Organizacija proizvodnje – seminarski rad

1. MERENJE RADA

Teorijski i praktično posmatrano, proučavanje i merenje rada predstavljaju integralnu

celinu. U toku proučavanja rada neophodno je vršiti određena merenja rada kako bi se
obezbedila neophodna kvantifikacija i dobile uporedive veličine. Merenje rada bez
odgovarajućih proučavanja može imati rezultate sumnjivog kvaliteta. Složenost ljudskog rada
po sebi, i u uslovima u kojima se vrši predstavlja veoma ozbiljan problem izbora adekvatne
jedinice mere. Dok obavlja svoj radni zadatak, čovek troši izvesnu količinu energije. Bilo bi
najprikladnije kada bi se izvršeni rad merio utrošenom energijom. Zbog teškoća u vezi sa
praktičnom primenom ovog rešenja, pribegava se merenjima korišćenjem drugih jedinica .
Za istu vrstu rada koristi se naturalni izraz, naime, broj kubnih metara iskopane
zemlje, tona iskopanog uglja, ugrađenih komada itd. u jedinici vremena. Međusobna
neuporedivost ovako izraženih količina rada uslovljava upotrebu jedinstvene jedinice za
merenje rada – vremenske jedinice. Na primer, izrada jednog zavrtnja traje 5 minuta.
U cilju izučavanja centralnih problema prilikom merenja rada pretpostavlja se da je
učinjeno sledeće:

 normalizovani radni uslovi,

 sprovedena odgovarajuća higijensko tehnička zaštita,
 iznađen najpovoljniji metod izrade,
 izvršen optimalan izbor alata i mašina,
 određen materijal odgovarajućeg kvaliteta.

Izvršena količina rada u toku određenog broja vremenskih jedinica zavisiće uglavnom
od svojstva izvršioca. Najvažnija komponenta pri tome je brzina izvršavanja pokreta pri radu,
sa stanovišta određivanja normalnog učinka. Jedan isti posao može se obaviti različitim
brzinama, pri čemu će se utrošiti različito vreme, tj. obavljane poslova različitom brzinom
usloviće različite učinke u jedinici vremena.
Jedan isti posao često obavljaju različita lica. Očekuje se da svaki pojedinac utroši
različito vreme. Veličina ovih razlika zavisi od velikog broja faktora, među kojima se po svom
značaju posebno ističu:

 stepen kvalifikovanosti izvršilaca,

 uslovi rada,
 zalaganje izvršilaca,
 individualne sposobnosti ( spretnost, snaga i slično ),
 uvežbanost.

S obzirom na znatan broj uticajnih faktora, utvrđivanje normalnog učinka pretstavlja

veoma složen problem. Utvrđivanje normalnog učinka radnika postiže se merenjem rada.
Merenjem se određuje potrebno vreme za obavljanje jedne operacije, posla, pod uslovom – da
se posao obavlja u normalnim radnim uslovima, da se ne prekorači granica normalnog
naprezanja, odnosno da ne dođe do zloupotrebe rada, da stepen kvalifikovanosti izvršilaca
odgovara zahtevima koji proističu iz vrste posla koji treba obaviti i – da kvalitet obavljenog
posla odgovara zahtevima. Posebno treba istaći neophodnost zadovoljenja zahteva koji se
odnose na poštovanje normalnog naprezanja i da se od radnika ne zahteva stalno naprezanje
iznad normalnog. Individualne razlike između izvršilaca otežavaju definisanje normalne
granice naprezanja.

Zoran M. Živković 4769/2004 1

Strana
Organizacija proizvodnje – seminarski rad

Prosečan radnik za ma koju vrstu posla je onaj radnik koji je dovoljno inteligentan i
fizički sposoban da radi na određenom poslu, koji ima dovoljno iskustva da posao izvede na
zadovoljavajući način i da mu obezbedi propisani kvalitet. Spretnost i brzina takvog radnika
su prosečne u odnosu na posmatranu grupu radnika. Rezultat prosečnog radnika je podloga za
određivanje normalnog učinka.
Različitost u svojstvima, mogućnostima i drugim okolnostima u vezi sa radom ljudi,
predstavlja ozbiljan problem prilikom merenja ručnog rada. Kada je u pitanju rad mašina onda
nema ni približno toliko problema. Vreme mašinskog rada dobija se odgovarajućim
proračunima. Poslovi na radnim mestima u industriji u sadašnjim uslovima mehanizacije
proizvodnih procesa jesu:

 kombinovani mašinski i ručni rad,

 samo ručni rad.

