ДРЖАВНИ УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ ПАЗАРУ

ДЕПАРТМАН ЗА ФИЛОЛОШКЕ НАУКЕ

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ И ЈЕЗИК

СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: ИМАГОЛОГИЈА – СЛИКА ДРУГОГ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

ТЕМА: ДРУГИ У ПУТОПИСУ ТАМО АМО ПО ИСТОКУ МИЛАНА
ЈОВАНОВИЋА

МЕНТОР: СТУДЕНТ:
Доц. др Александра Попин Селма Исламовић

Мај, 2014. године

Садржај:

Увод……………………………………………………...................2
Портрет путника………………………………………..................4
Историјски контекст……………………………........................…5
Имаголошко истраживање..............................................................7
Закључак.........................................................................................15
Литература...................................................................................16
 Увод

Људи су одувијек говорили о себи и о другима и при томе су увијек успостављали

исту антитетичну позицију у којој ми представљамо '''мјеру свих ствари'', јер се према
нама одређује оно што је нормално, уобичајено и исправно, док они, самим тим што су
други, заузимају мјесто изван система усвојених норми јер су другачији од нас, па као
такви представљају одступање од нормалног, уобичајеног и исправног (Зденко Лешић).
Златно доба путовања почиње од шеснаестог века и траје до двадесетог века. Људи
путују из различитих побуда и на тим путовањима се срећу са људима који припадају
другим културама. Тако се, у деветнаестом веку почиње јављати појам нације, а
књижевници све више пишу под утицајем националног заноса. Током обликовања
националних идентитета уметност (књижевност) је потврђивала кретивну могућност
индивидуе, али индивидуе која црпи из широког поља ,,националног духа'', националног
,,ја''. Јавила се потом очигледна потреба – коју је задовољила компаратистика – за
систематским осматрањем које је то ,,моје национално ја'', пре свега француско,
немачко или енглеско, утицало на друга, мање или више инфериорна ,,ја'' (Гвозден 2001:
211).
Путујући, писци записују своје импресије о људима и крајевима. На тај начин
настаје путописна књижевност и путопис као један од граничних књижевних жанрова. Он
обилује сликама о другима, а писци се највише инересују за друго у раздобљу романтизма.
Грана компаративне књижевности која изучава представе о другим културама у
књижевности једног народа назива се имагологија. (Прегледни речник: 130).
Настала је педесетих година двадесетог века у Француској. На нашим просторима је
о њој први писао Зоран Константиновић.
Потребно је нагласити да се имаголози не баве степеном тачности неке
слике/представе, јер се не проучава каква је заиста нека нација већ како су други о њој
говорили и писали (Живанчевић – Секеруш 2009:8).
Основни облик слике о другом је стереотип. Постоји више врста стереотипа, међу
којима су национални и етнички стереотипи који су, такође, предмет имагологије. Слика о
Другом је условљена и националним, културним и идеолошким контекстом.
 Људи одувек виде друге уз помоћ учвршћених стереотипних слика; они чак
поистовећују друге са тим стереотипима, и онда, у антитези према њима, граде слике о
себи (Зденко Лешић).
Већ смо поменули да слика о другима има највише у путописима, али и у
фигурацијама путописа у романима, приповеткама, есејима, књижевнокритичким
текстовима. Путописна књижевност је врло амбивалентна јер код читалаца ствара илизију
објективног преношења виђеног, а због фаворизовања излагања у првом лицу оставља се
простор за субјективно виђење света.
Милан Јовановић Морски написао је две свеске путописа Тамо амо по Истоку. Прва
свеска путописа посвећена је путовању по Блиском Истоку, а друга свеска путописа
путовању по Индији и земљама Далеког Истока.
Оријент није само сусед Европе; он је место највећих, најбогатијих и најстаријих
европских колонија, извор њених цивилизација и језика, њен супарник у култури и један од
њених најдубљих и најчешћих слика о Другоме (Саид 2008: 9).
Овај рад посветићемо сликама других у другој свесци путописа Тамо амо по
Истоку. Предмет нашег истраживања су народи Калкуте, Бенгала, Малајског мора,
Сингапура, Кинеског мора и Хонг Конга.
Пролазећи кроз наведене пределе путописац обрађује начин живота и рада, културу,
религију народа овог поднебља.
Настојаћемо да се осврнемо на то како је писац видео националне, регионалне,
класне, верске и полне различитости народа Оријента, а обратићемо пажњу и на сам
портрет путника.
О Оријенту су писали и познати писци попут Гетеа и Шлегела.
Било да су на Исток гледали као на идеализовани топос чежње за другим, за
другачијим, за далеким, било да се Оријент у њиховој свести открио као разочарење,
непознати простор са оне стране њиховог властитог увек се пунио најразличитијим
претпоставкама, асоцијацијама и фикцијама (Прегледни речник: 97).
 Портрет путника у путопису

