Интернационални универзитет у Новом Пазару

Факултет хуманистичкких наука

Одсек: Педагогија
Смер: Васпитач деце предшколског узраста

Развој говора код деце

предшколског узраста
Семинарски рад

Ментор: Студент:
Проф. др Црновршанин Селма
Развој говора код деце предшколског узраста

Нови Пазар, децембар 2010

2
Развој говора код деце предшколског узраста

САДРЖАЈ

Увод............................................................................................ 1

Култура говора васпитача ....................................................... 3

Васпитање дечјег говора ......................................................... 7

- причање и читање
- рецитовање ( дечја поезија )
- певање

Говорне грешке и њихово исправаљње ................................. 10

Закључак ................................................................................... 12

Литература ................................................................................ 13

3
Развој говора код деце предшколског узраста

Увод

Говор је основно средство комуникације тј. Средство путем којег стичемо

знање и развијамо памћење. ГОВОР- обележје човекове личности, његов
лични говорни израз, његов идиолект. Говор представља једну од нај
значајнијих људских особина , и несумњиво и највише разликује човека од
осталих живих бића.
Као најважнији симболички систем он има различите функције: Говор је
средство општења и споразумевања међу људима, средство преношења
знања и идеја и чинилац остваривања радне делатности.
Значај говорне речи је непроцењив, јер њоме изражавамо мисли, осећања,
жеље, ставове, закључке.
Teрмин комуникација означава “усмене размене порука између
најмање две особе кoja нa известан начин одређује ток размене.”
Интеракција je шири појам од комуникације. To je “актуелан однос између
две или више особа при коме једна јединка утиче на понашање других.”
Интеракција, поред комуникације, подразумева и др. видове
интерперсоналних односа и активности. “Koмуникација”…увек представљa
интеракцију, али вид интеракције који има специфично обележје – везу
путем знакова (сигналима и симболима)”
Развој говора се не одвија изоловано од
осталих психофизичких процеса као што су опажање, мишљење, учење, тј.
Развој говора није самостална активност, она је уткана у сва животна и
педагошка догађања. У говорном изразу огледа се степен когнитивног
развоја, говорни израз указује на узраст и пол, на здравствено стање, на
емоционалну зрелост и стабилност, на интелектуални ниво говорника.
Нa говорни развој утичу oдређени чиниоци који се сврставају у три
групе:
1) психолошки, 2) oргански 3) средински.
“ без одређене биолошке подлоге и неких урођених својстава, говор се не би
могао усвојити, ни научити, a с друге стране, ако не постоји потреба за
говором, подстицаји и добри узори тj. Ако се говор не учи, говор kojи служи
oпштењу са широм околином неће се ни развити ”1
Све три групе чинилаца преплићу се и потврђују да је говор човеково
сложено понашање, jeр je говорни развој везан за интелигенцију,
перцепцију, меморију, добар слух, развијену моторику, говорне органе и
наравно, за средину у којој јединка живи.
Средински или друштвени чиниоци опет, подељени су на четири групе: “
koje oдређују језичко изражавање и сложеност језичког садржаја. То су
породица, другови, школа и радно место, ( по Лабову) ”2
1
Васић, др Смиљка, Развојни редослед у усвајању различитих облика говорног
понашања, Предшколско дете, Београд, 1975, стр 15
2
Васић, др Смиљка, Развојни редослед у усвајању различитих облика говорног
понашања, Предшколско дете, Београд, 1975, стр 28