Prema tome, prilikom merenja rada mora se računati sa svim istaknutim problemima
prilikom određivanja normalnog učinka. Kod kombinovanog rada čoveka i mašine javlja se i
problematika optimalnog usklađivanja rada čoveka i mašine.

Zoran M. Živković 4769/2004 2

Strana
Organizacija proizvodnje – seminarski rad

2. NORMIRANJE VREMENA IZRADE

Osnovna svrha normiranja je utvrđivanje vremena potrebnog za izradu nekog
proizvoda. Normiranje je postupak za utvrđivanje norme vremena. Norma je vreme potrebno
prosečno uvežbanom radniku da, uz normalno zalaganje, na propisanim sredstvima za rad i
propisan način izvrši određenu operaciju.
Norma vremena u industriji se koristi kao osnova za:

 stimulativni sistem nagrađivanja,

 operativno planiranje proizvodnje,
 planiranje potrebnog broja radnika,
 planiranje potrebnog broja mašina,
 planiranje cene koštanja,
 planiranje rokova nabavke, rokova isporuke itd.

Norma vremena može biti:

 individualna i
 kolektivna ( grupna koja se određuje za neki posao koji izvršava dva ili više
radnika ).

Norma se može prikazati ne samo kao vremenska već i kao količinska norma, odnosno
količina proizvoda ( komada itd ) koje treba izraditi u određenom vremenskom periodu, smeni
itd.
Svrha uspostavljanja normalnog vremena izrade sastoji se u sledećem:

 omogućava planiranje i terminiranje proizvodnje,

 predračun zarada,
 obračun zarade prema radnom učinku,
 planiranje potreba u radnicima,
 odlučivanje u oblasti izbora: kupovina, odnosno saradnja sa drugim poslovnim
sistemima ili izradu u sopstvenim radionicama,
 proračun osnovanosti zamene proizvodne opreme,
 proračun rokova isporuke,
 proračun troškova proizvodnje.

Na osnovu normalnih vremena izrade i drugih elemenata, određuju se normativi radne

snage. Pod normativom radne snage podrazumeva se broj radnih časova po strukama i
kvalifikacijama potrebnih za proizvodnju jednog proizvoda. Normativi radne snage naročito
se mnogo koriste:

 za izradu predkalkulacija proizvoda,

 za pripremu planova proizvodnje radnih organizacija, posebno planova kadrova.

Prema tome, normalna vremena izrade i normativi radne snage pretstavljaju veoma
značajan instrument za rešavanje mnogih problema u radu preduzeća. Znači, od njihove
realnosti zavisi kvalitet usvojenih rešenja u pogledu planova, međusobnih odnosa članova
kolektiva, ponuda, ugovora i sl. Stoga posebnu pažnju treba posvetiti kvalitetu normalnih
vremena izrade kao i normativima radne snage.

Zoran M. Živković 4769/2004 3

Strana
Organizacija proizvodnje – seminarski rad

3. ODREĐIVANJE NORMALNOG VREMENA

Sadržaj rada pri izvršavanju tehnološke operacije, odnosno njegovi sastavni elementi
su osnov za strukturu norme vremena izrade. Definisana sadržina pojma normalnog vremena i
načelno objašnjenje postupka dobijanja normalnog vremena, nameće potrebu rasčlanjavanja
operacije na sastavne elemente ( zahvate, pokrete ) i njihovu celishodnu klasifikaciju. Nisu
sve radnje usmerene na promenu oblika radnog predmeta ili izmene strukture i slično, ali su
isto tako sastavni deo zadate operacije ili preduslov za njeno obavljanje.
Na slici je dat grafički prikaz strukture komponentnih vremena potrebnih za izvršenje
jedne operacije:

