Planiranje I Uredjivanje Predela - 1,2 - Metodologija PDF

PLANIRANJE I UREĐIVASNJE PREDELA
METODOLOGIJA PLANIRANJA PREDELA

Prof. Dr Cvejić Jasminka
PLANIRANJE I UREĐIVANJE PREDELA

Prvi deo: Metodologija planiranja predela
Prof. Dr Jasminka Cvejić
Beograd 2012
Kopiranje, povezivanje i prodaja skripti u privatnim kopirnicama nije dozvoljena.
1
Sadržaj:
UVOD
1. PREDEONI PRISTUP U PLANIRANJU KORIŠĆENJA ZEMLJE
2. PREDEONI PRISTUP U PLANIRANJU KORIŠĆENJA ZEMLJE - SRBIJA
3. POJMOVI
3.1 Predeo
3.2 Predeona ekologija
3.3 Ekološko planiranje
3.4 Strategije zaštite prirode
3.5 Planiranje predela
3.6 Uređivanje i nega predela
3.7 Kulturni predeo
4. PLANIRANJE PREDELA U EVROPI I SRBIJI
4.1 Planiranje predela u Evropi
4.2 Planiranje predela u Srbiji
5. PLANIRANJE PREDELA
5.1 Pojam i zadatak planiranja predela
5.1.1 Cilj planiranja predela
5.1.2 Principi zaštite predela
5.1.3 Predmet planiranja predela
6. POJEDINČNE FAZE U PLANIRANJA PREDELA
6.1 Prethodni uslovi
6.1.1 Određivanje karaktera istraživanog područja
6.1.2 Problemi, potencijali formiranje ciljeva i zadataka
6.1.3 Utvrđivanje granice plana
6.2 Prikupljanje baznih podataka i vrednovanje dobara relevantnih
za planiranje predela
6.2 1 Izrada bazne karte i karte područja planiranja predela
6.3 Elementi inventarisanja
6.3.1 Geologija
6.3.2 Fiziografija
6.3.4 Zemljište
6.3.5 Hidrologija
6.3.6 Klima
6.3.6.1 Mikroklimat
6.3.7 Vegetacija
6.3.8 Fauna
2
6.3.9 Resursi (baza) privrede I delatnosti

6.3.10 Slike predela/doživljaj
6.3.11 Analiza postojeće i prognozirane namene prostora
6.3.11.1Rekreacija
6.3.11.2 Kulturni spomenici i dobra
6.3.12 Model predela- vizija, smernice planiranja predela
6.3.13 Koncept mera
7.0 PROCENA STRUKTURE PREDELA – VREDNOVANJE PREDELA
7.1 Način posmatranja prirodnih potencijala
7.2 Dodatna objašnjenja
7.3 Prostorna jedinica za prikupljanje podataka
8.0 OBJAŠNJENJE TEHNIKA VREDNOVANJA PREDELA
8.1 Generalni zahtevi
8.2 Klasifikacija metoda i tehnika vrednovanja
8.3 Tehnike vrednovanja
8.3.1 Deskriptivno inventarisanje
8.3.1.1 Ad-hoc-metode
8.3.1.2 Ček liste
8.3.1.3 Tumačenje karata
8.3.1.4 Opisivanje
8.3.1.5 Objašnjenje skica
8.3.1.6 Fotografije
8.3.2 Metode preferenci (zavisne od korisnika)
8.3.3 Grafičke metode
8.3.4 Matrice
8.3.5 Mreže
8.3.6 Numeričke ili kvantitativne metode
8.3.6.1 Analiza pogodnosti
9. PRIMERI PLANA PREDELA
Literatura
3
UVOD
Na početku kursa planiranja i uređivanja predela potrebno je definisati

savremeno značenje pojma pejzažna arhitektura i razjasniti njeno mesto unutar
drugih prostornih disciplina. Delatnost struke menjala se i proširivala kroz istoriju
prateći društvene i ekonomske promene i u vezi sa tim promene stanja životne
sredine.
U Webster's New World Dictionary Of The American Language (1986) struka

pejzažna arhitektura definisana je kao “veština planiranja ili menjanja pejzaža u
određenom području ili užem lokalitetu u željenom ili svrsishodnom pravcu”.
Bensonov rečnik definiše pejzažnog arhitektu kao arhitektu koji se bavi
uređenjem vrtova, zemljišta (oko građevina). Predhodne definicije odgovaraju
tradicionalnom područja rada pejzažne arhitekture, kada je ona viđena kao
struka koja se bavi ulepšavanjem sredine i kada se njena delatnost svodi na
dekoraciju eksterijera. Širom sveta postoje brojni primeri njene oblikovne
delatnosti koji datiraju iz različitih perioda razvoja društva.
Sa promenama koje su nastale urbanom revolucijom u Evropi u 19. veku,

delatnost pejzažne arhitekture se proširuje. Širenje gradova - kao posledica
političkih reformi, razvoja industrije i saobraćaja - dovodi do povečanja
koncentracije ljudi u njima, i do naglog opadanja kvaliteta gradske životne
sredine. U takvoj situaciji javlja se potreba rekonstrukcije gradova kroz prostornu
organizaciju i uvođenje novih infrastruktura. Jedna od osnovnih novih
infrastruktura značajna za melioraciju degradirane životne sredine gradova je
sistem zelenih i otvorenih područja grada( urbana zelena infrastruktura). Ovo je i
vreme kada struka iz privatnog prelazi u javno područje delovanja. Planiranje
sistema zelenih površina gradova (urbane zelene infrastrukture) tada postaje
novo područje rada pejzažnog arhitekte.
Paralelno sa degradacijom urbane sredine dolazi do velikog pustošenja prirode i

predela kroz prostornu ekspanziju industrije i eksploataciju sirovina na velikim
površinama. Ovo je izazvalo, u mnogim zemljama Evrope i Amerike, formiranje
pokreta za zaštitu prirode. Zahvaljujući aktivnostima ovih pokreta dolazi do
izdvajanja značajnih kompleksa prirode u vidu prirodnih spomenika, rezervata i
nacionalnih parkova. Sve ovo podstaklo je brzi razvoj naučnih istraživanja i
saznanja iz oblasti prirodnih nauka, naročito onih saznanja koja su mogla da
4
doprinesu boljoj organizaciji namene (korišćenja) prostora. Implementacija ovih

saznanja u planiranje korišćenja zemlje postaje novo područje rada pejzažne
arhitekture kroz njenu poddisciplinu “planiranje predela”.
Naime, pejzažna arhitektura ustanovljava dizajn predela za datu lokaciju, dok

optimalnu namenu za datu lokaciju ili optimalno mesto za datu namen, u širim
prostornim razmatrana, ustanovljava planiranje predela.
Ovako proširenom polju rada pejzažne arhitekture odgovara definicija koju je

dao Prof. Milinković (1987), prema kojoj je pejzažna arhitektura prostorna,
uređivačka disciplina, koja, u skladu sa drugim uređivačkim disciplinama, deluje
u okviru naučnog područja i prakse korišćenja i uređivanja prostora. Struka je
zasnovana na nauci i kulturi pri čemu se izrazito karakteriše ekološkim pristupom
u oblikovanju životne sredine. U širem smislu, kroz razvoj civilizacije, pajzažna
arhitektura ima za cilj da sprovodi svoju zaštitnu i preventivnu ulogu kod svih
promena u prostoru, radi trajnog korišćenja i nege zemlje.
Planiranje predela tj. pedeoni pristup u planiranju korišćenja zemlje doživljava

danas ekspanziju u celom svetu. Ovome je svakako doprinela predeona
ekologija, grana ekologije, koja se razvila u centralnoj i zapadnoj Evropi 70-tih
godina 20 veka. Predeona ekologija je shvaćena, u fazi nastanka, kao
biogeografska disciplina, koja treba da premosti “provaliju” između prostorno -
biogeografskog (horološkog)1 pristupa geografa i fukcionalno - strukturnog
pristupa ekologa. Vrlo brzo fitocenolozi i geobotaničari su preuzeli vodeću
poziciju u ovoj oblasti, s’obzorom da je njihovo polje interesovanja vezano za
otvoren predeo i njegovu prirodnu i modifikovanu vegetaciju. Njima su se
pridružili primenjeni ekolozi - šumari, agronomi, pejzažne arhitekte i planeri sa
ekološkom orijentacijom.
U našoj planerskoj i urbanističkoj praksi pejzažna arhitektura još uvek nije našla
svoje pravo mesto. Postoji mišljenje da je ona još uvek ”nezrela profesija”. Kao
znak njene nezrelosti navodi se upravo nedostatak dobro definisanog
indentiteta i razgraničavanje delatnosti između srodnih prostornih i uređivačkih
disciplina: urbanizma, prostornog planera, arhitekture, zaštitara prirode,
hortikulture, uređivača u poljorivredi, šumarstvu itd. Potpuno pogrešno, profesija
pejzažne arhitekture se svodi samo na dekoraciju eksterijera - ”ulepšavanje
sredine”. Dizajn eskterijera jeste njeno tradicionalno područje rada, ali za razliku
od drugih disciplina, kako je to već rečeno, ona se izrazito karakteriše ekološkim
1 horologija = nauka o rasprostranjenosti biljaka i životinja na Zemlji

5
pristupom u oblikovanju životne sredine. Stoga bi pejzažne arhitekte morale da

imaju mnogo značajniju poziciju u planiranju naših gradova i naselja. Razvoj
gradova koji je kod nas još uvek orijentisan prema funkcionalnim, tehničkim i
ekonomskim zahtevima, zanemaruje osnovne potrebe ljudi za čistim vazduhom,
zaštitom od buke i mogućnostima rekreacije i komunikacije. Takvim pristupom
mnoge prirodne pogodnosti koje su mogle ba budu iskorišćene za unapređenje
gradske sredine su razorene. Dakle pejzažni arhitekti moraju da sačuvaju i
poprave svoju poziciju u tom području koja im tradicionalno pripada.
Druga značajna oblast delovanja pejzažnih arhitekata, kako je već naglašeno,

je svakako planiranje predela. Zakonski okvir za izradu planova predela kod nas
još uvek nije jasno definisan, upkost činjenici, da je uvođenje obaveze izrade
planova predela zagovarano počev od 70- tih godina prošlog veka od strane
brojnih stručnjaka, pre svega sa biološkim obrazovanjem (Čolić, Milinković,
Janković i dr. prema Cvejić, 1996). Za ovakve postupke u praksi postojali su, i
danas postoje, mnogobrojni razlozi. Prvo, evidentan je veliki obrazovni i
informacioni deficit u odnosu na problematiku planiranja i zaštite predela. Zatim,
izostanak prakse, kako u korišćenju metodologije planiranja predela u
procesima planiranja prostora, tako i u izradi planova, što je dalje u direktnoj
korelaciji sa nepostojanjem potrebnih baza podataka i tehnologija njihove
obrade i primene (GIS, katastarski podaci, vegetacione i karte potencijalne
vegetacije, avio i satelitski snimci...). U oblasti zaštite prirode ovom treba pridružiti
nerazjašnjenost razlike između pojmova zaštite predela i zaštite prirodnih
dobara, nerazjašnjenu ulogu zaštitne zone prirodnog dobra i njen nedefinisan
sadržaj. Zatim, možda i najvažnije, nijedan od važećih Zakona nije predvideo
obavezu izrade plana predela, kao ni koji profili i ustanove mogu da ga rade.
Na osnovu svega iznetog očigledno je da u svim segmentima našeg društva
nedostaje svest o potrebi ovog vida planiranja.
Novi podsticaj za zakonsku regulativu u oblasti planiranja i uređivanja predela

svakako predstavlja ratifikacija Evropske konvencije o predelima od strane
Srbije. Naime, naša zemlja je potpisala ovu Konvenciju 21. septembra 2007.
godine i ratifikovala je maja 2011. godine. Ciljevi Konvencije su promovisanje
zaštite, upravljanja i planiranja evropskih predela, kao i omogućavanje
međunarodne saradnje u okviru ove teme.
Dalji podsticaj za bavljenje temom predela predstavlja i „Zakon o zaštiti prirode“,

koji mada nedovoljno, ipak objašnjava i uvodi nove pojmove kao što su
6
„predeo“, „predeona raznovrsnost“, tipovi predela“, „kulturni predeo“,

