Crkvene studije, Ni{ / Church Studies, Nis 16-2019, 359-378

УДК 93/94:929 Слијепчевић Ђ.“ 1948/1954“

Немања Д. Андријашевић
Универзитет „Лудвиг Максимилијан“, Минхен – Савезна Република Немачка
e-mail: nemanja.andrijasevic@gmail.com

ПРОФЕСОР ДР ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ

У ШВАЈЦАРСКОЈ 1948–19541
Апстракт: Ђоко Слијепчевић (1908–1993) је био веома плодан историчар
цркве, који се бавио и политичким темама. Припадност Југословенском народном
покрету „Збор“, писање током окупације као и прикључивање Српском добровољачком
корпусу фебруара 1944. године, условили су његову одлуку да емигрира из Југославије
крајем 1944. Његов студијски боравак на Старокатоличком теолошком факултету
Универзитета у Берну, од 1948. до 1954. године, до сада није био предмет проучавања
српских историчара, као ни других истраживача црквене историје у Србији. Циљ овог
рада је приказивање Слијепчевићевих активности у Швајцарској и делимично
осветљавање његовог емигрантског живота. У додатку рада ће бити наведена његова
библиографија од 1948. до 1954. године.
Кључне речи: Старокатолички теолошки факултет (Christkatholisch-
theologische Fakultät), бискуп Берна др Адолф Кири (Dr. Adolf Küry), библиографија Ђока
Слијепчевића од 1948. до 1954. године, црквени лист „Живот и рад“, часопис
„Internationale kirchliche Zeitschrift“, часопис „Искра“, Српска православна црква у
западној Европи, емиграција, ЈНП „Збор“, логори.

Уводна разматрања

Професор др Ђоко Слијепчевић (1908–1993) био је знаменити историчар

цркве.2 Рођен је 1908. године у Херцеговини. Након стицања матуре у призренској
Богословији, дипломирао је 1934. године, а затим и докторирао 1936. године на
Православном богословском факултету (ПБФ) Универзитета у Београду, на тему:

1 Чланак је настао под покровитељством и са благословом Његове Светости АЕМ и Патријарха

српског господина Иринеја. Аутор је самостално финансирао истраживање. Велику захвалност
исказујемо: др Љељи Слијепчевић, ћерки проф. др Ђока Слијепчевића; професору емеритусу
Старокатоличког теолошког факултета Универзитета у Берну др Урс фон Арксу (Prof. em. Dr. Urs
von Arx); академику Српске академије наука и уметности (САНУ) др Динку Давидову; Маријани
Пешић која руководи Одељењем за информације и услуге читаоцима Библиотеке САНУ; др
Александру Стојановићу, научном сараднику Института за новију историју Србије (ИНИС);
докторанду Видану Богдановићу; шефу Кабинета Патријарха српског ђакону др Александру
Прашчевићу, и службенику Музеја СПЦ ђакону дипл. теологу Александру Секулићу.
2 Упоредити биографије проф. Слијепчевића, или поједине фрагменте из његовог живота, у
следећим делима: Пузовић 2002, 275-278; Пузовић 2006, 265-271; Пузовић 1998, 261-264; Поповић
2002, 269-274; Калезић 1998, 155-160; Калезић 1997, 43-45; Јакшић 2011, 108-115; Пауновић 2004,
330-332; Протић 1993, 6; Суботић 1999а, 437-442; Vlahović 1985, 482-486; Српска проза данас:
Перо и Ђоко Слијепчевић – живот и дјело 1998.

359
„Стеван Стратимировић, митрополит карловачки, као поглавар цркве, просветни и
национално-политички радник“.3 Учланио се у Југословенски народни покрет (ЈНП)
„Збор“4 1935. године5, а потом се и укључио у јавни рад овог покрета. У међуратном
периоду је држао предавања против комунизма и Комунистичке партије (КП)6, а објавио
је и две књиге: „Укидање Пећке патријаршије 1766. године“, 1939. године7 и „Хумско-
херцеговачка епархија и епископат (митрополија) од 1219. до краја XIX века“, 1940.
године.8 Провео је једну академску годину – летњи и зимски семестар током 1937.
године – на Протестантском теолошком факултету Универзитета у Берлину. Наредне
године изабран је за приватног доцента на ПБФ у Београду, а касније је постављен и за
универзитетског доцента при Катедри за историју Српске православне цркве (СПЦ) и
словенских цркава. Оженио се Радојком, рођеном Остојић, 1938. године у Приједору, са
којом је 1940. добио кћерку Љељу Слијепчевић.
Током окупације Југославије проф. Слијепчевић је вредно стварао. Често је
објављивао чланке у дневној штампи, која је од великог броја југословенских и српских
историчара окарактерисана као колаборационистичка.9 Највећи број објављених
чланака био је политичког карактера, заправо, односио се на борбу против комунизма,
подршку Влади народног спаса, као и на позитивно оцењивање припадника Српске
добровољачке команде, касније Српског добровољачког корпуса (СДК).10
Осим наведеног, проф. Слијепчевић се предано бавио истраживачким радом у
Државној архиви и у Архиву Српске краљевске академије наука (данашње САНУ),
посебно прикупљајући материјале о митрополиту Михаилу Јовановићу (1826–1898). Са
проф. др Благотом Гардашевићем (1908–1993)11 сакупио је бројне податке о страдању
Срба и усташким зверствима у Југославији захваћеној ратом.12 Учествовао је у

3 Видети: Слијепчевић 1936.

4 ЈНП „Збор“ је био десно оријентисан пројугословенски покрет, који је од великог броја
истраживача окарактерисан као антикомунистички, националистички, монархистички,
антикапиталистички, антидемократски и антисемитски. О „Збор-у“ видети више у: Petranović
1988; Милосављевић 2006; Пропадовић 2012; Kostić 1949; Парежанин 1971; Магазиновић 2009;
Стефановић 1984; Бојић 1996; Subotić 1999а; Subotić 1999b; Бакић 2005, 21-43; Gligorijević 1965,
35-83.
5 Видети: Интервју „Др Ђоко Слијепчевић – Срби хоће све "на снагу"“, Нин, 7. фебруара 1992.
6 Ово нам је потврдио и један од ретких преживелих сведока, који се сећа проф. Слијепчевића из
предратног периода, Бора Драгашевић (рођен 1924. године), емигрант који живи у Канади.
Драгашевић је присуствовао „религиозним предавањима омладини Белих орлова“, које је
Слијепчевић држао у Крунској улици, у међуратном Београду. Бора Драгашевић, и-мејл послат
аутору 23. децембра 2016.
7 Слијепчевић 1939.
8 Слијепчевић 1940.
9 Упоредити: Матић 1996, 399-430; Колаборационистичка штампа у Србији 1941–1944 (књига 1)
2015; Колаборационистичка штампа у Србији 1941–1944 (књига 2) 2017; Ђорђевић 2001;
Ђорђевић 2008.
10 О СДК видети: Димитријевић 2011; Васиљевић 1971, 20-36. Неколико личних сведочанстава
оних који су били добровољци у СДК видети у: „Записи из добровољачке борбе I-V“ 1954–1959.
11 Др Благота Гардашевић био је професор црквеног права а касније и декан ПБФ Универзитета у
Београду. О њему видети више у: Перић 2002, 7-10; Деврња 2007, 149-171.
12 У чланку „О једном Меморандуму“ Слијепчевић износи следеће чињенице: професор ПБФ др
Радослав Грујић дошао је на идеју да они који су претрпели прогоне и злостављања у Независној
држави Хрватској (НДХ) запишу шта су, где и како преживели и доживели. Потом је целокупан
материјал сређен и предат у форми „Меморандума“ немачким окупационим властима у
Југославији. Проф. Слијепчевић је заједно са проф. Гардашевићем учествовао у изради овог

360
припремним радњама за Српски цивилни/културни план, затим у пројектима везаним за
историју Цркве, а сарађивао је и са Министарством просвете и вера Владе народног
спаса.13 У Заводу за принудно васпитање омладине14, у Смедеревској Паланци, одржао
је једно предавање.15 У Васпитном одсеку СДК16 радио је као заменик Ратка
Парежанина (1898–1981), који је у то време био шеф овог одсека. Потом се придружио
СДК крајем фебруара 1944. године. Из дужег писма које је 20. октобра 1947. године
упутио владики далматинском Иринеју Ђорђевићу (1894–1952) може се закључити
колика је била његова улога и које су биле његове активности током Другог светског
рата, јер писмо пружа опширан пресек његовог делања.17
У архивској грађи „Пропагандног одељења Југоисток Команде Србије“18 налазе
се подаци који показују да је Слијепчевић током 1943. године активно радио за ово
одељење, добивши за овај ангажман хонорар. Том приликом написао је следеће:19 две
брошуре на немачком језику – „Европа без Немачке“ и „Неверство за верност“.
Саставио је текстове летака на немачком језику – „Перспективе Србије“, „Енглеска је
издала Балкан“, „Енглеска је напустила Дражу“ и „Тито – љубимац Енглеске“. На
српском језику написао је по једно предавање за грађане и раднике, три филмска
програма, као и текст за ауто са звучником.20
По уласку Црвене армије на простор Србије, Ђоко Слијепчевић је, са већином
чланова и припадника ЈНП „Збор“ и његовим оружаним одредима, емигрирао крајем

„Меморандума“, те су му појединости око његовог настанка и израде биле познате до танчина.

