- poreklo reči zen (sangaku, ropparamitsu)

- kao škola, ima svoje koncepte i praksu (mondo, tongo), što je čini privlačnom

- pojavljuje se za vreme dinastije Tang i predstavlja najkineskiji vid budizma

- recepcija u Kini, od 3. veka počinje prevod spisa. Ideje poput reinkarnacije privlače pažnju, a
meditacija takođe u tom ranom periodu. U K takođe postoji praksa kontemplacije od ranog perioda,
što se vidi u taoističkim spisima. Od 4. i 5. veka Kumarađiva dalje prevodi spise tog tipa. Mnoge od
njih nemaju sans original i nastale su možda u Kini.

- današnja zen misao kasnijeg je prekla, dok su se rudimentarne forme rano javile. Monaška tradicija
potiče iz 4. veka. Među grupama prevodilaca javlja se uticaj domaće misli (kakugi bukkyo).

- postojale su i druge škole, kao đironšu (juiškikei), koje su se bazirale na meditaciji. Budući zen odatle
potiče, kao i Daiđo kišinron, koji je u početku uticao. Javlja se, ka Tang dinastiji, i niz sutri koje se
zasnivaju na meditativnom iskustvu, ali nisu autentične (Rjogonkjo, Engakukjo). U poređenju s ranijim
meditativnim sutrama, one su slobodnije strukture i sadrže njoraizo misao. Takođe, postoji živa
razmena između zena, Tendai budizam i đironšu.

- zen predanje: BD, Eka, Sosan, Došin, Gunin. Među Guninovim učenicima već je postojala svest o
tome da su potomci BD. Ipak, u njegovo vreme nije bilo zen misli u današnjem obliku. Od njemu
pripisanih spisa, možda je samo Ninju šigjoron autentičan. Tu se javlja hekikan i hoongjo, zuiengjo,
mušogukjo, šohogjo. To je drugačije u odnosu na kasniji zen.

- predanje se veoma uvažava (išindenšin!) i ne prihvataju se razlike u misli među učiteljima.

Verovatno su i biografije stoga „usaglašavane“ s vremenom.

- u BD vreme, učenjački budizam je bio jak. Zbog progona na severu, mnogi dolaze na jug i razvijaju
đironšu. Poreklo BD. BD i Eka su bili uticajni, ali se ne može reći da li ih direktno nasleđuju nosioci zen
misli.

- škola điron je poštovala Rjogakjo, Ninju šigjoron i njoraizo filozofiju, te verovatno bila generator
kasnijih škola kineskog budizma.

- 581. ujedinjenje Kine pod Sui dinastijom. Budizam je bio glavna ideologija. Mnogi su boravili po
planinama, ali do daljeg grupisanja dolazi u Tang periodu (618-907). Tako nastaje Tozan homon, kao
neposredni preteča zena. Područje delovanja Došina i Gunina. Rani Tang je bilo doba preobražaja
budizma. Prevođenjem indijskih spisa nastaje Hossošu, Điron se kao takva gasi, ali nastaje škola
Kegon i cveta Čista zemlja, te Riššu. Tako se formira „kineski budizam“ i nastaju „lažne sutre“, mnoge
od kojih na svetlo dana izlaze otrkićem Tonko spisa.

- za Tozan grupu je karakteristično to da su boravili na jednom mestu, za razliku od BD i Eke. Bilo je

mnogo učenika i samoizdržavanje je bilo neophodno (Rokusodankjo). Tako nastaje jedinstvo zena i
svakodnevnice. Za prosvetljenje se koristi termin 守心, koji postoji i u taoizmu, ali nije poznato da li
su povezani. Izgleda da se praktikovao i nenbucu, ali samo kao sredstvo koncentracije jer se ne javlja
rođenje u raju. Javljaju se i pojmovi 入室, 付法 i 印可, a najvažniji spis je 修心要論, s konceptima
poput 真心 i 浄心.

- njihovo učenje se u 7. veku širi među višim slojevima društva, pa čak i u carevom okruženju. To je
slavno vreme za Đinšua i njegove učenike. I vreme zrelog Tanga, u 8. veka, zlatno je doba za severni
zen. Podela na severni u južni zen: južni kao učenje iz istočne Indije, kako se možda i severni zen
nazivao. Naziv „južni“ menja svoje značenje s pojavom Đinnea (684-758), kad on označava zen sa juga
Kine, koje vezuje za Enoa (638-713), nasuprot „severnom zenu“. On se kasnije primenjuje na sve
izdanke Tozan struje koji ne vode poreklo od Enoa ili Gozu zena-pogrdan naziv ostaje do danas u
upotrebi.