„predeoni elemenat“ i u posebnom članu Zakona tretira zaštitu predela.
Iz prethodnog se može zaključiti da zakonski okvir za planiranje predela, kao

posebne prostorno-planerske discipline, mada još uvek nedovoljno defisan,
postoji. Kako, po pravilu, zakonodavac sledi razvoj društva i njegove predstave
vrednosti, trebalo bi da bude pitanje vremena kada će se planiranje predela
pozvati na zakonski obavezne i utvrđene ciljeve i instrumentarijum.
Kako su naša iskustva u planiranju predela još uvek nedovoljna u knjizi su

metodologija, metode i tehnike planiranja predela preuzete iz svetske literature
koja se bavi ovim vidom planiranja. Ovakav pristup je svakako celishodan
s’obzirom da su zakoni promenljivi i da ova struka mora i kod nas da se izbori za
ono mesto i ulogu koju ima u praksi drugih evropskih zemalja.
1. PREDEONI PRISTUP U PLANIRANJU KORIŠĆENJA ZEMLJE
Pregled istorijskih okolnosti koje su doprinele uvođenju predeonog pristupa u

planiranje korišćenja zemlje, na engleskom govornom području, možemo naći
kod Fabos (1985). Ovaj kratak istorijski pregled opisije neke rane pokušaje
naučnika da svoja saznanja iz oblasti prirodnih nauka učine što korisnijim za
potrebe planiranja korišćenja zemlje.
Sredinom XIX veka značajna novina u prirodnim naukama bila je uvažavanje

interakcija između prirodnih pojava i čovekovih aktivnosti. U Engleskoj se 1865.
godine pojavila knjiga GeorgePerkins Marsh-a2 (1801-1882) "Čovek i priroda"
(Man and Nature). U toj knjizi Marsh je, shodno saznanjima tog vremena,
obuhvatio naučna saznanja o uticaju čovekovih aktivnosti na prirodnu sredinu.
Po prvi put on je postavio pitanje ”neizvesnosti” rezultata sve većeg korišćenja
prirodne sredine kao posledica ubrzanog razvoja industrijskog društva. Od te
veoma značajne knjige - koja je objavljena pre skoro 150 godina - pa sve do
danas, naučnici i planeri su učinili brojne pokušaje da uvečaju razumevanje
Marsh-ovih hipoteza. Ta nastojanja su na kraju dobila tri oblika:
(a) brojni naučnici sledili su primer Marsh-a upozoravajući planere i društvo o

uticaju korišćenja zemlje na sredinu,
2
George Perkins Marsh (1801 – 1882), amarički diplomata Ii psiholog, smatra se prvim američkim
zaštitarom životne sredine
7
(b) neki od njih postali su aktivni planeri korišćenja zemlje, i

(c) jedan broj planera obratio se naučnicima sa zahtevom da im nauka da ulaz,
odnosno bazu za planiranje krošćenja zemlje.
Među planerima koji su po svom osnovnom obrazovanju bili biolozi značajni su

Patrick Geddes i Benton MacKaye. Sir Patrick Geddes (1854-1932) škotski biolog,
botaničar i sociolog, bio je svestan ishoda interakcija između čoveka i prirodne
sredine, pre svega, zahvaljujući svojim biloškim znanjima. Geddes je započeo
mnoge aktivnosti usmerene ka otklanjanju konflikata u zaštiti životne sredine. Od
mnogih njegovih doprinosa značajni su: pregled tehnika planiranja predela i
predlog klasifikacionog sistema prirodnih resursa. Njegova teorija planiranja
bazirala se „geotehnici“3 – sredstvu restauracije zemlje i njenih resursa pomoću
modernih naučnih metoda (Stalley,1972 cit. Fabos,1985,21). Geddes je bio prvi
britanski građanin koji je sebe nazivao pejzažnim arhitektom, mada je radio kao
urbanista4. Njegovi planovi su imali mnogo sličnosti sa planiranjem predela u
kojima je predlagao sistem parkova i sistem otvorenih prostora. Njegove
pozante knjige su City Development (1904) and Cities in Evolution (1915). Lewis
Manford, američki teoretičar urbanizma bio je pod jakim uticajem Geddes-ovog
razmišljanja, kao i drugi mislioci XX veka. On je Geddes-a nazivao “ocem
planiranja gradova”. Smatrao je da je “Geddes bio na strani života” i da je
“Geddes-ov najveći uspeh u životu što je napravio most između biologije I
socijalnih nauka”.
Savremenik Geddes-a u Americi bio je Benton MacKaye (1879-1975), po

obrazovanju šumarski inženjer, planer i zaštitar prirode. Radeći u području
Bostona, kao Olmstedt i Eliot pre njega, razvio je jedan od prvih „ekosistemskih“
pristupa u planiranju modernih metropolitenskih regiona. Njegov plan se bazirao
na pažljivoj analizi celog predela. MacKaye je identifikovao nekoliko kategorija
zemlje koje su posebno vredne ili osetljive i koje stoga treba da ostanu
neizgrađene. Ta područja, koja uključuju grebene, strme padine, kanjone,
aluvijalne ravni reka, močvare, jezera i obale mora, istovremeno su, kako je
dokazao MacKaye, prirodna “brana" koja kontroliše "metropolitensku invaziju"
3 Geotehnika objedinjuje primenu i rezultate naučnih istraživanja s praktičnim iskustvom u

projektovanju i izvođenju različitih inženjerskih zahvata na, u i od tla. Sastavna je i nedjeljiva
naučna grana unutar naučne oblati građevinarstvo.
4
Sir Patruck Geddes je odgovoran za uvođenje koncepta „regiona“ u arhitekturu i planiranje
kao i pojma „konurbacija“. Smatrao je da postoje relacije između socijalnih procesa i prostornih
formi. Autor je master plana Tel Aviva 1925.
8
(Sl.1). MacKays-ov predlog, objavljen 1928. pod nazivom „Novo istraživanje“

(The New Exploratin), predstavlja prvi pokušaj bavljenja decentralizacijom
urbane ekspanzije.
Sl.1 Benton MacKay-ov regionalni pristup (1929) problemu otvorenih prostora i

urbane ekspanzije. On je verovao da ono što je opisao kao „sistem bedema“,
kao što je sistem prirodnih vlažnih područja, može da kontrološe metropolitensku
„invaziju“ („bujicu“).
Drugi važan pravac, možda glavni pravac, u senzitivnom planiranju sa

stanovišta zaštite prirode i životne sredine, javio se u Americi pre oko 150 godina,
kod ljudi koji su sebe nazivali pejzažnim arhitektama. Najznačajniji čovek koji se
često naziva "ocem američke pejzažne arhitekture" je Frederick Law Olmsted
(1822-1903), poznat po projektu Centralnog parka u Njujorku iz 1857. godine.
Svojim pisanjem o problemima razvoja urbanih područja - gradove je nazvao
ekspanzionim5 gradovima - Olmested je pozivao ne samo na zaštitu zdrave
sredine već i na zaštitu otvorenih neizgrađenih područja. Olmsted je planirao
strukture industrjiskih gradova i suburbanih zajednica, bez velikih empirijskih 6
istraživanja, crtajući po intuiciji7 i uz posmatranje prirode i društva. Njegovi
predlozi za zajednicu "Riverside" pored Čikaga iz 1869. godine (Sl.3) i plan
sistema parkova za bostonsko metropolitensko područje iz 1886. godine (Sl.2),
tipični su primeri uvažavanja ciljeva zaštite životne sredine i prirode. Ovaj sistem
5
Pojam ekspanzivan odnosi se na širenje, proširivanje, raširenost
6 Empirija znači iskustvo, nauka o iskustvu
7 Intuicija, neposredno opažanje, neposredno stečeno znanje
9
parkova nazvan “Ogrlica Emerald” u literaturi je poznat kao prvi važan

“greenway” (zeleni put) u Americi8.
Sl.2 Ogrlica Emerald, Boston
U planu za zajednicu "Riverside", Olmsted je sačuvao obale reka kao javno

dobro planirajući duž reka javne parkove. U bostonskom metropolitenskom
području proširio je svoj plan sistema parkova, sa konceptom parkova duž reka,
formirajući na taj način mrežu regionalnih parkova. Olmsted-ovi planovi su bili
suprotni planovima koji su se bazirali na ekonomici i političkim ciljavima.
Značajan pejzažni arhitekta u Americi koji je nastavio Olmted-ov rad bio je

Charles Eliot (1859-1897). Eliot je prokrčio put mnogim fundamentalnim
principima regionalnog planiranja i postavio je konceptualne i političke osnove
za zaštitu zemlje i istorijskog nasleđa širom sveta. Pored toga on je imao
centralnu ulogu u oblikovanju Bostonskog Metropolitenskog sistema parkova,
projektujući mnoge privatne i javne zelene površine.
Impresioniran uspehom planiranja parkova u Londonu i Parizu on je proširio
Olmstedov sistem parkova u metropolitenskom području Bostona. Gradovi na
rastojanju od jedne milje od centra Bostona priključeni su Bostonu. Duž radijalnih
puteva i autoputeva Eliot je planirao prostran sistem parkova. Tu su se nalazile
autohtone šume i brojni mali skverovi, igrališta i parkovi unutar gusto nastanjenih
naselja. Ovaj plan pokazuje razumevanje specijalnih vrednosti sredine i opasnost
njene promene po zdravlje ljudi. Eliot je takođe zaštitio osetljive i značajne
prirodne resurse, kao što su područja duž reka i plaže. Zahtevao je da slivna
područja ostanu neizgrađena, kako bi bila sačuvana za snabdevanje urbanih
područja vodom. Takođe je zahtevao da slivna područja ostanu u što
prirodnijem stanju i da največim delom budu pokrivena šumom i veštačkim
jezerima (Sl.4).
8 Značajno je naglasiti da je pejzažna arhitektura u Americi deo kulturne istorije. Američko

Udruženje pejzažnih arhitekata osnovano je još 1899. godine. Prvi profesionalni kurs iz pejzažne
arhitektuire počeo je na Harvardu 1900. godine, i prvi profesionalni časopis pojavio se 1910.
godine (Landscape Architecture).
10
Sl.3 Riverside Illinois dugo je smatrana najboljim primerom Olmsted-ove ideje

kako treba da izgleda suburbano područje. Riverside je naselje od 1600 acre
duž Des Plaines River zapadno od Čikaga. Plan naselja Olmsted i Vaux su radili
dve godine, počev od 1868. Glavna ideja je bila osigurati dovoljno prostora za
rekreaciju i osigurati scenska područja raspoloživa svim stanovnicima. Kako bi to
posligli oni su zaštitili plavnu ravan, obale reke i dva otvorena područja na
pobrđu. Prva aktivnost je bila povezivanje Riverside autoputem sa Čikagom.
Takođe, Olmsted je posvetio pažnju unutrašnjim saobraćajnica vodeći računa o
scenskom kvalitetu, koliko je to bilo moguće. On je projektovao ulice koje su
pratile izohipse terena i ublažio padove. Na kraju, on je izbegao pravougaona
rešenja. Na taj način dobio je mnogo javnih prostora. On je takođe odlučio da
prostor između saobraćajnica i kuća, privatan prostor, ima javne funkcije: to je
bilo tranziciono područje između privatnog i javnog. Na kraju samo 1000 acre je
bilo izgrađeno. bilo izgrađeno.
Pod uticajem Geddes-a, Mac Kaye-a, Olmsteda-a, Eliot-a ali i Mumford Lewis-a
(1850 - 1928) - severnoamaričkog kritičara sa Univerziteta u Wisconsin-u, čije je
značajno delo Kultura gradova (Culture of Cities, 1938) - i Howard Ebenzer-a
(1850-1928)- engleskog zagovornika vrtnog grada - fokus pejzažne arhitekture,
premestio se iz privatnog u javno područje, što je bilo veoma značajno. Umesto
pokušaja uređenja privatnog predela, gde pojedinci mogu da žive u harmoniji
sa prirodom, profesija pejzažne arhitekture sada ima za cilj kreiranja predela za
celokupnu zajednicu ljudi. Geoffrey Jellicoe (1900-1996) je u svojoj knjizi Predeo
od čoveka (The Landscape of Man, 1975) ovaj predeo nazvao kolektivnim
predelom. U toj knjizi on je dao širok pregled projekata u kojima je ostvarena
11
harmonija između čoveka i njegove okoline. Projekti su opisani i ilustrovani u

slučajevima kada je prirodna sredina zamenjena baštama, parkovima, kućama,
fabrikama, novim gradovima, autoputevima, univerzitetskim centrima, sa ciljem
da se prikaže kako dizajn evoluira iz filozofskog, umetničkog i geografskog
konteksta9.
Verovatno najpoznatiji planer predela koji je zagovarao predeono-ekološki

pristup u planiranju korišćenja zemlje je Ian L. McHarg (1920-2001). U knjizi
Planiranje sa prirodom (Design with Nature, 1969) on je prokrčio put ekološkom
planiranju, prikazavši predeoni pristup koji su decenijama razvijali on i njegove
kolege. U ovoj knjizi on je postavio bazični koncept geografskog informacionog
sistema (GIS) koji je tek kasnije razvijen. McHarg je tvrdio da predeone osobine -
atributi treba da budu baza za planiranja korišćenja zemlje. Njegova teoretska
studija za “Veliku Dolinu" (The Great Valley), pokazuje kako se antropogeni
predeo razvija kroz vešto planiranje predela. “Velika Dolina je veliki
poljoprivredni region istočno od Rockies-a visoravni, uglavnom ravna dolina gde
dominiraju bogata krečnjačka zemljišta. Tu su ipak izdvojene tri podceline -
zapadne planine na peščarima, škriljcima, krečnjacima i kvarcitima, zatim široki
prsten Maritinsburg-škriljaca i sama dolina sa krečnjacima i dolomitima. Planine
pružaju maksimalni rekreacioni potencijal, krečnjaci su resurs za poljoprivredu a
škriljci su najbolje lokacije za urbanizaciju. Ovo zadnje je važno, pošto
obezbeđuje da se urbanizacija ne dešava na izvorištima vodosnabdevanja.
Resursi i njihova distribucija su veoma pogodni - šumovite planine, plodna dolina
i škriljci, koji se trakasto pružaju duž reke, pogodni su za urbanizaciju, čime se
postiže i znatan estetski kvalitet. Kasnijih godina,
9 Pod pojmom kontekst podrazumeva se smisao, spoj, veza, splet