Упоредити: Слијепчевић 1968, 3.
13 Српски цивилни/културни план представља пројекат за плански преображај српског друштва.
Овај нацрт требало је да омогући организовање целокупног народног живота у мирнодопским
условима. Идејни творац Плана био је помоћник министра просвете и вера Владимир Велмар
Јанковић. Др Александар Стојановић је утврдио да је Велмар Јанковић још у међуратном периоду
уобличио његову основну идеју. План је таксативно наводио око две стотине проблема чије би
решавање знатно подигло цивилизацијски ниво српског народа. Упоредити: Стојановић 2012.
14 Завод за принудно васпитање омладине (у даљем тексту: Завод) је био установа за
преваспитавање комуниста. Управник Завода и мушког дела интерната био је педагог Милован
Поповић, који није био члан „Збор-а“. Његова супруга, др Драгојла, била је управница женског
интерната. Драгојла је рођена сестра Радојке – Секе Слијепчевић, супруге проф. Ђока
Слијепчевића. О Заводу видети: Стојановић 2017, 85-122; Карапанџић 1958, 172-173; Парежанин
1971, 513-516; Пивац 2002; Кубуровић 1955, 70-90; Бојић 1996, 235-246; Жорж 2006; Николова
2010.
15 Наслов овог предавања записао је некадашњи чувар у Заводу Предислав М. Кубуровић.
Упоредити: Кубуровић 1955, 80. Извод излагања пренет је на целој страници Заводског листа.
Наслов странице је: „Изграђивање нашег националног лика“, са поднасловом: „Из предавања г. др
Ђоке Слијепчевића, доцента университета, одржаног 31 јула 1943 год. питомцима и питомицама“.
Упоредити: Заводски лист бр. 9, година I, Смедеревска Паланка, 20. август 1943, 3.
16 О организацији и задацима Васпитног одсека СДК, као и о томе ко су били васпитачи и
просветари, видети: Митровић 1955, 9-14.
17 Видети писмо у: Вуксић 1987, 158-166.
18 О пропаганди током окупације, као и о поменутом Пропагандном одељењу, видети: Мраовић
2017, 123-158.
19 Видети: Архива Пропагандног одељења „Југоисток“ Команде Србије, Група активне
пропаганде. У овом предмету, који се налази у Војном архиву (ВА) у Београду, наведени су
подаци о Слијепчевићевим активностима. Упоредити: ВА, група фондова На, К 60, Ф 5, бр. рег. 2/-
30, стр. 29. Захваљујемо се др Маријани Мраовић, која нам је великодушно уступила фотокопије
материјала из ВА.
20 Овај ауто је током окупације вожен спором брзином улицама Београда, а са звучника су
одјекивале снимљене пропагандне реченице.

361
1944. године у Словенију. Збораши су се потом предали западним савезницима и
боравили у логорима за расељена лица, познатијим као Displaced persons camps. Већи
број ових логора налазио се у Италији и Немачкој, док се мањи број налазио у Аустрији.
Ђоко Слијепчевић је током 1945. године интерниран у логор у месту Форли
(Forli)21, у северној Италији, а затим је пребачен у логор у Еболи (Eboli)22, такође у
Италији. Након тога је са већином других логораша пребачен у Немачку 1947. године.
Извесно време боравио је у логору Мунстер-лагер (Munster-Lager). Током целокупног
времена испитивања оних над којима је вршена истрага, услови живота били су тешки.23
Проф. Слијепчевић се налазио у посебном делу Мунстер-лагера – „Ипсилон одељењу“,
у коме су боравили југословенски држављани чију је екстрадицију захтевао режим
Јосипа Броза Тита (1892–1980), због оптужби за колаборацију или учешће у ратним
злочинима.24 Одатле је касније пребачен у логор у месту Фалингбостел (Fallingbostel), из
кога је ослобођен марта 1948. године. Добио је слободу кретања и статус расељеног
лица (такозвани ди-пи статус / d.p. status).25
Током боравка у логорима за расељена лица у Италији и Немачкој, за време
процесуирања, успео је да докаже своју невиност и оспори учествовање у ратним
злочинима или денунцијацијама. Ипак, у Југославији је од стране новог комунистичког
режима етикетиран као „фашистички љотићевски зборашки идеолог“.26 Пред завршетак
рата, у Југославији је формирана југословенска Државна комисија за утврђивање
злочина окупатора и њихових помагача.27 Ова Комисија означила је проф. Слијепчевића
као „злочинца против народа“ и „народног издајника“.28 Активно се покушавало са тиме

21 Упоредити сведочанство Светомира Пауновића о животу у логору Форли у поглављу „XPOW

логор Форли“, у: Пауновић 2004, 225-229.
22 Упоредити сведочанства о животу у логору Еболи у: Драгашевић 2012, 142-147; Спасовић
2002, 7-17; Pivac 2002; Nikolić 2011, 87-124; Карапанџић 2006; Пауновић 2004, 229-233; Lukich i
Radoicic 2011.
23 Видети више о томе у: Вуксић 1987.
24 Ово „Ипсилон“ одељење се у литератури зборашке провенијенције третира као својеврстан
„логор у логору“. У овом одељењу су била смештена она лица која су имала истакнутије улоге
током Другог светског рата. Сви затвореници су били под вишеструким тријажама Савезника, с
обзиром на то да су били означени као потенцијални извршиоци или помагачи најтежих ратних
злочина.Упоредити: Стојановић 2016; Вуксић 1987; Карапанџић 2006.
25 D.P. је скраћеница две енглеске речи „displaced person“, у значењу „статус расељеног лица“.
Ову ознаку су добијала она лица која су пребачена у Немачку и над којима није вршена истрага
нити су били предмет икакве оптужбе, те су, сходно наведеном, били слободни. Касније је овај
статус додељен и оним лицима над којима није доказана кривица, односно, онима који су бивали
ослобођени након спроведене истраге. О овоме видети опширније у: Vlahović 1985, 417.
26 Упоредити: „Британске власти спасавају ратне злочинце из логора Еболи“, Борба, 22. април
1947, 5. Чланак није потписан.
27 Правилник о раду Комисије састављен је маја 1944. године. Председник поменуте Комисије
био је др Душан Недељковић. Комисија је укинута априла 1948. године. О темељима и раду
Комисије видети више у: Архив Југославије (АЈ), фонд 110, кутија 1–1.
28 Видети: „Саопштење број 10 Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових
помагача“ 1945, 145-171. Саопштење су потписали Председник Државне комисије др Душан
Недељковић и секретар др Иван Гргић. На основу изложених докумената и побројаних доказа,
који се налазе у наведеном делу, Слијепчевић је означен као „злочинац против народа“ због тога
што је активно и свесно спадао међу лица која су помагала окупацију непријатеља, уливала ропску
и фашистичку идеологију међу младе људе, те утирала пут трајном сужањству српског народа и
овековечењу немачке власти. Као „народни издајник“ је окарактерисан јер је активно учествовао у
раду „Завода за принудно васпитање омладине“ у Смедеревској Паланци. Упоредити досије проф.
Слијепчевића насловљен „Slijepčević Djoko M.“, који се налази у АЈ, Фонд 110: Државна комисија

362
да буде изручен Титовом режиму и да му се суди у Југославији. Британске власти су,
након готово трогодишње истраге, ипак решиле да одбију његову екстрадицију.29
Након завршених истрага и напуштања истражних логора, поједини млађи
збораши одлучили су да започну или наставе студије на европским универзитетима.
Једна већа група је отишла у Дорчестер (Dorchester), у Енглеској. Они су тамо пристигли
већ током 1946. године. Харолд Бакстон (Harold Jocelyn Buxton, 1880–1976), бискуп
Гибралтара (1933–1947), наводи имена свих професора ПБФ из Београда, свештеника и
чланова њихових породица, ђакона и студената, који су из Еболија и других логора
пребачени на Колеџ у Дорчестеру, ради школовања у трајању од једне године.30 Прва
група је похађала ово училиште током 1947. године, а друга група, која је касније
пристигла, током 1948. године. Постојале су још две мање групе оних који су своје
школовање наставили у Француској или Швајцарској, односно у градовима Паризу или
Берну.31 Свим овим групама је одлазак на даље студије помогла „Хришћанска заједница
младих људи“ (ХЗМЉ) која је постојала у Еболију.32 Ову организацију је предводио
инж. Ратибор М. Ђурђевић (1915–2011)33, некадашњи члан Богомољачког покрета и
припадник ЈНП „Збор“.