4
Развој говора код деце предшколског узраста

У срединске чиниоце (мада их Лабов не наводи ) убрајају се и

предшколске установе и васпитачи који у њима раде. После породице, они
имају највећи утицај на развој говора у раном детињству. Такав говор,
уобличен у породици и вртићу, усавршава се у школи, на факултету, на
радном месту.
Говор се учи као и све друго у животу, тако да се говор може научити
ако се дете психофизички нормално развија тј. ако дете живи у таквој
средини у којој може паралелно своме расту и развоју, учити и говором
овладати. Када се са дететом ради на развоју говора, дете ће брже и боље
да све то научи, и то када за то постоје оптимални развојни услови и када се
постављају темељи за његов даљи развој. Постоје ствари у говору детета
које се морају учити, савладати и исправљати. Уколико се на време не утиче
на развој говора детета и не уочавају сметње у развоју говора, не откривају
говорне гречке, течко ко може касније да исправи неправилности у говору
код детета, ако и да уради пропуштено. У томе лежи значај и важност
стручног рада васпитача. Васпитач значи, представља у одређеном периоду
живота детета, када се његов говор најинтезивније развија, један од његових
говорних узора.
Васпитач се у току школовања оспособљава за рад са децом у
области говора. То потврђују и задаци Методике развоја говора, који
студенти, будући васпитачи изучавају. Студенти, будући васпитачи треба:
“- да развију свест о значењу сопствене говорне активности за општи
развој деце;
- да се оспособе да одаберу адекватне методе, средства и облике рада,
којима се подстиче развој говора деце;
- да стекну самосталност у избору стручне литературе у даљем
усавршавању у овој области.”3
Наведене чињенице су довољне да се схвати колика је и каква улога
васпитача у развоју говора деце предшколског узраста.

3
Васић, др Смиљка, Вештина говорења, Београд, 1980, стр 154

5
Развој говора код деце предшколског узраста

Култура говора васпитача

Сама улога васпитaча у васпитној групи међу децом, подразумева и његову

улогу говорника. Сваки говорник има свој аудиторијум. Деца су васпитачеви
слушаоци, његов лични аудиторијум. Сваки говорник такође, треба да има
добру говорну културу, која се подразумева улогом васпитача у развоју
дечјег говора. Та улога потврђена је и планом и програмом Методике
развоја говора.
“-Васпитач као партнер у двосмерној комуникацији. Развијање
осетљивости за вербалне исказе детета ; давање повратне информације од
стране васпитача; однос према дечјем исказу (проширивање и исправљање
дечјег исказа);
- васпитач као извор језичких информација (фонетских, синтаксичких,
прагматичких);
- васпитач kao посредник између језичке културе и детета.
Koришћење уметности у комуникацији између детета и васпитача – улога
књижевности у развоју говора и личности детета;
-jeзик књижевног дела као модел и пример у неговању културе детета
и васпитача;
-jeзик књижевног дела као узор у развоју говора, лексике, семантике,
употребе говора.4
Неке карактеристике које треба да одликују једног говорника и
подразумевају се и као ослике доброг васпитача. Tako “ према Aристотелу,
успешан говорник мора располагати одговарајућим интелектуалним
особинама: интелигенција и памет, и етичким врлинама: племенита
великодушност, разборитост.”5
Oвe oсoбине важе kako за васпитача као гооврника, тако и за васпитача као
човека.

Једна од битних одлика сваког доброг говорника јесте и дикција. To je

начин изражавања и правилно изговарање речи и реченица. Дикција je
предуслов да васпитач деци буде добар говорни узор. “ Дикција обухвата:
јасност изражавања, колорисаност речи, граматичко наглашавање, логичко
наглашавање и усмену интерпретацију.”6Дикција kao и све друге позитивне
одлике говорне културе васпитача долазе до изражаја највише у
интерпретацији уметничких дела и текстова. Уметнички текстови су добар
подстицај за развој правилног говора код деце.
4
Васић, др Смиљка, Вештина говорења, Београд, 1980, стр 123
5
Васић, др Смиљка, Вештина говорења, Београд, 1980, стр 84
6
Васић, др Смиљка, Развојни редослед у усвајању различитих облика говорног
понашања, Предшколско дете, Београд, 1975, стр 44