12
Sl.4 Desno: Jedan iz seta crteža “Vegetacija i pejzaž u metropolitenskim

rezervatima Bostona”. Prikaz pre i posle skiciranja u maniru engleskog pejzažnog
parka Humphry Repton. Levo: Na slici je predstavljena dugačka vizure na dolinu
i brda koja se pojavljuju nakon uklanjanja dela priobalne vegetacije.
McHarg i njegov tim razvili su mnogo prefinjeniji model koji je uključio više
predeonih atributa u proces donošenja odluka unutar metropolitenskih
područja. U njegovom radu za State Island procenjeno je 34 kritičnih faktora
uključujući nekoliko parametara klime, geologije, fiziografije, hidrologije,
pedologije, vegetacije, faune i postojećeg načina korišćenja zemlje. Koristeći
“overlay”10 tehniku bio je u mogućnosti da kartira pogodnost korišćenja zemlje
za najrazličitije potrebe, uz postizanje kompatibilnosti između korišćenja i
prirodnih resursa. Taj pristup je učinio da njegov plan korišćenja zemlje bude
pogodan za javnu diskusiju, pošto je ponudio izbore i dao nekoliko ideja o
mogućim posledicama alternativnog korišćenja zemlje (Sl. 5 i Sl. 6)
Slavni teoretičar planiranja koje se bazira na ekologiji bio je američki naučnik

Eugen Odum (1913-2002), poznat po svom pionirskom radu u oblasti
ekosistemske ekologije. U knjizi Sategija razvoja ekosistema (The Strategy of
ekosistem development, 1969) Odum je formulisao elegantan model raspodele
korišćenja zemlje koji se bazirao na ekološkim principima. Model klasifikuje celu
zemlju u četiri "odeljka" zavisno od funkcija ekosistema u regionu (Sl.7).
10 Tehnika preklapanja trensparentnih (providnih) karata

13
State Island 1986

1. Kvalitet plaže
2. Vredna staništa u zoni plime
3. Scenski kvalitet (kopna)
4. Kvalitet rečnih tokova
5. Vredne geološke karakteristike
6. Scenski kvalitet (more)
7. Vrednost vodenih površina kao
staništa faune I flore
8. Vrednost fiziografskih karakteristika
9. Vrednost ekoloških zajednica
10. Postojeća vegetacija
11. Šumske zajednice
12. Postojeća staništa divlje flore I faune
13. Šume: postojeći kvalitet
14. Ograničenja vezana za zemljište:
nosivost
15. Ograničenja vezana za zemljište:
nivo podzemnih voda
Sl. 5 McHarge –ov overlej metod za State island iz 1986
State Island 1986

Rezulat overleja: karta dobijena preklapanjem sa
pogodnim područjima za zaštitu, rekreaciju i
urbanizaciju. Pogodnost je predstavljena u
četvorostepenoj skali
Sl. 6 McHarg-ova hibridna karta za State island 1986
a) Zaštićena sredina gde prirodni sistemi funkcionišu relativno neometano od

strane čovekovih aktivnosti (zreo sistem); (protective environment- mature
system)
b) Produktivna sredina, gde su prirodni sistemi modifikovani čovekovim
aktivnostima. U ovoj zoni cilj je rast proizvodnje hrane (sitem koji se razvija);
(productive environment- growth system)
c) Urbano-industrijska sredina gde su urbani sistemi u potpunosti zamenili prirodno
ekološko funkcionisanje (neživa sredina); (Urban-industrial environment – nonvital
system)
14
d) Kompromisna sredina, koja se karakteriše kombinacijom svih pojedinih gore

pomenutih zona (sistem multi - korišćenja). (Compromise environment- mulri-use
system)
Sl.7 Model „odeljaka“ različitih vrsta životne sredine, zahtevane od strane

čoveka, obrazovane u odnosu na razvoj ekosistema i na kriterijumima životnog
ciklusa resursa
Implementacija bilo kog “odeljka” u planove, naravno, zahtev proceduru

zoninga predela i ograničavanje korišćenja nekih delova kopna i vodenih
površina. Iako je postupak zoniranja univerzalno prihvaćen u gradovima,
procedure koje pritom slede, ne deluju najbolje, pošto se ograničenja zoninga,
pod pritiskom kratkoročnih ekonomskih i populacionih pritisaka, veoma lako
prepravljaju Zoning predela zahteva potpuno novi način mišljenja. Ukoliko se
značajna područja kopna i vode prevedu u zaštićenu kategoriju, zahteva se
veće korišćenje zakonskih mera, kao npr.: poreza, restrukcije korišćenja, zaštite
scenskih pogodnost i javno vlasništvo.
Shodno Odumo-ovom mišljenju sve dok nismo u stanju da preciznije

determinišemo kako daleko možemo bezbedno da idemo u širenju intenzivne
poljoprivrede i urbanih područja na račun “trošenja” zaštićenog predela, bilo bi
dobro da ga što je moguće duže držimo nepovređenog. Stoga zaštita prirodnih
područja nije periferni lukzus društva, već kapitalna investicija, od koje zajednica
očekuje da izvuče interes. Kako je dalje pisao Odum, može se očekivati da će
zakonski i ekonomski problemi, izazvani zoningom i izdvajanjem “odeljaka”, biti
trnoviti, potrebno je ustanoviti ministarstva (odeljenja), ili institute, koji bi se bavili
zakonom u oblasti predela (landscape law) i početi sa obukom “advokata
predela” (landscape lawyers), koji bi bili sposobni, ne samo da objasne
postojeću situaciju, već i da izrade novu legislativu koja bi bila razmatrana od
strane države I nacionalnih tela vlade. Danas je drušvo usredsređeno – što
15
svakako treba – na prava čoveka, ali prava na životnu sredinu (environmental

rights) su isto tako od vitalnog značaja. Ideja “jedan čovek jedan glas” je važna,
ali isto tako I predlog “jedan čovek jedan hektar”.
Među onima koji su predlagali ili razvijali ekološki pristup u planiranju prostora
treba još spomenuti kanadskog šumara G. Angus Hills (1961); izraelskog arhitektu
i urbanistu Artur Glickson -a (1971); američkog pejzažnog arhitektu Philip Lewis-a
(1969); i Anne Spirn (1984); američkog regionalnog planera Jon Bergea (1985);
francuskog geografa i planer Jean Tarlet-a (1985).
Na nemačkom govornom području najpoznatiji pejzažni arhitekta XIX veka bio

je Peter Joseph Lenne (1789-1866). Radio je kao nadzornik vrtova kralja Fridriha
Vilhelma III. U svojoj 50-toj godini nastanjuje se u Postdamu u dvorcu Sanssouci.
Živeći u dvorcu brinuo se o nezi, obnavljanju i proširenju starih vrtova dvorca,
tako da su vrtovi nakon njegove smrti zauzimali preko 300 ha. U početku
postepeno, a kasnije sve intenzivnije, podizao je parkove oko Postdama.
Parkove je povezivao sa brdima koja okružuju kultivisani predo ostrva Posdam.
Približno u jezgru tog kultivisanog predela su vrtovi Sanssouci. Takođe
zahvaljujući njemu u urbanistički plan Berlina uneto je mnogo novih trgova. On
je izjavio:" Da i predeo koji je po svojim karakteristikama zadovoljavajući ... može
pravilnom primenom vrtne umetnosti ... estetski da se ukrasi i ekonomski poboljša
(Guetner,1985)".
U sledećem biće dat kratak pregled naučnika koji su na nemačkom govodnom

području doprineli razvoju predeone ekologije i predeonog pristupa u planiranju
prostora.
Među onima koji su doprineli razvoju predeone ekologije u Evropi treba

spomenuti Prof. Dr. Heinz Ellenberg-a (1913-1977) direktora "Instituta
Geobotanike Univerziteta u Goettingen-u", koji je inicirao sveobuhvatne
ekosistemske sutudije. Bavio se istraživanjima ekosistema na području srednje
Evrope. Pozant je kao autor knjiga “Vegetacija srednje Evrope sa Alpima”
(Vegetation Mitteleuropas mit den Alpen) i “Seoska domaćinstva i predeo u
ekološkom i istorijskom pogledu” (Bauernhaus und Landschaft in oekologischer
und historischer Sicht). Knjiga pruža jako dobru argumentaciju za današnju
regionalizaciju. Ellenberg je smatrao da je razvoj ruralnog područja, njegovog
kulturnog predela, sela i njegovih opredeljujućih obeležja nadležnost vlade
jedne zemlje. On je smatrao da ono što nedostaje je omeđavanje seoskog
predela, zatim upustva za nepromenljivost karakterističnih regionalnih i mesnih
16
stilova, njihov razvoj i vrednost. On se naime zalagao za zaštitu tipičnih obeležja

kulturnog predela.
Važna prekretnica u razvoju predeone ekologije kao naučne discipline je

publikovanje sveobuhvatnog "Priručnika za negu predela i zaštitu prirode"
Buchwald-a i Engelhardt-a (1968). U ovoj publikaciji predeona ekologija je
viđena kao naučna baza za negu predela i zaštitu prirode.
Predeonu ekologiju su takođe prihvatili prostorni planeri i dizajneri predela. Ovo

prihvatanje potvrđuje "Priručnik o predeonoj ekologiji" autora Prof. Hans
Hermann Woebse -a (1975) koji je namenjen pre svega arhitektama. U njemu,
suprotno čisto arhitektonsko - estetskom pristupu projektovanju, naglašen je
ekološki pristup u projektovanju. U novije vreme postaje sve očiglednije da je
predeona ekologija u otvorenom predelu i ekotonovima ruralnih i urbanih
područja blisko protkana sa svim ostalim interdisciplinarnim aspektima
regionalnog i urbanog planiranja. Primena vodi daljem proširivanju osnovnog
predeono ekološkog koncepta i introdukciji sveobuhvatnog ekološkog
planiranja kao centralnog oruđa za planiranje predela i regionalno planiranje.
Na ovaj način se uspostavlja razlika između brige za "otvoreni predeo" i
"planiranja zelenila" u urbanim područjima.
U Zapadnoj Nemačkoj Olshowy (1973), upravnik "Federalnog Instituta za

konzervaciju prirode i predeonu ekologiju" u Bad Godesberg/Bonn opisao je
doprinos predeone ekologije u inventarisanju (analizi) i vrednovanju (dijagnozi)
predela. Verovatno najznačajniji doprinos ovog Instituta je novo kartiranje
potencijalne prirodne vegetacije. Ove karte pružaju dragoceno upustvo za
razvoj predela, poljoprivredu, pošumljavanje i obnovu vegetacije, planiranje
autoputeva, rudnika i koriste se kao indikator za izbor drveća i šiblja za ove
svrhe.
Na "Tehničkom Univerzitetu u Berlinu" na "Institutu za pejzažne konstrukcije i vrtnu

umetnost" pod rukovodstvom Prof. Hans Kiemstedt-a (1934-1906) dat je doprinos
razvoju i primeni kvantitativnih kompjuterskih metoda u oblasti predeone
ekologije. Na istom Uiverzitetu na "Odseku za primenjnenu botaniku" urađene su
važne studije u okviru urbane ekologije (Bornkamm i Grun, 1973; Sukopp, 1970)
zatim, razvoja i upravljanja prirodnim resursima, zaštiti ugroženih vrsta, i
istraživanjima vrsta indikatora i biljnih zajednica za klasifikaciju predela i
ekosistema, dakle istraživanja koja su primenljiva za planiranje i upravljanje
predelom.
17
Ne samo u Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj već i u drugim zemljama Holandiji,

Švajcarskoj, Belgiji, Švetskoj i Istočno evropskim zemljama mnoge predeono -
ekološke studije postaju integralni deo projekata planiranja predela i regiona.
U Holandiji relativno maloj i prenaseljenoj zemlji sa unazađenom florom i faunom,

razumevanje značaja zaštite prirode i potreba za sveobuhvatno predeono
planiranje, je veća nego u bilo kojoj drugoj Zemlji. To se odražava u aktuelnoj
politici korišćenja zemlje - u primeni integralnog ekološkog planiranja u fizičkom
planiranju11 na velikim razmerama i u dinamičnom naučnom upravljanju
prirodnim resursima, koji takođe uključuje kreiranje novih staništa. Predeona
ekologija služi kao glavno naučno oruđe za te aktivnosti. Već 1975. godine
predeono ekološko inventarisanje u interdisciplinarnom timu pokrilo je 5 od 11
provincija. Pod rukovodstvom Westhoff i E. van der Maarel-a sa "Univerziteta
Nijmegen" predeona ekologija bazirana na fitocenološkom konceptu Zürich-
Montpellier-ske škole razvila se u dinamičnu i unapređenu kvantitativnu
metodologiju.
U Slovačkoj Republici poznati predeoni ekolozi su Ruzicka i Mikolas sa Instituta za

predeonu ekologiju – Slovačke akademine nauka (Institute of Landscape
Ecology of the - Slovak Academy of Sciences) koji su 1982. godine razradili
metod predeono ekološkog planiranja "LANDEP" (Landscape-Ecology and
Optimization Method). Ovaj metod teži da dostigne ekološki optimalan način
korišćenja predela i da označi ekološke probleme izazvane lošim prostornim
uređenjem. On je optimizirajući sistem korišćenja zemlje, koji uključuje
sveobuhvatne predeono – ekološke analize, sintezu elemenata, procenu
predela nekog područja i predlog za optimalnu prostornu strukturu (sklop)
predela. Metod sadrži nekoliko koraka: analize, sinteze, procene, interpretacije i
predloge.
Struktura sadržaja I metodološki koraci LANDEP metode menjaju se u zavisnostri

od zadatka karakterističnih socijalnih ciljeva I karakteristika I prostornog
obuhvata teritorije. Sadržaj LANDEP metode je podeljen u dva povezana dela. U
prvom su ekološki podaci o predelu, kao što su naučne sinteze perdeono -
ekoloških karakteristika. Drugi deo je ekološka optimizacija korišćenja predela,
bazirana na naučnim sintezama. Na bazi LANDEP metode izrađeni su drugi
predeono – ekološki i enviromentalni pristupi12 - procena predeonog nosečeg
11 fizičko planiranje , planiranje objekata, saobrćajnica i dr.

