Tomas Bernhard

BRISANJE
raspad

preveo s nemačkog
Relja Dražić

I
L 0 M
BEOGRAD/MMXIV
 Naslov originala
Thomas Bernhard
Ausloschung
Ein Zerfall

© Suhrkamp Verlag Frankfurt am M ain 1985

All rights reserved by and controlled through SuhrkampVerlag Berlin

Uz podršku
Bundesministerium fiir Kunst und Kultur

Urednik izdanja / lektor

Flavio Rigonat
Osećam kako me smrt postojano drži
u svojim kandžama.
Kako god se vladao, ona je uvek tu.
Montenj
Telegram

Posle razgovora, piše M urau, Franc-Jozef, sa svojim uče-

nikom Gambetijem, s kojim sam se dvadeset devetog sreo
na Pinču da bismo usaglasili termine za nastavu, a čijom
sam visokom inteligencijom i sad, po povratku iz Volfsega,
bio zapanjen, pa i na neki osvežavajući način oduševljen,
toliko da sam, prenesen u sve vedrije raspoloženje, i u mi-
slima već dugo zapravo kod kuće u Rimu, a ne u Austriji,
sasvim protivno navici da odmah odem kroz Via Kondoti
na Pjaca Minervu, otišao preko Flaminije i Pjaca del Po-
polo, duž celog Korza u svoj stan, primio sam oko dva po-
podne telegram u kome mi je saopštena smrt mojih rodi-
telja i brata Johanesa. Roditelji ijohanes smrtno nastradali.
Cecilija, Amalija. S telegramom u rukama prišao sam mir-
no i bistre glave prozoru svoje radne sobe i pogledao dole
na potpuno pustu Pjaca Minervu. Gambetiju sam dao pet
knjiga, koje će mu, bio sam uveren, sledećih nedelja biti
korisne i neophodne, i naložio mu da tih pet knjiga najpa-
žljivije i sa, u njegovom slučaju neophodnom sporošću,
prouči: Žan Paulov Zibenkes, Proces Franca Kafke, Amras
Tomasa Bem harda, Muzilovu Portugalku, Brohov Eš ili
anarhiju, pa sada, otvorivši prozor da bih bolje disao, po-
mislih koliko je ispravna bila moja odluka da Gambetiju
dam baš tih pet knjiga, a ne druge, jer će mu one tokom
naše nastave biti sve važnije, pa sam sasvim neupadljivo na-
govestio da sledeći put raspravljamo o Izboru po srodnosti,
a ne o Svetu kao volji ipredstavi. I toga dana mi je ponovo
bilo veliko zadovoljstvo da razgovaram sa Gambetijem,
posle mučnih, teških, samo na svakodnevicu i sasvim pri-
vatne i primitivne potrebe ograničenih razgovora uVolfse-
gu. Nemačke reči vise kao olovni tegovi na nemačkom je-
ziku, rekao sam Gambetiju, i u svakom slučaju potiskuju
duh na jedan stepen koji ga sputava. Nemačko mišljenje,
kao i nemački govor, veoma brzo klonu pod tim neljud-
skim teretom svog jezika, koji sve mišljeno, još pre nego što
se uopšte izgovori, vuče nadole; pod nemačkim jezikom
nemačko mišljenje moglo je samo teško da se razvija i ni-
kad u celini, nasuprot romanskom mišljenju pod roman-
skim jezicima, kako to dokazuje istorija vekovnih nastoja-
nja Nemaca. Iako ja više cenim špansko mišljenje, jer mi
je bliskije, Gambeti mi je tog prepodneva ponovo dao vre-
dnu lekciju o ležemosti, lakoći i neograničenosti italijanskog
jezika, koji prema nemačkom stoji u istom odnosu kao slo-
bodno odraslo dete iz imućne i srećne kuće prema nekom
tlačenom, tučenom i time Mtučenom zatvorenom detetu
iz siromašne i najsiromašnije kuće. Utoliko više, rekao sam
Gambetiju, treba ceniti učinak naših filozofa i pisaca. Sva-
ka reč, rekao sam, neminovno vuče njihova mišljenja na-
dole, i šta god se usudili da misle, svaka rečenica to potis-
kuje ka tlu, i time sve uvek potiskuje ka tlu. Zato je i njiho-
va filozofija i sve što poetski sroče kao od olova. Iznenada
sam Gambetiju izgovorio jednu Šopenhauerovu rečenicu
iz Sveta kao volje i predstave, prvo na nemačkom, a zatim
na italijanskom, pa njemu, Gambetiju, pokušao da uka-
žem koliko je potonuo nemački tas koji je simulirala mo-
ja leva šaka, dok je italijanski s mojom desnom šakom
takoreći poskočio uvis. N a svoje i Gambetijevo zadovolj-
stvo izgovorio sam nekoliko Šopenhauerovih rečenica,
prvo na nemačkom, a zatim u sopstvenom italijanskom
prevodu, i položio ih, jasno vidljivo za takoreći ceo svet,
ali pre svega za Gambetija, na tasove svojih šaka, i iz toga
postepeno razvio jednu igru koju sam doterao do krajnjih
granica, i koja se konačno završila Hegelovim rečenicama
i jednim Kantovim aforizmom. Nažalost, rekao sam Gam-
betiju, teške reči nisu uvek najvažnije, kao što i teške reče-
nice nisu uvek najvažnije. Moja igra me je ubrzo zamorila.
Zastao sam pred hotelom Hasler i Gambetiju dao kratak
izveštaj o svom putovanju u Volfseg, koji je meni samom
na kraju bio preopširan, i zaista suviše brbljiv. Pokušao
sam da pred njim uporedim naše dve porodice, da suprot-
stavim nemački element svoje porodice italijanskom ele-
mentu njegove, ali sam na kraju ipak samo izigrao svoju u
odnosu na njegovu, što je moralo da izobliči izveštaj, a
Gambetiju, umesto da ga prosvećujući pouči, na najne-
prijatniji način zasmeta. Gambeti je dobar slušalac i ima,
zahvaljujući mom podučavanju, veoma istančano uho za
istinitost sadržaja i doslednost jednog predavanja. Gambe-
ti je moj učenik, i obm uto, ja sam Gambetijev učenik. Od

9
Gambetija učim bar isto onoliko koliko i on od mene. Naš
odnos je idealan, jer nekad sam ja Gambetijev učitelj, a
on je moj učenik, pa je onda Gambeti moj učitelj a ja nje-
gov učenik, i često je slučaj da obojica ne znamo da li je
Gambeti sada učenik a ja učitelj, ili obmuto. Tada je na-
stupio naš idealan odnos. Zvanično sam uvek ja Gambeti-
jev učitelj, i ja sam za učiteljsku delatnost od Gambetija,
tačnije od Gambetijevog oca, plaćen. Dva dana po povra-
tku sa venčanja moje sestre Cecilije s fabrikantom čepova
vinskih flaša iz Frajburga, njenim sadašnjim mužem i mo-
jim zetom, moram ponovo da spakujem tek dan ranije ra-
spakovanu putnu torbu, koju nisam čak ni sklonio, os-
tavivši je da leži na fotelji pored pisaćeg stola, pa da opet
krenem nazad u Volfseg koji mi je, sve u svemu, poslednjih
godina manje-više postajao sve odvratniji, pomislih, još
uvek s otvorenog prozora gledajući na pustu Pjaca Miner-
vu, a povod sad nije ni smešan ni groteskan, nego strašan.
Umesto da sa Gambetijem razgovaram o Zibenkesu i Por-
tugalki, moraću da se u Volfsegu prepustim svojim sestra-
ma koje čekaju na mene, rekoh sebi, umesto da sa Gam-
betijem raspravljam o Izboru po srodnosti, moraću da govo-
rim sa sestrama o pogrebu roditelja i brata, i o njihovoj
zaostavštini. Umesto da sa Gambetijem idem tamo-amo
po Pinču, moraću u gradsku upravu i na groblje i u žup-
ni dvor, i da se sa sestrama sporim oko pogrebnih formal-
nosti. Dok sam pakovao veš koji sam tek prethodne večeri
raspakovao, pokušao sam da sebi razjasnim posledice ko-
je će izazvati smrt roditelja i smrt brata, ali nisam došao ni
do kakvog rezultata. M ada sam, prirodno, ipak bio sve-
stan činjenice šta je sada od mene zahtevala smrt to troje,
meni bar na papiru najbližih ljudi: sve moje snage, svu

10
moju snagu volje. Spokoj s kojim sam malo-pomalo napu-
nio torbu putnim potrepštinama, istovremeno već uraču-
navši svoju neposrednu budućnost, uzdrmanu tom nesum-
njivo strašnom nesrećom, bio mi je neprijatan još dugo
nakon što sam ponovo zatvorio torbu. Pitanje da li sam
svoje roditelje i svog brata voleo i odmah rečju naravno od
sebe otklonio, ostalo je bez odgovora, ne samo u osnovi,
već i činjenično. Već dugo nisam ni sa roditeljima ni sa bra-
tom bio u takozvanim dobrim, već samo u napetim, a po-
slednjih godina samo još u ravnodušnim odnosima. O Vol-
fsegu, dakle i o njima, već dugo nisam hteo ništa da znam,
kao ni oni o meni, to je istina. Sa svešću o tome naš je od-
nos nadalje bio postavljen samo još na neku manje-više
egzistencijalno neophodnu osnovu. Roditelji su te, pomi-
slih, pre dvadeset godina pustili ne samo da odeš izVolfse-
ga, za koji su želeli da te vežu za ceo život, nego i iz svoga
srca. Brat mi je u tih dvadeset godina neprestano zavideo
na odlasku, na mojoj megalomanskoj samostalnosti, kako se
jednom izrazio o meni, na bezobzimoj slobodi, i mrzeo me
je. Sestre su u svom podozrenju prema meni išle mnogo
dalje nego što je među braćom i sestrama dopušteno, pro-
gonile su me, takođe s mržnjom, od trenutka kada sam
Volfsegu, a time i njima, okrenuo leđa. To je istina. Podi-
gao sam torbu, bila je, kao i uvek, preteška, i pomislih da
je u osnovi sasvim izlišna, jer u Volfsegu imam sve. Cemu
tegliti torbu. Rešio sam da u Volfseg putujem bez torbe,
pa sam ponovo raspakovao spakovano i jednu stvar za dru-
gom složio u orman. Mi prirodno volimo svoje roditelje i
prirodno tam an toliko braću i sestre, pomislih, opet stoje-
ći kraj prozora i gledajući dole na Pjaca Minervu, koja je
još uvek bila pusta, i ne primećujemo da ih od nekog tre-

11
nutka mrzimo, i protiv svoje volje, ali na isti prirodan na-
čin na koji smo ih prethodno voleli, iz svih onih razloga
kojih postajemo svesni tek godinama, a često i decenijama
kasnije. Tačan trenutak od kojeg više ne volimo roditelje i
braću i sestre, već ih mrzimo, mi više ne možemo označiti,
pa se više i ne trudimo da pronađemo taj trenutak, jer se
u osnovi plašimo toga. Ko svoje napusti protiv njihove vo-
lje i uz to na najneumoljiviji način, kao što sam to ja uči-
nio, mora računati na njihovu mržnju, i što je isprva bila
veća njihova ljubav prema nama, utoliko je veća, kada os-
tvarimo ono na šta smo se zakleli, njihova mržnja. Dece-
nijama sam patio zbog njihove mržnje, rekoh sad sebi, ali
već godinama ne patim od toga, privikao sam se na njiho-
vu mržnju i ona me više ne povređuje. I neminovno je nji-
hova mržnja prema meni izazvala moju mržnju prema
njima. Ni oni poslednjih godina ne pate više zbog moje
mržnje. Prezirali su svog Rimljanina, kao što sam ja njih pre-
zirao kao Volfsegovce, i oni u osnovi uopšte više nisu misli-
li na mene, kao što i ja najveći deo vremena nisam uopšte
više mislio na njih. Uvek su me nazivali samo šarlatanom
i brbljivcem, parazitom koji iskorišćava njih i ceo svet. Ja
sam za njih imao na raspolaganju samo reč budale. Njiho-
va smrt, a to može biti samo automobilska nesreća, rekoh
sebi, ništa ne menja u toj činjenici. Nije trebalo da se bo-
jim nikakve sentimentalnosti. Čak mi ni ruke nisu zadrh-
tale dok sam čitao telegram, i telo mi ni za trenutak nije
uzdrhtalo. Obavestiću Gambetija da su mi roditelji i brat
mrtvi, i da na nekoliko dana moram da obustavim nasta-
vu, pomislih, samo na nekoliko dana, jer duže od samo ne-
koliko dana neću izdržati uVolfsegu; biće dovoljna jedna
sedmica, čak i uz unapred nesagledivo komplikovanje for-

12
malnosti. Za trenutak sam razmišljao o tome da povedem
Gambetija, jer sam se plašio nadmoći Volfsegovaca i hteo
sam da na svojoj strani imam bar jednog čoveka s kojim
bih bio u stanju da se odbranim od navale Volfsegovaca,
jednog prikladnog čoveka i partnera u očajnom, možda bez-
izglednom položaju, ali sam odmah odustao od te zamisli,
jer sam hteo da poštedim Gambetija suočavanja saVolfse-
gom. Tada bi, pomislih, video da je sve ono što sam mu
prethodnih godina govorio o Volfsegu bezazleno prema
istini i stvamosti pred njegovim očima. Povešću Gambe-
tija, pomislio sam, a onda, neću ga povesti. Na kraju sam
rešio da ga ne povedem. S Gambetijem bih uVolfsegu ta-
kođe uskovitlao prašinu, i verovatno izazvao sve u svemu
odvratno senzacionalnu buku. Čoveka kakav je Gambeti
oni uVolfsegu sasvim sigumo ne mogu razumeti. UVolfse-
gu su već sasvim bezazlenog stranca uvek dočekivali s ga-
đenjem i mržnjom, uvek su odbijali sve strano, nikada se,
iz časa u čas, kao što je to moja navika, nisu upuštali ni u
šta strano i ni sa kim stranim. Gambetija povesti u Volfseg
značilo bi Gambetija sasvim svesno uvrediti i na kraju ga
najdublje povrediti. I sam sam jedva u stanju da izađem na
kraj s Volfsegom, a kamoli čovek Gambetijevog karaktera.
Suočenje Gambetija s Volfsegom zbilja bi moglo da odve-
de u katastrofu, pomislih, čija bi glavna žrtva bio sam Gam-
beti. Verovatno sam već jednom ranije mogao da povedem
Gambetija u Volfseg, pomislih, ali sam to uvek s dobrim
razlogom propuštao, iako sam sebi često govorio da bi od-
lazak s Gambetijem uVolfseg mogao biti od koristi ne sa-
mo meni, nego i samom Gambetiju. Tako bi moji izveštaji
o Volfsegu Gambetijevim ličnim opažanjem dobili jednu,
drugačije potpuno nedostižnu autentičnost. Ja sad Gam-

13
betija poznajem petnaest godina, pomislih, i ni jedan je-
dini put ga nisam poveo uVolfseg. Možda Gambeti o toj
činjenici misli drugačije od mene, rekoh sad sebi, jer je ne-
obično da jednog čoveka, s kojim se petnaest godina ma-
nje-više prisno družim, ni jedan jedini put u tih pemaest
godina nisam pozvao i poveo u to mesto koje je mesto mo-
jih korena. Zašto, pomislih, tokom svih tih petnaest dugih
godina Gambetija nisam pustio da pogleda u zavičajne kar-
te? Zato što sam se toga plašio, pa se i dalje toga plašim. S
jedne strane jer hoću da se sačuvam od njegovog znanja o
Volfsegu, pa time i od njegovog znanja o mom poreklu, jer
ja njega hoću da sačuvam od takvog znanja koje na njega
ipak može da ima samo pogubno dejstvo. Tokom tih pet-
naest godina našeg odnosa ja nisam hteo da izložim Gam-
betija Volfsegu. Iako bi mi uvek bilo najprijamije da u Volf-
seg ne putujem sam, nego u pratnji Gambetija, i da s Gam-
betijem provodim svoje volfseške dane, ipak sam se uvek
ustezao da ga povedem. Naravno da bi Gambeti u svako
doba pošao sa mnom u Volfseg. On je, svakako, uvek čekao
na moj poziv. Ali ja ga nisam pozvao. Pogreb nije samo tu-
žan, nego i sasvim odvratan povod, rekoh sad sebi, i upra-
vo tim povodom neću pozvati Gambetija da pođe sa mnom
u Volfseg. Obavestiću ga da su mi roditelji mrtvi, i, mada
nemam potvrdu, kazaću da su stradali u saobraćajnoj ne-
sreći s mojim bratom, ali nijednom reči neću pomenuti da
treba da pođe sa mnom. Još pre dve nedelje, pre nego što
sam otputovao na venčanje svoje sestre, Gambetiju sam s
najvećom brutalnošću govorio o svojim roditeljima, a bra-
ta sam nazvao manje-više rđavim karakterom i nepoprav-
ljivom budalom. Volfseg sam opisao kao sigumu luku tu-
poglavosti. Jeziva klima, koja je uvek vladala i uvek sve sa-

14
vladavala u području Volfsega, prenela se na ljude koji žive,
ili, još bolje, koji su primorani da egzistiraju uVolfsegu, i
koji su kao ta klima obeleženi upravo čovekouništavaju-
ćom bezobzimošću. Ali pritom sam pomenuo i apsolutne
prednostiVolfsega, lepe jesenje dane, zimsku hladnoću ko-
ju volim više od svega, i zimsku tišinu u okolnim šumama
i dolinama. Da je tamo, doduše, bezobzima, ali kristalno
jasna i veličanstvena priroda. I da je ljudi koji je nastanju-
ju uopšte više ne primećuju, jer u svojoj tupoglavosti nisu
više sposobni za to. D a nema mojih, i da postoje samo zi-
dovi među kojima oni žive, tada sam rekao Gambetiju,
morao bih da osećam Volfseg kao srećan slučaj jednog me-
sta za mene, jer je ono, kao nijedno drugo, saobrazno mo-
me duhu. Ali ja, naravno, ne mogu svoje, zato što to želim,
ukloniti, rekao sam. Jasno čujem sebe kako izgovaram tu
rečenicu, a strahota koju je ona sada, posle smrti mojih
roditelja i moga brata nosila u sebi, naterala me je da tu re-
čenicu još jednom glasno izgovorim, dok sam i dalje sta-
jao kraj prozora i gledao dole na Pjaca Minervu. Kako sam
tada pred Gambetijem s najvećim gađenjem prema dotič-
nima izgovorio rečenicu: Alija, naravno, ne mogu svoje, za-
to što to želim, ukloniti, sada sam je ponovio prilično glasno
i s teatralnim efektom, kao da sam glumac koji oprobava
rečenicu, jer treba da je kaže pred velikim javnim audito-
rijumom, pa sam je trenutno ublažio. Ona odjednom nije
više bila ubitačna. Ipak, ta rečenica: Alija, naravno, ne mo-
gu svoje, zato što to želim, ukloniti, ubrzo se opet progurala
u prvi plan i ovladala mnome. Trudio sam se da je ućut-
kam, ali ona se nije dala ugušiti. Nisam je samo izgovarao,
već sam je više puta izbrbljao sebi, ne bih li je učinio smeš-
nom, ali posle mojih pokušaja da je ugušim i učinim sme-

15
šnom, ona je postala samo još opasnija. Odjednom je ima-
la težinu koju nije imala još nijedna moja rečenica. S tom
rečenicom ne možeš se uhvatiti u koštac, rekoh sebi, s tom
rečenicom ćeš morati da živiš. To je iznenada dovelo do
nekog smirivanja moje situacije. Rečenicu: Alija, naravno,
ne mogu svoje, zato što to želim, ukloniti, sada sam izgovorio
još jednom onako kako sam je izgovorio pred Gambetijem.
Sada je imala isto značenje kao tada pred Gambetijem.
N a Pjaca Minervi, sem golubova, nije bilo drugog života.
Iznenada mi je postalo hladno, pa sam zatvorio prozor.
Seo sam za sto. Na stolu mi je još ležala pošta, među njom
jedno Ajzenbergovo pismo, jedno pismo Spadolinija, nad-
biskupa i Ijubavnika moje majke, i Marijina cedulja. Pozi-
ve različitih rimskih institucija kulture, kao i sve druge
privame pozive, odmah sam bacio u korpu, uz nekoliko
pisama koja sam već posle površnog pregleda prepoznao
kao preteća i prosjačka pisma, od ljudi koji su od mene hte-
li novac ili razjašnjenje šta sam stvamo hteo da postignem
svojim načinom mišljenja i življenja, a koja su se odnosila
na nekoliko novinskih članaka koje sam u poslednje vreme
objavio, i koji tim ljudima nisu odgovarali, jer su prirodno
promišljeni i napisani protiv svih tih ljudi, a to su, naravno,
bila pisma iz Austrije, od ljudi koji su me svojom mržnjom
progonili sve do Rima. Već godinama dobijam ta pisma
koja uopšte ne pišu ludaci, kako sam u početku verovao,
već punoletne, pravno takoreći besprekome osobe, koje mi
zbog mojih objavljenih tekstova u najrazličitijim novinama
i časopisima, ne samo u Frankfurtu i Hamburgu, nego i u
Milanu i Rimu, između ostalog prete progonom i ubistvom.
Ja neprestano kaljam Austriju, govore ti ljudi, na najbestid-
niji način je povlačim u blato, podmećem Austriji jedno

16
prosto i nisko katoličko-nacionalsocijalističko stanje, kad
god i gde god mogu, mada to prosto i nisko katoličko-na-
cionalsocijalističko stanje u Austriji uopšte ne postoji, ka-
ko ti ljudi pišu. Austrija nije prosta i nije niska, ona je uvek
bila samo lepa, pišu ti ljudi, a austrijski narod dostojan je
poštovanja.Ta pisma sam uvek odmah bacao, kao i jutros.
Zadržao sam samo Ajzenbergovo pismo, poziv mog prija-
telja sa studija, danas bečkog rabina, na jedan susret u Ve-
neciji, gde on krajem maja ima neka posla, kako piše, a
namerava da sa mnom ide u Teatro Feniče, ne kao pre go-
dinu dana, kako piše, na nešto kao što je Priča o vojniku
Stravinskog, već na Monteverdijevog Tankreda. Ajzenber-
gov poziv, naravno, prihvatam, odmah ću mu odgovoriti,
pomislih, ali odmah, znači, po svom povratku iz Volfsega.
Uvek mi je bilo veliko zadovoljstvo da s Ajzenbergom ho-
damVenecijom, pomislih, uopšte da budem zajedno s Aj-
zenbergom. Dođe li u Italiju, pa makar i samo na nekoliko
dana u Veneciju, on to najavi, pomislih, i uvek me poziva
na jedno, kako sam kaže, visokoumetničko zadovoljstvo, a
Tankredo u Feničeu nesumnjivo jeste jedno takvo zadovolj-
stvo, pomislih. Poslali su mi jedan primerak Korijere dela
Sera u kome je odštampan moj kratki članak o Leošu Ja-
načeku. Pun očekivanja, otvorio sam novine, ali moj čla-
nak, kao prvo, nije bio na istaknutom mestu, što mi je
odmah pokvarilo raspoloženje, i, kao drugo, otkrio sam u
njemu, već pri prvom letimičnom čitanju, niz neoprostivih
štamparskih grešaka, dakle ono najstrašnije što mi se mo-
glo desiti. Odbacio sam Korijere i još jednom pročitao šta
mi je Marija napisala na cedulji koju mi je ubacila u po-
štansko sanduče. Moja velika pesnikinja piše da u subotu
uveče želi da izađe sa mnom na večeru, nasamo s tobom, a

17
inače je napisala nove pesme, za tebe, kako piše. Moja ve-
lika pesnikinja je u poslednje vreme prilično produktivna,
pomislih, pa izvukoh fioku u kojoj sam čuvao nekoliko fo-
tografija svoje porodice, Intenzivno sam posmatrao foto-
grafiju na kojoj se moji roditelji na železničkoj stanici Vi-
ktorija u Londonu penju na voz za Dover. Tu fotografiju
sam snimio bez njihovog znanja. Posetili su me hiljadu de-
vetsto šezdesete u Londonu, gde sam studirao, pa su posle
četmaestodnevnog boravka u Engleskoj, koji ih je odveo
do Glazgova i Bristola, otputovali u Pariz, gde su ih čeka-
le moje sestre koje su, opet, iz Kana, gde su posetile mog
strica Georga, došle u Pariz, da se sretnu s roditeljima. Hi-
ljadu devetsto šezdesete apsolutno sam imao bar podno-
šljiv odnos prema roditeljima, pomislih.Tada sam poželeo
da studiram u Engleskoj, i oni se ni najmanje nisu uspro-
tivili, jer su verovatno pretpostavljali da ću se posle studi-
ja u Engleskoj vratiti u Beč, i na kraju u Volfseg, kako bih
ispunio njihovu želju da zajedno s bratom vodim i una-
pređujem Volfseg. Ali ja već tada uopšte nisam nameravao
da se vraćam u Volfseg, zapravo sam iz Volfsega u Engle-
sku i u London otišao samo s jednom jedinom mišlju, da
se nikad više ne vratim uVolfseg. Mrzeo sam poljoprivre-
du, tu strast moga oca i mog brata. Mrzeo sam sve u vezi s
Volfsegom, jer se u njemu uvek radilo samo o privrednoj
koristi za porodicu, ni o čemu drugom. U Volfsegu, otkad
postoji i otkad je u rukama moje porodice, nisu marili ni
za šta drugo osim za njegovu produktivnost i kako vreme-
nom izvući što veću dobit iz njegovih proizvodnih osnova,
dakle iz njegove poljopnvrede, koja i dan-danas obuhvata
dvanaest hiljada hektara, i iz njegovih rudnika. Oni u gla-
vama nisu imali ništa drugo osim iskorišćavanja poseda.

18
Doduše, uvek su se pretvarali da se bave i nečim drugim
osim svojom gazdinskom pohlepom, da im tobože nešto
preostaje i za kulturu, pa čak i za umetoost, ali je stvamost
uvek bila deprimirajuća i sramna. Imali su, doduše, hilja-
de knjiga u bibliotekama uVolfsegu, koji udomljuje pet bi-
blioteka, i te knjige apsurdnom pravilnošću tri ili četiri
puta godišnje čiste od praŠine, ali knjige iz tih svojih bibli-
oteka oni nikada nisu čitali. Oni biblioteke drže uvek u vi-
sokom sjaju kako bi ih, a da ne moraju da se stide, otvarali
pred posetiocima, i da bi pred tim posetiocima mogli da
se hvale i pokazuju im svoje štampane dragocenosti, ali
sve te hiljade, pa i desetine hiljada dragocenosti, oni lično,
što bi inače bilo samo po sebi razumljivo, nikada ne kori-
ste. Pet biblioteka u Volfsegu, četiri u Glavnoj kući, jednu
u sporednoj zgradi, osnovali su već preci, moji roditelji
nisu dodali ni jedan jedini tom. To znači da su naše bib-
lioteke isto toliko dragocene kao zadužbinska biblioteka
Lambaha, koja je svetski poznata. Moj otac nije otvorio
nijednu knjigu, majka je tu i tamo prelistavala stare priro-
donaučne knjige da bi uživala u raskošno obojenim gravi-
rama koje ih krase. Sestre nikada nisu ulazile u biblioteke,
sem kada su ih pokazivale posetiocima koji bi poželeli da
ih vide. Fotografija mojih roditelja koju sam snimio na sta-
niciViktorija prikazuje ih u godinama kada su još putova-
li, i kad ih još nisu mučile nikakve bolesti. Nosili su kišne
mantile tek kupljene kod Barberija, a u rukama su im vi-
sili novi kišobrani, isto tako kupljeni kod Barberija. Kao ti-
pični kontinentalci, ostavljali su još engleskiji utisak od
Engleza, i time ga činili pre grotesknim nego prefinjenim
i otmenim, pa sam svaki put pri pogledu na tu fotografiju
morao da se nasmejem, ali sada mi nije bilo do smeha.

19
Moja majka je imala nešto predugačak vrat koji se nije vi-
še mogao doživeti kao lep, a u trenutku kada sam je foto-
grafisao, ona ga je, kako se upravo pela na voz, za još ne-
koliko centimetara izdužila i time udvostručila komičnost
fotografije. Očevo telesno držanje bilo je uvek držanje čo-
veka koji više ne može da sakrije svoju lošu savest pred ce-
lim svetom, pa je zato nesrećan.Tada kad sam snimio foto-
grafiju, on je nosio šešir nešto dublje nego inače na čelu,
što ga je na fotografiji činilo mnogo bespomoćnijim nego
što je to bio u stvamosti. Zašto sam sklonio baš tu fotogra-
fiju svojih roditelja, ne znam. Jednog dana ću to temeljno
ispitati, pomislih. Spustio sam fotografiju na pisaći sto i
potražio onu, snimljenu pre samo dve godine na obali Vol-
fgangskog jezera, koja prikazuje moga brata na jedrilici što
mu preko cele godine stoji u Sankt Volfgangu, u iznajm-
ljenom hangaru Firstenberg. Muškarac na slici je jedan
ozlojeđen čovek, kojeg je upropastilo samovanje s rodite-
ljima. Sportska odeća samo s mukom prikriva bolesti ko-
je su ga već sasvim uzele pod svoje. Osmeh mu je, što se ka-
že, izmučen, i fotografiju je mogao da snimi samo njegov
brat, naime ja. Kada sam mu dao jednu kopiju, pocepao
ju je bez komentara. Spustio sam fotografiju koja prika-
zuje moga brata kraj fotografije na kojoj se moji roditelji
u Londonu penju na voz za Dover, pa sam ih obe dugo
posmatrao. Voleo si te ljude dotle dok su oni voleli tebe, a
onda si ih zamrzeo kada su oni tebe omrzli. Da ću ih ja nad-
živeti, to, naravno, nikad nisam pomišljao, naprotiv, uvek
sam mislio da ću jednog dana ja umreti prvi, N a situaciju
koja je sad nastupila nikada nisam pomišljao, uvek sam iz-
nova pomišljao na sve druge moguće, nikada na ovu. Cesto
sam zamišljao, i takođe često o tome sanjao, kako umirem,

20
ostavljam ih, ostavljam ih same, bez mene, svojom smrću
ih sam od sebe oslobađam, nikada da oni ostavljaju mene.
Cinjenica da su oni sada mrtvi, a ne ja, u prvi mah nije za
mene bila samo nezamisliva, ona je za mene bila nešto sen-
zacionalno. Taj senzacionalni element, to senzacionalno
elementamo, bilo je ono što me zapanjilo, ne zapravo sa-
ma činjenica da su oni sada mrtvi, i to neopozivo mrtvi.
Moji roditelji, kao jedan, mada uvek u svemu bespomoćan,
pa ipak za mene doživomo demonski par, preko noći su se
odjednom skupili na toj grotesknoj i komičnoj fotografiji
koju sam sada držao na pisaćem stolu i s najvećom ener-
gičnošću i bezobzimošću je posmatrao. Isto kao i fotogra-
fiju moga brata. Tih si se ljudi za života plašio kao ničeg
drugog, pomislih, i od tog straha načinio si najveću čudo-
višnost svog života, rekoh sebi. Od tih ljudi, mada si to
uvek iznova pokušavao, čitavog života nisi mogao da se iz-
baviš, svi tvoji pokušaji u tom pravcu uvek su propali, oti-
šao si u Beč da pobegneš od njih, u London da pobegneš
od njih, u Pariz, u Ankaru, u Carigrad, najzad u Rim, uvek
bezuspešno. Morali su smrtno da stradaju i skupe se na tom
smešnom parčetu papira koji se zove fotografija, da ne bi
mogli više da ti naude. Manija gonjenja je okončana, po-
mislih. Oni su mrtvi. Slobodan si. Prvi put sam, pri pogle-
du na fotografiju koja ga prikazuje na jedrilici u Sankt
Volfgangu, osetio sažaljenje prema bratu. Sada je na slici
izgledao mnogo komičnije nego kad sam ga ranije posma-
trao. Uplašila me je moja nepodmitljivost pri tom posma-
tranju. Komični su bili i roditelji na slici koja ih prikazuje
na staniciViktorija. Sve troje su sada, preda mnom na pi-
saćem stolu, ni deset centimetara veliki, u pomodnoj ode-
ći i grotesknog telesnog držanja, koje upućuje na isto tako

21
groteskno duhovno držanje, bili još komičniji nego kad
sam ih ranije posmatrao. Fotografija prikazuje samo gro-
teskni i komičan trenutak, pomislih, ona ne prikazuje čo-
veka kakav je, sve u svemu, bio za života, fotografija je
podmukla perverzna krivotvorina, svaka je fotografija, ko
god da ju je fotografisao, koga god da prikazuje, apsolut-
na povreda ljudskog dostojanstva, nakaradno krivotvore-
nje prirode, jedna prosta nečovečnost. S druge strane, do-
živeo sam obe fotografije kao izuzetno karakteristične za
one koji su na njima, za moje roditelje i za moga brata.To
su oni, rekoh sebi, kakvi stvamo jesu, to su oni kakvi su
stvamo bili. Verovatno sam mogao da izVolfsega uzmem i
druge fotografije svojih roditelja i svoga brata, i zadržim ih,
a uzeo sam i zadržao ove, jer u trenutku u kome sam te fo-
tografije snimio, one odražavaju moje roditelje i moga bra-
ta baš onakvim kakvi su stvamo moji roditelji, kakav je
stvamo moj brat. Zbog te tvrdnje nisam osećao nikakav
stid. Nije slučajno što baš te fotografije nisam uništio, već
sam ih čak poneo u Rim i sačuvao u pisaćem stolu. Ovde
nemam neke idealizovane roditelje, rekoh sebi, ovde imam
svoje roditelje kakvi jesu, kakvi su bili, popravih se. Ovde
imam svoga brata kakav je bio. Sve troje su bili tako boja-
žljivi, tako obični, tako smešni. Ne bih, pomislio sam, u
svom pisaćem stolu trpeo nikakvu krivotvorinu svojih ro-
ditelja i svoga brata. Samo stvame, istinite reprodukcije.
Samo apsolutno autentično, pa neka je i groteskno, možda
čak odvratno. I upravo te fotografije svojih roditelja i svo-
ga brata jednom sam pokazao Gambetiju, godinu dana
ranije, znam i gde, u kafeu na Pjaca del Popolo. On je po-
gledao fotografije i nije ih prokomentarisao. Sećam se sa-
mo da je, pogledavši fotografije, upitao:/esw li tvoji roditelji

22
veoma bogati? Odgovorio sam: da. Znam i to da mi je po-
sle bilo neprijamo što sam m u uopšte pokazao fotografije.
Baš te fotografije nikada nisi smeo da mu pokažeš, rekao
sam tada sebi.To je bila glupost. Bilo je i ima bezbroj fo-
tografija na kojima su moji roditelji zaista, što se kaže, oz-
biljno prikazani, ali one ne odgovaraju slici koju sam o
roditeljima za života stvorio. Ima i takvih ozbiljnih foto-
grafija moga brata, koje su iste takve krivotvorine. Gam-
betiju nikada ne bih pokazao nijednu od tih krivotvorina.
Uostalom, skoro ništa na svetu ne mrzim toliko kao poka-
zivanje fotografija. Ja ih ne pokazujem i ne dam da ih me-
ni pokazuju. To što sam Gambetiju pokazao fotografiju
roditelja na stanici Viktorija, bio je izuzetak. Šta sam time
hteo? Gambeti sa svoje strane nikada nije meni pokazivao
fotografije. Poznajem, naravno, njegove roditelje i njego-
vu braću i sestre, i ne bi imalo nikakvog smisla da mi po-
kazuje fotografije na kojima su oni, on nikada ne bi došao
na tu ideju. Ja u osnovi mrzim fotografije i sam nikada ni-
sam došao na ideju da snimam fotografije, ako zanemarim
taj londonski izuzetak, sanktvolfgangski i kanski izuzetak,
nikada u životu nisam posedovao fotoaparat. Prezirem lju-
de koji neprestano fotografišu i sve vreme tumaraju s foto-
aparatom oko vrata. Neprestano su u potrazi za motivom
i fotografišu sve i svašta, čak i ono najbesmislenije. Nema-
ju ništa u glavi, osim da sami sebe uvek na najodvratniji
način pređstavljaju, čega oni, međutim, nisu svesni. Na svo-
jim fotografijama fiksiraju neki pervezno izobličeni svet,
koji sa stvamim svetom nema ništa zajedničko, osim tog
perverznog izobličenja za koje su sami krivi. Fotografisa-
nje je opšta pomama koja je malo-pomalo zahvatila celo
čovečanstvo, jer je ono ne samo zaljubljeno u izobličenost

23
i perverziju, nego je njima zaluđeno, i na taj od samog fo-
tografisanja izobličeni i pervertirani svet ono vremenom
gleda kao jedino istinit. Oni koji fotografišu čine jedan od
najbahatijih zločina koji mogu biti počinjeni, time što pri-
rodu na svojim fotografijama pretvaraju u perverznu gro-
tesku. Ljudi su na njihovim fotografijama smešne, do ne-
prepoznatljivosti izobličene, čak obogaljene lutke, koje pre-
stravljeno bulje u njihova brutalna sočiva, tako tupoglavo
i odvratno. Fotografisanje je niska strast koja je zahvatila
sve delove sveta i sve slojeve stanovništva, bolest koja je spo-
pala čitavo čovečanstvo, i od koje se ono nikad više ne može
izlečiti. Izumitelj fotografske umetnosti je izumitelj čoveku
najneprijateljskije od svih umetnosti. Njem u dugujemo
konačno izobličenje prirode i čoveka koji u njoj egzistira,
izobličenje u njenu i njegovu nakaradu. Ni na jednoj foto-
grafiji još nisam video prirodnog, a to znači pravog i stvar-
nog čoveka, kao što ni na jednoj fotografiji još nisam video
pravu i stvamu prirodu. Fotografija je najveća nesreća
dvadesetog veka. Posmatranje fotografija mi se uvek gadi-
lo više od svega drugog. Ali, rekoh sad sebi, koliko god da
su izobličeni roditelji i moj brat na tim fotografijama koje
sam snimio aparatom svoga brata, one, što ih duže gledam,
iza perverzije i izobličenja ipak prikazuju istinu i stvamost
onih koji su snimljeni, jer ne marim za fotografije, i te na
njima prikazane ne vidim onako kako ih fotografija poka-
zuje u svom brutalnom izobličenju i perverziji, nego ona-
ko kako ih ja vidim. Moji roditelji na staniciViktorija u Lon-
donu napisao sam na poleđini fotografije. N a drugoj, koja
prikazuje brata u Sankt Volfgangu, Moj brat na jedrenju u
Sankt Volfgangu. Iz fioke sam izvadio jednu fotografiju na
kojoj moje sestre Amalija i Cecilija poziraju ispred vile u

24
Kanu, koju je stric Georg, očev rođeni brat, sebi kupio od
novca kojim ga je moj otac, posle smrti mojih dede i ba-
be, jednom zauvek, što se kaže, isplatio, a on ga je zatim
tako vešto uložio u više paketa akcija u mnogim delovima
Francuske, da je od toga mogao da živi ne samo prilično
dobro, nego čak, na svoj način, luksuzno. On je, pomislih
sad pri posmatranju fotografije na kojoj sestre pokazuju
svoja manje-više podrugljiva lica, izvukao bolji loz u pore-
đenju sa svojim bratom, mojim ocem. Stric Georg je pre
četiri godine isto tako iznenada umro kao i njegov brat,
moj otac, doduše usled srčanog udara koji ga je iznenadio
u parku njegove vile dok se spremao da obiđe svoje ruže
koje su mu kasnije u životu postale jedina strast. Već u tri-
đeset petoj ukazala mu se prilika da raskrsti sVolfsegom i
povuče se na Rivijeru, sa hrpom novca i gomilom knjiga.
Voleo je francusku književnost i more, i sav je u te dve lju-
bavi utonuo. Često mislim da u sebi imam mnogo od stri-
ca Georga, u svakom slučaju više nego od oca. I ja sam
celog života voleo književnost i knjige i more. I ja sam oti-
šao iz Volfsega, čak i u mlađim godinama nego on. Moje se-
stre Amalija i Cecilija ispred vile strica Georga, napisao sam
na fotografiji. Poslednji put sam u Kanu bio hiljadu devet-
sto sedamdeset osme. Strica Georga sam posećivao bar jed-
nom godišnje. Nekoliko dana s njim u njegovoj vili uvek
su mi dobro činili. N a užas naše porodice, on je za jedinog
naslednika odredio svog kućepazitelja, koji mu je uvek ver-
no služio i kojega je on s mnogo ljubavi zvao moj dobri Zan.
Stric Georg je u više navrata bio u Rimu, gradu koji je, isto
kao i ja, najviše voleo, najviše cenio od svih gradova sveta.
Gambeti i stric Georg su se dobro slagali, proveli su mno-
ge večeri napolju, na Pjaca del Popolo, ili, kad pada kiša,

25
u Kafeu Greko, gde su vodili razgovore o svemu mogućem,
pre svega o umetnosti, slikarstvu. Stric Georg je bio pasi-
onirani kolekcionar umetničkih dela i, koliko znam, pri-
hode od svog bogatstva trošio je najvećim delom na pribav-
ljanje slika i skulptura savremenih umemika. Kako je imao
dobar ukus i apsolutno izuzetan instinkt za umetničke vred-
nosti dela kojima je davao prvenstvo, on je u svojoj kolek-
cionarskoj strasti, pored već postojećeg, stekao još jedno
značajno bogatstvo koje se spokojno može nazvati mili-
onskim. Nepoznati umetnici koje je podupirao, postajali
su slavni ubrzo pošto bi ih on manje-više otkrio, kupovao
njihova dela i činio ih poznatim. Moj stric Georg nije imao
nikakvu naklonost za primitivan poslovni duh moje porodi-
ce, u osnovi je mrzeo svake godine izrabljivanu prirodu na
selu, i prezirao je vekovne tradicije Volfsega u celini, sveje-
dno da li se radilo o proizvodnji mesa i masti, kože, drve-
ta i uglja, ili o lovu koji je najdublje mrzeo, a koji su njegov
brat, moj otac, i njegov sinovac, moj brat, upražnjavali kao
prvu od svih mogućih strasti. Od svih strasti dostojnih mr-
žnje, lov je najdublje mrzeo. Dok su njegovi roditelji, moji
deda i baba, bili odani lovu, kao što je i moj otac, njegov
brat, bio odan lovu, moj stric Georg se uvek opirao da ide
u lov. Nije ni jeo divljač, kao ni ja, i dok bi ostatak poro-
dice bio u lovu, zaključavao se u jednu od biblioteka, da bi
se intenzivnim čitanjem udaljio od lovačkih ekscesa poro-
dice, dok su oni odstreljivali jelene,ja sam sedeo u biblioteci,
iza zamandaljenih prozorskih kapaka, da ne moram da slu-
šam njihove pucnje, rekao je on, i čitao Dostojevskog. Stric
Georg je, kao i ja, voleo rusku književnost, pre svega Dos-
tojevskog i Ljermontova, često je veoma pametno govorio
o tim ruskim poetama, i uvek se iznova bavio s oba revo-

26
lucionara, s Bakunjinom i Kropotkinom, koje je, kađa je
reč o takozvanoj memoarskoj literaturi, smatrao najboljim,
i on je bio taj koji me je uveo u rusku književnost, kao sa-
svim potkovan stručnjak za rusku književnost, koji je ru-
skim jezikom vladao podjednako tečno kao francuskim, i
kome i sam dugujem svoju ljubav prema ruskoj, kasnije i
prema francuskoj književnosti, kao što uopšte stricu Ge-
orgu dugujem veliki deo svog duhovnog bogatstva. On,
stric Georg, već mi je veoma rano takoreći otvorio oči za
ostatak sveta, skrenuo mi pažnju da izvanVolfsega i izvan
Austrije postoji i nešto drugo, nešto mnogo veličanstveni-
je, nešto mnogo ogromnije, i da se svet ne sastoji, kako se
obično pretpostavlja, samo od jedne jedine porodice, nego
od miliona porodica, ne samo od jednog jedinog mesta,
nego od miliona takvih mesta, i ne samo od jednog jedi-
nog naroda, nego od stotina i hiljada naroda, i ne samo
od jedne jedine zemlje, nego od stotina i hiljada zemalja
koje su uvek najlepše i najvažnije. Celo čovečanstvo je be-
skrajno sa svim lepotama i mogućnostima, rekao je moj
stric Georg. Samo glupan misli da svet prestaje tamo gde
on sam prestaje. Ali me stric Georg nije uveo samo u knji-
ževnost i književnost mi otvorio kao raj bez kraja, on me je
uveo i u svet muzike i otvorio mi oči za sve umetnosti.Tek
kada imamo ispravan pojam umetnosti, imamo i ispravan
pojam prirode, rekao je.Tek kada pojam umetnosti ispra-
vno primenimo i tako u njoj uživamo, možemo ispravno da
primenimo pojam prirode i uživamo u njoj. Većina ljudi
nikad ne dospe do nekog pojma umetnosti, čak ni do naj-
jednostavnijeg, pa zato nikada i ne mogu da pojme priro-
du. Idealno posmatranje prirode pretpostavlja idealan po-
jam umetnosti, rekao je. Ljudi koji uobražavaju da vide

27
prirodu, a nemaju pojam umetnosti, prirodu vide samo
površno i nikad idealno, odnosno u njenoj celokupnoj be-
skrajnoj veličanstvenosti. Covek od duha prvo ima priliku
da preko prirode dođe do idealnog pojma umetnosti, ka-
ko bi preko idealnog pojma umetnosti došao do idealnog
posmatranja prirode. Moj stric Georg nije, kao moj otac
na našim putovanjima po Italiji, sa mnom trčao od jednog
stuba do drugog, od jednog spomenika do drugog, od jed-
ne crkve do druge, od jednog Mikelanđela do drugog, ni-
kada me uopšte nije vodio ni do jednog umetničkog dela.
Ali baš zato mom stricu Georgu dugujem svoje razume-
vanje umetnosti, jer me nije gonio od jedne umetničke
znamenitosti do druge, kao moji roditelji, nego me je uvek
ostavljao na miru sa svim tim umetničkim delima, uvek mi
je samo skretao pažnju na to da ona postoje i gde se mo-
gu naći, ali mi nije, kako su moji roditelji sa mnom činili,
svaki čas lupao glavu o neki stub ili o neku rimsku ili grč-
ku zidinu. Time što su mi moji, već u ranom detinjstvu,
njima svojstvenom nezgrapnom bezobzimošću, lupali gla-
vu o takozvane čuvene starine sveta, oni su moju glavu br-
zo učinili neosetljivom za svaku vrstu umetnosti, oni mi je
time nisu približili nego ogadili. Alnoge sam godine mo-
rao da utrošim na to da glavu koju su mi tupoumno lupa-
li o stotine i hiljade umetničkih dela opet dovedem u red.
Da sam već kao dete, u koje se moji roditelji nikad nisu us-
tezali da trpaju sve bez razlike, do krajnje prezasićenosti i
gađenja, bio samo pod uticajem strica Georga, pomislih,
imao bih veliku prednost. Ali prvo su me, kratko rečeno,
roditelji morali skoro do kraja uništiti, da bi me onda, kada
sam imao već preko dvadeset i kada sam, kako se činilo, bio
već beznadežno izgubljen, stric Georg ipak spasao. Uz ob-

28
zimost i oprez. Kada sam shvatio šta stric Georg znači za
mene i moj napredak i za ceo moj razvoj, bilo je već goto-
vo prekasno za terapiju. Ali svojoj snazi volje da izađem iz
nesreće Volfsega, iz nesreće koju su u mene posejali rodi-
telji, kao i vidovitosti strica Georga, dugujem na kraju kra-
jeva svoj spas. Tome što nisam mogao da vodim život kao
odrasli, kao svi moji, sem mog strica Georga, već suprotan
njihovom, kao stric Georg. Celog života su mrzeli strica Ge-
orga, poslednjih decenija čak i neskriveno, vremenom su
s njim postupali isto kao sa mnom, mislili o njemu isto što
i o meni, obmanjivali ga kao i mene. Ali on nije bio upu-
ćen na njihov obzir. Jednog dana, sredivši svoje finansije,
seo je u voz i obreo se u Nici.Tamo je najpre utrošio bar dve
nedelje da se čestito ispava, da bi onda tako krepak, kako
je uvek iznova govorio, potražio neku za njega povoljnu
lokaciju. Kuća je morala biti na moru, u velikom vrtu, na
najboljem vazduhu, a s druge strane na saobraćajno po-
voljnom mestu. Oni u Volfsegu ozlojeđeno su dočekali nje-
gove prve razglednice. Gledali su strica Georga kako se
proteže na suncu, kako u svim mogućim, podrazumeva se
po meri krojenim, pariskim lanenim odelima šeta obalom,
a u njihovim snovima, koji su uvek bili samo noćne more,
on, koga su celog života nazivali beskorisnim prevarantom,
uvek bi iznova ulazio u banke mondenskih mesta na Rivi-
jeri da bi podizao kamate od bogatstva koje mu se iz da-
na u dan samo od sebe uvećavalo. Bili su suviše glupi da
bar pomisle na neki duhovni život. Stric Georg je negovao
duhovni život, kako to dokazuje nekoliko stotina gusto is-
punjenih beležnica. Ograničenost srednjoevropljanina ko-
ji, što se kaže, živi da bi radio, umesto da radi da bi živeo,
pri čemu je sasvim svejedno šta se pod radom podrazu-

29
meva, mog strica Georga je već vrlo rano nervirala, i on je
iz svojih razmišljanja izvukao zaključke. Njegovo nije bilo
da tapka u mestu. Covek mora da provetrava glavu, uvek
je iznova govorio, a to znači da uvek iznova mora, i to sva-
kodnevno, da pušta svet u glavu. U Volfsegu nikad nisu
provetravali glave, nikad nisu puštali da svet prodre u njih.
Sedeli su ukočeno i kruto na svom nasledstvu, ni sa jed-
nom drugom svrhom sem da uvek paze da se to nasledst-
vo, kao ogroman komad poseda, samo sve više i više učvrsti
i nikad ne rasturi. Vremenom su svi malo-pomalo popri-
mili krutost i postojanost i apsolutnu tvrdoću te komadine
poseda, a da to nisu ni primećivali. Stapali su se s tom ko-
madinom poseda u jedinstvo koje izaziva strah i gađenje, a
da to nisu ni primećivali. Ali stric Georg je primetio. On ni-
je želeo da ima ikakve veze s tom komadinom poseda. On
je samo čekao pogodan, verovatno čak idealan trenutak da
se iščupa iz te komadine volfseškog poseda. Oni su mu, na-
ravno, koliko znam, predložili da svoje nasledstvo ne izvla-
či lzVolfsega, nego da se zadovolji nekom nazovi-sigumom
rentom. Strica je od takve gluposti sačuvala vidovitost.
Kad je o tome reč, ljudi poput mojih roditelja najbeskru-
pulozniji su pre svega prema članovima svoje porodice.
Oni u krajnjoj liniji ne zaziru ni od kakve bestidnosti. Is-
pod plašta svog hrišćanstva, veličine i društvenosti oni su
samo pohlepni, i gaze, što se kaže, preko leševa. Moj stric
Georg se od početka nije uklapao u njihove planove. U
osnovi su ga se bojali, jer ih je rano prozreo. Već kao dete
ulovio ih je u njihovim gadostima i uvek im je neustrašivo
skretao pažnju na te gadosti, hrabro im trljao nos tim nji-
hovim gadostima, bio je, što se kaže, najužasnije dete uVol-
fsegu.Tako vidovitom od malena, čini se da mu je već rana

30
strast bila da dovodi svoje u nepriliku. Vrebao ih je već kao
malo dete i suočavao ih s njihovim gadostima. Reklo bi se
da nijedno dete uVolfsegu nije zahtevalo toliko odgovora.
Meni samom su moji uvek prebacivali da ću postati kao
stric Georg. Kao da je reč o najužasnijem od svih ljudi, oni
su mi svaki čas govorili: postaješ kao tvoj stric Georg. Ali bi-
lo je sasvim beskorisno kad su me opominjali da se čuvam
strica Georga, jer ja od početka nikog u Volfsegu nisam
voleo više od strica Georga.Tvoj stric Georg je nečovek!
često su govorili. Tvoj stric Georg je parazit! Tvoj stric Ge-
org je bruka za sve nas! Tvoj stric Georg je zlikovac! Spi-
sak jezivih naziva koje su za strica Georga uvek imali u
pripravnosti nije na mene nikad delovao onako kako su
oni želeli. Svake dve-tri godine posećivao nas je iz Kana,
da bi ostao dva-tri dana, retko dve-tri nedelje, i tada sam
bio najsrećniji.To je bilo moje carsko vreme kada je stric
Georg boravio u Volfsegu. Iznenada je Volfseg bio nešto
drugo, ne onaj svakodnevni Volfseg. UVolfsegu se tada ži-
velo velegradski. Najednom su provetravane biblioteke,
knjige su šetale tamo-amo, muzika je ispunjavala prostori-
je koje su inače bile samo hladne, mračne, potpuno gluve
pećine. Sobe koje su inače doživljavane kao odbojne, od-
jednom su bile prijatne, intimne. Glasovi koji su se u Vol-
fsegu inače mogli čuti samo u jednom osomom tonu, na-
busiti ili skrušeni, odjednom su zvučali potpuno prirodno.
Bilo je dozvoljeno smejati se i razgovarati normalnim gla-
som, ne samo onda kad je trebalo izdavati zapovesti osob-
lju. A zašto vi u prisustvu osoblja uvek govorite francuski?
prebacio bi stric Georg mojim roditeljima. Pa to je sme-
šno, rekao je.Takve njegove primedbe dovodile su me do
ushićenja. Zašto pri ovako prekrasnom vremenu ne otva-

31
rate prozore? rekao bi. Dok se inače, a poslednjih godina
posebno deprimirajuće, za stolom uvek razgovaralo samo
0 svinjama i govedima, o prevozu drveta i o povoljnim i
nepovoljnim cenama skladištenja, najednom su padale re-
či kao Tolstoj ili Pariz ili Njujork ili Napoleon ili Alfons
Trinaesti ili Menegini, Kalas, Volter, Ruso, Paskal, Didro
Ja uopšte ne vidim svoje jelo, bez imalo ženiranja rekao je
stric, na šta je moja majka skočila od stola i otvorila pro-
zorske kapke. Moraš skroz da razmakneš kapke, rekao joj
je stric, da mogu da vidim svoju supu. Kako uopšte mo-
žete da sve vreme egzistirate u tom polumraku? rekao je.
Vi živite u muzeju! rekao je. Sve izgleda kao da je godina-
ma nekorišćeno. Sta će vam ti predivni servisi u vitrinama
kad se iz njih ne jede? I to vaše skupoceno srebro? Divio
sam se stricu Georgu. S njim ni u kom slučaju nije moglo
biti dosadno kao inače. On nije za stolom sedeo kao dru-
gi, kruto i uspravno, nego se svaki čas obraćao nekom od
nas, da ga nešto pita, da m u kaže neku istinu, ili da mu po-
deli neki kompliment. Morala bi više da nosiš plavo, rekao
je mojoj majci, sivo ti ne stoji. Deluje kao da si u žalosti.
Pritom ima već petnaest godina otkako je naš otac umro.
Ti, rekao je mome ocu, radiš kao da si zaposlen kod samog
sebe. Na to sam se glasno nasmejao. Kad se iznosilo jelo,
što se kod nas odvijalo takoreći u mrtvoj tišini, on bi se ša-
lio s devojkama koje su ga donosile na sto, što je majka je-
dva mogla da podnese. Neće još dugo potrajati, nonšalan-
mo je rekao mojima pred devojkama koje su donosile jelo,
1neće više biti nikog da vas poslužuje. Tad ćete odjednom
oživeti. Oseća se nešto revolucionamo u vazduhu, rekao je.
Imam neki osećaj da dolazi nešto od čega će svi opet živ-
nuti. Otac je na takve primedbe vrteo glavom, majka je sa-

32
mo ukočeno piljila u stričevo lice, kao da se ustručava da
mu pokaže svoju odbojnost. U mediteranskim zemljama
sve je sasvim drugačije, rekao je stric Georg. Nije se pobli-
že izjasnio. Kad sam tada, sa sedamnaest ili osamnaest go-
dina, hteo da znam šta je u tim mediteranskim zemljama
toliko drugačije nego kod nas, on je rekao da će mi se to sa-
mo od sebe razjasniti kada jednom odem u mediteranske
zemlje. U mediteranskim zemljama život vredi sto puta vi-
še nego ovde, rekao je. Prirodno, žudeo sam da saznam za-
što. Srednjoevropljani nastupaju kao lutke, ne kao ljudi, svi
su u grču, rekao je stric Georg. Nikad se ne kreću prirodno,
sve je na njima kruto i u osnovi komično. I nepodnošljivo.
Kao i njihov jezik, koji je najnepodnošljiviji. Nemački je
najnepodnošljiviji, rekao je. Bio sam oduševljen kad je re-
kao mediteranske zemlje. Sok je vratiti se ovamo, rekao je.
Ni najmanje mu nije smetalo što je slušaocima pokvario
apetit svojim primedbama. I kakva odvratna kuhinja! uz-
viknuo je. U Nemačkoj i Austriji, pa i u takozvanoj nema-
čkoj Svajcarskoj, to nije jelo, to je za valov! Nadaleko ču-
vena austrijska kuhinja samo je pretenciozno silovanje
želuca kao i čitavog organizma. Potrebne su mi nedelje u
Kanu da se oporavim od austrijske kuhinje. I šta je zemlja
bez mora! uzviknuo je, ne nastavivši misao. Kad bi popio
gutljaj vina, nabrao bi nos. Kako sam jasno mogao da vidim,
imao je nešto da zameri i austrijskim mineralnim vodama
koje se inače smatraju veoma dobrim, ali to nije prokomen-
tarisao. U Volfsegu mora da se beskrajno dosađivao, već
tada sam to mislio, jer se do onoga čemu se uvek najviše ra-
dovao, naime podsticajnog razgovora, uVolfsegu nikad ni-
je dolazilo. Katkad bi, bar u prvim danima boravka, poku-
šavao nešto, na primer bi manje-više spontano izbacio za
stolom reč Gete; ali oni ništa nisu umeli da počnu s tim.
A kamoli s rečima kao Volter, Paskal, Sartr. Kako su nepre-
kidno osećali da mu nisu dorasli, zadovoljavali šu se svo-
jom odbojnošću prema njemu, koja je iz dana u dan rasla,
da bi pri kraju njegovog boravka uvek prelazila u otvore-
nu mržnju. Neprekidno su mu stavljali do znanja da oni
teško rade, dok je on, navodno, apsolutni nerad i speku-
laciju o tom neradu učinio svojim dnevnim sadržajem, pa
i životnim idealom. Znaš li, rekao mi je jednom, ja u Volf-
seg ne dolazim zbog porodice, već samo zbog zidova i pre-
dela koji mi vraćaju detinjstvo. I zbog tebe, rekao je posle
izvesne pauze. U testamentu je odredio da ne bude sahra-
njen uVolfsegu, kako su to njegovi i moji pretpostavljali,
nego u Kanu. Želeo je da bude sahranjen kraj mora. Oni
su, manje-više pompezno, te prema tome sasvim provin-
cijalno nakinđureni, pohitali su u Kan na njegovu sahra-
nu, u očekivanju basnoslovnog bogatstva, i morali su, kako
sam već pomenuo, da dožive i ponesu kući najveće život-
no razočaranje, kako je uvek iznova govorila moja majka.
Dobri Žan, sin siromašnog bračnog para ribara iz Marse-
ja, nasledio je ne manje od dvadeset četiri miliona šilinga
u akcijama i najmanje dvostruko veće bogatstvo u nekret-
ninama. Umetničke zbirke je ostavio muzejima u Kanu i
Nici. Na spomeniku je trebalo da stoji samo stričevo ime
i sledeće reči: kojije u pravom trenutku utekao od varvara.
Žan se strogo pridržavao uputstva mog strica Georga. Ka-
da su, pre godinu dana, na putu za Spaniju, moji roditelji
obišli njegov grob, navodno su se toliko ozlojedili da se maj-
ka zaklela da je stricu Georgu bila poslednji put na grobu,
njegov epitaf je doživela kao užasnu sramotu, i po povrat-
ku uVolfseg govorila samo o zločinu svog devera, mog stri-
ca Georga. Sa stricem Georgom išao sam u najdalje i naj-
zanimljivije šetnje po okolini Volfsega, s njim sam peške
išao do Rid im Inkrajsa u jednom pravcu, i do Gmunde-
na u drugom. On je uvek nalazio vremena za mene. Nje-
mu dugujem saznanje da na svetu postoji i nešto drugo
sem krava, slugu i zakonskih praznika kojih se valja stro-
go pridržavati. Njemu dugujem činjenicu što ne umem sa-
mo da čitam i pišem, nego što sam naučio da mislim i
maštam. Njegova je zasluga što novac, doduše, visoko ce-
nim, ali ne iznad svega, i što čovečanstvo izvan Volfsega
ne smatram samo nužnim zlom, kako su moji smatrali či-
tavog života, već kao doživotni podstrek da se njime bavim
kao nečim najvećim i najuzbudljivijim. Moj stric Georg
mi je razjasnio muziku i književnost i približio mi kompo-
zitore i pesnike kao žive ljude, a ne samo kao gipsane fi-
gure s kojih treba tri-četiri puta godišnje skinuti prašinu.
Njemu dugujem što sam otvorio te, činilo se, zauvek i ve-
čito zatvorene knjige iz naših biblioteka i počeo da ih či-
tam, i što s tim čitanjem do danas nisam prestao, što sam
konačno naučio da filozofiram. Mom stricu Georgu dugu-
jem što nisam postao samo neko ko se mehanički uklopio
u volfseški novčano-privredni mlin, nego čovek koji se u
svemu može označiti kao slobodan. Što nisam odlazio na
tupoglava, takozvana edukativna putovanja, kako su to na-
vikli moji roditelji, i na kakva sam i ja prvih godina išao s
roditeljima, na primer u Italiju i Nemačku, u Holandiju i
Španiju, već što sam naučio da uživam i što do danas uži-
vam u umetnosti putovanja, kao jednom od najvećih za-
dovoljstava koja svet ima da ponudi. Preko strica Georga
nisam upoznavao mrtve, nego veoma žive gradove, nisam
posećivao mrtve, nego žive narode, nisam čitao mrtve pisce

35
i pesnike, nego žive, nisam slušao mrtvu muziku, nego ži-
vu, nisam gledao mrtve slike, nego žive. On, i niko drugi,
nije lepio velika istorijska imena po unutrašnjim zidovima
mog mozga, kao dosadne sličice jedne isto toliko dosad-
ne istorije, već mi ih je uvek dočaravao kao žive ljude na
pozomici života. Dok su mi roditelji svakodnevno pred-
stavljali svet kao potpuno dosadan, kao svet koji malo-po-
malo slabi moj duh, i u kome u osnovi ne vredi živeti, moj
stric Georg mi je, naprotiv, isti taj svet živo slikao kao kraj-
nje zanimljiv, uvek i u svakom vremenu.Tako sam već kao
sasvim malo dete uvek imao izbor između dva sveta, iz-
među sveta roditelja, koji sam uvek doživljavao kao neza-
nimljiv i samo kao dosadan, i sveta strica Georga, koji kao
da se sastojao samo od velikih avantura, u kome čoveku
nikad ne bi moglo biti dosadno, u kome bi zaista uvek ra-
do živeo, u kome je samo po sebi razumljivo misliti da on
nikad ne može prestati, što je opet imalo za posledicu da
bih ja u njemu hteo da živim večno, a to znači beskonač-
no. Moji roditelji su, pojednostavljeno rečeno, uvek sve s
respektom prihvatali, moj stric Georg nikad ništa nije pri-
hvatao s respektom. Moji roditelji su uvek živeli samo po
zakonima predaka i nikada im nije sinulo da jednom sebi
stvore sopstvene, nove zakone, da bi po tim novim, samo-
stvorenim zakonima živeli, dok je moj stric Georg živeo
samo po svojim samostvorenim zakonima. Pa i te samo-
stvorene zakone on je svaki čas kršio. Moji roditelji išli su
uvek putem koji su im drugi propisali, i nikada im ne bi
palo na pamet da taj put i za trenutak napuste, dok je moj
stric Georg išao samo svojim putem. Moji roditelji su, da
navedem još jedan primer njihovog razlikovanja u odno-
su na mog strica Georga, mrzeli takozvani nerad, jer nisu
mogli da zamisle da čovek od duha uopšte ne zna za ne-
rad, da ga sebi uopšte ne može dozvoliti, da čovek od duha
egzistira u krajnjoj napregnutosti i najvećoj zainteresova-
nosti upravo onda kad takoreći služi neradu, jer oni sa svo-
jim istinskim neradom zaista ništa nisu umeli da počnu,
jer se u njihovom neradu zaista ništa nije zbivalo, jer oni
uistinu i u stvamosti uopšte nisu bili u stanju da misle, a
kamoli da vode neki duhovni proces. Coveku od duha ta-
kozvani nerad je čak nemoguć. Njihov nerad je svakako
bio pravi nerad, jer se u njima ništa nije zbivalo kad ništa
nisu radili. Međutim, čovek od duha je upravo onda naj-
delotvomiji kada takoreći ništa ne radi. Ali to se pravim
neradnicima, kao mojim roditeljima i uopšte mojima, ne
može objasniti. S druge strane, oni su ipak imali neku slut-
nju o vrsti nerada mog strica Georga, jer baš zato što su
lmali neku slutnju o tome, oni su ga mrzeli, slutili su, na-
ime, da bi im njegov nerad, jer je to bio jedan drugačiji,
čak nerad suprotan njihovom, mogao ne samo postati opa-
san, nego je uvek bio opasan. Neradnik kao čovek od du-
ha zaista je najveća opasnost i prema tome ono najopasnije
u očima onih koji pod neradom podrazumevaju zaista ni-
šta ne raditi, i koji kao neradnici zaista ništa i ne rade, jer
se u njima tokom nerada ama baš ništa ne zbiva. Oni ga
mrze, jer ga, naravno, ne mogu prezirati. Moj stric Georg
je, navodno, već sa četiri godine sam otišao u devet kilo-
metara udaljeno mesto Haag, da bi tamo potpuno nepoz-
natim ljudima objasnio da je izVolfsega, ali da ne name-
rava da se vrati u Volfseg. Po toj priči, Hažani su, razu-
mljivo preneraženi nad čudnovatim detetom, smatrajući
ga verovatno opsednutim, vratili malog Georga njegovim
roditeljima uVolfseg. Roditelji i druge osobe zadužene za

37
nadzor morali su skoro sve vreme da ga manje-više kao
kučence vezuju za Volfseg, ne bi li ga sprečili da nestane.
Već je u najranijoj mladosti doneo odluku da u Volfsegu
ostane samo onoliko koliko bude bezuslovno neophodno.
Naravno, čekao sam trenutak, rekao mi je jednom u Ka-
nu, u kome bih Volfsega mogao da se oslobodim zaista bez
grča, a to znači snabdeven svim neophodnim sredstvima
za potpunu slobodu. A Volfseg je sam po sebi nešto predi-
vno, rekao je, samo su mi ga ovi naši ogadili. Moj brat,
tvoj otac, jednom je rekao stric Georg, očigledno je slab
karakter. On je ustvari drag čovek, ali nije izdržljiv. A tvo-
ja majka, moja snaha, gramziva je osoba, koja se za tvoga
oca udala samo iz računa. Ona je bukvalno došla gola i
bosa. Da je jednom bila, što se kaže, lepa i zgodna, danas
se na njoj uopšte više ne vidi.Tvoj otac u osnovi nije poh-
lepan za novcem. Tek je ona, tvoja majka, u njemu probu-
dila primitivno srebroljublje. Ali ja se s njim nisam slagao
ni pre nego što je tvoj otac upoznao tvoju majku, u svemu
smo bili suprotstavljeni. On je i dan-danas dobroćudan,
ali nemoj da se ljutiš, on je glup čovek.Tvoja majka ga sa-
svim drži u šaci. Pritom je kao đak bio bolji. Sve što je ra-
dio bilo je odlično. Predavao je najbolje radove. On je bio
omiljen, ja ne. Uvek je imao najbolje ocene. Ali iako smo
nosili istu odeću, ja sam uvek izgledao elegantnije nego
on. Ne znam zašto. A to kažem samo zato što sam tvoga
oca, moga brata, u osnovi uvek voleo, rekao je stric Georg.
I stvamo, kada je poslednji put bio u Rimu, govorio je sa-
mo o tome kako je svog brata voleo kao nikog drugog na
svetu, da ga i dalje voli, samo da se nije pojavila ta žena,
tvoja majka, rekao je. Žene se pojave, i muškarca, za koga
se na kraju udaju protiv njegove volje, odvlače od njego-

38
vih dobrih osobina, pa i od čitavog njegovog karaktera, i
uništavaju ga, ili ga u najmanju ruku pretvaraju u svog pa-
jaca. Tvoja majka je od tvoga oca napravila svog pajaca.
Moj bože, uzviknuo je stric Georg, kako je tvoj otac mo-
gao da se razvije da je naišao na drugu ženu! Ne znam ne-
muzikalnije biće od tvoje majke, rekao je. Ona odlazi u
operu, ali ni najmanje ne razume muziku. Ona gleda sli-
ku, ali ne razume ništa od slikarstva. Ona laže i pravi se da
čita knjige, ali nijednu ne čita. A ipak neprestano blebeće
za stolom, rekao je, uvek sve oko sebe ućutka svojom kom-
pletnom tupoglavošću. Pritom bi morala da zna kako se
postiže da se novac pravi sam od sebe, ne na taj maloum-
no grčevit način kako to ona praktikuje, i kako je to i tvoj
otac usvojio. Stric Georg je time aludirao na sopstvenu ve-
štinu da pravi novac i stalno ga umnožava.Teško je pove-
rovati da nas je ista sisa đojila, tvoga oca i mene, često je
govorio. Ja sam uvek bio pun ideja, rekao je, tvoj otac ni-
kad nije imao nijednu. Ja sam putovao iz želje i strasti za
putovanjima, tvoj otac nikad nije osećao ni najmanju po-
trebu da putuje, on je uvek, jer se tako valjalo, putovao po
tupoglavim planovima koje su mu drugi pravili, sve sami
odvratni ljudi koji su sebe uvek nazivali poznavaocima
umetnosti. Govorili su mu, moraš da odeš u Rim i u Sik-
stinsku kapelu, i on se peo u voz, putovao u Rim i odlazio
u Sikstinsku kapelu. Moraš da vidiš Đorđonea koji visi u
Akademiji i zove se La Tempesta, rekli bi mu, i on se peo u
voz, putovao u Veneciju, gde bi pogledao Đorđoneovu sli-
ku zvanu La Tempesta. Moraš da odeš uVeronu i vidiš grob
Romea i Julije, i on bi otišao i pogledao ga. Akropolj, rekli
bi mu, moraš bezuslovno da vidiš, i on bi otišao u Atinu i
razgledao Akropolj. Moraš da vidiš Rembranta, rekli bi

39
mu, moraš da vidiš Vermera, moraš da vidiš Štrasburger
minster i katedralu u Mecu. On je odlazio svuda i razgle-
dao sve što su mu oni, njegovi takozvani poznavaoci umet-
nosti, preporučivali. A kakvi su to uvek odvratni ljudi bili
koji su mu sve to preporučivali, rekao je stric Georg, ti
grozni malograđanski pametnjakovići s profesorskim titu-
lama, koji su mu se dodvoravali samo zato da bi proveli
nekoliko lepih besplatnih dana u našem lepomVolfsegu.Ti
jezivi likovi iz Beča koje je uvek pozivao, univerzitetski pro-
fesori, istoričari umetnosti et cetera, jer je mislio da su to
predstavnici kulture. Te gnusobe iz Salcburga i Linca ko-
je bi vikendima okužile Volfseg svojim ogavnim vonjem,
takozvani filozofi, naučnici, advokati, koji su ga samo isko-
rišćavali. Dolazili su gore do nas sa čitavom familijom, pa
su se preko vikenda prežderavali i za stolom krčmili svoju
pseudonaučnu glupost. A onda ti odvratni doktori po ko-
je je slao u Feklabruk iliVels. Samo su ga duhovno uništili.
Tvoj otac je uvek bio u zabludi da su pompezne akadem-
ske titule jemstvo lmpozantnog duhovnog bogatstva. U
tome se uvek varao. Celog života sam uvek mrzeo sve titu-
le i nosioce titula. Oni mi se gade više od svega. Ćim čujem
univerzitetski profesor, pripadne mi muka. Jedna takva ti-
tula većinom je upravo dokaz izuzetne budale. Što pom-
peznije jedna takva titula zvuči, utoliko je veća budala nosi.
A uz sve to još i njegova žena, tvoja majka! Ona, naravno,
dolazi baš odande gde se oduvek gazio duh. A u decenija-
ma braka s tvojim ocem tu je veštinu u mnogome i usavr-
šila. Ali tvoj otac nikada nije bio čovek koji je samostalno
mislio, on za to nije ni imao mogućnosti. Uvek se divio
drugima za koje je verovao da misle, i te druge je puštao
da misle. On je, naravno, sebi uvek olakšavao život, ali to
olal sa' anje mje prošlo bez posledica. Nije se razvio. Žao
mi je, rekao je stric Georg, ali tvoj otac je izuzetno glup čo-
vek. A tvojoj majci, koja je oduvek bila pretenciozna, bio
je potreban baš takav izuzetno glup čovek. Kad se tako
gleda, tvoji roditelji su uvek bili idealan par, rekao je. Još
sasvim jasno to čujem, sedeli smo napolju, na Pjaca del
Popolo, stric Georg je u kasno popodne bio pričljiviji ne-
go ikad, jer je, sasvim protivno svojoj navici, već popodne
popio više čaša belog vina. Baš zato što sam tvoga oca,
svog brata, uvek voleo kao što ga i danas volim, dopuštam
sebi da ovako govorim o njemu, rekao je stric Georg, i ti
to znaš.Tvome ocu sam uvek priželjkivao neku drugačiju
ženu nego što je tvoja majka, ali, na kraju krajeva, iznena-
da je rekao i pritom me zgranuto pogledao, ona je, nara-
vno, tvoja majka. Možda je to bila greška, rekao je, što si
naišao na mene. Možda bi bio srećniji bez mene, ko zna.
Na to sam samo rekao ne. Boravio je u Hotelu de laVil,
svom omiljenom hotelu na Španskim stepenicama, odakle
mu je trebalo samo nekoliko koraka do kafea Greko. U
Rim je dolazio najmanje jednom godišnje, kad mi Kan ide
na nerve, rekao bi svaki put. Kan mu je išao na nerve jed-
nom godišnje. Pariz ne volim, često bi rekao, Rim uvek
volim. A i zato jer znam da si ti u Rimu. U voljenom gra-
du uvek imamo jednog čoveka koga volimo, rekao je. Šte-
ta što je Rim postao toliko bučan. Ali svi su gradovi postali
bučni. Iako strica Georga uopšte nije bilo na fotografiji
koja prikazuje moje sestre Amaliju i Ceciliju ispred njego-
ve vile, ipak sam, posmatrajući fotografije, neprestano ma-
nje-više mislio samo na njega. Bavio se njime. Pokušavao
njime da skrenem misli s telegrama iz Volfsega, čiju celo-
kupnu strahotu još nisam mogao da odmerim. Roditelji

41
mrtvi, definitivno mrtvi, moj brat Johanes mrtav. Još ni-
sam bio spreman za suočavanje sa tom činjenicom i njenim
posledicama. Otklanjao sam je od sebe. Moj stric Georg
bio bi mi u tim časovima najbolji oslonac. Misao o tome
šta mi sad sleduje nije se smela misliti. Sada sam te tri fo-
tografije stavio jednu preko druge na pisaći sto, tako da je
stric Georg, iako ga nije ni bilo na slici, jer fotografija pri-
kazuje samo obe moje sestre u Kanu, bio sasvim na vrhu,
dakle postavljen kao prvi po redu, takoreći iznad mojih
roditelja, a ispod njih brat Johanes. Jednim udarcem sada
su svi bili mrtvi. Sta ih je, upitah se, povezivalo međusob-
no i sa mnom? U Hotelu de la Vil, gde je, naravno, bora-
vio u najboljoj i najlepšoj od svih soba, stric mi je jednom
rekao da bi morao voleti svoju porodicu, iako je prinuđen
da je mrzi. Upravo je tim rečima okarakterisao svoj odnos
prema svojima i mojima. Brata, moga oca, voleo je i isto-
vremeno prezirao. Svoju snahu, moju majku, mrzeo je, do-
duše, kao svoju snahu, ali ju je respektovao kao moju majku
i majku moga brata Johanesa. Oni će doživeti da budu
prastari, jednom je rekao, ti ljudi postanu prastari, njiho-
va tupoglavost decenijama se obloži oko njih kao neki za-
štitni oklop, oni ne umiru iznenada, kao ljudi poput nas.
Prevario se. Oni su imali doživotne bolesti, bolesti koje su
im samo produžavale a ne skraćivale život, pa neka su i do-
sadne, ipak to nisu smrtonosne bolesti koje dođu i ubiju
čoveka. Njihovi interesi ih ne satiru, oni ne polude od svo-
jih strasti, jer ih i nemaju. Njihovo spokojstvo i, konačno,
njihova ravnodušnost, svakodnevno im regulišu probavu,
tako da mogu računati sa dubokom starošću. U osnovi ih
ništa na svetu ne privlači, niti ih šta odbija. Oni ništa ne te-
raju dotle da bi ih i najmanje moglo oslabiti. U trenutku

42
kada su primetili da sam ja među njima element koji sve
remeti, rekao je moj stic Georg, isključili su me iz svoje
zajednice, prvo potajno, kasnije otvoreno. Na kraju bi pla-
tili svaku, pa i najvišu cenu, samo da me se reše. Sasvim
sam spontano preuzeo jednu funkciju uVolfsegu koju oni
nisu mogli da prihvate, ja sam bio onaj koji im je nepres-
tano skretao pažnju na njihove greške, kome ne bi proma-
klo ništa od slabosti njihovih karaktera, koji ih je u svakoj
prilici lovio kao takve. Kako su bili začuđeni, rekao je stric
Georg, kada sam im jednom skrenuo pažnju da naše bi-
blioteke već pola godine nisu otvarane, i da zahtevam slo-
bodan pristup bibliotekama. Kad bih rekao naše biblioteke,
ljudi su uvek bili začuđeni, jer su svi drugi mogli u najbo-
ljem slučaju reći naša biblioteka, zato što su imali samo jed-
nu biblioteku, a mi smo imali pet, ali smo sa tih pet biblio-
teka ipak na mnogo sramniji način zaostali na duhovnom
putu, rekao je stric Georg, nego oni koji su imali jednu je-
dinu biblioteku. Jedan od naših pradedova zasnovao je tih
pet biblioteka na koje sam čitavog života bio toliko pono-
san, sigumo ne neki ludak, kako se u Volfsegu uvek govo-
rilo, duhovna luda koja je to sebi mogla i htela da priušti,
pa je, umesto da u našim zgradama pravi salone koji svu-
da služe samo širenju dosade i gluposti, tamo napravila
biblioteke, i to s najvećim razumevanjem književnosti. Jed-
nog dana, kaže stric Georg, provalio sam u te uspavane
biblioteke, što mi čitavog života nisu oprostili. Ali posle
mog odlaska izVolfsega ponovo su zaključali biblioteke i
godinama nisu kročili u njih, sve dok se nije pročulo da
one postoje, pa su, da ne izgube obraz, morali da ih poka-
zuju radoznalcima. UVolfsegu se ništa nije koristilo, a on-
da sam odjednom ja koristio sve. Sedao sam na stolice na

43
koje decenijama niko nije sedao, otvarao vrata ormana ko-
ja decenijama niko nije otvarao, pio iz čaša iz kojih dece-
nijama niko nije pio. I, naravno, prolazio sam kroz hodnike
kroz koje decenijama niko nije prolazio. Od početka sam
bio radoznalac koga su oni morali da se plaše, rekao je
stric Georg. I počeo sam da prelistavam naše vekovima
stare spise koji su bili smešteni u velikim sanducima na ta-
vanima, za koje su oni oduvek znali, ali ih nikada nisu raz-
gledali. Bojali su se neprijatnih iznenađenja. Mene je, rekao
je stric Georg, uvek sve zanimalo, i prirodno me je pre sve-
ga zanimalo ono što je povezano s nama. Zanimala me je
istorija, ali ne onako kako su se oni zanimali za našu isto-
riju, takoreći samo za stotine i hiljade naslaganih pohval-
nih listova, već istorija kao celina. Ja sam se usudio na ono
na šta se oni nikad nisu usudili, da pogledam u i kroz na-
še istorijske bezdane.To ih je okupilo protiv mene. Georg
je u Volfsegu već kao reč postala strašilo za sve njih, rekao
je moj stric. Plašili su se da bi dete, koje sam bio ja, mo-
glo da zavlada njima, a ne obratno. Moji roditelji, tvoji de-
da i baba, rekao je, vezivali su me za Volfseg i sputavali me.
A baš to nikada nisu smeli činiti.Tvoji roditelji ništa nisu
naučili iz neuspeha mojih roditelja, dakle tvojih dede i ba-
be, naprotiv, postupali su s tobom uz primenu mnogo ne-
srećnijih metoda. Ali s druge strane, rekao je, šta bi od
tebe postalo da se oni prema tebi nisu ponašali tako kako
su se ponašali? N a to pitanje nije se morao dati odgovor,
odgovor je došao sam od sebe. Kad vidim tebe, rekao je
moj stric Georg, u osnovi uvek vidim sebe. Potpuno si se
na isti način razvijao. Odvojio si se od njih, išao si svojim
putem, okrenuo si im leđa, otrgao si im se u pravom tre-
nutku. Kao što meni nisu oprostili, ne praštaju m tebi.

44
Moj bože, rekao je, ono što je za mene Kan, to je za tebe
Rim.Tako možemo da izađemo na kraj s Volfsegom, iz da-
ljine. Kad pomislim na te paralizirajuće večeri s mojima,
u kojima bi se i najlepše opaske rasplinule već u trenutku
kad su izgovorene. Sta god da kažeš, ne razumeju te. Sta
god da pokreneš, ne primaju k znanju. Ako on, tvoj otac,
čita neke novine, onda su to Gomjoaustrijske poljoprivredne
novine, ako čita knjigu, onda je to knjiga bilansa. A onda se
voze do Linca, u teatar, jer moraju da iskoriste pretplatu,
pa idu na neku odvratnu komediju i ne stide se, i idu na
te idiotske koncerte u takozvanu Bruknerovu kuću, gde uz
najveću glasnost vladaju falš-tonovi.Ti ljudi, mislim tvoji
roditelji, rekao je, nemaju samo pretplatu za teatar i kon-
certe, oni žive život na pretplatu, oni i u životu, kao u te-
atru, svakodnevno idu na odvratnu komediju i ne stide se
da žive, kao što idu na neki odvratni koncert u kome do-
miniraju samo falš-tonovi, i žive zato što je to red, ne za-
to što to žele ili zato što im je to strast, ne, oni žive život
jer su ih na njega pretplatili roditelji. I kao što u teatru tap-
šu na pogrešnim mestima, tako i u životu tapšu na pogre-
šnim mestima, i u životu kao i na koncertu neprestano
kliču tamo gde uopšte nema čemu da se kliče, i na najod-
vratniji način krevelje svoja arogantna lica tamo gde bi od
srca trebalo da se smeju. I kao što su komadi, na koje u
pretplati odlaze, katastrofa i na najnižem nivou, i život im
je katastrofa i na najnižem nivou. S druge strane, rekao je,
donekle bi trebalo da nam je svejedno šta rade, šta su ura-
dili od svojih života, to se nas nimalo ne tiče. I ko kaže da
smo mi sami išli pravim putem? N i mi sami nismo naj-
srećniji. I uvek smo bili samo u potrazi za idealnim, ne na-
lazeći ga. Činjenica je da smo svi mi uvek tražili neki način
đa se približimo jedni drugima, a pritom smo se uvek sve
više jedni od drugih udaljavali, što smo više pokušavali da
se približimo, to smo se više jedni od drugih udaljavali.
Naši pokušaji u tom pravcu okončavali su se uvek samo u
ozlojeđenosti. Mi smo uvek od svojih pokušaja odustajali,
samo zato jer bismo se inače ugušili u svojim prekorima,
rekao je. Naša je greška što se nikada nismo pomirili s tim
da nas se Volfseg nimalo ne tiče, to je njihov Volfseg, rekao
je, nije našVolfseg. Mi smo uvek hteli da im podmetnemo
i nametnemo jedan Volfseg koji je našVolfseg, ali nije nji-
hov, umesto da ih ostavimo na miru. Mi smo se uvek tr-
pali u njihov Volfseg, kad nam je bilo bolje da smo gledali
svoja posla. Oni su nas isplatili, time bi jednom zauvek tre-
balo da se zadovoljimo. Mi nismo više imali prava naVol-
fseg, rekao je. Pažljivo sam posmatrao fotografiju na kojoj
su moje sestre imale dvadeset dve ili dvadeset tri godine.
Njihova podrugljiva lica su im se osvetila, pomislih. Osta-
le su same, nisu imale snage da uteknu izVolfsega.Ta po-
drugljiva lica bila su im jedino oružje protiv njihove okoli-
ne, protiv njihovih roditelja kojima nisu mogle da uma-
knu, ali od kojih bi ustuknuli i muškarci koje su htele da
imaju. Moje sestre nisu bile lepe, ni u jednom trenutku,
pomislih. A nisu bile ni zanimljive. Nisu se razvile, ostale
su glupi seoski cvetići koji su tada bile. Ali ta, dvadeset go-
dina starija, podrugljiva lica, nisu više sveža, stegnuta su u
brojnim borama ozlojeđenosti. One su manje-više ružne.
Možda je Cecilija dobroćudnija od Amalije. Gramzivosti
nasleđenoj od majke pridružila se zatim ozlojeđenost. U
početku su obe bile muzikalne, i moj stric Georg je poku-
šao da od njih stvori muzičarke, žalostan pokušaj koji je
bio osuđen na propast. Nedostajalo im je istrajnosti, a ni-

46
je im ni bilo do muzike, i time je, naravno, iščezla njihova
muzikalnost, sada je još dosezala samo do druge postave
u crkvenom horu. Već sa četiri-pet godina njihova ih je
majka trpala u uvek jednako skrojene dirndl-haljine istog
dezena, u kojima su vremenom morale da se zaparlože.
Obe su bile bolešljive, ali to je od majke nasleđena boleš-
ljivost koja ukazuje na dug životni vek. Neprestano kašlju,
drugačije ih ne znam, u Volfsegu jednom kašlju naniže,
onda kašlju naviše, ali taj kašalj ne treba uzimati ozbiljno,
nije to neki smrtonosan kašalj, to im dođe kao jedina strast,
njihova najležemija životna zabava. U taj kašalj im se iz-
gleda povukao muzički talenat. I u društvu neprestano ka-
šlju. Nemaju šta da kažu, ali postojano kašlju. Svaka od
njih nosi srebmi lančić oko vrata, nasleđen od naše babe,
a kad ih pitaju šta su, one prvo kažu reč katolkinje. Obe su
bile poslate na kurseve kuvanja u Bad Išl, jer se mislilo da
će tamo naučiti carsku kuhinju, ali nijedna od njih nije na-
učila da kuva u Bad Išlu, one kuvaju još gore nego naša
majka, koja se uvek obruka kad kuvarica ode na odmor u
Ašau na Dunavu. Krompir-čorba je jedino što majka ume
dobro da skuva. Ali niko od nas ne voli krompir-čorbu. Sa-
mo je moj otac strasno jede, ili bar to tvrdi. Moje sestre su
uvek bile, što se kaže, dobro vaspitane, a to ništa ne me-
nja činjenicu da su uvek bile nezamislivo zlobne. Ako bi
jedna uzela neku knjigu, druga bi joj je izbila iz ruke. Ni-
kad nisu viđene same, uvek u paru. Između njih je godi-
nu dana razlike, ali uvek nastupaju kao bliznakinje. Kad
kažem da sam ih uvek voleo, to ne znači da ih isto tako ni-
sam uvek mrzeo. Kako smo odrastali, ja sam ih, naravno,
sve više mrzeo nego što sam ih voleo, i moguće je, sad ne-
što mislim, da je preostala još samo mržnja. Ja sam ih uvek

47
razočaravao. O svom bratu su, koliko znam, uvek loše go-
vorile, pre svega u društvu, pogotovo ako je to, kako su
verovatno pretpostavljale, moralo poražavajuće delovati
na mene. Sta sve nisu izmišljale o meni, samo da me uni-
ze! Glupi ljudi, mislim, mnogo pogubnije deluju od dru-
gih. Uvek sam ih voleo, što ne znači da ih nisam uvek i
proklinjao. Njihova majka ih je od početka vezala za sebe
i nije ih više ispuštala. Nisu smele da idu ni na kakva pu-
tovanja, nisu smele na balove, čak su, kad su već stigle do
dvadesete, i dalje morale da traže dozvolu ako su htele u
Lambah, na takozvani donerstagmarkt, vašar četvrtkom.
Tada su dobijale uvek tačno toliki džeparac da ne mogu da
polete, mahom samo za jedno piće i krišku hleba. Cipele
im je uvek pravio po meri švanenštatski šuster, isti onaj
koji je šusterisao 1cipele našem dedi i babi, pa su zato uvek
bile demode, što je vremenom dovelo do toga da su moje
sestre poprimile prilično trapav hod, koji su zadržale i ka-
snije, kad su dobile priliku da sebi nabavljaju cipele u Be-
ču. N e mogu da kažem koja je od njih dve inteligentnija.
Ne mogu da kažem da Cecilija ima bolji ukus od Amalije.
Ne mogu da kažem da Amalija zna više od Cecilije. Gla-
sovi su im toliko slični da je teško razaznati koja je viknu-
la kad jedna od njih uzvikne. Kako su se manje-više uvek
pojavljivale zajedno, i nijedna, po svemu sudeći, nije ose-
ćala potrebu da se odvoji od druge, dugo nisu pronašle ni
odgovarajućeg muškarca. Štaviše, mislim da nikada nisu ni
pomišljale da se udaju, sve dok Cecilija nije prošle godine
otputovala u Švarcvald, na jezero Titi, gde živi naša stara

Ova i sve druge napomene prevodioca nalaze se na kraju knjige.

48
tetka. Tamo je upoznala fabrikanta čepova vinskih flaša.
Cecilija se udala, i time navukla na sebe mržnju svoje se-
stre Amalije. Amalija se iselila iz glavne kuće i prešla u ku-
ću baštovana. Nakon obreda venčanja u crkvi, samo se još
nakratko pojavila na takozvanoj svečanoj gozbi, a onda je
ubrzo ustala i više nije viđena. Koliko je ja znam, mislim
da nije više napuštala kuću baštovana. Sve do vesti o smr-
ti. Kako je kod nje teatralnost mnogo izraženija nego kod
njene sestre, sigumo je, pomislih, vrišteći izjurila iz kuće
baštovana i otrčala preko u glavnu kuću. Ali, naravno, ne
mogu da znam kako je stvamo bilo. Verovatno je u vreme
nesreće Cecilijin muž još bio uVolfsegu, jer je planirao da
se u Svarcvald i Frajburg vrati tek za četmaest dana, po-
mislih. Znači da je naša tetka sTitizea isprovodadžisala, što
se kaže, Cecilijin brak.Tipično je da je Cecilija smatrala da
i posle svadbe može ostati uVolfsegu. Koliko je obuzda-
vanja moralo koštati moju majku da je podstakne da s mu-
žem ode u Frajburg, kad se naša majka u potaji zarekla da
nijednu od ćerki ne pusti da ikad ode izVolfsega, jer se ce-
log života plašila da ne ostane sama.Trebalo je da obe ćer-
ke ostanu kod nje uVolfsegu, kako nikad ne bi morala da
ostane sasvim sama, zacelo je mislila, u slučaju da jednu
ikad izgubi. Naša majka je uvek gledala daleko unapred, i
pre svega uvek imala u vidu sopstvenu budućnost. Da iz-
gubi muža, moga oca, to je oduvek imala u vidu, onda ću
još uvek imati svoje ćerke ako oba sinajednom ne budu više u
Volfsegu. To je bila njena misao koju je ona i dalje sledila:
ako jedna kći ode, i dalje će mi ostati druga. Bila je ljuta na
Ceciliju, i tokom svih tih svadbenih dana nije to krila od
nje, ali se čuvala, lukava kakva jeste, ne, kakva je bila, da
otvoreno pokaže svoj gnev i iznenadnu mržnju prema ot-

49
padnici, naprotiv, pretvarala se u svakoj prilici da se radu-
je toj srećnoj vezi, kako je svaki čas govorila. Tek je sada
srećna majka, kakva je oduvek želela da bude, govorila je,
što je za upućene bilo bukvalno odvratno. Dopuštala je
zatim da je zet fotografiše uVolfsegu: ona, koja nikada ni-
je dopuštala da je fotografiše neki tuđin, i to svuda i na
svakom mestu, verujem u svim mogućim komičnim, pa i
bestidnim pozama, pa bi svaki čas zagrlila zeta i nekog od
prisutoih molila da snimi taj zagrljaj. Njena glumačka ve-
ština nesumnjivo je prilikom te svadbe dosegla svoj vrhu-
nac. I baš iz Svarcvalda! uzvikivala je. Uvek sam volela
Frajburg! I Titize! Njen neukus nije znao za granice. U
potaji ni za čim nije toliko žudela koliko za što skorijim ra-
sturanjem Cecilijine veze s njenim manje-više neotesanim
suprugom, koji verovatno ni sam ne zna kako je do svega
toga došlo, šta god to bilo. Ona nikad nije bila preterano
osetljiva u svojim mislima. Možda je dobro, mislim, što se
naša tetka s Titizea osvetila mojoj majci time što je svoju
bratanicu Ceciliju udala za fabrikanta čepova vinskih fla-
ša, jer ništa nije jasnije od toga da je naša tetka s Titizea
kriva za taj groteskni brak. Ona nikad nije podnosila mo-
ju majku, i sad je likovala. Dok je majka prilikom te svad-
be neprestano na najodvratoiji način pozirala, sigumo je
već imala u vidu, mislim, kako da taj nepoželjan brak na
najbrži mogući način razori. U njenom je umu već radio
taj razarački mehanizam dok je prisutnim svatovima poka-
zivala sliku majke, presrećne zbog tog braka. Da stric Ge-
org ovo nije doživeo! uzviknula je. Otac se tokom svih tih
dana držao prilično ravnodušno, išao je za svojim poslovi-
ma, većinom u majeraju2 i u šumi, njemu su se takve sveča-
nosti uvek gadile, i on ih je trpeo samo svojoj ženi za ljubav

■50
i zato što mu ih je ona nametala. On je sve vreme bio, što
se kaže, sušti spokoj. Neprestano sam mislio o tome kako
je najednom ostario, onemoćao, postao sasvim nezainte-
resovan. Ali ne mogu da kažem da mi ga je bilo žao. Sa se-
strama sam imao, mislim, jedan normalan, mada ne po-
sebno dobar dečji odnos, uvek loš zreli odnos, i sada sam
se posle smrti roditelja i Johanesa plašio suočenja s njima.
One će mi praviti najveće teškoće, pomislih. Neću moći da
podnesem njihova, na fotografiji podrugljiva, zatim ozlo-
jeđena lica, način na koji hodaju, način na koji se oblače i
u svakoj prilici protiv mene sipaju optužbe, tamo gde s
moje strane nema nikakve krivice. Uvek su mi prebaciva-
le da sam odbacioVolfseg, da sam izigrao roditelje, da sam
ih manje-više smrtno uvredio, a sada će to, posle smrti ro-
ditelja, sigumo sa još većom besramnošću činiti. One ne-
će zazirati ni od jedne optužbe, pa neka je i najapsurdnija,
najbrutalnija, pomislih. Ništa neće vredeti da se uzdrža-
vam, da im se koliko je god moguće sklanjam s puta, one
će neprestano biti tu, i svu nesreću svaljivati na mene. Na
mene i, čak toliko posle njegove smrti, na strica Georga. U
svakoj prilici će govoriti da sam ja izludeo roditelje, da sam
ih nasm rt povredio, mada to nema baš nikakve veze sa
mnom. Još dok su bili živi ja sam postojano bio kriv za nji-
hovu nesreću, i to ne samo za nesreću roditelja, već i za ne-
sreću sestara. Tim e što sam otišao iz Volfsega i Volfsegu
okrenuo leđa, to im je teorija, kriv sam između ostalog i za
to što su one ostale prikovane zaVolfseg, što su morale da
zakržljaju u Volfsegu, što uopšte nisu dobile pravo da se
razviju, da se udaju et cetera. Da se u poslednje dve dece-
nije, baš od trenutka kad sam otišao izVolfsega i na kraju
u Rim, čitava volfseška atmosfera na najstrašniji način po-

51
mračila. Da je otac oboleo, kao i Johanes, i da je majka,
pored svoje doživotne migrene, zaradila i bolest želuca i
bubrega. Da im se svima zdravstveno stanje toliko pogor-
šalo. Da se u Volfsegu ništa više nije obnovilo. Čak i to što
se u te dve decenije ni krovovi više nisu popravljali, uvek
je navodno bila moja krivica, uvek kad je prokišnjavalo i
kad su sa svojim krpama i kofama morale da trče na tavan
i pokupe vodu, okrivljavale su mene. Ranije, dok sam još
bio u Volfsegu, bilo je uvek tako veselo, a od trenutka kad
sam otperjao u Rim nikad više. Najednom se u Volfsegu,
recimo, nije više slušala muzika. Volfseg je zanemeo, tako
mi je jednom rekla Amalija, zbog tebe, zbog tvoje bando-
glavosti koja te oterala u Rim, jer ja, kako se usudila da ka-
že, nemam osećaj odgovomosti, nedostaje mi ljubav prema
roditeljima, roditelje sam uvek mrzeo, ja sam roditelje uvek
mrzeo, dok su oni mene uvek voleli. Sav svoj novac, na ko-
ji bi i one imale pravo, roditelji su, rekla je, takoreći uloži-
li u mene i oduzeli njima. Ja sam svojim skupim životnim
zaokretom, rekla je Cecilija, smanjio njihov prihod, kriv
sam za sve fatalniju bezvrednost njihovog nasledstva et ce-
tera. Čak su se drznule da izjave kako ja ni iz jednog dru-
gog razloga nisam studirao i birao najskuplja mesta za stu-
diranje u Evropi, osim da njih oštetim. Zašto to mora da
bude London, Oksford, pitale su me uvek iznova, kad bi
to lepo moglo i u Insbruku. Otkad pamtim, neprestano su
me zvale svojim megalomanskim bratom koji rasipa njihov
novac, iako se radilo o mom novcu, u najboljem slučaju
moglo bi se reći o novcu mojih roditelja. Ja sam uvek para-
dirao samo u najskupljoj odeći, dok su one zbog moje me-
galomanije bile primorane da nose najprostiju. Ti si kriv za
naše pmje, jednom mi je rekla sestra Amalija. Prvo su svu

52
krivicu svaljivale na strica Georga, a zatim na mene. Čak
se ni brat nije ustezao da mi prigovara zbog mog načina ži-
vota, Volfseg nije u stanju da me finansira na tako rasipnič-
ki način, to su njegove reči. Nisam verovao svojim ušima,
ali sasvim sam tačno čuo. Brat i sestre su manje-više samo
ponavljali primedbe roditelja koje su slušali tokom cele
godine, a kad bih se obreo u Volfsegu, bez ikakvog usteza-
nja su davali maha svojoj pakosnoj jezičavosti protiv me-
ne. Brat i sestre su sve vreme defmisali ceo moj život kao
beskoristan, a moju egzistenciju, sasvim otvoreno, kao pot-
puno izlišnu, i pokušavali su da navedu roditelje da mi ne
šalju mesečnu potporu, ili su od roditelja zahtevali da je u
svakom slučaju drastično skrešu. Sve vreme su im punili
uši da sa mnom završe po kratkom postupku, da ne dozvo-
le da ih vučem za nos, tako je jednom rekla moja sestra
Cecilija u takozvanoj saletli3, tokom popodnevne čajanke
s majkom, na koju sam sasvim slučajno stigao ranije nego
što je najavljeno. Neprestano sam morao da budem sve-
dok njihove besramnosti prema meni, otkad pamtim, po-
tajno ili otvoreno ih je mučila pomisao da ja od njih dobi-
jam više nego što mi pripada, i da zato vodim jedan, po
njima, bolji i prijatniji život, na šta, po njima, nikada nisam
imao pravo. Koje on? svaki čas su se pitale. Sta on umišlja?
Ako sam za stolom ćutao, nije im bilo pravo, ako sam za
stolom govorio, ni to im nije bilo pravo. T i stalno ćutiš,
prebacivale su mi, ili, ti neprestano govoriš. Ako bih ostao
u kući, sve vreme su govorile, zašto ne izađeš napolje? Ako
izađem napolje, sve vreme su govorile, zašto nisi u kući?
Ako obučem svetlo odelo, želele su na meni tamno, obu-
čem li tamno, želele su na meni svetlo. Ako bih u mestu
porazgovarao s lekarom, prekomo bi rekle, on stalno raz-

53
govara s lekarom i govori mu protiv nas. Ako ne bih razgo-
varao s lekarom, rekle bi, on ne govori čak ni sa lekarom.
Ako bih rekao, više volim Rim od Pariza, odmah bi rekle
da hvalim Rim samo zato što ga one mrze. Ako bih rekao
da ne želim kolače, tu izjavu o kolačima bi dovele u vezu
sa sobom, iako ja, kad sam se izjasnio o kolačima, uopšte
nisam mislio na njih, i šta god da kažem, po njima bih to
rekao protiv njih. Već iz tog razloga nisam više vremenom
mogao da izdržim u Volfsegu. Ako bih poželeo da isplovim
na jezero, optužile bi me da se svaki čas vozikam po jezeru,
što je bilo apsurdno, jer bih najviše jednom godišnje po-
želeo da isplovim na jezero, za razliku od moga brata koji
je svaki čas odlazio na jezero, naime svaka dva-tri dana,
leti i češće, ali one nikad nisu ni pomišljale da optuže mo-
ga brata. Ako odem u šumu, u njihovim sam očima bio ne-
normalan, ako bi brat otišao u šumu, nalazile su da je to
sasvim normalno. Ako bih jednom u gostionici poručio
martini, istog časa bi rekle, on sebi uvek poručuje skupi
martini. Ako bih im iz nekog mesta poslao razglednicu, od-
mah bi rekle, šalje nam razglednice samo da nas kinji. On
sebi može da priušti da putuje u Kan, u Lisabon, u Mad-
rid, u Dubrovnik, a mi ne možemo. Zato sam se već rano
odvikao da im šaljem razglednice. Ali kad su prestale da
od mene dobijaju razglednice, govorile su, ne šalje nam
razglednice, cicija. Citavih pet-šest dana bile su ljute na
mene zato što sam po najvećoj zimskoj hladnoći provetrio
svoju sobu da se ne bih ugušio, prebacivale su mi što ot-
varam prozore da uđe svež vazduh i tako rasipam njihov
novac, u vreme kad je novca tako malo, a drva su toliko
skupa. Nikada mi ne opraštaju što zimi vetrim svoju sobu,
jer u neprovetrenim sobama ne mogu da egzistiram, a po-

54
gotovo ne mogu da se bavim svojim duhovnim radom.
One bi se radije same pogušile nego što bi imale razume-
vanja za to što ja vetrim svoju sobu kad sam u Volfsegu, a
pritom imaju drva da lože hiljadu godina. Kad sam prvi
put došao iz Rima uVolfseg, u nadi da ću biti najradosni-
je dočekan, već sam u prvim trenucima pomenuo koliko
je Rim predivan u februaru, kako se u sasvim lakoj odeći
može sedeti napolju ispred kafana i piti kafa. Istog časa su
se naljutile zbog činjenice da ja u februaru pijem kafu na-
polju, pa su mi sve vreme prebacivale da ja uvek sedim na-
polju i pijem kafu, dok one, ne samo u februaru, već i pre-
ko cele godine moraju da rintaju. Šta ti misliš, šta mi u
Volfsegu radimo! svaki čas su govorile. M i ne možemo se-
bi da priuštimo ništa, ama baš ništa.Ti živiš u luksuzu, dok
se mi ovde satiremo da bismo održaliVolfseg! Moje sestre
su u decenijama mog odsustva izVolfsega zauzele prema
meni neki odvratan tutorski ton koji jednostavno nisam
mogao da prihvatim. Zar baš moraš da letiš kad voz ipak
košta samo trećinu avionske karte? prebacila mi je pos-
lednji put majka, a sestre su se odmah prostački saglasile
s tim besmislenim prekorom. Kao što su već kao mala de-
ca, svojim visokim kreštavim glasovima nastupale zajedno
s majkom protiv mene, tako su sada protiv mene nastu-
pale svojim odvratnim zrelim glasovima, kojima su mi sva-
ki put kad bih morao da ih slušam probijale glavu. Majka
bi rekla neku gadost, a sestre bi tu gadost odmah prihva-
tale i utrostručavale je. Nikada se ne bih usudio da Gam-
betiju predstavim taj jeziviVolfseg, mislim, i svih ovih go-
dina čuvao sam se toga da ga pozovem uVolfseg. Ono što
sam m u do sada rekao o Volfsegu, mislim, perverzna je be-
zazlenost naspram stvamih i činjeničnih prilika koje tamo
vladaju. Nikada ne bih smeo da pustim Gambetija da po-
gleda u taj sumanuti pakao. Moje sestre nisu bile omilje-
ne ni u samom mestu, o njima bih, kad malo oslušnem
naokolo, čuo samo sve najodvratnije. Ni moja majka nije
bila rado viđena u mestu. Ali oca su ljudi cenili i potajno
ga žalili što mora da živi sa tom ženom i tim ćerkama. S
mojim bratom Johanesom morali su zajedno da rade u na-
šoj poljoprivredi, šumarstvu i ugljenokopima, a da li su to
rado činili ne znam. Ali on nije bio potpuno nepristupačan
čovek. U osnovi nije bio ni toliko ohol kako se uglavnom
govorilo. M ada u svakom slučaju nije bio od neke prijat-
ne sorte. Uglavnom se više iz zazora nego iz oholosti pra-
vio arogantan, što, međutim, nije bio. Za razliku od majke
i sestara, on je, kao i otac, i uostalom kao i ja, uvek imao
dobar odnos sa narodom, i pre svega znao kako da ga upre-
gne za sebe. Ali moje sestre, to m im o mogu da kažem, ni-
ko nije voleo. Nikada nisu ni pokušavale da se dopadnu.
To što su se i kao odrasle uvek pojavljivale zajedno, nije bi-
lo samo komično, nego odbojno, ne samo groteskno, nego
stvamo odvratno. I to što su se i kao odrasle oblačile na isti
način. Još su i danas marionete svoje majke, jezivo krešta-
vih glasova. Kad bi se jednom nakanile da mi zaštopaju ča-
rape, to bi uradile tako krupnom petljom da čarape ne bi
više mogle da se nose, a još i nekom bojom koja nikako ni-
je odgovarala boji čarapa, bez razmišljanja bi, na primer,
zaštopale zelene čarape crvenom vunicom, i bile bi najdub-
lje ucveljene kada bih im, umesto da kažem hvala, njihovo
odvratno delo s gađenjem bacio u lice. Uvek su mi izgleda-
le posebno glupo kad bi se šetkale naokolo u retko neuku-
snoj gomjoaustrijskoj nošnji, i uvek su mi bile odbojne u
takozvanim đirndl-haljinama koje su dvaput godišnje šile

56
kod majčinog krojača. Kad bih iz Rima stigao u Volfseg, i
one mi u tim dirndl-haljinama trčale u susret, svaki put
sam morao da obuzdavam sebe da ih u istom trenutku ne
uvredim. Kao devojčice nosile su kike, a kasnije punđe
smotane na temenu. Plave punđe su im u međuvremenu
osedele. Sećam se činjenice da već kao devojčice nisu tr-
pele kad bih sedeo s knjigom u bašti. Nisu mi davale mi-
ra, nazivale su me, što sam uvek doživljavao kao krajnje
odvratno, skriveni genije, a to su preuzele iz rečnika naše
majke, i punile su mi uši tom besramnom kvalifikacijom
sve dok ne bih bacio knjigu, skočio i pobegao u svoju so-
bu. Tragam za nekim radostima u vezi sa sestrama, ali ih
ne nalazim. Vremenom bih o njima sigumo mogao da ka-
žem ponešto što ih prikazuje u povoljnijem svetlu, ali toga
je, naspram svega zastrašujućeg što me s njima povezuje,
toliko malo da nije vredno pomena. Moram da kažem da
me ne plaši moja istina o njima, jer su me čitavog života
samo mučile. Bio bi to grubi falsifikat kad bih sada preću-
tao sve njihove prostote i maltretiranja kojima su me izla-
gale. One to nisu zaslužile, a ni ja sam to nisam zaslužio.
D a bih se osvežio i samog sebe razvedrio, uvek sam neko-
liko puta godišnje kupovao jedan od onih slamnatih rim-
skih šešira, koje uTravestereu uvek nude budzašto i koji, jer
su lakši od svih drugih, najbolje štite od rimske pripeke
koja nekim danima ume da bude stvamo nepodnošljiva.
Kad sam jednom s takvim jeftinim slamnatim šeširom sti-
gao u Volfseg i, kako sam tada još uvek mislio, došao kući,
majka mi je prebacila baš zbog tog slamnatog šešira koji
sam nosio na glavi. Da li je baš neophodno da sebi kupu-
jem jedan tako skup šešir, i to sada kad je tako katastro-
falna ekonomska kriza, i kadaVolfseg jedva opstaje. Ovo je

57
samo primer čudovišnosti mojih, koji su, kad razmislim,
jedva znali za reči stid, senzibilnost, obzir. I koji nikada ni-
su osećali ni najmanju potrebu da se poprave, svi su već
decenijama ostajali u mestu i time se zadovoljavali. Dok
sam ja uvek sve polagao na to da se popravim, da se sve-
ga prihvatim i usvojim sve što je trebalo prihvatiti i usvo-
jiti, oni ne bi ni prstom mrdnuli u tom pravcu. Kao što
većina akademski obrazovanih ljudi misli da su okonča-
njem akademskih studija učinili dovoljno za ceo svoj ži-
vot, i da ne moraju više da se bakću proširivanjem znanja
i saznanja i razvijanjem svoje ličnosti, jer misle da su već
dosegli vrhunac egzistencije, kao Što to, recimo, misli ve-
ćina lekara koje poznajem, tako se i moji, završivši tako-
zvanu klasičnu gimnaziju, ni oko čega više nisu trudili, i
čitavog su života ostali pri tom apsolutno nezadovoljava-
jućem stavu. Jer zaista je odvratan stav misliti da duhov-
no uzđizanje nije neophodno, da je proširivanje znanja,
svejedno kojih, suvišno, da je dalje razvijanje svoje lično-
sti traćenje vremena. Oni su već veoma rano, po napušta-
nju gimnazije, prestali da proširuju svoja znanja i razvijaju
svoju ličnost, pa su već pre dvadesete godine života odus-
tali od rada na sebi, i u bahatom samoprecenjivanju zado-
voljili se postignutim. Dok je, na primer, stric Georg ceo
život proveo u nastojanju da proširi svoja znanja, da ojača
karakter, da potpuno, do krajnjih granica, iskoristi svoje
mogućnosti, oni tome ni najmanje nisu bili skloni, i to u
trenutku kad još nisu dosegli čak ni najniži prihvatljiv ste-
pen razvitka. Već oko dvadesete godine života su se, moram
da kažem, predali, odustali su od samousavršavanja, ništa
više nisu puštali u sebe, nikakvom se više trudu nisu pod-
vrgavali, od svakog su takvog napora zazirali. Pritom se

58
podrazumeva da čovek treba da proširuje saznanja i oja-
čava karakter dokle god je živ. Jer ko prestane da širi saz-
nanja i jača svoj karakter, da radi na sebi kako bi od sebe
napravio što je moguće više, prestao je da živi, i svi su oni
već oko dvadesete godine prestali da žive, od tada su još
samo vegetirali, kako moram da kažem, prirodno sami se-
bi na dosadu. Svakih sto godina, mislim, oni bi proizveli
samo jednog takvog čoveka kakav je moj stric, jedan takav
izuzetan karakter, i upravo tog izuzetnog čoveka i takav
karakter proganjali bi s gađenjem i mržnjom dokle god je
živ. Gledajući fotografije na kojima su snimljeni, pomi-
šljam kako su od sebe mogli da naprave veoma mnogo,
možda i nešto najviše, pa ipak, iz čistog komoditeta, nisu
od sebe napravili ništa. Zadovoljavali su se svakodnevnom
rutinom koja nije od njih tražila ništa više od tradicional-
ne tupoglavosti koja im je bila urođena. Ništa nisu stavlja-
li na kocku, ni sa čim nisu rizikovali, uvek bi se, što se kaže,
već u najmlađim godinama predali. Nikada nisu koristili
svoje mogućnosti, koje su, kao svi ljudi, nesumnjivo uvek
imali. I kad bi neko od njih jednom iskoristio svoje i nji-
hove mogućnosti, kao stric Georg, da ne moram odmah
ponovo da govorim o sebi, kinjili su ga nerazumevanjem i
zavišću. Moje sestre su stale u trenutku kad su se oprosti-
le od gimnazije. Iz gimnazije su izašle uzdignutih glava, s
maturskom diplomom u ruci, kao doživotno važećom ga-
rancijom izuzetnosti, gde se, pritom, u najboljem slučaju
radilo o garanciji izuzetne ograničenosti, i tu su stale. Da-
nas, kada im je skoro četrdeset, ostale su na nivou svojih
devetnaest godina, i sve je na njima manje-više beznačaj-
no, i u njihovim godinama, naravno, nimalo za žaljenje,
već samo neukusno. Ali i naš otac je veoma rano stao, po

59
okončanju takozvane drvno-strukovne škole koju je poha-
đao uViner Nojštatu mislio je da je dosegao vrhunac egzi-
stencije, i od tada je samo kopnio. Stao je sa dvadeset dve,
da bi otada samo zakržljavao. I moj brat Johanes je stao
onog dana kad je apsolvirao šumarsku školu u Gmundenu,
i nije se dalje razvijao. Kao devedeset procenata čovečan-
stva, i on je mislio da je kitnjasta završna diploma posled-
nje pohađane škole životni vrhunac. Tako smatra većina
ljudi, što je da se čovek raspameti. Oni izlaze iz škole i tu
staju i više se ne naprežu. I uruše se, što se kaže, u sebe. A
čovek koji ne ulaže nikakav napor, kad ga posmatramo,
nesumnjivo izaziva najveće gađenje. O n nas deprimira,
vremenom nas čini ne samo nesrećnim, već i gnevnim. Mi
istupamo protiv njega, ali to ni najmanje ne koristi. Ljudi
se, izgleda, naprežu samo dotle dok očekuju glupave di-
plome s kojima mogu pobedonosno da mašu pred javno-
šću, i kad imaju dovoljno takvih glupavih diploma u ruci,
onda se zapuste. Oni najvećim delom žive samo da bi os-
vojili diplome i titule, ni iz jednog drugog razloga, i kada
po svom mišljenju osvoje dovoljan broj diploma i titula,
zavale se u meku postelju tih diploma i titula. Oni, izgleda,
uopšte i nemaju nijedan drugi životni cilj. Oni, izgleda,
uopšte nemaju interesovanja za neki sopstveni, nezavisan
život, za neku sopstvenu, nezavisnu egzistenciju, već sa-
mo za te diplome i titule od kojih čovečanstvo već vekovi-
ma hoće da se uguši. Ljudi se uopšte ne otimaju za neza-
visnost i samostalnost, za svoj sopstveni prirodni razvoj,
nego samo za te diplome i titule, i oni bi u svako doba
umrli za te diplome i titule kad bi im se bez ikakvih pre-
duslova davale i uručivale, to je istina koja razgolićuje i de-
primira. Oni toliko malo cene život po sebi da vide samo

60
diplome i titule, ništa drugo. Kače te diplome i titule po zi-
dovima u svojim stanovima, u stanovima mesara i filozo-
fa, kuhinjskih pomoćnika, advokata i sudija vise diplome
i titule, i oni čitavog života bulje u te svoje diplome i titu-
le, pohlepnim očima koje su dobili od neprestanog bulje-
nja u te diplome i titule. Oni u osnovi o sebi samima ne
govore ja sam taj i taj čovek, nego ja sam ta i ta titula, ja
sam ta i ta diploma. I oni ne opšte sa tim i tim čovekom,
nego sa tom i tom diplomom i tom i tom titulom.Tako bez
daljeg možemo reći da u čovečanstvu mređusobno ne op-
šte ljudi, već samo diplome i titule, ljudi su u čovečanstvu,
grubo rečeno, irelevantni, važne su samo diplome i titule.
Već vekovima se ne gledaju ljudi, nego samo diplome i ti-
tule. U kafani se ne sreću s gospodinom Huberom, nego
s doktorskom titulom Huber, ne idu da ručaju s gospodi-
nom Majerom, nego s istoimenim diplomiranim inženje-
rom. Tek tada su, izgleda, postigli svoj cilj kad nisu više
čovek, nego diplomirani inženjer, kad nisu više, kako mi-
sle, gospođa Miler, nego gospođa sudski savetnik. I oni u
svojim kancelarijama ne primaju gospođicu, nego odličnu
diplomu.Ta pomama za diplomama i titulama raširena je,
doduše, u čitavoj Evropi, ali je nesumnjivo u Nemačkoj i
pre svega u Austriji dosegla takav stepen čudovišnosti i gro-
teske koji obara s nogu. Nedavno sam rekao Gambetiju da
Nemci i Austrijanci ne cene čoveka, već samo diplome i
titule, jer oni zaista idu tako daleko da misle kako čovek
nastaje tek u trenutku u kome je dobio diplomu ili stekao
titulu, pre toga i nije čovek. Gambeti je tu moju tvrdnju
ocenio kao suviše ekstremnu, nazvao ju je preteranom, ali
ja ću mu tokom naše nastave već dokazati da uopšte ne
preterujem, a to nije tako samo u Austriji, kako upravo

61
opet mislim, nego u čitavoj Evropi, i vremenom se, zastra-
šujućom brzinom, širi po celom svetu. Ali ta pomama za
diplomama i titulama nije, naravno, pronalazak ovog sto-
leća, ljudi su se oduvek ravnali po tome. Kako su same se-
be premalo cenili, jednog dana, vekovima ranije, dali su
sebi diplome i titule da bi u svojim očima dobili na znača-
ju. Kad god putujem u Austriju, često je govorio moj stric
Georg, pomislim, sedeći u vozu, kako u kupeu sede samo
profesorske i doktorske titule, a ne ljudi, na ulicama hoda-
ju samo horde diploma, a ne mladi ljudi, samo dvorski sa-
vetnici, a ne starci. Kao moj otac diplomu drvno-strukovne
škole, tako je i moj brat, njegov sin, Johanes, na zid iznad
pisaćeg stola, u debelom ramu okačio svoju diplomu šu-
marske škole u Gmundenu, kao da se radi o slikama sa ol-
tara. Oni su završetak tih svojih, nesumnjivo neophodnih,
ali ipak skroz-naskroz komičnih škola osećali kao svoj ži-
vomi vrhunac. I sestre bi svaki čas same od sebe usklik-
nule reČ gimnazija, a da ih niko o tome nije pitao. Čitav
svet pati od bolesti diploma i titula pod kojom je prirodan
život nemoguć. Ali u romanskim zemljama to apsolutno
deprimirajuće austrijsko i nemačko stanje još nije dostig-
nuto, rekao je stric Georg. A ja mislim da to nemačko-
austrijsko stanje tamo neće ni proći. Ti narodi nisu bili i
nisu toliko ograničeni. U tim narodima još je široko ras-
prostranjen prirodan život, dok je kod nas već gotovo sa-
svim izumro. Neki stvamo prirodan život već vekovima u
Nemačkoj i Austriji nije više moguć, jer ga je progutala i
potrla pomama za diplomama i titulama. S bratom Joha-
nesom imao sam dobar odnos u ranom detinjstvu, između
nas je bilo samo godinu dana razlike, ne, on je bio nešto
stariji, i bili smo dobri prijatelji sve dok nismo pošli u ško-

62
lu i dok se nisu rodile naše sestre. Ali već su nam se u ško-
li putevi razišli. Već sa šest godina, mislim, svaki od nas
dvojice pošao je putem koji mu je odredio čitav život, svaki
od nas pošao je baš u suprotnom pravcu od drugoga. Dok
je Johanes sve dublje i dublje zalazio u polje i šumu i pla-
ninu, ja sam se sa istom odlučnošću udaljavao od polja i
šume i planine, pa je prema tome on sve dublje prodirao
u Volfseg, dok sam se ja sve više udaljavao od Volfsega, nje-
ga je na krajuVolfseg ne samo prožeo, nego savladao, i ka-
ko ja mislim, usisao i proždrao, a mene na kraju svet izvan
Volfsega. Dok su omiljene reči moga brata malo-pomalo
bile samo žito, svinje, smreke, borovi et cetera, moje su bile
Pariz, London, Kavkaz, Tolstoj, Ibzen et cetera, i ubrzo ni-
šta više nije vredelo što je uvek iznova pokušavao da me
oduševi svojim omiljenim rečima, kao što ni meni ništa
nije vredelo da ga zainteresujem za svoje. Dok sam ja, po
uzoru na strica Georga, vreme uglavnom provodio u na-
šim bibliotekama, on se uglavnom mogao sresti u štala-
ma, čekao bi u štali da se neka krava konačno oteli, dok
sam ja u biblioteci bio zabavljen odgonetanjem neke No-
valisove rečenice, i isto kao što je on u štali čekao rođenje
teleta, ja sam s istim nestrpljenjem iščekivao rođenje No-
valisove misli u svojoj glavi. Za kraj gimnazije on je sebi
kupio jedrilicu, dok sam ja svoj novčani iznos za uspešan
završetak škole upotrebio da sa stricem Georgom otputu-
jem u Anadoliju. Dok sam ja svaki slobodan minut u Vol-
fsegu koristio da budem sa stricem Georgom, brata je stric
jedva zanimao, on se uvek priključivao ocu, pratio oca u
polja, u šume, u rudnike, u kancelarije po okolnim mesti-
ma. Ja sam od početka u stricu Georgu video svog učite-
lja, dok je on, Johanes, video svog u našem ocu. Ja nisam

63
stalno bio u majčinoj blizini kao brat, i mrzeo sam kad bi
joj se on kao malo dete neprekidno hvatao za suknju. Ja se
nikad nisam hvatao za suknju svoje majke i uvek sam iz-
micao glavu od nje kad se spremala da me poljubi. On je
istrajno tražio da ga majka ljubi. Ja sam često noću, dok je
on spavao, napuštao našu zajedničku sobu i odlazio kod
strica Georga da mi ispriča jednu od stotinu bajki koje je
meni za ljubav iznedrio i ispričao. Moj brat se nije usuđi-
vao da izvrdava pravila uVolfsegu, ja sam ih neprestano iz-
vrdavao. Ja sam odlazio od kuće kad sam hteo, on nije, ja
sam, kad god sam hteo, trčao dole u mesto da bih mogao
da posmatram ljude koji su dole živeli, da budem sa njima,
on nije. Ja sam razgovarao s meštanima kad sam hteo, on
nije razgovarao s njima ako mu nije bilo dozvoljeno. Ja sam
već vrlo rano uredio svoju sobu po svom ukusu, njemu to
nikad ne bi palo na pamet. Njegove školske knjige su uvek
bile čiste, slova u sveskama kao pod konac, moje školske
knjige bile su musave, moja slova aljkava, gotovo nečitka.
Moj brat je na obroke uvek dolazio tačno na vreme, meni
je tačnost uvek predstavljala problem. Ja sam njega nago-
varao na avanture, on mene nikad. Avanture na koje sam
ga nagovarao završavale su se mahom njegovim povređi-
vanjem i jaukanjem, jer je on uvek bio trapaviji, često bi
upao u potok, u baru, sapleo bi se o panj, ogrebao lice ili
noge o žbun, ja nikad. Kad bih rekao, vidiš li ovo ili ono u
daljini, on ne bi video, jer je bio kratkovid, za razliku od
mene koji sam uvek veoma dobro video. Ja sam naučio,
što se kaže, kao od šale i kroz igru da vozim bicikl, njemu
je trebalo vremena i vremena da se uopšte održava na bi-
ciklu. Nije mi bio dorastao u trčanju. Ako je trebalo da
preplivamo reku, njemu to mahom ne bi uspevalo i odu-

64
stajao je. Tako se u njemu vrlo rano razvilo jedno snažno
osećanje inferiomosti, od kojeg je uvek patio, i koje se na
kraju izrodilo u jednu, ponekad sasvim otvorenu, prilično
nesputanu mršnju prema meni. Ja bih, na primer, za tri mi-
nuta strčao u selo, njemu je za to trebalo pet. U školi je bio
najpažljiviji, i kad bi ga učitelj prozvao, uvek bi odmah sko-
čio, dok sam ja uvek bio, što se kaže, najrasejaniji, pa bih,
ako bi me učitelj prozvao, najčešće to prečuo, zbog čega bi,
naravno, usledilo kažnjavanje. U prvim školskim godina-
ma ni ja ni on nismo imali prijatelje, jer nismo smeli da
dovodimo kući školske drugove. Posle škole smo odmah
iz sela morali da se popnemo u Volfseg. Ali u kasnijim go-
dinama, kad smo stekli pravo da uVolfseg dovodimo pri-
jatelje, obojica smo imali baš takve kakvi su odgovarali na-
šim sklonostima, takve kakvi smo i sami bili, međusobno
suprotne. Moj brat je uvek spavao čvrstim snom i ujutro je
uvek bio ispavan, ja sam već kao dete patio od nesanice. Ja
sam sanjao najbumije, najuzbudljivije snove, on ne. Dugo
je morao da traži na geografskoj karti dok ne bi pronašao
neko određeno mesto, ja ne. Ja sam više od svega voleo ge-
ografske karte. Sirio sam ih ispred sebe i polazio na velika
putovanja, tražio najčuvenije gradove i svojim brodovima
iz snova jedrio morima. Moga brata je zanimalo nešto sa-
svim drugo: čučao bi u budžaku konjušnice i posmatrao
životinje. Kada je dole u mestu cirkus M edrano postavio
svoju šatru, bilo nam je pet ili šest godina, ja nisam pro-
puštao priliku da budem u selu i posmatram cirkuzante,
najviše su me zanimali umetnici na trapezu. Satima sam
sedeo u nekom skrivenom kutku i divio se njihovom ume-
ću dok sam gledao kako uvežbavaju svoje uzbudljive tač-
ke. Moga brata uopšte nije zanimao cirkus. Zimi sam, sve
dok ne bih promrzao, posmatrao boćanje na ledu, i ubrzo
sam sebi izmolio boćarski čunj da bih i sam mogao da
učestvujem u boćanju, što mi je u početku bilo strogo zab-
ranjeno, ali sam tu zabranu vrlo brzo prekršio, i na svoju
ruku, što se kaže, silazio u selo. Koristio sam svaku prili-
ku da siđem u selo, čim sam dobio priliku da odem sam,
bio sam fasciniran njime, tim za mene novim, drugačijim
ljudima. Moga brata to nikad nije zanimalo, nije se ni na
koji način mogao pokrenuti da me prati u mojim silasci-
ma u selo. Morao bi da prekrši zabranu, što se nije usuđi-
vao, i već je vrlo rano načelno odbijao da učini tako nešto.
Ja sam bez ustručavanja odlazio u sve kuće u selu, preds-
tavljao se i razgovarao sa ljudima. Družio sam se sa njima,
pratio šta rade, učestvovao u njihovim zadovoljstvima i nji-
hovim poslovima, i što sam više ljudi upoznavao u svojim
tumaranjima kroz selo, koje se protezalo na više od četiri
kilometra, utoliko bolje. Pre svega sam upoznavao obične
ljude, kako rade, žive i proslavljaju praznike. Do četvrte ili
pete godine života ja nisam znao da ima i drugih ljudi sem
onih u Volfsegu, a onda ih je bivalo sve više, stotine, hilja-
de, stotine hiljada, milioni, kako se ubrzo pokazalo. Pose-
ćivao sam zanatlije i posmatrao ih dok rade, tokara, obu-
ćara, mesara, krojača. Odlazio sam kod siromašnih ljudi i
bio iznenađen koliko su srdačni prema meni, jer sam mi-
slio da su oni netrpeljivi, kako su mi to moji uvek opisiva-
li, da su uskogrudi, nepristupačni, kruti, dvolični i podli.
M eđutim, otkrio sam da su srdačniji od nas gore uVolfse-
gu, da su oni srdačni i pristupačni, a ne mi, da su oni ve-
seli a ne mi, koji smo u odnosu na seoske ljude najednom
postali nepristupačni, kruti, dvolični i podli. Moji su ozna-
čili selo kao opasno po mene, a ja sam otkrio da za mene u

66
selu nije bilo ni najmanje opasnosti. Bez ikakvog ustruča-
vanja ulazio sam na svaka vrata i gledao kroz sve prozore,
i moja radoznalost nije znala za granice. Moj brat nikada
nije učestvovao u mojim tumaranjima, nego me je, napro-
tiv, potkazivao roditeljima, opetje bio dole u selu, i nije se sti-
deo toga, mime duše je posmatrao kako me kažnjavaju za
moj prestup, majka me je tukla uvek spremnom volovskom
žilom, od oca sam dobijao šamare. Mene je uvek zanimalo
ono drugo, moga brata nije, pomislih pri pogledu na foto-
grafiju koja ga je prikazivala na njegovoj jedrilici na Vol-
fgangovom jezeru. Gambetiju sam jednom rekao da je moj
brat uvek bio privržen, ja nikad. Objasnio sam Gambeti-
ju šta u tom slučaju mislim pod privržen. Za stolom se moj
brat uvek mimo ponašao, i nikada se ne bi usudio da po-
stavi pitanje, dok sam ja za stolom svaki čas postavljao pi-
tanja, nemoguća pitanja, kako su mi roditelji uvek iznova
prebacivali. Hteo sam da znam sve, ništa nije trebalo da
ostane bez odgovora. Moj brat je jeo vrlo mimo, ja sam
uvek, i do dan-danas, jeo grozničavo. Moj hod je uvek bio
brz, hod kojim je uvek trebalo što pre stići do cilja, hod
moga brata je uvek bio spor, da ne kažem oprezan. I kad
sam pisao, pisao sam uvek brzo i zato aljkavo i, što se ka-
že, gotovo nečitko, dok je on uvek pisao polako, spokojno.
Kad smo išli da se ispovedimo, on je uvek dugo ostajao u
ispovedaonici, dok ja jedva da bih ušao i već sam bio na-
polju. Uvek bih vrlo brzo nabrojao mnoge grehe koje sam,
po meni, skrivio, njemu je za njegove malobrojne trebalo
bar dvostruko više vremena. Ja bih se ujutro uvek vrlo br-
zo obukao, sećam se kad smo još delili sobu, negde do sed-
me godine, tek Što bih ustao već sam bio umiven i obučen,
njemu je uvek trebalo bar triput više vremena. On je zbi-

67
lja u svemu bio sličniji našem ocu nego našoj majci, dok
sam ja od početka bio sličniji majci, bar u pogledu brzine,
nemira, radoznalosti i dara shvatanja. Samo po sebi je bi-
lo razumljivo što su moji sastavi već u osnovnoj školi bili
bolji od njegovih, ali to nije samim tim značilo da sam za
njih dobijao i bolje ocene, naprotiv, za moje, nesumnjivo
bolje sastave, dobijao sam uvek lošije ocene, što nije ni bi-
lo čudno kod učitelja koje smo imali, i koji su uglavnom vi-
še važnosti pridavali spoljašnjoj formi nego sadržaju. Kad
bismo dobili da pišemo slobodnu temu, uvek sam birao
zanimljive i, kako sam uvek sebi govorio, egzotične teme,
a moj brat najobičnije, koje je sasvim obično razvijao i vo-
dio, ali ne samo obično, već i dosadno i opšimo, dok su
moje uvek bile komplikovano i zanimljivo sročene, kako se
to u svako doba može videti iz školskih svezaka koje leže
rasute po sanducima i kartonskim kutijama na našem ta-
vanu uVolfsegu. Moj brat je bio manje zainteresovan da u
svoj mozak prima sve više i više znanja kako bi na taj način
postajao sve pametniji, on je oprezno težio da zadobije
svakog učitelja, što meni nikad nije bila namera, naprotiv,
ja nikada nisam, što se kaže, dobro stojao kod svojih uči-
telja. Učitelji me nisu ni voleli, jer im je odnos sa mnom bio
suviše težak, dok su moga brata i njegovu nekomplikova-
nost uvek voleli. A i zato što bi se on uvek u svakom slu-
čaju povinovao. Ja sam često u odnosu sa učiteljima bio
nestrpljiv i jogunast, i nisam umeo da oćutim, a on se uvek
pokoravao svim zapovestima i nikada nije prkosio, dok
sam ja skoro svakodnevno prkosio i upravo time navukao
nenaklonost učitelja. Kao i svoje kod kuće, i učitelje sam
pitao sve što mi padne na pamet, ali skoro uvek preterano
zahtevno, i time ih, kako to danas znam, dovodio do besa.

bX
S istim podozrenjem koje sam gajio prema njima, i oni su,
naravno, dočekivali mene. Za razliku od brata, koji je uvek
verovao u njihov autoritet, ja nikada nisam verovao u nji-
hov autoritet, stric Georg mi je već vrlo rano obeležio uči-
telje kao ono što zaista i jesu, zgrčene, dvolične Ijude, koji
na učenicima samo iskaljuju svoje perverzne hirove koje
kod kuće ne mogu da iskaljuju na svojim ženama. Učite-
Iji su najopasniji i najpodliji od svih takozvanih obrazova-
nih ljudi, već mi je vrlo rano ulio u glavu stric Georg, oni
stoje, što se tiče njihove podlosti, na istom nivou sa sudi-
jama, koji su svi na veoma niskom nivou ljudskog društva.
Učitelji i sudije su najpoganije sluge države, rekao je moj
stric Georg, zapamti to. Bio je u pravu, često sam to isku-
sio, i to ne stotinu, nego hiljadu puta. Ni u jednog učitelja,
kao ni u jednog sudiju ne treba imati poverenja, oni bez
razmišljanja i bez ustezanja, iz odvratne hirovitosti i puke
osvetoljubivosti zbog svog nesrećnog protraćenog života,
svakodnevno uništavaju mnoge njima poverene živote, i
za to su još i plaćeni. Objektivnost učitelja, kao i objektiv-
nost sudija, podla je i licemema laž, rekao je moj stric Ge-
org, i bio je u pravu. Kada razgovaramo s nekim učiteljem,
ubrzo dođemo do toga da je on, zbog nezadovoljstva sa-
mim sobom, poguban za ljude, poguban za svet, a do istog
dolazimo kada razgovaramo s nekim sudijom. Moj brat je
uvek svim ljudima odmah poklanjao poverenje, i onda je
uvek bivao povređen kad bi skoro u svim slučajevima oni
to poverenje izigrali, dok ja, naprotiv, nikome nisam od-
mah poklanjao poverenje, pa je ono retko bilo izigrano.
Od tog neprestano izigranog poverenja njegovo emotivno
stanje već je vrlo rano prešlo u ozlojeđenost, tako da je ve-
oma brzo poprimio crte lica svog ozlojeđenog, i sve u sve-

69
mu životom razočaranog oca, i preuzeo ih, moram da ka-
žem, kao što čovek preuzima neki posed. Uopšte je veoma
brzo postao u svemu sličan svome ocu. Koliko često sam
pomislio: pa tvoj brat hoda kao tvoj otac, on sedi kao tvoj
otac, on gleda kao tvoj otac, jede kao tvoj otac, i slaže re-
či u svoje duge, nezgrapne rečenice, isto kao tvoj otac. Za
trideset godina, često sam mislio, biće kao tvoj otac. On je
uopšte poprimio sve navike svog, pa prema tome i mog
oca.Veoma brzo je, kao njegov i moj otac, postao komotan
čovek koji se uvek samo pretvara da je vredan, dok je u
stvamosti bio oličenje nerada, prikazivao se kao čovek za
koga bi se moralo reći da je neprestano zaposlen, da neu-
m om o radi, da ne pruža sebi ni trenutka odmora, i sve to,
naravno, ni za šta drugo nego za porodicu, koja je uvek že-
lela da ga vidi takvog kakvim se predstavljao, porodica ga
je uzela za ozbiljno takvog kakvim se predstavljao, i nije
spoznala, ili prosto nije želela da spozna kako gleda samo
jednog glumca, a nijednog trenutka onog koji se iz urođe-
nog komoditeta pritajio iza glumca; u stvamosti je moj
brat radio isto toliko malo kao i moj otac, samo je glumio
taj neprestani rad kome su se svi uvek divili, i tu nepre-
stanu radnu revnost koja je zadovoljavala i njih i njega sa-
mog, jer ni on sam odjednom nije više bio u stanju da
uvidi kako tu svoju radnu revnost samo glumi pred poro-
dicom, dok ona u stvamosti uopšte ne postoji. Otac je či-
tavog života glumio neizmemo vrednog, ako ne i mahnito
vrednog zemljoradnika, koji se nikad ni za trenutak ne smi-
ruje, jer iz puke brige za porodicu neko takvo mirovanje ne
može sebi da priušti; isto tako i moj brat, koji je to gluma-
tanje savršeno vemo preuzeo od oca, obojica su brzo shva-
tili da je dovoljno glumiti rad, a u stvari ga ne obavljati.