Normalno vreme za
jednu operaciju

Pripremno- Vreme po
završno vreme komadu Tk
Tpz

Vreme Dopunsko vreme

izrade Td
Tiz

Tehnološko vreme Pomoćno vreme

Tt Tp

Tehnološk Tehnološk Pomoćno Pomoćno

o vreme o vreme vreme vreme
mašinsko ručno mašinsko ručno
Ttm Ttr Tpm Tpr

Slika 1.

Tpz – to je vreme potrebno za pripremu radnika i mašine za određeni posao, kao i za

dovođenje u prvobitno stanje po završenom poslu. Ovo vreme čine: prijem i upoznavanje
radnika sa konstrukciono tehnološkom dokumentacijom, prijem materijala i alata,
podešavanje mašine, izrada prvog komada i po završetku serije, predaja urađenih komada,
dokumentacije, trebovanog alata i uređivanje radnog mesta, odnosno mašine kao i drugi
različiti poslovi, kojima je zajedničko to što se ne odnose na svaki komad pojedinačno nego
na celu seriju. Kako se norma definiše za jedan komad, odnosno za određenu operaciju, to se
deljenjem ukupnog pripremno završnog-vremena (Tpz) sa brojem komada u seriji koja se
izrađuje (q) , dobija se vreme po komadu:

Zoran M. Živković 4769/2004 4

Strana
Organizacija proizvodnje – seminarski rad

Tk = Tpz / q

Td – to je dopunsko vreme i predviđeno je za: odmor radnika, fiziološke potrebe,

opsluživanje mažine itd. to je vreme koje uzima u obzir različite organizaciono tehničke
prekide u proizvodnji, obično se daje u procentima od vremena izrade.
Tiz – to je vreme predviđeno za radnje u vezi sa promenom oblika radnog predmeta, i
svuh ostalih radnji koje neposredno predhode, odnosno uslovljavaju obradu, i koje joj slede u
vremenskim jedinicama. Ovo vreme se sastoji iz tehnološkog i pomoćnog vremena.

Tiz = Tt + Tp

Tt – je vreme efektivnog rada mašine, predviđeno za izmenu oblika, dimenzija radnog

predmeta, izmenu strukture materijala, postizanje novih karakteristika spajanjem više
elemenata u celinu itd.
Tp – je vreme predviđeno za pomoćne poslove koji omogućavaju izvođenje tehnološke
operacije i podrazumeva sledeće radnje: uključivanje mašine, uzimanje, postavljanje i
podešavanje predmeta obrade, kontrolu u toku izrade, skidanje i odlaganje po završenoj
obradi itd.

S obzirom na način obavljanja tehnološkog, odnosno pomoćnog vremena izrade, mogu

se prikazati kako sledi:

Tt=Ttm+Ttr+Ttk
Tp=Tpm+Tpr+Tpk
gde je:

Ttm – tehnološko vreme izrade za mašinski rad u vremenskim jedinicama,

Ttr – tehnološko vreme izrade za ručni rad u vremenskim jedinicama,
Ttk – tehnološko vreme izrade kombinovano (mašinsko i ručno) u vremenskim
jedinicama
Tpm – pomoćno vreme izrade za mašinski rad u vremenskim jedinicama,
Tpr – pomoćno vreme izrade za ručni rad u vremenskim jedinicama,
Tpk – pomoćno vreme izrade kombinovano (mašinsko i ručno) u vremenskim
jedinicama.

Prema tome, obrazac za normalno vreme izrade u razvijenom obliku za opšti slučaj
izgleda:

T pz
T=  Tiz  t d
q
T pz
T=  Tt  T p  Td
q
T pz
T=  Ttm  Ttr  Ttk  T pm  T pr  T pk  Td
q

Pojedine komponente vremena, kao i ukupno normalno vreme, izražavaju se u

vremenskim jedinicama, koje mogu biti:

 časovi, minute, sekunde,

Zoran M. Živković 4769/2004 5

Strana
Organizacija proizvodnje – seminarski rad

 stoti deo minuta,

 desetohiljaditi deo jednog časa,
 stohiljaditi deo jednog časa.