12 Environment = engleska reć čije je značenje životna sredina
18
kapaciteta (evaluation of landscape carrying capacity, Hrnčiarová et al., 1997),

metode izrade analize uticaja na životnu sredinu (Environmental impact
assessment process, Kozová et al., 1995, 1996, 1999)
2. PREDEONI PRISTUP U PLANIRANJU KORIŠĆENJA ZEMLJE - SRBIJA
Potrebu uvođenja planiranja predela u planiranje korišćenja zemlje zastupana je

kod nas od strane većeg broja autora različitih profesija. Prof. Ing. Aleksandar
Krstić (1902-1980) - šumarski inženjer izdaje prvu knjigu pod naslovom "Uređenje
predela i park šuma", 1951. godine.
Veliki zagovornik planiranja predela bio je ing. Čolić Dušan (1913- ...),
dugogodišnji Direktor Zavoda za zaštitu prirode. Po profesiji šumarski inženjer, po
ugledu na strana iskustva, on je u više mahova zagovarao potrebu uvođenja
planiranja predela. Prema njemu detalji o zaštiti, održavanju i uređivanju
predela, odnosno zaštite prirodne sredine, teško se mogu sprovesti u užim
okvirima detaljnog urbanističkog plana i stoga predlaže da u fazi detaljnog
prostornog planiranja treba, za svako područje, raditi plan predela.
Milinković Stevan (...) profesor Šumarskog Fakulteta u Beogradu, pejzažni

arhitekta, zalagao se za plan predela kao sektorski plan čija izrada je
predviđena metodologijom sveobuhvatnog, integralnog planiranja.
Janković Milorad (1987) naš poznati ekolog, navodi da ..." među najvažnije
prostorne celine u biosferi kao i u svim njenim parcijalnim geografskim
područjima i oblastima spadaju predeli , kao sistem ekosistema, za praksu i
teoriju globalne i regionalne ekologije, zaštite, unapređenja i obnove prirode
svakako najznačajniji pojam. Danas se u ekologiji, biosferologiji, urbanologiji,
prostornom planiranju i dr., izdvaja i primenjuje sve više nauka o predelima, pri
čemu se naročito insistira na definisanju predela, njegovoj sistemskoj sadržini i
prirodi, kao i značaju u strukturi i funkcionisanju prostora".
Imajući u vidu ugroženost predela Bogdan Bogdanović (1973) na simpozijumu

pod nazivom "Čovek i životna sredina u SR Srbiji", predlaže razradu jedne nove
metodologije planiranja koja bi garantovala makar i minimalnu mogućnost
efikasnog dejstva u domenu zaštite predela i slike predela.
19
Gostović M. u knjizi "Uređenje seocke teritorije" (1989) u poglavnju "Planiranje

zaštite sredine" prikazuje metodologiju izrade plana predela u seoskim i
agrarnim područjima.
Stojkov Borislav (1992) autor knjige "Metode analize i sinteze u prostornom

planiranju" sa Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije, ističe da "...metodologija
pejzažnog planiranja doprinosi, uz istovremeno uvažavanje ekoloških zakonitosti,
formiranju rešenja koje je i ekološki pouzdano, ali i koje omogućava uživanje
preko estetskih senzacija u prostoru".
Na profilu za Pejzažnu arhitekturu Šumartskog fakulteta u zadnjih 20 godina

intenzivnije se radi na edukaciji studenata iz ove oblasti na redovnim studijama i
naučno-istraživačkom radu.
3.POJMOVI
3.1 Predeo
Pojam „predeo” na slovenskim jeyicima ima više sinonima, kao što su: "kraj",
"krajobraz", "krajolik", "pejzaž", "kraina"; na nemačkom "landschaft"; na
engleskom "landscape"; na francuskom "peysag"'; u bugarskoj i ruskoj literaturi
koristi se takođe nemački termin "landšaft" (Georgiev, 1982); na Čehoslovačkom
"krajina" (Mezera et.al. 1979). U Tabeli 1. Dati su značajni termini iz oblasti
“predela”na različitim jezicima.
Srpski Francuski Engleski Nemački Švajcarski

Predeo Paysage Landscape Landschaft Landschaft
Politika predela Politique du Landscape policy Landschaftspolitik Landschaftspolitik
paysage
Kvalitet predela Objectivé de Landscape Landschaftsbezogenes Landschaftsqualitätsziel
qualité paysagere quality objective Qualitätsziel
Zaštita predela Protection des Landscape Landschaftsschutz Landschaftsschutz
paysages protection
Upravljanje Gestion des Landscape Landschaftspflege Landschaftspflege
predela paysages management
Planiranje Aménagement Landscape Landschaftsgestaltung Landschaftsplanung
predela des paysages planning
Tabela 1: Značajni termini u oblasti „predela“ na različitim jezicima
Vebster-ov rečnik (Webster's New World Dictionari Of The American Language,

1986) definiše predeo kao:
20
(1) sliku koja predstavlja deo prirodnog pejzaža kopna, kao što su prerija,
šumoviti krajevi, planine i dr.;
(2) kao oblast slikarstva, fotografije, itd. koja se bavi takvim motivima slika; (3)
prostranstvo prirodnog pejzaža koje se sagledava jednim pogledom.
Vizuelno-estetska konotacija "predela" često upućuje na englesku reč

“scenery”. Rečnik pojmova iz oblasti planiranja predela i urbanog planiranja
(Dictionary Landscape and Urban Planning13,2001) definiše pojam predela kao:
Određeno područje zemlje, određene strukture i karaktera, specifične flore i
faune, sa specifičnim karakteristikama kulturnog nasleđa, u kojem zajedno
egzistiraju i uzajamno deluju prirodne sile i elementi veštački stvorene životne
sredine.
U Evropskoj konvenciji o predelu Saveta Evrope (2000) pojam « predeo » je

definisan na sledeći način : “Predeo označava područje, kako je viđeno od
starne ljudi, čiji karakter je rezultat akcija i interakcija prirodnih i/ili humanih
činilaca”
3.2 Predeona ekologija
Predeona ekologija se bavi proučavanjem distribucije i obilja elemenata unutar

predela, njihovim poreklom i njihovim uticajem na organizme i procese. Predeo
može da bude shvaćen kao heterogeni skup ili mozaik interno uniformnih
elemenata ili «parčadi» kao što su kompaktni delovi pod šumom,
poljoprivrednim površinama ili blokovi kuća. Biogeografi, prostorni planeri,
hidrolozi i ekolozi (koji se bave ekosistemima) su zainteresovani za obrasce
(šeme) i procese na velikim razmerama. Predeoni ekolozi povezujuju ove
discipline, kako bi razumeli uzajamno delovanje između prirodnih i humanih
fakltora koji utiču na razvoj predela, i uticaj predeonih šema (obrazaca) na
čoveka, druge organizme, i tok materije i energije između «parčadi». Veći deo
predeone ekologije je zasnovan na predstavi, da mnoga opažanja, kao što je
opstanak populacija malih sisara unutar šumskog «parčeta», može u potpunosti
da se razume samo uzimajući u obzir regionalne kao i lokalne faktore.
Faktori koji vode razvoju predeonih šema (obrazaca) obuhvataju kombinaciju

humanih i prirodnih činilaca. Geologija regiona, obuhvata topografiju i zemljište
zajedno sa regionalnom klimom, i tesno je povezana sa distribucijom površinskih
13 Dictionary Landscape and Urbana Planning, Evert,K.J (2001) IFLA, Springer, Berlin".
21
voda i tipovima vegetacije, koja može da egzistira na određenom području.

Ovi faktori utiču na šeme (obrasce) humanih naselja i raspored prošlih i
savremenih korišćenja zemlje i vode. Jedan od preovlađujućih efekata
čovekovih aktivnosti je fragmentacija habitata (Sl. 8), koja nastaje kao
posledica težnje čoveka da redukuje veličinu i povečava izolaciju među
«parčada» prirodnih habitata (stanišat).
Šeme (obrasci) predela mogu obrnuto da imaju direktan uticaj na mnoge

procese. Struktura i raspored «parčadi» može da utiče na fizičko kretanje
materijala, kao što su, hranljive materije ili zagađivaći ili iščezavanje populacija
biljaka i životinja. Mnogi od tih uticaja mogu da budu istraženi sa dva faktora,
ulogom ivice « parčeta » i povezanošću između «parčadi». Ivice između dva
«parčeta» često deluju kao filter ili barijera za transport bioloških ili fizičkih
elemenata. Jedan od primera je ostavljanje trakastih bafera prirodne
vegetacije duž vodenih tokova, tokom čiste seče šume, što će značajno da
redukuje količinu sedimenata sa područja sečine (Sl. 9).
Efekat ivice može da ima za rezultat prodor svetlosti i vetra u područje sečine,
koje je prethodno bilo locirano u unutrašnjosti šume. U ovom primeru, nove
ivice mogu da budu manje pogodne kao stanište faune, koja ne može da se
prilagodi novonastalim suvim i uslovima jake svetlosti. Kada su habitati
fragmentovani, «parčad» mogu da budu tako male površine da predstavljaja
samo ivice (Sl. 9). Kada se to desi, stanovnici unutrašnjosti šume izumiru. Kada
ivice «parčadi» deluju kao barijera za kretanje, to može da ima nedvosmislen
uticaj na dinamiku populacija unutar i između «parčadi». Krajnje, iako su
preostala pogodna staništa, niska povezanost može da rezultira u regionalnom
izumiranju. To može da se desi ukoliko populacije zavise od disperzije iz susednih
populacija.Kada je populacija izumrla unutar «parčeta»ne postoji način za
koloniste da dosegnu prazan habitat i obnove populaciju. Ovaj proces se
ponavlja sve dok sve populacije ne iščeznu unutar regiona. Predeoni ekolozi su
promovisali korišćenje «koridora» pririodnih habitata između «parčadi» kako bi
se sačuvale veze, nasuprot procesima fragmentacije predela (Sl. 10).
22
Rast uticaja čoveka
Predeo blizak prirodnom Intenzivna poljoprivreda
Sl.8: Različita struktura predela i različiti predeone šeme (obrasci)
Predeo se satoji od matrice, Koridori rečnog toka Fragmentacija šume

koridora i « parčadi »
Sl. 9 Predeoni elementi i fragmentacija predela
23
Veličina, oblik, konfiguracija Fragmentacija započinje sa Elementi ekološke

i broj « parčadi » utiču na malim formacijama čistih seča u mreže
odnos ivica i unutrašnjosti matrici. Tokom vremena, ove
« parčeta ». « praznine » mogu da se šire i
rezultat je promena matrice
(šumska matrica - agrarna
matrica)
Sl.10 Efekti ivice, proces fragmentacije i ekološke mreže
3.3 Ekološko planiranje
Danas se preduzimaju brojna istraživanja kako bi se u prostornom planiranju

umanjio postojeći deficit uvažavanja prirodne osnove života. Kao posledica
toga javili su se pojmovi kao "zaštita sredine", "planiranje sredine", "ekološko
planiranje sredine", "ekološko planiranje", “ekološki orijentisano planiranje”. Ovi
pojmovi su više ili manje sinonimi (Gfeller et al. 1984). Ekološki orijetisano
planiranje bazira se na rezultatima predeono-ekoloških istraživanja i
uspostavljanjem odnosa ovih istraživanja sa efektima čovekovih zahteva za
korišćenjem prostora, kao i zahtevima društva za kvalitetnom životnom
sredinom. Pietsch (1981) prema Gfeller (1981) je pojam ekološkog planiranja
svrstao u četiri kategorije:
(1) Ekološko planiranje kao "predlog metodskih postupaka".
Shvatanje pojma vezano je sa predlogom metodskih postupaka koji treba da

omoguće utvrđivanje i vrednovanje uticaja jednog korišćenja prostora na
funkcionalni sklop komponenti predela, i sa tim povezano, vrednovanje uticaja
na druga korišćenja prostora. Takve metode su poznate u literaturi kao "ekološko
istraživanje nosivosti sredine", “ekološke analize uticaja", “ekološke rizikoanalize",
"ekološka analize pogodnosti" i dr. Pietsch (1981) je zaključio da ove metode
imaju prednost zato što uzimaju u obzir odnos « čovek – priroda ». Istovremeno je
24
naglasio, da redukcija ekološkog planiranja na takve metode često stavlja u

središte tehničko-higijensku zaštitu životne sredine.
(2) Ekološko planiranje kao oruđe "intergralnog planiranja"
Zastupnik ovakvog viđenja u Nemačkoj je Buchwald (1980) i hanoverska škola.