Цветан Тодоров у свом делу Ми и други позивајући се на Сегелана и Русоа, издваја

десет типова портрета путника који се најчешће јављају у путописима и књижевности
уопште, а који су резултат његовог запажања.
Читајући путопис, готово са сигурношћу можемо тврдити да Јовановић припада
типу путника који се налази на четвртом месту у класификацији Тодорова, а то је
импресиониста.
За њега Тодоров каже да је веома усавршени туриста, и да он своје видике
проширује и на људска бића (Тодоров 1994: 330).
Јовановић обраћа пажњу на реке, мора, планине, равнице, шуме. Описује и
предграђа Калкуте, Сингапура... Диви се пределима кроз које пролази. Ниједан део света
можда није тако раскошно обојен као што је малајски; и земља и море прелива се на
њему у тисућу боја (Јовановић 1895: 84).
Али писац се не зауставља овде, он обраћа пажњу и на жива бића, и управо то га и
чини путником импресионистом. Јовановић обраћа пажњу на спољашњи изглед, религију,
културу, класе. Прастановници Суматре су незнабошци малајске расе (Јовановић 1895:
82).
Пупописац се сусреће са доста људи на тим својим путовањима, разговара са њима,
интересује се за њихов начин живота, рада.
На броду среће Енглезе, Кинезе, разговара са њима, запажа њихове особине, начин
одевања, понашања, и тако, ствара одређену слику о њима. Међутим, о томе ће бити више
речи на наредним страницама.
 Историјски контекст

