кратко
време „с радошћу“ прихватили реч, али су „у време искушења“
одмах отпали), или да се [похвали] ради ревности према добрим
делима, уколико устраје у добру (као сам апостол, који је много
пута намеравао да дође Римљанима, и био спречаван, као што је
сам признавао, премда није напуштао жељу све док није испунио
оно што је раније наумио). [Слично је] и Јов показао трпљење,
много пропативши од ђавола, који га је приморавао да изрекне
хулу или да се покаже незахвалан Богу. Међутим, он чак ни у
највећим невољама није одустајао од побожног расуђивања и од
исправних мисли о Богу. Јер, о је њему написано: Уза све то не
сагреши Јов устима својим, нити рече безумља Богу (Јов 1,22).

292
 Питање 276. Шта значи оно што је рекао апостол: Да
искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља
Божија (Рим. 12,2)?
Одговор: Бог хоће много тога. Он нешто хоће из
дуготрпељивости и милостивости (што јесте и назива се добром), а
нешто из љутње због наших грехова (што се назива злом). Јер, Он
каже: Ја… који градим мир и сачињам зло (Ис.45,7). Он не [помиње]
зло којим бивамо кажњавани, него којим бивамо уразумљивани.
Оно, пак, што уразумљује и злопаћењем приводи обраћењу, служи
добру. Према томе, оно што Бог жели из дуготрпељивости и
милостивости, и ми треба да желимо и да га подражавамо. Јер, Он
каже: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив
(Лк.6,36). И апостол каже: Угледајте се, дакле, на Бога као деца
вољена, и живите у љубави као што је и Христос нас љубио (Еф.
5,1-2). Оно, пак, што нам Он шаље из гнева због грехова наших и
што се, као што сам рекао, на основу тога што изазива злопаћење,
назива злом, ми ни у ком случају не треба да чинимо. [Дешава се]
да је воља Божија да људе често уништава глад, куга, рат или
нешто слично. Ми, међутим, не треба да служимо тој вољи. Јер, у
таквим случајевима Бог користи и зле слуге, као што је речено:
Посла на њих гнев јарости своје, јарост, гнев и скорб, посланство
злих анђела (Пс.77,49). Због тога, најпре треба да утврдимо шта је
добра воља Божија. Познавши добру вољу, треба да испитамо да
ли је уједно и угодна Богу. Јер, нешто, узето само по себи, може да
буде воља Божија и то добра, али да уједно није и угодна Богу,
уколико је не чини права особа, или ако се не чини у право време.
На пример, била је воља Божија и то добра воља да се кади Богу.
Међутим, Богу није било угодно да то чине Датан и Авирон. И још,
воља је Божија и то добра да се чини милостиња. Но, ако се чини
ради људске славе, она више није угодна Богу. И опет, била је воља
Божија и то добра да ученици оно што им се шапуће „на уши“
проповедају „са кровова“ (Мт.10,27). Ипак, Богу није било угодно
да о томе говоре пре времена. Јер, Он каже: Ником не казујте што
сте видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне (Мт.17,9). И
уопште, свака воља Божија је добра и богоугодна уколико се
испуњава оно што је рекао апостол: Све на славу Божију чините
(1.Кор.10,31), и: Све нека бива благообразно и уредно (1.Кор.14,40).
Међутим, чак и вези са оним што бива по вољи Божијој, и то
доброј и угодној, ми не треба да се препуштамо безбрижности,

293
него да се подвизавамо и бринемо да [све] буде савршено и без
недостатака, како у односу на само дело (да је у складу са оним што
је заповеђено), тако и у односу на силу онога који га врши. Јер,
речено је: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом
душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и
ближњега свога као самога себе (Лк.10,27), као што Господ учио и у
Јеванђељу по Јовану (Јн.13,34). Осим тога, и сваку заповест [треба
испуњавати], као што је написано (Пон.Зак.6,6). Јер, речено је:
Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако
(Мт.24,46).

Питање 277. Шта значи „клијет“ у коју, по Господњој

наредби, треба да уђе онај ко се моли (Мт.6,6)?
Одговор: „Клијет“ се, обично, назива празна и одвојена соба
у коју стављамо оно што хоћемо да сачувамо или у којој је могуће
скрити се, према ономе што је речено код пророка: Хајде, народе
мој, уђи у клијети своје. Прикриј се (Ис.26,20). Смисао, пак,
заповести објашњава сам предмет говора, који је упућен онима
који пате од страсти човекоугађања. Стога ће онај кога узнемирава
ова страст добро учинити уколико се уклони и усами у молитви,
све док не стекне навику да не обраћа пажњу на људске похвале,
него да се обазире само на Бога, према примеру онога ко је рекао:
Као што су очи слугама упрте у руку господара њихових, и очи
слушкињине у руку госпође њене, тако су очи наше уперене у
Господа Бога нашега (Пс.122,2). Онај, пак, ко је, по благодати
Божијој, слободан од ове страсти, нема потреба да скрива лепоту.
Поучавајући нас томе, сам Господ казује: Не може се град сакрити
кад на гори стоји. Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на
свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли
светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе
Оца вашега који је на небесима (Мт.5,14-16). Исти је смисао
заповести и о милосрђу и посту, о којима се говори на истом месту,
и уопште о сваком чину богопоштовања.

Питање 278. Како се код човека моли дух, а ум остаје без

плода(1.Кор.14,14)?
Одговор: То је речено за оне који упућују молитве на језику
који је непознат онима који слушају. Јер, апостол каже: Јер, ако се
тим језиком молим Богу, мој дух се моли, а ум је мој без плода. Када

294
су речи молитве непознате присутнима, ум онога ко се моли је „без
плода“, будући да нико нема користи. А када присутни разумеју
молитву, која може користити онима који слушају, ум онога ко се
моли даје плод: поправљање оних који се користе. Исто се мора
рећи и за свако изговарање речи Божије. Јер, написано је: Из
ваших уста нека излази само добра реч за изграђивање онога што
је потребно (Еф.4,29).

Питање 279. Шта значи: Појте разумно (Пс.46,8)?

Одговор: Оно што је осећај каквоте јела при обедовању, то је
разумевање у односу на речи светога Писма. Јер, речено је: Грло
куша јело, а ум распознаје речи (Јов 12,11). Према томе, онај чија је
душа осетљива за смисао сваке речи, као што је укус осетљив према
каквоти свакога јела, испуњава заповест која каже: Појте разумно.

Питање 280. Ко је „чисти срцем“ (Мт.5,8)?

Одговор: То је онај ко не познаје презир према заповести
Божијој, као ни занемаривање, ни немарност.

Питање 281. Треба ли приморавати ону која не жели да

поје Псалме?
Одговор: Она која не приступа усрдно појању Псалама, на
којој се не види расположење онога који је рекао: Како су слатке
грлу моме речи твоје, слађе од меда устима мојима (Пс.118,103), и
која лењост не сматра великом штетом, треба или да се поправи,
или да буде истерана, како мало квасца не би укиселило све тесто
(Гал.5,9).

Питање 282. Ко су они који су на реч: Једосмо пред

тобом и писмо, добили одговор: Не познајем вас (Лк.13,26-27)?
Одговор: Можда су то они које је описао апостол говорећи у
првом лицу: Ако језике човечије и анђелске говорим… и знам све
тајне и све знање, и ако имам сву веру, и ако раздам све имање
своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам,
ништа ми не користи (1.Кор.13,1-3). Томе је апостола поучио
Господ, који је за неке рекао: Чине „да их виде“ људи. Заиста вам
кажем: Примили су плату своју (Мт.6,1-2). Јер, оно што се не чини
из љубави према Богу, него ради похвале од људи, ма какво било,
не задобија похвалу за богопоштовање. Напротив, оно се осуђује

295
због човекоугодништва, или самоугађања, или због частољубља
или зависти, или због какве друге сличне кривице. Стога Господ
све томе слично назива делом неправде, будући да онима који су
рекли: Једосмо пред тобом,каже: Одступите од мене сви који
чините неправду. И како да не буду творци неправде они који
злоупотребљавају дарове Божије да би постигли задовољство?
Такви су, на пример, били они за које апостол каже: Јер, ми нисмо
као многи они који тргују речју Божијом (2.Кор.2,17): и још: Који
мисле да је побожност извор добитка (1.Тим.6,5), и много налик
томе. Од свега тога апостол се показао чист, говорећи: А не као они
који угађају људима, него Богу који испитује срца наша. Јер, као
што знате, никада не наступасмо ради ласкања, нити због
похлепе, Бог је сведок; не тражећи славе од људи, ни од вас ни од
других (1.Сол.2,4-6).

Питање 283. Да ли је онај ко испуњава нечију вољу

уједно и његов саучесник?
Одговор: Ако верујемо Господу који каже: Сваки који чини
грех роб је греху (Јн.8,34), и још: Вама је отац ђаво, и жеље оца
свога хоћете да чините (ст. 44), знаћемо да он није напросто
његов саучесник. Напротив, по речи Господа, он онога чије дело
твори признаје за свога господара и оца. О томе јасно сведочи и
апостол, говорећи: Не знате ли да коме дајете себе за слуге у
послушност, слуге сте онога кога слушате: или греха за смрт, или
послушности за праведност (Рим.6,16)?

Питање 284. Да ли ће бити неразборито да братство од

других прими оно што му је потребно уколико се деси да
осиромаши услед неких околности или болести? И ако треба,
од кога да узме?
Одговор: Онај ко се сећа Господа, који је рекао: Кад
учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте
(Мт.25,40), са посебном пажњом и ревношћу ће бринути о томе да
постане достојан да се назове брат Господњи. Према томе, ако је
неко такав, не треба да се двоумите, него примајући захваљујте. Од
кога, пак, када и како треба примати, треба да расуди онај коме су
поверене заједничке бриге, сећајући се Давида који је рекао: Уље
безбожника да не намаже главу моју (Пс.140,5), и још: Мени служи
онај ко ходи путем непорочним (Пс.100,6).

296
 Питање 285. Треба ли братство, које тргује са другим
братством, да настоји на одговарајућој цени за ствар?
Одговор: Не могу рећи да Писмо допушта браћи да купују и
продају једни од других, будући да смо научени да делимо
међусобно по потреби, према написаном: Ваш сувишак да буде за
њихов недостатак, да и њихое сувишак буде за ваш недостатак; да
буде једнакост (2.Кор.8,14). А ако се некад и догоди таква потреба,
о томе да цена не буде испод одговарајуће треба више да се
постара купац, неголи продавац. Обоје, пак, треба да се сећају
онога ко је рекао: Није добро чинити штету праведнику (Прич.17,
26).

Питање 286. Да ли онога ко живи у братству и кога

обузме телесна болест, треба одвести у гостопримницу?
Одговор: Свако место и сваки посебни циљ треба да служи
општој користи у славу Божију.

Питање 287. Који су плодови достојни покајања (Лк.3,8)?

Одговор: То су дела правде, супротна греху, која треба да
рађа онај ко се каје, испуњавајући оно што је речено: Да будете
плодни у сваком добром делу (Кол.1,10).

Питање 288. Коме онај ко жели да исповеди своје грехе

треба да се исповеди: свима, било коме, или само некима?
Одговор: Циљ Божијег човекољубља према грешницима је
очигледан, као што је написано: Нећу смрти грешника, него да се
обрати и буде жив (Јез.33,11). Начин обраћења треба да одговара
греху и плодови треба да су достојни покајања, као што је
написано: Родите плодове достојне покајања(Лк.3,8), како, услед
недостатка плодова, не би била остварена претња која је
придодата: Свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ баца
(ст. 9). Стога грехе треба исповедати пред оним коме је поверен
домострој тајни Божијих. Ми налазимо да су се и у старини
покајници исповедали пред светитељима. Јер, у Јеванђељу је
написано да су [људи] Јовану Крститељу исповедали грехе своје
(Мт.3,6), и у Делима – апостолима, који су све крстили (Дап.19,18).

297
 Питање 289. Шта треба да ради онај ко се покајао због
греха и поново упао у исти грех?
Одговор: Онај ко се једном покајао због греха, па поново
чини исти грех, свакако се није очистио од његовог узрока. Тако из
њега, као из некаквог корена, опет нужно израста слично. И ко
пожели да подсече гране биљке, оставивши корен, [чини] да из
преосталог корена опет израста исто [грање]. Исто тако, неки
грехови немају почетак у самима себи, него се рађају из других
грехова. Онај, дакле, ко жели да се очисти од њих, неминовно мора
да ишчупа из себе прве узроке тих грехова. На пример, свађа и
завист не настају сами од себе, неко израстају из корена
славољубља. Онај ко иште славу од људи, свађа се са оним ко има
велику славу или завиди ономе ко се прославља више од њега.
Стога, онај ко једном себе осуди због зависти или свађе, па поново
падне у исте грехе, треба да зна да је у дубини болестан од првог
њиховог узрока, тј. славољубивости. Он страст славољубља треба
да лечи оним што је супротно, тј. да се упражњава у смиреноумљу.
Упражњавање, пак, у смиреноумљу јесте бављење понижавајућим
пословима. На тај начин, стичући расположење смиреноумља, он
више неће падати у наведене облике славољубља. Исто важи и за
сваки слични грех.

Питање 290. Како [човек] напредује непрестано у делу

Господњем (1.Кор. 15,58)?
Одговор: Он напредује уколико увећава дар који му је дат,
доприносећи користи и успеху оних којима чини доброчинства,
или уколико показује већу ревност за дело Господње него за
предмете обичног људског старања.

Питање 291. Шта значи „трска стучена“ и „жижак

тињајући“? И у ком смислу [човек] једно „не ломи“ и друго „не
гаси“ (Мт.12,20)?
Одговор: Трска стучена је, мислим, онај ко са неком страшћу
испуњава заповест Божију. Њега не треба ломити или сећи, него
пре лечити, као што је Господ поучио, рекавши: Пазите да
милостињу своју не чините пред људима да вас они виде (Мт.6,1), и
као што заповеда апостол, говорећи: Све чините без гунђања и
двоумљења (Фил.2,14), и на другом месту: Ништа не чините из

298
пркоса, нити за празну славу (ст. 3). „Жижак тињајући“, пак,
представља онога ко заповест не испуњава са жарком жељом и
потпуном ревношћу, него лењо и безвољно. Ни њега не треба
заустављати, него пре подстицати подсећањем на судове и
обећања Божија.

Питање 292. Треба ли у братству да буде учитељ деце

световњака?
Одговор: Апостол је рекао: И ви очеви, не раздражујте децу
своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој (Еф.6,4).
Уколико, дакле, они који доводе децу имају такав циљ и уколико су
они који их примају непобитно уверени да их могу одгајати у
васпитању и науци Господњој, нека се успоштује заповест Господа,
који је рекао: Пустите децу, и не браште им да долазе к мени, јер је
таквих Царство небеско (Мт.19,14). Без таквог, пак, циља и без
такве наде, колико видим, тако нешто ни Богу неће бити угодно,
нити ће нама приличити и бити од користи.

Питање 293. Како треба да се односимо према онима

који избегавају велике грехе, док мале чине равнодушно?
Одговор: Пре свега треба знати да се у Новом Завету не
може видети та разлика. Јер, за све грехе важи иста пресуда
Господа, који је рекао: Који чини грех роб је греху (Јн.8,34), и још:
Реч коју ја говорих, она ће му судити у последњи Дан (Јн.12,48). И
Јован узвикује: Онај ко је непослушан Сину, неће видети живота,
него гнев Божији остаје на њему (Јн.3,36). Овде се неверје
прекорева не стога што је горе од осталих грехова, него стога што
је непослушност. И уопште, ако себи дозволимо да говоримо о
„великом и малом греху“, мораћемо признати као неоспорно да је
за свакога велико оно што њиме влада и мало оно чиме он влада. И
код бораца је снажнији онај ко је победио, док је поражени слабији
од победиоца, ма ко он био. Стога, у односу на свакога ко учини ма
какав грех, треба да поштујемо суд Господа, који је рекао: Ако ли
ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша
добио си брата свога. Ако ли те не послуша узми са собом још
једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака
реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни
Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт.18,15-17). И у
односу на све нека се поштује оно што је рекао апостол: Зашто ви

299
пре не плакасте, да би се избацио између вас онај који је учинио то
дело (1.Кор.2,5). Јер, приликом одстрањивања треба испољавати
велико стрпљење и сажаљивост.
Питање 294. Из ког разлога човек губи непрестано
сећање на Бога?
Одговор: Он губи сећање уколико се не опомиње
доброчинстава Божијих и уколико се показује незахвалан према
Доброчинитељу.

Питање 295. По каквим знацима се познаје расејани?

Одговор: Он се препознаје по томе што је немаран према
ономе што је неопходно ради богоугађања, као што је рекао
пророк: Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране
да не посрнем (Пс.15,8).

Питање 296. Како ће се душа осведочити да је чиста од

грехова?
Одговор: Душа ће се у то осведочити уколико у себи опази
расположење Давида, који је рекао: Омрзех и згадих се на неправду
(Пс.118,163), или уколико примети да се на њој испунило оно што
апостол заповеда: Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи:
блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је
идолопоклонство, због којих долази гњев Божији. Примењујући тај
суд на сваки грех, он додаје: На синове противљења (Кол.3,5-6),
како би се могло рећи: Срце покварено се не прилепи за мене и не
познадох како се лукави удаљи од мене (Пс.100,4). Човек ће познати
да се налази у таквом расположењу, уколико и према грешницима
буде, слично светима, осећао трепетно саосећање. Тако је и Давид
говорио: Видех неразумне, и изједох се, јер не чувају речи твоје (Пс.
118,158). И апостол каже: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се
саблажњава, а ја да не горим (2.Кор.11,29). Душа је, заиста, боља од
тела. Ми, пак, видимо да се гадимо и гнушамо сваке нечистоте на
телу, и да сагледавање сваке муке и сваког злоумишљаја у срцу
рађа скрушеност и јад. Колико је тек христољупцу и братољупцу
својствено да осећа оно што је речено у односу на грешнике,
видећи душу оних који греше као да је израњављена и изједена
зверима и као да је прекривена гнојем и трулежношћу. Јер, и Давид
рече: Јер, безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме
отежаше ми. Усмрдеше се и загнојише се ране моје од безумља

300
мога. Згрчио сам се и погурио се веома, вас дан идем сетан (Пс.37,5-
7). И апостол говори: Жалац је смрти грех (1.Кор.15,56). Због тога,
онај ко осети да његова душа ради сопствених или туђих грехова,
као што је речено на почетку, доспева у такво расположење, може
бити уверен да је чист од греха.

Питање 297. Како се треба одвраћати од грехова?