Za računanje je pogodnija decimalna podela od uobičajne vremenske jedinice.

S obzirom na specifičnu prirodu prikazanih komponentnih vremena i razvijenih
mogućnosti određivanja njihovih veličina, ista se svrstavaju u dve klasifikacione kategorije:

 proračunata,
 eksperimentalna.

Proračunatim putem dobijaju se sledeća komponentna vremena:

 tehnološko mašinsko vreme, Ttm,

 pomoćno mašinsko vreme, Tpm.

U okviru kategorije eksperimentalno dobijenih podataka, dalje se razlikuju dve

podgrupe prema primenjenom postupku, i to:

 neposredno snimanje u proizvodnji,

 standardizovani podaci na osnovu višestrukih ispitivanja u realnim uslovima ili
laboratorijama.

Razvoj elektronike i posebno kompjuterske tehnologije, omogućava značajna

poboljšanja kako prilikom snimanja, tako, naročito, u obradi podataka, te memorisanju,
aktuelizaciji u skladu sa nastalim promenama i primeni matematičko-statističkih metoda.

Zoran M. Živković 4769/2004 6

Strana
Organizacija proizvodnje – seminarski rad

4. METODE ZA UTVRĐIVANJE NORME VREMENA

Norma vremena izrade se može utvrditi na različite načine, navešću podelu na tri
načina:

1. iskustvenim putem
2. merenjem uz pomoć hronometra i primenom odgovarajuće metodologije za
utvrđivanje norme vremena
3. korišćenjem standardnih unapred određenih vremena.

4.1. Iskustvena metoda

Iskustveno vreme dobija se iskustvenim putem, gde se iskustvo, znanje i lična

evidencija normirca proglašava merodavnim. Zbog subjektivnih faktora uspostavlja
nepoverenje kod radnika.
Kao što je poznato, iskustvo uvek nosi pečat subjektivnosti, pa na ovaj način dobijena
vremena ne mogu biti realna podloga za rešavanje tako značajnih problema. Zanemarujući
ostale mogućnosti treba ukazati na dve osnovne varijante dobijanja iskustvenih vremena:

 na bazi individualnih procena odgovarajućih lica,

 na bazi statističkih podataka o izvršenju u proteklom periodu.

Uticaj subjektivnih faktora je u slučaju prve varijante do te mere nesporan da se uopšte

ne može realno računati sa bilo kojim objektivnim merilom, iako se takva mogućnost
neodbacuje. Drugim rečima, ovakav postupak utvrđivanja vremena ne dolazi u obzir za
organizovanu industrijsku proizvodnju.
Druga varijanta predstavlja korišćenje većeg broja podataka u cilju izračunavanja
prosečne vrednosti vremena za izvršavanje određenog posla. Osnovna slabost ovakvog
postupka sastoji se u tome što ne uzima u obzir uslove pod kojima su se obavljali poslovi.
Zanemarivanje ovog aspekta ozbiljno dovodi u pitanje adekvatnost dobivenih podataka za
određivanje vremena.
U celini uzev, iskustvena (empirijska) vremena ne mogu biti realna podloga za rešavanje
odgovarajućih problema u industrijskoj proizvodnji.

4.2. Hronometrisanje

Treba istaći da na broj potrebnih merenja vremena – hronometrisanja utiču različiti

činioci. U literaturi se nude brojne mogućnosti za određivanje broja potrebnih merenja, ali su
najprimereniji postupci koji se baziraju na matematičkoj statistici.
Merenje vremena može se u osnovi vršiti na tri naćina:

 protočnom,
 povratnom i
 kombinovanom metodom.