Организовање Слијепчевићевог одласка на даље студије у Берн

Ђоко Слијепчевић је још током боравка у истражном логору у Еболију

покушавао да организује и осмисли свој одлазак у неку другу државу. Тадашњи план му
је био да се посвети студијама старокатоличке теологије, као и историје Протестантске
цркве управо у Берну, у Швајцарској. Активно је радио на остварењу овог циља.
Ово смо закључили на основу два документа: први је цитат бискупа бернског
др Küry-ја који је „...за њега [Ђока Слијепчевића – НА] издејствовао – још у новембру
1946. – дозволу за долазак у Швајцарску“.34 Други документ је из Архиве
Старокатоличког теолошког факултета у Берну.35 Његов садржај упућује на наведену
констатацију. Ради појашњења, овај допис, који је откуцан у Еболију, садржи следеће:
једну реченицу о томе ко је проф. Слијепчевић. Затим је наведен његов животопис. У
последњем пасусу је исказана његова жеља да се посвети студијама старокатоличанства,
као и изучавању историје Протестантске цркве. Документ није датиран, али представља
сведочанство о томе да је он желео да студира у Берну.

за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Одлуке Државне комисије, подгрупа „F Br

781-900“, фасцикла бр. 86. Слијепчевић није био проглашен за „народног непријатеља“.
29 У досијеу проф. Слијепчевића наведено је: „Foren Office odbio izručenje. Izv[anredno] pov[erljivo]
1127/48, 9-IV 948“. Упоредити: АЈ, Фонд 110, подгрупа „F Br 781-900“, фасцикла бр. 86.
30 Упоредити дело бискупа гибралтарског Харолда Бакстона: Buxton 1954, 75-77.
31 О српским студентима који су похађали Старокатолички теолошки факултет у Берну, видети:
Спасовић 2002, 25-27; Ракић 1971, 433-461; Von Arx 2005, 1-33.
32 О ХЗМЉ видети више у: Стојановић 2016, 352-353. Овај аутор наводи да је ХЗМЉ и
организационо и финансијски помагао одлазак младих збораша на даље студије. Упоредити и:
Subotić 2004.
33 О инж. Ратибору Ђурђевићу видети више у: Пауновић 2004, 362-363; Стојановић 2016, 352-353.
34 Видети: Vlahović 1985, 484.
35 Упоредити: Архив Старокатоличког теолошког факултета у Берну, Швајцарска, документ „А
43/I“. Сва документа, која смо обрађивали у свом раду, добили смо посредством проф. емеритуса
др Урс фон Аркса.

363
 Марко Пивац наводи у свом делу „Кораци у ноћи“ извесне Слијепчевићеве
„примедбе о Белгији“.36 Др Драгојла Остојић Поповић, дописивала се са Слијепчевићем,
својим зетом, али и другим затвореницима логора за расељена лица у Немачкој. У
једном писму од 15. јануара 1948. она је навела да су његове „примедбе о Белгији[...]
умесне“.37 У истом писму је забележила и: „Немој се нервирати због Берна“.
Највероватније га је одлагање одласка у Берн определило да потражи неко друго
решење, и он је почео да се распитује о одласку у Белгију. На крају поменутог писма
Драгојла је изнела следећу тврдњу: „Ја сам прилично пропутовала по Немачкој и могу
Ти рећи да о неком озбиљном универзитетском раду овде нема ни говора“.38 С обзиром
на чињеницу да нигде нисмо пронашли разлоге Слијепчевићевог помињања Белгије,
замолили смо Марка Пивца39 да нам ово протумачи. Његов одговор гласи:
„Слијепчевићеве примедбе о Белгији су се односиле на евентуално испитивање
могућности исељавања у Белгију“.40
Станиша Р. Влаховић у „Зборнику докумената из Британске архиве. Англо-
југословенски односи 1941–1948“ наводи да је Слијепчевић требало још током пролећа
1947. године да отпутује на Старокатолички теолошки факултет у Берн, у својству
наставника. Ипак, истраге над интернираним лицима у Италији, а потом и пребацивање
у Немачку, онемогућили су његов план.41
Тадашњи бискуп Старокатоличке цркве у Берну др Адолф Кири (Dr. Adolf
Küry, 1870–1956)42 предано се заузео за ослобађање бројних српских теолога из логора
за расељена лица, па и самог проф. Слијепчевића. Потом се потрудио и да омогући да
одређен број кандидата започне студирање у Берну.43 Он је писао председнику Савета за
спољне односе Англиканске цркве бискупу др Белу (Dr. Bell), који је проследио писмо
генералном секретару Савета за спољне послове Англиканске цркве Херберту Вадамсу
(Herbert M. Waddams). Вадамс је интервенисао у Форин офису44 упутивши Вилкинсону
(A. W. Wilkinson) пропратно писмо, у коме се наводи: „Драги Г. Вилкинсон, примили
смо једно писмо – чију копију прилажем у преводу – од бискупа Адолфа Кирија из
Швајцарске. У писму се износе запањујућа тврђења о стању Срба у Немачкој. Мени ово
звучи као немогуће; али било би ми драго ако ме известите да ли има истине у свему
овоме и шта се у ствари догађа. Ваш искрени Херберт Вадамс, 11.8.1947“.45 „Запањујућа

36 Pivac 2002, 205.

37 Исто, 209.
38 Исто.
39 Марко Пивац (1921–2017), Хрват римокатоличке вероисповести, био је емигрант близак ЈНП
„Збор“. Објавио је неколико публикација посвећених дешавањима за време Другог светског рата.
Био је други муж др Драгојле Остојић, односно пашеног проф. Слијепчевића.
40 Марко Пивац, и-мејл послат аутору 18. јуна 2016. године.
41 Упоредити: Vlahović 1985, 483.
42 Видети брошуру у којој је сумиран живот и рад поменутог бискупа: Bischof Adolf Küry zum
Gedächtnis 1957.
43 У Архиву Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке (некадашње Митрополије
средњезападноамеричке) налазе се писма која су разменили бискуп Küry и надлежни епископ
СПЦ за Америку – владика Дионисије Миливојевић. Писма се тичу смештаја и омогућавања
адекватних услова српским студентима који ће студирати у Берну. Архив се налази у Манастиру
Светог Саве у Либертивилу. Видети: Спасовић 2002, 26.
44 Форин офис (Foreign Office, скраћено FO) је Министарство иностраних послова Велике
Британије. Влаховић га је у свом делу називао „Форењ офис“.
45 Vlahović 1985, 484.

364
тврђења о стању Срба у Немачкој“, како их је окарактерисао Küry, потрајала су
неколико година након званичног завршетка Другог светског рата.46
Приликом слања свог писма, Вадамс је нагласио садржај приложеног Küry-
јевог писма, који „пише по једној хитној ствари“, наводећи: „У официрском логору
налази се и др Ђоко Слијепчевић, пређашњи лектор47 на Теолошком факултету у
Београду. Он је тада требало да дође у Берн; ја сам за њега издејствовао – још у
новембру 1946. – дозволу за долазак у Швајцарску. Мој извештач је један од овдашњих
југословенских студената, који је добио узнемирујуће вести из логора. Према његовим
информацијама, официри, интелектуалци, а међу овим последњим и православни
свештеници, сви су похапшени. Влада страх да ће похапшене особе бити предате Титу,
што ће, сасвим је извесно, свршити се њиховим убиством. Мој извештач био је сведок
масовног убиства: стрељања неколико хиљада људи који су били предати Титу!“.48
У име Форин офиса, генералном секретару Одељења за спољне послове
Англиканске цркве, одговорио је Варнер (F. A. Warner), наводећи: „Што се тиче др
Слијепчевића, од нас је Југославија захтевала да овог човека предамо на суђење, због
оптужби што је колаборирао са окупатором за време рата.49 Један српски професор са
тим именом, био је повезан са Српским добровољачким корпусом, једном
организацијом која је дала значајну помоћ непријатељу. Ми предузимамо кораке да
саслушамо др Слијепчевића, да установимо да ли је идентичан са особом чије изручење
захтева Југословенска влада. Ако јесте, онда ће његов случај бити испитан од стручног
правника, који ће установити да ли постоји prima facie50 кривица у његовом случају. Он
неће ни под каквим околностима бити предат југословенским властима, уколико није
установљен врло јак разлог који га терети. [...] Ако не постоји prima facie у случају др
Слијепчевића, наравно њему ће бити омогућено да отпутује у Швајцарску на Теолошки
факултет. Ми ћемо урадити што најбоље можемо да што пре донесемо одлуку по
његовом случају“.51
Југословенска Влада предузела је одлучне кораке, настављајући са
притисцима за изручењем тражених лица. Преко своје амбасаде у Лондону захтевала је
од Министарства спољних послова Велике Британије нотом бр. 1331 од 30. августа
1947. да „испуне обећања“. Ово је, према речима амбасадора Југославије у Лондону др
Љуба Леонтића52, значило да „испоруче робу“, с обзиром на то да је обећање у вези са