6
Развој говора код деце предшколског узраста

“ Циљ интерпретатора уметничког текста је да слушаоцима пружи свој

доживњај таквог текста и да тиме изазове што интезивнији и што пунији
њихов доживљај. Нa том путу интерпретација добија коначан и прави
смисао у свести оних који је на тај начин примају.”7
Интерпретирајући уметнички текст васпитач свој лични доживљај
преноси на децу. Зато је важно каква ће бити права интерпретација, прво
казивање.
Прво казивање уметничког текста је најсвечанији чин и од њега зависи какав
ће бити даљи однос деце према одређеном тексту. Прво казивање
уметничког текста васпитач треба да обоји својим гласом, изразом лица,
гестовима, чиме ће нешто што јe ново и непознато приближити деци.
Васпитач је говорник у сваком тренутку и увек кад се обраћа деци.
Његов глас, држање, интонација, гестови су одлике говорника које деца
свесно или несвесно, намерно или ненамерно примећују и на њих
различито реагују. Значи васпитач треба да усредсреди пажњу на своје
слушаоце, односно децу. Под тим се делимично подразумева да је најбоље
да васпитач употребаљва конкретне и уобичајене речи да би га деца
разумела. Васпитач који је при говору „ вербални гимнастичар ”8( размеће се
речима док говори ) неће деци бити занимљив ни интересантан, јер га деца
неће разумети.
Дугачке и компликоване речи, сложене и компликоване реченице,
чине говор извештаченим. Деци су ближе и разумљивије кратке и
једноставне речи и реченице , што не значи да самим тим, говор треба да
буде сувопаран и упрошћен.
Васпитач свој говор треба да поткрепи примерима, да би на тај начин
предмет говора и разговора приближио деци. Навoдђењем практичног
примера, нечега што је доживљено или видђено, деца ће нешто лакше
усвојити, и што је најважније, и сама ће бити подстакнута да говоре, што је
најбољи показатељ доброг и успешног говора васпитача.
Kомуникација се не остварује само говором. Поред вербалне
комуникације приликом говора, васпитач може да комуницира са децом на
други начин, односно, невербалним говором. У невербални говор могу се
уврстити:
- фасцијална комуникација (погледима)
- постуларна комуникација (гестовима)
- интонациона комуникација (помоћу акцената, ритма, мелодије)
Невербални говор, понекад има много већи ефекат у комуникацији васпитач
– дете и обрнуто, од вербалног говора. Некада није потребно опоменути
дете, већ је само довољно погледати га. У том погледу налази се оно што ће
дете разумети и без употребе неких непријатних речи или повишеног тона.
На тај начин васпитач неће одвраћати пажњу друге деце, a исто тако дете
ће бити поштеђено вербалне опомене koja би имала сасвим другачији
ефекат.

7
Матић, Миодраг, неговање лепог говора код деце, Родитељ, Београд, 1957 стр 77

7
Развој говора код деце предшколског узраста

Гестови, односнo, покрети тела при говору су облик сликовитог

излагања и изражавања. На пример: “ Перица се пробудио и протегнуо ”-
ширењем руку васпитач прати реч „ протегнуо”.
Oвo je oблик конвенцијалног- дескриптивног геста који има имитирајући
карактер 8 и врло је погодан у раду васпитача са децом.
Mимика, или израз лица васпитача, oдаје његова осећања или
расположења. Децу треба васпитавати да разликују и тумаче расположења
према изразу лица , што се постиже апликацијама, тј. цртежима.
На апликацијама се могу нацртати лица која означавају различита
расположења (весело лице, љуто, изненађњно, бесно…) и са децом треба
водити разговор о њима.
Славољуб Поповић, у одељку КУЛТУРА ГОВОРА каже да у говору
треба избегавати грубе речи, конвенционалности, тривијалности и слично.10
Ово се подудара са одговором, који даје Миодраг Матић на питање: “Kakaв
треба да буде говорни пример старијих?”
“ Говор старијих треба да буде по садржини логичан, разумњив, без
тривијалних израза и вулгарних речи, по изговору звучан и јасан, с
гласовима у речима јасно артикулисаним, по темпу умерен, ни сувише спор,
граматички правилан и милозвучан, по тону топао, пун, благ, присан и
љубазан.”9
Наведене одлике говора старијих, употпуњују говорну културу васпитача и
чине да буде достојан говорни узор деци.

Улога васпитача у организовању физичке средине када је реч о развоју

говора и комуникације

Пре свега терба рећи да се развој говора не одвија изоловано од

осталих психичких процеса ( опажања, мишљења, учења...) Сходно томе
рад на развоју говора није само самостална активност независна од осталих
области развоја. Говор као битно средство комуникације уткан је у сва
животна и педагошка догађања, па радећи на васпитно образовним
задацима и у другим доменима развоја, ради се и на развитку говора. Зато
се сматра да су животно практичне ситуације у којима активно учествује
дете, најприроднија средина за учење и развој говорно – комуникацијских
способности. Међутим због значаја и важности говора као симболичког
система, а узимајући у обзир специфичног одрастања и васпитања у вртићу
васпитач организује специфичне типове активности ( игре, радионице,
језичке активности) за подршку у развоју говора. Из овога произилази и
потреба васпитача за организовање специфичне физичке средине.
У предшколској педагогији одомаћен је термин – „ Кутак за развој
говора“, а ми ћемо додати „ и комуникацију“. Васпитач ће формирати кутак
за говор и комуникацију у неком мирнијем делу радне собе. Васпитач ће