Kod protočnog metoda merenja vremena na početku prvog zahvata uključi se

hronometar i kada se završi prvi zahvat normirac pročita vreme i ta vrednost se upisuje u
odgovarajuću rubriku a da pri tome nije zaustavljao hronometar. Hronometar se ne zaustavlja

Zoran M. Živković 4769/2004 7

Strana
Organizacija proizvodnje – seminarski rad

i čitaju se kumulativna ( prolazna ) vremena. Ako se u izvođenju zahvata pojave zastoji

hronometar se ni tada ne zaustavlja ali se to u odgovarajućim rubrikama beleži.
Povratni metod omogućava da se meri svako pojedinačno vreme i zahteva poseban
hronometar, jer se posle očitavanja vremena za svaki zahvat, pritiskom na određenu polugu,
kazaljka vraća u početni položaj i automatski nastavlja da se kreće. Ovaj način merenja
vremena zahteva odgovarajući obrazac i odmah daje vreme za svaki od zahvata.
Primena kombinovanog metoda podrazumeva korišćenje još složenijeg mehanizma za
merenje vremena, odnosno kombinaciju dva hronometra, koji su međusobno povezani da se
pritiskom na polužicu zaustavlja jedan i istovremeno aktivira drugi časovnik. I ovaj način
merenja podrazumeva korišćenje odgovarajućih obrazaca.
U zavisnosti od konkretnog zadatka treba primeniti odgovarajući način merenja.
Uslovi pod kojima se mogu dobiti normalna vremena iziskuju potrebu brižljive
pripreme i precizno sprovođenje postupka snimanja radi dobijanja kvalitetnih podataka o
vremenu trajanja elemenata operacije.
Dobijanje potrebnih podataka može se ostvariti na dva načina:

 direktnim snimanjem – merenjem,

 primenom Metode trenutnih zapažanja.

Za direktno snimanje posebno je značajno obaviti dve faze:

 pripremu,
 snimanje.

Osnovne pretpostavke u pripremi za snimanje su sledeće:

 izvršen je izbor operacije koju treba normirati u skladu sa kriterijumima koji

obezbeđuju rešenje problema postojećih nerealnih vremena, najfrekventnije opcije
ili na neki drugi način značajnu operaciju za efikasnu organizaciju proizvodnih
procesa,
 sprovedena je analiza tehnološkog procesa, kako bi se odredila celishodnost
predviđene operacije u sklopu celine,
 da se određena operacija obavlja na radnim mestima, u tekućem periodu.

Za obavljanje snimanja razvijena je brojna oprema i razna sredstva a najvažnija su:

 Snimački list, umnoženi obrazac koji služi snimaču za:

 ubeležavanje podataka o vremenskom trajanju pojedinih snimanih delova

operacije
 unošenje podataka o proceni brzine izvođenja
 upisivanje primedbi tokom rada.ž

 Snimačka tabla – planšeta služi kao pokretni pult koji snimač koristi za
udobnije ubeležavanje podataka u snimački list neposredno na radnom
mestu.
 Hronometar ( digitalni časovnik ). Da bi se snimilo koliko traju elementi
operacije, postoje različite konstrukcije. Svrha je uvek ista: obezbediti što
povoljnije uslove prilikom snimanja. U osnovi se radi o satnom
mehanizmu.

Zoran M. Živković 4769/2004 8

Strana
Organizacija proizvodnje – seminarski rad

Pored ovoga postoje još i uređaji za automatsko snimanje i video kompjuterski

sistemi.
Priprema za snimanje, kao uslov za kvalitetno sprovođenje snimanja, obuhvata sledeće
aktivnosti:

 Rasčlanjavanje izabrane operacije na: zahvate, pokrete i mikropokrete, kao

najviši stupanj raščlanjavanja na sastavne delove. Svrha ovog
rasčlanjavanja jeste da se preciziraju delovi operacije čije vreme trajanja
treba snimiti.
 Prilikom određivanja delova operacije – elemenata za snimanje treba:

 odvojiti mašinski rad od ručnog,

 utvrditi koji se delovi operacije ponavljaju i koji su specifični,
 voditi računa da elementi budu dovoljno dugi da se osigura precizno merenje.