- važni njihovi spisi su Kanđinron, Daiđo mušo hobenmon, ili genealogije Rjogašiđiki (715), te
Denhoboki. Kanđin je tu raniji šušin, a javlja se i nenbucu (kao način sabiranja pažnje!). Pojavljuje se i
tongo, koji je kasnije „preotet“ od strane Đinnea. Njihov pristup je introspektivan i mističan, što nije
novost budući da je takav prethodno i Tendai metod. Kod njih se javljaju i začeci kasnijih dijaloga,
svojevrsne majeutike. Ipak, severni zen je sigurno bio mnogo širi pojam, izvan danas priznate linije
Đinšu-Fuđaku.

- Đinne radi na marginalizaciji severnog zena i gradi imidž 6. patrijarha, ispoljavajući harizmu i
političku veštinu. Smišlja legendu o nasleđivanju Gunina, o sev. Zenu kao inferiornom (nanton
hokuzen) itd. Ukida podelu na unutrašnje i spoljašnje pri meditaciji. Njegovi pogledi praktično vode
ukidanju meditacije, jer priznaje njene plodove, ali ne i metod povlačenja u unutrašnjost i
samoposmatranje. (str. 43)

- sredinom perioda Sung jačaju dve struje: Orjo i Jogi. Roz razmenu s javnim ličostima i pesnicima, kao
što je Sotoba, izgrađuje se tip svetovnog zen budiste od velikog autoriteta. Zen utiče na književne i
likovne teorije, ako i na onfucijanstvo, koje se reformiše pod uticajem zena. Poistovećuje se pesništvo
i zen. U tom periodu utvrđuje se i život u manastirima, koju dobijaju punu i razgranatu organizaciju.
Javlja se novi tip poučavanja: niššicu sanšin.

- duhovni susret s autoritetima sad se ne dešava samo među savremenicima, već dolazi do
formalizacije, neindividualnog i stereotipnog modela. Čežnja prema starini! „Najbolji“ primeri starih
učitelja postaju kosoku ili koan. Monasi tako ne vode više duele svojim rečima, već komentarima na
koane. To može biti običnim rečima (nenko), u pesmi (đuko), đakugo, hjošo... Jedan komentar izaziva
drugi, i tako se plete tkivo. Stihovani komentari javljaju se još u Tang periodu i bili supovezani s
učenošću kao obaveznom, a sada nastaju zbirke određenog broja takvih jedinica. 1125. nastaje
Hekiganroku, na osnovu Engoovih predavanja na Seććoov Đuko hjakusoku.

Struktura: suiđi, honsoku (Seććo), hjošo, đuko (Seććo), đuko hjošo. Engo dodaje i đakugo. U Japanu je
ovo bio najvažniji spis zena (pravoslavlje i svetootačka tradicija!)

- tada počinje i posvetovljivanje zen hramova, odraz čega i fuzija s umetnostima. Književni elementi
su postojali i ranije, ali sad postaju svrha sebi i kroz njih se ostvaruje susret monaha i svetovnih
sledbenika. U ovom period nastaje i Kanzan šišu. Monasi počinju i da slikaju. Ovo je uticaj Sung
kulturalizma. Ši šo ga.

- dolazi i do fuzije sa učenjem Čiste zemlje, koje je nespojivo sa zenom. Za razliku od Japana, gde se
raj doživljava konkretnije, u kineskom učenju (?) se on vezuje sa srcem, pa otuda i lakše spajanje sa
zenom. Čista zemlja nadilazi podelu na škole svojim prisustvom.

- tokom Južnog Sunga Daie Soko sistematizuje koane (Šobo genzo). Ovakvih kompilacija je mnogo. Ta
moda je uticala i na zvanične genealogije, koje se sastavljaju s naglaskom na koanima. Od ovog
perioda, iskustveno prosvetljene dobija na značaju, što je dugo bilo potisnuto. Spajanjem prakse
koana i unutrašnjeg iskustva nastaje koan-zen (kannazen). Gidan. Sadržina koana sada nije bitna, on
je samo didaktičko sredstvo. Bitno je izazvati veliku zapitanost. Ovo je ipak dovelo polako do
stereotipnosti. Nasuprot tome – mokušozen (šikan taza), koji ne teži prosvetljenju.