Како бисмо схватили чиме су условљене слике о одређеним народима у делу,

потребно је рећи и нешто о историјском контексту. Познато је да национални стереотипи,
којих је у делу мноштво, њихово ширење, утицај и развој зависе умногоме од историјских
околности.
Свако раздобље и друштво изнова стварају своју другост (Саид 2008: 412).
Пишчеве слике о неким народима у путопису изграђене су, између осталог, и на
основу политичких догађаја из прошлих периода, тачније периода колинијализма.
Под колонијализмом се подразумева однос између две или више заједница које
имају заједничку владајућу силу – државу која може бити територијално удаљена, али која
има потпуну власт над својим колонијалним поседом. Колонијална ера је наступила после
откривања Америке и трајала је до краја Другог светског рата.
Након проналаска поморског пута за Индију Европљани су схватили да су ови
крајеви богати сировинама, драгим камењем, зачинима и ароматичним биљкама. Сазнање
о великим богатствима новооткривених територија пробудило је у Европљанима жељу за
њиховим освајањем и успостављањем власти.
У почетку, најјачи утицај у Азији имали су Шпанци и Португалци, а после њих
појављују се Холанђани и Французи. Енглеска постепено ступа на сцену и убрзо преузима
водећу улогу у колонијалној експанзији. Она преузима примат над Индијом и Далеким
истоком. Занимљиво је посматрати ревност којом ови европски дошљаци отимљу један
од другог туђе земље и становнике (Јовановић 1895:113).
До 19. века је на обалама Азије подигнут велики број колонијалних градова као што
је Мумбај, Сингапур, Калкута. Колонијални градови су подизани и у унутрашњости, и они
су служили за експлоатисање сировина, док су градови на обалама служили за лучки
транспорт робе.
О колонијалној политици земаља Западне Европе у Индији и на Далеком истоку
путописац говори са ироничне дистанце супериорног посматрача:
Веће европске државе имају на Истоку своје властите крајеве, и отуд суревњиво
прате једна другу, да не заграби која више. Да се не би Енглеска по Индијама башкарила
сама, има Француска у Предњој Индији свој Пондишери, а у Задњој свој Сајгун, и док се
прва шири по Хиндостану и Декану, друга се труди да на истоку Задње Индије, у Анаму,
створи дипломатима тако омиљену ,,равнотежу''; а да не би у томе похвалноме послу
око грабежа туђих земаља биле усамљене, дође њима сад у друштво и Немачка...И сад се
тамо све три ,,велике силе'' труде да усреће онај народ, свака на свој начин. Право на то
даје им - обојена кожа његова. Истина, падне и мањим поморским силама, Шпанији,
Италији и Португалу од тога плена по који залогај, те пљачка, како видимо, у Африци
као и у Индијама напредује ,,у концерту'' великих и малих сила европских (Јовановић
1985:4,5).
Мада и сам Европљанин, путописац има врло негативан став о владајућим земљама,
па и о самој европској цивилизацији, њеној политици, начину ,,пословања''. Ову
цивилизацију Јовановић доживљава као варварску.
Писац се позива не енглеског историчара Macaulay, наводећи правила владања
Енглеске на Истоку:
Буди народу отац и угњенатач, буди правичан и силеџија, умерен и грабљив.(...)
Директори су поступали са Индијом као црква у старо време с јеретицима.(...) Од тога
понашања и данас се још погдешто опажа у британској Индији (Јовановић 1895:33).
Раздобље колонијализма у ужем смислу речи се завршава у деценијама након Другог
светског рата.
 Имаголошко истраживање

Аутор се у путопису обраћа својим читаоцима, води их на пут са собом у жељи да

им на што бољи начин представи неке народе Истока, њихову културу, религију, начин
живота и рада.
Путујући бродом, Јовановић долази у контакт са људима разних народности, запажа
љихове карактеристике и записује их. Путописац, наизглед, даје објективне слике, али,
путопис никако не може бити само неутрално сведочење о путовању, већ и чин
самоодређења, будући да аутор не може избећи сопствени културни, идеолошки,
политички и национални оквир.
Треба нагласити да аутор себе види првествено као Европљанина, па ће бити
занимљиво видети како он из те перспективе види Еврпољане, и то првенствено Енглезе,
али и народе Истока.
Из перспективе аутора другост нису народи Истока, већ народи Западне Европе,
првенствено Енглези.
У делу је мноштво хетерослика, док је број аутослика и метаслика скоро
занемарљив.

Енглези

Први о којима ће путописац говорити јесу Енглези. За њега су они типични

представници варварске Европе. Они су, као и сви Европљани, извор зла и само су
наизглед напредна цивилизација.
На броду се сусреће са енглеским чиновницима, за које каже да су бели од главе до
пете, сви по једном кроју. На другом месту ће рећи да је Енглез бео као крин. Дакле, писца
увек прво запажа физичку појаву људи, да би касније своја запажања продубио.
Читајући путопис, запажамо да писац нема лепу слику о овом народу, а та слика је
условљена утисцима са путовања, али и датом политичком ситуацијом.
Јовановић користи иронију, називајући Енглезе олизаним синовима Албиона. Истиче
да имају врло изражен национални понос, и да има је животно начело штедња:
 Енглез рачуна време у новац. Човекољубље и томе сличне ситнице не улазе у његов
рачун ако стају новацаили што је исто, времена, и само повређени понос може да га
нагони да просипље немилице и једно и друго (Јовановић 1895: 74).
Позитивних слика о овом народу у путопису скоро да нема. Можемо издвојити
једну, која је само условно речено позитивна: Ваља рећи да се Енглези у својим колонијама
одликују изнад свију народа својим добрим санинтетским уређењима, а разуме се да та
брига њихова потиче из жеље да себе саме што боље обезбеде од владајућих болести
индиских, поглавито од колере и дизентерије (Јовановић 1895:52).
У исказу да Енглези више говоре писано него гласно примећујемо Дучићеву слику из
Градова и Химера, када каже да би било бесмислено учити енглески језик, када Енглези
говоре тако мало.
Јовановић уочава и неке регионалне разлике код Енглеза. Они нису исти на свом
острву и у освојеним источним крајевима: Хинези су са зором у својим дућанима, Енглез се
за ручком одмара- Хинез ради по обеду, за Енглеза ,,нема трговања''- Хинез тргује усред
ноћи; недељом Енглез не излази из своје куће- у Хинеза нема недеље ни празника- Енглезу
се хоће добар део зараде за живот- Хинезу је доста прегржт пиринча и мало зеља
(Јовановић 1895: 94). Као што видимо, путописац упоређује два народа. Енглези су у
освојеним крајевима лењи, чији је узрок умногоме клима која им не одговара. За разлику
од њих, Кинези су врло вредан народ и управо њима писац је дао највише места у свом
путопису. Врло често писац пореди народе, било по једнакости, било по супротности, и
тако гради слику једних и других.