Pri definisanju elemenata za snimanje mora se precizirati:

 početak,
 završetak, kako bi se izbegle moguće greške prilikom rada snimača ili pogrešno
tumačenje.

 Izbor sredstava i metode snimanja. Na osnovu raspoloživih mogućnosti u

vezi opreme i drugih pomoćnih sredstava, a u skladu sa njihovim
karakteristikama kao i konkretnim uslovima, odnosno potrebama, treba
izvršiti izbor. Sprovođenje izbora opreme i drugih sredstava je nužno
obaviti imajući istovremeno u vidu i metod snimanja.
 Snimanje uslova pri kojima se operacija obavlja treba da posluži kao
dokumentacija . Jer, radni uslovi su podložni promenama, pa treba
neprekidno pratiti šta se dešava kako bi se uzele u obzir nastale izmene.
 Izbor i priprema radnika. U pogledu izbora radnika postoje dva alternativna
rešenja:

 veći broj radnika različitih sposobnosti,

 veći broj snimanja sa radnikom prosečnih sposobnosti.

 Izbor broja snimanja. Između brojnih mogućnosti koje se koriste za izbor

broja snimanja najprikladniji je na osnovu matematske statistike. U
principu broj snimanja zavisi od toga da li se zadovoljavamo sa manjom
( 95% ) ili većom ( 99% ) verovatnoćom da će dobiveni rezultat,
tj.normalno vreme izrade biti u granicama ± 5%.
 Za snimanje treba napraviti program kako bi se dobili što reprezentativniji
podaci. Programom treba obuhvatiti:

 sve tri smene,

 na početku, sredini i kraju odgovarajuće radne smene ( ili neko
drugo vreme za koje postoji indikacija da se javlja odstupanje ).

Zoran M. Živković 4769/2004 9

Strana
Organizacija proizvodnje – seminarski rad

4.2.1. Metode na bazi snimanja

Metoda prosečne vrednosti

Za raspoložive podatke o normalizovanim vremenima, za svaki snimljeni elemenat

rada u okviru operacije, izračunava se aritmetička sredina. Korišćenjem proračunatih vremena
za mašinski rad i podataka za ’’k’’ iz tablica, dobijaju se svi potrebni podaci za primenu
obrasca za izračunavanje normalnog vremena izrade.

Metoda najveće frekvencije

Ova metoda koristi snimljene podatke. Celokupna priprema i dalja obrada snimljenih
podataka treba da bude sprovedena u skladu sa ranijim izlaganjem. Podaci o vremenskom
trajanju pojedinih elemenata rada delova operacije, dobiveni snimanjem, predstavljaju
polaznu bazu za dalju primenu ove metode.
Neka je snimanjem dobiven sledeći niz podataka:

7-5-6-8-7-9-5-6-7-6-7-8-9-7-6-8-9-8-7-6-7-7-8-7-6-8.

Pojedine veličine javljaju se sa sledećom frekvencijom:

5-2 puta; 6-6 puta; 7-9 puta; 8-6 puta; 9-3 puta.
Kao što se vidi, 7 se javlja sa najvećom frekvencijom koja se može smatrati
normalnim vremenom izrade. Korišćenje normalizovanih podataka doprinosi realnosti
dobivenih vrednosti.

Michelin-ova metoda

Prema svom autoru Michhelin-u, ova metoda je dobila svoje ime. Normalno vreme
izrade, odnosno tipsko za operaciju, dobija se kao aritmetička sredina minimalnog i srednjeg
vremena, tj.:

Tmin  Tsr
Ttipsko 
2
Za obavljanje postupka dobijanja Tmin i Tsr neka posluži primer sa konkretnim
podacima. Višestrukim snimanjem jedne operacije dobiveni su sledeći podaci:

12, 13, 8, 11, 10, 15, 21, 12, 16, 14, 10, 11, 17, 13.