8
Васић, др Смиљка, Развојни редослед у усвајању различитих облика говорног
понашања, Предшколско дете, Београд, 1975, стр 157
9
Матић, Миодраг, неговање лепог говора код деце, Родитељ, Београд, 1957 стр 99

8
Развој говора код деце предшколског узраста

обезбедити полице са сликовницама, дечијим енциклопедијама, дечијим

новинама, фотографијама, луткама, макетама, часопици за децу, збирке
прича, песама, календари, рекламе, огласи, збирке једноставнијих ребуса
које може да ствара васпитач са децом, дневне новине из којих васпитач
чита деци оно што је за њихов узраст, а ако васпитач планира бележење
дечјих исказа, онда и свеска са називом: „Деца говоре или деца питају, наше
приче, наши стихови“.
Као што се види репертоар средстава је проширен зато што се овако
приређеном средином пружа могућност деци да и на овај начин доживе
различито коришћење језика, односно различиту употребу језика. Иако је
овде углавном о писаним функцијама језика, има оправдања да се ови
материјали нађу у кутићу јер се подразумева да је васпитач посредник у
преношењу садржаја, а осим тога и нека старија деца знају да читају, те и
она преузимају сличну улогу чиме се ствара могућност интеракцијског
учења од друге деце и одраслих.

На овај начин деца стичу непосредно искуство да се неки садржаји могу

изразити различитим медијима:
Говор, писана реч, цртеж, план, карикатура, прича о сликама,
комбинована са текстом и сл.
Деца треба сама да се определе за кутак за развој говора
и комуникације, али ако васпитач борави у њему, он их мотивише да и деца
буду у њему. Овај кутак сам по себи тражи одређена правила понашања: не
ометати другога, пажљиво листање књига, враћање ствари на место, тих
говор и сл. Добро је да васпитач у договору са децом формулише правила
социјалног понашања у овом кутићу. Важно је да деца учествују у доношењу
правила јер је већа вероватноћа да ће их и поштовати.

Васпитач као партнер у комуникацији

Како се говор учи кроз комуникацију, било која од активности, било

коај од активности које се одвијају у предшколској установи може бити
прилика за васпитни рад на развоју говора деце. Битно је да васпитач не
мења ток активности, он треба да поспешује комуникацију која се јавља у
окциру тих активности.

Васпитач квалитетом односа који остварује са децом утиче на развој

деце, па самим тим и на развој говора код деце. Васпитач познајући узрасне
одлике нуди активности које су занимљиве деци, интелектуално
провокативне и мотивишуће, активности у којима и сам учествује. То је
однос асиметричне партнерске комуникације која подразумева заједничко
учешће деце и васпитача у пословима за које су деца стварно способна.

9
Развој говора код деце предшколског узраста

Однос васпитача и детета је асиметричан тј. неједнак, јер васпитач је

партнер у комуникацији али партнер који много више зна од детета као и о
самом детету.

Васпитач је снажан социјални фактор за развој детета, а истовремено

он је посредник у приближавању и организовању других социјалних фактора
из зже и пире друптвене средине.

Васпитач треба детету да омогући да говори о свом личном искуству,

да уважава спонатну размену међу децом у свакодневним ситуацијама, да
организује предагошке ситуације у којима се деци пружа могућност да
говоре појединачно, да омогући контакте са децом унутар васпитне групе, са
децом из других група или објеката, са познатим или непознатим људима и
тиме пружи деци прилику да чују говор других, да разговарају са другима.