Хинези

И док о Енглезима има јасно негативну слику, о овом древном народу, њиховој
култури и цивилизацији има врло позитивно мишљење које се претвара у дивљење: Где је
тај народ у Европи који би могао показати слично дело својих руку, да и не поменем
опште познатог колоса , што се зове ,,Кинески зид?“ (Јовановић 1895:192).
Писац је одушевљен и рукотворином овог народа, код кога је строга подела рада и
сви ради по један посао. Тај принцип рада су преузели Енглези.
 Посуђе до порцелана, које је толико скупоцено и популарно широм Европе Кинези
су имали одвајкада, онда када Енглези нису ни знали за њега. Чак је и карневал у Италију
дошао из Кине. Писац набраја све благодати које су Европљани просто преузели од овог
народа да би користило њима, а све што је лоше ови су увезли у Кину: За све услуге које
они пружају животу нашем, ми њима дајемо само две ствари, којима се живот гаси:
опијум и оружје! (Јовановић 1895: 193). Писац још каже: Барутом се Хина служи
одвајкада, али само да руши стене и гради путеве; од нас је научила пунити оружје
њиме! (Јовановић 1895:192).
У делу наилазимо и на следећу метаслику: Начин трговања опијумом и сличне
појаве разузданости Европљана у Азији створиле су међу источним народима чудновати
појам о европској цивилизацији, а из овога је поникло презрење према тој цивилизацији и
мржња према онима, који њоме застиру зверска недела своја (Јовановић 1895: 138). На
још једном месту у путопису наилазимо да писац каже да су Кинезима мрски Енглези.
Под заменицама нашем, ми и нас писац подразумева Европљане, међу које, као што
видимо, убраја и себе. Нигде у делу Јовановић неће истаћи своју националну припадност.
Са Кинезима се писац први пут среће на броду и они од тада полако постају предмет
његовог дивљења. На неколико места истиче како се овај народ добро слаже и да се
међусобно помажу: Изгледаше ми као да то беше једна породица која живи у слози
(Јовановић 1895:105).
Посматрајући их, запажа још и да се хране углавном пиринчем и зељем, да у
њиховој исхрани нема хлеба, и да се у јелу служе штапићима. Деца су им, упркос њиховој
фругалној исхрани, врло чила и једра.
Њихов живот уређен је по хигијенским начелима: Прво што сви Хинези раде кад
устану ујутру јесте прање уста, руку и ногу. Зато су им и ципеле врло чисте изнутра, а
на томе би им могли позавидети многи Европљани (Јовановић 1895:102). Путописац
сматра да би Европљани у много чему требали да се угледају на Кинезе, не само у
хигијени.
Кинези су ванредно питом и дисциплинован народ, одан својој религији.
Врло често, да би ,,осликао“ неки народ, писац прибегава поређењу по супротности,
односно контрастирању: Хинези су, насупрот Арапима веома тихи и не љубе грају, већ
што чине, у њих то иде у тишини (Јовановић 1895: 144). У наведеном цитату сада имамо
две хетерослике слике: једну о Арапима као бучном народу, и једну о Кинезима, као
ћутљивом и тихом народу.
Хинез је у покретима својим одмерен, а по нарави, склоњен је више збиљи (Јовановић
1895: 188).
Кинези остају верни својој ношњи и неће споља да се европеизирају: Ма где да се
настани Хинез, он остаје Хинез, оне се неће измешати са другом расом; живеће вазда
одвојено за себе и, када је што стекао, вратиће се у своју домовину (Јовановић 1895: 162).
Интересују се за европску трговину и вешто се користе њоме.
На крају свог путовања по Кини, аутор ће рећи: Ступио сам на хинеску земљу са
љубопитством Европљанина, да се упознам с тим чудноватим светом и да им се можда
и- насмејем; али се то љубопитство за кратко време прометло у дивљење, а и ја сам
пошао од туд с осећајем поштовања према том древном народу који живи својим
властитим културним животом и који се својом културом не хваста ни онда кад види
како њоме уздиже и нашу (Јовановић 1895: 138).