70
Oni u osnovi nisu radili ništa, sem što su, čitavog života,
koliko je god moguće usavršavali glumatanje koje su izda-
vali za svoj rad, i dosegli su visok nivo veštine na tom polju,
da ne kažem u toj umetnosti. Najveći deo čovečanstva, pre
svega u srednjoj Evropi, samo glumi rad, neprestano se
pretvara da radi, i sve do duboke starosti usavršava taj glu-
mljeni rad koji ima isto toliko malo veze sa pravim radom
kao stvama i istinska pozorišna predstava sa stvamim i
istinskim životom. Ali kako ljudi uvek radije vide život kao
pozorišnu predstavu nego kao sam život, koji im, na kra-
ju krajeva, uvek izgleda suviše mukotrpan i suvoparan, kao
neko besramno poniženje, oni radije glume nego što žive,
radije glume nego što rade. Tako ja rad moga oca, koji su
svi ljudi uvek visoko cenili, nikada nisam visoko cenio, jer
to mahom ipak nije bilo ništa drugo nego glumatanje, kao
i rad moga brata, koji je s najvećom suptilnošću preslikao
to glumatanje svoga oca, da bi ga s još većom perfekcijom
izvodio pred zadivljenom okolinom. Ali rad se danas uglav-
nom više glumi nego što se stvamo obavlja, ne samo u ta-
kozvanim višim staležima, to glumatanje je široko rašireno
i među takozvanim prostim narodom, ljudi svuda i na sva-
kom mestu glume rad, glume delatnost, dok u stvamosti
samo lenčare i ne rade ništa, i uz to mahom, umesto da bu-
du korisni, nanose veliku štetu. Većina radnika i zanatlija
danas misli da je dovoljno da obuku plavi kombinezon i
prstom ne m rdnu, o nekom korisnom radu uopšte da i ne
govorimo, oni samo glume rad, a njihov kostim je preko
celog dana pompezno nošen plavi kombinezon u kome se
neprekidno motaju naokolo i često se u njemu zaista i oz-
noje, ali je taj znoj lažan i zato perverzan, jer počiva samo
na glumljenom, nikada na stvamom radu. I narod je odav-

71
no došao do toga da je glumljeni rad unosniji od stvamog,
mada ni izdaleka nije zdraviji, naprotiv, pa svi još samo
glume rad umesto da ga stvamo obavljaju, usled čega dr-
žave odjednom, kako vidimo, stoje na ivici propasti. U
stvarnosti sad na svetu zaista postoje samo još glumci ko-
ji glume rad, nigde nema radnika. Sve se glumi, ništa se vi-
še stvarno ne radi. Dok sam posmatrao oca kako radi,
često bih pomislio, pa on samo glumi, on uopšte ne radi, is-
to tako je i sa mojim bratom. Ništa im ne prebacujem zbog
toga što oni simuliraju svoj rad i što svoju okolinu vuku za
nos, kao i drugi ljudi svoju okolinu, ali ne bi trebalo, uvek
sam sebi govorio, da u svakoj prilici tvrde kako se satiru od
rada. Pa uz to još izričito za porodicu, a u posebnim prili-
kama i za otadžbinu. M irno mogu da kažem da je otac
uvek obavljao rad uVolfsegu bez ikakvog napora, isto kao
i moj brat. Nisu se pretrgli. Volfseg je u njihovim rukama
zaista postao u svakom pogledu zapušteno mesto. Stric
Georg je bio u pravu kada mi je jednom rekao: tvoj otac i
tvoj brat su prevejani; oni pred svetom izigravaju robove
porodice, dok su u stvamosti sklepali Volfseg kao svoju,
sve u svemu prilično ugodnu seosku pozomicu, na kojoj
nas prave budalama. Ne iskorišćavamo mi njih, nego oni
nas. A još i nasedamo na njihovu lažljivost. Seoskom ga-
zdi često je dovoljno da otvori svoju kapiju i, takoreći kao
iz radija, odvme napolje malo svinjskog groktanja, da bi
kroz tu otvorenu kapiju majura ispustio u svet malo neči-
ste savesti, pa već važi kao pošten i vredan čovek. A čove-
čanstvo je zaista toliko glupo da naseda na te metode. Mi-
lioni svakog jutra uskaču u svoje plave kombinezone da bi
ih drugi smatrali zaposlenim i time radnim ljudima, dok
su oni zapravo armija suptilnih neradnika koji samo nano-

72
se štetu i upropašćavaju svet, koji samo gledaju svoj sto-
mak i ništa drugo. Ali intelektualci su zaista suviše glupi da
bi to videli, rekao je stric Georg. Najjeftiniji nastup nekog
lenjog radnika ili zanatlije, samo ako na sebi ima svoj pla-
vi kostim na potpuno lažnoj pozomici rada, za njih je već
razlog za nečistu savest. Intelektualci su praznoslovne,
potpuno neuticajne epizodne uloge na toj beskrupuloznoj
pozomici rada od koje se sve razboljeva, i na kojoj se već
više od pola veka na najsuptilniji način neprestano i trijum-
falno tako glumi rad i delatnost da se čovek samo naježi.
Ja nemam baš ništa protiv toga, rekao je stric Georg, što
čovečanstvo neće da radi, ali ono treba otvoreno da prizna
svoju lenjost, a ne da svakodnevno glumi ulogu u svom
odvratnom radnom teatru. Tvoj otac i tvoj brat su na toj
pozomici rada u punoj meri istaknuti protagonisti. A tvo-
ja majka je, što se tiče Volfsega, režiserka celog komada.
Moje sestre su se, mislim, već kao mala deca navikle na to
histerično skakutanje koje im je u zrelim godinama posta-
lo jedna od najupadljivijih osobina, one po ceo dan skaku-
ću, one ne hodaju, one skakuću iz kuhinje na hodnik, pa
u takozvani salon, i opet nazad, vidim ih kako skakuću i
kako su ostale deca kakva su bile pre trideset godina, dok
u stvamosti normalno hodaju, ali ih ja uvek vidim kako
skakuću kad hodaju, ne mogu da ih vidim da hodaju a da
ne vidim kako u osnovi i dalje isto onako histerično ska-
kuću, kao što su, kao sasvim male devojčice s dugim kika-
ma, po ceo dan skakutale uVolfsegu. Imaju četrdeset go-
dina i osedele su, a ja ih i dalje vidim kako skakuću. Kad
bih im najzad pobegao, skakućući bi me odjednom izne-
nadile i ne bi mi dale mira, u lice su mi se kikotale i gotovo
me izluđivale svojim kikotanjem. Ne samo što su po ceo

73
dan pevale baš one pesme koje sam mrzeo, uvek su sve ra-
dile protiv mene, šta god to bilo. Kao da su ih roditelji sa-
svim svesno stvorili protiv mene, večito su cupkale oko mene,
kružile oko mene, čak su i u snovima nasrtale na mene. Če-
sto sam se budio iz sna u kome su htele da me ubiju. Brata
su ostavljale na miru, ništa ih nije mamilo da muče njega,
ali nisu znale za veće zadovoljstvo od toga da mene dove-
du do očajanja. Njihov stav prema meni uvek je bio sama
pakost, i one su od tog pakosnog stava prema meni stvo-
rile svoj metod. Dugo sam im bio bespomoćno izložen.
Neprestano su me špijunirale i naslađivale se kaznama ko-
je sam zbog njihovog potkazivanja morao da pretrpim od
roditelja, zlurado su posmatrale kad bi me majka ošinula
po glavi volovskom žilom, kad bi me otac šamarao, tokom
tih kažnjavanja nisu mogle da prikriju svoje kikotanje. Ne
mogu da kažem koja je od mojih sestara bila pakosnija, jer
bi nekad Cecilija protiv mene podbadala Amaliju, nekad
bi Amalija Ceciliju. Već sam tada postao svestan da je ta-
kozvani slabiji pol u stvari mnogo jači i bezobzimiji, jer
mu je najveći užitak da manje-više nesputano muči. Kre-
ativni talenat mojih sestara da me muče bio je neiscrpan,
u stanju su bile da svakog dana pronalaze nove vidove
maltretiranja, sa sve većom istančanošću, sa sve većom
podmuklošću. Sestre su se već vrlo rano zaverile protiv
mene. Verovalo se njima, ne meni, njihova je reč vredela,
ne moja.Tako sam sam smišljao osvetu. Znao sam da ih za-
tvorim u mračnu zagušljivu ostavu, da ih gumem u baru,
šutnem ih tako da u svojim belim nedeljnim haljinama tre-
snu na zemlju, skroz ukaljane i krvave. Stravična kazna ko-
ja me čekala nije me sprečavala da im se na ovaj ili onaj
užasan način osvetim za njihovu podlost. Odvodio sam ih

74
u šumu i onda bežao, ostavljajući ih u samrtnom strahu,
ne hajući za njihove krike. Ali prvo su one meni nanosile
sve te grozote, koje su od samog početka bile čudovišnije
od mojih. N a fotografiji sasvim jasno vidim te grozote, na
njihovim licima je njihova istorija, sve što one jesu. Groz-
na deca su malo-pomalo postala isto tako grozni odrasli
ljudi. Već kao deca nisu bile lepe, kao odrasle bile su samo
ružne. Nije moguće utvrditi koja od njih dve više liči na
oca, a koja na majku, obe su prirodno u svemu na rodite-
lje, samo još naglašenije. Za stolom sede kao lutke, dece-
nijama obuzete istim naklapanjem. Istovremeno sedaju i
istovremeno skaču sa stolica, pa ako jedna pođe u klozet,
trči i druga. Te žene ne mogu da budu same, čak ni u klo-
zetu. Zimi uglavnom sede na sofi u svojoj sobi i pletu nam
džempere koji nikome ne pristaju i nikad im ne uspeju, i
uvek su najružniji džemperi koje sam ikad video. Ili su ru-
kavi nejednake dužine, ili su leđa preširoka, ili je struk pre-
više uzan, kao i izrez okovratnika, a sve zajedno pleteno
krupnom i aljkavom petljom, jer one, prirodno, nikad ni-
su mogle da se usredsrede. Boja vune koju su birale za ple-
tivo bila je uvek krajnje neukusna.Terale su moga brata i
mene da radi probe navlačimo te nedovršene džempere,
cimale su ih i natezale u svim pravcima, i tvrdile da im je
pletenje uspelo, dok je očigledno od samog početka bilo s
neopisivim diletantizmom otaljano. Za Božić su ostavlja-
le sve svoje odvratno pletivo pod jelku, pa se to onda, uz
najneverovatnija izvijanja naših jogunastih tela moralo
oblačiti, i još se tome diviti. N a Badnje veče uVolfsegu svi
uvek sede kao nakaze, sa tim groznim džemperima na se-
bi. Kao da su moje, tim svojim pletenjem zaluđene sestre,
smislile da nas tim odvratnim džemperima sve naprave

75
budalama. Kao da su nedeljama i mesecima bludničile s
vunom. Zimi, mesecima pre Božića, u Volfsegu nije bilo
ničeg osim vune. Na Badnje veče sestre su u tu odvratnu
vunu trpale sve nas, i za to je još trebalo da im kažemo
hvala. Uvek sam mrzeo domaće pletivo, kao i domaću ku-
hinju, sve što se pravi u sopstvenom domaćinstvu.Tegle sa
zimnicom su mi noćna mora, a uVolfsegu je ne samo u os-
tavama, već i na ormanima po sobama stajalo na stotine
tegli sa zimnicom. Izgledi da ću u sledećim decenijama
morati da pojedem svu tu marmeladu iz tegli koje su svo-
jeručnim natpisima obeležile moja majka i sestre, već su
vrlo rano u meni učvrstili perm anentnu mržnju prema
svakoj zimnici, posebno prema marmeladi kao takvoj. U
ostavama smo uvek imali još i stotine tegli sa batacima ži-
vine, fazana i golubova, od čijeg mi je sumomog žutila pri-
padala muka kad god ih vidim. Iako se u Volfsegu vreme-
nom trošilo sve manje marmelade, i jelo sve manje takozva-
ne konzervisane hrane, moja majka i sestre su sve više toga
ukuvavale i konzervisale; bile su bukvalno, otkad pamtim,
opsednute manijom ukuvavanja i konzervisanja, i toj ma-
niji nije više bilo leka. Od bajatog hleba svake nedelje pra-
vile su prezle, gomilale su čitave galerije tegli s prezlama,
koje nikad nisu trošile, jer se u Volfsegu sve ređe pohovalo,
nismo više jeli šnicle, bečki stil nije više bio u modi. Ume-
sto toga se uglavnom jelo na pariski način, po ukusu naše
majke, koja je u svemu i svačemu nametala svoj ukus uVol-
fsegu. Kad se pogleda Volfseg, u svemu je jasno vladao
ukus moje majke. Cim se uselila u Volfseg, uklonila je sve
očevo i sprovela svoje, pa je tako moja očinska kuća, mo-
ram da kažem, vrlo brzo postala majčinska kuća, ali ne na-
bolje, kako to pokazuju bezbrojne nakaradnosti u svim

76
prostorijama Volfsega, i ne samo prostorijama, sve je u Vol-
fsegu, pa i vrtovi, malo-pomalo dospelo pod uticaj moje
majke, i na kraju već odavno pod njenim ukusom propalo.
Vekovima su vrtovi u Volfsegu negovani po strogo pošto-
vanim planovima, dok ih majka nije iz osnova promenila,
pa je od jedne, kako znam i kako to pokazuju stare gravi-
re, prostrane i širokopotezne prirode oko Volfsega nastao
jedan prilično konvencionalan, glup i dosadan, da ne ka-
žem malograđanski park. Gotovo sve odaje majčin ruko-
pis. Njena megalomanija, moram da kažem, sve je malo-
pomalo usitnila. Žena koja se takoreći popela odozdo ne
mora uvek biti katastrofa za takvo imanje kao što je Vol-
fseg, ali je moja majka bila takva katastrofa. Moj otac, kao
slabić, nikada nije imao snage ni karaktera da stane na put
megalomaniji i bezumlju svoje žene. Naprotiv, sve što je ta
žena, naša majka, poželela, on je uvek odobravao i smatrao
za vrhunac mudrosti, svako njeno skretanje od dobrog uku-
sa pozdravljao je i slavio kao nešto dobro, izuzetno, čak
veličanstveno, i tako ju je sve više i više učvršćivao u veri
da je ona spasiteljka Volfsega, pa je uvek tako i nastupala. Ali
ona je zapravo uvek bila najveća štetočina kad je reč o Vol-
fsegu. A od mojih sestara je majka već vrlo rano stvori-
la svoje bezuslovno pokome pomoćnice, koje su, gde god
im se ukaže prilika, širile i sprovodile neukus svoje majke.
Moje sestre su se vremenom razvile u dve najopasnije glas-
nogovomice naše majke.Te glasnogovomice su nepresta-
no stajale, ležale i čučale u zasedi.Takve sestre su u stanju
da sasvim pomrače neki sam po sebi srećan prizor, jednom
sam kazao Gambetiju. Takva majka i takve beskarakteme
sestre, na takvom imanju kao što jeVolfseg, mogu, ako to
požele, svaki dan da pretvore u noć. A one su zajedno u

77
Volfsegu pomračile tolike dane i godine. Svima nama su,
prosto zato što im se tako prohtelo, gasile svetlo. Jedan mu-
škarac kao moj otac, rekao sam tada Gambetiju, oženi jed-
nu ženu i time sebi ugasi svetlo. On zatim više ne živi kao
pre, još samo prilično nezgrapno tapka u mraku, čemu se
oni koji su izazvali to pomračenje samo raduju. Muškarci
kao što je moj otac najpre što duže odlažu neko vezivanje,
pogotovo bračno, sve dok iznebuha, jer misle da su izgu-
bljeni i da će postati predmet sprdnje, ne upadnu u zam-
ku neke prepredene žene, i čim se ta zamka sklopi, pokaže
se kao smrtonosna, rekao sam Gambetiju. Moj otac je, za
razliku od mog strica Georga, po prirodi bio stvoren za
brak, rekao sam, ali nikad s jednom takvom ženom kakva je
moja majka. Oženio se svojom uništiteljkom i izdajnicom.
Mi, naravno, volimo svoju majku, rekao sam Gambetiju,
ali ipak vidimo njenu podlost i njenu volju za uništavanjem.
Podmukli element dolazi do izražaja, rekao sam Gambe-
tiju, dok moralno postaje smešno. Ali postoji i obm ut pri-
mer: nastupa jedna žena i zaista spasava sve. Ali ta žena,
naša majka, nije bila ništa drugo nego uništiteljka. S dru-
ge strane, rekao sam Gambetiju, svakako je moguće da sa-
mo ja to tako vidim, dok je sve sasvim drugačije, možda
čak i obmuto, da bi bez te žene, moje majke, nesreća ko-
ja se nadvila nad Volfsegom bila još veća. Stric Georg je
okolnosti koje su s mojom majkom nastupile u Volfsegu
često nazivao svojom velikom srećom. Moj račun sepotpuno
iskristalisao, često je govorio. I ja sebi moram da kažem da
se moj sopstveni račun takođe iskristalisao. Na kraju kra-
jeva. verovatno bih se potpuno drugačije razvijao da se
Volfseg drugačije razvijao, dakle bez moje majke, s nekom
drugom ženom moga oca. N e bih bio taj koji jesam da je

78
Volfseg bio nešto drugo. Kako se ja, pre svega zbog mogu-
ćnosti življenja u Rimu, mogu nazvati srećnim čovekom,
rekao sam Gambetiju, nemam nikakvog razloga da nepre-
stano govorim o Volfsegu kao o katastrofi, a možda ipak i
mogu, rekao sam Gambetiju, iz nekog osećanja krivice, iz
jednostavnog razloga da budem nezavisan odVolfsega ka-
kav jeste, s jednom, rekao bih, prilično izraženom bezob-
zimošću. Mi, kao što znamo, mrzimo svoje hranitelje, pa ja
manje-više iz tog razloga mrzim Volfseg, rekao sam Gam-
betiju, jerVolfseg me, naravno, hrani, svejedno imam li ja
ili nemam pravo na to. Mi samo mrzimo kad nismo i jer
nismo u pravu. Postalo mi je navika da neprestano mislim
(i govorim!), moja majka je odvratoa, kao i sestre, koje su
još i glupe, otac je slabić, brat je jadna luda, svi su budale.
Ta navika je oružje, a u osnovi je bestidnost kojom vero-
vatno treba samo da se umiri nečista savest. Isto bi tako,
rekao sam Gambetiju, oni mogli da ispiraju usta sa mnom,
da me neprestano blate, da od mene prave zlikovca, kao
što sam tokom vremena ja blatio njih. Vrlo se lako i vrlo
brzo naviknemo da mrzimo, da proklinjemo, ne pitajući
se da li s vremenom naša mržnja i proklinjanja imaju i naj-
manje opravdanja. Sve u svemu, ipak su to jadni Ijudi s ko-
jima, zato što sami sebe poznajemo, moramo pre svega da
saosećamo, jer i oni, kao i mi, postoje u životu na način
dostojan sažaljenja, hteli-ne hteli moraju da vode svoju
sažaljenja dostojnu egzistenciju. Da je dovrše, rekao sam
Gambetiju. Zašto se, kad je reč o drugima, takoreći uvek
radije i više bavimo njihovim neđostacima i greškama ne-
go prednostima? rekao sam Gambetiju. Ali posmatranje
fotografije odmah me je opet vratilo prethodnom stavu,
sestre su mi se jednostavno činile sasvim komičnim, kakve

79
i jesu. Ja ne sumnjam u njihovu komičnost. Ali zaslužuju
li da ih nazivaš odvratnim? rekao sam sebi. U ovom času?
Postideo sam se, ali sam odmah zatim morao sebi reći da
mi ne možemo iz svoje glave, pa sam ostao pri tome da su
moje sestre komične i odvratne. Takozvana porodična tra-
gedija, rekao sam sebi, ne daje nam za pravo da iz osnova
krivotvorimo sliku te porodice. Da popustimo iznenadnom
sentimentalnom stavu i da mu se čak manje-više prepu-
stimo, samo iz egoizma. Nesrećan slučaj, pa neka je i naj-
strašniji, ne daje nam za pravo da krivotvorimo misli, da
krivotvorimo svet, da krivotvorimo sve, da se, kratko reče-
no, sližemo sa licemerjem. Cesto sam doživeo da se o umr-
lima, koji su za života smatrani odbojnim i odvratnim,
odjednom govori kao da u životu nikad nisu bili odbojni i
odvratni.Takve bljuvotine uvek sam doživljavao kao sram-
ne. Smrt od čoveka ne čini nekog drugog, ona od njega iz-
vesno ne čini bolji karakter, ne čini od njega genija ako je
bio glupan, ne čini sveca ako je za života bio nečovek.Ta-
kvu nesreću moramo da izdržimo po prirodi stvari, da je
podnesemo sa svim strahotama i sa izvesnošću da se time
nimalo ne menja istinska slika o ljudima koji su smrtno
stradali. O pokojniku ne treba govoriti ništa loše, kažu lju-
di, a to je licememo i neiskreno. Kako o čoveku koji je za
života uvek bio odvratan, koji je bio skroz-naskroz nizak
karakter, posle njegove smrti odjednom mogu da tvrdim
da nije bio odvratan čovek i nizak karakter, nego da je bio
dobar čovek? Takav neukus doživljavamo svaki dan kad
neko umre. Kao što povodom nečije smrti ne bi trebalo za-
zirati da kažemo, umro je dobar čovek, takođe ne bi treba-
lo zazirati da kažemo, umro je loš čovek, podlac. Mrtav je
sa svim svojim manama, trebalo bi da kažemo, pa i sa svom

80
svojom vedrinom, u svakom slučaju sa svim svojim ćudi-
ma. Njegova smrt ni na koji način ne bi trebalo da popravi
našu sliku o tom čoveku. U nama je on takav kakav je bio,
trebalo bi sebi da kažemo i ostavimo ga da počiva u miru.
Gambetiju sam rekao da zadugo neću ići uVolfseg, a sad
smesta moram nazad. Ne mogu više da vidim Volfseg, re-
kao sam, ne podnosim više te zidove, te ljude isto tako malo
kao i zidove, a klima mi je definitivno postala nepodnošlji-
va. Nisam mislio da će mi tako brzo postati nepodnošljiva,
rekao sam mu. Ne podnosim više roditelje, ali ni brata i se-
stre, a najviše me, rekao sam mu, nerviraju sestre. Već sam
predugo u Rimu, uopšte u inostranstvu, postao sam stra-
nac, nepodnošljivo mi je da i samo jedan sat budem u Vol-
fsegu bez gađenja. Ne mogu da zamislim da bih ikad više
mogao duže da boravim u Volfsegu. Nemam više nikakve
veze s Volfsegom. Gadim se svega što je povezano s Volfse-
gom. IstorijaVolfsega opterećuje me na jedan uništavaju-
ći način kome se više neću izlagati. A sad momentalno
moram nazad uVolfseg. I pod kakvim okolnostima! Pod
kakvim stravičnim okolnostima! rekao sam sebi. Nije proš-
lo još ni četiri sata kako sam Gambetiju rekao da najradije
nikad više ne bih otišao u Volfseg. Postalo mi je nemogu-
će. Tamo je sve laž, Gambeti, rekao sam, tamo vlada ne-
podnošljiva izveštačenost koju Vi ne možete ni zamisliti,
Gambeti. Ti ljudi su gluvi za sve što meni toliko znači, za
prirodu, za umetnost, za sve bitno. Oni ne čitaju knjige,
ne slušaju muziku, po ceo dan govore samo o onom najiz-
lišnijem, najbanalnijem. S njima nije moguć ni najmanji
koristan razgovor, samo onaj koji deprimira. Kada nešto
kažem, ne razumeju šta govorim. Kad nešto objašnjavam,
oni nezainteresovano gledaju u mene. Nemaju ni najma-

81
nje ukusa. Kad govorim o Rimu, koji je ipak metropola,
rekao sam Gambetiju, to im je dosadno. Kad govorim o
Parizu, kad govorim o književnosti, o slikarstvu. Ne mo-
gu da pomenem nijedno meni važno ime a da ne strepim
da za njega nikad nisu čuli. Tamo je sve mrtvo, pa je na
neki način čak i leti hladno, tako da neprestano zebem. Vi
ne znate da ti ljudi u glavi nemaju ništa osim onog najpri-
mitivnijeg. Novac, lov, Gambeti, povrće, žito, krompir,
drvo, ugalj, ništa drugo. Moja majka ne zatvara usta dok
priča o svojim akcijama, koje je, kako uvek govori, uložila
na najnesrećniji način, moj otac ne vadi iz usta reč skladište,
moj brat misli da je centar sveta njegova jedrilica i njegov
jaguar. Morate zamisliti kako tamo ulaze i izlaze samo naj-
odvramiji ljudi, glupi, skučeni, nezanimljivi ljudi iz tih od-
vramih varošica, s kojima se ne može voditi ni najobičniji
razgovor, s tim ljudima ne može se dotaći nijedna tema, a
da se čovek već na samom početku ne spotakne. Bar go-
dinu dana se ne vraćam u Vblfseg, rekao sam Gambetiju, ni
za Božić, i taj mije običaj postao odvratan,jer je za Božić la-
žljivost uVolfsegu najveća. Bargodinu dana ne idem u Volfseg,
u najboljem sluČaju ću otići za očev rođendan, rekao sam kad
smo zastali pred hotelom Hasler. I ovog puta sam navrat-
nanos napustioVolfseg ipovredio svoje, rekao sam, iakoje te
Ijude zapravo nemoguće povrediti, jer oni to čak i ne prime-
ćuju, neosetljivost koja tamo vlada neopisivaje, Gambeti. Me-
ni je u međuvremenu sve austrijsko, isto kao i sve nemačko,
postalo nepodnošljivo. Rim mije izbacio Volfseg iz glave, rekao
sam Gambetiju. Rim mi je Volfseg učinio nemogućim. Već
mi je London izbacio Volfseg iz glave, zatim Oksford, za-
tim Pariz, i konačno Rim. Ne shvatam da je ikad mogla da
me grize savest što nisam otputovao uVolfseg zato što su

82
oni to očekivali, jer oni nisu zaslužili da ikad više otputu-
jem u Volfseg. Leteo sam, rekoh, leteo da bi mi se oni na-
rugali. Već samo moje pojavljivanje uVolfsegu uvek je bilo
izvrgavanje ruglu. Stigao bih u Volfseg, i oni bi mi se na-
rugali. Cim bih stupio uVolfseg bio bih izložen ruglu.Ta-
mo je sve nisko i odvratno, rekao sam, ako izuzmem retke
trenutke koje mogu nazvati podnošljivim. Pred Gambeti-
jem sam raspirio u sebi vatru protivVolfsega, to uzbuđenje
zbog ruženja Volfsega odjednom sam doživeo kao zaista
perverzno, zaista nepodnošljivo, ali ja mu više nisam mo-
gao umaći, morao sam m u dati oduška, toliko sam bio sre-
ćan zbog povratka u Rim, nikad ranije na tako uzbudljiv
način srećan, nisam mogao da se obuzdam, učinivši Gam-
betija bespomoćnom žrtvom svog ruženjaVolfsega, koje je
ustvari postalo ruženje svega austrijskog, a uz to i svega
nemačkog, pa na kraju i svega srednjoevropskog. Sever mi
je postao apsolutno nepodnošljiv, Gambeti, rekao sam, što
sevemije putujem, to mi je nepodnošljivije, a Volfseg je za
mene već na visokom severu, gde je krajnje nepodnošljivo.
Te beskrajne, dosadne večeri, rekao sam, ta bezukusna je-
la, ta nepitka vina i ti mučni razgovori čija se lzveštačenost
uopšte ne može opisati, ja za to uopšte nisam sposoban,
dragi moj Gambeti. Biti ponovo u Rimu, Vi ne znate šta
za mene znači biti ponovo na Pinču, šta mi znače vrtovi
Borgeze, pogled odavde na moj voljeni Rim! Na moj po-
štovani Rim. N a moj čudesni Rim! Ko je u Rimu toliko
dugo kao ja, jednostavno je sebi zazidao pristup mestu kao
Volfseg, on nikako više ne može nazad, to mu je postalo
nemoguće. Danima se vrzmam po zgradama da bih se smi-
rio, a to mi je nemoguće, danima šetam tamo-amo po svo-
joj sobi da bih izdržao, a prirodno sve manje izdržavam,

83
danima tražim neki način da podnesem Volfseg, a da u
svakom trenutku ne osećam da ću poludeti, ali ga ne na-
lazim. Pet biblioteka, rekao sam Gambetiju, a jedno takvo
neprijateljstvo prema duhu. U romanskim zemljama i naj-
priprostiji ljudi imaju ukusa, imaju kulture, rekao sam, u
Volfsegu niko nema ni najmanje ukusa. Austrijanci nema-
ju ni najmanje ukusa, u svakom slučaju već ga odavno vi-
še nemaju, gde god čovek pogleda, vlađa najveći neukus.
I kakva sveopšta nezainteresovanost. Kao da je centar sve-
ga želudac, dok je mozak sasvim isključen. Tako glup na-
rod, rekao sam, a s druge strane tako divna zemlja, čija je
lepota nenadmašna. Priroda kakve nema, i toliko za tu pri-
rodu nezainteresovani ljudi. Jedna tako uzvišena kultura
od davnina, rekao sam, i takav varvarski primitivizam da-
nas, jedna pogubna nekultura. Da se i ne pominju depri-
mirajući politički odnosi. Kakve odvratne kreature drže
danas vlast u Austriji! Oni najniži sede sad na vrhu. Naj-
odvramiji i najprostiji drže sve u rukama i nastoje da uni-
šte sve što vredi. Na delu su strastveni rušitelji, bezobzimi
izrabljivači koji su se ogmuli plaštom socijalizma. Vlada
podstiče jednu čudovišnu mašineriju uništenja u kojoj se
svakodnevno uništava sve što je meni drago. Naši grado-
vi postali su neprepoznatljivi, rekao sam, naši predeli po-
stali su naširoko neugledni. Najlepša podmčja pala su kao
žrtve srebroljublja i vlastoljublja novih varvara, tamo gde
stoji neko veliko lepo drvo, seku ga, tamo gde stoji neko pre-
krasno staro zdanje, ruše ga, tamo gde neki dragoceni po-
tok juri u dolinu, upropaste ga. Kao što se uopšte gazi sve
lepo. I sve u ime socijalizma, s najodvratnijim licemerjem
koje se može zamisliti. Šta god ima i najmanje veze sa kul-
turom sumnjiči se i dovodi u pitanje, sve dok se ne zatre.

84
Na delu su uništitelji, ubice. Suočeni smo sa uništiteljima
i ubicama, oni na svakom koraku sprovode svoj ubilački
posao. Uništitelji i ubice ubijaju gradove i zatiru ih, ubijaju
lepe predele i zatiru ih. Sede na svojim debelim guzicama
u hiljadama i stotinama hiljada fotelja u svakom kutku dr-
žave, i u glavama nemaju ništa osim zatiranja i ubijanja, ne
misle ni na šta drugo osim šta bi sve između Nojzidler-
skog i Bodenskog jezera mogli temeljno da zatru i ubiju.
Beč je već gotovo ubijen, Salcburg, svi ti prekrasni grado-
vi, rekao sam Gambetiju, koje Vi ne poznajete, ali koji se
zaista ubrajaju u najlepše gradove sveta. Predeo kojim po-
čev od Beča prolazimo kroz Austriju, rekao sam, već je sko-
ro potpuno uništen i zbrisan, jedna rugoba smenjuje dru-
gu, jedna rugoba za drugom u vožnji nam navire pred oči,
i danas je već perverzna laž i dalje govoriti o Austriji kao le-
poj zemlji, jer je to već odavno razorena, zlonamemo opu-
stošena i unakažena, perfidnim poslovima žrtvovana zem-
lja, u kojoj je zbilja već izuzetno teško pronaći neki neokr-
njeni kutak. Laž je reći, ta zemlja je lepa zemlja, jer je ona
zapravo ubijena. Da li nam je bilo nužno, upitao sam Gam-
betija, da čovečanstvo u ovom stoleću oskmavi taj najlep-
ši od svih svetova, da bi ga konačno ubilo i zatrlo? Sela,
Gambeti, rekao sam, ona se ne mogu prepoznati kad godi-
nama kasnije odemo u njih, baš kao i ljudi koji žive u tim
selima. Kakvi su to još pre samo nekoliko godina ljudi bili,
a kakvi su ti ljudi danas! U svakom od njih, kao smrtonos-
na bolest, zapatila se beskaraktemost, pohlepa, bezobzir-
nost, beščašće, lažljivost, licemerje, niskost. Danas ti ljudi
čine sve da svoju niskost s najvećom bezobzimošću spro-
vedu u delo. Odlazite u ta sela s najvećom radošću novog
susreta i odmah im, zgađeni tolikom prostotom, okrećete

85
leđa. Odlazite u te, svojevremeno lepe gradove, i poku-
njeno ih napuštate oborene glave, svesni da su svi ti gra-
dovi izgubljeni. Unakazio ih je, uništio zloduh današnjice,
morate ih tražiti u starim knjigama, na starim gravirama,
da biste ih pronašli, stvamost ih je odavno zbrisala. Sve te
prekrasne kuće u Gomjoj Austriji, na primer u Salcburgu,
u Donjoj Austriji, izgubile su svoja lica, u slepoj mahnito-
sti mode nagrđena su njihova prekrasna, vekovima stara
lica, uklonjeno je sve što je na njima bilo lepo, pa se tako
unakažene sablasno ukazuju preneraženom čoveku koji ih
pamti kakve su nekad bile. Samo ruinirane fasade, rekao
sam Gambetiju, kao da su svi ti gradovi napadnuti nekom
stravičnom leprom, nekom smrtonosnom leprom koja do
sada nije bila poznata. S druge strane, rekao sam Gambe-
tiju, čitavim gradskim delovima su jednostavno iščupane
utrobe, pa su tako zauvek unakaženi, uništeni. Arhitekte su
nam unakazile površinu Zemlje, rekao sam, arhitekte koje
su bezobzimi političari podmitili i naveli na ta vmakaženja.
Prvobimo je izgledalo da su ratovi uništili naše gradove i
naše predele, ali ih je poslednjih decenija očigledno uništio
taj perverzni mir, beskrupulozne poslovne mahinacije
moćnika, koji su arhitektama, svojim ubilačkim pomoćm-
cima, dali odrešene ruke. I kako su samo arhitekte mahni-
tale u tim decenijama! Ratno razaranje je bezazleno spram
toga, rekao sam Gambetiju. Ni u jednoj zemlji razaranje
nije ostvareno na tako zastrašujuć način kao u Austriji. Ni
u jednoj jedinoj zemlji Evrope s većim beščašćem. Narod
je obmanut, a zemlja i gradovi su unakaženi i manje-više
zbrisani, rekao sam Gambetiju. Decenijama se propove-
dao i nametao najveći neukus. M i smo u poslednjim de-
cenijama imali toliko sirovih i beskrupuloznih ministara

86
ogrezlih u poslovnim mahinacijama, koji su ostali da sede
u ministarskim foteljama sve dok nisu sproveli u delo i os-
tvarili razaranje i uništavanje naših predela i naših grado-
va, toliko je uništitelja naše države i naše zemlje, rekao sam
Gambetiju, da se o tome ne sme ni misliti. Ali u zemlji gde
već decenijama najintenzivnije vladaju brutalnost i neu-
kus nije ni čudo što sad na svim područjima imamo jedan
tako katastrofalan rezultat. Jer u isti mah kada su ti ljudi
kao vlastodršci upropaštavali i razarali predele i gradove,
i tako ih manje-više zbrisali, razarali su i dušu i mentalitet
tog naroda, rekao sam Gambetiju. Duša mojih zemljaka je
upropašćena, rekao sam, postali su niski i prosti, svuda
vlada samo još zloćudna atmosfera, kud god pođete, suo-
čavate se sa tim zloćudnim i prostačkim karakterom. Vi
mislite da govorite s jednim dobrim čovekom, kao nekad,
a onda utvrdite da je reč o najprostačkijem, o najnižem, jer
je taj ranije dobar čovek, u skladu sa sveopštom prome-
nom karaktera, postao nizak i prost čovek, koji u svemu i
svačemu obznanjuje svoju niskost i prostakluk, tu niskost
i prostakluk čak i ne potiskuje, već je sasvim otvoreno po-
kazuje. Odete u neko selo koje pamtite kao prijateljsko i ot-
voreno, ali ubrzo vidite da se radi o zloćudnom selu koje
ne pokazuje nikakvu otvorenost, već samo prostačko po-
dozrenje. Čitava Austrija je postala jedna beskrupulozna
robna kuća u kojoj se oko svega cenjka i gde svako biva u
svemu prevaren. Vi mislite da putujete u jednu lepu zem-
lju, a u stvari putujete u perverzno vođenu robnu kuću. Vi
mislite da putujete u zemlju kulture, a vređa Vas primiti-
vizam koji srećete na svakom koraku. Jedna tupoglava
atmosfera od samog početka otežava disanje, rekao sam
Gambetiju.To je, rekao sam Gambetiju, kao da spomeni-

87
ci, koji su još u prethodnom stoleću svuda postavljeni, pre-
neraženo gledaju dole na neopisiv haos koji su nam stvo-
rili današnji vlastodršci. Kako je odvratoo i banalno postalo
sve to, Gambeti, rekao sam, vi ne možete ni zamisliti. Ta-
kva odvratoost i takva banalnost u Italiji ne bi bile mogu-
će, rekao sam, pa ni u Spaniji. Tupoglave parole o nap-
retku ni u jednoj zemlji ljudi nisu shvatili s tako ozbiljnom
zagriženošću kao u Austriji, rekao sam, i time sve upropa-
stili. Kao što su u Austriji svaku glupost uvek shvatali oz-
bilj-no, rekao sam Gambetiju, smrtno ozbiljno, aVi znate
šta to znači. Dosad sam uvek mislio da je takozvani soci-
jalizam jedna bezazlena, prolazna politička neuroza, rekao
sam Gambetiju, ali on je istinski i činjenično smrtonosan.
Mislim na danas vladajući socijalizam, koji se samo glumi,
Gambeti, taj lažni, perfidni, drsko simulirani socijalizam.
Mi danas nigde na svetu nemamo istinski, pravi socijali-
zam, samo taj perfidni, lažni, simulirani, to bi trebalo da
znate. Kao što i ti današnji socijalisti nisu pravi, nego per-
fidni, lažni, simulirani. Ovo stoleće je postiglo da se ta ča-
sna reč socijalizam tako povlači po blatu da od toga čovek
može samo da se ispovraća, rekao sam Gambetiju. Oni
koji su imali na umu istinski socijalizam i u njega verova-
li, i mislili da su ga zasnovali za večnost, prevmuli bi se u
grobu kad bi mogli da vide šta su njihovi odvratni sledbe-
nici od njega napravili. Prevmuli bi se u grobu kad bi još
jednom mogli da otvore oči i da vide šta se sve danas pro-
daje i podmeće narodu pod njihovom časnom reči socija-
lizam. Prevmuli bi se u grobu kad bi mogli da vide kakva
se sprdačina u Evropi i celom svetu izvodi s njihovom ča-
snom reči socijalizam. Prevmuli bi se u grobu nad tom
najvećom od svih političkih zloupotreba. Prevmuli bi se u

88
grobu, prevmuli bi se u grobu, više puta sam rekao Gam-
betiju. U tu zemlju se dugo, bar godinu dana neću vraćati,
rekao sam Gambetiju, a sad moram smesta da se vratim.
Moj brat se na fotografiji nekako pogruženo drži, poguren
je, rekao sam sebi, mada ostavlja sasvim elegantan utisak,
on je čovek sa sela, dok sam ja ipak gradski čovek, uvek
sam bio velegradski čovek, ali je odmah bilo jasno da je
on čovek sa sela, bez obzira što se tako gradski oblači. Kao
i naš otac, koji se uglavnom, kao i moj brat, gradski obla-
čio, pa ipak je odmah bilo jasno da je čovek sa sela. Onda
su, jer je to htela naša majka, putovali u Beč, išli su u ope-
ru, za Uskrs na Parsifala, pa bi u Saheru posedeli, oni uve-
če u Beču nisu jeli, samo bi posedeli, u podne su obedovali,
doručkovali su i šetali utroje ili, ako su bili velikodušno ra-
spoloženi, učetvoro, s našom bečkom tetkom Elizabet, še-
tali su Grabenom i duž Koruške ulice do Ringa. U gradskoj
odeći, ali je odmah bilo jasno da su ljudi sa sela. Obilazili
su najčuvenije radnje u kojima je moja majka birala najbo-
lje, ali i najneukusnije haljine, bili su to milanski i pariski
modeli u kojima se onda vozila u Linc, pa išla u teatar, ili
u Salcburg na koncerte, na koje je decenijama bila pretpla-
ćena. Moj brat na slici izgieda zdravije nego što je bio u
stvamosti, već je u sebi imao sve očeve bolesti, mada one
još nisu bile, kao kod našeg oca, izražene u prvom planu,
pritajile su se, još nisu izbile, ali sam ih već na toj fotogra-
fiji video na njegovom licu, na celokupnom, sve u svemu
čememom držanju tela. Gambetiju sam jednom rekao, svi
oni imaju čem emo držanje tela, čemeran duhovni stav.
Sve je na njima i u njima čememo, pa sam Gambetiju ob-
jasnio pojam čememo, koji u Italiji nije poznat, italijanski
ga ne poznaje, nije ni prevodiv. Išli su u operu ili na pozo-

89
rišnu predstavu, i u osnovi se užasno dosađivali, iako su na
kraju predstave uvek oduševljeno tapšali, nimalo ne paze-
ći na otmenost, jer su uvek tako skupo plaćali ulaznice, po
redovnim cenama, što jednom Bečliji nikad na pamet ne bi
palo, Bečlije ih ne plaćaju po redovnim cenama, u najbo-
ljem slučaju ih plaćaju upola cene, redovne cene prepuš-
taju strancima i provincijalcima, koji, jer su ulaznice platili
po visokim redovnim cenama, uvek najviše tapšu. S našom
majkom smo uvek morali da zastajemo pred izlozima naj-
čuvenijih, mada ne uvek i najboljih radnji. Ulazila je viso-
ko uzdignute glave u te radnje, i nikada nisam doživeo da
je iz jedne takve čuvene radnje izašla a da ništa nije kupi-
la, već nakon obilaska dve-tri radnje morali smo da pored
nje teglimo velike pakete, i tek kad bi nam paketi zaista
postali suviše teški, popuštala je i iscrpljena sedala u Saher,
ili u Bristol, gde smo najčešće boravili. Ona bi najradije sve
pokupovala i odnela uVolfseg. Sta ćeš sa svim tim stvari-
ma, uvek bi tada rekao moj otac, da ih oblačiš, ne oblačiš
ih, u Volfsegu ne možeš da ih nosiš jer bi to bilo smešno,
u Salcburgu uopšte ne primećuju da se radi o tako skupim
stvarima, kao ni u Lincu, a pogotovo ne u Velsu, sve visi u
ormanima pa izađe iz mode, i onda to bacaš ili poklanjaš.
Ali majka je bila nedokazana. Iz Beča se uvek vraćala s naj-
manje desetak paketa, i još bar upola toliko slali su joj iz
radnji poštom, one komade odeće koje je kupila krišom,
bez prisustva ostalih. Majka bi uvek potrošila čitavo bogat-
stvo na garderobu koju, međutim, nikad ne bi ni nosila, a
ukoliko i bi, onda samo dva-tri puta, da bi je zatim odba-
cila ili nekom poklonila. Ali jao ako bi se moje sestre osvr-
nule na takvu, kao što je rečeno, unikatnu garderobu, one
u Beču nisu smele da kupe ni jednu jedinu haljinu, sve dok

90
nisu prevalile četrdesetu, tek su tada dobile mogućnost da
eventualno kupe jednu ili dve haljine s rasprodaje uVelsu,
jer je, kao i pre, naš lambaški šnajder bio glavni liferant nji-
hove odeće, koja se, kao što je rečeno, sastojala samo od
odvratnih dirndl-haljina koje je majka dvaput godišnje na-
ručivala da im se sašiju po meri, a čak ni tkanine za njih
nisu smele same da biraju, jer je majka smatrala da ni za
to nemaju dovoljno ukusa, pri čemu sama majka nikad ni-
je imala ni najmanje ukusa. M ustre su ispadale prevelike
ili premale, boje su bile neskladne, kragne su bile preširo-
ke ili preuske, rukavi predugački ili prekratki, suknje uvek
bar dvadeset centimetara duže nego što treba, a kecelje
nikad nisu pasovale haljinama. Moja majka je svoje ćerke
uvek oblačila kao lutke, jer ih je u osnovi uvek i tretirala
kao lutke, ona u svojim ćerkama nikad nije videla ništa
drugo nego lutke. Kao tolike majke, ona je ćerke od počet-
ka posmatrala kao lutke, i ona je ćerke verovatno, što nije
preterano, i donela na svet kao lutke, ne kao ljude, ona je
i kao odrasla žena još uvek htela da ima jednu ili više lu-
taka. Njene ćerke su uvek bile samo lutke za njenu strast
prema lutkama, zato ih nikad nije ispuštala iz ruku, treba-
lo je da reaguju i ponašaju se kao lutke, i kao lutke ih je
svakog dana oblačila i hranila i izvodila, i uveče stavljala u
krevet. I u četrdesetoj su te lutke, moje sestre, bile podre-
đene toj majčinoj strasti prema lutkama. Ali i moj brat je
čitavog života egzistirao kao lutka, bio je takoreći Kaspar
moje majke, ona ga je od početka vaspitavala kao neku vr-
stu rezervnog pajaca, za vreme kada njen muž, prvi pajac,
ispadne iz igre. Moje sestre su za majku, koja je imala strast
prema lutkama, zaista bile lutke koje govore, i koje je ona,
kad god je htela, mogla da navede na smeh ili plač, koje je

91
mogla da otera kad god je htela, mogla da ih dozove kad
god je htela, da ih oblači i svlači kad god je i kako je htela,
a njen muž, moj otac, i moj brat, njen sin, bili su pajaci ko-
jima je manipulisala po svom nahođenju. Majka je bila
opsednuta jednim sasvim perverznim nagonom da se igra.
Ona je od Volfsega napravila savršeno funkcionalni svet
lutaka u kome se sve najpreciznije pokoravalo njenim za-
povestima. Volfseg je bio njena kuća lutaka, okolina njen
svet lutaka. Kako ja nisam hteo da budem lutka u toj ku-
ći lutaka i u tom svetu lutaka, već sam se rano udaljio iz te
kuće lutaka i tog sveta lutaka. A gledano spolja i izdaleka,
ta kuća lutaka i taj svet lutaka izgledaju još mnogo teskob-
nije, još mnogo strašnije. Volfseg je kuća lutaka, rekao sam
Gambetiju, njegova okolina nije ništa drugo nego svet lu-
taka kojim upravlja moja majka, bezobzimo, neljudski, u
svakom slučaju jezivo. Gambeti se glasno nasmejao i rekao
mi da sam čovek koji neumereno preteruje, da sam tipičan
austrijski švarcmaler4, groteskni negativista. N a to sam ja
rekao da su moja preterivanja u istini i u stvamosti cfoteri-
vanja5, da je Volfseg, onako kako m u ga ja opisujem, u
stvamosti još i idila spram toga što Volfseg stvamo jeste.
Gambeti, rekao sam,Vi ne možete da zamisliteVolfseg,Vi
nikada niste imali prilike da uđete u takvu jezivu kuću lu-
taka, takav jezivi predeo lutaka je zaista jedinstven. Moj
otac, rekao sam, lutka koja je odavno prevalila sedamde-
setu, čiji su udovi nasmrt bolesni, i čija je glava, od cimanja
tokom čitavog života postala tupa i tvrda. Moj brat, rekao
sam Gambetiju, jedna četrdesetogodišnja lutka koja se ta-
kođe nije branila od cimanja, koja je odustala od otpora
protiv te bezobzime majke lutaka. Nemci imaju kompleks
majke, rekoh, baš kao i Austrijanci, majke se ne diraju, re-

92
kao sam Gambetiju, majke su u tim zemljama svetinja, ali
većina tih majki samo su perverzne majke lutaka koje svo-
ju decu i svoje porodice cimaju kao lutke, dotle ih cimaju
dok tu decu ne iscimaju do smrti, isto onako kao što su do
smrti iscimale svoje muževe. U Nemačkoj i u Austriji nema
prirodnih majki kao u romanskim zemljama, koje nisu
majke lutaka, rekao sam, ovde postoje samo majke lutaka,
i te majke lutaka dokle god su žive ne rade ništa drugo osim
što cimaju svoje muževe-lutke i decu-lutke, sve dok muže-
ve-lutke i decu-lutke ne iscimaju do smrti. U srednjoj Ev-
ropi nema više prirodnih majki, sve su to samo lažne maj-
ke, takoreći veštačke majke, rekao sam, majke lutaka koje
unapred donose na svet lažnu decu, što znači manje-više
veštačku decu. I u najzabačenijim planinskim dolinama
nema više nijedne prirodne majke, sve su samo veštačke.
Podrazumeva se da ta veštačka majka donosi na svet uvek
samo veštačko dete, a to veštačko dete na kraju takođe iz-
nova donosi samo veštačko dete, i tako danas postoje samo
još lažni ljudi, veštački ljudi, nema prirodnih, zabluda je
kada za čoveka kažemo da je prirodan, jer takav uopšte vi-
še ne postoji, lažni, veštački čovek je onaj kojeg danas sre-
ćemo i s kojim imamo posla, zato se uplašimo kad jednom
ipak sretnemo prirodnog čoveka, jer ga više uopšte nismo
očekivali, jer smo već dugo suočeni samo još sa lažnim, ve-
štačkim čovekom, a taj već toliko dugo vlada svetom koji
takođe već odavno nije prirodan, nego je skroz veštački,
Gambeti, potpuno lažni svet. Veštački svet je proizveo ve-
štačkog čoveka i obmuto, lažni čovek je stvorio lažni svet,
veštački čovek veštački svet i obmuto. Ništa više nije pri-
rodno, rekao sam Gambetiju, ništa, ama baš ništa. Ali mi
i dalje polazimo od toga, rekao sam Gambetiju, da je sve

93
prirodno, a to je zabluda. Sve je veštačko, sve je surogat.
Priroda više ne postoji. Mi i dalje polazimo od posmatra-
nja prirode, mada bi već odavno trebalo da polazimo sa-
mo od posmatranja surogata. Zato je, rekao sam Gambe-
tiju, sve toliko haotično.Toliko pogrešno.Toliko nesrećno.
Toliko smrtonosno konfuzno. Tamo gde više ne postoji
priroda, ne može više postojati ni posmatranje prirode,
Gambeti, pa to je logično, rekao sam Gambetiju. Fotogra-
fija na kojoj je moj brat snimljen u trenutku kada se na
Volfgangovom jezeru penje na svoju jedrilicu, prikazuje ga
u pozi srećnog čoveka, ali on je na tom snimku ustvari naj-
nesrećniji čovek koji se može zamisliti. Moje sestre su na
fotografiji koji ih prikazuje ispred vile mog strica Georga
u Kanu zaleđene u nekakvom izrazu sreće, i time izgleda-
ju još mnogo nesrećnije nego što su u stvamosti. Moj otac
i moja majka na fotografiji snimljenoj na stanici Viktorija
u Londonu izgledaju onoliko nesrećno koliko i jesu, iako
su se potrudili da izgledaju srećno. Sta ljude koji se foto-
grafišu navodi na želju da na fotografijama koje ih prika-
zuju izgledaju srećno, u svakom slučaju ne toliko nesrećno
koliko to jesu, pitao sam se. Svako hoće da bude snimljen
kao srećan čovek, nikad kao nesrećan, uvek kao potpuno
krivotvoren, nikad kao onaj koji u stvamosti jeste, naime
najnesrećniji od svih. Svi neprekidno žele da budu snim-
ljeni kao lepi i kao srećni, a svi su ipak ružni i nesrećni.
Oni beže u fotografiju, svojevoljno se smanjuju na foto-
grafiju koja ih potpuno krivotvori i prikazuje kao srećne i
lepe, ili bar kao manje ružne i manje nesrećne nego što je-
su. Oni od fotografije iziskuju svoju željenu ili idealnu sli-
ku, i opravdano im je svako sredstvo, pa neka je i naj-
strašnije izopačenje, samo da na fotografiji uspostave tu

94
željenu ili idealnu sliku. Oni uopšte ne primećuju kako se
strašno i u svakom slučaju užasno kompromituju. Lep čo-
vek na fotografiji je u svakom slučaju najružniji, najsreć-
niji je u svakom slučaju najnesrećniji. Oni u svojim stano-
vima kače te svoje fotografije kao da su lep i srećan svet,
koji je u stvari najružniji, najnesrećniji i najlažljiviji. Čita-
vog života bulje u svoje lepe i srećne slike na zidovima, i
pritom osećaju zadovoljstvo, mada bi morali da osećaju
samo gađenje. Ali oni ne misle, i to ih čuva od užasnog sa-
znanja da su ružni, nesrećni i lažljivi. Idu čak toliko dale-
ko da posetiocima svojih stanova, koji njih znaju kao ružne
i nesrećne i glupe i proste ljude, pokazuju te fotografije na
kojima su, kako oni misle, snimljeni kao srećni i lepi ljudi,
ne stide se da te fotografije pokažu i onima koji ih pozna-
ju u stvamosti, pa ih prema tome na fotografiji očigledno
prepoznaju kao lažljive i uistinu potpuno dvolične i izgub-
ljene ljude. Mi živimo u dva sveta, rekao sam Gambetiju,
u stvamom, koji je tužan i prost i na kraju smrtonosan, i
u fotografisanom, koji je potpuno lažan, ali je za najveći
deo čovečanstva željen i idealan. Oduzmemo li danas čo-
veku fotografiju, ako mu je strgnemo sa zidova, rekao sam
Gambetiju, i jednom zauvek je uništimo, oduzimamo mu
danas manje-više sve. Samim tim se može reći da čovečan-
stvo ni za čim toliko ne žudi, ni za šta se toliko ne hvata, i
konačno ni od čega toliko ne zavisi koliko od fotografije.
Fotografija mu je spas, Gambeti, rekao sam, na šta se Gam-
beti nasmejao i nazvao me prepodnevnim fantastom, upo-
trebio je, dakle, jedan izraz koji ja još nikad nisam čuo, pa
sam i ja počeo da se smejem, čemu je Gambeti spontano
morao da se pridruži, pa smo u tom smehu neko vreme s
najvećim zadovoljstvom uživali. K ad ne bismo imali tu

95
svoju veštinu preterivanja, rekao sam Gambetiju, bili bi-
smo osuđeni na neki užasno dosadan život, na neku egzi-
stenciju koja ne bi više bila vredna egzistiranja. A ja sam
svoju veštinu preterivanja razvio do neslućenih razmera,
rekao sam Gambetiju. Da bismo nešto učinili shvatljivim,
moramo preterivati, rekao sam mu, samo preterivanje či-
ni nešto očiglednim, ne smeta nam čak ni opasnost da će
nas u zrelijim godinama proglasiti za ludu. Nema ničeg bo-
ljeg nego da te u zrelijim godinama proglase za ludu. Naj-
veća sreća za koju znam, rekao sam Gambetiju, jeste sreća
stare lude koja može sasvim nezavisno da svoju ludost is-
teruje do krajnjih granica. Ako za to imamo mogućnosti,
trebalo bi da nas najkasnije u četrdesetoj proglase za staru
ludu, i da pokušamo da tu svoju ludost isteramo do kraja.
Ludost je ono što nas čini srećnim, rekao sam Gambetiju.
Fotografiju koja prikazuje mog brata Johanesa stavio sam
na vrh, a onu na kojoj su snimljeni moji roditelji na stani-
ciViktorija ispod ostalih, što je u trenutku potpuno zapa-
njujuće delovalo: brat gore i roditelji dole stajali su sad za
mene u sasvim drugačijem odnosu prema sestrama u sre-
dini, One su prema mom bratu uvek imale distanciran od-
nos, ali ne toliko otvoreno distanciran kao prema meni, pre-
ma bratu je bio prikriveno distanciran. Jer brat im je bio
potreban, ja nisam. Brat je oduvek bio njihov neposredni
budući hranitelj, zato su prema njemu uvek morale da se
ponašaju sasvim drugačije nego prema meni, koga, na kraju
krajeva, nisu morale da poštuju. Roditelje, kao neposred-
ne hranitelje i staratelje, morale su neprekidno da poštuju
i paze kao takve, i da im iz istog razloga i služe, a brata, kao
posrednog hranitelja i staratelja, nisu morale neprekidno
da poštuju i paze, nego samo kad se o tome govorilo, dok

96
mene uopšte nisu morale da poštuju i paze, jer ja nikada
nisam dolazio u obzir da budem njihov hranitelj i staratelj.
Sa mnom im je bilo najlakše, jer sam ja u očima roditelja
uvek bio onaj koga nije trebalo poštovati, mada se mene
uvek trebalo pribojavati, ali iz sasvim drugog razloga,
samo zato što su od mene neposredno morale da se bra-
ne, jer sam za njih uvek bio neuračunjiv i nepredvidiv, ali,
kako su mislile, nikada nisam bio bitna osoba od koje bi
one zavisile i od koje će jednog dana zavisiti. Od moga bra-
ta će jednog dana zavisiti, od mene ne, zavisile su od rodi-
telja, zbog čega se samo od sebe uspostavilo njihovo poš-
tovanje i uvažavanje, njihovo služenje et cetera. Mene nisu
poštovale, mene nisu pazile, od mene su samo morale da
sepaze. Snimak moga brata na vrhu sada je značio da je on
već bio najvažniji u porodici, roditelji na dnu bili su već
daleko manje važni. A sestrama je bilo teško, kako s rodite-
ljima, sadašnjim starateljima koji će uskoro odstupiti, tako
i sa bratom, koji uskoro nastupa kao budući hranitelj, sta-
ratelj et cetera. M ene nisu poštovale i nimalo me nisu pa-
zile, mene su se uvek pribojavale, ali samo do trenutka u
kome sam praktično zauvek otišao iz Volfsega. Iz Rima im,
naravno, nisam ulivao nikakav strah, kao ni iz Londona, pa
ni iz Beča. Za njih već dugo nisam više, što se kaže, dolazio
u obzir. A sada ih je, pomislih, gledajući njihova podrug-
ljiva lica, snašla katastrofa, jer sam, nesumnjivo, sada ja
onaj od koga zavise. Smrću roditelja i brata, Volfseg je pri-
pao meni. Pravno, koliko znam. Kada se vratim sa svadbe
svoje sestre Cecilije, pre tri nedelje sam rekao Gambetiju,
zadugo neću putovati u Volfseg. Volfseg je za mene svrše-
na stvar. Nemam više razloga da putujem u Volfseg, Vol-
fseg mi nije više potreban, ja nisam više potreban svojima

97
uVolfsegu. Šta jefabrikant čepova vinskih flaša, upitao me
je Gambeti, pa sam pokušao da mu objasnim, rekao sam da
je Frajburg odvratan grad, malograđanski, katolički, ne-
podnošljiv. Fabrikant čepova vinskih flaša moje sestre Ce-
cilije isto je takav nepodnošljiv malograđanski katolik. Ali
možda, rekao sam Gambetiju, dobro pristaje mojoj sestri
Ceciliji. Možda je on čak spas za nju. Nikada nisam pomi-
šljao da će se jedna od mojih sestara ikada udati, one nika-
da nisu računale na tako nešto, njihovi roditelji, pre svega
majka, sve su činili da isključe udaju svojih ćerki. Moja tet-
ka sTitizea, rekao sam Gambetiju, uglavila je taj brak, tu
skroz-naskroz grotesknu vezu. Zamislite da jedan fabrikant
čepova vinskih flaša odjednom osvane u Volfsegu! Jedan ka-
tolički malograđanin kome je tek moja majka morala skre-
nuti pažnju da čovek ne seda za sto u košulji s tregerima
preko nje. Jedan Nemac iz najnemačkijeg budžaka, rekao
sam Gambetiju. Iz Švarcvalda, gde je bog rekao laku noć
i gde nemačka glupost trijumfuje. Sada nisam strepeo od
fabrikanta čepova vinskih flaša, u osnovi ni od samih se-
stara, nisam ih se plašio, ali mi je bilo jasno da će mi u toj
užasnoj situaciji dosađivati do samog očajanja. Amalija će
se možda jednom udati, katkad sam pomišljao, ali Cecili-
ja nikad, tako sam se jednom izjasnio pred Gambetijem.
Sada stoje tu i sasvim su upućene na mene. Njihova oče-
kivanja, a istovremeno i njihovo podozrenje, sada će biti
do krajnosti napregnuti. Možda je grobnica već otvorena,
rekao sam sebi. Sa volfseških prozora već vise crne zasta-
ve. Poslednji put su ih okačili prilikom smrti strica Geor-
ga. Već nakon pola sata od trenutka kad su dobili vest o
njegovoj smrti motali su se naokolo u cmini. Stric Georg
mi je sada veoma nedostajao. O n bi mi sve olakšao. Ko-

98
mičnost zaleđenih, podrugljivih lica mojih sestara na foto-
grafiji je dvostruka, pomislih. Ta podrugljivost na njiho-
vim licima posledica je decenijske vladavine njihove
majke, rekao sam sebi. Jedino njihovo oružje su ta podru-
gljiva lica. Amalija se povukla u kuću baštovana i sad mr-
zi Ceciliju koja se za fabrikanta čepova vinskih flaša udala
verovamo iz prkosa prema svojoj majci, jer joj je oduvek
branila čak i da se približi muškarcima, Amalija u stvari
mrzi odbeglu sestru. Ona se odmah priključila majci da bi
s njom ušla u komplot, da bi razorila Cecilijin brak. Koli-
ko je ja znam, ona sad sedi na hoklici u kući baštovana i
smišlja kako da svim sredstvima rasturi neočekivan i apso-
lutno nepoželjan brak svoje sestre. Majka i ćerka skovale
su zaveru protiv Cecilijinog braka s fabrikantom čepova
vinskih flaša.To ne može da ide na dobro, rekao sam pre
odlaska uVolfseg Gambetiju, odnos moje sestre Cecilije i
fabrikanta čepova vinskih flaša iz Švarcvalda pre ili kasni-
je će pući, jer svi su protiv toga, a Cecilija nije dorasla fa-
brikantu čepova vinskih flaša, svejedno što je i on budala.
Trijumf moje sestre, njena finta, rekao sam Gambetiju, za-
vršiće se jednog dana katastrofom. Ona neće izdržati u
Švarcvaldu, to već sad naslućuje, iz tog razloga nije posle
svadbe htela u Frajburg sa svojim mužem, mislila je da i
bez njega može ostati u Volfsegu, što je, međutim, apsur-
dno, ona će morati, htela-ne htela, da pođe s njim, on će
je na to primorati, ona ne može da samo prividno uđe u
brak i ne ostvari ga samo zato što želi da povredi majku.Taj
čovek, rekao sam Gambetiju, mora da se u Volfsegu ose-
ćao kao uljez, potpuno nesrećno, a ukoliko je možda raču-
nao na novac i bogatstvo, bila je to, po mom mišljenju,
pogrešna računica. On tu ni u kom slučaju nema čemu da

99
se nada, za to se već pobrinula moja majka. Poznato je ko-
liko je prom ućum a u pravnim poslovima, što bukvalno
izaziva strah. Ako nije špekulant, pitam se šta ga je uopšte
navelo da se oženi Cecilijom, rekao sam Gambetiju. Mo-
ja sestra Cecilija je sve samo ne privlačna, samo ne dobra
partija za udaju. Baš kao ni Amalija. Ali i inače se često
pitamo šta je dvoje ljudi privuklo, navelo na brak, skoro
uvek se pri takvom pitanju hvatamo za glavu, kako je to
moguće, baš to dvoje ljudi, i ne dolazimo do odgovora. Po-
znajemo nekog za koga smo ubeđeni da ni pod kojim
okolnostima neće ući u brak s ovom ili onom nama isto ta-
ko poznatom osobom, to nam se čini potpuno nemoguć-
no, a onda baš taj uđe u brak sa njom, i ne kaže se odmah
da je brak nesrećan, naprotiv, ali ipak je češće nesrećan,
kako smo i predviđali, na šta smo ih upozoravali, ali nas
oni nisu slušali. Možda je fabrikant čepova vinskih flaša,
kako on to misli, povukao potez u pravom trenutku, rekao
sam Gambetiju, a ipak je, kako ja pretpostavljam, načinio
najveću grešku. Moja sestra Cecilija je, naime, i prepre-
dena, rekao sam Gambetiju. Namazana je svim mastima,
baš kao i Amalija. Njihova glupost ne isključuje njihovu
prepredenost. A poznato je da su oni najgluplji baš i naj-
opasniji, kada se, bez ustručavanja sam rekao Gambetiju,
glupost ujedini s podlošću. O svojima sam, pomislih sada,
pred Gambetijem govorio samo negativno, opisujući mu
sve ono odbojno, odvratno, jer mi je pred njim uvek bilo sa-
svim prirodno da svoja osećanja iznosim onako kako su na-
virala, a osećanja prema mojima bila su poslednjih godina
uvek samo najnegativnija, najodbojnija, najodvratnija. Ni-
kada nisam imao prilike da mu saopštim nešto drugo osim
tih negativnih osećanja. Sve ono najodbojnije. Najodvrat-

100
nije. U najboljem slučaju apsurdno. I pritom nikad nisam
osećao stid. Nikada ne smeš dozvoliti da te Gambeti do-
živi kao licemera, uvek sam mislio, ne smeš dozvoliti da te
uhvati ni u kakvoj laži, ni u kakvoj neiskrenosti, jer ti si mu
učitelj, a od jednog učitelja se istina i iskrenost očekuju
kao nešto što se podrazumeva.Ti se prema Gambetiju od-
nosiš s apsolutnim poverenjem. Pred Gambetijem se ni-
kada ne smeš kriti iza neke neiskrenosti, a kamoli laži, čak
ni po cenu da te upravo on odredi kao bezobzimog, ili sti-
cajem okolnosti kao brutalnog. A da sam veoma često be-
zobziran i bmtalan, u to nema nikakve sumnje, od te opas-
nosti i od tog zla čovek koji misli ne može da umakne, s
tim mora da račtma, s tim mora da se pomiri, s tim mora
da egzistira. M ora dozvoliti da mu se to kaže i ne sme da
protivreči. Volfseg mi je postao apsolutno nemoguć, rekao
sam Gambetiju. Atmosfera tamo je da se čovek uguši. Da
se čovek baci u amok! uzviknuo sam pred njim. S druge
strane, Gambeti, rekao sam mu, kad biste mogli da vidite
te veličanstvene prostorije, te svodove, te hodnike, taj je-
dinstveni vrt sa kolonadom, u kome sam zimi, još kao dete,
držao lanad, moj brat Johanes i ja, obojica smo svake zi-
me držali dva laneta, svaki po jedno. Hranili smo ih, go-
vorili s njima, dojili ih na cuclu! Izraz aufgepappelt (odojiti
na cuclu) on, naravno, nije razumeo, pa sam pokušao da
mu ga objasnim, što mi je tek uz određeni napor uspelo.
U proleće smo lanad puštali na slobodu. Radilo se o lako
povređenoj lanadi, rekao sam Gambetiju, koju smo drža-
li u našem vrtu. Prezimila bi u našem vrtu i preživela. Da-
vali smo im maštovita imena, moj brat i ja, zvali samo ih,
na primer, Sarabanda i Lokamel. U proleće, kad bismo ih
puštali na slobodu, ona su, prirodno, već navikla na nas, i

101
samo su uz otpor odlazila iz vrta na slobodu, moj brat i ja
bismo pretraživali šumu da bismo zajedno dovukli i poko-
pali uginulu lanad koja nisu izdržala zimu. U tome su nam
pomagali šumski radnici. Uvek sam se najbolje slagao sa
šumskim radnicima, oni su mi bili najbolji prijatelji, voleo
sam ih više od svih drugih ljudi, sve sam ih znao po imenu,
oni su se šalili sa mnom, ali su bili spremni i da mi priča-
ju o sebi, što sam ih često molio. Oduvek su me privlačili
obični ljudi, rekao sam Gambetiju. S njima i samo s njima
sam se osećao dobro. Oni su zadobili sve moje simpatije. U
razgovoru su uvek bili tihi, nikad brbljivi. Govorili su jed-
nostavnim, neizveštačenim jezikom. Nikad nisu glumili,
kao drugi koji su neprekidno nešto glumili. Volfseg je, re-
kao sam Gambetiju, nekada za mene nesumnjivo bio raj,
u prvim godinama života, pa i neko vreme tokom prvih
školskih godina. I spoznao sam da se radilo o raju. Ali se
taj raj ubrzo smračio, postepeno se pretvorio najpre u pre-
dvorje pakla, na kraju u pakao. Hteo sam napolje iz tog
pakla, hteo sam da što pre odem iz tog pakla. Nisam mo-
gao da dočekam, rekao sam Gambetiju, da odem u inter-
nat, i konačno u Beč. Nisam znao šta je zapravo trebalo da
postane od mene, šta sam bio kadar da napravim od sebe,
odakle da počnem da bih na odgovarajući način napredo-
vao. Nisam imao nikakvu predstavu o tome. Voleo sam
knjige koje sam već pročitao i one koje je tek trebalo da
pročitam, taj beskonačan broj knjiga u kojima je napisano
praktično sve, kako sam mislio, već kao dete sam, mimo to
mogu reći, voleo duhovni život, više sam voleo duhovni ži-
vot od onog drugog, ali nimalo nisam znao šta treba da
radim da bih učestvovao u tom, meni toliko dragom du-
hovnom životu, da bih i sam živeo takvim duhovnim živo-

102
tom. Nisam imao nijednog čoveka koji bi me uputio u to
osim strica Georga, koji je obratio pažnju na moje potre-
be, dao mi prva uputstva. Pre svega treba potpuno da se
oslobodiš svojih, rekao je stric Georg, da se potpuno osa-
mostališ, prvo iznutra, a zatim i spolja. I ja sam poslušao
njegov savet, prvo sam se oslobodio iznutra, zatim i spo-
lja. I podrazumeva se da moraš da odeš iz Volfsega, rekao
je. Moraš da se izdigneš iznad stavova i mišljenja ljudi u
Volfsegu, i da protiv njihove volje odeš iz Volfsega, da ne
slušaš njihov savet, koji služi samo tome da te za čitav ži-
vot prikuje zaVolfseg, da te žrtvuje Volfsegu, moraš da ura-
diš sasvim suprotno od onog što ti savetuju, ne smeš goto-
vo nikada da deliš njihove stavove, jer su njihovi stavovi
suprotni tvojima, pa su prema tome protiv tvog razvoja.
Nikakve koristi nema od njihovog saveta, nikakve koristi
od njihovog mišljenja, rekao mi je stric Georg. Oni, dodu-
še, kao što znaš, uvek govore kako ti žele najbolje, ali oni
su protiv tebe, oni polažu sve na to da te privežu za sebe, a
ukoliko ne daš da te privežu, pokušaće da te unište. Neo-
phodan je ne samo veliki, već krajnji napor da se otrgneš od
njih, da njihovoj neumoljivosti suprotstaviš svoju neumo-
ljivost. Ti si u stanju da se osamostališ, da postaneš neza-
visan u odnosu na njih, rekao je moj stric Georg, ali upo-
zoravam te da je cena za to najviša cena. Tu najvišu cenu
moraš da platiš. I zaista sam platio najvišu cenu za svoju
nezavisnost od Volfsega, govorim sebi. Stric Georg je bio
u pravu. Suprotstavio sam svoju neumoljivost njihovoj, i
moja je bila jača, jer je bila beskompromisnija. Koliko me
je koštalo da odem u Beč, u taj beskorisni grad, kako su ga
nazvali. Koliko me je koštalo da odem u Englesku, i na kra-
ju u Pariz. Koliko me je koštalo da dosegnem imutrašnju

103
slobodu da bih postigao spoljašnju. Svoju nezavisnost du-
gujem stricu Georgu, na Pinču sam rekao Gambetiju, da-
jući mu Kafkin Proces, kojim sam se, pročitavši ga drugi
put u životu, oduševio još više nego prvi put. Ima pisaca,
rekao sam Gambetiju, koji oduševe čitaoca kad ih drugi
put čita još u većoj meri nego prvi put, s Kafkom mi je to
uvek tako. Kafku sam nosio u sećanju kao velikog pisca,
rekao sam Gambetiju, ali sam pri ponovnom čitanju ap-
solutno stekao utisak da čitam još mnogo većeg pisca. Ne-
ma mnogo pisaca koji pri drugom čitanju budu još važniji,
još veličanstveniji, kad ih čitamo drugi put, većinom se sti-
dimo što smo ih uopšte jednom čitali, tako je sa stotinama
pisaca, ali ne sa Kafkom i ne sa velikim Rusima, Dosto-
jevskim, Tolstojem, Turgenjevim, Ljermontovim, ne sa
Prustom, Floberom, Sartrom, koje ubrajam u najveće. Ne
smatram najlošijim metod da pisce koje smo jednom čita-
li i koji su na nas ostavili utisak pročitamo drugi put, jer
onda su ili još mnogo veći, još mnogo važniji, ili nisu više
vredni pomena. N a taj način ne nosimo doživotno ogro-
man balast literature u glavi, koji nam glavu na kraju uči-
ni bolesnom, nasmrt bolesnom, na Pinču sam rekao Gam-
betiju. Stric Georg me je naučio gotovo svemu što mi je u
kasnijem životu bilo važno. On je bio moj učitelj, niko dru-
gi. O n je bio moj vaspitač, niko drugi. Roditelji su me svo-
jim tupoglavim karakterom sve do moje devete i desete
godine kvarili umesto da me vaspitavaju, pa je moj stric
Georg morao da se umeša, ne bi li malo-pomalo uklonio
skoro potpuno razaranje koje su mi naneli roditelji, dao je
sve od sebe, rekao sam Gambetiju, da moju sasvim hao-
tičnu glavu ponovo učini prijemčivom. Roditelji su me,
verujući da me vaspitavaju, zapravo razarali, kao što su ra-

104
zarali moga brata Johanesa i moje sestre. Gde god su po-
minjali vaspitanje, trebalo je da pominju razaranje, oni su
svojim vaspitanjem, koje, kako je rečeno, nije bilo ništa
drugo nego razaranje, sve u mojoj glavi unakazili do ne-
prepoznatljivosti, kako se to uvek kaže u drugom kontek-
stu. Godinama su, na svoj katolički i nacional-socijalis-
tički način, s najvećom bezobzimošću prema meni mutili
i sve pomutiii u mojoj mladoj glavi, tako da su mom stricu
Georgu isto tako trebale godine da tu moju glavu ponovo
dovede u red. Roditelji su mene i moga brata i sestre, ume-
sto da vaspitavaju, u stvari unakazili, u našim glavama stvo-
rili su samo nesreću. Roditelji, koji su pre svega katolici,
rekao sam Gambetiju, upropastili su tim zloćudnim kato-
ličkim metodima naše glave. Katolička crkva, kad su rodi-
telji katolici i kad manje-više automatski slede katoličku
veru, prouzrokuje toliko nesreće u mladim glavama da je
to skoro nezamislivo. Mi smo vaspitavani katolički, što zna-
či da smo iz osnova razoreni, Gambeti. Katolicizam je ve-
liki kvaritelj dečje duše, veliki zastrašitelj, veliki uništitelj
dečjeg karaktera.To je istina. Milioni, pa i milijarde ljudi
su, zahvaljujući katoličkoj crkvi, iz osnova razoreni i upro-
pašćeni za svet, time što je od njihove prirodnosti načinje-
na neprirodnost. Katolička crkva nosi na savesti razorenog
čoveka, haotičnog, na kraju krajeva potpuno unesrećenog,
to je istina, a ne suprotno od toga. Jer katolička crkva trpi
samo katoličkog čoveka, nijednog drugog, to je njena na-
mera i njen trajni cilj. Katolička crkva od ljudi pravi kato-
like, tupoglave kreature koje su zaboravile šta je samostalno
mišljenje i izneverile ga zbog katoličke vere. To je istina,
na Pinču sam rekao Gambetiju. Ako uzmemo u obzir i to
da su nas katolički običaji uvek oduševljavali u detinjstvu,

105
da su za nas od početka bili ništa drugo nego bajka na ze-
mlji, Gambeti, naša nesumnjivo najlepša bajka, a za odra-
sle njihova jedina pozorišna igra, njihova najveća,
doživotna igra, onda su ta bajka i ta pozorišna igra ipak u
ljudima s vremenom uništili sve što je prirodno. Katolič-
ka crkva sa tom svojom bajkom za decu i tom svojom po-
zorišnom igrom za odrasle nije imala ništa drugo u vidu
osim sveopšteg zavođenja onih kojih se dokopala, tom ih
je bajkom i tom pozorišnom igrom učinila poslušnim,
zbrisala ih je kao ljude, da bi od njih stvorila bezvoljne ka-
tolike bez ikakvih misli u glavi, vemike, kako podlo govori,
rekao sam Gambetiju. Katolička vera je, kao i svaka vera,
krivotvorenje prirode, ona je bolest kojoj se milioni ljudi
sasvim svesno prepuštaju da ih zarazi, jer je ona jedini spas
za slabog čoveka, potpuno nesamostalnog, koji nema svo-
ju glavu, koji mora da prepusti nekoj drugoj, takoreći vi-
šoj glavi da misli za njega; katolici prepuštaju katoličkoj
crkvi da za njih misli i da na taj način za njih i radi, jer im
je to komotnije, jer drugačije, kako veruju, nije moguće. A
katolička glava katoličke crkve zastrašujuće misli, rekao
sam Gambetiju. Ona misli samo na sebe i protiv ljudske
prirode, misli samo na sopstvene ciljeve, ni na koje druge,
misli samo na svoju slavu, Gambeti, ni na koju drugu. Ni-
jedna druga država u Evropi, rekao sam Gambetiju, ne na-
ziva se katoličkom državom i ne daje katoličkoj glavi da za
nju misli, i mi vidimo kuda je to odvelo. Mi u Austriji ima-
mo samo katolike, nemamo ljude slobodnog, nezavisnog
duha, imamo katolike tamo gde bi bili neophodni ljudi
slobodnog duha. U Austriji misli katolička glava, nijedna
druga. Ništa u tome nisu promenila ni različita politička
previranja poslednjih decenija, čak i socijalisti dopuštaju

106
da u Austriji misli katolička glava, jer oni u osnovi nema-
ju čak ni svoju socijalističku glavu. Svuda u Austriji sreće-
mo katolički duh koji nam je, doduše, darovao stotine i
hiljade katoličkih umetničkih dela, ali je uništio slobodni,
samostalni, nezavisni duh, koji je jedino prirodan. Šta će
nam ta umetnička dela kao što su katoličke crkve i palate,
kad već vekovima nemamo svoju glavu, rekao sam Gam-
betiju. Ali naš narod je oduvek patio od apsolutne slabo-
sti svog duha, rekao sam Gambetiju, koju je katolička
crkva iskoristila kao ni u jednoj drugoj državi u Evropi, pa
čak ni u Nemačkoj, gde se do dan-danas održao izvestan
slobodan, samostalan duh, dok je ovde katoličkoj crkvi i
katolicizmu od početka bilo lako da izvrše žestok pritisak
na austrijskog čoveka, i da na kraju narod i državu u celi-
ni učine podložnim sebi, i potpuno ih podrede sebi.Tek u
poslednjim decenijama primećujemo neke znakove oslo-
bađanja od katoličke vladavine, od podlog katoličkog pri-
tiska, od vekovnog bezobzimog zagrljaja katolicizma, tek u
posiednjim decenijama primećujemo kako se tu i tamo sti-
dljivo razvija mišljenje, filozofiranje, nezavisno od katolici-
zma, rekao sam Gambetiju, neki od naših austrijskih umova
usuđuju se da opet misle slobodno i sopstvenom austrij-
skom glavom, ne samo katoličkom. Katolicizam je kriv za
to što u Austriji vekovima nije bilo filozofa, nikakvog filo-
zofskog mišljenja, a time ni filozofije. Katolička crkva je u
ovom milenijumu, mimo se može reći, potpuno i brutal-
no tlačila mišljenje. A tom narodu je bilo komotno pod
tom katoličkom glavom koja je umesto njega uvek mislila
na svoj način, rekao sam Gambetiju. Katolicizam i Habz-
burgovci su u ovom milenijumu uništavajuće delovali na
duh našeg naroda, smrtonosno, i to se ogleda u svemu što

107
se u Austriji uzme u razmatranje. Katolicizam je u ovom
milenijumu, može se reći, isključio mišljenje u našem na-
rodu, a muziku, kao najmanje opasnu od svih umetnosti,
doveo do procvata. Mi i jesmo zemlja muzike, samo zato
što je kod nas duh vekovima bio potpuno potlačen, rekao
sam Gambetiju. Mi smo postali sasvim muzikalan narod,
jer smo u vekovima katolicizma postali sasvim neduhovan
narod, rekao sam Gambetiju, u onoj meri u kojoj nam je
katolicizmom gašen duh, rasla nam je muzika, u svakom
slučaju toj okolnosti možemo da zahvalimo za Mocarta,
Hajdna, Šuberta, rekao sam. Ali ne mogu da prihvatim,
rekao sam Gambetiju, da imamo Mocarta, ali da nemamo
više svoju glavu, da imamo Hajdna, ali da smo se odučili
od mišljenja i gotovo odustali od njega, da imamo Šuber-
ta, ali da smo, sve u svemu, ipak postali tupoglavi. N i u
jednoj drugoj zemlji nije se dopustilo, rekao sam Gambe-
tiju, da katolička crkva tako beskrupulozno uništi mišljenje,
da je katolicizam takoreći obezglavi. Mi nemamo Monte-
nja, nemamo Dekarta,Voltera, rekao sam Gambetiju, sa-
mo te pesnike monahe i pesnike aristokrate, s njihovom
katoličkom maloumnošću. U poslednje vreme začeta je
neka promena, rekao sam, ali će proći ne decenije, nego
vekovi dok se ne popravi sve što je katolicizam opustošio
i time tako pogubno naudio našem duhu. Ako je to uop-
šte ikad moguće, rekao sam Gambetiju. Naš narod, kao
nijedan drugi, dozvolio je da ga izrabljuje katolička crkva.
Skoro čitav milenijum! On će se veoma teško izvući iz ka-
toličkog zagrljaja, iz njegovih kandži. Površne, manje-više
diletantske revolucije, rekao sam Gambetiju, tu ništa ne
koriste, kako vidimo u drugim zemljama Evrope, samo je-
dna stvamo temeljna, iskonska revolucija, rekao sam Gam-

108
betiju, može da bude spas, revolucija koja će sve potpuno
da uništi i razori, zaista sve. Ali za jednu takvu temeljnu i
iskonsku revoluciju mi smo danas još suviše slabi, nismo
još dovoljno zreli za to, ne usuđujemo se ni da uzmemo u
obzir takvu temeljnu i iskonsku revoluciju. Mi smo sada
jedno nemoćno, zaista obezduhovljeno austrijsko ljudstvo,
rekao sam Gambetiju, kome to temeljno i iskonsko uop-
šte nije moguće. Mnogo duže od čitavog veka smo sasvim
nemoćno austrijsko ljudstvo, rekao sam Gambetiju. Moji
roditelji su za mene, naravno, uzeli u obzir samo katolič-
ko vaspitanje, neko drugo oni uopšte nisu mogli ni da za-
misle, rekao sam Gambetiju. Koliko se može pratiti u
prošlosti, svi naraštaji u Volfsegu bili su katolički vaspita-
vani. Sve dok moj stric Georg nije istupio pre svega pro-
tiv katolicizma, što nije značilo ništa drugo nego protiv
svega. Stric Georg mi je prokrčio put, on mi ga je omogu-
ćio. Najpre me je naveo na ideju, a zatim na pravi put, na
kontraput, rekao sam Gambetiju. U našim bibliotekama
oni su, vidite, rekao sam Gambetiju, za razliku od katolič-
kih, zamandalili, da se tako izrazim, svetovne knjige, orma-
ni sa svetovnim knjigama bili su decenijama, ako ne i veko-
vima zaključani, rekao sam Gambetiju, samo su katoličke
bile dostupne, svetovne su bile iza brave, nedostupne, da
se ne čitaju, da ostanu zatvorene, kao da su u tim orma-
nima s knjigima zaključali slobodan duh, Gambeti, tako su
knjige koje nisu bile katoličke zaključali u te ormane s knji-
gama. ZaključaniVolter i Montenj, rekao sam Gambetiju,
a stotine i i hiljade u kožu povezanih tomova sabranih glu-
posti monaha i grofova slobodni. Volter i Montenj i Dekart
trebalo je, zamislite, da jednom zauvek ostanu zamanda-
ljeni u svojim ormanima, rekao sam Gambetiju.Ti orma-

109
ni nikada nisu otvarani, a onda su ih jednog dana, jer je
moj stric Georg na tome insistirao, otključali, i mojima je
bilo kao da je stric Georg otvorio neki već vekovima zape-
čaćen ćup iz koga je u trenutku otvaranja iscurio neki zli
duh od koga ih je istog trenutka obuzela panika, jer su zbi-
lja mislili da je smrtonosan. Moji nikada nisu oprostili stri-
cu Georgu što je otvorio taj ćup, rekao sam Gambetiju,
što je odjednom oslobodio otrov duha. Zaista su uvek sma-
trali da je stric Georg zatrovao Volfseg time što je otvorio
vekovima zapečaćen ćup zlog duha, tako što je sasvim jed-
nostavno otključao vekovima zaključane ormane s knjiga-
ma. Nikada nisu oprostili stricu Georgu što je naVolfsegu
iznenada počeo da se oseća i slobodan duh, a ne samo ka-
tolička tupoglavost, što su u vazduhu Volfsega bili Dekart
iVolter, ne samo katolicizam i nacionalsocijalizam. Vero-
vali su da su u tim zaključanim ormanima držali tog zlo-
duha iza brave, i da ga je stric Georg pustio napolje. Ali
nije dugo potrajalo i oni su tog zloduha ponovo zaključa-
li, kad je, naime, stric Georg napustio Volfseg, okrenuo im
leđa i smestio se u Kanu, zamislite, na Rivijeri, na toj de-
monskoj obali koja je za moje bila isto što i pakao. Čim je
stric Georg s dva kofera napustioVolfseg, ništa im nije bi-
lo preče nego da tog zloduha koji je nekoliko godina neo-
metano i, kako su verovali, na najpogubniji način trovao
Volfseg, ponovo stave pod ključ u svoje ormane s knjiga-
ma, i pritom taj ključ okrenu ne samo jednom, nego dva i
tri puta. Meni više nije bilo dozvoljeno da otvaram te or-
mane s knjigama, uskraćivali su mi to s najvećom upor-
nošću i, kako to danas znam, nasmrt preplašeni. Čak i kad
sam već odavno prevalio dvadesetu nisu mi dopuštali da
otvaram te ormane s knjigama, pa sam s vremenom odu-

110
stao od njihovog otvaranja, jer sam mrzeo svakodnevne
svađe povodom toga i plašio ih se. U Beču sam sebi, rekao
sam Gambetiju, odmah formirao malu biblioteku koja je
trebalo, kako mi je skrenuo pažnju moj stric Georg, da sa-
drži sve što je neophodno jednom čoveku od duha. Za naj-
kraće vreme sam, potrošivši na to skoro sav novac koji mi
je bio na raspolaganju, prikupio najvažnije knjige, sebi
sam, da tako kažem, formirao jednu biblioteku zlog duha,
i bilo je samo po sebi razumljivo što sam počeo od Mon-
tenja i Dekarta, odVoltera i Kanta. Na kraju sam sabrao
ono što je najvažnije za glavu, kako je to uvek iznova go-
vorio stric Georg, rekao sam Gambetiju, a u središtu, na-
ravno, nije bio niko drugi nego Sopenhauer. Formirao
sam jednu lako pokretljivu biblioteku s najvažnijim deli-
ma zlog duha, koju sam u svako doba mogao da nosim sa
sobom, tako da nikad nisam morao da budem bez tih
knjiga. Najpre sam sebi pribavio filozofe koji su mi uVol-
fsegu bili zabranjeni, dakle smrtonosni otrov, a zatim, ma-
lo-pomalo, i dela naših važnih pisaca. Prilikom tih nabavki
postupao sam po preciznom planu koji mi je zacrtao stric
Georg, rekao sam Gambetiju. Prva knjiga koju sam sebi
kupio bila je Novalisov Hajnrih od Ojterdingena, rekao sam
Gambetiju, druga, tačno se sećam, Kalendanke priče Joha-
na Petera Hebela. Odatle do Kropotkina i Bakunjina bilo
je još daleko, rekao sam Gambetiju, do Dostojevskog,Tol-
stoja, Ljermontova, kojeg sam voleo iznad svega.To će bi-
ti prvo što ću uraditi, rekao sam Gambetiju, da uVolfsegu
pustim napolje zatočenog zloduha kojeg su moji osudili
na doživotnu tamnicu, a vrata ormana s knjigama ne sa-
mo što više neću zaključavati, nego ću ih zauvek ostaviti
otvorena. Ključeve tih ormana s knjigama baciću u bunar,

111
da ih nijedna ruka nikad više ne može zaključati. Uopšte
ću samo s jednim ciljem proći kroz Volfseg, da malo-po-
malo pootvaram sve prozore i pustim unutra svež vazduh,
zamislite, jednom sam rekao Gambetiju, mnogi prozori u
Volfsegu decenijama nisu otvarani, što je zaista odvratno.
Vratiću se zatim u Rim i moći ću da kažem Gambetiju:
Gambeti, širom sam otvorio sve prozore u Volfsegu i unu-
tra pustio svež vazduh. Otvoriću sve prozore i vrata, rekao
sam sebi. Dok sam posmatrao fotografiju koja prikazuje
moje roditelje na stanici Viktorija u Londonu, sada sam
rekao sebi da su hteli da me sputaju za ceo život, na svoj
katolički način koji mogu da nazovem samo tupoglavim.
Kao što su zatočili zloduha u ormanima s knjigama, tako
su i mene, koji sam u njihovim očima bio isti takav zloduh,
hteli da zatoče uVolfsegu. Da zatoče oponenta, inadžiju.
Otpadnika. Ne mogu da se setim da su me roditelji u ve-
zi s nekom takvom sklonošću i jedan jedini put ostavili sa-
mog i na miru, da su me zbog neke takve sklonosti ikad
pohvalili. Ne bih prečuo njihovu pohvalu, ali mi je nikad
nisu uputili. Već su me kao sasvim malo dete posmatrali s
krajnjim nepoverenjem, mislim čak i u onom najranijem
dobu, kada su, gledajući ka meni, morali takoreći da gle-
daju u pod, u kolevku, u hodalicu, već tada im je sve na
meni bilo sumnjivo, i bukvalno ih je zazeblo srce da su mo-
žda dobili čoveka koji bi jednog dana mogao da se otrgne
kontroli, da ih optuži, a onda ih čak razori i uništi. Već u
prvim mojim godinama posmatrali su me s podozrenjem
kojim su me čitavog života proganjali, a možda već tada s
potajnom mržnjom, s kojom su me kasnije sasvim otvore-
no suočavali, za koju ja isprva nisam znao zašto je baš me-
ne morala da zadesi, iz kog razloga, s kojim ciljem, zbog

112
čega to niskog i opakog u meni. Prema mom bratu Joha-
nesu su od početka bili dobronamemi, prema meni nikad,
uvek samo loši, tu istinu treba konačno izgovoriti, rekao
sam sebi, posmatrajući fotografiju. Otac me je začeo, maj-
ka me je donela na svet, ali od samog početka nije htela da
me ima, najradije bi me odmah po rođenju strpala nazad
u stomak, svim sredstvima, samo da je to bilo moguće, re-
kao sam sebi. M i najpre uvek zamišljamo da nas roditelji
prirodno vole, ali iznenada dođemo do toga da nas isto
tako prirodno samo mrze, iz ko zna kog razloga, kada im
izgledamo onako kako sam ja izgledao svojim roditeljima,
kao dete koje nije odgovaralo njihovim predstavama, koje
je, kako se kaže, nakrivo nasađeno. Nisu računali na moje
oči koje su verovatno odmah, čim sam ih otvorio, već vi-
dele sve što mojima nikad nije moglo odgovarati da vide.
Prvo sam ih gledao s nevericom, kako se kaže, zatim uko-
čeno, a onda sam ih jednoga dana konačno prozreo, to mi
nisu oprostili, nisu to mogli da mi oproste. Prozreo sam ih,
što se kaže, i podvrgao ih nepotkupljivom prosuđivanju
koje im se nije moglo dopasti. Oni su, sa svom oštrinom
rečeno, u meni dobili svog raščinitelja i rastočitelja. Od
prvog trenutka, moram to da kažem, bio sam svom svojom
odlučnošću protiv njih. Jednog lepog jesenjeg dana poku-
šao sam Gambetiju da opišemVolfseg, takoreći smo se sa
Roče di Papa vratili na Pjaca del Popolo i smestili se na te-
rasu pred kafanom, uveliko je već prošlo devet sati uveče,
a sunce je još imalo snage da na najprijatniji način zagre-
va Pjacu. Pokušaću da Vam opišem Volfseg, rekao sam
Gambetiju, kome sam u Roče di Papa rekao ponešto, ka-
ko mi to danas izgleda sasvim promašeno, o Ničeovom
Zaratustri, uvek sam imao poteškoća s Ničeom, pa se ni

113
tog dana nisam proslavio govoreći o Ničeu. Vidite, Gam-
beti, rekao sam, decenijama sam se bavio Ničeom, ali nig-
de nisam stigao, Niče me je oduvek fascinirao, ali u isti mah
gotovo ništa njegovo nisam razumeo. Da budem iskren,
isto je tako i sa drugim filozofima, rekao sam Gambetiju,
sa Sopenhauerom, sa Paskalom, da navedem samo tu dvo-
jicu sem Ničea, svi su mi celog života bili teško razumlji-
vi, odgonetanje njihovih misli nikada mi nije išlo od ruke,
uvek su za mene ostali španska sela, pri čemu su me uvek
u najvećoj meri privlačili i oduševljavali. Što se više bavim
spisima tih ljudi, rekao sam Gambetiju, sve sam bespo-
moćniji, samo u megalomaniji mogu da kažem da sam ih
shvatio, kao što o sebi samo u megalomaniji mogu da ka-
žem da sam sebe shvatio, jer ni sebe do dan-danas nikad
nisam shvatio, što se više bavim sobom, to se više udalja-
vam od stvamog sebe, to se još više zamračuje sve u vezi sa
mnom, rekao sam Gambetiju, kao i sa tim filozofima, po-
mislim da sam ih shvatio, rekao sam Gambetiju, a pritom
ništa nisam shvatio, verovatno je tako sa svime čime sam
se do sada bavio. Ali ipak tu i tamo dajem sebi slobodu, re-
kao sam Gambetiju, da u svojoj megalomaniji tvrdim ka-
ko sam shvatio ponešto od tih filozofa i njihovih dela. Sva
ta imena i njihova dela uopšte nije moguće shvatiti, rekao
sam Gambetiju, ni Paskala, ni Dekarta, ni Kanta, ni Šo-
penhauera, ni Šlajermahera, da nabrojim samo one koji-
ma se trenutno bavim. Kojima sam se trenutno zaneo. S
najvećom bezobzimošću prema njima, kao i prema samom
sebi, rekao sam Gambetiju. S najvećom odvažnošću i isto-
vremeno bestidnošću. Jer kad se bavimo nekim od tih fi-
lozofa, Gambeti, rekao sam mu, mi smo bestidni kad se
usuđujemo da im pristupimo i da im takoreći iz živog te-

114
la čupamo filozofsku utrobu. Uvek smo bestidni kad pri-
stupamo nekom filozofskom delu, ali bez te bestidnosti im
se ne primičemo, filozofski ne napredujemo. Mi zaista mo-
ramo s najvećom grubošću i sirovošću pristupiti tim filo-
zofskim spisima i njihovim tvorcima, koje bi uvek trebalo
da zamislimo kao svoje neprijatelje, kao svoje najstrašnije
protivnike, Gambeti. Moram da istupim protiv Šopenhau-
era ako hoću da ga shvatim, protiv Kanta, protiv Montenja,
protiv Dekarta, protiv Šlajermahera, razumete li. Moram
da budem protivVoltera ako želim da m u se na najčestitiji
način posvetim s nekakvim izgledima za uspeh. Ali moja
razračunavanja s filozofima i njihovim delima bila su do
danas prilično neuspešna. Zivot će ubrzo proći, nestaće
moje postojanje, rekao sam Gambetiju, a da ništa nisam
postigao, sve je ostalo prilično zatvoreno za mene. Kao što
je moje razračunavanje sa samim sobom do dan-danas os-
talo prilično neuspešno. Ja sam svoj neprijatelj i filozofski
postupam protiv sebe, rekao sam Gambetiju, pristupam
sebi sa svim mogućim sumnjama i ništa ne postižem. Ni
ono najmanje. M oram da gledam svoj duh kao neprijate-
lja i na filozofski način postupam protiv njega, rekao sam
Gambetiju, da bih u njemu stvamo mogao da uživam. Ali
verovatno imam premalo vremena za to, kao što su i svi
oni imali premalo vremena, ta najveća nesreća čoveka, što
uvek i u svakom slučaju ima premalo vremena, oduvek je
onemogućavala saznanje. Tako je oduvek postojalo samo
nešto približno, nešto nadomak istine, sve drugo je besmi-
slica. Ako mislimo i ne prestajemo da mislimo, i ako to
nazivamo filozofijom, dolazimo na kraju do toga da smo
pogrešno mislili. Svi su do sada pogrešno mislili, koja god
da su imena nosili, koje god da su spise napisali, ali nisu

115
se sami od sebe predali, rekao sam Gambetiju, ne svojom
voljom, samo voljom prirode, bolešću, ludilom, i na kraju
smrću. Nisu hteli da prestanu, koliko god da im je bilo te-
ško, tako užasno protiv svih pravila i protiv svih upozore-
nja. Ali svi su se uvek zalagali za pdgrešne zaključke, rekao
sam Gambetiju, i na kraju za ništa, šta god bilo to ništa, re-
kao sam Gambetiju, o kome znamo da je, doduše, ništa,
ali da ipak istovremeno ne može biti postojeće, na kome
se sve slama, na kome sve prestaje i na kraju okončava.Te
večeri, umesto da odmah iznesem najavljeni opisVolfsega,
što sam još na Flaminiji obećao Gambetiju da ću učiniti na
Pjaci del Popolo, upustio sam se u jedan od onih izleta od
kojih ponajviše strepim, a koje po navici nazivam svojim fi-
lozofskim izletima, jer se poslednjih godina gomilaju, jer
su tečni kao sama filozofija, kao sve filozofsko, mada s fi-
lozofijom nemaju u stvari ništa zajedničko sem svog povo-
da. Umesto da odmah iznesem najavljeni opis Volfsega,
rekao sam Gambetiju nešto o Ničeu, a bilo bi bolje da to
nisam rekao, nešto o Kantu, što je čak bilo potpuno bes-
misleno, nešto o Šopenhaueru, što mi je u prvi mah delo-
valo kao posebno tačno, ali sam već posle nekoliko trenu-
taka shvatio da je prilično suludo, nešto o Montenju, što
ni sam nisam razumeo u trenutku kad sam to rekao Gam-
betiju, jer tek što sam pred Gambetijem izgovorio to što se
ticalo Montenja, on me je zamolio da m u to i objasnim, a
ja to, međutim, nisam bio u stanju, jer već u istoj sekundi
ni sam nisam više znao šta sam uopšte rekao o Montenju.
Kažemo nešto što nam je sasvim jasno, a u sledećem tre-
nutku ništa više ne znamo, rekao sam Gambetiju, nešto
sam upravo rekao o Montenju, ali sad, dve-tri sekunde ka-
snije, uopšte ne znam šta sam uopšte rekao o Montenju.

116
Morali bismo imati sposobnost da nešto kažemo, da to,
dakle, izgovorimo, i da o tom izgovorenom istovremeno u
glavi vodimo zapisnik, ali to nije moguće, rekao sam Gam-
betiju. Uopšte više ne znam zašto sam u tom trenutku iz-
govorio nešto o Montenju, rekao sam Gambetiju, a još ma-
nje šta sam izgovorio o Montenju. Cini nam se kako smo
već toliko napredovali da smo postali misaona mašina, ali
ne možemo da se pouzdamo u rad te naše misaone maši-
ne. Ona u osnovi neprestano radi protiv naše glave, rekao
sam Gambetiju, ona neprestano proizvodi misli za koje ne
znamo odakle su došle, ni zašto su došle i u kakvoj se vezi
nalaze, rekao sam Gambetiju.Ta misaona mašina koja ne-
prekidno radi zaista nas preopterećuje, preopterećuje nam
glavu, ali ona ne može više da se isključi, doživomo je pri-
ključena na tu misaonu mašinu. Dok ne umremo. Vi, Gam-
beti, kažete Montenj, i ja u trenutku uopšte ne znam šta
je to, rekao sam Gambetiju. Dekart? Ne znam. Šopenha-
uer? Ne znam. Isto biste tako mogli da kažete đurđevsko
cveće i ja ne bih znao šta je to, rekao sam Gambetiju. Mi-
slio sam da ću, ako odem u Sils Mariju, rekao sam Gam-
betiju, bolje razumeti Ničea, ako odsednem u blizini Ma-
lojapasa, popevši se od Sondrija, dakle odozdo naviše, bo-
lje ću, u opštem smislu, razumeti Ničea. Ali prevario sam
se. Bio sam u Sils Mariji, popevši se od Sondrija, prema
tome odozdo naviše, i Ničea sad razumem još manje ne-
go pre, tvrdim da ga sad uopšte više ne razumem, ništa vi-
še od Ničea. Time što sam otišao u Sils Mariju, sebi sam
potpuno upropastio Ničea.Tako sam sebi jednom upropa-
stio i Getea, rekao sam Gambetiju, samo tom nesrećnom
glupošću što sam otišao u Vajmar, onda i Kanta, time što
sam bio u Kenigsbergu. Svi su me ti filozofi, pesnici, pisci,

117
ili šta već, gonili po Evropi da odem u njihova mesta, i od
tada ih razumem još mnogo manje nego pre. Čuvajte se,
Gambeti, odlaženja u mesta pisaca, pesnika i filozofa, po-
sle toga ih uopšte više nećete razumeti, u svojoj glavi ste ih
zapravo učinili nemogućim time što ste posetili mesta u
kojima su se rodili, mesta u kojima su živeli, u kojima su
umrli. Izbegavajte kao ništa drugo mesta rođenja, života i
smrti naših duhovnih veličina, rekao sam Gambetiju, za-
branite sebi posete mestima Dantea, Vergilija i Petrarke,
uništićete sve što od tih duhovnih veličina imate u glavi.
Niče, kažem sebi, kucnem se po glavi, a ona je prazna, pot-
puno prazna, rekao sam Gambetiju. Sopenhauer, kažem
sebi i kucnem se po glavi, a ona je prazna. Kucnem se po
glavi i kažem Kant, a glava mi je potpuno prazna.To stra-
hovito deprimira, rekao sam Gambetiju. Pomislite na neki
običan, svakodnevni pojam i vaša glava je prazna. Ništa.
Baš ništa vam nije u glavi kad hoćete da shvatite neki takav,
sasvim svakodnevni pojam. Danima idete naokolo tako
prazne glave i kuckate po njoj, da biste uvek samo ustano-
vili da je savršeno prazna. To izluđuje, raspamećuje, une-
srećuje, čini čoveka na najnesrećniji način ludim, raspa-
mećenim i na najstrašniji način sitim života, dragi moj
Gambeti. Ja sam, doduše, Vaš učitelj, ali je moja glava
uglavnom potpuno prazna, u njoj zapravo nema ničeg. Ve-
rovatno zato jer sam prenapregao glavu, rekao sam Gam-
betiju. Jer sam joj s vremenom previše poveravao. Jer sam
je sasvim jednostavno precenio. Mi precenjujemo svoju
glavu i previše je opterećujemo, pa se čudimo kad je izne-
nada potpuno ispražnjena kad kucnemo po njoj, rekao
sam Gambetiju.Tada nam u glavi nije čak ni ono najneo-
phodnije, rekao sam Gambetiju. Verovatno zato što smo se

118
bavili filozofima koji nam znače nešto, a u određenim okol-
nostima veoma mnogo ili gotovo sve, rekao sam Gambe-
tiju, pa se oni s vremena na vreme povuku iz naše glave sa
svim onim što jesu, i ostave je samu i praznu. Jednostav-
no odu i ostave je savršeno praznu, tako da mi, umesto da
u glavi imamo misli i s tim mislima započnemo nešto, ra-
zumno ili ne, filozofski ili ne, rekao sam Gambetiju, ose-
ćamo samo nepodnošljiv bol, jedan tako užasan bol da
bismo bez prestanka morali samo da vrištimo. Ali mi se,
naravno, čuvamo toga da nekim takvim zastrašujućim vri-
štanjem ne odamo da nam je glava potpuno prazna, jer bi
to u svetu koji samo čeka da vrisnemo i odamo da smo
ostali potpuno prazne glave, neminovno značilo naš kraj.
S vremenom smo naučili da sve krijemo u sebi, u svakom
slučaju ono što mislimo, ono što se usuđujemo da misli-
mo, da ne bismo bili ubijeni, jer, kao što znamo, biva ubi-
jen svako ko ne ume da krije svoje mišljenje, svoje stvamo
mišljenje o kome niko osim njega ništa ne zna, rekao sam
Gambetiju. Presudno je baš skriveno mišljenje, rekao sam
Gambetiju, ne ono izgovoreno, objavljeno, koje sa skrive-
nim mišljenjem ima veoma malo, a najčešće baš ničeg za-
jedničkog, i uvek je mnogo niže od skrivenog, koje je, ipak,
uvek sve, dok je, kao što znamo, ono objavljeno uvek sa-
mo ono najnužnije. Međutim, kad bi nam bilo moguće da
objavimo skriveno mišljenje, da ga bar u jednom trenutku
izgovorimo, rekao sam Gambetiju, to bi nam bio kraj.Ta-
da bi sve odjednom prestalo. U najvećoj od svih eksplozija
sve bi se razletelo. Mi se oprezno približavamo filozofs-
kom, rekao sam Gambetiju, s najvećim mogućim oprezom,
i ništa od toga. Zatim odlučno, rekao sam Gambetiju, i ni-
šta od toga. Čak i kad mu se približimo potpuno neustra-

119
šivo i u radikalnoj samoogoljenosti, ništa od toga. Kao da
nemamo pravo na filozofsko, rekao sam Gambetiju. Filo-
zofsko je uvek kao vazduh koji udahnemo i opet moramo
ponovo da ga izdahnemo, jer ga ne možemo duže vreme
zadržad u sebi. Mi ga postojano i doživotno udišemo i opet
izdišemo, i ne možemo ga zadržati duže, ne za presudan
trenutak, za onaj presudan trenutak koji bi bio od najve-
će važnosti. Ah, Gambeti, rekao sam, mi hoćemo sve da
dohvatimo i sve da o6whvatimo i sebi privučemo, a to nam
uopšte nije moguće. Ceo život provodimo u tome da shva-
timo sebe i to nam ne uspeva, pa kako onda poverovati da
možemo shvatiti nešto što nismo čak ni mi sami. Umesto
da Gambetiju opisujem Volfseg, kako sam najavio, gnjavio
sam ga čitavim putem po Flaminiji i opet jedan deo natrag
po Flaminiji, zatim opet u suprotnom smeru, pa opet obr-
nuto, sve do Pjace del Popolo, s tim neprekidno izgovara-
nim rečenicama, tonom koji je mnogo glasniji od njemu
podnošljivog, ne pruživši mu nijednom priliku da dođe do
reči, pri čemu sam sve vreme tačno znao da bi on u ovom
ili onom trenutku imao nešto da kaže na moje izlive, koje
je, tek uzgred, nazvao za mene karakterističnim filozof-
skim govorom, i da bi bilo bolje da mu dopustim da me
prekine i nešto prokomentariše, nego da bez prestanka
neobuzdano sam slušam svoj govor i njime se bar na tre-
nutak oduŠevljavam, dok sam istovremeno ipak neobuz-
dano dao suviše slobodnog maha tom izlivu, pa uz to još u
Gambetijevom prisustvu, koji od svog učitelja može ipak
s pravom da očekuje nešto više discipline nego što mi je
trenutno bilo moguće. Uopšte, trebalo bi malo više da pri-
pazim i Gambetija poštedim svojih filozofskih izleta, po-
mislio sam kad smo obojica izašli na Pjacu del Popolo, na

120
kojoj je i u devet uveče saobraćaj bio isti kao što je u dru-
gim velikim gradovima u najboljem slučaju pred samo pod-
ne. Ali nikad ne bi trebalo da se stidimo, rekao sam Gam-
betiju, ako manje-više izgubimo vlast nad sobom, jer tako
hoće naša glava, naša zaista uvek uzbuđena glava, kad smo
je podstakli na mišljenje. Gambeti se morao nasmejati na
tu umesnu primedbu, kojom sam očigledno želeo da se
opravdam. O n nam je, kao uvek, veoma umešno, veoma
eleganmo, poručio samo pola boce belog vina, pa sam mo-
gao da počnem sa svojim opisivanjemVolfsega. Moje pos-
matranje je, kao i uvek, krenulo odozdo, od sela. Pogledao
sam uvis. Gore, rekao sam Gambetiju, leži Volfseg, na vi-
sini od preko osamsto metara, vekovima neosvojiv, tvrđa-
va koja se sastoji od takozvane glavne kuće i više sporednih
zgrada: tu je kuća baštovana, lovačka kuća, majeraj, oran-
žerija i dečja vila, koja je takođe gospodska zgrada, rekao
sam Gambetiju, sagrađena pre tri stotine gođina, verovat-
no za decu, malo skrajnuta, na istočnoj strani, ali odatle je
najširi pogled na Alpe. Uopšte, rekao sam Gambetiju, sa
Volfsega je moguće jednim pogledom obuhvatiti čitavu
oblast između tirolskih i istočnih donjoaustrijskih plani-
na.To se u Austriji nigde više ne može sagledati, rekao sam
Gambetiju. U Gambetiju sam uvek imao pažljivog sluša-
oca koji mi je strpljivo dopuštao da razvijem ono što sam
pokušavao da kažem, nikada me nije ometao, često nas
već u počecima naših priča i izveštaja mahom ometaju,
zaustavljaju, u najmanju ruku prekidaju, ali ne i Gambeti,
koga su roditelji i njegova u svemu obzima porodica vas-
pitali da sluša. Volfseg je smešten oko stotinu metara iznad
sela, iz koga naviše vodi jedan jedini put, koji u svakom
trenutku može biti zatvoren pokretnim mostom na mestu

121
gde procep u stenama odvaja selo odVolfsega. SamVolfseg
se ne može videti iz sela, visoka i gusta šuma brani ga ve-
kovima od pogleda onih koji ne treba da ga vide. Put je
šljunkovit, rekao sam Gambetiju, i strmo vodi uzbrdo sve
do tri metra visokog zida, iza koga su glavna kuća i spore-
dne zgrade još uvek skriveni. Kada posetilac prođe kroz
otvorenu kapiju, najpre s leve strane ugleda oranžeriju s
njenim visokim staklenim prozorima, u toj oranžeriji se i
danas gaje stabla narandže, rekao sam Gambetiju, i ona se
odlično razvijaju zahvaljujući povoljnom položaju oranže-
rije, koja preko celog dana ima sunca, a tu su i limunova
stabla, i, baš kao u čuvenom carskom palmenhausu u Be-
ču, u njoj uspevaju i raznorazne druge tropske i suptrop-
ske biljke, a iznad svega sam već kao malo dete voleo ka-
melije, rekao sam Gambetiju, omiljeno cveće moje babe s
očeve strane. Oranžerija nam je kao deci bila najdraže bo-
ravište, često sam i pola dana ostajao u njoj, pre svega sa
stricem Georgom, koji mi je objašnjavao poreklo biljaka,
što mi je uvek pričinjavalo veliko zadovoljstvo, u oranžeri-
ji sam čuo prve latinske reči, rekao sam Gambetiju, latins-
ke oznake za mnoge cvetove, uzgajane i negovane u mnogo-
brojnim manjim i većim saksijama, o kojima su se starala
tri baštovana koje smo uvek imali u Volfsegu. Tamo su i
sada, što je, kako već možete zamisliti, Gambeti, rekao
sam, danas u srednjoj Evropi veliki luksuz. Prvi moj kon-
takt s takozvanim drugim Ijudima bio je kontakt s baštova-
nima, posmatrao sam ih kad god sam mogao, što češće i
što god sam duže mogao. Ali već od samog početka nisam
se zadovoljavao samo raskošnim bojama cveća, rekao sam
Gambetiju, oduvek sam želeo da znam i otkud potiče ta
raskoš boja, iz čega nastaje i kako se precizno naziva. Ba-

122
štovani u Volfsegu uvek su bili najstrpljiviji ljudi, zračili su
velikim spokojstvom i živeli su uredno i jednostavno, če-
mu sam se ponajviše divio. Oduvek sam se divio baštova-
nima, njihovi pokreti bili su bezuslovno nužni, smireni,
uvek korisni, jezik im je bio najjednostavniji, najjasniji.
Čim sam prohodao, moje najomiljenije boravište bila je
oranžerija, dok je moj brat Johanes najveći deo vremena
provodio u štalama, kod konja, krava, svinja i živine; ja
sam takoreći uvek bio poklonik biljaka, moj brat Johanes
poklonik životinja, sva moja radost bile su biljke u oranže-
riji, dok su njegova bile životinje u štalama. Zimi, kada je
slobodna priroda prekrivena snegom, hladna i gola, oran-
žerija je cvetala, rekao sam Gambetiju. Od početka sam
smeo da budem kod baštovana i gledam ih dok rade, a na
kraju i radim s njima. Za mene je to bila velika sreća, rekao
sam Gambetiju, kada sam sa klupice kod azaleja u oran-
žeriji smeo da posmatram baštovane. Fascinirala me je već
sama reč oranžerija, rekao sam Gambetiju, bila je to naj-
omiljenija reč među mojim omiljenim rečima. Oranžerija
je sagrađena na stenama koje se strmo naginju ka selu, ta-
ko da je blago sunce u njoj uvek najpovoljnije za sve biljke;
nekadašnji graditelji, rekao sam Gambetiju, bili su pamet-
ni, pametniji od današnjih. I zapanjujuće je što nisu, kao
danas, toliko dugo, čak godinama, gradili jednu jedinu gra-
đevinu, već su zamak za stoleća, rekao sam Gambetiju, sa
svim pogodnostima i svim detaljima, u potpunosti izgra-
dili za samo nekoliko meseci. N a neku pompeznu i perver-
zno neupotrebljivu grozotu danas se straće godine, i čovek
se pita kako to, rekao sam Gambetiju. A svako je tada
imao ukusa, i svako je radio sa zadovoljstvom.To se vidi na
starim zdanjima, koja su sva do jednog uspela kao nijed-

123
no današnje. Svaki detalj na starim zdanjima uobličen je
s ljubavlju, rekao sam Gambetiju, s najvećom brižljivošću
i razumevanjem umetnosti, i najvećim ukusom u takozva-
nim ukrasima. Oranžerija nije samo sagrađena na ideal-
nom mestu, nego i s najviše ukusa, rekao sam Gambetiju,
umetničko delo koje se nesumnjivo može meriti s najču-
venijim tvorevinama te vrste u sevemoj Italiji i Toskani.
Svaki je neimar bio mali Paladio, rekao sam Gambetiju.
Današnje neimarstvo je propalo, ono ne samo da je bez
ukusa, već je velikim delom neupotrebljivo, ono je u viso-
koj i u najvišoj meri mizantropsko, okrenuto protiv čove-
ka, dok je ranije bilo umetničko i čovekoljubivo. Levo uz
oranžeriju sazidan je veliki kameni luk, toliko visok da mo-
gu da prođu sva tovama kola, a iza je prostrano dvorište
majeraja, u kome su tri štale za stoku i jedna širokogrudo
uređena konjušnica. Iznad njih su stanovi nastojnika, ko-
ji su uvek prilično dobro zarađivali. Majeraj je sagrađen u
obliku potkovice. U stanovima koji se pružaju iznad štala
komotno bi moglo da se smesti do stotinu ljudi, rekao sam
Gambetiju, u svima su velike sobe, nimalo manje od soba
u glavnoj kući, koja je s velikim umetničkim razumeva-
njem sagrađena na uzvišenju naspram majeraja, oko dve
stotine metara od njega; kroz već pomenuti zidani luk na
nju se od majeraja pruža najlepši pogled. Glavna kuća ima
dva sprata i visoka je tačno trideset četiri metra, rekao sam
Gambetiju. Volim taj pogled na nju. Fasada je strožija od
svake koju sam ikad video u Austriji, od svih je otmenija.
Na sredini je ulazna kapija, visoka osam metara, tamnoze-
lene boje, toliko tamne da uvek izgleda cma, bez ikakvih
ukrasa, ako zanemarim nikad uglačani pričvršćen mesin-
gani zvekir i levo kraj njega gvozdeni potegač zvona. Pro-

124
zori prizemlja tam an su toliko visoki da se kroz njih ne
može zaviriti spolja. Ulaz u predvorje, rekao sam Gambe-
tiju, za mene, koji dolazim iz Rima, svaki put je prava ču-
dovišnost; hladnoća, istovremeno veličanstvenost, od visi-
ne i dubine prostora svaki put bi mi zastao dah. Predvorje
je dugo trideset četiri metra do dvorišnog zida, dnevno
svetlo pada samo odozgo na sto pedeset godina stare daske
od ariša na podu, gotovo pola metra široke daske od ariša,
rekao sam Gambetiju, već sasvim posivele od nogu pret-
hodnih generacija koje su gazile po njima. Ne znam ni za
jedno lepše predvorje, rekao sam Gambetiju, gospodstve-
no je zbog svoje veličine i apsolutne strogosti, na zidovima
nema ni najmanjeg ukrasa, nijedne slike, ničega. Zidovi
su okrečeni u belo i neumoljivo deluju na posmatrača. Ve-
kovima je bilo tako. U poslednje vreme, rekao sam Gam-
betiju, moja majka bi u predvorje stavljala tu i tamo po
nekoliko korpi s cvećem koje mu nisu činile dobro, ali ga
nisu mogle upropastiti, jer je suviše veličanstveno, mogle
su mu samo malo zasmetati. Kad neko uđe u predvorje,
rekao sam Gambetiju, koje sam i sam uvek osećao kao og-
romno i hladno i čudovišno, ono mu se može učiniti ne-
prijamim, pa mnoge ljude hvata strah da će se smrznuti
već pri ulasku u to predvorje, ljudi se većinom stresu od zi-
me pri ulasku, rekao sam Gambetiju, jer apsolutno nisu
navikli da ulaze u jedno tako veliko i veličanstveno pred-
vorje, sva druga predvorja za koja znam nisu tako velika,
nisu tako veličanstvena, i time prirodno nisu tako odboj-
na kao naše, koje je uvek delovalo odbojno na sve osim na
mene, kome je do dan-danas ostala privlačna baš ta veli-
čanstvenost i hladnoća; kad čovek uđe, rekao sam Gam-
betiju, na trenutak poveruje da mu je u našem predvorju