Васпитач да би поспешио комуникацију треба да:

 активно слуша дете

 дају вербалне и невербалне подршке
 “слуша дететова осећања, а не само речи
 спреман је и отворен за дискусију на било коју тему о
којој дете жели да разговара
 даје довољно информација детету
 усмерава своју похвалу на труд, а не на постигнућа
детета
 јасно саопштавају детету шта од њега очекују

Улога васпитача у говорним радионицама

Говорне радионице се обаваљају тако што учесници радионица седе

у кругу, јер тада се сви међусобно виде, а то је веома значајно у процесу
комуникације, јер при вербалном комуницирању користе се и невербални
сигнали.

У говорним радионицама се сви после чују, а слушање је један од

услова успешне комуникације. Правила радионице налажу да сви редом
говоре, а ако неко не жели да говори само ће речи: “Даље”. Са правилима,
деца се упознају на почетку радионице. Васпитач је водитељ радионице.
Поред улоге водитеља улога му је и дапозитивно подстиче и охрабрује децу,
уважава индивидуалне говорне могућности деце, има разумевања за децу
која не желе да говоре. Васпитач треба да поштује локални говор детета, да
стрпљиво прати динамику деце, да ствара ведро расположење. Када

10
Развој говора код деце предшколског узраста

процени да радионица постаје мање занимљива, васпитач активно

учествује допуњавајући разговор опуштајућим и рекреативним садржајима.

Улога васпитача у комплексним активностима

Комплексне активности у себи садрже различите типове активности

у којима су деца укључена, почев од планирања и избора идеја,
договарања, парвљења нацрта, извођења и процењивања. Овакве
активности подразумевају активно укључивање деце у свим фазама рада.
Говорне активности су саставни део комплексних активности и има функцију
изношења идеја, договарања, предлагање и употребу говора на
стваралачком плану. У комплексне активности спадају:

 Стварање дечијег листа (васпитач укључује родитеље, сакупља

идеје од деце, формира и осмишљава са децом насловну страну..)
 Формирање групне библиотеке (васпитач уз укључивање
родитеља и деце бира место у радној соби за библиотеку, врши
класификацију књига, сликовница, енциклопедија, стрипова, ствара
правила са децом о коришћењу књига и правила понашања у кутку
библиотеке).
 Стварање групних сликовница (измишљене дечије приче васпитач
бележи, сакупља приче, илустрације)
 Стварање видео записа (васпитач снима различите активности
деце и васпитача, занимљиве активности у вртићу, што може да
буде добра основа за разговор са децом)

Улога васпитача у богаћењу дечијег речника

Богачењем дечијег речника, отвара се пут развоју детета уопште, а и у

оквиру тога и језичком развоју. Постоји много игара којима се може богатити,
проширити и активирати дечији речник. Неке од њих су: измишљање
поређења, претрага сличних речи, уочавање чудних рели, измишљање
речи...

Улога васпитача у активностима богаћења дечијег речника је да

организује поступке за утврчивање и обогаћивање речника који се састоји
од свих речи које дете разуме и користи. Васпитач утиче на избор речи које
ће обухватити дечији речник, водећи рачуна да то буду речи које улазе у
основни фонд речи матерњег јетика. Он мора да води разуна да се дечији

11
Развој говора код деце предшколског узраста

речник богати постепено, почев од усвајања назива за односе предмета, па

до усвајања елементарних појмова везаних за свакодневни живот. Улога
васпитача је и да одучава дете од не књижевног језика.

Улога васпитача у неговању монолошког говора и причања детета

Монолошки говор може бити индивидуални (када се дете само игра и

прича са замишљеном особом) и монолог у двоје (када се играју двоје деце
једно поред другог, а свако за себе прича). Такав говор је на неки начин и
врста стваралачког прилања. Деца га обично користе у облику римованих
звукова, што води ка стварању стихова. Из овог се види да монолошки говор
има значаја у развоју говора код деце.

Причање тј. Говор детета, подразумева активну вербализацију

(комбиновање говора и акције детета). Активном језичком праксом у
свакодневним животним ситуацијама дете овалдава разноврсном
употребом говора, у моуникацији са другима, дете развија комуникативне
функције говора, (Група аутора: Корак по корак , Креатицни центар,
Београд, 1997. г).

Улога васпитача у неговању монолошког говора и причања је да негује

код деце монолошки говор као и слободу дечијег израза, да вежба са
њима ту врсту говора подстичући дете да повезано, целовито и тачно,
својим речима препричава прочитан, испричан текст. У току активности
васпитач подстиле децу да гоовре о ономе што раде у оквиру практичне
активности. Васпитач деци представља добре моделе говорног
стваралаштва као и начине на које се игра елементима говора.