46 Ови догађаји деценијама су били непознати у историографији Југославије и Србије. Одређен

број личности – официра, подофицира, војника, резервиста, професора, интелектуалаца, лекара,
свештених лица, након завршетка Другог светског рата и даље је био интерниран по логорским
баракама, односно, и даље су годинама живели у изузетно тешким условима. Истовремено су у
првим послератним годинама били оптерећени страхом да ће бити изручени југословенским
властима.
47 Слијепчевић није био лектор на Теолошком факултету, већ најпре приватни а потом и
универзитетски доцент. Вероватно је грешка у писму бискупа Küry-ја, или је Влаховић
неадекватно превео.
48 Vlahović 1985, 484.
49 Видети: досије Ђока Слијепчевића у АЈ, Фонд 110, подгрупа „F Br 781-900“, фасцикла бр. 86.
50 Prima facie је основана сумња за појединачно или заједничко деловање у корист непријатеља,
односно колаборација.
51 Vlahović 1985, 485. Писмо је датирано 20. августа 1947. године.
52 Од 1945. до 1948. године амбасадор ФНРЈ у Лондону био је др Љубо Леонтић. Он је између два
рата био председник Организације југословенских националиста (Орјуна), и залагао се за
интегрално југословенство. Касније је заступао комунистичку идеологију. Вуксић је записао да је

365
тим дато још октобра 1945. године. На списку се налазило и име проф. Слијепчевића, за
кога су југословенске власти располагале информацијом да је заточен у Мунстер-лагеру.
Ипак, „И поред раније датих обећања, Форењ офис је променио мишљење и
политику и одустао од испорука, за које је био дао пристанак још 1945. у октобру. На
овоме се завршава званична преписка по случају др Слијепчевића, који ће у марту 1948.
бити пуштен на слободу и отпутовати у Швајцарску“.53 Упркос вишемесечним
дипломатским притисцима, као и Бледском споразуму54, до његовог изручења није
дошло због промене политике Форин Офиса.

Студирање, писање, стваралаштво и наставак објављивања

проф. Слијепчевића у Берну55

Након коначног ослобађања проф. др Ђока Слијепчевића из логора у месту

Фалингбостел, уследио је његов краћи опоравак у Лингену на Емсу (Lingen bei
Ems/Stadt Lingen [Ems])56, првенствено из здравствених разлога. Убрзо потом, он се
одселио у Берн. То закључујемо на основу потврде упућене Федералној полицији за
решавање (боравишног) питања странаца у Швајцарској (Eidgenössische Fremden
polizei).57 У допису је наведено да би проф. Слијепчевић могао да добије визу за
наставак студија на бернском Универзитету, буде смештен у студентском дому, као и да
би му била додељена неопходна стипендија за студирање од стране Светског савета
цркава (Ökumenischer Rat der Kirchen). Ова (непотписана) потврда датирана је 7. априла
1948.
Проф. емеритус др Урс фон Аркс у студији „Bischof Nikolaj Velimirović (1880–
1956) und seine Berner Zeit im Rahmen der crhistkatholisch – serbisch-orthodoxen
Beziehungen“ („Владика Николај Велимировић (1880–1956) и његово време [проведено]
у Берну у оквиру старокатоличких и српско-православних односа“)58 наводи податке о
српским студентима у Берну. На крају његовог чланка налази се додатак у коме је листа

Леонтић био „некада тако велики поборник десничарских струјања у Југославији“, те да је „познат
као човек који брзо и често мења и боје и перје“. Вуксић 1987, 379.
53 Vlahović 1985, 486.
54 Бледски договор је потписан 8. септембра 1947. године између Владе Уједињеног Краљевства и
Владе Федеративне народне републике Југославије (ФНРЈ). Подразумевао је изручење оних који
су оптужени за ратни злочин или колаборацију, а који се налазе у логорима за расељена лица под
контролом Владе Велике Британије. Садржавао је 18 чланова. У име Британске владе споразум је
потписао Чарлс Пик (Charles Peake), и генерал лајтнант Стил (Steele), а у име Владе ФНРЈ
Владимир Велебит и генерал лајтнант Д. Лекић. С обзиром на то да се британска страна није
придржавала договора, уследио је једострани раскид Бледског договора од стране Владе ФНРЈ.
55 Ради детаљнијег осветљавања студијског боравка и рада проф. Слијепчевића у Швајцарској,
навешћемо целокупну библиографију његових радова насталих у овом периоду, у прилогу на
крају рада.
56 Адреса проф. Слијепчевића у Лингену на Емсу била је: DP Camp Jugoslav (23) Lingen bei Ems,
Britische Zone, Deutschland.
57 Упоредити: Архив Старокатоличког теолошког факултета у Берну, Швајцарска, документ „E
3/26/32/Su“.
58 Видети: Von Arx 2005, 1-33. Овај исти чланак објављен је и на енглеском језику у часопису
„Serbian Studies. Journal of the North American Society for Serbian Studies“, (Bloomington IN), бр. 20,
2006. године. Затим је објављен и на српском језику у часопису „Српска теологија у двадесетом
веку“, бр. 2, 2007. године.

366
свих студената СПЦ уписаних на Старокатолички теолошки факултет59 у периоду од
1903. до 2006. године. Наведене су и тачне године боравка сваког студента, односно,
колико је семестара сваки студент похађао. Под бројем 22 наводи се Ђоко Слијепчевић,
за кога су записане године 1948–1954, односно, боравак током 12 семестара.60 Он је тада
становао на следећој адреси: Studentenheim, Kramgasse 10, Bern.61
По доласку у Берн, проф. Слијепчевић наставио је свој академски рад. Писао је
чланке и приказе на српском језику, које је потом објављивао у црквеним листовима и
емигрантским часописима. Касније је објављивао своје радове на немачком језику.
За време студирања у Берну, проф. Слијепчевић је прикупљао материјале за
писање историје СПЦ.62 Дописивао се са епископом америчко-канадским Дионисијем63,
кога је обавештавао о стању у Швајцарској, Екуменском покрету, као и о раду
Хришћанске омладинске конференције. У једном писму је навео: „Ја лично сам
поставио себи у задатак да детаљно испитам сву антисрпску литературу, махом писану
са бугарске, хрватске и албанске стране, а има и са других. Осећам да ми је дужност да
документовано разбијем мит о свесрпском хегемонизму, који је кроз поменуту
литературу у страном свету веома раширен“.64 Ове речи показују да је он своје даље
бављење научним радом сматрао мисијом. Био је свестан погрешних представа у
историјској науци, као и злоупотребама одређених историјских чињеница које су изнете
о народу из кога је потекао.

Слијепчевићево сећање на доброчинтсво бискупа др Küry-ја

Влаховић је, претраживши британске архиве, осветлио улогу бернског бискупа

др Адолфа Küry-ја у ослобађању и помагању наставка школовања појединих студената
из Југославије. Овај бискуп није окренуо главу над судбином оних Југословена и Срба
за које је сазнао да се налазе у лошим условима приликом вишемесечних, односно
вишегодишњих саслушања. Он је и писмено посведочио сва она „запањујућа тврђења о
стању Срба у Немачкој“, захтевајући да се нешто учини по том питању.

59 Напомена: од 2001. године Старокатолички теолошки факултет (Christkatholisch-theologischen

Fakultät) је преименован у: Departement für Christkatholische Theologie.
60 У наведеном Фон Арксовом чланку о Слијепчевићу је у загради прибележено: „1907–1993;
vorher Dozent Theologische Fakultät Belgrad, spatter Mitarbeiter Südost-Institut München, zuletzt in
Köln“, Von Arx 2005, 30. Преведено: „1907–1993; бивши доцент Теолошког факултета у Београду,
касније сарадник Института за Југоисточну Европу у Минхену, на крају [боравио је] у Келну“
(Превод – НА). У истом чланку, на страници 28. наведено је у фусноти бр. 66 неколико података о
проф. др Димитрију Димитријевићу, у којима се наводи да је након Другог светског рата, „поред
Ђоке Слијепчевића (neben Đoko Slijepčević)“ проф. др Димитријевић учествовао на бројним
семинарима у Харлему (Haarlem), Бечу (Wien), и Бону (Bonn).
61 Ово смо успели да утврдимо на основу једног писма у које смо имали увид, а које је било
адресирано на проф. Слијепчевића 1953. године. Осим тога, поменути документ из Архиве
Старокатоличког факултета „E 3/26/32/Su“ из 1948. године наводи да би ово могла да буде адреса
на којој би проф. Слијепчевић становао, по доласку на студијски боравак.
62 Први том је објавио 1962. године у Минхену под насловом: „Историја Српске православне
цркве I“.
63 Пузовић 2006, 269; Спасовић 2002, 27.
64 Цитат је из писма проф. Ђока Слијепчевића упућеног из Берна епископу Дионисију 30.
новембра 1948. године. Писмо се налази у Архиву Епархије новограчаничко-
средњезападноамеричке. Упоредити: Спасовић 2002, 27.