Radi provere da li je obavljen broj snimanja dovoljan, izračuna se aritmetička sredina

prvih sedam, pa zatim drugih sedam podatak, ustvari polovina raspoloživih. Ovako dobivene
srednje vrednosti treba da budu u granicama ±5% od aritmetičke sredine svih podataka. Za
navedene podatke, srednje vrednosti prve polovine podataka iznosi 12,85 a za drugu 13,28 što
je u okviru dopustivih odstupanja ±5% u odnosu na 13,07, aritmetička sredina svih snimljenih
podataka.
Dalji postupak je sledeći: sve snimljene podatke srediti u rastući niz, kako sledi:

8, ] 10, 10, 11, 11, 12, 12, 13, 13, 14, 15, 16, 17, [ 21

Zoran M. Živković 4769/2004 10

Strana
Organizacija proizvodnje – seminarski rad

I II III
Najveća i najmanja vrednost se odbacuju, a preostali niz podataka grupiše se u
približno tri jednake grupe. Najveća vrednost u I grupi je Tmin. Tsr se dobija kao aritmetička
sredina svih podataka iz sve tri grupe.
Prema tome:

Tmin=11, a Tsr=12, 83

Pa će biti:

11  12,83
Ttipsko   11,92
2

Ovo vreme treba korigovati sa odgovarajućim koeficijentima za dopunsko vreme i

posebno za pripremno-završno vreme svedeno na 1 operaciju.
Osnovna karakteristika ovako izračunatog normalnog vremena je u tome što se ne
prihvata srednja vrednost već nešto manja, što favorizuje intenzivniji rad.

Pored ovih metoda gde se podaci dobijaju direktnim snimanjem-merenjem, postoji i

Metoda trenutnih zapažanja, koju neću u okviru ovog seminarskog rada obrađivati.

4.3. Metode sa unapred datim vremenima

Sa raščlanjavanjem operacije na zahvate, odnosno pokrete, pa mikropokrete stvoreni

su uslovi i za druge pristupe merenju čovekovog rada. Dalji, presudan korak učinjen je kada
se klasifikacijom došlo do ograničenog broja pokreta na koji se može dekomponovati bilo koji
radni zadatak, operacija, namenjen čoveku kao izvršiocu.
Među brojnim pokušajima da se za odabran broj karakterističnih pokreta odrede,
normalna vremena, neka vrsta standardnih vremena, treba pomenuti. MTM (Methods Time
Measurement), Work Factor (Metoda standardnih elemenata rada), zatim Motion-Analysis
(Analiza pokreta i vremena) prema Segur-u, Basic Motion Timestudy (Proučavanje vremena
za osnovne pokrete) prema Presgrave-u i Baily-u, te sistemi razvijeni u okviru poznatih
kompanija General Motor, Honeywell i druge.
Karakteristično je da su citirane i brojne druge nepomenute metode, uglavnom nastale
u SAD, te da im je primena naročito proširena u industrijama zemalja sa veliko-serijskom i
masovnom proizvodnjom. Između navedenih metoda izvesna osobenost pripada Metodi
standardnih elemenata rada koja je predviđena za rad na mašini. Ova metoda našla je
relativno uspešno polje primene u metalnoj industriji naše zemlje.
U svetu je danas najpopularnija MTM. Pored konsultanskih biroa za primenu MTM,
organizovana je i Međunarodna organizacija za širenje MTM sa nacionalnim sekcijama,
odnosno društvima. Nastanak i razvoj MTM delo je tri američka stručnjaka: Maynard-a,
Stagemerten-a i Schwab-a. Ranije započeti radovi, posle višestrukih proveravanja urodili su
publikovanjem knjige 1948. godine, što se označava kao datum otpočinjanja korišćenja ove
Metode. MTM autori definišu kao ’’... postupak pomoću koga se raščlanjuje svaka ručna
operacija na osnovne pokrete potrebne za njeno izvršenje i dodeljuje svakom osnovnom
pokretu unapred dato vreme, a što se radi u skladu sa prirodom pokreta i uslova u kojima se
isti obavlja’’.