Хинди

Предмет пишчевих запажања су и народи Индије, тачније Калкуте и Бенгала.

Писац запажа да у Калкути живи једна врста људи која чини прелаз Европљанина и
Хинда. Њихово је главно занимање трговина, а ношња им је источњачка. За чудо, ови су
људи гараве масти, црне гргураве косе, омалени и обли, гдешто и гојазна тела (Јовановић
1895: 46). Они су нешто Јевреји а нешто Цигани, а по вери мухамеданци. Писац их назива
јеврејисаним мухамеданцима, док Јевреје назива космополитским народом.
Јовановић затим ,,слика“ типичне Хинде: Њихова је кожа чисто мрка, без оне
пепељаве смесе што се опажа на мусулманима; њихова је коса, кад је не брију, глатка и
смеђа; њихово је тело веома мршаво. Они су лаки, снажни и веома издржљиви, али у
покретима својим троми, а у понашању тихи (Јовановић 1895: 47). Ипак, аутор уочава и
неке регионалне разлике када је у питању индијска раса на западу и на истоку Предње
Индије. Први су крупније, а други ситније конструкције.
 Углавном се баве трговином и то само својих производа, где су на првом месту
ткања. Њихова ткања писац пореди са француским ткањима. Врло су вредан и марљив
народ.
Индијци радо проводе своје време у медитацији а већина припада браминској
религији којој су врло одани.

Малајци

О овом народу писац ће најмање рећи и највише ће се задржати на њиховом

физичком изгледу. При посети Сингапуру приметиће да у њему живи један народ
малајски подељен у два племена који се највише бави риболовом.
Гарави Малајац се од поменутих народа разликује по вишем ступњу културе и
богатој књижевности. На другом месту ће путописац рећи да се блешти Малајац у своме
јасном црвенилу. Они се облаче у црвене чаршавиће, а жене им иду гологлаве.
Говор о овом народу скоро да се своди на пуко описивање виђеног.