125
došao kraj, i traži neki oslonac, a oči su mu uvek zaslep-
ljene kada sa dnevnog svetla uđe u prigušenu svetlost pre-
dvorja. Na trenutak se oseti potpuno bespomoćno. Kad se
uđe, odmah levo su vrata velike odaje za poslugu. Slede-
ća vrata su vrata ostave za kućni pribor. Kraj njih su vrata
koja vode u kapelu. Kapela je u stvari velika kao osrednja
seoska crkva, rekao sam Gambetiju, ima tri ohara, jedan
gotski u sredini i dva na bočnim stranama. I dan-danas se
u njoj svake nedelje u šest ujutro održava misa, u tu svrhu
dolazi paroh lično, ili kapelan iz sela, penju se gore peši-
ce, što je svakako veliki napor za starog paroha. U sakri-
stiji i danas imamo velike ormane ptme svešteničke odeće
iz tri stoleća, rekao sam Gambetiju. M i smo u Volfsegu
ostali pošteđeni većine ratova u Evropi, a požari koji su iz-
bijali u prethodnom veku uvek su bili odmah ugašeni, jed-
na od najčuvenijih i najrevnosnijih vatrogasnih službi Au-
strije u našem je mestu, rekao sam Gambetiju. N e prođe
nijedno veče a da moja majka između sedam i osam ne
kleči u kapeli. Nas su od malena navikli da svako veče od-
lazimo u kapelu. Bio je to, naravno, veliki trenutak, kad
bismo u svečanoj odeći tu dočekali salcburškog nadbis-
kupa, povodom izuzetnih događaja kao što su krštenja,
krizme, venčanja et cetera, rekao sam Gambetiju. Crkve-
na pozorišna predstava je i meni nekad bila ono najviše i
jedino, kao i svima mojima.To se veoma brzo promenilo.
Ali ono grandiozno u tim ceremonijama ostalo mi je u se-
ćanju, Gambeti, veliki blistavi crkveni prozor iznad svake,
čudesno šarolike, raskošne svečanosti. Preko puta kapele
nalazi se kuhinja, velika je kao zatvoreni manjež, i dan-da-
nas se ne greje zimi, s velikim pećima koje se sada koriste
samo još za odlaganje stvari, sa stotinama, a mimo mogu

126
da kažem i hiljadama činija, šolja i tanjira u ormanima i na
zidovima.Tu je osam žena i devojaka imalo pune ruke pos-
la još kad mi je bilo trideset godina, jer se dobro sećam svog
tridesetog rođendana i posebno velike užurbanosti u ku-
hinji. Kuhinja je na skali moje naklonosti stajala bezmalo
jednako visoko kao oranžerija, tu sam, za razliku od mu-
škog elementa u oranžeriji, imao posla sa ženskim, koji me
je u istoj meri zanimao. Ako sam u oranžeriji voleo miris
cveća, onda je ovde miris predivnih kolača bio ono što me
je svakog dana tako privlačilo, pored vedrine kuhinjskih
devojaka, koje su mi, kako sam od početka osećao, uvek
bile naklonjene, što mi je obećavalo veselje. U kuhinji mi
nikada nije bilo dosadno, rekao sam Gambetiju, kuhinja 1
oranžerija bile su mi najvažniji orijentiri u prvoj polovini
detinjstva. Između cveća u oranžeriji na jednoj, i kolača u
kuhinji na drugoj strani, imao sam, sve u svemu, jedno
srećno detinjstvo. U kuhinji mi nisu postavljali dosadna
pitanja, u kuhinji sam bez ustručavanja mogao da se po-
našam onako kako sam hteo, isto tako u oranžeriji, uop-
šte svuda gde nisu bili moji roditelji. Sve vreme sam gledao
kako da siđem u kuhinju ili odem preko u oranžeriju, i da-
nas u snovima često vidim sebe kako trčim dole u kuhinju
ili preko u oranžeriju, rekao sam Gambetiju, u ma koje go-
dišnje doba dete trči dole u kuhinju ka srećnim, kako ono
misli, njemu naklonjenim ljudima, ili preko u oranžeriju,
ka takođe, kako ono misli, srećnim ljudima. Ono sve vre-
me beži od, kako ono misli, zlobnih ljudi koji od njega ne-
strpljivo zahtevaju sve više, više nego što ono to može. Od
roditeljskog nestrpljenja i strogosti bežim u snovima kroz
predvorje, prolazim pored oranžerije, pored zidina u okol-
ne šume, rekao sam Gambetiju. Satima ležim na obali po-

127
toka i posmatram ribe u vodi i bube na lokvanjima. Dani
su dugi, večeri suviše kratke. Kada uđemo u predvorje, re-
kao sam Gambetiju, posle dvadesetak koraka idemo desno,
uz široke drvene stepenice na prvi sprat. Gore, skrenuvši
desno, dolazimo u takozvano gomje predvorje, na čijem
se istočnom kraju vidi velika trpezarija čija su vrata uvek
otvorena. Trpezarija je tačno iznad donjeg predvorja, i iz-
lazi na veliki balkon. Kad smo bili deca, tu nismo smeli da
se zadržavamo, sem ako nam je to u izvesnim svečanim
prilikama bilo izričito naređeno. Uštogljeno odeveni, mo-
rali smo da sedimo za stolom i ćutimo.Tu su i dan-danas
vitrine i komode s najskupocenijim posuđem i priborom,
svuda su najskuplje dragocenosti koje su naši preci veko-
vima sakupljali. Na zidovima vise portreti onih koji su iz-
gradili Volfseg i onih koji su ga održavali i njime upravljali,
i dugo su već na groblju, u našoj grobnici. Kad bi ta trpe-
zarija mogla da govori, rekao sam Gambetiju, dobili bis-
mo jednu kompletnu, nekrivotvorenu, isto toliko fantasti-
čnu koliko realnu, isto toliko blistavu koliko zastrašujuću
istoriju čovečanstva. Za tim trpezarijskim stolom nesum-
njivo se stvarala istorija, rekao sam Gambetiju, i to ne sa-
mo lokalna istorija. Ali trpezarijski stolovi ne govore, rekao
sam Gambetiju, što je i dobro, jer kad bi govorili, oni ko-
ji za njima moraju da sede ubrzo bi ih polomili. Sećam se
da sam za tim trpezarijskim stolom sedeo s ukupno osam
različitih nadbiskupa i kardinala, i s najmanje desetak nad-
vojvoda, rekao sam Gambetiju, što je na dete, prirodno,
ostavilo dubok utisak. I s mnogim velikim damama viso-
kog društva, čija imena danas više ne znam, koje su stiza-
le iz Beča, Pariza i Londona da nas posete. I koje su sve u
Volfsegu i noćile, za koje su otvarane one sobe koje su ina-

128
če uvek bile čvrsto zabravljene, te velike memljive sobe sa
sumomim tapetama na zidovima i teškim zavesama koje
slabiji čovek ne može ni da pomeri, uveče ne može da ih
navuče, ujutro ne može da ih raširi. U tim takozvanim go-
stinskim sobama, koje su sve na sevemoj strani, uvek sam
se plašio, rekao sam Gambetiju. Svako ko je u njima bora-
vio, makar i samo na kratko vreme, neminovno se razbo-
leo. Ali uVolfsegu su te sobe sasvim svesno tako nepredus-
retljivo opremili i smestili ih baš na sevemu stranu, i uvek
održavali takav nivo hladnoće, karakterističan za te sobe,
koji pogoduje razboljevanju, jer nisu želeli da neki gost
ostane duže nego što je neophodno, a ljude su uvek pozi-
vali samo iz određenog razloga, kada im je od njih nešto
sasvim određeno trebalo, neka određena dobit koja se dru-
gačije ne bi mogla postići. Gosti koji su prenoćili u tim so-
bama već su za doručkom pokazivali prve znake prehlade,
mahom bi već omotali šal oko vrata, a ono najupadljivije
bio je njihov kašalj, rekao sam Gambetiju. Ali uprkos sve-
mu, rekao sam Gambetiju, ti ljudi su uvek iznova dolazi-
li, jer ih je Volfseg ipak neizmemo fascinirao. Oni su uvek
bukvalno iščekivali da budu pozvani. Moji deda i baba su
u svoje vreme pozivali mnoge ljude, moji roditelji već da-
leko manje, oni nisu bili toliko druželjubivi, moj otac baš
nimalo, a majka je u prvo vreme bila sprečena i sputana
kompleksima u odnosu na sve te ljude koji su ipak, kako
je mislila, dolazili uVolfseg samo da uhode, da otkriju nje-
ne nedostatke i gafove u ponašanju, a onda ih obznane svu-
da gde bi to moglo da joj naškodi. U prvo vreme, pa i čita-
vu deceniju, ona nije ni pozivala društvo moga oca, već
samo svoje Ijude, kojih se daleko manje plašila, a rezultat
su onda bili, što se kaže, ti strašni ljudi, taj navodno obra-

129
zovani srednji stalež od koga se čovek uvek naježi, rekao
sam Gambetiju, posebno ako je iz Velsa i Feklabrika, iz
Linca i Salcburga, a prikazuje se kao nadmoćan nad čita-
vim svetom.Te ljude sam uvek doživljavao kao odvratne.
S druge strane, moja majka bi se u Volfsegu, koji joj je bio
sasvim nov i tuđ, i u osnovi sasvim neprimeren, pored
mog ne baš uzbudljivog oca ubrzo potpuno osamila, rekao
sam Gambetiju, i smrtno bi se dosađivala. Volfseg bi je ne-
minovno za kratko vreme ugušio, u Volfseg je ušla, što se
kaže, kao žena odozdo, kako se moj otac u prvim godina-
ma svog braka još usuđivao da se šali s njom, i u Volfsegu
se, što se kaže, izgubila. Tako je od određenog trenutka,
koji je bio presudan za njenu budućnost, sasvim jednos-
tavno počela da gore u Volfseg dovlači sebi ravne, i tako ga
je, po rečima moga oca, pauperizovala, rekao sam Gam-
betiju. Imala je pravo da se spasava, rekao sam Gambeti-
ju, koliko god da su nam bila nepodnošljiva sredstva koji-
ma je to činila. Samo u glavnoj kući ima više od četrdeset
soba, nikada ih nisam prebrojao. Mi, deca, dobili bismo
svoju sobu tek kad bismo napunili dvanaest godina, i za-
nimljivo je da smo moj brat i ja dobili svaki po sobu na ju-
žnoj strani, dok su sestre dobile sobe na sevemoj strani.
One su stalno bile prehlađene, i lako je moguće da svoju
podložnost prehladama duguju okolnosti što su protera-
ne na sevemu stranu. Devojke su od samog početka bile
proterane na sevemu stranu, takoreći za kaznu što su de-
vojke. Ali to je samo moja pretpostavka, rekao sam Gam-
betiju. Ljudi koji odrastu na sevemoj strani i u kasnijem
životu su takozvani gubitnici, rekao sam Gambetiju, osta-
ju takvi gubimici čitavog života. Sevema strana ni leti nije
bila prijatna, jer se nikad ne bi ugrejala, zidovi se u Volfse-

130
gu, bilo da su okrenuti ka severu ili ka jugu, nikad ne za-
greju, uvek su hladni, opasni ako im se preblizu priđe.
Prozori su u Volfsegu i na drugom spratu visoki preko dva
metra, i nama, deci, uvek je bilo teško da ih otvorimo, sva-
ki put smo morali da tražimo pomoć ako smo želeli da pu-
stimo svež vazduh u sobu; roditelji su uz svoje postelje
imali takozvano zvonce za poslugu, takvo zvonce mi, na-
ravno, nismo imali. U našem detinjstvu još nije bilo klo-
zeta na drugom spratu gde smo spavali i boravili najveći
deo dana, naše sobe su nam istovremeno bile radne i spa-
vaće sobe, pa se podrazumevalo da smo noću obavljali nu-
ždu u stare porcelanske nokšire kao naši preci, i te nokšire
smo ujutro, veoma uhodano, moram da kažem, kroz je-
dan od prozora na hodniku drugog sprata sasvim jednos-
tavno prosipali u ponor. Uveče smo morali sami da nosimo
na drugi sprat, u naše sobe, velike, teške kamene bokale s
vodom za pranje, jer gore nije bilo vode. I prljavu vodu
posle pranja smo sasvim jednostavno prosipali s drugog
sprata u ponor, tamo gde smo praznili nokšire i lavore u
ponor, pedeset i više metara ispod nas, bujalo je džinovsko
gujino lišće, tu je uspevalo kao nigde. Deca u Volfsegu su
brzo savladavala strah, brzo su se navikavala na osećaj ug-
roženosti u ogromnom hladnom zdanju, dok su se tuđa
deca strahovito plašila u Volfsegu, pa su čak vrištala ako bi
i nakratko bila ostavljena sama; mi nismo osećali nikakav
strah. Mislim da nas je, već kad smo imali četiri ili pet go-
dina, rekao sam Gambetiju, majka proterala iz svoje sobe,
prvo, naravno, u zajedničku sobu, ali ipak proterala, poja-
vljivala se svake večeri, kad bismo se oprali, da nas polju-
bi za laku noć. Johanes je uvek tražio svoj poljubac za laku
noć, ja sam taj poljubac za laku noć u sebi uvek odbijao,

131
mrzeo sam ga, mada ga nikad nisam izbegao. I dan-danas
me u snu proganja moja majka s poljupcem za laku noć,
rekao sam Gambetiju, saginje se nada mnom, ja sam tom
poljupcu bespomoćno izložen, i ona čvrsto pritiska svoje
usne na moj obraz, kao da želi da me kazni. Kad bi nas
obojicu poljubila za laku noć, gasila je svetlo, ne izlazeći
odmah iz sobe, stajala je neko vreme kraj vrata i čekala da
se okrenemo na stranu i zaspimo. Kako sam već kao dete
imao krajnje izoštren sluh, znao sam da stoji iza zatvore-
nih vrata i osluškuje, pre nego što siđe na prvi sprat gde su
ona i otac spavali. Bila je nepoverljiva i prema nama deci,
ne znam iz kog razloga, rekao sam Gambetiju, nepovere-
nje naše majke bilo je apsolutno, patila je od neutaživog,
neizlečivog, prinudnog, danas moram da kažem i potpu-
no nastranog nepoverenja. U Volfsegu su sve prostorije,
prema tome i sve sobe, bile okrečene u belo. Zavese su bi-
le tamnozelene, gotovo cme, u sobama na drugom spratu,
a tamnocrvene, gotovo cme, u sobama na prvom spratu.
Na drugom spratu, gde su bile naše sobe, zavese su bile od
teškog milfirtelškog lana, a u sobama na prvom spratu od
teškog pliša, i njih je, po priči, još krajem prošlog veka mo-
ja baba s očeve strane nabavila iz Italije.Te zavese, otkad
pamtim, nikada nisu prane, što znači da nikada nisu ski-
dane sa zidova. Kad je bilo domaćih zadataka za školu, moj
brat Johanes i ja, ali kasnije i moje sestre, zatvarani smo u
svojim sobama sve dok ne bismo dovršili zadatke, a samo
u najhitnijim slučajevima, kad već nikako ne bismo znali
kako dalje sami, smeli smo da zatražimo pomoć, ali majka
nam nije pomagala, uvek je govorila kako moramo sasvim
sami da dođemo do rešenja i odgovora na naša pitanja. Ta
njena praksa ni najmanje nije bila vaspitna, odgovarala je
samo njenom komoditetu. Naš otac se nikada nije baktao
našim školskim zadacima. Samo bi se razgnevio kad bi-
smo kući došli s lošim ocenama, mi smo njega apsolutno
nedostojni, rekao bi kad bi jedan od nas dobio peticu6, pa
i šesticu, u naše školsko doba bilo je takvih šestica. Dve
šestice neminovno su za sobom povlačile ostajanje u učio-
nici posle škole, ali mi nikada nismo imali dve šestice, ma-
da vrlo često jednu. U našim sobama na drugom spratu
ložilo se samo u izuzetnom slučaju, samo kad je u njima
ispod deset stepeni, iako smo uVolfsegu uvek imali ogrom-
ne zalihe drva, pa smo i tada morali sami da teglimo drva
na drugi sprat, jer posluzi nije bilo dopušteno da nam go-
re donosi drva za ogrev. Tu naredbu dao je moj otac, jer je
hteo da nas očeliči. Gambeti nije shvatio pojam očeličiti, pa
sam pokušao da mu ga objasnim. Ali tim metodima čeliče-
nja, koje je sam otac nazvao vaspitanje čeličenjem, mi nima-
lo nismo očeličeni, već smo postali osobito podložni svim
mogućim bolestima, mada ipak ne toliko podložni kao naše
sestre, koje su odrasle u sevemim sobama.Tim vaspitnim
metodima, metodima čeličenja koje je smislio naš otac, mi
se nismo očeličili, samo smo postali posebno osetljivi, re-
kao sam Gambetiju. Otac je svojim metodima čeličenja
postigao upravo suprotno, uvek smo bili mnogo bolešlji-
viji od onih koji nisu podvrgavani takozvanim metodima
čeličenja, bolešljiviji nego sva seoska deca dole, kojima se
ložilo u sobama, iako su bila manje-više siromašna i, što se
kaže, nisu imala ništa u odnosu na nas, koji smo, što se
mimo može reći, plivali u bogatstvu. U Volfsegu je uvek
vladala zastrašujuća škrtost, rekao sam Gambetiju, a naj-
škrtija je bila moja majka. Često sam mislio da je škrtost
jedina njena istinska strast. Ako zanemarim da je basno-

13 3
slovne sume straćila na odeću, ona je bila najškrtija osoba
koju sam upoznao u životu, a takva je bila i prema samoj
sebi. Nikad ništa ne bi priuštila sebi. U volfseškim lonci-
ma smelo je da se kuva samo ono najnužnije, ako je mo-
guće sve iz sopstvenog gazdinstva, ništa kupljeno u selu.
Zato smo i jeli toliko svinjetine i govedine, i svaki čas je u
Volfsegu bilo krvavica, raznoraznih palenti i kaša od zobi,
griza i ovsa. I, naravno, stalno obroci od jaja. Volfseška ku-
hinja se samo u slučaju neke važne posete davala u trošak,
i tada se rasipnički razmetalo obiljem delikatesa bez prem-
ca. Naša majka je uvek bila sasvim okrenuta prema spolja,
njoj je uvek bilo najvažnije samo kako ljudi spolja o njoj
misle, kako je spolja ocenjuju, a ona je, naravno, želela da
o njoj uvek dobro misle i da je spolja dobro ocenjuju. Že-
ne u kuhinji veličanstveno su kuvale! uzviknuo sam pred
Gambetijem, ali su uglavnom kuvale dosadna jela koja su
se svaki treći dan ponavljala. Često sam se pitao, rekao sam
Gambetiju, zašto imamo tri baštovana kad u tanjiru nikad
nemamo pristojnog povrća, nikad ničega iz bašte, mada
bi bilo toliko lako da nam serviraju čestito ukusno povrće
u svim mogućim varijantama, predivne salate, baš zato jer
toliko rado jedem povrće i salate; ne, svo povrće i sva sa-
lata uvek su prodavani, nikada nisu dolazili za naš sto, ba-
štovani su ih iznosili na velšku ili feklabrišku pijacu, to je
bilo unosnije. Nije baš bilo nužno, rekao sam Gambetiju,
da naš otac uVolfsegu oboli od stomaka. Kuvarice i njiho-
ve pomoćnice su najveći deo vremena ukuvavale voće, ka-
ko sam već pomenuo, i pripremale iznutrice, a takođe su
stalno pravile kobasice, jer se uVolfsegu i klalo, uvek se je-
lo samo meso sa Volfsega.Tu su se nesumnjivo pravile naj-
bolje krvavice koje sam u životu jeo. Mesar je dolazio odo-

134
zdo iz sela i klao krave, telad, svinje, i majstorski ih tran-
žirao u volfseškoj mesari pored štala. Uvek je bilo zado-
voljstvo posmatrati mesara, mada nam je, naravno, dok
smo još bili mali, bilo hladno oko srca, odvratno, spopa-
dala nas je mučnina, ali sam kasnije rad mesara posmatrao
kao jednu od najvećih veština, na istom nivou s lekarsko-
hirurškom, čak mi se činila još dostojnijom divljenja. Na-
ma u Volfsegu je već kao maloj deci bilo sasvim prirodno
to klanje i obrađivanje mesa za jelo, to nas ubrzo nije više
plašilo, onoga čega smo se u početku gadili, kasnije smo
postali svesni kao sasvim nužnog, a rad mesara je zaista
težak i, ako se vrhtmski obavlja, dostojan je divljenja. Se-
oska deca su vrlo rano, takoreći posle prvog šoka, navikla
da opšte sa životom i smrti, u tome za njih ubrzo nema ni-
čeg zastrašujućeg, jer nema ničeg senzacionalnog, sve je
apsolutno prirodno. Pod krovom imamo veliku pušnicu,
rekao sam Gambetiju, reč pušnica ga je razveselila, pa sam
morao nekoliko puta da je ponovim, želeo je češće da je
čuje, u jednoj pušnici u majeraju, rekao sam mu, uvek vi-
se stotine kobasica, stotine komada sušenog mesa. Oko
unutrašnjeg dvorišta glavne kuće, u kome se manje-više
odvija život porodice, rekao sam Gambetiju, do svakog od
tri sprata vodi otvoreni hodnik sa stubovima, na kome sam
uvek sebi čistio cipele. Na tu moju primedbu Gambeti se
opet nasmejao dok mi je sipao vino. I dole u tom dvorištu
zimi smo čuvali povređenu ili slabašnu lanad, rekao sam
mu, koju bi lovci za nas odabrali i donosili nam uVolfseg.
Lovačka kuća stoji ispred takozvane dečje vile, ali iza ku-
će baštovana, rekao sam Gambetiju. Iz ptičje perspektive
Volfseg izgleda ovako: visoko i strmo iznad sela je glavna
kuća, od koje se prema istoku, dužinom od nekih sto pe-

135
deset ili sto sedamdeset metara u blagom luku širi tako-
zvani park, sve do zida koji je prekinut visokom kapijom
od klesanog kamena kroz koju prolaze teretna kola, desno
od zida je uz njega dograđena oranžerija, Gambeti, rekao
sam, a takoreći nasuprot je levo krilo majeraja, sagrađe-
nog u obliku potkovice i sve u svemu dugog oko dvesta
pedeset metara. Iza njega, ka samom istoku, je kuća bašto-
vana, iza nje lovačka kuća, a još malo dalje omiljena dečja
vila. Ova takozvana dečja vila sagrađena je pre okruglo
dvesto godina, u stilu firentinskih vila kakve i danas stoje
na putu za Fiezole; nije, naravno, toliko raskošna, rekao
sam Gambetiju, ali je ipak neuobičajena za gomjoaustrij-
ski predeo. Međutim, ne može se reći da se ona ne uklapa
u taj predeo, naprotiv, ona je u stvari najdražesnija u na-
šem predelu. Zvuči zaista čudno, ali sagrađena je za decu.
U njoj se nalazi jedno lutkarsko pozorište, gde su se uvek
održavale pozorišne predstave koje su priređivala deca. Ko-
madi koje su pisala sama deca, male komedije, vesele igre
kakvih se deca lako dosete, s tužnim završetkom, koji, pri
pažljivijem razmatranju, i nije toliko tužan. U dečjoj vili
sačuvano je na stotine dečjih pozorišnih kostima. Danas je
dečja vila zatvorena, verujem da već godinama niko nije
kročio u nju. Mnogi prozori su razbijeni, što je verovat-
no delo seoske dece, rekao sam Gambetiju, ali krov još ne
prokišnjava, Gambeti. Baš sam tu dečju vilu uvek želeo da
sredim, ali moji roditelji nikada nisu dopustili da se na jed-
nu takvu besmislicu troši novac. Moje sestre, brat i ja tamo
smo se često igrali pozorišta, sve dok nam to nisu zabra-
nili, jer je trebalo više da učimo, a manje da se igramo pozo-
rišta. Steta, rekao sam Gambetiju, što je dečja vila mrtva
zgrada, baš dečja vila, najlepša zgrada nadaleko i naširo-
ko, a lma toliko šarma da to ne možete ni zamisliti, Gam-
beti, u jednom kraju koji nije bogat zdanjima dostojnim
ljubavi, kućama koje ostavljaju utisak, vedrom arhitektu-
rom. Možda ću se jednom ipak izboriti sa svojima, rekao
sam Gambetiju, da ponovo otvorim dečju vilu, da je sre-
dim i svečano otvorim jednom komedijom u kojoj bi igra-
la seoska deca. To bi mi pričinilo najveću radost, rekao
sam Gambetiju, pozorišni komad koji bi igrala seoska de-
ca, u vekovima starim kostimima raskošnih boja, koji su
toliko maštoviti, Gambeti, tako umetnički, zaista poetični.
Ali, kao i uvek, rekao sam Gambetiju, ono što je zaista poe-
tično ljudi zanemaruju više od ičega. Kao da to zaista po-
etično uopšte i ne žele. Ta zatvorena dečja vila, ostavljena
da propada, jedno je zbilja tužno, možda i najtužnije, ali
zanimljivo poglavlje naše volfseške istorije, rekao sam Gam-
betiju. Lovci mi nikada nisu bili prijatelji, rekao sam Gam-
betiju, u lovačku kuću sam ulazio samo protiv svoje volje,
dok je mome bratu to bilo najomiljenije boravište. Kao i
mome ocu, tako je i bratu lov vrlo rano postao jedina istin-
ska strast. Danas on, kad god to može, rekao sam Gam-
betiju, odlazi u lov, a lovci se uVolfsegu više puta godišnje
okupljaju u velikom društvu, u kome se ja poslednjih go-
dina nikad nisam pojavljivao, tada sva moguća takozvana
gospoda iz čitave Evrope dolaze uVolfseg, rekao sam Gam-
betiju, danima se tada uVolfsegu govore mnogi jezici, pre
svega španski, kad su tu naši španski rođaci, iz Bilbaoa, iz
Kadiza. Ali ta lovačka društva okupljaju se na incijativu
našeg oca, koji nikada nije dozvolio da mu naša majka i to
oduzme, ona su, što se kaže, prastara tradicija uVolfsegu.
Tada su gotovo sve sobe nastanjene, rekao sam Gambeti-
ju, pa i one najneprijatnije, najhladnije. I mnogo Italijana

137
gostuje u takvim prilikama u Volfeegu, tada se ostave ispra-
zne, rekao sam Gambetiju, otvori se na desetine tegli mar-
melade, bude čak i najraznovrsnijih salata, kompota. Lo-
vačka kuća je najomiljenije boravište moga brata, tamo se
on povlači da bi sredio volfseške završne račtme, komple-
tno računovodstvo je u lovačkom domu. Ja nikada nisam
osećao nikakvu naklonost prema lovačkim trofejima, rekao
sam Gambetiju, kult lovačkih trofeja me je uvek odbijao,
sam lov sam u duši uvek odbacivao i prezirao, mada sam
uveren u njegovu apsolutnu neophodnost. Kad god može,
moj brat putuje u Poljsku i tamo ide u lov, čak i u Rusiju,
za ljubav svoje strasti ne zazire ni od takozvanih komuni-
stičkih prilika koje tamo vladaju. Lov za njega nema cenu.
S jedne strane je opsednut jedrenjem, s druge strane je op-
sednut lovotn. A skoro uvek je u lovačkoj odeći, rekao sam
Gambetiju, koja je na austrijskom selu već odavno posta-
la takoreći narodna nošnja. Svi hodaju naokolo u lovačkoj
odeći zato što je toliko praktična, svejedno kom staležu
pripadaju, čak i kad s lovom nemaju nikakve veze, hoda-
ju naokolo u sivom i zelenom, pa se katkad čini da je či-
tav austrijski narod samo još narod lovaca, čak i u Beču na
hiljade ljudi špartaju ulicama u lovačkoj odeći. Izgleda da
je i u gradovima lovački nagon udario ljudima u glavu, re-
kao sam Gambetiju, jer kako drukčije objasniti da ih svu-
da vidimo kako hodaju naokolo u lovačkoj odeći, pa i tamo
gde je to samo komično, groteskno i perverzno. Lovačka
kuća je sagrađena tek krajem prošlog veka, na mestu jed-
ne kuće koja je stradala u požaru. U njoj je jedan od mojih
pradedova nekad zasnovao sopstvenu biblioteku, zamisli-
te, rekao sam Gambetiju, to bi u stvari bila šesta bibliote-
ka u Volfsegu, isprva zamišljena samo kao lovačka biblio-

138
teka, ali je kasnije proširena u opštu biblioteku. U njoj sam
ranije pronalazio neverovatna blaga, rekao sam Gambeti-
ju, ona je bila stvorena za onog ko je zaista želeo da se pot-
puno neometano posveti knjigama, da im se na idealan
način prepusti. U lovačku kuću niko ne ulazi, ne treba se
plašiti uljeza, u njoj je provetreno, toplo, na zidovima vise
najlepši primerci starih slika na staklu, naslikanih s najvi-
šim umetničkim ukusom u sedamnaestom veku, a tu je i
Šedelova Istorija sveta koju je obojila jedna od mojih pra-
baba, na jozefinskom pisaćem stolu iz Štajera, s masiv-
nom, dvadeset centimetara debelom pločom od mermera
iz Karare, jedan unikat, rekao sam Gambetiju, kakav se
retko može pronaći sevemo od Alpa. Na tom pisaćem sto-
lu i na toj mermemoj ploči, govorio je uvek moj stric Ge-
org, on može najbolje da prenosi svoje misli na papir, na
toj mermemoj ploči je i počeo da zapisuje ono što je sam
nazvao svojom antiautobiografijom, rukopis od više stotina
stranica koji je nastavio da preko dve decenije piše u Ka-
nu, i u koji je zapisao sve što je smatrao vrednim zapisiva-
nja. M eđutim, nakon njegove smrti, niko od nas nije pro-
našao taj rukopis, i nagađalo se da ga je neposredno pred
smrt spalio, jer je samo dve nedelje ranije, kako smo saz-
nali od ljudi iz njegovog okruženja, uneo jednu belešku, 1
to u vezi s Volfsegom. Sam dobri Žan je video tu belešku u
vezi s Volfsegom, ali nije više mogao da kaže kako je glasi-
la, navodno je bila kratka i koncizna. Koliko ja poznajem
svog strica Georga, to je mogla da bude samo neka radi-
kalna rečenica od koje bi se moji možda nasmrt prepali.
Moguće je, rekao sam Gambetiju, da je sam dobri Zan uči-
nio da rukopis nestane, ali ne treba isključiti ni tu moguć-
nost da ga je uništila moja majka, ona je izvesno imala

139
pristup radnoj sobi mog strica Georga, dok je soba još uvek
bila netaknuta, rukopis se uvek nalazio u fioci pisaćeg stola,
dva dana nakon što je moja majka bila u radnoj sobi stri-
ca Georga, taj rukopis, nesumnjivo zanimljiva antiautobi-
ografija strica Georga, nije se više mogao pronaći. Moja
majka je u toj antiautobiografiji verovatno najgore prošla,
i moglo se očekivati da se ona, kao u žalosti, zaključala u
radnu sobu strica Georga i čitala tu antiautobiografiju, pa
se, uvređena, verovatno po kratkom postupku obračuna-
la s tim, po nju štetnim rukopisom. Moj stric Georg ju je
čitavog života smatrao odgovomom za sve. Uvek je govo-
rio, tvoja majkaje nesreća zaVolfseg. Može se pretpostaviti
da je tu rečenicu napisao i u svojoj antiautobiografiji. Plo-
ča od mermera iz Karare na jozefinskom pisaćem stolu iz
Stajera uvek je hladna, ledeno hladna, rekao sam Gambe-
tiju, koliko god da je visoka ili niska spoljašnja temperatu-
ra, čak i usred leta, kad sve stenje od vrućine, ta mermema
ploča je ledeno hlađna. Na toj Iedenoj hladnoći moj stric
Georg zapisivao je svoje misli, uopšte se, uvek je iznova
govorio, nad tom hladnom mermemom pločom najbolje
misli. Poslednjih godina, dok sam još, doduše, živeo uVol-
fsegu, ali sam se ipak sve vreme, svesno ili nesvesno, od nje-
ga takoreći zauvek opraštao, rekao sam Gambetiju, i sam
sam na toj ploči od mermera iz Karare zapisivao ponešto
što mi se činilo vrednim zapisivanja, tada su to bila, rekao
sam Gambetiju, filozofiranja, misli koje u svakom slučaju
nikuda nisu vodile i koje sam zatim uništavao, kao i toliko
toga. N ad hladnom, po mogućnosti ledeno hladnom ka-
menom pločom ponajbolje mislimo, rekao sam Gambeti-
ju, na takvoj ploči najbolje pišemo.To je unikat, rekao sam
Gambetiju, apsolutno je neponovljiva, ta ploča od mer-

140
mera iz Karare. Naravno da mi je lovačku kuću ona tu i ta-
mo činila privlačnom, inače, kao što rekoh, nikad tamo ne
bih kročio, pogotovo u vreme lova. Lovci su bili prijatelji
moga brata, ne moji, ja sam, naravno, imao svoje bašto-
vane. U kući baštovana sam često boravio, skoro svaki
dan. Kad god sam išao preko u kuću baštovana, išao sam
među narod, rekao sam Gambetiju, a narod sam voleo.
Čeznuo sam za njim i nigde se nisam osećao srećnije.Vo-
leo sam jednostavne ljude, njihovo jednostavno ponašanje.
Kad bih došao kod njih, ponašali su se prema meni isto
kao i prema svojim biljkama, s puno Ijubavi. Imali su razu-
mevanja za moje muke i nevolje, baš onog razumevanja
koje lovci prema meni nikada nisu imali, oni su za mene
uvek imali spremne samo svoje pompezne izreke, mislili su
da meni kao sasvim malom detetu već moraju da pričaju
svoje dvosmislene lascivne viceve, da mogu da me razve-
dre bocama rakije kojima su balansirali stavljajujući ih se-
bi na glavu, pri čemu su me tim odbojnim nastupom činili
samo još nesigumijim i tužnijim nego što sam bio, nasu-
prot baštovanima, koji su me bez mnogo reči razumeli i
uvek bili spremni da mi pomognu. Lovci su me uvek već
izdaleka plašili svojim nadmenim, prepotentnim stavom,
svojim bučnim, pijanim glasovima, dok su baštovani ima-
li baš onu senzibilnost koja me je smirivala. Baštovanima
sam odlazio kad sam bio nesrećniji nego što je to podnoš-
ljivo, kad sam bio u najvećoj nevolji, rekao sam Gambeti-
ju, nelovcima. UVolfsegu su uvekbila suprotstavljena dva
tabora, tabor lovaca i tabor baštovana. Vekovima su istra-
javali jedni pored drugih, što sigumo nije bilo lako. Zar to
nije zanimljivo, rekao sam Gambetiju, da je uvek iznova
poneki lovac ubijao sebe, metkom, naravno, ali nikada ba-

141
štovan. Mnoga samoubistva uVolfsegu dešavaju se među
lovcima, nijedno jedino među baštovanima. Svakih neko-
liko godina ubije se neki lovac uVolfsegu, i onda moraju da
traže novog. Lovci ne dožive neku starost, brzo pobrljave,
rekao sam Gambetiju, i propiju se. Baštovani su uVolfse-
gu uvek doživljavali duboku starost. Baštovan bi neretko
dočekao devedesetu, a lovci većinom odlaze u pedesetoj,
jer nisu više u stanju da obavljaju svoju službu. Drhte dok
nišane, i već u četrdesetoj imaju poremećaj ravnoteže. Ma-
hom se mogu sresti u selu, gde onako zadrigli sede po ka-
fanama, kraj svojih otkočenih pušaka, i podnapito iznose
svoje apsurdne političke komentare, što se vrlo često izro-
di u svađu, koja, naravno, kao uvek na selu, završi ozbilj-
nom kavgom, a onda bude povređenih, pa čak i mrtvih.
Lovci su oduvek bili kavgadžije, huškači. Kad im neko ne
odgovara, jednostavno bi ga prvom prilikom ustrelili, pa bi
se pred sudom branili kako su tobože mislili da je pogo-
đeni čovek neka divljač. Sudska praksa u Gomjoj Austriji
puna je takvih nesrećnih slučajeva u lovu, koji bi počinio-
cu većinom doneli samo opomenu, pod motom: koga je
lovac ubio, sam je kriv. Osim toga, lovci su uvek bili fana-
tici, rekao sam Gambetiju, činjenično se može dokazati da
se nesreća sveta velikim delom može svesti na lovce, svi
diktatori su bili strasni lovci, svaku cenu bi platili samo da
love, čak bi i sopstveni narod pobili zbog lova, što smo i sa-
mi videli. Lovci su bili fašisti, lovci su bili nacionalsocija-
listi, rekao sam Gambetiju. Dole u selu, lovci su za vreme
nacističke vladavine vodili glavnu reč, i lovci su na kraju
bili ti koji su moga oca primorali na nacionalsocijalizam.
Oni su, kad se nacionalsocijalizam razmahao, bili jači, moj
otac je bio slabić koji je morao da im se prikloni. Tako je

142
Volfsegpreko lovaca, bez mogućnosti izbora, postao naci-
onalsocijalistički. Moj otac je bio prinudni nacista, to mora-
te da znate, Gambeti, podbadan, naravno, od moje majke,
koja je bila histerična nacionalsocijalistkinja, tokom čitave
nacističke vladavine, to morate znati, jedna nemačka žena,
kako je sama sebe uvek nazivala. Na Hitlerov rođendan je
uVolfsegu redovno isticana nacistička zastava, rekao sam
Gambetiju, što je bilo krajnje neukusno. Moj stric Georg
otišao je izVolfsega pre svega zato što nije hteo i nije mo-
gao da trpi nacionalsocijalizam, koji se tamo svom silinom
razmahao. Otišao je u Kan, kasnije na neko vreme u Mar-
sej, i odatle radio protiv Nemaca. Moji mu to nikada ni-
su oprostili. Na kraju moj otac nije bio samo prinudni, već
ubeđeni, a moja majka fanatični nacista. To je najodvrat-
nije vreme koje je Volfseg ikad doživeo, rekao sam Gambe-
tiju, ponižavajuće za Volfseg, smrtonosno za Voifseg, vreme
koje se nikada i ni po koju cenu ne sme zaboraviti i zataš-
kati, jer je to istina. I dan-danas osetim žmarce po leđima
kad vam kažem da je moj otac pozivao u Volfseg nacistič-
ke glavešine, samo zato što je to moja majka zahtevala od
njega, i da je u dvorište stupio takozvani mesni jurišni od-
red s pokličem Hajl Hitler! Moj otac je nesumnjivo profi-
tirao od nacista. A kad su nacisti otišli, njega niko nije di-
rao. Bez ikakvog prelaza bio je gospodar i za posleratne
ljude. Nacistima je za njihova okupljanja potpuno dobro-
voljno, koliko znam, stavio na raspolaganje dečju vilu, čak
ni moja majka nije morala da ga ohrabri na to. Hitlerova
mladež majstorisala je u dečjoj vili, tamo je uvežbavala svo-
je idiotske nacističke pesme. Iz godine u godinu lepršala je
s dečje vile zastava sa kukastim krstom, sve dok je jednog
dana, pohabanu i izbledelu, nekoliko sati pre dolaska Ame-

14 3
rikanaca, majka nije skinula. Prilikom tog skidanja kuka-
stog krsta ušinula je vrat, rekao sam Gambetiju, i od tada
je imala neku vrstu hroničnog vratnog reumatizma. Od
desetina zastava s kukastim krstom u Volfsegu skrojene su
radne kecelje za baštovane i devojke iz kuhinje, majka ih
je lično prefarbala u tamnoplavo. Moj otac je, po instruk-
cijama moje majke, ušao u partiju, i od svog pristupanja
nosio je partijsku značku, bez ikakvog stida, sasvim otvo-
reno i u svakoj prilici, moram da kažem. I danas ima sa-
koe na kojima je rupa koja potiče samo od višegodišnjeg
nošenja partijske značke. Kada je moj stric Georg posled-
nji put bio u Volfsegu, na kraju jedne rasprave u kojoj su
se manje-više bavili svime što se zbivalo u svetu, ali prete-
žno ravnotežom u naoružanju između Rusa i Amerikanaca,
on je moga oca podsetio na to da je jednom, i ne baš zane-
marljivo kratko vreme, bio član partije. Na to je moj otac
skočio i o stonu ploču razbio svoj supeni tanjir u param-
parčad, a onda naglo izašao iz trpezarije. Moja majka je
mom stricu u lice dobacila reč prostačina i otišla za svojim
mužem.Tako je poslednji boravak mog strica Georga u
Voifsegu imao tužan kraj. Ali gotovo je uvek nacionalsoci-
jalizam bio ono, rekao sam Gambetiju, što bi ih razdvaja-
lo pred kraj boravka strica Georga u Volfsegu, i to uvek na
najodbojniji način.Tek što su nacisti otišli, rekao sam Gam-
betiju, moji su se bacili oko vrata Amerikancima, i opet su
iz te odvratne veze izvukli samo korist. Moji su uvek bili
oportunisti, karakter im se spokojno može nazvati niskim.
Uvek su se prilagođavali aktuelnim političkim prilikama i
svako im je sredstvo odgovaralo da od ma kakvog režima
izvuku neku korist. Uvek su se držali onih koji su se upra-
vo našli na vlasti, i kao rođeni Austrijanci nabolje su vla-

144
dali veštinom oportunizma, nikad nisu politički propali.
Njihovoj beskaraktemosti Volfseg duguje, to moram da
kažem, što je do danas ostao pošteđen, mislim na imanje,
zgrade i zemlju koja mu pripada, neprijatelji ga nikad ni-
su gađali ni palili. Neverovatna je činjenica da je Volfseg
tokom nacističke vladavine bio tvrđava nacionalsocijali-
zma, a istovremeno i tvrđava katolicizma7.Tu su se krajem
nedelje smenjivali nadbiskupi i gaulajteri, jedni drugima
prepuštali kvaku na vratima. U to vreme konce je vukla
moja majka, ali i lovci, koji izvesno ni danas nisu ništa dru-
go nego nacisti, kao što i moja majka u dubirti duše, potpu-
no netaknuta svojim katoličkim licemerjem, do dan-danas
nije bila ništa drugo nego nacionalsocijalistkinja. Njoj je
nacionalsocijalizam uvek bio ideal, kao što je i za najmanje
devedeset posto austrijskih žena, rekao sam Gambetiju.
Tako je lovačka kuća uvek bila na strani moje majke, re-
kao sam Gambetiju. Moj otac je čitavog života bio samo
njen izvršni organ, da to kažem jezikom nacionalsocijali-
zma, Gambeti. Glup čovek, kako se sarria izrazila, koji ni-
šta od svega toga ne razume i koji samo treba da sluša.
Pomisao na lovačku kuću podstakla me je na ovu digresi-
ju, rekao sam Gambetiju. Cim pomenem lovačku kuću pri-
setim se nacionalsocijalističkog vremena. Mogao bih i sa-
svim drugačije da pričam o toj lovačkoj kući koja mi je kao
detetu uvek bila neprijatna, rekao sam Gambetiju, da Vam,
na primer, govorim o ubistvima povezanim s lovačkom
kućom i s nacionalsocijalizmom, ali za to sad, u ovoj ipak
sve u svemu srećnoj atmosferi, nisam raspoložen. Ali jed-
nog dana, rekao sam Gambetiju, ipak ću sesti da napišem
sve o tome što mi u vezi s Volfsegom ne da mira, o svemu
što se tiče Volfsega.To mi već decenijama ne da mira. Pro-

145
ganja me i danju i noću. Kako moji nemaju nameru niti su
sposobni da opišu Volfseg kakav jeste i kakav je uvek bio,
podrazumeva se da to zapadne meni. A ja ću bar pokuša-
ti, rekao sam Gambetiju, da opišem Volfseg onako kako
ga ja vidim, jer svako može da opiše samo ono što on sam
vidi, kako njemu samom izgleda, ne drugačije. I ako bih
sebi morao da kažem kako vidim samo grozan Volfseg sa
groznim ljudima, to ne bi smelo da me odvrati od toga da
to dokumentujem. Siguran sam da je moj stric Georg na-
meravao da uradi nešto slično u svojoj antiautobiografiji.
Ali kako te antiautobiografije moga strica više nema, on-
da je čak moja dužnost da bez ikakvih obzira sagledam
Volfseg onakvim kakav on jeste i da o tome podnesem iz-
veštaj. A kad nego sad, dok sam za to u stanju i imam gla-
vu za to, rekao sam Gambetiju, ovde u Rimu, sa distance
koja jednoj takvoj zamisli može da bude samo od najveće
koristi. Ovde gde imam svoj mir, u tom stanu na Pjaca Mi-
nervi, gde sam u osnovi potpuno neometan u baš za takav
izveštaj idealnom središtu današnjeg sveta. Godinama raz-
mišljam kako moram da napišem taj izveštaj o Volfsegu, o
ljudima u Volfsegu, odnosima u Volfsegu, o njihovoj ne-
sreći i njihovoj brutalnosti, o njihovoj oronulosti i njihovoj
beskaraktemosti, o svemu što su preda mnom izvodili, i što
je, učinivši ih besanim, manje-više upropastilo noći i noći
mog života, ako ću da kažem istinu, Gambeti. Pokušaću
da prikažem svoje onakvim kakvi jesu, pa makar i tada bili
opisani samo onako kao sam ih /a video i kako ih ja vidim.
Kako o njima niko do sada nije napisao ništa osim mog
strica Georga, čija je antiautobiografija, međutim, uniš-
tena, to onda moram da uradim ja, Gambeti. Teškoća je,
izvesno, samo u tome kako započeti jedan takav izveštaj,

146
odakle uzeti jednu stvamo upotrebljivu prvu rečenicu ko-
jom bih mogao da započnem jedno takvo opisivanje, jed-
nu takvu zaista prvu rečenicu. Zapravo sam, Gambeti, čak
suviše često započinjao taj izveštaj, ali mi već ta prva na-
pisana rečenica nikad ne bi uspela. Onda sam uvek izno-
va odustajao od toga i hvatao se za glavu, misleći da sam
verovatno lud kad sam uopšte i poželeo da napišem jedan
takav izveštaj o Volfsegu, jer samo ludak može da pravi ta-
kav izveštaj. I čemu uopšte sve to, svaki put bih rekao se-
bi, i uvek bih dolazio do toga da jedan takav izveštaj ne
može biti ni od kakve koristi. Ali uvek mi je bilo jasno, a u
poslednje vreme postalo mi je još jasnije, da taj izveštaj mo-
ram da napišem, da ne mogu da se otmem sastavljanju jed-
nog takvog izveštaja o Volfsegu, šta god ja imao protiv toga,
jednom ću ipak morati da ga sročim.To od mene traži mo-
ja glava. A moja glava je postala neumoljiva, pre svega pre-
ma meni samom. Najneumoljivija, rekao sam Gambetiju.
I znate, rekao sam Gambetiju, to vreme koje mi preostaje
još je i prekratko, jer ako uskoro ne započnem svoj izveštaj,
biće prekasno. Ja to ne znam, ali osećam, rekao sam Gam-
betiju, da nemam više mnogo vremena. A jedan takav iz-
veštaj ipak zahteva da se onaj koji ga piše godinama bavi ti-
me, u datim okolnostima ne samo dve-tri godine, već duže
od toga, rekao sam Gambetiju. Nije dovoljno samo napra-
viti skicu, rekao sam Gambetiju. Jedino što već defmitivno
imam u glavi, rekao sam Gambetiju, je naslov Brisanje, jer
moj izveštaj postoji samo zato da se ono što je u njemu opi-
sano izbriše, da se izbriše sve što podrazumevam pod Vol-
fsegom, i sve što Volfseg jeste, sve, Gambeti, razumete li
me, zaista i stvamo sve. Posle tog izveštaja sve što jeste Vol-
fseg mora biti izbrisano. Moj izveštaj nije ništa drugo ne-

147
go brisanje, rekao sam Gambetiju. Moj izveštaj će sasvim
jednostavno izbrisati Volfseg. Još dugo nakon što je prošlo
jedanaest sati sedeo sam s Gambetijem na Pjaca del Po-
polo, rekoh sebi, gledajući u fotografije na pisaćem stolu.
Svi mi svuda sa sobom nosimo jedan Volfseg i hoćemo da
ga izbrišemo radi sopstvenog spasa, hoćemo da ga uništi-
mo, izbrišemo, tako što hoćemo da to napišemo. Ali mi naj-
češće nemamo snage za jedno takvo brisanje. M eđutim,
možda je sad trenutak. Ja sam u pravom dobu, rekao sam
Gambetiju, idealnom za jedan takav projekat. Moj stan na
Pjaca Minervi je poluzamračen, rekao sam mu, zavese su,
dakle, gotovo sasvim navučene da bih, zaklonjen od rim-
ske svetlosti, imao svoj mir, da bih započeo rad. Šta me
sprečava, rekao sam Gambetiju, da to istog trenutka za-
počnem? Ali odmah zatim i ovo: mi mislimo da možemo
jednu takvu zamisao da sprovedemo u delo, a da ipak ni-
smo sposobni za to, sve je protiv nas i protiv takve zami-
sli, i onda to uvek iznova odlažemo i nikad ne ne nalazimo
vremena za to, toliko mnogo dela duha koja su morala bi-
ti napisana ostaju nenapisana, toliko mnogo zapisa koje sve
vreme, godinama, decenijama imamo u glavi, na kraju sa-
mo ostane u glavi. Potežemo sve moguće razloge da ne mo-
ramo da započnemo jedan takav rad, nalazimo sve moguće
izgovore, prizivamo sve moguće duhove, koji svi odreda
mogu biti samo zli duhovi, samo da ne moramo da počne-
mo, a trebalo bi da počnemo. Tragedija onoga koji hoće
nešto da napiše je što uvek iznova priziva sve ono što ome-
ta to pisanje, rekao sam Gambetiju, tragedija koja je isto-
vremeno perfektna i perfidna komedija. Pa ipak bi moralo
biti moguće da se o Volfsegu napiše neki, ako već ne savr-
šen, ono ipak validan spis, o onom Volfsegu o kome sam

148
Vam već toliko toga rekao, Gambeti, koji mi je uvek toli-
ko toga značio, i koji je za mene verovatno važniji od svega
drugog u mom životu. Nije dovoljno da sebi samo pravi-
mo beleške o onom što nam je važno, o onom što nam je
možda najvažnije, rekao sam Gambetiju, o celokupnom
kompleksu našeg porekla, nije dovoljno što smo ispisali
na stotine i hiljade cedulja o toj temi koja je naša doživot-
na tema, mi nesumnjivo i stvamo moramo da podnesemo
jedan veći, da ne kažem veliki izveštaj o onome iz čega smo
na kraju krajeva nastali i stvoreni, i čime smo sve vreme
našeg postojanja žigosani. Godinama možemo da zazire-
mo od tog zadatka, i da uvek, kao ni pred čim drugim,
ustuknemo pred takvim bezmalo nadljudskim naporom,
ali na kraju ipak moramo da ga se latimo i sprovedemo ga
u delo. Čemu sva ta rimska atmosfera, čemu stan na Pja-
ca Minervi, ako ne u tu svrhu, rekao sam Gambetiju. Ali
verovatno sam već suviše često razmišljao o tome, što ne-
sumnjivo slabi jednu takvu zamisao, taj izveštaj ću nazva-
ti Brisanje, rekao sam Gambetiju, jer u tom izveštaju zaista
brišem sve, sve što u tom izveštaju napišem biće izbrisano,
cela moja porodica će u njemu biti izbrisana, njeno vreme
u njemu biće izbrisano,Volfseg će u tom izveštaju na moj
način biti izbrisan, Gambeti. To sam dužan i stricu Geor-
gu, rekao sam Gambetiju. Ono što je mom stricu Georgu
bilo moguće da u Kanu napiše o Volfsegu, rekao sam Gam-
betiju, moralo bi isto tako biti moguće i meni u Rimu, i to
sa još većom nezavisnošću i nepotkupljivošću. Rim je, re-
kao sam Gambetiju, idealno mesto za jedno takvo brisa-
nje kakvo imam na umu. Jer Rim nije samo prastari centar
minule svetske istorije, on je, kako vidimo, i, ako smo pa-
žljivi, kako svakog dana i svakog sata osećamo, i danas cen-

149
tarsveta, rekao sam Gambetiju, nije Njujork današnji cen-
tar sveta, nije to Pariz, nije London, nijeTokio, nije Peking
i nije Moskva, kako svuda čitamo i slušamo, ne, to je Rim,
danas je to opet Rim, ne mogu to da dokažem, u svakom
slučaju ne u ovom trenutku i svakako ne svojim rečima,
ali ja to osećam. Vi u to možda ne verujete, rekao sam Gam-
betiju, ali ja sam na Pjaca Minervi postao novi čovek. Tek
sam ovde iznova pronašao sebe, nakon što sam tolike go-
dine u svim mogućim mestima gubio sebe, izgubivši sebe
i time sve ono što jesam. A tolike godine nisam više vero-
vao u spas, video sam samo svoje propadanje, svoj sopst-
veni kraj, video sam kako venem, Gambeti, polako, tokom
svih tih dugih godina svuda sam video samo kako propa-
dam i venem, kako se moj kraj ne može sprečiti, i sve u
meni postalo je zaista sasvim beznačajno. U Parizu, u Li-
sabonu, nisam pronašao ono što sam tolike godine tražio,
neko novo uporište, novi početak. U Rimu jesam. Pritom
ništa od Rima nisam očekivao, uvek sam samo mislio, bi-
će dobar za nekoliko nedelja razonode, ne više. U najbo-
ljem slučaju za dva-tri meseca opuštanja, ni za šta drugo.
To je, inače, bila ideja mog strica Georga da iz Lisabona,
koji volim, konačno odem u Rim. Lisabon, koliko god ve-
ličanstven, rekao je moj stric Georg, ipak je samo jedan pro-
vincijski grad, a Rim je svetski gradjedan takozvani svetski
grad, ispravio je sebe, i ja sam otišao u Rim samo da bih
odložio svoju neizbežnu propast, bez ikakve nade u spas.
A onda se pokazalo kako mi je odluka da odem u Rim do-
nela obnovu mog postojanja, takoreći duhovni zaokret. Iz-
nenada sam odahnuo. Jedan bučan, užasno bučan, smrdljiv
grad, u prvi mah sam pomislio, Gambeti, ali sam odmah
zatim uvideo da je to pravi grad za mene, jedini nužan,

150
spasonosan grad. U Rimu sam, što mi već mnogo godina
nije više bilo moguće, počeo iznova da pravim beleške za
sebe, da uopšte mislim o nečemu što se nije odnosilo samo
na moj sopstveni kraj. Da mislim o svemu i svačemu, Gam-
beti. Odjednom sam opet počeo da se zanimam za sve i
svašta, čak i za političke prilike, koje me već godinama ni-
su interesovale. Za sva takozvana umetnička dela. Za ljude,
Gambeti, jer se zaista već mnogo godina nisam više zani-
mao čak ni za ljude, bili su mi samo zamomi, i već dugo
nisu u meni budili ni najmanje interesovanje. Prvi put po-
sle mnogo godina, u Rimu sam ponovo otišao u teatar. U
operu, Gambeti, koju sam godinama izbegavao kao kugu.
I opet sam počeo da čitam, jer godinama nisam čitao ni-
šta osim novina, počeo sam da čitam knjige, Gambeti, pra-
ve knjige, a ne samo dnevne novine, taj nepodnošljivi mulj
kojim sam se svakodnevno kljukao, samo s jednom svrhom,
da ne umrem od dosade, jer sam godinama, Gambeti, re-
kao sam, gotovo umirao od dosade. Sve mi je moralo biti
dosadno, nisam više nalazio nikakve mogućnosti promene,
nisam ih, dakle, ni imao. Svima sam se sklanjao s puta, lju-
dima, predmetima, na kraju čak i svežem vazduhu, pa sam
zato počeo telesno da propadam, zaista sam oboleo, i, gde
god bih došao, samo sam još obilazio lekare, nikog drugog,
jedino moje društvo bili su lekari, s kojima sam razgovarao
samo o bolestima, i to uglavnom, naravno, o sopstvenim,
nedefinisanim, o neizlečivim, kako su svi oni govorili, o
smrtonosnim, a ima li šta strašnije od razgovora s lekari-
ma, koji su po pravilu najnezanimljiviji ljudi na kugli ze-
maljskoj, jer ni za šta nisu zainteresovani. Lekari su naj-
bljutaviji sagovomici koji se mogu zamisliti, a istovremeno
najpodliji, jer oni čoveku neprestano govore, ostalo vam

151
je još samo malo života, a i kakav vam je to bedan i saža-
ljenja dostojan, beskoristan i izopačen život, usmeren samo
na sebe i svoje bolesti, život koji uopšte nije vredno produ-
žavati. Povlačio sam se u svoje stanove u Parizu i Madri-
du i Lisabonu, izlazio sam samo do pošte, da utvrdim sđžu
li novčane doznake iz Volfsega za mene. To je bilo toliko
deprimirajuće da sam na kraju, u Lisabonu i M adridu, od-
lazio samo kod opšteopasnih i gramzivih lekara i do pošte,
neko vreme i u Napulju, rekao sam Gambetiju, koji mi
uopšte nije prijao, ima kiimu koju ne podnosim, a još je i
najgora provincija. M orate mi oprostiti, rekao sam Gam-
betiju, što je Napulj za mene najgora provincija, ne mogu
nikako drugačije da ga opišem, pogled na Vezuv za mene
je katastrofa, jer su to gleđali već toliki milioni, možda 1
milijarde očiju.Tih poslednjih godina pre Rima usredsredio
sam se još samo na sebe, i time sam sebe najgrublje i naj-
neoprostivije upropastio. Dozvolio sam sebi da propad-
nem, pre svega duhovno, ali i telesno. Postao sam jedan
potpuno upropašćen čovek. Bolestan, netrpeljiv, nepod-
nošljivo podozriv kao malo ko, bezmalo sam se ugušio u
neprestanom samoposmatranju i razglabanju o sebi. Pot-
puno sam zaboravio da osim mog užasnog sveta postoji i
neki drugi svet koji nije samo užasan. Pre svega sam zabo-
ravio da postoji duhovni život. Zaboravio sam svoje filozo-
fe, svoje pesnike, sve svoje umetničke stvaraoce, Gambeti.
Uopšte sam, mogu da kažem, zaboravio svoju glavu, grče-
vito sam se uhvatio svog obolelog tela, pa sam se u tom ne-
prestanom grčevitom hvatanju za bolesno telo skoro sas-
vim upropastio. Dok nisam stigao u Rim. Dok mi moj pri-
jatelj Zaki nije pronašao stan na Pjaca Minervi, jer sam,
kako znate, u prvo vreme odseo u Hasleru, ne u de la Vilu

152
kao moj stric Georg, ne, ja sam morao da odsednem u Ha-
sleru, postao sam megaloman. Već u prvom trenutku kad
sam iz Haslera preko Spanskog trga pogledao Rim, dubo-
ko sam udahnuo i osetio da sam spasen. Odavde nikud
više ne idem, pomislio sam u tom prvom trenutku. Stajao
sam kraj otvorenog prozora i rekao sebi, ovde sam, ovde
ostajem, ništa me više neće odvesti odavde. I to se ostvari-
lo, ostao sam u Rimu, nikud nisam otišao. Sve sam te dru-
ge gradove, doduše, voleo, ali nijedan nije tako suštinski
egzistencijalno delovao na mene. U svim tim gradovima
sam duže ili čak dosta dugo živeo, ali ni u jednom se nikad
nisam osećao kao kod kuće. Svi ti gradovi su mi, doduše,
kako se uvek nepromišljeno kaže, prirasli za srce, ali nije-
dan nije samim tim postao moj grad. Sve ih volim, pre sve-
ga Lisabon, Varšavu, Krakov, Palmu, čak Beč i Pariz, pa
London i Palermo, ali ni u jednom od tih gradova danas
ne bih dugo izdržao. Ostavio sam ih za sobom, ne oseća-
jući da sam izgubio nešto što pripada apsolutno meni. Ne-
kada sam mislio da bih i u Lisabonu mogao da provedem
mnogo godina kao u Rimu, ali onda mi uvek padne na pa-
met moj stric Georg, sa svojim ipak umesnim rečima o
tom, kako ja mislim, najveličanstvenijim od svih gradova.
Lisabon je zaista još lepši od Rima, ali to je provincijski
grad. U Lisabonu sam proveo najlepše vreme svog života,
ali ipak ne i ono najbolje, kao u Rimu. U Lisabonu posto-
ji, kao ni u jednom drugom gradu na svetu, ono što nazi-
vam arhitekturom prirode. U Lisabonu je taj pojam na
vrhuncu, Gambeti, šteta što niste imali prilike da boravi-
te u Lisabonu.To su bile moje najlepše godine, a možda i
najsrećnije. Ali idealan grad za moj duh, koji me je, na kra-
ju krajeva, uvek najviše zanimao, Lisabon ipak nije bio,

153
dok je Rim to uvek bio. Rim je grad za duh, za duh antike
Rim je bio idealan grad, za današnji duh on je opet idealan
grad, upravo za današnji duh i haotične političke prilike
koje danas vladaju. Drugi gradovi to nisu, često tvrdim kad
razmišljam o idealnom gradu za duh, nije to čak ni Nju-
jork, a Rim jeste, sasvim izričito, sa sigumošću. Ovde je
eksplozivno, i to mi odgovara, Gambeti. Rim je eksplozi-
van, Gambeti, ja to volim. Onda pomislih da Gambetija
već odvlačim predaleko od njegovih roditelja, upitavši se
koliko daleko uopšte mogu i smem da idem u našem od-
nosu, da ga, naime, sve više odvlačim od njegovih rodite-
lja i njihovog sveta, njihovih ideja, ali trenutno mi se ta
pomisao učinila apsurdnom, ozlovoljilo me je što sam uop-
šte došao na takvu pomisao, jer je moj odnos sa Gambeti-
jem sam po sebi odnos koji ga odvlači od njegovih rodite-
lja i njihovih ideja, samim tim što ga zapravo podučavam
nemačkom, što mu u ruke guram Zibenkes i Proces, ja pre-
tendujem da mu približim nemačku književnost, da ga s
vremenom upoznam s nemačkom književnošću, ali ga u
stvari sasvim neminovno odvlačim od njegovih roditelja i
njihovih ideja, pomislih, postupam kao da imam pravo da
ga odvlačim od njegovih roditelja i njihovih ideja, da ga sve
više udaljavam iz njihovog, meni, na kraju krajeva, suprot-
stavljenog sveta, pa tako s Gambetijem sad činim ono što
sam davno učinio sa sobom, udaljivši se iz Volfsega, jer bi
sad za Gambetija bilo dobro ono što je bilo dobro za mene,
ja sad igram ulogu strica Georga, pomislih, koji me je izVol-
fsega oterao svojim razmišljanjima i izjavama o Volfsegu,
sve dok mi Volfseg jednostavno nije postao nepodnošljiv,
a što bi značilo da ja sad Gambetija, kao mene moj stric
Georg iz Volfsega, teram iz sveta njegovih roditelja. Ali ja

154
nisam svesno radio na tome, pomislih, da Gambetija od-
vučem iz sveta njegovih roditelja, to se desilo samo od se~
be, a da mi isprva nije ni bilo jasno, takoreći mimo svoje
takozvane edukativne delatnosti sa Gambetijem. Gambe-
tijeva pažnja, pa i fascinacija, veća je kad mu kažem kako
bi svet u mom smislu trebalo promeniti tako što ćemo ga
prvo u potpunosti razoriti, bezmalo ga sasvim uništiti, da
bismo ga zatim iznova stvorili, na način koji se meni čini
podnošljivim, jednom rečju kao savršeno nov svet, mada
ne mogu tačno da kažem kako to treba izvesti, znam samo
to da se prvo mora potpuno uništiti da bi se ponovo stvo-
rio, jer bez njegovog potpunog uništenja on ne može biti
obnovljen, baš kao kad Gambetiju gumem u ruke Ziben-
kes i zamolim ga da mi po završetku čitanja postavi pita-
nja u vezi sa Zibenkesom. Gambetijeva glava je već mnogo
primila iz moje glave, pomislih, uskoro će u Gambetijevoj
glavi biti više onoga iz moje nego iz njegove glave. Njego-
vi roditelji sa nelagodnošću posmatraju taj proces, pomi-
slih. Oni me i ne viđaju toliko rado kako mi to predstavlja
Gambeti, pozivaju me, doduše, za svoj sto, ali bi me u stva-
ri ipak poslali bestraga, jer me već godinama vide kao kva-
ritelja8 njihovog jedinca koji je u međuvremenu odrastao
i prerastao ih, oni su zapravo uplašeni zbog toga što su u
osnovi na svet doneli budućeg filozofa i revolucionara, a to
im nije bila namera, stvorili su nekog ko teži da ih uništi,
umesto da im doživotno bude slepo privržen. Sada okriv-
ljuju mene da sam možda ne samo zavodnik njihovog vo-
ljenog sina, već i njegov uništitelj, a samim tim i njihov
uništitelj, kojeg su pozvali u kuću, pa ga još i skupo plaća-
ju, jer časovi koje dajem Gambetiju uopšte nisu jeftini, nji-
hova cena daleko premašuje sumu koja se za to uobičajeno

155
plaća, ali Gambetijevi su bogati ljudi, kažem sebi, i ne mo-
ram da opterećujem svoju savest zato što od njih uzimam
toliko novca, koji mi, uostalom, nije ni potreban, jer ga i
inače imam na pretek. Ali Gambetijevi samo naslućuju ne-
što o tome, ništa podrobnije ne znaju. Gambeti je, narav-
no, upućen u moje finansijske prilike, kad bi moji roditelji
znali koliko ste bogati, rekao mi je, ne bi Vam ništa plaća-
li, a onda ni meni ne bi dozvolili nastavu kod Vas. Ovako
su uvereni da velikodušan pokroviteljski gest igra izvesnu
ulogu u toj, njima zaista već dugo neprijatnoj nastavi, i
pribegavaju tom pokroviteljstvu samo da bi skrenuli misli
s toga kako time što mi plaćaju nastavu kod Vas ne pod-
stiču neko dobro, već razomo delo. Ali Gambeti smatra
da je sasvim u redu što njegovi roditelji takoreći bacaju
novac kroz prozor za to što ja Gambetija odvlačim od njih
i što m u usađujem ideje koje će se jednom verovatno na za-
strašujuć način razviti protiv njih, protiv svega što se odno-
si na njih. Oni ipak nikada nisu mogli da gledaju na mene
kao na bezazlenog učitelja nemačkog iz Austrije, pomis-
lih, jer je ono što jesam i što radim suviše očigledno. Zato
ja ništa sebi ne prebacujem što, uz svoju dužnost upući-
vanja u nemačku književnost, Gambetiju ulivam i ideje o
promeni i uništenju sveta. Ja se svakako nisam ušunjao, a
nisam se ni nametnuo, pomislih, Gambeti je, na Zakijev
predlog, došao k meni, Gambetijevi roditelji su me izriči-
to zamolili da njihovog sina primim na nastavu, jer sam
idealan učitelj, rekli su. I ja sam sebe doživljavam kao ide-
alnog učitelja za Gambetija. A i Gambeti deli to osećanje.
To što je njegovim roditeljima u međuvremenu postalo
neprijatno u vezi sa mnom, Gambetiju izgleda kao nešto
nužno, nešto samo po sebi razumljivo, Gambeti čak uvek

156
iznova kaže kako ga ja dosledno podučavam, i da se on za-
pravo pukim slučajem odlučio za nemačku književnost, sma-
trajući je samo aiibijem za sve ostalo u šta ga upućujem, a
pod time ne misli ni na šta drugo nego na moje ideje koje
je u međuvremenu usvojio. Postepeno moramo odbaciti
sve, na Pinču sam rekao Gambetiju, postepeno se mora-
mo okrenuti protiv svega da bismo uopšte učestvovali u
sveopštem uništenju koje imamo u vidu, da odbacimo sve
staro, da bismo ga na kraju mogli potpuno izbrisati zbog
novog. Staro se mora okončati, uništiti, ma koliko taj pro-
ces bio bolan, da bi se omogućilo novo, čak i ako ne može-
mo znati šta je to novo, ali znamo da ono mora biti, Gam-
beti, rekao sam mu, i tu nema povratka. Kad tako razmi-
šljamo, imamo, naravno, sve staro protiv sebe, pa prema
tome imamo protiv sebe sve, Gambeti, rekao sam mu. Ali
to ne sme da nas osujeti, da uguši našu ideju da sve staro
zamenimo našim željenim novim. Okončati sve, rekao sam
Gambetiju, sve odbaciti, sve na kraju krajeva izbrisati, Gam-
beti. Dok sam gledao dole na Pjaca Minervu, odjednom
sam video sebe kako istovremeno govorim Gambetiju o
onom snu u kome sam se s Ajzenbergom, svojim prijate-
ljem sa studija, i s Marijom i Zakijem, našao u jednoj po-
bočnoj kotlini Grednertala.Taj san, rekao sam Gambetiju,
sanjao sam pre najmanje četiri ili pet godina. Bio sam još
sasvim mlad čovek u tom snu, rekao sam Gambetiju, od
možda dvadeset godina, isto koliko je imao i Ajzenberg, a
Marija jedva da je bila nešto starija. Smestili smo se u sta-
roj gostionici koja se zvala Kod klanca, tablu gostionice i
sad vidim isto onako jasno kao prvi put, rekao sam Gam-
betiju. Često sam se sećao tog sna i svaki put sam poku-
šavao da još dublje proniknem u njega, ovog puta s većom

157
snagom volje nego ikad, jer sam, s telegramom u rukama,
na svaki način hteo da skrenem misli sa tog telegrama, pa
mi se taj san ukazao kao najpovoljnije sredstvo da skrenem
misli s tog nesumnjivo strašnog telegrama, ne mogu da ka-
žem zašto sam se opet vratio na taj san, ali verovatno zbog
jedne Gambetijeve napomene koju mi je rekao samo dva
ili tri sata pre nego što sam dobio telegram, takozvane uz-
gredne napomene u kojoj se pojavio izraz visoko u planine;
Gambeti mi je rekao da će na leto sa svojim roditeljima i
sa mnom ići, kako je izričito naglasio, visoko u planine, ko-
je izuzetno voli, pa će nam tamo, u jednoj uskoj i njemu iz
detinjstva poznatoj i prisnoj dolini, obojici na najprijatni-
ji način biti od koristi da nastavimo s našim podučavanjem,
potpuno zaštićeni od svega što ga inače ometa, sasvim uz-
gred je rekao Gambeti, on će, doduše, u sevemoitalijanske
planine putovati s roditeljima, ali ipak u osnovi sa m nom ,
pa ako mi to ne smeta, pozvaće me na te planinske dane
za učenje, kako se izrazio, a baš smo tada govorili o Šopen-
haueru, o filozofovom psu, koga je ovaj, još više nego svo-
ju domaćicu, smatrao zaslužnim što je Svet kao volju ipred-
stavu zaista uspeo do kraja da osmisli i napiše, o tom e da
su pas i domaćica vodili Sopenhauerovo pero, kako sam re-
kao Gambetiju, kada je Gambeti najednom, bar za mene
potpuno iznenada i nevezano za taj razgovor, progovorio
o izletu visoko u planine predstojećeg leta, o kariranoj sve-
sci koju je rešen da tamo ponese, a da mi uopšte nije re-
kao šta ta karirana sveska uopšte znači, nisam ga ni upitao
šta znači ta izričito pomenuta karirana sveska, ali još jasno
čujem Gambetija kako kaže visoko u planine s roditeljima,
što istovremeno znači i sa Vama, tako je rekao Gam beti na
Pinču, što me je, pomislih, navelo da se sada vratim n a taj

158
san koji me više puta godišnje, kako moram da se izrazim,
spopada, sa svim svojim čudnovatim detaljima, siguran sam
da sam taj san prvi put sanjao pre četiri ili pet godina, u
Hojmarktu u Stajerskoj, u sumomoj, takozvanoj dvokre-
vetnoj sobi jedne stare gospodske vile, u koju su me tada
na dva dana smestili moji rođaci, da prezdravim, kako su
se izrazili, jer sam imao neku groznicu, a da niko nije znao
od koje bolesti uopšte potiče. S navučenim zavesama le-
žao sam u toj dvokrevemoj sobi mojih rođaka koji su u Noj-
marktu imali veliku stolarsku radionicu, a koji su u srod-
stvu s mojom majkom, pa time i sa mnom, više i ne znam
iz kog razloga sam ih tada posetio, verovamo samo zato
da bih se prehladio u Nojmarktu, jednom od najmrač-
nijih i najvlažnijih mesta koje poznajem. Dva dana i dve
noći sa navučenim zavesama i bez ikakve hrane, koliko se
sećam, u Nojmarktu, koji je zaista ružno mesto, ne sećam
se više nijednog lica mojih rođaka, čak ni nejasno, znam
samo još da sam tamo usnio taj san. Po kišnom vremenu
stigli smo u sevemoitalijansku dolinu, Gambeti, rekao sam
mu, moj vršnjak Ajzenberg, Zaki, filozof istih godina, i
Marija, moja prva pesnikinja, Marija, baš sam tako rekao
Gambetiju, moja već tada najveća pesnikinja; Marija je k
nama došla iz Pariza, ne iz Rima gde je već tada živela, u
stanu u kome je i sada, ali taj stan još nije izgledao tako
kao danas, još nije bilo na hiljade knjiga u njenom stanu,
samo na stotine. Još nije bilo tepiha u njenom stanu, Gam-
beti, rekao sam mu. Ali Marija je već tada uglavnom ležala
u krevetu i u krevetu je dočekivala svoje goste. Marija nam
se pridružila iz Pariza u ekscentričnom kostimu s pantalo-
nama, rekao sam Gambetiju. Izgledala je kao da je pošla
u operu, ili kao da se vratila iz opere. C m e plišane panta-

159
lone, Gambeti, podvezane velikim svilenim mašnama is-
pod kolena, i jarkocrveni žaket sa tirkiznom kragnom. Kad
se Marija pojavila u tom kostimu za operu, to je, naravno,
izazvalo sveopštu pažnju u planinskoj dolini. Ajzenberg joj
je pošao u susret, dok sam ja već izdaleka posmatrao kako
se približava gostionici KocL klanca, operskim pokretima,
Gambeti, rekao sam mu, ruke i noge i glava neprestano u
operskom, naglašenom kretanju, kao da plešući ide ka go-
stionici, Gambeti, rekao sam mu. Njen kostim se iz dalji-
ne nije mogao sasvim jasno razaznati, nisam mislio da je
to Marija, ni na pamet mi ne bi palo da to Marija dolazi
ovamo, a pogotovo da dolazi u jednom takvom kostimu, i
to iz Pariza, ne iz Rima, Gambeti, rekao sam mu. Ajzen-
berg joj je pošao u susret, ni Zaki ni ja nismo izašli, kao da
je Ajzenberg znao da će ona doći tačno u to vreme, Zaki i
ja to očigleđno nismo znali, Zaki, pretpostavio sam stoje-
ći kraj prozora u svojoj sobi, nije više spavao, ali još nije
ustao, jer je bio poznat po tome što kasno ustaje, za razli-
ku od mene i Ajzenberga koji smo bili ranoranioci, Ajzen-
berg je uvek ustajao još ranije od mene, rekao sam Gam-
betiju, pa je bilo sasvim razumljivo što je Ajzenberg pošao
u susret Mariji, a ne Zaki ili ja, Marija nam se pridružila
već tako rano, rekao sam Gambetiju, pre pet sati ujutro.
Kao i uvek kad boravim visoko u planinama, proveo sam
besanu noć, celu noć sam uglavnom stajao kraj prozora i
gledao napolje, sat za satom, sve do kolapsa, rekao sam
Gambetiju, mada nisam stvamo kolabirao, i onda sam vi-
deo Mariju kako prilazi gostionici gde sam se prethodne
večeri smestio sa Zakijem i Ajzenbergom, samo sa jednim
ciljem, da razgovaramo o Šopenhaueru i M arijinim pes-
mama, priuštili smo sebi taj boravak samo sa tim ciljem,

160
u tom snu, rekao sam Gambetiju, i u m svrhu smo odabra-
li klimu koja nam se za to činila idealnom, tu usku dolinu
visoko u planinama, do koje je vodila samo jedna pešačka
staza, nikakav put, do koje se, prema tome, moglo stići sa-
mo pešice. Marija kao da je već prethodne večeri trebalo
da bude s nama u dolini, i još vidim sebe kako umirujem
gostioničara, kako m u neprekidno govorim i uveravam ga
da će glavno lice, naime naša prijateljica Marija, u svakom
slučaju doći, samo neka se on smiri, gazda gostionice Kod
klanca se plašio da mi želimo da platimo takozvani pansion
samo za trojicu, dakle za Ajzenberga, Zakija i mene, jer mi
nismo rezervisali samo sobe, nego ceo pansion, da bismo
bili u mogućnosti da potpuno neom etano otpočnemo i
sprovedemo svoju zamisao, da suoČimo Šopenhauerov Svet
kao volju i predstavu s Marijinim pesmama, što nam se u
Rimu, iz kojeg smo doputovali Ajzenberg, Zaki i ja, uči-
nilo kao posebno privlačan poduhvat, ideja je bila Ajzen-
bergova, Zaki se time oduševio, ja sam onda rezervisao
smeštaj u gostionici Kod klanca, a Marija je bila saglasna,
nije li to Hajdeger, rekla je Marija, zarje to Sopenhauer, ona
se raduje tom poduhvatu, ali bi prethodno morala da uve-
če ode do Pariza, nije htela da otkrije svrhu tog puta u Pa-
riz, koliko god sam navaljivao da m i je kaže, ma koliko da
je neobično putovati iz Rima u Pariz na samo jedno jedi-
no veče, rekao sam Mariji u tom snu, to ipak mora da je
već neki egzistencijalni raslog, rekao sam Mariji, koja me,
međutim, nije čula, nego je obukla mantil i u trenutku na-
pustila Rim. Pridružiće se našoj grupi tačno na vreme, re-
kla je pri odlasku. I zaista sam je sad jasno video kako u
svom operskom kostimu baš u pravom trenutku prilazi
gostionici, gde smo taman bili spremni za našu debatu. Ja

lbJ
sam se čitave prethodne večeri, mada gotovo sve vreme
stojeći kraj prozora, bavio Šopenhauerom i Marijinim pe-
smama, dovodio ih u uzajamnu vezu, naime Šopenhaue-
rove misli s Marijinim, pokušavajući da uspostavim neki
zaista filozofski odnos oba duhovna ustrojstva, Marijinih
pesama i Šopenhauerovih filozofskih napora, da uvek iz-
nova jedne podređujem drugima, da ove suočavam sa oni-
ma, pokušavajući da istaknem ono filozofsko u Marijinim
pesmama, kao i ono pesničko, ili još bolje poetsko u Šo-
penhauerovom delu. Pritom mi je činjenica da sam proveo
besanu noć bila podsticajna, čak idealna, rekao sam Gam-
betiju, moramo biti zahvalni za svaku besanu noć u na-
šem životu, Gambeti, rekao sam mu, jer nas ona u svakom
slučaju filozofski uzdiže. Gambeti je pažljivo slušao dok sam
ja odmicao u izlaganju tog sna, ne dozvolivši da me i naj-
manje ometaju šumovi na Pinču, čak ni cvrkut ptica, koji
mi se uvek činio neprijateljskim prema duhu, nije mogao
da omete moj izveštaj o snu. Cele sam noći stajao kraj pro-
zora svoje sobe u gostionici Kod klanca, Gambeti, i razmi-
šljao o Mariji i Šopenhaueru, jer sam već uveče naumio da
to razmišljanje produžim koliko god je moguće, što je ve-
rovatno i bio razlog moje besane noći. Kad sam video kako
ta groteskna pojava prilazi gostionici Kod klanca, Gambe-
ti, pojava koja je najpre bila potpuno cma i nije se mogla
prepoznati kao Marija, i kada je izašla iz snežne vejavice i
približila se na manje od pedeset ili četrdeset metara, ka-
da mi je, dakle, postalo jasno da ta groteskna osoba sa svo-
jim marionetskim pokretima ne može biti niko drugi nego
Marija, odmah sam znao šta je bio razlog tog Marijinog
noćnog boravka u Parizu, ona je, Gambeti, u Pariz otišla
samo zbog odlaska u operu, rekao sam mu, i, naravno, u

162
tom kostimu koji sam znao još iz Rima, jer je Marija te
pantalone i taj žaket kupila sa mnom u Rimu, zajedno smo
išli u kupovinu jednog popodneva koje je, kako uvek kaže
Marija, bilo zaista očajno, pa smo kupovinom tih panta-
lona i tog žaketa od jednog očajnog napravili jedno sreć-
no popodne, kupovina nas, rekao sam Gambetiju, u nekim
slučajevima spasava bolje od bilo čega, samo ako se na to
odvažimo i ako pritom ne zaziremo ni od najvećeg luksu-
za, ako ne zaziremo da kupimo nešto najizuzetnije, istov-
remeno i najskupocenije od svega, pa čak i ako je toliko
groteskno kao taj kostim, rekao sam Gambetiju; pre nego
što nas dotuče očajanje, bolje je otići na ulicu, u neku lu-
ksuznu radnju, pa se na najgroteskniji način obući u nešto
sasvim novo, od sebe napraviti grotesknije stvorenje čak i
od jednog kičerskog Don Đovanija, pre nego što u svom
krevetu nađemo utočište u trostrukoj dozi pilula za spava-
nje, ne znajući da li ćemo se opet probuditi, mada bi se
ipak uvek isplatilo probuditi se, rekao sam Gambetiju; u
trenutku kad je Marija u tom grotesknom kostimu prila-
zila gostionici Kod klanca postalo mi je jasno da je u Pariz
otišla samo da pogleda svoju omiljenu operu Peleas i Me-
lisanda od Debisija / Meterlinka. Marija ne preza da pra-
vo iz pariske Opere dođe visoko u planine, u našu dolinu,
i tako ispuni obećanje, pomislio sam dok sam stajao kraj
prozora i posmatrao je kako prilazi gostionici Kod klanca,
dok joj Ajzenberg ide u susret, rekao sam Gambetiju. Ni
Ajzenberg, pomislio sam posmatrajući ga, nije spavao, kao
ni ja, pa je razumljivo što je on prvi video Mariju, a samim
tim je i onaj koji joj prvi ide u susret. To je karakteristiČno
za Ajzenberga, pomislio sam, stojeći kraj prozora. Marija
i Ajzenberg su se uvek, ne samo dobro, nego najbolje sla-

163
gali, i bili su istorodnog duha. Ajzenberg voli istu filozofiju
kao i Marija, oni imaju iste predstave o poeziji. Od oboje
sam podjednako mnogo naučio, pomislio sam. Marija ni-
je imala ništa u rukama, rekao sam Gambetiju, u nekom
elementamom stanju sreće izašla je iz vejavice i prilazila
gostionici Kod klanca. Kako će gostioničaru laknuti! rekao
sam sebi kad sam ugledao Mariju. Zaki je bio jedini koji
je sumnjao u Marijin dolazak. Kako će uspeti da iste ve-
čeri ode u Pariz, umesto da zajedno s nama krene visoko
u planine seveme Italije, i da odmah ujutro bude kod nas
u gostionici Kod klanca, gde smo i njoj rezervisali jednu
sobu, rekao je Zaki. Zaki je oduvek bio nepoverljiv, rekao
sam Gambetiju. Zakija smo uvek nazivali skeptikom. Ma-
rija je zastala i Ajzenberg joj je prišao, rekao sam Gambe-
tiju, pomislih stojeći kraj prozora svoje radne sobe i gle-
dajući dole na Pjacu Minervu, i tada sam začuo, rekao sam
Gambetiju, pri svom pripovedanju sna, strahovit prasak,
kao udar groma, i sva se zemlja u trenutku zatresla. Naj-
čudnije je bilo što taj prasak niko osim mene nije čuo i,
kako sam kasnije utvrdio, niko nije opazio da se zemlja za-
tresla. Ni Marija i Ajzenberg nisu čuli taj gromoglasni pra-
sak. Činilo se da Marija i Ajzenberg prilaze gostionici ne
primećujući mene koji sam ih oboje napeto posmatrao sa
svog prozora, Marija kao da je bosonoga prilazila gostioni-
ci Kod klanca, i zaista sam tada video da Ajzenberg nosi
njene cipele u ruci, a da ona hoda bosa. Ajzenberg je uvek
bio najpredusretljiviji, rekao sam Gambetiju, jedan od onih
ljudi koji je predusretljivost takoreći prigrlio kao svoju dru-
gu prirodu. Stajao sam još neko vreme kraj prozora i gle-
dao dole, pokušavajući da pratim unatrag, Što je dalje mo-
guće, tragove koje su na svom putu do gostionice Kod

164
klanca ostavili Marija i Ajzenberg. Izbrojao sam nekih sto
dvadeset stopa u snegu, tačno se sećam, Gambeti, rekao
sam mu, kao da taj san sanjam sada, mada sam ga sanjao
još pre četiri ili pet godina. Tu je prekid, i najednom vidim
Mariju dole na tremu gostionice Kod klanca, zajedno s Aj-
zenbergom, kako izuva Ajzenbergu čizme, a onda Marija
obuva Ajzenbergu svoje cipele, dok Ajzenberg svoje čizme
obuva Mariji. Oboje se razdragano smeju, ali se taj smeh
prekida čim se ja pojavim. Nakon kratke pauze oboje opet
prasnu u takav smeh da se trese cela gostionica Kod klan~
ca. Marija pruža noge u Ajzenbergovim čizmama i drži ih
u vazduhu, dakle u tim visokim Ajzenbergovim cmim či-
zmama koje on uvek nosi, tim neverovatno mekim, ali ipak
visokim cmim čizmama, Gambeti, kažem ja. A Ajzenberg
poskakuje tamo-amo u Marijinim cipelama, tim lakim sre-
bmastosvetlucavim baletankama na tremu gostionice Kod
klanca, i oboje uzvikuju: Zamenili smo cipele! Zamenili
smo cipele! sve dok se oboje ne umore, pa me Marija grli
i privlači me sebi na klupu na tremu, gde me ljubi, dok
Ajzenberg stoji leđima okrenut zidu trema, i posmatra nas
kako sedamo na klupu. Marija me ljubila sve dok nisam
skočio s klupe. Ajzenberg u tom trenutku zahteva da Ma-
rija izuje njegove čizme. Marija izuva Ajzenbergove čizme
i gađa ga njima u glavu, Ajzenberg se izmiče, izbegavši da
ga čizme stvamo pogode u glavu. Ajzenberg se onda sagi-
nje po svoje čizme koje su na podu, dok Marija pokazuje
na svoje baletanke koje Ajzenberg i dalje ima na nogama,
Gambeti, rekao sam mu. To je groteskno izgledalo, Gam-
beti, Ajzenberg u svom cmom kaputu gotovo do članaka
i s Marijinim baletankama na nogama. Ajzenberg kaže ka-
ko neće sam sebi da izuva Marijine cipele, hoće da mi nje-

165
mu izujemo Marijine cipele. N a to Marija s palcem na no-
su i razmahanim prstima pokazuje Ajzenbergu da ga je na-
samarila. Ali onda, kad vidi da je Ajzenberg nesrećan zbog
toga što sam sebi treba da izuje njene baletanke, ona se sa-
gne i izuje mu ih. On stoji bos na trem u gostionice Kod
klanca, rekao sam Gambetiju, zatim prilazi Mariji koja se
stisla uz mene. Ajzenberg klekne pred Mariju i predaje joj
cipele. Ovo su tvoje cipele, za tebe sam ih izuo, kaže Ajzen-
berg, daje Mariji cipele i onda ustaje. Marija ljubi Ajzen-
berga, rekao sam Gambetiju, i s baletankama u ruci istrča-
va napolje. Ajzenberg i ja gledamo za njom. Nadajmo se
da nam dete neće nastradati, u tom trenutku kaže Ajzen-
berg, rekao sam Gambetiju. Sneg je ponovo počeo da ve-
je. Onda vidim sebe zajedno s Ajzenbergom i Zakijem, kako
sedimo za jednim malim stolom u uglu gostionice Kod
klanca, rekao sam Gambetiju. Pred sobom imamo Mari-
jine pesme, Šopenhauerov Svet kao volju i predstavu. Sve
je otvoreno pred nama, rekao sam Gambetiju. Gazda go-
stionice Kod klanca ulazi i želi da nam servira doručak na
sto, kaže da treba da raspremimo sto. Uklonite to sa stola,
kaže gazda, pa i sam hoće da raspremi sto. Marija ulazi u
trenutku kad se gazda sprema da samovoljno, bez našeg
odobrenja, raspremi sto. M eđutim, on ne stiže da nam sa
stola skloni Šopenhauerov Svet kao volju ipredstavu, jer ga
Ajzenberg prekida zapovedničkim tonom. Kako se usuđu-
jete! viče Ajzenberg gazdi u lice, dok Marija i dalje stoji iza
gazde. Ona ne razume šta se u tom trenutku dešava, rekao
sam Gambetiju. Ajzenberg skače i gazdi više puta u lice
dovikuje Kako se usuđujete! što ovog još više razjaruje. On
munjevito pruža ruku da ukloni Šopenhauerovu knjigu sa
stola, ali je Ajzenberg brži. Ajzenberg dohvati Šopenhau-

166
erovu knjigu i čvrsto je steže na grudi. Ja uzimam Mariji-
ne pesme, a Zaki naše beležnice, koje su takođe bile na sto-
lu. Gazda gostionice Kod klanca je već toliko van sebe da
nam preti ubistvom. Gazda je zaista jak čovek i svi ga se
bojimo. Marija je sela i stisla se uz mene, rekao sam Gam-
betiju. Nije shvatala šta se dešava. Gostionica Kod klanca
joj je u Rimu opisana kao idealno mesto za našu zamisao,
rečeno joj je da je gazda ljubazan, čak krajnje predusret-
ljiv čovek, i da je to, sve u svemu, dovoljan preduslov za
našu zamisao. A sada je suočena sa strahovito uzrujanim
čovekom koji nam svima preti ubistvom, i koji, kako smo
svi videli, ne preza ni od čega. Izabrali smo gostionicu Kod
klanca jer nam je izgledalo da nijedna druga ne dolazi u
obzir za našu zamisao da, naime, suočimo Marijine pe-
sme sa Šopenhauerovim mislima u njegovom Svetu kao
volji i predstavi. Dok nam je pretio ubistvom, gazda gosti-
onice Kod klanca je postavljao sto, jer mu je bio običaj da
pod bilo kakvim okolnostima postavlja sto za doručak, re-
kao sam Gambetiju, morao je da ga postavi jer mu je to
naredila njegova žena, rekao sam Gambetiju, tako nam je
zaista pretio ubistvom i istovremeno postavljao sto. A ni-
ste mijoš niplatili! uzviknuo je gazda gostionice Kod klan-
ca, dok smo mi i dalje zapanjeno pritiskali svoje knjige i
papire na grudi, nemoćni da izgovorimo i jednu jedinu reč.
Morate smesta da platite! povikao je gazda i uzviknuo je to
više puta dok je postavljao sto. Mi ni reč nismo bili u sta-
nju da izgovorimo, ali smo znali da iza kuhinjskih vrata
gostionice Kod klanca prisluškuje gazdina žena. U svakom
slučaju ja sam to znao, bio sam ubeđen da čujem gazda-
ricu kako diše iza kuhinjskih vrata. Prizor naših knjiga i
papira toliko je uznemirio gazdu da nije prestajao s pret-

167
njama i nakon što je postavio sto. Takvima je mesto iza
brave, takve treba pohapsiti, iznenada je uzviknuo, takve
ljude kao što ste vi, rekao nam je ostavši bez daha, ljude
koji nose takve knjige i papire i oblače takvu odeću, poka-
zavši prvo na Marijin kostim, a onda na Ajzenbergov dugi
cmi kaput, a o Ajzenbergovoj bradi gnevno je rekao da ta-
kve brade nose ljudi koje treba obesiti. Gazda gostionice
Kod klanca sve se više uživljavao u tu zastrašujuću scenu,
rekao sam Gambetiju, više puta je uzviknuo, takav ološ kao
što ste vi (dakle nas) treba istrebiti. Više puta nam je u lice
doviknuo reč istrebiti. Tada kao da je doživeo napad, jer se
iznenada uhvatio za grudi i zaista se srušio na sto.Taj na-
pad slabosti gazde gostionice Kod klanca iskoristili smo
da istog trenutka napustimo zajedničku sobu i pobegnemo
iz gostionice. Trčali smo iz doline, rekao sam Gambetiju,
stežući uza se našeg Šopenhauera i Marijine pesme, kao
da trčimo za goli život. Mariju smo držali u sredini. U do-
lini je bila tako gusta vejavica da se ništa više nije videlo, ali
kako je dolina bila veoma uska, došli smo do njenog kraja.
Gambeti je, kao i uvek, pažljivo slušao. Nije postavio nije-
dno jedino pitanje u vezi s mojim snom.Taj san sam tako-
đe ispričao Ajzenbergu, Zakiju i Mariji. Svi su oni nakon
toga ćutali. Gambeti govori o Mariji kao o osobi koja je
uvek svega svesna, koja je u stanju da snagom svoga duha
sve to izdrži, svejedno u kakvom društvu. I zato je Marija,
gde god bila, uvek centar svakog društva, a da ni reč ne
mora da kaže. I Spadolini je to na svoj način, svejedno me-
đu kakvim ljudima se nalazi. Neminovno, Marija je u sva-
kom trenutku ona na koju se sve mora usredsrediti, ona to
zna, kao što Spadolini uvek odmah zna da će biti centar
svakog društva. Kad se sretnu Marija i Spadolini, oni ne-

168
minovno smetaju svakom društvu, jednostavno ga rastu-
raju. Često sam doživeo, rekao sam Gambetiju, kad su obo-
je zajedno u nekom društvu, da se to društvo odmah ras-
padne na svoje, što se kaže, sastavne delove, jer bi ga oboje
rasturili. Ui je Spadolini u centru pažnje, ili je to Marija,
rekao sam Gambetiju, ali oboje to ne mogu biti. Spadoli-
ni bar stvara privid da ne mrzi Mariju, dok Marija nikad
ne krije svoj prezir prema Spađoliniju, naprotiv, ona ga ot-
voreno ispoljava kad god joj se ukaže prilika, rekao sam
Gambetiju. Spadolini neprestano govori da visoko ceni
Marijine pesme, jer time želi da odvrati pažnju sa svoje
mržnje prema Mariji, u tim ispoljavanjima svog visokog
uvažavanja i vrednovanja Marijinih pesama on vidi način
da zabašuri tu mržnju prema Mariji, ali mu to, naravno, ne
uspeva, Gambeti, rekao sam mu. Spadolini uvek ode korak
predaleko u pohvali Marijinih pesama, koje mu se, uosta-
lom, uopšte ne mogu dopadati, rekao sam Gambetiju, jer
su one u svemu upravljene protiv Spadolinija, one upravo
razomo deluju na Spadolinija, rekao sam Gambetiju. Spa-
dolini javno hvali Marijine prevode Ungaretijevih pesama
i tada toliko preteruje u tome da sva njegova mržnja dolazi
do izražaja, rekao sam Gambetiju, on se dodvorava Mari-
ji, mada je ne podnoši, i mada mu je odbojno sve što Ma-
rija kaže. Marija je, s druge strane, sasvim otvoreno odboj-
na prema Spadoliniju, i ne može da shvati kako ja već oda-
vno nisam odustao od viđanja sa Spadolinijem, Gambeti.
Ona ne može da shvati da sam ja vezan za Spadolinija, da
od njega ne želim da odustanem. Za Spadolinijev karakter
ona uvek govori da je izopačen, objašnjava mi i zašto, Gam-
beti, i zamera mi što se relativno često viđam sa Spadolini-
jem, s tim Ijigavcem koji uvek iznova zavodi tvoju majku,
kako ona kaže. Spadolini je u njenim očima najlicemerni-
ji čovek kojeg poznaje, Spadolini je rođeni šarlatan, rođeni
opormnista, kad god se radi o njegovim ciljevima, ne čak
ni o crkvenim, već o sasvim niskim ličnim ciljevima, a ja sam
beskarakteran što se i dalje viđam sa Spadolinijem, tako je
Marija i sinoć govorila, rekao sam Gambetiju na Pinču.
Marija javno čita svoje pesme u Austrijskom kultumom in-
stitutu, a Spadolini, kaže Marija, oduševljeno tapše, jer od
toga očekuje neku korist za sebe, ne zato što su m u se pe-
sme dopale, rekao sam Gambetiju. Spadolini predstavlja
M ariju peruanskom konzulu doslovno kao najveću zivu
pesnikinju, mada je uopšte ne podnosi, mrzi je, svakog me-
seca je najmanje jednom poziva na ručak uVia Veneto, ko-
ju Spadolini voli, a Marija mrzi, prezire, rekao sam Gam-
betiju. Iako Marija uvek odbija te pozive, Spadolini je uvek
iznova poziva. Meni kaže, opet sam pozvao M ariju, ali me
je odbila, pozivaću je uvek iznova i ona će me uvek izno-
va odbijati, rekao sam Gambetiju. Spadolini je na svoj na-
čin takozvana velika ličnost koju Marija mora da odbija,
ona pored sebe ne trpi nijednu veliku ličnost, uostalom
kao ni Spadolini, ali Spadolini je društveni diplomata, koji
vlada svim prefinjenim manirima, Marija njima ne vlada i
to otvoreno pokazuje, jer drugačije ne može. Svako od njih
dvoje, Spadolini kao i Marija, je središte, nepostoje dva sre-
dišta, Spadolini je to po prefinjenosti, Marija je to po pri-
rodi, rekao sam Gambetiju. Ono austrijsko je kod Marije
prirodno, ono vatikansko je kod Spadolinija veštačko, re-
kao sam Gambetiju. Oboje su jednako veliki i jedlnako se
mrze, rekao sam Gambetiju, i svesni su svoje veličine i svoje
mržnje, ali je Spadolini jači, zato što on ne mora luvek da
se povlači kao Marija, čije je jedino oružje, na krajiu kraje-

170
va, uvek bilo povlačenje. Spadolini je u elementu tek kad
zagusti, rekao sam Gambetiju, a Marija se tada povlači.
Oboje su skloni ekstravagantnoj odeći, rekao sam Gambe-
tiju, ali ne samo odeći, nego ekstravaganciji uopšte. Na kra-
ju krajeva, oboje su došli iz provincije, Gambeti, mogli su
da se potvrde samo svojom ekstravagancijom, sve je na
Spadoliniju ekstravagancija, i sve na Mariji, ako je kod nje-
ga najprefinjenija, kod nje je najprirodnija, Gambeti. Ka-
da bi jednom rešila da napiše knjigu koja bi govorila o
savršenom tipu šarlatana, rekla mi je jednom Marija, ni
trenutak ne bi oklevala da Spadolinija iskoristi za glavni lik
te knjige, rekao sam Gambetiju. Oduvek joj je, uostalom,
bio san da piše prozu, ali su svi njeni pokušaji bili neus-
pešni, uvek je odmah odustajala, a ako nije, uvidela bi da
nije stvorila nikakvo umetničko delo, već se samo izborila
s jednim zapanjujućim radom, tako je sama rekla, Gambe-
ti. Spadolini je veliki borac, Marija je velika umetnica, re-
kao sam Gambetiju. U osnovi sam srećan, rekao sam mu,
što imam za prijatelje takva dva čoveka i zaista velike lič-
nosti, svejedno kako se ta prijateljstva spolja doživljavaju,
svejedno kako Spadolini doživljava M ariju i obratno, ja
želim da ih negujem i da ih nikada ne izgubim, rekao sam
Gambetiju. Kada mi Spadolini priča o Peruu, to je isto
kao i kada mi Marija čita svoje pesme, to ima istu važnost,
Gambeti. Kad bismo se držali samo ljudi uzvišenog kara-
ktera, za najkraće vreme bismo svisnuli od dosade, rekao
sam Gambetiju; ako se, naprotiv, uvek držimo takozvanih
beskaraktemih ljudi, onda je to zato da bismo mogli da
izdržimo, da ne bismo duhovno propali. Ljudi takozvanog
dobrog karaktera su oni koji nas s vremenom samo uspa-
vljuju i ubijaju, moramo se čuvati njihovog društva, rekao

171
sam Gambetiju. Marija i Spadolini su mi uvek bili i veliki
učitelji, Gambeti, a da im to nikada nisam pomenuo. Ma-
riju sam upoznao preko Zakija, posrednika između ljudi,
osobenjaka sklonog filozofiranju, svetskog putnika, svet-
skog čoveka, koji je, međutim, već od ranije poznavao Aj-
zenberga, koji me je pak upoznao sa Zakijem. Ajzenberg
je tri godine pre svog vremena u Beču živeo u Rimu, pobe-
gao je iz roditeljske kuće u Švajcarsku da bi zatim otišao
u Beč, gde je postao moj najprisniji prijatelj. Vreme u Be-
ču s Ajzenbergom je, pomislih sada, posle mog bekstva iz
Volfsega, koje opet dugujem stricu Georgu, presudno za
sav moj dalji duhovni razvoj, on je u potpunosti išao u
pravcu Ajzenbergovog proučavanja sveta i u tom prouča-
vanju ka postepenom dešiffovanju i odgonetanju, Ajzen-
berg, moj vršnjak, bio je posle mog strica čovek koji je naj-
presudnije uticao na mene, onaj koji je mojim idejama dao
ispravan smer. Kada sam s Marijom bio u Beču, pomislih,
stojeći kraj prozora i posmatrajući nekoliko ljudi na Pjaci
Minervi koji su sad prolazili dole, spokojno, ničim gonje-
ni, provodili smo svoje dane uglavnom s Ajzenbergom, išli
smo s njim na Kalenberg, na Kobencl, napolje u Hajligen-
štat. O n je Mariji pokazivao lepote Beča, uvodio je u taj i
za nju egzistencijalno presudan grad. S Ajzenbergom nam
nikad nije bilo dosadno i uvek smo bili srećni, rekoh sebi,
Ajzenberg i Marija su od početka zasnovali jedan uzajam-
ni filozofski odnos koji me je enormno fascinirao, mene koji
sam to mogao da posmatram sasvim spokojno, bez ikakve
emotivne smetnje, prvi put sam kod njih dvoje mogao da
proučavam kako se ljudi od duha na idealan način razu-
meju, i uvek sam mislio kako nam se to retko posreći sa
drugima. Marija je iz beznačajnog malog južnoaustrijskog

172
provincijskog grada u kome je rođen Muzil, ali s kojim
Muzil osim te okolnosti nije u svom životu imao nikakve
veze, iz grada koji je tu okolnost Muzilovog rođenja isko-
ristio do krajnjih granica neukusa, iz grada u fatalnoj bli-
zini granice, gde su se nacionalizam, nacionalsocijalizam
i provincijalna tupoglavost oduvek dičili vulgamim plodo-
vima, iz malog grada u kome su, shodno iskustvu, glavnu
reč vodili učmali malograđani, odani tupoglavosti i mega-
lomaniji m eđu svojim nezgrapno građenim, deprimiraju-
ćim ulicama, smeštenim između nezanimljivih brežuljaka
u jednoj pre ustajaloj nego osvežavajućoj klimi, sa svim
beznačajnostima baš te veličine od oko pedeset hiljada sta-
novnika koji ništa ne znaju o svetu, ali se osećaju kao cen-
tar sveta, Marija je iz sopstvenog poriva, sasvim uporedivog
s mojim koji me je na kraju udaljio iz Volfsega, iz svog jed-
nako štetnog grada detinjstva otišla u Beč da se tamo usi-
dri, što se kaže, tamo gde je to, međutim, uvek bilo najteže,
već je tada nosila sve svoje kasnije pesme u glavi, kako sad
ponovo pomislih, devojka sa samo jednom ručnom torbom
i sa svim iluzijama one koja se pobunila, one koja je pobe-
gla, koja, kao i ja, izlaz ne samo traži, već ga odmah i nala-
zi. U Beč od koga su posle rata sve umne glave u provinciji
očekivale više nego što je on zatim mogao da im ispuni, jer
Beč ni tada nikome nije ispunjavao ono što je obećao, pa
ni Mariji, kao ni svim drugima. Beč se, doduše, najpre po-
kazao kao sidro spasa, ali samo nakratko, da bi i onda, kao
1danas, sakatio one koji su u njemu tražili i traže spas. Beč
je samo na najkraće vreme spas za one koji filozofiraju, ko-
ji mudruju, koji u njemu stimulišu svoju glavu, kako znam
i kako se to u međuvremenu milionima puta pokazalo.
Otići u Beč znači biti spasen samo na najkraće vreme, ne

173
duže, što će reći da onaj ko je pobegao u Beč mora što je
moguće pre opet napolje iz Beča, jer ako tom bezobzimom,
potpuno trulom gradu što pre ne okrene leđa, propašće,
Marija je to rano shvatila, ja takođe, Ajzenberg je jedini
od nas koji i danas podnosi Beč, ali Ajzenberg je čvršći čo-
vek, mnogo bistrije glave od Marije i mene, razmišljao sam
stojeći kraj prozora. Jedna duša kao Marijina, to su Ajzen-
bergove reči, u Beču se začas uguši, pomislih, stojeći kraj
prozora, gledajući dole na Pjacu Minervu, zatim preko ka
Panteonu, prema prozorima Zakijevog stana, a on nije kod
kuće, pomislih. Mariji je uspelo da prvo utekne u Nemačku,
zatim u Pariz, onda u Rim, u skladu s njenim pesmama,
pomislih. Ali ona je uvek iznova pokušavala da se nastani
u Beču, petljala je sa svim mogućim ljudima, podsticala
ih da joj omoguće povratak u Beč, ali kad god bi zaista do-
šlo dotle da se vrati u Beč, sve bi se raspalo, svi ti planovi
vezani za Beč bi se izjalovili, izigrala bi ljude koji su joj, re-
cimo, obezbedili stan, odustala je od mnogo takvih stano-
va za doživomi smeštaj, kako se to uvek govorilo, pre nego
što bi ušla u njih. Dozvoljavala je da je u Beč mame mno-
gi odvrami ljudi, pre svega iz ministarstva kulture, čak je
nasela na te ljude s njihovim, kako moram da kažem, pr-
ljavim mentalitetom, jer nikada nije htela da veruje da su
svi ti ljudi koji je mame u Beč, kako sam joj uvek govorio,
prljavog mentaliteta, da nemaju neko stvamo interesova-
nje za nju, već samo za svoje podle i prizemne svrhe, da se
ti ljudi, naime, očigledno zaklanjaju iza Marije da bi izvu-
kli korist za sebe, na račun njenog imena koje su zloupo-
trebili, a koje je u međuvremenu postalo slavno; ja sam te
Ijude znao skroz-naskroz, mislio sam sad, ali je ona iz lo-
še sentimentalnosti za potpimo hladni i, suprotno opštem

174
mišljenju, zaista brutalni, nesentimentalni Beč, nasela na
sve te ljude, ali ipak samo do presudnog trenutka, da bi im
otkazala, da bi im, što se kaže, dala korpu iz Rima, gde se,
na kraju krajeva, u svom stanu ipak najbolje osećala. Jed-
nom mi je rekla, ja u stvari želim da se vratim u Beč, a on-
da, ni dva-tri minuta kasnije, sasvim suprotno, rekavši mi
s istim uverenjem,7’a u stvari ne želim da se vratim u BeČ, ja
u stvari želim da ostanem u Rimu i u Rimu želim čak i da
umrem. Marija je često govorila da želi da umre u Rimu,
pomislih. Zdrav razum ju je naterao da živi u Rimu, pomi-
slih, da u stvari voli Beč, ali da živi u Rimu. Ali ne bi pro-
šlo ni nekoliko nedelja otkako je naljutila sve ljude u Beču
koji su joj pronalazili stanove, koji su joj zaista otvarali sva
takozvana važna vrata u Beču, a ona bi opet počela da go-
vori o tome da definitivno i konačno želi da se vrati u Beč,
da je to njen zavičaj, što sam pred njom uvek morao da is-
pratim smehom, jer je reč zavičaj upravo iz njenih usta
uvek bila jednako groteskna kao iz mojih, samo što je ja ni-
kad ne izgovaram, budući da mi je previše odvratna da bih
je uopšte upotrebio, dok je Marija uvek iznova tražila pri-
bežište u toj reči, i uvek je za reč zavičaj govorila da je naj-
zavodljivija. Onda bi opet pisala tim bečkim ljudima u naj-
različitijim ministarstvima, odlazila u Austrijsku ambasadu
ili u takozvani Austrijski kultumi institut u Viale Bruno
Buoci, m pompeznu palatu blizu Flaminije, u kojoj, otkad
ta zgrada postoji, austrijski zloduh sa svim svojim nijan-
sama ima svoj rimski depadans, išla je na takozvane pes-
ničke večeri takozvanih austrijskih pesnika i na sva mogu-
ća pseudonaučna predavanja koja svi mogući austrijski
pseudonačnici drže u Bruno Buoci, čak i na takozvane ve-
čeri lida koja se tamo redovno priređuju s nekad slavnim

175
austrijskim pevačima koji već godinama nemaju više glas,
već samo staračko kreštanje, uz jezivo, nepopravljivo dejst-
vo na italijansko uvo. Marija koja želi da bude Rimljanka,
istovremeno Bečlijka, i iz tog opasnog osećajnog i duhov-
nog stanja piše svoje velike pesme, pomislih. San o gosti-
onici Kod. klanca, koji je svojevremeno ipak ostavio dubok
utisak na nju, podsetio me je na Mariju, pa sam, stojeći
kraj prozora i gledajući dole na Pjaca Minervu, uživao u
razmišljanju o njoj. Šta bi mi stvamo bez nje bio Rim? po-
mislih. Sreća da mi treba samo nekoliko koraka da bih se
osvežio njenim prisustvom, sreća da ona postoji. Razgo-
vori s njom uvek su razgovori s najvećim učinkom, a isto-
vremeno i najprijatniji. S Marijom je sve uvek podsticajno,
uvek uzbudljivo, gotovo uvek usrećujuće, pomislih. Mari-
ja uvek ima najbolje ideje i zaista je uvek i za Gambetija,
kako on sam kaže, doživljaj. Ona u svojim mislima ne pre-
za ni od čega, pomislih. Ona je celim bićem u svojim pe-
smama, pomislih, dok to nikad nije slučaj u proizvodima
njenih pratilja, njenih rivalki, koje, kako znam, neprekid-
no spletkare protiv nje, koliko god bile slavne. U svakom
svom stihu ona je cela, sve je njeno. Tek sam od Spadoli-
nija pravilno naučio da gledam i posmatram, rekao sam
Gambetiju, a od Marije da slušam. Oboje su me iškolovali
u ovoga koji sam sad. A onda sam s Gamberijem razgova-
rao o činjenici da se Spadolini nikada nije ustručavao da
od moje majke prima novac čak i u krajnje lične svrhe, s
tim novcem mogao je da zadovoljava svoju taštinu, rekoh
Gambetiju, majka mu je svake godine uplaćivala više viso-
kih novčanih iznosa koji su nesumnjivo poticali iz volfse-
škog kapitala. Moguće je, rekoh Gambetiju, da je to radila
čak i s očevim znanjem, koji je sve činio da odobrovolji

176
majku, i sa svoje strane nije zazirao da utroje, dakle zajed-
no s majkom i Spadolinijem, takoreći kao krunski svedok
tog neobičnog odnosa, putuje u Italiju, pri čemu, što bi se
inače podrazumevalo, posmatrača nije predstavljao Spa-
dolini, nego otac. Ali oca je Spadolini uvek fascinirao isto
koliko i mene, on nije želeo da ga se liši, ni pod kojim okol-
nostima, rekao sam Gambetiju. Spadolini nije neko koga
čovek može da se liši, čim vidimo takvog čoveka, mi ga se
nikad ne lišavamo, šta god nam taj čovek priredio, rekao
sam Gambetiju. Tada sam najednom pomislio da je kraj-
nje neobično što ja Gambetiju treba da približim nemač-
ku književnost, baš nemačku i austrijsku i švajcarsku, ta-
kozvanu književnost nemačkog govomog područja, kako to
svi uvek nesrećno formulišu, književnost koju ja u osnovi
uopšte ne mogu da volim, koju sam uvek manje cenio od
ruske, ffancuske, pa čak i italijanske, i nije li pogrešno po-
dučavati upravo književnost koju ne volim samo zato što mi-
slim da o njoj umem da govorim bolje nego o nekoj drugoj.
Nemačka književnost, rekao sam Gambetiju, čak ni u svo-
jim apsolutnim vrhuncima ne može se meriti s meni omi-
ljenim književnostima, sa ruskom, francuskom, ili špan-
skom, pa ni sa italijanskom. Sam nemački jezik je, strogo
posmatrano, ružan, to je jedan jezik koji, što se kaže, ne sa-
mo da ugnjetava sve mišljeno, već svojom nezgrapnošću sve
zaista brutalno iskrivljuje, on uopšte nije u stanju da stvar-
no reprodukuje sadržaj istine kao takav, on po svojoj pri-
rodi sve iskrivljuje, to je sirov jezik, bez ikakve muzikal-
nosti, i da mi nije matemji ne bih njime ni govorio, rekao
sam Gambetiju, a kako francuski sve tačno pogađa, čak i
ruski, pa čak i engleski, rekoh, da ne pominjem italijanski
i španski koji nam toliko prija sluhu, dok nam nemački,

177
iako je naš matemji jezik, u ušima uvek zvuči tuđe i odboj-
no. Za jednog muzikalnog i matematičkog čoveka kao što
sam ja i kao što ste Vi, Gambeti, rekao sam mu, nemački
jezik je nešto užasno. Kad ga slušamo, dosadan je, nikad
lep, nezgrapan, kvrgav čak i tamo gde mislimo da smo ga
u sebi uzdigli kao najvišu umetnost. Nemački jezik je pot-
puno antimuzikalan, rekao sam Gambetiju, skroz-naskroz
prost i običan, pa iz tog razloga isto tako doživljavamo na-
še pesništvo. Nemački pesnici su uvek raspolagali samo
primitivnim instrumentarijem, rekoh Gambetiju, zato im
je bilo sto puta teže nego svim drugim pesnicima. Dok po-
smatramo porodične fotograflje, rekoh sad sebi, mi pravi-
mo neku računicu, a ona se ne ostvari, pomrsi je nesrećan
slučaj. Podrugljiva lica mojih sestara na fotografiji snimlje-
noj u KanujesM moje sestre, a uvek ih vidim samo kao ta
podrugljiva lica, svejedno kad i gde i u kom odnosu ih pre-
ma njima vidim, uvek vidim samo njihova podrugljiva li-
ca, njih imam u glavi kad god pomislim na svoje sestre, ta
podrugljiva lica sam sačuvao u svom rimskom pisaćem sto-
lu, ne druga koja su one, naravno, takođe uvek imale, tužna,
ponosna, ohola, krajnje arogantna, ali ne, već samo ta podru-
gljiva, pa kad govorim o svojim sestrama, ne govorim o
svojim istinskim sestrama u stvamosti, jednom sam rekao
Gambetiju, već o tim podrugljivim licima svojih sestara ka-
ko ih je na tim fotografijama, što se kaže, sačuvao slučaj.
D a su one mrtve, rekoh sebi, ne bih sačuvao ništa od njih
sem tih podrugljivih lica. Čujem ih u snu kako se kikoću, ali
i ponekad dok hodam Rimom, potpuno nevezano čujem
njihov osobeni smeh koji računa s dugim životom i u tre-
nutku vidim samo njihova podrugljiva lica, ništa drugo od
njih. One nešto kažu i ja razmišljam o tome što su rekle,

178
vidim njihova podrugljiva lica i kažem sebi, one su dobile
ta podrugljiva lica od naše majke, koja takođe ima jedno
takvo podrugljivo lice, ali udvostručeno u sestrama, rekoh
sebi, što deluje toliko groteskno, zaista odvratno. Često
sam pokušavao da se odvojim od tih podrugljivih lica mo-
jih sestara, da ih razložim u druga, nepodrugljiva lica, ali
mi to nikad nije uspelo. Ja uopšte nemam sestre, rekoh se-
bi, imam samo njihova podrugljiva lica, nemam ni Ceci-
liju ni Amaliju, imam samo dva podrugljiva lica u njihovoj
groznoj fotografskoj ukočenosti. Želele su da budu lepe,
mlade, da ostave utisak sreće, rekoh sebi posmatrajući sli-
ku, a na njoj su samo ružne i zaista, mada još vrlo mlade,
ne više mlade, već prilično stare i u osnovi duboko nesrećne
za takozvani budući život fotograflje. Da su znale kako iza
njih ostaju samo njihova podrugljiva lica i zaista neprija-
tan utisak koji one na toj slici nesumnjivo ostavljaju na po-
smatrača, ne bi se fotografisale, ali one su se čak gurale u
tu fotografiju, rekoh sebi, tačno se sećam, želele su da je
imaju, zauzele su takvu pozu, stisnute jedna uz drugu, izi-
gravajući sreću i spontanost, neku prirodnost za koju su u
trenutku kad je fotografija snimljena mislile da im je uro-
đena, mada je to bila samo odvratna izveštačenost, bez
ikakve prirodnosti, koja ih je tako grozno izobličila.Tu sam
fotografiju, koliko se sećam, napravio i protiv svoje volje.
Ali ne pogađa mene osećanje krivice zbog te nemilosrdne
fotografije, rekoh sebi, ono pogađa njih, moje sestre, jer su
me one naterale da ih snimim, i one su mi time, što ni ja
ni one nismo mogli znati, takoreći doživotno nametnule
svoja podrugljiva lica. Nikad više nisam utekao od njihovih
podrugljivih lica, svi pokušaji u tom pravcu uvek su pro-
pali, jednom mi je došlo da fotografiju uništim, pocepam,

179
spalim, ali onda to ipak još nisam uradio, jer mi se činilo
apsurdnim da se okrenem uništavanju u tom slučaju koji
predstavlja upravo uzoran primer beznačajne besmislice,
rekoh sebi, pa sam sliku ponovo sklonio u fioku pisaćeg
stola, među druge slike. Ne progone me danju i noću mo-
je sestre, rekoh sebi, njihova podrugljiva lica su ta koja mi
danju i noću ne daju mira, koja me često danima, pa i ne-
deljama muče. Đavoljim sredstvom fotografije sačuvamo
samo jedan od miliona i milijardi trenutaka, rekoh sebi, i
doživotno okrivljujemo ta dva fotografisana ljudska bića
zbog tog jednog trenutka koji prikazuje njihova podruglji-
va lica. Ali ja imam sestre, ne samo njihova podrugljiva li-
ca, rekoh sebi, i pri toj apsurdnoj misli uhvatih se za glavu.
UVolfsegu imam sestre, ne samo dva podrugljiva lica ko-
ja su, kako uvek mislim, u svemu i svakom pogledu protiv
mene. Sada se jedno od dva podrugljiva lica udalo, morao
sam dosledno sebi da kažem, za tog fabrikanta čepova vin-
skih flaša iz Frajburga u Brizgau, tog grotesknog tipa koji
po mom mišljenju ima premalu glavu za svoje prilično im-
pozantno, u širinu okrupnjalo telo nezgrapnog muškarca.
Jedno podrugljivo lice ima muža, drugo podrugljivo lice
nema muža, te se, zato što ga ono drugo ima, povuklo u
kuću baštovana, mrzeći svoje podrugljivo naličje koje se
preko noći našlo u braku. Ali meni nikad nije uspelo da
oba ta podrugljiva lica svojih sestara vidim odvojeno, nije
mi uspelo čak i kad sam se najviše trudio, uvek sam iznova
video samo ta dva podrugljiva lica svojih sestara zajedno.
Na fotografiji su dva podrugljiva lica, rekoh sebi, ali imaju
li moje sestre zaista ta podrugljiva lica? upitah se. Imaju li
taj podrugljiv izraz lica u stvamosti? Nisu li ga možda ima-
le samo u tom jednom trenutku kad je načinjena takozva-

180
na kanska fotografija? Možda su one taj podrugljiv izraz li-
ca stvamo imale samo u tom jednom trenutku u Kanu, re-
koh sebi, a inače nikad, pa sad mislim kao da su one uvek
imale samo taj podrugljiv izraz lica sa fotografije iz Kana.
Fotografija je zaista đavolja umetnost našeg vremena, re-
koh sebi, ona čini da godinama i decenijama i doživotno
vidimo podrugljiva lica tamo gde je takvih podrugljivih li-
ca bilo samo jedan jedini put, samo jedan jedini trenutak
na fotografiji koju smo potpuno nepromišljeno snimili,
popustivši nekom iznenadnom hiru. I taj iznenadni hir
ima zatim doživotno pogubno, čak zastrašujuće dejstvo.
Jedno dejstvo koje se više ne može poništiti, u kome smo
povremeno gumuti sve do ruba očajanja. Ja ne mogu više
da poništim ta podrugljiva lica svojih sestara, jednom sam
rekao Gambetiju, pred kojim sam često, verovamo na od-
vratan način, govorio o podrugljivim licima svojih sestara,
koje su, otkako sam snimio tu fotografiju, zaista uvek igra-
le veliku ulogu u mom životu. Taj pogubni snimak, često
sam govorio Gambetiju. Ovde se radi o podrugljivim lici-
ma mojih sestara koje više ne mogu da poništim, ne mogu
da ih izbacim iz glave, rekao sam Gambetiju, ali tako je i
s drugim fotografijama, mada ne u takvom elementamom
dejstvu, na primer s fotografijama poznatih i slavnih ljudi
koje smo vrednovali kao značajne, uzmimo samo fotogra-
fiju koji prikazuje Ajnštajna kako plazi jezik. Ja ne mogu vi-
še da vidim Ajnštajna a da on ne plazi jezik, Gambeti, rekao
sam mu. Ne mogu da mislim na Ajnštajna, a da m u ne vi-
dim jezik, taj vragolast, prepredeni jezik, Gambeti, koji on
pokazuje čitavom svetu, pa i čitavom univerzumu. I ne mo-
gu da vidim Čerčila bez njegove podozrivo isturene donje
usne. Iako je najverovatnije da je Ajnštajn samo jedan je-

181
dini put na taj vragolast i prepreden način isplazio jezik, i
da je Čerčil samo u tom jednom jedinom trenutku kad je
snimljena ta fotografija tako podozrivo isturio donju usnu.
Čitam Čerčilove spise, rekao sam Gambetiju, i nepresta-
no vidim samo podozrivo isturenu Čerčilovu donju usnu,
čitam nešto o Ajnštajnu i potpuno sam opsednut isplaže-
nim jezikom koji on pokazuje čitavom svetu i, što se kaže,
čitavom univerzumu. I, štaviše, mislim da nije Čerčil na-
pisao te memoare, nego njegova podozrivo isturena donja
usna, nije Ajnštajn rekao te značajne rečenice, nego njegov
isplaženi jezik. Već sam jednom razmišljao o tome, rekao
sam Gambetiju, postoji li mogućnost da se pisanjem o po-
drugljivim licima svojih sestara Amalije i Cecilije oslobo-
dim njihovih podrugljivih lica, ali od te misli sam, naravno,
odustao, jer se ubrzo pokazala kao jedna od najapsurdni-
jih. Nikada neću moći da se oslobodim podrugljivih lica
svojih sestara, rekao sam tada Gambetiju, moraću da živim
sa tim licima, moraću s njima da egzistiram dokle god sam
živ. Mada bi ipak moglo da bude neverovatno korisno sro-
čiti spis pod naslovom: Podrugljiva lica mojih sestara. Ali če-
mu? rekao sam tada Gambetiju. Zaista bih morao da patim
od krajnje dosade da bih sročio takav spis, Gambeti. To bi
onemogućila već i ta podrugljiva lica mojih sestara, rekao
sam mu, koja mi ne daju mira otkad znam za sebe. Besmi-
sleno je, naravno, verovati da bih se, ako pocepam fotogra-
fiju s podrugljivim licima svojih sestara, oslobodio njihovih
podrugljivih lica. Ako bih uništio fotografiju tako što bih
je prosto spalio, ili je iseckao makazama u hiljade rezana-
ca. Ta lica bi tada samo sa još većim intenzitetom bila mo-
ja napast, Gambeti. A moji roditelji na drugoj fotografi-
ji, rekoh sebi, ostavljaju samo žalostan, ni najmanje dobar

182
utisak, već samo smešan, jadan, kada na stanici Viktorija
u Londonu ulaze u voz za Dover. Bez prtljaga, samo sa svo-
jim barberi kišobranima u rukama, otac u svojim trideset
godina starim pumpericama koje je pre rata kupio u Be-
ču, u elegantnoj radnji gospodina Habiga na Kertnerštra-
se, i u kojima je šetkao sve vreme nacizma. Uvek ga vidim
u tim pumpericama, rekoh sebi, otkad znam za sebe. I kad
nosi neke sasvim druge pantalone, on za mene nosi te pum-
perice gospodina Habiga. Neprestano govori Hajl Hitler
u tim Habigovim pumpericama, koje su verovamo bile vr-
lo skupe jer su neuništive. Zapravo su elegantne, rekoh sebi,
ali ne na mome ocu, na njemu deluju smešno. U tim Ha-
bigovim pumpericama je već na ulazu u dvorište dočekao
gaulajtera Salcburga i odmah ga uveo u konjušnice, jer je
mislio da će to na gaulajtera ostaviti najbolji utisak, da će
bolje od ičega iz prve pokazati gospodstvo Volfsega i svo-
je sopstveno. U tim pumpericama primao je i nadbiskupe,
što je bilo neukusno, ali se sasvim uklapalo u nacističko
vreme. Tada su u Londonu ulazili u voz, i moja majka je
ispružila vrat, pa joj se šešir na groteskan način jedva dr-
žao na glavi, rekoh sad sebi, verovatno samo još iglom. Za-
što u stolu imam baš tu sliku svojih roditelja, a ne neku
drugu, tu jadnu, smešnu, koja moje roditelje prikazuje jad-
nim i smešnim, pri čemu oni ipak nisu uvek bili samo jad-
ni i smešni, rekoh sebi, uglavnom su bili sasvim drugačiji,
nipošto jadni i smešni, već strogi i odbojni, sračunato hla-
dni. Dok su im barberi kišobrani u rukama okomito visili
prema tlu, oni su bili u iskošenom stavu ljudi koji ulaze u
voz. N a fotografiji izgledaju smešno i jadno pre svega zbog
tog iskošenog stava, dok im barberi kišobrani istovreme-
no vise okomito prema tlu, zakon gravitacije čini ih u tom

183
trenutku jadnim i smešnim, dok oni to, naravno, u trenut-
ku kad su fotografisani ne znaju. Oni tada nisu hteli da se
fotografišu, ali su fotografisani, ja sam ih fotografisao. Imao
sam na stotine fotografija svojih roditelja koje sam, među-
tim, sve uništio, pobacao, samo sam tu jednu jedinu saču-
vao i sklonio u pisaći sto, ovu na kojoj su jadni i smešni.
Zašto? upitah se. Verovamo sam želeo da imam jadne i sme-
šne roditelje na fotografiji koju sam sačuvao, rekoh sebi.
Zeleo sam da imam i fotografiju svoga brata, rekao sam jed-
nom Gambetiju, na kojoj nije snimljen onakav kakav zai-
sta jeste, nego takvu koja ga prikazuje smešnim, kako ja
želim da ga vidim, u smešnoj pozi na njegovoj jedrilici na
Volfgangovom jezeru, nesumnjivo lep čovek, najednom
smešan, jadan, nastran, čak glup, bespomoćan, čovek ko-
ji se ne može ozbiljno shvatiti. Uvek sam želeo da imam
samo tu jednu fotografiju svoga brata koja ga prikazuje
smešnim, rekao sam jednom Gambetiju, hteo sam da imam
jednog jadnog brata, smešnog, kao što sam hteo jadne ro-
ditelje, smešne, i ne sestre, već samo njihova podrugljiva
lica, Gambeti, to je istina. Mi sveukupno imamo satansku
prirodu koja samu sebe pokazuje u takvim sitnicama, ili,
kako već kažemo, sporednim stvarima, kao što su fotogra-
fije koje sakupljamo.Time se pokazuje naša niskost, naša
prostota, naša bestidnost. I to ni iz jednog drugog razloga
osim iz naše slabosti, jer ako smo iskreni, moramo prizna-
ti da smo sami mnogo slabiji od onih koje želimo da vidi-
mo kao slabe, mnogo jadniji od onih koje želimo da vidi-
mo kao jadne, smešne, beskarakteme. M i smo ti koji su
beskaraktemi, jadni, smešni, nastrani, Gambeti, a ne obr-
nuto. Time što sam sačuvao baš te i nijedne druge fotog-
rafije svojih, i još u svom pisaćem stolu, da bih u svakom