Одговор: Најпре, жељом да се стекне расположење Давида,
који каже: Безакоње моје познах, и грех свој не покрих. Рекох,
исповедићу Господу безакоње своје (Пс.31,5). Он затим на различите
начине објашњава пут ка томе у шестом и у другим Псалмима. И
код апостола се томе учимо из онога што је Коринћанима сведочио
о туђем греху, рекавши: Јер, жалост која је по Богу доноси покајање
за спасење. Он објашњава и особину жалости: Јер, гле, баш то што
се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па
правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па
кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари
(2.Кор.7,10; 11). Из тога је очигледно да не треба само избегавати
грех и туговати због оних који греше, него се уклањати и од самих
грешника. И то је јасно изразио Давид, рекавши: Одступите од
мене сви који чините безакоње (Пс.6,9). А апостол је заповедао: Са
таквим заједно и да не једете (1.Кор.5,11).

Питање 298. Допушта ли Писмо да се добро чини из

самоугађања?
Одговор: Онај ко угађа себи, угађа човеку. Јер, свако је и сам
човек. Међутим: Проклет је човек који се нада у новека, који тело
чини својом узданицом. Тиме пророк изображава поуздање у
самога себе и додаје: Његова душа се удаљује од Господа (Јер.17,5),
Тако онај ко угађа другоме или нешто чини из самоугађања отпада
од богопоштовања, а запада у човекоугађање. Јер, они [све] чине,
каже Господ, „да их виде“ људи. Заиста вам кажем: Примили су
плату своју (Мт.6,1; 5). И апостол изјављује: Јер, када бих још
људима угађао, не бцх био слуга Христов (Гал.1,10). Међутим,
постоји и најјача претња у богонадахнутом Писму, које каже: Бог
расипа кости човекоугодника (Пс.52,6).

Питање 299. Како ће се душа осведочити да се удаљила

од славољубља?

301
 Одговор: Она ће то осведочење стећи када се буде
повиновала Господу, који каже: Тако да се светли светлост ваша
пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је
на небесима (Мт.5,16), и апостолу, који заповеда: Ако, дакле, једете,
ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију
чините (1.Кор.10,31). На тај начин ће благочастиви, не тражећи ни
садашњу, ни будућу славу, него свему претпоставивши љубав
према Богу, имати смелости да каже: Ни садашњост, ни будућност
неће моћи да нас одвоји од љубави Божије, која је у Христу Исусу
Господу нашем (Рим.8,38-39), који је рекао: А ја не тражим славе
своје (Јн.8,50), и још: Који говори сам од себе, своју славу тражи; а
ко тражи славу Онога који га је послао, тај је истинит (Јн.7, 18).

Питање 300. Који је начин обраћења када се говори о

невидљивом?
Одговор: Начин обраћења се објашњава у [одговору] на
питање о начину обраћања од грехова. Што се, пак, тиче говора о
невидљивом, присетимо се речи Господње: Нема ништа тајно
што се неће дознати (Мт. 10,26), и још: Уста говоре од сувишка
срца (Лк.6.45).

Питање 301. А ако каже: Мене не гризе савест?

Одговор: То се дешава и у телесним болестима. Јер, има
много болести које болесници не осећају. Па ипак, они више верују
испитивању лекара него што се ослањају на оно што сами осећају.
Тако је и у погледу душевних болести, тј. грехова. Премда и не
осуђује сам себе, будући да није свестан греха, он ипак треба да
верује онима који су способни боље од њега да виде шта је у њему.
Пример за то су показали свети апостоли: и поред осведочености у
најискреније расположење према Господу, они су, зачувши: Један
од вас издаће ме, поверовали Његовој речи и изменили мисао,
говорећи: Да нисам ја, Господе (Мт.26,21-22). Најјасније нас томе
поучава свети Петар који у ватреном смиреноумљу одбија да га
служи Владика – Бог и Учитељ. Међутим, пошто се уверио у истину
речи Господњих: Ако те не оперем, немаш удела са мном, он је
рекао: Не само ноге моје, него и руке и главу (Јн.13,8-9).

Питање 302. Да ли треба из братских залиха давати

сиромашним странцима?

302
 Одговор: Господ је рекар: Ја сам послан само изгубљеним
овцама дома Израиљева, и још: Није добро узети хлеб од деце и
бацити псима (Мт. 15,24; 26). Стога није нужно да се оно што је
одређено за оне који су се посветили Богу расипа на непознате
људе. Уколико је, пак, могуће да се оствари оно што је рекла жена,
која је похваљена због вере: Да, Господе, али и пси једу од мрва што
падају са трпезе господара њихових (ст. 27), нека управитељ, уз
сагласност осталих старешина, донесе одлуку да од сувишка, као
што је написано, сунце обасја и зле и добре (Мт.5,45).

Питање 303. Да ли у братству треба слушати оно што сви

говоре?
Одговор: Одговор на ово питање је веома тежак. Најпре,
биће јасан знак нереда ако сви буду о нечему говорили. Јер,
апостол каже: А пророци два или три нека говоре, а други нека
расуђују(1.Кор.14,29). И при раздељивању дарова он свакоме од
говорника одређује његово право место, рекавши: Сваки по мери
вере како му је Бог уделио (Рим.12,3). На примеру телесних удова он
јасно одређује да говорници треба да поштују ред. Још јасније то
разликује у речима: Учитељство, нека је у учењу; ако је тешитељ,
нека теши, и остало (ст. 7-8). Из тога се јасно види да није свима
све дозвољено, него свако треба да пребива у свом сопственом
звању и да ревносно испуњава оно што му је Господ поверио.
Стога настојатељ заједнице и онај који свима заповеда треба
да на себе узме ту бригу уз много испитивање. Он о свакоме треба
да се марљиво стара, те да на богоугодан начин доноси одлуке и
наредбе у складу са способношћу и силом свакога и на .општу
корист. Потчињени, пак, поштујући поредак и знајући сопствену
меру послушности, треба да се сећају Бога који каже: Овце моје
слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду. И ја им дајем
живот вечни (Јн. 10,27), и који је и пре тога рекао: А за туђином
неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинца (ст.
5), а такође и апостола, који каже: Ако неко друкчије учи и не држи
се здравих речи Господа нашега Исуса Христа и учења о
побожности, погордио се ништа не знајући. После набрајања
последица [таквог понашања], он додаје: Клони се таквих
(1.Тим.6,3-5). И на другом месту, [он додаје]: Пророштва не
презирите: све испитујте, добра се држите. Од зла у сваком виду
уклањајте се (1.Сол. 5,20-22). Стога треба да се повинујемо свему

303
што је речено у складу са заповешћу Господњом, и што је усмерено
према заповести, па макар претила и смрт. Ономе, пак, што је
против заповести, или што крши заповест никако не треба да се
потчињавамо, па макар нам и анђео с неба или неко од апостола
наређивао, и макар нам и живот обећавали или претили смрћу.
Јер, апостол је рекао: Ако ли вам и ми или анђео с неба проповеда
јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде
(Гал.1,8).

Питање 304. Да ли треба од сродника оних који су

пришли братству примати било шта, уколико изразе жељу да
дају?
Одговор: Старање и процена о томе припада настојатељу.
Уосталом, сматрам да је много безопасније за многе и корисније
ради изграђивања вере да се одбију такви поклони. Јер, последица
примања је, најпре, да на заједницу често пада прекор. Затим,
сроднику оних који су донели поклон се даје повод да се надима.
Најзад, [може се десити да се] на онима који у заједници једу и
пију своје, оствари апостолова реч: Срамотите оне који немају
(1.Кор.11,22), и много шта слично. Према томе, пошто се јавља
толико повода за грех, боље је не примати такве дарове. Уосталом,
треба препустити настојатељу да одлучи од кога треба примати и
како треба располагати са оним што је примљено.

Питање 305. Да ли треба прихватати дарове од

световњака због пријатељства или ранијег сродства?
Одговор: То питање има исти смисао са питањем да ли
нешто треба примати од сродника.

Питање 306. На који начин се може стећи нерасејаност?

Одговор: Њу може стећи онај ко прихвати мишљење
изабраног Давида, који негде говори: Свагда видим пред собом
Господа: он ми је с десне стране да не посрнем (Пс.15,8), негде: Очи
су ми свагда управљене ка Господу, јер Он извлачи из замке ноге
моје (Пс. 24,15), а негде опет: Као што су очи слугама упрте у руку
господара њихових, и очи слушкињине у руку госпође њене, тако су
очи наше уперене у Господа Бога нашега (Пс.122,2). И како бисмо
мање значајним примером подстакли на ревносније испуњавање
важнијег, размислимо у себи како се понашамо у присуству других,

304
чак и себи равних, тј. како се трудимо да избегнемо осуду због
нечега у држању, у ходу, у кретању сваког уда и изговору. Ми се,
дакле, пред људима трудимо да поштујемо оно што људи виде.
Онај, пак, ко је осведочен да га посматра Бог, који испитује „срца и
бубреге“, као што је написано (Пс.7,10), и Јединородни Син Божији
који испуњава обећање: Јер, где су два или три сабрана у име моје,
онде сам и ја међу њима (Мт.18,20), и Свети Дух, који усмерава и
дели дарове и дејствује, и анђели чувари, као што рече Господ:
Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да
анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога
(Мт.18,10), утолико пре ће на себе узети најважнији и најтежи
подвиг, тј. да његово богопоштовање буде благоугодно. На тај
начин се у њему јаче и савршеније учвршћује нерасејаност,
нарочито ако се потруди да испуни оно што је речено: Благосиљам
Господа у свако доба, хвала је Његова свагда у устима мојим
(Пс.ЗЗ, 2) и: У закону Његовом се поучавам дан и ноћ (Пс.1,2). Јер,
уз појачано и непрестано проучавање и сагледавање воље и славе
Божије, ум његов неће имати времена за расејаност.

Питање 307. Да ли треба појање Псалама или молитву

започињати наизменично?
Одговор: Наизменичношћу мноштва оних који су достојни
нека се поштује поредак, како и сама ствар не би била сматрана
неважном и споредном и како непроменљивост једне или друге
особе не би дала повода за сумњу у гордост игумана и за
омаловажавање осталих.

Питање 308. Да ли треба узвраћати ономе ко нешто даје

братству и даривати га сразмерно са даром?
Одговор: То је једно људско питање. А о доказу захвалности
нека одлучи управитељ, као и да ли ће прихватати дарове и
награђивати дародавца.

Питање 309. Да ли треба да приступи Светим [Тајнама]

онај коме се [ноћу] деси нешто обично и природно?
Одговор: Апостол је показао да је „онај ко се кроз крштење
погребе са Христом“, изнад природе и навика (Рим.6,4). На истом
месту он о крштењу у води затим каже: Наш стари човек се разапе
са Њиме, да би се уништило тело греховно, да више не робујемо

305
греху (ст. 6). И на другом месту он заповеда: Умртвите, дакле,
удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту
и лакомство, што је идолопоклонство, због којих долази гнев
Божији на синове противљења (Кол.3,5-6), и опет на другом месту
прописује, говорећи: А који су Христови, распеше тело са
страстима и жељама(Гал.5,24). А ја сам сазнао да, по благодати
Христовој, и мушкарци и жене то могу постићи искреном вером у
Господа. Онога, пак, ко се, будући нечист, приближава Светињама,
и по Старом Завету очекује страшни суд. Овде је, међутим, већи од
храма (Мт.12,6), тј. страшнији. Због тога нас апостол учи, говорећи:
Јер, који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије (1.Кор.11,29).

Питање 310. Да ли треба [свете дарове] приносити у

обичној кући?
Одговор: Писмо не допушта ни да се обична посуда уноси у
светињу, ни да се светиња обавља у обичној кући: Стари Завет
јасно заповешћу Божијом не дозвољава ништа слично. Господ, пак,
каже: Овде је већи од храма (Мт.12,6), а и апостол каже: Зар немате
кућа да једете и пијете? Шта да вам кажем? Хоћу ли вас стога
похвалити? Не похваљујем. Јер, ја примих од Господа што вам и
предадох,и остало (1.Кор. 11,22-23). Из тога смо научили да у цркви
не једемо и не пијемо обичну вечеру, као и да вечеру Господњу не
извргавамо руглу, вршећи је у обичној кући. Изузетак се може
направити из велике потребе и то у унапред изабраном чистом
месту или кући.

Питање 311. Да ли треба ићи у посету онима који нас

моле?
Одговор: Посећивање је богоугодно дело. Ипак, посетилац
треба да буде разуман слушалац и мудар у одговорима,
испуњавајући речено: Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу
зачињена, да знате како треба свакоме одговорити (Кол.4,6). Ићи,
пак, у посете ради сродства или пријатељства, туђе је нашем
завету.

Питање 312. Да ли посетиоце – световњаке треба

позивати на молитву?

306
 Одговор: Треба, ако су пријатељи Божији. Јер, апостол је
њима писао: Молите се и за мене, да ми се даде реч кад отворим
уста своја, да смело обзнаним тајну Божију (Еф.6,19).

Питање 313. Да ли треба да радимо пред гостима?

Одговор: Никакав посао који се обавља по заповести не
треба прекидати због оних који долазе из пријатељске обавезе,
осим ако се некакво посебно душевно старање, по заповести
Господњој, не покаже важнијим од телесне делатности, као што су
свети апостоли рекли у Делима: Не доликује нама да оставивши
реч Божију служимо око трпеза (Дап.6,2).

307
 ПОДВИЖНИЧКИ УСТАВИ
за оне који се подвизавају
у општежићу и усамљеништву

УВОД
Узевши на себе Христово мудрољубље, прихвативши
мишљење који је изнад житејских жеља, уживања и брига, и
постаравши се на сваки начин да помисао уклониш и одвојиш од
телесних страсти, често си са мном водио дуге разговоре,
постављајући питања: На који начин треба довршити започети
подвиг, ни мало се не потчињавајући телесној похоти, која кроз
тело прелази и у душу; чега се најпре и највише, а чега потом треба
чувати; за које добро треба ревновати, како бисмо опрезношћу
избегли недолично деловање, и како бисмо ревношћу научили да
чинимо добро. Потом си пожелео да ти начиним и писмено
излагање свога мишљења о томе. Баш из тога разлога и сам
одлучих да не занемарим твоју племениту ревност, него да је,
колико је могуће, својим саветима ојачам и учврстим. Наравно, не
мислим да ће говор који ти нудим задовољити предмет, већ
настојим да иза ћутања, као иза неке бране, не сакријем оно што
могу рећи, те да избегнем осуду која је изречена ономе који је
сакрио талант у земљу. Код људи је брачни живот најчешћи
изговор за жудњу, за световна уживања и бриге. Јер, и не може се
пронаћи друга снажнија и упорнија жеља, урођена телесној
природи, од жудње мушкараца према женском полу или жене
према мушком. А тако и треба да буде, с обзиром да је она
природно усмерена на рађање деце. Брак сачињава једну од
најважнијих делатности природе. Због тога он и изазива најјачу
тежњу. И људи, не наилазе на веће бриге од оних које их одједном
сналазе у брачном животу, као што каже Павле: А ко је ожењен
брине се за овосветско (1.Кор. 7,33). Он је обремењен бригама.
Усамљени, пак, брине само о себи и о сопственим телесним
потребама. Он чак и њих може да презре, будући да себе лако да
може убеди у тако нешто. Ожењени, међутим, има на себи бригу о
деци и више није господар своје воље. Он је принуђен да угађа
жени, те да, заузет бригом око деце, понесе безброј старања. И

308
само њихово набрајање би захтевало више времена него што га
сада имамо.
Стога онај ко жели да буде слободан од ланаца света избегава
брачни живот као окове. Клонећи се њега, он свој живот посвећује
Богу и даје завет чистоте. Тако он више и нема права да се врати
браку, већ се свим сидама бори против природе и њених најјачих
тежњи, подвизавајући се у чувању чистоте. Препустивши се
љубави Божијој, он жели да, макар у најмањој мери, постигне
бестрасност Божију, жудећи да окуси духовну светост, тишину,
безметежност, питомост, те весеље и радост које се у њима рађа.
Он настоји да своје помисли држи што је могуће даље од сваке
вештаствене и телесне страсти, која узбуђује душу, те да чистим и
непомућеним оком душе сагледава Божанствено, бескрајно се
наслађујући тамошњом светлошћу. А доводећи душу у такво
расположење и стање, он се, колико је могуће, орођује и
уподобљава Богу и постаје Његов љубљени и жељени. Јер,
извршивши велики и тешко испуњиви подвиг, он доспева до
могућности да са Богом општи разумом очишћеним од
вештаственог талога и примеса телесних страсти. Стога је
прилично и сагласно да се онај ко је, кроз поменуто
подвижништво, постигао такву навику не препушта поново
надражајима тела кроз додир са његовим страстима, како се око
душе, осетивши на себи дах страсти, не би замрачило као од густе
магле и ослепело за Божанствено и духовно сагледавање. Јер, дим
страсти опасно оштећује поглед помисли.