367
 Веома су ретки записи у којима проф. Слијепчевић помиње свој боравак у
Берну. Изузетак је некролог бискупу бернском др Адолфу Küry-ју65, у коме је он о овом
црквеном великодостојнику изрекао веома похвалне речи. Сазнавши за његову смрт, он
је записао: „Целим својим животом и радом, свим оним што је као архипастир стада
Христова носио у себи, овај човек је био ’добар пастир јер што каже ином, и сâм својим
потврђује чином‛. [...] У ово наше сулудо и опоро време, у коме се бескућници множе на
милионе, хиљаде и хиљаде избеглица је прошло кроз дом овога дивног човека,
неуморног у почињењу добра и увек спремног да помогне. [...] Служећи добру и
умножавајући добро бискуп Küry је био добри анђео чувар и бројним нашим
сународницима, који су код њега увек налазили и савет и помоћ и пуну заштиту. [...]
Поред осталих угледних људи из наше Цркве, његов је ученик и блаженопочивши
владика Николај Велимировић, који је према њему имао синовски топло поштовање. И
пре него што сам га видео и знао нешто о бискупу Küry-у, причао ми је покојни владика
о њему за време нашега боравка у Кицбилу. Увече, када би се владичин дух разигравао
по прошлости и сећања долазила као бујице, причао је владика о своме учитељу кога је,
у тим данима пуним искушења, желео да види. [...] Наша Црква у Америци одликовала
је бискупа Küry-а орденом светог Јањићија I, који је бискуп стално држао на видноме
месту у својој соби“.66 На крају некролога, аутор је навео и ове речи: „Ја се исповедам
када пишем ове речи: никада у животу нисам срео човека, који је више и истинскије био
прави и пун човек Јеванђеља и архипастир стада Христова. И знам да ме нико од оних,
који су познавали блаженоупокојеног владику Küry-а, неће демантовати када ово кажем.
Јади невољних и тешки удеси оних, које је судбина отргла са свога тла, потресли су срце
овога хероја љубави према ближњима. За оваквога човека смрт је мање него сан. Он је,
добри слуга Христов, ушао у Царство славе и радости“.67

Друге појединости из живота српске емиграције у Швајцарској

Станимир Спасовић у делу „Историја Српске православне цркве у западној

Европи“ наводи да је први извештај који је пружио пресек броја православних Срба у
Швајцарској настао 1947. године.68 Тада је Властимир Петковић, православни верник
српске националности који је становао у Женеви, обавестио епископа Дионисија о
постојању неколико православних храмова у Швајцарској, које тамошњи Срби посећују
ради верских потреба. СПЦ тада није имала свој храм у овој држави. Што се тиче групе
српских студената на Старокатоличком факултету у Берну, у којој се налазио и проф.
Слијепчевић, наведено је да су они посећивали Старокатоличку цркву, која је имала
организован хор. Процена Петковића је била да у Швајцарској борави око 900 Срба. Он
је сматрао да би постојање барем једне црквене општине СПЦ у овој земљи било
корисно. Главни проблем било је стално исељавање Срба у прекоморске земље, што је
условило смањење њиховог броја. Спасовић затим наводи следеће: „Ово су била
запажања са којима је Петковић упознао епископа Дионисија. Изгледа да су ова
упозорења била реална, јер после тога није се више ништа предузимало око
организовања црквеног живота [у Швајцарској – примедба НА] све до седамдесетих

65 Видети Слијепчевићев некролог бискупу др Küry-ју: Слијепчевић 1956, 6.

66 Исто.
67 Исто.
68 Упоредити писмо Властимира Петковића упућено владики Дионисију 15. априла 1948. године.
Писмо се налази у Архиву Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке. Упоредити:
Спасовић 2002, 26.

368
година“.69 Чињеница да није постојао храм СПЦ, као и податак да је изостало
организовање црквеног живота Срба у Швајцарској, указују да не постоји архив СПЦ на
територији Швајцарске, посебно из послератног времена. Стога овај шестогодишњи
период Слијепчевићевог живота и рада у Швајцарској није могуће шире приказати, с
обзиром на недостатак извора и живих сведока.

Закључна разматрања емигрантског живота и обједињавање стваралаштва

проф. др Ђока Слијепчевића у Швајцарској

У овом раду смо покушали да реконструишемо период живота проф.

Слијепчевића током 12 семестара проведених на Старокатоличком теолошком
факултету Универзитета у Берну. Прегледали смо емигрантску зборашку литературу –
првенствено дневничке белешке и записе, у којима нисмо пронашли опширније
помињање његовог студијског боравка у Швајцарској од 1948. до 1954. године. Тих
година, политички емигранти су се углавном прикривали, и држали подаље од очију
јавности. Борили су се за преживљавање, и трудили се да оду у друге земље где би
започели нови живот.70
Нажалост, ни у централном Архиву СПЦ у Београду нисмо пронашли податке
о проф. Слијепчевићу, нити његова писма, белешке или лични архив. Упркос бројним
покушајима да пронађемо изворе којима бисмо детаљније осветлили тему овога рада,
нисмо успели да дођемо до било каквог значајнијег документа у Србији. Ово је и
разумљиво, из неколико разлога: проф. Слијепчевић био је проглашен за ратног
злочинца, од стране тадашњих комунистичких власти; нити се са неким из Југославије
дописивао, нити је размењивао коресподенцију. Деценијама је владао комунистички
режим који је будно пратио контакте са непријатељском емиграцијом.71 Све ово је
условило да он нема слободну комуникацију са својим пријатељима, познаницима или
колегама у Југославији. То и јесте главни узрок недостатака извора и архивских
података о њему самом.
Након времена проведеног у заробљеништву 1945–1948, нови замах у научном
животу проф. Слијепчевића представља његов долазак у Швајцарску 1948. године.
Током студирања у Берну, усавршио је немачки језик. Он се у Швајцарској држао доста
повучено, и није се јавно ангажовао. Водио је рачуна о сваком покрету, јер се плашио за
свој живот. Тек након вишегодишње паузе, која је била условљена емигрирањем и
његовим боравком у логорима за расељена лица, почео је поново да објављује своје
приказе, чланке и научне радове.72
Прве чланке након изласка из логора објавио је 1948. године у парохијском
листу минхенске Црквене општине Живот и рад.73 Наше је мишљење да је ове чланке

69 Исто.
70 Поједини збораши су остајали у Немачкој, покушавајући да се скуће и запосле у Западној
Немачкој, док су други најчешће одлазили у Енглеску или Аустралију. Видети: Суботић 1994, 9-
40.
71 Упоредити: Subotić 2004; Калабић 2011.
72 У прилогу рада побројали смо библиографске јединице проф. др Ђока Слијепчевићева,
објављене на српском и немачком језику, настале у периоду од 1948. до 1954. године.
73 Након формирања и успостављања Црквене Општине у Минхену, већ 1947. године почео је да
излази први црквени лист Живот и рад – Орган српске православне Црквене општине у Минхену.
Прва свеска била је за август-октобар 1947. Садржај листа штампан је латиницом, премда је
насловна страница била ћирилична. Часопис је излазио четири пута годишње, а уређивали су га др
Крстивој Котур и проф. Никола Прибић.