On pod ekološkim planiranjem podrazumeva "...ekološki prilog prostornom
planiranju i stručnim planovima sa ciljem nege predela, zaštite i razvoja
optimalnih i trajnih sposobnosti predela, delova predela i njihovih komponenata,
a u interesu čoveka". Buhwald (1980) vidi takvo ekološko planiranje kao
zadatak plana predela. U principu i ovo viđenje ekološkog planiranje je reakcija
prirodne sredine na određena korišćenja od strane čoveka. Danas je ovakvo
viđenje ekološkog pristupa zagovarano od mnogih planera prostora.
(3) Ekološko planiranje kao "strateški koncept"
Ovakvo shvatanje ekološkog planiranja ima za cilj uvođenje bio-ekoloških

znanja i hipoteza u koncept uređivanja prostora. Kod ovih strategija kritici je
podložna zaokupljenost biološkim razmišljanjem, dok drugi bitni ekološki
problemi, kao što su na primer, opterećenja štetnim materijama, nisu uzeta u
obzir. Po drugima ove strategije ne procenjuju realnu kompleksnost korišćenja
prostora.
(4) Ekološko planiranje kao zbir stručnih planova sa bio-ekološkom

orijentiacijom.
Odnosi se na stručne planove kao što su: zaštita prirode, planiranje agrarnih
područja i dr. Ovakvo shvatanje je danas u praksi najviše realizovano.
3.4 Strategije zaštite prirode
Generalno strategije zaštite prirode mogu da se grupišu u odnosu na dva

glavna pristupa: (I) segregacijaska strategija i (II) strategija integralne zaštite,
oba podržana sa odgovarajućim implementacionim instrumentima.
Segregacijska strategija teži da realizuje ciljeve zaštite prirode, npr.: zaštitu

ugroženih vrsta i staništa, na mestima koja se isključivo koriste za te svrhe ili gde
su ciljevi zaštite prirode preovlađujući u odnosu na druge vrste korišćenja zemlje.
To su uglavnom zaštićena područja prema: (i) šest kategorija Svetske Unije za
25
zaštitu prirode14 ili prema statusu zaštite na nacionalnim nivoima. U Evropi

najznačajniji instrumenti u pomenutim kategorijama zaštite su: NATURA 2000 -
mreže specijalno zaštićenih područja (Council Directive 43/92), i Emerald mreža
- praćenje stanja bernske konvencije (Bern Convention - COE 1979).
Dosadašnja iskustva su pokazala da pomenuti oblici zaštite ne mogu da

zaustave generalni trend gubitka biodiverziteta, zbog činjenice da
segregacijska strategija ima nekoliko sistemski slabosti. Pokušaji na pan-
Evropskom nivou (Natura 2000, Emerald Mreža) i na nacionalnim i regionalnim
nivoima formiranja “koridora divljine”, “ostaka prirode - kao međustanica”,
“zelenih mostova” i predono-ekoloških mreža, pokazalo se, do sada, da imaju
ograničeni uspeh (Bennett 1998, Jongmann et al. 2003). Konačno, vrlo je
verovatno, da klimatske promene menjaju šeme i odnose obilja vrsta, njihove
distribuciju i fenologije (Dose et al. 2004).
Strategija integralne zaštite može da se sagleda kao drugi stub zaštite prirode
koja treba da bude primenjena paralelno sa segregacionom strategijom.
Strategije integralne zaštite odražava političku volju da integriše brigu za životnu
sredinu u sektorske politike kao na primer poljoprivredu i šumarstvo, planiranje
infrastrukture ili transporta, što je stalno ponavljano od strane Saveta Evrope 15.
Taj takozvani Kardif proces (Cardiff process)16 reprezentuje značajan cilj 6-tog
Akcionog programa životen sredine17 Evropske Unije. Ono što je potrebno jeste
prelaz, sa još uvek dominantne segregacijske strategije, na mnogo moderniju
zaštitu: (i) pomeranjem zaštite iz fokusa države na lokalni nivo, (ii) razumevanja
održivog razvoja kao osnovne ideje zaštite, i (iii) realizacija neo-liberalnih ideja i
snage tržišta “da zaštitu učine isplativom” (Brown, 2003).
“Planu predela” u mnogim zemljama (Nemačka, Austrija, Holandija,

Slovačka i dr.) viđen je kao instrumenat sprovođenja integralne strategije
zaštite prirode
14 World Conservation Union (IUCN)

15 Council of Europe (CoE2004a)
16Ovo ime je dato procesu pokrenutom od strane evropskih šefova država i vlada (Evropskog
Saveza) na sastanku u Kardifu, u junu 1998, zahtevajući da različite formacije Saveta integriraju
razmatranje životen sredine u njihove dotične aktivnosti, stavljajući član 6 ugovora Evropske
Komisije u praksu.
17 Environmental Action Program (CEC 1998c, CoE 2002)

26
3.5 Planiranje predela
Rečnik pojmova iz oblasti planiranja predela i urbanog planiranja (Dictionary

Landscape and Urban Planning18) definisao je …planiranje predela kao proces
planiranja za implementaciju ciljeva planiranja životne sredine (enviromental
planning), dizajna i zaštite u izgrađenim i vangradskim otvorenim područjima
(englesko govorno područje). U nemačkom govornom području planiranje
predela je … zakonom regulisan planerski instrument za realizaciju ciljeva zaštite
prirode i nege predela u izgrađenim i neizgrađenim područjima.
Prostorni ciljevi, mere i zahtevi razvijeni u planiranju predela formiraju

sveobuhvatni koncept zaštite prirode, koji sadrži odluke o zaštiti, održavanju, nezi
i razvoju prirode i predela. Ciljevi, zahtevi i mere su orijentisane tako da mogu da
budu implementirane u zadatake i aktivnosti različitih sektorskih planova
(poljoprivreda, vodoprivreda, šumarstvo, saobraćaj i dr.) i korišćenja zemlje
(informaciona baza i limiti za sektorske planove).
 Planiranje predela je baza za odživi razvoj predela.

 Planiranje predela u širim prostornim razmerama ustanovljava optimalnu
namenu za datu lokaciju ili optimalno mesto za datu namenu.
 Planiranje predela uvodi brojne biološko - ekološke mere unapređenja i
zaštite predela.
Profesionalac » planer predela » bavi se:
 Sistemom zelenih i otvorenih prostora grada – zelenom infrastrukturom grada;

 Izradom planova predela;
 Pratećim planovima nege predela;
 Drugim planovima za integralnu zaštitu prirode i uređivanje predela;
 Rezervisanjem područja za i planiranjem turizma i rekreacije;
 Analizom uticaja objekata na životnu sredinu (u domenu uticaja na sliku,
prirodne procese i strukturu predela);
 Stratškim analizama uticaja (u domenu uticaja na sliku, prirodne procese i
strukturu predela).
3.6 Uređivanje i nega predela
18 Dictionary Landscape and Urban Planning, Evert,K.J (2001) IFLA, Springer, Berlin".
27
Rečnik pojmova iz oblasti planiranja predela i urbanog planiranja (Dictionary

Landscape and Urban Planning19, 2001) definisao je uređivanje i negu predela
kao … sveobuhvatne mere koje služe zaštiti i unapređenju trajnosti korišćenja
prirodnih resursa zemljišta (voda, vazduha, klime, životinjskog i biljnog sveta) kao
i heterogenosti, karaktera i lepote životne sredine, za dobrobit svih živa bića i
rekreaciju u prirodi.
3.7 Kulturni predeo
Kulturni predeo je definisan, od strane Evropske komisije za nasleđe,20 kao

posebno, jedinstveno geografsko područje ili valasništvo „... koje predtstavlja
zajednički rada prirode i čoveka...“ Dakle, predeo stvoren od starne ljudi i
njihovih kultura, tj. istovremeni produkt prirode i čovekove interakcije sa
prirodom.
Kulturni predeo obezbeđuje duh mesta i identitet; on kartira naš odnos sa

zemljom tokom vremena; i on je deo našeg nacionalnog nasleđa i života
svakog od nas (The Cultural Landscape Fondation21).
Pod kulturnim predelom u geografskom smislu podrazumeva se prirodno

okruženje, osnovano od strane čoveka, saglasno njegovim društvenim,
privrednim i estetskim potrebama, nastalo tokom vremena, sa stalnim rastom
dinamike i stalnim promenama, tj. koje je promenjeno i koje će se dalje menjati.
Kulturni predeo predstavlja danas funkcionalni sistem orijentrisan na procese,
čija se vizuelno uočljiva struktura sastoji iz tačkastih elemenata, povezujućih
linijskih elemenata i međuzavisnih i srodnih površinskih elemenata - «parčadi».
Vrednovanje kulturnog predela u odnosu na zaštitu, negu i obazriv dalji razvoj
će slediti tek kada su registrovana područja, kao i sastavni delovi i elementi
kulturnog predela, kada su oni kartirani, karakterizirani i sređeni. U postupku
vrednovanja potrebno je da se uključi sva složenost današnjeg kulturnog
predela (od ekotopa do finansijske konstrukcije) uzimajući u obzir regionalne
osobenosti. Cilj je razumni dalji razvoj kulturnog predela, koji zavisi od rešenja
19 Dictionary Landscape and Urban Planning, Evert,K.J (2001) IFLA, Springer, Berlin".
20World Heritage Committee, UNESCO (2005) Operational Guidelines for the Implementation of
the World Heritage Convention.
21The Cultural Landscape Fondation, stewarsship throught education,

http://tclf.org/landscapes/about
28
dobijenih karakterizacijom i vrednovanjem i koji može da varira od konzervacije

do novog uređenja (Sl.11)
Ako govorimo o područjima zaštite prirode u Evropi, to znači da govorimo o

zaštiti prirode u kulturnom predelu (Sl.11). U Evropi postoji samo nekoliko ostataka
“iskonskih” ili “prirodnih predela” (npr.: tajga i tundra u severnoj Skandinaviji).
Stoga je ispravno da se na koncept njihove zaštite gleda sa stanovišta kulturnih
predela. Razumevanje evolucije predela, pokretačkih sila i interakcija kao i
njihovog značaja i vrednosti, neophodna je pretpostavke za njihovu zaštitu.
Savremeni izazov za zaštitu prirode ne podrazumeva zaustavlajnje promena u
kulturnom predelu, pre upravljanje i uticati na promene kroz implementaciju
odgovarajućih strategija i instrumenta (Bennett 1998, EAC 2002, Ingerson 2000,
Muessner 2002 a+b, Phillips 2004) što može da bude postignuto orijentacijom na
akcije i efekte.
Sl. 11 Kulturni predeli Evrope
4.PLANIRANJE PREDELA EVROPI I SRBIJI
4.1 Planiranje predela u Evropi
Različiti sistemi planiranja u državama Evrope, ili različiti socijalni i geografski

razvoj, problemi i izazovi, doveli su do različitih pristupa, različite administrativne
integracije i različitih sadržajnih težišta planiranja predela. Tako „neslaganja oko
cilja i zadatka planiranja predela, različite mogućnosti njegovog uticaja, koje su
uslovljene specijalnom tradicijom planiranja, kao i različitim administartivnim i
zakonskim regulativama“ čine prikaz stanja planiranja predela u Evropi veoma
složenom. Ono što je zajedničko stanje na području Evrope jeste činjenica da je
planiranje predela tesno povezano sa sveobuhvatnim planiranjem prostora.
Pritom planiranje predela u pojedinim zemljama ima tešku ulogi da bude i
sektorski plan posvećen određenim aspektima zaštite, održavanja i upravljanja
predelom, i plan koji ima uticaja na ostale sektorske planove („cross-sector“),
koji takođe integriše i ostale prostorne ciljeve . Pritom značaj planiranja predela,
29
kao samostalne planerske discipline, zavisi od toga koliku težinu mu daju ostale
sektorske planerske discipline (saobraćaj, stanovanje, industrija, poljoprivreda,
šumarstvo, vodoprivreda ...).
Nemačka, na primer, ima bogatu tradiciju planiranja predela koja datira iz 19

veka. Sredinom 70-tih godina planovi predela su uspostavljeni kao instrument
zaštite prirode i nege predela u zakonima o zaštiti prirode pojedinih zemalja
saveznica (Marschall, 2010). Konačno 1976. godine planiranje predela je
uvedeno u Savezni zakon o zaštiti prirode (Bundesnaturschutzgesetz22) kao
centralni i konceptualni instrument zaštite prirode. Od tog vremena, pa na dalje,
on je postao zadatak različitih nivoa planiranja prostora sa ciljem
operacionalizacije i doprinosa implementaciji ciljeva i principa zaštite prirode i
nege (upravljanja) predela (Tabela 2). Tako planovi predela, po pravilu, na svim
nivoima obuhvataju sledeće centralne radne korake:
1. Analizu i vrednovanje stanja prirode i predela na celokupnoj površini

područja obuhvaćenog planom
2. Prostornu specifikaciju ciljeva (koncept ciljeva)
3. Izradu koncepta mera zaštite,nege, razvoja...
U praksi je kroz analizu ustanovljen postupak baziran na zaštiti. Tako se, po

pravilu, „abiotička dobra zaštite“: zemljište, voda, vazduh i klima; „dobra zaštite
vrste i biotop“, kao i „slika predela“, analiziraju u odnosu na njihovo postojeće
stanje (status quo), njihovo oštećenje, kao i potencijale. Često je pritom, 80-tih i
90-tih godina, težište bilo na registraciji vrednih habitata (kartiranju tipova
biotopa).
Dokumentacija sprovedene analize, po pravilu, se satoji iz karata pomenutih