Поглавље 1. О томе да свему треба претпостављати

молитву.
Свако дело, љубљени, и свака реч Спаситеља нашега Исуса
Христа јесте правило побожности и врлине. Он се стога и
очовечио да би, као на икони, изобразио и побожност и врлину и
да би се свако (и свака), гледајући на Њега, колико је могуће,
угледао на Првообраз. Он, наиме, носи наше тело да би се ми,
колико је могуће, угледали на Његов живот. Због тога, када чујеш о
Његовој речи или делу, потруди се да не слушаш само узгредно,
или било како, него да проникнеш у дубину сагледавања,
постајући судеоник у ономе што се тајанствено предаје. Тако,
Марта прима Господа у свој дом, а уз Његове ноге седи Марија

309
(Лк.10,38). Код обе сестре се види дивна ревност, али ти разликуј
дела. Марта је служила, припремајући ради угошћења оно што је
неопходно за Његове телесне потребе, а Марија је, седећи уз
Његове ноге, слушала Његове речи. Стога је једна збрињавала
видљиво, а друга служила невидљивом. Јер, Онај ко је боравио код
њих заиста беше и човек и Бог. Сам Владика је похвалио
приврженост обе жене. Међутим, уморивши се, Марта је позвала
Господа за посредника у намери да јој и сестра пружи помоћ у
служењу, Реци јој, каже она, да устане и да ми помогне. А Господ јој
рече: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је
једно потребно. Али је Марија добри дио изабрала који јој се неће
одузети (Лк.10, 38-42). Ја нисам овде да бих лежао на лежају и
хранио утробу, него ради тога да бих вас нахранио речју истине и
сагледавањем тајни. И као што. прву није одвојио од онога чиме се
бавила, тако је и другу похвалио због њене пажљивости. Разуми,
дакле, шта значе ова два „дела“, која су приказана у лику две жене,
једне ниже, која је себи изабрала телесну службу (која је такође
веома корисна), и друге узвишеније и духовније, која се узнела до
сагледавања тајни. То, слушаоче, схвати духовно и изабери шта
желиш. Ако желиш да служиш, служи у име Христово. Јер, Он сам
је рекао: Кад учшисте једноме од ове моје најмање браће, мени
учинисте (Мт.25,40). [Свако твоје дело], било да примаш туђинце,
било да успокојаваш јадне, да саосећаш са болесним, да пружаш
руку помоћи онима који су у беди и несрећи, да чиниш услуге
немоћнима – Христос прихвата као да је Њему учињено. Међутим,
ако желиш да се угледаш на Марију, која је напустила служење
телу, и уздигла се до сагледавања духовних виђења, искрено
приступи ствари. Остави тело, напусти земљорадњу, припремање
хране и старања. Седи крај ногу Господњих и слушај реч Његову,
да би постао заједничар тајни Божанства. Јер, сагледавање учења
Исусових је изнад служења телу.
Дакле, вољени, добио си примере и упутство. Угледај се на
шта желиш: буди или слуга несрећнима или љубитељ Христових
догмата. Уколико, пак, можеш да ревнујеш и у једном и у другом, и
кроз једно и кроз друго ћеш задобити плод спасења. Уосталом,
духовно учење је прво, а све остало – после њега. Јер, речено је:
Марија је добри део изабрала (Лк.10,42). Стога, ако желиш да будеш
тајник Христов, да седиш уз Његове ноге, да прихватиш Његову
благовест, треба да напустиш сав световни живот и да живиш

310
безбрижно, да заборавиш и своје сопствено тело. На тај начин ћеш
узмоћи да путем сагледавања разговараш са Христом, да се
угледаш на Марију и задобијеш вишњу славу. Молећи се, пак, пази
да не тражиш једно уместо другога и да не расрдиш Господа. Не
тражи ни иметак, ни људску славу, ни власт, ни било што
пролазно, већ тражи Царство Божије. Све остало што служи за
потребе тела Он ће ти дати, као што сам каже: Него иштите најпре
Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати
(Мт.6,33). А молитва, вољени, има два облика: први је славословље
са смиреноумљем, а други, потоњи – искање. Због тога, молећи се,
немој одмах прелазити на молбу. У супротном ћеш сам показати
своје произвољење, тј. да се молиш Богу принуђен потребом.
Започињући, дакле, молитву остави самога себе, жену, децу,
растани се са земљом, прођи и небо, напусти сваку видљиву и
невидљиву твар и почни славословљем Онога који је све створио.
И када га будеш славословио, немој тумарати умом тамоамо, немој
баснословити попут незнабожаца, него бирај речи из Светих Списа
и кажи: „Благосиљам те Господе, јер си дуготрпељив и незлобив,
јер свакодневно показујеш своје стрпљење према мени грешном.
Ти нам свима дајеш прилику да се покајемо. Јер, ти Господе ћутиш
и подносиш нас, да бисмо те славословили. Ти устројаваш спасење
рода нашег, ти нас походиш или страхом, или поукама, или
пророцима, или коначно доласком Христа. Јер, ти си нас створио, а
не ми [сами себе]. Ти си Бог наш“ (Пс.99,3)
Када завршиш славословље [засновано] на Писму, према
твојим моћима, и упутиш хвалу Богу, започни са смиреноумљем и
реци: „Недостојан сам, Господе, да говорим пред тобом, јер сам
веома грешан“. Тако треба да говориш, макар и не био свестан
нечег лошег код себе. Јер, нико није безгрешан, осим јединога
Бога. Ми, наиме, грешећи у многоме, већи део грехова не
примећујемо. Стога апостол каже: Не осећам ништа на својој
савести, али стога нисам оправдан (1.Кор.4,4), тј. грешим много и
не примећујем. Стога и пророк каже: Ко ће разумети погрешке
(Пс.18, 13). На тај начин ти не лажеш, називајући се грешником. А
ако знаш своја сагрешења, учинићеш грех уколико кажеш: „Нисам
грешан“. Напротив, боље реци: „Грешнији сам од свих грешника,
пошто кршим Божију заповест, која наређује: Када извршите све,
говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо
дужни учинити“ (Лк.17,10). Увек треба да мислиш: „Ја сам

311
непотребан“, и још: Смирењем сматрајте један другога већим од
себе (Фил.2,3). Дакле, моли се Богу са страхом и смиреноумљем. И
пошто упутиш реч смиреноумља и кажеш: „Хвала ти, Господе, што
си стрпљиво подносио моје грехове и до сада ме остављао
некажњеним. Јер, ја сам давно заслужио да поднесем хиљаду беда и
да од мене окренеш лице своје. Међутим, твоје незлобиво
човекољубље је према мени било веома стрпљиво. Благодарим ти,
иако су слабе моје снаге да ти захвалим за твоју незлобивост“,
дакле, пошто испуниш оба дела, тј. славословље и смиреноумље,
ишти оно што треба да иштеш, тј. као што сам горе рекао –
изостављајући богатство, славу земну и здравље телесно (будући
да те је Он сам створио и стара се о твом спасењу, и зна шта је
корисно за свакога – да буде здрав или болестан), него, као што ти
је заповеђено – једино Царство Божије. Јер, о потребама твога тела,
као што сам претходно рекао, Он се сам брине. Наш Цар се налази
у великој слави и негодује уколико неко од Њега тражи неку
ситницу, тј. ако од Њега тражи нешто недостојно. Стога својом
молитвом немој окретати на себе гнев, него за себе тражи оно што
је достојно Цара Бога. Иштући, пак, оно што је достојно Бога, немој
одустајати све док не добијеш. Јер, Господ је на то мислио кад је у
Јеванђељу рекао: Који од вас има пријатеља и отиде му у поноћ и
рече му: Пријатељу, дај ми три хлеба у зајам, јер ми дође пријатељ
с пута и немам чиме да га послужим. А овај изнутра одговори:
Немој ме узнемиравати; већ су врата затворена, и деца су моја са
мном у постељи; не могу устати да ти дам. Кажем вам: Ако и не
устане да му даде зато што му је пријатељ, али за његову
безочност устаће и даће колико му треба (Лк.11,5-8).
Господ нам, дакле, наводи пример да би нас поучио да
будемо постојани и ревносни у вери. Он узима пример односа
човека према човеку да би ти научио да никад не губиш наду, те да,
када и поред молитве не будеш добијао, не одустајеш све док не
добијеш, наравно уколико, као што сам раније рекао, молиш за оно
што је Богу угодно. Ти не треба да говориш: „Грешник сам и стога
ме не услишује“. Да ти не би очајавао, Он каже: Ако и не устане да
му даде зато што му је пријатељ, али за његову безочност устаће
и даће колико му треба. Најзад, чак и да прође месец дана, година,
три или четири године и већи број година и не добијеш, немој
одустајати, него тражи са вером, непрекидно чинећи добро. Често
се догађа да се неко од нас од младих дана бринуо о

312
целомудрености. Међутим, потом се поткрало уживање, пробудиле
се природне жеље, ослабила молитва и најзад је младости
придодато вино: тако је и целомудреност пропала, и човек је од
једнога постао други. Тако се дешавају промене, с обзиром да се
човек страстима не супротставља са одважном помишљу. Због тога
он треба и да са своје стране учини све, и да вапије ка Богу да му
буде помоћник. Јер, ономе ко се због непостојаности препустио
жељама и сам себе предао непријатељима, Бог не помаже и не
слуша га, будући да је себе кроз грех учинио туђим Богу. Онај ко
жели да има помоћ од Бога, не крши дужност. Ономе, пак, ко не
крши дужност, никада не недостаје Божија помоћ. Стога не треба
да доводимо себе дотле да нас због било чега осуђује савест: тек у
таквом стању треба призивати Божију помоћ. Њу не треба
призивати немарно, лутајући умом тамоамо. Јер, онај ко тако чини
не само да неће добити оно што иште, него ће још више наљутити
Владику. Онај ко говори пред кнезом, стоји са великим страхом, не
допуштајући да му лута ни спољашње око, ни унутарње душевно
око, како се не би изложио опасности. Не треба ли, тим пре, са
страхом и трепетом стојати пред Богом, и читав ум упућивати само
на Њега, а не на нешто друго? Јер, Он не само да, попут људи, види
спољашњег човека, него прониче и у унутарњег. Због тога, уколико
будеш стајао пред Богом како приличи и желели да ћутимо,
изобличиће нас наша савест. Јер, ми,му не верујемо не стога што не
може да нам да покој, него стога што одбијамо да узмемо на себе
Његов „благ и лак“ јарам (ст. 30) и да кроз уска врата уђемо у
Царство небеско. Напротив, ми више волимо да носимо бреме
грехова, да идемо широким путем страсти уживања и да кроз
широка врата ходимо у пропаст (Мт.7,13). Међутим, можда ћеш
рећи: „Много пута сам молио и нисам добијао“. Да, то је свакако
стога што си се рђаво молио, тј. или без вере, или расејано, или за
нешто што ти не користи. А уколико си се и често молио за нешто
корисно, свакако ниси био постојан. Јер, написано је: Трпљењем
својим спасавајте душе своје(Лк.21,19), и: Који претрпи до краја,
тај ће се спасти (Мт.10,22).
Бог познаје срце оних који се моле. Рећи ћеш: „Због чега је
Богу потребна наша молитва? Зар Он не зна шта нам је потребно?
Стога, чему искање“. Бог зна шта нам је потребно и све телесно
нам даје изобилно на употребу (1.Тим.6,17). Будући благ, Он даје
кишу праведнима и неправеднима, и својим сунцем обасјава и зле и

313
добре (Мт.5,45) још пре нашег тражења (Мт.6,8). Међутим, веру,
дела врлине и Царство небеско нећеш добити уколико не будеш
тражио са напором и много стрпљења. Јер, најпре треба да
пожелиш, и пожелевши, да тражиш искрено у вери и стрпљењу,
употребивши са своје стране све неопходно, тако да те ни због чега
не осуђује савест – ни због немарности, ни због лењости. И тада
ћеш добити, ако је Богу угодно. Јер, Он боље од тебе зна шта ти је
корисно. И можда Он не жури да подари (тражено), поучавајући те
ревности према Њему, те да би сазнао шта је дар Божији и са
страхом чувао даровано. Јер, оно што стиче уз много муке, човек и
настоји да сачува да не би, изгубивши га, поништио и много муке
своје. Он ће тада пазити да не одбаци благодат Божију, како не би
постао недостојан вечног живота. Шта је користило Соломону што
је брзо добио дар мудрости и потом га изгубио?
Не буди, дакле, малодушан уколико не добијаш брзо оно што
иштеш. Јер, кад би видео да нећеш изгубити дар који брзо добијеш,
благи Владика би био спреман да ти га да и пре него што га
затражиш. Међутим, сада из бриге за тебе чини [другачије]. Јер,
онај ко је добио талант и сачувао га у потпуности беше осуђен због
тога што га није умножио. Како ће тек бити осуђен онај ко га је
упропастио? Знајући то, ми дакле, без обзира да ли [тражено]
добијамо брже или спорије, треба да будемо захвални Господу,
будући да све шта год чини, Владика уетројава ради нашега
спасења. Ми само не треба да из малодушности прекидамо искање.
Јер, Господ је испричао причу о удовици, која је својом
непоколебивошћу победила неправедног судију, да бисмо и ми,
ради своје упорности, добијали по својим искањима. Јер, наша вера
и љубав према Богу се показују у томе што му остајемо захвални
премда не добијамо брзо [оно што тражимо]. Будимо му, дакле,
свагда захвални да бисмо се удостојили да стекнемо Његова вечна
добра, јер Њему приличи слава у векове векова. Амин.

Поглавље 2. О надзору над помислима и о томе да тело

није зло, као што неки сматрају.
Пре свега, ми треба на сваки начин да обуздавамо помисао,
успоставивши над њом безмолвни надзор разума, како души не
бисмо допустили да се препушта непромишљеним стремљењима
по заносу тела. Телесно виђење се налази у оку, док је око душе у

314
уму који јој је урођен. Међутим, они нису једно у другоме, него су
једно исто. Ум је некаква природна сила, а не нешто придодато у
словесни део душе. Јер, кад покреће своју умну снагу (која је
природно унета у њу Светом Тројицом, која ју је створила) и хоће
оно потребно и одговарајуће, душа избегава захтеве тела,
предвиђајући и обуздавајући његове неуредне покрете. Тада она у
себи чува тишину која јој пристоји и у безметежном спокојству
обавља сагледавања која су јој природна. То она чини према својим
могућностима, узносећи продорни поглед ка Светој Тројици, којој
се клањамо. Она закључује о недоступности славе Божије по
преобиљу њеног сјаја, по светлости блаженства, по безграничној
премудрости, по постојаности и непомутивости спокојства, по
бестрасној и нелокретној природи. Јер, у ономе коме не може да се
догоди ништа неочекивано, у коме је, као у ризници, сакупљено
знање свега постојећег и будућег, који обухвата све и садржи све у
својој руци и коме се уопште ништа не може успротивити и
супротставити – мора владати тишина и непрестана безметежност.
Јер, изненадна навала неочекиваних догађања у људском разуму
обично рађа немир… Због тога онај кога не узнемирава ни један
порок, и кога прати свака врлина и све што је добро, оправдано
може да се весели постојаним и бескрајним весељем, будући да је
радост пратилац врлине и благости, као што каже пророк:
Развеселиће се Господ за дела своја (Пс.103,31).
Због тога ће се душа која своју умну силу држи у трезвоумљу
и доличним делима учврстити у описаним сагледавањима. Она ће
упражњавати своју нарав у ономе што је исправно, праведно,
пристојно и мирно. Међутим, чим прекине да размишља и да се
удубљује у дужна сагледавања, пробуђене телесне страсти ће, као
бестидни и дрски пси без чувара, почети да лају на њу: свака
страст ће се трудити да је свакојако измучи, узимајући за себе део
њене животне снаге. Јер, мени се чини да душа, иако је једна, има
две силе: једна је животна сила тела, а друга – сила која сагледава
оно што постоји, коју такође називамо – словесном. Као срасла с
телом, душа му природно (услед саме сраслости, а не по
произвољењу) преноси животну силу. Засијавши, сунце не може да
не обасја онога на кога су пали његови зраци. Тако исто није
могуће да душа не оживи тело у коме пребива. Сагледатељна, пак,
сила се покреће по произвољењу. Уколико, дакле, своју
сагледатељну и словесну силу држи увек будном, као што каже

315
пророк: Неће задремати чувар твој (Пс.120,3), душа ће двоструко
успавати телесне страсти, тј. и заузетошћу сагледавањем бољега и
сроднога, и старањем за безметежност тела, приводећи га у
целомудреност и тишину. А ако, пак, заволевши лењост, душа
сагледатељну силу остави неделатном, телесне страсти ће је,
пронашавши животну силу беспосленом и разделивши је између
себе (с обзиром да њима нико не управља и да их нико не
зауставља) одвлачити ка својим тежњама и деловањима. Стога су
телесне страсти код нас јаке када је словесност неделатна, док су,
напротив, покорне када она управља и влада телом. Због тога тело
не заслужује прекор у очима оних који хоће да о њему исправно
суде. Приликом излагања овога мишљења треба побити лажна
мнења оних који рђаво мисле о телу. Вољени, коњ је прекрасна
ствар. И што је по природи живахнији и ватренији, он је бољи.
Међутим, он захтева јахача и управитеља, будући да није обдарен
словесношћу. Кад је, пак, јахач на њему, он ће покушати да
искористи природне особине.
Због тога, ако долично руководи тежњама потчињене
животиње, јахач ће је употребити на своју корист и постићи ће
циљ који је себи поставио. Тако ће и сам остати неповређен и
животиња ће се показати као веома погодна. Уколико, пак,
коњаник лоше управља, млади коњ ће често скретати са широког
пута, залазити на непроходне стазе, а понекад се и обрушавати низ
стрмину, повукавши са собом и самога јахача. Немарност, дакле,
коњаника обоје излаже опасности. Тако размишљај и о души и о
телу. Тело је добило природне тежње, које нису дате без циља,
него су, без сумње, за нешто добре и корисне. Међутим, оно је
лишено словесности, како би душа, због преимућства
смислености, била успоштована. Уколико долично управља
тежњама тела, душа ће учинити и да се тело спасе, а и сама ће
остати изван опасности. А ако занемари управљање и, обузета
сном лењости, престане да тело држи на узди, душа ће бити
[крива] што ће оно, лишено словесности, скренути са правога пута.
Тада ће оно и душу изложити истоврсним падовима, и то не због
своје злоће, него због њене немарности. Јер, кад би телесне
страсти биле такве да их душа не може укротити, тело би
оправдано било одговорно. Међутим, пошто су оне постале
покорне многима који су се потрудили да их надвладају, тело не
треба да буде окривљено. [Стога нису у

316
 праву] они који настоје да га оцрне, називајући га првим
узрочником порока. Достојна, пак, прекора јесте душа која је због
немарности ослабила .своју власт над телом. Међутим, ни она није
зла по природи, него је приведена злу кроз недостатак добра. Јер,
порок није ништа друго до недостатак врлине.

Поглавље 3. О томе да се не треба без опрезности

сусретати са женама.
O надзирању помисли и обуздавању телесних страсти, о
ширини и тишини унутарњег човека, о сагледавању и старању о
својим дужностима, ми смо већ довољно рекли раније. Међутим,
ми не треба само да надзиремо помисли, него и да, колико је
могуће, избегавамо близину онога што нас више од свега,
приближавајући нам се, подсећа на страсти, што узнемирава и
збуњује помисли, те у душу уноси немир и борбу. Јер, борбу која
невољно наилази на нас ми морамо прихватати. Међутим, веома је
непромишљено да сами против себе вољно изазивамо борбу. У
првом случају ће и пораз (што нека не буде са Христовим
подвижницима), можда, бити опроштен. Међутим, у другом
случају побеђени се, осим што бива исмејан, лишава и опроштаја.
Стога, изнад свега треба да избегавамо разговоре и сусрете са
женама, осим ако нас на сусрет не приморава нека неизбежна
неопходност. Међутим, и приликом нужног сусрета треба да се
чувамо жена као ватре, те да се што је могуће брже и журније
растајемо од њих. Схвати шта о томе каже премудрост: Хоће ли ко
ставити огањ у недра а хаљине да му се не упале? Хоће ли ко
ходити по ужареном угљевљу а ноге да не ожеже (Прич.6,27-28).
Онај, пак, ко каже да од сусрета и дугог заједничког живота
са женама не трпи штету, или у себи нема мушку природу (будући
неко необично створење, које је налази између једнога и другог
пола: што важи за ушкопљенике од рођења, уколико и код њих
можемо говорити о бестрасности и неосетљивости према женском
полу, по речима премудрог: Хоће ли жеља ушкопљеника девојку
раздевственити – Сир.20,4), или је, имајући је, погружен у страсти
до [те мере да уопште] не осећа [шта му се дешава], слично

317
пијаници или лудаку, који у најтежим патњама уопште не мисле да
пате. Ипак, допустимо условно нешто што превазилази оквире
разума, тј. да некога не изједа мушка страст. Чак и да сам остаје
бестрасан, он друге не може лако да убеди да је бестрасан.
Саблажњавати, пак, многе, немајући при том у виду никакво добро
дело, врло је опасно. При томе се мора узети у обзир и нешто
друго. Чак и да не трпи штету од помисли, мушкарац се већ неће
спорити са нама у погледу жене, тј. да и њу муче телесне страсти.
Напротив, имајући слабије помисли и будући ватренија у страсти,
она често подноси штету од онога ко је неопрезно
имао сусрет са њом. Тако онај ко се сам не рањава, често, и
без свога знања, рањава [другог]. И долазећи често подвижнику
под изговором наводне духовне љубави, жена почиње да у себе
упија грех преко очију, похотним погледима прождирући
спољашњост ближњега и нечистим помислима кварећи унутарњу
девицу, коју Женик воли више од свега. Да се, дакле, не би
догодило нешто од реченога, ми треба да се чувамо од сваког
сусрета са женама. Ако, пак, то није могуће, треба да се барем
чувамо честих и дугачких разговора са њима. И ми то не чинимо
из мржње према њиховом полу и из одрицања сродности са њима,
него да бисмо их заштитили и помогли им, као судионицима у
људској природи, а посебно онима које су ступиле у подвиг
чистоте. Јер, оне се подвизавају исто као и ми. Од сусрета треба да
се чувамо да се не бисмо подсетили на страст од које смо се
удаљили и које смо се одрекли.