369
написао, а потом их послао из Лингена, односно пре одласка из Немачке у Швајцарску.
Затим је 1952. године почео да објављује своје осврте у Искри74 – неке под својим
именом и презименом, а неке под псеудонимом „Ранко Бановић“. Овај ангажман је
њему самом био веома важан, јер су Искру водили и уређивали његови другови и
пријатељи збораши. У периоду од 1948. до 1954. године учествовао је на појединим
конференцијама и семинарима у Немачкој, Аустрији и Швајцарској. Живот у
Швајцарској допринео је томе да се он ближе спријатељи са истакнутим правником
проф. др Лазом М. Костићем (1897–1979)75, изузетно плодним писцем, такође
емигрантом.
Током живота у Швајцарској, годинама није могао да ступи у контакт са својом
породицом у Београду. Први пут након емигрирања из престонице Југославије 1944.
године, његово писмо стигло је званичним путем на кућну адресу 1953. године.76 У
међувремену, интензивирао је контакте са бројним емигрантима. Понекад је одлазио у
Минхен, и највероватније му је тамо полазило за руком да дође до појединих
информација о својој породици, ситуацији у Југославији, или општим стварима. Ово се
може закључили из следеће чињенице: у Легату проф. Слијепчевића на ПБФ у Београду,
налази се посвета у једној књизи коју је добио на поклон током посете Минхену, у коме
је прославио Васкрс 1950. године. Књигу му је поклонио Бранко Беговић, емигрант.
Стога смо и навели да су му током периода живота и рада у Берну контакти са бројним
емигрантима били изузетно важни, те их је стога и неговао.
Власти Швајцарске су биле свесне да на својој територији имају особу
интересантне биографије – универзитетског професора, али и званичног ратног
злочинца, односно данашњим речником формулисано „безбедносно интересантну
личност“. Са једне стране, не чуди чињеница да је Слијепчевић имао гостопримство и
услове за академски рад, као и могућност да објављује чланке у познатом и цењеном
црквеном часопису Internationale kirchliche Zeitschrift. Уосталом, око његовог боравка у
Швајцарској заузео се водећи бискуп Берна Küry. Са друге стране, он није поседовао
превелику слободу и бројне друге уобичајене могућности. То је јасно из чињенице да му
пословично демократска Швајцарска није доделила радну визу.

74 Први број часописа Искра одштампан је 15. јуна 1949. године у Лингену. Назив листу дао је
Ратко Парежанин. Уредник је био Боривоје Карапанџић, коме је кључну помоћ око штампања
првог броја пружио проф. Влајко Влаховић. Након прва три броја одштампана у Лингену,
целокупан издавачки подухват пребачен је у Минхен. Тада су уредници постали Ратко Парежанин
и Ратко Обрадовић. Власник и издавач листа био је Јаков Љотић, рођени брат Димитрија Љотића.
Издавање Искре је 1988. године пребачено у Велику Британију. Према Светомиру Пауновићу, који
је током неколико година такође обављао посао уредника, Искра је била „буктиња“ ЈНП „Збор“.
Он је навео: „Главни сарадници у почетку били су инг. Милосав Васиљевић, др Ђоко
Слијепчевић, Мирко М. Влаховић, Бошко Н. Костић, Слободан Станковић, Роко Калеб, Зденко
Антић, Јеруц Димитри, Влајко Влаховић и, разуме се, власник листа Јаков В. Љотић“. Цитат је из:
Пауновић 2004, 302-303. Видети више о почецима штампања Искре, њеном трајању,
вишедеценијском излажењу и историјату у: Пауновић 2004, 302-311.
75 У емиграцији је проф. др Лазо Костић објавио изузетно велики број радова, односно неколико
десетина књига и више од 1500 чланака. О њему видети: Костић 1995.
76 Ово сведочанство добијено је од ћерке проф. Слијепчевића, у телефонском разговору августа
2016. Адреса на којој је тада становала Слијепчевићева породица, а и он сам – до напуштања
Београда, била је Захумска 29.

370
 Разлози одласка проф. Слијепчевића из Швајцарске

Слијепчевићево здравствено стање било је нарушено. Током 1954. године имао

77
је операцију два чира на желудцу. С обзиром на чињеницу да му швајцарске власти
нису одобриле да се запосли, ово га је онемогућило да окупи своју породицу, и са њом
настави породични живот на територији ове државе. Све ово определило га је да изабере
други простор у коме би наставио да живи. Жеља за окупљањем породице је превагнула
и он се одселио у Немачку, у баварску престоницу – Минхен, 1954. године.
Он је познавао овај град, у који је долазио неколико пута. Живот
југословенских емиграната у овом месту био му је још познатији, јер се ту налазио врх
„Збор-а“, односно већи број прилично активних и повезаних чланова емигрантске
зборашке заједнице. Лично је познавао и надлежног свештеника СПЦ у Минхену, са
којим је био у пријатељском односу још од пре почетка Другог светског рата. Био је то
78
протојереј-ставрофор Алекса Тодоровић (1899–1990). У баварској престоници проф.
Слијепчевић се придружио и прикључио политичком и издавачком раду „Збор-а“.
79
Истовремено, био је активан верник при Црквеној општини СПЦ у Минхену , а касније
80
и у Келну.

Прилог I

Чланци проф. Слијепчевића објављени 1948–1954 на српском језику

1. „Историско и духовно Косово“, Живот и рад, бр. 4, Минхен, 1948, 18-27.

2. „О будућим перспективама Цркве“, Живот и рад, бр. 4, Минхен, 1948, 40-
81
50.

77 Ову информацију нам је пружила ћерка проф. Слијепчевића, у телефонском разговору марта
2016. године.
78 Свештеник Алекса Тодоровић рођен је 30. априла 1899. године у селу Негришори, код
Драгачева. Завршио је 1924. године Богословију у Сремским Карловцима. Затим је рукоположен у
чин ђакона, а потом и свештеника, 1925. године. Службовао је у Епархији жичкој, а потом и у
Београду. Био је активан као свештеник при Богомољачком покрету. Током Другог светског рата
био је шеф Верског одсека при СДК. У Заводу за принудно васпитање омладине одржао је једно
предавање. Након напуштања Србије, био је у логору Еболи, а затим и у Мунстер-лагеру. Од 1950.
године водио је Црквену општину у Минхену, у коме је до 1979. године био једини свештеник.
Покренуо је едицију „Свечаник“, у којој је објављивана црквена и национална тематика, као и
црквени календари са верском читанком. Упокојио се на Ђурђевдан 1990. године. Видети:
Спасовић 2002, 210-219; „Српска православна парохија и црквена општина Светог кнеза
Владимира у Минхену, Infanterie Str. 12“, у: Споменица западно-европске епархије 1969–1984, 131-
132. У питању је непотписан чланак.
79 Упоредити: Архив СПЦ Црквене општине у Минхену. Слијепчевић је упућивао своје
познанике, као и сараднике и колеге са којима је радио у Институту за Југоисточну Европу у
Минхену (Südosteuropa Institut), да се претплате на Православље, лист СПЦ. Такође, неколико
година је био члан Црквеног одбора Црквене општине СПЦ у Минхену, и често је помагао
протојереју-ставрофору Алекси Тодоровићу.
80 У сведочењу које смо добили путем електронске поште, Његово Преосвештенство епископ
шабачки господин Лаврентије, некадашњи владика СПЦ у Западној Европи (1969–1989), навео је
да је проф. Слијепчевић био активан и одан верник СПЦ у Немачкој. Владика Лаврентије
Трифуновић, и-мејл послат аутору 1. априла 2017.
81 Напомена: ово су прва два чланка проф. Слијепчевића објављена након његовог ослобађања из
логора.

371
 82
3. „Из Његошевих дела“, Искра бр. 41 (15.11.1952).
4. „Сједињавање словенских племена на Балкану“, Искра бр. 43-44 (25.12.1952).
83
5. „После Стаљинове смрти“, Искра бр. 49-50. (25.3.1953).
6. „... И тама би по свој земљи...“, Искра бр. 49-50 (25.3.1953).
7. „Српска црква на прагу 19. века“, Искра бр. 67-68 (25.12.1953).
84
8. „Тако је почело“, Искра бр. 67-68 (25.12.1953).
9. „Идеја Првог српског народног устанка“, Искра бр. 75-76 (15.4.1954).
85
10. „Тако је почело...“, Искра бр. 75-76 (15.4.1954).
11. „Ивенстон – путоказ и опомена“, Искра бр. 86 (1.10.1954).
12. „Једна интересантна књига о Југославији“, Искра бр. 88 (1.11.1954).
86
13. „Одговор једном пријатељу“, Искра бр. 89. (15.11.1954).
14. „Шта да се ради“, Искра бр. 91-92 (21.12.1954).
15. „На двогодишњицу добровољаца“, у: Записи из добровољачке борбе I, 1954,
87
21-24.

Прилог II

Радови проф. Слијепчевића објављени 1948–1954 на немачком језику

1. „Die Heilige Schrift und die Heilige Tradition nach dem Standpunkt der
Orthodoxen Kirchen“ (Свето Писмо и Свето Предање са становишта православне цркве),
88
Internationale kirchliche Zeitschrift , Heft 3, Band (Jahr) 42, 1952.
2. „Gesetz über die rechtliche Lage der religiösen Gemeinschaften in Jugoslawien.
Übersetzung“ (Превод Закона о правном положају верских заједница у Југославији),
Internationale kirchliche Zeitschrift, Heft 1, Band (Jahr) 43, 1953.
3. „Die serbische Оrthodoxie“ (Српско православље), Internationale kirchliche
Zeitschrift, Heft 3, Band (Jahr) 43, 1953.
4. „Die Lage der Kirchen in Jugoslawien“ (Стање Цркава у Југославији),
Reformatio, 1953.