Zoran M. Živković 4769/2004 11

Strana
Organizacija proizvodnje – seminarski rad

5. REALNOST IZVRŠENJA NORMI

Za utvrđivanje norme vremena koriste se različite metode koje su zbog uticaja

različitih subjektivnih i objektivnih faktora podložne većim ili manjim netačnostima.
Normalno vreme izrade podrazumeva učinak koji se može postići sa normalnim
naprezanjem što otvara mogućnost prebačaja uz povećano zalaganje radnika. Stepen
izvršenja normi vremen mnogo zavisi od uvežbanosti radnika i stimulativnosti sistema
nagrađivanja.
Primena normiranih vremena u proizvodnji ima kao rezultat odstupanje u zavisnosti
od različitih faktora objektivne i subjektivne prirode. Nivo izvršenja normi (%) predstavlja
odnos normiranog i efektivnog vremena. Ako je izvršenje normi >100% označava prebačaj
normi, izvršenje normi <100% označava podbačaj normi.
Praksa pokazuje da je realno da u toku izvršavanja radnih operacija dođe do izvesnog
procenta prebačaja normi, a da to ne dovede u sumnju realnost utvrđenih normi vremena. U
pogledu ocene visine procenta prosečnog prebačaja normi vremena postoje različita mišljenja.
Normativnim aktima u preduzeću treba definisati pod kojim uslovima i u kom roku
može doći do promene utvrđene norme vremena izrade. Promenu norme treba nakon
izvršenih analiza, da urade ’’normirci’’ – analitičari vremena koji su normu ustanovili,
naravno ako za to postoje i realni argumenti i uslovi.
Koeficijent varijacije (V) je relativna mera disperzije. Izračunava se kao odnos između
standardne devijacije (σ) i izračunate aritmetičke sredine ( X ):


V 
X

σ – standardna devijacija je pokazatelj odstupanja od aritmetičke sredine ( pokazuje

koliko u proseku odstupaju pojedine vrednosti obeležja od aritmetičke sredine ).

Disperzija ( rasturenost ) meri se najčešće standardnom devijacijom, a upoređivanje

disperzije izvodi se na osnovu koeficijenata varijacije.
Što je koeficijent varijacije veći to je i veće rasipanje oko srednje vrednosti skupa.
Koeficijent varijacije kao relativna mera disperzije naročito je pogodan za upoređivanje
disperzije dveju ili više serija.

Zoran M. Živković 4769/2004 12

Strana
Organizacija proizvodnje – seminarski rad

6. ZAKLJUČAK

Reč norma znači pravilo, propis, proceduru. Svrha normiranja je utvrđivanje vremena
potrebnog za obavljanje neke operacije za izvršavanje nekog posla. Postavlja se pitanje čemu
služi norma vremena? Norma vremena služi za:

 Planiranje proizvodnje ( usklađivanje dinamičkih planova ),

 Za planiranje potrebnog broja mašina,
 Za planiranje broja radnika,
 Za određivanje rokova nabavke i isporuke delova i repromaterijala,
 Za plaćanje ( za obračun zarada radnika ).

Metode za utvrđivanje norme vremena mogu biti:

 iskustvena,
 hronometrisanje,
 korišćenjem standardnih – unapred utvrđenih vremena.

Norma vremena je prosečno vreme potrebno prosečno veštom i uvežbanom radniku da

jedan tačno definisan posao obavi na propisan način, na propisnim sredstvima za rad uz
prosečno zalaganje i prosečan napor.
Postavlja se pitanje kakva sve norma vremena može biti? Najčešće može biti
vremenska i količinska, a može biti i individualna ili grupna.

Zoran M. Živković 4769/2004 13

Strana
Organizacija proizvodnje – seminarski rad

LITERATURA

[1] Bulat, dr V, Bojković, dr R.: Organizacija proizvodnje, ICIM, Kruševac, 1999.

[2] Radojičić, dr M.: Organizacija proizvodnje – zbirka rešenih zadataka sa izvodima iz

teorije, Tehnički fakultet – Čačak , Čačak, 2003.

[3] Radojičića, dr M.: Predavanja na Višoj tehničkoj školi u Čačku, školska 1994/1995.

Zoran M. Živković 4769/2004 14

Strana