184
trenutku mogao da ih posmatram, ja direktno dokazujem
svoju niskost, svoju bestidnost i beskaraktemost.Treba sa-
mo da izvučem fioku pisaćeg stola pa da se nasladim svo-
jim nemogućim sestrama s njihovim podrugljivim licima,
jednom sam rekao Gambetiju, da se nasladim komičnim
izgledom svojih roditelja, nesrećnim držanjem svoga bra-
ta, da bih se tako ojačao u slučaju napada slabosti, time što
vadim fotografije iz fioke pisaćeg stola, posmatram ih, i u
toj podlosti se, moram da kažem, smirujem. N a tom pri-
meru vidimo koliko je čovek nizak. Opisujemo druge kao
podle i niske, i za to iznalazimo sve moguće argumente, a
sami smo to u mnogo većoj meri. Tamo gde je trebalo da
u fioku pisaćeg stola kao jadnu i smešnu fotografiju sakri-
jemo same sebe, sakrivamo naše najbliže da bismo ih po
potrebi zloupotrebili u najniže svrhe, rekao sam Gambe-
tiju. Naravno, rekao sam mu, ima ljudi koji sebi izdvoje
one fotografije najbližih koji ih prikazuju u dobrom svetlu,
ali ja ne spadam u takve, ja sebi izdvajam samo one sme-
šne, jadne, jer sam u osnovi krajnje slab čovek, te prema
tome i krajnje slab karakter. Bez obzira na činjenicu da je
svaka fotografija obična krivotvorina, ipak ima i takvih ko-
je izdvajamo takoreći iz poštovanja i ljubavi prema onima
koji su na njima snimljeni, i takvih koje iz podlosti i mržnje
prema snimljenima čuvamo u pisaćem stolu, ili ih kačimo
na zid. Nažalost, moram da kažem, ja apsolutno pripadam
ovoj niskoj kategoriji. U određenim godinama, rekao sam
Gambetiju, oko četrdesete, često nam uspeva da predsta-
vimo sebe onakvim kakvi stvamo jesmo, sa svim našim ni-
skostima, što nam pre tih godina ni na pamet ne bi palo.
Počev od tih godina možemo katkad na zastrašujuć način
da pogledamo u sebe. U mojim smo godinama, Gambeti,

185
već sasvim lepo razmakli zavese koje su decenijama bile to-
liko čvrsto navučene da smo se iza njih gotovo ugušili. One
će jednog dana biti sasvim razmaknute, rekao sam Gam-
betiju. Kako će reagovati moje sestre, pomislih, kad sada
pred njih istupim takoreći kao upravnik zaostavštine? Ho-
će li me i sad dočekati na onaj, kako mi se uvek činilo, be-
stidan način? Nisam se usudio da razvijam tu misao, čuvao
sam se toga. Preostali, moje sestre i ja, rekoh sebi. Preos-
tali su upravo oni za koje se nikad nije mislilo da bi to mo-
gli biti. Jer za mene su uvek mislili da ću brzo stradati od
svoje, kako su to uvek nazivali, zadihanosti, bilo gde, samo
ne u Volfsegu, moguće je i verovatno, pomislih, da su oni
uvek očekivali telegram sa saopštenjem da sam ja mrtav.
Preostale su i moje sestre, one koje zbog svoje apsolutne
nevažnosti, kako je uvek govorila moja majka, ni u kakvoj
temeljnoj i egzistencijalnoj misli nisu uzimane u obzir. Ali
ja nikada nisam očekivao telegram da su moji roditelji mrt-
vi. Mnogi strepe od takvog telegrama, ja nikada nisam
strepeo od takvog telegrama. Iz dana u dan milioni nepre-
stano žive u strahu od takvog telegrama, često sam govo-
rio Gambetiju, koji im saopštava sm rt njihovih voljenih ili
poštovanih. Ja nikada nisam strepeo od takvog telegrama.
Kad gledamo takve fotografije kakve sam ja sad imao pred
sobom na stolu, mislimo da ti koji su na njima snimljeni,
bar na tim fotografijama nisu opasni po nas, dok su u stvar-
nosti možda opasni. Smrtonosni.Ti koji su na fotografija-
ma snimljeni visoki su najviše deset centimetara i čak nam
i ne protivreče. U lice im govorimo najveće grozote i oni
nam čak i ne protivreče, napadamo ih, a oni se ne brane,
možemo da im kažemo šta god hoćemo u lice, oni se ne
pomeraju. Ali baš nas to izluđuje, pa smo još bešnji. Pro-

18 6
klinjemo te na fotografijama, jer nam ne odgovaraju, jer
nam uopšte ne uzvraćaju, pri čemu mi ni na šta toliko ne
čekamo i ni na šta nismo toliko upućeni kao na njihovo
uzvraćanje.Tučemo se, takoreći, s minijatumim čovečulj-
cima i besnimo, jednom sam rekao Gambetiju. Samaramo
minijatume čovečuljke i time sebe dovodimo do ivice Iu-
dila. Idemo čak dotle, rekao sam Gambetiju, da psujemo
glave koje imaju samo centimetar u prečniku, Gambeti, i
time se potptmo izlažemo bedi. Posmatram svoje roditelje
na fotografiji, ni deset centimetara velike, kako na stanici
Viktorija ulaze u voz za Dover i psujem ih, kakve ste vi
jadne kreature uvek bili, kažem, i u trenutku uopšte ne
primećujem koliko pritom postajem jadan, daleko jadniji
nego što su moji roditelji ikad mogli biti, nego što su ikad
bili, Gambeti. Ti glupi čoveče, kažem mom, ni deset cen-
timetara visokom bratu, vi perverzne sestre, njima, ni osam
centimetara visokim, na terasi u Kanu. Snimiti fotografi-
ju znači narugati se čoveku, Gambeti, rekao sam, utoliko
su svi koji fotografišu, čak i kad su na tom području stekli
zvanje i stigli možda i do visoke umetnosti, oni koji se samo
rugaju čoveku. Fotografija je po sebi najveće ruganje koje
postoji, takoreći najveće ruganje na svetu. Ali danas već
ima na stotine puta više fotografisanih nego stvamih, što
ne znači ništa drugo nego prirodnih ljudi, a nad tim bi se
trebalo zamisliti. Radujem se, rekao sam Gambetiju samo
dva dana po povratku izVolfsega, što sam opet ovde, što
sam na neko vreme umakao severu i njegovim tupoglavo-
stima. Kandžama moje porodice, pre svega egzaltacijama
moje majke, stalnom džangrizanju oca, lošem vremenu te
zemlje.Tri četvrtine godine imamo tamo loše vreme, i kad
pomislimo da je proleće već tu, jos će mesecima potrajati

18 7
dok ono ne postane stvamost, da bi odmah prešlo u leto,
koje je sve kraće. A jesen, po sebi tamo najlepše godišnje
doba, zadaje brige svim ljudima u toj zemlji savladanoj
lošom klimom, bilo da imaju giht ili reumatizam, ono ih
čestim nepogodama i svojom ledenom hladnoćom već u
oktobru podseća da im je egzistencija neprestano ugrože-
na. Da se i ne pominju tamošnje zime, koje sve čine ne-
podnošljivim ako je čovek prešao tridesetu. Ali ljudi ovde
ne znaju u kakvom jedinstvenom klimatskom regionu ži-
ve, svi oni uvek čeznu za prohladnim severom, za jelama,
za gorskim jezerima, za svežinom visokih planina. Vidite,
Gambeti, jedni čeznu za jugom, drugi za severom, tako su
bar svi uvek podjednako nesrećni. Ja u ovom trenutku,
međutim, uživam u tom osvežavajućem, a ipak toplom va-
zduhu, u tim glasnim, a ipak prijatnim ljudima, u njihovoj
bezbrižnosti, rekao sam. UVolfsegu sam nosio zimski ka-
put, ovde šetam u raskopčanoj košulji, ogm ut puloverom.
To je razlika. Ljudi ovde nisu opterećeni kilogramima te-
škom odećom, teškim cipelama, teškim žaketima, debe-
lim filcanim šeširima, oni u najlakšoj odeći šetaju ulicama
i gotovo preko cele godine obeduju na otvorenom. Još ču-
jem sebe kako izgovaram svoje dugo još neću, pomislih, pod
čime sam podrazumevao da dugo neću nazad u Volfseg,
dok sam sada telegramom bio primoran da se što pre vra-
tim u Volfseg. Sada sam, međutim, mislio da ću to podra-
zumevanje moći da otklonim od sebe apsolutnim nedela-
njem, tako što sam samo ostao da sedim za pisaćim stolom
i posmatram fotografije, podvrgavajući ih jednom dubljem,
a ne samo detaljnom posmatranju, sve vreme sam ih ne-
tremice gledao, telegram, tu kratku vest o smrti, stavio sam
pored njih i raširio ga, bio je neprestano preda mnom, a ja

188
sam ga, kako mi se činilo, uvek iznova sricao, sve do ivice
ludila. Za razliku od mene, moj brat je bio miran čovek, ja
sam u Volfsegu uvek bio nemiran duh, dok je on bio steci-
šte mira. On je za roditelje bio onaj zadovoljni, ja uvek onaj
nezadovoljni. Kad bismo zajedno napravili nešto loše, svu
krivicu bi, što se kaže, svalili na mene, ne na njega, njemu
su verovali kad se pravdao, meni nisu. Ako bih, recimo, iz-
gubio novac koji su mi iz ma kog razloga poverili, ne bi
mi verovali da sam ga izgubio, koliko god da sam ih u to
uveravao, štaviše, mislili su kako se samo pretvaram da
sam izgubio novac ne bih li ga zadržao, dok bi mom bratu
odmah poverovali na reč da je izgubio novac. Zalutao sam
u šumi, rekao bi im, na primer, i oni bi m u smesta pove-
rovali, a kad bih ja rekao isto, meni nisu verovali, ni pod
kojim okolnostima, uvek sam morao da se dugo i iscrp-
ljujuće pravdam. Jednom me je brat gumuo u ribnjak iza
dečje vile, slučajno ili ne, gum uo me je prolazeći pored
mene, jer smo se obojica igrali na zidu ribnjaka koji nije ši-
rok, i dvojica se na tom zidu ne mogu mimoići. Silno sam
se namučio da se održim iznad vode i da ne potonem, u
stvari sam mislio da ću se sigumo udaviti, i pritom sam
misiio da me brat možda nije slučajno i iz trapavosti gur-
nuo, već da me je namemo gumuo u ribnjak, ta misao ro-
varila je u meni dokle god sam se u ribnjaku borio za život.
Brat nije bio u stanju da mi pomogne a da i sam sebe ne
dovede u opasnost, bukvalno u životnu opasnost. On je,
naravno, na sve načine pokušavao da mi pomogne, ali su
svi ti pokušaji bili bezuspešni. Ribnjak je dubok, i dete ne-
minovno potone i udavi se ako ne može da se održi na po-
vršini, rekao sam Gambetiju. U trenutku kada sam sa si-
gurnošću pomislio da ću se neizbežno udaviti, nekako sam

189
ispod vode dohvatio gvozdenu alku na zidu ribnjaka, na-
menjenu za vezivanje malih čamaca koje smo držali u rib-
njaku, pa sam uspeo da se iskobeljam. Kad su roditelji kod
kuće zahtevali da objasnim zašto sam potpuno mokar, a ja
im nisam rekao istinu, jer sam hteo da zaštitim brata, ne-
go sam ih slagao, rekavši da sam nesrećnim slučajem upao
u ribnjak, oni su istog trenutka rekli da sam namemo sko-
čio u ribnjak da bih brata doveo u nezgodan položaj. Kad
sam rekao, ne, upao sam sasvim slučajno, bezobzimo su me
izgrdili, rekli su mi da sam lažov, brata su privukli k sebi
kao da hoće da ga zaštite, pa su me tako mokrog oterali
dole u kuhinju da me tamo presvuku u čistu suvu odeću.
Brat je sve vreme ćutao, ni reč nije rekao, nije rekao istinu,
pa čak ni to da sam bez ikakve svoje krivice upao u ribnjak,
posmatrao je žalosnu scenu i nijednim gestom nije poku-
šao da im objasni, ili da me prikaže u povoljnijem svetlu,
naprotiv, prislonio je glavu uz majčin skut kao da traži za-
štitu, što je samo još pogoršalo čitavu tu stvar za mene.
Kad bih trčao i pao, pa pocepao čarape, grdili su me od-
mah zbog čarapa, ni na pamet im nije padalo da me ute-
še što sam istovremeno do krvi ogulio kolena i trpeo jake
bolove, grdili su me satima, a uveče, kad bih već zaboravio
svoj udes, opet bi navalili da me grde, kao da uživaju da
me grde i da me dovode do suza. Brata su tešili i zbog naj-
manjih ozleda, mene čak ni kad bih se ozbiljno povredio.
Kako sam po njihovom mišljenju suviše često odlazio ba-
štovanima i tamo uvek predugo ostajao, stalno su me pre-
korevali, jer nisu želeli da odlazim baštovanima, koji su,
kako su oni mislili, na mene vršili loš uticaj, želeli su da
idem kod lovaca kojima su pripisivali dobar uticaj na me-
ne, a ja sam, međutim, kako je već rečeno, mrzeo lovce i

190
uvek sam odlazio baštovanima koje sam voleo, pa su me
moji zato uvek grdili, a grdili su istovremeno i baštovane
što se, kako su govorili, petljaju sa mnom, baštovane koji
su im se uvek činili štetnim po mene, tako je govorila moja
majka. Ako bi moj brat otišao kod lovaca, uvek bi mu rekli,
baš lepo što si bio kod lovaca, to nam je zaista drago, i to
uvek tako da sam to i ja morao da čujem, i kad su bili si-
gumi da će me time povrediti. Kad sam jednom bio kod
lovaca, jer iz nekog razloga nisam otišao kod baštovana,
nego sam hteo kod lovaca, stvami razlog više ne znam, i na
njihovo pitanje gde sam bio, odgovorio da sam bio kod lo-
vaca, nisu mi poverovali, i majka me je ošamarila u prisu-
stvu brata, koji je tačno znao da sam bio kod lovaca, jer je
sa mnom bio kod lovaca, ali je ćutao, nije mi pritekao u
pomoć tako što bi rekao istinu. M ime je duše prećutao čak
i kada me je majka ošamarila zbog navodne laži, iako sam
rekao istinu. Pa i kasnije, kad sam već odrastao, roditelji
mi, koliko se sećam, nikad nisu verovali. Kad bi mi neko
došao u posetu i oni me pitali ko me je posetio i kako se
zove, a ja im rekao ime posetioca, nisu mi verovali, uvek su
govorili kako oni već znaju ko me je posetio, u svakom slu-
čaju ne onaj za koga sam tvrdio da me je posetio. Ako sam
bio uVelsu i oni me pitali gde sam bio, a ja im odgovorio
u Velsu, rekli bi da nisam bio u Velsu, jer znaju gde sam
stvamo bio, u Feklabruku, u Lincu, u Štajeru, samo ne u
Velsu, i nisu se ni pod kojim okolnostima dali ubediti. Ni-
kada mi ništa nisu verovali, uvek su tvrdili da pred sobom
imaju ne normalnog, nego, kako je uvek govorila majka,
rođenog lažova. Šta li sve vreme radiš u biblioteci? pitali su
kad bih došao iz biblioteke, svejedno iz koje od naših pet
biblioteka, prema kojima su u osnovi gajili nepoverenje, a

191
ja sam zaista bio jedini među njima ko je uvek iznova ula-
zio u neku od naših biblioteka. Nije valjda da bi čitao! re-
kli bi i zahtevali da im kažem istinu. Ništa nije vredelo što
sam se pred njima kleo da sam u biblioteku zaista ušao
samo s jednim jedinim ciljem, da bih čitao. T i odlaziš u
biblioteku da bi mogao da se baviš svojim nastranim misli-
ma, uvek je govorila moja majka, i nikad nije htela da ču-
je to što sam neprestano govorio, ne, išao sam u biblioteku
da čitam, ni iz kog drugog razloga, i tamo ništa drugo ni-
sam radio. Neprestano sam se kleo da sam u biblioteci bio
samo radi čitanja, da sam tamo boravio samo radi čitanja.
Ali nije me ostavljala na miru, govorila mi je da sam lažov
i neprekidno tvrdila da sam u biblioteci bio samo da bih
se bavio svojim nastranim mislima. Kad bih je pitao šta po-
drazumeva pod nastranim mislima, nazvala bi me, kao to-
liko puta, još od mojih najranijih detinjih godina, smutljiv-
cem, ne odgovarajući na moje pitanje, jer sam bestidan i
lažljiv, dodala bi i samo bi mi okrenula leđa. Svaki čas me
je sumnjičila da se bavim tim nastranim mislima, a vero-
vatno ni sama nije znala šta su te nastrane misli, ali je na-
vikla da mi to prebacuje, ni u društvu nisam bio bezbedan,
i u prisustvu stranih ljudi koji su obedovali s nama govo-
rila je da se bavim svojim nastranim mislima, mahom čak
i pred onima koji su mi uvek bili najodvratniji, oni tako-
zvani pripadnici srednjeg staleža iz okolnih varošica koje je
ona poznavala još iz svog detinjstva i s kojima se uvek re-
dovno viđala. M oram da kažem kako je moja majka volela
mog brata Johanesa pre svega zato što nikad nije osećao po-
trebu da ode u biblioteku, svaki čas je govorila, Johanes ne
odlazi u biblioteku da bi se bavio nastranim mislima, on ide
u lovačku kuću gde je veselo. Ali je veselost u lovačkoj ku-

19 2
ći po mom shvatanju i po mom iskustvu uvek bila prilič-
na prostačka i niska, lovci su gajili prostačku i nisku vese-
lost, koja se sastojala od neprestanog blebetanja dvosmisle-
nih i prostačkih viceva koje nikad nisam mogao da doživim
kao veselost a da nemam osećaj da se time prljam, to je
uvek i bio razlog što sam izbegavao lovačku kuću, dok su
se ti dvosmisleni, krajnje prostački i primitivni vicevi u lo-
vačkoj kući uvek dopadali mojoj majci, ni u čemu nije to-
liko uživala kao u tim vicevima, svaki put je iz lovačke kuće
izlazila u suzama od smeha, što je čak i moj otac jednom
okarakterisao kao perverzno. Ideš u kuću baštovana, uvek
mi je govorila, gde je sve toliko dosadno, to me zaista ču-
di. Nikada joj se nije činilo glupim da s lovcima do pola
noći peva njihove idiotske pesme, da sedi na jednoj klupi
među lovcima i leđima se naslanja na lovce, i da dopušta
da joj se lovci ne samo nedvosmisleno obraćaju, nego je još
u kasne sate hvataju i štipaju za guzicu, kako moram da
kažem. Kad bi moj brat završio školske zadatke, uvek se
govorilo da je dobro obavio svoj posao, a kad bih ja ura-
dio to isto, uvek bi bar nešto zamerili mom radu, ovde bi
uočili neku grešku, tamo neku nepravilnost i neprestano
me prekorevali zbog mog, kako su uvek govorili, nečitkog
rukopisa. Ako bi brat doneo dobru ocenu iz škole, njega
su, naravno, hvalili, dok bi to isto u mom slučaju samo
primali k znanju, s jednim manje-više iznuđenim odobra-
vajućim klimanjem glave. Sećam se da su, za razliku od
mene, kome su uvek davali nešto pohabano, bratu davali
najbolju posteljinu, najbolje jastuke, a ne zakrpljenu, kao
meni. Carape, kapute, jakne, morao sam da nosim duže od
njega, ništa nije koristilo što sam ih molio da i ja dobijem
pravo da oblačim nove kao moj brat, kome su to dopušta-

19t
li kad god bi mu se čarape, kaputi, jakne et cetera ružno
otrcali ili isprljali, meni to nisu dopuštali. I uvek se čulo da
sam rasipnik, bratu nikada nisu prišivali titulu rasipnika.
Moji roditelji, ubeđen sam, nikada nisu bili pravični pre-
m a meni, jer su već u mom ranom detinjstvu osećali da
sam nadmoćniji od njih, ne mogu tačno da odredim otkud
potiče ta njihova strepnja. Samo su deda i baba bili pravi-
čni prema meni, ophodili su se prema meni isto kao prema
Johanesu, za njih nije bilo razlike između jednog i drugog
unuka, oni u svakom slučaju nisu pravili razliku između
nas dvojice. Dok su deda i baba bili živi, Johanes i ja smo
u Volfsegu provodili svoje najsrećnije dane. Prirodno, jed-
nom sam rekao Gambetiju, jer deda i baba nisu znali za
protekciju i privilegije. Kad su umrli, odmah sam prime-
tio da roditelji hoće da me kazne što su se deda i baba pre-
ma meni, kako su mislili, ophodili bolje nego prema mom
bratu, što, međutim, nije bilo tačno, to su moji roditelji,
prvenstveno majka, uvek samo umišljali. Bilo je kao da su
posle smrti dede i babe naši roditelji smislili, e sad se mo-
ramo okrenuti Johanesu, koga su deda i baba uvek zapo-
stavljali, i ophoditi se posebno dobro prema njemu, koga
su deda i baba zanemarivali, i koji je uvek morao da trpi
zbog povlađivanja njegovom bratu, dakle mojoj personi,
iako deda i baba nikada nisu zanemarivali moga brata, kao
što ni meni nisu povlađivali, to je istina, ali moji su se pro-
sto ujedinili u mišljenju da su meni deda i baba povlađi-
vali, a mog brata zanemarivali, te da ću ubuduće morati da
osetim to što su umislili, a što nikada nije odgovaralo isti-
ni. Tako su se posle smrti dede i babe uvek blagonaklono
ophodili prema mom bratu Johanesu, a prema meni uvek
s odbojnošću, pa su s vremenom svoje povlađivanje Joha-

194
nesu i odbojnost prema meni razvili do, za mene, ubeđen
lam, istinske nepodnošljivosti. Ukratko rečeno, navikli su
da vole moga brata, a mene da mrze. Apsurdno je, na Pin-
ču sam rekao Gambetiju, da se u jednoj kući sa pet bibli-
oteka mišljenje i duh u celini ne samo nisko cene, nego se
zaista preziru. Prvima koji su gradili Volfseg i nastanili se
u njemu, kako moram da pretpostavim, nije bila dovoljna
jedna biblioteka, oni su imali prirodnu potrebu za duhom
i mišljenjem, mora da su bili strastveni mislioci, i mišlje-
nje su, verujem, postavili kao glavni zadatak, kako to do-
kazuju mnogobrojna svedočanstva koja još uvek čuvamo,
bili su ubeđeni da je vrhunac ljudske egistencije voditi mi-
saon život, duhovni život, Gambeti, ne život svakodnevi-
ce i svakodnevne tupoglavosti, kako ga žive moji roditelji.
Kakva su to bila vremena u kojima je razum uzdignut do
mišljenja, a mišljenje, kao što znamo, postavljeno kao vr-
hovna zapovest! Danas je zakržljalo sve ono što je nekad
odlikovalo Volfseg, jer su to potomci potpuno svesno po-
ništili; oni su sve to u minulom stoleću, i pre svega u pos-
lednjim decenijama, potpuno ukaljali. Ne samo jednu bi-
blioteku, rekao sam Gambetiju, oni su sebi priuštili pet
biblioteka, gomju levu, kao i gomju desnu, donju levu, kao
i donju desnu, i biblioteku u dečjoj vili, vekovima su u nji-
ma mesto imale sve duhovne nauke, svi duhovni pravci,
sve umetnosti. Jednom sam zaseo u levoj gomjoj bibliote-
ci, Gambeti, da bih čitao Žan Paulov Zibenkes, knjigu ko-
ju je posebno voleo moj stric Georg. Satima sam čitao knji-
gu i postepeno zaboravio sve oko sebe, pa i to da je u isto
vreme kada sam se zadubio u Zibenkes trebalo da pomog-
nem majci u razvrstavanju pošte. Zaboravio sam njenu na-
redbu da se u šest sati, kao svake subote popodne, pojavim

195
u njenoj takozvanoj pisamici radi razvrstavanja pošte, Zi-
benkes me je u levoj gomjoj biblioteci naveo da zbilja sve
zaboravim, pa tako i naredbu moje majke. Svake subote
između šest i sedam popodne ona je sedela u svojoj pisar-
nici, dok smo ja ili Johanes odvajali ona pisma koja su
prethodne nedelje stigla na njeno ime, strogo po redosle-
du njihovog dospeća. Kad bih razvrstao pisma, morao sam
da ih stavim na određeno mesto na njenom stolu. Dok sam
razvrstavao ta pisma, ukazivala mi se mogućnost da na mi-
ru razgovaram s majkom, što inače nikad nije bilo mogu-
će. Dok sam to radio, ona je obavljala svoju prepisku i uka-
zivala mi priliku da joj se obratim u vezi sa svim mogućim
pitanjima. Inače takvu priliku nisam imao. Mada nikada
nije volela kad sam joj postavljao pitanja, jer je moja pita-
nja uvek doživljavala kao nepodnošljiva, za vreme tog raz-
vrstavanja pošte imao sam pravo da joj postavljam pitanja
i ona je odgovarala na njih. U osnovi je to razvrstavanje
pisama u pisamici moje majke bilo jedina prilika da joj se
uopšte priđe, u tom škrtom času pre večere.Tada bi se ta-
kođe desilo da mi kaže i koju ljubaznu reč, pa čak, tu i ta-
mo, koju milu reč. Često mi se tokom tog razvrstavanja
pisama činilo da ja majku ipak volim, i to stvamo s najve-
ćom toplinom; posmatrajući je sa strane, doživljavao sam
njeno lice kao lepo, dok me je, inače, zbog svoje običnosti
uvek iritiralo. Stona lampa koja je bacala slabašno svetlo
na njeno lice, dobro je činila licu moje majke, na Pinču
sam rekao Gambetiju, ta svetlost je u tom času bila vrlo
blagonaklona prema mojoj majci. Kad bih joj razvrstana
pisma stavio na sto, dešavalo se da odvoji pogled s prepi-
ske i da mi ipak, kao u nekoj vrsti nežne naklonosti, spu-
sti dlan na kosu. Međutim, kao da bi se zastidela tog gesta

196
već u trenutku kad joj je postao moguć, odmah bi povu-
kla ruku i puštala me da odem. Kao da bi tom prilikom
pomislila, gle, pa to nije Johanes, i naglo se okretala svo-
joj prepisci. Ali hteo sam da kažem nešto drugo, Gambe-
ti, rekao sam mu na Pinču. Povukao sam se u gomju levu
biblioteku sa Zibenkesom i zaboravio na razvrstavanje pisa-
ma. Bilo je devet sati kada sam se, manje-više zaprepaš-
ćen, probudio iz Zibenkesa i odložio knjigu, pa izašao iz
meni u osnovi zabranjene biblioteke i sišao do mojih koji
su u međuvremeni već odavno večerali. Zibenkes me je pet
sad netremice držao prikovanog za stolicu u biblioteci, pa
sam zaboravio ne samo na razvrstavanje pisama, nego i na
večeru. Sišao sam, Gambeti, a svi su sedeli u takozvanom
zelenom salonu i, kako sam odmah video, čekali samo na
mene. Dočekali su me bez reči. Posle nekog vremena, dok
je moj brat Johanes, kako mi se činilo, s odvramom zlura-
došću čekao na to, majka me je, a da me nije ni pogledala,
pozvala da objasnim gde sam to bio, šta me je navelo da
propustim razvrstavanje pisama, i kako se uopšte usuđu-
jem da svoju sveopštu bezočnost okrunim time što sam se
drznuo da tek tako ignorišem razvrstavanje pisama 1veče-
ru, ;er nema nikakvog razloga, bar nikakvog njoj zamisli-
vog razloga, ignorisati razvrstavanje pisama i ostaviti ih da
sami sede za večerom, sve ih dovesti u najveći strah gde li
sam ja to stvamo bio, pomišljali su već na sve moguće ne-
sreće čija sam žrtva postao, na sve moguće strahote. Da li
sam uopšte svestan da sam pre svega nju, svoju majku, do-
veo u smrtni strah. Ne postoji baš nikakav razlog koji ti
dopušta da se ne pojaviš na razvrstavanju pisama, kao ni
razlog da ignorišeš večeru, rekla je, i dalje me ne udostojiv-
ši nijednim pogledom. A onda mi se iznenada zagledala u

197
lice i uzviknula: Ti si naš nečovek! Ako se ne varam, ti si bio
u biblioteci! I šta si tamo radio? Opet si se bavio svojim na-
stranim mislima, rekla je. Otac, brat i sestre napeto su išče-
kivali vrhunac osude, svu svoju pažnju usmerili su ka meni,
koji sam sav u strahu stajao na pragu. Tada mi je bilo de-
vet ili deset godina, ne znam više tačno, rekao sam Gam-
betiju. Sve je na meni i u meni drhtalo. Koliko god da su
bile male, moje sestre su se pretvorile u ogoljenu bestid-
nu uzbuđenost usmerenu protiv mene, u žudnju za nekom
senzacionalnom kaznom koju će mi izreći majka, koja me
je sve neumoljivije ispitivala. I šta si stvamo radio u bibli-
oteci, rekla je majka, na šta sam ja odgovorio, čitao sam
Zibenkesa. N a te moje reči ona je skočila, ošamarila me i
poslala me u krevet. Prava kazna sastojala se u tome da tri
dana nisam smeo da izađem iz svoje sobe, majka ju je za-
ključala i puna tri dana me ostavila bez ikakve hrane. Ja
sam seo za svoj sto i sva tri dana samo sam kukao. Pred
vratima su sve vreme trčkarale obe sestre i neprekidno s
nedostižnom zluradošću vikale zibenkes, zibenkes, zibenkes.
Ako jednom pročitate tog Zibenkesa, dragi Gambeti, re-
kao sam mu na Pinču, ne zaboravite ovu malu priču. Se-
ća li se Gambeti i danas te male priče, upitah se, jer sam
mu tek posle dužeg vremena zaista i dao Zibenkesa na či-
tanje. Sve knjige koje sam čitao u Volfsegu imaju neku ta-
kvu postistoriju, ili predistoriju, povezanu s čitavim mojim
životom, pomislih, mada ne uvek samo tako žalosnu kao
ovu koja je za mene povezana sa Žan Paulovim Zibenke-
som. Moja majka, Gambeti, pojma nije imala šta je Ziben-
kes, i mislila je da je obmanjujem, rekao sam Gambetiju.
Kad mi je majka bila u Rimu, rekao sam Gambetiju, pre
tri godine, u jesen, sećate se, vodio sam je, naravno, kroz

198
grad. Ali ona se smrtno dosađivala, uvek je želela da vidi
samo čuvene radnje, pre svega one na Korsu i na Via Kon-
doti, imala je čitav spisak s nazivima tih čuvenih radnji i
svoje kretanje je trasirala samo prema tom spisku, popisa-
la je čuvene radnje po alfabetskom redosledu, što je biia
greška, kako je ubrzo i sama morala da uvidi, jer se radnje,
naravno, ne nalaze kao na njenom spisku alfabetski jedna
pored druge, nego su često veoma udaljene. Obilazili smo
te čuvene radnje, jednu za drugom, pretežno one u blizini
Španskog trga, i ni u jednoj nismo ostali manje od pola sa-
ta, u većini je provodila gotovo ceo sat, što me je skoro iz-
ludelo. Moja majka je i krajnje primitivan fanatik za na-
kit, rekao sam Gambetiju, pa je iz tog razloga jurcala od
jednog juveiira do drugog, u potrazi ne samo za jednom
stvari, nego za čitavom hrpom prstenja i ogrlica po svom
ukusu. Pratio sam je, kao što možete zamisliti, preko volje,
ali nije mi preostalo ništa drugo. I sam sam, kao što znate,
neprijatelj onih koji gledaju samo čuvene spomenike i cr-
kve, ali jedno takvo, moram da kažem, bestidno otvoreno
neuvažavanje svih tih nesumnjivo kolosalnih kulturnih
blaga nisam još nikad video. Moja majka je otišla u crkvu
Svetog Petra, ja sam je tamo odveo, i ona je, naravno, bi-
la oduševljena baš Beminijevim oltarom, kojeg se gadim,
ali inače tokom svog boravka u Rimu nije videla ništa sem
enterijera njegovih juvelimica i modnih kuća. Boravila je,
na moj predlog, u Hasleru, koji joj je, međutim, bio suvi-
še staromodan. Zakerala je oko svega i svačega, iako je Ha-
sler nesumnjivo najbolji hotel u Rimu, i možda čak jedan
od tri-četiri najbolja na svetu. Ništa joj nije bilo dovoljno
dobro. N a kraju je toliko toga nakupovala da nije više znala
gde će s tim, kutije su se samo gomilale u njenoj sobi. Do-

199
bili smo pet poziva na večere, kod rodbine, naravno, i kod
našeg prijatelja Zakija, rekao sam Gambetiju, ali otišla je
samo na jednu jedinu, mada ne, kako ste možda pomislili,
kod našeg, dostojnog poštovanja, prijatelja Zakija, nego
kod austrijskog ambasadora, gde je, kako već možete za-
misliti, bilo dosadno kao i uvek, a otišla je samo zato što je
to za nju bilo najreprezentativnije, sve te zvanice na diplo-
matskoj večeri bile su uobičajeno ograničene glupe diplo-
mate i njihove još ograničenije glupe žene, obuzeti svojim
dvočasovnim društvenim naklapanjem. Ali sigumo se pi-
tate zašto sve to pominjem, rekao sam Gambetiju, zato što
me je na putu od Haslera do austrijske ambasade majka
iznenada sasvim direktno i posle toliko mnogo godina, čak
decenija, najednom upitala šta je zapravo taj Zibenkes ko-
jim sam je obmanjivao pre toliko decenija. Ona je deceni-
jama pamtila tu scenu sa Zibenkesom, rekao sam Gambe-
tiju. Ta scena sa Zibenkesom je i na nju ostavila jednako
snažan utisak kao i na mene, kako sam sad utvrdio. Izašli
smo iz Haslera, jedne od onih prekrasnih rimskih noći,
Gambeti, u kojima čovek stvamo poveruje u raj, i ona je
posle nekoliko koraka upitala: Šta je to u stvari Zibenkes,
možeš li mi reći? Rekao sam joj da je Zibenkes roman Žan
Paula. Ali kako ona nije znala ni ko je Žan Paul, odmah
sam morao da joj kažem da je Žan Paul bio pisac, onaj pi-
sac koji je napisao Zibenkesa. Ah, rekla je, da sam tada zna-
la! Mislila sam da je Zibenkes neka tvoja izmišljotina protiv
mene, neka smicalica. Ali dok sam se ja na putu ka aus-
trijskoj ambasadi glasno smejao čitavom tom otkriću, za
šta su postojali sasvim dobri razlozi, mojoj majci nije bilo
do smeha. D a li je stvamo istina da je Žan Paul pisac i da
je Zibenkes roman tog pisca, htela je još da zna, jer u prvi

200
mah nije htela da poveruje u to, jer nikada nije htela da mi
veruje, Gambeti. Zibenkes je, dakle, roman, a Zan Paul je
pisac, još nekoliko puta je na putu do austrijske ambasa-
de ponovila moja majka. Do austrijske ambasade smo išli
pešice. Kad smo već prešli, gotovo ćutke, oko pola puta,
najednom je rekla: A i Kafka je pisac? Da, i Kafka je pisac.
Šteta, rekla je na to, mislila sam da su sve to samo tvoje iz-
mišljotine. Šteta. Nije mogla da se pomiri s tim da su Žan
Paul i Kafka pisci koji su napisali Zibenkes i Proces, i da to,
naravno, nisu moje izmišljotine usmerene protiv nje, mo-
je majke. Vidite, rekao sam Gambetiju, u kakvom je du-
hovnom stanju moja porodica. U kakvom je duhovnom
stanju Volfseg. Pet biblioteka, Gambeti, a pojma nemaju o
našim najvećim piscima i pesnicima, a kamoli o velikim,
epohalnim filozofima, čija imena moja majka nikad nije
čula, u svakom slučaju nikad svesno čula. Moj otac, dodu-
še, zna imena, ali o tome šta su ti ljudi mislili i napisali ta-
kođe ne zna ništa, taj seoski gazda je u osnovi uvek samo
primitivno prezirao duh, krave i svinje su mu značile sve,
duh manje-više ništa. Kad bi moj otac mogao da bira iz-
među druženja s Kantom i tovne svinje kupljene u Rid im
Inkrajsu, na čuvenom stočnom sajmu, rekao sam Gam-
betiju, trenutno bi se odlučio za ovo drugo. JaVam nisam
predstavio svoju majku kad je bila u Rimu, Gambeti, re-
kao sam mu, jerVas ona ni s najmanjim razumevanjem ne
bi prihvatila. Samo bi Vam zanovetala što, na primer, ne
nosite kravatu, i što Vam je, umesto tabele oporezivih pri-
hoda, pod rukom filozofska knjiga. M ada ste nešto zaista
propustili, rekao sam Gambetiju. Na tu diplomatsku veče-
ru smo, naravno, stigli prekasno, svi su već bili prisutni i
čekali nas. Ti ljudi stoje tu i uzajamno se ogovaraju i raz-

201
meću se poreklom i odlikovanjima, svaki čas pominju ka-
ko su bili akreditovani u Kini, u Japanu, u Persiji i Peruu,
i neprekidno mešaju svoju davno ustajalu diplomatsku ka-
šu. Na prestaju da govore kako poznaju Boga i svet i ništa
drugo, i da se u svojim gradskim stanovima dosađuju isto
kao i u svojim letnjikovcima. Govore o knjigama kao da
govore o prilično bezukusnom dvopeku, i razumeju se u
dirigovanje orkestrom kao i u Spinozu, u Hajdegera isto
koliko i u Dantea, a pažljivom posmatraču sve to ipak iz-
gleda kao da su videli sve i ništa. Moja majka na takvim
prijemima ne ostavlja nimalo loš utisak, jer niti ispada iz
svoje uloge, niti odudara od ostalih, a velegradske ljude
zabavlja njeno bezbrižno seosko ćeretanje u kome trijum-
fuje sva besmislenost njene beznačajne egzistencije. Kao
njen pratilac, osuđen sam na ćutanje, i pored nje, na kra-
ju krajeva, postajem budala. Kad smo iz ambasade krenu-
li natrag, negde oko ponoći, još jednom me je upitala da
li sam joj rekao istinu da je Zan Paul pisac a Zibenkes nje-
govo delo. Kako mi nikad ništa nije verovala, Gambeti, ni-
je mi poverovala ni u ovom slučaju. Moja majka je došla
u Rim samo da zadovolji znatiželju, rekao sam Gambeti-
ju, jer je bezuslovno htela da zna gde i kako ja stanujem.
Opsednuta tom znatiželjom, jednog dana je sela u voz i
pojavila se u Rimu da bi izvidila sve u vezi sa mnom, ka-
ko bi to definisao moj stric Georg. Pjaca Minerva joj ništa
nije govorila, Gambeti, Panteon joj je bio samo čudovišna
reč po čuvenju. To što sam sebi uzeo jedan od najlepših
stanova u čitavom Rimu i zaista ga opremio, ipak je na nju
u prvi mah ostavilo snažan utisak, ujednom pravom pala-
cu, uzviknula je već pri ulasku u zgradu gde imam stan na
trećem spratu, s pogledom na Panteon, rekao sam joj, od-

202
mah ćeš videti. To nije očekivala. Ti zbilja živiš kao princ!
rekla je još pre nego što je ušla u moj stan, i to je odmah
zazvučalo prekomo. Kakav prekrasan portal! uzviknula je
kad se našla ispred palazza moga stana i razgledala mer-
memi zid. Sve sam to sasvim drugačije zamišljala, govori-
la je, kada sam rekao da ipak treba da uđe i da se sa mnom
popne tri sprata, jer ovde nema lifta, rekao sam joj, to ne
bi bilo zgodno za tebe, pa je pošla uz stepenice i svaki čas
zastajala, osvrtala se i govorila: Zbilja kao princ! To što zgra-
da, nisam rekao palata, nema lift, stan čini relativno jefti-
nim, rekao sam joj, ali to je ipak jedna od najviših kirija
koju ovde moram da plaćam, nisam se ustručavao da joj
kažem dok sam se s njom peo u svoj stan, čas tri koraka is-
pred nje, zatim opet iza nje, u nekoj svečanoj atmosferi, ka-
ko se već može zamisliti, Gambeti. Najzad smo stigli gore
na treći sprat i stajali smo ispred vrata moga stana. N ju je
iznerviralo što na vrata nisam stavio pločicu sa svojim ime-
nom. Nemaš pločicu, rekla je, pa čak ni poštar ne zna da
ti ovde stanuješ. Uvek si voleo da budeš anoniman, rekla je
pre nego što smo ušli, a ja sam uzvratio da mi se u ljud-
skom društvu uvek činilo najzgodnijim da sačuvam svoju
anonimnost, sasvim suprotno od nje, koja je uvek težila
tome da je prepoznaju kao nešto posebno, iako sama ni-
kad nije znala šta je to posebno kod nje. Posmatrajući fo-
tografiju na kojoj moji roditelji na stanici Viktorija ulaze u
voz za Dover, setio sam se kako je moja majka ušla u moj
stan na Pjaca Minervi: zaprepašćeno, istovremeno upla-
šeno, bila je na najvećoj muci da uopšte pronađe odgova-
rajuću reč kad je u njega ušla. U prvi mah je ostala bez
daha. Za to vreme sam, međutim, već pri otključavanju
stana, pa i tokom ulaženja, bio primoran da mislim na ne-

203
što sasvim apsurdno, Gambeti: pre mnogo godina moja
majka je izgubila jedan od ključeva svog sefa i nije ga više
našla, tragajući za izgubljenim ključem pretražila je i na-
redila da se pretraže ne samo njene, nego i sve druge sobe,
ali ključ nigde nije pronađen.Tako je iznenada osumnjiči-
la mene da sam tobože uzeo ključ njenog sefa, da sam to
učinio iz neke njoj neobjašnjive, ali ipak, po svoj prilici sa-
morazumljive niske pobude, kako se tada izrazila. I okri-
vila je mene, potpuno neosnovano, Gambeti, da sam u
trenutku kad je njena sumnja pala na mene odmah uklo-
nio ključ njenog sefa, da sam, takoreći sateran u ćošak, to-
bože u poslednjem trenutku ključ njenog sefa bacio u otvor
bunara ispod njene sobe, u otvor već decenijama isušenog
bunara, Gambeti, da ne bih smesta bio raskrinkan kao
običan lopov. I zamislite, Gambeti, rekao sam mu, moja
majka je naredila da se pretraži bunar, pred njenim očima
su jednog od baštovana njegove kolege spustile u bunar
da bi uzeo i doneo gore ključ od sefa koji sam ja, satansko
dete, sateran u ćošak, tobože bacio dole. Naravno da ba-
štovan koga su spustili u bunar nije pronašao izgubljeni
ključ od sefa, budući da ključ nije ni mogao biti u buna-
ru, jer ga ja u stvamosti nisam ni bacio tamo, već samo u
odvratnoj, uvek protiv mene usmerenoj mašti moje maj-
ke. Baštovan se popeo iz bunara i stalno ju je iznova uve-
ravao da ključ sefa nije u bimaru, da u bunaru nema ničega
sem jedne stare cipele koja je već napola istrulela. Moja
majka se toliko razgnevila zbog činjenice da u bunaru ni-
je ključ od sefa, već samo stara, istrulela cipela, da se oko-
mila na baštovana. Okomila se i na mene, moram da ka-
žem, i to poganim rečima, Gambeti, i do kasne večeri ni-
je prestajala sa svojim grdnjama. Znam, govorila mi je još

204
danima nakon tog slučaja, i nakon što je baštovan uzalud
silazio u bunar, da si ti uzeo taj ključ, i mada ga nisi bacio
u bunar, ipak si ga drsko sklonio, svejedno gde. Ni dan-da-
nas, Gambeti, nisam oslobođen te sumnje, ona me tako-
reći još uvek tišti, moja majka je i posle toliko godina živela
u ubeđenju da sam tobože ja učinio da ključ njenog sefa
nestane. Ali ja ga nikad nisam uzeo, Gambeti, rekao sam
mu, ne bih znao iz kog razloga, s kojim ciljem. Ne bi mi čak
ni na pamet palo, rekao sam Gambetiju. Tek što sam ot-
ključao vrata svoga stana i ušao imutra s majkom, tada kad
je bila u Rimu, morao sam da pomislim na taj karakteri-
stičan događaj, koji bolje od bilo čega drugog pokazuje
odnos između mene i moje majke.To je jedan od najkara-
kterističnijih događaja u našem odnosu, rekao sam Gam-
betiju, možda čak i najkarakterističniji. Sve vreme dok je
moja majka ulazila u moj stan, nisam mislio ni na šta dru-
go osim na to kako je naredila da se pretraži bunar, jer je
mislila da sam ja tobože bacio dole ključ njenog sefa, iz
obesti, iz niske pobude. Dok sam otključavao svoj stan,
vratio sam se na taj davni događaj, i sve vreme sam morao
da mislim na njega, ali kakva me je misao zaokupila više
od njenog ulaska u moj stan, majci nisam rekao ni tad ka-
da me je, iznervirana mojim neobičnim ponašanjem, upi-
tala šta se to u meni zbiva. Ništa, odgovorio sam joj. Ču-
vao sam se toga da joj spomenem aferu s ključem njenog
sefa, koja me je zaokupila više od njenog prvog ulaska u
moj stan na Pjaca Minervi, jer bih verovatno prizvao od-
vramu raspravu o tome, posle toliko godina, Gambeti, re-
kao sam mu. A uvek sam se plašio rasprava s majkom, i
dan-danas ih se plašim, Gambeti. Moga oca je tada osta-
vila uVolfsegu, iako bi on, koliko znam, rado otputovao s

205
njom u Rim. Ubedila ga je da je on tamo apsolutno neo-
phodan. Pa ne možešostavitiVolfseg u ovim nesigumim vre-
menima, bile su njene, uvek iste, prekome reči upućene
mome ocu, pomislih, posmatrajući fotografiju. Pa ne mo-
žeš sad, kadje vreme lova, ostaviti lovce, rekla bi mome ocu
i još je naglašavala da joj uopšte ne čini zadovoljstvo da
sama, bez moga oca, putuje u Rim, kad je toliko navikla da
s njim, njenim zaštitnikom, putuje u Rim, njenim zaŠtitni-
kom, kako je često nazivala moga oca, samo da bi mu las-
kala, a ne zato što je mislila da je njen muž, moj otac, zaista
njen zaštitnik, on to nije bio, niti je ikad mogao biti. I ta-
ko je sama otputovala u Rim, da bi mene proverila, kako
je rekla mome ocu i, koliko znam, Johanesu, pa je onda
samo švrljala po Rimu sa svojim prijateljem Spadolinijem,
koji je već tada bio visoki vatikanski službenik, već tako
rano u rangu nadbiskupa, rekao sam Gambetiju, noći je
provodila samo sa Spadolinijem, kad bih je telefonom po-
zvao u Hasler, rekao sam Gambetiju, uvek se čulo: sinjo-
ra nije ovde, u jedanaest nije, u dvanaest nije, u pola dva
nije, u tri nije, to je istina o mojoj majci, o njenom rim-
skom izletu za koji sam ja, na kraju krajeva, bio samo pa-
ravan, Gambeti. Ona me je za taj put u Rim iskoristila
samo kao izgovor pred svojim mužem, mojim ocem. Spa-
dolinija je poznavala iz onog vremena kada je još bio niži
savetnik u bečkoj nuncijaturi. Ne mogu da kažem da mi
se Spadolini oduvek nije dopadao, naprotiv, on je jedna
apsolutno fascinantna figura, i ja nemam ništa protiv toga
što je moja majka decenijama održavala to poznanstvo,
štaviše prijateljstvo, što ga je manje-više decenijama nego-
vala, ali sam protiv tajnosti te veze kojaje u stvamosti jedan
odnos, Gambeti. I ja takođe znam da moja majka nije bila

206
samo tog puta u Rimu, i da tu nije bila poslednji put, ona
se često viđala sa Spadolinijem, često je, simulirajući hit-
no putovanje u Beč, odlazila vozom ili avionom u Rim,
samo da bi jednu ili dve noći provela sa Spadolinijem. I
Spadolini je često bio u Volfsegu, mada je tamo, što m u je
bilo veoma mučno, morao da služi mise za nas, takoreći u
najsvečanijoj odori, kao da služi u katedrali Svetog Petra.
Moja majka ima strast prema ceremonijama i voli pompu,
a najviše crkvenohrišćansku, ona je, verujem, samo iz jed-
nog razloga katolkinja, jer voli katoličku crkvenu pompu,
a pre svega ceremonije prilikom crkvenokatoličkih pogre-
ba, rekao sam Gambetiju. Jedan nadbiskup u kući, pa uz
to još i jedan od najviših vatikanskih službenika, to ju je za-
ista fasciniralo i tom hiru se uvek iznova prepuštala u svim
mogućim, manje-više nezgodnim prilikama, moj otac du-
go nije bio u stanju da prozre sve te mahinacije moje maj-
ke, a kad ih je prozreo bilo je već prekasno, oboje su već
predaleko otišli u svom komplotu, Gambeti. Ali Spadoli-
ni je izuzetna ličnost, naravno, inače se ne bi tako visoko
popeo u vatikanskoj hijerarhiji, rekao sam Gambetiju. Ne-
zavisno od tog neukusnog odnosa između njega i moje maj-
ke, ja ga izuzetno cenim, on je jedan od najinteligentnijih
i najobrazovanijih ljudi. Nuncije u Limi, u Kopenhagenu,
pa i u Parizu, Njujorku i M adridu, Gambeti, to je već ne-
što, svi ti jezici koje govori, hiljade knjiga koje je taj čovek
pročitao, šta je sve video i čuo, zapanjujuće je da je baš ne-
ko takav upoznao moju majku i vezao se za nju, za jednu
takvu, ipak sasvim plitku ženu. Sastajala se s njim, a ja sam
joj bio izgovor, rekao sam Gambetiju, naizgled je morala
da obiđe sina da bi u stvari mogla da se sastane s nadbi-
skupom, u tajnosti za koju se može reći samo da je niska.

207
I zamislite, avionom je otputovala sa Spadolinijem na dva
dana u Palermo i još dve noći je provela s njim u Cefaluu.
Nemam ništa protiv toga, Gambeti, ali ta tajnost mi se ga-
di. Ja zaista ne poznajem nijednog obrazovanijeg i drago-
cenijeg čoveka od Spadolinija, izuzimajući Vas i Zakija,
rekao sam Gambetiju. Jedan tako visokosenzibilan karak-
ter, jedna toliko produhovljena glava, a godinama u od-
vratnoj tajnosti povezan s mojom majkom. Ali moja majka
ništa nije naučila od Spadolinija. Možda Spadolinija fa-
scinira upravo ta bezbrižnost, ta glupost moje majke, rekao
sam Gambetiju. Danju je sa mnom špartala po rimskim
dućanima, noću se, koliko znam, uTrastevereu sastajala sa
Spadolinijem. Ali ne samo da bi tamo, kao što mi to radi-
mo, jela ribu, pila vino, protezala noge i samo zbog toga
bila srećna, Gambeti, ne samo to. Oboje su obilazili razli-
čite jazbine u blizini takozvane kafilerije, koja Vam je po-
znata, i u tome ih nije omelo stravično zavijanje takozva-
nih rimskih pasa lutalica, dovedenih da tu budu ubijeni.
Naravno, neću Vam odati izvor svojih informacija, rekao
sam Gambetiju, čak ni Vama. Ona i Spadolini, ta inteli-
gentna glava, taj istaknuti naučnik, autor toliko izuzetnih
dela, taj genije govomištva i veštine ćutanja, koji me je
uvek neizmemo fascinirao. Kad je prvi put došao u Volfseg,
pomislio sam da Volfseg nikada do tada nije video tako ve-
ličanstvenog čoveka i muškarca. A kada je prvi put kod
nas služio misu u crkvenom omatu, Gambeti, Vi ne mo-
žete zamisliti moje unutrašnje oduševljenje, bio sam goto-
vo spreman da odbacim svoju sumnju prema katoličkoj
crkvi kad sam ga prvi put video. Muškarac takve lepote,
moram da kažem, takvih manira, takve prirodnosti kao ni-
ko drugi, ali i isto takve izveštačenosti. Odmah sam se, to

20 8
je istina, zaljubio u Spadolinija. Ali mome ocu je Spadoli-
ni uvek bio trn u oku, on ništa nije mogao da učini protiv
njega, moja majka je određivala kada će nam Spadolini do-
ći u posetu, moja majka je određivala kada će u Beču, ili
u Parizu i najzad u Rimu ona posetiti Spadolinija, svog Iju-
bavnika. Mislila je, idem kod Spadolinija, dok je ocu govo-
rila da ide kod mene. Možda me je samo obmanula da je
upravo stigla u Rim, Gambeti, kad je popodne stigla u Ha-
sler, možda je već danima sa Spadolinijem bila u Rimu, ko
zna. Ništa me od moje majke ne može iznenaditi. Koliko
znam, Spadolini ju je vodio u Operu, Spadolini se s njom
vozio u Napulj, Spadolini je za njih dvoje unajmio taksi
da bi se njime odvezli čak do Barija, kod jednog zajednič-
kog prijatelja. Spadolini je, naravno, taj koji najviše fasci-
nira žene, koji diplomatkinje obara s nogu, guraju se da
mu poljube ruku i da ga, drhtavih kolena, odozdo pogle-
daju u oči. Bilo bi, međutim, sasvim neprirodno kad bi ta-
kav čovek bio izgubljen za svetovno, rekao sam Gambetiju,
ali da baš moja majka bude ona koju je izabrao od stotina
kandidatkinja koje padaju na njegov neponovljivi šarm, to
je zaista nesreća. Ja sam laž, Gambeti, rekao sam Gambe-
tiju, koja omogućava Spadolinija. Moj otac ne samo što
naslućuje tu liason9, rekao sam Gambetiju, ona muje sa-
vršeno poznata, samo što za njega ne bi imalo nikakvog
smisla da se naljuti, moja majka može da mu radi šta god
hoće. Ali da otvoreno ode u Rim kod Spadolinija to se ipak
ne usuđuje, tu je bez ikakvog oklevanja našla izgovor u
meni, hirovitom, megalomanskom sinu, koji je mesecima
boravio u Hasleru, 1 koji je, protiv svih pravila pristojno-
sti, na nekoliko godina, možda i decenija, iznajmio jedan
od najskupljih stanova na Pjaca Minervi, jer želi da za do-

209
ručkom ima pogled na Panteon. A ja znam, što moja maj-
ka ne zna, da se ona u Rimu pre svega sastaje sa Spadoli-
nijem, rekao sam tada Gambetiju. Njena gluma je savrše-
na kad se radi o njenoj dvoličnosti u odnosu na moga oca,
rekao sam Gambetiju. Tu ona doseže nenadmašnu vešti-
nu, ravnu najtalentovanijim umetnicima. Zato što je tada
samo zbog Spadolinija došla u Rim, pomislih sad posma-
trajući fotografiju na kojoj je snimljena s mojim ocem na
londonskoj stanici Viktorija, zato se sve vreme i dosađiva-
la sa mnom, jer joj sve vreme u glavi nije bilo ništa osim
Spadolinija. Ali za njihovu vezu nije odgovoran Spadolini,
rekao sam Gambetiju, za nju je odgovorna samo moja
majka. Pa ne možeš sad, kadje vreme lova, ostaviti lovce, ta
rečenica upućena mome ocu, sada, posle toliko vremena
od njene posete Rimu, izgleda mi još bestidnija nego on-
da. Da bi sebi omogućila vreme sa Spadolinijem u Rimu,
morali su da budu uvučeni čak i lovci, pa na kraju i ja. Dok
je sve vreme mislila samo na to kako da se što je pre mo-
guće ponovo nađe sa Spadolinijem, nije se stidela niti se
ustručavala, što se kaže, da mome ocu svakodnevno šalje
razglednice sa Kastel Sent Anđelom, s Panteonom i crk-
vom Svetog Petra, sve one najneukusnije, sa rečenicama
kao: mi (dakle ona i ja!) provodimo veoma lepe dane u Ri-
mu et cetera, pa je meni davala da potpišem te razgledni-
ce i tako je imala, kako je mislila, alibi i dokaz da je svaki
dan sa mnom i ni sa kim drugim. Spadolini je za nju bio
glavna ličnost tokom njenog boravka u Rimu, tokom svih
njenih boravaka u Rimu, Gambeti, a ne ja. U svakom slu-
čaju, Gambeti, rekao sam Gambetiju, nimalo ne polažem
na to da budem glavna ličnost tokom njenih boravaka u
Rimu. Lažljivost moje majke tada je dosegla visok stepen

210
bestidnosti, rekao sam Gambetiju, ali sam se te rečenice,
moram sebi da priznam, trenutno zastideo, osetio sam da
sam s tom primedbom predaleko otišao, barem pred Gam-
betijem, što sam takođe odmah mogao da zaključim iz nje-
gove reakcije na moju primedbu. On je previše osetljiv,
pomislio sam, da ne bi tu moju opasku, i ne samo tu, do-
živeo ne samo kao deplasiranu, već baš kao odvratnu. Uči-
telj ne bi smeo da se na tako odvratan način eksponira
pred učenikom, pomislio sam, ali je taj uvid prekasno do-
šao. S druge strane, pomislio sam, pred svojim učenikom
Gambetijem moram da budem otvoren. Otvoren da, ali ne
i nizak, odmah sam se popravio, otvoren da, ali ne i prost,
otvoren da, ali ne i banalan, otvoren da, ali ne i nečastan.
Ipak, Gambeti me predugo poznaje da me ne bi shvatio,
pomislio sam zatim, već me toliko dugo poznaje i prihva-
ta, on mora imati svoje razloge, razmišljao sam.To sa Spa-
dolinijem i mojom majkom je opasno poglavlje, rekao sam
Gambetiju, još jednom zaključujući to poglavlje, šetali
smo tada gore-dole ispod De Kirikove kuće, ne uspevaju-
ći da se odlučimo hoćemo li popiti čaj na Spanskom trgu
ili ćemo sesti u Greko. Iznenadna kiša nas je onda potera-
la u Greko, kao toliko puta, da bismo nastavili razgovor
koji se sada usmerio na Pavezea, ne na Spadolinija i mo-
ju majku, do kojih sam došao preko jedne Pavezeove na-
pomene u njegovom čuvenom Umeću življenja, jednoj od
mojih najdražih knjiga uopšte, o kojoj sam toga dana po-
nešto pričao Gambetiju. Poredio sam Pavezea s Hajneom
i Gambetiju obrazlagao svoje gledište. Ne sećam se više pre-
ko čega sam od Pavezea i Hajnea, mojih omiljenih pisaca,
najednom došao do Spadolinija i moje majke. Sam Spa-
dolini je meni, naravno, uvek prećutkivao svoje sastajanje

211
s mojom majkom u Rimu, iako Spadolinija veoma često
viđam, a viđam ga rado, i skoro svake nedelje posećujem
ga u njegovom stanu ili u njegovim službenim prostorija-
ma, ali on nikada nije ni na koji način spomenuo da je video
moju majku, crkveni čovek je to prećutao. Nisam siguran
da on ipak nije znao da sam ja obavešten o njegovom sa-
stajanju s mojom majkom. Jednom smo se našli svi zajed-
no, Spadolini, moja majka i ja, gore u Roka di Papa, gde
nas je na ručak pozvao Spadolini, široke ruke kao i uvek.
On je jedan od najboljih domaćina koje znam. Moja maj-
ka i Spadolini pokazali su se tom prilikom u Roka di Pa-
pa kao savršeni glumci, ništa na njima nije odavalo da su
prethodne večeri proveli celu noć zajedno, kao ni to da su
se već iznova dogovorili za sastanak sledeće večeri. Moj
položaj između dvoje lažljivaca i licemera, između lažljive
majke i licememog čoveka crkve, nije bio prijatan, kako
se već može zamisliti. Ali ja sam se s tim pomirio, nisam
dozvolio da se išta primeti na meni, kao da sam, što se njih
dvoje tiče, najbezazleniji na svetu. Moja majka se u Roka
di Papa oprostila od Spadolinija kao da ga nikad više ne-
će videti, dok je s njim već dogovorila sastanak za večer-
nje sate. Spadolini se taksijem vratio u Rim, isto kao i ja s
mojom majkom, tu odvojenu vožnju doživeo sam samo
kao mučnu grotesku koja mi je čitavu situaciju sasvim raz-
jasnila, baš zato što su je tako savršeno inscenirali, ne mo-
gu da kažem ko je od njih dvoje bio veštiji u tome, Spado-
lini ili moja majka. Ali imam pravo da pretpostavim kako
je, kao uvek u takvim situacijama, veštija bila moja majka.
Mislio sam da je Spadolini samo produžena ruka njene
veštine prikrivanja, rekao sam Gambetiju. Najmučnija mi
je misao, Gambeti, što moram sebi da kažem da je nadbi-

212
skup poslušni zevzek moje majke, kako već možete zamis-
liti. Naravno da je, zbog te Spadolinijeve veze s mojom maj-
kom, moj odnos prema njemu problematičan, ali od tog
odnosa nikada neću odustati, čak i ako bude izložen mno-
go težoj proveri, jer ne mogu da se lišim takvog čoveka ka-
kav je Spadolini. Ja ga uvek rado posećujem i radujem se
što on postoji u Rimu. Mi ne znamo mnogo ljudi s kojima
se, kad nam je to neophodno, možemo viđati s velikim in-
teresovanjem i fascinacijom. Jer Spadolini je nesumnjivo
jedan od malobrojnih Ijudi od duha koje imam u Rimu,
kakvog se razuman čovek ne lišava. Zaista ne, Gambeti, re-
kao sam mu, nemam ni najmanjih skrupula kad je reč o
Spadoliniju. Samo što ne odobravam njegovu vezu s mo-
jom majkom, ona ne zaslužuje nekoga kao što je Spadoli-
ni.To dvoje nazivaju prijateljstvom nešto što je ipak samo
jedan prizeman, ali istovremeno i neizmemo komičan od-
nos. Fotografije u stvari ništa ne zamagljuju, ništa ne pri-
krivaju, one bezobzimo obelodanjuju sve što se oni koji
su na njima čitavog života trude da zamagle i prikriju, po-
mislih, i dalje posmatrajući fotografije. Ono izobličeno,
ono dvolično na njima jeste prava istina, pomislih. Apso-
lutna kleveta je na njima istina. Ako su ti na fotografijama
snimljeni, ti, što se kaže, preslikani, sada mrtvi, time ništa
nisu bolji. Hiljadu devetsto trideset prve u Londonu, re-
koh sebi, roditelji su još bili, što se kaže, mladi ljudi. Pu-
tovali su. Još nisu imali dece. Godinama se moja majka
opirala rađanju dece, sve dok je njen muž nije prinudio na
to. Zahtevao je od nje barem naslednika. Volfseg je morao
imati naslednika. Kada je na svet donela Johanesa, navod-
no se zarekla da neće više imati dece. Ali već godinu dana
kasnije na svet sam došao ja, teško dete, đavolsko, unesre-

213
ćujuće. Nije me, kako sam uvek iznova morao da slušam,
htela, opirala se tome. Ali je morala da me rodi. Svog uniš-
titelja, kako je toliko često govorila, pa i meni u lice, u svim
mogućim prilikama koje se više ne mogu ni nabrojati. Ni-
je, međutim, bila srećna ni sa mojim sestrama, koje su do-
šle za mnom, ona nikada nije bila ono što se obično naziva
srećna majka, ako takva srećna majka uopšte postoji. Na-
slednik je bio prihvaćen, ja nikada nisam bio stvamo pri-
hvaćen, bio sam priznat kao njegov zamenik, ne više od
toga, doživotno sam morao da se osećam kao Johanesova
rezerva, i stavljeno mi je na znanje da sam rođen samo kao
rezervni naslednik, takoreći za slučaj krajnje nužde, reče-
no mi je, koliko se sećam, jedne lemje večeri u dečjoj vili.
Protiv njene volje, kako mi je majka često govorila. U ža-
ru uzbuđenosti, takoreći, sredinom avgusta. Majka je, na-
vodno, otišla kod jednog intemiste u Vels, s namerom da
joj on pomogne da me se otarasi, ali je intemista to odbio,
jer je to bilo opasno po život moje majke.Takozvani poba-
čaj tada još nije bio toliko jednostavan, zaista je bio opa-
san po život. I tako se pomirila sa sudbinom. Čitavog živo-
ta me je smatrala za neželjeno dete, uvek se prema meni
ponašala kao neželjenom, često je govorila da sam apsolut-
no suvišno dete. Ja sam, doduše, tražio pribežište kod dede
i babe s majčine strane u Velsu, i s očeve strane u samom
Volfsegu, ali sam uvek ostao onaj koji nigde ne pripada.
To je učinilo nemogućim moje vaspitavanje, gotovo me je
upropastilo već u prvim godinama života, a skoro me je
uništilo oko osamnaeste i devetnaeste godine. Imam puno
pravo da kažem kako me je na kraju spasio niko drugi ne-
go moj stric Georg, koji me je uzeo pod svoje baš u trenut-
ku kad sam se osećao potpuno napušten od svih. Prema

214
rezervnom nasledniku svi su bili prilično ravnodušni. Gle-
dali su Johanesa, za mene nisu marili. Naš Johanes! uvek se
govorilo kad je nešto dobro, svoje ime sam čuo da se izgo-
vara samo u vezi s gadostima. Da nevolja bude veća, jed-
nom sam rekao Gambetiju, tada je došao još i nacional-
socijalizam, zaraza u odnosu na koju su moji bili više ne-
go prijemčivi. Nacionalsocijalizam im je odgovarao u sve-
mu i svačemu, u njemu su oni takoreći otkrili sebe. Pored
svog velikog, ali ipak samo dragog Boga, sada su najednom
imali još i velikog Firera. Iako je nacionalsocijalizam, kada
sam ja, takoreći, dospeo u umne godine, odavno pripadao
prošlosti, i dalje sam bio izložen njegovom najškodljivijem
dejstvu, budući da se nacionalsocijalizam mojih roditelja
nije završio s krajem nacionalsocijalizma, jer, kako im je bio
urođen, oni su nastavili da ga gaje i nakon kraja nacional-
socijalističke ere, kao i svoj katolicizam, on u stvari nije bio
ništa drugo nego njihov životni sadržaj, bez kojeg oni uop-
šte ne bi umeli da žive, da egzistiraju. Tako sam ja, mada
je nacionalsocijalistička era odavno prošla, ipak bio naci-
onalsocijalistički vaspitavan, istovremeno katolički, dakle
jednim austrijskim metodom mešovite sile, koji svirepo i
užasno deluje na Ijudsko biće u razvoju. Katoličko-nacio-
nalsocijalistički element, katoličko-nacionalsocijalistički
vaspitni metodi u Austriji su vladajući, normalni, uobiča-
jeni, najšire rasprostranjeni, te prema tome neometano
pogubno i uništavajuće deluju na ceo taj, na kraju kraje-
va, nacionalsocijalističko-katolički narod. U Austriji neo-
graničeno vladaju nacionalsocijalističko-katolički vaspitni
metodi, i ko tvrdi nešto drugo, lažov je i istovremeno igno-
rant, a zakoni te zemlje nisu ništa drugo nego nacionalso-
cijalističko-katolički, sa svojim pogubnim i uništavajućim

215
mehanizmom delovanja.To je austrijska istina. Austrijski
čovek je po svojoj prirodi skroz-naskroz nacionalsocijali-
stičko-katolički čovek, opirao se on tome koliko god hoće.
Katolicizam i nacionalsocijalizam su u tom narodu i u toj
zemiji uvek bili u ravnoteži, pa je čas bila više katolička, čas
više nacionalsocijalistička, ali nikad samo jedno od toga.
Austrijska glava uvek misli samo nacionalsocijalističko-
katolički. I austrijski mislioci uvek su mislili samo na taj
način, jednom takvom odvratnom nacionalsocijalističko-
katoličkom glavom. Prošetamo li ulicama Beča, vidimo na
kraju krajeva samo nacionalsocijaliste i katolike koji se čas
predstavljaju više kao nacionalsocijalisti, čas više kao kato-
lici, ali mahom kao i jedno i drugo, što ih pri bližem kon-
taktu i pažljivijem posmatranju čini, na kraju krajeva, toli-
ko odvratnim, hteli mi to da priznamo ili ne, rekao sam
Gambetiju. Pročitamo li nešto u austrijskim novinama, on-
da je to ili katoličko ili nacionalsocijalističko, to je onda,
mora se reći, ono austrijsko, dvostruko lažljivo, dvostruko
prizemno, dvostruko protiv duha, Gambeti, rekao sam
mu. Razgovoramo li katkad s nekim Austrijancem, ubrzo
stičemo utisak da razgovaramo s jednim katolikom, a ne sa
slobodnim, nezavisnim čovekom, Gambeti, i na kraju s
jednim skroz-naskroz katoličko-nacionalističkim čovekom,
koji nam je ubrzo i odvratan.Taj katoličko-nacionalsocija-
listički duh, kad sam već primoran, jer drugačije ne mogu,
da reč duh u tom kontekstu izložim takvom prljanju, rekao
sam Gambetiju, uvek je vladao u Volfsegu i tamo će uvek
vladati. Istoga duha je moj brat Johanes, kao, uostalom, i
moje sestre, ali one na nesuvisli način, za razliku od mog
brata Johanesa koji je, kao naš otac, manje-više doživotoo
negovao katoličko-nacionalsocijalistički duh, a koji je, oči-

21b
gledno, kao što sam već više puta rekao, austrijski zloduh.
Ja sam se tom duhu oteo, Gambeti, iako ću i ja doživotno
da bijem tu bitku, jer mi je taij duh urođen, a urođenih du-
hova se ili nikad više ne možemo otarasiti, ili ćemo na naj-
strašniji način uvek iznova nastojati da ih se otarasimo, ali
verovatno nikad konačno, Gambeti. I moja egzistericija je
doživotno oslobađanje od tog austrijskog zloduha, rekao
sam Gambetiju. Od tog austrijskog zloduha uvek sam iz-
nova oboljevao, rekao sam Gambetiju. Ali čim bih u sebi
ili na sebi primetio taj praaustrijski zloduh, usprotivio bih
mu se svim svojim bićem. Hiljadu devetsto trideset prve,
pomislih posmatrajući fotografiju mojih roditelja iz 1960 ,
snimljenu na staniciViktorija u Londonu, moji roditelji su
bili upravo venčani, i moja majka je trijumfovala, dostigla
je, takoreći, svoj vrhunac. Moj otac, međutim, još nije po-
stigao ono je što je želeo: naslednika. Muževi kao moj otac
ne žele dete, oni žele naslednika, i žene se veoma kasno,
samo s tim jednim jedinim ciljem koji ih stvamo obuzi-
ma, žene se navrat-nanos ženom koju su poznavali samo
kratko vreme, i o kojoj u svojoj slepoj žudnji za nasledni-
kom gotovo ništa ne mogu da znaju. Dođe li naslednik na
svet, oni su tada već prilično onemoćali i stari. Jednom ta-
kvom mužu majka kaže: darujem ti naslednika, a istovre-
meno mu praktično sve uzima. S druge strane, novopečeni
otac oseća da je izvršio svoju dužnost do koje mu je stalo.
Ako je tu naslednik, žena ga više ne zanima. Mahom je ka-
žnjava tako što je ne primećuje i prebacuje joj kad god je
loše volje i kada mu ona za to pruži priliku, njenu niskost
što je iskoristila njegovu velikodušnost i udala se samo da
bi se dokopala njegovog bogatstva. S vremenom oboje jed-
no drugom prebacuju sve i svašta, i od života sebi prave

217
pakao. Brak ne postaje uzajamno uvažavanje, uteha i spre-
mnost na uzajamno razumevanje i, sve u svemu, saoseća-
jan život, već ga oni postepeno pretvaraju u pakao. Oboje
se smeste u tom paklu i na kraju se zamrze.Tu uzajamnu
mržnju ubrzo spoznaju kao nužnu, i sasvim lepo egzisti-
raju s njom do kraja života. Ali dok se moj otac u sukobu
s mojom majkom vremenom povukao u sebe, ona se po-
brinula da nađe neko drugo područje za svoje nimalo za-
kržljale ženske ideje i strasti, i našla je baš Spadolinija,
rekoh sebi posmatrajući fotografiju. Manje-više nesrećne
okolnosti su joj ipak na upravo srećan način pribavile čak
jednog nadbiskupa. I uz to jednog koji pored zavidno gra-
đenog tela ima i jednu od najbistrijih glava. Kad je naj-
srećnija sa Spadolinijem, ona mu, koliko znam, govori moj
nuncije. Prizor je zacelo dirljiv, srceparajuć, rekao sam Gam-
betiju. Pritom sam bio gnevan, kao i uvek kad bih pome-
nuo zapravo delikatnog Spadolinija. Ipak je to apsurdno,
rekoh sebi, proučavamo nemačku literaturu i nemačku
poeziju, a zato što smo megalomani, još i nemačku filozo-
fiju, i pretendujemo da poznajemo tu literaturu i tu poe-
ziju i tu filozofiju, ili da smo bar s njom upoznati, a u stvari
nismo ništa drugo nego deo te volfseške bagre od čega nas
hvata jeza kad god na to pomislimo. Iz jednog takvog od-
vratnog provincijskog pakla kakav je Volfseg odlazimo u
Rim i sa svim ljudima razgovaramo o Šopenhaueru i Ge-
teu, vođeni nekim potpuno perverznim porivom, i nimalo
se ne stidimo. Zaista sam spreman da razložim i raščlanim
Volfseg i moje, da ih uništim i izbrišem, i pritom samog se-
be razložim, raščlanim, uništim i izbrišem. U svakom slu-
čaju, rekao sam Gambetiju, to mi je opet jedna prijatna
pomisao, moje samorazlaganje i samobrisanje. Ništa dru-

218
go i ne nameravam do kraja života. I, ako se ne varam, to
samorazlaganje i samobrisanje ide mi od ruke. U stvamo-
sti ne činim ništa drugo osim što sebe razlažem i brišem,
čim se ujutro probudim, prva moja pomisao je da to uči-
nim, da s odlučnošću otpočnem razlaganje i brisanje se-
be. Roditelji su nas decu uvek vodili samo do ponora, ne
pokazujući nam stvamo ponor, nisu nam davali da pogle-
damo u ponor, u odlučujućem trenutku bi nas uvek povu-
kli nazad, i tako su oduvek nastojali samo da nas doveđu
do ponora, nikad nam ih ne pokazujući, i to nas je upro-
pašćavalo. Tako rade milijarde roditelja, rekao sam Gam-
betiju. Sada sam zamenio fotografije. Stavio sam onu na
kojoj je snimljen moj brat na svojoj jedrilici, preko one na
kojoj su snimljeni moji roditelji, a ispod nje onu sa sestra-
ma. One su tada došle u Kan da od strica Georga iskam-
če novac za svoje planirano putovanje u Ameriku, za koje
od roditelja ništa nisu dobile, jer su oni takvo putovanje
smatrali potpuno suvišnim za moje sestre. One su u Ka-
nu dale sve od sebe da strica olakšaju za sumu neophod-
nu za svoje putovanje. Ali su posle dve nedelje digle ruke,
stric im ništa nije dao, i on je smatrao da je novac za pu-
tovanje mojih sestara u Ameriku, novac bačen kroz prozor.
O d tada su moje sestre mrzele strica Georga još većom
mržnjom nego pre. Iako se u Nici, koliko znam, prema nji-
ma ophodio vrlo širokogrudo, izvodio ih u najskuplje Io-
kale, nakupovao im mnogo haljina, narukvica, ogrlica et
cetera. Međutim, moj stric Georg ih je prozreo. Uostalom,
nisu se one same dosetile da otputuju u Kan kod strica, da
bi od njega iskamčile novac za Ameriku, nego, koliko znam,
moja majka. Ona je svoje ćerke iz niskih pobuda poslala u
Kan, ali uzalud. Pokretačka sila zla, moram to da kažem,

219
uvek je bila moja majka, rekao sam Gambetiju. Zlo je na
Volfsegu, ako ga pratimo do njegovog izvora, uvek potica-
lo od majke, ona je bila izvorište zla. S druge strane, rekao
sam Gambetiju, bilo bi potpuno apsurdno okriviti je, jer
ona tu, koliko god to apsurdno izgledalo, nije mogla ni-
šta. Isto kao što je uvek bila izvor sveg zla, tako je uvek i
privlačila sve zlo. Svaki čovek koji bi došao u dodir s njom
odjednom je, mogao bih reći, postajao zao čovek, rekao
sam Gambetiju, tako je i od Spadolinija načinila zlog čo-
veka, kao i od mene, kao i od moga brata et cetera. A, na-
ravno, i od moga oca, koji prvobitno ipak nije bio zao
čovek; skučen, moram da kažem, jeste bio, ali ne i zao. Je-
dan takav čovek kao moja majka stvori od jedne porodice
koja nikad nije bila zla, zlu porodicu, od jedne kuće koja
nikad nije bila zla, zlu kuću, Gambeti. Ali bilo bi potpuno
apsurdno samo na nju svaliti krivicu za to zlo, kao što mi
to činimo, jer nemamo drugog izbora, jer nam je neko dru-
gačije mišljenje suviše teško, suviše komplikovano, jedno-
stavno nemoguće; mi pojednostavljujemo stvar i kažemo:
ona je zao čovek, naša majka, i od toga stvorimo doživotnu
misao. Zbog te žene smo svi postali zli, rekao sam Gambe-
tiju. Nesumnjivo dirljiv element fotografije preda mnom
nije me sačuvao od toga da čak i sada, kad su već mrtvi,
optužim svoje roditelje, da protiv njih istupim na najgru-
blji način. Čak mi se najednom javila pomisao da su me
roditelji tobože sasvim svesno na svoj bezobziran način
ostavili i napustili. Ali sam tu misao istog trenutka odba-
cio, jer mi se odmah, čim sam je pomislio, učinila potpu-
no apsurdnom. Majke su te koje su odgovome, iznenada
sam rekao Gambetiju kada sam, nekoliko dana pre svog
ođlaska u Volfseg, s njim šetao po Korsu, tada već sasvim

220
U vlasti Volfsega i tamo očekivane situacije takozvane uda-
je moje sestre za jednog fabrikanta čepova vinskih flaša,
Volfsega od koga me je stezalo u grlu još pre nego što sam
Otputovao iz Rima, majke su te koje su odgovome, a sa-
ivim se izvlače od te odgovomosti baš onda kad postanu
majke, i sve svaljuju na okolinu. Majke su te koje su odgo-
vome, ali njih nikad niko ne poziva na odgovomost kad je
0 tome reč, jer društvo već milenijumima ima tako ekstre-
mno neuništivo pozitivno mišljenje o majkama. Zašto? upi-
tao sam Gambetija, zašto? Majke bacaju svoju decu u svet,
1 onda svet čine odgovomim za sve ono što će se sa tom
decom desiti, mada bi one same trebalo da snose odgo-
vomost, ali je ne snose. Majke se izvuku od svake odgovor-
nosti za decu koju su bacile u svet, to je istina, Gambeti.
Za veliki deo, najveći deo majki važi ovo što govorim. Ali
koliko sam ja usamljen u tome.Takve misli smemo da mi-
slimo u tajnosti, ali ne i da ih izgovorimo, Gambeti, sme-
mo da ih zadržimo za sebe, ali ne i da ih objavimo, mora-
mo se manje-više ugušiti od njih u jednom svetu koji na
takve misli reaguje na svoj način, naime s gađenjem. Jedan
spis, Gambeti, koji bih nazvao Majke i objavio ga, samo bi
imao za posledicu da me proglase lažovom ili budalom, ili
i jednim i drugim istovremeno. Jedan takav spis koji bih
napisao i objavio, ne bi podneo svet koji je ipak navikao sa-
mo na neistinu i licemerje, a ne na činjenice. Istina je da
se na ovom svetu ignorišu činjenice, a izmaštani ideali pro-
glašavaju se za činjenice, jer je to politički probitačnije i
prijatnije nego ono suprotno od toga, Gambeti.Telegram
me nije potresao, što se kaže, učinio je da postepeno raz-
mislim o posledicama koje će on, po prirodi stvari, povu-
ći za sobom, ali mi je glava ostala bistra, kao i kad sam

221
prvi put čitao telegram. Ni kad sam ga pročitao drugi i
treći put, ruke mi nisu drhtale, telo mi se nije treslo, nakon
toliko sati nisu mi drhtale ruke, nije mi se treslo telo. Sa-
svim sam mimo posmatrao svoj stan, koji sam poslednjih
godina uredio po svom ukusu i sasvim u svom duhu. Na-
vikao sam se na veličinu toga stana, učinio sam ga takore-
ći idealnim za svoje ciljeve. Za taj stan možeš da zahvaliŠ
Zakiju, pomislio sam, koji stanuje naspram moga stana, u
sopstvenoj palati. Ovde u tvom stanu je tvoje središte, i tu
će i ostati. Ti nećeš više napuštati to središte sebe samog,
sve ćeš učiniti da ne moraš da ga napustiš. Ništa te neće
odvojiti i udaljiti iz Rima i vratiti uVolfseg. Ustao sam i oti-
šao do prozora. Pjaca Minerva je bila mima kao nikad pre,
dvoje-troje ljudi, ništa drugo, što je bilo neobično za to
doba, u pet popodne. Zatvorio sam žaluzine, i na taj na-
čin skoro sasvim zamračio svoj stan; tako, u tom skoro sa-
svim zamračenom stanu najradije se zadržavam, najbolje
mislim. U jednom trenutku pomislih, još večeras odlazim
u Volfseg, noćnim vozom, a onda opet, idem tek ujutro,
čas odlazim odmah vozom, čas odlazim tek ujutro prvim
avionom, i dalje mimo hodajući tamo-amo, dvoumio sam
se kako da odem nazad uVolfseg. Zamišljao sam na koji me
način sestre već očekuju, ostaviću ih u neznanju o svom
dolasku, pomislih. Palo mi je na pamet da siđem dole i te-
lefoniram, i već sam pošao ka vratima da siđem, među-
tim, kad sam se našao pred vratima, vratio sam se opet do
prozora i tako u krug, desetine puta, možda stotine puta
odlazio sam do vrata i opet nazad, ne znam više tačno ko-
liko često, ali sam išao do prozora i opet nazad do vrata vi-
še nego samo nekoliko puta ili nekoliko desetina puta. Seo
sam ponovo za pisaći sto, kao i obično u to doba dana, ali

222
ne da bih se bavio svojim poslom, da bih pisao beleške, da
bih pripremao nastavu, pre svega za Gambetija, nego da
bih opet gledao fotografije koje su i dalje bile na stolu. Ni-
sam osećao ni najmanju potrebu da uspostavim kontakt s
ljudima, hteo sam da budem apsolutno sam, jednostavno
nisam osećao potrebu za saopštavanjem, s tom vešću o
smrti morao sam sada da budem sam. Koga bi, pomislio
sam, trebalo da obavestim o smrti svojih roditelja, i na ko-
ji način, pomislio sam čas na ovog, čas na onog, razmatrao
sam čas ovo, čas ono ime, čas bi mi na pamet pao ovaj,
čas onaj telefonski broj, ali sam uvek iznova odustajao od
pomisli da bilo kome saopštim vest o smrti, možda Gam-
betiju, mislio sam, možda Zakiju, možda Mariji, mojoj pe-
snikinji koja stanuje blizu Via Kondoti, i s kojom sam se
ranije dogovorio da odemo na večeru. Otkako sam u Rimu,
redovno sam se viđao s Marijom, jedinom ženom s kojom
sam stvamo održavao kontakt, stvamo sam osećao potre-
bu da kod nje odlazim svake nedelje, ideš kodpametne, uvek
bih pomislio, kod maštovite, velike, jer nijednog trenutka
nisam sumnjao da je to što ona piše veliko, uvek veće od
svega što druge pesnikinje pišu. Moram da pozovem pre
svega nju i da joj kažem zašto neće biti ništa od našeg do-
govora, zašto moram nazad uVolfseg koji sam joj uvek opi-
sivao kao proklet, kao za mene smrtonosanVofseg. Marija
ne poznaje nijedan drugiVolfseg osim mog smrtonosnog,
osim mog prokletog, kao što ni Gambeti ne poznaje nije-
dan drugi, i Zaki ne poznaje nijedan drugi, pa ni svi osta-
li s kojima se viđam u Rimu, svima sam uvek govorio samo
o jednom prokletom i za mene smrtonosnom Volfsegu, o
volfseškom provinđjskom paklu. Nazvati Mariju, nazvati
Gambetija, nazvati Zakija, pomislio sam i ponovo seo za

223
pisaći sto. Ostati miran. Nazvati sestre, pomislih. Obave-
stiti ih o svom dolasku. Ali najpre sam moram da znam kad
putujem, a ja to još ne znam. Nisam, međutim, bio u sta-
nju da se odlučim, nikako nisam stizao do konačne odluke.
Ako železnice štrajkuju, leteću, rekoh sebi, ako štrajkuju
aviokompanije, idem vozom, ali vozom moram da krenem
još noćas, avionom to mora biti u pet ujutro. Nijedan još
povratak iz Volfsega nije u meni ostavio takvo gađenje na
Volfseg i zaricanje da se dugo neću vratiti u Volfseg. Pao mi
je na pamet naš advokat uVelsu, advokat moga oca, s kan-
celarijom na Franc Jozefsplacu, koja mi je uvek, kad god
bih u nju kročio, bila odvrama. Iznenada mi se ukazala
advokatova žena, isto tako odvratna. Video sam našeg le-
kara u Velsu, odvratan. Njegova žena, odvrama. GradVels
i sva okolna mesta video sam u odvratnom svetlu. Video
sam Feklabruk, odvratan. Video sam Gmunden, odvratan.
Ti grozni ljudi u svojim teškim, odvratnim zimskim kapu-
tima, pomislih, sa svojim neukusnim šeširima na glavi, s
teškim, nezgrapnim cipelama na nogama. Video sam vel-
ški Marktplac i pomislio, kako je grozan, kako je samo od-
vratan, gmundenski Štatplac, i pomislio kako je odvratan.
Kad razgovaramo s ljudima u tim odvratnim mestima, či-
tav nam je svet samo odvratan. Ako pak živimo u tom kra-
ju, onda neprestano imamo posla s tim odvratnim lju-
dima, razmišljao sam, od njih ne možemo pobeći, oni su
pravilo. Njihov način govora podnosim jednako loše koli-
ko i njihovu odeću, ne podnosim ono što misle, što iznose
na videlo, ono što su učinili i što nameravaju da učine.
Ono što govore, protiv mene je, ono što rade, protiv me-
ne je. Njihov katoličko-nacionalsocijalistički način života
jednostavno ne podnosim, ne podnosim njihov ton, ne sa-

224
mo šta govore nego kako to izgovaraju ne podnosim. Kad
ih posmatram, ne mogu da pronađem odgovarajuća oseća-
nja prema njima, nego samo najnepravednija, rekoh sebi,
verovatno patim i od bolesnog gađenja premaVolfsegu, u
svom načinu posmatranja nepravedan sam prema njima,
bezobzimo sam nepravedan prema njima i prema svemu
što se odnosi na njih, ja ih se jednostavno gadim, kad ih
posmatram, muka mi pripadne. Koja je vajda od lepih uli-
čica u tim varošicama kad u njima žive ti odvratni ljudi,
pomislih, koja je vajda od tih lepih trgova kad po njima
stoje ti manje-više ružni ljudi. Već odavno nemam više ni-
kakvo razumevanje za njih. Prezirem ih, mrzim ih, a isto-
vremeno sam svestan svoje užasne nepravednosti prema
njima. Ali ja ne mogu i ne želim da se dopadnem tim lju-
dima, ne želim da se sližem sa tim ljudima i tako im se, da-
kle, dopadnem, rekoh sebi, ne mogu više natrag k njima i
u njihov narod. Ne mogu više da ulazim u njihove smešne
dućane, ne mogu više da obilazim njihove smrdljive kan-
celarije, ne mogu više da zalazim u njihove ledene, lažno
dekorisane crkve.Ti lekari su me upropastili, ti advokati su
me obmanjivali, ti sveštenici su me nasamarili, svi ti ljudi
su me na najodvratniji način razočarali i obeshrabrili u
mom verovanju u njih, pa ne mogu više očima da ih vi-
dim. Svi ti ljudi mrze ono što ja volim, preziru ono što ja
poštujem, vole ono što ja ne volim. Čak i njihov vazduh
sad već doživljavam samo kao odvratan. Širom sveta imam
prijatelje, rekoh sebi, samo ih tamo gde bi zapravo treba-
lo da sam kod kuće nikad nisam imao, osim među najpro-
stijim radnicima i rudarima. Širom sveta sam, bar povre-
meno, bio srećan, na mnogim mestima najzadovoljniji i
najsrećniji čovek, čak najzahvalniji, a tamo gde je trebalo

225
da budem nikad to nisam bio. Oni te ne shvataju, oni pro-
sto ne shvataju, oni uopšte ništa ne shvataju, rekoh sebi.
Oni ne žive život, rekoh sebi. Zive da bi radili, ne rade da
bi živeli. Prosti su, niski, a istovremeno pate od manije ve-
ličine. N a perverzan način kažu dobrojutro, isto tako per-
verzno dobro veče, laku noć. Pomisliš li na svoje, muka ti
pripadne, pomisliš li na ostale, isto tako ti je muka. Narav-
no da je taj ko tako misli bolestan, rekoh sebi, u trenutku
postavši svestan opasnosti svog raspoloženja. Ostati miran,
rekoh sebi, sačuvati bistru glavu, samo mimo, apsolutno
mimo. Pa ipak se nisam mogao oteti tom opasnom ras-
položenju. Bukvalno sam ih čuo kako govore: on pati od
manije gonjenja, kako uvek kažu, od jedne drukčije mega-
lomanije nego što je naša, od svoje megalomanije. Kad me
oni vide, muka im pripadne, on kaže dobro jutro i oni to
dožive kao perverzno, isto kada kaže dobro veče, laku noć,
rekoh sad sebi. To kako se on oblači doživljavaju kao isto
tako odvratno, njegovu odeću, njegove šešire, njegove ci-
pele, ono što on govori, ono što misli, ono što čini ili ne či-
ni. Preziru ga, kao što on prezire njih, mrze ga, kao što on
mrzi njih. Čiji prezir, čija mržnja ima veće opravdanje?To
ne mogu da kažem, rekoh sebi. Ustao sam i prišao prozo-
ru, jer nisam više mogao da izdržim za stolom, pa sam po-
gledao dole na Pjaca Minervu. Sve žaluzine Zaki je čvrsto
zatvorio, rekoh sebi, on verovatno uopšte nije tu, verovat-
no je kod sestre u Palermu. Često je obilazi. Ona boluje od
bubrega i leži u bolnici specijalizovanoj upravo za tako-
zvano sušenje bubrega, u jednom od najlepših predela Si-
cilije, u podnožju Monte Pelegrinija. Ako je čvrsto zatvorio
sve žaluzine, pomislih, otputovao je u Palermo kod sestre.
Ali ipak ću pokušati da ga obavestim o smrti svojih rodi-

226
telja, rekoh sebi. Kasno uveče, možda se do tada vrati. Ho-
dao sam kroz ceo stan u kome su sva vrata uvek širom ot-
vorena, da mogu neometano da idem tamo-amo, na taj
način sebe često poštedim izlaska na ulicu radi rekreacije,
dovoljno je da više puta hodam tamo-amo po stanu. Svo-
jevoljno sam sebe udaljio izVolfsega, rekoh sebi hodajući
u jednom pravcu kroz stan. Polako sam se smirio. Sasvim
svesno sam se udaljio izVolfsega i od svojih. Obesno sam
raskrstio s Volfsegom. I svoje roditelje sam uvek povređi-
vao. Sve sam činio protiv njih, a uvek sam i sve činio pro-
tiv brata i sestara da bi ih povredio. Nisam bio izbirljiv u
svojim sredstvima povređivanja. Vrlo često sam ih omalo-
važavao i ismevao, tamo gde na njima ničega za omalova-
žavanje i ismevanje nije bilo, rekoh sebi, i glava mi je opet
bila bistra. Oca sam često na najniskiji način osuđivao ta-
mo gde ničega za osudu nije bilo, lagao sam majku, često
sam je pred svima ismevao, omalovažavao je, svojom oho-
lošću joj zadavao udarce, morao sam sad sebi da kažem.
Ali zaista sam se opet smirio, glava mi je zaista opet bila
bistra. Ja sam se sasvim svesno odvojio od svojih, sebe sam
takoreći svojom krivicom lišio prava u odnosu na njih, re-
koh sebi i okrenuh u drugom pravcu. Već toliko godina ni-
sam davao da mi okreče stan jer više ne podnosim zanat-
lije, rekoh sebi posmatrajući pukotine na tavanici. Morao
sam da se uselim u renesansnu palatu da bih se konačno
osetio sam, da bih se od svih odvojio, rekoh sebi, jer isti-
na je ipak da sam se od svih odvojio, ne samo od svojih u
Volfsegu, Gambeti, Zaki, Marija, na tih nekoliko ljudi svelo
se moje društvo, a uskoro neće više postojati ni to svedeno
društvo, rekoh sebi i okrenuh opet u suprotnom pravcu.
Ako to sagledamo, tada odjednom ostajemo potpuno sami,

227
bez igde ikoga, rekoh sebi. Ruke su mi bile skrštene na le-
đima, tu naviku sam nasledio od dede s očeve strane, rekoh
sebi. Sve u svemu sam od dede s očeve strane preuzeo ne
samo mnogo, nego najviše. Kad bi moj stric Georg znao
koliko sam u stvamosti najednom sam. Uvek čeznem za
samoćom, ali ako sam sam, najnesrećniji sam čovek. Ne
podnosim samoću i neprestano o njoj govorim, propove-
dam samoću a najdublje je mrzim, jer ona više od bilo če-
ga dmgog čini čoveka nesrećnim, kao što znam, kao što sad
već počinjem da osećam, pred Gambetijem, recimo, pro-
povedam samoću, a sasvim tačno znam da je samoća naj-
strašnija od svih kazni. Gambetiju kažem, Gambeti, samoća
je ono najviše, jer izigravam njegovog filozofa, ali sasvim
tačno znam da je samoča najstrašnija od svih kazni. Samo
ludak propagira samoću, a biti potpuno sam na kraju ne
znači ništa drugo nego biti potpuno lud, pomislih, i okre-
nuh opet u suprotnom pravcu. Stan je toliko velik da u nje-
mu ne stičem utisak da sam ograničen ili čak stešnjen u
svojim mislima, on daje mojim mislima slobodu koju ve-
liki prostori i inače daju mojim mislima. S tim sam raču-
nao kad sam uzeo stan u svojoj megalomaniji, jer je nesum-
njivo moja megalomanija bila ta koja me je navela da za-
kupim taj veliki stan na Pjaca Minervi, po jednoj, na kra-
ju krajeva, ipak enormnoj ceni, o kojoj svojima nikad ništa
nisam smeo da kažem, jednom sam im naveo izvesnu su-
mu, jer su me o tome pitali, ali nisam im naveo čak ni po-
lovinu cene, nego neku izmišljenu sumu, jer bi me, saz-
navši istinu, proglasili ludim. To je jedan od najpovoljnijih
stanova u celom Rimu, rekao sam im, i onda pred njima ni-
kad više nisam govorio o ceni zakupa svoga stana. Ali za-
pravo i taj stan doživljavam ponekad kao kazamat, rekoh

228
sebi, pa hodam tamo-amo kao da hodam tamo-amo u ne-
kom kazamatu, pa taj svoj stan često nazivam svojim misa-
onim kazamatom, ali samo za sebe, ni pred kim drugim, da
ne posumnjaju da sam lud, jer reći za jedan stan da je mi-
saoni kazamat, to može pasti na pamet samo ludaku, si-
gumo bi pomislili. Seo sam za pisaći sto i posmatrao foto-
grafije koje sam posmatrao već celo popodne, motrio ih,
kako sam se odmah ispravio. Stavio sam sada fotografije
jednu pored druge i rekao sebi da se na njima snimljeni ne
mogu tako prosuđivati. Ne kao fotografisani. Stavio sam
fotografije jednu preko druge, tako da je fotografija mojih
roditelja, koji ih prikazuje na stanici Viktorija u Londonu
kad su se spremali da uđu u voz za Dover, prekrila druge
dve. Mada sam poželeo suprotno, oni su i sad na mene os-
tavili isti onaj smešan i jadan utisak kao i ranije. Vratio sam
fotografije u fioku pisaćeg stola i odlučio da ću, što se kaže,
nazvati svoje prijatelje i prvim jutamjim avionom iz Rima
odleteti kući. Prsti mi nisu drhtali, telo mi se nije treslo.
Glava mi je bila potpuno bistra. Znao sam šta je značio
telegram.

Testament

Moj dolazak u Volfseg bio je neupadljiv, iznenadan, što mi

nikad nisu oprostile, jer se nisam odmah odvezao gore kod
njih, nego sam izašao u selu, tamo gde sam bio siguran da
ću biti potptmo neopažen, na ulazu u selo gde se glavni put
odvaja ka rudnicima, u blizini škole, pored takozvanog
Marijinog stuba zamolio sam vozača da stane, pa sam iza-

229
šao i prešao preko celog seoskog trga a da nikog nisam
sreo; kao da su se svi povukli u svoje kuće, delovalo je kao
nisu hteli da se pokažu sada kad, kako sam pretpostavio,
moji roditelji s mojim bratom leže gore u Volfsegu na odru,
kao da zbilja žali čitavo selo, pomislio sam, zaboravivši da
je sasvim običnim radnim danima oko podneva selo ug-
lavnom prazno. Nipošto nisam hteo da se odvezem gore
do Volfsega, vozač me je, naravno, prepoznao već na žele-
zničkoj stanici, već u Atnang-Puhajmu, gde sam sišao s
voza i odmah preko perona otišao'do taksija, učinilo mi
se da me ljudi prepoznaju, ali sam se bržim koracima ne-
go inače uklonio od njihovih pogleda, odmah prišao tak-
siju i rekao da želim što brže da stignem u Volfseg. Ali to-
kom vožnje nisam mislio na Volfseg ka kome sam se vozio,
nego na Rim koji sam napustio u zoru, samo se protiv svo-
je volje voziš tim putem uzbrdo ka Volfsegu, sve vreme sam
mislio, samo si protiv svoje volje ovde, dok sam se taksijem
vozio jednim od ipak najlepših krajeva uopšte, od alpskog
predgorja na Hausruk, što je za mene uvek bio najpri-
vlačniji predeo, koji najviše smiruje, možda čak i najlepši
od svih predela kad bih mogao da ga posmatram bez svo-
jih iVolfsega.Vozio sam se u osnovi svojim najomiljenijim
predelom, kroz guste šume od Kina i Stoketa prema Ot-
nangu. Te ljude, rekoh sebi u vožnji, uvek si voleo, te pri-
proste, najjednostavnije, seljake i rudare, zanatlije, gostio-
ničare, nasuprot svojima gore u Volfsegu, koji su ti već kao
detetu bili užasni, i u vožnji se upitah zašto sam oduvek vo-
leo te takozvane donje, jer žive u donjem predelu, za raz-
liku od mojih u gomjem, koje nisam voleo, ove donje sam
oduvek poštovao, za razliku od mojih gore koje sam u os-
novi oduvek prezirao, ako ih čak nisam oduvek mrzeo, kod

230
donjih si se čitavog života dobro osećao, a kod svojih, gor-
njih, uvek užasno, kod donjih si uvek kod kuće, kod svo-
jih gomjih nikad, ali da dalje ne razvijam tu misao. Video
sam koliko je divan predeo kroz koji sam se vozio i pomi-
slio sam kako volim te ljude koji u njemu žive, pre svega
si, rekoh sebi, uvek voleo rudare, njihov način ophođenja
prema tebi, i kakvi su bili jedni prema drugima, s njima si
ipak odrastao, rekoh sebi, s njima si išao u školu, deceni-
je si podelio sa njima. Budući da sam bio tako zaokupljen
mislima u vezi s predelom i ljudima koji tu žive, tek mi je
kad sam izašao iz taksija doprlo do svesti da sve vreme ni
reč nisam progovorio sa vozačem koji mi je, što se kaže,
bio poznat iz viđenja, ali nisam znao kako se zove, niti sam
ga to pitao, dok sam inače sve ljude u tom kraju uvek od-
mah pitao kako se zovu, kako im je ime, bila je to navika
koju mi je preneo moj stric Georg, veliki poznavalac ljudi
i, moram da kažem, čovek koji je zaista voleo ljude. Niko
nije umeo tako dobro da se ophodi prema ljudima, pre sve-
ga prema jednostavnim i neizveštačenim ljudima, kao moj
stric Georg. Samo sam od njega saznavao kako se treba
prema njima ophoditi, kako im se obraćati, kako s njima
govoriti, kako uspostaviti ravnotežu između njih i nekog
kao što sam ja. Moj stric Georg se najbolje slagao s jedno-
stavnim ljudima, voleo ih je, a to isto bez oklevanja mogu
da tvrdim i za sebe. N a seoskom trgu zaista nije bilo žive
duše, povukle su se čak i mačke koje se na podnevnoj pri-
peci sunčaju na njemu, pa sam, dakle, neometano, kako
sam mislio, zaista neometano mogao da hodam putem na-
više ka Volfsegu. U gostionicama su bile navučene zavese,
izlozi pekara bili su prazni, mesar je bio spustio svoju me-
talnu roletnu, sve je ostavljalo baš onaj žalosni utisak koji

231
je odgovarao nesreći koja nas je zadesila. Još sam u Rimu
rekao Zakiju, koga sam zapravo telefonom dobio u Paler-
mu, da mi ne pada lako što sad opet moram nazad u Volfseg,
samo tri dana nakon povratka, rekao sam, upravo nedo-
pustivim tonom, pomislio sam, kakav sad sebi ne bih smeo
da dozvolim, pre svega ne pred Zakijem, koji mi nije tako
blizak kao, recimo, Marija ili Gambeti, pa sam na svom
putu preko seoskog trga zažalio što sam uopšte telefonirao
Zakiju, jer mi se Zaki tokom čitavog telefonskog razgovo-
ra činio prilično rezervisan prema mojoj situaciji, za razliku
od Marije koja me je u potpunosti shvatila, svaku izgovo-
renu pojedinost, sve moje, ma koliko neuobičajene izjave,
koje su ipak, kako je to verovatno odmah osetila, bile ka-
rakteristične za mene, a i Gambetiju sam rekao više nego
što je neophodno, i pritom sam odmah počeo s optužbama
protiv mojih, a da nisam istog trenutka mogao da ih po-
vučem, odmah sam pred njim, na svoj neobuzdani način
koji i sam najviše mrzim, nizao optužbe, ali te optužbe ne
mogu da potisnem kad one zahtevaju da budu izgovorene,
vraćam se u pakao, rekao sam Gambetiju, već u pet ujutro,
užas, rekao sam mu, ne razmišljajući pritom, odnosno ne
uzimajući u obzir da su te primedbe potpuno suvišne i u
osnovi proste, ili bar neprilične, neoprostive u odnosu na
moje u Volfsegu, u trenutku u kome bi se bar moglo očeki-
vati moj respekt, ali ja nikad ne mogu da poreknem sebe,
moram da se pokažem onakvim kakav jesam, kakvim su
me baš ti moji roditelji napravili, mislio sam hodajući pre-
ko seoskog trga. Ako me ljudi vide, pomisliće, taj čovek je
oduvek bio čudan, on pre nego što je pozdravio svoje go-
re u Volfsegu, ide preko seoskog trga, drznik, otpadnik,
onaj nevoljeni. Ali sam odmah zatim pomislio da ti ljudi u

232
gelu ne misle o meni tako kao moji, koji su o meni uvek ta-
ko mislili, na isti neoprostiv način bili protiv mene kao i ja
protiv njih, dok me u selu poštuju, za razliku od mojih go-
re koji me preziru, za razliku od mojih gore koji me ma-
nje-više mrze, ovi me ljudi vole. Seoski ljudi su me uvek
voleli, kao i ja njih, pre svega rudare, većinu seoskih ljudi
čine rudari koji su radili u našim rudnicima mrkog uglja,
pa i danas tamo rade, mada u manjem broju. Oni, seoski
ljudi, uvek su mi bili jedina uteha, rekoh sebi dok sam ho-
dao preko seoskog trga. Ovde sam mogao da govorim o
svemu onome o čemu s mojima nikad nisam mogao, mo-
gao sam da se otvorim, kao dete sam mogao da se ispla-
čem. Dok se ovde u selu sve odvija na najprirodniji način
1stvamo ljudski, mislio sam usput, gore u Volfsegu sve se
odvija veštački, neljudski, i upitah se kako je do toga do-
šlo, šta je uzrok tome. Ali je vreme na tom putu preko se-
oskog trga bilo prekratko da bih dalje pratio tu misao,
odmah je za njom došla druga: kako ću i u kakvom ću sta-
nju zateći svoje sestre, pitao sam se, i jednim pogledom
obuhvatio čitav, dve stotine kilometara širok predeo od za-
pada prema istoku, što je moguće samo odatle, ni sa jed-
ne druge tačke u Austriji. Baš na tom mestu, na kome sam
oduvek zastajao jer je najbolje od svih mesta, najednom
sam po tom danu bez oblaka opet sagledao čitav predeo i
duboko udahnuo. Zašto dopuštamo, upitah se u tom tre-
nutku, da jednu toliko veličanstvenu prirodu kvare i raza-
raju Ijudi koji su, kako mislimo, sve u sebi samo podredili
tome. Stižem u pravi trenutak, pomislio sam i produžio uz-
brdo. Činilo se da je celo mesto izumrlo, jer i dalje ništa ni-
sam čuo. Inače bih sa svih prozora čuo baš one zvuke koji
su skretali pažnju na ono što rade ljudi koji žive iza tih pro-

233
zora, sada nisam čuo ništa, pa sam tu činjenicu povezao s
našom nesrećom. Svi saosećaju s našom nesrećom, pomi-
slih. Drvoredom koji je vodio uzbrdo nisam hodao spori-
je, kako bi to bilo najprirodnije, nego brže. Neka besramna
radoznalost koje sam iznenada postao svestan navela me
je najzad da potrčim uzbrdo, ali sam zastao pred velikom
ulaznom kapijom kraj majeraja i kroz ogromne grane dva
kestena pored kapije pogledao sam u park i preko ka oran-
žeriji, jer su u Volfsegu, dokle god mi sećanje dopire, mrt-
vaci uvek polagani na odar u oranžeriji. Oranžerija je
stvamo bila otvorena, a baštovani s vencima i buketima
hodali su gore-dole ispred nje. Rešio sam da ne idem od-
mah u oranžeriju, nisam još hteo da vidim svoje mrtve ro-
ditelje i svog mrtvog brata. Odlaganje sam iskoristio da
zbivanje pred oranžerijom podvrgnem jednom podrobni-
jem posmatranju, još uvek sam imao tu mogućnost, jer još
nisam bio otkriven, niko me još nije primetio. Odmah mi
je privuklo pažnju spokojno držanje baštovana, to kako su
bez reči i sa, za njih karakterističnim pokretima, iznosili
vence iz majeraja i unosili ih u oranžeriju. Kofe s vodom
teglili su iz konjušnice u oranžeriju. Pojavio se jedan lovac,
išao je ka oranžeriji kao da će ući u nju, ali se pre toga ipak
okrenuo i nestao u pravcu majeraja. Priljubio sam se uz
kapiju radi što idealnije osmatračke pozicije. Ljude mora-
mo posmatrati onda kad ne znaju da su žrtve našeg pos-
matranja, pomislio sam. Baštovani su dolazili iz majeraja i
ulazili u oranžeriju, stalno s buketima i vencima, kofama
vode i daskama. Ispred oranžerije bile su postavljene velike
drvene kace s čempresima i palmama, i jednom agavom,
kakve su u oranžeriji baštovani uvek s najvećom savesno-
šću gajili i negovali. S kolikim se trudom ovde na severu

234
paze i neguju takve karakteristike juga, pomislio sam, pri-
ljubljen uza zid, nečiste savesti, što se kaže, s jedne strane,
i s najvećim uživanjem u posmatranju s druge. Mogao sam
da na miru posmatram baštovane, svestan da ću verovat-
no ubrzo ugledati bar jednu od sestara ili nekog od rodbi-
ne, nisam smatrao da bezuslovno odmah moram da vidim
roditelje i brata na odru, kako je to nesumnjivo zahtevala
osnovna pristojnost. Ali možda sam se i pribojavao činje-
nice što roditelje i brata odjednom neću više videti žive,
nego samo još mrtve. Plašio sam se njihovih mrtvih lica kao
što sam se plašio i njihovih živih lica, a sada se nisam to-
Iiko plašio njihovih mrtvih lica koliko živih lica, ali sam ih
se ipak plašio, i lakše mi je bilo da još neko vreme ostanem
priljubljen uza zid, nego da jednostavno uđem u park. Na-
jednom mi je postala jasna teatralnost zbivanja pred oran-
žerijom, postalo mi je jasno da posmatram teatar u kome
su akteri baštovani s vencima i buketima. Ali u tom teatru
nedostaje glavni lik, istovremeno sam pomislio, i da pra-
va predstava može započeti tek kad nastupim ja, takoreći
glavni glumac, koji hita iz Rima da stigne na scenu te tra-
gedije.To što vidim s kapije, razmišljao sam, samo su pri-
preme za onu predstavu koju otvaram ja i niko drugi. Ci-
tava ta scena, pa i ona iza nje, koju još nisam sagledao, da-
kle ona u glavnoj kući, učinila mi se kao garderoba u kojoj
glumci oblače kostime, šminkaju se, pripremaju se za di-
jaloge kao i ja sam, jer sam samom sebi delovao kao glavni
glumac koji se priprema za svoj nastup, sa svim moguć-
nostima, da ne kažem nijansiranjima koja se mogu zami-
sliti, glumac koji još jednom ponavlja sve što treba da od-
glumi i izgovori, koji još jednom preispituje svoj tekst, još
jednom u sebi prelazi svoje korake dok mimo posmatra

235
druge glumce kako se pripremaju, što bi sve trebalo da bu-
du tajne pri-preme. Iznenadio me je mir s kojim sam sta-
jao uz luk kapije i u sebi ponavljao svoju ulogu u predstavi
koja mi se odjednom nije činila ni najmanje novom, nego
izvedenom već stotinu, ako ne i hiljadu puta. Ja do detalja
poznajem tu predstavu, pomislio sam. Nisu me mučile re-
či koje treba da izgovorim, dolazile su same od sebe, mo-
ji koraci, pokreti mojih ruku, bili su tako savršeno proučeni
da uopšte nisam morao da razmišljam kako ih na najbolji
način treba izvesti. Ja sam kao glavni glumac u toj trage-
diji doputovao iz Rima, pomislio sam, i nije da nisam uži-
vao u toj misli, ne osećajući pritom nikakav stid. Istaći ću
se na sceni, pomislio sam, ne pomislivši istovremeno, ti si
prostak koji ne uzima u obzir koliko je to nisko u ovom
trenutku.Ta pozorišna igra je kao vekovima stara tragična
igra, pomislio sam, i sve se odvija samo od sebe, glavni glu-
mac će se čuditi kako to dobro funkcioniše, kako su dobro,
sa svoje strane, njegovi partneri na sceni naučili i izučili
svoju umetnost, jer ja uopšte nisam sumnjao u to da se
moje sestre, a možda i svi ostali koji me čekaju isto tako
preslišavaju, jer, kao i ja, ni one nemaju ni najmanje volje,
ili bar ni najmanju nam eru da se pred publikom, zvanom
ožalošćeni skup, koja će se ovde pojaviti, osramote time
što će zapinjati u svom tekstu, u svojim koracima, pri če-
mu sam ipak bio ubeđen da i one isto kao i ja polažu na
visoku umetnost, ne samo na goli diletantizam, a, kao što
je poznato, pogrebna umetnost, posebno na selu, najviša
je dramska umetnost koja se da zamisliti, čak i najjedno-
stavniji ljudi razvijaju na pogrebima takav artizam kakav se
mahom može rangirati mnogo više nego onaj u našem tea-
tru, u kome skoro uvek vlada samo čist diletantizam. Mo-

23b
je sestre hodaju gore-dole i uvežbavaju se za taj pogreb ne
samo kao za pozorišnu igru, pomislih, uvežbavaju se kao
za svečanu igru, a fabrikant čepova vinskih flaša iz Fraj-
burga, rekoh sebi, asistira im dok istovremeno uvežbava
svoju ulogu, koja će, kako sam pomislio, ipak biti samo
jedna sporedna uloga. Oni hodaju gore-dole i čekaju me i
uvežbavaju se za tragičnu igru koja je, pomislih, tako izne-
nadno stavljena na repertoarVolfsega. Sutra će biti pogreb,
pomislih, uvek je to tri dana posle smrti. Zavesa još nije
podignuta. Još im kostimi ne pasuju u potpunosti, pomi-
slih, tekst im sa usana još ne klizi takoreći kao podmazan.
A šta je lepše od predstave u kojoj su svi kostimi cmi, u ko-
joj preovladava samo cm a boja. U kojoj se i statisti iz me-
sta moraju pojaviti samo u cmom. Već dugo u Volfsegu
nismo imali takvu predstavu, poslednji put prilikom smr-
ti moga dede s očeve strane, koji se u osamdeset devetoj
godini, u šumi koja se iza dečje vile proteže sve negde do
Haga, spotakao o koren bora i na mestu umro. Moji su ta-
koreći uvek bili spremni za pogreb, uvek su pri ruci imali
odgovarajuće rekvizite, odgovarajuće kostime, sve što ide
uz to, pomislih, ali dugo je potrajalo pre nego što će se sve
to ponovo upotrebiti.Trebalo je samo ukloniti prašinu, po-
mislih. N a svakoj strani glavne kuće, kako sam sad sagle-
dao, zaista su okačili cme barjake. Baštovani su izvršavali
naređenja mojih sestara, pomislih, više naređenja moje se-
stre Cecilije nego naređenja Amalije, i istovremeno se upi-
tah kakvu li su ulogu obe u međuvremenu dodelile fabri-
kantu čepova vinskih flaša iz Frajburga, šta on treba da iz-
govori kad počne predstava, pomislih, kakav li su mu tekst
stavile u usta, jer sam, posle jedinog susreta s njim na dan
svadbe, nekoliko dana ranije, sumnjao da bi on mogao da

23 7
govori neki sopstveni tekst. Volfseg se sad morao apsolut-
no preobraziti, iz svadbenog u pogrebni dekor, pomislio
sam stojeći kraj kapije, i dalje zapanjen kako je putovanje
iz Rima preko Beča proteklo bez ikakvih peripetija, sve se
odvijalo u sekund, protiv svih pravila, nisu štrajkovali ni
železnički službenici, ni aviokompanije, sve veze su pri pre-
sedanju odlično funkcionisale, dok sestre, pomislio sam,
sigumo još nisu uklonile svadbene dekoracije, a sad već
moraju da svuda kače i postavljaju pogrebne dekoracije,
tačno po onom planu koji im je poznat, jer bi moja majka
svake godine bar dva-tri puta do najsitoijih detalja pretre-
sala taj vekovima stari plan, takoreći za svoje zadovoljstvo,
kako je uvek govorila, jerse nikad ne zna. UVolfsegu su se
i svadbe i proslave rođenja uvek odvijale prema, što se ka-
že, tačno utvrđenom planu. Mojim sestrama je poznato,
kad je reč o pogrebu, da, na primer, u predvorju iza lam-
pi desno i levo treba postaviti ne samo jednu granu lovora
iz oranžerije, nego dve, da gore na balkonu treba da stoje
dva čempresa, jedan sasvim levo, jedan sasvim desno, i da
ti čempresi treba, naravno, da budu iste visine, ali ne toli-
ko visoki da dopiru do prozora trpezarije. Za sve vrste sve-
čanosti postoji u Volfsegu tačan plan, te planove je moja
majka uvek čuvala u svom pisaćem stolu, u gomjoj desnoj
fioci. Uvek je postupala po tim planovima, kao i svi pre
nje. Tačno postupanje po tim takozvanim planovima sve-
čanosti nije joj morao nametad moj otac, to je za najkra-
će vreme postala njena najveća strast. A pogrebi su uvek
bili strast moje majke. Ali na svoj sopstveni, a pre svega na
to da će se održati toliko rano, sigumo nije mislila, rekoh
sebi, stojeći kraj kapije, da je mogla, ona bi i svoj sopstve-
ni, tako iznenada pomislih, sama opremila, pa sam već vi-

238
deo, ne videći ih stvamo, svoje sestre kako ispunjavaju že-
lje moje majke povezane s njenim sopstvenim pogrebom.
U glavi mi se trenutno pojavila reč posvećenost. Za svakog
drugog bi se podrazumevalo da se doveze taksijem kroz
drvored i, kao što je to uobičajeno, do samog portala, za
mene ne. Vozač je takođe, jer me je prepoznao, bio prilič-
no začuđen što sam izašao baš na nepreglednom mestu
kod Marijinog stuba, između obe gostionice. I niko ne bi
razumeo ni to što sam prošao sam kroz mesto i preko se-
oskog trga, pomislih. Ali hteo sam pešice da priđem Vol-
fsegu, pomislih, a savršeno prazan seoski trg na najidealniji
način je izašao mojoj zamisli u susret, ne samo da sam ste-
kao utisak da sam potpuno neopažen, ja sam to i bio, jer,
na kraju krajeva, nisam imao nikakav prtljag, što je neo-
bično ako se ima na umu da sam ipak stigao iz Rima, a up-
ravo zato što sam bio sasvim bez prtljaga, mogao sam da
u svakom trenutku spontano gumem mke u džepove pan-
talona. I tako sam, s rukama u džepovima pantalona, za-
šao u drvored, s jednom tako bahatom drskošću koju niko
ne bi razumeo, pa, naravno, ni seoski ljudi. Meni su ipak
četrdeset četiri godine i još dolazim iz Rima, pa uz to i na
pogreb svojih roditelja i brata, a ruke su mi u džepovima
pantalona! pomislio sam i priljubio se uz kapiju da me ne
vide baštovani koji su ponovo ulazili u oranžeriju s venci-
ma koje su iznosili iz majeraja. Polaganje na odar uvek je
velika predstava, pomislio sam, umetničko delo što malo-
pomalo nastaje kao delo mnogih ruku koje znaju kako tre-
ba izvesti jedno takvo umetničko delo. Odmah sam poti-
snuo misao da su baš moji roditelji i brat izloženi na odru
u oranžeriji, nisam mislio na tragediju, nego na umetnič-
ko delo, na veličanstvenost izlaganja na odru, ne na njegov

239
stvami užas kao u ovom slučaju. Kako sam uvek bio paž-
ljiv gledalac i još pažljiviji posmatrač, pa sam od tog gle-
danja i posmatranja u međuvremenu stvorio jednu od
svojih navećih vrlina, bilo mi je samo po sebi razumljivo da
stojim uz kapiju i da gledam i posmatram, a baštovani su
mi povrh toga bili idealan i krajnje umirujuć povod za to,
uvek sam ih rado gledao i posmatrao, pa i odatle, u tim
trenucima koje sam, moram da kažem, s velikom brižlji-
vošću produžavao, šireći ih i umožavajući stotinama i, na
kraju krajeva, hiljadama puta. Gledanje ili posmatranje, ka-
da onaj koga gledate ili posmatrate ne zna da ga gledate ili
posmatrate, jedno je od najvećih zadovoljstava. Ono je u
svakom slučaju, pomislio sam, jedna potpuno nedozvolje-
na veština, koju, međutim, kad je jednom okusimo, ne mo-
žemo više sebi uskratiti. Ponovo je naišao jedan lovac, iza-
šao je iz majeraja s jednim takozvanim katafalk-svećnja-
kom za odar, i predao ga jednom baštovanu koji je izašao
iz oranžerije, verovatno da bi preuzeo taj katafalk-sveć-
njak, ti svećnjaci su preko metar i po visoki i postavljaju se
s obe strane mrtvaca, bacajući tako idealno svetlo na nje-
ga, na odar se postavljaju ukupno četiri takva svećnjaka,
koji su, koliko se sećam, jednom, pre mnogo godina, bili
sveže obojeni zlatnom bojom, što me je tada posebno fas-
ciniralo, jer sam kao mali, što sam tada i bio, mislio da se
oni boje i glancaju za neki određeni pogreb, kad se već zna
za koga su, ali to je bila zabluda, jer su posle tog bojenja
katafalk-svećnjaka decenije prošle do sledećeg pogreba,
koji je, kako je rečeno, bio pogreb mog dede s očeve stra-
ne. Ako dugo ne bi bilo nijednog pogreba u našoj familiji,
računalo se da će se iznenada dogoditi više njih, takvo je
opšte mišljenje, i kako se samo sad uVolfsegu obistinilo,

240
pomislih, odmah je troje ljudi u isti mah zadesila smrt,
istovremeno se sahranjuju, što znači da će ovde opet du-
go biti zatišje, jer se uvek kaže da nesreća retko dolazi sa-
ma, pa je tako i pogreb retko samo jedan u nizu, biće ih
uvek tri za redom, kao i nesreća, tako je za jedan pogreb
naprasno i odjednom stradalo troje ljudi, mislio sam. Odo-
zdo iz sela, kroz drveće i grmlje koje je već prilično visoko
izraslo na padini, sada sam začuo neku bleh-muziku, jedan
Hajdnov komad, kako sam odmah ustanovio, verovatno,
pomislih, dole u selu već probaju pogrebnu muziku za su-
tra, u takozvanoj muzičkoj kući, jednoj staroj zgradi pored
škole. Muzika se posle nekoliko taktova prekinula i zavla-
dala je savršena tišina. A onda bi opet počela ispočetka,
nekoliko taktova više nego pre, da bi opet prestala, onako
kako je uobičajeno pri muzičkim probama, muzika je više
puta započinjala, uvek sa po nekoliko taktova više, i po-
novo prestajala. Uvek isti Hajdnov komad. Već kao sasvim
malo dete zavoleo sam muziku seoskih ljudi, pre svega
muziku duvačkog orkestra, i sačuvao sam tu ljubav, koja će
ostati kao posebna sklonost prema takvoj muzici. I dan-
danas je podjednako cenim kao i takozvanu visoko umemi-
čku muziku, a često i mnogo više, svestan da bi takozvana
umetnička muzika bila nezamisliva bez takozvane narodne
muzike, pre svega one koja se na selu svira na svadbama i
sahranama. Šta bi bile te sahrane i te svadbe, pomislih, bez
te muzike. Seoski ljudi sviraju mahom s apsolutnim slu-
hom, i ako su dobri, skoro uvek su u sviranju ravnoprav-
ni s takozvanim profesionalnim muzičarima, a njihova je
prednost što ta muzika nije profesionalna, što se svira jedi-
no i sasvim iz strasti i ljubavi, ne iz profesionalnih razloga,
i, na kraju krajeva, kako znamo, iz profesionalne bolesti.