Необјављени архивски извори

Архив Југославије. Фонд: Државна комисија за утврђивање злочина окупатора

и њихових помагача, кутија 1–1.

82 У питању је приказ књиге проф. др Лаза Костића „Из Његошевих дела“. Ово је први чланак
Слијепчевића објављен у Искри.
83 Овај чланак је Слијепчевић објавио под својим псеудонимом „Д-р Р. Бановић“. Псеудоним
„Ранко Бановић“ Слијепчевић је користио и током писања чланака у Србији, током Другог
светског рата. Некада је овај псеудоним у Искри навођен са скраћеницом „Др Р. Б.“, или сличним
варијантама.
84 И овај чланак је објављен под псеудонимом „Ранко Бановић“.
85 Исто.
86 Исто.
87 Овај чланак је Слијепчевић објавио у листу Ново време 16. септембра 1943.
88 На поменутом Факултету у Берну 1893. године почео је да излази часопис Revue Internationale
de Théologie. Од 1911. године часопис има назив Internationale kirchliche Zeitschrift – Neue Folge der
Revue Internationale de Théologie. Скраћеница овог часописа је „IKZ“.

372
 Архив Југославије. Фонд 110: Државна комисија за утврђивање злочина
окупатора и њихових помагача, Одлуке Државне комисије, подгрупа „F Br 781-900“,
фасцикла бр. 86, досије „Slijepčević Djoko M.“.
Архив Српске православне цркве, Београд.
Архив Српске православне цркве Епархије новограчаничко-
средњезападноамеричке (некадашње Митрополије средњезападноамеричке), Манастир
Светог Саве, Либертивил.
Архив Српске православне цркве, Црквена општина у Минхену.
Архив Старокатоличког теолошког факултета у Берну (Departement für
Christkatholische Theologie), Швајцарска. Документа: „А 43/I“ и „E 3/26/32/Su“.
Ауторизовани текстови интервјуа са др Љељом Слијепчевић, у поседу аутора.
Март 2016 – март 2018.
Бора Драгашевић, и-мејл послат аутору 23. децембра 2016.
Војни архив, Београд. Група фондова На, К 60, Ф 5, бр. рег. 2/1-53.
Владика Лаврентије Трифуновић, и-мејл послат аутору 1. априла 2017.
Марко Пивац, и-мејл послат аутору 18. јуна 2016.
Музеј Српске православне цркве, Београд.

Објављени историјски извори

Arx, Urs von. (2005), „Bischof Nikolaj Velimirović (1880–1956) und seine Berner
Zeit im Rahmen der crhistkatholisch – serbisch-orthodoxen Beziehungen“, у: Internationale
kirchliche Zeitschrift – neue Folge der Revue internationale de théologie, 95, Heft 1, 1-33.
Zečević Miodrag, Popović Jovan P. (1996), Dokumenti iz istorije Jugoslavije.
Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača iz Drugog svetskog
rata, Beograd: Arhiv Jugoslavije.
Писмо Ђока Слијепчевића упућено владики далматинском Иринеју Ђорђевићу
20. октобра 1947. године, из Мунстер-лагера. Вуксић, Стојан. (1987), Ипсилонски
дневник, Минхен: Искра, 158-166.
Саопштења бр. 7–33 о злочинима окупатора и њихових помагача, (1945),
Београд: Државна штампарија.

Штампа и периодика

Борба (Београд)
Глас канадских Срба (Канада)
Живот и рад (Минхен)
Заводски лист (Смедеревска Паланка)
Искра (Минхен)
Историјски гласник (Београд)
Internationale kirchliche Zeitschrift (Bern)
Нин (Београд)
Нова искра (Београд)
Нова српска политичка мисао (Београд)
Ново време (Београд)
Philotheos (Beograd)
Reformatio
Serbian Studies. Journal of the North American Society for Serbian Studies
(America)

373
 Српска теологија у двадесетом веку (Београд)
Интервју: „Др Ђоко Слијепчевић – Срби хоће све „на снагу“ “, Нин, 7. фебруар
1992.

Литература

Бакић, Јово. (2005), „Фашизам у Југославији 1918–1941“, Нова српска

политичка мисао, XI, 1–4, Београд, 21-43.
Bischof Adolf Küry zum Gedächtnis. (1957), Bern: Herausgegeben vom
Kristkatholische Pressekomitee.
Божовић, Бранислав и Стефановић, Младен. (1985), Милан Аћимовић, Драги
Јовановић, Димитрије Љотић, Загреб: Едиција „Трагом издаје и злочина“.
Бојић, Мирко. (1996), Југославенски народни покрет „Збор“ 1935-1945. Један
критички приказ, Београд: Народна књига, Алфа.
Bošković, Milo. (1985), Šesta kolona. Nastanak, organizacija i delovanje
antijugoslovenske fašističke organizacije, Zagreb: Tehnika, Novi Sad: Dnevnik.
Buxton, Harold Jocelyn. (1954), A Mediterranean Window, Guilford: Biddles Ltd.
Васиљевић, Милосав. (1971), „Постанак српских добровољаца 1941. године“, у:
Споменица српских добровољаца 1941-1971, уредио Боривоје М. Карапанџић, Кливленд:
Савез југословенско-америчких удружења, 20-36.
Vlahović, Staniša R. (1985), Zbornik dokumenata iz Britanske arhive. Anglo-
jugoslovenski odnosi 1941-1948, Birmingem: izdanje autora.
Вуксић, Стојан. (1987), Ипсилонски дневник, Минхен: Искра.
Gligorijević, Branislav. (1965), „Politički pokreti i grupe s nacionalsocijalističkom
ideologijom i njihova fuzija u Ljotićevom 'Zboru'“, Istorijski glasnik, 4, Beograd, 35-83.
Деврња, Зоран. (2007), „Личност и дело протојереја проф. др Благоте
Гардашевића“, у: Српска теологија у двадесетом веку, књига 2, Београд: Православни
богословски факултет, 149-171.
Димитријевић, Бојан. (2011), Војска Недићеве Србије. Оружане снаге српске
владе 1941–1945, Београд: Институт за савремену историју.
Драгашевић, Бора. (2012), Стопама предака. Аутобиографија, Београд:
Институт за савремену историју.
Ђорђевић, Бојан. (2001), Летопис културног живота у Србији под окупацијом
1941–1944, Нови Сад: Матица српска, Београд: Институт за књижевност и уметност.
Ђорђевић, Бојан. (2008), Српска култура под окупацијом, Београд: Службени
гласник.
Жорж, Бранислав. (2006), Завод у Смедеревској Паланци: острво спаса или
робијашница, Београд: издање аутора.
Записи из добровољачке борбе I-V, 1954–1959, Минхен: Искра.
„Изграђивање нашег националног лика (Из предавања г. др Ђоке Слијепчевића,
доцента университета, одржаног 31 јула 1943 год. питомцима и питомицама)“,
непотписан чланак, Заводски лист, 9/1943, 3, Смедеревска Паланка.
Јакшић, Драгутин. (2011), „Биографија аутора књиге (На основу делова
некролога објављеног у „Искри“ из Бирмингема бр. 981 од 1. фебруара 1993. г.)“, у:
Слијепчевић, Ђоко. Српска ослободилачка идеја, Београд: Друштво „Нова искра“, 108-
115.
Калабић, Радован. (2011), Српска емиграција (прилози за историју српског
исељеништва 1830–1992), Београд: Радован Калабић.