Поглавље 4. О томе да уздржање треба примерити

телесној снази и о томе да је телесни напор добро и
законито дело.
Осим тога, треба да савлађујемо и стомак. Јер, васпитавање
стомака је обуздавање страсти, а обуздавање страсти –
безметежност и тишина душе. Душевни, пак, мир јесте
најделотворнији извор врлина. Најбоље уздржање стомака је оно
које се усклађује са телесном снагом. Јер, некима је и силно
злопаћење изгледало недовољно болно услед чврстине и
постојаности њихове телесне грађе и снаге: оно им се више чинило
као одмор, неголи као напор. Међутим, оно што је подношљиво за
такве људе, за друге је узрок опасности. Јер, између тела постоји

318
исто тако велика разлика као и између бакра и гвожђа и крхког
дрвећа. Стога треба бирати уздржање које одговара свачијој снази.
Према томе, врлине које врши само душа, подједнако се прописују
свима. Такве су: кротост, скромност, смиреноумље, благост,
братољубље, простосрдачност, истинољубивост, саосећање,
питомост, човекољубље. Ове врлине првенствено називамо
душевним стога што тело ниуколико не доприноси њиховом
стицању и извршавању. Тело за душу једино представља место у
коме се саветује, у коме размишља о њима. Уздржање, пак, свако
треба да одреди према својој телесној снази: оно не треба да се
заустави на ономе што је испод моћи коју човек поседује, нити да
се пружа ка ономе што је преко његове моћи. На то, мислим, треба
обратити пажњу, да прекомерношћу уздржања не би ослабила
телесна снага, те се тело учинило лењим и неделатним за важније
послове. Стварајући човека, Бог, наравно, није желео да га остави
беспосленим и непокретним, него [је намерио] да буде делатан у
складу са својим дужностима. Он је и у рају заповедио Адаму да га
ради и да га чува (Пост.2,15). Те речи, додуше, имају и сагледатељно
значење,
премда су и у њиховом дословном смислу достојне ревности
и старања. После, пак, изгона из раја, Он му је одредио да једе хлеб
у зноју лица (Пост.3,19). И то што је речено Адаму, речено је свима
који су од њега рођени. То се види из следећег: Бог је за Адама
одредио смрт, рекавши: Јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ст.
19). Међутим, и сви који су од њега постали учествују у истом
страдању. Стога нико не треба да уводи новине насупрот природи
и правилима Доброчинитеља природе. Напротив, држећи се њих,
ми треба тело да држимо делатним, никада га не слабећи
неумереношћу. Јер, мислим да је знак најбољег устројства – др-
жати се постављених правила.
Речено могу потврдити и многа сведочанства из Божан-
ственог Писма. Јер, Божанствено Писмо заповеда да се ради, да се
тело покреће и да више помажемо другима у немоћи, неголи да
сами тражимо туђу руку. Међутим, оно ни најмање не наређу-је да
се оно исцрпљује или ослабљује неумереним напорима. И навешћу
ти најверодостојнијег сведока, светога Павла, који негде каже: Јер
чујемо да неки живе неуредно и не раде ништа (2.Сол.З, 11).
Неуредношћу он назива беспосленост, будући да каже: Јер нисмо
живели неуредно међу вама, нити смо забадава јели хлеб у некога,

319
но с трудом и муком, радећи дан и ноћ (ст. 7-8). И, што је још
важније: Потребама мојим и оних који су са мном били послужише
ове руке моје (Дап.20,34). И на другом месту он каже: Нека радећи
свој хлеб једу(2.Сол.З,12), и опет: Да живите мирно, и да гледате
своја посла, и да радите својим сопственим рукама(1.Сол. 4,11).
Подвижник треба да буде слободан од сваке надмености. Идући
истински средњим и царским путем, он нимало не треба да скреће
ни на једну, ни на другу страну. Он не треба да воли лагодност, али
ни тело не треба да слаби претераним уздржањем. Јер, да је добро
да имамо исцрпљено тело и да будемо као мртвац који дише, Бог
би нас од почетка начинио таквима. Међутим, Он нас није
начинио таквима: свакако је учинио оно што је сматрао добрим.
Ако нас је, пак, начинио онаквима каквим нас је било добро
начинити, свакако греше они који не чувају колико могу оно што је
начињено добро.
Стога подвижник благочашћа треба једно да има у виду: да се
како није прикрао у душу порок немарности, да није ослабило
трезвоумље и снажна чежња разума ка Богу, да се није како
помрачило освећење Духа и просвећење душе, до кога оно доводи.
Уколико набројани добри дарови остају у својој пуној снази,
телесне страсти неће имати времена да се подигну. Душа се, дакле,
бави вишњим тако да не преостаје време да се у телу узбуне
страсти. У животу се често догађа да вид и слух остају неделатни
када о нечему размишљамо потпуно усредсређено: читава душа
бива обузета предметом размишљања, оставивши осећања по
страни. Уколико се, пак, Божанствена љубав појача у нашој души,
ми нећемо ни имати времена да мислимо о страстима. А ако се
некада помало и пробуде, брзо ће бити примирене узвишеношћу
душе. И реци ми шта је боље: угледати се на плодоносно дрвеће,
које је и само богато плодом и друге весели својом плодношћу, или
бити попут повртног биља, које вене од јаре и суше, које је „као
цвекла недокувана“, по речи пророка, (Ис.51,12), тј. бити
неспособан за служење својим сопственим потребама (премда по
природи имамо савршену снагу за задовољавање својих потреба), и
упражњавати се у мудрољубљу само половично, тј. само душом, а
не и телом? Кад бисмо се ми налазили изван тела, би било нужно
да ка најсавршенијем тежимо само душом. Међутим, пошто је
човек двострук, и упражњавање у врлини мора бити двоструко:

320
оно треба да се састоји и од телесних напора и од душевних
подвига. Телесним напорима, пак, називамо рад, а не лењост.
Уосталом, треба да пазимо да, под изговором задовољавања
телесних потреба, не скренемо у служење уживању. Свакако, било
би најбоље када бисмо телесне послове могли извршавати уз
непрестано уздржавање од хране. Међутим, само малобројна тела
су у стању да не губе снагу приликом таквог уздржања. Стога треба
и постити умерено и телу пружати најнеопходније подмирење.
Избором јела не треба да управља уживање, него помисао о
потребном са тачном одређеношћу, попут искусног лекара који
беспристрасно лечи болест чиме треба. Онај ко при таквом
расположењу душе узима храну по мудрољубљу се показује
потпуно равноправан ономе ко је не узима, и по свом циљу не само
да поштује непрестани пост, него и уздржање од хране, док
старањем о телу заслужује похвалу као најбољи домостројитељ.
Јер, умерено храњење тела и уздржање не распламсавају похоту и
не чине страсти необузданима. То је обично последица
ненаситости и изобиља. Наша расправа је као потврду навела оно
што проистиче из природних закона и сведочанстава
Божанственог Писма. Међутим, речено не треба поткрепити само
изговореним поукама, него и примерима из живота. Стога ћемо
прећи на сам живот Спаситеља. Проживевши, наиме у телу, Он је
оставио узор и образац врлине свима који желе да живе
благочастиво. На тај начин и остали, гледајући на те црте, у свом
животу могу да одсликавају сличан лик, ни у чему не
изневеравајући Првообраз путем одступања од подражавању. И
сам Спаситељ јасно поучава да живот свој поставља као узор
најсавршенијег живљења за све који желе да му се повинују: Ко
мени служи, за мном нека иде (Јн. 12,26). Он ту не подразумева
телесно праћење (које би било неизводљиво за све, с обзиром да
Господ, као што је познато, сада телесно пребива на небесима),
него што тачније, тј. саобразно са могућностима, подражавање
Његовог живота.
Како је, пак, живео и како је поступао наш Спаситељ? Он
греха не учини (1.Пт.2,22). Јер, како би могао грех победити правду?
Како би лаж могла да савлада истину? Како би слабост могла да
надвлада моћ? Или, како би небиће било јаче од бића? Бог увек
јесте. Његово постојање нема граница и не трпи никакво
ограничење. Грех, пак, не постоји нити се замишља као самостално

321
постојање [тј. ипостас]. Грех добија постојање кроз недостатак
добра и то пре у онима који га чине, него ли у ономе што је лоше
учињено. Он се у делима неправде уобличава као духовна тама,
коју уосталом разгони светлост правде (будући да светлост
светли у тами – Јн.1,5), и наставља са постојањем само док трају
неприлична дела. Јер, са прекраћивањем злих дела истовремено
престаје и постојање греха. Јер, речено је: Тражиће се грех његов, и
неће се наћџ (Пс.9,36), иако казна због грехова остаје за грешнике и
мучење за неправде неће имати краја. Дакле, Он греха не учини,
нити се нађе превара у устима Његовим (1.Пт.2,22). Он је показао
многе примере дуготрпљења, незлобивости, милостивости,
кротости, човекољубља, питомости, смиреноумља, разборитости,
тј. сваке врлине. То је јасно описано у Јеванђељима. Примери
дуготрпљења и незлобивости се виде у подношењу злобе Јудејаца,
који су непрестано новим безакоњима превазилазили раније
пакости. И премда их је карао благо, да би зауставио зло, Он се
није светио и уопште их није кажњавао. Он је настојао да
доброчинствима победи њихову нељудскост, и даривањем добара -
узрастање злобе. На крају је примио крст због оних који су га
распели. Примери кротости и питомости се огледају у томе што је,
по својственој му милостивости, свима допуштао да му приђу и да
смело са Њим разговарају. То су чинили не само значајни [и
врлински] људи, него и они којима је било угодно и којима је већ
прешло у навику да се препуштају најсрамнијим делима. Тако су му
долазили блудници и цариници. При томе се код њих није
увећавала слабост похоте или среброљубља, већ су се чистили од
душевне болести. И они се нису толико стидели савешћу због свог
лукавства, колико су задобијали одважност кроз наду у исцелење.
Јер, они су налазили оно што је превазилазило њихово очекивање.
Какви су, пак, примери Његовог човекољубља и самилости? Он у
пустињи брзо приправља богату трпезу онима који су занемоћали
због недостатка хране, двоструко их гостећи: и изобиљем онога
што је потребно и чудесношћу опскрбљивања (Мт. 15,32-38). Он се
сажаљева на мноштво [народа], јер бејаху сметени и напуштени
као овце без пастира(Мт.9,36). И као што лечи телесне слабости и
исцељује повреде и узетост удова, тако ослобађа од душевних
болести и неразрешивих ланаца грехова и окова принудних
уговора које смо закључили са ђаволом, тј. оцем греха. Какви су,
опет, примери смиреноумља? Он не само да је благоизволео да се

322
обуче у тело, него и да буде и да га сматрају сином по изгледу
незнатних родитеља, да буде син мајке, и да га сматрају сином
назовиоца (Мт.1; Лк.З). Ту су и примери разборитости. Он
изобличава садукеје који су покушали да исмеју васкрсење
измишљеном причом о седморо умрле браће који су имали исту
жену (Мт.22,25-32). Он, такође, постиђује ученике фарисејске са
иродовцима и њихово двосмислено питање: Треба ли дати порез
кесару или не (ст. 17). Они су добили двоструко разоран одговор,
који у двоструком смислу показује њихову глупост: Он не заповеда
да се да, него да се врати. Јер, Он каже: Вратите кесарево кесару
(ст. 21), будући да је новац био кесарев, и да на себи има лик и
натпис кесарев.
То су подвизи које сам навео. А постоји и небројено мноштво
других. А какви су и колики Његови телесни напори, ради којих
посебно и наводимо пример? У најмлађем узрасту, Он је,
слушајући родитеље, кротко и послушно подносио сваки телесни
напор. Јер, премда праведни и побожни, они беху сиромашни,
оскудевајући у ономе што је неопходно за живот (о чему сведоче
јасле, које су послужиле часном рођењу). Стога су се, разумљиво,
бавили непрестаним телесним пословима, стичући оно
најнеопходније. А Исус је, „будући послушан“, као што каже Писмо
(Лк.2, 51), свакако показивао и велику покорност у подношењу
напора заједно са њима. Пошто је, пак, прошло време и пошто је
започео да показује доброчинства као Владика и Бог, бирајући
ученике и намеравајући да проповеда Царство небеско, Он не
тражи да му други служе, лежећи удобно и негујући тело своје,
него ради нашега спасења или путује (и то увек пешке), или служи
ученицима, као што је сам говорио: А ја сам међу вама као слуга
(Лк.22,27) и: Као што ни Син Човечији није дошао да му служе, него
да служи (Мт.20,28), или им пере ноге, те потом, дуго времена
учећи, неуморно прелази из места у место. Он само једном, и то на
кратко време, користи товарну животињу, уосталом не ради
поштеде тела, него да би својим делима испунио пророчанство
(Мт.21,5; Зах.9,9). А апостоли? Зар се нису угледали на Владику?
Зар се нису непрестано напрезали? Погледај Павла који
непрекидно ради, неуморно путује, плови, бива у опасности,
подноси непогоду, прогонство, нападе, ударце камења, који се
душевном усрдношћу и телесном снагом супротставља свим
искушењима. Међутим, да је телесну снагу исцрпео неумереношћу,

323
он не би био награђен. Због тога је добро да се душевним
врлинама и телесним подвизима угледамо на живот Владике и
Његових ученика и апостола, употребљавајући тело за служење
најбољим делима. Јер, души припада да бира међу добрим делима
и таква која се извршавају уз помоћ тела, а телу да остварује оно
што је душа изабрала. Уколико је, пак, тело без снаге да дела,
добро дело се зауставља на пола пута, будући да је скривено у
произвољењу, попут клице која увене у утроби земље, не
пристигавши на употребу ономе за кога је зачета.
Међутим, неко ће рећи: „И Господ је издржавао дуготрајно
неузимање хране, а исто тако и Мојсије и пророк Илија“. Запази,
ипак, да је Господ наш само једном извршио тако нешто, а исто
тако и Мојсије и Илија. Све остало време они су на доличан начин
користили тело и одржавали га у снази, увек се бавећи радом и
напорима. На тај начин, они су просијали душевним врлинама, уз
помоћ тела свој делатни живот учинивши печатом и довршењем
духовног живота. Тако је поступао Мојсије, и Илија, и сам Јован,
који је по неизрецивом домостроју дуго живео у пустињи. По
навршетку, пак, домостроја он је дошао у насељену земљу да
проповеда и крштава (што спада у делатни живот), где је и
довршио свој подвиг одважношћу пред Иродом. Тако је поступао и
читав скуп светитеља и сам Исус, који је време проводио у делању.
Стога се са свих страна (и из закона природе, и из учења
Божанственог Писма, и из онога што су чинили сви светитељи, и
из живота нашег Спаситеља, и из правила живота побожних) види
да је много боље и корисније да нам је тело снажно и да га
употребљавамо за добра дела, неголи да је исцрпљено и да га
својевољно држимо у бездејствености.

Поглавље 5. О томе да подвижник треба да се бави

пословима који му приличе.
Подвижник, пак, треба да се бави пословима који му
приличе, који су далеко од сваке трговине, дуготрајне заузетости и
недозвољене добити, који се већим делом могу обављати под
сопственим кровом. Тако ће се и посао обавити и безмолвије
сачувати. Ако, пак, неодложна потреба захтева да се посао обави и
на отвореном, мудрољубље неће бити нарушено. Јер, онај ко је у
правом смислу мудрољубац, од сопственог тела чини уточиште и

324
безбедно пристаниште својој души. Стога, без обзира да ли се
налази на пијаци, или на свечаном сабору, или на планини, или у
пољу, или у мноштву народа, он је увек затворен у свом природном
манастиру, усредсређујући у себе свој ум и мудрујући о ономе што
приличи. Јер, и док седи код куће [човек] може помислима да лута
напоље, као што и док се налази на тргу може да остане
трезвоуман, [осећајући се] као у пустињи, окрећући се само себи и
Богу и не примајући чулима немир који у души изазивају чулни
предмети.