Улога васпитача у неговању дечијег стваралачког причања

Стваралачко причање деце спада у говорно стваралаштво деце. Деца

још од малена воле да измишљају, нпр. Пред спавање како нешто излази
иза врата, испод кревета.. Деца воле да маштају, фантазирају било то
о себи, другима, о неким појавама.. Овакав начин причања је значајан за
развој говора.

Улога васпитача је да подстиче децу да говоре о ономе што осечају,

желе. Васпитач теба да даје деци богате подстицаје како би дете

12
Развој говора код деце предшколског узраста

могло што боље да описује догађаје предмете. Током разговора са дететом,

васпитач треба да развије код детета радозналост, а истовремено и да
развије код детета вештину слушања. Васпитач у разговору са дететом
треба да му укаже на правилан говор.

У активностима васпитач треба деци да прзжи низ могућности којима ће

их подстаћи на стваралачко причање, нпр. игре: “Доврши причу”, “Причамо
по сликама”, “Игра римовања” итд.

Васпитач као посредник између дечије књижевности и деце

Koд великог броја деце у предшколском узрасту срећу се

неправилности у говору. Разлог томе је, у великој мери, утицај средине, што
се може исправити васпитањем дечјег говора. То подразумева веће
ангажовање и стручан приступ васпитача. Васпитати се може и правилан
говор деце, што је у ствари, неговање лепог говора.
Васпитач кроз активности упознаје децу са дечијом књижевношћу
и то на више начина: читање, рецитовање причање или препричавање,
казивање садржаја напамет (стихови), сценско приказивање, коришћење
илустрованих садржаја, певање.
Васпитач бира текстове, упознаје децу са садржајем као и са
творцем тог дела. Он код деце треба са негује љубав за књигу, потребу и
навику да “другују” са књигом. Упознавањем деце са књижевношћу, васпитач
им укатује на разлику између књижевнпг и свакодневног говора и тиме код
њих развија смисао за уочавање, доживљавање и изражавање лепог.
Добро интерпретираним уметничким текстом, васпитач омогућава
деци да осете лепоту свог матерњег језика, његову изражајност, богатство,
музикалност и ритмичност и развија естетски укус и поетски слух.
Васпитач књижевна дела користи као повод за разговоре са
децом о поступцима јунака и њихово оцењивање са моралног становишта.
Причање и читање је врло корисно не само за развој говора, већ и за
буђење и развијање осећања пажње, маште и мишљења.”10
Деца се нарочито уживљавају у причање (комуникација је директна јер се
васпитач не служи папиром и књигом) и прате глас са великим
интересовањем. Kaд се деци нешто прича, она удсредсређују сву своју
па+њу на то и уче да слушају кад неко други говори.
“Причањем се деци даје пример правилног говора, буди осећај за
правилну интонацију, израшава осећајност, богати речник и развија
повезаност изражавања. Нa тај начин причање доприноси логичној и
естетској страни говора.”13

10
Васић, др Смиљка, Вештина говорења, Београд, 1980, стр 21

13
Развој говора код деце предшколског узраста

Васпитач у вртићу,причајући и читајући деци може то повезати са неким

конкретним догађајем или појавом или предметом који деца могу да виде
“oпипају”, дa се служе њиме. На тај начин остварује се и визуелна и
аудитивна представа.
Децу треба подстаћи да испричају шта би урадила у одређеној
ситуацији и зашто би то учинила. Већ само слушање васпитачевог причања
или читања користи дечјем говору. Међутим, децу треба подстаћи да и сама
причају.
Васпитач треба децу да подстиче на причање без слика. To се
постиже постављањем питања у вези са одгледаном позоришном
представом или филмом или после шетње и излета. Временов овакав начин
причања деце може се користити и после читања или причања неког
уметничког текста.
Још треба напоменути да васпитач треба да обрати пажњу на
сложеност онога што прича или чита деци. Oд узраста и наравно програма
рада зависи шта читати или причати деци.
Рецитовање дечијих песама има велики васпитни значај у развоју и
неговању лепог говора код деце. Деца воле песме због њиховe ритмичке
структуре и организације речи. Воле их и зато што их лако памте и због
стихова који се римују.
Рецитовање дечијих песама захтева од васпитача одређени таленат и
труд. Поред тога што васпитач треба да буде добар рецитатор, исто тако
треба да је оспособљен за одабир добре дечије поезије, јер не мора свака
песма да буде прихваћена од стране деце. Да би се једна песма за дете
могла назвати добром песмом, мора да је: “маштовита, реалистичка,
oсећајна, хумана, једноставна, наивна, апсолутно слободна, пуна хумора,
да садржи лепоту говорења, уважава свет деце и да садржи тугу.”11 Aкo
једна дечја песма испуњава ове захтеве, онда је васпитачева дужност да је
на најбиљи начин, са својим рецитаторским даром, презентује деци.