374
 Калезић, Димитрије. (1997), „Др Ђоко Слијепчевић као црквени историчар.
Човек – институција“, Нова Искра, 48, Београд, 43-45.
Калезић, Димитрије. (1998), „Историја Цркве у радовима Ђока Слијепчевића“,
Српска проза данас: Перо и Ђоко Слијепчевић – живот и дјело, Зборник радова,
приредио Радослав Братић, Билећа: Просвјета, Гацко: Просвјета, Београд: Планета,
155-160.
Карапанџић, Боривоје М. (1958), Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливланд,
Охајо, Сједињене Државе Америке.
Карапанџић, Боривоје М. (2006), Дневник једног емигранта, Београд:
Хришћанска мисао.
Карапанџић, Боривоје М. (1998), Сећање на преминуле и разговори са живим
савременицима, Београд.
Колаборационистичка штампа у Србији 1941–1944 (књига 1), (2015),
приређивач Александар Стојановић, Београд: Филип Вишњић.
Колаборационистичка штампа у Србији 1941–1944 (књига 2), (2017),
приређивач Александар Стојановић, Београд: Филип Вишњић.
Kostić, Boško N. (1949), Za istoriju naših dana, Lille: Jean Lausier, 1949.
Костић, Васко. (1995), Црногорац свесрпски великан. Београд: Стручна књига.
1945. Крај или нови почетак?, (2016), Тематски зборник радова, приређивач
Зоран Јањетовић, Београд: Институт за новију историју Србије.
Кубуровић, Предислав М. (1955), „Васпитни завод у Смедеревској Паланци
1942-1944“, у: Записи из добровољачке борбе II, Минхен: Искра, 70-90.
Lukich, Nikola. Radoicic, Sasa. (2011), Eboli Camp 1945–1947: A Photographic
History. Australia.
Магазиновић, Хрвоје. (2009), Кроз једно мучно стољеће. Сјећања, Ваљево:
Друштво Хиландар.
Матић, Милан. (1996), „Окупаторска и квислиншка штампа у Србији 1941–
1944“, Лесковачки зборник, 36, Лесковац, 399-430.
Милосављевић, Оливера. (2006), Потиснута истина: Колаборација у Србији
1941-1944, Београд: Хелсиншки одбор за људска права.
Митровић, Р. (1955), „Васпитна служба у добровољачким јединицама“, у:
Записи из добровољачке борбе II, Минхен: Искра, 9-14.
Мраовић, Маријана. (2017), „Пропаганда домаће управе у Србији 1941-1944.
године“, у: Генерал Милан Недић и домаћа управа у Србији 1941-1944. Научни погледи,
уредник Вељко Ђурић Мишина, Београд: Музеј жртава геноцида, 123-158.
Nikolić, Kosta. (2011), The Serbian political emigration in Western Europe 1945-
1956. Belgrade: Institute of Contemporary History.
Николова, Маја. (2010), Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској
Паланци 1942–1944, Београд: Педагошки музеј.
Парежанин, Ратко. (1971), Други светски рат и Димитрије В. Љотић, Минхен:
Искра.
Пауновић, Светомир. (2004), Сећања сведока једног времена, Београд: приватно
издање писца.
Поповић, Радомир. (2002), „Др Ђоко Слијепчевић – историчар Српске
Православне Цркве“. Богословље, 2, Београд: Православни богословски факултет, 269-
274.
Перић, Димшо. (2002), „О животу и делу Благоте Гардашевића“, у:
Гардашевић, Благота, Избор црквено-правних радова, Београд: Православни
богословски факултет, 7-10.

375
 Pivac, Marko. (2002), Koraci u noći, bez mesta izdanja, izdanje autora.
Petranović, Branko. (1988), Istorija Jugoslavije 1918-1988, I-III, Beograd: Nolit.
Прокић, Лазар. (1995), Записи из туђине (1–2), Београд: Нова искра.
Пропадовић, Милутин. (2012), Д. В. Љотић, Збор и Комунистичка партија
Југославије 1935‒1945: прилози за истину о ЈНП Збор, Београд: Нова искра.
Протић, Гојко. (1993), „Преминуо је доктор Ђоко Слијепчевић“, Глас канадских
Срба, 25. фебруар 1993, 6.
Пузовић, Предраг. (2006), „Др Ђоко Слијепчевић – историчар СПЦ“, у: Прилози
за историју Српске Православне Цркве, 3, Предраг Пузовић, Фоча: Православни
богословски факултет „Свети Василије Острошки“, 265-271.
Пузовић, Предраг. (1992), „Др Ђоко Слијепчевић (1907–1993) – Биографија и
библиографија“, Богословље, 1–2, Београд, 103-116.
Пузовић, Предраг. (2002), „Сећање на Ђоку Слијепчевића“, Богословље, 2,
Београд, 275-278.
Пузовић, Предраг. (1998), „Биографија Ђока Слијепчевића (1907–1993)“,
Српска проза данас: Перо и Ђоко Слијепчевић – живот и дјело, Зборник радова,
приредио Радослав Братић, Билећа: Просвјета, Гацко: Просвјета, Београд: Планета,
261-264.
Ракић, Радомир. (1971), „Спољни односи Српске православне цркве 1920-
1970“, у: Српска православна црква 1920-1970. Споменица о 50-годишњици
васпостављања Српске патријаршије, Београд: Свети архијерејски синод Српске
православне цркве, 433-461.
Слијепчевић, Ђоко. (1936), Стеван Стратимировић, митрополит карловачки
као поглавар цркве и правосветно-национални и политички радник, Београд.
Слијепчевић, Ђоко. (1939), Укидање Пећке патријаршије 1766. године, Београд.
Слијепчевић, Ђоко. (1940), Хумско-херцеговачка епархија и епископат
(митрополија) од 1219. до краја XIX века, Београд.
Слијепчевић, Ђоко (1956). „In memoriam Dr. Adolf Küry“, Искра, 139-140, 6.
Слијепчевић, Ђоко. (1962), Историја Српске православне цркве I, Минхен.
Слијепчевић, Ђоко (1968). „О једном Меморандуму“, Искра, 407, 3.
Слијепчевић, Ђоко. (1986), Историја Српске православне цркве III, Келн.
Спасовић, Станимир. (2002), Историја Српске православне цркве у западној
Европи. Београд-Торонто: Источник.
Споменица о 50-годишњици васпостављања Српске патријаршије, (1971),
Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
Споменица западно-европске епархије 1969–1984. (1984), Химелстир: Српска
православна црква Епархија средњоевропска.
Споменица педесет година Српске православне Црквене општине у Минхену
1946–1996, (1997), уредник Владимир Коњикушић, Минхен: Српска православна црква
Црквена Општина Минхен.
Српска проза данас: Перо и Ђоко Слијепчевић – живот и дјело, (1998), Зборник
радова, приредио Радослав Братић, Билећа: Просвјета, Гацко: Просвјета, Београд:
Планета.
Стефановић, Младен. Збор Димитрија Љотића 1934–1945. (1984), Београд:
Народна књига.
Стојановић, Александар. (2012), Српски цивилни/културни план Владе Милана
Недића. Београд: Институт за новију историју Србије.

376
 Стојановић, Александар. (2016), „Ишчекивање судбине и нови почеци: прилози
истраживању историје српске колаборационистичке емиграције у првим годинама после
Другог светског рата“. У: 1945. Крај или нови почетак? Тематски зборник радова,
приређивач Зоран Јањетовић, Београд: Институт за новију историју Србије, 339-374.
Стојановић, Александар. (2017), „Завод за принудно васпитање омладине у
Смедеревској Паланци“, у: Генерал Милан Недић и домаћа управа у Србији 1941-1944.
Научни погледи, уредник Вељко Ђурић Мишина, Београд: Музеј жртава геноцида, 85-
122.
Суботић, Драган (1994). Политичка мисао Срба у расејању 1945–1990, I,
Београд: Институт за политичке студије.
Суботић, Драган (1999a). Органска мисао Срба у ХIХ и ХХ веку (књига 1),
Београд: Преображај.
Суботић, Драган (1999b). Органска мисао Срба у ХIХ и ХХ веку (књига 2),
Београд: Преображај.
Subotić, Dragan (2004). Srpska politička emigracija u analima jugoslovenske
diplomatije (1945–1971). Prilozi za diplomatiju i diplomatsku istoriju, I. Beograd: Institut za
političke studije.

377
Nemanja Andrijašević

PROF. DR. DJOKO SLIJEPČEVIĆ IN SWITZERLAND 1948–1954

After having emigrated from Serbia in 1944, Prof. Dr. Djoko Slijepčević had been in
the displaced persons camps in Italy and Germany from 1945-1948. During that time he tried
to organize his departure to some other country in which he would be able to continue his
academic work and gather his family. After being released from the displaced persons camps,
he arrived to Switzerland. There he devoted himself to studying Old Catholic Theology and
History of Protestant Church at the Faculty of Old Catholic Theology within the University of
Bern. At this Faculty he spent 12 semesters, from 1948-1954. After a break of several years, he
returned to publishing reviews and articles in Serbian, which he sent to church magazines and
to the magazine „Iskra“. Once he mastered the German language he started publishing
scientific papers and reviews in German. He kept his contacts with other emigrants, and
deepened his acquaintance with Prof. Dr. Lazo Kostić, a very fruitful emigrant intellectual.
Slijepčević never forgot the benefactions of the Bishop of Bern Dr. Adolf Küry who engaged
himself in releasing from the displaced persons camps and further destiny of many Serbian
students and members of the Serbian Orthodox Church, Slijepčević himself being one of them.
After the death of Bishop Dr. Küry in 1956, Slijepčević published a lengthy necrology in
“Iskra” which included a lot of details about this Bishop. The end of this paper contains the
results of the research of the emigrant life and work of Prof. Slijepčević. His efforts in the
academic field have been highlighted, and his attendance of numerous ecclesiastic and
academic seminars and conferences in Germany, Austria and Switzerland mentioned. The
appendix of the paper contains the list of bibliographical units of Prof. Dr. Djoko Slijepčević
from 1948-1954.

378