Поглавље 6. О томе да подвижник не треба без опрезности

да време проводи са свакаквим људима.
Ми не треба да се без опрезности поверавамо сваком човеку,
нити да се сваком откривамо и отварамо. Јер, онај ко живи по Богу
има много посматрача: често и они који су му најближи уходе
његов живот. Због тога без претходне провере не треба имати
сусрете са незнанцима. Ни наш Спаситељ се, како каже Јеванђеље,
није свакоме поверавао. Јер, речено је: А сам Исус не повераваше
себе њима (Јн.2,24). Иако чист, непорочан, беспрекоран и
праведан, иако сав – врлина, Он је био опрезан. Зар утолико пре
ми грешни, лакоповодљиви, који не идемо увек тачно према циљу,
било због природне слабости, било због лукавости онога ко се
пакосно и непрекидно са нама бори, предајући се радозналим
људима, нећемо на себе навући злу клевету и изазвати саблазни?
Јер, порочни људи често и најбоља дела настоје да оклеветају. Они
ни најбезначајније грешке неће оставити без подсмеха.
Због тога треба опрезно ступати у разговоре са незнанцима.
Код њих постоји и друга страст која настаје од неискусних
помисли о онима који су напустили [светски] живот. Они мисле да
се код оних који су изменили начин живота променило не само
расположење, него и сама људска природа. Они не схватају да су
подвижници изложени истим страстима и да их превладавају
душевном снагом и уклањањем од уживања. Напротив, они
сматрају да су страсти потпуно одстрањене од њихове телесне
природе. Уколико, дакле, духовни човек макар мало одступи од
добра, истог момента сви, чак и они који су били његови
најватренији хвалитељи и поштоваоци, постају сурови тужитељи и
сами себе изобличавају у томе да су и раније расипали неискрене

325
хвале. Ако се на бојишту неки борац оклизне, противник га одмах
напада, наноси му ударце и потпуно докрајчује. Слично раде и они:
чим спазе да онај ко живи у подвигу врлине понешто одступи од
добра, они нападају на њега, као стрелама га погађајући прекорима
и клеветама, уопште не мислећи да њих саме страсти свакодневно
рањавају хиљадама стрела. Подвижници благочашћа, међутим, чак
и кад устану против њих страсти, које нападају и све остале, трпе
незнатну или често никакву штету, премда је њихов противник
јачи. Пошто су подвижници покренули борбу са противником, за
злога је веома важно да задобије победу над њима. Напротив,
уколико буде побеђен, он ће задобити смртну рану, као онај који
претрпи потпуни пораз у свим деловима врлине. Борбу, пак, са
онима који су се предали [светском] животу ђаво презире,
делимично стога што врло много њих својевољно иде у пораз,
будући ухваћени у грех различитим уживањима и пожудама и
омогућавајући противнику лаку победу над собом, а делом због
тога што се и они који се помало супротстављају греху различитим
разонодама удаљују од борбе, окрећу леђа и, непрестано
побеђивани, на себи,носе срамна обележја победе над собом.
Међутим, чак и ако су понекад, превладавши надрив животне
запослености, успели да се одваже на борбу против лукавог, они
нису поднели противљење које се може поредити са
подвижничким, него неупоредиво и бескрајно мање. Јер, они
настоје да одрже оно што им по праву припада и упорно се боре за
садашња добра, док [подвижник] и оно што му по праву припада
уступа онима са којима се бори, испуњавајући речено: И који твоје
узме, не ишти (Лк.6,30). Примивши ударац, они одговарају
ударцем и, подневши увреду, узвраћају увредом, мислећи да тиме
одржавају једнакост, а [подвижник] трпи све док се не насити онај
који му наноси увреду или ударце. Они проводе живот, испуњен
преобиљем уживања, а [подвижник] настоји да буде изнад свих
уживања. Како ће се, дакле, [световни] човек сматрати борцем ако
се упореди са подвижником? Постоји и нешто друго, од чега
обично пате они који су везани за овдашњи живот када почну да
суде о подвижницима. Ако подвижник, после дуготрајног
неузимања хране, закључи да је неопходно да окрепи тело, они би
хтели да он, као бестелесан и невештаствен, или уопште не узима
храну или да је узима у најмањој мери.

326
 И уколико угледају подвижника који не исцрпљује у
потпуности тело, већ у понечему подмирује своју стварну потребу,
они га оговарају и клевећу и називају прождрљивцем и изелицом,
често проширујући вређање и изругавање и на све [остале]. И они
не помишљају на то да сами два пута, а неки и три пута дневно једу
најтежа и најмаснија јела, да у себе трпају неизмерну гомилу меса
и наливају се огромном количином вина, те да са прождрљивошћу
кидишу на сто, као пси који су после дуготрајног гладовања
пуштени са ланца. Истински, пак, подвижници употребљавају суву
храну, која је лагана и која у себи има мало храњивости, те сваког
дана обедују једном. Научивши да живот проводе у строгом
поретку, и узимајући храну умерено и разборито, они имају право
да при обедовању чисте савести дају телу најпотребније. Осим
тога, не приличи да нашу слободу суди савест другога
(1.Кор.10,29). Ми, дакле, узимамо храну са захвалношћу. И зашто да
нас хуле због онога због чега ми благодаримо? Ми оскудну и
умерену храну примамо са радошћу са каквом они не прихватају ни
раскошну и скупоцену храну на трпези препуној јела? Међутим,
онога ко је међу поменутим људима познат по својој разборитости
и побожности, те са поштовањем гледа на наш живот, ми са
разлогом можемо пустити за трпезу, нарочито ако сам буде
тражио.

Поглавље 7. О томе да не треба правити честе и неопрезне

изласке.
Не треба често да се удаљавамо под изговором посете
братије и сусрета са њима. Јер, то је једна од ђавољих замисли.
Непријатељ, наиме, и на тај начин покушава да разори нашу
постојаност и устаљеност у животу, те да нас баци у сластољубље и
различите неуредне помисли. Напротив, треба у безмолвију
беседити са самим собом, размишљати и поправљати душевна
сагрешења. Јер, онај ко је недавно напустио свет према сопственом
расположењу, заслужује похвалу због склоности ка доброме, али
још није задобио савршенство врлина. Често се, заправо, догађа да
он још није ни размислио о томе на који начин да испуни оно што
се од њега захтева. Насупрот томе он треба да у безмолвију,
проничући у самог себе, запажа хаотичне тежње и покрете душе, те
да им се одважно супротставља и неред исправља добрим

327
помислима. Јер, поредак у души јесте знак врлине. Према томе, да
ли ће онај ко је непрестано у покрету и пролазу, ко стално
нарушава и расејава усредсређеност и сабраност душе, постепено
се навикавајући да поглед окреће ка телесним уживањима, бити у
стању да види самог себе, да сазна шта у души није добро? Да ли ће
он то успети да доведе у ред у складу са дужношћу, будући да душу
још надражује страсним расположењима?
Стога треба више пребивати у безмолвију. Свако треба да
стрпљиво остаје у свом прибежишту, сведочећи о својој
постојаности. Не треба, додуше, живети у потпуном затвору, већ са
смелошћу обављати неопходне изласке, од којих савест ни мало не
зазире. Треба посећивати најбоље међу браћом и најузорније по
строгости живота, те приликом корисног сусрета за себе
позајмљивати примере врлине. Осим тога, у својим изласцима се
треба, као што смо рекли, држати одмерености и беспрекорности.
Излазак, опет, често развејава униније, које се родило у души.
Њиме се пружа могућност да унеколико одахнемо и очврснемо, те
да поново ревносно приступимо подвизима благочашћа. Онај, пак,
ко има високо мишљење о томе што не излази из своје собе, треба
да зна да се узалуд охоли. Јер, не излазити из куће још није само по
себи добра ствар. Исто тако, повремени изласци неће учинити
човека добрим или лошим. Напротив, човека чини добрим
поуздано и непоколебиво суђење о добром, док га рђавим чини –
непостојаност у судовима. Онај, пак, ко је у души утемељио оно
што је добро, ко је дуготрајним подвижништвом задобио искуство
у руковођењу страстима, ко је у себи укротио телесну
неуздржљивост и обуздао душевну, ко се ослања на узду разума
може да намерава да чини чешће изласке ради поучавања и
посећивања браће. Њега и Писмо подстиче на излазак како би,
поставивши светиљку на свећњак, свима пружао светлост доброг
руководства. Он само треба да поседује уверење да ће онима који
се са њим срећу и у речи и на делу послужити као училиште
врлине. Осим тога, он и сам треба да се огради, као што је рекао
апостол: Да проповедајући другима не будем сам одбачен (1.Кор.9,
27).

328
Поглавље 8. О томе да не треба да допуштамо одважност и
смелост код непостојаних подвижника, већ да се и од њих
чувамо.
Треба да се чувамо и оних који су нестални и прелазе из
једног братства у друго, који стално, са неуморним и неослабним
стремљењем, обилазе манастире, те под изговором духовне љубави
испуњавају вољу плоти. Код њих у души нема ничега постоја ног,
чврстог, пристојног, украшеног разборитошћу, већ се може наћи
само радозналост, злоћудност, хировитост и глупост, подмуклост и
лицемерје, лаж и претворно додворавање. Код њих је језик
необуздан, утроба неумерена, душа увек спремна да лута и да се
баца без циља, помисли (слично лету слепог миша) никада не
прате праву линију, него се заносе у страну и првом приликом се
окрећу назад. Они једно показују на почетку, да би се затим, изван
сваког очекивања, окренули у другом правцу, држећи се
промењивости мишљења. Они много пузе и нимало не напредују.
Они исто тако личе на теглеће животиње које гоне око
жрвњева: оне много ходе, премда увек остају на истом месту и муче
тело, премда никада не излазе изван малог простора. Увек пузећи
у телесним страстима, ови људи се никако не узносе на духовну
висину. Они се окрећу у бескрајном кругу, непрестано гоњени
телесним уживањима и пожудама, увек поново привучени једним
истим. Они не напуштају робовање лукавству услед свог злог
произвољења. Онима који их посматрају они (као неку удицу)
показују изглед овце, иако унутра скривају прождрљиву, злоћудну
и подмуклу лисицу. При томе, они настоје да у подједнаку злоћу
увуку и многе друге, тј. оне који не знају да управљају помислима,
те се лако препуштају вољи било доброг било лошег вође, који
прихватају као добро оно што други покаже, без обзира да ли се
заиста ради о исправном или само оном што личи [на истинито].
И баш такве људе они настоје да увуку у своју провалију, мислећи
да ће поквареност оних који су преварени послужити за њихово
оправдање и да ће саучесници у пороку умањити њихову кривицу.
Стога од таквих треба на сваки начин да се чувамо, како и другима
не би направили штету, преносећи им душевну заразу, те да би се
и сами, пошто им се свуда онемогући приступ, најзад окренули
према добру, прихвативши за руководитеља стид и у томе што их
частити људи избегавају налазећи поуку за уклањање од порока.

329
Томе је поучио и Павле, говорећи о ономе који ништа не ради, али
се у све меша: Тога обележите, и не дружите се с њим, да би се
посрамио (2.Сол.З,14).

Поглавље 9. О томе да подвижник никако не треба да

захтева да постане клирик или старешина над братијом.
Подвижник уопште не треба да тражи да постане клирик или
старешина над братијом. Јер, то је ђавоља болест и пројављивање
властољубља, тј. знака највећег ђаволског лукавства. И ђавола је
ова страст повукла у пад гордости. И онај кога обузме ова страст,
болује исто као и он. Осим тога, ова страст оне који су њоме
обузети чини завидљивима, победољубивима, опадачима,
бесрамницима, клеветницима, ласкавцима, пакосницима,
покорнима преко мере, улизицама, надменима и изазивачима
небројених узнемирења. Јер, такав човек завиди достојнима и
клевеће их, а често им и смрт жели, јер би због недостатка
способних за дело и он почео да се пита. Он ће се додворавати
онима у чијој је власти да дају предлог за клирика, и због тога ће
постати улизица. Међутим, према подређенима он ће бити дрзак
уколико се буду супротстављали. Он ће се бавити сплеткарењем,
обузет са хиљаду немира и подозрења, разарајући своју душевну
тишину. И Бог мира ће га напустити, не налазећи места где би се
успокојио. Знајући, дакле, за ту штету, избегавајмо неприличне
жеље. А ако некога и одабере, Бог ће, као веома умешан, знати и
како да га учини достојним. Ми, пак, не треба да свесно иштемо
нешто слично, нити да у души имамо такву жељу. Јер, то је најтежа
болест душе и отпадање од добра.

Поглавље 10. О томе да не треба да се ради таштине

старамо о добрим делима.
Највише треба да се чувамо таштине, и то не оне која
одвлачи од напора још пре напора (што би било мање зло), него
оне која лишава награде за напоре, тј. неумољивог злобника нашег
спасења, који и у самим небеским висинама спрема своју заседу и
тежи да обори врлине, које су се разгранале чак до неба. Видевши
да је „трговац“ благочашћа већ напунио брод свог разума
свакојаким теретима врлина, он, подигавши своју буру, настоји да

330
преврне и потопи лађу. Јер, убедивши разум морепловца који жури
ка вишњем Царству да окрене поглед на оно доње и на људску
славу, он изненада распршује све душевно богатство. Сравнивши
темеље врлина са земљом, он разара напоре који су досезали до
небеса, чинећи да за оно што смо учинили иштемо награду од
људи. Требало је, међутим, да од Бога очекујемо за себе достојну
награду, усмеривши поглед ка Њему једином и Њему посветивши
своје успехе. Ми смо, пак, старању о добру Бога ради,
претпоставили труд ради славе људске. Очекујући за себе награду
таштине – похвале, ми се заслужено и праведно лишавамо дарова
Божијих. Трудећи се не Бога ради, него за људе, ми од њих уместо
награда добијамо губитак свих награда. И зар можемо за себе
тражити нешто од Бога, кад за Њега нисмо ништа пожелели да
учинимо? У истинитост реченог увериће те свето Јеванђеље које о
онима који чине добро ради људи говори: Заиста вам кажем:
Примили су плату своју (Мт.5,6).
Стога треба да се чувамо таштине, умиљатог отимача
духовних богатстава, угодног непријатеља наших душа, црва који
нагриза врлине, који са уживањем разноси наше добро, који медом
премазује отров своје преваре и људском разуму пружа кобни
пехар да се ненасито опије страшћу. Јер, људска слава је за
неискусне велика сласт. Они које она обузме већ лако греше и у
просуђивању. Јер, онај ко иште славу одустаје од сопственог
расуђивања и значајним сматра оно чему се диве они које среће. За
онога ко жели похвале нема значаја да ли су они лукави или
неразумни и да ли се диве ономе што је лоше: он ће учинити оно
што, по његовом мишљењу, сматрају добрим судије његових
подухвата. На тај начин таштина није само истребитељ добрих
дела, него и путовођа према злим делима. Имајући, дакле, у виду
здрав разум и Бога, учитеља здравога разума, треба да идемо путем
на који Он упућује. [И наћи ће се људи који] ће хвалити тај пут.
Међутим, њихову похвалу не треба сматрати нечим значајним.
Окрећући поглед ка вишњем Хвалитељу, ми треба само да се
радујемо због њих, будући да имају правилан суд о добру. Оних,
пак, који буду порицали тај пут, не треба се стидети. Напротив,
њих треба жалити, будући да немају исправно мишљење и да
пребивају у страшном помрачењу разума.

331
 Поглавље 11. О правовременој употреби речи.
То су, дакле, најважнији подвизи, које додуше нисмо описали
у складу са узвишеношћу врлине, него по мери својих снага.
Врлине које следе обично красе нарав. Њих ће свако, мислим, лако
сам уочити. Таква је, на пример, правовремена употреба речи и
њено изрицање на корист. А корисно ће бити или разговарати о
врлини у право време или разговарати у прекој или неизбежној
потреби или уопште ради поучавања слушалаца. Остале, пак,
разговоре, као сувишне и бескорисне, треба избегавати.

Поглавље 12. О томе да подвижник не треба да се упушта

у шале.
[Подвижник] треба да се уздржава од сваке шаљивости. Јер,
многи од оних који се тиме баве отпадају од здравог разума.
Наиме, забављајући се смехом, душа губи сабраност и поузданост
ума. Често се то зло, постепено нарастајући, завршава срамним
говором и крајњом непристојношћу. Због тога су међусобно
неспојиви трезвоумље душе и изливи шаљивости. Међутим,
понекад себи треба да дамо мало одушка, тј. да потиштеност
одагнамо разговором. Тада наш говор треба да буде испуњен
духовном благодаћу и зачињен јеванђелском сољу, како би из себе
изливао миомирис унутарњег мудрог домостроја и двоструко
радовао слушаоца: и успокојењем и даром разборитости.

Поглавље 13. О кротости и о начину пројављивања

љубави.
Подвижник треба да је у највећој могућој мери испуњен
кротошћу. Јер, он учествује или жели да учествује у Духу кротости.
Онај ко у себе прима тог Духа треба да се уподоби Ономе кога
прима. А ако је некада и неопходно негодовање, на пример због
лењости подређенога, нека буде ублажено разложношћу. Јер, нож
користе убице, а користе га и лекари. Једни дејствују ножем из
гнева и суровости, чинећи најбезумнија дела, тј. убијајући себи
сличне, а други дејствујући промишљено, пружају велику корист,
будући да спасавају живот оних који се налазе у опасности. Онај ко
уме да разумно негодује чини велику корист ономе против кога

332
негодује, поправљајући његову лењост или лукавост. Онај, пак,
кога обузима страст гнева не чини ништа исправно. И онима који
се старају о кротости приличи правовремено негодовање. То се
види из следећега. За Мојсија је посведочено да је био кроткији од
свих људи (Број.12,3). Међутим, када су захтевале околности, и он је
показао негодовање, и то до те мере да је у налету узрујаности
дошао до убиства сународника, једанпут када су начинили теле
(Изл.32,27), а други пут када су се обешчастили Велфегором.
Према томе, могуће је да се и кротки разумно узруја, не реметећи у
себи доброту кротости. Онај, пак, ко остаје непокретан или не
показује потребну меру негодовања, пројављује укоченост
природе, а не кротост. За кротошћу, пак, обично следи
незлобивост: наиме, кротост је мајка незлобивости. Код људи који
су истински кротки, који немају тешку нарав, може се наћи и
милостивост. Јер, милостивост је грађа кротости. Све то, пак,
спојено и окупљено, даје највећу од врлина – љубав.

Поглавље 14. O разборитости.

Свим поступцима треба да претходи разборитост. Јер, без
разборитости и све оно што је, како се чини, добро, постаје зло с
обзиром да је неблаговремено и без мере. Када, пак, разум и
разборитост одреде време и меру добра, и они који га пружају и
они који га примају стичу задивљујућу добит.

Поглавље 15. О вери и нади.

Свим, пак, подухватима треба да претходи вера у Бога, коју
треба да прати добра нада. Јер, вером учвршћујемо душевну снагу,
а добром надом стичемо приврженост према добру. Јер, људски
подухват који се тиче добра не може да се оствари без помоћи
одозго, али ни вишња благодат се не спушта на онога ко не
показује старање. Дакле, у остваривању врлине треба да се сједини
и једно и друго – и људско старање и помоћ која кроз веру долази
одозго.

333
 Поглавље 16. О смиреноумљу.
Узрок сваког успеха који смо учинили, душа треба да да
приписује Господу. Она уопште не треба да мисли да је било какав
успех постигла сопственом снагом. Јер, таквим расположењем се,
обично, у нама рађа смиреноумље. Смиреноумље, пак, јесте
скривница врлина. Ето ти од мене, како би неко рекао, семена
учења о врлини. Примивши их, ти донеси обилан плод и испуни
реч премудрости која налаже да се мудрима да повод [тј. поука],
како би били још мудрији (Прич.9,9).