Класне различитости

Предмет пишчевог опажања су и класне разлике народа Оријента, тачније Кинеза,

Индијаца и Малајаца. Ретко ће писац наићи на људе богатијих сталежа, јер их је у овим
крајевима мало, и више пажње ће поклонити нижим сталежима.
Највећи део индијског становништва сачињавају занатлије, али има доста и оних
који се баве трговином. Писац уочава разлике ова два сталежа: Бенгалским деловима
вароши виђаху се многи голи људи, не само нижег радничког, него и трговачког сталежа.
Ови последњи, разликују се од првих само тиме што обавијају своје бутине финијом,
гдеишто скупоценом, тканином (Јовановић 1895:38).
У Индији се сталежи распознају по врсти материјала које носе, по начину облачења
и количини одеће на себи. Богатији сталежи- касте, носе дуге кафтане од свиле, а обућу
носе на голим ногама. Припадници сиромашније касте углавном иду боси, и врло су мало
одевени: Радницима су одевена само бедра и глава, све остало је голо. Изгледајући тако,
они на Европљанина праве утисак дивљака (Јовановић 1895: 50). Међутим, један поглед
на рукотворину овог народа чини да се заборави њихова спољашњост и првобитни утисак
прерасте у дивљење.
У Кини, богатији сталежи такође носе свилу, што говори о томе да је свила била јако
скупоцена и цењена у ових народа. Већина Кинеза припада радничком сталежу, а својим
радом, ови се могу издићи до трговачког сталежа. За њих, писац ће рећи: Мучно беше
распознати ова два сталежа, стога што сви ношаху једнако рухо- простран капут од
плава памучна ткања и широке гаће од исте материје, само што су трговци носили црне
капице на глави, а радници ишли гологлави иако им глава беше већим делом обријана
(Јовановић 1895: 101).
Не баш тако мали број Кинеза пуши опијум у групама, међу којима богатији пуше
чист екстракт, а сиромашнији скупљају несагорене остатке.
Код кинеских жена сталежи се распознају по вредности игала којима причвршћују
своју пажљиво очешљану косу.
Малајци ниже класе, као и Индијци, иду боси, а само они више класе носе обућу.
Они носе два чаршава јарких боја, један око главе, а један око бедара. Што је класа нижа
чаршавић око бедара бива све мањи. Виша класа носи луксузно одело- бели прсник.

Полне различитости

Генерална пишчева слика жена Истока је да су оне потлачена, неравноправна бића и

да их мушкарци радо везују за кућу.
И Индији мушкиње проведе један део ноћи у клубу, као и у Енлеској, а женскиње
седи код куће.
Индијке носе златни накит на носу, ушима и врату, али и на ногама: Кад Хинду хоће
да накити своју жену или кћер, он је одведе кујунџији, и овај јој набије накит на ноге исто
тако, као ковачи у нас што набијају пута робијашима (Јовановић 1895:61). Гривне на
ногама отежавају ход овим женама, и оне су, уједно, симбол спутаности жена у сваком
смислу.
 Малајка се кити као и њена сестра Индијанка, на ногама не носи гривне, али зато
провлачи златни обручић кроз ноздрву. Је ли то симбол ,,брњице'' тако корисне
супружанском животу?, пита се писац.
Кинеске жене су омалена и правилна раста. У ових жена коса је увек уредно
очешљана, и причвршћена иглама. Око такве фризуре треба више времена, па ове жене не
спавају на јастуку већ главу наслањају на клупицу, па им тако фризура траје по неколико
дана. Васпитаване су да слушају и раде. Кинескиње се облаче исто као и њихови мужеви,
у плавим капутима до колена, нарочито оне радничког сталежа. Само се по коафири може
распознавати мушко од женскога. Писац ће на једном месту рећи: Ја не могах у том
понашању опазити њиховом разглажену подчињеност жена према њухиховим мужевима
(Јовановић 1895: 150).
На броду ће се писац упознати са Кинескињом којој су ноге скоро осакаћене и
приметиће да се то често ради овим женама. То им ,тобоже, даје углед у друштву.
Јовановић примећује да се справама за локомоцију у Кини служе само мушкарци,
али не и жене, које су осуђене да иду пешке: Познато је да је жена у Кини потчињено, да
не речем презрено створење; она је као на целом Истоку нека кућевна ,,ствар“, која
може за новац да се купи, те је могуће да јој се и вожња закраћује зарад тога нискога
положаја њезина (Јовановић 1895: 172). Писац иде дотле да ове жене упоређује са
животињама које власник кити да би показао своје богатство.
Кинескиња, док је у браку, под туторством је свога мужа, а после раставе добија
надокнаду и може располагати са собом на свој начин.
Можемо закључити да, иако се путописац у свему диви народима Истока, и о њима
пише све најбоље, замерку има само на положај њихових жена што дубоко осуђује.
 Религијске различитости