241
Koliko je drugačije taj orkestar svirao prilikom svadbe mo-
je sestre, pomislih, vesela, kratka i jasna bila je ta muzika,
a ova je setna i spora, mada je, kao ona svirana na svadbi,
takođe Hajdnova, muzičara kojeg uz Mocarta najviše ce-
nim, koga sam uz Mocarta uvek najradije slušao, i koga bi
možda, baš zato što je naspram opšte voljenog Mocarta
uvek bio na gubitku, u muzičkoj istoriji trebalo vrednovati
mnogo više nego ovoga. Volim Mocarta i Hajdna, ali Hajdn
je još veći, pomislio sam. Hajdnova muzika je pristajala uz
ovo podnevno raspoloženje, uz ovo treperenje vazduha, uz
kretanje baštovana koji su ravnomemo i pažljivo iznosili
svoje vence i bukete iz majeraja i unosili ih u preko u oran-
žeriju, a da ih ništa ni sa koje strane nije ometalo. Prisetio
sam se mnogih popodneva svog detinjstva u kojima sam
slušao seosku bleh-muziku koja je odozdo dopirala u moju
sobu, baš sa tim komadom i u baš u istom sastavu, kako
sam pomislio i kako se moglo razabrati iz svirke duvačkog
orkestra. Ali dok su to što oni inače sviraju bili samo jed-
nostavni muzički komadi, pomislih, sada oni izvesno svi-
raju složenije komade, koji, sve u svemu, što se kaže, pos-
tavljuju sasvim lepe zahteve pred duvače, za Volfseg je to ipak
morala biti složena muzika, takoreći muzika višeg ranga
za takozvane ličnosti višeg ranga, jer takvi su bili oni koji
su izloženi na odru u oranžeriji. Ipak, kad se vest o smrti
raširila mestom, mora da su svi dole to doživeli kao šok.
Otkad Ijudi pamte, nešto toliko strašno u Volfsegu se još
nije doživelo, pomislih, i u trenutku mi je bilo žao što ni-
sam dole u kućama da čujem šta ljudi govore o nesreći, šta
povodom nje osećaju, bilo mi je žao što u njihovim kuća-
ma ne mogu da učestvujem u njihovoj nesumnjivo potpu-
no prirodnoj žalosti. Moga oca su oni poštovali, bez obzira

242
što ga nisu voleli, pomislih, a neki su ga i voleli, pomislih,
moga brata su svi manje-više poštovali i voleli, to je istina,
moju majku su poštovali, ali je nisu voleli, tako da je nji-
hova žalost ipak bila velika, i ta nesreća je, kako se već da
zamisliti, sigumo snažno na njih delovala, pomislih. Šta li
im se, međutim, stvamo zbiva u glavama, pomislih, nes-
posoban da na to pitanje sebi dam ikakav odgovor. Mesto
je izvesno vekovima živelo od nas gore, pomislih, i danas
velikim delom ljudi žive od nas, mogao bih da kažem, pre
svega rudari, ciglari, takozvani zemljoradnici, posredno ili
neposredno svi u mestu manje-više žive od Volfsega, oko
koga se sasvim prirodno i danas okupljaju sto metara niže,
kao da traže utočište. Jedan jedini trenutak, rekoh sebi, me-
nja sve u mestu kao što je ovo, u jednom kraju kao što je
ovaj. I u jednoj porodici kao što je moja, pomislih. Ja sad
već dugo činim nešto, rekoh sebi stojeći kraj kapije, što se
ne sme činiti, bar ne u skladu s opštim pojmovima pristoj-
nosti, na najbestidniji način odlažem da se pojavim uVol-
fsegu, pomislih. Ali ja sam verovatno bio suviše velika
kukavica da odmah uđem u park i uputim se makar u
oranžeriju, mada ne odmah unutra, kroz portal, mada ne
odmah ka roditeljima na odru i ka bratu na odru, što jed-
nostavno ne bi bilo moguće, za to nisam imao snage, mo-
gao sam samo da stojim kraj kapije i da gledam preko ka
oranžeriji, za to sam bio sposoban, nisam želeo da me od-
mah prepoznaju, to je istina. Nedostajala mi je ležemost
koja bi mi omogućila da odmah, takoreći bez oklevanja,
pristupim toj nesumnjivo užasnoj sceni. Ali ko bi mogao
da pokaže takvu snagu, upitah se, posmatrajući kako ba-
štovani na taljigama prevoze drvene nogare iz majeraja, da
bi ih istovarili ispred oranžerije. Znam njihova imena, po-

243
mislih, pažljivo posmatrajući baštovane prilikom istovara.
Ne samo da im znam imena, poznajem i njihove porodi-
ce i znam tačno odakle dolaze, s jednim sam išao ne samo
u istu školu, nego i u isti razred, i on je uvek u svim pred-
metima bio bolji od mene, pre svega u računanju, ali i ru-
kopis m u je bio mnogo lepši od mog, što u svakom slučaju
nije bila velika umetnost. Jedan stanuje na izlasku iz me-
sta, tačno na granici izmeđuVolfsega i Otnanga, a otac mu
je bio opštinski radnik, pomislih, uz to i grobar, kad sam
bio dete, ugledan čovek koga su deca volela sasvim protiv-
no očekivanju, jer je ipak bio grobar, seoska deca imaju
prema smrti sasvim prirodan odnos, za razliku od gradske
dece koja se plaše svega što je u vezi sa smrću, dok seoska
deca nemaju strah od toga. Drugi je jednom bio odabran
da postane paroh, i parohija ga je poslala u Kremzminster
u bogosloviju, ali tamo je on, koji je u školi bio toliko izu-
zetan, koji je važio za najdarovitijeg, sasvim podbacio, pa
se vratio u Volfseg da kod nekog stolara izuči zanat. Ali sto-
larija mu vremenom nije više odgovarala, pa se kod nas pri-
javio za posao baštovana. Posle stolarskog zanata izučio je
kod nas i baštovanski zanat, pa je, dakle, i majstor stolari-
je i majstor baštovanstva, moja majka je često govorila o toj
srećnoj slučajnosti, to je bio njen briljantan šahovski potez
kad je tog čoveka poslala da izuči baštovanstvo o njenom
trošku, sve sa stanom i hranom, čime je za isti novac obez-
bedila i sopstvenog stolara uVolfsegu. Moja majka je uvek
mislila na sve, a pre svega na ono praktično i ono iz čega
se može izvući neka korist, kako se to decenijama pokazi-
valo. Treći potiče iz jedne rudarske porodice iz Kolgrube,
takođe je išao sa mnom u školu i odmah je izučio bašto-
vanstvo, doduše ne kod nas u Volfsegu, nego u Feklabruku,

244
gde ima tetku koja ga je primila i hranila do kraja školo-
vanja. Još kao dete igrao sam se sa tom trojicom, pomislih.
Trčao sam s njima po šumama, preko padina. Njihovi sta-
novi se verovatno do dan-danas nisu promenili, pomislih,
za razliku od drugih stanova koje su njihovi vlasnici posle-
dnjih decenija manje-više potpuno promenili, i, po mom
mišljenju, unakazili novim, modem im nameštajem, koji
ništa ne vredi i odmah propada. Ovu dvojicu, međutim,
nikad nije privlačilo ono što je modemo, nego uvek ono
kvalitetno, pa su iz tog razloga njihovi stanovi sigumo os-
tali uglavnom neizmenjeni. Svaki od njih ima po troje de-
ce, kojima je sad onoliko godina koliko je meni onda bilo,
i ona im donose probleme koje deca sama po sebi dono-
se, te probleme ja nemam, rekoh sebi. Svakom čoveku bi
bilo potpuno prirodno da priđe obojici baštovana i ruku-
je se s njima, da nakratko zastane i s njima razmeni koju
reč, ali mada sam to želeo, nisam bio u stanju da to i uči-
nim. Obišao sam pola sveta, rekoh sebi posmatrajući ba-
štovane, i na manje-više najprirodniji, da ne kažem i naj-
umešniji način vladam društvenim manirima, što se kaže,
u skoro svim svetskim centrima i svim slojevima društva,
ali nisam bio sposoban da priđem baštovanima, da se s
njima rukujem i razmenim koju reč. Trebalo je odmah da
im priđem, pomislih, čim sam stigao do kapije i ugledao
ih, jer kad sam stigao do kapije, oni su već bili ispred oran-
žerije, ali nisam se, kako je to trebalo učiniti, spontanim
korakom uputio prema njima, već sam u stvari ustuknuo
pred njima i manje-više sa strahom i stidom se priljubio uz
kapiju da me baštovani ne bi pozdravili, rekoh sebi. Pro-
pustio sam, međutim, tu priliku, pustio sam je da prođe.
Da su to bar bili lovci, pomislih, a ne baš ti baštovani, pre-

245
ma kojima gajim najdublje poštovanje, i koji su mi ne sa-
mo bliži od svih drugih, nego ih i volim. Ali to zadržavanje
pred kapijom je s druge strane i karakteristično za mene,
rekoh sebi, ja nisam onaj koji odmah izlazi na scenu, sve-
jedno koju, nisam onaj koji istog trenutka može da nastu-
pi. Odlaganje je moj način koji mi omogućuje da prethodno
zauzmem povoljan osmatrački položaj. Meni je na najjed-
nostavniji način primereno samo ono što nije neposredno.
Porodice baštovana su jednom godišnje u punom sastavu
pozivane u dečju vilu na takozvanu baštovansku užinu, ta
baštovanska užina je vekovima star običaj. Baštovani do-
laze sa svojim porodicama gore u Volfseg, gde ih mi gosti-
mo u dečjoj vili, u moje vreme posluživali su moja majka
i moj otac. Baštovanska užina je uvek bila nešto posebno.
Na kraju, kasno popodne, kad već pada mrak, deci bašto-
vana delili su se pokloni, ne mogu da se setim da smo mi
sami, Johanes i ja, ikad bili darovani na taj, moram reći,
stvamo dirljiv način, tu je moja majka takođe bila potpu-
no u svom elementu, spokojno je delila poklone i svi su
osećali da je to kod nje nešto stvamo od srca, da nije glu-
matanje kao sve ostalo. Verovatno je životni stil baštovana,
pomislih, čak i na moju majku blagotvomo delovao, jer
kao da je među baštovanima, tokom te baštovanske užine
bila izmenjena, potpuno distancirana od svega što je kod
nje inače uvek bilo toliko odbojno. Kod lovaca sam majku
uvek doživljavao kao odbojnu, kod baštovana ne. Bašto-
vani su u Volfsegu uvek imali lekovito dejstvo. Nisam ja
uzalud, čim sam naučio da trčim, najpre iŠao kod bašto-
vana. Vrlo često i u Rimu mislim na baštovane, kad ležim
budan u krevetu i ne mogu da zaspim, vidim sebe među
njima, uvek u nekom srećnom raspoloženju. Kao da sam

246
se ušunjao, tako mi je sad to izgledalo. Baštovani koje sam
posmatrao bili su nekako čisti Ijudi, a ja nečist, i to čitavog
života. Nikad više nećeš pripadati ovde, pomislih, a pogo-
tovo ne njima, a čitavog života ništa nisam toliko želeo kao
da pripadam njima, što je, međutim, uvek bila apsurdna
želja, zaista neumesna, koju sebi može da dopusti samo
jedan ludak kao ja. Čitavog života težio sam jednostavnim
ljudima, želeo da se povežem sa njima, što mi po prirodi
stvari nikad nije uspelo, tu zabludu sam često umeo bes-
krajno da održavam, pre svega kad sam bio u društvu s ba-
štovanima i rudarima, koji su mi od početka bili dragi, ali
se greška u zaključivanju svaki put loše završavala. Sto su
me više moji držali na distanci od takozvanih jednostavnih
ljudi, i pokušavali da mi onemoguće da dođem u dodir s
njima, to je veća bila moja težnja za tim ljudima, godina-
ma sam u sebi uočavao bolesnu čežnju za njima i, mada
sam hteo da je se oslobodim, jer sam uvideo da je druga-
čije bezumno, beznadežno, nisam imao snage da se oslobo-
dim te bolesne čežnje, pa i dan-danas patim od nje. Dok
su takozvani donji uvek težili ka nama gore, ja sam uvek
težio samo ka njima dole. Donji su uvek bili nesrećni kao
donji, a ja isto tako kao gomji, jer sam patio od toga što sam
gore, kao i oni dole zato što su dole. Čitavog života želeo
sam da se ušunjam kod jednostavnih ljudi, koji su, narav-
no, samo takozvani jednostavni ljudi, pomislih stojeći kraj
kapije, koristio sam mnoge trikove da ih nadmudrim, ali
bi me oni prozreli i zatvorili mi put, kao što su moji zatvo-
rili put takozvanim donjima, jer su ih prozreli i time im
zatvorili put. U svom rimskom stanu često im se pribiižim
u mašti, pomislih stojeći kod kapije, pomešam se s njima,
počnem da govorim njihovim jezikom, da mislim njihove

247
misli, da prihvatam njihove navike, ali to mi prirodno us-
peva samo u snu, ne u stvamosti, to je nešto sasvim iluzor-
no, nešto čime se s najvećim uživanjem bavim. Ja nisam
jednostavan, moram tada sebi da kažem, oni nisu kompli-
kovani, ja nisam takav kakvi su oni, oni nisu takvi kakav
sam ja, ta mantra mi je postala doživotno mučenje kojeg
se ne mogu osloboditi. Ako ja svoje, kao takozvane gomje,
nazivam licememim, a takozvane donje ne, onda je to ilu-
zomo, jer donji su isto tako na svoj način licememi, kakvi
su na svoj način i moji. Kao kad bih rekao, donji nisu loši
ljudi, kao kad bih rekao, oni nisu pohlepni, nisu opsednu-
ti manijom veličine, mada su oni, na svoj način, jedno-
stavno u istoj meri takvi. Ali usudio bih se da kažem kako
sam se među jednostavnim Ijudima uvek osećao bolje ne-
go među svojima, mada bih se uvek naježio kad bih uvideo
da sam bio u zabludi i da sam pritom nesumnjivo počinio
izdaju u odnosu na svoje i samog sebe. Mi neprestano iz-
dajemo same sebe kad dajemo prednost drugima, kad ih
takoreći činimo boljima nego što na kraju krajeva zaista je-
su, mislio sam. Mi ih zloupotrebljavamo kada se, takore-
ći, proglasimo njihovim, i pritom na još mnogo odvratniji
način zloupotrebljavamo sebe, jer sebe zloupotrebljavamo
za njih, a protiv nas. Ali ne uspeva nam da u potpunosti
ostanemo ono što jesmo i da istovremeno budemo zajedno
s njima, u svakom slučaju toliko retko da ništa na tome ne
možemo da gradimo, to se jednostavno ne računa. Kad
smo zajedno s njima, mi mahom ostavljamo po strani sve
što nas čini onim što jesmo, a oni to odmah primete i on-
da to koriste protiv nas, posle čega mi više nismo tako si-
gumi kao u trenutku u kome smo započeli svoju igru s nji-
ma, jer je to uvek samo igra, ništa drugo, kad mislimo da

248
moramo biti oni jer čeznemo za njima, jer sebe više ne
podnosimo a njih doživljavamo kao idealne.Ta doživotna
zabluda doživomo je obeshrabrujuća. Jednostavni ljudi ni-
su toliko jednostavni kao što se misli, ali ni komplikovani
ljudi nisu toliko komplikovani. S kapije sam sada video ba-
štovane kako iz majeraja iznose velika cma platna i unose
ih u oranžeriju, takozvana katafalk-platna, koja se čuvaju
u posebnoj sobi mnvih u majeraju i polažu se na odar. Se-
ćam se da sam potpuno isti prizor već jednom video: baš-
tovani, naravno drugi, ne ovi koje sam sada gledao, iznose
katafalk-platna iz majeraja i unose ih u oranžeriju, ali kao
dete nisam stajao ovde kraj kapije, nego ispred same oran-
žerije, i bez ikakvog ustručavanja posmatrao baštovane iz
neposredne blizine, bez ikakvog stida, bez ikakvih skrupu-
la, mada je mrtvac u oranžeriji bio moj voljeni deda, dok
sada, trideset godina kasnije, stojim kraj kapije i moram da
se krijem iz razloga kojih u osnovi nisam ni bio potpuno
svestan, ali iz mnogo razloga koji me sasvim jednostavno
deprimiraju. Odjednom sam bio deprimiran. Stajao sam
tu i nisam imao onu prirodnu samosvest kao kad sam bio
dete, da jednostavno priđem baštovanima i rukujem se s
njima, da im kažem koliko su mi dragi, koliko su uvek bi-
li blagotvomi, da im priđem i da im se pokažem onakav
kakav jesam. Od toga sam ustuknuo.Toga sam se uplašio.
Dolazi do katastrofe, pomislih, kada se prirodno suoči sa
veštačkim, kada se ja, kao nesumnjivo neprirodan, kako
sam mislio, suočim sa nesumnjivo sasvim prirodnim ba-
štovanima. U jednom trenutku sam rekao sebi, ja samo
umišljam svoju izveštačenost, ja sam prirodan, kao što sam
sebe ubeđujem da su baštovani prirodni, a baštovani su u
stvari isto tako izveštačeni i prirodni kao ja. Ruke su mi

249
bile hladne, mada je bilo toplo. Kao dete, pomislih, uvek
sam nalazio prave reči, sada ih više ne nalazim.Tada nisam
osećao nikakvu potrebu za razmišljanjem da bih se na naj-
prirodniji način predstavio baštovanima ili rudarima. Zato
sam morao da idem u svet, u Pariz, London, Rim, pomi-
slih, da bih sada, kako se sasvim ispravno kaže, bio stegnut
kao nikad ranije, zato sam izučavao svoje nauke i došao
do svog, kako mislim, ipak znatnog poznavanja ljudi, da
sad više ne bih znao kako da priđem baštovanima, da se
rukujem s njima i razmenim koju reč. U jednom trenutku
sam stekao utisak da se u decenijama tokom kojih sam uči-
nio sve da se osamostalim i oslobodim seVolfsega, ne sa-
moVolfsega nego svega, uopšte nisam osamostalio niti sam
se oslobodio, nego sam se, naprotiv, na krajnje deprimira-
jući način obogaljio. Ja sam bogalj, pomislio sam. Ali sam
se odmah zatim uputio ka baštovanima i rukovao se s nji-
ma. Oni nisu bili zatečeni mojom iznenadnom pojavom.
Nazvao sam ih po imenima, rukovao se s njima, rekao im
da sam se do Volfsega popeo pešice iz mesta, rekao im da
sam ih neko vreme posmatrao, zastao sam tu kod kapije,
rekao sam, pogledavši prema njoj. Nisu to razumeli, ali toj
primedbi nisu pridali nikakav značaj, pogledali su kao i ja
prema kapiji, ali nisu znali šta da kažu na to. Naravno da,
u skladu sa tim danom, nisu bili sasvim hladnokrvni kao
inače, progovorili bi nešto samo kad su bili upitani, a ja
sam ih samo pitao kako su, na šta su ostali bez odgovora.
Mislili su da ću, naravno, odmah hteti da uđem u oranže-
riju kod mrtvih, ali ja nisam ušao, gledao sam ka portalu
širom otvorene oranžerije ispred sebe, zatim preko ka ma-
jeraju, gde nikog nije bilo, onda ponovo ka portalu, da bih
na kraju upitao baštovane da li su moje sestre u kući. Na

250
moje pitanje odgovorili su potvrdno. Onda sam krenuo ka
portalu, ka cmom, visoko postavljenom pravougaoniku,
nad kojim je sa balkona visio potpuno odmotan cmi barjak.
Nedelju dana ranije park je bio ispunjen svim mogućim
ljudima, manje ili više srećnim, kako sam mislio, manje ili
više šareno odevenim, mladenci, moja sestra Cecilija i njen
fabrikant čepova vinskih flaša, veselili su se i neprekidno
jeli, pili vino i igrali, sve dok iznenadno nevreme nije uči-
nilo kraj veselju, i poteralo ih, neke u njihove automobile
da se odvezu i odu kućama, neke u kuću da tu ostanu či-
tavu narednu noć. Cele noći je svirao orkestar iz Ebenzea,
pa onima koji su oko ponoći otišli u krevet nije dao da spa-
vaju.Tek u pet ujutro prestao je da svira orkestar i posled-
nji su gosti prestali da igraju, najednom je sve utihlo, po-
mislih, prilazeći portalu. Razuzdanost svatova je zarazila i
mene, pa nisam bio samo posmatrač prizora, nego sam u
tom razuzdanom prizoru i učestvovao, čak sam dvaput
igrao, jednom s Amalijom, jednom sa Cecilijom, ali su mi,
naravno, ta dva plesa bila dovoljna, uopšte nisam loše ig-
rao, ko jednom nauči, više ne zaboravi da igra, u svakom
slučaju sam sa Cecilijom igrao bolje nego fabrikant čepova
vinskih flaša. M ada debeli ljudi ne igraju loše, rekoh sebi,
oni mahom igraju bolje od mršavih, a i muzikalniji su. Ali
sve te mnogobrojne nećake i nećaci koji su se na toj svad-
bi odjednom pojavili preda mnom, pomislih, ubrzo su po-
čeli da me nerviraju, pa sam opet pred očima imao primer
toga koliko je površna ta današnja generacija dvadesetogo-
dišnjaka, koliko je nezainteresovana za sve sem za svoju
sirovu pomamu za uživanjem. Ni sa jednim od nećaka i ni
sa jednom od tih nećaki nisam stvamo mogao da porazgo-
varam, nisam čak ni imao na um u neki razgovor, mislim

251
da s njima nije bilo moguće čak ni kratko, manje-više ša-
ljivo ćaskanje; kad nisu plesali, stajali su naokolo bez tnin-
ke života, čak glupavo, i na njima se videla živoma dosada
kojom su mučeni, jer nisu dovoljno rano učinili nešto pro-
tiv te, na kraju krajeva, smrtonosne dosade. Kod svih tih
mladih ljudi već je prekasno, pomislio sam, da pobegnu
od te smnonosne životne dosade, već sada su ih gotovo u ce-
losti progutale njihove ćudi, njihova zanimanja, njihove
devojke i žene, njihove perverzne spoljašnjosti. K ad čovek
s njima progovori, vidi samo njihovu jezivu plitkost, da im
je u glavi pre svega njihova izgledna penzija u starosti i nji-
hov automobil. U svakom slučaju, kad sam razgovarao s
ponekim od njih, pomislih, nisam razgovarao sa čovekom,
nego samo s nekim krajnje primitivnim, nemaštovitim, be-
zobzimim razmetljivcem. Primitivni razmetljivci puni nov-
ca, iz takozvanog višeg lokalnog društva, skupili su se na
toj svadbi u svom po meri šivenom neukusu, scenom su
dominirali skorojevićki lampasi drečavih boja, predimen-
zionirana dugmad od jelenjih rogova na reverima njiho-
vih sakoa, nasleđeni crni čojani žaketi bez kragne i isto
tako nasleđeni cmi kropfbenderi10. A Cecilija je svog fabri-
kanta čepova vinskih flaša udenula u kožne čakšire koje
moj deda s očeve strane već godinama nije nosio, verovat-
no samo iz jednog razloga, da od svog fabrikanta čepova
vinskih flaša napravi još smešniju figuru, što nisam zlura-
do pomislio, jer je poznajem. Navukla mu je i onu jaketu
koju je isti taj deda nosio kad je u šumi pao preko korena
bora, i u kojoj su ga iz šume doneli kući, da bi ga prvo
uneli u majeraj, a onda ga položili na odar u oranžeriji.Ta
jaketa, mislio sam sve vreme dok sam posmatrao muža
svoje sestre, bila je već jednom na odru, što je moja sestra

252
znala, sasvim svesno je svog fabrikanta čepova vinskih fla-
ša ukrasila tom jaketom koja je već jednom bila na odru,
za svadbu mu je navukla tu mrtvačku jaketu, iz jedne ne-
sumnjivo perverzne pobude. Kako užasno mora da se sve
vreme osećao mladoženja u toj mrtvačkoj jaketi, pomislih,
bestidnost moje sestre ne zna za granice, ali sasvim je mo-
guće da je moja majka došla na ideju da fabrikantu čepo-
va vinskih flaša za svadbu obuku tu jaketu koja je već
jednom bila na odru u oranžeriji kao mrtvačka jaketa, to
bi u osnovi bilo verovatnije, jer je moja majka uvek dola-
zila na najperfidnije ideje, a ono što je samo po sebi besti-
dno uvek je bilo njena glavna pokretačka snaga. Sem toga,
jadnik nije mogao da hoda u cipelama na šnalu iz zaosta-
vštine tog istog dede s očeve strane, kako sam to sve vreme
video, držao se uspravno koračajući samo nekim komič-
nim hodom, ali je, sve u svemu, udenut u sto dvadeset go-
dina staru odeću, što je Cecilija svaki čas naglašavala pred
svima, mada se niko nije raspitivao o tome, samo da bi se-
be učinila zanimljivom, a svog muža, svesno ili nesvesno,
ipak učinila smešnim pred čitavim društvom. U osnovi je
Cecilija svoga muža, u toj sto dvadeset godina staroj ode-
ći, tom društvu predstavila kao budalu, pomislih. S dru-
ge strane, pomislih, svi su bili u nakaradnim kostimima,
sem retkih izuzetaka, lekara izVelsa i Feklabruka, advoka-
ta iz istog mesta, i sem nekoliko bečkih i minhenških ro-
đaka, svi su obukli takve stare, stotinama godina stare kos-
time, i time, kao da se to podrazumeva, napravili budale
od sebe. Takve svadbe su me uvek samo deprimirale, pa
ubrzo nisam više u njima učestvovao, uvek sam odbijao da
idem na njih. Ali bilo bi nemoguće da ne dođem na svad-
bu svoje sestre, da ostanem u Rimu, takva uvreda nije mi

253
bila ni na kraj pameti, naprotiv, bio sam iznenađen koliko
sam dobro podneo tu svadbu. A to je i poslednja svadba
kojoj prisustvujem, pomislio sam tada, kao da unapred is-
ključujem svadbu svoje druge sestre, dakle Amalije, i sva-
dbu svoga brata, u najmanju ruku do naredne decenije.
Sramno su glupi ljudi koji su bili na toj svadbi, pomislih.
U prvi mah se obradujemo kad vidimo nekog koga manje-
više poznajemo od kad znamo za sebe i stisnemo mu ša-
ku, ali onda odmah vidimo da je postao budala, pomislih.
A mladi su još gluplji od starih, kod njih je to mahom za-
ista groteskno. M i uvek živimo u zabludi da su se, kao što
smo se mi razvijali, i drugi razvijali, ali to je zabluda, veći-
nom su ostali u mestu i uopšte se nisu razvili, ni u jednom,
ni u drugom pravcu, nisu ni bolji, ni gori, samo su ostare-
li i tako postali krajnje nezanimljivi. Očekujemo da će nas
iznenaditi razvitak čoveka koga odavno nismo videli, ali
smo, kad ga vidimo, samo iznenađeni time što se uopšte
nije razvio, da je samo dvadeset godina stariji, a umesto
dobre figure ima stomačinu i veliko neukusno prstenje na
debelim prstima koji su nam se nekad činili veoma lepim.
Očekujemo da ćemo s ovim ili onim o mnogo čemu moći
da razgovaramo, a ustanovimo da sa svima njima ne mo-
žemo da razgovoramo baš ni o Čemu. Stojimo tu i pitamo
se zašto ne nalazimo nijednu reč, sem da je vreme ovakvo
ili onakvo, da je kriza države ovakva ili onakva, da socija-
lizam sada pokazuje svoje pravo lice i tako dalje. Očeku-
jemo da nam je nekadašnji prijatelj i danas prijatelj, ali
odmah uvidimo svoju užasnu, često čak ubitačnu zabludu.
Sa tom ženom možeš da razgovaraš o slikarstvu, s ovom o
poeziji, pomisliš, ali onda odmah uvidiš da si se prevario,
jedna zna o slikarstvu jednako malo kao i druga o poeziji,

254
obema su na raspolaganju samo njihova kuhinjska nakla-
panja, kako se krompir-čorba pravi u Beču, a kako u Inz-
bruku i koliko košta par cipela u Meranu, a koliko isti takav
u Padovi. Kako bi dobro mogao s jednim da razgovaraš o
matematici, pomisliš, kako dobro s drugim o arhitekturi,
ali ustanoviš da je jednome njegova matematika, a drugo-
me njegova arhitektura još pre dvadeset godina zaostala u
glibu odrastanja. N e nalaziš više nikakvo uporište, nijed-
nu tačku oslonca, i onda im okreneš leđa, a da ne znaju za-
što. Najednom si samo onaj koji ih izbegava, koji ih nepre-
stano izbegava. Biće to više nego smešna svadba, pomislio
sam pre nego što sam iz Rima otputovao u Volfseg, a onda,
kad sam već uzeo učešća u njoj, ispala je u osnovi mnogo
smešnija, toliko smešna da se čak nisam ni usudio da raz-
mišljam o njoj. S druge strane, samo sam slušao kako se
govori o veličanstvenoj svadbi, o neponovljivoj, što se kaže.
Pripaziću, ipak, da im ne kažem svoju istinu, tu gde vlada
njihova, pomislih. Samo venčanje je, doduše, bilo prilično
zabavno, čak na neki suptilan način komično. Kapela u ko-
joj se održalo bila je zaista prepuna, tako da je u predvorju,
tokom ceremonije, moralo da stoji još toliko ljudi koliko ih
je bilo unutra. Nisam se, naravno, progurao do svojih u pr-
va dva reda, to sam unapred odbio, nego sam stajao u pre-
dvorju s kuvaricama i baštovanima. Kako imam dobar sluh,
čuo sam sve što je izgovorio sveštenik. Budući da je svešte-
nik bio pripit, njegov posvećenošću ispunjen čin bio je po-
malo improvizovan, i ne onako dosadan kao obično, tako
da je uveseljavao sve prisutne. Samo moju majku mora da
je, što se kaže, probijao hladan znoj. Sveštenik je mladen-
cima održao govor u koji je uneo štošta stvamog i imagi-
namog, završivši ga opštevažećom rečenicom da je život

255
sve do samog kraja život u Bogu i ništa drugo. Međutim,
kad je bio na vrhuncu čina, tamo gde mlađence treba da
pita jesu li voljni da jedno drugom kažu ono znamenito da,
zaboravio je nevestino ime, pa je nakon poduže, upadljive
pauze, glasno zamolio za pomoć, da mu se, naime, kaže
nevestino ime, koje mu je moj otac gromko doviknuo, što
je trenutno izazvalo grohotan smeh u kapeli i čitavom pre-
dvorju. Kako nije zapamtio ni ime mladoženje, morao je
ponovo da zamoli, pa m u je moj otac, sad već besan, doba-
cio i to, a u kapeli i u predvorju zaorio se još bumiji smeh
nego nakon prve duhovnikove zaboravnosti.Tom prilikom
sam dospeo u iskušenje da umesto imena svog budućeg
zeta, preko glava u kapeli doviknem reči fabrikant čepova
vinskih flaša, ali sam se u poslednji čas suzdržao. Taj moj
prostakluk ostao je prema tome moja tajna, pomislih. Uvek
je smešno kad nevesta kaže da, ali još je smešnije kad mla-
doženja kaže da. Ovom prilikom sam to ponovo utvrdio.
Kako to nevestino da možemo uzeti za ozbiljno kada ipak
znamo da je ono lažno, isto toliko neiskreno kao i mladože-
njino da, to dvostruko izgovoreno zbunjujuće da kojim se
ipak uspostavlja višedecenijski martirijum, pomislio sam.
Bračno da uspostavlja samo bračni jaram. Ništa drugo. A
ljudi ni za čim toliko ne čeznu kao da kažu da, da se pre-
daju i ponište sebe, pomislio sam. Kako mi se činilo da
zaista prisustvujem jednoj maloj pozorišnoj predstavi zat-
vorenog tipa, istovremeno komediji i veseloj igri, s velikim
bih uživanjem žestoko zatapšao u trenutku kada je svešte-
nik izgovorio poslednju reč i udaljio se s ministrantom,
malim sedmogodišnjim nećakom. Ipak sam se i tada obu-
zdao. Moja neupadljivost bila mi je previše dragocena, skre-
tanje pažnje na sebe učinilo bi mi potpuno nemogućim

256
boravak u Volfsegu, nisam ni pomišljao da na sebe skre-
ćem pažnju, da ne bi ponovo rekli: evo opet smutljivca na
sceni. Vrhunac male, vekovima stare svadbene pozorišne
igre jeste to da, pomislio sam, katolička crkva one koji su
izgovorili to da u potpunosti zaposeda. Sveštenik je zatim
pozvan na sprat, gde je čekao znak za svečanu gozbu koja
se odvijala u svim prednjim prostorijama prvog sprata. Mo-
ja majka je, kao i uvek u takvim prilikama, vukla sve konce
čitave ceremonije, pa je mladence svela na njima odgova-
rajuću veličinu, na jednu debelu i jednu mršavu marione-
tu koje su jedna pored druge zauzele mesto na sredini
stola, leđima okrenute ka balkonu, i prema tome ka spo-
ljašnjem svetu, debeli fabrikant čepova vinskih flaša i mo-
ja sestra Cecilija, koja ga je svaki čas desnom rukom tap-
šala po njegovoj levoj ruci, ne iz neke unutrašnje pobude,
već zato što to tako priliči, kako je ona mislila. Kad su svato-
vi pojeli nesumnjivo dobar obed i popili isto tako nesum-
njivo prvoklasno i, naravno, badensko vino, moja majka je
još jednom ustala da održi mali govor u kome je na nepo-
novljiv način ponovo došla do izražaja um etnost njene
perfidnosti. Ona sad ima najboljeg zeta kojeg uopšte mo-
že sebi da predstavi, rekla je, i najsrećniju ćerku koja se
može zamisliti. Prišla je fabrikantu čepova vinskih flaša i
pred svima ga izljubila, a zatim je zagrlila Ceciliju, pa je
predložila da svi siđu u park.Tamo je bilo postavljeno mno-
go stolova, jer je lepo vreme to dozvolilo, a baštovani i lov-
ci su se ubrzo pomešali s takozvanim ljudima višeg ranga.
Gore je došlo i mnogo ljudi iz sela da uzmu učešća u sla-
vlju. Učinili su to sasvim spontano. Opet su to bili bašto-
vani i rudari koji su mi se najviše dopali. Duvači su zauzeli
mesto na jednom sveže istesanom podijumu ispred oran-

257
žerije i malo-pomalo odsvirali ceo svoj repertoar, pa bi on-
da svakog sata kretali opet ispočetka. Razuzdanost te svad-
be čuli su, navodno, čak i u Acbahu, koji je šest kilometara
dalje ka istoku. Moj brat je pritom bio upadljivo suzdržan,
veoma brzo se povukao i više se nije pojavio, njemu bi se
te proslave uvek vrlo rano zgadile, ali ne iz istog razloga
kao meni, koji sam njihovu površnost i, na kraju krajeva,
besmislenost, mogao da izdržim samo nekoliko sati, nego
iz zdravstvenih razloga. Odmah bi ga zabolela glava. Cita-
vog života je patio od glavobolje, kao i moj otac, kome bi
ta glavobolja uvek sve ogadila. On, moj brat, koji je za to
pogodniji od bilo koga, rekao sam sebi, do dan-danas se
nije oženio, i ja sebi ne umem da objasnim zašto; on, ko-
me je aposolutno potreban naslednik, i koga majka stalno
pritiska da to učini, pa je zbog toga stalno u svađi s maj-
kom, razmišljao sam tokom čitave svadbe. On će se, nara-
vno, jednog dana oženiti, tek pre nego što bude prekasno,
ma kojom, pomislio sam, ćerkom nekog trgovca začinima
iz Velsa, iz Feklabruka, nekom medicinskom sestrom iz
Salcburga, ćerkom nekog gostioničara iz Unteraha ili Stra-
svalhena. Takvi kao moj brat čekaju dok ih ne stigne pe-
deseta i taj poslednji trenutak, a onda se nakane i srljaju u
nepoznato, mislio sam, da staroj ludi, kakvi su u međuvre-
menu već postali, nataknu krunu. Prethodno su pustili da
ih mimoiđu neiskorišćene prilike, one najbolje, što se ka-
že, dok im takozvane avanture ne postanu navika, a zajed-
nički život s nekom devojkom ili ženom ni u kom slučaju
nešto što se podrazumeva. Krevet u to vreme ne pripada
jednoj jedinoj, nego brojnim, ako ne baš mnogobrojnim,
ono uvek nekoj drugoj koja će iz njega biti isterana zbog
straha od doživotnog ropstva, kako on sigumo misli. Sad

258
se udala glupa Cecilija, ja to neću učiniti pre pedesete ili
još kasnije, verovatno je mislio, duboko u sebi, hvatajući se
zatim za glavu, pa se povukao sa tom svojom glavoboljom.
Već je navikao da nosi samo stare šešire, pomislio sam, kao
njegov otac, stare jakne, stare panatalone, da obuva stare
cipele, sve na njemu uvek treba da bude staro, tako on mi-
sli, kao što misli i većina ljudi njegovog staleža i porekla,
na taj način može bolje da predstavlja taj stalež i to pore-
klo, s time može da se nosi, da odgovara ukusu takozvanih
gomjih, gde je sebe uvek ubrajao. Kupuje šešir i izlaže ga
kiši, ostavlja ga neko vreme da visi o kuki na balkonu lo-
vačke kuće, i ponovo ga skida s kuke tek kad se pohaba;
onda ga izvme nad ključalom vodom i stavi ga tako vrelog,
da bi ga uobličio po svojoj glavi, pantalone nakratko poto-
pi u vodu pre nego što ih navuče, a onda ih okači na pro-
zor da ih osuši vetar, isto to radi sa svojim jaknama, u ci-
pelama prvo dobro prohoda po baštenskom blatu da bi
tako prestale da izgledaju nove, jer se nove cipele ne no-
se, nove jakne se ne oblače, novi šeširi se ne stavljaju na
glavu, sve novo se najdublje prezire, pa i mrzi, jer je takav
red, ali i nove kuće, nove crkve, nove ulice, novi pronala-
sci, samim tim i svi novi ljudi, što se kaže, sve novo, čemu,
naravno, pripadaju i nove misli. To društvo se kroz vekove
naviklo da prezire i mrzi sve novo, čime je samo ostarilo i
nije se više obnovilo. Jadnik, često sam sebi govorio za svog
brata. Jadnika je potpuno progutalo društvo koje on sam
smatra za jedino spasonosno, od njega nije preostalo više
ništa što bi podsećalo na njegovu ličnost, kao i njegov otac,
mislio sam, on živi život kao jedna od milion replika tog
starog društva. Sve na njemu i oko njega mora da bude sta-
ro, oveštalo, sve osim njegovog automobila, neizmemo je

259
polagao na to da automobil uvek bude najnoviji i najbolji,
što je značilo da uvek mora biti i najskuplji. Kupovina no-
vog automobila svake godine prešla mu je u naviku, jer se
njime vozi moja majka, koja nema automobil zato što ne-
ma takozvanu vozačku dozvolu, i taj automobil je u njenim
očima uvek morao da bude najlepši i najbolji. Sada im je
taj najlepši i najbolji automobil, jaguar, došao glave, pomi-
slih. Uništio ih je taj njihov kult automobila, pomislih. Ako
je inače bio najmimiji čovek, za volanom je bio najneobu-
zdaniji, postajao je apsolutni moćnik, koji to izvan automo-
bila nije mogao da bude, jer je to sprečavala njegova i moja
majka, koja je tu titulu zahtevala za sebe, dok je u automo-
bilu, u jaguaru, moćnik bio on, a ona je morala da se po-
korava, on je određivao, ako već ne pravac, onda brzinu,
što njoj kao suvozaču, koliko znam uvek prestravljenoj, ni-
malo, što se kaže, nije bilo po volji. Moj otac je voleo trak-
tor, ne i automobil, koji mu je uvek bio suviše lak, otac ni-
kad nije propuštao priliku da se popne na jedan od naših
mekkormika, pa čak i kad nije postojao ni najmanji razlog
za to. Na traktoru je on sebe video kao najsrećnijeg čove-
ka. Kao najnezavisnijeg. Na traktoru je bio ono što jeste,
a to je isto toliko tužno koliko istinito, govorio je i ja sam
mu verovao, dotleje moralo doći da još samo na traktoru mo-
gu da budem sam i srećan, rekao mi je jednom prilikom. A
sin, moj brat Johanes, često je, naprotiv, govorio o tome
kako mora da sedne za volan automobila da bi prodisao i
da bi mogao da se prepusti mislima, šta god da je to za
njega značilo, a mene je uvek deprimiralo da to od njega
čujem, da to moram da prihvatim kao istinu. Moj brat se
sve više pretvara u moga oca, često sam pomišljao. U po-
slednje vreme mu se već sasvim približio, još malo, pomi-

260
slio sam na svadbi, i postaće naš otac. Njegov hod, njego-
vo držanje, njegov glas, postaju sve sličniji mome ocu, go-
tovo se poklapaju s držanjem oca, s njegovim hodom, s
njegovim raspoloženjem, i samim tim, naravno, s njegovim
duhovnim stavom. Prvorođeni sin je, pomislih, od samog
početka bio takoreći predodređen da bude otac, i on će to
uskoro biti.To je još samo pitanje trenutka. I ponekad, po-
mislih, kad govori brat, meni se već čini da govori otac,
kad čujem kako hoda brat, to hoda otac, kad misli brat, to
misli otac. Roditelji su u Johanesu dobili željenog sina, po-
mislih. Ne bi mogli sebi poželeti boljeg i, prema tome, se-
bi primerenijeg. On se malo-pomalo bližio idealnoj slici
koju su oni uvek imali o sinu, istom brzinom kojom sam
se ja od jedne takve idealne slike udaljavao. Zato su ga oni
uvek više voleli, a mene prezirali i mrzeli, čak su me se sve
više gadili, a da to u stvamosti nisu priznavali, na to se oni
u mnoštvu odbrambenih mehanizama u svojoj glavi nisu
usuđivali. Idealna slika je gotovo dovršena, pomislio sam
prilikom svadbe svoje sestre Cecilije, već se gotovo u celi-
ni podudara s uzorom koji su roditelji, mada tek naknad-
no, što se kaže, proglasili idealnom slikom. Brat se u toku
vaspitavanja prepustio idealnoj slici, ja sam se takvom na-
metanju uvek opirao, nikada nisam bio zainteresovan da
budem takva idealna slika svojih roditelja, prezirao sam je,
jer nikada nisam hteo da odgovaram takvoj idealnoj slici,
pa zato nikad i ne bih mogao da budem ta idealna slika.
Johanesa su, što se kaže, mogli da oblikuju, da ga mese, me-
ne ne. A oni su to oblikovanje moga brata, taj roditeljski
proces mešenja već vrlo rano započeli, još u vreme kada to
detinje testo nije bilo starije od dve-tri godine, već su tada
primetili da od tog testa mogu da naprave svoju idealnu

261
sliku, pa su navalili da mese i oblikuju testo Johanesa, ni-
su nailazili ni na kakav otpor, dok su u mom slučaju uvek
nailazili na najveći otpor, jer sam im se od početka otimao
iz ruku, otimao se njihovoj zamisli, njihovim roditeljskim
veštinama mešenja i oblikovanja, nisam im dopuštao da mi
priđu, odbijao sam ih od samog početka. Johanesa su me-
sili kako su hteli, i u tome su uživali, jer uopšte nisu pri-
mećivali da ga tom svojom veštinom razaraju i uništavaju,
definitivno. Oni su od njegove prirodne glave načinili sebi
idealnu glavu i time su, kako ja to vidim, tu glavu na naj-
bestidniji i najbrutalniji način bezobzimo uništili, ono što
od mene nikada nisu mogli da naprave, od njega su napra-
vili, za njih idealnog glupana koji je vremenom postao ono
što su oni hteli: čoveka koji i u najmanjim sitnicama odgo-
vara njihovim namerama, čoveka koji im je poslušan. Jo-
hanes je mojim roditeljima, a pre svega mojoj majci, pomi-
slih, postao apsolutno poslušan, nije se branio, to mu je
bilo komotnije od suprotnog, od toga da se brani od sva-
ke roditeljske čudovišnosti, svake roditeljske brutalnosti i
svake roditeljske namere u cilju oblikovanja; samo u auto-
mobilu, njaguaru, pa i tu u stvari samo tokom vožnje, do-
puštali su mu da iskaže svoje misli, u tim stravičnim vož-
njama, kako je uvek govorila moja majka, smeo je da sebi
da oduška, što m u je, međutim, kad bi izašao iz automo-
bila, hiljadostruko naplaćivano, jadniku, pomislih. Sigu-
ran sam da će, kad dođe u pedesetu, ovde, što se kaže, biti
neponovljiva svadba, mislio sam. Ali pokojnik se više ne
može oženiti. S tom mišlju prošao sam kroz portal. Pred-
vorje je bilo prazno. Lampe u predvorju bile su, kako sam
i pretpostavljao, ukrašene granama lovora, prema pogreb-
nom protokolu svaka sa po dve grane lovora. Vladala je baš

262
ona sablasna sladunjava tišina koja je uobičajena za kuće
u žalosti. Pod predvorja su nekoliko sati pre mog dolaska
oprale, na kolenima oribale, kako mi kažemo, kućne devoj-
ke, od kojih najstarija ima već sedamdeset četiri godine, ali
se i dalje ubraja u devojke, ona će se i na samrtnoj poste-
lji, u dubokoj starosti, kakvu su kućne devojke kod nas ma-
hom doživljavale, prešavši osamdesetu, još uvek nazivati
kućnom devojkom. Kućnim devojkama je u Volfsegu uvek
bilo dobro, govorila je moja majka, iako s druge strane, ka-
ko je takođe uvek govorila moja majka, ničega nisu bile
pošteđene, pa se ni sad ne štede. One nose sive kecelje ko-
je im šije naša kućna šnajderka iz mesta, i po njima se već
izdaleka poznaju, kosa im je glatko začešljana unazad, i
uvek su, jer je u Volfsegu takav red, bez ikakvih ukrasa na
sebi. To im najbolje pristaje, govorila je moja majka. One u
volfsešku službu stupaju mahom u četmaestoj, pemaestoj
godini, i u Volfsegu ostare. Nije im, što se kaže, lako, ali ih
u Volfsegu, govorila je moja majka, svi visoko cene. Nji-
hov broj se poslednjih godina drastično smanjio, ranije ih
je, zajedno s devojkama iz kuhinje, od kojih je najstarija ta-
kođe već prevalila sedamdesetu, bilo dvanaest, sada ih je,
sve u svemu, samo pet. Većinom su već od rođenja imale
neprijatne glasove, govorila je moja majka, ili su im uVol-
fsegu glasovi vremenom postali takvi, jer im uVolfsegu ni-
kada nije bilo dozvoljeno da govore na prirodan način, već
na jedan veštački, koji im je usadila moja majka, što je mo-
guće tiše i suzdržanije, takođe je govorila moja majka, ko-
ja je na kraju i njihove glasove morala da izobliči. Sada go-
tovo sve kućne devojke potiču odozdo iz mesta, ali je moja
majka ranije uvek radije uzimala, kako je govorila, devoj-
ke iz jeftinog Milfirtla, ako je moguće iz seljačkih porodica

263
s mnogo dece, jer su te uvek bile svime zadovoljne, govo-
rila je moja majka, i bile su poznate kao temeljne i uopšte
marljive u svemu. Ali Milfirtl u poslednje vreme nije više
davao kućne devojke, milfirtelske devojke su radije posta-
jale fabričke radnice nego kućne devojke, što je moja maj-
ka uvek nazivala propašću Milfirtla, karakterističnu ne
samo za Milfirtl, nego za razvoj celog sveta. Kućne devoj-
ke su, naravno, bile skroz-naskroz katolkinje i imale su baš
ono željeno, pokomo držanje, ne samo u odnosu na crkve-
nu, nego i svetovnu vlast. Majci najmilije kućne devojke
uvek su stizale iz frajštatskog kraja i iz Ajgen-Šlegela, sa
tromeđe češke, bavarske i austrijske granica, kuda ne vodi
nijedna železnička pruga. One su uvek bile najpobošnije,
govorila je moja majka, najpristojnije, takođe bi rekla mo-
ja majka. Uvek je sama išla po njih i dovodila ih je tek na-
kon posete samostanima u Frajštatu i Ajgen-Šlegelu, gde
bi iznosila svoje želje. Monahinje ili monasi, prema prili-
ci, izručili bi joj mahom dve ili tri sasvim mlade,još neis-
kvarene devojke, s kojima bi se vraćala u Volfseg da ih uve-
de u posao i proveri ih. Kao proveru, majka je devojkama
prvo davala da oribaju predvorje, što je za svaku od njih
predstavljalo ogroman trud, jer je zbog dužine predvorja,
a i njegove širine, ribanje predvorja zaista neljudski napor.
Ali devojke bi, fascinirane nastupom moje majke i Volfse-
gom uopšte, jednim takvim imanjem kakvo još nikad u ži-
votu nisu videle, ribale predvorje bez obzira na sve muke,
neke bi posustale, a onda bi im moja majka saopštila stra-
šnu vest da ne može da ih uzme, posle čega bi te koje su
posustale iz drugog pokušaja zaista uspevale da u celosti
oribaju predvorje. Moja majka je uvek bila neumoljiva. A
kako je uvek bila najneumoljivija prema samoj sebi, nije

264
štedela ni svoju okolinu. Kućne devojke su, što se kaže,
ginule od posla, ali su ipak bile srećne što smeju da budu
u Volfsegu, kako su to same uvek iznova isticale, a koštale su
moju majku tek neznatnu svotu novca i, kao što sam već
pomenuo, u Volfsegu doživljavale duboku starost, kao do-
kaz da se s njima dobro postupalo. Apsurdno je bilo što su
s jedne strane ginule od posla, a s druge strane doživlja-
vale duboku starost. Nijedna kućna devojka nije uVolfse-
gu umrla takoreći mlada, bar ne pre šezdesete godine. Sve
su dobijale lep pogreb, govorila je moja majka, a porodice
devojaka su uvekbile zahvalne što je jedna od njihovih sme-
la da radi u Volfsegu. Taj stav se do danas nije promenio,
pomislih u praznom, sveže oribanom predvorju, s njego-
vim širokim podnim daskama od ariša. Paučina po ćoško-
vima, koja je inače senčila predvorje, bila je uklonjena još
pre svadbe, pomislih, prozori oprani, lampe namazane
uljem da blistaju. Baštovani su mi rekli da su moje sestre
u glavnoj kući, takođe i novi gospodin, kako su, pomislih,
u svojoj nevinosti nazvali fabrikanta čepova vinskih flaša.
To troje će, dakle, biti gore na prvom spratu i ne znaju da
sam ja u predvorju, već manje-više među njima. Ali nisam
bio raspoložen da se odmah popnem gore k njima, sače-
kao sam predstojeće minute u predvorju. Stajao sam tamo
gde stepenice vode na prvi sprat, gde na zidu visi slika mog
davnog pretka Ferdinanda, koji je, prema priči, spasao ži-
vot caru tako što se sam bacio između njega i jednog ugar-
skog izdajnika koji se ustremio na cara. To junačko delo
moj davni predak platio je životom, i za to je posthumno, ka-
ko se i danas priča, u hijerarhiji uzdignut za jedan stepen.
Taj čovek, pomislih, zaista liči na Dekarta, što nikad ranije
nisam uočio, živeo je, na kraju krajeva, u isto vreme kad i

265
filozof, ali onda je to što ga čini sličanim Dekartu ipak bila
odeća, ne toliko sama glava. Pa ipak mi je sličnost između
tog davnog pretka i Dekarta bila odjednom zapanjujuća.
Zašto to nikad ranije nisam zapazio, pitao sam se i s još ve-
ćom radoznalošću posmatrao sliku. Moj davni predak na
slici zbilja je imao karakterističnu Dekartovu bradu i viso-
ko podignute Dekartove obrve. Slika uopšte nije bezna-
čajna, pomislio sam, i istovremeno se upitao nije li zaista
moguće da je taj davni predak na uljanoj slici bio i filozof,
jer je imao nešto filozofsko. Rešio sam da prekopam po
našoj biblioteci i vidim da li bi se tamo našlo nešto što je
napisao taj davni predak, možda neki eseji, pomislih, za
koje do sada nisam znao, neki stvamo filozofski spisi, mi-
slio sam da se ne varam kad na uljanoj slici vidim naslika-
nog filozofskog pisca, i već sam naslutio njegova dela u
jednoj od naših pet biblioteka. Ime mi je bilo poznato, tre-
balo je samo da se dam u potragu po našim bibliotekama.
Uopšte me nije čudilo što moji nikad nisu govorili o filo-
zofu Ferdinandu, jer je baš to karakteristično za njih, da ta-
kozvane ljude od duha nikada nisu pominjali, a ako i jesu,
onda samo u nekom neprijatnom kontekstu koji je te filo-
zofske ličnosti u svakom slučaju omalovažavao. Sada sam
čak umislio da sam već jednom nešto načuo o filozofu Fer-
dinandu, kako sam ga u sebi nazvao, možda sam ga već i
čitao a da nisam bio svestan da je to baš taj čiji je portret
u ulju okačen na stepeništu predvorja. Najednom sam do-
šao na ideju da i druge, uz stepenište okačene portrete mo-
jih predaka podvrgnem podrobnijem ispitivanju, do tada
sam ih uvek posmatrao samo površno, u osnovi sam uvek
samo zapažao da se radi o precima, ali nikad o kojima, do
tada me to nije zanimalo, slike sam u Volfsegu uvek pos-

266
matrao isto onako kako su i moji uvek posmatrali slike, ta-
ko što su te slike, doduše, posmatrali, ali nikada nisu mo-
gli da kažu šta je ili ko je na njima uopšte naslikan, jer su
ih oni decenijama posmatrali samo po navici, kao manje-
više potamnele mrlje boje koje su svoje utvrđeno mesto
na našim zidovima našle već vekovima pre nas, iz ma kog
razloga, na ovom ili onom mestu, o tome niko nije razmiš-
ljao, a kamoli da je to istraživao. Ko zna, pomislio sam, šta
stvamo visi na volfseškim zidovima, u datim okolnostima,
pomislio sam, čak će se ispostaviti da smo kao pretke imali
više filozofa i možda niz drugih ljudi od duha, dakle mi-
slilaca, i možda su slike koje vise na zidovima zaista nepro-
cenjive vrednosti, kako se uvek govorkalo. Ali ta vrednost
me je stvamo zanimala manje od prikazanih ili prikazanog
na tim slikama, kojih je na stotine. Da se i ne pominju broj-
ne slike i umemička dela po našim tavanima, pomislih, koja
su najvećim delom zaboravljena, pa su zbog nepromišlje-
nosti i bahatosti tokom vekova u Volfsegu dospeli u žalos-
no stanje.Trebalo bi da jednom angažujem nekog restaura-
tora iz Beča, pomislio sam i čvrsto se uhvatio za tu misao,
koji bi sve te slike identifikovao, zatim klasifikovao, i na
kraju procenio. Pomislio sam na određenog čoveka koji mi
je poznat, takozvanog glavnog restauratora u našim najve-
ćim muzejima, koji je, recimo, u poslednje vreme restau-
risao najdragocenijeg Velaskeza kojeg ti muzeji poseduju,
a oni poseduju, koliko ja znam, najdragocenijeg od svih
Velaskeza, još dragocenijeg od onih koje poseduje Prado u
M adridu. Kod reči Velaskez i kod reči Prado najednom
mi je palo na pamet da se možda i uVolfsegu nalazi neki
takav Velaskez, a da nam to nije poznato, jer smo tokom
vekova imali ne malo španskih rođaka, uvek je ovde bilo

267
Španaca, pa se i danas tu i tamo pojave, provedu dane lo-
va u Volfsegu, a sa Španijom je Volfseg uvek imao najtešnje
veze i odnose. I sa Italijom. Naravno i sa Holandijom, u
kojoj su, na kraju krajeva, bili kod kuće i slikali Rembrant
i Vermeer i drugi veliki Holanđani. Najednom sam došao
na jednu takozvanu apsurdnu misao, koja me je zatim sve
vreme zaokupljala, čak i onda kad sam već stajao u kape-
li, u koju sam ušao da ne bih morao odmah da se popnem
kod sestara. Napredujem polako i neupadljivo, pomislio
sam i ušao u kapelu iz koje je bila uklonjena svadbena i već
postavljena pogrebna dekoracija. S kakvom su brzinom
promenili scenu, pomislih. C m a platna prekrivala su sve
već ranije blistavo očišćene i uglancane predmete u kape-
li, svećnjake i posude, čaše i lance, a oba prozora bila su
isto tako zastrta cmim platnom, gorelo je samo takozvano
kandilo, da onaj ko uđe ne bi ostao baš u potpunom mra-
ku. Prisetio sam se gafa pripitog sveštenika koji je razga-
lio svatove, i još uvek sam čuo grohotan smeh svadbenog
auditorijuma. Setio sam se i svog ipak neizrečenog pro-
stakluka, i ponovo sam čuo moga oca kako izvikuje ime
Cecilija, što je iznovo pokrenulo potpuno zamrlu svadbe-
nu scenu. Koliko dugo zapravo čujemo glas nekog ko je iz-
nenada umro, upitah se, a koga smo samo nekoliko dana
ranije čuli u stvamosti kao glas živog čoveka? N a trenutak
sam pomislio da bih morao da kleknem, što je uobičajeno
prilikom ulaska, ali nisam to učinio, jer sam u pravom tre-
nutku postao svestan teatralnosti i potpune izveštačenosti
jednog takvog postupka s moje strane, nesumnjivog lice-
merja kad bih seo u jednu od klupa i kleknuo a da ipak ni-
sam osećao ni najmanju potrebu da kleknem, već samo
predstavu da neko ko ulazi u kapelu, pa još u takvoj situ-

268
aciji, po prirodi stvari tamo klekne. Ali šta je u stvari mo-
ja situacija? upitao sam se i pošao dva-tri koraka napred,
a onda zastao. Pomislio sam da kapela za mene kao dete
nije bila utočište, nikada nije bila mesto mira i pribranos-
ti, kako su to drugi uvek tvrdili, jer je na njih tako delovala,
nego zaista mesto jeze i straha. Još sa petnaest godina, mo-
žda i sa svih dvadeset, ulazio sam u kapelu takoreći kao u
sudnicu u kojoj se odlučuje o meni, u kapelu sam tada
ulazio baš kao u neku visoku sudsku dvoranu u kojoj bih
svaki put bio osuđen. Prsti koje sam tada video u dvorani
te sudnice, sudački, neumoljivi, pokazivali su uvek nado-
le, i ja sam kao dete i kao mladić uvek napuštao kapelu po-
kunjen, kao onaj koji je ponižen, kažnjen. Katolička crkva
bi morala zbog mnogo čega da se iskupi kad sam ja u pita-
nju, rekoh sebi, kad sam sračunao šta je sve upropastila,
razorila i uništila u meni kao detetu, ma koliko da je hlad-
nokrvna, ona bi se morala zaprepastiti, pomislih. Majka
me je uvek slala u kapelu da se u njoj takoreći operem od
stotine i stotine svojih greha, ali beznadežno. U kapelu
sam uvek ulazio drhteći, da bih iz nje uvek izašao kao pre-
bijen. Jedina lepa sećanja na kapelu bila su samo ona kad
se pevalo tokom Majske pobožnosti11. Iako se ceo svet u
međuvremenu potpuno, i kako moram da kažem, apso-
lutno promenio, oni uVolfsegu i dalje ulaze u kapelu kao
da se ništa nije promenilo, pomislih, svi oni i dalje tako
ulaze. Kao što oni uVolfsegu u svemu postupaju kao da se
u poslednjih sto godina svet nimalo nije promenio, pri če-
mu se on ipak iz osnova promenio, mogao bih da kažem,
takoreći je samog sebe u svakom pogledu izvmuo naglav-
ce, pomislih. Moji su na Volfseg uvek gledali isto kao na
svoje slike na zidovima, koje na tim ziđovima vise uvek ta-

269
ko i nikako drugačije, i nikad se ne smeju menjati ili čak
sklanjati, pa na kraju oni i sebe same tako gledaju, oni se
ni u čemu ne smeju menjati, ko se dao promeniti, ili se sam
od sebe promenio, kao moj stric Georg i kao ja, pomislih,
njega bi isključili, taj nije više bio njihov, niti je, kako su
mislili, s njima više imao ikakve veze. Ali isto tako je pogre-
šno reći da je u Volfsegu vreme stalo, jer oni, moji, žive u
ovom vremenu, egzistiraju u ovom vremenu, deo su ovog
vremena, i oni su prema tome skroz-naskroz ovo vreme,
kako to dokazuju svojom ovovremenom egzistencijom. Oni
su, štaviše, tim sadašnjim vremenom, pomislih, prožeti
mnogo dublje od drugih, ali na svoj način. Nije ispravno
reći da su moji relikti nekog prošlog, nekog starog, davno
prošlog vremena, jer oni itekako žive u ovom vremenu. Ali
na svoj način. Oni nisu, kao što bi neko, ako ih pogleda i
ako ih duže vreme posmatra mogao da tvrdi, iz jednog vre-
mena koje s našim nema više nikakve veze, jer su oni ite-
kako iz ovog vremena. Ali na svoj način. Svako ko egzistira
u ovom vremenu učesnik je ovog vremena, pomislih. Lju-
di se varaju ako misle da moji tobože nemaju šta da traže
u ovom vremenu, jer su moji uistinu i u stvamosti življi u
ovom vremenu od drugih i vladaju ovim vremenom, kako
se vidi, jednim realnijim razumom nego drugi, kad razmis-
lim da uticaj koji danas imaju na svoju okolinu nije nimalo
beznačajan. Ali oni su ljudi na svoju ruku, bez obzira od-
bacuje li se to ili ne, bilo to odbojno ili ne. Besmisleno je
reći, moji su Ijudi iz jednog drugog sveta. Sasvim je drugo
pitanje što su to ljudi koji žive na najneuobičajeniji način
i vode jednu krajnje neuobičajenu egzistenciju, i što upra-
vo oni ne primaju k znanju promenu sveta i čovečanstva,
ali oni su, naravno, ljudi ovog vremena. Bilo bi nešto naj-

270
gluplje tvrditi da su oni iz nekog drugog vremena ili nekog
drugog sveta, jer su oni, više od miliona drugih, baš iz
ovog vremena i ovog sveta, i u njemu vladaju kao i pre, to
je istina. Možda je baš to njihov veliki trik što ostavljaju
utisak kao da su prividno iz jednog drugog vremena i jed-
nog drugog sveta, pomislih, trik s kojim, što se kaže, ne
prolaze loše, jer oni u osnovi uopšte ne prolaze loše, njima
ide mnogo bolje nego milionima drugih koji za sebe tvr-
de da su ljudi ovog vremena i ovog sveta, što moji, možda
iz nekog urođenog, boljeg od samo dobrog instinkta za
uzajamne odnose u ovom svetu i ovom vremenu, nikada
nisu tvrdili. I ja, štaviše, tvrdim da su moji, kakvi god da su,
savremeniji nego većina drugih koje poznajem, tako sam
mislio u kapeli, i nikako nisam mogao da se odlučim da
napustim kapelu i odem gore kod svojih. Ustručavamo se,
mislio sam, da ljude kao što su moji isključimo i kažemo,
oni nisu iz ovog sveta, nisu iz ovog vremena, oni su nesa-
vremeni, jer dobro osećamo da nismo u pravu, baš ti ljudi
kao što su moji, kako iz dana u dan sve jasnije vidim, žive
savremeno. Ja odbijam njihov način života, ali to ne znači da
kažem, oni ne pripadaju ovom vremenu, oni su nesavre-
meni. Upravo su oni, mogao bih takođe da kažem, bili na
pravom putu, ne na sverazarajućem i sveuništavajućem,
nego na onom koji sve drži na okupu i štiti, mislio sam, ma
koliko nam se ne dopadaju način i sticaj okolnosti pod ko-
jima oni postižu svoje ciljeve. Ja nemam nikakve veze s tim
ljudima, što ne znači da bi ih trebalo ukloniti, kako se če-
sto misli, kako se gotovo uvek misli i u skladu s tim postu-
pa. I pomislih da sam, iako drugačije mislim, samog sebe
u međuvremenu učinio onim koji ih uništava i briše, pa
samim tim mislim isto onako kako prebacujem drugima

271
da površno i nedopustivo misle. Nije većina savremena za-
to što je većina, pomislih, kako se veruje i kako se iz te ve-
re postupa, veoma često na uštrb svog vremena, i jedna
manjina kao takva može biti savremena, često mnogo sa-
vremenija od većine, i gotovo uvek to i jeste, a i pojedinac
može biti savremeniji od većine, i on je u osnovi često naj-
savremeniji. Većina je uvek donosila samo nesreću, pomi-
slih, pa i danas svoju nesreću, ako takva postoji, dugujemo
većini. Većina upravo zato tlači manjinu, ili pak samo po-
jedinca, baš zato što su oni mnogo savremeniji od većine,
jer mnogo savremenije postupaju od većine. Najsavreme-
nije misli uvek su nesavremene, pomislih. Savremene mi-
sli uvek su ispred svog vremena ako su zaista savremene
misli, pomislih. Savremeno je prema tome zaista uvek ne-
savremeno, pomislih, o tome sam jednom vodio dug raz-
govor sa Zakijem. Ja sam savremen, znači da moram da
prednjačim u svom mišljenju, što ne znači da ja savreme-
no postupam , jer savremeno postupati znači da je to u
osnovi nesavremeno i tako dalje. Jednom sam proveo više
dana raspravljajući o tome sa Zakijem, u Orvijetu, gde on
ima kuću u brdima, koju je nasledio od jednog od svojih
obožavalaca. U osnovi i u istini, pomislih, ovi uVolfsegu,
koliko god bi se pojedincu ili čak većini mogli činiti dostoj-
nim prezira, ipak su savremeni, mislio sam, pre svega kad
to naše vreme temeljno i nepotkupljivo razmotrimo, i ne
dozvolimo da nam to zamagli i zaglupi upravo vladajuće,
samo dnevnopolitički usmeravano mišljenje, pomislih. Već
vekovima postoji dnevnopolitičko mišljenje i nepobitne či-
njenice koje su uvek bile suprotstavljene dnevnopolitičkom
mišljenju. Činjenica je ipak, rekoh sebi, da je svet trenutno
u haotičnom stanju, dok u Volfsegu vlada red, nam emo

272
nisam rekao sebi, i dalje vlada red, samo sam sebi rekao da
vlada red. Dok svet, u jednom stanju koje liči na komu,
nije u stanju da se probudi i da se iz tog komatoznog sta-
nja osvesti, u Volfsegu su vrlo svesni, neka mi se i gade, ne-
ka ih iz prezira izbegavam, ali ne poričem da oni svesnije
postupaju, odnosno, ispravljam se, da su svesnije postupali
od velikog dela ostalog sveta, pomislih. Na svoj način, re-
koh sebi. Odmah sam zatim pomislio da je to o čemu sam
upravo razmišljao ipak potpuna besmislica, ili u najmanju
ruku ludorija koja ničemu ne vodi, krah mišljenja. Za raz-
vijanje te misli da su Volfsežani savremeni, a ne ljudi osta-
log sveta, pomislih, bio bi mi potreban Zaki, ili Gambeti,
svejedno, ali sam u tom razmišljanju doživeo krah, kao u
tolikim nasamo iznedrenim mislima, pao sam kao žrtva po-
grešnog zaključka, jedne misaone raspojasanosti, pomis-
lih. Ali takav krah moramo uvek uzeti u obzir, inače napre-
čac završavamo u nedelanju, pomislih, kao što izvan naše
glave ni protiv čega ne moramo da postupamo s većom
odlučnošću nego protiv našeg nedelanja, na isti način mo-
ramo da postupamo protiv nedelanja i unutar naše glave,
s manje-više nama odgovarajućom bezobzimošću. Mi se-
bi moramo dopuštati mišljenje, moramo se usuditi da pri-
hvatimo opasnost da ćemo ubrzo doživeti krah, zato što
nam je ponekad nemoguće da priberemo svoje misli, jer
kad mislimo, uvek uzimamo u obzir sve misli koje postoje,
koje su moguće, i prirodno uvek doživimo krah; mi smo u
osnovi uvek doživeli krah, kao što su i svi drugi, kako god
se zvali, pa bili oni i najveći umovi, najednom, na bilo ko-
joj tački, doživeli krah i njihov se sistem urušio, kako to do-
kazuju njihovi spisi kojima se divimo, jer su najdalje oterali
u tom krahu. Misliti znači doživeti krah, pomislih. Delati

273
znači doživeti krah. S druge strane, pomislih, mi prirodno
ne delamo da bismo doživeli krah, kao što i ne mislimo da
bismo doživeli krah. Niče je dobar primer za to, jer je u
svom mišljenju doživeo takav krah da se to još samo mo-
glo nazvati sumanutim, rekao sam jednom Zakiju, pomi-
slih. U ovim hladnim, belo okrečenim zidovima mogao sam
da se razvijem, kako je često govorila moja majka, pomis-
lih, dvoumeći se u predvorju da li da se odmah popnem na
prvi sprat ili ne, ka svojima ili ka drugima koji su se oku-
pili u kuhinji, kako sam primetio. Kuvarice i kućne devoj-
ke tiho su tazgovarale u kuhinji, vodeći računa o tome da
je kuća u kojoj se sada nalaze kuća žalosti. Zadržao sam se
ispred vrata kuhinje i pokušavao da razberem o čemu raz-
govaraju, ali nisam razumeo šta su govorile, čuo sam samo
pojedine reči, koje, međutim, nisam mogao da povežem,
mada sam ipak mogao da ustanovim da su govorile o svo-
jim familijama, uvek su iznova izgovarale reč Milfirtl. Bio
sam svestan neumesnosti svog zadržavanja pred vratima
kuhinje, ali nisam to mogao da prekinem, a s druge stra-
ne nisam mogao da odlučim hoću li se popeti na prvi sprat
i okončati svoje približavanje svojima tako što ću ih poz-
draviti, ili ću sasvim jednostavno otvoriti vrata kuhinje i
najpre pozdraviti u njoj okupljene žene i devojke. Odjed-
nom su se glasno nasmejale i ja pomislih, ako bi sad izne-
nada otvorile vrata, otkrile bi me kako prisluškujem, i na
tu pomisao osetio sam zebnju u žaru svogbezobrazluka12.
I sam sam svoje ponašanje smatrao apsolutno neprihvat-
ljivim, za šta god da se sad odlučim, pomislih, za otvara-
nje vrata kuhinje i, prema tome, za pozdravljanje žena i
devojaka u kuhinji, ili za odlazak gore na prvi sprat da po-
zdravim svoje, već sam odavno učinio sebe krivim na svoj

274
način, na neshvatljiv, uvredljiv način.Tema kuhinjskog ra-
zgovora koji sam sad iz predvorja s največom pažnjom pra-
tio bili su različiti pogrebi koje su u kuhinji okupljene žene
i devojke već doživele, i nesrećni slučajevi u vezi sa tim po-
grebima. Neki starac od osamdeset sedam godina, kako su
govorile, pao je u potok, neka starica od šezdeset šest go-
dina obesila se o jedan od prozora spavaće sobe, neko de-
te je pregazila konjska teretna zaprega koja je u takozvanoj
Kolgrubi, našem rudarskom naselju, natovarila vreće uglja
za porodicu baš tog deteta. Rečeno je da leševi imaju ne-
prijatan vonj, da su venci postali vrlo skupi, da je sve ma-
nje pogrebnih preduzeća, a da pokojnikova rodbina, čak i
najbliži rođaci preminulog, ne nose više neizostavnu polu-
godišnju cminu, čak ni udovice, rečeno je. Cinilo se da pri-
premaju svoju popodnevnu kafu. One već oko dva sata
piju svoju popodnevnu kafii, pomislih, a tek oko pet stav-
ljaju vodu za čaj za one na prvom spratu, kada one već ve-
čeraju, dok oni na prvom spratu večeraju tek oko pola
osam. Odjednom mi je bilo drago što se u tim običajima
u Volfsegu ništa nije promenilo, u tim svakodnevnim na-
vikama, pomislih. Govorile su u kuhinji o nekom napad-
nutom i ubijenom mašinovođi čije je petoro dece sada
nezbrinuto, i čija udovica sada traži posao da bi mogla da
prehrani sebe i to petoro dece, jer država ništa ne plaća
porodici pokojnika koji je ubijen, čak ni kad je počinilac
uhvaćen, jer su zakoni u ovoj državi najlošiji. Čuo sam pri-
ču o prevmutim taljigama u blizini dečje vile, na kojima su
kuvarice morale da prevezu više drvenih klupa iz dečje vi-
le u glavnu kuću, i kako su se glasno nasmejale na jednu
opasku u vezi s kokama nosiljama, ali su odmah potom
zanemele, možda se zastidevši tog svog smeha kao nečeg

275
nedoličnog, što ne im priliči. Ako uđem k njima 1pozdra-
vim ih, pomislih, to bi sad bilo apsolutno neprihvatljivo, pa
sam pošao gore na prvi sprat, a čak i u toj žalosnoj atmos-
feri potajno me je radovala činjenica što sam doputovao
bez ikakvog prtljaga, iz Rima, tačnije rečeno samo s nov-
čanikom i jednom maramicom. Naložiću da se ispitaju sve
slike na zidovima i na tavanima, pa ću tako steći uvid u
njihovu stvamu vrednost, rekoh sebi dok sam, penjući se
na prvi sprat, prolazio pored portreta mog davnog pretka
Ferdinanda, sasvim polako, da se ne zadišem, mislio sam,
da bih na zavoju stepeništa još jednom zastao, i tu osluški-
vao. Moja sestra Amalija očigledno je razgovarala sa svojim
zetom, koji je i moj zet, s fabrikantom čepova vinskih fla-
ša iz Frajburga, koji nam je doneo badenska vina, pomi-
slih, i s kojim jedva da sam progovorio na svadbi, ali ne zato
što sam možda suviše ohol, nego zato što je on izabrao da
me izbegava, neprestano se sklanjao od mene, izbegavao
me je što je bolje mogao, verovatno se plašio mojih pitanja
upućenih njemu. Još ga vidim samog kako stoji u parku
pod hrastom, pomislih, što mi je dalo priliku da mu pri-
đem i porazgovaram s njim, da bih iz njega izvukao više,
kako sam nameravao, nego što sam već znao, što, među-
tim, nije bilo mnogo, jer moja sestra nije dozvolila da se od
nje izvuče nešto više u pogledu njenog mladoženje, ali dok
sam prilazio hrastu, zet je već umakao, već me je ranije vi-
deo, pa se, u istom trenutku kada je uočio da nameravam
da mu priđem, sklonio, naime tako što se, kako sam po-
mislio, odjednom, potpuno bezrazložno, brzim korakom
uputio preko ka oranžeriji, gde nije bilo nikog, u svakom
slučaju ja nisam tamo preko video nikoga, stajao sam, da-
kle, sam ispod hrasta, bez mog užirenog zeta. Ni za vreme

276
svadbenog ručka nije mi bilo moguće da popričam s njim,
jer on bi uvek pogledao u drugom pravcu kad bih ja po-
gledao prema njemu, bilo je očigledno da pati što ga pos-
matram, mada je to nešto najprirodnije da novog zeta po-
smatra brat njegove žene, da vidi kako nastupa, šta ima da
kaže, kako se ponaša, ne samo spolja, nego takoreći i iznu-
tra. Ali fabrikant čepova vinskih flaša izabrao je da mi se
skloni s puta. Sve vreme mog boravka u Volfsegu, pomislih
sad, nijedan jedini put nisam dobio priliku da stvamo po-
razgovaram s njim; sve vreme sam imao tu nameru, pa čak
i potrebu, ali nikad nisam ugrabio priliku, ta vrsta ljudi,
pa još iz badenske oblasti, iz vinskih krajeva, neizmemo je
vešta da se izmigolji nekom ko s njima želi da porazgovara,
pomislio sam, oni neprestano izbegavaju nekoga ko pita-
njima želi da pronikne u njih, veoma su promućumi u tom
izbegavanju. Reč je o glupom čoveku, kažemo, ali istovre-
meno moramo priznati da je promućuran. Debeli ljudi su
uvek promućumiji od ostalih, u osnovi su uvek i pokret-
ljiviji. M eđutim, ta pokretljivost se ograničava na telesno,
jer je njihovo duhovno, ako se o tako nečemu uopšte može
govoriti u vezi s njima, savršeno nepokretno. Zeleo sam
da zeta podvrgnem nekim proverama, i mislio sam da će
biti veoma lako proveriti ga, takoreći ga propitati, prozre-
ti njegove namere, pa ipak sam svoju veštinu približavanja
u mnogome precenio, u tome sam nesumnjivo doživeo
krah. Ali, pomislio sam, iz kog razloga me zet izbegava?
Čega se on to plaši u vezi sa mnom, koji sam, na kraju kra-
jeva, ipak brat njegove neveste, a posle venčanja i njegove
žene, i kao takav, kako sam mislio, imam puno pravo da
saznam ponešto o njemu.To što se moja sestra, manje-vi-
še nikog ne pitajući, udala za tog čoveka, a da ga u stvari

27 7
ne poznaje, nesumnjivo je shvaćeno kao čudovišno s njene
strane, jer je i sad očigledno da ga ne poznaje. Uvek je sa-
mo govorila da ga odlično poznaje naša takozvana tetka s
Titizea, koja od rođenja zna njegovu porodicu. Ali to, na-
ravno, nije dovoljno, mislio sam kao i moja majka, koja se
u tu misao unela još mnogo više, ali to venčanje ipak nije
mogla da spreči, jer je Cecilija ostala pri tome, prvi put je
u životu stala na noge, što se kaže, pa je počinila zločin
protiv majke, jer je majka od početka za tu udaju rekla da
je ništa drugo nego Cecilijin zločin, koji se čini protiv nje i sa-
mo protiv nje; u svakom slučaju, da ne bi izgubila obraz,
majka se usuđivala da tu misao misli samo krišom i među
nama.Trebalo je da joj obe ćerke, kako je ona to zamislila
i sebi kao neoborivu činjenicu predstavila, doživomo bu-
du na usluzi, doživotno pri ruci, dakle uVolfsegu, a udaja
je bila potpvmo isključena. Sve dok se, protivno svim pret-
hodnim planovima, nije sa svojom apsurdnom idejom ume-
šala tetka sTitizea, kako je često govorila moja majka. Ali
to venčanje je i protiv Amalije, mislio sam, jer, koliko znam,
sestre su se, mada prećutno, jedna drugoj zaklele na doži-
votnu vemost, što nije značilo ništa drugo nego da se ni-
jedna od njih nikad neće udati, jer bi udaja sama po sebi
značila njihovo razdvajanje, a to je sad i sprovedeno tim,
kako sam iznova pomislio, kurioznim venčanjem, koje je
moja majka na najperfidniji način uvek nazivala samo uda-
jom, reč koja se sve do tog venčanja u Volfsegu izgovarala
s najvećim prezirom. Fabrikant čepova vinskih flaša nika-
da, međutim, nije rekao venčanje, nego uvek ženidba, jer je
to u badenskoj sredini i govoru bilo uobičajeno, i nikada
to nije doživljavao kao nešto sramotno, mislio sam, kao i svi
ioji nisu bili prisno upoznati s našom ironijom. Ne smat-

278
ram ga varalicom, pa ni špekulantom, ali ga smatram bu-
dalom koja teži takozvanim višima i boljima, kakve u hilja-
dama svuda na ulici hrle ka nama, i pretvaraju svaki lokal
pa, na kraju krajeva, i svako veće društvo, u nepodnošljiv
pakao. Za varalicu mu je nedostajalo prevejanosti, isto kao
i za špekulanta, on je samo neotesani laktaš sa svojim kom-
pleksima, rekoh sebi. Mogao sam, naravno, da ga nateram
da mi položi račune, rekoh sebi, uopšte mi ne bi teško palo
da m u stanem na put, ali nisam imao volje za to. Možda
nisam želeo ni da se suočim s njegovim grotesknim nači-
nom govora, pomislih, s jugozapadnonemačkim, baden-
skim narečjem. Badenska neusiljenost13 koju sam upoznao
boraveći više puta u Svarcvaldu kod moje tetke s Titizea
nikad mi se nije dopadala, ništa što bi nekog usrećilo nisam
u njoj nalazio, kao što mi se nije dopadala ni takozvana
bečka neusiljenost, čija mi je demonski tupoglava nastro-
jenost takođe uvek bila odbojna, kao što me pojam neusi-
ljenosti uvek mahom iritirao, jer takozvana neusiljenost
nije ništa drugo nego bahato ophođenje prema životu, ba-
hato ophođenje prema ljudskoj prirodi, pa ako ćemo baš
da krajnje zaoštrimo čitavu stvar, jedan sasvim nizak tret-
man našeg pogleda na svet. Ne mogu da kažem da se fa-
brikant čepova vinskih flaša prošvercovao uVolfseg, jer ga
je moja sestra sasvim svesno protiv majčine želje dovela u
Volfseg, i tako izvršila kapitalan zločin prema njoj. Covek
koji nikad nije čuo za Maksa Bruha, rekla je jednom za sto-
lom moja majka kad se govorilo o fabrikantu čepova vin-
skih flaša i samo o fabrikantu čepova vinskih flaša, ona koja
pojma nije imala o muzici, i za koju je, ako ćemo pravo, vio-
linski koncert Maksa Bruha celog života bio vrhunska mu-
zička ekstaza, ali bilo je neophodno da baš time budućeg

279
zeta učini smešnijim nego što smo ga smešnim učinili ne
samo ona, nego i svi mi, da ga unizi baš sa tim dubioznim
imenom Maks Bruh, pomislih. U Rimu, pred prijateljima,
ni reč nisam progovorio o fabrikantu čepova vinskih flaša,
sve dok venčanje nije manje-više bilo utvrđeno, a onda
sam njegovu istoriju odmotao takoreći od kraja, pred Za-
kijem, Gambetijem, a i Marijom, koja se pred mojim opi-
sima nije mogla uzdržatd od smeha.Tek sam kasnije postao
svestan svoje bezočnosti, jer nisam pritom govorio protiv
njega, mog novog zeta, nego u osnovi protiv sebe, samog
sebe sam pritom raskrinkao. Nisam mogao ozbiljno da go-
vorim o zetu, već uvek samo na ironično-ozlojeđen način,
koji mi na raspolaganju stoji onda kad ne podnosim ozbilj-
nost. A upravo su ljudi kao fabrikant čepova vinskih flaša
ti koji su me uvek iritirali, uvek me na kraju krajeva dovo-
dili do usijanja, što se kaže, jer daleko više od drugih odra-
žavaju nepodnošljivu karikaturu čoveka, njegovo izobliče-
nje, njegovu sirovu beznačajnost, koja se ne sme zameniti
s bespomoćnošću. Kao što je i razlika da li pred sobom
imam jednog jednostavnog čoveka ili jednog proletera, je-
dan je podnošljiv, smirujuć, drugi je apsolutno nepodno-
šljiv, uznemirujuć, nakaradan, mislio sam. Proleter je čo-
vek industrije, kojeg pre industrijalizacije nije ni bilo, rob
mašine kojeg mašina neprekidno ponižava i koji od tog
ponižavanja ne može da se brani, onaj kojeg mašina poni-
žava, dok jednostavan čovek, kako ga ja shvatam, nikada
nije dozvolio da postane rob mašine, nije dao da ga ona po-
nizi, i tako razori i uništi, pomislih. Malograđanin i prole-
ter su sažaljenja dostojni, ali nepodnošljivi proizvodi mašin-
ske ere, i mi se prepadnemo kad ih zateknemo pred sobom,
jer moramo da mislimo o tome šta su od njih napravile ma-

280
šine i kancelarije. Mašine i kancelarije razorile su i uništile
veliki deo, najveći deo čovečanstva, pomislih, fabrikanta
čepova vinskih flaša razorila je i uništila njegova kancela-
rija čepova vinskih flaša i njegove su ga mašine za čepove
vinskih flaša napravile nepodnošljivim, pomislih, dok sam,
iako već na prvom spratu, ipak ostao da stojim na kraju ste-
peništa. Ne mogu da znam šta je moju sestru navelo da baš
tog čoveka uzme za svog životnog druga. S druge strane,
znam da se nije dokopala nijednog koji bi hteo da se veže
s njom, svi njeni pokušaji, a preduzela je mnogo takvih po-
kušaja, su, naravno, propali, morali su da propadnu pored
jedne majke koja je svojim ćerkama uvek zabranjivala mu-
škarce i uopšte muška poznanstva, sestrama je već bilo oko
trideset godina kada su i dalje morale da se pridržavaju te
majčine zabrane, nisu su usuđivale da je prekrše, jer su se
plašile da će ih majka tada oterati i lišiti ih njihovih prava.
Njima se uvek pretilo lisavanjem naslednih prava ako se ne
bi pridržavale majčinih zapovesti, pa su ih se, dakle, pridr-
žavale, jer se ničega nisu toliko plašile koliko lišavanja nas-
lednih prava, budući da su se, upućene na same sebe, ose-
ćale stvamo kao bespomoćne, i, mimo mogu da kažem, kao
potpuno ništavne. K ad je Cecilija jednom izrazila želju da
se odveze do Salcburga s jednim prijateljem, kako se ne-
srećno izrazila, samo na dva dana, bilo joj je nedelju dana
zabranjeno da uopšte izađe iz kuće. Amalija nije prošla
drugačije kada je i sama osetila želje za takvim opasnim iz-
letima, kako je govorila moja majka. Ali kako ću se ja sad,
u ovoj situaciji, ponašati prema fabrikantu čepova vinskih
flaša, pomislih, slušajući u isti mah glasove tih mojih, sve
troje njih, mada nisam, stojeći tu na hodniku, razumeo o
čemu su govorili, raspravljali su nesumnjivo nešto u vezi s

281
pogrebom, to mi je odmah bilo jasno. Kako da se najbo-
lje postavim, upitah se, kako da odmah na početku svog
nastupa izađem na scenu? Takva razmišljanja mahom ni-
kud ne vode, ona sve čine samo težim, na kraju ipak uvek
iskomplikuju nešto sasvim jednostavno, pa to onda izgle-
da najkomplikovanije, najzamršenije. Znao sam da se uvek
sve, što se kaže, razreši samo od sebe, i da je izlišno o tome
razmišljati u takvim slučajevima koji se manje-više nazi-
vaju najtežim, kao što je, na primer, u ovom slučaju prvi
nastup kada smo, prethodno već obavešteni o nesreći po-
put ove, stigli kući, i kada nas već očekuju svedoci nesre-
će, ili oni koji su prvi pogođeni njom. Znamo da se sve
rešava samo od sebe, ali nikad se ne uzdamo u tu činjeni-
cu, uvek prelazimo preko nje i stvaramo sebi pakao u gla-
vi. D a su sestre same, pomislih, ne bih se uopšte ustezao,
bio bih već odavno s njima, pa bismo raspravljali o bliskoj
budućnosti, ali je fabrikant čepova vinskih flaša sprečavao
tu samorazumljivu spontanost mog nastupa. Već mi se is-
prečio na putu, pomislio sam, već blokira moj prirodni
pravac. Sada, ni nedelju dana nakon što je održano, to ven-
čanje se već ispostavilo kao velika i gruba greška, pomi-
slih, ono je klin između Cecilije i Amalije, koji će ih na kraju
razdvojiti, na elementaran, a ne samo na hirovit način ko-
ji je Amaliju na neko vreme preselio u kuću baštovana,
Ceciliji za kaznu, ali smešno kratku kaznu. Sada tu s nji-
ma sedi, pomislih, fabrikant čepova vinskih flaša, i raspra-
vlja ono što bi one u stvari trebalo da raspravljaju sa mnom.
Trpa se tamo gde nema šta da traži, možda već na svoj na-
čin i dirigujeVolfsegom, on sa svojom maloumnošću, svo-
jim malograđanskim shvatanjima i pogledima koji se ni-
kad ne mogu razviti u uvide. Nije prošlo ni nedelju dana

282
od venčanja, a on se već ustoličio u Volfsegu, zauzeo ga je,
pomislio sam, postavivši se tako da sam mogao da čujem
gotovo sve što su njih troje govorili, u osnovi usredsređen
samo na to da li će odjeđnom početi nešto da govore o me-
ni, bilo šta, ali čuo sam ih samo da govore o pogrebniku
koji je dolazio već tri puta i s kojim ne izlaze na kraj. Da
je već stiglo osamdeset venaca i četrdeset buketa. Da su
već dali velike čitulje, ne samo u Oberestereihiše Nahrihten
i u druge gomjoaustrijske novine, nego i u bečke i minhen-
ske novine, a lome se da li bi trebalo da oglase i u Frank-
furter Algemajnen. Govore tako tiho da ih niko ne čuje,
pomislih, a ja sve čujem, prvi put sam otkrio da se spolja
na hodniku čuje gotovo sve, čak i onda kad se unutra go-
vori apsolutno tiho, najtiše, što me je zaprepastilo, jer sam
do tada uvek verovao da se spolja ne čuje ono što se govo-
ri unutra.To otkriće jedno je od najvažnijih, pomislih, i pri-
morava me na mere krajnjeg opreza kad govorim u takoz-
vanom salonu. Oni su sigumi da ih niko ne čuje, a razume
se svaka reč, pomislih. Fabrikant čepova vinskih flaša je
sve vreme na najnevažnija pitanja odgovarao samo sa da ili
ne, moje sestre su vodile glavnu reč, i to me je donekle
umirilo. M eđutim, on je iznenada rekao da katafalk, pod-
nožje odra, treba da bude postavljen nešto više, što me je,
naravno, navelo da još pažljivije slušam. Katafalk je suvi-
še nizak, rekao je, i posetiocima bi bilo teško da vide izlo-
žene mrtve, tu bi pomoglo jedino da se katafalk malo pod-
noži. Natezali su se neko vreme oko toga, dok na kraju sve
troje nije odlučilo da se izda nalog da se katafalk podno-
ži. Zatim su govorili o baštovanima, zatim o lovcima, zatim
da su već rezervisali sobe za sve ožalošćene goste, najavljene
sa svih strana, po svim gostionicama, ne samo dole u me-

283
stu, nego i u Otnangu, vise puta pomenut je Gasvagner,
naziv one gostionice u koju sam uvek najradije odlazio, kad
god bih umakao od volfseške kuhinje. Kod Gasvagnera su
imali velike sobe sa starim krevetima, u kojima su se uvek
dobro osećali gosti koje smo pozivali u najrazličitijim pri-
likama i smeštali ih tamo, ta gostionica nije uzalud čuvena,
kao i njena mesara. Reč Gasvagner odmah me je podseti-
la na to da sam proveo tolike srećne sate u s njom pove-
zanoj gostionici, u društvu Otnanžana, i treba da zahvalim
rudarim a, seljacima, tesarima i putarim a koji su tamo
svraćali što sam vrlo rano odmakao u svom načinu pos-
matranja. Ni u jednoj drugoj gostionici nikad nisam doži-
veo takvu apsolutno prirodnu vedrinu i radost, pa je uto-
liko reč Gasvagner za mene čarobna reč. Ona je središte
Otnanga, koji je poznat i čuven po svojim razdraganim,
baš veselim ljudima, i po najboljoj od svih sala za ples,
osim one u našem mestu. Ali reč Gasvagner je, naravno,
simbol sreće samo za mene, koji poznajem uzajamne od-
nose u njoj, pomislih. A onda su me iznenada pomenuli,
nisu mogli sebi da objasne zašto se još uvek nisam javio,
jer su mi telegram ipak poslali odmah čim su saznali za
nesreću. Nikakavpoziv, ništa, rekla je Amalija. U tom tre-
nutku sam morao da uđem. Ustali su, nisu bili u stanju
da nešto kažu, zagrlio sam sestre, stisnuo sam zetu ruku.
Bez ijedne reči sišao sam zatim s Amalijom u oranžeriju.
Prvi moj utisak o njima bio je da me uvažavaju kao apso-
lumog naslednika nesrećno stradalih, oni nemaju drugog
izbora, tako se dočekuje onaj u koga sad polažu sve svoje
nade, pomislio sam, na trenutak čak i to da su mi sad iz-
ručeni na milost i nemilost, da su upućeni na moju pomoć,
da pre svega moraju da me slušaju. N a trenutak pomislih

284
da nisu više u stanju da egzistiraju bez mene, da sad raču-
naju s mojom velikodušnošću, sve u izvesnosti da sam ja
prirodni naslednik pokojnih, oko koga se sad okupljaju oni
koji su nesrećom postali potpuno bespomoćni. Otpadnik,
odbačeni, prognani, omraženi, odjednom je postao tako-
reći vrhovni činilac, hranitelj, spasitelj. Sestre su u tom
prvom trenutku ponovnog viđenja sve polagale u mene,
tražile su od mene da ja, manje-više silom prilika, odjed-
nom zaboravim sve zlo koje su mi one i pokojnici naneli,
da ih spasem.Tu sam nameru svakako imao, i dao sam im
da je shvate, ne rečima, već samo svojim ponašanjem ko-
je se ne može detaljno objasniti. Zet je bio sateran u sas-
vim istu situaciju kao i one, očekivao je od mene da ga sad
štitim zajedno sa sestrama, pa sam prirodno i njega odmah
uključio u svoja razmišljanja o budućnosti. Ali koliko god
su malo mogli da znaju šta će se đesiti, toliko sam malo
znao i ja sam, jer činjenicu da je meni, i to isključivo me-
ni pripao čitav taj kompleks Volfsega, tu činjenicu, sa svim
njenim posledicama i ishodima, nisam još ni najmanje raz-
motrio, ni dan ranije u Rimu, imajući u vidu nesumnjivo
šokantan telegram, pa ni sve do ovog časa, koji je taj neo-
dložni dolazak u celosti iziskivao za sebe, i nije mi ostavio
vremena da razmislim o tom kompleksu Volfsega, u sva-
kom slučaju za to sebi nisam dao vremena, to nisam hteo,
jer nisam hteo odmah da se opterećujem i deprimiram tim
kompleksom Volfsega još pre nego što su roditelji i brat
sahranjeni, a uz to me vest o smrti roditelja i brata i suviše
neposredno zatekla u Rimu, taj šok me ipak nije, kao što
sam već rekao, potresao, nego me je, naprotiv, doveo, u od-
nosu na tu nesumnjivo užasnu nesreću, u čak ravnodušno
stanje, koje da napustim nisam imao snage, pa otuda ni

285
volje. Samo sam položio fotografije preda se na pisaći sto,
pa sam o tim fotografijama, kako spokojno mogu da kažem,
fantazirao, da bih manje-više skrenuo misli sa strahote či-
tavog događaja, taj metod je bio najbolji, kako sam sada
uvideo, posle telegrama sam ipak bio više obuzet nego po-
tresen vešću o smrti, sasvim sam vladao sobom i glava mi
je, što se kaže, ostala bistra, ali se, naravno, nisam suočio
s posledicama te vesti o smrti, kako u pojedinostima, tako
i u celoj njenoj siiini, jer sam hteo da se zaštitim, morao
sam da se zaštitim, nisam mogao i nisam hteo da dozvo-
lim da me smlavi činjenica smrti mojih roditelja i moga
brata. Hodajući ka oranžeriji, Amalija je išla ispred mene,
mislio sam kako će se sada moje sestre i zet sasvim oslo-
niti na mene, da su se već sada iz apsolutne nužde potpu-
no promenili prema meni. Odjednom sam, posle smrti
roditelja i starijeg brata, igrao za njih zaista nezamislivu
ulogu, ulogu onog koji izdržava i hrani. Ali ja sam sada
ipak isti onaj čovek kao i ranije, pomislih, ja se nisam pro-
menio, ja se ne menjam, mada su oni to sada od mene
očekivali, morali su da veruju u to da ne bi odmah pali u
očajanje i sve ispustili iz ruku. Činjenica je da sam, hoda-
jući ka oranžeriji, koliko god sve to za mene, naravno, bi-
lo tužno, pomislio da sestre treba isplatiti, da ne smem ni
da pomišljam na to da ih ostavim u Volfšegu, i da neću doz-
voliti daVolfseg i dalje privređuje kao do sada, ali, naravno,
nisam mogao da znam kako drugačije, samo da se neće na-
staviti tako kako je to vekovima išlo. Amalija je namemo,
možda kao stvamo slomljena ćerka i sestra usled iznenad-
ne smrti roditelja i brata, pošla ispred mene ka oranžeriji,
u cmoj, pripijenoj vunenoj haljini, kose skupljene u pun-
đu na potiljku, veoma je dobro izgledala, kao, uostalom, i

286
Cecilija, kojoj, pomislih, cmo isto tako dobro stoji. Da sa-
mo nisu uvek šetale u tim odvratnim dirndl-haljinama,
mislio sam, da su oblačile cme haljine, bile bi privlačnije,
pomislih. Zet je stajao uz Ceciliju, i na mene je u prvom
trenutku ostavio samo utisak apsolutne bespomoćnosti,
nije to sad više bio s jedne strane trijumfalni, a sa dmge is-
kompleksirani mladoženja od pre nedelju dana; nesreća i
njene neposredne posledice sada mu nisu više dopuštale
da i najmanje prikrije svoju nevažnost i svoju glupost, ko-
je su se preda mnom pokazale u celokupnoj svojoj depri-
mirajućoj beznačajnosti. Umesto da teši Ceciliju, što bi
bilo prirodno, ona je tešila svoga muža, takav je u svakom
slučaju bio moj utisak u trenutku kada sam stupio u takoz-
vani salon, pogledavši prvo u Ceciliju i njenog muža, a tek
onda u Amaliju, koja mi se pritom učinila pribranijom.
Sve su pokrenule, rekle su, ja ništa nisam mogao da zami-
slim pod tim, ali sam pomislio da su pokrenule sve što je
sada bilo neophodno da se obavi. Pre nego što smo stigli
do oranžerije, Cecilija je rekla da je poslala telegram Spa-
doliniju, istovremeno kad i meni. Smatrala je da je to što
je Spadoliniju poslala telegram nešto što se samo po sebi
podrazumeva. Sada mi je takođe postalo jasno da je Ce-
cilija tačno znala kako treba rangirati odnos naše majke i
Spadolinija. Sestre su oduvek bile upućene, pomislih. Fa-
brikant čepova vinskih flaša sada mi je, uopšte uzev, bio na
smetnji, pomislih istovremeno, ali ga ne mogu isključiti,
naprotiv, stekao sam utisak da će ga Cecilija otvoreno is-
turiti u prvi plan, takoreći kao svog zaštitnika, ali to za me-
ne nije bila neka ometajuća misao, jer se fabrikanta čepova
vinskih flaša, bez obzira što mi je sada zet, nisam plašio, on
će ostati potpuno neuticajna, perifema figura, pomislih.

287
Cecilija se, kad sam ušao u salon, suviše očigledno posta-
vila iza njega, takoreći kao iza živog štita, samo da bi ga is-
mrila u prvi plan. Naravno da sam to u prvi mah doživeo
kao smešno, da ne kažem neukusno, jer nije proisteklo ni
iz kakvog prirodnog unutrašnjeg poriva što se ona, kada je
primetila da ulazim u salon, odmah čim je ustala postavi-
la iza svoga muža, što je bilo nedostojno nje, pomislih, ne
prateći dalje tu misao, ona u tom trenutku svakako nije bi-
la bitna, ali me je ipak iritirala, uz sve razumevanje za Ce-
cilijinu zbunjenost u toj situaciji. Sestre su se trudile da
mi se pokažu kao promenjene, uzimajući u obzir nove pri-
like u Volfsegu, ali im je samo polovično uspelo da preda
mnom odigraju svoju promenu, jer se one nisu promeni-
le, bile su iste kao pre, samo sam pomislio da su se prome-
nile, ali to je bila moja zabluda kojoj sam u prvi mah pod-
legao, i koja se, međutim, ubrzo razjasnila, već u trenutku
kad sam rekao da sad želim da vidim mrtve roditelje, mrt-
vog brata. Pre nego što smo stigli do oranžerije, pomislio
sam i to da sestre sada verovatno neće zahtevati ništa dru-
go od mene osim potpunog samoodricanja. Sada, pomi-
slih, dok ih što je moguće bolje štitiš, moraš biti na oprezu,
inače ćeš izvući deblji kraj, one su ipak prošle školu tvoje
majke, pa znaju čak i jednu takvu tragediju da iskoriste za
svoje niske ciljeve. U trenutku mi se zgadila ta moja misao,
ali nisam je pomislio bez osnova, i ona je bila apsolutno
nužna. Kad nešto odgovara njihovim ciljevima, moji, baš
kao i moje sestre, nikad nisu prezali ni od čega, pa zašto bi
one sad trebalo da budu drukčije, rekoh sebi, pitajući se
istovremeno koliko veliko i duboko mora biti moje nepo-
verenje prema njima da bih u tom trenutku mogao tako da
razmišljam, pa sam se zgadio sebi. Nepoverenje je među

288
nama uvek bilo pravilo, svako ga je za sebe razvio daleko
preko normalne mere, i pretvorio ga u bezuslovno nužnu
naviku prema svemu i svakom. Ali ja sam to nepoverenje
osećao samo u Volfsegu i uvek samo prem a mojima, inače
ga nisam osećao, ni na jednom drugom mestu nije funk-
cionisalo na takav način, mislim, a čim bih se našao u Vol-
fsegu ono je bilo tu, pripadalo je Volfsegu, pripadalo m u je
kao i sva druga takozvana zla svojstva koja su u osnovi sa-
mo sasvim normalna sredstva da čovek može da se potvrdi,
da ne potone. U Rimu sam mislio da ću naići na maiodu-
šne sestre koje na sve nervozno reaguju, ali one su bile,
kako sam utvrdio, potpuno spokojne, ili sam se prevario i
video samo njihov spoljašnji mir, a nisam opazio njihov
unutrašnji nem ir i nervozu. U Rimu sam mislio da dola-
zim u jednu uznemirenu kuću, ali kuća nije bila uznemi-
rena, pa sam pomislio koliko ogromna zapravo mora biti
nesreća da bi oborila moje, da bi ih paralizovala, one nisu
bile oborene, nisu bile paralizovane, ne samo da su, što se
kaže, sačuvale svoje držanje, nego su bile i potpuno prise-
bne kad sam ušao u salon. Ni na pamet iim nije palo da me
upitaju kako i zašto sam tako kasno stigao iz Rima, da li
vozom ili avionom, bilo je samo po sebi razumljivo što sam
baš u tom i nijednom drugom trenutku stajao pred njima.
Nisu mi postavile nijedno pitanje, pomiislih, ničim me ni-
su ponudile, odmah su od mene zahtevale da budem onaj
koji diriguje, onaj koji sada sve drži u svojim rukama i mo-
ra da bude jak; da ja možda uopšte nisam u stanju da ta-
koreći stupim na svoju novu dužnost kojja mi je zapala više
nego iznenada, to im nije palo na pam et, bar se to spolja
nije videlo. U trenutku su mi prepustile sve, pomislih, ma-
da su u trenutku ipak znale više nego ja:, možda su čak bi-

289
le i svedoci nesreće, u svakom slučaju su prve saznale za to,
pre mene, dok sam hodao ka oranžeriji ja nisam znao čak
ni kako se to dogodilo, nešto me je kočilo da pitam kako,
nisam bio u neophodnom raspoloženju da bih baš tada to
pitao. Ali nesrećni slučaj mogao je biti samo automobilska
nesreća, pomislih, mojim sestrama nije palo na pam et da
mi razjasne vrstu nesreće, to su zadržale za sebe u prvim
minutima mog povratka iz Rima, niko nije hteo da bude
prvi koji će mi saopštiti pravi uzrok smrti mojih roditelja
i moga brata, kao da su bile osuđene na ćutanje o tome,
ponašale su se kao da su se prethodno sporazumele oko te
nezgodne tačke, oko tog zaista užasno mučnog detalja, a
kako ništa nisu govorile, govorio sam ja, rekao saim da ni-
sam mogao da dođem ranije, iako je to bila laž, a li one su
mi, kao što sam video, poverovale, one, rekle su, z:naju ita-
lijanske prilike, koje su uvek haotične što se saobiraćaja ti-
če, sindikati u Italiji se pobrinu da gotovo uvek dođe do
nekog štrajka, i samim tim za svakodnevno haotiične pri-
like u celoj Italiji, one znaju za to jer sam im dovoljno če-
sto objašnjavao italijanske priiike, a znaju za to i iz svojih
novina; mimo sam, dakle, mogao da kažem kako nisam
mogao da dođem ranije, jer mora da su odm ah pomislile
na te haotične prilike, ne na neku laž s moje stnane. Reč
Italija je i za moje uvek bila reč za haotične prililke, za tu
zemlju haotičnih prilika, pa su me često pitali zašt<o sam se
nastanio baš u Italiji, gde ipak već decenijama swe u sve-
mu vladaju haotične prilike. N a to sam im odgotvarao da
su upravo te haotične prilike učinile da Italiju odaberem
za svoje prebivalište, upravo Rim gde su haotičme prilike
najizraženije, gde je sve neuračunljivo, beznadežno, kako sam
pred njima često govorio. Baš zato što je Italija najhaotič-

290
nija zemlja Evrope, verovatno najhaotičnija zemlja celog
sveta, govorio sam im, ona je moje prebivalište, i to Rim,
centar haosa, oni to nisu razumeli, a ja nisam bio raspo-
ložen da im pružam dalja objašnjenja o svojim tamošnjim
interesovanjima. Nije mi dovoljan samo velegrad, često sam
im govorio, to mora biti haotičan velegrad, takoreći haotičan
megalopolis. Ali oni nikad nisu znali šta bi sa tim pojmovi-
ma, kao i uopšte sa svim pojmovima koje pominjem. Me-
đutim, pomislio sam, nisu me čak ni upitale da li želim da
popijem čaj, ili čašu vode, jer nekog ko pravo iz Rima do-
đe u Volfseg, što je uvek jedan naporan put, treba pitati da
li je žedan ili gladan, ali mene nisu pitale, a ja sam ih po-
novo pravdao, uzevši u obzir čitavu situaciju. Same su se-
dele i pile kafii, ali mene nisu ponudile, trebalo je da jed-
nostavno sam sebi sipam šolju kafe, pomislih, ali to nisam
učinio jer sam u osnovi i sam hteo da što pre odem dole
u oranžeriju i vidim mrtve roditelje, nisam više hteo da
odlažem ono neizbežno. Kad smo stigli do oranžerije, Ce-
cilija se stvamo začudila što se nisam rukovao s baštova-
nima, što ni reč nisam razmenio s njima, jer nije znala da
sam već pola sata ranije, ako ne i više, govorio s baštova-
nima, da sam ih odavno pozdravio, pa ih čak propitao kako
su, kako žive, zato joj se učinilo čudno kako sam se pona-
šao prema baštovanima, sada kad su ponovo iz majeraja
donosili velike vence i stali ispred oranžerije da ustupe
prolaz nama, gospodi. Ušao sam u oranžeriju, Cecilija je
zastala na vratima. Odmah sam se zaprepastio nad činje-
nicom da su leševi roditelja i brata različito položeni na
odar, otac iznad majke i brata, a otac i brat su ležali u ot-
vorenim kovčezima, dok je majčin kovčeg bio zatvoren.
Okrenuo sam se prema Ceciliji, kao da sam u istom trenut-

291
ku, pre nego što sam prišao kovčezima, želeo da dobijem
neko razjašnjenje te neobičnosti, ali sam onda i sam sebi
objasnio uzrok tog nejednakog polaganja na odar, majčin
leš mora da je bio u takvom stanju koje je činilo nemogu-
ćim izlaganje u otvorenom kovčegu. Kasnije su mi rekle da
je majka, kako sam i pretpostavio, prilikom saobraćajne
nesreće bila, što se kaže, do te mere imakažena, do neprepo-
znatljivosti, kako su pisale novine, rekla je zatim Cecilija,
da se njen kovčeg odmah morao zakovati. Majka je prili-
kom nesreće bila manje-više obezglavljena, dok je otac iz-
gledao kao živ, kao i Johanes, obojica su uđarili o vetrobran
i obojici je na isti smrtonosan način slomljen vrat. Majci
se gvozdena šipka s tog kamiona iz Linca tako zarila u gla-
vu da joj ju je skoro u celosti odvojila od trupa, tačno tamo,
u sredini kola, pozadi, gde je uvek sedela kad su se vozili
utroje, gvozdena šipka je prošla kroz unutrašnjost kola i
usmrtila majku. Sve troje navodno uopšte nisupatili. Kada
sam se posle prvog pogleda na zatvoren majčin kovčeg
okrenuo, video sam Ceciliji suze u očima. Iza nje su sta-
jali baštovani. Stajao sam dva-tri minuta pred mrtvima,
zatim sam se okrenuo i izašao iz oranžerije. Dok sam sta-
jao pred leševima, udisao sam baš onaj vonj koji je karak-
terističan za leševe izložene na odru, pa sam, da mi ne bi
pozlilo, rešio da napustim oranžeriju, a i stekao sam utisak
da je bolje ne zadržavati se duže pored leševa koji me se,
kako sam mislio dok sam stajao pred njima, nimalo ne ti-
ču. Pri pogledu na njih mi se povraćalo, bio sam daleko od
toga da budem dim ut, što se kaže, da osetim nešto drugo
osim gađenja i odvratnosti. Bio sam povezan sa svojim ži-
vim roditeljima i sa svojim živim bratom, pomislih, ne sa
tim mrtvim, smrdljivim leševima. Čuvao sam se, naravno,

292
toga da svoje osećanje otkrijem pred mojom sestrom ili,
sasvim prirodno, pred bilo kim drugim. Lica moga oca i
moga brata na odru nisam čak ni prepoznao kao takva, bi-
la su toliko promenjena kao da su tuđa, kao da nemaju ni-
kakve veze s ocem i bratom. Idemo, rekao sam Ceciliji
pred oranžerijom. Vratili smo se u glavnu kuću. N a tom
putu mi je zasmetalo što cmi barjak, koji je upravo bestid-
no visio sa srednjeg balkona, nije bio razmotan tačno sa sre-
dine balkona, pa sam sestri skrenuo pažnju na to, oduvek
sam mrzeo tu vrstu nepreciznosti. Prethodno, prilikom
mog dolaska, kada sam još sam i neotkriven gledao sa ka-
pije ka glavnoj kući, tu činjenicu još nisam otkrio, a sad
mi je odjednom smetala više nego išta drugo. Moja sestra
je domahnula jednom od baštovana, pa je ovaj došao i ona
m u je rekla da barjak treba postaviti tačno na sredinu bal-
kona, da to ipak nije toliko teško. Spomenula je samo da
sve to treba što pre obaviti, što je zvučalo kao izvinjenje u
vezi sa cmim barjakom, baštovan ga je zatim odmah i po-
stavio na sredinu balkona, kako sam to video odozdo, us-
meravao sam ga odozdo, rekao sam mu gde je tačno sredina
balkona, gde treba da spusti barjak.Tom prilikom sam ot-
krio u sebi jednu nadolazeću nervozu, koju sam, među-
tim, odmah potisnuo time što sam svojoj sestri Ceciliji
rekao kako joj dobro stoji cma haljina koju upravo ima na
sebi, cmo ti najbolje stoji, rekao sam joj, nije to bilo lice-
memo, ali ona je to, naravno, odmah tako shvatila, nije od
mene očekivala pristojnu opasku bez zadnje misli, odmah
je pomislila na nešto podlo, pa ništa nije rekla na moj kom-
pliment. Ne, rekao sam, iskreno, ta haljina ti zaista odlič-
no stoji. Ignorisala je to. Gledala je naviše ka golubovima
koji su se smestili na simsu ispod prozora i svaki taj sims

293
ove godine već toliko ukaljali da je to ostavljalo odvratan
utisak. Golubovi su bili veliki problem u Volfsegu. Iz godi-
ne u godinu na stotine ih je živelo na zgradama, kaljalo ih
i upropašćavalo. Uvek sam mrzeo golubove. Gledajući na-
više ka golubovima rekao sam Ceciliji da bih zaista voleo
da potrujem sve golubove, da oni ruiniraju zgrade, šire ga-
dan vonj, a da mi, osim toga, gotovo ništa nije toliko od-
vratno kao njihovo gugutanje. Već sam kao dete mrzeo
golubije gugutanje, rekao sam. Problem golubova zaista
je bio vekovima star, problem koji nikad nije rešen, uvek
se o tome samo govorilo i samo se psovalo, ali to nikad ni-
je dovelo do nekog rešenja. Uvek sam mrzeo golubove, re-
kao sam Ceciliji, i počeo redom da brojim golubove, na
jednom jedinom simsu bilo ih je trinaest, tesno stisnuti je-
dan do drugog, u sopstvenom izmetu. Devojke bi trebalo
da očiste taj izmet bar sa svakog simsa, rekao sam Ceciliji
i začudio se što golubiji izmet nije očišćen već pre svadbe.
Sve su očistile, ali očigledno ne i golubiji izmet sa svakog
simsa. Nedelju dana ranije to mi uopšte nije palo na pa-
met. N a moje primedbe u vezi s golubovima Cecilija ni-
šta nije rekla. Baštovani su dozvolili nekim skitnicama da
prenoće u dečjoj vili, rekla je nakon duže pauze, tokom
koje me je iznenada prostrelila misao da li sam Gambeti-
ju dao prave knjige, ne bi li možda bilo korisnije da sam
mu dao i Fontaneovu Efi Brist, i skitnice su zapalile vatru
u dečjoj vili, posle čega je u prizemlju, u sobi gde su skit-
nice prenoćile, izbio požar. Ali baštovani su uspeli da ga
ugase, skitnice su neposredno pre izbijanja požara nestale,
niko ne zna gde, a i svejedno je, jer se i ionako više ne mo-
gu pronaći, izgorela soba je ona u kojoj smo čuvali lutke
iz našeg detinjstva, sve su te lutke izgorele, rekla je Cecili-

294
ja. Pritom je gledala ka planinama iznad mesta. Baš te lut-
ke iz detinjstva, pomislih, baš one, ali nisam bio u stanju
da bilo šta kažem. Pre bi se reklo da me je prijatno dim u-
lo što su baš skitnice bile te koje su prenoćile u dečjoj vili
i izazvale požar, jer nisam mislio da još postoje skitnice,
mislio sam da su već davno izumrle. I pomislio sam da je
sasvim u redu što su baštovani pustili te skitnice da preno-
će u dečjoj vili. Cecilija je sad verovatno očekivala da kažem
nešto protiv baštovana, ali baš naprotiv, ja sam sad na nje-
no veliko iznenađenje posebno hvalio baštovane, da su oni
najvemiji, rekao sam, najpouzdaniji, najprirodniji, meni
najdraži. Upravo zato što je Cecilija očekivala od mene da
kažem nešto protiv baštovana, govorio sam o njima dobro,
hvalio sam ih, kako sam i sam osećao, bez ikakvog osno-
va. Daću da se obnovi dečja vila, iznenada sam rekao, a na
Ceciliju je ta, kako sam mislio, savršeno sporedna izjava,
delovala kao šok, i pogledala me je pravo u oči. Zaista sam
se tom izjavom ustoličio kao gospodar Volfsega, jer sam
doslovno rekao, daću da se obnovi dečja vila, nikad ranije.
nisam rekao da ću dati da se u Volfsegu nešto obnovi, jer na
to do danas nisam imao nikakvo pravo, ovde su mi uvek
bila uskraćena sva prava, decenijama sam bio obesprav-
ljen, od samog početka nikad nisam uživao čak ni najma-
nja prava u Volfsegu, to je istina. Dečja vila je biser, rekao
sam, ona se mora ponovo dovesti u ono stanje kakva je
nekad bila, tačno prema starim slikama, rekao sam. I re-
šio sam da što pre započnem s restauracijom dečje vile,
bio sam izuzetno raspoložen za to. I majeraj treba dovesti
u staro stanje, majeraj je potpuno zapušten. Pored toliko
našeg novca, rekoh, dok je Cecilija samo ćutala i puštala
me da govorim.To je bio njen stari metod, da me pušta da

295
govorim sve dotle dok ne izgovorim daleko više nego što
bi mi bilo korisno, više nego što je pametno, izbrbljao bih
se, i onda bi ona trijumfovala. I ovog puta sam previše go-
vorio i odao se. Osim toga, pozvaću i mog restauratora iz
Beča da popiše naše slike i proceni im vrednost. Kad sam
to rekao, postalo mi je neprijatno, pa sam pokušao da pro-
menim temu. Nisam mislio, rekoh, da ću tako brzo biti
ponovo u Volfsegu. Hteo sam da duže vreme ne dolazim,
rekoh. Rim je za mene idealno mesto. Ni u jednom dru-
gom gradu ne mogu da živim, a pogotovo ne na selu. Vol-
fseg za mene uopšte više ne dolazi u obzir, rekao sam.
Možda nije trebalo to da kažem, pomislih. Dečja vila je
moja omiljena zgrada, rekoh. Sećaš li se kako smo igrali
Konfučija, ono što smo sami izmislili i napisali. Nismo zna-
li ni šta je ni ko je Konfučije, ali nas je reč Konfučije podsta-
kla na pozorišnu igru. Gde su, uostalom, te pozorišne igre
koje smo napisali? upitao sam Ceciliju. Nije znala. Mora
da su na tavanu dečje vile, rekoh. Poslednji put sam ih vi-
deo na tavanu dečje vile.Ti si za Konfučija naslikala svoju
najlepšu scenografiju. A Amalija je bila odličan Konfučije.
Biblioteke se moraju otvoriti, rekoh. Sve te knjige moraju
doći do svežeg vazduha. Mi uopšte ne znamo kakva su to
blaga, neprovetrena, prašnjava, rekoh. Volfseg mora poste-
peno opet oživeti, kako ja to zamišljam, rekoh. Cecilija je
ćutala. Decenijama su roditelji sve zaključavali, rekoh. Po-
gledao sam opet prema baštovanima, dva lovca su prola-
zila kroz kapiju, videli su me i izdaleka me pozdravili. Samo
lov, uvek samo lov, rekoh i pomislih kako sam sada još usa-
mljeniji nego pre. Golubovi su toliko gugutali da sam opet
pogledao naviše ka prozorima, pre svega na najvišem spra-
tu. Uvek pred kišu posebno odvratno guguču, rekoh. Moj

296
učenik Gambeti, rekoh, takođe mrzi golubove. Rim je pun
golubova, oni u Rimu uništavaju sve što je lepo, svu arhi-
tekturu. Golubove treba desetkovati, rekoh, pri čemu sam
se trenutno zastideo što sam izgovorio reč desetkovati. Je-
dan od baštovana je došao preko do nas i upitao me da li
i zatvoreni kovčeg treba dodatno da se podnoži. Da, rekla
je moja sestra, iako je baštovan pitao izričito mene. Otišao
je s još jednim baštovanom da podnoži majčin kovčeg.
Ono najbolje uVolfsegu su baštovani, rekoh Ceciliji. Pra-
vila se da nije čula. Nesreća se, što se kaže, zbila} 4 u sredu
uveče. U kuhinji je bila hrpa novina koje su sebi pribavile
kuvarice, ušao sam tamo da za sebe iskamčim bar jednu
takozvanu virtšafts-kafu15, i pogled mi je odmah pao na
hrpu novina na malom stolu kraj prozora. Mada sam se is-
prva ustezao da to učinim, na kraju ipak nisam mogao da
se obuzdam, pa sam seo na stolicu da prelistam novine.
N a jednako odvratan i nizak način kao uvek, novine su sa-
da izveštavale o našoj nesreći, drsko i istovremeno preciz-
no u svim pojedinostima, kako je to karakteristično za naše
novine, jeziva je bila bezobzimost s kojom su obrađivale
našu nesreću da bi je pretvorile u senzaciju, koje sam se to-
kom čitanja o drugim nesrećama uvek užasavao, ali sam
joj se ipak uvek i divio, takozvana hladnokrvnost kojom se
u takvim slučajevima bez ustručavanja sve davalo u štam-
pu da bi to čitalačka publika halapljivo proždrla, ne isklju-
čujem tu sebe, jer sam, kad je reč o primitivno senzacional-
nom, uvek bio takav pohlepni čitalac novina, već kao dete,
isto kao i danas; ali ovog puta su mi se izveštaji o našoj ne-
sreći sasvim prirodno zgadili. Roditelji i Johanes vozili su se
u Štajer da kod nekog trgovca poljoprivrednim mašinama
razgledaju novi model američke vršalice, jer je, kao i sve

297
poljoprivredne mašine u Volfsegu, i željena vršalica mora-
la da bude jedan mekkormik. Roditelji, koje je vozio Joha-
nes, zadržali su se celo popodne u Stajeru, posetili prijatelje
i obavili kupovinu, Štajer je dobar za kupovinu, pa su pred-
veče krenuli u Linc, da bi u takozvanom Bruknerhausu na
obali Dunava, jednom od najodvratnijih takozvanih kul-
tum ih zdanja koja uopšte postoje, odslušali koncert Bruk-
nerovih dela kojim je dirigovao Eugen Johum. Odmah po-
sle koncerta krenuli su pravo nazad u Volfseg, vozio je otac,
a onda su stradali ubrzo posle Velsa, na Saveznom putu 1 ,
gde se put odvaja prema Gaspoltshofenu, na samoj raskr-
snici. Kako je tačno došlo do nesreće ne znaju čak ni novi-
ne, koje nisu šteđele na odvratnim fotografijama. Čak su
objavile jednu velikog formata na kojoj je snimljeno obez-
glavljeno truplo moje majke, dugo sam posmatrao tu fo-
tografiju, neprestano u strahu da bi neko mogao da uđe u
kuhinju i ulovi me u tome. Pio sam takozvanu virtšafts-
kafu, još vruću, jer je stajala na vrućem šporetu, i širio jed-
ne novine za drugim, na svim naslovnira stranicama bila
je bar po jedna slika nesreće, naslovi su bili baš onako bru-
talni i niski kakvim su oduvek odlikovale provincijske no-
vine. Samim tim što nemaju razloga da strepe za svoj nivo,
jer njihovim čitaocima baš i odgovara što nemaju nikakav
nivo, i to im garantuje veoma visoke tiraže, koji izdavači-
ma donose ogroman novac. Apsolutnu niskost i isto toliko
nisku nesputanost tih odvramih provincijskih novina mo-
rao sam sada da osetim, takoreći ne samo na sopstvenoj
koži nego i u sopstvenoj glavi, i što sam, sedeći na stolici,
duže gledao i čitao te odvratne provincijske novine, bilo
mi je sve odvratnije. Jedne novine su mislile da u svojoj ni-
skosti moraju uveliko nadmašiti druge. Zbrisana porodica,

298
a ispod toga: Tri posetioca koncerta unakažena do nepre-
poznatljivosti, glasio je jedan od udam ih naslova. Opšima
foto-reportaža na unutrašnjim stranicama, čitao sam i od-
mah potražio tu foto-reportažu. Pri tome sam, moram da
kažem, postupao najbestidnije moguće, neprestano sam
listao novine tražeći foto-reportažu najavljenu na prvoj
stranici i buljio u vrata kuhinje, pribojavajući se da ću bi-
ti ulovljen u svom nesumnjivo degutantnom nedelu, ne
smem se sasvim udubiti u te izveštaje o nesreći, rekoh se-
bi, inače neću primetiti da neko ulazi u kuhinju i hvata
me na delu. Tako sam, dok su m i prvi put drhtale ruke,
pročitao verovatno sve što su novine pisale o mojima, a to-
kom čitanja sam stekao utisak da u novinama, doduše, pi-
šu toliko lažljivo da lažljivije ne može, ali u isti mah pišu i
istinu, pišu tako brutalno da brutalnije ne može, ali istov-
remeno ništa drugo nego činjenice, sve se, dođuše, u tim
izveštajima unakažava do neprepoznatljivosti, kako već pi-
šu o lešu moje majke, ali su činjenice istovremeno ništa dru-
go nego autentične. Koliko god da je sve što piše u novina-
ma lažljivo, rekoh sebi prilikom tog čitanja, toliko je to u
stvamosti istinito, jer novine, i kad pišu lažljivo, ipak pišu
ništa drugo nego istinu, i što lažljivije pišu, utoliko je to
istinitije. Pri čitanju novina uvek moram da ustanovim da
novine nisu ništa drugo nego lažljive, ali da istovremeno
ipak ne pišu ništa drugo nego istinu, tom apsurdu pri či-
tanju novina nikada još nisam umakao, pa ni sada, pri či-
tanju izveštaja o nesreći koja se tiče nas, nesumnjivo jednoj
od najstrašnijih u istoriji gomjoaiustrijskog saobraćaja. Na
jednoj od fotografija videla se glava moje majke, samo jed-
nom tankom tračicom mesa povezana s njenim telom ko-
je sedi u kolima, a ispod nje su novine napisale: Glava

299
odvojena od tela. Nesreća je, naravno, pružila novinama
priliku da napišu nešto o Volfsegu, besmislice, kako se mo-
glo očekivati. O mojim roditeljima pisale su kao o srećnom
bračnom paru koji je svoj život posvetio radu i blagostanju
zajednice, moga brata su nazvale jednim od najboljih lova-
ca u zemlji, moj otac je jednom bio sumar, čuven po svojoj
brižljivosti, drugi put ugledni ekonomski savetnik, treći put
cenjeni vajdman16, nesebična perjanica Gomjoaustrijskog se-
Ijačkog saveza. Jedne novine su objavile fotografiju koja
prikazuje Johanesa na njegovoj jedrilici na Sankt Volfgan-
gu, a ispod nje je pisalo Slika iz srećnih vremena; ne znam
kako je ta fotografija dospela na redakcijski sto tih novina,
to mi je potpuno neobjašnjivo. LincerVolkscajtung je crve-
no odštampao udam i naslov Zbrisane dve generacije. Ni u
jednom izveštaju nije nedostajalo naglašavanje da je u na-
šem slučaju reč o jednoj hrišćanskojporodici, da je moj otac
veliki dobrotvor crkve, a za moju majku su rekli da je bila
dobra supruga. Za njimaje ostao sin koji živi u Rimu,gde se
bavi naučnim radom, i dve njegove sestre, pisao je Lincer Vol-
kscajtung. Pogreb je zakazan za subotu popodne, čitao
sam. Volfsegje izgubio glavu'1, čitao sam. Traverzna probu-
razila automobil, kao što se jasno može videti na jednoj od
fotografija, i majci odrubila glavu, odbacivši je na zadnje
staklo automobila, sve troje, otac, Johanes, ali i majka, os-
tali su na svojim sedištima. Kola su punom brzinom na-
letela na kamion koji je, kako se pretpostavlja, na skretanju
za Gaspoltshofen iznenada zakočio. Natovarene traverzne
bile su namenjene jednoj firmi u Švanenštatu. Novine su
govorile o krivici vozača kamiona, koji, međutim, zakonski ne
može biti pozvan na odgovomostjerje uvek kriv onaj ko na-
leti na drugo vozilo. Stanovništvo je izuzetno potreseno ne-

300
srećom, čitao sam. Poslednje pomazanje održaće, kao prijatelj
porodice, salcburški nadbiskup, čitao sam. Salcburški nad-
biskup išao je s mojim ocem u školu, obojica su bili pi-
tomci intemata lambaške gimnazije. Čitavojedno mesto za-
vijeno u cmo, čitao sam. Začuo sam korake na hodniku i
ustao. Ostavio sam novine na stolu onako kako sam ih za-
tekao, i preko njih stavio kuvaričine naočare. Kuhinja je
prostorija s velikom kupolom, kao deci nam je godinama
bila najdraže boravište, pre svega zimi, jer je u kuhinji i u
najhladnije doba godine uvek bilo toplo, za razliku od
ostalog dela kuće, koja se uvek vrlo loše grejala. A kuhinja
je za nas decu uvek bila najzabavnije mesto, sve do pete-
šeste godine, dok nisam bolje upoznao baštovane i sprija-
teljio se s njima, a Johanes lovce, za koje se on opredelio.
Kuvarica je već decenijama kod nas. Ona me je istog tre-
nutka nazvala gospodarem; za nju je taj naziv sasvim priro-
dno sa moga oca prešao na mene.Taj naziv je bio određen
za moga brata, sada je trebalo da ga ja preuzmem na se-
be. Još nisam bio svestan šta za mene u punoj meri znači
ta titula. Da li gospodar možda želi da popije kafu, upita-
la je kuvarica, a ja sam rekao da sam upravo popio kafu.
Da li gospodar možda želi da vidi novine, upitala je istim
tonom. Ne, rekao sam, odmah sam pobegao u laž, mada
sam istovremeno pomislio da kuvarica sigumo zna da sam
u međuvremenu čitao njene novine, pohlepno se bacio na
njih, još jednom sam rekao, ne, hvala, to je izgovoreno sa-
svim neuverljivo. Takozvani jednostavni ljudi imaju, što se
kaže, dobro uvo za pogrešan ton, za lažljivost u govoru. Ona
još uvek ne zna koliko će ožalošćenih gostiju doći, rekla je
kuvarica, to joj zadaje glavobolju, ali možda ni gospodar to
još ne zna. Rekao sam da ne znam, da ne znam ama baš

301
ništa, tek sam stigao kući, iz Rima. Da, iz Rima, rekla je ku-
varica. U međuvremenu sam zaboravio da razgovaram s
jednostavnim ljudima, da uopšte vodim razgovor s njima,
pomislih, to me je deprimiralo, odvikao sam se, u Rimu sam
se odvikao od kontakta s jednostavnim ljudima, pomislih.
Pre mi je bilo mnogo lakše da razgovoram sa kuvaricom,
da je nešto pitam, da saslušam odgovor na to, pa je opet
nešto pitam i tako dalje. Odjednom nisam više imao tu spo-
obnost. S baštovanima sam imao sreće, uspelo mi je da
najprirodnije vodim jedan kratak razgovor sa njima, s ku-
varicom mi nije uspelo, verovatno zato što sam sve vreme
mislio kako ona zna da sam se pohlepno bacio na novine,
što je u najmanju ruku morala doživeti kao neumesno, to
što me je ulovila u niskosti, zatekla me u prostakluku, s
druge strane, mislio sam da je nešto najprirodnije u jednoj
takvoj, skroz-naskroz užasom određenoj situaciji, i sam bi-
ti užasnut i zbunjen i nesposoban za ono najjednostavnije
i najnormalnije, baš za najjednostavniji razgovor sa kuva-
ricom; nisam to sebi prebacio, nisam se čak tome nimalo
čudio, ali me je obeshrabrilo što me je kuvarica ulovila u
jednoj niskosti, kao da sam počinio neki zločin stajao sam
pred tom ženom koja je u međuvremenu primetila da nje-
ne naočare ne leže više na hrpi novina onako kako ih je
ona ostavila, možda samo umišljam, ali bio sam ubeđen
da ona zna da sam preturao po hrpi novina i iz njih poh-
lepno progutao sve o nesreći, onako proždrljivo kao uvek
kad se dokopam novina, mada se ta proždrljivost u me-
đuvremenu stišala, nije više tako velika kao pre, pomislih.
Kuvarica vidi da sam prost i nizak, pomislih, pamti to, ko-
risti to protiv mene tako što me ispitivački posmatra, neu-
običajeno za jedno takvo, takozvano priprosto ljudsko biće,

302
pa još ženskog roda. Pritom je sakrila ruke iza leđa kao da
sebi vezuje kecelju, ali izvodila je tu radnju samo zato što
je bila zbtmjena, jer je i sama ulovljena u nedostatku po-
štovanja zbog nečeg što se nje apsolutno ne tiče, pomislio
sam, ona sa svoje strane pokazuje jednu niskost, pomislih,
svoju prostotu, time što me tako ispitivački posmatra. Ne
može se tako posmatrati gospodar, pomislio sam, odakle
joj to pravo. S druge strane, znao sam da sam ja u mnogo
nezgodnijem položaju, jer je moja prostota bila prva, dok
je njena u svakom slučaju samo reakcija na moju, moja
bestidnost se ne može porediti s njenom, njena bestidnost
je beznačajna, pomislih, spram moje koja je suštinska, jer
je trebalo sebi da zabranim prelistavanje novina, trebalo
je da ih ignorišem, ali bi to onda ipak bilo krivotvorenje
mog karaktera koji je zahtevao takvo brzo prelistavanje no-
vina. Kuvarica je tako pogledala u hrpu novina da sam ste-
kao utisak da me je ulovila, to je potpuno nesumnjivo. Na
trenutak sam je mrzeo. Ali sam onda video da me se ona
plaši, što je trenutno promenilo moj stav prema njoj, u ne-
ku manje direktnu mržnju, jer je ona nesumnjivo mogla da
pročita sa mog lica da se osećam krivim, pa je pomislila da
me je prozrela. Bila bi to ipak samo neoprostiva besmisli-
ca plašiti se, čak i samo za trenutak, nekog kao što je kuva-
rica, koja je ipak upućena na mene i na kraju krajeva sasvim
bezopasno glupa. Da budem iskren, ne dopadaju mi se ta
jedra, rumena seljačka lica u kojima je takoreći ugojena 18
glupost. U osnovi sam ih uvek mrzeo, mada je to neprave-
dno, jer upravo u tim rumenim, jedrim licima je čak i više
dobroćudnosti nego u drugima. Pa ipak mi je baš ta do-
broćudnost uvek bila sumnjiva, pomislih. Baš ta dobro-
ćudnost, kao i pojam dobroćudnosti uopšte, s kojim ne