Поглавље 17. На колико начина у души настају лукаве

помисли?
Ми смо раније већ расправљали о помислима. Међутим, ми
нисмо објаснили на колико се начина у здравом разуму зачињу
лукаве мисли. Стога сада сматрамо оправданим да учинимо ту
допуну, како би испитивање тог предмета било потпуно. Дакле,
непристојне мисли на два начина узнемиравају здрав разум: или
душа због сопствене немарности блуди по ономе што јој не
приличи и са једних маштања бесмислено прелази на друга, или
злонамерни ђаво настоји да разуму прикаже недоличне предмете
како би га одвукао од сагледавања и размишљања о предметима
достојних похвале. Према томе, ослабивши усредсређеност и
сабраност разума, душа се сећа предмета које случајно сусреће.
Тада помисао, неуко и незналачки се заносећи сећањима на те
предмете, и дуго се задржавајући на њима, из једне заблуде иде у
другу, све док на крају не утоне у одвратне и потпуно неумесне
мисли. Међутим, такву немарност и такву растројеност душе треба
поправљати и одагнавати од себе сабранијим и строжим надзором
разума. Душу, наиме, стално треба запошљавати размишљањем о
доброме.
Када ђаво покуша да постави своје замке и са великом снагом
настоји да у душу, која пребива у безмолвију и тишини, убаци своје
помисли, као огњене стреле, како би је изненадно распалио и у њој
изазвао дуготрајна и неизбрисива сећања на оно што је једном у њу
урезано, ми трезвоумљем и појачаном пажњом треба да одбијамо
све нападе, попут борца који са највећом обазривошћу и телесном
окретношћу избегава ударце противника. При томе све, тј. и

334
прекидање напада и одбијање стрела, треба да приписујемо
молитви и позивању помоћи одозго. Јер, томе нас поучава Павле,
говорећи: А изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи
погасити све огњене стреле нечастивога (Еф.6,16). Чак ако би у
време молитава он почео да убацује своја лукава маштања, душа не
треба да престане да се моли. Она, такође, те лукаве клице
непријатеља и маштања неисцрпног „чудотворца“ не треба да
сматра својим плодом. Схвативши да до појаве недостојних мисли
код нас долази због насртљивости изумитеља зла, она утолико пре
треба да припадне Богу и да га моли да разори лукаву препреку
недоличних помисли које обузимају сећање. На тај начин ћемо се,
чежњом свога разума, несметано, без икаквог одуговлачења и
тренутно узносити ка Богу, будући да нас налети лукавих сећања
неће прекидати. Међутим, чак и ако се, због насртљивости онога
који ратује против нас, настави такав напад помисли, ми не треба
да уступамо, нити да напуштамо борбу на половини, него да
трпимо све док нас Бог, видећи нашу постојаност, не обасја
благодаћу Духа. Јер, она ће клеветника нагнати у бекство, разум
наш очистити и испунити Божанственом светлошћу и учинити да
наша помисао у непомутљивој тишини са радошћу служи Богу.

Поглавље 18. Онима који подвижничко правило

испуњавају у општежићу.
У ономе што је до сад речено ми смо расправљали, колико су
нам снаге допуштале, о подвижнику узетом засебно, који је
заволео усамљенички живот, тј. о томе како он, упражњавајући
душу у добру и управљајући тело према доличноме, може собом за
нас да оцрта правог мудрољупца. Међутим, будући да већи део
подвижника живи у општежићу, међусобно изоштравајући
расуђивање о врлини и у узајамном поређење онога што свако
чини налазећи подстицај за напредовање у добру, ми смо сматрали
оправданим да и њих поучимо беседом. Схвативши, пре свега,
величину и значај добра које добијају, они ову поуку треба да
прихвате као подстицај на усрдност и марљивост достојну врлине
којој стреме. Према томе, заволевши, као прво, општење и
заједнички живот, они се враћају ономе што је добро по самој
природи. Јер, ја називам најсавршенијим општење живота из кога
је одстрањено власништво над имовином; из кога је протерана

335
супротност мишљења; у коме је у корену сасечен сваки немир,
расправе и свађе; у коме је све заједничко – и душе, и мишљења, и
телесне [снаге], и оно што је неопходно за исхрану и одржавање
тела; у коме је заједнички Бог, заједничко задобијање побожности,
заједничко спасење, заједнички подвизи, заједнички напори,
заједнички венци; у коме многи чине једног и где нико није сам,
већ се налази међу многима.
Шта се може упоредити са таквим животом? Или, шта је
блаженије од њега? Шта је савршеније од такве блискости и таквог
јединства? Шта је радосније од тог стапања нарави и душа? Људи
из разних родова и области су доспели до потпуне истоветности,
тако де се у многим телима види једна душа, док се мноштво тела
показује као оруђе једне воље. Онај ко је телесно слаб има крај себе
много оних који према њему показују расположење сажаљења, а
болесни и малодушни крај себе има много оних који га лече и који
га поправљају. Они су у истој мери и слуге и господари једни
другима и са непоколебивом слободом прегорно служе једни
другима. То служење се не успоставља принудно, по нужности
околности (што иначе оне који су допали у ропство баца у велику
потиштеност), него се слободом воље обавља радосно. Јер, љубав
слободне потчињава једне другима, својевољношћу чувајући
слободу. Богу је било угодно да ми од почетка будемо такви: ради
тог циља нас је и створио. Изглађујући у себи грех праоца Адама,
они заправо васпостављају првобитну доброту. Јер, међу људима не
би било ни подела, ни раздора, ни рата да грех није расцепио
природу. Управо се они заиста угледају на Спаситеља и Његов
живот у телу. Спаситељ је, окупивши скуп ученика, све учинио
заједничким за апостоле, чак и себе самог. Тако се и они,
потчињавајући се свом игуману и добро се придржавајући правила
живота, тачно угледају на живот апостола и Господа. Они, дакле,
теже и животу анђела, попут њих у свој строгости поштујући
заједничко општење. Код анђела нема ни свађе, ни
победољубивости, ни неразумевања, те сваки користи власништво
свих и сви у себи садрже потпуно добро: јер, анђелско богатство
није некакво описиво вештаство, које се мора расецати када се јави
потреба да буде подељено многима, већ – невештаствени посед и
обиље разума.
У сваком, дакле, пребивајући у потпуности, добра све чине
подједнако богатима: она сачињавају њихов непобитан и

336
неоспоран иметак. Јер, сагледавање највишег добра и најјасније
стицање врлине јесте анђелско благо. Њега сви могу да посматрају,
и сваки задобија његово потпуно знање и целокупно поседовање.
Такви су и истински подвижници, који не присвајају оно земаљско,
него ишту небеско и у недељивој раздеоби сви и сваки засебно у
целини чувају једно исто: јер, стицање врлине и богаћење
подвизима јесте користољубље достојно хвале, отимање које не
изазива сузе, незаситост која заслужује венце. Заправо, крив је онај
ко не чини такво насиље. Сви грабе и нема никога увређеног: стога
мир награђује богатство. Управо они унапред стичу добра
обећаног Царства, својим врлинским животом и општењем
представљајући тачно подражавање тамошњег држања и стања.
Они су заиста стекли потпуно нестицање, немајући код себе ништа
своје: све је заправо заједничко. Они људском животу јасно
показују колико нам је добара донело Спаситељево Очовечење. Јер,
они растргнуту и на хиљаду комада расцепкану људску природу, у
складу са својим моћима, поново сједињују и са самом собом и са
Богом. Јер, то беше возглављење Спаситељевог домостроја у телу –
довести људску природу у јединство са собом и са Спаситељем, те,
поништивши лукави расцеп, обновити првобитно јединство,
слично најбољем лекару који леком спасења поново повезује тело
које је било раскинуто на много делова.
Ово, међутим, нисам изнео да бих се сам похвалио или да
бих својим говором прославио подвиге оних који су у општежићу
(јер моћ мога говора није таква да би могла украсити оно што је
велико, него га, насупрот томе, пре може помрачити слабошћу
приказивања), него ради тога да бих, колико се може, описао и
показао узвишеност и значај тог постигнућа. Јер, шта се са тим
добром може равноправно поредити? Ту је један отац, који се
угледа на небеског Оца. Деце је, пак, много и сви се труде да један
другога превазиђу у добром односу према старешини. Сви су
истомишљеници, и угађају оцу врлинским поступцима, не
прихватајући природне везе за узрок блискости. Напротив,
начелником и чуварем јединства они су начинили Слово, које је
јаче од природе, повезавши се свезом Духа Светог. Да ли је могуће
у нечему земаљском наћи икакву сличност ради приказивања
врлине постигнућа? Не, у земаљском нема ничег сличног. Остаје
само вишња сличност. Вишњи Отац је бестрасан: без страсти је и
овај отац, који све сједињује речју. Непропадљива су деца вишњег

337
Оца: и ове је зближило чување непропадљивости. Љубав повезује
оне који су горе: љубав је и ове довела у међусобни склад. Заиста, и
сам ђаво уступа пред овом скупином, будући немоћан против
таквог броја бораца који срчано и скупа устају против њега. Они
један другог покривају љубављу и ограђују се Духом, тако да нема
ни најмањег места откривеног за његове ударце. Обрати пажњу на
сложни подвиг седам Макавејаца, па ћеш наћи да су у слози
показали срчаност. Управо је о њима пророк Давид у песмама
клицао, говорећи: Како је добро и мило, кад сва браћа живе заједно
(Пс.132,1), речју „добро“ представљајући велики опит живота, а
речју „мило“ – радост, која настаје због јединства и слоге. Онај ко
са свом тачношћу проводи такав живот, по мом мишљењу, јесте
ревнитељ најузвишеније врлине.

Поглавље 19. О томе да подвижник треба да приступа

подвигу са чврстом одлучношћу, и о послушности.
За проницљиве умове наш говор је кроз претходно излагање
особина ове врсте живота већ одредио правило за живот. Међутим,
ми ћемо се вратити на исто, будући да је за простодушнију братију
потребно још јасније у детаљима изложити правило тог живота.
Дакле, онај ко приступи таквом начину живота најпре треба да има
чврсто, непоколебиво и непромењиво мишљење и одлучност, коју
не могу да надвладају нити промене нечисти духови. Он душевном
чврстином треба до смрти да показује постојаност мученика,
држећи заповести Божије и показујући послушност према игуману.
Јер, то је најглавније у овом животу. Бог је Отац свима. Он, који је
благоизволео да се тако назива, захтева од својих слугу најтачније
потчињавање. Тако и духовни отац код људи, који усклађује своје
налоге са законима Божијим, захтева беспоговорну послушност.
Онај ко се посвети некаквој занатској вештини, једној од оних које
нам користе у овоме животу, у свему показује покорност мајстору и
ни у чему се не супротставља његовим наређењима. Он се не одваја
од њега ни најкраће време, већ је непрестано учитељу на оку. Он
узима храну и пиће које он пропише, те и у свему осталом живи
онако како он одреди. Утолико пре, они који приступају изучавању
благочашћа и једнакости, уверивши се једном да такво познање
могу стећи од игумана, треба да узврате сваким потчињавањем и
тачном послушношћу у свему. Они се чак неће распитивати због

338
чега им је нешто наређено, него ће одмах прионути на извршавање
задатог посла. Они ће, наиме, пожелети да знају само оно што се
односи на спасење, о чему је допуштено пристојно и са доличном
поштовањем питати ради поуке. Човек, пак, све напоре треба да
уложи како душевна узвишеност не би била понижена буђењем
уживања. Јер, како би душа, која је прикована за земљу телесним
уживањем, могла да упери слободни поглед ка њој сродној
мисленој светлости? Због тога најпре треба упражњавати
уздржање, које је поуздани чувар целомудрености. Оно ни вођи –
уму не допушта да тумара тамоамо. Затворена у цевима и немајући
могућности да се разлива у страну, вода под притиском стреми
право увис. Тако се и људски ум, уколико га уздржање попут уске
цеви притиска са свих страна, по особинама своје покретљивости
узноси до жеље за узвишеним предметима, немајући прилике за
расипање. Он, наиме, не може да се заустави, будући да је од
Творца добио природу којој је назначено непрестано кретање.
Уколико се, дакле, спречи његово усмеравање према нечему
испразном, он неће моћи да не иде право према истини.
Уздржање, пак, не мислимо да одредимо само као удаљавање од
јела (што су остваривали и многи од јелинских философа), него
првенствено као избегавање блуђења погледа. Јер, каква је корист
ако се уздржаваш од обеда, а прождиреш погледом ненасите
прељубе, или ушима радо слушаш испразне и ђаволске говоре? Јер,
нећемо имати користи од уздржавања од јела, уколико се не
уздржавамо и од надмености високоумља, од таштине и сваке
страсти. Јер, каква је корист уздржавати се у јелу, а не уздржавати
се од лукавих и испразних помисли? Стога је и апостол рекао: Али
се бојим… да се тако и мисли ваше не одврате [од
простодушности] (2.Кор.11,3). Стога треба да се уздржимо од свега
тога, да и на нас не би оправдано пао прекор Господњи: Оцеђујете
комарца, а камилу прождирете (Мт.23,24).

Поглавље 20. О томе да не треба да тражимо разговоре са

сродницима, нити да се бринемо о њиховим стварима.
Од рођака, пријатеља и родитеља треба да се по своме
расположењу удаљујемо онолико колико су међусобно удаљени
мртви од живих. Јер, онај ко се заиста припремио за подвиге

339
врлине, одрекао се од читавог света и од свега што је у свету.
Потпуније речено, он се распео свету, тј. умро за свет и за све што
је у свету, било да се ради о родитељима, или браћи, или рођацима
трећег, четвртог или даљег колена. Међутим, уколико напусте свет
и ступе у исти начин живота који води син, родитељи ће постати
истински сродници: они више неће заузимати ред родитеља, него
братије. Јер, први и најистинскији отац јесте Отац свих. И други,
после Њега, јесте онај који упућује у духовни живот. Ако, пак,
настављају са приврженошћу ранијем животу, сродници већ чине
део света који смо ми напустили. Они стога нису ни у каквом
сродству са оним ко је одбацио телесног човека и одвратио се од
њихових особина. Онај, пак, ко сасвим воли пријатељство са
[световним] људима и жели непрестано да са њима беседи, услед
честих разговора у своју душу усељава њихова расположења. И
опет, онај коме је разум испуњен светским расуђивањем, одустаје
од доброг подухвата, напушта духовно расуђивање, и поново у
души сакупља оно што је раније одбацио. Њега је, дакле, ранио
ђаво, који телесним сродством помрачује духовни живот.
Ми ћемо, дакле, сродницима желети најбоље, тј. правду и
благочастивост и оно што сами сматрамо достојним поштовања,
Јер, и нама приличи да им то желимо и њима је корисно да од нас
такав плод добију. Ми, пак, своје помисли треба да ослободимо од
бриге и старања о њима. Јер, чим види да смо се одрекли сваке
житејске бриге и да са лакоћом хитамо ка небу, ђаво нам подмеће
мисао о рођацима, подстичући нас да се бринемо о њиховим
пословима. Он чини да наш разум узнемиравају житејске бриге о
томе да ли је иметак код оних који су нам блиски довољан или
оскудан, о томе да ли су имали добит од послова које су започели и
да ли се од њих повећало њихово богатство, о томе да ли су
поднели губитке услед неповољних околности у које су упали и да
ли се умањила њихова стварна имовина. Он исто тако чини да се
веселимо њиховим успесима и да смо потиштени због њихових
неуспеха, да мрзимо њихове непријатеље (иако нам је заповеђено
да никога не сматрамо непријатељем – Мт.5,44) и да се радујемо са
њиховим пријатељима, који су често недостојни духовне
блискости, те да се веселимо због њихових неправедних и
непромишљених добитака. Ђаво, дакле, поново у наше помисли
уводи сва лукава расположења према житејским предметима, којих
смо се били ослободили како бисмо у себи створили духовне

340
појмове. Поново уносећи у душу вештаствени и световни начин
мишљења, он од нас прави некакав кип, који на себи носи
спољашњост подвижника, премда уопште није одушевљен [тј.
оживљен] врлинама. Често се, пак, догађало да се због снажне
наклоности према рођацима и из жеље да их избави из невоље,
подвижник усуђивао и на крађу светиње. Јер, оно што се прикупља
за свете, који су се посветили Богу, јесте свештено: оно се сматра и
узима за истински принос. Због тога се онај ко присваја нешто од
тога убраја међу оне који се усуђују на крађу светиње.
Познавши, дакле, неиздрживу штету од расположења према
својима, ми бриге о њима треба да избегавамо као ђаволско оруђе.
Јер, и сам Господ је забранио такву везаност и навику: једноме од
ученика није дозволио чак ни да се опрости са укућанима, а
другоме ни да преда земљи тело умрлог оца. Ономе ко жели да се
опрости са укућанима, Господ каже: Ниједан ко је метнуо руку
своју на плуг, па се обазире назад, није приправан за Царство
небеско (Лк.9,62). А ономе ко моли да сахрани оца, Он одговара:
Хајде за мном, и: Остави нека мртви сахрањују своје мртваце (Лк.
9,59-60). Иако, како се чини, и један и други износе веома
разложне и оправдане молбе, Спаситељ се ипак није сагласио. Он
ученицима Царства небеског није дозволио да се ни на кратко
одвоје од Њега, како не би, увучени у земаљска и плотска
расположења, учинили или помислили нешто што је недостојно
узвишеног и небеског начина мишљења. Стога онима који
помишљају на небеско није допуштено да имају било какво
мишљење о земаљском, будући да су се већ одселили одавде и да
су се разумом уздигли изнад света. Шта ако неко каже: „Како,
међутим, закон заповеда да се бринемо о својима, говорећи: Немој
занемарити оне који су семена твога (Ис.68,7), а слично и сам
апостол: Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља,
одрекао се вере и Гори је од неверника(1.Тим.5,8)“. Ми ћемо му
кратко одговорити да божанствени апостол говори [световним]
људима, који поседују вештаствено богатство и могућност да
олакшају немаштину рођака. Осим тога, и закон говори живима, а
не мртвима. Јер, мртви немају никакву обавезу.
Ти си, пак, умро и распео се читавом свету. Јер, одрекавши се
вештаственог богатства, ти си заволео нестицање, и посветивши се
Богу, постао си драгоценост Божија. Као онај ко је умро, ти си
слободан од сваког доприноса у корист сродника, а као

341
сиромаштвољубив, ти не поседујеш ништа што би могао да им
даш. Ти, пак, ни плодове тела [тј. руку својих] не можеш да дајеш
на употребу људима, будући да си се заветовао Богу и будући да
више немаш власти ни над самим телом, давши га у принос Богу.
Ти треба да имаш посла само са онима који су се, једнако као и ти,
потпуно посветили Богу. Према томе, како се на тебе могу
применити поменуте изреке из Светог Писма? Или, зар нећеш
погрешити ако нарушиш свој подвижнички завет?