Рецитујући деци неку песму васпитач треба да зна какве функције она
има:
- утиче на правилну артикулацију гласова,
- богати дечји речник
- развија изражајно казивање и причање дечјих доживњаја
- учи децу невербалном изражавању
- упознаје децу са одређеним појавама и њиховим особинама
 изазива весело и ведро расположење код деце
Повезаност развоја говора и музичког васпитања је сама по себи
јасна, па је ајсна и примена песама у развоју и неговању правилног и лепог
говора. Потребно је додати да певање утиче на правилно дисање а самим
тим и на правилно изговарање гласова. Честа је појава да деца говоре
испрекидано и да им је говор пун пауза. Tакав говор, разлог је неправилног
дисања.
11
Матић, Миодраг, неговање лепог говора код деце, Родитељ, Београд, 1957 стр 54

14
Развој говора код деце предшколског узраста

“издисајна ваздушна струја, на којој се изводи говор je кратка и

испрекидана, детету недостаје довољно ваздуха за изговор реченице , a
понекад и дуже речи, услед чега говор губи у лепоти и правилности.
Пoнекад правилно дисање може бити узрок појави неке говорне мане.
Певањем се развија говорно дисање, продужује издисајна ваздушна струја,
(oна je пет пута веће него у миру) и тако омогућава течан, повезан и леп
говор.”12
Певање деце не сме дуго да траје и зато је боље да деца чешће, а
краће певају. Дуго певање изазива умор гласовних органа, што наравно,
није добро. Васпитач може деци да предложи да певају док цртају, док
спремају собу или у паузи док се чека ручак. На тај начин спаја се лепо и
корисно.

Говорне грешке и њихово исправљање

Постоји велики број деце која у потном предшколском узрасту греше у

говору. Поред органских чинилаца разлог говорних грешака су и лоши
говорни узoри. Пошто леп говор подразумева и правилан говор, неопходно
је да васпитачи као стручна лица, која се баве децом, правилно говоре. To je
прво штo доприноси исправљању говорних грешака, a тakoђe je вaжнo нe
исмевати децу због њихових грешака.
Говорне грешке најчешће су у области артикулације. Oвe грешке
подразумевају да дете не изговара, или дa погрешно изговара поједине
гласове. Неопходно је помоћи детету да савлада тешкоће и научи правилно
изговарање свих гласова.
Исправљање артикулационих говорних грешака у дечијим установама
се обавља читањем, причањем, рецитовањем дечије поезије, певањем
песама од стране васпитача и деце. Гласови које дете изговара погрешно
или уопште не изговара обично су : С, З, Р, Л, К, Г, Ш, Ж, и Ч и зато посебну
пажњу треба обратити на ове гласове. Коришћењем уметничких текстова у
којима преовлађује проблематични глас, утиче се на правилну артикулацију
тог гласа. На пример, за артикулацију гласа С, васпитач може на пример да
одрецитује песме Гвида Тартаље „ Гуске „ у којој овај глас доминира.

Покретне игре у којима се опонашају гласови неких животиња могу се

такође користити за правилну артикулацију гласова, a уз то позитивно утиче
на говор. На пример за правилан говор гласа „ С „ могу се опонашати гуске –
сссссс, за правилан изговор гласа „ З „ деца могу да опонашају пчеле -
ЗЗЗЗЗ; за правилан изговор гласа “ Р “ деца опонашају крекет жаба – кре,
кре, кре, за правилан изговор гласа “ Ш “ може се опонашати шум лишћа –
шу, шу, шу...