303
znam šta bih, i koji mi je u osnovi odbojan. Kuvarica me
poznaje još kao dete, pomislih, nemam šta da je obma-
njujem, ne mogu da je obmanjujem, zašto se uopšte uzbu-
đujem zbog nje, pomislih. Ona me poznaje skroz-naskroz.
Ali naravno, mislio sam, varam se i u tome, jer šta uopšte
zna ta kuvarica šta sam i ko sam, smešno je uopšte i raz-
mišljati o odnosu kuvarice prema meni. Ne, rekoh, ne bih
više kafe, mrzovoljno sam to rekao i izašao iz kuhinje. U
susret mi je dolazila Cecilija, za njom Amalija, a za Ama-
lijom fabrikant čepova vinskih flaša, moj zet. Moraćeš da
se navikneš na zeta i na reč zet, pomislih. To troje stajalo
je odjednom preda mnom, kao da bi hteli da me optuže.
Ne znam kako sam došao na tu apsurdnu ideju, ali sam
pomislio kako iznenada stoje kao tužioci preda mnom, i
optužuju me iz ko zna kog razloga, možda zbog svega. Ce-
cilija je, međutim, rekla samo da bi hteli da pređu preko
u majeraj, da su se tamo dogovorili s lovcima koji bi tre-
balo da nose kovčege prilikom pogreba, da se dogovore ko
će nositi koji kovčeg i tako dalje. Kako su samo lovce po-
menuli kao nosioce kovčega, rekao sam da i baštovani mo-
raju nositi kovčege, smetalo mi je što se neprestano moralo
govoriti o kovčezima, to je bilo ono neuobičajeno u čita-
vom razgovoru, uvek smo iznova govorili kovčezi, dok se u
takvim prilikama uobičajeno govori o kovčegu. Lovci uop-
šte nisu u stanju da nose sve kovčege, rekoh. Kovčege nose
lovci i baštovani, rekoh, dva kovčega nose lovci,jedan kov-
čeg nose baštovani. Očev kovčeg nose lovci, naravno i maj-
čin kovčeg, a baštovani nose Johanesa. Cecilija i Amalija
su u toku razgovora o nošenju kovčega istisnule fabrikan-
ta čepova vinskih flaša; on se najednom našao u pozadini
i nije imao šta da kaže. Samo je po sebi razumljivo, rekoh,

30 4
da majčin kovčeg nose lovci, kad sam to izjavio, mislio sam
na odnos koji je majka imala prema lovcima, a što lovci no-
se oca takođe je jasno, jer je on godinama bio njihov lovac
i pokrajinski jegermajster, što se kaže. Tu titulu su mu do-
delili u vreme nacizma, i on ju je zadržao pune dve dece-
nije nakon vremena nacizma. Prvo lovci nose oca i majku,
a za njima baštovani nose Johanesa, to je sasvim jednos-
tavno, rekoh. Sestre su se sada lepile za mene kao čičak.
Sve su svalile na mene, činilo se, kao da su mi već odavno
natovarile čitav Volfseg. Kad sam ih sada video zajedno u
cmim haljinama, ostavile su na mene isti komičan, istovre-
meno odvratan utisak, kao i u neukusnim dirndl-haljina-
ma. S lica im je nestala podrugljivost, ostala je gorčina, od-
jednom su imale sasvim bolesna, bledosivkasta lica, koja
su, prirodno, zbog cmih haljina bila još depresivnija. Kad
bi jedna nešto rekla, druga nije mogla dočekati da i ona ne
progovori, najednom su jedna drugoj upadale u reč, kao
da se ovde ništa nije promenilo. Na isti način začešljavale
su kosu, video sam da na nogama imaju iste cipele. Ama-
lija, koja se iz kuće baštovana vratila u glavnu kuću, pomi-
slih, opet je po svemu bila Cecilijina sestra, s njom u zaveri.
Ali ne više protiv mene, nego najednom kao podrška me-
ni, kako sam osećao, ali baš je to ono što mi se gadilo, taj
njihov opommizam, koji je sada, nakon smrti roditelja i
moga brata, usmeren samo prema meni. Sestre, za koje
sam decenijama bio nečovek, bahati otpadnik, sada se lepe
za mene, izvodeći svoj teatar bespomoćnosti. Ali u tom
osećanju i u tim mislima nisam smeo da odem predaleko,
da ne bih izgubio prisebnost, pomislih, ponašaću se sa-
svim smireno. Postepeno, htele su da mi razjasne sam tok
nesreće, mada sam ga čitajući novine već sebi razjasnio,

305
jedna je neprestano upadala u reč drugoj, a zet mje dobio
ni najmanju šansu da nešto kaže. Pustio sam ih da govo-
re, pritom sam utvrdio da nesreću opisuju sasvim drukči-
je od novina, takoreći je svaka izveštavala o svojoj nesreći,
kako je ona vidi, a kako je vide novine bilo je opet sasvim
drukčije od onog kako to vide sestre i kako to verovatno vi-
di zet, o istoj nesreći svi oni uopšte ne izveštavaju isto, sva-
ko za sebe izveštava o nekoj drugoj nesreći, dok je pritom
to ipak ista nesreća, pomislih, kao što o jednoj te istoj činje-
nici čitamo isto toliko različitih izveštaja, tako novine i se-
stre, svako na svoj način govori o jednoj te istoj nesreći
uvek na drukčiji način, tako da je na kraju reč o toliko nes-
reća koliko je ljudi koji o njoj izveštavaju. Svako izveštava
o nesreći onako kako je on pod uticajem svojih osećanja vi-
di, i reč je, doduše, uvek o istoj nesreći, a ipak uvek i o dru-
goj, mislio sam. Cecilija je izveštavala o sasvim drukčijoj
nesreći nego Amalija, Amalija je takođe neprestano preki-
dala Cecilijin izveštaj, i obmuto, Cecilija Amalijinizveštaj.
Zet nije imao šta da kaže. Dok je Amalija stalno govorila
o gvozdenoj šipki koja je majci odrubila glavu, Cecilija je
stalno govorila o jednoj od traverzni koja je majci probila
glavu. Ja ništa nisam rekao, jer nisam hteo da se odam da
su mi već svi novinski izveštaji poznati, i ni po koju cenu
nisam smeo da im otkrijem da sam te izveštaje pročitao u
kuhinji, nisam ni u kom slučaju hteo da se već prvog da-
na prikažem u najgorem mogućem svetlu. Tako su moje
sestre smatrale da o nesreći još ništa ne znam, pa su se ra-
spričale, na svoj način, da bi sve to glasno i potpuno nedis-
ciplinovano izbacile iz sebe. Lambaška žandarmerija je prvo
obavestila njih.Taman su se spremile da legnu. Umesto u
krevet, morale su da odu do Lambaha, da identifikuju le-

306
 ševe, kako se izrazila Amalija. Kola su bila potpuno unište-
na, u pomrčini koja je vladala na mestu nesreće žandarmi
su ih pod baterijskim lampama naterali da gumu glave u
potpuno demoliranu unutrašnjost kola, da bi verodostojno
identifikovale sve troje mrtvih. Dok sam slušao toj izveštaj
nije mi teško palo da pomislim kako je karakter mojih se-
stara ipak daleko niži od mog. Njihova nervoza tokom iz-
veštavanja nije mogla da prikrije njihovu hladnokrvnost.
Bilo je smešno, obe su gotovo istovremeno rekle, što su ro-
ditelje i Johanesa, mada odavno mrtve, ipak odnela velška
ambulantna kola. Žandarmerija je postupala korektno.
Nesreća je, naravno, izazvala veliku senzaciju na mesm do-
gađaja, dotrčalo je mnogo seljaka iz okoline. Mnogi u pi-
džamama, zakopčanim navrat-nanos, rekla je Amalija. Da
je s njima bio i zet, najpre nisu ni spomenule, mada je on
bio taj koji ih je svojim kolima odvezao na mesto nesreće.
I pored toga što su odmah morale da obave sve moguće
formalnosti, ipak su sve do sledećeg popodneva bile osu-
đene na potpunu pasivnost. Amalija je prvo otišla na poštu
da mi pošalje telegram. Mogle su, naravno, i da telefoni-
raju, ali su predajom telegrama poštedele sebe te straho-
te, što ću razumeti. Zeta su onda poslale preko u majeraj,
po cme barjake, on je i bio taj koji je okačio prvi cmi bar-
jak, razmotao ga s balkona. Prvo je zavladala jeziva tišina,
rekla je Cecilija. Amalija je najpre otišla preko, kod lova-
ca, i obavestila ih o nesreći, oni su se već čudili šta li je s
automobilom kojim su se prethodno popodne gospoda
odvezla u Štajer. Cecilija je obavestilabaštovane. Cecilija
je rekla Amaliji da istovremeno sa telegramom za mene pre-
da i telegram za Spadolinija, tekst tog telegrama za Spa-
dolinija glasio je: Mama umrla. Cecilija.Amalija. Čvrsto su

307
računale na Spadolinijevo učešće na pogrebu. U prvi mah
su čak mislile da baš Spadolini održi opelo, nadbiskup
Spadolini, ali su se onda ipak odlučile, moja saglasnost im
je u tom e bila osigurana, 2a salcburškog nadbiskupa, iz
dobrog razloga, rekla je Amalija. Salcburški nadbiskup će
odslužiti i takozvano poslednje pomazanje. Sam Spadoli-
ni će se sigumo držati u pozadini, rekle su. S druge stra-
ne, mislile su, uskrate li majci Spadolinija prilikom opela
i poslednjeg pomazanja, opteretiće sebe neoprostivom kri-
vicom, ali je ta, preda mnom izgovorena misao, kako sam
odmah video, bila licemema. Savim je bilo ispravno i zais-
ta oportuno dati salcburškom nadbiskupu da održi opelo
i odsluži poslednje pomazanje, ali morao sam se suzdrža-
ti da sestrama ne kažem kako je samo po sebi razumljivo
da Spadolini održi opelo i odsluži poslednje pomazanje, a
neumesnost izjave da ljubavnik naše majke treba bezus-
lovno da održi opelo i odsluži poslednje pomazanje zadr-
žao sam za sebe. Nisam hteo da takvom bezobzimom izja-
vom načinim životnu grešku, pa sam rekao sestrama da
treba da ostanemo pri tome da salcburški nadbiskup odr-
ži opelo i odsluži poslednje pomazanje, što su one ionako
već odlučile bez mene, pa to više i ne treba menjati. Tim
popuštanjem i mojom saglasnošću porastao sam u njiho-
vim očima, a rekao sam i to da će osim salcburškog nad-
biskupa i Spadolinija na pogreb sigumo doći još najmanje
tn biskupa, naime onaj iz Linca, s kojim je otac bio prija-
telj, isto kao i sa dmgom dvojicom, iz Inzbruka i Sankt Pel-
tena. S tim biskupima je moj otac išao u školu i povezanost
s njima se nikad, dok je otac bio živ, nije prekidala, ni u
vreme nacizma, pomislih, rekavši sestrama da su biskupi
uvek imali dobar odnos s našim roditeljima, pa i u vreme

308
nacizma.Tu opasku nisam mogao da zadržim za sebe, bi-
la je i na mestu, jer je sprečavala da zajedništvo sa sestrama
postane previše sentimentalno i samim tim suviše lažno. U
osnovi sam se tog pogreba gadio kao nijednog drugog, u
odnosu na njega, svi pogrebi poslednjih godina u okolini
Volfsega bili su ništa, najednom sam sasvim jasno video šta
mi se sprema u subotu, na dan pogreba. Kako je istinito
ono što sam preko telefona rekao Zakiju, da se na mene
sručila katastrofa, pomislih, dok su se sestre okrenule pre-
ma zetu, da mu, pomislih, manje-više nešto zapovede, re-
kle su mu da ode ispred nas u majeraj i pogleda da li su ta-
mo na tavanu još dva mrtvačka pokrova, u velikoj kutiji s
natpisom Sunce19, kako je tvrdila Cecilija, umalo se nisam
nasmejao nad tom reči Sunce, koju je izgovorila potpuno
neusiljeno, njoj svojstvenim budalastim tonom, ali sam se
obuzdao. Na kutiji piše Sunce, rekla je Cecilija mužu, koji
je na to odmah otišao u majeraj. Nju je, međutim, kako sam
pomislio, samo njena namera da ostane sama sa mnom i
Amalijom navela da muža pošalje preko u majeraj, prosto
je htela da udalji uljeza, kako sam pomislio i kako je čak i
ona mislila u tim trenucima, i ona je ovde iznenada doži-
vela muža kao udajom stečeno strano telo, pomislih, ona,
supruga, ali me ta misao nije uveselila onoliko koliko to
zaslužuje, bila je ipak mučna. Fabrikant čepova vinskih
flaša otišao je u majeraj samo sa jednim ciljem, da Cecilija
može manje-više neometano da razgovara sa mnom i Ama-
lijom, mislio sam. Dok se fabrikant čepova vinskih flaša
udaljavao od nas, ni dvadeset koraka nije odmakao, Ceci-
lija je rekla da joj muž ide na nerve, stalno se lepi uz nju kao
čičak, ni trenutak ne može da bude sama.Ta primedba me
je začudila, jer mi se do tada činilo da se ona, Cecilija, le-

309
pi uz muža, moga zeta, da je ona čičak, a ne obmuto. Ne-
delju dana posle svadbe ona već doživljava muža kao čičak
i još o tome govori pred nama. Amalija je jedva uspela da
potisne smeh. Kako lako, čak i u užasnoj situaciji, čoveku
preko usana pređe osmeh, pomislih. Da, takva užasna si-
tuacija baš i izaziva takav smeh. Ko je toliko napet u jed-
nom nesrećnom slučaju kao što je naš, začas pobegne u
smeh, pomislih. Amalija je rekla da im zet ni najmanje ni-
je pomogao u njihovom očajanju, stajao je u svojoj sobi,
kraj prozora, ni u čemu im se nije našao pri ruci, više pu-
ta su ga molile da im pomogne, da telefonira, recimo, po-
grebnom preduzeću iz Feklabruka koje su ovlastile, ali
nikakve koristi od njega nije bilo, rekla je Amalija. On je
govorio samo o šoku koji je u njemu izazvala nesreća, ne
misleći koliko je ta nesreća veći šok za njegovu ženu i nje-
nu sestru, koje, međutim, nisu mogle da se zatvore u svo-
je sobe kao on u svoju, i manje-više ne rade ništa. Ljudi
zetovog soja, rekoh, nikad nisu dorasli takvim nesrećama,
te ljude takva elementama nesreća obara na tlo i oni više
nemaju snage da ponovo ustanu, ne kao mi, rekoh, koje
takva nesreća još mnogo dublje i elementamije pogađa i
obara, ali mi odmah ponovo ustajemo da bismo se izbori-
ii s njom. U trenutku sam se pokajao zbog te izjave, ali nije
se više mogla povući, da bismo se izborili s njom, zaista sam
rekao ja, niko drugi, a time nisam mislio ništa drugo nego
da smo ovladali takvom nesrećom, pa neka je i najveća,
najsurovija, dok malograđanin to nije u stanju; reč malo-
građanin, koja je namemo bila namenjena zetu, nisam, na-
ravno, izgovorio, samo sam je pomislio. Malograđanina,
mislio sam, takva nesreća smlavi i on se u svojoj senti-
mentalnosti pred njom još i potpuno izloži, mi ne. Malo-

310
građanin se, kao i proleter, u takvoj nesreći i sam unesreći,
mi ne. Malograđanin, kao i proleter, nikad nema snagu
koju mi imamo, da se izbori s takvom elementamom nes-
rećom, mislio sam. Sestrama sam rekao da takva nesreća
prevazilazi zetove snage, ali one to uopšte nisu razumele,
nisu shvatile šta pod time mislim, pa ni ono prezrivo u to-
me. Takvi ljudi kao naš zet, rekao sam, moraju se u situa-
ciji takve elementame nesreće, a naša jeste elementama,
definitivno izuzeti iz igre. Izgovorio sam tu rečenicu u tre-
nutku u kome fabrikant čepova vinskih flaša još nije ne-
stao u majeraju, još sam ga video kako hoda u tom pravcu.
Takvi ljudi kao naš zet, ipak sam rekao, u osnovi su previ-
še razmaženi za takve nesreće, na kraju krajeva, za sve su
previše razmaženi, oni nemaju hladan pogled na svet ka-
kav mi imamo kad je neophodan. Nisam se ustručavao da
izgovorim to što sam sada mislio, pa sam rekao sestrama,
zet nam ne odgovara. N a to je Amalija samo iskrivila lice,
Cecilija se okrenula, bez reči, po svoj prilici da pogleda za
mužem, ali je on već ušao u majeraj. Ljudi kao neotesani
fabrikant čepova vinskih flaša imaju sasvim sentimentalno
shvatanje života, pomislih, ne izgovorivši to, koje mi nema-
mo. To sentimentalno je ono najodbojnije kod njih. Ali to
sentimentalno je i ono nisko, kojim oni čitavog života ba-
rataju na sveopštu štetu. Sentimentalnost tih ljudi koja ih
čini toliko komotnim je nesreća ovog sveta. Sentimental-
nost s kojom oni uvek nastupaju i bude odbojnost kod ta-
kvih kao što smo mi, pomislio sam. Sestrama sam rekao
da je zet uVolfsegu stao na tanak led. Amalija je našla raz-
log da se nasmeje, ali ne i Cecilija, koja se, ćuteći, posle te
moje izjave samo okrenula prema meni i hladno me pogle-
dala u lice. Njena greška u vezi s tim apsurdnim venčanjem

311
time je bila priznata, taj pogled me nije zavarao. N i osam
dana, pomislih, a prizor je potptmo izokrenut, pakleniji ne
bi ni mogao biti. Samo bi se ludak mogao oženiti tobom,
rekao sam Ceciliji, nisam to izgovorio toliko oštro koliko
je ona to u trenutku doživela, pa sam se odmah pokajao,
to što je izgovoreno samo u šali duboko ju je pogodilo, ka-
ko sam video, Cecilija me i dalje mrzi, pomislih, još je ona
stara. I Amalija joj je asistirala u sestrinskoj mržnji prema
meni. Ali sad treba da završim sa obe, pomislih, i istovre-
meno mi ih je bilo žao, jer ipak nisam imao ni približno
tačnu, a kamoli preciznu predstavu o tome šta će sestre
morati da pretipe u bliskoj budućnosti, ali sam ipak pone-
što slutio, i bilo mi je jasno da nema ničeg dobrog u toj
slutnji. Najednom je Ceciliji, koja je iz badenskog kraja
muža dovela u Volfseg samo da bi povredila majku, da bi
je na svoj način kaznila, postao dosadan taj muž iz Fraj-
burga u Brizgauu, najkatoličkijeg od svih katoličkih basti-
ona. Nedelju dana posle svadbe nije joj više bilo do njega,
jer je razlog njene udaje za fabrikanta čepova vinskih fla-
ša, naime moja majka i njen stav prema Ceciliji i Amaliji
kad je reč o muškaracima i samim tim prema budućnosti
svojih ćerki, iznenada otpao, nije više postojao, majčina
smrt je toj udaji oduzela tlo, rekoh sebi, fabrikant čepova
vinskih flaša već je postao suvišan, jedino što on sam to
još uvek nije primetio, u glavama mojih sestara, dakle ne
samo u Cecilijinoj, pomislih, već je počela da se kuva ide-
ja kako da se njega, koji je najednom preko noći postao
nepotreban, otarase, samo što se, prirodno, još nisu usu-
đivale da je izgovore, mada su to na svoj način pokazivale
svojim ponašanjem prema fabrikanm čepova vinskih flaša.
Sve vreme mi ide na nerve, rekla je Cecilija u više navrata,

312
Amalija je na to ćutala. Fasada se u pogledu fabrikanta
čepova vinskih flaša nije više mogla održati, iza nje već ni-
je bilo vidljivo ništa drugo sem odvratnosti koja je postaja-
la sve dublja. Zet je udaljen pod smešnim izgovorom, da bi
se preda mnom izjasnila o njemu, kako sam pomislio, na
sestrama svojstven način, iza leđa.To što joj on sve vreme
ide na nerve dokazivalo je samo da joj je on oduvek sve
vreme išao na nerve, ali da ga je uprkos tome privukla se-
bi i dovela ga uVolfseg, a tetka sTitizea ga je podržavala u
svojoj bezgraničnoj niskosti da bi kaznila svoju snahu, na-
šu majku. Tetka s Titizea doputovaće iz Svarcvalda i pro-
guraće se u prvi red ožalošćenih, svesna svog trijumfa,
pomislih. Čak i ako se Cecilijin brak već sad može nazvati
propalim, trijumf tetke sTitizea time je samo još veličan-
stveniji, ona je u svakom slučaju postigla to što je htela,
smestila je snahi tim venčanjem na koje je svoju bratani-
cu, moju sestru, najpre nagovorila, a onda ga hitro i spro-
vela u delo.To što je mrtva ona protiv koje je bio upravljen
taj komplot i šahovski potez, pomislih, nimalo ne umanju-
je trijumf tetke s Titizea, osim što sada moja sestra mora
da plati račun za svoju podlost. Fabrikant čepova vinskih
flaša bio je tu i počeo je da igra svoju ulogu, koliko god se
smešno bude odvijao nastup tog čoveka, mislio sam, biće
teško ponovo ga se otarasiti, u svakom slučaju će Cecilija
pritom imati najviŠe muke, meni je to, na kraju krajeva,
možda sasvim svejeđno, jer ću ga, ako budem hteo, lako
udaljiti iz Volfsega, to je samo pitanje odluke, ne želim da
ga duže trpim u Volfsegu, rekoh sebi, a ni sestra uskoro
neće biti u Volfsegu, možda ona oseća šta mislim, pomi-
slih, možda to čak sigumo zna, nije moje da time razbijam
glavu. Kad se neko uda na tako apsurdan način kako je to

313
učinila moja sestra, protiv svakog razuma i uz to pri punoj
svesti, onda ta koja se udaje mora sama i da snosi posle-
dice, dakle ona sama i sasvim sama, mislio sam. Udaja za
jednog fabrikanta čepova vinskih flaša ne može ostati bez
bolnih posledica. Već su postale jasno vidljive te bolne, pa
i mučne posledice. Upozoravamo, ali nas ne slušaju, po-
mislih, uvek iznova govorimo isto, ali uši kojima je name-
njeno to što govorimo ne slušaju, uši moje sestre Cecilije
nisu slušale, pomislih, šta sam joj govorio, kloni se fabri-
kanta čepova vinskih flaša, kloni se te perverzne vrste ok-
rutnosti prema majci. Naša tetka sTitizea ogrešila se tako
u isti mah dvaput, pomislih, prema majci i prema Cecili-
ji, prema svima nama. Nije prebolela što ju je pre trideset
godina moja majka takoreći prognala izVolfsega, majka ni-
je trpela da ona bude uz moga oca, njenog brata, prognala
ju je u Švarcvald, na malo lovačko imanje koje nam je odu-
vek pripadalo. Eto šta je priredila tvoja voljena tetka s Ti-
tizea, rekao sam Ceciliji. Shvatila je. Moj ton pritom nije
bio utešan, nego sasvim nemilosrdan, ton koji ne oprašta.
On mi sve vreme ide na nerve, upravo tim rečima i iz usta
moje sestre, nije značilo ništa drugo nego prvi znak mržnje
prema mužu. Htela je da ga se otarasi, pa ga je poslala na
tavan majeraja, gde će tražiti pokrove do mile volje, jer,
pomislih, Cecilija tačno zna da tamo gore na tavanu ma-
jeraja nema nikakve kutije s takozvanim pokrovima. I, na
kraju krajeva, zaista je bilo bestidno što je muža poslala
tamo kuda su se uvek slale sluge. Ne odvaja se od mene, ta-
kođe nije značilo ništa drugo nego da se moja sestra već
gadi fabrikanta čepova vinskih flaša. Ja ne mogu da spavam
uz zatvorene prozore, rekla je, a on želi da spava samo uz
zatvorene prozore, ja svaki čas otvaram prozore, rekla je,

314
a on ih ponovo zatvara, po čitavu noć. U glasu joj nije bi-
lo ništa osim pobune, ne samo razočaranje, to je već bila
čista mržnja, svadbeni dekor tek što je uklonjen, tu i tamo,
kako sam video, još su visili ostaci tog svadbenog dekora
koji su zaboravljeni u žurbi oko pogrebnih priprema, na
primer kod samog majeraja, gde su iza svetiljki na ulazu
još bili zadenuti beli karanfili, a odavno bi na tom mestu
trebalo da stoje lovori žalosti. Sestra samo što nije rekla
da on ima neprijatan zadah, to, naravno, nije rekla, ali je
delovalo kao da je to već rekla. Majka uopšte ne bi mora-
la mnogo da razmišlja o tome kako da na najbrži način ra-
sturi taj brak koji je uvek nazivala grotesknim, pomislih, ne
bi uopšte morala da se bakće tim mislima. Pokojnici bih
sada odobrio taj mali trijumf u kome nije mogla da učes-
tvuje, što se brak kome se ona, kako se jednom izrazila, iz
sveg srca protivila, a koji su joj podmetnule tetka sTitizea
i Cecilija, ali više tetka, već u prvim danima posle venča-
nja, što se kaže, raspao u paramparčad. Dok je fabrikant
čepova vinskih flaša na tavanu majeraja tražio mrtvačke po-
krove u kutiji s natpisom Sunce, supruga ga je opanjkava-
la i ni najmanje se nije stidela, ni do svesti joj nije doprlo
koliko podlo i nisko postupa. Tanki konac koji je povezi-
vao fabrikanta čepova vinskih flaša s Volfsegom već je bio
presečen a da on to nije ni znao. Cecilija je prešla na moju
stranu, a računica njene sestre Amalije bila je ista, beskru-
pulozna, pomislio sam, one sad hoće da spasu šta se spa-
sti može, a za to su morale da se povežu sa mnom, jer im
je sad već odviše jasno doprlo do svesti da jedino ja u ru-
kama držim konce Volfsega. Gospodar, na koga nikad nisu
pomišljale, a ako i jesu, onda samo pod imenom Johanes,
odjednom je postao stvamost; kako prema meni nikad ni-

315
su istupale drugačije nego neprijatđjski, nisu očekivale ni-
šta dobro. Ali prvo su se preda mnom morale načiniti sla-
bim da bi onda mogle da nastupe snažno, mislio sam, tako
sam to sagledao kao njihovu jedinu moguću taktiku i ne
varam se, rekoh sebi. Kako sam imao potrebu da se oku-
pam u kadi ili da se bar istuširam, ostavio sam sestre sa-
me i pošao na prvi sprat. N a tom putu mi je došla u susret
jedna od kuhinjskih devojaka s mojim novčanikom koji
sam, kako je rekla, nešto ranije ostavio u kuhinji. Nisam
mogao da zamislim kako je moj novčanik dospeo na ku-
hinjski sto, ali verovatno sam ga nesvesno, što se kaže, ta-
mo izvadio iz džepa kaputa i stavio na sto, a kuvarica s ko-
jom sam razgovarao našla ga je ispod novina. Sad sam se
odao, rekoh sebi, jer je novčanik na stolu s novinama ne-
oboriv dokaz. Stavio sam novčanik u džep i otišao u svo-
ju sobu. Mislimo da nam laž sasvim jednostavno utire put
i da nećemo biti prepoznati kao lažljivci, a onda nas, tako-
reći, raskrinka indicija naše nepromišljenosti. Putovanje
avionom i vozom od Rima do Volfsega ipak je delovalo na
mene, iznenada sam bio umoran. U mojoj sobi sve je iz-
gledalo kao da sam je tek napustio. Nisam je sredio prili-
kom odlaska u Rim, a u međuvremenu nije bila pos-
premljena, rekle su, pomislih, da će odmah posle mog od-
laska pospremiti moju sobu i dovesti je u red, ali nisu je
pospremile, nisu računale na moj neposredni povratak, pa
sam ih tako opet ulovio u aljkavosti. S druge strane, mislio
sam, prijatno je što ulazim u sobu gde je sve manje-više u
neredu, ništa nije pospremljeno, kad bi neko video moju
sobu ne bi ni pomislio da sam u međuvremenu čitavih ne-
delju dana bio u Rimu, ništa nije ukazivalo na to, sve je iz-
gleđalo kao da sam samo nakratko izašao iz nje, na neko-

316
liko sati ili još kraće. Nije bio namešten čak ni krevet, u
uzbuđenju zbog svega, mislio sam, zaboravile su čak i da
nameste moj krevet. Sigumo ništa ne znaju o nenamešte-
nom krevetu, pomislih, namestile bi ga, aii nisu ga names-
tile, i njihov takozvani fanatizam reda, kako je uvek govo-
rila Cecilija, nije bio nimalo verodostojan. Zbacio sam sa
sebe odeću na pod i go prešao u kupatilo. Istuširao sam se.
Hteo sam da se obrijem, ali sam ostao bez kreme za bri-
janje, pa sam kroz hodnik, go kakav sam bio, samo ogmut
peškirom, ušao u očevu sobu po njegovu kremu za brija-
nje koja mu, kako sam pomislio, sada više ne treba, koja
mu je, isto sam tako pomislio, sada postala suvišna. U oče-
vom kupatilu sve je bilo onako kako je otac na kraju osta-
vio, kao da će se svakog trenutka vratiti. Ni ovde nije bilo
pospremljeno, šta one zamišljaju, pomislih, koliko znam,
nemaju skoro nikakvog posla po ceo dan, a nisu u stanju
čak ni očevo kupatilo da pospreme, čak ni kad je mrtav ne
nalaze da je vredno truda da njegovo kupatilo dovedu u
red, pala mi na pamet reč pijetet, ali sam je zbog njene od-
vratnosti odmah preskočio, sasvim jednostavno sam je is-
ključio iz razmišljanja, samo sam pomislio da je neprijatno
kad vidiš da očevo kupatilo skoro dva dana posle očeve smr-
ti još nije pospremljeno, da su i to zaboravile, ali takozva-
na žalost ih opravdava, pomislih. U prvi mah nisam pro-
našao kremu za brijanje, pa sam preturao po toaletnom
ormariću sve dok je najzad nisam pronašao, i moj otac se
brijao na mokro, takoreći iz principa, i on je, kao i ja, pre-
zirao takozvano električno brijanje, ni mojoj koži takvo
električno brijanje ne uliva poverenje, rekao sam sebi i s
kremom za brijanje pošao natrag u svoje kupatilo. N a hod-
niku sam, negde na pola puta između očeve i svoje sobe,

317
nabasao na Amaliju, koja se prepala kad me je ugledala
potpuno golog, peškir kojim sam se ogmuo ostavio sam u
očevom kupatilu i tamo ga zaboravio, stajao sam potpuno
go pred Amalijom, koja je, koristeći se polumrakom u hod-
niku, samo buljila u mene, nimalo sestrinski, kako sam po-
mislio. Kako je zastala, ne pokazujući nameru da prestane
da me gleda i ode, stao sam pred njom takav kakav sam
bio i rekao, zar još nikad u životu nisi videla golog muš-
karca? Eto, sad vidiš, rekao sam, kako izgledam, čak i ne
toliko loše, zar ne, i isplazio sam joj jezik, na šta se ona
okrenula i sišla u predvorje.Trideset godina nisam sestri
Amaliji isplazio jezik, sada sam to prvi put ponovo učinio,
i to me je razveselilo. Osvežen i čak razgaljen tim inciden-
tom, otišao sam da se obrijem. Pritom sam mislio na to
kako su nenormalne moje sestre, šta je majka od njih na-
pravila, dve potpuno nenormalne odrasle osobe, ne samo
telesno nenormalne, čak nastrane, kako sam pomislio, ne-
go i duhovno potpuno nenormalne i nastrane. Četkom sam
sapunjao lice i video sebe u ogledalu kao veseljaka koji se
u isti mah plazi i samom sebi, i koga to plaženje toliko uve-
seljava da je to odmah, takoreći radi svoje zabave, više pu-
ta ponovio. Ne postoji ništa prijatnije nego obrijati se posle
takvog, mada kratkog, ali ipak napomog puta. Dok sam
tako stajao go ispred ogledala, plazeći se samom sebi, ni-
je mi se činilo da sam čovek s manje nego normalnim oče-
kivanjem od života, kako sam to do sada mislio. Prešao sam
u sobu i obukao se, neprestano premišljajući da li da se
obučem sasvim u cmo ili ne, da bih se onda odlučio za jed-
no potpuno neupadljivo, sasvim normalno svakodnevno
odelo, za stari braonkastozeleni rimski sako i odgovaraju-
će pantalone. Kad bi sestre bile drugačije, pomislio sam,

318
a ne takve guske, rekoh sebi, bilo bi možda čak i moguće
voditi zajedno s njima neki volfseški život, ali sam ovako
ipak razmišljao kako produžiti bez njih, jer mi je bilo jasno
da one ne mogu ostati sa mnom u Volfsegu. Cecilija i Ama-
lija moraju da odu, za obe strane je to bolje, pomislih.
Ušančile su se u Volfsegu za ceo život, ali sada moraju da
odu, bilo kuda, ali da odu, pomislih, za njihovo dobro.
Predstava je ovde manje-više završena, pomislio sam, sa-
da kad su glavni likovi mrtvi i već izloženi na odru u oran-
žeriji, u tom teatru sporedni likovi mojih sestara više ne-
maju šta da traže. Zavesa je spuštena, pomislih. Ali još ne
sasvim, pomislih, počela je, takoreći, satirska igra. Najte-
ži deo. Kad sam dole u predvorju sreo Ceciliju, zamolila
me je da bar stavim cm u kravatu, što sam prvo odbio, a
zatim joj dao za pravo, pa sam se ponovo popeo u svoju
sobu i stavio cm u kravatu. Sada sam, takoreći, imao pro-
pisno odelo za taj dan. Prišao sam prozoru i video fabri-
kanta čepova vinskih flaša kako s velikom kutijom ide od
majeraja ka oranžeriji. Zet je zaista pronašao kutiju s nat-
pisom Sunce i mrtvačkim pokrovima. A ja sam mislio da
ta kutija ne postoji. Ali okrutnost moje sestre stoji, pomi-
slih. Ona je svog, kako sam sebi morao da kažem, odvrat-
nog muža, poslala na tavan majeraja ni zbog čega drugog
osim da konačno, kako se izrazila, ostane nasamo s Ama-
lijom i sa mnom. Fabrikant čepova vinskih flaša ima tra-
pav, nesiguran hod, pomislih, kad nosi neki teret kao što
je takva kutija, hod m u je još nesigumiji nego inače, tada
mu noge idu u O, pomislio sam. Kutija samo što ga ne
smlavi, mada uopšte nije teška, drži je kao da na rameni-
ma ima tu kutiju, a ne glavu, pomislih, bio je to komičan
prizor. Pred oranžerijom je kutiju preuzeo jedan baštovan,

319
a zet je zatim tu ostao kao da ne zna šta bi sad trebalo da
čini, bio je sušta bespomoćnost, mogao sam da mu po-
đem u susret i pomognem mu, ali to nisam učinio, jer se
takvim ljudima ne može pomoći, takvi ljudi ostaju smešni
i nikad ne znaju šta bi trebalo da učine. Baštovani koji su
došli iz majeraja kratko su porazgovarali s njim, a onda su
morali da ga ostave, jer su bili u poslu. Iz mesta su ponovo
do mene doprli delovi muzičke probe, sada su već daleko
uznapredovali s Hajdnom. Zet je otišao sve do zida da bi
pogledao dole u mesto, posmatrao sam ga kako nastoji da
se učini višim nego što jeste, kako pokušava da nađe upo-
rište na jednom ispustu u zidu, ali je omašio, okrenuo se
u strahu da neko gleda njegovu trapavost i komičnost, me-
ne nije mogao da vidi jer sam stajao u sobi iza prozora
kroz koji se spolja pri takvom popodnevnom svetlu ne mo-
že videti, može se gledati u prozor, ali se ne može videti šta
je iza njega. Fabrikant čepova vinskih flaša obrisao je sebi
cipele i sako koji su se isprljali pri tom neuspelom poku-
šaju da pogleda preko zida, ponovo se osvrtao oko sebe,
uočio sam tom prilikom da ima kratke ruke, odela su mu,
mada šivena po meri, krojena na provincijalan i uz to juž-
nonemački način, nezgrapno, neukusno, štofovi koje bira
su oni najodvramiji štofovi malograđanina koji je težnju
ka višem, zato što misli da ga to čini boljim, pretvorio u
princip, danju i noću, neprekidno, bukvalno opsednut tom
težnjom.Tog zeta nam je podmetnula tetka sTitizea, po-
mislih. Tog badenskog vajnšmekera20, badenskog ljubite-
lja kotleta, badenskog belokošuljaša. Cecilijino insistiranje
da je njen muž najbolji muž sada bi moglo izazvati samo
još zajedljiv podsmeh koji nije smeo dati sebi oduška ovog
popodneva, već se morao potiskivati iza prozorskog sta-

320
kla. Sve osim sažaljenja bilo je umesno osećati prema tom
čoveku koji u taj odnos ni u kom slučaju nije ušao nevin,
pomislih, koji je sestri preseo već nedelju dana posle svad-
be. To je, ipak, epizoda s kojom Cecilija mora sama da iza-
đe nakraj. Ja u to neću da se mešam, pomislih, što ne znači
da ću obustaviti svoja posmatranja i da o tome više neću
razmišljati. Ali sasvim je nepodnošljiva bila pomisao da
ću, na primer, iz večeri u veče morati da sedim za istim
stolom baš sa tim čovekom i još sa svojim sestrama, koje
ionako nikad ne znaju o čemu bi sa mnom razgovarale, i
obratno, ni ja ne znam o čemu bih s njima razgovarao. Sok
zbog nesreće biće dovoljan da se na samo nekoliko dana
odloži to od čega se već sada ježim, pomislih, ta ozlojeđena
lica sestara i uz to još i glupo lice moga zeta koje se svaki
čas potpuno budalasto smeje na svaku sporednu reč, u na-
meri da me pridobije. U svakom slučaju, odmah sam po-
mislio, oholost nije prikladno sredstvo da izađem nakraj s
mojom okolinom koja je beznačajna i time nepodnošljiva.
Ali da nemamo oholosti bili bismo izgubljeni, ona i nije ni-
šta drugo nego oružje protiv sveta koji bi nam inače, dak-
le bez te oholosti, progutao i telo i dušu. Svet nema obzira
prema nama. M oramo ga preduhitriti sopstvenom oholo-
šću, rekoh sebi, primeniti je onda kada nas spasava da ne
budemo progutani. Jer ne treba ništa da uobražavamo, mi-
slio sam, takozvani glupaci, oni koje, da tako kažem, najma-
nje cenimo, istovremeno su najbezobzimiji, njih ne zanima
šta mi osećamo, samo ako dobiju priliku da nas spotaknu,
da nas razbiju i najzad unište. Oholost je sasvim priklad-
no sredstvo da se izborimo s okolinom koja je usmerena
protiv nas, te oholosti se ona plaši i uvažava je, pa neka je i
samo odglumljena kao što je moja, pomislio sam. Glumimo

321
oholost da bismo se mogli potvrditi, to je istina, ohol sam
da bih preživeo, to je dosledno rečeno. Naravno, ubrzo vi-
še ne znamo da li je naša oholost glumljena ili stvama, ali
nije neophodno da stalno sebi postavljamo to pitanje, jer bi
nas to izludelo i na kraju bismo zaista poludeli.To što moj
zet ne zna ko je Maks Bruh, meni je svejedno, jer da je on
to znao kada ga je moja majka javno obrukala za stolom,
to ga takođe ne bi učinilo boljim, majka je isto tako i mene
mogla da pita ovo i ono, a ja joj ne bih mogao dati nika-
kav odgovor, toliko toga ne znam i, što se mene tiče, toli-
ko sam neobavešten, pomislih, baš kao i fabrikant čepova
vinskih flaša, a uostalom je savršeno svejedno koliko je ne-
ko, takoreći, obrazovan, naprotiv, kad bi neko bio toliko
obrazovan da mu se moja majka divi, bio bi u osnovi uža-
sno trivijalan čovek, obrazovana budala, kako uvek kažem,
ali fabrikant čepova vinskih flaša svakako misli da je važno
znati ko je Maks Bruh, da je važno znati ko je Fridrih Ki-
cel, et cetera. Čak i kad ne bi znao ko je Kant, bilo bi to,
što se njegovog karaktera tiče, savršeno svejedno, pomis-
lih. Ali fabrikant čepova vinskih flaša nema karaktera, mi-
slio sam.Tu beskaraktemost fabrikanta čepova vinskih flaša
uvek sam dovodio u pitanje, tu bestidnost maskiranu kao
bespomoćnost, koja sebi ne stvara nikakve skrupule na pu-
tu u više sfere. Cecilija je nasela na tu prevaru, pomislih,
posmatrajući zeta koji je i dalje stajao kraj zida. Šta sve taj
ne bi bio kadar da učini, pomislih, gde sve ne bi mogao da
umeša prste, što se kaže. Ali onda pomislih, kad bi on zai-
sta nešto učinio, umešao prste, da bi to u svakom slučaju
uradio traljavo, da bi ispao još smešniji. Da nije beskarak-
teran, pomislih, odavno bi ga do sada barem baštovani za-
voleli, ali ga oni izbegavaju, što je znak da s njim nešto nije

32 2
u redu, pomislih, jer baštovani imaju neverovatan instinkt
u pogledu ljudi. Baštovani osećaju kome se može verova-
ti a kome ne, fabrikanta čepova vinskih flaša izbegavali su
od početka, kako sam video već pre venčanja, prema njemu
su bukvalno podozrivi, ali ne kao inače prema nekom stran-
cu ovde, nego sasvim odlučno, mora da pred njima nije
nastupio kao bespomoćan, nego kao beskarakteran čovek,
pomislih. Uvek je bilo zanimljivo videti kome su baštova-
ni ukazivali svoje poverenje, nikada se nisu prevarili. Već i
sam način na koji su od njega, recimo, uzeli kutiju, ukazu-
je na njihovo nepoverenje prema zetu. Iznenada mi se učini-
lo smešno što provodim toliko vremena kraj prozora, pos-
matrajući zeta, pa sam sišao u predvorje, ali sam prethodno
zastao pred onom slikom mog davnog pretka Ferdinanda.
Moj Dekart, rekoh za sebe, u međuvremenu je izgubio ne-
što od svoje filozofske veličine, s tim licem nije mogao na-
pisati eseje. Amalija je došla iz kuhinje i rekla da će sada,
u kasno popodne, do nas gore verovatno doći prvi ožalo-
šćeni, pre podne ih je već desetak bilo tu, ne samo odozdo
iz mesta, kao direktor škole, kao opštinski lekar, pa bi tre-
balo da im u neku ruku budemo na raspolaganju, najbolje
baš tu u blizini predvorja, ako ne i u njemu samom, kape-
la ili kuhinja bili bi takođe prikladna mesta, jer nikog od
ožalošćenih ne bi želela da pusti na sprat, najbolje je s lju-
dima razmeniti samo dve-tri reči, ne više, i odmah se s nji-
ma oprostiti, što se ionako podrazumeva. Naježio sam se pri
pomisli da će sad jedan za drugim ovamo gore doći baš
oni Ijudi kojih se u osnovi toliko gadim, pripadnici srednjeg
staleža iz okolnih varošica, koji neće propustiti da ugrabe
priliku da nam, tobože sasvim ravnopravni, nepozvani do-
đu u posetu, i da se pritom bez stida dovezu svojim kolima

323
čak i u sam park. Već sam video radoznalce kako jedni za
drugima izlaze iz kola i gnjave nas svojim odvramim izrazi-
ma saučešća, što mi treba da propratimo blagim, odobra-
vajućim izrazom lica. U svakom slučaju stiskaću te ruke,
hladno kako još nijednu ruku nisam stisnuo, tako da iz to-
ga ni u kom slučaju ne proizađe neko produbljivanje veze
tih ljudi s nama, pomislih. U sebi sam već uvežbavao to
rukovanje i bljutave reči koje sam, kako sam mislio, primo-
ran da im govorim. Ali nisam se plašio tih ljudi, pomislih,
s njima ću da završim po kratkom postupku koji me naj-
manje iritira, hvatao me je strah od dva nekadašnja tako-
zvana gaulajtera 21 koji su, kako sam saznao, već najavili
dolazak na pogreb, i od manje-više brojnih takozvanih SS-
oberšturmbanfirera 22 koji će se pritom pojaviti, a za koje
sam decenijama mislio da su odavno mrtvi ili bar prive-
deni pravdi i odgovarajuće kažnjeni, ali koji su, kako sam
pre više godina iznenada saznao, već iz ilegale u koju su se
sklonili, decenijama održavali kontakt s mojima, s mojim
roditeljima i mnogim drugim našim rođacima, pa će sađa
ovaj pogreb iskoristiti za to, rekoh sebi, da prvi put pono-
vo sasvim otvoreno izađu pred javnost. Ali nisam mogao
da sprečim učešće tih ljudi na pogrebu, pomislih. Hteo ja
to ili ne hteo, oni će doći. Nekadašnje gaulajtere ništa ne-
će sprečiti. Za jednog od njih znam da je hiljade ljudi po-
slao u naše i nemačke zatvore i kazamate, isto tako je na
hiljade svojim potpisom oterao u Buhenvald, Dahau i Au-
švic, a za drugog da je najmanje isto toliko ljudi, mahom
Jevreja, smestio u mađarske i čehoslovačke koncentracio-
ne logore. Da se i ne pominje takozvani kameradšaftsbund,
zavet drugarstva, koji se uvek pridružuje maršu na svim tim
pogrebima, i koji nije ništa drugo nego nacionalsocijalisti-

324
čka organizacija, kako mislim, jer misli apsolumo nacio-
nalsocijalistički, a ti ljudi, gde god idu ili stoje, svuda nepre-
kidno nose svoje nacionalsocijalističko ordenje na grudima,
bez najmanjeg stida, i upravo danas to iznova bestidno ra-
de, sasvim otvoreno. Zaista sam se plašio gaulajtera i nisam
znao kako da ih dočekam, te prijatelje moga oca, prvo škol-
ske drugove, zatim životne prijatelje, kako ih je kasnije uvek
nazivao, s kojima je posle rata, kako sam doznao, održavao
najbliže kontakte, mada je znao da su potkazivači i ubice;
sa tom svešću pružio im je sklonište, snabdevao ih namir-
nicama, nabavljao im sve što im je bilo potrebno da pre-
brode teškoće, kako je govorio moj otac. Navodno ih je
godinama skrivao u dečjoj vili, a da mi, deca, ništa o tome
nismo znali, godinama nismo imali pristup dečjoj vili, ka-
ko sam se kasnije setio, da bi zagonetka na kraju bila reše-
na, roditelji su u posleratnim godinama skrivali nacional-
socijalističke prijatelje u dečjoj vili. Bili su lukavi jataci,
ostavili su da dečja vila spolja izgleda kao potpuno nena-
stanjena, ostavili su je da spolja propada, dok su traženi
potkazivači, ubice i blutordenstregeri23, kako mislim, unu-
tra vodili prilično dobar život, jer moji nikad nisu morali
da trpe nestašicu namimica, uvek su, i u ratu i posle rata,
imali, što se kaže, svega u izobilju, dok je ostali narod, ka-
ko je uvek govorila moja majka, gladovao, nije imao ni za
pod zub, što se kaže. Dečja vila bila je skrovište oba gau-
lajtera, ali verovatno su, kako mislim, i ti mnogobrojni SS-
oberšturmbanfireri, koji su bili u prijateljstvu s mojima,
uživali u našem izobilju, postepeno sam sticao saznanja o
tim vremenima koja su, nama deci, u uzrastu od trinaest-
četmaest godina, uvek bila takozvana španska sela, kako
se već može zamisliti. Međutim, uvek se izričito govorilo

325
da ne smemo ulaziti u dečju vilu. Ona je za nas otvorena
kad mi je bilo oko petnaest godina, jer smo u to vreme,
sećam se, već u njoj igrali svoje komade. Ali mada sam je
uvek voleo, dečja vila, zbog tih koji su je okaljali, i dan-da-
nas budi u meni jezu. Svoje nacionalsocijalističke istomi-
šljenike moji roditelji, mislim, verovatno nisu skrivali i
zbrinjavali samo u dečjoj vili, oni su ih sigumo smeštali i
u razne naše lovačke kolibe, pa čak i onu u gomjem Vaje-
regu, koja je skoro sasvim nepristupačna. Ali o svim tim
neprijamim, mračnim stvarima, moji su roditelji uvek ću-
tali, iz njih se ništa nije moglo izvući, uskraćivali su svako
obaveštenje, samo je njihova redovna prepiska sa svim tim
ljudima sve do njihove smrti dokaz koliko je ipak bila te-
sna njihova povezanost s njima. Dok su s Amerikancima
sedeli za večerom i već prilikom doručka šampanjcem na-
zdravljali generalu Ajzenhaueru, gaulajteri su sedeli zajed-
no samo nekoliko stotina metara dalje, u dečjoj vili, verovat-
no ništa manje opušteni, mislim, uvek su imali dovoljno
jela i luksuznog pića. Volfseg je uvek bio perverzan, a mo-
ji roditelji su taj perverzni Volfseg, mislim, doterali do kraj-
nje granice perverzije. U tu, nesumnjivo najperverzniju
tajnu Volfsega, verovatno su bili upućeni lovci, a moji se si-
gumo ne bi usudili da je odaju baštovanima, mislim. Mo-
raću da primim te ljude, mislio sam sad, ništa mi drugo ne
preostaje. Svi ti ljudi danas odlično žive, zaista potpuno
nedimuti, u najrazličitijim i, što se kaže, najlepšim kraje-
vima zemlje, i svi oni osim toga primaju debelu državnu
penziju. Ali ovo današnje društvo zaslužuje te prilike, po-
mislih, ono zaslužuje tu perverziju, jer je i samo potpvmo
perverzno. U osnovi, pomislih, upravo su ti ljudi njihovi lju-
di, ti gaulajteri i SS-oberšturmbanfireri i blutordenstregeri,

326
pomislih, upravo su oni ti ljudi koje moji takozvani zemlja-
ci, ne samo i dan-danas, nego baš danas gledaju kao svoje
vodeće figure, ti nacionalsocijalisti su ono ka čemu oni, što
se kaže, dižu pogled, i koji su njihove tajne vođe.Tim taj-
nim firerima svojih zemljaka moraću danas da stisnem ru-
ku. Te tajne firere svojih zemljaka neću moći da sprečim
da zauzmu mesta u prvom redu kad krene sprovod. Već
sada mi se gadila ta mučna situacija koju sam zaista video
kao ono strašno što mi se bliži. Ne bez zluradosti na licima,
sestre su mi već nabrojale imena onih koji su se već naja-
vili, a oba bivša gaulajtera bili su prvi među njima. Ali mo-
ram da se izborim sa tom situacijom, potajno sam zapove-
dio sebi. Ti gaulajteri i ti SS-oberšturmbanfireri i blutor-
denstregeri, koliko mi je poznato, sedeli su i motali se u
Volfsegu ne samo danima, nego nedeljama, a moji rodite-
lji su ih decenijama izdržavali, što je, naravno, i mom stri-
cu Georgu uvek zagorčavalo boravke u roditeljskoj kući,
isto kao i meni, koji sam skoro uvek bio primoran da ot-
putujem, jer nam je rečeno da ti ljudi dolaze u posetu. Na-
cionalsocijalizam je, uz katolicizam, najveće austrijsko zlo,
pomislih, kao što je to u Italiji fašizam uz katolicizam. Ali
u Italiji je ipak sve drugačije, Italijani do sad nisu dopus-
tili da ih proguta ni fašizam, ni katolicizam, za razliku od
Austrijanaca koje su odavno progutala oba ta zla. Iza bis-
kupa, među kojima su i dva nadbiskupa, jer je Spadolini
taj drugi nadbiskup, odmerenim korakom, što se kaže, ho-
daće gaulajteri, SS-oberšturmbanfireri i blutordenstrege-
ri. A zatim, iza njih, ide naš nacionalsocijalističko-katolički
narod, pomislih. I uz to svira naša nacionalsocijalističko-ka-
tolička pogrebna muzika. A s ulaza u groblje pucaće naše
nacionalsocijalističke prangije i uz to će zvoniti katolička

327
crkvena zvona. A ukoliko imamo sreće, pomislih, tokom
čitave ceremonije sijaće naše nacionalsocijalističko-kato-
ličko sunce ili, ako nemamo sreće, padaće kiša, naša nacio-
nalsocijalističko-katolička kiša. Moje sestre, kao i moj brat
Johanes, nisu bili upućeni u taj, kako ga ja nazivam, tajan-
stveni Volfseg, pa ni kad smo svi već malo poodrasli, rodi-
teije je pre svega glupost mojih sestara sačuvala od toga
da dopuste da se dozna i najmanja sitnica u vezi s tim. Jer
kad smo napunili petnaest-šesnaest godina i najednom do-
bili pravo da ulazimo u dečju vilu, radoznalo smo, narav-
no, pitali zašto do sada nismo smeli da uđemo u nju, zašto
nam je do tada bilo zabranjeno da ulazimo u dečju vilu, čak
zabranjeno i da joj se približimo. Roditelji, nekadašnji čla-
novi stranke, ništa na to nisu odgovorili. Ali, naravno, svo-
ju tajnu nisu mogli doživotno da sačuvaju, sve se obelo-
danilo kada je, naime, jedan od gaulajtera došao u Volfseg
i već dole u predvorju počeo da govori o vremenu u dečjoj
vili, o najlepšim godinama svog života, kako se u mom pri-
sustvu izrazio. Stajao sam pored njih i morao da saznam
da je gaulajter i blutordenstreger sa svojim saborcima ži-
veo oko četiri godine u dečjoj vili, takoreći u najboljem
stanju, i kako se jelo i kako se pilo, i kako on, takoreći iz
poznate beskrajne zahvalnosti prema mojoj majci nije mo-
gao da se smiri, jer majka sve to, zato što sam ja stajao po-
red njih, nije htela da sluša, ali se on prepustio bujici sve
glasnijih i sve oduševljenijih reči zahvalnosti i nije mogao
da se zaustavi. Pre svega je uvek iznova hvalio svež vazduh
i sveža jaja koja je njemu i njegovim saborcima svako-
dnevno u dečju vilu donosila lično moja majka, sa takođe
svakodnevno svežim mlekom naših volfseških krava. Či-
tavo predvorje orilo se od gaulajterovog smeha kojim je više

328
puta prekidao svoj govor zahvalnosti, da bi ga odmah za-
tim nastavio. Danas živi u Altauszeu i uživa penziju koju
mu država svakog meseca isplaćuje, i koja se, kao i sve os-
tale penzije u našoj državi, svakih pola godine automatski
uvećava za četiri ili pet procenata, a koju m u je država, na-
kon zataškavanja njegovih zverstava i obaranja optužnice,
a da prstom, što se kaže, nije mrdnuo, dodelila već pre pu-
nih trideset godina. A ja sam pomislio na rudara Sermaje-
ra u Kropfingu ispodVolfsega, kod koga sam uvek odlazio
da se spasem svog volfseškog očajanja, na čoveka koji je sa
svojom ženom celog života uz svoj rudarski poziv održavao
malo seosko imanje sa tri krave, na onog čoveka za koga
sam, kao ni za koga drugog u blizini Volsega, i danas ve-
zan, i koga uvek posetim kad se nađem u Volfsegu, na čo-
veka kojega je u ramim godinama prijavio jedan od najbli-
žih suseda jerje slušao švajcarsku radio-stanicu. Sermajera
je prijavio najbolji školski drug, čime ga je na kraju poslao
u kaznionicu Gersten i u holandski ogranak jednog nema-
čkog koncentracionog logora. Prvi sused i nekadašnji naj-
bolji prijatelj oterao ga je iz kuće na dve godine u one kaz-
nionice i gubilišta koja ti gaulajteri, koji će sutra doći, no-
se na savesti. Šermajer je potkazan i poslat u kaznionice, u
takozvana popravilišta i gubilišta i koncentracione logore,
i time manje-više uništen za ceo život, pomislih, i niko to
kasnije nije preispitao, niti je on dobio i najmanju odštetu
za te godine užasa. Taj što ga je potkazao i poslao ga u ka-
znionice, popravilišta i gubilišta, posle rata ga je na kole-
nima molio da mu se ne sveti. Šermajer se nije osvetio, on
o tome ni sa kim više ne govori, samo bi njegova žena, kad
bih ponekad svratio kod njih i s njima delio njihov jednos-
tavni obrok, katkad briznula u plač, jer ni dan-danas nije

329
to vreme ostavila iza sebe; Šermajer nije obeštećen, ili ga
je država, za patnje koje mu je priredio nacionalsocijalisti-
čki zloduh, ipak podmirila nekim smešno mizemim izno-
som, dok ista ta država, pomislih, masovnom ubici koji
danas živi u Altauszeu svakog meseca doznačuje kolosalnu
penziju koja mu garantuje luksuzan život. Taj Sermajer je
ponižen za ceo život, a ta ga država nikad nije oslobodila
tog poniženja, pomislih, dok je masovnom ubici, koji živi
u Altauszeu, ista ta država, već ubrzo posle rata, vratila sva
takozvana građanska prava i time ga podržala i opravdala
u njegovom mišljenju i delanju. Mrzim tu državu, pomi-
slih, ne mogu drugačije nego da mrzim tu državu, i ne že-
lim da imam ikakve veze sa tom državom, ili makar samo
onoliko koliko je apsolutno neophodno, pomisIih.Ta drža-
va je već toliko puta dokazala svoju apsolutnu beskarak-
tem ost da se više ne može prihvatiti, može se ona svakog
dana i na svim mogućim mestima i u svim mogućim pri-
likama nazivati socijalističkom, progresivnom, demokrat-
skom, i kako god joj drago, ali ona je uvek samo stravična,
beskaraktema, bezočna država, pomislih, koja se te stravič-
nosti, beskaraktemosti i bezočnosti nikađa nije stidela, ne-
go se u svakoj prilici koja joj se ukaže usuđivala da se tim
gadostima još i diči. Kakva je to država, pitam se, koja ma-
sovnom ubici šalje masnu penziju i zatrpava ga pohvala-
ma i počasnim priznanjima, ne mareći više za Šermajera?
Kakva je to država koja masovnom ubici omogućuje da ži-
vi u luksuzu, a zaboravila je Šermajera? pomislih. Čim bu-
dem u prilici posetiću Šermajera, pomislio sam i izašao
napolje. Kapelni orkestar je probao Hajdna, baštovani su
vukli volfseška mrtvačka kola od majeraja do iza oranžeri-
je, fabrikant čepova vinskih flaša stajao im je na putu, tre-

330
balo je da se skloni, onda je nestao iz vidokruga. Sestre su
bile u oranžeriji. Razmišljao sam da li da uđem tamo ili ne.
Šermajer nije ni katolik, ni nacionalsocijalista, pomislih.
Nema mnogo takvih Šermajera, pomislih, ali ih ima. I ne-
ma mnogo takvih žena kao što je Šermajerova, ali ih ima.
Kada ih čovek traži, ne nalazi ih, ali ih ima. N a kraju sam
otišao u oranžeriju. Sestre su stajale pred kovčezima i do-
terivale mašne na vencima, tako da se može pročitati tekst
na njima. Gaulajteri su već poslali svoje vence. Kad bi to
bilo moguće, otvorio bih poklopac kovčega u kome je le-
žala majka, ali to, naravno, nije bilo moguće, pa ipak me
proganjala ta misao, stalno mi se iznova javljala želja da po-
gledam u kovčeg u kome leži majka, reč leži mi je pritom
bila potpuno groteskna. Otac je sada imao imao potpuno
upalo sivo lice na kome su se stvorile žute mrlje, koje pri
prvom ulasku u oranžeriju nisam video. Johanes se nije
mogao prepoznati. lic e tuđe, odbojno. Ispod cmih pokro-
va baštovani su naslagali velike blokove leda da bi uspori-
li proces raspadanja koji je bio već jasno vidljiv i daleko
odmakao, godišnje doba nije bilo povoljno za leševe. Blo-
kove leda doneli su iz pivare Griskirhen, pomislih. Kovče-
zi mora da su bili skupi, verovatno oni najskuplji, pomislih.
Ali su barem bili bez ukrasa. Drvo i ništa drugo. Ocu i Jo-
hanesu sklopili su ruke jer to je uobičajeno, rekoh sebi, ali
prizor sklopljenih ruku oca i brata Johanesa doživeo sam
samo kao odvratan. Ocu su obukli takozvano štajersko
odelo, ono sa širokim lampasama, pomislih, ono sa velikim
dugmadima od jelenskog roga na reveru, a bratu njegovo
omiljeno lovačko odelo koje je kupio u Briselu. Prišao sam
još bliže kovčezima, sestre su uzmakle u stranu, nisu me u
tom trenutku ometale. Mora da ih je odbila, ili im je bar

331
zasmetala sigumost s kojom sam sada stajao pred kovče-
zima, potpuno nepomično. Dok sam sam mislio da drh-
tim, ništa se na mom telu nije pomeralo. Posmatrao sam
izložene na odru kao da me se ništa ne tiču, kao da su tu-
đinci. Nisu više imali crte lica, nisu više imali čak ni lica.
Brzo se raspadaju, pomislio sam. Moraju se brzo sahrani-
ti, inače će zatrovati vazduh, oranžerija je već bila ispu-
njena njihovim vonjem, slatkasto odvratnim vonjem mesa
koji nisam podnosio već kao dete, kad sam s majkom pri-
lazio mrtvacima na odru. Mrtvaci na odru bili su mi ne-
podnošljivi već kao detetu, ali majka me je uvek suočavala
s njima, uvek me je vodila na pogrebe, i samim tim do mr-
tvaca na odru, nikad nije vodila Johanesa, nemam obja-
šnjenje za to, zašto uvek mene a ne Johanesa.Tako mi mrt-
vaci na odru ubrzo nisu bili ništa strano, ali je majka uvek
morala da me natera da ih gledam, dobrovoljno ih, nara-
vno, nikad ne bih pogledao. Sestre su stajale iza mene, čuo
sam ih kako dišu, ali nisam znao šta misle, sigumo su mi-
slile da sam hladan, bezosećajan čovek, što sam za njih
uvek i bio, bar su mi uvek govorile da sam hladan, bezose-
ćajan. Da li su bile u pravu ili nisu, ne mogu da sudim. Me-
đutim, nisam pred kovčezima stajao ni hladnokrvno, što se
kaže, ni bezosećajno, baš naprotiv, mogao bih da kažem
potresen, da ta reč nije toliko pohabana, ali nisam se pome-
rao, moje telo se nije pomeralo. Roditeljima nikada nisam
poželeo smrt, rekoh sebi stojeći pred njihovim leševima,
nijednog trenutka nisam pomislio da treba da umru, sta-
jao sam pred njima i rekao sebi da sam ih uvek proklinjao,
u svakom slučaju uvek prezirao, nikad omalovažavao, uvek
samo prezirao, imajući sve razloge da ih prezirem, iz osno-
va, što se kaže, ali im nikada nisam poželeo smrt. Njiho-

332
va smrt je nesumnjivo nešto užasno, pomislio sam. A što
le tiče Johanesa, izgubio sam prijatelja iz detinjstva, ali ka-
ko je to detinjstvo toliko daleko u prošlosti, više od trideset
godina daleko, pomislih, sada nemam nijedan razlog da
oplakujem tog mrtvog Johanesa, možda bih u tim trenu-
cima čak rado zaplakao, već zato što su iza mene stajale
moje sestre i možda od mene očekivale da zaplačem, da
zajecam, da me, što se kaže, obliju suze, ali nisam plakao,
nisam jecao, samo sam nepomično stajao. Prišao sam kov-
čegu s majkom i pokušao da odignem poklopac, ne znam
iz kog iznenadnog poriva, ali nisam uspeo da odignem po-
klopac, bio je već zakovan. Kad sam odustao od tog poku-
šaja, osetio sam mučno osećanje koje je moj pokušaj izaz-
vao kod sestara, pa sam se osvmuo prema njima i, za njih
neočekivano, jer sam se nam emo tako brzo osvmuo, gle-
dao njihova ogorčena, zgrožena lica. Nisam više mogao da
stojim pred kovčezima, okrenuo sam se i izašao iz oranže-
rije. Jednog od baštovana sam upitao zašto je majčin kov-
čeg zakovan. Dobio sam odgovor da je pogrebno predu-
zeće u Volfseg već dovezlo kovčeg u zakovanom stanju,
druga dva nisu bila zakovana, ali taj sa majkom jeste. Da,
naravno, rekao sam baštovanu, to je samo po sebi razum-
ljivo. Unakaženu, obezglavljenu, odmah su je, bez okleva-
nja, stavili u kovčeg i zakovali ga, pomislih. Da niko ne
dođe na pomisao da još jednom pogleda unakaženu. Ali ja
sam došao na tu pomisao, rekoh sebi. Naravno, neću sad
narediti da se otvori kovčeg, pomislih. U jednom trenutku
mi je došlo da zatražim da se otvori kovčeg i već sam smi-
šljao način kako da to naredim, a onda sam to sebi opet
zabranio, čak i samu pomisao da se otvori kovčeg kako bih
unakaženu još jednom mogao da vidim, što bi bilo čudo-

333
višno, ali nisam mogao da se oslobodim te misli da zatra-
žim da se još jednom otvori kovčeg, da to naredim baštova-
nima, pomislih, kad moje sestre ne gledaju. Nikako nisam
mogao da se oslobodim te misli da zatražim da se otvori
majčin kovčeg, i dugo sam pred oranžerijom hodao gore-
dole, dok su sestre ostale u oranžeriji. Morao sam da se oka-
nem te misli i pokušao sam da odvratim sebe od nje tako
što sam dozvao jednog baštovana i upitao ga da li će bloko-
vi leda ispod leševa izdržati do sledećeg jutra, pogreb je
bio zakazan za deset sati, pogrebi su inače uvek održava-
ni u jedanaest, ali kad je sahranjivan neko od naših, uvek
se počinjalo u deset. Blokovi leda dovoljni su za četiri na-
redna dana, rekao je baštovan. Bio je iznenađen kad je čuo
da ga zovem po imenu, ljudi misle da ne znamo više njiho-
vo ime ako nas nema nekoliko godina, ali ja sam uvek do-
bro pamtio imena, podrazumevalo se da mi je bilo poznato
ime tog baštovana, kao i svih ostalih. Kratkim razgovorom
o blokovima leda s baštovanom hteo sam da odvratim se-
be od čudovišne misli da zatražim otvaranje majčinog kov-
čega, ali mi za tako kratko vreme to, naravno, nije uspelo,
pa sam započeo razgovor s baštovanom koji je čistio šljun-
kom prekriveno tlo ispred oranžerije, rekao sam mu da se
sigumo još seća naših zajedničkih školskih dana, što je on
potvrdio. Nabrojao sam mu nekoliko imena školskih dru-
gova, sva ta imena je istog trenutka povezao s onima koji-
ma su pripadala, podsetio sam baštovana i na takozvane
vesele školske dogodovštine, morao je na trenutak da se
nasmeje, ali je taj smeh odmah prekinuo kad su se pojavi-
le moje sestre, koje su, dok sam ispred oranžerije razgo-
varao s baštovanom, izašle iz nje. Ne obazirući se na to što
sestre sada stoje preda mnom, baštovana sam i dalje uv-

334
lačio u razgovor o zajedničkim školskim danima, krajnje
odlučno, kako mi se činilo, samo s jednim ciljem, da od-
vratim sebe od misli da zatražim otvaranje majčinog kov-
čega, mada me je sve više, što se kaže, opsedala ta misao,
pre svega bi se ipak, pomislio sam, moralo proveriti šta je
stvamo u kovčegu, da li s njim zaista sahranjujemo i našu
majku, takoreći u celini, a ne samo delove, a onda sam upi-
tao baštovana koliko je težak jedan ledeni blok, dok sam
u stvari neprekidno mislio samo na to kako je ipak mogu-
će da u kovčegu, u kome ja očekujem celu majku, ona u
stvari nije cela, ali se, naravno, nisam usudio da izgovo-
rim tu misao, čak ni pred samim sobom. Sestre su stajale
po strani i nisu učestvovale u razgovoru s baštovanom, ni-
kada nisu razgovarale s baštovanima o nečemu privatnom,
nikada se nisu ni zanimale za baštovane kad je reč o nji-
hovim životnim prilikama, i nikada im nisu zapamtile ime-
na, nijedno ime, verujem, bilo koga na službi uVolfsegu,
nikada im na pamet nije palo da s baštovanima razgova-
raju o nečemu što nije povezano s njihovom službom, sa-
mo sam iz tog razloga produžavao razgovor s baštovanom,
pitao sam ga, po svoj prilici misleći na sestre, ali ih istovre-
meno potpuno ignorišući, kada je umro njegov otac, koji mi
je jednom, pre više decenija, kad mi je bilo pet-šest godi-
na, izdeljao frulu od leske. Pre dve godine, rekao je bašto-
van, mada me u stvari uopšte nije zanimalo kada je umro
baštovanov otac, to pitanje je bilo samo sredstvo da odvra-
tim misli od svoje čudovišne ideje u vezi s majčinim kov-
čegom, a da istovremeno sestrama okrenem leđa, da ih
kaznim za nešto što u tom trenutku čak nisam ni znao šta
je. Sve vreme sam razgovorao s baštovanom i nisam mo-
gao da pobegnem od misli o otvaranju kovčega, ignorisao

335
sam sestre, a baštovana sam sve više uvlačio u razgovor,
zapanjujuće je raditi toliko godina u Volfsegu, pod okolno-
stima koje nisu jednostavne, rekao sam mu, dobro znaju-
ći da sam time dopro i do sestara koje su stajale po strani.
Volfseške prilike uvek su bile najteže, rekao sam, ne razja-
šnjavajući to pobliže, za čim nije ni bilo potrebe, jer je sa-
mim tonom kojim sam rekao da su volfseške prilike uvek
bile najteže bilo već rečeno sve što sam hteo da kažem u
pogledu volfseških prilika, baštovan je odmah shvatio šta
sam time mislio, da su gospoda ovde decenijama, pa i ve-
kovima uvek sve otežavala. S druge strane, rekoh, za nas je,
a time sam mislio na moje u celini, ipak dobro što imamo
tako dobre radnike kao što je on. Sestre su veoma usred-
sređeno slušale. Stale su se tako da ne moraju da gledaju
u mene i baštovana, bile su nam, dakle, okrenute leđima,
Cecilija je uprla vrh cipele u zemlju kraj puta, kao da ho-
će da našara neko slovo u leji, što joj je bila navika još odma-
lena, razgovarala je s Amalijom o nečemu što nisam mogao
da razumem, ali to je ipak bio samo paravan, jer su obe
svu pažnju usredsredile na moj razgovor sa baštovanom, i
neko vreme smo se sve troje tako poigravali svojim para-
vanima za uzajamno špijuniranje i prisluškivanje, pa sam
pomislio da kao što ja u ovom trenutku zloupotrebljavam
baštovana, jer mi je potreban samo da me odvrati od mo-
je čudovišne misli u vezi s majčinim kovčegom, tako se i
one uzajamno zloupotrebljavaju da bi mogle da špijuni-
raju mene. Ostavio sam baštovana i priključio se sestrama,
pomislio sam da bi sestre mogle da me odvrate od moje
čudovišne misli, da u meni ućutkaju tu neprihvatljivu mi-
sao, da će mi njihova manje-više neprekidna, verovatno
čitavom zastrašujućom situacijom nesreće izazvana govor-

33 6
ljivost, odvratiti misli. Rekao sam sestrama da pođu sa
mnom preko u dečju vilu. Ni sam nisam znao zašto sam im
to predložio. Sve troje smo otišli preko do dečje vile. Ho-
dajući prema dečjoj vili pomislio sam da Šermajer nikada
nije govorio o svom robijanju u kaznionicama i zatvorima,
i u holandskom koncentracionom logoru, i da ću, kad već
on o tome ne govori, jednom ja o tome pisati u svom pla-
niranom Brisanju, pomislih, pisaću o Šermajeru, o neprav-
di koja mu je naneta, o zločinu koji je nad njim počinjen.
Šermajerova žena je uvek samo plakala kad god bi pomi-
slila na ta, za oboje toliko nesrećna, gorka vremena, ali ni
ona nikad nije govorila zašto plače. Zato je moja dužnost
da u Brisanju progovorim o njima i da preko njih skrenem
pažnju na toliko drugih koji ne govore o svojim patnjama
tokom nacionalsocijalističkog vremena, koji se samo tu ?
tamo usude da zbog toga plaču, o Šermajerovoj ženi, koju
nacionalsocijalističko mišljenje i delovanje nosi na savesti,
to nacionalsocijalističko zločinaštvo koje se danas samo
prećutkuje, pošto se već decenijama temeljno zataškavalo
O Šermajeru neću pisati ništa drugo nego da ga je nacio-
nalsocijalističko društvo potpuno nekažnjeno razorilo, ako
ne i uništilo za ceo život. Hodajući ka dečjoj vili, dao sam
sebi obećanje da ću u Brisanju, ako već ne uspem da Šer-
majeru vratim pravo koje mu je društvo oduzelo, barem
na svoj način skrenuti na njega pažnju. Brisanje mi pruža
najbolju priliku za to, ako ikad budem u stanju da ga sta-
vim na papir, pomislih. Setivši se Šermajera, zaboravio
sam na čudovišnu misao da zatražim da se otvori majčin
kovčeg, kod dečje vile sam rekao sestrama koje su otključa-
vale dečju vilu da mi Šermajeri, koje i one dobro poznaju,
ne izlaze iz glave, da je baš na njima, koje bez ustručavanja

337
smatram za najbolje ljude od svih koje poznajem, nacio-
nalsocijalizam iskalio svu svoju strahotu, sve ono demon-
sko. Šermajera je potkazao njegov najbolji školski drug,
rekao sam kad je Cecilija otključala dečju vilu, najpodlije
ga denuncirao, poslao ga u koncentracioni logor, to mi ne
izlazi iz glave, u Rimu sam često ležao u krevetu i razmi-
šljao o tome da je naš narod skrivio na hiljade, čak dese-
tine hiljada takvih odvratnih zločina i prećutao ih. Cutanje
našeg naroda o tim hiljadama i desetinama hiljada zloči-
na najveći je od svih tih zločina, rekao sam sestrama. Cu-
tanje tog naroda je ono jezivo. Cutanje tog naroda je užas,
to ćutanje je još užasnije nego sami zločini, rekoh. Kad sa-
mo pomislim da moram da primim te ubice, rekoh. Ne
da mi se da im pružim ruku. Ne mogu da ih isključim sa
pogreba, ali neću da im pružim ruku. Jer onda i ja činim
zločin. Upravo u dečjoj vili, u najomiljenijoj zgradi mog
detinjstva, rekoh, naši su roditelji skrivali te okrutne zlo-
čince, čak su im obezbedili luksuzan život, baš u vreme
najgore bede. I nikada se toga nisu zastideli, rekoh. Napro-
tiv, još su se i dičili tom gadošću, rekoh. Sestre sve vreme
ni reč nisu rekle. Roditelji su krivi zato što su dali utočište
i skrovište tim opakim ljudima koji su morali da završe
pred sudom i da budu osuđeni. I, naravno, kažnjeni smr-
mom kaznom, rekoh. Sta mora da se zbiva u ljudima po-
put Šermajerovih, rekoh, koji vide kako se tretiraju njihove
ubice, kako te hiljadostruke ubice slobodno šetaju i još su
pritom u poziciji da vode prostački upadljiv, bestidno luk-
suzan život, dok oni sami moraju da igraju ulogu zaborav-
ljenih, i uz to na najbedniji način zaboravljenih. Ova država
je ista kao moja porodica, koja je kao stvorena za nacional-
-socijalističko zločinaštvo. A katolička crkva, rekao sam

338
još, ni ona nije bolja. Ona sve radi samo sebi u prilog i u
svoju korist, ćuti tamo gde treba govoriti, skriva se kad joj
previše zagusti iza hiljadugodišnje rabljenog Isusa Hrista.
Gadim se tih ljudi, rekoh, koji će oborene glave ići za kov-
čezima, ne kao zlikovci, već naprotiv, kao najpoštovaniji
ljudi našeg društva. Ja ću, rekoh, na svoj način uskratiti
sebe svim tim ljudima koje sam uvek mrzeo, neću im da-
ti da mi priđu, ja nisam otac, nisam majka, rekoh. Dečja
vila je bila skoro sasvim ispražnjena. Gde li su nestale sve
one lepe slike, pomislih, koje sam još pre godinu dana vi-
deo ovde iz predvorja, levo i desno, po zidovima u sobama.
Slike koje su naslikali raniji preci majka je prodala nekom
antikvaru uVelsu, budzašto, kako sam odmah utvrdio. Uvek
me je bolelo majčino nerazumevanje, posebno kad je reč
o bizamim umemičkim delima. Otac uopšte nije cenio sli-
ke, ili samo onda kad bi mu bilo rečeno da su veoma dra-
gocene, što je i na majku ostavljalo utisak, ništa drugo. Ni-
jedno od njih nije imalo oko za umetnost. Tako su zidovi
u prizemlju dečje vile odjednom postali hladni i odbojni,
dok su ipak, kako pomislih, pre samo godinu dana bili to-
liko privlačni. Ali zbog činjenice da su ovde duže vreme ži-
vela dvojica masovnih ubica, dečja vila je u svakom slučaju
oskmavljena, postala je neprihvadjiva, pomislih. S druge
strane, ipak sam i dalje mislio da ću dati da se sredi baš
dečja vila, i ta misao je iznenada bila ona prava, odjednom
sam zavoleo tu misao, a sestrama sam u isti mah rekao, šta
god da se ovde zbivalo, želim i daću da se pre svega sredi
dečja vila, i to iz temelja, treba opet da bude onakva kakva
je bila pre oskmavljenja. Dečja vila je najlepše od svih zda-
nja u Volfsegu, rekoh. A leto je najbolje vreme za restau-
raciju. Novac Volfsega pripada ljudima, rekoh, ludost je

339
ostavljati ga da trune u banci. Sestre me nisu razumele. U
svakom slučaju ovde treba provetriti, rekoh sestrama, imao
sam na umu da zajedno sa mnom treba da otvore sve pro-
zore dečje vile, užasno je memljiv vazduh u dečjoj vili, re-
koh, i dok su sestre, jer je bio tako topao, lep dan, redom
otvarale sve prozore dečje vile, prvo u donjim sobama, za-
tim polako i u gomjim, pri čemu smo radili u potpunoj ti-
šini, ni Cecilija i Amalija nisu čujno razgovarale pri tom
otvaranju prozora, pomislih kako sam Gambetiju pre sa-
mo tri-četiri dana dao dobar opis dečje vile, za to sam pri-
likom otvaranja prozora imao sasvim dobar dokaz, sobe
su zaista tako velike kako sam ih opisao Gambetiju, ti vi-
soki prozori, baš dečja vila ima tako visoke prozore kakvi
su samo još u glavnoj kući, kakvih nema ni u lovačkoj ku-
ći, ni u kući baštovana, a na tavanicama su oslikane baš one
štukature koje sam pokušao da opišem Gambetiju, sve sa-
mi prizori iz klasičnih drama, kao, na primer, iz Lesingo-
vog Natana, ili iz Razbojnika i Prafausta. Niko više ne ume
da kaže ko je oslikao te štukature, ali mislim da su to bili
oni, u prethodnom stoleću mnogobrojni, takozvani putu-
jući umetnici, koji bi se često skrasili na nekoliko meseci,
pa i godina na jednom mestu, da bi za pristojan obrok i
par cipela načinili takva umetnička dela. Velike pukotine
išarale su te štukature i poslednji je čas da se poprave, po-
mislih. Sestre ništa nisu znale o sadržaju štukatura, kad sam
rekao iz Natana, njima to, kako sam odmah video, ništa
nije značilo, Prafaust im je, doduše, bio poznat, ali se nisu
sećale nijednog od od prizora naslikanih na plafonu, za
Razbojnike su, naravno, kao i ja, čule u školi, ali su sam ko-
mad zaboravile, upamtile su samo naslov, ništa drugo, i
da je to nešto klasično. Pokušao sam da im nekako ukažem

540
na Razbojnike, ali sam odmah još jednom odustao od na-
mere da im nešto objasnim, jer sam uvideo potpunu uza-
ludnost svog nastojanja. Gambetiju sam, kako sam sad
video, prilično jasno opisao te štukature, on me je slušao
pažljivo i veoma dugo. Neosporan je uticaj rimske škole na
tu anonimnu umetnost, rekao sam Gambetiju, uopšte se
na svim štukaturama sevemo od Alpa, i to sam rekao Gam-
betiju, odmah prepoznaje uticaj Italije, Italijani su uvek
bili najbolji štukateri, rekao sam Gambetiju, sad sam se
tačno setio svega što je Gambetiju rečeno u vezi s tim štu-
katurama u dečjoj vili. Jednom pažljivo posmatrane slike,
baš kao i štukature, u stanju sam, a za to sam sad imao i
dokaz, pomislih, da godinama i decenijama najpreciznije
i sa svim detaljima pamtim, pa da to onda u nekoj prilici i
usmeno tako opišem da bude autentično, moja usmena re-
produkcija savršeno se podudara s nekad viđenom slikom.
Dovoljno je da jedan jedini put vidim i istovremeno pro-
učim sliku ili štukaturu, kao što su te u dečjoj vili, pa da
tu sliku detaljno i precizno pamtim godinama i, kako sad
vidim, decenijama. Sestrama ništa nije govorila moja opas-
ka da sam baš sad došao do zanimljivog otkrića, da, naime,
posedujem sposobnost da jednom viđene slike potpuno
sačuvam u duhu za neki, godinama kasnije podneti izve-
štaj, za neko decenijama kasnije održano predavanje, jer,
kao prvo, nisu mogle da prate moju misao, a, kao drugo,
nisu poznavale Gambetija, od mene su uvek samo uzgred
čule za njega, i kako manje-više iz otpora prema meni ni-
su gajile nikakve simpatije za sve što je rimsko, koje je meni,
naravno, uvek bilo drago i uvek me fasciniralo, čak i rani-
je, kad još nisam ni bio u Italiji i Rimu, sada me uopšte ni-
su razumele, pa pomislih da me svesno ne razumeju, one

341
su pretvorile u princip, u životnu naviku da me ne razu-
meju, one to neće, ne žele to ni danas. Dečja vila je meni
u Volfsegu gotovo uvek značila sve, njima manje-više ništa.
Tako je njima bilo prilično svejedno i sve što sam im pret-
hodno u vezi s obojicom takozvanih gaulajtera rekao o de-
čjoj vili, one su moju priču doživele samo kao usmerenu
protiv porodice, posebno protiv roditelja, a posebno im je
bilo odvratno što sam roditelje svaki čas optuživao upravo
sad, kad nisu ni dva dana mrtvi, nisu marile što patim kad
vidim da dečju vilu, moje najdraže volfseško zdanje, pri-
mer meni najdraže arhitekture, odjednom iznova kaljaju
nacionalsocijalistički gaulajteri, sestrama je takav misaoni
tok bio potpuno tuđ, čak neprihvatljiv. Kad smo pootva-
rali sve prozore dečje vile i kada je u nju zaista prostrujao
željeni svež vazduh, rekao sam sestrama da sad hoću da
ostavim prozore otvorene više dana, da u dečju vilu nesme-
tano može danima da ulazi svež vazduh. Bile su iscrpljene
tim, po njihovom mišljenju apsurdnim radom koji sam im
nametnuo, pa su u gomjoj levoj sobi u potkrovlju sele jed-
na pored druge na klupu presvučenu zelenim plišem. Sada
su odjednom ponovo imale podrugljiva lica kao na fotogra-
fiji koju sam čuvao u pisaćem stolu svog rimskog stana na
Pjaca Minervi, ta podrugljiva lica sada su mi na trenutak
pokazale u jasnom popodnevnom svetlu, a onda se od me-
ne okrenule, gledale su kroz prozor na planine iznad me-
sta. Ropski pokomo su istovremeno okrenule glave u prav-
cu planina, kao kad bi se prema planinama u daljini okre-
nule dve povezane lutke, pomislih. Sada bih mogao da im
zapovedim sve što mi padne na pamet, pomislih, i one bi
izvršile moju zapovest. Imao sam ih potpuno u šaci. Ali
nisam to doživeo kao trijumf, nego kao nepodnošljivo op-

342
terećenje. Okačile su mi se, što se kaže, oko vrata, najed-
nom sam pomislio, svašta te još čeka, pomislih, od te dve.
A ako krene nevreme? upitala je Amalija. Sta znači nevre-
me? uzvratio sam. Ako krene oluja i porazbija sve prozore?
rekla je na to Amalija. Neće biti oluje, rekoh, danima ne-
ma oluje. Sada, u trenutku kad su tako iscrpljene sedele na
klupi u dečjoj vili, bio sam veoma raspoložen da sestrama
održim neko predavanje, da im ispričam nešto rimsko, ne-
što takoreći šokantno, da bih mogao da izdržim s njima,
jer sam osećao da neću još dugo izdržati s njima, ali onda
sam tu ideju odmah i napustio, nema nikakve svrhe, rekoh
sebi, samo ću pogoršati situaciju. Glavnu pažnju usmerio
sam na Ceciliju, koja je naizgled zaboravila svog fabrikan-
ta čepova vinskih flaša. Kada naš zet samo ne bi bio toliko
trapav, rekoh. Na to, međutim, nisam od Cecilije dobio ni-
kakav odgovor. Amalija se pravila da nije ni čula moju opa-
sku. Bezočnost ima granice, rekoh zatim, time sam mislio
na mržnju prema čoveku, time sam mislio na našu majku,
ne sme se ići toliko daleko da se ulazi u brak sa glupanom
samo da bi se kaznio neko koga mrziš, što, naravno, nisam
izgovorio, samo sam pomislio. Onda sam ipak izgovorio re-
čenicu: moraš zaposliti svog muža, nije u redu što ga ostav-
Ijaš sasvim samog. Otkako sam ovde, on se manje-više smuca
po parku i samo smeta Ijudima. Cecilija je ustala i izašla iz
sobe, sišla je niz stepenice i prošla kroz celo predvorje na-
polje, dok smo je ja i Amalija, koja je takođe ustala, gleda-
li kako se udaljava od dečje vile, ona beži od nas, pomislih,
glupa guska koja je sebi upropastila život. Glupa guska, hteo
sam da kažem za sebe, ali sam to ipak izgovorio dovoljno
glasno da je to Amalija morala čuti. Ne shvatam zašto su ro-
ditelji tebe krstili kao Amaliju, a Ceciliju kao Ceciliju, re-

343
koh Amaliji. Katoličko-nacionalsocijalistički romantičari,
pomislih. Zatim sam s Amalijom izašao iz dečje vile i pre-
šao do oranžerije, gde je stajao zet, personifikacija nerada,
pomislih čim sam ga ugledao. Fabrikantu čepova vinskih
flaša bilo je neprijatno da ga neko ulovi kao personifikaci-
ju nerada, i to baš ja. Ali sad moraš da razgovaraš s njim,
pomislio sam i direktno mu prišao, nigde u blizini nema
Cecilije, pomislih, nigde nije bilo ni Amalije, on tu zaista
stoji napušten od svih i ne zna gde m u je mesto, ali ovde
na Volfsegu sigumo nije, pomislih. Pozvao sam ga da po-
đe sa mnom u glavnu kuću, ogladneo sam, rekoh, naći će-
mo već nešto u kuhinji, rekoh, i taj tobože drugarski način
kojim sam izrekao svoje rečenice zapanjio je i mene samog.
Nisam to baš tako hteo da kažem, pomislih, ali bilo je ta-
ko rečeno, fabrikant čepova vinskih flaša mi se pridružio,
izbavio sam ga na neko vreme iz nemoguće situacije. Na
trenutak mi ga je čak, što se kaže, bilo žao, ali ipak samo
nakratko, jer sam ga već posle samo nekoliko koraka opet
doživeo kao nametljivca, kako se samo ponašaju ti Ijudi,
pomislih, time što se uopšte ne ponašaju, već se prosto ne
ustručavaju. U kuhinji nije bilo nikoga, potražio sam ne-
ku hranu za sebe i fabrikanta čepova vinskih flaša, i otkrio
sve sam gurmanluk u prepunom ffižideru. S jedne strane
preziremo ljude, rekoh sebi, sedeći naspram fabrikanta če-
pova vinskih flaša, dok im s druge strane zavidimo na toj
bezbrižnosti, na tom podrazumevanju s kojim sebi ne po-
stavljaju nikakve prepreke, kada na primer jedu i pritom se
nimalo ne ustručavaju, u početku malo suzdržano, a on-
da svojski navale, bez ikakvog stida trpaju u sebe sve što
smo pred njih izneli. Opet sam se zgadio tih debelih, me-
snatih prstiju, tog, na mali prst silom nabijenog pečatnog

344
prstena, koji fabrikant čepova vinskih flaša verovatno ne
može više ni da skine čak i kad bi hteo, pomislih. Ispod sto-
la, na koji je prislonio trbuh, prekrstio je noge, dugmad na
manžetnama još su veća od pečatnog prstena, pomislih,
to je komplet. Čekao je da mu nešto kažem, kao da je to
iščekivao, ali meni nije bilo do toga da započnem neki raz-
govor s fabrikantom čepova vinskih flaša, setio sam se da
sam Zakiju rekao kako ću za tri-četiri dana opet biti u Ri-
mu, ali to što sam zamislio neće biti izvodljivo, izdržaću u
Volfsegu nedelju dana, verovatno i duže, već sad vidim da
nedelju dana sigumo nije dovoljno. Jer gnjavaža dolazi tek
posle pogreba, rekoh sebi, moram da obilazim advokatske
kancelarije, najrazličitija nadleštva, kao što je okružno na-
čelništvo et cetera. Sada sam, u osnovi, video tek vrh lede-
nog brega te nesreće. Ipak je čudno, rekoh zetu, videti na
odru oca i brata, ali ne i majku. S druge strane, rekoh, ta
lica na odru već nemaju ništa zajedničko s njihovim pra-
vim licima, to su tuđa lica koja me se ništa ne tiču, rekoh.
Moraju što pre pod zemlju. Jedva je i upoznao tasta i taštu,
a oni su već mrtvi, rekoh, i istovremeno sam u hrpi novi-
na preda mnom, na gomili koja se u međuvremenu uve-
ćala za nekoliko primeraka, ugledao reči pali kao žrtve, i te
reči pali kao žrtve bile su podjednako smešne kao i sve što
piše u novinama. D a li je već čitao novine koje su izvestile
o nesreći, upitao sam zeta koji je, dok sam ja odavno pre-
stao da jedem, i dalje trpao u usta kriške hleba sa kobasi-
com, ali zet je to, zavrtevši glavom, negirao, preda mnom
se nije usuđivao ni da zaviri u novine, mislio je da to sebi ne
može da dopusti, a ja sam mu to uračunao kao neoprosti-
vu brljivost, odbio je, takoreći, moju ponudu da se dodatno
informiše o našoj nesreći, kako se tačno odigrala, baš na

345
toj raskrsnici dogodilo se već toliko nesreća sa smrtnim is-
hodom, rekao sam sasvim u stilu novina, ona nije ni ne-
pregledna, niti se na neki drugi način prepoznaje kao naro-
čito opasna, a ipak je uvek toliko nesreća na njoj, mahom
sa smrtnim ishodom, rekoh, zet je izigravao moralistu dok
je gutao kriške hleba sa kobasicom, čas malo privlačeći
prekrštene noge, čas skupljajući svoje na stolu ispružene
ruke, sve vreme pazeći da manžetnama ne dodime tanjir
i kriške hleba sa kobasicom koje sam mu izneo, otkud mi
uopšte ideja, činilo se da mi ukazuje, mljackajući zalogaje
hleba sa kobasicom, da bi on bio toliko drzak da u mom
prisustvu ili uopšte sad, u tim najtužnijim pbrodičnim tre-
nucima, čita te prostačke novine s njihovim odvramim iz-
veštajima, prezrivo je pogledao naslovne strane sa fotogra-
fijama unesrećenih, kako sam video, s jedne strane prezri-
vo, razočaran što ne može odmah nesmetano da se zabulji
u njih, jer sam ja bio tu, dok se s druge strane preda mnom
pretvarao kako on to nikad ne bi bio u stanju da učini, ma-
da sam čak i ja, kako pomislih, bez daljeg bio u stanju za
to, žvakao je hleb sa kobasicom i stalno bacao pogled na
novine, pre svega onda kad je mislio da ga ne posmatram,
na te nesumnjivo zanimljive novine koje bi, da je sada sam,
odmah raširio i s najvećom bestidnošću razgledao i čitao,
ovako ga je, međudm, u tome sprečio neko za koga je pret-
postavljao kako nikad ne bi bio u stanju ni da pomisli na
nešto toliko bestidno, a kamoli da to i učini, dok sam ja
pomislio kako sam tu bestidnost odavno učinio.To zeto-
vo ne sad bilo je toliko odvratno licememo kao da sam to
sam izgovorio, jer bih u tom trenutku to i sam isto tako
dobro mogao da kažem, moj trijumf je bio u tome što je
on to rekao, ne ja, ja sam tu stajao kao pristojan, staložen

346
čovek, a on je tek morao da izađe na scenu kao takav pris-
tojan i staložen čovek, s tim neizmemo licememim ne sad,
koje se i njemu samom, tek što ga je izgovorio, istog tre-
nutka moralo učiniti kao neizmemo licemerje, jer, narav-
no, čovek nije baš toliko glup, pomislih, da odmah ne bi
znao šta je to njegovo ne sad bilo u stvamosti i, na kraju
krajeva, kako je na mene delovalo, osim toga, bilo mu je si-
gumo odmah jasno da sam njegovo ne sad prozreo, prešlo
mu je preko usana u prilično zarozanom stanju, i na putu
iz glave napolje već je izgubilo svaku ubedljivost. Sada kad
je zet tu sedeo kao onaj koga su prozreli, kao licemer u
duboko žalosnoj i zaista nasmrt ozbiljnoj situaciji, smeo sam
da pođem korak dalje i da se pokažem kao velikodušan,
doturivši mu novine preko tanjira s hlebom i kobasicom
koji još nije sasvim počistio, ponudio sam mu da ipak po-
gleda novine i stekne sliku o nesreći kako je vide novine.
Neka ih na miru pogleda, rekoh, zavalivši se na stolici kao
da ne želim da mu smetam pri čitanju, a onda mi je pala
na pamet Zakijeva opaska koju je jednom izrekao o meni,
da sam ja čovek koji neizmemo rafinirano prikriva gados-
ti koje čini. I sad me je zabavljalo to što je Zaki tada rekao
o meni, bilo je to u Ankora verde u Trastevereu, otišli smo
tamo zajedno s Marijom da bismo se dogovorili o planira-
nom izletu u Kastelganđolfo, istovremeno razgovarajući o
Sartrovim Rečima, koje smo pročitali sve troje u isto vreme,
a da sve troje ništa nismo znali o toj istovremenosti. Do
duboko u noć smo tada komentarisali Reči, s podrobno-
šću koju nismo do tada posvetili nijednoj knjizi. Fabrikant
čepova vinskih flaša listao je novine, žvaćući pritom pos-
lednje kriške hleba sa kobasicom, otvarao je čas ilustrova-
nu, čas neilustrovanu stranicu, ispruživši pritom noge ona-

347
ko kako je to karakteristično za čitaoce novina uopšte, on
se zbilja komotno razbaškario uz nesreću i one koji je eks-
ploatišu, pomislih. Ni tračak skrupula nije se ogledao na
njegovom licu, bio je već dalekovid i slabo je video izbliza,
ali je izbegavao da nosi naočare, kako sam procenio, novi-
ne je držao baš daleko od sebe i prema svetlu od prozora
da bi mogao sve da pohvata, u osnovi bi već odavno treba-
lo da koristi naočare, takozvane naočare za čitanje, pomi-
slih, kakve ja već godinama koristim, ali ti ljudi iz puke su-
jete odbijaju naočare, pomislih, kazaću Ceciliji da njenom
mužu treba što pre nabaviti naočare za čitanje i pritom
neću prećutati da je u kuhinji u mom prisustvu o nesreći či-
tao novine koje su ležale na kuhinjskom stolu, pažljivo,
kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, bez ustruča-
vanja, kazaću Ceciliji, pomislih, kao da je reč o nekoj pi-
kanteriji, dok je istovremeno, sedeći sa mnom za stolom,
jeo kriške hleba sa kobasicom, tri ili četiri, nisam više mo-
gao tačno da kažem. Čak i velike fotografije te stravične no-
ći, tako ću joj reći, pomislih, predstavljale su tvom mužu
problem, srećom je sedeo kraj kuhinjskog prozora, tako
da je svetlo na svaki list padalo pod idealnim uglom. Sa
da sam posmatrao zeta i razmišljao o tome kako ću kod
njegove žene, moje sestre, iskoristiti tu scenu protiv njega,
i čak sam se oduševio tom namerom, zamislio sam to sa-
svim kao pozorišnu scenu, kako izlazim pred sestru i pod-
nosim joj izveštaj o pohlepi njenog muža za novinama,
kako je upoznajem s tim da smo, sasvim suprotno njenim
uveravanjima i sasvim u smislu mojih naslućivanja, u fa-
brikantu čepova vinskih flaša ipak dobili jednog prilično
brljivog zeta. Tvoj muž je sedeo sasvim komomo preda
mnom, čuo sam sebe kako govorim Ceciliji, čitao je novi-

348
ne i nimalo nije obraćao pažnju na mene, a ja sam hteo da
o nečemu važnom porazgovaram s njim, ali me on uopšte
nije slušao. Ja sam zaista sposoban za jednu takvu niskost
kao što je krivotvorenje, pomislih, posmatrajući zeta, sa-
svim bih bio kadar za takvu niskost, i takve sam niskosti
počinio već stotinama puta, čak sam ih pretvorio u navi-
ku i metod, u naviknuti metod, pomislih. A zet je, koliko
god pohlepno, ipak čitao novine s mojom izričitom dozvo-
lom, i, s obzirom na pristojnost, ne bez makar i odglum-
ljene suzdržanosti, ali ih je stvamo čitao, dok sam ih ja,
kad sam pre samo nekoliko sati bio sam u kuhinji, što se
kaže samo preleteo, on je potpuno spokojno gledao foto-
grafije, bez ustručavanja, dok sam ja tada pohlepno buljio
u njih, uz neprestano užasno osećanje da ću biti ulovljen
u bezočnosti i očiglednoj niskosti, sasvim svestan da činim
zlodelo, dok je zet sada, takoreći pred mojim velikodušnim
očima, uz moj prethodno izgovoreni tolerantan blagoslov,
mogao sebi da priušti uživanje u novinama, video sam kako
uživa u prelistavanju i razgledanju svih tih novina redom.
Svako drugi bi, pomislih, posle kratkog vremena sklopio
novine i opet se okrenuo meni, ali zet nije imao taj poriv,
uopšte nije više mislio na mene, moja dozvola bila je za
njega, kako sam rekao sebi, isto što i moja neograničena
saglasnost, a i bilo mu je milije da zabode nos u novine i
vari kriške hleba sa kobasicom, nego da se sa mnom upu-
sti u bilo kakav razgovor koji bi mogao da m u bude samo
neprijatan, to on nije samo osećao, nego je to i znao, pa je
novine koristio kao štit da se skloni od mene. Jer istina je,
pomislih, da mi se neprestano sklanja s puta i izbegava mo-
je društvo, kako sam nakratko pomislio kad sam ga ugledao
kako stoji ispred oranžerije, onako beskorisno, tupoglavo,

349
kako je izgledalo, ne znajući šta bi sa sobom. Tu sam se i
te kako prevario u njemu, i sigumo je bila greška pomisli-
ti da njemu, koji se baš dosađivao ispred oranžerije, treba
da priđem, povedem ga u kuhinju i stavim mu se na ras-
polaganje. Ali sam ga u stvari poveo samo da bih ga uzeo
na zub, pomislih, ni iz kakvog čovekoljublja, ne, ni slučaj-
no. Poveo sam ga u kuhinju samo da bih mu još malo ispi-
pao karakter, pod izgovorom zakuske hteo sam samo da
mu izmamim ovo i ono protiv Cecilije, njegove žene, kao
i protiv njega samog.Taj glupan je u najmanju ruku tvorac
gluposti i onaj koji odaje svakojake tajne, pomislio sam, i
zato sam ga poveo u kuhinju. Ali sada nisam više imao volje
da mu nešto izmamim, bilo mi je dovoljno da ga posmat-
ram, i onda kasnije, u pogodnom trenutku, iz tog posma-
tranja ponešto saopštim svojoj sestri Ceciliji, da to posma-
tranje, grubo rečeno, sasvim jednostavno krivotvorim za
svoje ciljeve protiv njega i nje. On je sve vreme tu sedeo
ostavivši me da čekam, kazaću Ceciliji, pomislih, posebno
su ga zanimale fotografije odrubljene majčine glave. Foto-
grafija na kojoj mrtav otac sedi zavaljen u kolima, i kraj
njega sigumo iznutra sasvim zdrobljena Johanesova gla-
va, kazaću Ceciliji, posebno je zanimala moga zeta, tvoga
muža. Kako se jedan takav čovek usuđuje, kazaću, da se
u mom prisustvu udubljuje u to novinsko smeće, i to baš
u ovim, za nas toliko tužnim časovima, neću reći tragič-
nitn, kazaću tužnim, jer je toliko tragičnim teatralno, dok
toliko tužnim ljudskije zvuči. Sestrino užasavanje nad ne-
otesanim zetom gotova je stvar. Ali želim li ja to? upitah se
tada. Zet tako postaje neka važnija figura nego što jeste, re-
koh sebi. S druge strane, neću moći da ga se otarasim tako
što ću da ga potisnem i oteram ga izVolfsega, mada mi je

350
takođe bilo jasno da mi za to ne treba ni najmanji napor, da
će se on sam pobrinuti za to, a sestre će mu u tome na svoj
podmukli način pripomoći. Zetovi dani su odbrojani, po-
mislih. Sedeo je tu i progutale su ga novine a ne obmuto,
kako se uvek kaže. A ja sam sedeo naspram njega i zavideo
mu, jer je on mogao da radi ono od čega sam ja zazirao,
mogao je spokojno da čita novine, bez ustručavanja, čak
pod patronatom sada odjednom svemoćnog zeta24, jer kao
što je on meni zet, tako sam sada i ja njemu, rekoh sebi, ali
sam ja zet pred kojim se drhti, rekoh sebi, zamišljajući nje-
ga, onaj koji odlučuje o budućnosti, o budućemVolfsegu,
to je razlika između zeta i zeta, onaj koji odlučuje sedeo je,
dakle, naspram nevažnog koji nema šta da kaže, tako sam
mislio. Badenski fabrikant čepova vinskih flaša smeo je
da čita i uživa u novinama bez ikakvih ograničenja, ja sam
morao da ih se odreknem. Situacija tih ljudi uvek je komot-
na, pomislih, opuštena, situacija u koju mi nikad ne dospe-
vamo. Svako bi me mogao pozvati da prelistam novine u
toj našoj situaciji, i ja bih to, naravno, odbio, morao bih da
pustim da mi novine izmaknu, netaknute, a zet nakon kra-
ćeg ustezanja prihvata predlog i bukvalno se obrušava na
pred njim raširenu štampanu nesreću. Odvratno, zar ne,
bila je jedina opaska koju sam rekao pred zetom dok je on
bio zadubljen u novine, dvaput sam rekao odvratno, jednu
od svojih najomiljenijih reči kad se radi o nečemu kao što
su ti novinski izveštaji o našoj nesreći, odvratno mi je pri-
kladna reč za takve situacije, upotrebljavam je često, pre-
često, rekoh sebi, suviše često čak i u situacijama koje ne
mogu biti primerene toj reči odvratno, ali sad je opet bila
idealna, rekao sam odvratno, ali zet nije ni pogledao ka me-
ni, nije se dao uznemiriti rečju odvratno koju sam izgovo-

351
rio, nije se, takoreći, dao zaustaviti u svojoj pohlepi za sen-
zacijom. Mora da je otac prebrzo vozio, rekoh. Zet se pra-
vio da nije čuo šta sam rekao. Niko ne zna zašto je vozio
otac a ne Johanes, rekoh, jer je inače uvek vozio Johanes.
Otac je već odavno kratkovid, rekoh. Ljudima koji imaju
preko šezdeset godina treba oduzeti vozačku dozvolu, re-
koh. Ljudi preko šezdeset prouzrokuju sve nesreće, onipo
putevima seju pustoš. Nemaju više neophodnu sposobnost re-
agovanja, rekao sam, i bilo mi je mučno što sam pred fa-
brikantom čepova vinskih flaša tu rečenicu izgovorio baš
tako, kao da sam je napisao za neku od tih novina koje su
bile na stolu, tu tipično novinsku rečenicu. Urednici no-
vina su zaista prljavi ljudi, rekoh. Ali odmah zatim: koji
nam sopstvenu prljavštinu bacaju u lice. U osnovi, svet
koji nam ti prljavi ljudi prikazuju u svojim novinama jeste
pravi svet, rekoh. Stampani svet je stvami svet, rekoh. U
novinama odštampani prljavi svet je naš. Ponovo sam re-
kao: štampano je stvarno, a stvamo je još samo tobože
stvamo. Nisam mogao da očekujem da me je zet razumeo.
On verovatno nije čak ni slušao, jer uopšte nije odreago-
vao na to što sam upravo rekao, samo je gledao u fotogra-
fiju na kojoj se videla majčina glava na stolu za seciranje
od belog mermera, najmanje trideset centimetara odvoje-
na od trupa. Ipak je apsurdno što su mrtvi transportovani
ambulantnim kolima, rekoh. Zet me nije pogledao. Pomi-
slio sam na to da sam ga Gambetiju opisao i prikazao još
pre venčanja, kad sam ga, dakle, samo jednom video. Kao
debelog muškarca na pragu četrdesete, koji, kako iz dana
u dana biva sve gojazniji, uvek nosi pretesnu odeću, i usled
gojaznosti ima disajne tegobe čak i kad govori, pa se i nje-
gov gojaznošću izmožden govor svodi samo na kratke re-

352
čenice, jer one duže ne može sebi da priušti.Taj čovek di-
še šumno, rekao sam Gambetiju, i svaki čas zastajkuje kad
hoda s nekim, ispruženom rukom pokazuje tada bilo koji
predmet, a ako nema ničega za pokazivanje, onda je prosto
uperi u bilo kom pravcu da bi rekao kako je to zanimljiv
pejzaž, samo da bi skrenuo pažnju sa svoje zadihanosti.
Sve je na njemu podređeno gojaznosti, rekao sam Gambe-
tiju, i zeta sam toliko srozao pred Gambetijem da je i me-
ni samom postalo mučno, pa sam Gambetiju rekao, potresa
me moja okrutnost, odmah mu se izvinjavajući zbog tog od-
vratnog izraza potresa me, jer kao njegov učitelj nikada ne
bih smeo da upotrebljavam tako otrcanu formulaciju, tač-
no se sećam da sam Gambetiju rekao kako se neprestano
uzbuđujemo kad drugi koriste otrcane formulacije, pri če-
mu i sami imamo tu groznu naviku. Potresa me bilo bi ap-
solutno neumesno, rekao sam tada Gambetiju, pomenuvši
da zet tačno odgovara onome što ljudi u jugozapadnoj Ne-
mačkoj nazivaju badenski sladokusac, prosečan malogra-
đanin koji se dokopao izvesnog blagostanja pa ga iznosi na
pazar, a interes mu je da bude debeo i mastan, sve u svemu,
dakle, jedna okrugla figura koja se slobodno može pokazi-
vati; mršavost se u tim tupoglavim krajevima smatra zna-
kom bolesti i opasnosti, rekao sam Gambetiju, od mršavo-
sti se plaše jer je toliko slična đavolu, asketsko je tim ljudi-
ma odbojno, debeo čovek njima je ideal koji ih uspokojava,
a ljudi u jugozapadnoj Nemačkoj, posebno u Badenu, naj-
više polažu na spokojstvo, kao i svi Nemci. Debelima ve-
ruju, debele čine svojim uzorima, prema mršavima su
oduvek bili nepoverljivi. Moju teoriju Gambeti je na kraju
prihvatio samo sa smehom, a ja sam se tom smehu pridru-
žio. Ali ti ljudi su i užasno lenji, pomislih sad, sedeći na-

353
spram zeta, mada to mje ona lenjost koju ja nazivam stva-
ralačkom, nego su tupoglavo lenji, kao svinja, pomislih,
ona je danas možda već ljudskija od čoveka, koji je u pos-
lednjih sto godina sve sličniji svinji. Zet se nije dao onespo-
kojiti, iskoristio sam tu situaciju da pustim mislima na
volju, neću još dugo biti ostavljen na miru, pomislih, jer je
bilo oko pola pet, ljudi koji dolaze na pogreb samo što ni-
su stigli. Verovatno je ova prilika zajedno sa zetom u kuhi-
nji i poslednja prilika da manje-više budem sam, kako sam
pomislio, iako je zet sedeo naspram mene. Odvratno, zar
ne, rekoh, ali zet nije reagovao na to. Ti ljudi se nepresta-
no ponašaju kao oličenje neusiljenosti, kao poznavaoci vi-
na, kao veseljaci, rekao sam Gambetiju, ali su u osnovi sve
pre nego neusiljeni, jer zahtevaju neusiljenost po svaku ce-
nu, i neumoljivi su kad se neko otme njihovoj neusiljenosti,
sve se tada u njima preobrati u mržnju, rekao sam Gambe-
tiju. Svojom neusiljenošću tlače i podjarmljuju svoju oko-
linu, a mesto na kome u svakoj prilici žele da pokažu svoju
neusiljenost pretvaraju u pakao. Bar tako ja to uvek osećam,
rekao sam Gambetiju, kada ljudi hoće da mi nametnu svo-
ju neusiljenost. Posmatrao sam zeta i istovremeno sam ne-
prestano video rimske fotografije, pa sam na kraju zaista
poverovao da sam u svojoj rimskoj radnoj sobi, dok sam u
stvari sedeo u volfseškoj kuhinji, naspram zeta. U svoj nje-
govoj glomaznosti. Slab vid je na kraju oca koštao života,
rekoh. I sad će nam isporučiti vršalicu, rekoh, a ko zna tre-
ba li nam uopšte nova vršalica.Tu rečenicu sam izgovorio
sasvim u tonu vlasnika Volfsega, takoreći kao landvirt25, u
sećanju sam tu svoju izgovorenu rečenicu preslušavao još
nekoliko puta u nizu, očigledno me je pritom zaprepastio
taj očigledno landvirtski prizvuk. Kao da je tu rečenicu iz-

354
govorio moj brat, pomislih.Tom rečenicom sam se trenu-
mo pretvorio u seoskog gazdu koji ipak nisam želeo da bu-
dem, verovatno sada svi oni od mene očekuju da budem
gazda, da to već jesam, pomislih, rečenica me je dovela na
to, naravno da tako misle, pomislih, dok sam ja čitavog ži-
vota hteo da budem sve drugo samo ne gazda, oni očigle-
dno od mene očekuju da ostavim sve drugo, što bukvalno
znači da ostavim sve da bi oni sad imali gazdu, kojeg, ka-
ko sam istovremeno pomislio, svakako moraju imati, koji
je ovde neophodan. Sigumo misle da ostavljam Rim, i već
zlurado hodaju naokolo, pomislih, uvereni da ću ostaviti
sve što me povezuje s Rimom, da sam sposoban za to, ali
to je potpuno apsurdna ideja, pomislih, mada se u meni
učvrstila ta misao da bi oni zaista mogli da veruju u to, za-
to jer sasvim jednostavno moraju da veruju u to kako ja
manje-više predajem sebe kao celinu da bih njima bio volf-
seški gazda, dakle prirodni, očigledni naslednik. Ali to za
mene uopšte nije dolazilo u obzir. Gambeti, Zaki, Marija,
pa čak Spadolini i svi drugi, pomislih, ne može se ni po-
misliti na to da ja tu atmosferu zamenim za nasleđenu noć-
nu moru.26Ali na njihovim licima, na licima mojih sestara,
pomislih, već je neprekidno ta zluradost što je mene sada
snašlo ono na šta nikad, ni na trenutak nisu pomislile, ono
najapsurdnije, da sam ja seoski gazda u Volfsegu, dakle s
celimVolfsegom na leđima, dok one, sestre, uživaju plodo-
ve te strahote. U novine zadubljeni zet nije naslućivao ni-
šta od toga što se u meni zbivalo, dokle god je mogao da se
prepušta svom apetitu za senzacijom. I on, uživalac tog si-
lovanja nada mnom, pomislih, moje samopredaje, fabrikant
čepova vinskih flaša iz Frajburga u Brizgau, sa četrdeset
pet radnika i zaposlenih koji mu, što se kaže, neprekidno

35 5
rade o glavi. Ali sestre me u stvari ne poznaju, rekoh sebi,
one stvamo veruju da ću ja stupiti u posed onako kako je
propisano. Testament nam je svima uvek bio poznat, nije
ga bilo potrebno otvoriti da bi se tačno razumeo. Dragi moj
Gambeti, rekao sam mu preko telefona, Vi i ne znate šta
me čeka, jer ne znate šta je Volfseg, sada sam to jasno čuo,
dok je zet, kako sam mogao da vidim, i dalje bio obuzet
novinama i fasciniran u njima opisanom nesrećom, čuo
sam sebe kako Gambetiju govorim rečenicu: Volfseg me ne-
će ubiti, za to ću se već pobrinuti, pa sam pomislio da me
Gambeti možda nije razumeo, on, Gambeti, mislio je da
mu telefoniram zato da otkažem večeru s njegovim rodi-
teljima, a ja sam hteo samo da mu kratko saopštim da su
moji roditelji i brat Johanes mrtvi, pali kao žrtve automo-
bilske nesreće, rekao sam Gambetiju, dakle nešto sasvim ne-
umesno za jednog učitelja nemačkog jezika. Ali pred Gam-
betijem nikada nisam nazivao sebe učiteljem nemačkog,
uvek samo učiteljem, a njega uvek samo učenikom, ja mu
nisam neki poseban učitelj, pomislih sad, samo m u preno-
sim ta i ta znanja koja su u svakom slučaju povezana s ne-
mačkom literaturom i očigledno pokušavam dobro da ra-
dim svoj posao, trudim se da m u prenesem znanja koja su
vrednija od honorara koji mi plaća, a koji ja u stvari od nje-
ga primam samo pro forma, jer to zahtevam iz principa,
plaća mi iz principa, pre svega da bismo naš uzajamni od-
nos učitelja i učenika držali na ultimativno nužnoj distan-
ci; mogao bih da se odreknem svakog honorara, ali bilo bi
to nešto najgluplje i prvi korak protiv tog našeg odnosa,
pomislih, sada još pažljivije posmatrajući zeta, to sam mo-
gao da činim sasvim neometano jer me je u međuvremenu
potpuno zaboravio, sedeo je tu kao da sam odavno ustao

356
i izašao iz kuhinje, a da sam zaista davno ustao i izašao, on
to ne bi, pomislih, čak ni primetio. Senzacionalnost je uve-
liko zamenila užas naše nesreće, rekoh sebi, naspram me-
ne sedi živi dokaz za to. Zet potiče iz porodice čiji su preci
bili seljaci, a zatim malograđani s ambicijom naviše, šta
god to značilo, koji su uvek sve polagali na to da se otarase
seljaštva, zamenivši ga najpre varoškim životom, a zatim su
i taj varoški život zamenili za nešto više, mada ne umem da
kažem šta bi to trebalo da bude. Zet je, takoreći, posled-
nja karika u tom mukotrpnom procesu, koji je, naravno,
osuđen na propast.Ti ljudi na kraju stavljaju bezmalo sve
na kocku da bi izašli van sebe, ali ni tada ne izlaze van sebe,
jer im u potpunosti nedostaje neophodna duhovna ener-
gija, jer takoreći nisu još ni otkrili duh, kako onaj oko njih,
tako ni onaj u njima samima, pa nisu načinili čak ni prvi
korak koji je pretpostavka za drugi.Tada se najednom, kao
sada zet, nađu kao riba na suvom, uopšte više ne znaju šta
da počnu sa svetom i sa samim sobom, i u tom stanju svi-
ma idu na nerve. U Volfseg je tek tako dospeo nov komični
lik, rekoh sebi, posmatrajući zeta, ali komedija time nipo-
što nije postala podnošljivija i zanimljivija. Taj komični lik
nažalost nije obešenjak, samo je davež, pomislio sam, i iz
te igri reči27 odmah razvio jednu filozofsku zavrzlamu. Na
trenutak sam pomislio da je šteta što nisam poveo Gam-
betija, ali Gambeti sigumo ne bi bio spreman da uVolfse-
gu bude moj duhovni štit od svega odvratnog. Verovatno
bi mi, pomislih sad, Gambeti čak bio na smetnji, jer ako
bi se i on postavio ispred svega, morao bih još i s njim da
se preganjam, a toga mi je već bilo preko glave. Ovde, uVol-
fsegu, s Gambetijem bi sigumo sve bilo drugačije nego u
Rimu, u Volfsegu nikad ne bih mogao da mu se posvetim

357
tako precizno i brižljivo kao u Rimu, ovde sve što druže-
nje s njim čini zadovoljstvom ne bi uopšte bilo moguće,
volfseški vazduh nije rimski, volfseška atmosfera apsolut-
no nije rimska,Volfseg, jednom rečju, nije Rim, načinio bih
najveću grešku da sam Gambetija poveo uVolfseg. Prikla-
dan deo odeće za pogreb, s obzirom na klimu, bio bi ne-
sumnjivo moj hubertus, pomislih, ali neću ogmuti huber-
tus, obući ću jedan od rimskih mantila koji mi ovde visi u
ormanu, već i da bih se izdvojio od ostalih, koji će svi na
pogrebu nositi hubertuse, svi, čak i gaulajteri, čak će i bi-
skupi biti u hubertusima koje će prebaciti preko crkvenih
odora ako bude i najmanje promaje, a na groblju je uvek
ima. Crkveni velikodostojnici28 se, pomislih, uvek plaše
prehlade, prilikom službi na otvorenom uvek preko crkve-
nih odora nose hubertuse, a sigumo i svi drugi. U jednom
od rimskih mantila izdvojiću se od svih njih, pomislih, tma-
pred ću dokumentovati da nisam više Volfsežanin, nego
Rimljanin, odmah ću se predstaviti kao Rimljanin, kako
me već godinama nazivaju, moj nastup će biti nastup Ri-
mljanina. Pomislio sam na mantil koji sam prethodne go-
dine kupio u Padovi. Sutra ću se pojaviti kao gradski čovek,
pomislih, u rimskim cipelama i s rimskim šalom oko vra-
ta. Tako se već spolja osiguravam protiv društva u hubertu-
sima koje u osnovi mrzim, koje sam uvek mrzeo. Društvo
hubertusa učiniće sve da me uguši, ali znaću da se odbra-
nim, pomislih. Sutrašnji Rimljanin biće jak i neće dozvo-
liti da ga pobedi društvo hubertusa. Još dok sam sedeo sa
zetom u kuhinji čuo sam da pristižu prvi gosti, ne samo
prolazni, kako sam odmah sebi rekao, nego takvi koji će u
Volfsegu prenoćiti, pa sam ustao, a onda i zet koji je još uvek
bio omamljen novinskom lektirom, tada se već začulo ku-

358
canje na vratima, tek sad, pomislih, gde li su kuhinjske de-
vojke i kuvarica, gde su se uopšte denule sestre, prvi gosti
koji će prenoćiti već su stigli do samog kraja predvorja, a
da nisu dočekani, i sad su kucali na vrata.To mi se odmah
zgadilo, i kasnije sam pozvao sestre da mi objasne kako je
moguće da prvi gosti nisu dočekani već napolju ispred
portala, rekao sam im, već su bez pozdrava ušli sve do kraja
predvorja, jer su se sestre prethodno ipak svečano obave-
zale da će dočekati goste, kako one prolazne, tako i one ko-
ji će prenoćiti, s obzirom na to da su na jedan od stolova
u predvorju, kojom prilikom sam ih poslednji put video,
stavile spisak gostiju koji će prenoćiti, na kome je bilo tač-
no naznačeno ko od gostiju ostaje jednu noć, ili i duže ako
je neophodno, dole u mestu, a ukoliko je reč o najbližim
rođacima i najbližim prijateljima, kao što je Spadolini, u
glavnoj kući, ili u svakom slučaju u lovačkoj ili kući bašto-
vana, gde su sve sobe navodno već sređene. Spadolinija su
htele da smeste u glavnoj kući, to sam odmah uočio kad
sam pregledao spisak. Pristigli su rođaci s majčine strane
koje sam jedva poznavao, čak sam im se i predstavio, jer
me se više nisu sećali, mada sam ih jednom video u Min-
henu, gde žive, zaboravio sam kojom prilikom. Došli su u
punoj cmini, ogledali su se, kako sam pomislio, donekle
pretenciozno u predvorju, hteli su odmah da znaju gde je
kapela i da li su pokojnici izloženi na odru u kapeli, ne, re-
kao sam im, u oranžeriji. Odmah su hteli da odu tamo i vi-
de pokojnike, ti ljudi nisu bili na Cecilijinom venčanju,
pomislih, to bih već primetio. Nisam nameravao da ih vo-
dim u oranžeriju, zet je, kad je video te ljude, istog trenut-
ka ponovo nestao u kuhinji, pa sam pogledom tražio sestre
koje su me neshvatljivo ostavile potpuno samog, i onda

35 9
pokazao ljudima da ipak sami pređu do oranžerije, ja bih
pošao s njima da nisam neophodan na prvom spratu, re-
koh, bio je to izgovor, ali su ti ljudi već u prvom trenutku
na mene ostavili toiiko loš utisak da nisam želeo da osta-
nem s njima, redom su mi pružali ruke i morao sam da te
ruke stisnem, pokušao sam da sakrijem svoju nenaklonost
prema tim ljudima, ne znam da li mi je to uspelo, to ne us-
peva uvek, pre svega ne kad je reč o takvima koji očigledno
nisu po m om ukusu, ono odbojno na njima bila je razme-
tljivost, skupa odeća koju su očigledno pribavili samo za
ovu priliku, u kojoj su sad, takoreći kao na generalnoj pro-
bi, došli da se pokažu, pokondireno, istovremeno upadlji-
vo oholo i nekako odvratno samosvesno, rekao sam im gde
je oranžerija, bilo ih je ukupno petoro, roditelji s poluod-
raslom decom oko dvadesete, već potpuno iskvarenom,
kako sam pomislio, ništa drugo nego plitkom, glupom, dr-
skom, ni najmanja suzdržanost nije odlikovala te ljude koji
su uz to govorili toliko glasno kao da su kod kuće, ne znam
da li su ikad bili kod nas, ali verovatno jesu, moja majka je
posebno volela baš takve ljude, pomislih, baš takve, iste kao
što je ona. Tamo preko je oranžerija, rekao sam i ostavio ih
da pređu do oranžerije. Zet se povukao u kuhinju i zbijao
šalu s kuhinjskim devojkama koje su u međuvremenu bi-
le zaokupljene priređivanjem hladnog bifea, koji su moje
sestre već pre podne pripremile, sa svih strana su donosi-
le velike poslužavnike s raznoraznim kanapeima i velike
činije sa svim mogućim salatama, čak su i iz kapele, koja
je uvek hladna i zato naročito pogodna za čuvanje hrane,
nosile takve činije pune sosova i kremova, i poslužavnike
na kojima su bile naslagane hrpe nasečenog hleba. Pristi-
glim gostima se moralo ponuditi da prezalogaje. Nisu, na-

360
ravno, očekivali nikakvu, što se kaže, toplu večeru, aii u naj-
manju ruku hladni bife, a moje sestre su se razumele u pri-
premanje takvog hladnog bifea, ma koliko da nisu umele da
kuvaju. Hladni bifei mojih sestara bili su uvek omiljeni.
Ne znam koja ume bolje da ih pravi, Cecilija ili Amalija,
obema su uvek hvalili njihove hladne bifee, ja sam inače
uvek bio prilično ravnodušan prema tim njihovim hlad-
nim bifeima, uopšte prema hrani, znam da austrijska hra-
na nije ponajbolja, s rimskom se, naravno, ne može pore-
diti. Citavo predvorje mirisalo je sada na taj hladni bife.
Dok su ti ljudi iz Minhena, koji su mi zaista bili bliski ro-
đaci, prelazili ka oranžeriji, od majeraja su već dolazili sle-
deći, i lanac pridošlica se nizao, nije se više prekidao od
pet popodne sve do noći, stizali su najrazličitiji ljudi, iz
svih mogućih zemalja, na kraju ih je već dan uoči pogreba
bilo daleko više nego prilikom Cecilijinog venčanja, mno-
go više od stotinu, verovatno sto dvadeset ili sto trideset, na
kraju sam prestao da ih brojim i odustao od toga da se po-
zabavim svakim pridošlim gostom pojedinačno, prepustio
sam taj zadatak, koji mi je u osnovi bio krajnje neprijatan,
sestrama, koje su najzad i konačno stale već dole pored
kapije da bi, sa spiskom u rukama, na kome je bilo nazna-
čeno ko će i gde biti smešten, dočekivale pristigle goste. U
svakom slučaju, najmanje ih je bilo smešteno u glavnoj
kući, većina u lovačkoj kući, nešto malo njih u kući bašto-
vana, a najveći deo dole u mestu, u različitim gostionica-
ma. Većinom su došli u cmini, što je činilo lepu, strogu
sliku. A baš je Spadolini bio taj koji se nije pojavio u cr-
nom, došao je u zelenkastosivom, takozvanom prelaznom
mantilu, za koji znam da ga je s mojom majkom kupio u
Rimu. Na Via Kondoti, naravno. Ali na Spadolinija ću se

361
vratiti kasnije. Fabrikant čepova vinskih flaša ubrzo se iz-
gubio u mnoštvu pristiglih gostiju, Cecilija, njegova žena,
stalno ga je iznova tražila, stalno sam iznova čuo Ceciliju
kako ga doziva po imenu, po mom mišljenju uvek preglas-
no s obzirom na situaciju, a to neprestano sestrino dozi-
vanje ostavljalo je komičan utisak na goste koji su, s obzi-
rom na pogodno vreme, najvećim delom stajali napolju u
parku, gde su sad dobili priliku da se uzajamno upoznaju,
jer se većinom, kako sam odmah mogao da utvrdim, još
nisu poznavali. Ali mnogi su se zadržali u predvorju, pre
svega stariji i stari, koji cene blizinu kuhinje i blizinu ka-
pele. Mnogi su, naravno, mislili da su leševi izloženi na
odru u kapeli, pa bi najpre pošli do kapele, samim tim u
predvorje, i bili veoma iznenađeni što leševi nisu izloženi
na odru u kapeli, jer već toliko dugo, od pogreba dede s
očeve strane, nije kod nas bilo nijednog pogreba, većinom
ništa nisu znali o našem običaju da svoje mrtve izlažemo
na odru u oranžeriji, pa su najvećim delom išli prvo u pre-
dvorje i do kapele, a tek zatim preko u oranžeriju, koja je
u međuvremenu, već ispred ulaza, bila ukrašena sa toliko
venaca i buketa da su baštovani muku mučili gde da sme-
ste sve te vence i bukete, koji su se iz časa u čas umnoža-
vali i uvek iznova odnošeni na drugu stranu, kod majeraja.
U oranžeriji su u međuvremenu zapaljene i sve sveće. De-
vojke koje nisu bile potrebne u kuhinji, iznosile su gosti-
ma vino i vodu čak u park, a i dva lovca su bila zadužena
da goste snabdevaju pićima i zalogajima, što se kaže. Taj
prizor društva koje tiho razgovara napolju u parku, u su-
mrak, bio je lep, elegantan, pre svega sa mog prozora na
prvom spratu. Otišao sam u svoju sobu da ne moram ne-
prestano da se izlažem svim tim ljudima, brzo mi je posta-

362
10 nepodnoŠljivo da uvek moram da govorim isto i slušam
uvek iste rečenice, pa sam iskoristio prvu priliku da se po-
vučem u svoju sobu. Odozgo sam manje-više imao pregled
celine. Sestre su u međuvremenu angažovale zeta da stane
kod kapije i da gostima govori gde će provesti noć. Pogre-
bi su me uvek više uzbuđivali od svadbi, sve mi se sada zai-
sta više sviđalo nego prethodne nedelje na svadbi, ali sam,
u osnovi, gledajući s prozora dole u park, video najvećim
delom iste ljude kao pre osam dana. Samo što su sada bi-
11vidno promenjeni, suzdržani u svojoj tobože doslednoj
žalosti. Stajali su dole i ćaskali kao da su na nekoj lemjoj
svečanosti, pomislio sam na trenutak. Cmina njihove ode-
će skrivala je inače nepodnošljiv neukus njihovog izgleda.
Šteta, pomislih, što je povod za takav lep, elegantan prizor,
tužan, takvo društvo dole u parku, kako mi se sad ukazuje,
dalo bi se, zbog lepog, elegantnog prizora, upriličiti tu i ta-
mo, poluglasno sam ponavljao sebi, to čisto estetsko je ono
privlačno u tome, mislio sam. Ali avaj, jasno nam je šta to
društvo govori, pomislih. Stojeći kraj prozora, sve vreme
sam zamišljao da se ti ljudi raspituju o meni, o sinu, o bra-
tu, dakle o nasledniku, o novom gospodaru et cetera, ko-
ji nije dole među njima i ne pojavljuje se, iako se, naravno,
stalno govori da je tu. Nisam upalio svetlo u sobi da bih,
potpuno neopažen, mogao da gledam dole na ljude a da
ne budem otkriven. Do tog trenutka Spadolini još nije sti-
gao, neprekidno sam ga očekivao, ali stigao je tek mnogo
kasnije i izazvao, kako se da zamisliti, veliku senzaciju. Ka-
ko mi se vreme oteglo, prešao sam iz svoje sobe u očevu.
Seo sam za šahovski stočić koji je otac uvek koristio kao
toaletni sto. N a vratima je još visio očev kućni ogrtač. Us-
tao sam i obukao ga, jer mi je najednom postalo hladno.