Поглавље 21. О томе да се не треба одвајати од духовног

братства.
Треба, најзад, да се јасно уверимо и у то да онај ко једном
ступи у савез и јединство духовног братства, више нема право да се
одваја и растаје од оних са којима се сјединио. Ни они који ступају
у заједницу у вештаственом животу често не могу да се разиђу
услед уговорених услова: онај који тако поступа бива кажњен
одређеном казном. Утолико пре, онај ко прихвати услове духовног
саживота, чија је веза нераскидива и вечна, нема право да се одваја
и бежи од оних са којима се сјединио. У супротном ће бити
изложен најтежим казнама одозго. Жена која је ступила у
заједницу са мушкарцем и има са њим телесну везу, бива осуђена
на смрт уколико буде ухваћена у неверству. Колико ли је, пак, пута
кривљи због свога отпадања онај ко је, уз сведочење и
посредништво самог Духа, примљен у духовну заједницу?
Телесни удови су међусобно повезани природним спонама и
не могу да се отргну од тела. Уд, пак, који се отргне, постаје мртав.
Тако и подвижник, који је примљен у братство и који се у њему
одржава повезаношћу Духа (која је јача од природних спона), нема
право да се одваја од оних са којима се сјединио. Уколико, пак,
поступи тако, он постаје душевно мртав и лишава се благодати
Духа, као онај ко је нарушио услове који су успостављени самим
Духом. Онај ко, на пример каже да су неки од братије рђави
(наравно, неће сви бити оптужени, будући да он није ступио у
заједницу ради нечега лошег, тј. да би сви једнодушно били лоши),
да безобзирно крше оно што је добро, да су немарни према
пристојности, да не воде бригу о строгости која приличи
подвижницима и КОЈИ стога намерава да се ОДВОЈИ од њих, није
смислио довољно оправдавање свога одвајања. Јер, ни Петар, ни

342
Андреј, ни Јован се нису одвојили од преостале скупине апостола
због лукавства Јудиног. И нико други од апостола није то
претворио у изговор за отпадништво: злоћудност Јудина им,
наиме, није ни мало сметала да буду послушни Христу. Напротив,
живећи у покорности Господњим поукама, они су се старали о
благочашћу и врлини, не обазирући се на Јудино лукавство. Према
томе, онај ко каже: „Због лоше браће сам приморан да раскинем
духовни савез“, није пронашао достојан изговор за своју
непостојаност. Напротив, он сам представља земљу са много
камена у којој, због непостојаности воље, не може да изникне реч
истине. Он услед малог притиска искушења или необузданости
страсти не подноси живот у целомудрености: тек изникла младица
учења у њему се убрзо суши на жези страсти. Он, дакле, смишља (и
према сопственом уверењу) празне и недовољне изговоре за
оправдање на суду Христовом, сам себе лако обмањујући, будући
да је најлакше себе обманути: свако је, наиме, према себи
милосрдан судија, мислећи да је оно што је пријатно истовремено
и корисно.
Због тога, нека такав буде осуђен на суду саме истине као
онај који многима пружа повод за саблазан или рђав пример, који
увек подстиче на угледање на исте недостојне поступке. Тако он
постаје наследник онога коме је објављено: Тешко човеку, и: Боље
би му било да се обеси камен воденички о врат његов, и да потоне у
дубину морску (Мт.18,6-7). Јер, душа која се навикне на
отпадништво, постаје необуздана, грамжљива, незасита, лажљива
и злоћудна. Најзад, тонући у највеће лукавство, она се сурвава у
бездан зла. Стога, онај ко је постао предводник у таквим делима,
нека погледа за пропаст колико душа је одговоран, премда није у
стању да издржи одговорност ни за своју. Зашто се, напротив, он
не би пре угледао на великог Петра и зашто другима не би
послужио као пример чврсте вере и постојаности у добру. Тако би
обасјањем светлости његових постигнућа и они који живе у мраку
лукавства свој пут усмеравали према бољем. Осим тога, ни
праведни Ноје није рекао Богу: „Морам да напустим свет, будући
да су сви лукави“, него је подвижнички и одважно трпео, у бездану
зла чувајући ненарушиво благочашће. Он се никада није
узбуњивао против Владике, него је стрпљењем и постојаношћу и у
бурама безбожништва спасао лађу побожности. И Лот је, живећи у
Содому усред безбожништва, безакоња и недоличности, сачувао

343
ненарушену врлину, ни мало окаљану било каквим нечастивим
подмуклостима. Напротив, живећи међу становницима који су
убијали путнике, те са великом суровошћу и похотом кршили
правила природе, он је сачувао неукаљану светост те је и друге,
колико је било могуће, њој приводио, поучавајући добру више
делима, неголи речима. Ти, пак, као изговор наводиш немарност
братије, било стварну, било измишљену, те сам смишљаш
отпадништво, покушавајући да повредиш Светог Духа и да клевету
на братију претвориш у параван свога сопственог лукавства и
нехата за трудове око врлине.
Према томе, опаметивши се таквим примерима, нека он
заволи склад Духа, у који је ступио од првих пелена небеске
бременитости. Ако се једноме од прстију на руци догоди да
поднесе неки бол, други прст се неће трудити да и њега одсеку,
него ће се најпре потрудити да избегне болове одсецања. Затим, он
ће показати крепост како би сам задовољио потребу тела за
прстом који је изложен опасности и како не би дозволио да рука,
која је лишена својих природних продужетака, потпуно изгуби свој
особени и урођени украс. Овај пример примени на подвижника и
погледај колико туге и ружноће он својим одвајањем наноси
осетљивим душама: он самога себе чини мртвим и туђим животу.
Игуман, пак, сам неће пожелети да ученика уводи у порок, будући
да би лоше руковођење учитеља ученику послужило као изговор за
напуштање и отпадништво. Да је тако уверићемо се, ако желимо,
из следећег [примера]. Шта је отац? Шта је учитељ? И један и
други су васпитачи. Један се труди да сину (а други ученику) жели
и саветује најбоље. Јер, за очеве је природно да желе да њихова
деца постану најбоља, најразборитија, најпристојнија и
најскромнија. Наиме, тако ће и деца добро напредовати, и очеви
стећи добро име, будући да ће им се приписивати добро њихове
деце. И они који обучавају [телесним] вежбањима настоје да своје
васпитанике учине најснажнијима и најокретнијима, како би,
снагом и вештином извршивши подвиг за поштовање, постали
славни победници над противницима и како би се борба, коју
изврше по свим правилима, претворила у очигледну похвалу
наставницима. И свако од оних ко је намеран да поучава, по
природи жели да ученици потпуно схвате оно чему их учи. Према
томе, очеви се природно држе тог закона. Како, онда, учитељ
преподобног живота неће пожелети да онај кога поучава буде

344
најнезлобивији и најразборитији у духовној мудрости? Та он јасно
зна да ће, уколико његов ученик постане такав, и сам од људи бити
хваљен, и од Христа добити светли венац, будући да је слуге или,
боље речено, браћу Његову (јер Он користи и тај назив, Мт.12,49)
својим старањем учинио достојнима сједињења са Њим?
Погледајмо и са друге стране. Ако ученик, због његовог
руковођења постане лош, игумана ће обузети неутешна срамота на
васељенском скупу у време Суда. На свеопштем небеском сабору
он не само да ће бити посрамљен, него и кажњен. Према томе,
како је могуће да игуман не пожели свом слушаоцу да постане
благородан и скроман? Осим тога, порочност ученика и у другом
смислу не користи учитељу. Наиме, они намеравају да живе
заједно: стога ће се плодови порока који ученик прима у себе
најпре принети учитељу, као што отровни гмизавци најпре свој
отров изливају на оне који су их загрејали. Према томе, и из
природе ствари, и из онога што је му корисно очигледно је да
васпитач жели и да се свим силама труди да свога васпитаника
учини скромним и благородним. Јер, кад би био учитељ зла и
лукавства, он би се, свакако, потрудио да васпитанике доведе до
истог резултата. А ако је, пак, учитељ врлине и праведности, он ће
пожелети, како ми се чини, да и васпитаник оствари оно што није
супротно његовим властитим напорима. Тиме је ономе ко жели да
напусти духовну заједницу одузет сваки оправдан изговор.
Показало се, међутим, да је узрок његовог става необузданост
страсти, занемаривање напора и неоснованост и непоузданост
суђења. Он није чуо оно што је рекао пророк Давид: Благо онима
који чувају суд (Пс.105,3), који чувају, а не који разарају. Ти људи су
слични „безумнима“, који су темеље духовног здања положили „на
песку“, тј. на непоузданој вољи: ту грађевину слаба киша искушења
и мали поток најезде нечастивог, поткопавши јој основу, разара и
расипа (Мт.7,26).

345
 Поглавље 22. О послушности – потпуније.
Колико смо могли, ми смо показали да онај ко једном ступи у
јединство са духовном заједницом треба да га очува нераскидивим.
Сада ћемо се, пак, поново бавити говором о послушности, о којој је
раније укратко саопштено. Сада ћемо [ствар] изложити потпуније.
Показаћемо, наиме, колико велико потчињавање настојатељу од
подвижника захтева строго учење. Меру, пак, тог потчињавања
покушаћу да одредим из самог Светог Писма. Апостол Павле у
Посланици Римљанима свима заповеда да се покоравају властима
које владају (Рим.13,1), тј. да се покоравају световним, а не духовним
властима. На то он и упућује касније, кад говори о порезу и царини
(ст. 7), објашњавајући да се Богу противи онај ко се чак и у
најмањем опире власти (ст, 2). Према томе, кад закон Божији од
побожних захтева такво потчињавање управитељима овога света,
који су управу добили према људском закону и који су тада живели
као безбожници, шта тек да се каже о величини потчињавања коју
подвижник дугује старешини кога је поставио Бог и који је власт
примио по Његовим законима? Како се, према томе, онај ко се
противи игуману неће противити заповести Божијој? Осим тога,
апостол јасно налаже да се у свему повињавамо духовним вођама,
говорећи: Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они
бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, да би то с
радошћу чинили а не са уздисањем, јер вам ово не би било од
користи(Јев.13,17). Према томе, повиновање које није потпуно „није
од користи“. Ми, пак, треба да тежимо ономе што је корисно. Јер,
речи „није корисно“, како ми се чини, дају да се наслути велика
штета, која повлачи раскајавање и поправљање.
Уколико намеравамо да, користећи пример који одговара
нашим циљевима, пројавимо добро послушности, ми више од свега
треба да се угледамо на потчињавање светитеља, указивано Богу. И
нека нико не мисли да ја, желећи да подстакнем на повињавање
игуманима, наводим сувише узвишене примере, те да се охоло
усуђујем да покорност људима уподобљујем послушности коју
дугујемо Богу. То поређење, наиме, нисам учинио сам од себе, него
ослањајући се на Божанствена Писма. Погледај, заправо, шта
Господ каже у Јеванђељима, прописујући послушност према својим
слугама: Који вас прима, мене прима (Мт.10,40), те на другом месту:
Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче

346
(Лк.10,16). Да је, пак, оно што је рекао апостолима, прописао и за
све који управљају после њих, може се потврдити многобројним и
непобитним сведочанствима Божанственог Писма и
најочигледнијим закључцима. Стога смо се ми изразили у складу
са Божанственим прописима кад смо рекли да послушност
светитеља према Богу треба да узмемо као узор повињавања
настојатељима. Како су, пак, светитељи исказивали послушност
Владици? Погледај Авраама, коме је наложено да напусти кућу,
отаџбину, иметак, поседе, рођаке, пријатеље и да иште оно што је
супротно, тј. туђину, непознато, лутање, сиромаштво, страховање,
опасности и све неугодности које прате путнике. Међутим, он се
без роптања покорава, напуштајући домаће благостање и
спокојство, и бирајући сиромаштво и странствовање у туђој земљи.
Видиш ли како је он најстрожи подвижник и како Бога ради
презире свако световно благостање. Али, погледајмо шта је било
касније. Он је стигао у Палестину, на место које му је Бог одредио
за настањивање. Међутим, пошто је ту земљу походила глад, он
прелази у Египат. И пошто му је тамо била одузета жена, он није
малодушан и не жали се на домострој Божији, тј. да је [неправедно]
што је за толику послушност добио такву награду. Напротив, он
кротко подноси ту најтежу увреду, и то не једном, него и други пут,
од цара герарског. Једном се решивши на послушност према Богу,
он више не гледа на то како Бог промишља о њему, него на то како
да сачува најпотпуније и беспрекорно повиновање. Стога он
коначно и добија сина Исаака, тј. награду и дар за дуготрајну
молитву и веру. И када је већ видео да Исаак досеже зрелост и да
родитељима пружа племените наде на потомство и продужење
рода, он од Бога добија заповест да га изведе на високу гору и
жртвује Ономе који га је даровао. Тај запањујући захтев и ту
страшну службу, ту заповест коју људска природа није у стању ни
чути, а камоли извршити, он кротко прихвата: он није изашао
изван себе и душа му није клонула. Напротив, он са спокојством и
непоколебивошћу у мислима прима јарам послушности и иде са
сином да изврши заповест, као да има намеру да жртвује јагње. Он
ни мало не расуђује о Божијем суду, нити се жали, него води
рачуна о свом циљу, тј. да ни у чему не наруши послушност. Стога
је и стекао блистави венац: он је читавој васељени постављен као
стуб вере и послушности. Могло би се ради поуке подвижницима о
беспоговорној послушности надугачко причати и о повињавању

347
осталих светитеља, који су просијали у старозаветној историји.
Али, да не би испао дугачак говор, ми ћемо, упутивши свакога ко
жели да се поучи на слушање Светих Списа, прећи на Спаситељеве
ученике и показати како су били послушни и покорни. Они су на
почетку поучавања очекивали да ће се Господ убрзо зацарити, те
да сами неће ништа поднети, да неће бити изложени опасностима,
да неће имати тешкоћа, него да ће царевати са Христом и постати
саучесници у Његовој царској слави, утеси и части. То се види по
Петру и његовом противречењу Исусу, који је говорио о своме
страдању. Јер, речено је: И узевши га Петар поче га одвраћати
говорећи: Боже сачувај, Господе; то неће бити од тебе (Мт.16,22).
Он тиме показује да није очекивао ништа скорбно. Исто се може
видети и по синовима Зеведејевим који су довели мајку да Господа
моли за њих, тј. да буду почаствовани седењем са десне и са леве
Његове стране. Они се, наиме, не би усудили да га моле да нису
претпостављали да ће се брзо зацарити. [Они, наиме, нису]
промишљали на седење Спаситеља десно од Оца на небесима.
Шта им је, међутим, говорио Исус, [распршавајући] њихово
очекивање и надање? Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове (Мт.
10,16). Чувши, дакле, реч која је толико супротна њиховом надању,
они нису рекли: „Ми смо дошли са другачијим надама. Ти, пак,
заповедаш супротно ономе што очекујемо. Ми смо очекивали
покој, а ти нас шаљеш у опасности. Ми смо се надали почастима, а
ти нам нудиш бешчашће. Ми смо очекивали Царство, а ти нам
заповедаш да будемо прогоњени и слуге свима“. Они нису рекли
ништа слично, премда су, осим наведенога, чули и још много тога
страшнијег. На пример: Тада ће вас предати на муке, и побиће вас,
и сви ће вас народи омрзнути због имена мога (Мт.24,9), и: И пред
старешине и цареве изводиће вас мене ради (Мт.10,18). Напротив,
чувши оно чему се нису надали, они су преклонили врат разума,
узели на себе јарам и радо кренули у опасности, на тргове, у сусрет
погрдама, каменовањима, ударцима, бешчашћу, на крстове, у
различите смрти. И они су [све то] подносили са усрдношћу,
радујући се и светло празнујући што су постали достојни да
саучествују у Христовим страдањима. Јер, речено је: Они се
радоваху што се удостојише да поднесу срамоту за име Његово
(Дап.5,41). Од подвижника по Богу се, дакле, захтева исто
повињавање игуману. Јер, Христос је изабрао ученике, дајући, као
што смо раније рекли, људима узор за ову врсту живота. Стога

348
игуман није ништа друго до човек који представља личност
Спаситеља, посредник између Бога и људи, који Богу
свештенодејствује спасење оних који му се повинују.
Томе се учимо од самога Христа. Јер, Он Петра одређује за
пастира своје Цркве после себе. Он, наиме, каже: Петре, љубиш ли
ме више него ови? Напасај овце моје (Јн.21,15-16). Исту власт Он даје
и свим каснијим пастирима и учитељима. Доказ тога јесте свима
подједнако дато право да, попут Петра, све свезују и разрешују.
Овце се покоравају пастиру и крећу онамо куда их он води. Тако и
подвижници по Богу треба да се повинују игуманима, не улазећи у
испитивање њихових наређења (када су чиста од греха), него
извршавајући наређено са свом ревношћу и марљивошћу.
Дрводеља, као уосталом и неимар, свако од оруђа своје вештине
користи по својој вољи. Оруђе, пак, не одбија да послужи потреби
због које га употребљава мајстор, него се потчињава руци онога ко
њиме ради. Тако и подвижник, као оруђе уметника, треба да
доприноси довршењу духовног здања, у свему се покоравајући
служењу које учитељ сматра добрим, како избегавањем да уложи
свој рад не би ометао довршење духовног дела. И као што оруђе не
бира само шта треба да чини, како би упражњавало вештину, тако
ни подвижник не треба да сам себи бира посао, него да се стави на
располагање разборитости и домостроју уметника. Јер, онај ко
мудро управља зна да тачно испита нарав, страсти и душевне
тежње свакога и да са тиме усклади своје налоге. Стога никако не
треба да се супротстављамо његовим наредбама, већ да будемо
уверени да је најтеже познавати и лечити самога себе. Јер, људима
је урођено самољубље. Према томе, свако, због пристрасности
према самом себи, искривљује истински суд. Нас, наиме, лакше
може познавати и лечити други, будући да онога ко суди о другима
страст самољубља не омета у истинском препознавању. Уколико се
у подвижничкој заједници успостави такав склад, мир ће лако
завладати и спасење ће бити остваривано свима заједничком
љубављу и јединством.

349
 Поглавље 23. О томе да подвижник и ништавне послове
треба да прихвата са великом ревношћу.
Подвижник треба и безначајне послове да прихвата са
великом марљивошћу и ревношћу, знајући да ништа што се чини
Бога ради није безначајно, него – велико, духовно, достојно неба и
да нам доноси тамошње награде. Макар требало да иде иза
животиња у јарму, које на себи носе бреме ради заједничких
потреба, он не треба да се противи, замишљајући са каквом су се
ревношћу апостоли повиновали Господу који је заповедио да се
доведе магаре. Он треба да има у виду да они ради којих смо
преузели бригу о товарној животињи јесу браћа Спаситељу, те да
се благонаклоност према њима и старање о њима преноси на самог
Господа, који је рекао: Кад учинисте једноме од ове моје најмање
браће, мени учинисте (Мт.25,40). И ако Он урачунава себи оно што
се чини за „најмање“, утолико пре ће прихватити оно што се чини
за одабране. При томе, он своје служење не треба да сматра
поводом за безбрижност, него да се заштити сваким трезвоумљем:
тако ће и сам, и они који су са њим имати користи. И уколико
треба да обави неки ништаван посао, он треба да зна да је и
Спаситељ служио ученике и да се није гнушао да обавља
безначајне ствари. За човека је, пак, велика ствар да се угледа на
Бога и да се преко тих безначајних послова узнесе на висину тога
подражавања. Осим тога, ко ће назвати недостојним оно чега се
Бог дотицао својом делатношћу?