За писца су другост хришћанство, јудаизам и ислам у односу на браминизам и

будизам. Јеврејизам, хришћанство и излам црпили су своје погледе на духовни живот
човечији са великог извора браминске науке (Јовановић 1895: 48). Видимо, да, иако је и
сам хришћанин, путописац види своју религију као другост, и у односу на друге религије
он посматра и описује своју.
Упркос томе што у наслову стоји различитости, Јовановић налази и сличности
између поменутих религија.
Бенарес је средиште хаџилука Хинда, а ту се налази и река Ганг. Гангес је
браминскоме Хинду шшто је Мека мухамеданцу, што је Јерусалим побожноме
хришћанину, света ћаба на коју он долази из далеких крајева (Јовановић 1895: 39). У реци
Гангесу, хаџилуку Хинда и Јордану, светој реци хришћана, писац налази исти симболичан
смисао – чисте од греха, само што се народ у Гагну умива, а у Јордану крсти. Циљ је да се
постигне чистота тела, чега су се заступници браминске и будистичке идеје придржавали,
али не и хришћани..
Људи, жене, деца, све је то измешано у купалу, јер у Хинда нема поделе као у
мухамеданца (Јовановић 1895: 39,40).
Источни народи поштују своје богове извршавајући своје обредне дужности које
виде као милост творчеву. Хинду је срцем и душом одан својој религији; за њега нема
труда ако је до тога, да се изврши који год верски обред (Јовановић 1895: 47).
Кинези су, такође поштују своју религију: Сваки Кинез када устаје и леже, изговара
своју облигатну молитву, кад дође кући, први му је посао да иде у пагоду и да одужи што
је уз пут издангубио (Јовановић 1895: 147).
И мада су много мисионари долазили не би ли овај народ превео у хришћанство, у
народима ових крајева је, ипак, остао дубоко укорењен брамински и будистички култус.
 Закључак

На претходним страницама потрудили смо се представити народе Истока, односно,

Оријента, и то на начин како их види писац. Обрадили смо националне, регионалне,
полне, класне и религијске различитости народа Индије, Кине, Сингапура. Обратили смо
пажњу и на историјске околности и портрет путника. Наравно, овим радом је обухваћен
само део имаголошких питања.
Највећу пажњу посветили смо хетеросликама у делу. Путописац ствара низ слика о
Истоку и тиме у нашој свести формира слику Другог. Пружа нам представе и слике овог
света, али и стереотипе и предрасуде које су условљене културом којој писац припада али
и историјским периодом који обрађује.
По завршеном путовању аутор ће се запитати: Хоће ли и каква ће утицаја имати
данашњи тесан додир наш са источним народима, а поглавито са Хинезом? Хоће ли
радиност и мирољубивост тих народа укротити нашу ратоборну расу и скренути је на
путеве искрена човекољубља и узвишене трпљивости која у сваком човеку, био он из
којега му драго краја света, гледа обличје своје – сачовека свога; - или ће ти народи у
додиру са нама присвојити с временом, (...) дувљу , освајачку ћуд нашу и почети да нас
тамане оружјем што смо им сами утисли у руке? (Јовановић 1895: 194).
Литература

1. Гвозден 2001: В. Гвозден, Полазишта и циљеви имаголошког

проучавања књижевности, у: Зборник Матице српске, Нови Сад;
2. Јовановић 1895: М. Јовановић, Тамо амо по Истоку, Државна
штампарија краљевине Србије, Београд;
3. Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности
и култури, Академска књига, Нови Сад 2011;
4. Саид 2008: Е. Саид, Орјентализам, Београд: Библиотека ХХ век;
5. Тодоров 1994: C. Todorov, Portreti putnika, у: Mi i drugi, Београд;
6. Живанчевић-Секеруш 2009: И. Живанчевић-Секеруш, Како
описати различитост? Слика Другог у српској књижевности, Нови
Сад;
7. Рот 2000: К. Рот, Слике у главама, Београд;
8. Лешић: З. Лешић, ,,Ми“ и ,,наша“ култура- и „они“ други;

http://www.dgt.uns.ac.rs/download/istrazgeo11v.pdf, 2.5.2014. године