363
Privezao sam kućni ogrtač i stao ispred zidnog ogledala.
Umor, koji sam sedeći dole u kuhinji sa zetom u prvi mah
ignorisao, sad je zaista iščileo, što se kaže, najednom nisam
više bio umoran. Ali nisam bio raspoložen da se pokažem.
Samo sam seo na očevu naslonjaču i ispružio noge. Tek
sam tada uočio da je očeva soba u međuvremenu očišćena
i zbilja u najvećoj žurbi doterana do visokog sjaja. N a sto-
lu ispred prozora bilo je cveće u vazi, ne mogu da kažem
koje cveće, bilo je već suviše mračno, i odmah sam pomi-
slio da je soba pripremljena za Spadolinija. Palo mi je na
pam et ono što sam telefonom rekao Gambetiju, da Spa-
dolini ne samo verovatno, nego sigumo dolazi na pogreb,
i da će prenoćiti u očevoj sobi. Nisam se prevario, pomi-
slih. Ispred kreveta su se nalazile engleske papuče koje je
majka jednom kupila ocu u Beču, ali koje otac nikad nije
nosio, jer su, kako je uvek govorio, bile previše dekadentne.
Sasvim meke papuče od jareće kože, cme, ekstremno ele-
gantne, kako je rekla moja majka, nenošene, čekale su sada
Spadolinija. I kućni ogrtač koji sam imao na sebi, pomi-
slih. Ustao sam, skinuo ogrtač i okačio ga natrag na vrata.
Kuku na vratima je, protiv majčine volje, otac svojeručno
prišrafio, ona se opirala tome, ali se on nije dao zaustavi-
ti da vrata ne unakazi tom kukom, kako se izrazila majka.
Sve je bilo očišćeno i u očevom kupatilu, svuda su visili
čisti peškiri, slavine su se caklile, kućne devojke su dobro
obavile posao, pomislih. Ovde su dobro obavile posao, po-
mislih, dok u mojoj sobi nisu prstom mrdnule, moja soba
je ostavljena onako kako sam je, takoreći u pomamnoj
užurbanosti ostavio nedelju dana ranije, u osnovi gnevan
na roditelje koji su poslednjeg dana mog boravka počeli da
mi prebacuju moj rimski način života, još su mi u ušima

364
njihove rečenice, ali nisam više hteo da ih sebi ponavljam.
Sada sam otkrio i srebmi toaletni pribor na očevom sto-
čiću, koji je moja majka jednom donela ocu iz Pariza, uvek
mu je nešto donosila, ali o tom toaletnom priboru otac je
uvek govorio samo da je suviše ženski, suviše ženski za me-
ne, uvek je govorio, koristio je tačno te reči da obezvredi
srebmi toaletni pribor iz Pariza. Nikada ga nije upotrebio.
Sada je taj pribor bio izvađen iz komode i postavljen na to-
aletni sto za Spadolinija, pomislih. Majka je dala da se na
taj toaletni pribor ugraviraju očevi inicijali, to je otac, ko-
liko se sećam, okarakterisao kao praznu formu. Moja maj-
ka ipak nije mogla sasvim da suzbije njegov, sve u svemu,
dobar ukus, pomislio sam. I pomislih, ponovo sedajući u
naslonjaču, da sam se uvek divio Spadoliniju, njegovoj za-
ista izuzetnoj egzistenciji koja je započela u jednom sever-
noitalijanskom gradu u blizini jezera Komo, bio je sin ad-
vokata, rano određen za sveštenički poziv, jedno od petoro
dece koja su sva studirala i sva su, što se kaže, nešto postala.
Sveštenik je ubrzo došao prvo u Firencu, a zatim već sa
dvadeset pet godina u Rim, gde je napravio karijeru. Bio
je rado viđen i rado slušan, gde god bi se pojavio dizalo se
raspoloženje, odmah se, takoreći, podizao nivo svakog
društva, u tridesetoj je bio savetnik nuncijature u Beču, u
trideset osmoj poverena mu je visoka finansijska služba u
Vatikanu, u četrdesetoj je postao nuncije u istočnoj Aziji,
a zatim u Južnoj Americi, španski i portugalski govori po-
djednako bez akcenta kao engleski i francuski, i s njim se
može zaista o svemu razgovarati, ne postoji ništa što bi
m u predstavljalo i najmanju teškoću. N a jednom prijemu
u belgijskoj ambasadi u Beču upoznao je moju majku. Za
Spadolinija je moja majka od samog početka možda zai-

365
sta bila dete prirode, kako ju je uvek nazivao preda mnom,
sada je dete prirode mrtvo, pomislih, njegovo toliko volje-
no deteprirode na odru je u oranžeriji, ono ga je ostavilo sa-
mog. Ali Spadolini nikada nije bio sam, uvek je bio među
ljudima i uvek u centrima sveta, to se na njemu odmah vi-
di, pomislih. Njegova pojava odmah ovladava scenom,
svejedno gde, svejedno u kom društvu. Svuda su se, pomi-
slih, u svako doba otimali za njegovo društvo, što se kaže.
Sto za kojim on sedi uvek je najživlji. Majka ga je najmanje
dvaput godišnje pozivala uVolfseg, ali ne samo gore u Vol-
fseg, nego i na najrazličitije južne obale, na višednevne, ili
i višenedeljne boravke, a Spadolini, koliko se sećam, nikad
nije odbijao, nadbiskup je putovao svuda gde ga je očekiva-
la moja majka, uvek, naravno, u najbolje hotele, u najpri-
jatnijoj okolini, prvom klasom i avionom. Otac je ponekad
znao za to, ponekad nije, na kraju m u je postalo svejedno
kada i gde se majka nalazila sa Spadolinijem, a veoma če-
sto su čak bili utroje, na primer u Badgaštajnu, ili uTaor-
mini, ili u Sils Mariji u Švajcarskoj, gde su odsedali u ho-
telu Valdhaus, na najlepšem položaju. Tamo bi Spadolini
stao na svoje skije za brzo hodanje i na najelegantniji način
takoreći veslao po zaleđenom jezeru Sils ka Malojapasu,
prema slici koja je proslavila Segantinija. Nadbiskup koji
ima tri pasoša, vatikanski, italijanski i takozvani diplomat-
ski pasoš, pa je ta tri pasoša naizmenično upotrebljavao,
uvek se najbolje osećao u prisustvu moje majke, to se mo-
ra reći, i sam je to često govorio, što je bilo verodostojno,
pomislih. Kako su, naprotiv, skučeni naši austrijski bisku-
pi, pomislih, sedeći u naslonjači, kako je skučen čak i naš
kardinal u Beču. Spadolini je takoreći rođeni crkveni veli-
kodostojnik. Treba ga samo čuti, treba ga samo videti kako
jede, pomislih. I kako se oblači. On nije crkveni čovek ko-
ji potiče iz naroda, koji se uz duhovne lestvice popeo s na-
ivnom mukotrpnošću, on je, što se kaže, rođeni crkveni ve-
likodostojnik, taj rođeni crkveni velikodostojnik, nekoliko sam
puta sebi poluglasno rekao, sedeći u naslonjači. Njegov uti-
caj u Vatikanu je ne može biti veći, prema papama je uvek
imao distanciran odnos, previše distanciran, kako bi i sam
tu i tamo rekao, što ga je do sada koštalo takozvanog kar-
dinalskog šešira. Spadolini, taj svetski čovek, pomislih.
Možda je, rekoh sebi, majčina smrt mogućnost da obno-
vim prijateljstvo sa Spadolinijem, čak i da ga učvrstim, da
ga učinim potpuno slobodnim. Na kraju krajeva, i Spado-
lini je bio razlog za to što sam se uopšte našao u Rimu, on
me je upoznao sa Zakijem koji mi je našao stan na Pjaca
Minervi, on je bio taj koji me je proveo kroz Rim, koji me
je, takoreći, uveo u rimsko društvo, koji mi je manje-više
otključao Rim. Prvo sam, naime, u Rimu imao samo Spa-
dolinija, oslanjao sam se samo na Spadolinija, o kome je
inače i stric Georg imao veoma visoko mišljenje, mada je
znao da on s mojom majkom održava odnose na, kako je
uvek govorio, ipak veoma čudan način. Spadolini je, tako-
đe, često bio u Kanu, a jednom sa stricem Georgom u Se-
negalu, gde su obojica organizovali izložbu južnofrancu-
skih slikara i istovremeno filozofirali, govorio je moj stric
Georg. Spadolini je i umetnik, pomislio sam, sedeći u na-
slonjači, umetnik je u velikoj meri, pa zar ne slika, zar ne
muzicira. Često sam s njim hodao po Rimu i on me je iz-
vlačio iz svakog lošeg raspoloženja, iz svih mogućih očajanja,
pre svega u mom prvom rimskom razdoblju, kada nisam
znao šta da počnem sa sobom, pa sam potonuo u samopo-
smatranje i višemesečnu nesanicu, čak i u samoubilačke

'?67
 misli. Sve dok me Spadolini nije naveo da se trgnem, da se
pre svega ponovo posvetim svojim naučnim nastojanjima
i, najzad, Spadolini je bio taj koji me je preporučio Gam-
betiju. S porodicom Gambeti Spadolini je već decenija-
ma prijatelj. Spadolini je zajedno sa mnom često šetao po
Pinču, isključivo sa ciljem da me iz mojih očajanja izvuče
putem duhovnih vežbi, kako on to uvek naziva. Podsetio
me je na moje sposobnosti, na moj duhovni kapital, tako-
reći, koji sam već bio zaboravio, koja je uopšte svrha tvog
dolaska u Rim, rekao je, ako nije duhovna svrha. Moje du-
hovne strasti bile su već zakržljale, skoro sasvim odumrle,
kada ih je Spadolini iznova probudio, Spadolini, niko dru-
gi. Duhovne vežbe smo radili zajedno i mnogo puta išli na
dobar zalogaj u Trastevere, pomislih, j jedne strane dobro
jesti, s druge strane dobro misliti, često su bile Spadolinijeve
reči koje mi je utuvio. I koje su me nesumnjivo spasile. Če-
sto bi se potrudio da se sa mnom izveze van grada, prosto
kroz Via Apia i takoreći u beskraj, samo sa tim jednim je-
dinim ciljem, da me spasi, i moram reći da je Spadolini
bio jedini koji me je priznavao. Mojoj majci je uvek izno-
va pokušavao da objasni šta sam i ko sam ja, od kakvog
sam duha, takoreći, sazdan, ali ona nikada nije imala slu-
ha za njegova nastojanja u vezi sa mnom, dete prirode pu-
štalo ga je da govori, ne slušajući ga, pomislih, sedeći u
naslonjači, posmatrajući toaletni pribor iz Pariza. Kako je
moguće da je Spadolini bio toliko obuzet mojom majkom,
da ju je, manje-više, ipak stvamo voleo i očigledno razu-
meo, a istovremeno razumeo mene, dok me majka uopšte
nije razumela, ona nikada nije htela da me razume, rekoh
sebi, sedeći u naslonjači. Spadolini me je razumeo, razu-
meo je moju majku, ali majka je uvek bila protiv mene, i

368
pored toga što je Spadolini uvek bio za mene, pomislih.
Spadoliniju nije uspelo da moju majku navede na to da
uopšte razmišlja o meni, jednom mi je rekao, ona nema ni-
kakav odnos prema tebi,potpuno sijoj tuđ. Ali kako je moja
majka sve od Spadolinija prihvatala bolje nego od bilo koga
drugog, neshvadjivo je, ipak, kako sve što joj je, takoreći
uvek iznova, Spadolini govorio u vezi sa mnom, nikada ni-
je prihvatala, nije slušala, jer nije htela da čuje. Ti si mi drag
i draga mije tvoja majka, ali tebe tvoja majka ne razume, re-
kao je Spadolini, ona te čak mrzi, i obmuto, ni ti ne mariš za
svoju majku, i ti svoju majku mrziš. Spadolini se nikada ni-
je ustručavao da činjenice izrazi kao istine. Već kao takav
koji to može sebi da dozvoli, Spadolini je morao biti crkve-
ni velikodostojnik koji ima sasvim osobeno mišljenje o ka-
toličkoj crkvi, pomislih. Svi Spadolinijevi su nezavisni du-
hovi. I crkveni velikodostojnik Spadolini. Spadolinijevski
kao monarhistički duh, pomislih, može se realizovati unu-
tar katoličke crkve na njemu odgovarajući način, pomislih.
Čak i danas. U očevoj sobi još je mirisalo na oca. Ustao sam
i otvorio orman, i jednim jedinim pogledom izbrojao dva-
naest unutra okačenih odela. Sve ih je sašio njegov bečki
krojač Knize, ali kako je otac znatno niži od mene, bio je
niži, ispravih se, ne mogu ni da obučem ta odela, pomislio
sam i razmišljao kome bih mogao da dam ta očeva odela.
Bila bi ludost dati ih baštovanima, lovcima ih ne dam, a ni
bilo kome od rodbine, rekao sam sebi i zatvorio orman. U
komodi za cipele otac je uvek imao tridesetak pari cipela,
otvorio sam komodu za cipele, broj četrdeset dva ovde ni-
kom ne odgovara, pomislio sam i zatvorio komodu za ci-
pele. Ali zadržaću one bolje od njegovih košulja, pomislih.
Dobrog su kroja, odgovaraju mi. Za Spadolinija su ispra-

369
znile poseban orman, pomislih. Otac je na pisaćem stolu
držao fotografije porodice, po jednu sliku svakog od nas,
svi smo na tim fotografijama ostavljali isti beznačajan, ne-
određen utisak. Te fotografije ne plaše, ne pružaju povod
ni za najneznatnije razmišljanje, u najboljem slučaju pomi-
sliš kako je moguće da svi na fotografijama ostavljaju isti
beznačajan, neodređen utisak. Otac je ustajao u pet uju-
tro, u pola šest sedao za pisaći sto da radi, da unapređuje
ekonomiju, kako je govorio, da bi onda oko pola osam do-
ručkovao s majkom, u takozvanom velikom salonu, kako
je majka nazivala raniju zelenu sobu, a kraj širom otvorenih
vrata balkona kad je lepo vreme. Doručke su provodili
mahom u određivanju dnevnog rasporeda, i pritom je do-
lazilo do prvih prepirki i nesporazuma. Poslednjih godina
su se ti roditeljski doručci odvijali gotovo uvek samo ćut-
ke, ništa se pritom ne bi čulo osim zveckanja posuđa. Otac
u svakom slučaju nije bio razgovorljiv čovek, dok je maj-
ka bila najpričljivija osoba, ali je poslednjih godina odu-
stala od te svoje pričljivosti, barem pred ocem. Otac je bio
bolestan, i ona je u potaji računala s njegovom skorom
smrću. Uvek je mislila da će on uskoro umreti. Godinama
je to mislila, činilo joj se da se to vidi u njegovim crtama
lica. Kad god bi neko ocu pravio neprijatnosti, govorila je,
ostavite ga na miru, bolestanje i uskoro će umreti. Toliko se
navikla na tu svoju uzrečicu da se ni u njegovom prisust-
vu nije više ustezala od nje, dok je u našem prisustvu uvek
govorila, ostavite oca na miru, stvamoje bolestan, ono i us-
koro će umreti pritom bi izostavila, ne bi izgovorila, samo
bi pomislila. Svaki čas, kad god je otac bio odsutan ili pre-
opterećen, u kući se moglo čuti ostavite oca na miru, bole-
stanje i uskoro će umreti, a ukoliko je bio prisutan, ostavite

370
ga na miru, bolestanje. Kad god je mogla, putovala je Spa-
doliniju, blistavom, kako ga je otac jednom nazvao. Nima-
lo loš naziv, pomislio sam sad. Nimalo blistavi i uskoro
pokojni bolesnik bi joj svakih nekoliko nedelja dosadio, pa
se pridruživala blistavom, da bi se, kad blistavi ne bi više
imao vremena za nju, ponovo vratila nimalo blistavom i
uskoro pokojnom bolesniku, mahom noću, u apsolutnoj
tajnosti, da posluga to ne primeti, a koja bi ipak, koliko
znam, uvek sve primetila, jer posluga na kraju uvek sve
primeti. Misli se da posluga ništa ne primećuje, ali ona pri-
mećuje sve, i ono najneupadljivije, pa i ono za šta se misli
da nije sposobna da primeti. I zato sve i zna. Uvek misli-
mo da je posluga isključena, da smo je lako nasamarili, na-
veli na pogrešan trag, ali ona ipak sve primeti. Spadolini,
blistavi, bio je neprekidna majčina čežnja, tolike decenije,
pomislih. Toj čežnji otac na kraju uopšte nije više pokla-
njao pažnju, u poslednje vreme, kad bi se vratila noću, on
majku uopšte više nije pitao gde je bila, jer bi mu samo
podrugljivo odgovorila, kod Spadolinija. Ali nimalo blista-
vi gazda, za razliku od crkvenog velikodostojnika, blista-
vog, bio je, na kraju krajeva, ipak onaj koji smiruje, bio je
oslonac. Majka bi se s vremena na vreme oslonila na oca,
pa bi rekla da je sasvim svesna šta ona ima u njemu. I za-
hvalna mu je što joj on sve prašta. Otac bi je sasvim jedno-
stavno puštao da govori. On je već odavno sišao sa scene
na kojoj se prikazivao Spadolini, ta blistava komedija, ka-
ko je govorio. Već dugo je na sceni bio komad samo sa dva
lika. Svoju posebnu sklonost prema skoro potpuno zamra-
čenim prostorijama sačuvao sam sve do danas, pomislih,
ali svetlo nisam upalio i iz jednog posebnog, u to doba go-
dine u Volfsegu nužnog razloga, zbog komaraca koji, pn-

371
vučeni svetlom, smesta volfseške sobe pretvore u pakao.
Gotovo ništa ne vidim, rekoh sebi, to najviše volim. Posle
doručka, otac je odlazio u majeraj, da vidi da li je tamo sve
u redu, a onda se mahom peo na jedan od traktora i išče-
zavao u šumama, niko ne zna šta je tamo tražio, ništa osim
mira od svoje žene i ostalih svojih, pomislio sam. U kasno
popodne neko bi bilo gde spazio traktor koji bi on prosto
tako ostavio, da bi kilometrima hodao po sopstvenoj zem-
lji, što mu je uvek pričinjavalo najveće zadovoljstvo. On je
zaista uvek hteo da bude samo seljak. Nikada nije imao ta-
kozvane više ambicije. Kad se postavilo pitanje nasledstva,
pitanje naslednika, oženio je malograđanku, kći veletr-
govca povrćem koji je, takoreći,Velzer Hajde punio u te-
gle i flaše da bi te tegle i flaše prodavao u Beču. Otac je i
posle venčanja s mojom majkom radije boravio u svinjcu
nego u zelenoj sobi sa balkonom koju je ona prekrstila u ze-
leni salon, društvo kome je on davao prednost bilo je više
u majeraju, u lovačkoj kući, pomislih. Ali taj seljak je, na-
ravno, uvek imao izrazit gospodski nastup. Već prvo dete
bilo je ono što je želeo, nasledno sposobno, Johanes. Me-
ne je, kao što je rečeno, primio k znanju kao rezervnog na-
slednika, a sestara bi se najradije odrekao, ta zakasnela deca
nisu kod njega nikad imala šansu, i zato su se, sasvim pri-
rodno, odmah vezale za majku. Obe, i Cecilija i Amalija,
bile su takozvana lepa deca, a onda su, baš kako propisuje
narodna izreka29, s vremenom postajale sve ružnije. Neu-
gledne. Bar meni, u svakom slučaju. Ali od sve dece, ipak
sam uvek ja bio u najtežem položaju, pomislio sam sad.
Nisam, takoreći, pasovao ni jednom roditeljskom srcu, pa
sam vremenom najzad i odustao od guranja u njihova srca,
jer sam uvideo da u njima za mene nema mesta. Ali otac

372
mi je od početka bio bliži nego majka, koje sam se piašio
već kao malo dete, dok sam uvek imao poverenje u oca, naj-
pre ono detinje, zatim poverenje poluodraslog, a onda i od-
raslog, sve do kraja. Otac je za mene uvek, čitavog života,
bio takozvana očinska instanca, šta god to bilo, dok sam
majku uvek doživljavao kao štetnu za mene. Čitavog živo-
ta sam osećao da za njih postojim samo zato da bi jednom,
što se kaže, mogli da posegnu za mnom. Nisu pogrešno
mislili, kako dokazuje nesreća, pomislih sad, sedeći u na-
slonjači, ali nisu računali na sopstvenu smrt. Da je Joha-
nes bio sam u kolima, rekoh sebi, sada bi mogli da pose-
gnu za mnom, žalosno u skladu sa svojim predviđanjima.
Ali oni su, takoreći, usmrćeni zajedno sa svojim prvona-
slednikom, a da nisu uživali u drugonasledniku. Ja sam
drugonaslednik koga su napustili, pomislih, sedeći u na-
slonjači, pa sam se i osetio takvim. U reči drugonaslednik
nanjušio sam svoju šansu. Ali kako je iskoristiti? pomislih.
Prijala mi je pomisao da dolazi Spadolini. U Spadoliniju
ipak imam nekog s kim mogu da razgovaram o svemu, po-
mislih. U Spadoliniju imam jednu bistru glavu, bistriju od
sopstvene, koja je zbrkana ovom sm rtnom katastrofom,
pomislih. U narednim danima, možda već u narednim sa-
tima, Spadolini će biti moj sagovomik, pomislih. Duguje
mi bar toliko da mi pokaže izlaz koji ja sam ne vidim. Imao
sam neke predstave o neposrednoj budućnosti, ali još uvek
nisam znao kako da ih pretvorim u jednu jedinu koja je
razumna. Spadoliniju mogu da poverim, što inače ne mo-
gu poveriti nikom drugom, pomislih, da mi kaže šta sad či-
niti. S druge strane, međutim, ne znam kakav Spadolini do-
lazi ovamo, da li u Volfseg stiže onaj koji mi je od koristi,
ili onaj koji mi škodi, jer nespomo je da Spadolini može

373
sad i da mi naškodi, štaviše, plašio sam se baš te moguć-
nosti. Ali onda mora da se potpuno varam u Spadoliniju,
pomislih zatim. Verovatno, rekoh sebi, sedeći u naslonja-
či, da Spadolini već sad, putujući ovamo, usmerava misli
u sasvim obm utom pravcu, da već sad dok se približava
Volfsegu razmišlja o budućnostiVolfsega na svoj način, ka-
ko da taj Volfseg izađe na kraj sa tom nesrećom. Ali treba
li meni Spađolini? pomislih iznenada, nemam li ja sop-
stvenu glavu? Spadolini mi ni najmanje ne treba, rekao
sam sebi, a onda ustao i prišao prozoru, pogledavši ljude
dole u parku, ožalošćeni skup koji se u međuvremenu ni-
je povećao, nego se smanjio, jer je većina pridošlih već oti-
šla u svoja različita prenoćišta, video sam da je Čitavo dru-
štvo počelo da se razilazi. Još nema Spadolinija, pomislih.
Ali on izvesno dolazi još danas, pomislih. Sasvim svesno
dolazi kasnije, da ne mora da se predstavlja svim tim lju-
dima, da izbegne to maltretiranje, da bar onemogući da se
ono probije u prvi plan. Usred tog ožalošćenog skupa koji
se osipao, ne ustručavajući se da izgazi travnjak, kako sam
ustanovio s prozora, stajao je fabrikant čepova vinskih fla-
ša s poslužavnikom. Potpuno sam. Cecilija je doviknula
njegovo ime, posle čega je otišao k njoj, koja je verovatno
stajala kod oranžerije. Ovde, kraj ovog prozora, otac bi če-
sto prestojao pola noći, kad nije mogao da zaspi. Čitavog
života mučila ga je nesanica, dok se moja majka nikad ni-
je žalila na tako nešto. Stajao je kraj prozora da se umori,
ali i kad bi ga nakon dva-tri sata stajanja kraj prozora sa-
vladao umor, opet ne bi mogao da zaspi.Tako se navikao
da već oko tri noću izlazi napolje, pa u šumu, pre svega u
martu i aprilu. Ja sam šumski čovek, često je govorio. Naj-
radije sam u šumi. Zeleo bih najradije da umrem u šumi, ta-

374
kođe je njegova uzrečica, ali ta želja mu se, nažalost, nije
ispunila, stigla ga je danas svakodnevna smrt, potpimo su-
protna željenoj, kao i milione ljudi, sasvim kao današnjeg
modemog čoveka, sasvim prosto u trenutku nepribrano-
sti, na drumu. Spadolini mi je skrenuo pažnju na Gambe-
tijev karakter, on mi je takoreći objasnio Gambetija da bih
mogao da mu se približim, da zadobijem njegovo povere-
nje, jer je ono najteže, govorio je Spadolini, ophoditi se pre-
ma Gambetiju (njegov glagol). Gambeti je pred njim, Spa-
dolinijem, izrazio želju da za učitelja nemačke književnosti
ima baš jednog Austrijanca, izričito je bio protiv nemačkog
učitelja. I tako sam se ja u pravom trenutku, jednom je re-
kao Spadolini, kao onaj idealni pojavio u Rimu. Gambeti
je Spadolinija uvek gledao kao svog duhovnog oca, uvek je
u svemu pristajao uz njega. Spadolinijev otac oduvek je bio
u prijateljstvu s Gambetijevim ocem, pomislih, sada sam
ponovo sedeo u naslonjači, zatvorenih očiju, i uživao u miru
očeve sobe, opazivši kroz otvoren prozor da se broj učes-
nika pogreba već smanjio na nekoliko njih, dole su vodili
razgovor s mojim sestrama, koji, međutim, nisam mogao
da razumem, tek pojedine reči koje nisam mogao da po-
vežem, reči promaja, angina pektoris, anarhija, odvratno,
kišno vreme, kako se tačno sećam, o duvanju vetra zavisi-
lo je kako su reči dopirale do mene, katkad sasvim jasno i
razgovetno, onda opet u razlivenom stanju, jedva razu-
mljivo, ali sve su bile izgovarane suzdržano; Spadolini je
od samog početka bio određen za veoma visok položaj, ka-
ko je sam jednom rekao, ambiciozan je pre svega bio nje-
gov otac koji ga je dao na studije da bi što brže napredovao
u Vatikanu, da bi se brzo popeo u vatikanskoj hijerarhiji,
kako je jednom rekao sam Spadolini, dok Spadolinijeva

375
majka navodno uopšte nije bila zainteresovana za takvo tvr-
do i dosledno vatikansko napredovanje i uspon, ali Spado-
lini je, rekla je moja majka, odmah i bez prekida krenuo
uzlazno, to je jedna blistava karijera, kakva se i u crkvenoj
istoriji, a pogotovo tamo, retko može videti, rekla je moja
majka. Gambeti je čak prvo proverio mene, a ne obmuto,
da li sam pogodan da budem njegov učitelj, tako mi je re-
kao Spadolini. Gambeti je bio taj koji je smislio sasvim eg-
zaktan metod provere mojih učiteljskih sposobnosti. Te
provere sam, međutim, na opšte zadovoljstvo prošao, re-
kao je Spadolini citirajući Gambetija, pomislio sam, sede-
ći u naslonjači. Mislimo da smo od početka učitelj učeniku,
a u stvamosti nas učenik mesecima proverava, pomislih.
Gambeti mi je, već na samom početku mog odnosa s njim,
postavio mnogobrojna neobična pitanja, neuobičajena, ka-
ko sam uočio, ali nisam znao zašto ih postavlja. Najpre smo
Spadolini, Gambeti i ja često večeravali zajedno u blizini
Pjaca Minerve, tamo gde poslužuju samo časne sestre, ko-
je su mu, naravno, što je Spadoliniju uvek bilo neprijatno,
posvećivale ogromnu pažnju, u lokalu koji je Mariju toliko
odbio da je u njemu bila samo jedan jedini put sa mnom,
časne sestre su zaista te večeri, u prisustvu velikog broja
sveštenstva u lokalu, ispoljile prema Mariji toliko zastra-
šujuću majčinsku brižnost da je to Mariji moralo biti ne-
podnošljivo, te večeri sam se tu našao s njom da razgova-
ramo o njenim pesmama, posebno o takozvanoj bohemij-
skoj, koja je u međuvremenu postala slavna širom sveta i
sigumo je jedna od najboljih i istovremeno najlepših pe-
sama naše književnosti. Napisala si najlepiu i najbolju pe-
smu koju je jedna pesnikinja ikad napisala na našem jeziku,
rekao sam tada Mariji, ni u jednom trenutku nisam to mi-

376
slio kao kompliment, rekao sam istinu koju je i ostali svet
sad već odavno prepoznao. Uvek sam voleo Marijine pe-
sme, jer su toliko austrijske, ali istovremeno, kao nijedne
druge, toliko prožete čitavim svetom i okolinom toga sve-
ta. I zato što ih je napisala najinteligentnija pesnikinja ko-
ju smo ikad imali. Marijine pesme su potpuno antisenti-
mentalne, pomislih sad, potpuno drugačije od pesama
drugih pesnika, u kojima je reč ni o čemu drugom osim o
austrijskoj sentimentalnosti, pa neka su i ne znam koliko
divlje i neuglađene. Marijine pesme su antisenttmentalne i
jasne, i imaju vrednost Geteovih pesama, i to baš onih Ge-
teovih pesama koje najviše cenim. Marija se morala pre-
seliti u Rim da bi mogla da napiše te pesme, rekoh sebi,
sedeći u naslonjači, zatim ponovo pomislih na Spadolini-
ja kome dugujem Gambetija, tog meni u Rimu najdražeg,
najdragocenijeg čoveka. Sta bi bila moja rimska egzisten-
cija bez Gambetija, pomislih, koji me svakog dana suočava
s novim idejama, koji mi svakog dana postavlja nova pita-
nja, koji me svakog dana okrepljuje, jer me svakodnevno
suočava sa stvamim problemima našeg sveta, Gambeti,
koji neprestano pita, neprestano istražuje, koji me ne osta-
vlja na miru, pomislih, koji dolazi u moj stan i onda me ce-
lu noć ispituje sve do hladnog svitanja, Gambeti, pred
kojim ne mogu da se izvlačim, Gambeti, koji uvek sve ho-
će da sazna na putu kroz nemačku književnost, koju, me-
đutim, uvek koristi samo kao podsticaj da bi doznao sve
drugo, Gambeti, anarhista koji je tek uz mene stvamo po-
stao anarhista, kojega sam možda baš/a vaspitao u anarhi-
stu protiv njegovih roditelja, protiv njegove okoline, protiv
sebe samog, pomislih, i koji je istovremeno podstakao moj
anarhistički element, u Rimu ga ponovo pobudio, kako

37 7
sam sad pomislio. Gambeti, koji mi novine kao Korijere
dela sera baca na sto i takoreći u lice, i postavlja mi pita-
nja koja se tiču svega, Gambeti, mladić kojeg Marija voli
više nego mene, Gambeti, najveće sumnjalo koje sam ikad
sreo, koji me svojim sumnjama daleko nadmašuje, koji je
sumnju pretvorio u princip i čije su sumnje počele da se-
ciraju čitav svet, da bi ga, kako mi je jednom rekao, zaista
mogao proučavati. Gambeti, koji bi najradije sve digao u
vazduh, ali istovremeno, samo s crvenim puloverom na se-
bi, i knjigama Žan Paula, Klajsta iVitgenštajna pod miš-
kom šparta Rimom, satima opsednut seciranjem i dizanjem
sveta u vazduh. Gambeti, s druge strane, koji s roditeljima
večera u de la Vilu i roditelje u njihovoj zaostalosti ostavlja
na miru, koji sve kupuje samo naVia Kondoti i čija soba
nije samo s ukusom uređena, već u njoj vlada jedna širo-
ka kultura. Gambeti, za koga se toliko vezujem kao i on za
mene. Gambeti, pomislih, sedeći u naslonjači, otelotvore-
nje istraživačkog uma, isto koliko i hladno sračunatih ose-
ćanja, Gambeti, mladi opsenar okruženja, pomislih. Gle-
dao sam iznutra osvetljenu oranžeriju, dakle sliku koju još
nikad ranije nisam video. Dole u parku bilo je još samo
nekoliko pristiglih gostiju, nisam mogao da ih razaznam.
Bila bi mi dužnost da se pojavim pred njima, pomislih, da
siđem, da se s njima rukujem, ali nisam bio sposoban za
to, tu formalnost sam jednostavno prepustio sestrama,
prebacio sam je na njih, one su bile pogodnije od mene
da se podvrgnu toj formalnosti, one su, na kraju krajeva,
ćerke, i znaju kako da se ophode sa sebi sličnim ljudima,
pomislih, ja sam se davno odučio od ophođenja s njima sli-
čnim ljudima, rekoh sebi, u osnovi fasciniran oranžerijom,
koja je iznutra bila osvedjena samo slabom svedošću sve-

378
ća. Predigra se već bliži kraju, pomislih, Spadolinija i da-
lje nema, a ostali me u osnovi ne zanimaju, s njima ne-
mam baš nikakve veze, pomislih, ništa me se ne tiču, svi ti
ljudi me samo gnjave, ja prezirem njih, oni preziru mene.
Iznenada mi se učinilo da je u park ušao moj bratić Alek-
sander, bez žene, i pomislih da su sestre, naravno, poslale
telegram i Aleksanderu u Brisel. Ali sve vreme nisam ni
pomislio na njega, Aleksander je bio taj koji je sad prilazio
oranžeriji, posmatrao sam ga, mnogima koji su stajali is-
pred oranžerije pružio je ruku, na svoj način kojim me je
odmah ponovo osvojio, elegantno, a istovremeno izrazito
prirodno, pa sam pomislio, Aleksander, moj fantasta, moj
vršnjak, razdvojili smo se pre trideset godina, on je pre-
vremeno izašao iz intemata i s roditeljima otišao u Belgi-
ju, ali nikada nismo dopustili da nam se prekine uzajamni
kontakt. Njegov brak na koji sam, kako sam sad morao se-
bi da kažem, u početku podozrivo gledao, samo je produbio
naše prijateljstvo, ne naše srodstvo, na koje se nikad nismo
obazirali. Često sam svraćao u Brisel, već kad sam prvi put
putovao u London, a onda uvek na putu za Pariz, to dvo-
je su me, kad sam boravio kod njih, uvek vodili kod svojih
belgijskih prijatelja na lepa seoska imanja u okolini Brise-
la, prema Ostendeu, upoznali su me s umetnošću Ensora
i Delvoa. Ali pre svega sam čitave noći sedeo sam s Alek-
sanderom u njegovoj radnoj sobi i, što se kaže, netremice
slušao njegova predavanja o bogu i svetu. Filozof Aleksan-
der mi je u tim noćima, takoreći u um u naslikao svoju fi-
lozofsku sliku koja me je onda nedeljama držala i nije me
ostavljala na miru. S Aleksanderom sam hodao Briselom
do njegovih prijatelja koji su svi stanovali u bednim stano-
vima, skoro svi su bili bez ikakvih sredstava, poticali su iz

379
najrazličitijih evropskih zemalja, pretežno iz Poljske i Če-
hoslovačke, iz Mađarske, iz Rumunije, bili su takozvani
Istočnoevropljani koji su od svojih režima pobegli u Bel-
giju, u Aleksanderove ruke, takoreći kao političke izbeglice.
U jednoj kancelariji pored G ar Luksembur u Ikselu, Ale-
ksander je uspostavljao prvi kontakt sa tim političkim iz-
beglicama, nudio im zaštitu i čuvao ih od hapšenja, od
zatvora koji im je pretio, jer su iz svojih domovina ilegal-
no stigli u Belgiju. Njegov zadatak bio je, kratko rečeno, da
pomaže tim političkim izbeglicama. On je bio pravi čovek
za to. Čim su ti ljudi uvideli da on stvamo želi da im po-
mogne samo zbog svog izvrsnog karaktera i ni iz kog dru-
gog razloga, oni su ga, što se kaže, opsedali i danju i noću,
ali to je on i hteo, pomislih, stojeći kraj prozora očeve so-
be i posmatrajući ga. Mada je doputovao iz Brisela, izgle-
dao je kao da dolazi iz šetnje iza majeraja ili dečje vile,
naravno u najjednostavnijoj odeći, potpuno neupadljiv,
bez ikakve pretencioznosti. Njegovo društvo ga je često
nazivalo ludom, jer je za njih uvek bio i suviše prirodan,
mada nije mrzeo njihove formalnosti kao ja, uvek je bio u
stanju da im se suprotstavi ironijom, a tu su m u titulu, po-
mislih, dodelili samo zbog svoje nečiste savesti i zato što
ne razumeju njegovu filozofiju, pomislih. Aleksanderova
filozofija, kako je ja za sebe nazivam, svakako je najteža,
ona prevazilazi svakodnevne ljudske odnose, pomislih,
zahteva pažljiv, nepodmitljiv duh, neumoljiv, ja nisam do-
rastao tom duhu, pomislih, u vezi s tim sam uvek ginuo u
duhu, moje briselske posete, koliko god da su uvek bile
lepe, gubile su se u Aleksanderovom duhu, pomislih. Ale-
ksander je docirao, pomislih, a ja tog fantastu nisam razu-
meo. Nekoliko minuta sam posmatrao Aleksandera koji

380
je, naravno, smešten u glavnoj kući, kako sam mislio, pa
sam strčao dole u predvorje i napolje ka njemu, dok je on
u međuvremenu ušao u oranžeriju. Već godinama nisam
video Aleksandera, on nije dolazio u Austriju, koju nije vi-
še podnosio iz istih političkih razloga kao i ja, a ja nisam
odlazio u Belgiju zbog klimatskih prilika koje tamo vlada-
ju, mada sam tamo proveo toliko lepih i korisnih nedelja,
pa i meseci, u ritmu koji je potrajao preko dve decenije,
smešten na četvrtom spratu zgrade u Ulici de la Kroa, pi-
sao sam nešto o Paskalu koga sam tada voleo više nego
ikog, i o Marijinim pesmama, o stihovima pesnikinje koju
tada još nisam poznavao. Tamo na četvrtom spratu napi-
sao sam i članak o svom omiljenom Bohuslavu Martinuu,
ali sam članak odmah zatim bacio. Aleksander me je tako-
reći uveo u briselsko društvo, s njime sam po pola dana lu-
tao prekrasnim šumama u okolini Brisela.Tada je doživeo
prve napade svoje kasnije takozvane životne bolesti, poku-
šavao je da je savlada ne samo kortizonom, nego i napor-
nim, za njega iscrpljujućim dvočasovnim trčanjem dva
puta nedeljno obalom Ostendea, gde sam mu se i ja često
pridruživao. Ali to trčanje obalom, na slanom vazduhu, ko-
je je na njega trebalo lekovito da deluje, na kraju ipak nije
bilo terapija kakvu je on očekivao, a na to ga je podstakao
jedan od onih belgijskih lekara koji su, kao što je poznato,
najgori uopšte, belgijski lekari su u celoj Evropi ozlogla-
šeni kao najgluplji, kako sam kasnije saznao. Već dve dece-
nije moj bratić živi samo zahvaljujući kortizonu, ničemu
drugom, kako sam uvek iznova kaže. Uz strica Georga, a
pre mog rimskog vremena, moj bratić Aleksander, mada
smo vršnjaci, bio je moj učitelj filozofije. U trenutku kada
sam hteo da uđem k njemu u oranžeriju, on je upravo iza-

381
šao iz nje, u oranžeriji se nije zadržao duže od pola minu-
ta. Stisnuo mi je ruku, pa smo nekoliko puta prošetali go-
re-dole ispred oranžerije, nimalo ne hajući za ljude koji su
još stajali pred oranžerijom, oni su mene i mog bratića ve-
rovatno poznavali, što nas, međutim, nije zanimalo, jer nas
se u osnovi uopšte nisu ticali. Smesta je krenuo iz Brisela,
rekao je Aleksander, sam, jer m u se žena razbolela. Inače
ga raduje ova mala šemja sa mnom gore-dole ispred oran-
žerije, jer namerava da se što pre povuče dole, u njemu
takoreći dodeljenu mesnu gostionicu, kako bi dovršio rad
koji je poneo, jednu peticiju, rekao je, koju hoću da uputim
belgijskoj vladi i kralju u vezi s mojim izbeglicama, koje bel-
gijska vlada tretira kao životinje. Fantasta se raspitao o mo-
jim sestrama, ni jednom rečju ne pomenuvši nesreću ili iz-
ložene na odru u oranžeriji, a onda je nestao, pre toga me
razveselivši jednom opaskom o ljudima koji su stajali na-
okolo, a koju oni, naravno, nisu čuli, jer da su je čuli, ona
bi ih najdublje uvredila i razgnevila ih protiv obojice, ka-
ko sam pomislio. Snaći će se sam, niko m u nije potreban,
ujutro će se pojaviti na pogrebu, onda smesta putuje nazad
u Brisel, večemjim vozom, rekao je. Nisam dobio priliku
da mu kažem kako želim da bude smešten u glavnoj kući,
razume se u našoj neposrednoj blizini, to je uvek bio nje-
gov način da se bez ikakvog pardona povuče, ali ovog pu-
ta je u vezi s tim zaista postavio rekord. Nije se promenio,
pomislih, ostao je isti, moj voljeni fantasta. Ljudi koji su
stajali naokolo bile su dve viner-nojštatske porodice, kako
sam sad video, koje su preko majke čak i u srodstvu sa
mnom, i koje sam, razume se, pozdravio, čak sam se ras-
pitao da li su prijatno doputovali, tonom koji je, s obzirom
na moj stav baš prema tim ljudima, bio previše Ijubazan,

382
jer mi je cela ta grupa bila potpuno antipatična.Ti ljudi su
tu stajali kao da sad od mene očekuju da im se sav posve-
tim, kao da su oni, takoreći, ovde jedini kojima bi trebalo
da se bavim, ali baš njih ću sad što pre ostaviti, pomislio
sam, pa sam se izvinio s nekoliko ponovo previsoko pos-
tavljenih reči, kako, naime, moram da ih ostavim zbog
jedne neodložne stvari. Sasvim jednostavno sam ostavio
viner-nojštatsku grupu da stoji, i otišao ka majeraju, a on-
da u lovačku kuću, ne znajući šta tamo tražim. Ušao sam
u takozvanu očevu kancelariju, u kojoj se nalaze svi doku-
menti koji se tiču Volfsega, celokupno knjigovodstvo. Ta
kancelarija uvek mi je bila noćna mora, kao uopšte sve što
i samo izdaleka podseća na kacelariju. Volfseška kancela-
rija ima miris koji imaju sve kancelarije, i u njoj već posle
kratkog vremena neminovno osećam da ću se ugušiti ako
je što pre ne napustim, ali sada sam u našoj kancelariji čak
seo, što još nikad nisam učinio; seo sam za pisaći sto na ko-
me se još nalazila pošta od prethodnog dana, adresirana
na oca. Računi, pisma u vezi s volfseškom ekonomijom, re-
klamni oglasi za poljoprivredne mašine. Mrzim reklamne
oglase. Mrzim takozvanu poslovnu poštu. Odgumuo sam
tu gomilu pošte što dalje od sebe, pa sam na pisaći sto mo-
gao da stavim list papira. Na listu sam velikim slovima na-
pisao ALEKSANDER, MOJ FANTASTA tačno na sredini
lista, ne znajući zašto uopšte na listu pišem reč ALEKSAN-
DER. Bezrazložno, kako mi se učinilo. Bio sam, što se ka-
že, užasno nervozan. Najednom mi je, dok sam sedeo na
kancelarijskoj stolici, doprlo do svesti da sad sedim u svo-
joj kancelariji, ne u očevoj kancelariji, obuzet iznenadnim
umorom posmatrao sam zidove kancelarije, zgadili su mi
se ti kancelarijski zidovi. Zgadilo mi se od stotina regi-

383
stratora u policama na zidovima, s kojih nisam mogao da
pročitam ništa drugo sem reči Volfseg i naznake godine is-
pod nje. Sve dok me gotovo nije izludelo, kako sam pomi-
slio. Otac je bio i pedantan čovek, pomislih.Taj njegov ta-
kozvani uredan rukopis oduvek me je odbijao, a, na kraju
krajeva, i primitivne očeve rečenice. Navikao je da piše
krasnopisom i zadržao je tu naviku, što ukazuje na nepod-
nošljivo pedantnog čoveka, pomislih. I čitavog se života
trudio da i od Johanesa stvori isto takvog nepodnošljivo
pedantnog čoveka, čitavog života radio je na svojoj kopiji
koja će ga naslediti. Pošlo mu je za rukom, rekoh sebi, da
od Johanesa stvori svoju kopiju. Ali kopije su odbojne, po-
mislih. Taj očev krasnopis proistekao je iz jednog opusto-
šenog mozga, pomislih. Moj otac je bio jedan opustošen
čovek. Katkad je otac hteo da se iščupa iz te opustošeno-
sti, ali m u nije uspevalo. Opustošenost je previše uznapre-
dovala. Otac je pisao tipičnim predominantnim učiteljskim
rukopisom, onako kako pišu varoški učitelji, tim pisarskim
rukopisom sa zaobljenim slovima, pomislih. Takav ruko-
pis upućuje i na bojažljiv karakter, podjarmljen, ropski.
Otac je bio podjarmljen čovek, čovek koga su nemilosrd-
no podjarmili istovremeno Volfseg i majka, njegova žena,
pomislih. Taj školski rukopis jedini je trag iza moga oca,
pomislio sam, ništa drugo. Došao sam na tu misao jer sam
na očevom stolu pronašao njegovo započeto, ali nedovrše-
no pismo, adresirano na firmu za veštačko đubrivo iz Lus-
tenaua u Forarlbergu, očigledno je reč o zahtevu za ponu-
du, pomislih. Tako piše trgovački pomoćnik, pomislio sam,
ali ne i gospodarVolfsega. Više puta sam pročitao započe-
to očevo pismo i ono je pritom ostalo nepromenjeno pri-
mitivno. Otac nije bio vešt u pisanju pisama, ali tako pisati,

384
pomislih, čovek ne sme. Deprimirajuće je i kako je na sto-
lu ostavio takozvani pribor za pisanje, pomislih.Tako svoj
pribor za pisanje ostavljaju učitelji i trgovački pomoćnici,
ali ne i čovek od formata. Da li je otac bio čovek od forma-
ta? upitah se. Umor me je postakao da sebi postavim još
nekoliko takvih besmislenih pitanja, povezanih s ocem. Sta
je uopšte format? na kraju sam se upitao. Prizor registra-
tora koji sežu unatrag sve do početka stoleća, najdublje me
je deprimirao.Tom si svetu umakao da bi najednom udar~
cem sudbine glavačke bio u njega gum ut, pomislih. Izraz
udarac sudbine, sa svom svojom gadošću i perfidnošću, skroz
me je dotukao, što se kaže, pa sam ustao i prišao prozoru.
Onaj ko odatle gleda kroz prozor videće uljanu sliku na
pocinkovanom limu, postavljenu na naspramnom zidu
majeraja, na kojoj je predstavljena Bogorodica s detetom.
Bogorodičin vrat na toj slici duži je od bilo kog naslika-
nog vrata koji sam ikad video, i potpuno protivreči svim
zakonima anatomije. Mali Isus na slici ima ogromnu gla-
vu kao hidrocefalus. Izgled slike me je oduvek uveselja-
vao, a i sad me je razveselio. Smeh je glasno provalio iz me-
ne, bilo mi je svejedno da li me je ko čuo ili ne. Cecilija se
pojavila na vratima, došla je po mene da me povede na ra-
nu večeru, nezavisno od zakuske za goste, pripremljenu
samo za nas. Ali ja sam joj odmah prebacio što je Alek-
sandera smestila dole u selu, jer bi upravo Aleksander mo-
rao da bude smešten kod nas u glavnoj kući, upitao sam
je u koju je od mesnih gostionica smestila Aleksandera,
ako nam je u kući Spadolini, rekoh, podrazumeva se da i
Aleksander bude smešten u našoj neposrednoj blizini, us-
put sam joj rekao da je groteskno što nam je u kući fabri-
kant čepova vinskih flaša, ali ne i Aleksander. Nije mogla

385
da mi kaže gde je smestila Aleksandera, stvamo ne zna,
rekla je više puta, čitavim putem sam joj prebacivao zbog
Aleksandera i još sam joj rekao da je u glavnu kuću sme-
stila baš one ljude koje ne podnosim, pa sam joj nabrojao
nekoliko imena ljudi koje sam prethodno sreo u glavnoj
kući, za koje sam morao pretpostaviti da će tu i da preno-
će, baš ti odvratni, rekoh, s majčine strane, znaš da me ti lju-
di nerviraju, a Aleksander je dole u mestu, to je nisko, iz -
govorio sam reč nisko i već sam zažalio, nisam hteo da te
povredim, rekao sam zatim Ceciliji, ali me čitav taj pogreb
već sad nervira, blizu sam da izgubim svaku prisebnost, a
maločas sam se nasmejao slici Marije, ali bio je to neuro-
tičan smeh, već skoro bolestan, rekoh, kao da sam tom pri-
medbom hteo da se izvinim za ono nisko, prethodno kazano
Ceciliji, koje mi je prebrzo sišlo s usana, zaista na nedo-
pustiv načim, jer nesumnjivo nisam samo ja bio na ivici
nerava, nego i sestre, pa sam, kad smo stigli do portala, dok
su u predvorju već stajali novopristigli učesnici pogreba,
rekao da mi je žao što sam je povredio, sasvim nenamer-
no, u toj krajnjoj napetosti nisam više u stanju da se pona-
šam onako kako bi se moralo očekivati od mene, rekao sam
moralo, a onda smo ušli u predvorje i opet smo morali da
se rukujemo s novopristiglima i da izgovaramo već ove-
štale pogrebne fraze, pre nego što smo mogli da se popne-
mo na prvi sprat zbog te rane večere. Steta, rekao sam se-
strama, što Aleksander ne sedi s nama za stolom, razgovor
bi svakako bio mnogo življi. Kako smo samo mogli da ga
prepustimo samom sebi u nekoj od tih gostionica dole, re-
koh. Ali taj obrok nasamo sa mnom služio je sestrama za
određene svrhe. Htele su da me sada ispipaju, takoreći u
šest očiju. Ali iz mene se ništa nije moglo izvući. Dok se

386
odozdo čulo kako se ti koji će prenoćiti u glavnoj kući ti-
skaju oko zakuske priređene u kuhinji, mi smo gore utroje
jeli manje-više to isto, Cecilija je, sem toga, po mojoj že-
lji zaključala vrata koja vode na prvi sprat, da ti lemuri ne
mogu da uđu, rekao sam, a ona je bez prigovora otišla do
vrata i zaključala ih. N e podnosim te ljude, rekao sam i
onda se opet vratio na Aleksandera, pri čemu sam ipak
očekivao Spadolinija, koji je svakog trenutka trebalo da
stigne. Nakon poslednjeg boravka u Volfsegu sestrama sam
rekao da se nikad više neću vratiti u Volfseg, rekao sam ni-
kad više, mada sam mislio zadugo, ali je nikad više jače de-
lovalo na sestre, zato sam to više puta izgovorio, ja sam kod
kuće u Rimu, ne ovde, rekoh sestrama, i da je Aleksande-
ra bezuslovno trebalo smestiti ovde u kući. Umesto da smo
sve te odvratne ljude iz Viner Nojštata, iz Velsa i Minhena
poslali dole u mesto, dole smo poslali Aleksandera, to je
neoprostiv bezobrazluk, baš Aleksandera, rekao sam više
puta i već sam razmišljao da li bi trebalo da siđem u me-
sto i Aleksandera dovedem gore, ali sestre nisu znale čak
ni u kojoj je gostionici smešten. Bestidno je, rekao sam, ov-
de dobro jesti, a Aleksanderu prepustiti gostioničke spla-
čine. Pri čemu sam ja kod njega u Briselu uvek bio naj-
bolje priman, nedeljama sam bio najvelikodušnije smešten
i hranjen. Rekao sam sestrama, vi ste Aleksandera namer-
no smestile u selu, jer vam ne odgovara moj odnos s Ale-
ksanderom, nikada vam nije odgovarao i htele ste da mi
napakostite. Ali to je sigumo bilo preterivanje i verovatno
neodrživo optuživanje s moje strane. Jednog tako drago-
cenog čoveka poslati u selo, rekoh. A ovde smestiti te ne-
izmemo Iicememe i tupoglave ljude iz Viner Nojštata, iz
Velsa i Minhena, takoreći zid do zida s nama, to je zaista

38 7
bezočno. Samim tim što sam u vezi s Aleksanderom uvek
iznova prebacivao sestrama, ta zajednička večera iza za-
ključanih vrata nije bila nimalo prijatna, ni za jedno od
nas troje. Sestre su ćutale i puštale me da govorim, i time
su bile u prednosti, puštale su me pri toj maloj večeri da
sve dublje i dublje zadirem u čistu nepravdu, posmatrale
su taj proces da bi onda pokušale da ga iskoriste, posta-
vljajući mi sve više pitanja u vezi s neposrednom buduć-
nošću, da bi me na kraju zatrpale gomilom takvih pitanja
koja se tiču budućnosti Volfsega. Ali nisam im odgovorio
ni na jedno jedino od tih pitanja, jer nisam, iskreno reče-
no, ni znao odgovor, neposredna budućnostVolfsega me-
ni je bila isto toliko nepoznata koliko i njima. Mi smo, na-
ravno, svi uvek znali šta stoji u roditeljskom testamentu,
koji nije deponovan samo u volfseškom sefu, nego i kod
našeg velškog advokata. U pogledu roditeljskog testamen-
ta nikada nije bilo tajni, samim tim ništa tu nije bilo neja-
sno. Volfseg je smrću roditelja i brata automatski pripao
meni, u celosti, uz obavezu da sestrama dodelim mesto ko-
je im dolikuje, da im ustupim pripadajući deo, ili da ih
jednostavno isplatim, pa sam od početka više mislio na is-
plaćivanje sestara, nego na deobuVolfsega s njima. Od me-
ne su htele da čuju šta ja mislim upravo o njihovoj volfse-
škoj budućnosti, ali ja im to nisam rekao, potpuno sam ih
ostavio u mraku, odluka je u mojim rukama, ne u njiho-
vim, mislio sam, mada sam se, u osnovi, već u trenutku
vesti o smrti, moram sebi da kažem, odlučio za isplatu, ne
za deobu. Još sam u rukama držao telegram kad sam se
odlučio za isplatu, pomislih, jedva da sam i pročitao tele-
gram, vidim sebe kako stojim kraj prozora rimskog stana
i gledam dole na Pjaca Minervu, prema Zakijevim prozo-

388
rima preko puta, gledam kupolu Panteona i govorim sebi,
naravno da sam za isplatu, ne za deobu. Ta misao o ispla-
ti sestara, uostalom, bila je prva od svih misli po prijemu
telegrama. Sestre su me neprekidno pitale šta sad treba
učiniti, šta će biti s njima, a ja im na to ništa nisam rekao,
nisu me pitale rečima, već celokupnim svojim držanjem
za stolom, jer zapravo sve vreme nisu izustile ni reč, puš-
tale su me, kako sam već napisao, da govorim. Dugo nisam
uočio da nedostaje zet, za koga je, naravno, kako sam na-
jednom primetio, bilo takođe postavljeno, pa sam upitao
šta je sa zetom i Cecilija je rekla da je sišao u mesto, vero-
vatno u neku od gostionica, rekla je, jer je on, zet, u toj ne-
delji posle venčanja već stekao naviku da, umesto da večera
s porodicom, ode dole u mesto. To je tipično za te ljude,
rekao sam, da se ne podvrgavaju ni najjednostavnijoj oba-
vezi, čak i ne večeraju s porodicom ako im više odgovara
da jedu i loču u gostionici, rekoh. Na tu moju opasku Ce-
cilija je ćutala, Amalija takođe. Ali to je ipak neprihvatlji-
vo, rekoh, da se taj čovek tek tako osamostali, pa upitah
sestre zašto nisu sprečile da zet siđe u mesto i da, takore-
ći, zalazi u narod, posebno na ovakav dan, rekoh. Sestre su
cutale, nisu znale šta da kažu. Covek nas očigledno bruka
u mestu, rekoh.To jednostavno ne može, rekoh.To je čak
skandalozno. Ali sam odmah zatim rekao da mogu da ga
razumem, da ni sam ne bih izdržao zajedno s tim sestrama
i tom porodicom, koja, međutim, sada više i ne postoji,
rekoh. Više i ne postoji, ponovio sam, na šta su mi sestre
uputile pogled pun optužbe. Zet sedi po gostionicama i
čini nas smešnim, rekoh. Kad se vrati, kazaću mu prvom
prilikom šta mislim o tome. Na to je Amalija rekla da se fa-
brikant čepova vinskih flaša iz mesta uvek vraća tek posle

389
ponoći, kada se, naime, zatvore gostionice. Cecilija ništa
na to nije rekla. Stvarao sam sebi sliku. Mogu da razumem
zeta, rekoh, ali je na današnji dan njegovo ponašanje u sva-
kom slučaju neprihvatljivo. Da li je on tako i dok su rodi-
telji bili živi, umesto da s njima večera, išao dole u mesto
da tamo loče, upitao sam, a Cecilija je potvrdila. Ali fabri-
kanta čepova vinskih flaša sama je sebi natovarila na vrat,
rekoh. To me je podsetilo na tetku s Titizea, pa upitah da
li je već ovde; tetka s Titizea je odavno stigla i već je otišla
u krevet, rekle su sestre, ona, naravno, boravi u majčinoj
sobi. Da, rekoh, u majčinoj sobi, naravno. Ipak, nije li gro-
teskno da tetka s Titizea noći baš u majčinoj sobi, pomi-
slih. Nisam je video. Uopšte je nisam video, rekoh. Bestid-
na osoba, rekoh. N a to su sestre bezobzimo navalile na
mene, optužujući me da se uopšte nisam pobrinuo za lju-
de koji su došli, da sam sve svalio na njih dve, pri čemu se
podrazumevalo da sam ja taj koji je trebalo da ih dočeka,
i to sve, bez izuzetka, Cecilija mi je sad punila uši, a Ama-
lija joj je asistirala. Svi su, razume se, odmah po dolasku
pitah za mene, još pre nego što bi otišli u oranžeriju da ro-
diteljima i bratu odaju poslednju poštu, ja sam svim tim
ljudima uskratio svoje prisustvo, sakrio sam se, tražile su
me čas ovde, čas onde, neprestano su slale druge da me
nađu, ali ja sam se, naravno, što je oduvek bio moj način,
izvukao od te dosadne procedure jednom krajnje prepre-
denom igrom žmurki. Da nije možda trebalo da ja sve vre-
me stojim kraj portala da bih se rukovao sa svima i uvek
iznova izgovarao istu rečenicu, rekoh. Ne, one su od mene
tražile da zajedno s njima stojim kraj portala i dočekujem
pristigle goste, s odgovarajućim ozbiljnim izrazom na licu.
Tu vam nisam učinio po volji, rekoh sestrama, nisam bio

390
sposoban za to. Već sam u Rimu video kako će se odvijati
ovaj pogreb, užasno, rekoh, sa svim mogućim grozotama.
Ali to će proći, rekoh, sve su grozote do sad prošle. Ovde
sad nema mesta licemerju. Sve ovo nema nikakve veze sa
žalošću, samo sa teatrom, rekoh. Roditelja više nema, u
oranžeriji leže samo leševi predati raspadanju, rekoh, oni s
ljudima koji su ti leševi nekad bili nemaju više ništa zajed-
ničko. Sve je to sada još samo teatar. A ja nisam raspolo-
žen da u tom teatru budem protagonista u koga svi blenu,
za to mi nedostaje bezuslovno neophodno raspoloženje.
Svi smo, naravno, govorili tiho, da nas ne bi čuli, da se ne
bi razumelo šta govorimo, ukoliko bi nas, što je moguće,
neko prisluškivao, pomislih. S vremena na vreme neko bi
pokucao na zaključana vrata, a ljudi bi onda ipak, mada si-
gumo nisu razumeli to što radimo, prestali da kucaju. Ob-
rok utroje bio je, jasno, samo izgovor za, kako su sestre ve-
rovatno mislile, mogućnost da neometano budemo utroje,
što se, međutim, nije ostvarilo, jer nam neprestano kuca-
nje na vrata ipak nije davalo mira, i u osnovi smo sve tro-
je bili uzrujani, što se da zamisliti. Navodno je već stiglo
osamdesetak ljudi koji će ovde prenoćiti, čuo sam od se-
stara, pa sam rekao da je većina iskoristila pogreb samo s
ciljem da se odmore i provedu u našoj lepoj prirodi, ni
zbog čega drugog, pogodno je godišnje doba, rekoh, i taj
izlet je za sve njih manje-više besplatan, jer račune za sve
te Ijude ipak plaćamo mi, rekoh, plaćaju se iz volfseške ka-
se. Svim tim ljudima bih rado platio odmor bilo gde, samo
da ne moram da ih gledam, a sada ih imam u kući, nisam
rekao sada ih imamo u kući, rekao sam sada ih imam u
kući, sasvim jezikom veleposednika. Zašto bismo se prene-
magali, rekoh, pogrebi su uvek samo teatar. Ali sam odmah

391
zatim pomislio da sam sa svojim izjavama predaleko oti-
šao, i da bih najviše voleo da ih uopšte nisam izrekao, naj-
radije bih da nijednu reč nisam izgovorio, a izgovorio sam
toliko reči, toliko besmislica koje su na mene bacale zais-
ta neprihvatljivo svetlo. Kada me neko čuje kako govorim,
verovatno misli da sam najgori karakter, pomislih, ali si-
gumo ima još mnogo gorih. Tako sam hteo da promenim
ploču, što se kaže, da prekinem s izlivima besa, pre svega
prema učesnicima pogreba koji su bili smešteni u kući, pa
sam rekao sestrama da mi je Rim sve na svetu, kako sada
mogu da egzistiram još samo u Rimu. Tu su se one izne-
nada trgle i nisu me razumele. Zaista, rekoh, kad samo po-
mislim na Rim, već ne mogu da dočekam da budem po-
novo u Rimu, a ovde sam tek nekoliko sati. Da sam još rano
jutros bio u Rimu, to mi je nešto najneverovatnije, rekoh.
Zatim upitah da li su se čule sa Spadolinijem. Potvrdile su,
telefonirao je iz Rima da, naravno, odmah dolazi, još iste
večen, nije još načisto kako, ali još danas dolazi u Volfseg.
Tako smo svi čekali još samo Spadolinija, nadbiskupa, lju-
bavnika naše majke, blistavog. Gambeti mi uvek prebacu-
je da ne umem da se obuzdam, rekao sam sestrama, ali ja
sam uvek bio onaj neobuzdani, rekoh, onaj neuračunljivi
koji je uvek računao s tim da drugi imaju razumevanja za
njegovu neuračunljivost. Njegovu posebnost. I s tim pove-
zanu bezobzimost. Ali to je, naravno, bio preteran zahtev,
rekoh sestrama. U Rimu sam, međutim, sasvim drugači-
ji, rekoh, tamo nisam toliko uzrujan, nisam toliko neobu-
zdan, pa ni toliko neuračunljiv. Rim me smiruje, Volfseg
me razdražuje. U Rimu mi se nervi smire, iako je to naj-
nervozniji grad na svetu, u Volfsegu sam, međutim, uvek
uzrujan, iako je ovde uvek najspokojnije. Ja sam žrtva te

392
paradoksalne činjenice, rekoh sestrama. U Rimu je moj
način izražavanja sasvim drugačiji, i sa svim ljudima sas-
vim drugačije razgovaram, Gambeti mi je jednom rekao
da uvek kad se iz Volfsega vratim u Rim u početku govo-
rim vrlo uzrujano, kako govorim samo kad sam u Volfsegu.
Tome su krivi moji, na to sam rekao Gambetiju, koji sma-
tra da u Volfsegu moje mišljenje uvek isklizne iz ritma, iz
rimskog ritma, naravno. Gambeti je često govorio da se ja
po povratku izVolfsega ne mogu prepoznati, s takvim čo-
vekom kakav sam kad se vratim izVoIfsega on nikad ne bi
mogao da bude prijatelj, rekao je, jer sam potpuno druga-
čiji kad se vratim iz Volfsega, takoreći suprotan onom rim-
skom čoveku. On zaista može da se druži samo sa tim rim-
skim, nikako s tim izVolfsega. Uvek mi je trebalo više dana
da se povratim od Volfsega, da od sebe ponovo načinim
rimskog čoveka, koji je koristan njemu, Gambetiju, mom
učeniku, kome on može biti prijatelj i učenik, sagovomik,
jer volfseškom čoveku on ne može biti ništa od toga. Vol-
fseg je za mene štetan, uvek je govorio Gambeti, rekao sam
sestrama. Dovoljna su mi dva-tri dana u Volfsegu i već sam
nedeljama izbačen iz ravnoteže, govorio je Gambeti, re-
kao sam sestrama. A ja nikada nisam znao šta je to što me
u Volfsegu uvek izbaci iz ravnoteže, predeo ili ljudi, ili sam
vazduh, koji je, međutim, ipak najbolji koji uopšte pozna-
jem, rekoh, volfseški vazduh je apsolutno najbolji. Da li su
to više zidovi ili ljuđi, upitah, ne znam. To je Volfseg u ce-
lini, rekoh. Ali sve to ne samo misliti nego čak i izgovori-
ti, reći im to, ipak je nemoguće, neprihvatljivo, s obzirom
na činjenicu da sam preko noći postao naslednikVolfsega i
da ću preuzeti Volfseg, kako su one sigumo mislile, ne pre-
uzeti, nego sam ga, kako pomislih, već preuzeo. Morale su

393
 ozbiljno da shvate red nasleđivanja, ali nisu zamišljale m-
šta drugo nego da ga se pridržavam. I to u svim pojedino-
stima i sa svim posledicama. Bez obzira na to što nisu čule
najveći deo onog što sam mislio, pa samim tim nisu mogle
ni u celosti da prate sve što sam mislio, najednom im gla-
sno rekoh, alija nisam landvirt, nisam taj koji seda na trak-
tor kao otac. Ja nisam traktorista i nemam volje da se pre-
ganjam sa direktorima skladišta oko vreće veštačkog đubriva
zato štoje ta vreća samo dopola napunjena, aja sam platiopu-
nu vreću. Ja nisam Johanes, rekoh. Roditelji su prevideli da
ja nisam Johanes. Uz tu poslednju opasku hteo sam da bu-
dem još opšimiji, ali se začulo tako upomo kucanje na vrata
da je Cecilija ustala i otišla da ih otključa. Fabrikant čepo-
va vinskih flaša hteo je da uđe. Cutke je seo za sto gde je
bilo postavljeno za njega, prevarila si se, pomislih, nije si-
šao u mesto, u gostionice. Zet je zaista bio trezan i njego-
va mu je žena stavila komad mesa na tanjir i natočila mu
čašu vina. Sve vreme je bio u kući baštovana, rekao je sada
zet, izvinjavajući se, od silnog premora se povukao u kuću
baštovana i tamo zaspao. Na kraju krajeva, ustao je već u
tri ujutro, tako je za svaki slučaj rekao, jer su ga sestre po-
slale dole u mesto do raznoraznih zanatlija i poslovnih lju-
di, sve u vezi s nesrećom. A onda je iznenada dobio glavo-
bolju. Prijala mu je hladovina kuće baštovana. Da li sve
ide kako treba, upitao je, odmah se bacivši na jelo kao da
su ga morili glađu, pri čemu je ipak, kako sam pomislio,
samo dva ili dva i po sata ranije jeo sa mnom u kuhinji. Ni-
sam više mogao da podnesem kako jede i pritom ćuti kao
zaliven, pa sam ustao i izašao napolje. Ako odem od sesta-
ra i zeta, pomislio sam, izbeći ću da postanem neprijatan,
pa sam sišao u predvorje, ne hajući za Ijude koji su tamo

394
stajali naokolo i odmah počeli da mi se obraćaju. Poprimio
sam, što se kaže, tužan izraz liea, a onda sasvim demonstra-
tivno ušao u kapelu i seo na jednu od srednjih klupa. U ka-
peli je bilo prohladno i prijatno. Sasvim je razumljivo što
su je često koristili kao ostavu za hranu, pomislih. Potpu-
no nesvesno sam kleknuo, a kad sam toga postao svestan,
ponovo sam seo. Iznenada sam imao osećaj da je u kapelu
ušla tetka s Titizea. Okrenuo sam se i nisam se prevario.
Vodila je i svoju stalnu pratilju, jednu od svojih bratanica,
koja je imala dvanaest ili trinaest godina.Tetka sTitizea bi-
la je pod velom, za ljubav pokojnom bratu bila je od gla-
ve do pete umotana u cminu. Kada sam na sebi osetio njen
bezobzimi pogled, ustao sam i izašao iz kapele, mada sam
tetki s Titizea prethodno stisnuo ruku koju mi je ispruži-
la iz svoje zamaskiranosti. Kroz predvorje i park otišao
sam u oranžeriju. Dva lovca su tamo držala mrtvu stražu.
Učinilo mi se da se vonj raspadanja u međuvremenu po-
jačao. Podigao sam cme mrtvačke pokrove da proverim
blokove leda ispod kovčega, očigledno su u međuvreme-
nu ledeni blokovi bili obnovljeni. Samo sam letimično po-
gledao u lica mrtvaca, nisam izdržao da ih duže gledam.
Čim sam ušao u oranžeriju, oba iovca su zauzela vojnič-
ki stav, što mi je bilo odvratno. Pri izlasku mi je sve to bi-
lo još smešnije nego pre, ali nije bilo mogućnosti da išta
promenim u čitavoj odbojnoj ceremoniji koju su sestre,
pre svega Cecilija, aranžirale tačno u dlaku po protokolu,
ne dopustivši da ih iko onemogući u tome da do najmanje
sitnice sprovedu sve što je propisano u takozvanom pog-
rebnom protokolu. S druge strane sam istovremeno pomi-
slio da ta ceremonija sasvim priličiVolfsegu i da bi bilo be-
smisleno ukinuti je. Sve je ovde kako treba, pomislih, bilo

395
da nekom smeta ili ne. Nesumnjivo je da su lovci s obe
strane odra bili komične figure, kao od olova, kao da ih je
uparadio neki pozorištem oduševljen krojač kostima. Dok
sam stajao uz kovčege, baštovani su menjali vodu u vedri-
ma punim cveća. Iznova sam jasno video razliku baštova-
na i lovaca, lovci su bili oni smešni, izveštačeni, baštovani
oni prirodni.To je u meni odmah pokrenulo poredbeno ra-
zmišljanje kome sam se, nimalo ne hajući za činjenicu što
stojim pred mrtvima na odru, istog trenutka s najvećim
zadovoljstvom prepustio, šta su lovci za razliku od bašto-
vana, šta u svojoj razlici predstavljaju. Nije baš spolja pre-
poznatljivo to što mislim, rekoh sebi, a kamoli još da
razmišljam o razlici lovaca i baštovana, pogotovo ne o us-
trojstvu lovaca i ustrojstvu baštovana i kako se ta dva us-
trojstva uzajamno odnose. Ljudi misle da razmišljam o
pogrebu, pomislih, ali ja ni najmanje nisam mislio o po-
grebu dok sam stajao uz kovčege, pred samim leševima.
Baštovani su ljudi osetljivih nerava, lovci predstavljaju
brutalizovani svet. Kada i jedne i druge u sklopu volfseških
prilika zajedno uposlimo, dobijemo onu draž koja, narav-
no, takođe čini Volfseg, pomislih. Volfseg ima izuzetnu draž
za onoga ko je voljan da u njemu vidi samo tu draž Lju
di zaista uvek dolaze ovamo 1 kažu kakvu veliku, izuzetnu
dražVolfseg ima za njih. Volfseg se i tako može videti, kao
nešto najčarobnije što se može zamisliti u vidu seoskog
imanja. Ali meni taj način posmatranja nije više moguć,
nikada mi nije bio moguć, pomislih. Ne mogu više tako
da gledam. Ja sam ga sebi pokvario, pomislih, izlazeći. U
parku nije bilo nikoga. Ostatak porodice još večera, pomi-
slih, pogledavši ka prozorima iznad balkona. Takođe, oni
su utroje, rekoh sebi: zet, Cecilija, Amalija. Možda su se i

396
zaključali. Taj neprestani gnev u meni, kako da mu se ot-
mem, upitah se. Moj nastup mora sve da ih povredi, ne sa-
mo sestre, ne samo zeta, povredio sam sve, pomislih. Ali
ja u osnovi uopšte nisam taj koji povređuje, kako su mi od
detinjstva prebacivali, pomislih, ali onda odmah zatim, ali
ja ipak jesam taj koji povređuje. Gambetiju sam rekao, sad
ću sa sestrama sasvim oprezno porazgovarati o svemu,
moraću u te razgovore da uključim i zeta, svemu ću opre-
zno da pristupim, Gambeti, rekao sam m u u Rimu, isto
sam govorio i pred Zakijem i Marijom, da ću sada uVol-
fsegu oprezno da postupam, ali nisam do sad postupao ni
najmanje oprezno, pomislih, naprotiv, ni na šta se nisam
obazirao, ni na koga, i nije čudo što me moraju doživeti
kao bezobzimog, čak kao bahatog, usled mog nastupa, ko-
ji nije ništa drugo nego bezobziran. Ali ja sasvim jedno-
stavno nisam mogao da nastupim drugačije, rekoh sebi, u
odnosu na njih jednostavno nisam imao nikakvu drugu
mogućnost. Jednostavno nisam dorastao celoj situaciji, a
tu situaciju u svakom slučaju nisam ni izazvao, prizvao,
pomislih. U tom trenutku stigao je Spadolini. Odmah sam
ga poveo gore sestrama, Cecilija je otišla s njim u očevu
sobu, gde je, kako se izrazio, hteo da obavi toaletu. Za to
vreme boravio sam u gomjoj levoj biblioteci, bila je zak-
ljučana, poslao sam Ceciliju da mi donese ključeve svih
biblioteka, mislio sam kako ću ujutro otključati svih pet
biblioteka, još pre nego što započnu takozvane pogrebne
svečanosti. Seo sam sa Zibenkesom u naslonjaču kraj pro-
zora, ali, naravno, nisam imao za to potreban mir, a ni
Spadolini mi nije izlazio iz glave, neizmeran utisak koji je
opet na mene ostavio bio je jači od Zibenkesa, pa sam osta-
vio knjigu. Bilo mi je poznato da se Zibenkes nalazi. u ovoj

397
biblioteci, tu su bile smeštene knjige iz Žan Paulovog pe-
rioda, u nekom trenutku jedan od naših predaka razvrstao
je knjige u biblioteke, niko više ne može da kaže ko je to
bio. Ali oni su još izvesno imali kulturu, pomislih, sadašnji
nemaju nikakvu kulturu. Ali šta to znači imati kulturu, upi-
tah se. Kad kažemo ovi imaju kulturu, a oni drugi je ne-
maju, da li je to besmisleno, pomislih, mi to govorimo bez
razmišljanja. Spadolini je imao samo malu cm u putnu tor-
bu u ruci, pomislih, sedeći u naslonjači kraj prozora. Za-
tim sam čuo kako se tušira, zamislio sam ga pod mlazom
vode, Spadolinija koji uživa, ja poznajem samo Spadolini-
ja koji uživa, pomislih. Ispružio sam noge, ugasio svetlo i
mislio o sastanku s Marijom kojoj sam dao da pregleda
jedan rukopis. Napisan je aljkavo kao i svi moji rukopisi,
kad ponovo budem u Rimu zajedno ćemo ga prodiskuto-
vati, izanalizirati, a onda ću ga baciti, kao i sve što sam joj
ikad dao na čitanje. Više sam rukopisa bacio nego što sam
ih sačuvao, pomislih, sačuvane više ne smem ni da pogle-
dam, deprimiraju me, to što sam mislio oni reprodukuju
samo na smešan način, koji nije vredan pomena. Moji ru-
kopisi ništa ne vrede, rekoh sebi, ali nikada nisam odustao,
nikada nisam prestao da se iznova ogledam u pisanju, da
silujem, takoreći, svoj duh, pomislih. Marija je nepodmi-
tljiva, ona s mojim rukopisima postupa onako kako i za-
služuju, pomislih. Kada bacim rukopis koji je pročešljala,
bude mi lakše, pomislih. Onda je zagrlim, pa oboje gleda-
mo kako rukopis gori u njenoj peći. To je uvek vrhunac
druženja s Marijom, trenutak sreće, pomislih. Niko sem
Marije nije u stanju da mi razjasni kako moji rukopisi niš-
ta ne vrede, da pripadaju plamenu. Onaj koji sebe silujefi-
lozofijom, tako me jednom nazvala, onaj koji se ogrešava o

398
duh. Htela je samo da se našali, mada sam ja tu njenu iz-
javu prihvatio kao gorku istinu. Ali nisam se predao, rekoh
sebi. Ponovo mi je nešto u glavi. Možda se zove Brisanje,
pomislih, time ću pokušati da izbrišem sve što mi padne
na pamet, briše se sve što u tom Brisanju bude napisano,
rekoh sebi. Dopao mi se taj naslov, za mene je taj naslov
bio izvor velike fascinacije. Ne znam više otkud mi je pao
na pamet. Možda od Marije, koja me jednom nazvala bri-
sačem. Ja sam njen brisač, rekla je. A to što stavljam na pa-
pir, to je izbrisano. U Rimu ću pokušati da napišem Bri-
sanje, ali to će mi uzeti godinu dana, a ne znam imam li u
rezervi godinu dana snage samo za to Brisanje, pomislih.
Usredsrediću se na to. Pisaću Brisanje i uvek ću iznova ra-
spravljati s Gambetijem sve u vezi sa Brisanjem, kao i sa
Spadolinijem i Zakijem i, naravno, Marijom, pomislih, a
da oni neće znati da ja u glavi imam Brisanje. Moja čežnja
za Rimom bila je jača od svega drugog. Najradije bih se sa
Spadolinijem odmah vratio u Rim, pomislih. Bolelo me je
što sebi moram dati negativan odgovor. Spadolini se već
sutra vraća u Rim, ti ostaješ uVolfsegu.To je tvoja životna
kazna, pomislih. Večerati s Marijom, rekoh sebi, to bi sad
bilo ono, razgovarati s njom o njenim novim pesmama.
Slušati je. Verovati joj. Sipati joj vino. Ponovo sam uzeo
Zibenkesa, otvorio ga, upalio svetlo i pomislio, nije li mož-
da bilo naopako, potpuno pogrešno, što sam Gambetiju
dao Zibenkesa. Ispravno je što sam mu dao Proces, ali ni-
je u redu što sam mu dao Zibenkesa. I umesto da čita Eša
ili anarhiju trebalo mu je još jednom dati Šopenhauera. A
sad je već duboko u Zibenkesu da bi se u njemu čitajući uč-
vrstio, pomislih. Zamislio sam ga u njegovoj radnoj sobi,
u zaklonu od roditelja, kako bi na miru mogao da se pre-

399
pusti onom što ga toliko zanima, dakle nemačkoj knjiže-
vnosti. I kako u glavi ipak nema ništa drugo osim da rase-
ca i diže svet u vazduh. Možda ću jednom čuti strahovit
prasak, pomislih, i Gambeti je zaista digao svet u vazduh,
pretvorio je, dakle, svoje misli u stvamost. D o sada je sa-
njao samo o tome da svet digne u vazduh, da ga preseče i
digne ga u vazduh. Ali ti ljudi kao Gambeti, rekoh sebi, is-
pravih se odmah i rekoh, ti karakteri, jednoga dana obis-
tine to o čemu su decenijama maštali, samo ako im se ukaže
mogućnost. Gambeti nije samo rođeni maštar, on je i ro-
đeni realizator svojih maštarija. Stalno očekujem taj veliki
prasak, pomislih, ispruženih nogu, osluškivao sam i čuo
Spadolinija pod tušem. U biblioteci je bilo zatočeno na
hiljade muva, mrtve su u višegodišnjim hrpama ležale na
podu pod mojim nogama. Niko ih nikad nije počistio, u
biblioteke oni ne ulaze, imam sad ključeve u rukama i otvo-
riću ih, pomislih, ali ne danas, danas sam suviše umoran
za to, sutra, u ranu zoru, pre nego što izađe sunce. Svih pet
biblioteka otvoriću zauvek, pomislio sam i s tom mišlju
ustao i prišao prozoru, pa pogledao preko ka oranžeriji.
Za Mariju bi taj prizor bio nešto potpuno veličanstveno,
pomislih, podsticaj za ne samo jednu pesmu. Baštovani su
i dalje s novim vencima i buketima išli od majeraja u oran-
žeriju, oni neće skoro dočekati kraj posla, pomislih. Ima-
ju posla za čitavu noć. To je bila skroz-naskroz pozorišna
scena. I kako sam mislio da će Spadolini bar još pola sata
obavljati toaletu, izašao sam iz biblioteke i sišao u predvor-
je. Bilo je pola devet, dole nije više bilo nikog. Otišao sam
u kapelu, tetka sTitizea odavno se povukla u svoju sobu.
Seo sam tačno na mesto na kome je prethodno sedela tet-
ka s Titizea sa svojom mladom, moram reći lepom prati-

400
ljom. Starica i devojčica, pomislih, zaštitnica i štićenica, i
obmuto. Opet sam kleknuo, isto onako nesvesno kao i pre-
thodni put, zatim opet seo i pomislio kako svi crkveni ve-
likodostojnici igraju jednu opaku igru, jer na crkvu gledaju
samo kao na ogromnu svetsku dramu u kojoj oni igraju
glavne uloge. I svi ti crkveni velikodostojnici guraju se raz-
metljivo u prvi plan. Mogu da govore šta god hoće, oni,
naravno, vide da je reč o najvećoj, istovremeno najperfid-
nijoj pozorišnoj igri koja se ikad igrala. Spadolini uvek igra
samo na rampi, uvek u neposrednoj blizini glavnog prota-
goniste, pape. Ali ipak ne toliko blizu da bi s njim mogao
da umre i propadne. Preživeo je tri pape, pomislih, kle-
čeći u klupi kapele, a kako je sadašnji, kao što je poznato,
nasm rt bolestan, preživeće i tog četvrtog i nastupiće još
blistaviji nego pre. Spadolini je potpuno opsednut tom cr-
kvenom pozorišnom igrom. Prvo sam mislio da imam vre-
mena da odem preko u majeraj i obiđem štale, jer ako sam
to ikad radio, onda uvek samo kad se životinje potpuno
smire, ali, pomislih, ne želim da vređam Spadolinija osta-
vljajući ga samog, prvobitno sam hteo da siđem u mesto,
da potražim Aleksandera, ali sam od toga ubrzo odustao,
jer nisam hteo da se izlažem pogledima meštana, bar ne
tog dana, te večeri. Jednom sam u Briselu spojio Spadoli-
nija i Aleksandera, ali mi nije uspeo eksperiment da njih
dvojica, nadbiskup i fantasta, razgovaraju sve dok se ne
siože u mišljenju, takoreći sam se opkladio sam sa sobom
i izgubio opkladu. Čas je Spadolini bio nadmoćniji od Ale-
ksandera, onda opet Aleksander od Spadolinija, zadovolj-
stvo je bilo slušati obojicu, gledati ih kako jedan protiv
drugog izbacuju adute, i ta duhovna bitka, kako želim da
je nazovem, završila se nerešeno. Spadolini je često izjav-

401
ljivao da želi ponovo da sretne Aleksandera, a i Aleksan-
der je govorio da bi rado jednom ponovo video Spadoli-
nija. Kako je nesrećna okolnost, pomislih, da Spadolini,
crkveni velikodostojnik, boravi kod nas, dok su Aleksan-
dera, fantastu, sestre prognale dole u mesto. Na trenutak
sam došao na pomisao da sa Spadolinijem, kad bude go-
tov, siđem u mesto da zajedno potražimo Aleksandera, ali
sam odmah i odustao od te pomisli, nisam mogao da od
Spadolinija tražim da već u prvom času, pre nego što ni
zalogaj nije uzeo, sa mnom ide u potragu za Aleksande-
rom. A i Spadolini bi odbio moju ponudu, bio je u obave-
zi prema sestrama, koje su u međuvremenu sedele u
takozvanom salonu, ne čekajući nikoga drugog do Spado-
linija, ekselenciju iz Rima. Na trenutak mi se učinilo per-
verzno što sedim baš u kapeli u kojoj sam, posle šetnje po
šumi, jednom sedeo s Marijom, pre tri godine jednom sam
se ovde našao s Marijom kad se iz Pariza vraćala u Rim, a
ja sam je pozvao u Volfseg. Roditelji su bili na putu, i, kad
su se vratili, a ja već odavno bio s Marijom u Rimu, sestre
su im napričale kojekakve budalaštine i besmislice, pomi-
slio sam sad. Marija je, naravno, bila oduševljena Volfse-
gom, najbolji vazduh koji sam ikad udahnula, rekla je, otišao
sam s njom u dve dugačke šetnje preko Hausruka, u jed-
noj sve do Haga, odakle smo se vratili vozom. Johanes je
u Lambahu došao na stanicu po nas. O Johanesu je Ma-
rija rekla da je skučen, ali drag čovek. Večeri smo provodi-
li u mestu, u gostionici Brandl koja uvek smirujuće deluje
na nerve, ali smo jednom bili i u Otnangu, kod Gasvagne-
ra, što je moja omiljena narodska kafana, i Marija je tamo
postala nečuveno govorljiva, odmah je uspostavila kontakt
s osobljem, sa svim gostima, to je bilo potpuno neuobiča-

402
jeno, jer je uvek imala teškoće u ophođenju s jednostavnim
ljudima, više nego ja, koji ih u osnovi nikada nisam imao,
u svakom slučaju ne što se tiče jednostavnih Ijudi, s prolete-
rima je nešto drugo. Posebno se dobro razumela s Gasvag-
nerovom, i čak joj je, što inače nikad ne čini, ispričala po-
nešto iz svog života. Ispostavilo se da je Marija imala slično
detinjstvo kao Gasvagnerova, koju sam uvek znao samo
kao dobro raspoloženu. Volfseg mi se sviđa, rekla mi je ta-
da Marija, ali mi se tvoji Ijudi ne sviđaju. Tu njenu rečeni-
cu i danas čujem. Mariju nisam uspeo da pokrenem da
još jednom dođe u Volfseg. Nije to za mene, rekla je. U
Volfsegu ništa nije napisala. I nedeljama posle boravka u
Volfsegu, ništa. Volfseg nije predeo za poeziju, rekla je.
Nije za njenu poeziju, pomislio sam sad, pa sam ustao i
izašao iz kapele. Spadolini je već bio kod sestara. Čak su
naredile kuvarici da mu se u kuhinji posluži vruća supa, a
iznele su pred njega i toplo pečenje. Zet je sedeo naspram
njega, zapanjen, kako sam odmah video, baš je zinuo. Ni-
kada u svom životu nije sedeo naspram pravog nadbisku-
pa, prave ekselencije, ali je bio osuđen na ćutanje tokom či-
tavog vremena koje je usledilo po mom ulasku. Seo sam
pored Cecilije, ispio čašu vina i još jednu, i zbilja uživao
slušajući Spadolinija kako počinje i vodi razgovor. Čini se,
rekao nam je, kao da će svakog trenutka ući roditelji. Kao
da će svakog trenutka ući vaša majka. I zaista se, kako se da
zamisliti, od smrti roditelja ovde još ništa nije promenilo,
nije bila vidljiva ni najmanja promena, pri čemu se u stvar-
nosti već sve promenilo u nama. I u Spadoliniju, što je bi-
lo očigledno. Visoko je cenio našeg oca, bio je plemenit čo-
vek, rekao je, on je, kao Italijan, mogao sebi da dopusti reč
plemenit, a bilo je karakteristično za njega kako je izgovo-

403
rio to plemeniti0, i prvo i drugo e podjednako naglašava-
jući, svestan uspelo izgovorene reči, obazirući se, uživaju-
ći u njenom dejstvu. S ocem ga je povezivalo životno prija-
teljstvo, jedno plemenito prijateljstvo. Iz svakih drugih usta
jedna takva formulacija bila bi nepodnošljiva, dok je, izgo-
vorena od Spadolinija, bila ništa drugo nego blistava. Oca
je upoznao još pre naše majke, prilikom jedne večere u
Gencgase u Beču, u palati irskog ambasadora, odmah po-
sle rata, kako je rekao, u vreme najveće bede. Oca je tamo,
između svih gostiju, odmah zapazio kao najneobičnijeg,
izuzetan karakter, najbolje vaspitan čovek. S njim je najra-
dije razgovarao, otac ga je zatim odmah pozvao u Volfseg,
tada samjoš bio samo savetnik nuncijature, rekao je Spado-
lini. Volfseg ga je fascinirao, nije pre toga nešto slično video
u životu, građevine takve austrijske elegancije i veličine, ta-
kva veličanstvenost a istovremeno prirodnost, tako srdačm
Ijudi i tako izvrsna hrana. Majka ga je pozdravila kao sina,
rekao je Spadolini. Prilikom jednog putovanja u Palermo,
otac ga je s Johanesom posetio u Rimu, i on je obojicu
proveo kroz Rim, ali je pritom uvek morao da misli na Vol-
fseg, na njegovu gospodstvenost. Kad Italijani kažu go-
spodstvenost, onda to zvuči kao čestitost31, Spadolini je
više puta hteo da kaže gospodstvenost, a ipak je uvek go-
vorio čestitost, što me je uveseljavalo, isto tako i sestre, ali
ne u smislu da bi zasluživalo podsmeh, nego kao nešto
simpatično, šarmantno. Spadolini osim toga govori visoko-
muzikalno, mislim. Opisivao je oca kao trezvenog čoveka
koji je svojima bio sve u životu, sebe nikada nije isticao,
sve je činio za svoje i bio je omiljen gde god bi se pojavio.
Konji su mu, rekao je Spadolini, bili omiljene životinje. S
konjima je vaš otac bio najsrećniji, kad god je bio u prili-

404
ci da bude s njima. I lov, rekao je Spadolini. Često je s
ocem išao u lov, mada je vaša majka pritom uvek straho-
vala. Lovci su neuračunljivi, rekao je Spadolini, s dvostru-
kim, ili čak trostrukim r, dakle neurrračunljivi. Otac je bio
pravi knez, pravi aristokrata. A skroman čovek. Visokog
obrazovanja. Spadolini je oca video drugačije nego što sam
ga ja video, drugačije nego moje sestre. Svako vidi uvek
nekog drugog, iako opisuje istog čoveka, pomislih. Koliko
je opisivača, koliko posmatrača, koji svaki iz drugog prav-
ca, iz drugog ugla gleda na istog čoveka, pa je toliko i vi-
đenja tog čoveka, rekoh sebi, a Spadolini ima opet jedno
drugačije viđenje od našeg, u svakom slučaju neobično,
pomislih, bizamo, koje oca, s obzirom na njegovu smrt, ne-
sumnjivo postavlja više nego što je i sam Spadolini mogao
da oseća tokom sadašnjeg pripovedanja. Otac je bio skrom-
niji nego drugi, obdaren sa toliko interesovanja kao retko
koji čovek njegovog staleža. Otac je bio krajnje smiren čovek.
ali je već posle nekoliko rečenica bio najnemimiji čovek.
Primer pristojnog čoveka. Veliki gospodin. Filozof. Skroman
čovek. Velikodušan čovek. Čovek koji je sve držao na okupu,
uman, dobar, istovremeno dominantan i omiljen. Spadolini
nije štedeo pohvalne epitete kad je govorio o ocu. Sreo ga
je u Kairu, zajedno su se uvukli u Keopsovu piramidu, re-
kao je Spadolini, peli su se po daskama sve dok nisu po-
sustali. Iz Aleksandrije su nam poslali razglednicu koja
nikad nije stigla. U Rimu je s ocem uvek išao na Via Vene-
to, jer je otac voleo Via Veneto. Vaš otac je voleo Rim, tvr-
dio je Spadolini. 5 vašim ocem se tako lepo moglo otići na vino,
rekao je. Vaš otac je bio filozofska glava, rekao je. Imao je
veliko političko obrazovanje. U osnovi sam mislio da je ne-
tačno sve što je Spadolini rekao o ocu dok je u našem pri-

405
sustvu večerao, sve to što je Spadolini sada rekao o ocu
bilo je sasvim netačno. Ja sam o ocu rekao sasvim suprot-
no, da nije bio ni uman, ni dominantan, ni filozofska gla-
va i tako dalje. Spadolini je naslikao jednog oca koji nije po-
stojao, kakav je, međutim, sada postojao u Spadolinijevoj
glavi, pomislih. Ali iako je sve što je Spadolini rekao o ocu
bilo netačno, pomislih, ipak je imalo izgled autentičnog.
Često čujemo kako se o nekom čoveku govore sve same be-
smislice i sve same neistine, pomislih, i verujemo da je to
autentično, da je to jednostavno istina, samo zato što je to
rekao tako ubedljiv čovek kao Spadolini. Ali u ovom slu-
čaju mene Spadolini nije ubedio, sasvim je očigledno stvo-
rio jednu sliku oca kakvu je hteo da ima o njemu, ne sliku
koja odgovara istini i stvamosti, pomislih. Otac je bio sa-
svim drugačiji nego taj kojeg je Spadolini upravo skicirao,
pomislih. Spadolinijevski otac je sasvim očigledno ideali-
zovan i pritom ga Spadolini čak nije neukusno idealizo-
vao, pomislih, jer je Spadolini svoju skicu oca izneo toliko
šarmantno, ne gubeći iz vida žalosni ton koji je sad bio na
mestu, s obzirom na činjenicu da je otac tek dva dana bio
mrtav, tako da stvarni ukus njegovog krivotvorenja nije
mogao da dođe do izražaja, kako je i sam znao, jer je bio
suviše inteligentan da ne primeti koliko je, na kraju kraje-
va, ipak neukusna ispala slika oca kako ga je pred nama
prikazao, oca koji je, doduše, bio pristojan, kako je rekao
Spadolini, smiren, verovatno i gospodin, ali sve drugo ni-
je bio. Sestre su, međutim, gutale Spadolinijeve reči kao da
su sušta istina i činjenice, kako su to dokazivala njihova li-
ca. Spadolini je dugo izbegavao da progovori o majci, du-
go se zadržao na ocu, otac mu je, mada u osnovi uopšte nije
bio toliko zanimljiv da bi o njemu toliko dugo i opšimo

406
govorio, ipak bio samo sredstvo da skrene pažnju s majke,
s ljubavnice, kako sam morao da pomislim. A ipak je Spa-
dolini znao da svi mi, dok govori o našem ocu, čekamo da
progovori o majci. S ocem je jednom planinario na Otler,
rekao je, tada mu je otac spasao život, tako što mu je na
jednoj litici u poslednjem trenutku dobacio uže, bukvalno
uposlednjem trenutku, rekao je Spadolini. N i najmanje mu
nije smetalo što jede sam, a mi samo sedimo kraj njega.
Samo smo mislili na to kako mu prija. Kuhinja se za Spa-
dolinija posebno potrudila, nije mu servirana neka brza
hrana, već brižljivo pripremljeno jelo, kako sam odmah vi-
deo. U Zitenu u Svajcarskoj, dakle u dolini Rone, s ocem
je ušao u jednu malu crkvu, romansku, kako je rekao Spa-
dolini, u toj crkvi su videli Hristovu sliku koja sina božjeg
prikazuje upadljivo izobličenog lica, bolesno izobličenog li-
ca. Otac m u je navodno rekao da je ta slika ostavila na nje-
ga utisak kao nijedna druga slika koju je ikad video. Otac
je bio veliki poznavalac umetnosti, a i prijatelj umetnika.
Spadoliniju se osobito dopala reč umetnici, pa ju je više
puta izgovorio da sam sebe obraduje. Bio je čovek prirode,
rekao je Spadolini. Čovek prava, rekao je zatim, i da je otac
bio u dobrom odnosu prema svojoj veri. Vaš otac je bio do-
bar katolik, rekao je, pogledavši pritom moje sestre. Tom
opaskom je okončao karakterizaciju našeg oca, i istovre-
meno prestao da jede. Niko ne briše usta saJvetom tako
elegantno kao on, pomislih. Cecilija mu je natočila vino,
a on se zavalio na stolici i rekao da sutra uveče mora biti
ponovo u Rimu, ima poziv od pape, ali se kod ovog pape
nikad ne zna da li će onoga koga je pozvao stvamo i pri-
miti u navedeno vreme. U Rimu sad vladaju sudbonosne
prilike, politička klima se zaoštrila, a komunisti i fašisti ci-

407
ijaju na skorašnje preuzimanje vlasti. Ali ni fašisti ni komu-
nisti neće uspeti da dođu na vlast. Kad izađe iz kuće, ne
zna hoće li se živ vratiti, fašisti jednostavno pucaju u lju-
de, svejedno da li s njihovom stvari imaju neke veze ili ne,
samo da skrenu pažnju na sebe, rekao je. Nemimo, užasno
vreme. S druge strane je i najzanimljivije kojeje ltalija ikad.
videla. Toliko sam vezan za Rim, rekao je, da ne mogu za-
misliti da ponovo odem iz njega, mada, naravno, ne odlu-
čujem ja da li ostajem ili ne. Prepušten sam višim silama,
rekao je. Pitao sam se u čemu se sastoji moje divljenje pre-
ma Spadoliniju. On sam daje odgovor već samim svojim
prisustvom, pomislih. Kako nešto kaže i kako se pritom
prikazuje drugima, ali nije to šta on kaže ono što izaziva
moje divljenje, pomislih. On sve govori drugačije od svih
drugih, pomislih. Zatim je bez ikakvog ustručavanja izne-
nada progovorio o našoj majci. Iako se ona ne može opisa-
ti, rekao je, on ju je opisao. Uvek elegantna, ona je bila ta
koja ga je prvi put uvela u bečku operu, na Rozenkavalira,
preko nje je upoznao najslavnije pevačice koje su pevale u
bečkoj operi i do danas je održao prijateljski kontakt sa
tim pevačicama, preko naše majke upoznao je i austrijsku
muziku, jer ga je ona, kad je bila u Beču, vodila na filhar-
monijske koncerte, zajedno s ocem išli su u takozvani Mu-
zikferajn i u Koncerthaus, prvenstveno našoj majci duguje
što je u Beču toliko slušao Malera na koga mu je majka
skrenula pažnju, i kojeg je istinski volela, išao je s majkom
na svaki koncert Malera, rekao je, naša majka je bila viso-
ko muzikalna i uvek mu je bilo žao što ne svira nijedan in-
strument, jer bi ona verovatno, rekao je, postala velika pija-
nistkinja, zbog premeštaja iz Beča žalio je pre svega zato
što ga je prekomorska dužnost najednom odvojila od mu-

408
zike. Majka je s njim putovala uzvodno Dunavom do Dim
štajna, u Vahau, provela ga je kroz Salcburg, pokazala mu
Salckamergut i, već posle njihovog prvog susreta, pozvala
ga u Pariz, gde do tada još nikad nije bio. Tada savetnik
nuncijature, još nije imao toliko mogućnosti da putuje kao
kad je postao nuncije, bio je prilično, kako je sam rekao,
sputan. Naša majka ga je pozvala u Firencu, gde je s mojim
ocem provodila nekoliko jesenjih nedelja, i tek mu je ona
otkrila Firencu, on je pre toga često bio u Firenci, ali ga je
majka naučila da voli grad Uficijevih. To što tako dobro po-
znaje Gomju Austriju zasluga je naše majke, ta čestita32je-
zera i planine, Mrtva planina, visoki Pril, rekao je. I svi ti
čestiti zamkovi kakvih inače nigde nema. Citav taj čestiti
gomjoaustrijski kraj, najlepši od svih u Austriji, rekao je.
N ašu majku je uvek najdublje poštovao, a njeno izuzetno
biće mogao je samo da voli. To neuporedivo tridesetogo-
dišnje prijateljstvo. Naša majka ga je iscelila, davala mu je
uvek najbolje medikamente, došla bi mu uvek u najtežem
času, kad je ležao na bolesničkoj postelji, manje-više u bez-
nadežnom stanju, kad su ga i lekari ostavili. VaŠa majka
mi je uvek bila najbolji lekar, u Rim mi je donosila gomjo-
austrijske trave koje bi me izlečile, rekao je. Možda i sam
svoj život treba da zahvalim samo tim gomjoaustrijskim
travama, rekao je, koje mi je vaša majka donela u Rim, ni-
je žalila truda da ga obiđe, i pod najtežim okolnostima do-
lazila je u Rim da ga spase. Spasila mi je život svojim le-
kovitim travama, uskliknuo je Spadolini i izjavio da su ga
majčine lekovite trave iz Gomje Austrije sačuvale čovečan-
stvu, doslovno i prilično patetično, ali ipak bez i najmanje
nelagodnosti, jer je to uskliknuo veoma šarmantno. Ako se
stvamo ispostavi kao neophodno, rekao je, preporučiću

409
papi te lekovite trave iz Gomje Austrije, rekao je. N a to se
nadovezao višeminutnim ćutanjem, tokom kojeg se niko
nije usudio da progovori. Zet je sedeo naspram Spadoli-
nija potpuno preneražen, što se kaže. Sestre su se sasvim
potčinile upravo tom, u pravom trenutku započetom, Spa-
dolinijevom ćutanju. Tada je Spadolini rekao kako je još
prošle nedelje s majkom dogovorio putovanje u Kalabri-
ju koje je sad otpalo.Tamo gde su trulP3. Kalabrija je bila
davni majčin san koji je trebalo da joj se ispuni na prole-
će. Ali najednom, rekao je Spadolini, sve je drugačije. On-
da je počeo da priča o izletu na Etnu, na koji je zajedno s
majkom i sa mnom pre više godina krenuo iz Taormine,
mislim da me je pre pet-šest godina majka posetila u Ri-
mu, danima sam s njom jurcao po Rimu da bismo joj na-
šli par cipela koji je sebi uvrtela u glavu, morale su biti
plave i od neke sasvim posebne svinjske kože, toliko tan-
ke i meke kao koža za rukavice, pa smo posle višednevnog
traganja zaista i pronašli par koji joj je odgovarao. Kupila
je tri para tih cipela. Manje-više me je stalno vukla po ve-
čerama s njoj poznatim ljudima koji nisu s nama ni u ka-
kvom srodsvu, samo da bi imala alibi pred našim ocem i
tako prikrila neprekidno druženje sa Spadolinijem, zbog
kojega joj u osnovi niko nije prebacivao i koje je, na kraju
krajeva, bilo svima poznato, ali koje je ona neprekidno na-
stojala da drži u tajnosti. Vodila me je na te jezive večere s
kojih se nije vraćala kući sa mnom, jer je noći želela da
provede i provodila ih je sa Spadolinijem. Ja majci nisam
prebacivao to sastajanje sa Spadolinijem, samo sam je sa-
žaljevao što je spala na te sastanke, kako sam morao da ut-
vrdim. Koliko znam, Spadolini ju je posle tih večera uvek
čekao negde u Trastevereu, odlazili su u stanove Spadoli-

410
nijevih prijatelja i ostajali tamo zajedno do jutra. Nisam
sažaljevao samo majku, sažaljevao sam tada i Spadolinija.
S druge strane, oboje sam i prezirao. Na taj izlet na Emu,
krajem januara, pošli su, međutim, zajedno sa mnom. U
Taormini smo, naravno, odseli u hotelu Timeo. Pozvali
smo taksi i odvezli se njime sve do granice snega. Odatle
smo se žičarom odvezli na plato Etne. Glavni krater je bio
potpuno u magli, uopšte se nije video. Sve troje smo bili
najsrećniji ljudi koji se daju zamisliti.Taj izlet na Etnu Spa-
dolini je sad ovako opisivao: vozili smo se žičarom sve do
vrha i onda otišli u restoran. Ali tamo je bilo toliko hlad-
no da nismo želeli da ostanemo duže nego koliko da po-
pijemo šolju čaja. Zatim smo tvoja majka i ja, rekao mi je,
odlučili da peške siđemo niz Etnu, dok si ti odbio, bojao
si se, sećaš li se? upitao je. Da, rekoh, bojao sam se. Ti si
se bojao, ali se mi nismo bojali. Uzeo sam tvoju majku za
ruku, pa smo potrčali niz Etnu, rekao je.Ti si se vratio ži-
čarom. Odozdo smo te videli u gondoli, ti si nas gledao iz
gondole, rekao je. Iznenada je počela mećava, rekao je.
Mećava je postala toliko jaka da te više nismo mogli vide-
ti, ni mi tebe, ni ti nas, rekao je Spadolini, mi nismo više
mogli da vidimo žičaru, niti si ti iz gondole mogao da vi-
diš nas. Rekao si da se gondola toliko ljuljala da si se bo-
jao da će se odvojiti od žice. Rekao si da si gledao gde smo
ispod žičare u snegu, ali nas više nisi video. Gondola se
toliko Ijuljala da si mislio da ti je došao poslednji čas, re-
kao je Spadolini. Ni mi u mećavi ništa više nismo videli, pa
smo se skupili u jednom ledenom procepu. Snežni vihor
nas je gotovo u trenutku zavejao. Kao u Alpima, rekao je
Spadolini, kao u Alpima. Mislili smo da ćemo poginuti,
kao što ginu ljudi u Alpima. Ništa više nismo videli, rekao

411
je Spadolini. Ali ako ne želimo da se smrznemo, mislio
sam, moramo dalje. Povukao sam tvoju majku i produžio.
Ali onda sam posustao, pa je mene povukla tvoja majka i
tako dalje, rekao je Spadolini.Ti si odavno bio dole na sta-
nici u podnožju, a mećava nije prestajala. Onda si obave-
stio žandarmeriju. M eđutim, žandarmerija nije krenula
gore, jer je snežna oluja bila prejaka. Mi smo bili u jed-
nom procepu lave, rekao je Spadolini, i mislili smo da će-
mo se survati, nismo se mrdali. Ali tvoja majka je nepre-
kidno govorila da moramo dalje. Uhvatila me je i povukla
dalje, sve dalje i dalje, rekao je Spadolini. N a kraju smo se
skupili u tom procepu lave, i mislili smo kako sad mora-
mo umreti. Ja sam se molio u sebi, rekao je Spadolini, ta-
ko da to vaša majka nije znala. Sasvim u sebi.Tada je snežna
oluja popustila, rekao je Spadolini, i mi smo bili spaseni.
Ti si nas upozorio, rekao mi je sada Spadolini, da ne treba
pešice da silazimo u podnožje. Mnogi su već tako strada-
li, rekao je Spadolini. Etna je pogibeljna planina, patetič-
no je rekao. Ali tvoja majka i ja smo bili tako srećni, rekao
je. Izlet na Etnu mi je nezaboravan, rekao je Spadolini. A
onda smo se odvezli natrag u Taorminu. Promrzli, rekao
je, pali smo u krevete od iscrpljenosti. Uveče smo se onda
svečano pojavili u trpezariji kao da se ništa nije dogodilo.
Trebalo je da te poslušam. Ali ljubav prema tvojoj majci
potpuno me je zaludela. D a me tvoja majka nije uvek iz-
nova hvatala i vukla napred, rekao je, da me nije prosto
skotrljala s Etne, rekao je.Tvoja majka je, kad je o tome reč,
bila, što se kaže, neustrastva žena. Energična, rekao je Spa-
dolini, delotvoma. A uveče je bila elegantna pojava. Imala
je na sebi persijsku haljinu, onu krem boje, rekao je, sigur-
no ti je poznata. Moj bože, kako je vaša majka izgledala u

412
toj haljini! rekao je. Možda vi majku ne čuvate u takvom
sećanju kao ja, rekao je. Ja je čuvam u najboljem sećanju.
Za mene je to bila strašna vest, rekao je Spadolini, najuža-
snija vest, najužasnija vest dugo vremena unazad. Koliko
često me je vaša majka spasila, istinu govorim, time što bi
me pozvala u Volfseg. Ovde sam imao mir da se spasem,
rekao je. Ova kuća i ovaj kraj draži su mi od svega. Ta vi-
soka kultura, rekao je Spadolini, koja je ovde svuda, koja
čoveka leči od očajanja. Kao nuncije u Peruu uvek sam mi-
slio samo na Volfseg, na vas i na vašu majku. Ta misao mi
je pomogla da tamo preživim. Ali Peru je čestita zemlja,
rekao je Spadolini, čestita, čestita, čestita.Ta vest je stvar-
no najtužnija, rekao je i ustao, dajući na znanje da je sada
odlučio da pređe u oranžeriju, kod mrtvih. Pre nego što
smo svo petoro napustili sobu, prišao mi je i rekao da je
majčina smrt njegov najveći gubitak. Nemoj da izgubiš pri-
branost, rekao je, ti si sad gospodarVolfsega. Za Spadoli-
nija je baš sada bio pravi trenutak za oranžeriju. Svi ostali
ožalošćeni gosti davno su se povukli u svoje sobe, samo se
iz kuhinje čuo zveket posuđa, inače je sve bilo nečujno.
Cecilija je išla ispred nas kao da trči, ali to ipak nije bilo tr-
čanje, otvarala je sva vrata, prva je stigla do oranžerije, na
desetak metara pre oranžerije usporila je korak, a onda je
posebno staloženo prešla te poslednje korake do oranže-
rije, ne ušavši unutra, jer je, naravno, čekala Spadolinija,
koji je smireno hodao za njom. Na nogama je imao naj-
elegantnije cipele koje sam ikad video, zapazio sam te nje-
gove cipele već kad sam ga pratio na prvi sprat i išao iza
njega, Spadolini je uvek mnogo polagao na najelegantnije
cipele, uvek je bilo zadovoljstvo gledati ga kako sebi kupu-
je cipele, i uvek, naravno, na Via Kondoti, nikad na Korsu,
gde sam ja kupovao svoje, divio sam se tim njegovim cipe-
lama, posebno su se isticale u zelenoj travi, pri svetlosti lam-
pi koje su pored odra u Oranžeriji osvetljavale deo inače
mračnog parka. Spadolini je hteo da me pusti da ja uđem
ispred njega u oranžeriju, ili bar Amalija, ali prepustili smo
m u da uđe prvi. Spadolini je uhvatio Ceciliju za ruku i
ušao unutra. Stao je ispred kovčega i privio Ceciliju uza se.
Iza Cecilije je stao zet, iza Spadolinija Amalija, iza svih, u
pozadini, ja. Mrtva straža nije se pomerala, oba lovca imala
su zamrznuta lica kao da stoje kraj odra neke vojne veliči-
ne. Taj prizor me je podsetio na spomenik neznanog juna-
ka u Varšavi koji sam jednom obišao s Johanesom, s kojim
sam se našao u Varšavi da bismo zatim posetili Krakov, on
je bio u lovu u Zakopanima, a ja sam bio u poseti kod rod-
bine u blizinu Vilanova. Svi smo tako stajali nekoliko mi-
nuta, nepomični. Iznenada sam poželeo da vidim lica ses-
tara, zeta i Spadolinija, a ne više mrtva, sada već potpuno
otuđena lica roditelja i i brata, pa sam prišao kovčezima
kao da hoću da proverim blokove leda. Pogledao sam ispod
pokrova, zadigao ih i pustio ih da padnu, dok sam u stva-
ri bio zainteresovan samo za lica Spadolinija, sestara i ze-
ta. Ali na njihovim licima nisam video ništa što bi uputilo
na to šta se u tom trenutku zbiva u nosiocima tih lica. Ni-
šta nisu odavala. Bila su potpuno nepomična, kao i zave-
se koje su takoreći sve skrivale. Nadao sam se da će mi ta
lica odati nešto iza njih, dok su mi u stvari sve potpuno
skrivala, sakrila su sve što bi meni moglo biti zanimljivo,
sve prepredeni ljudi koji veoma dobro vladaju sobom, po-
mislih, dok sam i dalje stajao ispred njih, na trenutak ne-
siguran da me možda nisu raskrinkali u mojoj nameri.
Spadolini bi bio sposoban za to, podjednako kao i sestre.