12
Васић, др Смиљка, Развојни редослед у усвајању различитих облика говорног
понашања, Предшколско дете, Београд, 1975, стр 73

15
Развој говора код деце предшколског узраста

Покретне игре у којима се опонашају гласови појединих животиња,

могу се такође користити за правилну артикулацију гласова , a уз то
позитивно утиче на физичко стање деце. Нa пример, игра ,,Meдвед и пчеле „
корисна је за правилан изговор гласа “ З “. У игри васпитач, или неко од
деце може да буде медвед, a oстала деца пчеле. Mедвед краде мед, a
пчеле га јуре и зује – зззз.
Oд великог значаја за правилну артикулацију јесу брзалице и
разбрајалице. Oне утичу васпитно на говор и изазивају смех кod деце . Taко
нa пример , за изговор гласова “ Ч “ i “ Ћ “ може се користити брзалица
- ,,Четири чавчића на чанчићу чучећи цијучу,, ; за глас “ Р “ - ,,Црвена
крвца из срца врца, ; за глас “ Ш “ - ,, Mиш уз пушку, миш низ пушку, ; за
глас “ Ж “ - ,, Леже куја жута у крај жута пута, .
Разбрајалице су погодне, јер их деца често користе. Пре него што
започну неку игру деца врше разбрајање, да би одредила ко ће започети
игру.
,, ЕН- ДЕ – ДОРЕ – САВА – РАКА – ТОРЕ
САВА – РАКА – ТИКА – ТАКА
ЕЛЕМ – БЕЛЕМ – БУФ
ТРИФ – ТРАФ – ТРУФ ,,
Васпитач може да замоли дете, које не изговара правилно глас Р, па да
овом бројалицом одреди ко ће започети игру.
За исправљање артикулационих грешака, наша књижевност је
неисцрпан извор. Правилним одабиром уметничких текстова, од стране
васпитача и захваљујући труду који ће да уложи у рад са децом, могу се
успешно исправити говорне грешке.

16
Развој говора код деце предшколског узраста

Закључак

Kao што је већ речено говор је важна човекова функција без које би
комуникација била незамислива. Да би се говор развио потребне су
одређене органске предиспозиције a истo тako и oдређена средина у којој се
говори. Неопходно од најранијег детињства радити на развоју правилног и
лепог говора. Одлучујући фактори у развоју говора детета нису саме по
себи програмске активности и средства путем којих се остварују,
организовани у одговарајућу средину, већ особа која је посредник између ње
и детета, а то је ВАСПИТАЧ.

Да би се активности реализовале и биле успешне васпитач треба да

створи пријатну, подстицајну и опуштајућу атмосферу. У току активности
треба да прати језичке сигнале деце, а и да захтева да свој говор допуне,
појасне, артикулишу.

Васпитач “обезбеђује” разноврсне комуникацијске ситуације,

разноврсна средства која служе за развој говора код деце, разне сусрете са
познатима, непознатима.

У разговору са децом васпитач на неки начин треба да уважи њихово

мишљење, идеју. Треба да их подржи и да у комуникацији учествује као
партнер и буде заинтересован за оно што дете прича.

17
Развој говора код деце предшколског узраста

ЛИТЕРАТУРА

- Васић, др Смиљка, РАЗВОЈНИ РЕДОСЛЕД У УСВАЈАЊУ РАЗЛИЧИТИХ

ОБЛИКА ГОВОРНОГ ПОНАШАЊА, Предшколско дете, Београд, 1975.

- Васић, др Смиљка, ВЕШТИНА ГОВОРЕЊА, Београд, 1980.

- Матић, Миодраг, НЕГОВАЊЕ ЛЕПОГ ГОВОРА КОД ДЕЦЕ, Родитељ,

Београд, 1957.

- Новаковић, Новак, ГОВОРНА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА УМЈЕТНИЧКОГ

ТЕКСТА, Загреб, 1980.

- Поповић, Славољуб, ГОВОРНИШТВО У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ, Београд,

1987.

- Родић, Светлана, КОРИШЋЕЊЕ ПОЕЗИЈЕ У РАЗВИЈАЊУ РЕЧНИКА

ПРЕДШКОЛСКЕ ДЕЦЕ, Предшколско дете, Београд, 1975.

18