Поглавље 24. О томе да подвижник не треба да иште

почасти и чинове.
Подвижник никако не треба да тражи почасти. Јер, јадан је
он ако за напоре и постигнућа тражи плату овде, будући да због
пролазног награђивања губи вечно. А уколико је намерио да се
подвизава овде, а да награде добије на небу, он не само да не треба
да иште почасти, него и да их се клони и да их одбија када му их
указују, како овдашња почаст не би допринела умањивању
тамошње славе. Јер, садашњи живот је сав испуњен напорима и
подвизима, а будући – венцима и наградама. Приближавајући се
крају овостраног живота и одласку у онострани, и велики Павле
каже: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека

350
венац правде, који ће ми у онај Дан (а не овде) дати Господ,
праведни Судија (2.Тим.4,7-8). И Спаситељ каже: Уовом свету ћете
имати жалост (Јн.16,33), а исти апостол поново каже: Кроз многе
нам невоље ваља ући у Царство небеско (Дап.14,22). Према томе,
уколико желиш да царујеш у будућем веку, немој овде тражити
покоја, нити почасти. Напротив, ако у садашње време поднесеш
жалост због речи, тј. због истине, знај да ћеш касније царевати.
Јер, та награда је одређена за овдашњу тугу, која се подноси ради
добра. Уколико, пак, не подносиш жалости, немој ни тамошње
венце очекивати, будући да овде ниси прошао кроз подвиге и
напоре који су одређени за њихово добијање.
Стога се подвижник уопште не стара да стекне почасти и
првенство над другима. Јер, сваки који себе узвисује понизиће се, а
који себе понизује узвисиће се (Лк.14,11). Уколико се подвижник
буде узвисивао, стећи ће суровог и силног смиритеља, који га
може свести до ада. А уколико се буде смиравао, биће блиставо и
узвишено узнесен, будући да Бог сопственом снагом узвисује
смиренога. Према томе, подвижниче, чекај Онога који добро
узвисује, и нимало немој бити малодушан због овдашњег. Јер, ти
си борац и посленик Христов који се погодио да читав дан проведе
у борби и издржи жегу целога дана (Мт.20). Због чега онда, не
испунивши оно што следује дану, захтеваш покој? Сачекај вече, тј.
свршетак овдашњег живота: тада ће Домаћин доћи и обрачунати
ти плату. И кад би увече, рече господар винограда приставу своме:
Дозови посленике и подај им плату (Мт.20,8). Не, дакле, у подне,
нити на почетку посла. Стога чекај свршетак живота и тада ћеш
добити достојну награду. Сада, пак, заузми најнезнатније место, да
би тада добио прво.

Поглавље 25. О скромности и једноставности у јелу.

Подвижник никако не треба да иште разноврсност у јелима.
Он чак ни под изговором уздржања не треба да тражи промену
понуђене хране. Јер, то представља ремећење заједничког поретка
и повод за саблазни. Онај који у подвижничкој заједници пружа
такве поводе за неред, постаје наследник онога [коме је
објављено]: Тешко њему (Мт.18,7). Напротив, чак и ако се за јело
нуди слана риба, коју су свети оци наменили да се као неки
додатак, уместо нечег другог, додаје јелима и меша са осталом

351
течном храном, или поврћем, подвижник не треба, под изговором
таште, самовољне побожности, да показује одбојност (као да се
ради о месу), нити да захтева скупља и укуснија јела. Без посебног
освртања на то, он треба да, умачући комадић хлеба у умак [слане
рибе], једе са сваком захвалношћу. Јер, тај комадић, стављен у
велику количину воде или, ако се деси, у вариво од махуна, није
знак прождрљивости, него најстрожијег и злопатничког
подвижничког уздржања. Стога подвижник преподобности не
треба да обраћа пажњу на било шта слично: ми се, наиме, не
уздржавамо од таквих јела као Јудејци, [тј. фарисеји], него због
уклањања од лакомог пресићавања.

Поглавље 26. О томе да излазак из манастира ономе који

тежи савршенству неће нанети никакву штету.
Подвижник који каже да му штете изласци и путовања која се
предузимају ради нужних заједничких потреба и који стога
одустаје од излазака, још није тачно схватио послушност. Он не
зна да се то постигнуће не усавршава таквом глупошћу. Стога, нека
он погледа примере светитеља који су постизали савршенство у
послушности, ни мало не противречећи и не супротстављајући се
ни једној, чак ни тешко остваривој наредби. Нека се тако он поучи
савршеној послушности. А ако неко заиста трпи штету, нека иште
од братства да се за њега моли Богу и нека сам са поузданом надом
од Бога измоли да постане прикладан и користан сасуд за свако
духовно постигнуће и телесно служење добрим делима. И,
наравно, Онај који одобрава ревност оних који траже добро, даће
му снагу. Јер, Он сам је заповедио да се иште и рекао: Иштите, и
даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер,
сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца,
отвориће му се (Мт.7,7-8), и још, на другом месту: Ако ли коме од
вас недостаје мудрости, нека иште од Бога који свима даје
једноставно и без карања, и даће му се. Али нека иште с вером, не
сумњајући ништа(Јк.1,5-6). И уопште, у свим случајевима у којима
ум одступа од савршене послушности или сатана поставља
препреке, слабећи и пресецајући приљежност, ми треба да се,
користећи ову подршку, молимо Богу и тражимо да нам буде дато
обиље постигнућа, да се тело наше прикује уз страх Божији, да
разум наш постане нерасејан и да га нимало не обузму телесне

352
жеље и уживања. Јер, световне жеље, које у души настају од
маштања разума, производе најразноврснији неред у помислима и
чине нас лењима за добра дела.
Стога нико од нас не треба одбија да својим суделовањем
послужи заједничким и нужним телесним потребама, него нека
моли Бога да му да снагу суделовања. Јер, ако сви буду одустали,
угледајући се на оне који су већ одустали, ко ће извршити оно што
захтева потреба? Осим тога, вреди да се томе поучимо и
примером. Војник, који је недавно ступио у неку јединицу, не
настоји да оне који служе у јединици приучи својим [навикама],
него се сам прилагођава реду и обичајима који постоје у јединици.
Због тога и онај ко се прикључи духовној заједници не треба да
жели да чланове заједнице привуче свом начину [живота], него да
свој начин доведе у склад са обичајима и правилима заједнице.

Поглавље 27. О томе да подвижник не треба да има

посебно занимање.
Подвижник ни на кратко време не треба да има власт да
располаже собом, тј. да се препушта сопственим занимањима.
Оруђе не може да се покреће без мајстора. Ни уд не може ни на
кратко време да се одвоји од читавог тела или да се покрене без
воље унутарњег мајстора и надзорника читавог тела. Тако ни
подвижник нема право да нешто чини или извршава без дозволе
настојатеља. Уколико, пак, каже да услед телесне слабости није
способан да изврши оно што му је наређено, нека препусти свом
игуману да испита његову слабост. Уосталом, када промисли о
ономе што је речено у Писму, и сам ће себе приморавати на
извршавање наређења. Јер, [он може] чути Писма како говори: Још
се не супротстависте до крви борећи се против греха (Јев.12,4), и
још, на другом месту: Стога исправите клонуле руке и ослабљена
колена (ст. 12).

Поглавље 28. О томе да настојатељ треба са очинском

благонаклоношћу да уређује оно што се тиче оних који
пребивају у послушности.
И сам игуман, као отац који се стара о својој правој деци,
треба да испитује потребе свакога и, према могућности, да користи

353
одговарајуће лечење и збрињавање. Сваки уд који је заиста
душевно или телесно занемоћао он треба да подржава са љубављу
и благонаклоношћу својственом оцу.

Поглавље 29. О томе да у заједници подвижника не треба

да постоје посебна пријатељства између два или три
брата.
Братија међу собом треба да имају љубав. Међутим, не треба
да двојица или тројица, сложивши се, успостављају посебне
пријатељске везе. Јер, то није љубав, него неред и подвајање, и
показатељ порочности оних који су се удружили. Кад би волели
општи поредак, они би имали општу и једнаку љубав према свима.
Међутим, делећи се и одвајајући се, они постају заједница у
заједници. Стога је такав савез пријатељства рђав: њих повезује
нешто што се разликује од заједничке ствари, некаква новина
против владајућег поретка. Стога не треба дозвољавати ни такве
пријатељске везе, нити да неко из љубави ступа у савез са братом
који жели да делује лукаво и да крши правила општег поретка.
Свако треба да буде у заједници и јединству са свима, све док се
сви придржавају онога што је добро. Онога, пак, ко пожели да се
супротстави владајућем устројству и да привуче брата, здрави брат
треба најдре насамо да посаветује, указујући му на нездраве
помисли. Уколико он не жели да насамо прихвати лечење, треба
позвати и другу, разборитију братију да би се излечио, као што је
речено у свештеном Јеванђељу: Ако ли те не послуша узми са собом
још једнога или двојицу (Мт.18,16). А ако ни њих не послуша, треба о
његовој душевној болести обавестити настојатеља. А ако, најзад, не
прихвати ни савете настојатеља, треба га сматрати незнабошцем и
цариником, те га, као овцу која је заражена, протерати из стада,
како и остале не би заразио својом болешћу. Међутим, уколико
нико не може имати штете од лошег примера (и једино у том
случају), пошто се претходно искористе поменута средства, треба
оставити места за дуготрпљење, у нади на исправљање. То
дуготрпљење ће се састојати у неодстрањивању, а не у остављању
без савета и уразумљивања праведним казнама.

354
 Поглавље 30. О томе да подвижник не треба да иште да
бира одећу или обућу.
Ми не треба да за себе желимо бољу одећу или обућу.
Напротив, треба да бирамо најпростију, како бисмо и у томе
показали смиреноумље, те како не бисмо испољили наклоност
према раскоши, самољубљу и небратољубљу. Јер, онај ко захтева
првенство отпада од љубави и смиреноумља.

Поглавље 31. О томе да настојатељ треба своје наредбе да

усклађује са телесним снагама подређених, и о онима који
прикривају своје снаге.
Настојатељ треба да води рачуна да не даје наређења која
премашују снагу тела, да немоћнога не би довео до
супротстављања. Као отац који је подједнако благонаклон и близак
свима, он треба да узме у обзир телесне снаге свакога и у складу са
њима да одмерава и распоређује своје наредбе. Међутим, највећој
осуди се излажу они који, имајући телесну снагу од Бога, одбијају
[наредбе], бесрамно обмањујући настојатеље. Настојатељ навлачи
на себе велику и неподношљиву невољу уколико затаји талант
говора и уколико свакоме унапред не објави о мачу који ће судити
греху. Неупоредиво, пак, већу невољу навлачи на себе онај ко крије
телесну снагу коју је добио од Бога ради опште користи, и не
користи је.

Поглавље 32. О томе да братија не треба да се жалосте

када се немоћнима даје поштеда.
Братија не треба да се жалосте и љуте уколико настојатељ
нејакима одређује службу која одговара њиховим моћима, дајући
им поштеду по потреби. Напротив, оне којима је потребна поштеда
снажнији треба да штеде као слабе удове, показујући на тај начин
духовну љубав. Нога у телу се не буни против руке, и не приморава
је на своје послове, као што ни читава рука не преваљује на мали
прст терет свога посла. Напротив, сваки уд делује снагом кају му је
дала природа, подупирући слабе удове. Уколико се такав ред буде

355
поштовао у духовној заједници, показаће се да смо заиста тело
Христово и удови понаособ (1.Кор.12,27), који увек чувају склад
сједињења и спокојно међусобно јединство.

Поглавље 33. О томе да настојатељи не треба да охрабрују

подвижнике који напуштају своје сабрање, нити да их
примају у заједницу живота.
Игумани духовних заједница треба да делују у духу узајамне
благонаклоности. Бринући се један о другоме, они не треба да
разарају оно што су други одлучили, нити да једноставно и
непромишљено примају оне који напуштају друга братства. Иначе
ће настати потпуна пометња, растројство и разарање духовног
дела. Најразумнији међу братијом поуздано пребивају у добру,
обуздавајући се страхом Божијим, док лење и лакомислене ка
добру води и усмерава људски стид и принуда коју им људи
намећу. Ако види да некажњено може да избегне напоре који су му
одређени у заједници коју је једном изабрао, лакомислени ће
прећи у другу и живети без надзора и уздржања. Он ће стога лако
раскинути савез, али ће онај који га брзоплето прихвати бити
одговоран за његову пропаст. И уколико се такво зло умножи, и
они који добро ходе правим и праведним путем почеће да скрећу,
те ће пропаст свих да падне на [терет] онога ко даје повод за такве
преступе. Дакле, да се то не би догодило, оне који напуштају своју
братију треба да поучимо и враћамо онамо одакле су дошли.
Уколико нас, пак, не послушају, ми ћемо их се чувати и уклањати
од њих, избегавајући сусрете са њима. Исто ћемо саветовати и свој
браћи. Тим одбацивањем ће се или сами опаметити и вратити у
своје стадо и под заштиту пастира кога су оставили, или ће се,
уколико остану упорни у одбацивању духовнога општења, у
најмању руку остали поучити њиховим примером. Видећи, наиме,
како их се гнушају и чувајући се срамоте, остали ће се побојати да
их подражавају.
Да бих вам, пак, показао да то нису моје речи, него делатна
слова Духа, навешћу вам Павлове речи. У њима он прекорева оне
који не живе уздржано, и подвргава казнама пијанице и опадаче: А
акоко блудник, или опадач, или пијаница – са таквим заједно и да
не једете (1.Кор.5,11). И на другом месту, упозоравајући на оне који
не раде шшта, а у све се мешају (2.Сол.З,11), он каже: Тога

356
обележите, и не дружите се с њим (ст. 14). Свакоме је, пак
очигледно да онај ко крши завете дате Духу чини горе од опадача,
пијаница и оних који проводе живот у нераду. Према томе, сама
Реч [Божија] нас уверава да онима који разарају духовни поредак
забранимо и онемогућимо сваку везу са онима који га чувају.
Одвајање брата је оправдано само по одлуци настојатеља, ради
уређења [манастирских] ствари.

Поглавље 34. О томе да подвижник који живи у заједници

не треба да стиче било шта вештаствено као својину.
Подвижник који ступа у заједницу коју смо описали треба да
буде слободан од сваког поседовања вештаствених ствари. Јер,
уколико то не испуни, тј. уколико стиче својину, он ће, најпре,
нарушити правило општежића, а онда ће против себе изнети
најјачи доказ неверовања, будући да не верује да ће Бог нахранити
оне који су се окупили у Његово име. Он не слуша ни пророка
Давида, који каже: Бејах млад и остарех, и не видех праведника
остављена, ни деце његове да просе хлеба (Пс.36,25), било
мисленог хлеба разумевања, било чулног хлеба, који храни тело.
Христос је тамо где су два или три сабрана у име Његово
(Мт.18,20). Он је утолико пре тамо где је сабор многобројнији и
многољуднији. Према томе, ми нећемо имати недостатка у ономе
што нам је неопходно, будући да је Христос са нама (као што ни
Израиљци у пустињи нису оскудевали у ономе што им је било
потребно), или ћемо, ако се недостатак и догоди ради нашег
испитивања, радије подносити оскудицу и бити са Христом,
неголи изван заједнице са Њим имати за живот свега у изобиљу.
Штета, пак, од стицања својине се не завршава на томе, него иде и
даље. Јер, онај ко настоји да има било шта своје не мисли ни на
шта друго него на одвајање и отпадништво. Ако, пак, то нема у
виду, зашто би му била потребна својина: он треба, наиме, да зна
да слуге Христове, по благодати Његовој, увек у изобиљу имају
свега што им је потребно. Стога је јасно да такав човек помишља о
отпадању и убијању своје сопствене душе: због неколико новчића
он издаје своје сопствено спасење и постаје (дозволите да се
изразим мало смелије) други Јуда, почевши са крађом (будући да је
лична својина крађа) и завршивши са издајом. Јер, и он издаје реч
истине, као Јуда – Господа. Правило нашег живота је да се не

357
одвајамо од заједнице са којом смо се сјединили, да не стичемо
ништа као својину и уопште да не чинимо ништа тајно што, на
штету братије, служи као лош пример за оне који се спасавају.
Како, дакле, да не изневери реч истине и да не постане други Јуда
(на свој начин издајући истину) онај ко презре страх Божији и
поставке Светог Духа, смишљајући најпре отимачину (будући да
стицати у власништво било шта и било са које стране јесте
отимачина), а затим и отпадништво и одлучење? Стога на сваки
начин треба да избегавамо стицање било чега у своје власништво,
тј. преко онога што се добија за све заједно. Треба, дакле, да
пазимо да разум не оскрнавимо тиме. Осим тога, ми треба да
чистимо унутарњег човека и од сваке порочности, тј. најпре од
нечистих и лукавих помисли, којима се помрачује унутарње
пребивалиште Духа, а затим и подлости, лицемерја, зависти и
свадљивости, којима се у корену чупа љубав и Бог удаљује из душе.
Јер, ако је Бог љубав (1Јн.4,8), онај ко у себи нема љубави уједно
остаје без Божанствене благодати.
Чувајући, дакле, своју душу у сваком смиреноумљу, у
освећењу и у спремности на добра дела, свако треба да у
садашњости усредсреди помисли, водећи рачуна да у нечему не
одступи од воље Божије и да не прекине започети начин живота.
Јер, такво душевно стање нас спасава од сваког маштања и чини да
благочастиво и са чврстим разбором долазимо у склад са свим што
је добро. Ми најпре у души треба да утврдимо [мисао] да је Бог
добар и узрочник свакога добра, и ни једнога зла, премда нас, ради
поправке, и сустижу горки лекови. Као лекар људских душа, Бог
према особинама болести одмерава и јачину лечења, како би, по
потреби, очистио зло које је дубоко продрло. Знајући то јасно, увек
ћемо бити захвални, па макар искусили и јако лечење, које чисти
од немарности. Међутим, трпељиво подношење искушења и
испитивања својствено је само малом броју људи, тј. само онима
што су налик на Авраама. Ето, дакле, шта је Божија благодат
упутила смирењу нашег разума ради поуке вама, који сте заволели
заједнички живот. Као што је беседа показала, и као што је мој
разум уверен, људи неће пронаћи ни једну врсту живота која би
била тако светла, пријатна и узвишена. Ја сам, колико сам могао,
понудио поуку и онима који живе усамљеничким животом.
Додуше, и једни и други имају исти циљ, тј. да угоде Христу. Стога
су им и правила међусобно сродна. Стога обратимо пажњу и на

358
беседу која је њима упућена. Јер, можда ће се и одатле стећи нешто
корисно, што ће допринети да овај начин живота постане још
блиставији и украшенији.

359