414
Jedini koji je pokazao svoje pravo lice, bez navučene zave-
se, bio je zet, fabrikant čepova vinskih flaša, koji u svojoj
tupoglavosti nije navukao zavesu, koji, pomislih, nije čak
ni svestan svoje tupoglavosti, svi ostali navukli su svoje za-
vese, ali me u tom trenutku jedino zet, fabrikant čepova
vinskih flaša, od svih prisutoih kraj kovčega nimalo nije
zanimao. Ali, rekoh sebi, iza navučenih zavesa svojih lica
oni sigumo kriju misli koje bi meni bile izuzetno zanimlji-
ve. A znam ikakve misli, uopšte ne moram da razmak-
nem njihove zavese da bih znao šta oni iza njih misle, šta
se iza njih odvija, pomislih. Brižljivo, u skladu s prilikom,
još jednom sam podigao jedan od pokrova da bih ga sas-
vim spokojno opet spustio na blokove leda, potpuno sve-
stan svoje bestidnosti, samo da bih sebi razjasnio to bru-
talno i bezočno iza navučenih zavesa tih lica. Spadolini je,
naravno, držao Cecilijinu ruku. Filmska scena, pomislih.
Filmska lica, pomislih. Lica filmskih glumaca. Brzo sam se
povukao natrag, kao da mi je u trenutku doprlo do svesti
da sam svojim istupanjem poremetio jedan svečani čin, pa
sam ponovo stao iza grupe ožalošćenih. Lovci su bili izi-
ritirani, ali su nastojali da pritom ne izgube pribranost.
Filmska scena, pomislih. Pokojnici na odru sada su već
bili kao od voska, prljavosivi.Treba ih oprati pred zoru, ta
prljavosiva upala lica, pomislih, narediću to, samo ne smem
da zaboravim. Iznenada, Spadolini je kleknuo pred majči-
nim kovčegom. Prizor je bio mučan. Sestre nisu mogle ni-
šta drugo nego da i same kleknu. Ja sam, naravno, ostao
da stojim. Dva ili tri minuta, dugo vreme u takvoj situaci-
ji, klečali su Spadolini i sestre pred kovčezima. Filmska
scena, opet sam pomislio. Pre ulaska u oranžeriju, nadbi-
skup Spadolini se okrepio večerom, pomislih. Kako je ele-

415
 gantno u stanju da ustane, pomislih zatim, za razliku od
sestara koje su se pritom poprilično trapavo uspijale. Spa-
dolini se okrenuo prema meni, kao da je hteo da pita šta
sad. Pošao sam ka izlazu. Spadolini je napustio oranžeri-
ju. Napolju je odjednom bio mrkli mrak. Majka je vero-
vatno toliko teško povređena, rekao je Spadolini sasvim
tiho, da nije mogla da bude izložena na odru kao otac i
Johanes. A onda, nekoliko koraka dalje ka glavnoj kući,
upitao je kako je došlo do nesreće. Sestre su bile nespo-
sobne da to objasne. Ali ja sam rekao Spadoliniju ono što
sam pročitao u novinama, u kratkim rečenicama, kao da
sam samo nanizao udam e naslove iz novina. Posle koncer-
ta, rekoh. Ah,posle koncerta, rekao je Spadolini. Naš život
je u Božjim rukama, rekao je. A mi, naravno, Boga ne razu-
memo. Nemamo snage da ga razumemo. Neka vam Bog da
snage da se izborite sa svojim životom, rekao je. Sada je hteo
samo u svoju sobu, da se povuče do pogreba. Moliću za
mrtve, rekao je. Kako su sestre mislile da će Spadolini za-
jedno s nama provesti i kasno veče, bile su prilično izne-
nađene kada ih je Spadolini tek tako ostavio. Iznenada su
ponovo bile upućene samo na mene, pa su rekle da bismo
mogli zajedno da popijemo još čašu vina, gore u salonu.
Zet je bio za to. Ali ja sam želeo da okončam dan na svoj
način, i da ne gledam više nikoga od svojih. Rekao sam da
idem u svoju sobu i tek tako ostavio sestre i zeta, isto kao
što je to pre mene učinio Spadolini, pa sam otišao u svo-
ju sobu. Tamo sam se odmah zaključao, ali nisam name-
ravao da odmah odem u krevet, to bi bilo najgluplje, jer
nisam ni pomišljao na spavanje.To što je Spadolini rekao
o majci ipak je površno, mislio sam, opisao ju je onako ka-
ko je on sada, u sadašnjem trenutku vidi, pomislih, njego-

41b
vo površno gledanje prikazalo nam je majku onako kako je
on sada, sedeći s nama za stolom, želeo da je vidi, ne ona-
ko kako ju je stvamo video, dakle kao majku koja voli Au-
striju, koja voli muziku, voli ljude, prijateljicu umemika,
tako da je i meni samom u odnosu na Spadolinija bilo ne-
prijamo, ali ne i sestrama, koje su Spadolinijeve reči ozbilj-
no shvatale, mada se te reči nisu mogle ozbiljno shvatiti,
ali je prilično dobro opisao izlet na Etnu, pomislih, potru-
dio se da izlet na Etnu opiše tako da ja tome manje-više ni-
sam imao šta da đođam, ali ga je istovremeno opisao tako
da oni koji slušaju njegovu priču, a nisu bili svedoci te epi-
zode, to mogu nazvati samo trivijalnom epizodom, za raz-
liku od mene, koji ipak naslućujem i ono demonsko te epi-
zode na Emi, pomislio sam, smestivši se u naslonjači, ne
paleći svetlo, prepustivši se mraku da deluje na mene, epi-
zodu na Emi opisao je ipak kao manje-više beznačajan do-
gađaj, kao da nije imala ničeg đavolskog u sebi, mislio sam,
pri čemu je ipak bila đavolska, skroz-naskroz đavolska, po-
mislio sam sađ. Spadolini je pričao o bezazlenom izletu iz
Taormine u Kataniju i na Etnu, ali to je bilo sve drugo sa-
mo ne bezazlen izlet. Silazak njih dvoje sa platoa Eme bio
je đavolski, obostrani predumišljaj, pomislih, kako majčin,
tako i Spadolinijev. Iskoristili su snežnu oluju, pomislih.
Iskoristili su procepe u lavi. Računali su na smetove i sve-
sno su ušli u tu snežnu oluju, pomislih, bestidno me osta-
vivši na platou Etne, a da nisam, kako su mislili, ništa znao,
jer su njih dvoje uvek su bili sve drugo osim bezazleni, po-
mislih, proračunatost im je uvek bila princip. Spadolini je
za stolom majku opisao kao da je bila zaista bezazlena že-
na, žena koja ga je bezazleno volela i poštovala, ali naša
majka to nikad nije bila, pomislih. Nije ona bila bezazle-

417
na žena koja sa Spadolinijem pravi bezazleni izlet na Et-
nu, nego prepredena, koja ni u čemu nije zaostajala za
Spadolinijevom prepredenošću, naprotiv, prepredenost
naše majke bila je daleko veća, pomislih, jer je majka uvek
bila lisica. Ta ružna upotreba reči bila mi je u tom trenut-
ku napogodnija, i u tom trenutku nimalo je se nisam us-
tručavao. To dvoje su uvek bili lisice. Spadolini je majku
opisao kao da je to neka površna žena koja ima samo po-
zitivne strane, koja ne zna za zlo, koja se brani od zla, ko-
ja ne dozvoljava da joj ono priđe, pomislih, ali je majka
bila nešto sasvim drugo, onaje bila zlo, pomislih, ne libe-
ći se da tu misao proširim, da sad pođem dalje za njom,
sedeći u naslonjači. Majka je bila personifikacija zla, pomi-
slih, Spadolini nije mogao prevideti to personifikovano zlo
naše majke, za to je on previše inteligentan, previše školo-
vanog duha, kako sam sebi rekao, da upotrebim izraz ko-
ji je formulisao sam Spadolini. Tokom male večere on je
čak opisao majku kao svetskog čoveka, što ona nikad nije
bila, jer je majka bila tipična provincijalka, pokondirena
tikva, apsolutno antikultumo biće, pomislih, taj pojam mi
se najednom učinio najprikladnijim za majku, koja, narav-
no, nikad nije volela Malera, koja nije cenila nijednog kom-
pozitora, muziku je uvek zloupotrebljavala kao sredstvo
koje joj je omogućavalo da se u svojim najnovijim neuku-
snim haljinama pokaže pred društvom koje ju je poštova-
lo, mada u njoj nije bilo ničega što bi se moglo poštovati,
jer je ona bila najodbojnija osoba. Ona, kojoj ništa nije
značila nijedna slika, nijedno umetničko delo uopšte, ko-
ja je prezirala sve što ima veze s umetnošću. Spadolini nam
je naslikao jednu majku koja ga je naučila da voli Firencu,
pri čemu je majka samo nerado odlazila u taj stari grad,

418
samo je nerado ulazila u te stare crkve kao umetnička de-
la, samo je nerado išla na svaki kocert, na svaku izložbu, a
povrh toga nikada nije pročitala neku dobru knjigu, što
takođe mnogo toga govori o njoj. Spadolini nam je servi-
rao potpuno krivotvorenu majku, rekoh sebi. Kako mi se
neukusan odjednom učinio Spadolinijev prikaz majke,
potpuno licemeran, lažljiv, sasvim skrojen za povod koji je
on za stolom uvek iznova nazivao tužnim povodom, a da
pritom nije stvamo osećao tugu, nije bio u stanju za to.
Majka je, dakle, odjednom, ne u očima Spadolinija, nego
po njegovom opisu, bila žena puna ukusa, puna životne
radosti, kako se izrazio, životno pozitivna osoba, žena ko-
ju sve zanima, dobra majka, rođena vaspitačica. I uz to još
i rođena domaćica, pomislih. Spadolini ju je u više navra-
ta nazvao dušom Volfsega, pomislih. Žena koja temeljno po-
smatra prirodu, ali koja je takođe i gostoprimljiva gospoda-
rica, reč gospodarica izgovorio je pritom bez početnog
slova, umesto herin, rekao je erin. Spadolini je o njoj govo-
rio kao o ženi koja je svima nama s vremenom od Volfsega
napravila raj, o ženi koja se odlikuje dobrotom i životnom
svežinom, o ženi koju smo morali voleti. Spadolini je go-
vorio o ženi kojoj je ljubav okoline bila takoreći nešto što
se samo po sebi podrazumeva. Vaša je majka bila oličenje
dobrote, rekao nam je Spadolini, ona je ovde sve držala na
okupu, vaša je majka bila duša od čovekaM, doslovno je re-
kao, a ja se i sad pitam odakle li mu samo ta otrcana fra-
za. Jedna laž se u Spadolinijevom govoru nadovezivala na
druge, pomislih. Ali Spadolini nije lažljiv, nego je skroz-
naskroz proračunat čovek, pomislih. To kako je rekao duša
od čoveka, stvamo je neponovljivo. Niko koga poznajem,
pomislih, ne bi bio u stanju da to tako blago i otmeno iz-

419
govori. Samo nadbiskup Spadolini, pomislih, sedeći u na-
slonjači, upijajući tamu. Činilo mi je zadovoljstvo da još jed-
nom reč po reč u sebi ponovim Spadolinijevu proraču-
natost, proučavajući njegov ton, Spadolinijevu govomičku
veštinu. Mnogo mogu da naučim od Spadolinija, pomi-
slih, uvek nešto novo. Kako je samo izgovorio reč Cecilia,
kad je po dolasku ugledao Ceciliju, reč Amalia, reč zzet,
koja mu je s tako neverovatno sračunatom neumešnošću
sišla s usana, pomislih. Kako se kod oranžerije okrenuo i
pogledao preko ka glavnoj kući, da bi rekao: to čestito zda-
nje, to izvanredno umetničko delo. Kako je rekao Amaliji:
tvoja mi je majka mnogo pričala o tebi, uvek samo dobro. I
Ceciliji: majka teje uvek hvalila. A meni: tvoja majkaje u
tebe polagala sve nade. Stigao je da progovori i o Johanesu,
govorio je o njemu kao o pobožnom čoveku koji je bio naj-
smemiji čovek koga je on ikad upoznao, najčistiji karakter,
najsuzdržaniji sagovomik. Smirujući, nesebični brat, rekao
je Spadolini. Johanes mu je prirastao za srce, kao i otac,
obojica su mu od početka prirasli za srce. Johanesa sam
jednom vodio u vatikanske palate, rekao je Spadolini, i pre-
dstavio sam ga Svetom ocu, rekao je. Odjednom je ovde
praznina, takođe je rekao Spadolini, i odmah zatim da će
novi Ijudi uzeti Volfseg u ruke i sve okrenuti na dobro. U
međuvremenu mu je verovatno ispeglan sako onako kako
je poželeo, pomislih, i pantalone, sestre m u peglaju odeću,
pomislih, dok se on u očevoj sobi moli za sve što se tiče
nas. Ranije je išao u kapelu da se moli, pomislih, ali se da-
nas boji da će ga tamo uznemiriti gosti, koji, kao i on, no-
će u kući.Tuga je lepa vrlina, rekao je, pomislih. Svevišnji
zatvara jedna vrata da bi otvorio dmga, rekao je. Odjednom
mi se zgadilo od njegovih reči, koje su mi, doduše, bile i

420
suviše poznate, ali koje nikad ranije nisam toliko jasno
osetio kao odvratne. Kad je pojeo pečenje, posle priče sa
Etne, pomislih, rekao je i kako ga je majka poslednji put
posetila u njegovoj kancelariji, u suzama i ucveljena, kako
je rekao. U suzama i ucveljena došlaje kod mene u Rim, re-
kao je, tražeći pomoć od mene. Ni dan-danas ne zna raz-
log njenog očajanja. Hteo je da zna da li je nama poznat
razlog očajanja naše majke. Nešto u vezi s ocem, rekao je.
Nešto što je njega, našeg oca, rastužilo, a tiče se Volfsega.
Njoj, vašoj majci, Volfseg je uvek zadavao najveće brige, naj-
višeje brinula za svoju decu, za nas. Ni sa kim nije mogao
da razgovara bolje nego s našom majkom, koja je takođe
umela dobro da sluša, mada je u stvari sasvim suprotno,
pomislih, majka nikada nije umela da sluša, uvek je, u sva-
koj prilici, upadala u reč, nikad nikog ne bi pustila da ne-
što izgovori do kraja, svaki razgovor bi uvek već u začetku
omela. Nije podnosila razgovore. Nije dozvoljavala da se
ijedan razgovor razvije, pomislih. Uvek bi krajnje beskru-
pulozno prigrabila scenu, kvarila svaki razgovor.Toliko su
glupe bile njene primedbe, pomislih, kojima je zatirala sva-
ki razgovor, Jedna od njenih najnepodnošljivijih osobina
bila je baš to što je mrzela svaki razgovor, a ukoliko bi uz
to bila reč o takozvanom duhovnom, o nečemu što je ta-
koreći naviše nastrojeno, ona to nije podnosila i svojom glu-
pošću manje-više uništavala takav razgovor. Bila je uništi-
teij naših razgovora, pomislih. Svi smo zbog toga patili.
Spadolini je na bestidan način naslikao majčin portret, po-
mislih, onako kako pokojnika portretišu oni koji ostaju, da
bi se istakli u dobrom svetlu. Rekao je da je slušala Male-
ra kao anđeo, pri čemu se nasmrt dosađivala na svim kon-
certima, šta god da se sviralo, lice bi joj se razvedrilo samo

421
kad je to bilo nešto najtrivijalnije. Samo kad je knjiga bila
najtrivijalnija, pročitala bi nekoliko stranica, ne više od to-
ga, jer je čitanje mr2ela najviše od svega. Obmanjivala je u
svemu i svačemu i grabila sve, pomislih, bezobzimo je sve
krivotvorila i istovremeno sve degradirala, nije joj bilo da-
to ni najmanje poštovanja prema tvorevinama duha, pomi-
slih. Zato je mrzela strica Georga, iz istog razloga mrzela
je i mene, mrzela je sve što ima veze s duhom, pomislih.
Spadolini je otišao daleko, predaleko, pomislih, kada je, s
njemu svojsvenom strastvenošću, rekao da je majka, što je
neobično za jednu ženu, bila zainteresovana za sve duho-
vno, ona je u mtlosti muza, rekao je. Naša majka uistinu ni-
je bila nimalo zainteresovana za duh, i neizmemo je bila
daleko od toga da bude u milosti muza. Čak ju je i moj otac,
kome je u osnovi bilo sasvim svejedno da li je njegova že-
na duhovno zainteresovana ili ne, da li je u milosti muza
ili ne, večito nazivao šeprtljom bez duha, a otac, životni sa-
putnik, morao ju je ipak najbolje poznavati. Svoju glorifi-
kaciju naše majke Spadolini je obogatio i opaskom da je
majka imala filozofsku žicccu, ponovio je nekoliko puta, što
je njegovoj lažljivosti dalo čak simpatičan ton, ja sam, kad
je izgovarao tu reč žiccca, još pomislio, baš je simpatično
izgovorio to žiccca, ne razmišljajući šta je stvamo rekao
kad je izgovorio tu reč žiccca. Njegovo kako uvek je zakla-
njalo njegovo šta, pomislih. Nije moglo izostati da majku
nazove i pobožnom, vemom sledbenicom crkve, dobrom
hrišćankom. U Rimu mu je majka, naravno na Via Kon-
doti, kupila svilenu pižamu koju on, međutim, nosi samo
na prave praznike. Ona ju je odabrala, izabrala je najlepšu
1 najbolju. Vaša majka me je posinila, iznenada je rekao.
Često se osećala beskrajno usamljenom, napuštenom od

422
svih, rekao je. UVolfsegu, među vama, rekao je Spadolini,
sasvim sama, stvamo usamljena. Usamljeno biće, rekao je
on o majci, o njoj koja je od samoće bežala kao ni od čega
drugog, uvek ka dosadnom, omraženom svetu, koliko ja to
znam, za razliku od Spadolinija. Od Spadolinija sam on-
da začudo došao na Getea: na uvaženog građanina Getea
koga su Nemci sebi krojili i iskrojili u pesničkog princa,
rekao sam poslednji put Gambetiju, na filistra Getea, sa-
kupljača insekata i aforizama, sa svojom filozofskom livad-
skom salatom35, rekao sam Gambetiju, koji naravno nije
razumeo šta je livadska salata, pa sam mu razjasnio. Na Ge-
tea, filozofskog malograđanina, na Getea životnog oportu-
nistu, za koga je Marija uvek govorila da nije svet okrenuo
naglavačke, nego je glavu zabio u nemačku bašticu36. Na
Getea, popisivača kamenja, astrologa, filozofskog dokoli-
čara, koji je Nemcima punio tegle za zimnicu svojim du-
ševnim pekmezom za sve prilike i za sve svrhe. N a Getea
koji je opštepoznate istine uz Kotinu 37 izdavačku pomoć
koričio i prodavao Nemcima kao najveće duhovno blago
i preko nadriučitelja davao da im se ulivaju u uši, sve do
konačnog začepljenja. N a Getea koji je manje-više izdao
nemački duh za stoleća, i srezao ga na nemački prosek,
onom revnošću koju sam pred Gambetijem nazvao gete-
ovskom revnošću. Na Getea, filozofskog pacolovca, kako
sam poslednji put rekao Gambetiju. Gete je praktični Ne-
mac, rekao sam Gambetiju, a oni, Nemci, uzimaju Getea
kao lek i veruju u njegovo dejstvo, u njegovu lekovitost.
Gete u osnovi nije Nemcima ništa drugo nego travar, re-
kao sam Gambetiju, prvi nemački homeopat duha. Oni
tako uzmu Getea i ozdrave. Citav nemački narod uzima
Getea i oseća se zdravim. Ali Gete je, rekao sam Gambe-

423
tiju, šarlatan, kao što su svi travari šarlatani, a Geteova po-
ezija i filozofija najveće su šarlatanstvo Nemaca. Budite
oprezni, Gambeti, rekao sam m u, čuvajte se Getea. On
svima pokvari stomak osim Nemcima, oni veruju u Getea
kao u svetsko čudo. Pritom je to svetsko čudo samo filis-
tarski filozofski šrebergarten. Gambeti se glasno nasmejao
kad sam mu objasnio šta je šrebergarten. On to nije znao.
Sveukupno je, rekao sam Gambetiju, Geteovo delo fili-
starski filozofski šreberganen. N i u čemu Gete nije dao ono
najviše, rekao sam, u svemu je dosegao samo ono osrednje.
Nije najveći liričar, nije najveći prozni pisac, rekao sam
Gambetiju, a njegovi pozorišni komadi stoje prema Še-
kspirovim kao ođrastao švajcarski pastirski pas naspram
zakržljalog jazavičara iz frankfurtskog predgrađa. Faust,
rekao sam Gambetiju, kakva megalomanija. Potpuno pro-
mašen pokušaj megalomana koji piše, rekao sam Gambe-
tiju, megalomana kome je ceo svet udario u njegovu fran-
kfurtsku glavu i ošamutio je. Gete, megalomanski žitelj
Frankfurta i Vajmara, megalomanski velegrađanin na žen-
skom planu. Gete, onaj koji je zaludeo Nemce, koje on sa-
da već sto pedeset godina nosi na savesti i pravi ih buda-
lama. Gete je grobar nemačkog duha, rekao sam Gambe-
tiju. Kad mu suprotstavimo, na primer,Voltera, Dekarta,
Paskala, rekao sam Gambetiju, Kanta, ali, naravno, i Še-
kspira, Gete je zastrašujuće mali. Pesnički princ, kakav
smešan, ali pritom temeljno nemački pojam, rekao sam
Gambetiju. Helderlin je veliki liričar, rekao sam Gambe-
tiju, Muzil je veliki prozni pisac, Klajst je veliki dramatičar,
a Gete to triput nije. Tada sam ponovo došao na ono što
je Spadolini rekao o mojoj majci, da je bila poseban čovek,
pa pomislih, Spadolini je u pravu utoliko što je svaki čo-

424
vek poseban, moja majka nije izuzetak, ali on, Spadolini,
to sigumo nije tako mislio, Spadolini je na oponunistički
način krivotvorio moju majku, tokom večere nam je pred-
stavio majku kao posebno dobru, kao posebno kultivisa-
nu, kao posebno zainteresovanu za sve, što ona nije bila,
jer je u osnovi majka bila sasvim obična, nimalo posebna,
ničeg izuzetnog u njoj nije bilo, ako neću da kažem da je
bila posebno bezobzima i posebno glupa, po mom shva-
tanju na primitivan način posebno sujema i, kako sam još
pomislio, posebno pohlepna. Ali možda to Spadolini nije
znao, nije mogao da zna. Kad samo pomislim na tolike ta-
kozvane stanove u svojini do kojih je majka potajno došla,
u svim mogućim gradovima, najvećim delom iza leđa ocu,
Spadolini za njenu pohlepu za novcem možđa i nije znao,
možda nije na nju gledao tako da bi sagledao njenu stvar-
nu pohlepu, pomislih. Kad se samo setim njenog perverz-
nog deoničarskog entuzijazma. Spadolini nam je prilikom
te večere na nedopustiv način krivotvorio majku, prikazao
nam je, na šarmantan način, kako on to već ume, pomislih,
jednu majku takoreći suprotnu stvarnoj, idealizovao je
majku daleko više nego oca, koga je već prethodno, iz ra-
čuna, najnepodnošljivije idealizovao. I to što nam je, meni
i sestrama, rekao, pomislih sad, u osnovi se svodi samo na
idealizovanje nas, što je apolutno nedopustivo, idealizova-
nje koje sam ipak prozreo, pomislih, koje mi nije promak-
lo, jer iz iskustva imam dobro uho za Spadolinijeve tonove.
Prilikom te večere, pomislih, naspram nas je sedeo prora-
čunati Spadolini, proračunati Spadolini prešao je s nama
u oranžeriju da bi nam tamo u oranžeriji izveo jedan isto
tako proračunati teatar tuge. I idealizovao je Volfseg, jer taj
Volfseg, kakvog nam on opisuje, ne postoji, to nema nika-

425
kve veze sa stvamim Volfsegom. Crkveni čovek je ovde već
u prvim satima zablistao svojom neopisivom veštinom
proračunatosti, pomislih, svojom proračunatom veštinom
krivotvorenja, pred našim očima i ušima je od glupaka na-
pravio inteligentne, od zlikovaca svece, od analfabeta fi-
lozofe, i od pravih podlaca izuzetno prefinjene karaktere.
Od ružnoće lepotu, od niskosti i prostote unutrašnju i spo-
ljašnju veličinu, od neljudi takoreći ljude, ako ćemo da bu-
demo precizni. Od jedne odvratne zemlje raj, od jednog
tupoglavog naroda, narod dostojan poštovanja. Spadolini
je pokojnike na odru uzdigao na visinu koja im ni u kak-
vom odnosu nije primerena, pomislih. On ih je temeljno
krivotvorio, pomislih, i nama je tu krivotvorinu na potpu-
no nedopustiv način prodao kao nešto stvamo i istinito.
Naše je oči i uši takoreći zloupotrebio, svesno ih varajući,
kako bi samog sebe što je moguće bolje predstavio, da bi
po mogućstvu ostao netaknut, da bi nas preveslao na svo-
ju stranu, što je, međutim, sasvim pogrešno smislio, re-
koh sebi, jer je s tim falsifikatima i krivotvorinama preda-
leko oterao. Spadolini nas je potcenio, pomislih, i moje se-
stre takođe, koje na kraju krajeva ipak nisu toliko glupe da
bi dopustile da im Spadolini sugeriše i nametne roditelje,
a uz to i brata, kao veličanstvene i dostojne hvale, što oni
ni za njih nikada nisu bili, one nisu dovoljno glupe da na-
sednu na Spadolinija, da se, takoreći, upecaju na njegovu
krivotvorenu udicu, pomislih, mora da su i sestre osećale
da Spadolini bulazni, da je sve što je govorio bilo samo tri-
vijalno oportunističko trabunjanje, kako je i uobičajeno u
takvim situacijama, da se pokojnici pred licem smrti, kako
se to nedelikatno kaže, ožalošćenima najednom učine de-
likatnim, iako su za života bili prilično odbojni i nepod-

426
nošljivi. I on se potčinio pravilu, rekoh sebi, da se mrtvi
prikažu u svetlu kakvo im ne priliči, pomislih, Spadolini je
sada pokojnike na odru prikazao u tako blistavom svetlu
da je to upravo degutantno. Pokojnik je vodio istinski život,
rekoh sad sebi, kakav god da je bio, niko nema pravo da
ga krivotvori, da prirodu, kakva je pokojnik bio, odjednom
pretvara u neprirodu, samo zato što m u je to od koristi, što
će se on time prikazati s dobre strane. Opisom oca, opi-
som majke, kao i opisom brata, Spadolini je hteo da se
prikaže s dobre strane, pomislih. Crkveni čovek je prika-
zivao sebe toliko dobrim da sam se sve vreme gadio, to je
istina, pomislih. Spadolini je verovatno mislio da smo mi
toliko primitivni da ćemo nasesti na njega, da mrtve mora
da slika onako kako ih je slikao za stolom, izobličeno, nao-
pako, pomislih. Spadolini je naslikao ljude koje sam nika-
da nije video, nije se ustezao da jednu neistinu za drugom
otvoreno iznosi pred naše oči, u nase uši, koje su, među-
tim, ipak dobro videle i dobro čule, dakle nešto potpuno
drugačije od Spadolinija. Spadolini je rođeni krivotvori-
telj, rekoh sad sebi, rođeni oportunista, prema tome ro-
đeni nadbiskup. Odjednom sam shvatio zašto je Spadolini
napravio tako neverovatnu karijeru, zašto se ona odvijala
tako vnoglavo brzo, sve do najviših visina. Marija ima to što
ja nemam, pomislio sam, taj stvamo nepotkupljiv pogled
koji ne dopušta da je zavara nikakva oblanda, ona se nikada
nije dala zavarati Spadolinijevim oblandama, pre svega
njegovom rafmiranom ubeđivačkom akrobatikom, pomi-
slih. Nikada, pomislih. Marija je uvek ispravno ocenjivala
Spadolinija, nije mu se divila kao ja, oduvek joj je bio od-
bojan. Spadolini mi je odvratan, on je opasan za tebe, če-
sto mi je govorila. Spadolini je opasan za sve što dodime,

427
uvek ga je nazivala opasnim Spadolinijem. Taj opasni Spa-
dolini bio je danas za našim srolom, pomislih. U kući nam
je opasni Spadolini, kako ga je Marija nazivala, pomislih.
Mrtve odmah proglašavamo svecima da bismo se osigura-
li od njih i da bi nas ostavili na miru, što je takođe Mariji-
na izreka, pomislih. Kao toliko puta, mislio sam, prevario
sam se u Spadoliniju. Odbojnom Spadoliniju. I u Rimu
sam uvek iznova u takvoj situaciji, pomislih, Spadolini mi
bude odbojan i onda me već sledećeg dana, sledećeg tre-
nutka, fascinira. Takvi su nam ljudi neprestano odbojni a
ipak fascinantni, pomislih. Spadolini je primer odbojnog
i fascinantnog čoveka, i mi često nismo sigumi da li nas on
fascinira ili nam je odbojan, smemo li sad dopustiti da nas
fascinira ili nam mora biti odbojan. Ali jednog takvog čo-
veka ne možemo se lišiti, kažemo sebi, a ja se Spadolinija
nikada ne mogu lišiti. Posle svega ću, pomislih, u Rimu
opet odlaziti kod njega i dopuštaću da mi bude odbojan i
fascinira me, ali ću ipak više dopuštati da me fascinira ne-
go da mi bude odbojan, i ne mogu bez njega, pomislih.
Uvek sam imao samo neophodnog Spadolinija, pomislih,
ali sam istovremeno pomislio i da trenutno u očevoj sobi
boravi onaj odbojni, na svoj način, na spadolinijevski na-
čin, verovatno zabavljen time da u svojim kalkulacijama u
vezi sa svetom ode što je moguće dalje, do krajnjih granica.
Spadolini u kalkulacijama uvek ide do krajnjih granica,
pritom se ne štedi, pomislih, pre odlaska u krevet progu-
ta pola tuceta pilula, gleda se u ogledalu. Možda ima pi-
žamu koju mu je kupila majka, spava u njoj, Spadolinijev
neukus oprečan je neukusu moje majke, ali je ipak neukus.
Za vreme večere greškom je, što se kaže, propustio da se
podseti bezbrojnih susreta s majkom, mada ja znam goto-

428
vo za sve te susrete, sestre takođe. Sve vreme sam mislio
kako on vešto govori o jednom poznatom susretu, a neki
drugi, takoreći nepoznat, zaobilazi, i tako tajne susrete sas-
vim jednostavno isključi. Ali ne bi morao da ih isključuje,
pomislih, bilo je ipak mnogo napomije, što se kaže, isklju-
čiti upravo te tajne susrete, nego o njima otvoreno govo-
riti, tako bi Spadolini sebi prištedeo mnogo nervne nape-
tosti, pomislih, sve bi daleko spokojnije izložio, svoje ski-
ce ne bi morao da s tako preteranim oprezom iznosi pred
nas, koji možda znamo čak i više o njegovim tajnim, nego
o takozvanim obelodanjenim susretima s našom majkom.
Ali Spadolini je uvek bio preterano oprezan čovek, ne sa-
mo rođeni diplomata, i upravo zbog toga vredan divljenja,
zapanjujući ne samo mene, pomislih. Spadolini je, pomi-
slih, govorio o izletu na Etnu koji je bio zanimljiv, ali ipak
ne toliko zanimljiv kao izlet u Sirakuzu, kao izlet uTrapa-
ni, a kamoli kao putovanje na Maltu, na koje je, meni iza
leđa, otišao s majkom. Govoriti o tim izletima i putova-
njima bilo bi svakako zanimljivije, u svakom slučaju me-
ni, mada daleko mučnije njemu, Spadoliniju, pomislih.
Morao sam da pomislim na mnoge hotelske račune koje
je majka uvek iznova ostavljala u svojoj sobi, na kojima je
uvek bilo obračunato za dve osobe, ta druga osoba bio je
Spadolini kojega je majka na svim tim izletima i putova-
njima očigledno, što se kaže, izdržavala. Nadbiskup je pu-
tovao na njen račun, a ona je trijumfovala. Ali istovremeno
pomislih da to čoveka u visokom stepenu mora i da gane,
kad uzmem u obzir da je sa Spadolinijem išla na izlete i
putovala preko trideset godina, a da se za sve to vreme Spa-
dolini nije umorio od nje, ni ona od njega, jer, koliko znam,
njihova veza nikada nije oslabila, naprotiv, njihovim stare-

429
njem se još i pojačala.Ta veza je za oca uvek bila povoljna,
pomislih, jer je tako mogao da majku sve više drži u šaci.
Otac je bio svesni paćenik koji je samom sebi veličanstve-
no delovao u toj ulozi koju je, koliko znam, i pred to dvo-
je krišom igrao. Otac nikada nije imao ništa protiv te veze,
osim možda na samom početku, kada je još morao da mi-
sli kako je sam za to kriv, jer je on upoznao majku sa Spa-
dolinijem, za koga je ipak morao da zna kakav je. Otac je
trideset godina sasvim očigledno posmatrao kako se ta ve-
za iz turbulenme i beščasne razvija u egzistencijalno nu-
žnu, i koju, kako mora da je mislio, treba ostaviti na miru.
Spadolini je tokom večere pred nama prećutao sve što mu
je zaista bilo najdragocenije u odnosu s našom majkom,
pominjao je i hvalio samo ono sporedno, to nam je bacao,
takoreći, u valov da nas namiri, dok je ukusne zalogaje ču-
vao za sebe. Ali Spadolini je verovatno mimo mogao da
kaže sve, i prema tome sve i prizna, pomislih, mi smo, na-
ravno, već godinama bili upućeni u tajnu, pa smo zato
njegovo ponašanje odjednom morali doživeti kao mučno,
pri čemu nam u svemu tome već dugo ništa više nije bilo
mučno. Međutim, Spadolini ipak nije u svom razmišljanju
išao tako daleko da pomisli kako mi znamo više od njega,
kako smo o tom višku saznanja davno došli do konačnog
suda, svako za sebe, ja na svoj, sestre na svoj način, kako
je za nas već odavno završeno ono što je za Spadolinija još
uvek bilo razlog za prećutkivanje, razlog zatvaranja i za-
ključavanja, držanja u tajnosti. Utoliko je bilo smešnije bi-
ti svedok Spadolinijevih sećanja na majku. Spadolini će u
budućnosti i bez majke sasvim lepo izaći na kraj, pomislih
sad, on ju je u osnovi davno prežalio, preostale su mu još
samo pogrebne formalnosti, pomislih. U Rimu će mi ispri-

430
čati još mnogo bajki o majci, pomislih, majka će m u biti
izgovor da od mene i dalje dobija novac, kako sam najed-
nom pomislio, da ga izokola izmami od mene, preko mrt-
ve majke. Ali odmah sam se zgadio zbog te misli, i najdu-
blje se zgadio samog sebe, i bio bih najsrećniji da je nisam
pomislio, mada je u toku mojih razmišljanja povodom ve-
čere sa Spadolinijem nisam više mogao zadržati, nisam je
mogao isključiti. Morao sam je pomisliti, rekoh sebi, kao
i tolike druge misli koje nismo želeli da mislimo, ali smo
morali da ih mislimo. Nisam ni pomišljao na spavanje, a
nisam, naravno, hteo đa uzmem nikakve pilule, s obzirom
na predstojeće rano ustajanje, pa sam pokušao da skratim
vreme čitanjem, milion puta proverenim metodom na ko-
ji sam se već decenijama navikao. Pomislio sam na Kjer-
kegora i na njegovu Bolest na smrt, a kako sam mislio da se
knjiga nalazi u meni najbližoj, desnoj gomjoj biblioteci, is-
krao sam se što sam tiše mogao iz sobe da uzmem knjigu,
davno sam čitao Bolest na smrt, pre najmanje dvadeset go-
dina. Ali dok sam hodao ka biblioteci učinilo mi se smeš-
nim, s obzirom na okolnosti i znajući da je Spadolini tako
blizu, što hoću da čitam baš Bolest na smrt, da je zaista per-
verzna zamisao što sad hoću da čitam Kjerkegora i njegovu
Bolest na smrt, pomislio sam, pa sam se još pre biblioteke
okrenuo i pošao natrag, jer mi se učinilo potpuno besmi-
slenim da sad čitam bilo koju knjigu; nisam mogao ni da
zamislim koja bi sad knjiga uopšte mogla da me zanima,
a tek da me obuzme, pomislio sam, možda nešto od Zan
Paula, možda Bern, ili neki Klajst, zatim možda Hajne,
pomislio sam, još jednom, ili odmah nešto od Sopenhauera,
ali nije bila dobra ideja da bilo šta čitam umesto da spo-
kojno sedim u sobi i samo razmišljam; koliko već dugo ni-

431
sam sebi dao mira i samo razmišljao, rekoh sebi, vrativši u
sobu, gde sam seo, ispružio noge i sklopio oči. Ali bio sam
već suviše uznemiren da bih duže mogao da sedim u na-
slonjači, to mi je izmaklo, to više nije bilo moguće, pa sam
ustao i hodao tamo-amo po sobi, ali ni tim hodanjem ta-
mo-amo nisam mogao da se smirim, jer mi je u glavi ne-
prestano bila misao kako prebroditi noć, tu nesumnjivo
najstrašniju noć od svih noći, kako sam mislio, koja će se
otegnuti a da neće moći da se prekrati, koliko god razmi-
šljao neću moći da je prekratim, ničega se toliko ne plašim
kao takvih noći koje se otegnu i ništa ne može da ih pre-
krati, ja, koji vladam sobom i već dugo ne uzimam više pi-
lule, i koji sebi ne mogu da uskratim noć; jedva i pomislim
kako neću moći da zaspim i već je pola jedan ili pola dva,
onda ipak ne uzmem pilulu i problem je rešen, jer sada,
kako sam pomislio, nipošto ne smem da uzmem pilulu,
budući da moram da ustanem najkasnije u četiri ujutro i
započnem dan pogreba. Otvorio sam prozor da uđe svež
vazduh, ali svež vazduh nije ulazio, vazduh koji je ulazio
bio je težak i topao, vazduh je u sobi bio začudo bolji ne-
go napolju, pa sam zatvorio prozor. Spadolini sebi može
da priušti pilulu, pomislih, zavideo sam m u na tome, mo-
že da ostane u krevetu do osam ili devet, pomislih. A ses-
tre su uvek imale čvrst san, glupače, pomislih. One nikada
u svom životu nisu uzele pilulu. Ali kako nisam hteo da
uzmem pilulu, niti sam hteo bilo šta da čitam, jer mi se
trenutno gadila svaka vrsta literature, pa i francuska, čak i
engleska, kako sam pomislio, koje sam inače, jer nemač-
ku nisam više podnosio, bez daljeg takoreći zloupotreblja-
vao kao sredstvo da prebrodim noć, morao sam da smislim
nešto drugo, jer s jedne strane nije bilo dovoljno samo da

432
sedim ili hodam tamo-amo, a s druge strane je bilo nemo-
guće, kako sam već jasno video. Pomislio sam da bi mo-
žda bilo najbolje izaći iz sobe i iz same kuće, pa sa navukao
jaknu, izašao iz sobe i sišao u predvorje. Pogledao sam u
kuhinju, gde kuhinjske devojke uopšte nisu sklonile bife
koji je ostao u neredu iza gostiju, što me je navelo da se za-
mislim, jer je upućivalo na nehaj kuhinjskih devojaka i in-
direktno na nehaj mojih sestara kao njihovih gospodarica,
u svakom slučaju na javašluk kome treba stati na put, a
onda sam otkrio da hrpa novina još uvek leži na stolu. Seo
sam za sto i uzimao novine onako kako su mi dolazile pod
ruku, misleći da ću sada moći da ih čitam i razgledam isto
onako bez ustručavanja kao pre nekoliko sati zet, koji mi
je već dokazao kako se te novine mogu čitati bez ustruča-
vanja i bez stida, ali nisam bio u stanju za to. Dok su zeta
novine bukvalno usisale, na najbestidniji način, mene su te
iste novine smesta odbile, ono što sam zamislio kao užitak
najednom nije budilo ništa drugo osim gađenja, pa sam
ih odbacio i izašao iz kuhinje. U predvorju se, kako mi se
činilo, osećao miris ljudi koji su sada ovde noćili, pre sve-
ga miris tetke sTitizea. U kapeli se, kad sam ušao u nju,
osećao miris tetke sTitizea. Možda je bilo već blizu pono-
ci, ne znam više. Kapele sam se uvek bojao, jer mi se, što
se kaže, uvek činila kao sudnica, ne samo kao detetu, već i
kasnije, kao odraslom, i sada sam imao osećaj da ću biti
napadnut ako se duže zadržim u njoj, pa sam morao da
izađem. U jakni mi je sada bilo pretoplo, skinuo sam je,
prebacio je preko ramena i kroz park krenuo preko ka
oranžeriji. Oranžerija je, naravno, bila otvorena, i pomis-
lio sam kako je već čitav park preplavljen vonjem raspada-
nja koji se širio od leševa. Prosto ću da uđem u oranžeriju,

43?
pomislio sam i ušao. Lovci, koji su i dalje stajali na svojim
mestima, odmah su zauzeli stav kada su me videli da ula-
zim, moj ulazak ih je potpuno iznenadio, jer sam tako tiho
prišao oranžeriji.Ti ljudi su doživomo marionete, pomislio
sam pri pogledu na njih, onaj ko ih drži u šaci može s nji-
ma da radi šta god hoće, oni će, na kraju krajeva, izvršiti
svaku, pa i najluđu, najapsurdniju zapovest, to je ono voj-
ničko u njima, pomislih, dobiju komandu da izađu i oni
poslušaju, dobiju komandu da uđu i oni poslušaju, poša-
lju ih u sm rt i oni poslušaju. Otac je za njih i dalje bio go-
spodin pukovnik, pomislih, što je i bio u ratu, u doba naci-
zma. Ali gospodin pukovnik nije, primereno svom rangu,
pao na takozvanom polju časti, nego je, pomislih, usmrćen
na raskrsnici kod Lambaha, udarom glave u vetrobran
svojih kola. Ponovo mi se prohtelo da znam jesu li zame-
njeni blokovi leda i ima li uopšte dovoljno blokova leda, ali
radi toga nisam, kako bi bilo prirodno, dao znak jednom
od lovaca da mi priđe, nego sam prišao jednom od njih i
upitao da li su blokovi leda zamenjeni i da li uopšte ima
dovoljno blokova leda, što mi je lovac na straži potvrdio
klimanjem glave. Dok sam se obraćao lovcu, potpuno sam
se podvrgao ceremonijalu koji su ovde sprovele moje, sve
u svemu, brižljive sestre, a prema našem starom protoko-
lu izlaganja na odar i samog pogreba. Opet nisam mogao
da se savladam i pokušao sam da odignem poklopac maj-
činog kovčega, ali je zaista bio čvrsto zakovan. Sada sam
već bio sasvim ravnodušan prema neprijatnom osećaju što
me pri pokušaju da odignem poklopac posmatraju dva
lovca, računao sam na to. Očigledno više ne znamo šta ra-
dimo, rekoh sebi, kad su nam nervi toliko napeti da nam
se čini kako će svakog trenutka da puknu. Odstupio sam

434
od kovčega i, samo da lovcima ne bi bilo neprihvatljivo što
istog trenutka neđolično odlazim iz oranžerije, još jednom
sam stao pred kovčege, ali sam pritom mislio samo kako
su lovci odvratni ljudi, najodvratniji uopšte, kako više ne
podnosim njihove uniforme, kako se gadim njihovih lica,
i kako su mi njihove fizionomije oduvek bile odvratne, a
onda me je najednom uhvatio strah od predstojećeg dana.
Ali sve će ići kao podmazano, odmah sam zatim rekao sebi,
upotrebivši izraz svoje sestre Cecilije, koja je, pomislih, već
više puta izgovorila to kaopodmazano u vezi s pogrebom.
Mogu potpuno da se oslonim na sestre, rekoh sebi, pre
svega na Ceciliju. Ona sigumo ne spava, samo leži u kre-
vetu i već sada u mislima pušta sprovod da prolazi pored
nje, kontrolišući ga do najsitnijeg detalja. I ne promiče joj
ništa što smeta ili se čak samo čini da bi moglo da smeta,
pomislih. Uklapanje i aranžiranje Cecilija je nasledila od
majke, pomislih, to, takoreći, postavljanje na scenu. I ona
će pogreb postaviti na scenu isto kako bi ga postavila naša
majka. I pritom će joj se činiti kako majka stalno pazi na
to da sve bude zaista postavljeno samo kako je ona to od-
redila i nikako drukčije. Priređuje se pogreb, pomislih, i uz
to pogreb naših roditelja i našeg brata, Cecilija ga posta-
vlja ga na scenu, u trenutku sam pred sobom video pozo-
rišni plakat na kome je tačno naznačeno šta se igra: naslov,
izvođači, postavila na scenu, i tako dalje, pomislih. Lovci
nisu izgubili ništa od svoje pribranosti, kao ni ja, jer sam
prilično dugo stajao pred kovčezima, zamišljajući pred-
stojeću premijeru ovog prepodneva, koju na scenu posta-
vlja moja sestra, čak uživajući u njoj. Iznenada sam po-
mislio šta bi bilo kada bi se kovčeg u kome je majka ipak
otvorio i kad bih naveo Spadolinija da pogleda sadržinu

435
kovčega, ali sam tu misao naglo prekinuo. Da joj ne bih
dao priliku da se vrati, izašao sam iz oranžerije. Ali napo-
lju je vazduh sada bio još gori nego pre, sparan i nepod-
nošljiv. Ako sada pređem u dečju vilu, pomislih, prvi put
konačno sam, stanje će mi se popraviti, pa sam otišao pre-
ko u dečju vilu, ali sam pre toga zastao u majeraju. Živo-
tinje su ležale u štalama kao mrtve, prizor je bio mučan,
nikada nisam podnosio životinjska isparenja, ja nisam bio
kao Johanes, koga je vonj životinja uvek privlačio, koji je
voleo taj vonj. Ja nisam Johanes, pomislih. Meni životinje
nisu donosile mir, svi ljudi uvek tvrde da ih životinje smi-
ruju, dok bih se ja, naprotiv, uvek uzrujao kad bih se na-
šao kod životinja i morao da udišem njihov vonj. Nikada
nisam imao neki odnos prema takozvanoj ljubavi prema
životinjama, nisam ni s vremenom naučio da ih volim. Ži-
votinje su me uvek plašile. Moji snovi su uvek bili puni ži-
votinja koje su me prepadale i proždirale, detinjstvo mi je
uvek obilovalo takvim zastrašujućim snovima sa životinja-
ma. Za razliku od Johanesa, koga su životinje uvek smiri-
vale, mene su uvek uznemiravale i prepadale, što se kaže.
Životinje me i dan-danas pohode u snovima, prepadaju
me i proždiru. Ipak sam uvek iznova pokušavao da se smi-
rim u prisustvu životinja, jer to, kako sam mislio, svim dru-
gima uspeva, ali su svi moji pokušaji u tom pravcu, mo-
ram da kažem, čitavog života propadali. Životinje su u naj-
manju ruku uvek budile jezu u meni, čak i one najmanje,
najneprimetnije, i uvek sam se, recimo, plašio svakog do-
dira s insektima, da i ne govorim o ribama koje je moj brat
s uživanjem sam lovio, hvatao ih za rep da bi im razbio
glavu i bacio ih, i dan-danas vidim kako ribe koje je zatu-
kao moj brat plutaju niz potok iza dečje vile, srebmastog
trbuha okrenutog suncu. Deci zaposienih u Volfsegu ni-
kad nije smetalo da kokoškama na panju odrube glavu,
naprotiv, u tome su nalazila najveće uživanje, baš kao i Jo-
hanes, kome su roditelji to zabranili, ali koji je to odrub-
ljivanje glave kokoškama baš zato veoma često radio za
svoje zadovoljstvo. Već kao malom detetu uspevalo mu je
da jednim jedinim zamahom sekire kokoški odrubi glavu
i gleđa kako obezglavljen kokošji trup u svojoj ludačkoj sa-
mrmoj groznici leti još po dvadeset ili trideset metara kroz
vazduh. Johanesu je takođe uvek pričinjavalo najveće za-
dovoljstvo da gleda kad se kolju svinje, ili kad se u volfse-
škoj klanici ubijaju krave za našu goveđu supu, kako je otac
uvek govorio. I ja sam to fascinirano gledao, saučestvovao
u tome, ali mi to nikada nije pričinjavalo takvo zadovolj-
stvo kao Johanesu, mene je sve to uvek užasavalo, pomi-
slih. U štali s kravama sam jednim pogledom prebrojao
dvadeset dva goveda, idealan broj, govorio je otac. Bar je tu
ekonomija i dalje neoštećena, pomislih. Mlekovod iznad
kravljih glava koštao je tristo osamdeset hiljada šilinga, po-
mislih, to je majka jednom izričito naglasila. Naravno, po-
mislio sam, mlekarom se možemo ponositi. Zatim sam
otišao preko do dečje vile. Zaista su sve prozore dečje vi-
le ostavile otvorene, pomislih, ali ne zato što sam rekao da
prozori treba danima da ostanu otvoreni, nego zato što su
zaboravile da ih zatvore. Nije bilo nikakve oluje, ali se olu-
ja nesumnjivo osećala u vazduhu. Sad više ni Aleksandera
ne možeš da potražiš, pomislio sam i seo na klupu ispred
dečje vile. D a je Aleksander bio na večeri, Spadolini se ne
bi toliko eksponirao, pomislih. Večera bi protekla sasvim
drugačije, Spadolini bi se pokazao kao potpuno drukčiji
čovek. Aleksander bi se na mnoge Spadolinijeve opaske

437
slatko nasmejao i učinio smešnim Spadolinija, koji bi u
Aleksanderovom prisustvu morao da se lati potpuno dru-
gačije taktike. Spadolini mi se sada učinio kao čovek lošeg,
a Aleksander kao čovek dobrog karaktera. Ali kad kažem,
Aleksander je dobar, Spadolini je loš karakter, pomislih, ni
to nije ispravno. Što se tiče Aleksandera, taj dobar čovek
u njemu skriva u stvari mnogo toga lošeg koje nikad ne
postaje vidljivo. Kao, na primer, baš ta uskogruda bezob-
zimost koju Aleksander primenjuje kada nekome želi da
nametne svoje misli, a one koji na to ne pristanu kažnjava
višednevnim ćutanjem, zaključava se u svojoj sobi, preti
samoubistvom; dobar čovek postaje zastrašivač, bezobzi-
ran, pomislih, onaj koji je, zbog neke svoje nesumnjivo
smešne misli u stanju da čoveka dovede do očajanja i da
ga, pod nekim okolnostima, čak i ubije, pomislih. Ali taj
demonski Aleksander skriva se iza omiljenog, uvek ljuba-
znog Aleksandera, uvek spremnog da pomogne. Kada ne-
ko vreme posmatramo jednog takvog, još i ljubaznog
čoveka, pa neka je sve to samo u našoj glavi, pri čemu ni-
kakvu ulogu ne igra koliko je od nas udaljen taj koga pos-
matramo, on se od dobrog sve više pretvara u lošeg čoveka,
ne smirujemo se sve dok od dobrog i ljubaznog, ako nam
to odgovara, ne napravimo lošeg, nedostojnog čoveka, jer
smo očigledno spremni na svaku zloupotrebu da bismo se,
na primer, spasili od stravično mučnih raspoloženja u ko-
ja smo dospeli, ne znajući kako. Zaista sam u tom trenut-
ku, pomislih, zloupotrebio Aleksandera kao sredstvo za
spasavanje, verovatno jer mi Spadolini više nije bio dovo-
ljan, jer mi svi drugi za to više nisu bili dovoljni, jednos-
tavno sam dočepao dobrog Aleksandera i u svoju svrhu ga
malo-pomalo učinio lošim, zloćudnim čovekom, kao i sve

438
druge koji su mi se pre toga učinili pogodnim za to. Tu nam
više pomaže čitanje, ne pomaže hodanje gore-dole, ni gle-
danje kroz prozor, pa se zato, pomislih, moramo latiti svo-
jih najbližih i najintimnijih prijatelja da bismo se izvukli iz
nepodnošljivog raspoloženja. Uvek iznova posmatram to
kod sebe, da bih se onda, kad bi me to nepodnošljivo ras-
položenje manje-više sasvim uzelo pod svoje, jednostavno
latio redom svih mogućih ljudi, da bih te ljude razložio i
u svojoj glavi uništio, sve u njima smrvio samo da bih spa-
sao sebe i da od njih manje-više ni trun pozitivnog ne pre-
ostane, samo da bih najzad ponovo prodisao. Ako to više
nisu bili roditelji i sestre, jer mi nisu više bili dovoljni, po-
mislih, ako nisu Johanes i svi ostali, onda sam u krajnjem
očajanju ja sam bio taj koga ga sam mrvio na svoj način ko-
ji mogu da nazovem samo najbezobzimijim. A sada je to
u trenutku upravo bio Aleksander, jer mi sestre i Spadoli-
ni i zet nisu više bili dovoljni za moju zloupotrebu. To je
istina. Da bismo sebi olakšali, mi zaista bukvalno gazimo
preko leševa, pomislio sam. U dečjoj vili tragao sam za de-
tinjstvom, ali ga, naravno, nisam našao. Ušao sam u sve
prostorije u potrazi za detinjstvom, ali ga, naravno, nisam
našao. S kojom ću svrhom uopšte, pomislih, obnavljati
dečju vilu?Tu gde više nema ama baš nikog ko će moći da
uživa u dečjoj vili, da je koristi, i pomislio sam da bi ipak
bilo besmisleno obnavljati dečju vilu onako kako sam do
tog trenutka nameravao, od nje ponovo načiniti dečju vi-
lu kakva je nama deci nekad bila, pomislih, apsurdno je i
samo pomisliti na to, jer detinjstvo se više ne može obno-
viti time što ću iz osnova obnoviti dečju vilu, pomislih, na-
dao sam se da ću, time što ću iz osnova obnoviti dečju vilu,
renovirati je, kako kažu moje sestre, obnoviti i detinjstvo,

439
iz osnova ga, takoreći, renovirati. Detinjstvo je sada već to-
liko zanemareno i zapušteno kao i dečja vila, pomislih. Sobe
detinjstva su isto tako ispražnjene i upropašćene, opljačka-
ne kao i dečja vila, ali ne i detinjstvo, kao što je to u dečjoj
vili učinila majka, nego ja sam, ja sam detinjstvo opljačkao
i upropastio sa daleko većom bezobzimošću od one s ko-
jom je majka upropastila dečju vilu, upropastio sam pre
svega najlepše delove detinjstva, isto onako kao majka naj-
lepše delove dečje vile, i ništa ne vredi da sad širom otvo-
rim prozore detinjstva, bilo bi to podjednako smešno kao
i otvaranje prozora dečje vile, pomislih. Detinjstvo sam
potpuno iskoristio i potrošio, pomislih, proćerdao. Detinj-
stvo sam iscedio do poslednje kapi. Svuda tražimo detinj-
stvo i svuda nalazimo samo čuvenu zjapeću prazninu, po-
mislih, kada uđemo u kuću u kojoj smo proveli toliko sreć-
nih časova ili čak dana detinjstva, nadamo se da gledamo
u to detinjstvo, ali mi gledamo samo u tu čuvenu, ozlogla-
šenu zjapeću prazninu, pomislih. Ulazim u dečju vilu, što
očigledno znači da ulazim u zjapeću prazninu, isto kao kad
ulazim u šumu u kojoj sam u detinjstvu bio toliko srećan,
što ne znači ništa drugo nego da ulazim u tu čuvenu zja
peću prazninu, kao kad bih ušao svuda gde sam u detinj-
stvu bio srećan, a pokaže mi se samo zjapeća praznina. Mi
traćimo svoje detinjstvo kao da je neiscrpno, ali ono to ni-
je, pomislih, ono se vrlo brzo iscrpi i ne ostaje nam ništa
osim te zjapeće praznine. Ali to ne snalazi samo mene, po-
mislih, to snalazi sve, pa sam doživeo kao trenutnu utehu
što niko nije pošteđen tog saznanja, to saznanje sam u tre-
nutku ustupio svima. Kad smo stariji ili ostarimo, tragati
za detinjstvom ne znači ništa drugo nego pogledatu u tu
čuvenu, ozloglašenu zjapeću prazninu, koje se užasavamo

440
više od bilo čega. Utoliko je bila dobra ta zamisao da uđem
u dečju vilu, u nadi da ću se time vratiti u samo detinj-
stvo, da je to moguće, što se ispostavilo kao lekovita zab-
luda, jer se od sada neću više nadati da treba samo da uđem
u dečju vilu da bih ušao u detinjstvo.Treba samo da uđem
u šumu detinjstva i već ulazim u detinjstvo, da zađem u
predeo detinjstva pa da poverujem da se tobože vraćam u
detinjstvo, jer ja sad ulazim samo još u m čuvenu, ozlogla-
šenu zjapeću prazninu. I više se neću izlagati tom užasnom
suočavanju sa čuvenom, ozloglašenom zjapećom prazni-
nom, pomislih. U Rimu, kad god pomislim na Volfseg, bu-
de kao da samo treba da odem u Volfseg pa da se vratim
u detinjstvo. To mišljenje se uvek iznova pokazalo kao za-
bluda, kao sasvim sirova, niska zabluda, pomislih. Ti po-
sećuješ roditelje, često sam mislio u Rimu, i ti posećuješ
roditelje iz svog detinjstva, ali na kraju, time što si posetio
roditelje, posetio si ipak samo tu čuvenu zjapeću prazninu.
Ne možeš više posetiti detinjstvo, jer njega više nema, re-
koh sebi. Dečja vila bespoštedno ti pokazuje da detinjstvo
više nije moguće. S time se treba pomiriti. Uopšte, kad se
okreneš, vidiš samo još zjapeću prazninu, pomislih, ne sa-
mo što se detinjstva tiče, šta god bilo, ako je prošlo, to je
samo još zjapeća praznina, rekoh sebi. Zato je dobro da se
uopšte više ne okrećeš, već da bi poštedeo sebe ne smeš vi-
še da se okrećeš, treba to da znaš, pomislih sad. Okreneš
li se za prošlošću, gledaš samo u zjapeću prazninu, pomi-
slih, gledaš li jučerašnji dan, on već nije ništa više nego
zjapeća praznina, pomislih, čak i ako se osvmeš za upravo
proživljenim trenutkom, gledaš samo još u zjapeću prazni-
nu. Hteo si da uđeš u dečju vilu da bi ušao u detinjstvo, po-
mislih, koje si, kao nešto neiscrpno, decenijama bacao kroz

441
prozor i time ga potpuno iscrpeo, bez razmišljanja si ga
trošio, pomislih. Popustio si jednoj krajnje primitivnoj sen-
timentalnosti i, kada si sve druge mogućnosti potpuno is-
crpeo, došao si na ideju o dečjoj vili. Ali sada se ta ideja
pokazuje u svoj svojoj stravičnosti i grozoti, dečja vila od-
jednom je noćna mora. Time što si pomislio i uz to rekao
sestrama da ćeš dati da se obnovi dečja vila, očigledno si
mislio da je moguće s dečjom vilom povratiti i detinjstvo.
Očigledno si mislio da i detinjstvo možeš dati da se iznova
oslika kao dečja vila, da se detinjstvo takoreći obnovi, da
mu se stavi novi krov, et cetera. Iako si već stotinama pu-
ta s tom mišlju doživeo poraz detinjstva, pomislih, jer ni-
si, naravno, prvi put doŠao na ideju da s dečjom vilom
istovremeno obnoviš i detinjstvo, pomislih. Cesto si već i
drugima nametao tu ideju, i video si kako su s tom idejom
doživeli krah, s tom najapsurdnijom od svih ideja. Ti si ih
potpuno svesno gumuo u tu, na krah osuđenu ideju, pre-
ćutao si im svoje stravično iskustvo s tom najapsurdnijom
od svih apsurdnih ideja, i u tom prećutkivanju ih ostavio
na cedilu. Podlo i nečasno. Ostavio sam dečju vilu za so-
bom i otišao u kancelariju. Lovačka kuća nije bila zaklju-
čana, verovamo da bi lovci neometano mogli da ulaze i
izlaze, imajući u vidu njihovo stražarenje kraj kovčega, po-
mislih. Izvesno je da ja neću, tako kao otac, svakodnevno
odlaziti u kancelariju i u njoj se ugnezditi da bih čitao po-
slovnu, ekonomsku poštu, da bih u tom zagušljivom vazdu-
hu razgovarao s pozvanim nastojnikom, i uopšte sa služ-
benim osobljem. U budućnosti, pomislih, kancelariju ne-
ću, po ugledu na oca, smatrati svojim životnim prostorom.
Registratori neće stešnjavati moju egzistenciju, kao što su
stešnjavali egzistenciju moga oca i na kraju ga ugušili. Re-

442
gistratori su najpre stesnili očevu egzistenciju, pomislih, a
onda su se jednog dana na njega srušili i ugušili ga.To nije
vizija, pomislih, to je stvamost. Ekonomska pošta je od oca
načinila roba ekonomije, egzistenciju je sasvim podredio
toj svakodnevnoj ekonomskoj pošti, pomislih. Njegovi ro-
ditelji, moji deda i baba, prvo su ga zaključali u kancelari-
ju, a onda ga je kancelarija jednostavno ugušila, pomisiih.
Mene neće ugušiti, neću dozvoliti da me uguši. Kancela-
rija je tako uređena da svakog mora da uguši, pomislih.
Nisam upalio svetlo da ne bih bio otkriven. Ali lovci su,
naravno, odavno primetili da sam u kancelariji, pomislih.
Nikad ja u kancelariju neću ući kao landvirt, ja nisam lan-
dvirt, mene poljoprivreda uopšte ne zanima. U jednom
od registratora takođe je evidentirano kada je i koliko nov-
ca meni poslato izVolfsega, decenijama otkako sam napu-
stio Volfseg. Ustao sam i potražio odgovarajući registrator,
ali nisam našao nijedan s mojim imenom. Sva moguća ime-
na bila su napisana na različitim registratorima, moga ni-
je bilo. Koliko je stvamo velika ta basnoslovna svota o kojoj
je otac uvek govorio, basnoslovna svota zbog koje mi je pre-
bacivala majka, i uvek najpakasnije prebacivale sestre? Do-
puštao sam da me uvek izdržava Volfseg, govorile su, nisam
se ustručavao da zahtevam sve više od volfseške blagajne, pa
sam ih, kako kažu postepeno ugrozio, pomislih. Tu, rekoh
sebi, mora postojati registrator u kome je evidentirana ta
basnoslovna svota, tu, tu, tu, ali nisam ga našao. Izvukao
sam brojne registratore, prelistavao ih, ali odgovarujući,
za mene smrtonosan, nisam pronašao, i palo mi je na pa-
met kako mi je majka jednom rekla da bih momentalno pao
mrtav kad bi video koliko je već ogromna svota koju su na
mene potrošili. Za ladoleža, pomislih, kako su me uvek na-

443
zivali, onoga koji zloupotrebljava Volfseg u svoje sumnjive,
čak nastrane svvhe, za svoje nastrane duhovne svrhe, kako
sad pomislih. Gospodin sin sad šeta po Rimu, dok mi rinta-
mo, svima je govorio otac kada je bio neprijateljski raspo-
ložen prema meni, a poslednjih godina, kad je postalo
jasno da više ne nameravam da se vraćam u Volfseg, da ću
ostati u Rimu, u svakom slučaju daleko od Volfsega, tako-
reći u predelu duha, otac je prema meni bio samo još ne-
prijateljski nastrojen, pomislih. Nije se ustručavao da me
pred svima omalovažava zbog novca koji mi je mesečno
slao, i koji mi je sledovao, kako sad pomislih. N a kakve su
besmislice sami uvek rasipali toliko novca, pomislih, kad
se samo setim majčinih hirova s garderobom, očeve perfi-
dne fiks-ideje da šalje potpore kojekakvim udruženjima, i
Johanesovog ludovanja za gliserima i jedrilicama, što je
koštalo neuporedivo više nego što je ikad odvajano za me-
ne. Istina je, pomislih, sestre su uvek najmanje koštale, ali
one više od toga i ne vrede, pomislih. Steta svake pare ko-
je su dobile u ruke, pomislih. Otac je u toj memljivoj kan-
celariji manje-više bio kod kuće.Ta ploča pisaćeg stola bila
je, takoreći, utočište u bekstvu, gde se sklanjao od svojih,
da bi im umakao pisanjem takvih besmislenih poslovnih
pisama, kao što je ono, njegovom rukom pisano, koje je još
ležalo na pisaćem stolu. S jedne strane, sedao je na trak-
tor, pomirivši se sa ubistvenim drmusanjem i smradom
da bi pobegao od svojih, s druge strane je iz istog razloga
svakog dana bežao u kancelariju. Na užasnom kraju svog
života otac je bio potpuno usamljen čovek, pomislih. Do-
stojan sažaljenja. Ali odmah zatim pomislih da se on sam
uživeo u tu sažaljenja dostojnu situaciju, potpuno svesno,
ništa ne čineći protiv nje. Otac nikada nije učinio nešto

444
protiv toga, bio je suviše slab da učini nešto protiv toga, bi-
lo šta, to protiv nikada nije bilo očeva crta, pomislih, radije
je išao tim bednim putem sveopšteg, totalnog zakržljava-
nja, pomislih. Takva čudesna priroda naokolo, pomislih, i
takav čudesan posed, a otac je tako bedno tavorio za pisa-
ćim stolom. Kancelarija mu je napravila bezizražajno lice
kakvo je na kraju bilo, pomislih. Kancelarija ga je na kra-
ju uništila. Tu ništa nisu pomagali ni odlasci dvaput godi-
šnje na takozvana studijska putovanja. Uvek je bio izmoren,
i nevoljno je polazio na njih, izmoren se s njih vraćao ku-
ći, zgađen neuspelim pokušajem da pobegne od samog
sebe. I opet je njegovo utočište bila kancelarija, pomislih.
Malo-pomalo i sasvim u pozadini uništavali su ga s jedne
strane njegovi ukućani, koji su bili okrenuti njegovom uni-
štenju, s druge strane ga je uništavala ta kancelarija u ko-
joj se nakupila celokupna birokratska zaglupljenost, samo
s jednim ciljem, da uguši oca i njegovu egzistenciju. Ali
otac je bežao i u tu birokratsku zaglupljenost, pomislih, od
histerične žene, naše majke, pomislih, u tu kancelariju, gde
se mahom zaključavao. Samo su lovci imali neometan pri-
stup kancelariji, niko drugi. Članovi porodice morali su
da se najave, ako bi nenajavljeno pokucali, nisu puštani
unutra, otac je zabranio pristup svojim neumoljivim uni-
štiteljima. Neću dozvoliti da me ta kancelarija razori i uni-
šti, pomislih, ona neće biti moje utočište. Ja neću, kao otac,
po pola dana i po ceo dan, a često, što odvramije ne može
biti, i po pola noći i po celu noć pretvariti registratore u
svoje potajne neme družbenike. Moj komandni most, kako
je često o kancelariji govorio otac, ona neće biti, pomislih,
pa sam u trenutku još uvek osećao kao nisko poniženje oče-
ve reči kada je kancelariju nazivao svojim komandnim mo-

44S
stom, pri čemu on nikada nije imao stvamu komandnu
vlast u Volfsegu, jer je komandu ovde uvek imala samo na-
ša majka. Ona je ocu bez prigovora dopuštala da izgovara
reč kontandni most, čak i u društvu, jer je znala koliko su za
nju uvek bile smešne reči komandni most u trenutku kada
ih je on izgovarao. Ne, ne, to neće biti moja kancelarija,
pomislih. Ja neću dozvoliti da mnome zavladaju registra-
tori.Ti registratori vladaju milionima, i oni se više ne mogu
osloboditi. Milione ljudi tlače ti registratori. Čitavu Ev-
ropu već puno stoleće tlače ti registratori, a tlačenje regi-
stratora se zaoštrava, pomislih. Uskoro će registratori ne
samo zavladati čitavom Evropom, nego će je uništiti. To
sam takođe jednom rekao Gambetiju, da su pre svega
Nemci dozvolili da ih registratori tlače i zavladaju njima.
Čak i nemačku književnostu tlače registratori, jednom
sam rekao Gambetiju. Svaka nemačka knjiga koju otvori-
mo, a koja je nastala u ovom veku, rekao sam Gambetiju,
knjiga je koju su potlačili registratori. Nemci danas pišu
književnost koju su potlačili i već gotovo u celini uništili
registratori, rekao sam Gambetiju. U Nemačkoj svime di-
riguju registratori, rekao sam Gambetiju. A ta današnja,
registratorima tlačena književnost, prirodno je usled toga
najjadnija, takva nemoćna, jadna književnost, nikad rani-
je nije postojala, rekao sam Gambetiju.To je tričava kance-
larijska književnost kojom diriguju registratori, u svakom
slučaju takvom mi se čini kad god čitam neku danas na-
pisanu knjigu. Sve su te knjige beskrajno jadne, rekao sam
Gambetiju, jer dolaze iz glava ljudi kojima potpuno vlada-
ju registratori, čitavog života, Gambeti, rekao sam. Kada
govorimo o nemačkoj književnosti, pred nama je malogra-
đanska činovnička književnost, pa i veliki primeri te nema-

446
čke književnosti nisu ništa drugo, Gambeti. Tomas Man,
čak i Muzil, rekoh, kojeg još stavljam na prvo mesto od
svih tih tvoraca činovničke književnosti. Ali i Muzil nije
pisao ništa drugo nego jadnu činovničku književnost. Ta
književnost je skroz-naskroz građanska, najvećim delom
malograđanska, rekoh Gambetiju na Pinču, baš kao ona
Tomasa Mana, baš kao i Muzilova, koji su jasno dopusti-
li da svakim retkom koji su napisali potpuno zavladaju re-
gistratori. Kad čitamo tu književnost, vidimo kako je piše
činovnik, nekad više, nekad manje malograđanski činov-
nik, kome su u osnovi i na kraju krajeva pero ipak vodili
samo registratori. VelegrađaninTomas M an pisao je skroz-
naskroz malograđansku književnost, rekao sam Gambeti-
ju, koja je takođe apsolutno namenjena i pisana za malo-
građanina, malograđani s uživanjem gutaju m književnost,
Gambeti, rekao sam mu. Već najmanje sto godina postoji
još samo ta kancelarijska književnost, kako je ja nazivam,
malograđansko činovnička književnost, rekao sam Gam-
betiju. A njeni majstori su bili Muzil iTomas M an, druge
da i ne pominjemo. Ako izuzmemo Kafku, rekao sam Gam-
betiju, koji je stvamo i bio službenik, ali jedini nije pisao
činovničku i službeničku književnost, svi ostali nisu pisali
ništa drugo, jer ni za šta drugo nisu bili sposobni. Službe-
nik Kafka, rekao sam Gambetiju, jedan jedini nije pisao či-
novničku i službeničku književnost, nego veliku književnost,
što se za sve takozvane velike nemačke pisce ovog veka ne
može reći, ako čovek neće da se uvrsti među milione felj-
tonističkih piskarala koji već stotinu godina od novina prave
feljtonističku sirotinjsku kuhinju u kojoj uvek iznova blju-
tavo podgrevaju svoje odvratne zablude od kojih se čoveku
diže kosa na glavi, Gambeti. U osnovi, rekao sam Gambe-

447
tiju, Nemci su u ovom veku proizvodili samo književnost
kojom vladaju registratori, koju baš zato i želim da nazo-
vem samo književnošću registratora, da se ne ogrešim o
vreme koje će tu književnost registratora jednog dana pro-
zreti kao takvu i smestiti je tamo gde i spada, u kantu za
otpatke istorije književnosti, Gambeti. S druge strane, ta
književnost koja se danas piše jeste naša, rekao sam Gam-
betiju, i mi ćemo morati da živimo s njom, odgovarala
nam ona ili ne, jer smo je sebi prepisali, kako sam prilično
patetično rekao Gambetiju, i ništa nam drugo ne preosta-
je. Cinjenica je da u našoj književnosti imamo takozvane
impozantne vrhunce, ali ne smemo ih, recimo, uporediti
sa Sekspirom. Gambeti me je pažljivo slušao, pomislih,
načuljio je uši, moglo bi se reći, ali me pritom, kako mi se
čini, ipak nije ozbiljno shvatao, i ja sam pomislio kako je baš
šteta što me ne shvata ozbiljno upravo u toj tački, kad je
reč o savremenoj nemačkoj književnosti. N a kraju svog iz-
laganja rekao sam mu, smirujući ga, da izuzimam Mariju,
time sam mislio da je Marija napisala pesme koje su, krat-
ko rečeno, bolje nego sve drugo što je u njenom, a prema
tome u našem vremenu proizvedeno na nemačkom jeziku.
On je to, po svoj prilici, shvatio kao šarmantnu prijateljsku
šalu s moje strane, ali ja sam tada mislio da m u govorim
istinu, da je to apsolutno moje ubeđenje, da su Marijine
pesme vrhunac naše književnosti, i ne samo ovih naših ku-
kavnih decenija, nego ovog našeg stoleća koje će, tako sam
rekao Gambetiju, verovatno proći a da nam više neće po-
dariti ikakav literami vrhunac, to je apsolutno moje miš-
ljenje, Gambeti, rekao sam mu, Nemci i mi smo najmanje
za pola stoleća unapred toliko oslabljeni da oni i mi ne mo-
žemo više stvoriti neki takav vrhunac. Jer verovanje u ču-

448
do, Gambeti, to sebi već dugo ne dozvoljavam. A pogoto-
vo ne u književno čudo. Uostalom, rekao sam Gambetiju,
nije baš verovatno da će na kraju ovog veka još postojati svet
kakav mi danas poznajemo i svakoga dana moramo da ga
varimo, u to odlučno sumnjam, svi znaci upućuju na to da
će se taj svet za najkraće vreme toliko promeniti da neće
više moći da se prepozna, biće iz osnova promenjen i stvar-
no iz osnova razoren. Sve ukazuje na to, rekao sam Gam-
betiju. Ali, rekao sam Gambetiju, zajedno sa tom mojom
vizijom odmah dolazi i moja zabluda. N a to se Gambeti
nasmejao, glasnim, neobuzdanim, nezaustavljivim gam-
betijevskim smehom, pomislih. Cesto na takav način tera-
mo sve više u preterivanju, rekao sam kasnije Gambetiju,
da to preterivanje kasnije smatramo jedinom doslednom
činjenicom, a pravu činjenicu uopšte više ne opažamo, sa-
mo do krajnosti doterano preterivanje. Oduvek sam se za-
dovoljavao tim fanatizmom preterivanja, rekao sam Gam-
betiju. Kada taj fanatizam preterivanja, naime, pretvorim
u umetnost preterivanja, ponekad je to jedina mogućnost
da se spasem iz bede svog ustrojstva, iz svog duhovnog za-
sićenja, rekao sam Gambetiju. Svoju umetnost preteriva-
nja uzdigao sam do te visine da se bez daljeg mogu nazvati
najvećim, sebi poznatim, umetnikom preterivanja. Ne znam
nijednog drugog. Niko još nikada nije do takve krajnosti
doterao svoju umetnost preterivanja, rekao sam Gambe-
tiju, i onda sam dodao kako bih, kad je jednom iznenada
hteo da me upita šta sam ja uistinu i u potaji, na to ipak
mogao samo da odgovorim kako sam najveći umemik u
preterivanju koga poznajem. Onda je Gambeti ponovo pra-
snuo u svoj gambetijevski smeh i zarazio me svojim gam-
betijevskim smehom, pa smo se tog popodneva na Pinču

449
obojica smejali kao još nikada do tada. Ali je, naravno, i
ova rečenica opet preterivanje, pomislih sada dok je ispi-
sujem, i odlika moje umetnosti preterivanja. Tada sam re-
kao Gambetiju da je umetnost preterivanja zapravo umet-
nost premošćavanja, premošćavanja egzistencije u mom
smislu, rekao sam Gambetiju. Kroz preterivanje, konačno
kroz umetnost preterivanja izdržati egzistenciju, rekao sam
Gambetiju, omogućiti je. Što sam stariji, to više bežim u
svoju umetnost preterivanja, rekao sam Gambetiju. Veliki
premošćivači egzistencije uvek su bili veliki umetnici u
preterivanju, sasvim svejedno šta su bili, šta su stvarali,
Gambeti, oni su to što jesu na kraju ipak bili samo kroz
svoju umetnost preterivanja. Slikar koji ne preteruje loš je
slikar, muzičar koji ne preteruje loš je muzičar, rekao sam
Gambetiju, kao Što je pisac koji ne preteruje loš pisac, pri
čemu se ipak može dogoditi da se prava umetnost prete-
rivanja sastoji u tome da se sve ogoljuje38, onda moramo
reći, on preteruje u ogoljavanju i tako preterano ogoljava-
nje pretvara u svoju umetnost preterivanja, Gambeti.Taj-
na velikog umetničkog dela je preterivanje, rekao sam
Gambetiju, tajna velikog filozofiranja takođe, umetnost
preterivanja je uopšte tajna duha, rekao sam Gambetiju, a
onda sam prekinuo tu nesumnjivo apsurdnu misao, koja
se pri još iscrpnijem razmatranju nesumnjivo morala is-
postaviti kao jedina ispravna, i udaljio se od lovačke kuće
u pravcu majeraja, pošavši ka dečjoj vili, misleći pritom
da je dečja vila bila ta koja me je navela na te apsurdne
misli. Brisanje, pomislio sam na putu od dečje vile nazad
ka majeraju, zašto da ne. Ali to neće biti odmah. Za to mi
je potrebno mnogo vremena. Više od godinu dana. Možda
dve, možda čak tri godine. Tu i tamo osećamo se potpu-

450
no sposobnim za neki duhovni rad, čak i za rad na pisanju
tako nečega kao što je to Brisanje, ali onda ipak pred tim
uvek ustuknemo, jer tačno znamo da verovatno nećemo iz-
držati, a kad smo u tome već prilično odmakli, najednom
doživimo krah, i onda sve propada, ne samo čitavo vreme
koje smo na to utrošili i prema tome straćili, kako se tada
bezobzimo ispostavlja, nego nas onda čeka i užasna sra-
mota, ako već ne pred celim svetom, onda svakako pred
samim sobom. N e želimo bezuslovno da prizivamo taj po-
raz i kolebamo se, čak i kada nam se čini da bismo mogli
da započnemo takav rad, odlažemo ga kao da bismo hte-
li da odložimo neku nečuvenu sramotu, nečuvenu samo-
osramoćenost, pomislih. Zahtevamo od drugih da u najma-
nju ruku dobro rade to što rade, da to u osnovi izvanredno
obave, pomislih, a sami ne ostvarujemo ništa, ni tričavi pi-
sani proizvod duha, ali to je tako, pomislih, od svih zahte-
vamo vrhunski učinak i krajnji domet, a sami ne ostvaruje-
mo čak ni ono najmanje. Ne želimo da se izlažemo tom
užasnom poniženju sopstvenog kraha, pa time uvek izno-
va odlažemo svoju ideju za takav pisani proizvod duha,
svim sredstvima, svim izgovorima, svim niskostima koje
nam upravo pogoduju za to. Najednom smo previše kuka-
vice da bismo to započeli. Ali, s druge strane, takav duhov-
ni rad uvek nam je u glavi, i po svaku cenu želimo da ga
ostvarimo. Sebi smo ga zadali, kažemo, pa s tim pojmom
zadatog šetamo gore-dole, danima, nedeljama, mesecima,
godinama, možda i decenijama, ali ipak ne sedamo za sto
da bismo taj rad i započeli. To što smo naumili čudovišno
je veliko, kažemo sebi, a ponekad i drugima, jer smo u da-
tim okolnostima suviše tašti da o tome ćutimo, ali zapravo
smo u stanju samo za nešto potpuno beznačajno. Pišem

451
jedno čudovišno delo, kažem sebi, a istovremeno ga se pla-
šim, i u tom trenutku straha već sam doživeo krah, u ap-
solutnoj nemogućnosti da ga čak i započnem. Pompezno
najavljujemo šta smeramo, to je nešto čudovišno veliko i
jedinstveno, uopšte ne prezamo od takve izjave, ali istovre-
meno pokunjeni odlazimo u krevet i uzimamo pilulu za
spavanje, umesto da otpočnemo to čudovišno i jedinstve-
no. Takvi smo, jednom sam rekao Gambetiju, prikazujemo
se kao apsolutno sposobni za sve, čak i za najviše i najve-
će, a onda nismo u stanju ni pero da uzmemo u ruku da
bismo na papir stavili makar jednu reč te naše čudovišno-
sti i jedinstvenosti. Svi patimo od megalomanije, rekao sam
Gambetiju, da ne bismo morali da plaćamo za svoju nep-
rekidnu niskost. Brisanje, pomislih, ali sam o tome, iskre-
no rečeno, i nakon toliko godina imao samo neodređen po-
jam, ne mislim pritom na nešto čudovišno veliko, rekao sam
Gambetiju, niti na nešto jedinstveno, ali ipak mislim na ne-
što više nego samo skicu, više nego neku skicu egzistencije,
mislim na nešto što se može pokazati drugima. Samo na
nešto što se može pokazati i čega ne moram da se stidim,
rekao sam Gambetiju. Sebe smatram sposobnim i mero-
davnim da napišem to što mi se čini vrednim pisanja, jer
mi je to važno, a osim toga mi, rekao bih, pričinjava veli-
ko zadovoljstvo. Ja baš i nisam pisac, rekao sam Gambe-
tiju, samo sam posrednik književnosti, i to nemačke, to je
sve. Ja sam neka vrsta agenta književnih nekretnina, rekao
sam Gambetiju. I mada se danas svaki ispisivač dopisnica
naziva piscem, rekao sam Gambetiju, ja sebe, čak i nakon
stotina spisa koje sam, što pokušao, što napisao, ne nazi-
vam piscem. Uostalom, većinu pisaca mrzim, rekao sam
Gambetiju, volim samo nekolicinu, ali njih volim toliko

452
usrdno koliko sam uopšte u stanju. A te pisce, zapisniča-
re, kako želim da ih nazovem, pre svega nemačke, rekao
sam Gambetiju, izbegavao sam čitavog života, ni za isti sto
nisam sedao s njima, jer, rekao sam Gambetiju, upoznati
nekog pisca i sesti s njim za isti sto predstavljam sebi kao
nešto najodvratnije što se može zamisliti. Delo da, rekao
sam Gambetiju, ali njegovog tvorca ne, rekao sam Gambe-
tiju. Većina ima loš, ako ne i ubitačno odvratan karakter, pa
samim tim, ko god bili, prilikom ličnog susreta poništava-
ju svoj rad, brišu ga, rekao sam Gambetiju. Ljudi se gura-
ju da upoznaju svog omiljenog ili poštovanog, ili takođe
omraženog pisca, i time potpuno eliminišu njegovo delo,
rekao sam Gambetiju. Najbolji metod da se oslobodimo
nekog literamog dela, koje nas ko zna zašto ne ostavlja na
miru, bilo zato što ga najviše cenimo, bilo zato što ga mr-
zimo, jeste da upoznamo njegovog tvorca. Odlazimo do pi-
sca nekog literamog dela i onda smo se tog dela otarasili,
rekao sam Gambetiju. Pisci su, sve u svemu, najodvratniji
ljudi koji postoje, rekao sam Gambetiju, a ja sam na po-
četku svojih studija posećivao pisce, gurao sam se ka njima,
kako moram da priznam, spopadao sam ih da bi ih najzad
zaskočio, kako moram da priznam, rekao sam Gambetiju,
kod mnogih sam se čak ušunjao da ih uhodim. Mrzeo sam
ih bez izuzetka posle tih svojih poseta i nisam više mogao
da čitam nijedan od njihovih proizvoda, Gambeti. Sve te
pisce koje sam posetio i manje-više uhodio, danas vidim
kao niske, pa i proste, čak glupe Ijude, koji su se dokopali
izvesne literame slave, rekao sam Gambetiju, ali čijega se
društva uvek mogu lišiti, jer mi ne pružaju ništa osim svoje
osrednjosti. Sve je kod tih ljudi osrednje, rekao sam Gam-
betiju. Sve je kod tih ljudi malograđansko i jadno. Sve kod

453
tih ljudi smrdi na prostačku pakost i bidermajersku ni-
skost koja je još prerasla u megalomaniju. Svi ti ljudi su, na
kraju krajeva, skroz-naskroz čestito osrednji, kao i ono što
pišu i iznose na pijacu, rekao sam jednom Mariji. Čini se
kao da se već stotinu godina u nemačku književnost trpa-
ju samo provincijalci. Mi danas imamo samo književnost
provincijalaca, drugu nemamo, rekao sam Mariji, pomi-
slih hodajući ka majeraju, samo je ta tvoja, rekao sam Ma-
riji, velika, jedinstvena, postojana, koje se nećemo stideti
ni za sto godina. Ne, rekao sam Gambetiju, nikada nisam
hteo da budem pisac, to mi nikada ni na pamet nije palo,
ali sam ipak uvek imao ideju da nešto napišem, samo za
sebe. Što je tu i tamo ponešto i objavljeno, žalim. Ali ja
zapravo nisam pisac, Gambeti, rekao sam mu, apsolutno
nisam. Kroz poluotvorene prozore majeraja čuo sam u
prolazu disanje krava i pomislio kako se veoma često tač-
no sećamo pojedinosti, takozvanih sporednosti, kada ih u
svom razmatranju zapamtimo i prodremo u njih. Kad se
otvorimo za takve sporedne detalje i pojedinosti, najpre ih
«aziremo, zatim proziremo, kao što sam, na primer, hoda-
jući od dečje vile do kancelarije pažljivo posmatrao kako
su se oblaci iznad dečje vile rasporedili u obliku zmaja s
razjapljenim raljama. Takva neka sporednost može nam
ostati jasna u sećanju, pa onda u datim okolnostima, ne-
deljama, mesecima, pa i godinama kasnije vidimo razvoj
formacije tih oblaka, dozivamo je u sećanje bez ikakvih te-
škoća, predstavljamo je sebi takoreći po zapovesti mozga,
kao, na primer, živ izraz nekog lica koje smo videli jed-
nom, pre mnogo godina, pa mi ne predstavlja ni najmanju
teškoću da sada pred sobom vidim lica svojih sestara, baš
onako kako su mi se pokazala kad su stajale pred kovčezi-

454
ma, kako su mi se pokazala onda kada sam ih video, s nji-
hovim do u detalj živim izrazima, jer je i takozvano zaleđe-
no lice savršeno živo, jer nije mrtvo, kao čak ni mrtvo lice,
jer u stvamosti nije mrtvo i tako dalje. Godinama kasnije
u stanju smo precizno da vidimo i čujemo tako nešto, ako
smo ovladali mehanizmom koji nam to omogućuje. Isto je,
kao što znamo, i sa čulom mirisa. Šetamo ulicom u Parizu
i neki nas miris podseti na nešto od pre dvadeset, ili tride-
set, ili više godina, i vidimo taj predmet, ili taj događaj, ili
susret, u svim detaljima, iako ga već dvadeset ili triđeset
godina nismo videli.Taj mehanizam pretvorio sam od pri-
rodnog u umetnost, pomislih, svakodnevno ga upražnja-
vam i još ću napredovati u toj umetnosti. Krave u majeraju
su disale, a ja sam, iznenada potpuno iscrpljen, otišao u
svoju sobu. Bilo je pola dva. Navukao sam zavese. Nisam,
naravno, mogao da zaspim, pa sam za vreme svoje nesani-
ce mislio jedino o tome šta će se sada sa svime dogoditi?
Sa Volfsegom i sa svime što je u vezi s njim. Preko dva sa-
ta samo sam o tome mislio, ne šta će se dogoditi s Volfsegom,
nego šta ću ja učiniti s Volfsegom koji mi je smrću roditelja
stvamo i u najistinskijem smislu reči sada pao na glavu,
koji je sad pretio da me uguši, čitavom svojom ogromnom
težinom pao mi je Volfseg na glavu, pomislih. Bilo je ap-
surdno ubeđivati sebe kako mogu da se smirim prevrćući
se u krevetu čas na jednu, čas na drugu stranu, stanje bezi-
zlaznosti kojega sam, u svoj njegovoj strahoti, iznenada
postao svestan, nije mi davalo mira, nije mi davalo da mi-
slim nijednu razumnu misao, i nisam čak bio u stanju ni
pun m inut da ležim na jednoj strani, jer mi se srce u naj-
većoj meri uzbudilo.Tako sam ostatak noći proveo u nape-
tom osluškivanju srca, neprestano brojeći otkucaje, nepra-

455
vilnosti koje su te otkucaje uvek iznova u sve kraćim raz-
macima izbacivale iz takta, i obuzeo me užasan strah. Moj
intemist u Rimu me je zaista neizlečivo zaplašio, nije mi
predviđao dug, nego samo kratak život, tako bestidno i kraj-
nje bezobzimo, kako sam sada pomislio, bez ikakve senzi-
bilnosti. Lekari žele, mislio sam, potvrdu svog suda, i radije
govore o bliskom kraju nego što u izgied stavljaju neku du-
govečnost, da se ne bi izblamirali, jer se lekari ničega toli-
ko ne boje kao blamaže usled nagle, iznenadne smrti koju
nisu predskazali, pa radije, kao moj intemist, neprestano
predskazuju kratak,pa i veoma kratak život da bi sebe po-
štedeli takve blamaže. Ali moram da kažem kako su rimski
lekari bolji nego austrijski, koje mogu da okarakterišem
samo kao beskrupulozne i apsolutno neosetljive. Tako mi
je moj rimski intemist stavio u izgled samo još kratak ži-
vot, pa sam, ležeći u krevetu i bezuspešno pokušavajući da
zaspim, razmišljao šta ću zaista učiniti sa Volfsegom, što
mi, naravno, nije moglo biti jasno, pogotovo u datim okol-
nostima, jer sam sve vreme osluškivao lupanje svoga srca,
njegovu nepravilnost. Mi, naravno, slušamo šta nam govo-
ri lekar, u ovakvom slučaju intemist, ali mu ne verujemo,
čuli smo šta nam je rekao, ali mu ne verujemo, ignoriše-
mo to. Možda je to ignorisanje bolji metod, razmišljao sam
sad, ali, naravno, neprekidno patimo zbog toga što nam je
lekar rekao da nećemo još dugo živeti, i tako stalno beži-
mo od njegovih reči, od njegovih uništavajućih rečenica,
jer ipak želimo da živimo, mada život možda toliko omalo-
važavamo i toliko preziremo, a opet se grčevito hvatamo za
njega i zapravo želimo večno da živimo. Sve vreme, nede-
ljama, pomislih, nisam bio svestan svog zdravstvenog sta-
nja, ali sada mi je bezobzimo doprlo do svesti, dok sam

456
ležao u krevetu, bez sna, uzrujan zbog svega. Baš kad je
trebalo da učinim sve da bih poštedeo sebe, obuzet idejom
koja mi se usadila u glavu da možda napišem i to Brisanje,
pomislih, sada se prepuštam uzrujanosti na način koji, ako
već nije smrtonosan, može da bude samo škodljiv. Pomis-
lih kako sam se u Rimu navikao na ritam kojije blagotvo-
ran za moju bolest, pa i što se tiče nastave sa Gambetijem,
taj ritam sam tačno prilagodio stanju svoje bolesti, sve sam
u Rimu podredio stanju svoje bolesti, a sada se uzbuđujem
na način koji sebi nipošto ne bih smeo da dopustim. Ali
kad god sam poslednjih godina putovao u Volfseg, uzbu-
đivao sam se i preopterećivao srce, pomislih, što je uvek
bilo krajnje škodljivo. Posle tih poseta Volfsegu uvek sam
odlazio svom rimskom lekaru, i on bi onda utvrdio da sam
preopteretio srce samim boravkom u Volfsegu, boravkom
u Austriji, kako sam se još pređznije izrazio. Svi ti borav-
ci u Austriji i Volfsegu poslednjih godina bili krajnje ško-
dljivi mom srcu, uvek su ga dovođili do ivice njegovih
mogućnosti. Ali ja se nikada nisam obazirao na svoje srce,
pomislih, zato sam sa srcem i doterao dotle, jer se na nje-
ga nikada nisam obazirao, još od samog detinjstva, takvu
prirodu kao moja jedno srce ne može da izdrži, rekoh se-
bi, ono rano oboli, oslabi, jer je od detinjstva zloupotreb-
ljavano i uvek prenaprezano, pomislih, nikada m u nije
pružan odmor. O dm or koji bi moralo da ima, moje srce
nikada nije upoznalo, pomislih, i sad je propalo. Ali ume-
sto da ga štedim, u Rimu da ga štedim njemu podređenim
ritmom, kako sam pomislio, putujem u za njega najškod-
ljiviji Volfseg i opet ga strahovito uzrujavam. Ali dobro, to
je samo za ovaj dan, rekoh sebi, već i zbog svog srca vrati-
ću se što je pre moguće u Rim, kući, kako sam rekao sebi,

457
jer kod kuće sam u Rimu, ne ovde u Volfsegu, i onda ću
opet štedeti svoje srce, neću ga više precenjivati, kako je re-
kao intemist i kako mi uvek iznova govori Marija, ti pre-
cenjuješ svoje srce, kaže ona, pripazi na srce, uvek je slu-
šam kako mi to govori i pritom ništa ne mislim, mada je
ona u pravu, pomislih. Marija, moja rimska doktorka, po-
mislih, moja velika pesnikinja, moja velika lekarka, moja
velika umetnica života, uzbuđen hrlim Mariji, pomislih.
Kako s uzrujanim srcem nisam više mogao da ležim u kre-
vetu, ustao sam, osvežio se u kupatilu i, još u bademanti-
lu, seo u naslonjaču kraj prozora, iz police sam prethodno
uzeo takozvanu Monografiju o Dekartu. Dekart me je, pro-
tiv očekivanja, iznenađujuće mogao da odvoji od svih stra-
hova, već posle prvih rečenica, ne o Dekartu, nego od. De-
karta, bio sam spasen. Citao sam te rečenice i smirio se,
neću reći da sam postao spokojan, ali sam se ipak smirio.
Mislio sam kako su veliki filozofi moji spasioci, šta god nji-
hovo da čitam, to me smiri, spasava me, pomislih. Ni-
kakvo pouzdano saznanje očigledno nije moguće dok ne
upoznamo prazačetnika svoje egzistencije, čitao sam i smi-
rio se, spasao. S tom rečenicom mogao sam da provedem
nekoliko sati kraj prozora, sve dok nije trebalo da ustanem
i izađem napolje, jer je počinjao pogreb. Već duže vreme
sam sa prozora posmatrao sestre kako stoje kod oranžeri-
je i razgovaraju s lovcima i baštovanima, kao i sa drugim,
u međuvremenu pristiglim, nazovi-službenim učesnicima
pogreba, video sam i zeta, ali još nisam polazio ka njima,
stekao sam utisak da me iščekuju, ali ipak nisam polazio,
jer nisam želeo da prekinem posmatranje u koje sam s pro-
zora mogao idealno, potpuno neometano da se upustim.
Mnogo su toga već obavile oko formalnosti pogreba, i ne-

458
sumnjivo još više toga u oranžeriji, na dvoje velikih kola
natovarene su đžinovske gomile venaca i buketa, baštova-
ni i dva štalska momka, kakve smo još imali uVolfsegu, od-
gurali su ta kola sve do zida pored kapije, tako da pogrebna
povorka može neometano da prolazi pored njih, sve što
sam video s prozora delovalo je kao da se odvija tačno po
pogrebnom planu o kome je uvek govorila majka, kao da
se ne dešava ništa van toga plana, a pogotovo ništa protiv-
no tom planu. Bio je kišni dan, ali kiša nije padala, i pomi-
slio sam da neće ni padati. Svi su bili manje-više odeveni
u skladu sa žalosnom prilikom, ako ne i sasvim u cmini,
mnogi ljudi dole iz mesta već su se postavili ispred oran-
žerije. Video sam već i kako se raspoređuju prvi muzičari
mesnog duvačkog orkestra. Instrumenti su svetlucali, uni-
forme kapel-muzike bile su zelenocme, što je moja omilje-
na boja. Kako sam video s prozora, Cecilija je rukovodila
predstavom koja se malo-pomalo razvijala u impozantan
prizor. Svaki čas šaputala je nešto u uho Amaliji ili svome
mužu, fabrikantu čepova vinskih flaša, posle čega su oni
nesumnjivo izvršavali te zapovesti u oranžeriji, nisam mo-
gao da utvrdim o kakvim se zapovestima radi. Svetla u
oranžeriji bila su očigledno pogašena. Sada je trebalo da se
pogreb pokrene, da se svima takoreći još jednom došap-
nu ključne reči, da se još jednom pretresu njihovi nastupi.
Rediteljka pređstave je već sada imala svoje velike trenut-
ke, mada još uvek ne i svoje vrhunce, ali ti vrhunci su, po-
mislih, veoma blizu. Muzičari su se postrojili ispred oran-
žerije kao za probu, da bi se odmah zatim razišli, baštova-
ni i lovci zakotrljali su kola s vencima i buketima, i odmah
ih zatim zaustavili, takođe kao za probu, sve pod kontro-
lom moje sestre Cecilije, kako sam video. Amalija je sve

459
vreme stajala iza nje, zet takođe. Sve više i više ljudi dola-
zilo je od majeraja, od lovačke kuće, iz mesta. Ali još nije
bilo nikog od takozvanih uglednika, oni su još imali vre-
mena. N a kraju je Cecilija požurila ovamo u glavnu kuću,
što je podrazumevalo da napustim sobu i da siđem k njoj.
Pri silasku sam sreo tetku s Titizea, pozdravio sam je, ali
sam joj se zatim uklonio s puta, tokom čitavog pogreba iz-
begavao sam je koliko god sam mogao. U kuhinji su mi ser-
virali doručak, koji sam, u društvu zeta, pojeo manje-više
na brzinu. Kakav tupoglav čovek, upravo bez duše, mislio
sam pritom i posmatrao ga kako uzima hleb, i teškim, tro-
mim pokretima maže ga puterom, pa još i marmeladom,
ali ti ljudi tu ništa ne mogu da učine, mislio sam sve vre-
me dok sam ga posmatrao, oni tu apsolutno ništa ne mo-
gu da učine, toliko dugo sam mislio da ti ljudi tu ništa ne
mogu da učine sve dok nisam postao svestan da to mislim,
pa sam prekinuo to posmatranje i tu misao, jer mi se u tre-
nutku učinila nepristojnom, ne nepravednom, već nepri-
stojnom, tom mišlju sam sebi bio duboko odvratan. Ne bi
trebalo da te ljude neprestano posmatramo, da ih nepre-
kidno nadziremo, rekoh sebi, to ničemu ne vodi, samo to-
me da onda moramo najdublje prezirati sebe. Cecilija je
smatraia da treba da stavim cm u kravatu, što sam zatim
bez daljeg i učinio, jer sam shvatio kao samo po sebi razu-
mljivo da se na pogrebu pojavim, ako već ne u cmom ode-
lu, onda bar sa cmom kravatom. Prethodno sam obuo cme
cipele i obukao sivo odelo, jer zaista nikada nisam imao cr-
no odelo, i nikada mi nije palo na pamet da nabavim cmo
odelo, pa ni u ta dva stravična dana. Bila bi sasvim zado-
voljna ako bih stavio makar cm u kravatu, rekla je Cecili-
ja. Pritom nije na mene ostavila utisak da je zlonamema,

460
naprotiv, samo predusretljiva, kako sam pomislio. Sestra
mi se odjednom učinila predusretljivom, pomislio sam, pre-
dusretljiva je prema tebi jer je sada u svom elementu. Naj-
različitiji ljudi, čije prisustvo uopšte nisam očekivao, odjed-
nom su se našli u kuhinji da bi nešto prezalogajili, ali ni-
sam progovorio ni sa jednim od njih. Iako sam bio glavna
ličnost u tom zbivanju, nisam samog sebe posmatrao kao
takvog. Ljudi bi se zagledali u mene, ali ja sam se okretao
od njih.Trebalo je da mnogima pružim ruku, pomislih, ali
ruku nikome nisam pružio. Zašto bih se uopšte rukovao sa
svim tim ljudima, pomislih. Da se produciram kao licemer,
što mi nije bilo ni na kraj pameti. Popio sam šolju kafe, po-
jeo parče hleba i izašao iz predvorja, sestre su tu stajale s
gradonačelnikom koji je, kako sam video, tek u tom trenut-
ku prispeo da izjavi saučešće, gradonačelnik je sestrama
izgovorio mnoštvo onih bljutavih rečenica koje su dobro
poznate kad je reč o saučešću, a one su se ponašale onako
kako se to od njih očekuje, za razliku od mene koji se, sa-
obrazno svojoj prirodi, sve vreme uopšte nisam ponašao
onako kako se od mene očekuje. Sestre su primile još niz
saučešća u predvorju, od svih mogućih i nemogućih tako-
zvanih boljestojećih Ijudi, ljudi na položaju, kako sam mi-
slio, dok sam se je za to vreme držao sasvim po strani, u
mračnom uglu ispred vrata kapele, gde čovek može staja-
ti a da ne bude prepoznat. Ljudi me barem ne prepozna-
ju kad tu stojim, mislio sam, jer bi se inače svi stuštili na
mene, a ne na moje sestre; na sina, kako je već red, a ne na
ćerke. Tako su se svi odmah obrušavali na ćerke, a mene
su ostavljali na miru. Uvek su se iznova raspitivali o meni,
ali sestre nisu odgovarale na ta pitanja, plašile su se da bih
zbog tih odgovora, kasnije, posle pogreba, njih mogao po-

461
zvati na odgovomost, kako pomislih, iako su, ili jer su zna-
le da očigledno stojim ispred kapele. Nisam više bio ras-
položen da brojim ljude koji ulaze, kao što sam to u prvi
mah radio, ubrzo ih je bilo previše. Čitave čete tiskale su
se na kraju unutra, iz svog ugla sam bez ustručavanja mo-
gao da posmatram sve te ljude. Ali tada se odjednom ta
gomila ljudi razišla, jer je stigao biskup iz Linca. Njemu
moram da priđem, pomislio sam, ništa mi drugo ne pre-
ostaje, pa sam mu tako prišao i pozdravio biskupa iz Lin-
ca. Iza njega je već stajao salcburški biskup. Sada sam mo-
rao da pravim društvo biskupima. Poveo sam ih na prvi
sprat. Okremi Spadolini izlazi na scenu tek u poslednjem
trenutku, pomislih, a tako je i bilo. S biskupima sam raz-
govarao najmanje pola sata kad je ušao Spadolini u prat-
nji Cecilije, koja ga je uvela. Biskupi su pozdravili Spado-
linija kao da raspolaže mnogo višim rangom od njih, nisu
ustali da ga pozdrave, skočili su. Tužan povod, rekao je bi-
skup iz Linca, a Spadolini je na to rekao, strašna nesreća,
nakon čega su svi seli. Razgovarali su između sebe, pa ni-
sam mogao da učestvujem u tom razgovoru, govorili su o
Rimu, što je na austrijske biskupe ostavilo snažan utisak,
sve što je rekao Spadolini bilo im je novo, a Spadolini je
dobro znao šta treba da kaže da bi zapanjio biskupe. Opat
iz Kremsminstera, koji se u međuvremenu pojavio, seo je
u društvo ćutke, bez ikakvih formalnosti. Bio je debeo i
izgledao je kao uhranjeni gostioničar iz Infirtla. Pola sata
je Spadolini govorio o Rimu i Vatikanu, rekao je takoreći
sve a opet ništa, i onda je Cecilija pozvala biskupe da si-
đu. U predvorju su biskupi, kojima je elegantni Spadolini
očigledno bio predvodnik, čekali na Cecilijin znak da po-
đu preko u oranžeriju, kada će u pravom smislu otpočeti

462
pogreb. Nikog sem biskupa nije više bilo u predvorju,
mnoštvo ljudi bilo je već kod oranžerije, povorka se već
protezala sve do izvan kapije, verovatno, kako sam pomi-
slio, sve dole do mesta, tako da se zapravo nije više moglo
govoriti o sprovodu, jer je povorka verovatno bila duga ko-
liko i čitavo rastojanje od oranžerije do groblja. Po propi-
sanom planu, opelo nije držano u kapeli, nego u mesnoj
crkvi. Biskupi su razgovarali prvo o Rimu, zatim o Volfse-
gu, posle čega su se obraćali isključivo meni, a Spadolini
se pred njima predstavio kao jedan od mojih najboljih pri-
jatelja, kao moj prvi rimski prijatelj, kako je rekao. On je
decenijama veliki prijatelj kuće, ovde je često bio gost i
uvek je bio oduševljen Volfsegom, tako čestit predeo, tako
čestito zdanje, tako čestit način života, rekao je. Biskupi ga
se nisu mogli nagledati i naslušati, nosio je najelegantniju
odeću koju su verovatno ikad videli. Moja uloga bila je ulo-
ga potresenog, i ja sam je doživeo kao najpovoljniju. Nije
trebalo gotovo ništa da govorim, trebalo je samo da pazim
na to da, ako je moguće, uvek oborim glavu kad me neko
pogleda, što ne znači da me je sve to ostavilo potpuno
hladnim, ali zaista nisam pritom osećao ništa više nego na
drugim pogrebima, nije me potresla činjenica da je to mo-
ja porodica koju sad nose na groblje, jer je predstava bila
prevelika da bi uopšte dopustila takvu potresenost, ali ta-
kođe još nisam bio potresen, potresenost će me tek stići,
rekoh sebi, kad sve prođe, šok je bio tu, ali potresenost će
tek doći, pomislih, stojeći u predvorju zajedno s biskupi-
ma. Divili su se mom držanju, ali to držanje nije bilo ono
koje su oni smatrali da jeste, da je u vlasti ogromne nesre-
će, već je to bilo moje namešteno držanje, pripadalo je mo-
joj ulozi. I sam sam osećao da, bar do tog trenutka, mada

463
se sam sebi gadim, odlično igram svoju ulogu, jer glumcu,
kad je dobar, ne treba niko da bi mu rekao da je dobar, po-
mislih. Spadolini se drznuo da biskupima u više navrata
ukaže na moje veličanstveno držanje, baš Spadolini koji me
je sigumo prozreo, ali je svaki čas, nekad na više, nekad
na meni manje odvratan način govorio biskupima kako se
veličanstveno držim s obzirom na to da roditelje i brata no-
se u grob. Ja sam se samo držao u skladu sa svojom ulo-
gom. Cecilija je pozvala biskupe da pređu do oranžerije.
Tamo su kovčezi već bili zatvoreni i natovareni na kola.
Biskupi su išli za kovčezima na kolima koja su vukla po
dva konja, svaki kovčeg na svojim kolima, bez ikakvih cvet-
nih ukrasa, i oni su izazivali baš onaj spartanski utisak pro-
pisan pogrebnim planom, kola su se polako pokrenula,
sledili su ih biskupi, za njima sam išao ja i moje sestre, a
iza nas svi rođaci, Aleksander, naravno, u prvom redu. Za
rođacima su išli, baš kao što sam se i pribojavao, bivši ga-
ulajteri i druge nacionalsocijalističke veličine kojih sam se,
kako moram da kažem, najviše gadio i od kojih sam naj-
više zazirao. Pojavili su se sa svim svojim nacionalsocijali-
stičkim ordenjem na grudima. Iza njih je mesto zauzeo
takozvani kameradšaftsbund, udruženje bivših učesnika ra-
ta, skroz-naskroz nacionalsocijalističkog nazora. Njima su
se priključile različite druge grupe, formirala se duga po-
vorka od više stotina ljudi koja je jedva mogla da se pok-
rene, jer je zaista bila duga koliko i celo rastojanje, pa se
samo aranžerskoj veštini moje sestre Cecilije može pripi-
sati to što se takva povorka uopšte mogla dovesti u red;
ona je odredila da se mnoštvo ljudi postroji iza majeraja i
ispred dečje vile. Prirodno, kola s kovčezima spuštala su se
sasvim polako prema mestu, ne u pogrebnoj povorci, ne-

464
go začudo pored nje, jer drugačije ne bi ni bilo moguće,
ljudi su se, gde god je to moglo, uklanjali sa pošljunčanog
puta koji vodi od mesta naviše, da bi propustili kola s kov-
čezima i nas, Cecilijin plan se razvijao, sve se uklapalo, zai-
sta je mogla da se formira i pokrene pogrebna povorka,
Cecilija je išla pored mene kao sam nemir, drhteći celim
telom, kako sam osećao, jer sada je, budući i sama deo po-
vorke, ceremoniju morala, što se kaže, da ispusti iz ruke.
Ali nije morala ni zbog čega da strepi, plan je sproveden i
uz pomoć tih stotina i stotina ljudi. Ako već na sasvim obi-
čan pogreb u selu dođe najmanje sto Ijudi, onda je na na-
šem, kako sam pomislio, bilo možda i hiljadu, ja to ne
znam. Kako je planirano, salcburški nadbiskup služio je
misu za pokojnike. Dok sam ga posmatrao kako čita mi-
su, kovčezi su bili postavljeni ispred oltara, mislio sam o to-
me kako sam već pre više od dvadeset godina istupio iz
crkve, što se kaže. Sada sam, prema tome, sebi mogao da
dopustim potpuno nezavisno posmatranje crkvenog po-
grebnog obreda.To što sam istupio iz crkve moji mi nika-
da nisu oprostili, to je možda bio glavni razlog njihove
osude u odnosu na mene, pomislih. Ali ja sam iz crkve is-
tupio baš u onom trenutku kada sa crkvom duhovno ni-
sam više imao nikakve veze, kako sam sada sebi ponovo
rekao, i kada s njom nisam više želeo da imam ikakve ve-
ze. Biskupima je, naravno, bilo poznato da sam već pre vi-
še od dvadeset godina istupio iz crkve. Tokom čitave mise
prijala mi je okolnost da sam već tako rano istupio iz ka-
toličke crkve, i da s njom nisam više bio povezan, gledaš tu
raskošnu predstavu, ali više te se nimalo ne tiče, mislio
sam sve vreme, u nosu osećaš sveti dim, ali on te ne opija.
Čuješ reči, ali one nemaju razomo dejstvo na tebe. Dece-

465
nijama, čitavo detinjstvo i ranu mladost, pomislih, plašio
si se katoličke duhovnosti, sad je se više ne plašiš. Nemaš
više zašto da je se plašiš. Predstava je veličanstvena, pomi-
slio sam, i nervira te u toj svojoj veličanstvenosti, ali te se
uopšte ne dotiče. A od roditelja i brata već si se oprostio,
manje-više kratko i jasno, kad si primio telegram, pomi-
slih. Pogreb je još samo drama koju su ti nametnuli, i od
čijeg ti se naslova odaii poslednju poštu još samo gadi, jer je
lažan. Ali svaka je drama lažna, pomislih. A ta vrsta drame
je najlažnija.Takav pogreb je najveličanstvenija drama ko-
ja se da zamisliti, pomislih. Nijedan dramski pisac, čak ni
Sekspir, pomislio sam, nikada nije napisao tako veličan-
stvenu dramu, naprotiv, celokupna svetska dramska knji-
ževnost je smešna, pomislio sam, kad sam video i čuo salc-
burškog nadbiskupa kako čita misu za pokojnike s mnošt-
vom ljudi ispred sebe. Sva sreća da sam se tako rano otrgao
katoličkoj crkvi, pomislih. Sedeo sam u prvoj klupi, levo
pored mene Cecilija, desno pored mene Amalija, tačno po
propisu, pored Amalije zauzeo je mesto Aleksander. Spa-
dolini je sedeo tamo gde inače sede sveštenici, s opatom
Kremsminstera i biskupima iz Linca i Sankt Peltena, tako-
reći na uzvišenom mestu, odmah pored oltara, odvojen od
običnog naroda. On je glavni protagonista celog komada,
pomislih, a ne činodejstvujući salcburški nadbiskup, koji je
pri kraju mise održao kratak govor o mrtvima, više pomen,
govoreći pritom o našem ocu kao o na tako tragičan način
preminulom prijatelju, o predobroj majci, o istom tako predo-
brom sinu. Nadbiskupi imaju neki sasvim osoben način iz-
ražavanja, pomislih, psalmoduju sve što govore, time što
su pohađali bogosloviju išli su zapravo u katoličku pozo-
rišnu školu, pomislih, i najjednostavniji duhovi među bi-

466
skupima, kao ti iz Salcburga i Linca, govore psalmoduju-
ći kao da su školovani glumci, u svakom slučaju kao omi-
Ijeni ugledni provincijski glumci, ne kao Spadolini, koji je
svakom reči koju izgovori, svakim gestom kojim odušev-
ljava, takoreći glumački genije koji štrči iznad tih provin-
cijskih glumaca, on takoreći predstavlja apsolumo katolički
svetski teatar. Spadolini se udubio u svoju ćutljivu ulogu,
pomislih, sedeo je oborenog pogleda u samo za njega re-
zervisanoj klupi, svestan svog glumačkog genija, svog nad-
biskupskog genija, pomislih.To što je došao iz Rima poda-
rilo mu je u našoj mesnoj crkvi dođatnu, zaista ogromnu
auru. Ljudi su ga u crkvi zadivljeno gledali, tog nadbisku-
pa koji je stigao iz Rima, a ne činodejstvujućeg iz Salcbur-
ga, koji se kraj njega morao činiti mnogo bedniji, zaista
primitivniji nego što je to u stvamosti bio. Posle mise koju
su pevali mesni pevači, mesni orkestar je odsvirao upravo
onaj Hajdnov komad koji su probali prethodnog dana po-
podne, veoma odmereno, bez greške, kako sam pomislio.
Spadolini je poprimio izgled kao da se na toj misi za po-
kojnike sasvim povukao u sebe, nije sebi dopuštao čak ni
da podigne pogled. Sklopljenih ruku je takoreći potpimo
utonuo u žalost, a kad se govorilo o našoj majci, učinilo se
da ta njegova žalost čak i nije glumljena nego stvama, ali
to mi se učinilo samo na trenutak, odmah sam zatim opet
pomislio kako besprekomo vlada ulogom. Zaista sam ga
voleo kad sam video takvo njegovo držanje, jer sam u nje-
m u voleo velikoga glumca Spadolinija, većega ne znam,
nijednoga s većim dejstvom na publiku, što se kaže. Na-
jednom su mi pred očima oživela mnoga putovanja na ko-
ja je išao s mojom majkom, i ona sa mnom, kad smo puto-
vali svo troje. Spadolini, koji je sva ta putovanja pretvarao

467
u veliko zadovoljstvo, koji je sva ta putovanja na svoj na-
čin omađijao, što se kaže, video sam šarmantnog Spado-
linija, svetskog čoveka, kome je moja majka potpuno pri-
pala, kako sam pomislio. Dok sam posmatrao njega, ne
salcburškog nadbiskupa, video sam ga kako šeta Rimom,
obilazi najfinije radnje, najskuplje lokale, kako ulazi u te
radnje, kako posećuje te lokale, video sam ga na Pinču, u
vrtovima Borgeze, video sam ga kako, što se kaže, briljira
u ambasadama i na otvaranjima izložbi, svi se tiskaju oko
elegantnog katoličkog kosmopolite kojeg nazivaju nadbi-
skupom i nuncijem, i koji može da oduševi na stotine pri-
jatelja, pomislih. Spadolini, pomislih, kome je moja majka
platila sva ta putovanja, koja mu je finansirala dva puto-
vanja u Ameriku, jedan priželjkivani boravak u Kairu, pu-
tovanje u Persepolis i putovanje uTunis, jer ništa nije toli-
ko želeo kao da vidi Kartaginu, i koja mu je kupila najveći
deo garderobe i opremila mu čitavu jednu biblioteku. Spa-
dolini, od koga niko s većom elegancijom ne ume da pije
vino s knjigom u ruci, Spadolini, koga saleću, kako žene iz
takozvanog visokog društva, tako i komunistički funkcio-
neri grada Rima, čiji ga komunistički gradonačelnik srda-
čno prima svakih nekoliko nedelja. Spadolini, koji kores-
pondira sa celim svetom i sa svim kategorijama sveta, Spa-
dolini, koji u dušu znaVatikan, kao i Rim, koji ga poštuje
i koji ga je načinio obožavanim i zaista svuda omiljenim
Spadolinijem. Posmatrao sam ga sa strane, onako kako se
posmatra neki veliki glumac, proučavao sam svaki njegov
pokret, to što on izvodi zaista je velika umetnost, pomi-
slih, ne pokazuje nikakvu slabost, ne dopušta sebi ni naj-
manju nemamost. Kao što su u teatru najteže uloge one
koje nemaju teksta, one neraspričane, nebrbljive, tako je

468
Spadolini ovde, u ovoj predstavi, nesumnjivo preuzeo naj-
težu ulogu, pomislih, a kostim koji je sam sebi odabrao
najidealniji je i najsavršeniji za tu predstavu. Nemoguće
je videti Spadolinija i trenutno ga ne uvažavati, ako već ne
i obavezno ga zavoleti, pomislih. Svako ko vidi Spadolinija
trenutoo podleže njegovoj fascinantnosti, pomislih. Gam-
beti mi je jednom rekao da je za njega Spadolini najizvrs-
niji od svih glumaca, najzavodljiviji, uključujući sve glumce
sveta koje zna, i da je šteta što nastupa samo u katoličkoj
crkvi, a ne na nekoj od naših prvih bina. Nijedan režiser ne-
ma šta da nauči tog Spadolinija, rekao je Gambeti, on već
zna sve, on već jeste sve. Te Gambetijeve izjave setio sam
se dok sam posmatrao Spadolinija iz profila, bez ustruča-
vanja, kako moram da kažem, potpuno nezainteresovan
za neposrednu okolinu. Kao i ostali, automatski sam usta-
jao shodno ceremonijalnom propisu mise i iznova sedao
kad su i drugi sedali, ali sam se u osnovi divio samo Spa-
dolinijevoj umetnosti. Kao da me je opet, po ko zna koji
put, opčinila ta Spadolinijeva umetoost. Bilo je kao da je
najveći glumac tog vremena stigao u malo, nepoznato i
manje-više potpuno beznačajno mesto, da bi igrao arhi-
katoličkog Hamleta, pomislih, posmatrajući Spadolinija.
Po završetku mise, iz crkve su izneseni kovčezi, prvo očev
kovčeg, zatim majčin kovčeg, i na kraju Johanesov. Zaista
su mi najednom zaklecala kolena kad su baštovani iznosi-
Ii pored mene kovčeg sa Johanesom. Veoma su ga spretno
stavili na ramena, kao da svakog dana nose kovčeg na ra-
menima, pomislih. Iz crkve su očev kovčeg i majčin kov-
čeg izneli lovci, Johanesa su po mojoj izričitoj želji izneli
baštovani. Cecilija nije plakala, nije mi se ukazala prilika
da Amaliji pogledam u oči, fabrikant čepova vinskih flaša

469
kao naš zet je svoj takoreći dobar i bespomoćan izraz li-
ca pretvorio u opaku igru. O n je zaista bio deplasiran lik
u svemu tome, i sada se kao takav potpuno deplasiran lik
još mnogo jasnije isticao nego ikad ranije. S jedne strane,
svi njihovi pogledi bili su uprti u mene, s druge strane u
Spadolinija. Cecilija je, po prirodi stvari, primorala muža,
našeg zeta, da je pridržava, nije primorala mene, fabrikant
čepova vinskih flaša izveo je pored mene Ceciliju iz crkve,
kraj mene je išla Amalija, ona je tokom tih dana žalosti na-
vikla da hoda oborene glave, pomislih, posmatrajući je.
Podrugljiva lica sestara preobrazila su se prvo u ozlojeđe-
na, a sad u ožalošćena, pomislih. Cecilija je, naravno, bi-
la dominantnija od njih dve, Amalija još uvek deluje da je
mnogo mlađa nego što jeste, pomislih, ali nikad ne delu-
je privlačno. Zato je još uvek sama, pomislih, jer nijednog
muškarca do sada nije privukla, čak ni takvog kao što je fa-
brikant čepova vinskih flaša. N a trenutak mi je bilo žao
Amalije, ali sam se odmah zatim setio njenog nesuvislog
načina ponašanja s kojim svuda nastupa, svejedno gde se
nalazi. O d Amalije nikada ne može postati srećan čovek,
čak ni zadovoljan, pomislih, ali ni od Cecilije, ona sad zai-
sta drži svoju nesreću pod ruku, pomislih i pogledah fabri-
kanta čepova vinskih flaša iz profila, lice čoveka koji je
ispod proseka, pomislih pritom, kome je uspelo da se ušu-
nja u Volfseg. Nisam mogao da potisnem tu misao. Mesna
kapel-muzika opet je svirala Hajdnov komad, bolje nego
prvi put, kako sam pomislio, sprovod se sad kretao još spo-
rije ka groblju, nego pre toga do crkve. Uvek sam mrzeo
povorke, ništa mi nije toliko odvratno kao defilei, pa još ta-
kvi s muzičkom pratnjom, sva nesreća sveta uvek je proi-
zilazila iz takvih povorki i defilea, pomislih. Pomisao da

470
nedaleko iza mene idu bivši gaulajteri Gomjeg Dunava i
Donjeg Dunava koji su mi ukaljali dečju vilu i na kraju kra-
jeva mi je za ceo život uništili, da iza gaulajtera idu članovi
kameradšajtsbunda, delom i na štakama, stari borci i blutor-
denstregeri, nosioci Reda krvi za svoje gađenja dostojne na-
cionalsocijalističke ideale. A iza ovih, tako mi je došapnula
Cecilija pre nego što se sprovod pokrenuo, išao je moj pri-
jatelj sa studija Ajzenberg, moj duhovni brat, rabin iz Be-
ča, s kojim ću, kako sam pomislio, razgovarati odmah po
završetku ceremonije. Jedna takva povorka je potpuno gro-
teskna, pomislih. Jeđna takva povorka je besramna. Jedna
toliko u dužinu razvučena povorka nije samo pretenciozna,
nego je i čudovišno neukusna, pomislih, tačno znajući da
niko iz pogrebne povorke ne misli kao ja, da se niko ne bi
usudio da tako misli, nikom na pamet ne bi palo da tako
misli, naprotiv, kad bi me, takoreći, videli i čuli da tako
mislim, svi bi pomislili da sam ja onaj koji ima najmanje
ukusa. Možda ja i jesam taj sa najmanje ukusa, pomislih.
Ali nisam osećao nikakav stid, pa ni pred otvorenom grob-
nicom. Gambetiju sam jednom rekao da je u nama, kad
stojimo pred otvorenim grobom, samo izdajstvo. Perver-
zija ceremonije doprla mi je do svesti kada je salcburški
nadbiskup pristupio otvorenom grobu da bi održao govor
u kome je odmah na početku bila reč o velikom hrabrom
borcu na polju časti pod kojim salcburški nadbiskup nije
mislio ni na koga drugog nego na moga oca. Govorilo se
samo o ocu, majka nije ni pomenuta, nije ni Johanes, ali ne
s namerom, nego iz nemara, iz arogancije, iz muškog sa-
moljublja i muškog samoprecenjivanja. Dvanaest govora
nad otvorenom grobnicom održali su muškarci koji su se
svi redom izdavali za najbolje prijatelje moga oca, a koji to,

47 1
međutim, nikada nisu bili, tvrdili su to nadbiskup Salc-
burga i biskupi Sankt Peltena i lin c a , tvrdila su to oba
bivša gaulajtera, tvrdila su to dva SS-oberšturmbanfirera,
kao i takozvani obman, starešina kameradšaftsbunda, a ta-
kođe i predstojnik lovačkog društva. Ceo sat su našeg oca
nazivali svojim najboljim prijateljem upravo oni koji sebi
nikada ne bi smeli da dozvole takvu drskost, ali kojima se,
kako je uobičajeno prilikom pogreba, nije protivrečilo.
Kovčezi su već dugo bili u grobnici. N a kraju je istupio
Spadolini, i ja sam pomislio da će nešto reći, ali bilo bi to
nešto sasvim protivno onom pravom Spadoliniju, odmah
se opet povukao u savršenu neupadljivost, kakav je utisak
i hteo da stvori, što je, međutim, bilo potpuno lažno, jer je
on bio apsolutno središte te ceremonije; ne opteretivši se
ni jednom jedinom otrcanom frazom, povukao se među
one koji su se tiskali kraj grobnice. Gotovo da sam potce-
nio Spadolinija, pomislih. Govor takozvanog obmana ka-
meradšaftsbunda bio je prost, čak nizak, rekao je, naime,
o mome ocu da je zapravo živeo samo za ciljeve kamerad-
šaftsbunda. U prvi mah sam taj govor doživeo kao prost i
nizak, ali već nekoliko minuta kasnije nisam tako osećao,
jer sam morao sebi da priznam kako je obman do izvesne
mere rekao istinu. I predstojnik lovačkog društva rekao je
istinu, morao sam sebi da kažem, istinu su kazala i oba
bivša gaulajtera, otac, član stranke, bio je jedan od njiho-
vih, svima koji su ovde govorili on je bio jedan od njiho-
vih. Uvek sam iznova govorio sebi da je ipak mučno što iz
nemara nisu potrošili nijednu reč na majku. Ceciliji sam
još kraj otvorene grobnice rekao da niko nije našao vred-
nim truda da ijednu reč kaže o majci. Govorio je muški svet,
pomislih, taj muški svet nije majku uzeo u obzir. A Joha-

472
nes je bio sasvim nevažna osoba u svemu tome, svojom
preranom smrću je samog sebe učinio potpuno nevažnom
i nezanimljivom osobom. Sem što su doneli njegov kovčeg
i spustili ga u grobnicu, o njemu nije bilo ni pomena. Otac
je bio velika ličnost koja se može iskoristiti pred grobni-
com i koju su svi obilno iskoristili. Otac je još jednom po-
služio za njihove ciljeve, i samo on, pomislih. Salcburški
nadbiskup i biskupi pogledali su još jednom u otvorenu
grobnicu i odstupili. Posle toga su svi prodefilovali pored
nas, pored mene i mojih sestara, kako je uobičajeno. Sto
dvadeset jedan radnik u šumi, sada ih je dvadeset, pomi-
slih, dva tuceta baštovana, sada ih je sedam, pomislih kraj
otvorene grobnice. Gigantske štete u šumama na severu,
sve naniže do Galspaha, pomislih, samo je takozvanom
komasacijom izgubljeno trideset dva hektara prve klase,
otac je nedeljama bio ozlojeđen zbog toga. S druge strane,
pomislio sam na gigantsku utaju poreza od strane pore-
skog savetnika iz Velsa. Uvek mi je bilo odvratno kako on
izgovara reč Volfseg, kao što to izgovaraju i drugi iz Velsa i
Linca i Feklabruka i Ebenzea. Uvek sam mrzeo reč Volfseg,
pomislih kraj otvorene grobnice, uvek sam se gadio, pre-
zirao i mrzeo sve što je povezano sa tom reči Volfseg. I po
tome sam sve što je u vezi s Volfsegom već u detinjstvu uvek
mrzeo, to je istina, pomislih. Jedni licememo silaze izVol-
fsega u mesto i dalje u okolinu, drugi se isto tako licemer-
no penju iz mesta i dalje iz okoline u Volfseg. Već sam se
rano povukao u sebe, zgađen njima, pomislih sad kraj ot-
vorene grobnice. Sve je to gigantska afera volfseške prevare,
pomislih, vekovima stara zločinačka zajednica. Crkve sam
se prvo plašio, zatim sam je mrzeo, pomislih, svega što je
poticalo iz crkve prvo sam se plašio a onda sam to mrzeo,

473
sve dubljom mržnjom, pomislih. Crkva u ovoj zemlji i u
ovoj državi na kraju krajeva i dalje dominira u svemu, po-
mislih kraj otvorene grobnice, katolicizam u ovoj zemlji i
u ovoj državi i dalje sve drži u šaci, pa vladao njome ko god
hoće. Katolički, šarlatanski, pomislih, perfidni dušebri-
žnici. Ne želimo više da imamo ikakve veze s tim, kažemo
i povraća nam se. Katoličkom kleru u ovoj zemlji i u ovoj
državi i dalje ništa ne izmiče, pomislih. Iščupati se, iz sve-
ga se iščupati, pomislih, nisam imao više nikakvu drugu
misao. Istrpeti tu ceremoniju i onda se zauvek iščupati,
pomislih. Video sam kako me svi mrze, čak i neskriveno.
Filozofska zainteresovanost s jedne strane, filozofska neza-
interesovanost s druge strane. Umetnički fanatizam koji
izaziva mučninu, pomislih. Ni ljudi u Rimu nisu drugači-
ji, čak su mnogo licememiji, ali s kakvim visokim stepenom
inteligencije, pomislih. Nekoliko stotina ljudi jednostavno
nije dovoljno, mora ih biti nekoliko miliona, pomislih, mi-
lioni licememih, ne samo stotine, milioni odvratnih, ne
samo stotine. Duhovno se takoreći okupati u gradu kakav
je Rim i u njemu se izgubiti, pomislih. Koraci omraženih,
glasovi omraženih, pomislih kraj otvorene grobnice, apso-
lutna odvratnost omraženih. Pogreb je završna tačka, po-
mislih. Nisu mi zaprljali samo dečju vilu, sve su mi zapr-
ljali, pomislih. Prvo sam se plašio života, zatim sam ga mr-
zeo, pomislih kraj otvorene grobnice. Kada uobražavamo
da je Rim rešenje, naravno da se i varamo. Kačimo se za
čoveka kao što je Gambeti, koga sam možda već razorio,
ili za čoveka kao što je Marija, pa se i pored takvih karak-
tera gubimo, pomislih kraj otvorene grobnice. Ah, znate li,
Gambeti, rekao sam m u ispred hotela Hasler, pomislih
sad kraj otvorene grobnice, ako ćemo da budemo iskreni,

474
opšti proces zaglupljivanja već je toliko uznapredovao da
se više ne može nazad. Pronalaskom fotografije, dakle za-
počinjanjem tog procesa zaglupljivanja pre više od stotinu
godina, duhovno stanje svetskog stanovništva neprestano
se pogoršava. Fotografske slike, rekao sam Gambetiju, po-
krenule su širom sveta taj proces zaglupljivanja, a on je tu,
za čovečanstvo stvamo smrtonosnu brzinu dosegao u tre-
nutku kada su te fotografske slike postale pokretne. Da-
nas već decenijama zaglupljivano čovečanstvo ne gleda više
ništa drugo nego te smrtonosne pokretne fotografske slike
i njima kao da je paralizovano. N a razmeđu milenijuma
ovom čovečanstvu mišljenje uopšte više neće biti moguće,
Gambeti, a proces zaglupljivanja koji je, pokrenut foto-
grafijom i pokretnim slikama, postao opšteraširena navika,
naći će se na vrhuncu. Egzistirati u takvom svetu, u kome
sad vlada još samo zaglupljenost, jedva da će više biti mo-
guće, Gambeti, rekao sam mu, pomislih sad kraj otvore-
ne grobnice, i biće dobro ako se ubijemo pre nego što taj
proces zaglupljivanja sveta potpuno zavlada. Utoliko je sa-
mo logično, Gambeti, što su se pred razmeđem mileniju-
ma oni koji egzistiraju samo iz mišljenja i kroz miŠljenje
ubili. Moj savet čoveku koji misli može biti samo taj da se
ubije pre razmeđa milenijuma, Gambeti, to je zaista moje
uverenje, rekao sam Gambetiju, pomislih sad kraj otvore-
ne grobnice. Neprestano je izgledalo kao da će svakog tre-
nutka pasti kiša, ali kiša nije pala. Odlučio sam da nikome
od tih ljudi koji su defilovali pored nas ne pružim ruku.Ta-
ko je i bilo. Neki su pokušali da mi pruže ruku, ali ja nji-
hovu ruku nisam prihvatio. Tu neprijatnost sam sasvim
svesno uzeo na sebe. Već samo misliti na tu osakaćenu i
pokvarenu i na kraju krajeva umrlu Austriju, rekao sam

475
Gambetiju samo nekoliko dana pre ovog gotovo nepod-
nošljivo neukusnog pogreba, izaziva mučninu, da i ne po-
minjemo tu skroz-naskroz propalu državu, Gambeti, čija
su prostota i niskost bez premca ne samo u Evropi, nego
u celom svetu; njene već decenijama prostačke, pokvare-
ne, tupoglave vlade i jedan tim prostačkim i pokvarenim
vladama do neprepoznatljivosti nasm rt osakaćen narod,
rekao sam Gambetiju, pomislih sad kraj otvorene grobni-
ce. Prvo taj prostački i niski nacionalsocijalizam, a onda
ovaj prostački, pokvareni i zločinački pseudosocijalizam, na
Pinču sam rekao Gambetiju, pomislih sad kraj otvorene
grobnice. To nacionalsocijalističko i pseudosocijalističko ra-
zaranje i uništavanje naše austrijske domovine, u saradnji
s austrijskim katolicizmom od kojeg je za Austriju uvek do-
lazilo samo zlo. Danas je Austrija zemlja kojom vladaju be-
skrupulozni mešetari besavesnih partija, rekao sam Gam-
betiju, pomislih sad kraj otvorene grobnice. Taj u svemu
prevareni austrijski narod, rekao sam Gambetiju, koga su
u posleđnjim stolećima na najpodliji način raspamećivali
katolicizam, nacionalsocijalizam i i pseudosocijalizam, re-
kao sam Gambetiju, pomislih sad kraj otvorene grobnice.
Prostota je parola, niskost je pogon, lažljivost je ključ te da-
našnje Austrije, Gambeti. Svakoga jutra u koje se budimo
moramo se nasmrt stideti zbog te današnje Austrije, Gam-
beti, rekao sam Gambetiju, pomislih sad kraj otvorene
grobnice. Uvek i uvek iznova kažem sebi, volimo tu zem-
lju, ali mrzimo tu državu, Gambeti. U Rimu i bilo gde u
svetu, Gambeti, pomislih sad, rekao sam Gambetiju, ta
Austrija nas se više ne tiče. Kud god uđemo u toj današnjoj
Austriji, ulazimo u laž, kud god pogledamo u toj današnjoj
Austriji, vidimo samo laž, s kim god da u toj današnjoj Au-

476
striji progovorite, govorite samo sa lažljivcem, Gambeti,
rekao sam Gambetiju, pomislih sad kraj otvorene grobni-
ce.Ta smešna zemlja, ta smešna država nije u osnovi vred-
na spomena, rekao sam Gambetiju, pomislih sad kraj otvo-
rene grobnice, i svaka misao o njoj nije ništa drugo nego
traćenje vremena. Ali jao onome u toj zemlji ko nije slep,
rekao sam Gambetiju, i ko nije gluv i ko je pri zdravoj pa-
meti! Biti Austrijanac danas je smrtna kazna, i svi su Au-
strijanci osuđeni na tu smrmu kaznu, rekao sam Gambe-
tiju, pomislih sad kraj otvorene grobnice. Sve austrijsko je
beskaraktemo, rekao sam Gambetiju, pomislih sad. Pov-
ratak u Austriju svaki put izaziva efekat totalne ukaljano-
sti, pomislih kraj otvorene grobnice. Blutordenstregeri,
SS-oberšturmanfireri na štakama i potpomognuti štapovi-
ma, nacionalsocijalistički junaci nisu me sa svoje strane,
što se kaže, udostojili nijednog pogleda. Ožalošćeni gosti,
izuzev nadbiskupa i biskupa i naše najbliže rodbine, bili
su pozvani u gostionice Brandl i Gasvagner. Tamo im je
svirala kapel-muzika koju je moja sestra Cecilija prekoman-
dovala jednim delom u Brandl, drugim delom u Gasvag-
ner. Nadbiskupi i biskupi i rođaci pozvani su za sto, što se
kaže, u našu kuću. Većina je ostala do kasnog popodneva.
Spadolini je već iste večeri otputovao u Rim, najpre sam
mislio da odmah otputujem s njim, ali je ta misao, kako
sam odmah uvideo, bila krajnje besmislena. Vidimo se za
nekoliko dana u Rimu, rekao sam mu. Nestao je potpuno
neupadljivo. Povukao sam se s Aleksanderom u svoju so-
bu i za to druženje s Aleksanderom zaključao vrata, nisam
želeo da me iko više ometa. Aleksander je opet bio opsed-
nut jednom od svojih životnih ideja, hteo je da moli pred-
sednika Čilea da oslobodi sve političke zatvorenike u Čileu,

477
toj najgroznijoj od svih diktatura. Nije m u smetalo što sam
rekao da tom svojom molbom ništa neće postići. Otputo-
vao je natrag u Brisel jedan sat posle Spadolinija. Ostao
sam zaključan u sobi sve do noćnih sati, i napustio sam je
tek kad sam bio siguran da više neću sresti nijednog od
ožalošćenih gostiju. Za to vreme razmišljao sam o tome
šta ću učiniti od Volfsega koji je, kako je u međuvremenu
bespogovomo utvrđeno, sada pripadao isključivo meni, sa
svim pravima i obavezama, kako se pravnički kaže. U gla-
vi sam već imao plan za budućnostVolfsega i svega što mu
pripada u Donjoj Austriji, u Burgenlandu i u Beču, kada
sam sa sestrama, izričito ne dopustivši da u tome učestvu-
je zet, sve do pola dva noću razgovarao o budućnosti Vol-
fsega. Na kraju razgovora sestrama nisam mogao da kažem
šta će se dogoditi s Volfsegom, iako sam to u tom trenutku
već znao, njima, koje tokom čitavog razgovora nisu imale
šta da kažu, ali su ipak jednako pokazivale svoja podruglji-
va lica, rekao sam da ne znam šta će se dogoditi s Volfse-
gom, da tobože nemam nikakvu predstavu o tome, mada
sam istovremeno bio čvrsto rešen da se najavim Ajzenber-
gu u Beču na razgovor u kome sam hteo da mu ponudim
ceo Volfseg kakav jeste, i sve što uz njega pripada, kao pot-
puno bezuslovni poklon Jevrejskoj verskoj zajednici u Be-
ču. Već dva dana nakon pogreba vodio sam taj razgovor s
Ajzenbergom, mojim duhovnim bratom , i Ajzenberg je
moj poklon u ime Jevrejske verske zajednice prihvatio. Iz
Rima, gde se sad ponovo nalazim i gde sam napisao ovo
Brisanje, i gde ću ostati, piše M urau (rođen 1934. uVolfse-
gu, umro 1983. u Rimu), zahvalio sam m u za prihvatanje.
NAPOM ENE

Schustern, sem praviti obucu, u svak o d n ev n o m govoru znači i fuše-

risati.

- Meirei, ovde jed n a o d građ ev in a s nazivom , koja o b u h v ata sve ob-

jekte koje sadrži je d a n stočarski m a ju r, u k ljučujući m le k aru , štale i
odeljke za m anje životinje.

I A ustrijska v rtn a senica, najčešće še sto u g ao n e osnove

4 Č o vek koji sve g led a c rn o , koji sve p rik az u je u c m im b o ja m a ;

m n o g i austrijski pisci su u to m sm islu švarcm aleri.

4 Z a ovaj ro m a n ključna B e m h a rd o v a igra reči u vidu je d n e coinci-

dentia oppositorum: t/čertreib u n g (prgterivanje) n a s u p ro t Unteraei-
b u n g (takoreći preterivanje u su p ro tn o m p rav c u , ovde, u po k u šaju
d a se očuva igra reči, preved en o kao doterivanje, u sm islu p reć u tk i-
vanja).

" U A ustriji đačka p etica odgovara našoj jedinici, šestica dvojki itd.

7 K a o što je p o z n a to , p ro g ra m n acio n also cijalizm a isključivao je

h rišćanstv o, strem io je ,,du b ljim “ n em ač k im k orenim a.

8 Ičrzieher, d o k je vaspitač Erzieher.

q Veza (franc.)

10 Kropfband: „pojas guše“ , ukrasni detalj svečane austrijske (bavar-

ske) n ošnje, ogrlica prilju b ljen a u z sam vrat.

II Maiandacht: katolički m olitveni d a n u m a ju (m a h o m uveče) u

slavu M arije.

481
12 P o sred i je igra reči: Unverfrormheit - b ezo b razlu k , što je, m e đ u -
tim , g ram atičk a negacija o d Veifrorenheit - zim ogrožljivost.

13 Gemiitlichkeit, reč koja b ro jn im k o n o ta cijam a o b u h v ata i in tim -

n o st, d o m a ć u u d o b n o st, o p u šte n o st i la g o d n o st

14 O va reč u orig in alu glasi ereignet (desiti se, d o g o d iti se), i p o d v u -

čen a je zb o g svojih o rig in a m ih zn ačen jsk ih slojeva. Ereignm dolazi
o d (er)ougen - staviti p re d oči, s d ru g e stran e , eignm znači uzeti u
p o sed . R eč o d a b ra n a u p rev o d u n e u p u ć u je n a iste zn ačenjske slo-
jeve, ali b a re m u o p šte u p u ću je n a n ek e d a b i podvlačenje im alo ika-
kvog sm isla i u prevodu.

15 ,,V irtšafts-kafa“ : p o p u t filter-kafe, skuvana u većoj količini i sto-

ji zagrejana d a b i se p ila k ad ko stigne.

16 Z a razliku o d običn o g lovca kao Jagera, VVeidmann se (n aro čito

m e đ u lovcim a) doživljava kao nek o ko je p o se b n o p o svećen zakoni-
to m lovu i brizi o životinjam a.

17 Haupt: glava u sm islu starešinstva, ali ip ak aluzija i n a činjenič-

n u d ekapitaciju (Kopf).

18 E in d ickm je reč iz kulinarskog v o k ab u lara i u stvari znači zgusnu-

ti, ovde je prev ed en a bukvalno.

19 Sunlicht (su n čan a svetlost): n ek a d ašn ja ro b n a m a rk a p o d kojom

se pro d av ao sapun.

20 O n o g a koji poznaje vina i rad o uživa u n jim a.

21 Gauleiter: Prvi u partijskoj hijerarhiji u jednoj regionalnoj orga-

nizacionoj jedinici N S D A P u n u ta r R ajha. P a n d a n bi bio R ajk o m u
S SS R -u.

22 SS-Obersturmbannfuhrer: vojni čin u S S -u koji odgovara ran g u

potpukovnika.

23 Blutordenstrager: N osilac Krvavog ordena ili, zvanično, Spom m ice

9. novembra 1923. U stan o v io ga je A d o lf H itle r 9. n o v em b ra 1933,
p o v o d o m desetogodišnjice P ivničkog p u ča .

24 N em a čk i jezik n e pravi razliku iz m eđ u ze ta i šu rak a, u o b a slu-

čaja, to je Schzuager.

482
25 G az d a velikog p o ljo privred n o g im anja.

26 M o žd a igra s rečju A lptraum (n o ćn a m o ra): S o b ziro m n a geo-

grafski položaj Volfsega, u A lptraum u, kao noćnoj m ori sazvuči i A l-
pentraum , alpski san, n estv am o lep pejzaž, kao u snu.

27 U o riginalu p o m e n u ta ig ra počiva n a fonetskoj bliskosti: lustig

(veseo) i lastig (d o sad an ).

28 U n em ač k o m Kirchenfiirst, doslovno, crkveni knez.

29 N em a čk a poslovica: Schone Kinder, hđssliche Emiachsene (L ep o

d ete, ru ž a n čovek).

30 Edel. U reg u la m o m izgovoru d ru g o e je skoro n eču jn o , u svakom

slučaju nenaglašeno.

31 Herrlichkeit n aim e zvuči kao Ehrlichkeit.

32 U m esto herrlich (zanosno ), S padolini kao Italijan izgovara errlich,

što m e n ja i značenje jer erlih (ehrlich) zn ači časno,pošteno. B e m h a rd
se očito g o rkoironično poigrava i s b lisk o m p ro šlo šć u kraja koji va-
ži kao leglo nacionalsocijalizm a.

33 Trullo-. tra d ic io n a ln a apu lijsk a g rađ ev in a, n a č in je n a u k la p an je m

k am en a, s ku p astim krovom , ta k o đ e složenim o d k am en a , bez u p o -
tre b e m altera.

34 U n em ač k o m n e toliko u o b ič aje n a fraza kao u srp sk o m .

35 Feldsalat, salata koja se pravi o d razn o g livadskog bilja, p re m a to -

m e u ovom k o n tek stu rad i se o filozofskim raznolijam a.

36 Schrebergarten, b aštica u koloniji istih takvih b aštic a n a gradskoj

periferiji, nazvana p rem a le k aru i p ed a g o g u D .G .M . Š re b eru . S h o -
d n o to m e i šreb e rg e rtn er je b ašto v an takvog baštovanluka.
17 C o tta , G eteo v izdavač.

38 P re teru je u s u p ro tn o m p rav c u , n a p rim e r, isp u štan jem .V id i i n a-

p o m e n u b r. 5 gde je U ntertreibung p rev ed en o kao doterivanje. O v-
d e se čini b o ljim izb o ro m ogoljavanje u sm islu d a se stvar, recim o ,
isp u štan jem oslo b ađ a „suvišne p e n e “ koja o n em o g u ću je d a se o n a
sagleda u svojoj istini.

483