„dobara zaštite“ kao i tekstualnog dela. Od 90-tih u konceptu ciljeva vodeću
ulogu su imali ciljevi zaštite prirode. Iz analize regonalnih i lokalnih (stručnih)
ciljeva izvedni su „zahtevi i mere“, koji su zatim dodeljeni “dobrima zaštite”,
prema sledećim kategorijama: “zaštita”, “nega” i “razvoj”. Ove kategorije su
tekstualno objašnjene i prikazane u “kartama razvoja“ ili „konceptima razvoja“.
Planovi predela sadrže na kraju uputstva za implementaciju. U zavisnosti od
nivoa plana i razmere, predlozi mera variraju u detaljnosti i značaju.
Tabela 2. Planiranje predela u odnosu na prostorne i druge stručne planove
22 Koji je značajno izmenjen 2002

30
Područje Planiranje Prostorno planiranje Životna sredina-sektorski planovi Razmera

obuhvaćen predela Plana
o planom predela
Zemlja Program Program za prostorni Generalni plan vodosnabdevanja 1 : 500.000
predela* plan zemlje * Generalni plan odvođenja do
(Landschaftsp (Landesraumordnungspr otpadnih voda 1 : 200.000
rogramm) ogramm) Plan odlaganje komunalnog i
drugog otpada
Region Okvirni plan Regionalni plan* Okvirni plan vodoprivrede 1 : 50.000
Distrikt predela* (Regionalplan) Plan upravljanja (vodama) - plan do
Okrug (Landschaftsr odvođenja otpadnih voda 1 : 25.000
ahmenplan) Plan odlaganje komunalnog i
drugog otpada
Plan održavanja kvaliteta
vazduha kao plan saniranja ili
predohrane
Plan zaštite zemljišta
Plan saniranja (zemljišta)
Opština Plan predela Plan korišćenja površina Komunalni koncept odvođenja 1 : 10.000
** (Flächennutzungsplan) otpadnih voda do
(Landschaftspl Plan smanjenja buke 1 : 5.000
an)
Deo Plan razvoja Zoning plan 1 : 2.500
područja zelenih (Bebauungsplan) do
opštine površina * 1 : 1.000
(Grünordnung
splan)
* Ovaj plan nije predviđen u svim saveznim državama; u nekim državama je drugčije označen
** U državama Severna Rajna- Vestfalija i Tiringija važe drugi propisi za ovaj plan
Planiranje predela kao poseban sveobuhvatni komcept je u Engleskoj gotovo

nepoznat. Ipak u prethodnih nekoliko godina razvijena je praksa integracije
pitanja predela na državnom i komunalnom nivou planiranja. Od sredine 90-tih,
od strane „Countyside Character Initiative“ definisano je u Engleskoj 181
područje karaktera predela („Countryside Character Areas“) i započet
sveobuhvatan proces “Procene karaktera predela” (Landscapes character
assessment (LCA). U tom kontekstu se ne definiše samo karakter predela različitih
područja, već se istražuje i proces promena predela. Proces LCA tipično
obuhvata:
1. Identifikovanje i opis ključnih karakteristika (key landscape characteristics),

2. Utvrđivanje promena predela i centralne sile promena, kao i
3. Prezentacija značajnih aktuelnih trendova
Konceptualni planovi ili strategije, koje se posvećuju predelu kao centralnom

području interesa, razvijene su tipično samo za određene predela (“doznačene
predeli”), tako naročito u “Područjima od izvanredne prirodne lepote“ (Areas of
outstanding natural beauty). Priprema takvih “strategija” za “područja od
31
izvanredne prirodne lepote “ je zakonski regulisana u nacionalnim smernicama

(CROW ACT- Countryside and Rights of Way Act 2000).
Uvođenjem “Zakona o predelu” (Loi de Paysage) 1993, godine Francuska

raspolaže sa ozakonjenim instrumentom mnogo šire politike predela, koji je
francusku politiku predela odveo do jednog niza procedura orijentisanih na
zaštitu i pojedinačne objekte. Sa “Direktivama za zaštitu i obnovu predela”
(Directives de protection et de mise en valeur des paysages) na bazi Zakona o
predelu od 1993. urađen je instrumentarijum, koji je dodat planovima životne
sredine iz 1991 (Plans départementaux / municipaux d’environnement),
odnosno 1993 uvedenim „Poveljama životne sredine“ (Chartes
d’environnement). PojedinačnI instrumenti su:
1. Koncencija o predelu (chartes de paysage)

2. Plan predela (plans de paysage)
3. Ugovor za predeo (contrats pour le paysage)
Na taj način plan predela je u Francuskoj zvanično uveden 1993. Konačno

2001. godine publikovano je, od strane nadležnog ministarstva, bliže “Uputstvo
za plan predela, povelje i ugovore“ (Guide des Plans de Paysages, des Chartes
et des Contrats). Tokom 2004. godine osnovana je radna grupa „predeo i
propaganda“ („paysages et publicité“) u okviru nacionalne strategije
biodiverziteta, sa ciljem promene politike u zaštiti „prirodnog nasleđa“
(„patrimoine naturel“). Generalni cilj ove radne grupe je zaštita raznovrsnosti
francuskih predela (FOLINAIS 2006).
4.2 Planiranje predela u Srbiji
Pojam „planiranja predela“ u Srbiji je relativno nov pojam i planiranje predela još
uvek nije zaživelo u praksi. Zakonski okvir za izradu planova predela kod nas još
uvek nije jasno definisan upkost činjenice da je uvođenje obaveze izrade
planova predela zagovarano počev od 70 - tih godina prošlog veka, od strane
brojnih stručnjaka, pre svega sa biološkim obrazovanjem (Čolić, Milinković,
Janković i dr. prema Cvejić, 1996). Novi podsticaj za zakonsku regulativu u
oblasti planiranja i uređivanja predela svakako predstavlja ratifikacija Evropske
konvencije o predelima od strane Srbije 2011. godine.
Evropska konvencija o predelima je prvi internacionalni ugovor koji se tiče

isključivo zaštite, planiranja i upravljanja evropskim predelima. Kovencija pokriva
prirodna, ruralna, urbana i peri-urbana područja, uključujući kopno, kopnene
32
vode i morska područja. Bavi se svim vrstama predela, kako degradiranim i

svakodnevnim, tako i onim koji se smatraju izuzetnim. Drugim rečima, ona
prepoznaje značaj predela kao iskonskog nosioca kvaliteta života. Predeli imaju
značajne kulturne, ekološke, društvene dimenzije, kao i dimenzije u okviru
životnog i radnog okruženja, a ključni su elemenat dostizanja održivog razvoja.
Generalne mere koje propisuje Konvencija su:
 Prepoznavanje predela u zakonima kao suštinske komponente čovekovog

okruženja, izreza diverziteta njegovog kulturnog i prirodnog nasleđa i temelja
njegovog identiteta;
 Uspostavljanje i primena politike predela sa ciljem zaštite, upravljanja i
planiranja predela ;
 Uspostavljanje procedure učešća regionalne i lokalne vlasti, kao i ostalih
zainteresovanih, u procesu definisanja i implementacije politike predela;
 Integracija predela u politiku planiranja regiona i gradova i integracija u
agrarnu, privrednu, socijalnu, ekonomsku i politiku životne sredine, kao i u bilo
koju drugu politiku koja može da ima direktne i indirektne uticaje na predeo.
Dakle, ciljevi Konvencije su promovisanje zaštite, upravljanja i planiranja

evropskih predela, kao i omogućavanje saradnje u okviru ove teme.
Dalji podsticaj za bavljenje ovom materijom predstavlja i Zakon o zaštiti prirode

("Sl. glasnik RS", br. 36/2009 i 88/2010) koji, mada nedovoljno, ipak objašnjava i
uvodi nove pojmove kao što su „predeo“, „predeona raznovrsnost“, tipovi
predela“, „kulturni predeo“, „predeoni elemenat“ i u posebnom članu (Član 26)
tretira „Zaštitu predela“. U Članu 1. istog zakona definisano je sledeće „... ovim
zakonom uređuje se zaštita i očuvanje prirode, biološke, geološke i predeone
raznovrsnosti kao dela životen sredine“.
Члан 26 Заштита предела

... Предели се према својим природним и створеним обележјима
разврставају у предеоне типове који изражавају разноликост природне и
културне баштине.
Заштита предела подразумева планирање и спровођење мера којима се
спречавају нежељене промене, нарушавање или уништење значајних
обележја предела, њихове разноврсности, јединствености и естетских
вредности и омогућавање традиционалног начина коришћења предела.
У планирању и уређењу простора, као и у планирању и коришћењу
33
природних ресурса мора се обезбедити очување значајних и

карактеристичних обележја предела.
Министар прописује критеријуме за индентификацију предела и начин
процене њиховог значаја и карактеристичних обележја.
Novi Prostorni Plan Republike Srbije 2010 do 1020 ("Sl. glasnik RS", br. 88/2010)
takođe tretira zaštitu i uređenje predela. U poglavlju Zaštita i uređenje predela
definisan je osnovni cilj zaštite, uređenja i razvoja predela Srbije. Kao pravni
instrument realizacije ovog cilja navodi se:
... потврђивање Европске конвенције о пределима, интеграција

проблематике предела у Закон о планирању и изградњи (установљавање
обавезе израде Студије о пределима или израда карактеризације
предела као дела интегралног планирања простора на свим нивоима),
Закон о заштити природе, Закон о шумама, Закон о пољопривреди и
друго, израда студије утицаја на предео развојних планова и пројеката,
проглашење режима заштите ревалоризованих природних и културних
предела и амбијенталних целина у насељима“
Iz prethodnog se može zaključiti da zakonski okvir za planiranje predela, kao

posebne prostorno-planerske discipline, mada još uvek nedovoljno defisan, ipak
postoji. Kako, po pravilu, zakonodavac sledi razvoj društva i njegove predstave
vrednosti, trebalo bi da bude pitanje vremena kada će se planiranje predela
pozvati na zakonski obavezne i utvrđene ciljeve i instrumentarijum.
5. PLANIRANJE PREDELA
5.1 Pojam i zadatak planiranja predela
Pojam i zadatak planiranja predela je iz prethodnih poglalja već sasvim jasan i

razumljiv. Tako prema Buchwald (1986) "...plan predela istražuje i procenjuje
prirodno-prostorne potencijale jednog predela, ili izdvojenih “delova” predela, u
njihovoj pogodnosti za korišćenje i sposobnosi za opterećivanje, kao i uticaj
socijalnih i privrednih korišćenja na strukturu i funkcionisanje predela, iz čega
izvodi predloge za željenu ekološko-uređivačku zaštitu i razvoj predela kao
životnog prostora društva ".
5.1.1 Cilj planiranja predela

34
Internacionalna unija za očuvanje prirode (International Union of the

Conservation of Nature - IUCN) definisala je cilj planiranja predela kao "...pomoć
u razrešavanju konkurentskih potreba za korišćenjem zemlje i njihovo unošenje u
predeo, tako da civilizacija može opstati, bez razaranja prirodnih i kulturnih
resursa, na kojima je zajednica - čovečanstvo utemeljeno". Taj cilj je izveden iz
istorijskih ciljeva stvaranja idealnog predela i savremene potrebe što efikasnijeg
međusobnog uklapanja namena prostora, odnosno korišćenja zemlje.
Udruženje pejzažnih arhitekata Nemačke (BDLA) definisalo je ciljeve i zadatke

planiranja predela, oslanjajući se na zakon o zaštiti prirode, na sledeći način:
 Održavanje raznovrsnosti vrsta i životnih zajednica (biocenoza) specifičnih

za dotičnu prirodnu sredinu, kroz održavanje i razvoj područja i kroz zaštitu
vrsta i biotopa, kao i održavanje tipičnih i/ili retkih abiotičkih uslova
staništa;
 Zaštita slike predela tipične za prirodnu i kulturnu sredinu kao i zaštita
živopisnih predela i predeonih elemenata za potrebe rekreacije na
otvorenom, kroz upravljanje razvojem specifičnim za taj prostor i kroz
zaštitu područja od štetnih uticaja npr. buke i zagađenja vazduha;
 Održavanje sposobnosti biološkog funkcionisanja i neopterećenosti
zemljišta, kroz zaštitu i unapređivanje prirodnih svojstva i raznovrsnosti
zemljišta, mikroflore i faune, kao i zaštita zemljišta od preizgrađivanja,
erozije i imisija;
 Održavanje funkcionisanja kružnog toka vode, kroz ponovno
obogaćivanje podzemnih i površinskih voda, kao i sistema tekućih voda;
 Rasterećenje bioklime23 i nezagađenog vazduha, kroz zaštitu i razvoj
područja nastajanja svežeg vazduha, unapređivanje procesa izmene
vazduha i dr.;
 Zaštitu od buke u područjima stanovanja, rada i rekreacije i zaštita od
buke u staništima divljih životinja.
Generalno ciljevi mogu da se naznaće u sledećem:
Viši cilj:
 Zaštita i razvoj optimalnog i trajno korisnog predela;
Bioklimatologija = nauka koja proučava uticaj klime na živa bića , kao i uticaj živih bića,
23
posebno biocenoza i vegetacije , na klimu.

35
Podciljevi:
 Zaštita i razvoj optimalne ekološko - biološke i strukturno vizuelne

raznovrsnosti predela (raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta);
 Zaštita ekološki vrednih prostora i stvaranje celovitog sistema zaštićenih
prostora (očuvanje funkcionisanja prirodnih sitema);
 Zaštita i uspostavljanje optimalnih veza različitih korišćenja i to sa ekološko
- biološkog i strukturalno - vizuelnog stanovišta (sa minimalnim uzajamnim
oštećivanjem, odnosno maksimalnim uzajamnim unapređivanjem);
 Uklanjanje i ublažavanje konflikata i negativnih uticaja.
5.1.2 Principi zaštite predela
Savezni zakon o zaštiti prirode Nemačke (BNatSchG) 2002, u članu §2 Osnove

zaštite i nege predela defnisao je sledeće principe zaštite predela (Tabela 3):
Tabela 3: Principi zaštite predela
Princip1:
Pirodne sisteme, u njihovim prostorno ograničenim
područjima, trebazaštiti, tako da se zadrže, razvijaju
ili ponovo uspostave biološke funkcije, tok materije i
energije kao i strukture predela koje odgovaraju
datom staništu.
Princip2:
Prirodne resurse treba, ukoliko su neobnovljivi, koristiti
štedljivo i zaštitnički. Korišćenje obnovljive energije je
od naročitog značaja (biomase); ona sme tako da
se koristi da se sačuva njena trajna raspoloživost.
Princip 3:
Zemljište treba tako zaštiti, da ono može da zadrži
svoje prirodne funkcije. Prirodni biljni pokrivač kao i
priobalnu vegetaciju treba sačuvati. Na zemljištima
koja se ne koriste za poljoprivredu, šumarstvo ili
povrtarstvo, čiji je biljni pokrivač odstranjen, treba
omogućiti razvoj potencijalne vegetacije. Eroziju
zemljišta treba sprečiti.
36
Princip 4:
Treba smanjiti štetne uticaje na sredinu kroz mere
zaštite prirode i nege predela; Osetljivi delovi
prirodnih sistema se ne smeju trajno oštetiti.
Princip 5:
Treba izbeći opterečenje klime; od naročitog
značaja je obezbeđivanje održivog snabdevanja
energijom, pre svega veće korišćenje obnovljive
energije. Na zaštitu i poboljšanje klime, uključujući
mikroklimu, treba uticati merama zaštite prirode i
nege predela. Šume i ostala područja sa povoljnim
klimatskim uticajima kao i pravce izmene vazduha
treba zadržati, razviti ili formirati.
Princip 6:
Pri istraživanjima i eksploataciji sirovina, pri iskopima i
nasipima treba izbeći trajna oštećenja prirodnih
sistema i razaranje vrednih delova predela.
Neizbežna oštećenja prirode i predela treba
kompenzovati ili izbeći kroz iniciranje prirodnih
sukcesija, renaturalizaciju, prirodi blisko uređenje,
ponovno korišćenje ili rekultivacije.
Princip 7:
Za obezbeđivanje sposobnosti rada i fukcionisanja
prirodnih sistema treba razviti i zadržati biološku
raznovrsnost. To obuhvata raznovrsnost staništa i
životnih zajednica, vrsta kao i genetičku raznovrsnost
unutar vrsta.
Princip 8:
Divlje životinje i biljke i njihove životne zajednice treba
zaštititi kao delove prirodnih sistema u njihovoj
prirodnoj i istorijskoj raznovsnosti vrsta. Njihove
biotope i ostale životne uslove treba zaštititi,
negovati, razviti ili ponovno uspostaviti.
37
Princip 9:
Takođe u urbanim područjima treba zaštiti i razvijati
postojeća prirodna staništa, kao šume, živice,
drvorede, biotope ivica šuma, potoke, ribnjake kao i
ostale ekološki značajne male strukture.
Princip10:
Neurbanizovana područja treba zadržati, u
zahtevanim veličinama i stanjima, zbog njihovog
značaja za prirodne sisteme i uopšte za rekreaciju,
kao i za pojedinačne rekreacione aktivnosti.
Napuštene površine treba rekultivisati i/ili prepustiti
prirodnoj sukcesiji.
Princip 11:
Pri planiranju stalnih građevinskih objekata,
saobraćajnica, energetskih instalacija i sličnih
objekata treba uzeti u obzir prirodnu strukturu
predela. Saobraćajnice, dalekovodi i slični objekti
treba tako da budu realizovani da presecanje I
“potrošnja predela” budu svedeni na što je moguće
manju meru.
Princip 12:
Predeo treba zaštititi u njegovoj raznovrsnosti,
jedinstvenosti i lepoti kao i prema njegovom značaju
kao prostor doživljaja i rekreacije ljudi. Njegove
karakteristične strukture i elemente treba zadržati ili
razvijati. Treba izbeći oštećenja onih prirodnih
karakteristika od značaja za rekreaciju i doživljaj
predela. U svrhu rekreacije treba pogodne površine,
shodno njihovim svojstvima i položaju, zaštiti i gde je
neophodno, negovati, urediti i zadržati prohodnim ili
učiniti prohodnim. Pre svega, u područjima bliskim
gradu, rubnim zonama grada, treba obezbediti
dovoljno površina za rekreaciju.
38
Princip 13:
Treba zadržati istorijski kulturni predeo i delove
predela specijalne jedinstvenosti, uključujući takve
od naročitog značaja za jedinstvenost ili lepotu
zaštićenih ili vrednih za zaštitu kulturnih, građevinskih
ili geoloških spomenika.
Princip 14:
O metodama zaštite prirode i nege predela treba
razmenjivati imformacije između stručnjaka i
zainteresovane javnosti.
5.1.3 Predmet planiranja predela
Zadatak uređivanja prostora je obezbeđivanje osnovnih društvenih funkcije,

stanovanja, rada, snabdevanja, obrazovanja, rekreacije, saobraćaja i života u
zajednici, u ekološki i strukturno datom i raspoloživom ogranićenom prostoru, na
sređen način, i sa minimalnim konfliktima u korišćenjima i uzajamnim
oštećenjima. Taj "prostor" za ekologe, kao što smo već naglasili, sastoji se iz
kompleksa ekosistema (predeonih elemenata). Šema (obrazac) njihovog
prostornog rasporeda je baza i predpostavka svih današnjih i budućih šema
korišćenja. Bazu uređivanja prostora, koje je orijentisano na ekonomiji, čine
takođe ekosistemi (predeoni elementi) kao jedinice produkcije i korišćenja.
Uređenje prostora mora stoga da bude zainteresovano za obezbeđivanje i
ravnomernost produktivnosti ekosistema, sa minimalnim uzajamnim oštećenjima.
Iz toga proizilazi da predmet planiranja predela, kao ekološko-uređivačkog
plana su: struktura predela i komponente predela, kao i njihovi međusobni
uticaji u koje je čovek uvučen kao regulator.
Planiranje predela znači zaštitu, odnosno upravljanje ekosistemima. Efekti

prirodnih, blisko prirodnim, agrarnih i šumskih ekosistema, kao i kompleksa
ekosistema koji su od njih sastavljeni, mogu se naznačiti u sledećem:
1) Efekti produkcije. Na primer, produkcije biomase, kiseonika i ugljen dioksida,

obogaćivanje izvora i podzemnih voda, izvor svežeg vazduha i dr.
2) Lokacija, mesto aktivnosti. Ekosistemi nisu samo nosioci aktivnosti čoveka za

vreme procesa rada i za vreme odmora (igra, sunčanje, šetnja, plivanje) tj.
nosioci određenih korišćenja od strane čoveka, već su i nosioci struktura koje
39
je čovek stvorio (puteva, kuća, luka, aerodroma i dr.) kao i čvrstih, tečnih i
gasovitih otpadaka. Otpaci će biti u ekosistemima delimično izolovani,
razređeni (npr. u tekućim vodama) ili razgrađeni.
3) Efekat informacije počivaju na prostornoj strukturi, kompleksnosti i

organizacionom nivou ekosistema. Informacija za čoveka može da bude,
između ostalog, kvalitet uređenja, koji se može prihvatiti kao vrednost
doživljaja. Zatim informacija može da bude kvalitet sredine ili opterećenje
sredine, gde ekosistemi mogu da budu bioindikatori.
4) Efekat regulacije. Pod tim se podrazumeva uticaj regulacije i selektivni uticaj

na tok energije i materije, kao i populacija u ekosistemima. Najpoznatiji
primer jedne takve samoregulacije ekosistema u smislu zadržavanja
dinamične razvoteže je biološko samoprečišćavanje voda. Efekti regulacije u
sistemu kultivisanog predela su između ostalog:
a) Zaštita od imisija
 Smanjivanje buke postavljenjem šumskih pojaseva i drvoreda pogodne

strukture i gustine;
 Filtriranje prašine i gasova postavljenjem šumskih pojaseva i drvoreda
pogodne strukture i gustine;
 Vezivanje prašine za tlo pomoću biljnog pokrivača, kao što su travnjaci i
drveće;
 Mehanička, fizičko-hemijska i biološka fukcija zemljišta kao filtera
(značajno za zaštitu podzemnih voda).
b) Optimizacija klime
 Umanjivanje temperaturnih ekstrema uz pomoć stajaćih i tekućih voda;

 Umanjivanje temperaturnih ekstrema podizanjem šuma, parkova, aleja;
 Upravljanje tokovima hladnog, odnosno svežeg vazduha, pomoću živica,
poljskog drveća, zaštitnih pojaseva;
 Otklanjanje žarišta hladnog vazduha pošumljavanjem i dr.
 Zaštita od hladnog i isušujučeg vetra uz pomoć živica, poljskog drveća i
zaštitnih pojaseva;
 Zaštita od navejavanja snega uz pomoć živica, poljskog drveća i zaštitnih
pojaseva.
40
c) Optimizacija kružnog toka voda (količine voda i kvaliteta voda)
 Zadržavanje voda i razbijanje udara visokih voda zaštitom i podizanjem

(obnavljanjem) prirečnih šuma;
 Zaštita od visokih voda, obogaćivanje podzemnih voda i zaštita, filtriranje
voda pomoću hidrofilnih prirečnih šuma;
 Biološko samoprečišćavanje stajaćihi tekućih voda bliskih prirodnim;
d) Zaštita zemljišta od odnošenja vodom i vetrom
 Zaštita od površinske i brazdaste erozije zadržavanje šumskih staništa i

zelenih traka između polja, kao i površina bez kultura;
 Zaštita obala uz pomoć priobalne vegetacije i staništa trske i rogoza;
 Zaštita od eolske eorizije pomoću živica, poljskog drveća, zaštitnih
pojaseva i površina bez kultura.
e) Borba protiv bioloških štetočina pomoću zaštite postojećih ili stvaranjem

novih biotopa, kao što su živice, poljsko drveće, zaštitni pojasevi i površine
bez kultura.
Efekti informacije i regulacije ekosistema u području naselja kao i u slobodnom

predelu ukupno se posmatraju kao efekti ekološke ravnoteže. Ona se
uspostavlja samo u pojedinim tipovima predela, ukoliko su neophodne površine
ili staništa odnosno, predeoni elementi očuvani odnosno, ukoliko su novi
formirani.
6. POJEDINČNE FAZE U PLANIRANJA PREDELA
Pojedinačne faze planiranja predela, prikazane u sledećem tekstu, polaze od

viđenja ekološkog planiranja kao "...priloga prostornom planiranju i stručnim
planovima sa ciljem nege predela, zaštite i razvoja optimalnih i trajnih
sposobnosti predela, delova predela i njihovih komponenata, a u interesu
čoveka", i viđenja plana predela kao instrument sprovođenja takvog pristupa
ekološkom planiranju24.
Prikazani metod rada je opšti i u zavisnosti od zadatka i cilja planiranja predela

može se delimično modifikovati. Samim tim sve faze ne moraju uvek da budu
24
Pogledaj poglavlje 3.4 Ekološko planiranje i PRILOG 1.
41
obuhvaćene. Postroji pet osnovnih pitanja na koje treba kroz planiranje predela
dati odgovor:
1. Šta je dragoceno, dostojno zaštite i pokazuje potencijal razvoja,

unapređenja?
2. Šta su postojeći poremećaji ili uticaji?
3. Šta će se desiti ako se predloženi projekat ili namena prostora realizuje?
4. Koje ciljeve treba slediti?
5. Koje su mere zaštite, unapređenja neophodne?
Opšti metod planiranja predela je dat u Tabeli 4. U sledećem tekst biće

objašnjene pojedine faze opšte metode planiranja predela.
6.1 Prethodni uslovi
6.1.1 Određivanje karaktera istraživanog područja
Predeo ili područje određenog karaktera se može opisati kao geografsko

područje sa”jasnom i prepoznatljivom šemom predeonih elemenata koji se
dosledno pojavljuju u određenom tipu predela, odnosno to je određena
kombinacija geoloških, morfoloških karakteristika, zemljišta i vegetacije”25.
Karakter predela se određuje na osnovu uvida u podloge relevantnih viših
planova, eventualno istorijski pregled korišćenja prostora na osnovu postojećih
karata i uvida na terenu.
25 Landscape Character Assessment - Guidance for England and Scotland, 2002.
42
Tabela 4. Šematski prikaz toka planiranja predela

Prethodni uslovi
 Određivanje karaktera istraživanog područja
 Uočavanje problema i potencijala i određivanje ciljeva
izadataka plana predela
 Određivanje granica plana
Analiza i procena strukture predela

 Predeonih elemenata ekološki vrednih ili vredni sa stanovišta
nauke o prirodi
 Vrednih sa stavišta rekreacije i turzma
 Kulturno-istorijski vrednih delovi predela kao i formi korišćenja
predela
Osnovni deo – prikupqnje
Predeono - planerski koncept

 Inventarisawe i procena prirodnih resursa sa stanovišta
podataka i vrednovanje
osiguranja sirovina i prioritetnih površina za poljoprivredu

 Procena pogodnosti predela za druge zahteve za korišćenjem
prostora
Abiotičkih Biotičkih Resursi za Slike
uslova uslova delatnosti u predela/doživljaja
(zemljište, voda (flora/fauna i okviru (raznovrsnost,
klima) životni privredne jedinstvenost,
prostori) (sirovine, lepota)
pogodnosti)
Analiza postojeće i prognozirane namena prostora

 Poljoprivreda i šumarstvo  Izgrađena područja
 Rekreacija  Zaštićena dobra i objekti
 Vodoprivreda  Saobraćaj
 Iskopi i eksploatacija sirovina
Vrednovanje i analiza konflikata baziranih na resursima

 Utvrđivanje vrste i intenziteta uticaja korišćenja prostora na sliku i
funkcionisanje predela;
 Vrednovanje konflikata između različitih korišćenja i prikaz zona
konflikata;
 Utvrđivanje rizika opterećivanja planiranog predela ili delova
predela;
43
Model predela
Vizija, smernice planiranja predela sa težištem na:
 Zaštiti i razvoju prirodnih  Razvoju naselja
sistema i slike predela  Rekreaciji u prirodi
Mera zaštite prirode i nege predela sledećih resursa:

Abiotičkih Biotičkih Slika
(Zemljište,voda (Flora, fauna) predela/doživljaj
klima/vazduh) (Doživljaj prirode i
predela)
Predlog plana rekreacije u prirodi, na otvorenom
Predlog integralne zaštite prirode i nege predela za
postojeće i nameravano korišćenje površina
Ciljevii (planiranja)
 Površine za zaštitu, negu prirode i  Površine za

predela infrastrukturu
 Zaštićena područja  Vodene površine
 Zelene i rekreacione površine  Površine za nasipe,
 Građevinsko područja iskope za ekploataciju
 Saobraćajne površine sirovina
 Površine za
poljoprivredu
 Površine za šume
Alternativne za izbegavanje i minimizaciju konflikata
nanacrt
Pred-
Diskusija prednacrta i razrada varijanti sa učešćem
stručnjaka i predstavnika vlasti
Izrada nacrta plana korišćenja (namena) površina

usaglašeno sa planom predela
Nacrt
Usaglašavanje plana korišćenja površina (određenog

planskog akta) za planom predela
Realizacija plana uključujući etape realizacije
6.1.2 Problemi, potencijali formiranje ciljeva i zadataka
44
Drugi značajan korak planiranja je prikupljanje prethodnih znanja o istraživanom

području kao i dokumentacije koja je već rađena za ovo područje. Treba
naglasiti da sadržaj plana predela treba da bude orijentisan na probleme i
mogućnosti. Ponekad obimna inventarisanja i analize mogu da budu same sebi
cilj ako nisu usaglašene sa problemima i mogućnostima. Problemi i mogućnosti
vode ka specifićnim zadacima planiranja. Problemi ili mogućnosti ne moraju
uvek da budu identifikovani u prvoj fazi planiranja. Isto tako problemi mogu da
budu nacionalni, internacionalni ili globalni u svom obimu ili prostoru. U ovoj fazi
planiranja „SWOT“26 analiza je najčešće korišćena metoda.
Nakon identifikacije mogućnosti i problema postavljaju se zadaci odnosno ciljevi

koji su zasnovani na uočenim problemima. Takvi zadaci i ciljevi treba da daju
bazu za proces planiranja. Oni izražavaju jednu idealizovanu buduću situaciju.
Planiranje koje je orijentisano na ciljeve zagovarano je od mnogih planera.

Takav pristup rezimirao je Herbert Gans prema Steiner (1991): "Osnovna ideja
planiranja orijetisanog na ciljeve je jednostavna; planeri moraju da počnu sa
ciljevima koje postavlja društvo i tada da razviju takav program, koji će sadržati
najbolja sredstva za postizanje tih ciljeva, vodeći računa da posledice tog
programa ne rezultiraju u neželjenim posledicama ponašanja ili cene koštanja".
Mnogi ciljevi i zadaci, koji su fokusirani u planiranju predela zahtevaju

razumevanje biofizičkih procesa.
6.1.3 Utvrđivanje granice plana
Granice plana treba uskladiti sa ciljevima planiranja. Pri izdvajanju granica

potrebno je voditi računa o značajnim resursima odnosno ekosistemima (oba
terestičnim i akvatičnim), obalama, ostrvima, geološkim sistemima, migracijama
životinja, ekotonovima i dr. Za kulturno-istoriska područja granice je potrebno
26
SWOT analizu čini: snaga (strenght), slabost (weakness), mogućnost (opportunity), pretnja
(threat). SWOT je anatitičko i strateško planersko oruđe često korišćen u pristupu participativnog
planiranja. SWOT analiza je samo oruđe u planerskom procesu i ona je baziran na usaglašenom
poznavanju postojeće situacije i trendova. Izlaz SWOT analize su strukturisane bazne informacije,
opšte razumevanje realnosti i set opštih strateških opcija.
45
odrediti tako da se na najbolji način zaštiti ne samo kulturno-istoriski resurs već i

okolina.
Korektivni kriterijumi za izdvajanje granica mogu da budu: prisustvo privrednih i

drugih delatnosti i interesa; vlasnički odnosi; karakteristike lokacije (položaj u
odnosu na naselja, infrastruikturu, privredne i druge objekte); uklapanje
područja plana u mrežu zaštićenih područja; ogranićenja koja proističu iz drugih
zakona (Zakon o šumama, Zakon o vodama i dr.); ograničenja vezana za
administrativno političku podelu.
6.2 Prikupljanje baznih podataka i vrednovanje dobara relevantnih za

planiranje predela
Nakon identifikacije problema i mogućnosti i nakon postizanja saglasnosti o

zadacima i ciljevima plana predela, sledeći korak je sakupljanje informacija
neophodnih za postizanje tih ciljeva. Cilj analize predela je uvid u prirodne
procese, sa jedne strane, i planove i aktivnosti ljudi, sa druge strane. Ovaj korak
u procesu planiranja predela, kao i prethodni, obuhvata sakupljanje informacija
koje se bave odgovarajućim fizičkim, biološkim i socijalnim elementima koji
konstituišu područje planiranja (Sl.12).
Kategorije uključuju:
 geologiju,
 fiziografiju,
 podzemne vode,
 površinske vode,
 zemljište,
 klimu,
 vegetaciju,
 faunu i
 čoveka.
Sl. 12 McHarg (1969) i njegove kolege su razvile model "layer- cake"koji obuhvata
centralnu grupu biofizičkih elemenata za inventarisanje.
Kako navodi Steiner (1991) u konvencionalnom planiranju često se ovaj korak

obrađuje u "ad-hoc" maniru. Naime, prikuplja se samo ona informacija
neophodna za postizanje određenog cilj, odnosno ona je često nepovezana
informacija. Kao primer Steiner navodi sledeće: plavljenje reke je uočeno kao
46
problem u nekom području i usvojen je cilj zaštita područja hidrotehničkim

zahvatima. Područja plavljenja su kartirana i ograničeno je područje
hidrotehničkog zahvata. Cilj je jednodimezionalan. Osnovna pretpostavka u
ekologiji je "da su svi faktori i atributi koji formiraju predeo međusobno u
interakcijama". Kao rezultat toga, ekološki pristup planiranja predela razlikuje se
od mnogih tradicionalnih metoda. U navedenom primeru pri konvencionalnom
planiranju samo je identifikovano područje poplavne nizije. Suprotno, pri
ekološkom planiranju, biće razmotrena kompleksna matrica faktora vezanih za
plavljenje. Pojava plavljenja rezultat je interakcije nekoliko prirodnih fenomena -
između ostalog padavina, temperature, geoloških karakteristika podloge,
karakteristika zemljišta, vegetacije. Stoga kod ekološkog planiranja mora da
bude sakupljen i analiziran širok obim informacija o biofizičkim procesima jednog
područja.
Kod sprovođenja inventarisanja korisno je odrediti granice obuhvata tako da se

različiti biofizički elementi mogu međusobno upoređivati, preko istog prostora i u
istoj razmeri.
Prema Herse et al.(1982) podaci inventarisanja mogu se podeliti u:
a) postojeće podatke (podaci koje predstavljaju postojeću situaciju) i

b) planirane podatke (podaci koje opisuju željeno stanje ili nameru plana).
Raspoloživi podaci mogu da budu obuhvaćeni kao:
a) pojedinačni podaci (npr. nagibi, ekspozicije), ili kao

b) složeni (sintetizovani) podaci (npr. ugroženost erozijom, kvalitet voda).
Zatim, mogu da budu na raspolaganju kao:
a) kvalitativni (opisni) ili

b) kvantitativni (nominalni, ordinalni i kardinalni),
c) verbalno /statistički (u reči i broju) ili u vidu
d) karata.
Pošto su cene i vreme važan faktor u mnogim procesima planiranja, postojeće

publikovane i kartirane informacije predstavljaju važan izvor podataka. Ako
finansijaska sredstva dopuštaj, tada korak analize i inventarisanja se može
uspešnije izvršiti u interdisciplinarnom timu. U svakom slučaju, taj korak zahteva
47
interdisciplinarni i integralni rad koji obuhvata istraživanje, sakupljanje, rad na

terenu, i kartiranje podataka. Svakako cilj inventarisanja nije izrada "monografije"
o području koje je obuhvaćno planom. Inventarisanje je neophodno samo u
onom obimu koji doprinosi:
 saznanju o funkcionisanju jednog predela (npr. istorijski pregled razvoja

predela);
 utvrđivanju potencijala predela;
 ispitivanju ekoloških i vizuelnih uticaja.
Polazeći od toga, da pojedinačni podaci (informacije) koje se koriste za sintezu,

u narednoj fazi planiranja, ne treba da budu "grubi", poželjne razmere su 1:10
000 ili još bolje 1:5 000 do 1:2 500.
Izvor podataka su:
 Avio foto snimci svih razmera.

 Tematske bazne karte kao što su: topografska karta; klimatske karte (sa
makro i mikroklimom), geološke karte; hidrogeološke karte; pedološke karte;
vegetaciske karte (realne i potencijalne prirodne vegetacije); karte biotopa.
 Karte stanja: kvaliteta voda; karte imisija i emisija; karte buke; karte erozije;
karte načina korišćenja .
 Informacije dobijene od stručnjaka ili stručnih institucija: službe za planiranje i
razvoj grada; izgradnju; poljoprivredu i šumarstvo; komasaciju; vodoprivredu;
saobraćaj; zaštitu prirode; zaštitu spomenika; zaštitu sredine.
 Biblioteke univerziteta i fakulteta: magistarski i doktorski radovi.
 Studije, istraživanja specijalizovanih Instituta.
 Anketa građana.
6.2 1 Izrada bazne karte i karte područja planiranja
Prvi zadatak u ovoj fazi planiranja tj. prikupljanja informacija u grafičkom

formatu je izrada bazne karte, karta koja će služiti za izradu kopija u koje će se
ucrtavati pojedinačni podaci. Najpogodnija je karta u razmeri 1:25 000, 1:10
000, 1:5000 i 1:2 500, što zavisi od nivoa planiranja i veličine područja. Karte u
ovoj razmeri raspolažu informacijama kao što su lokacija objekata, vodene
površine, močvare, nadmorske visine, izohipse, putevi, železničke pruge, šume,
voćnjaci, vinogradi i oranice. Karta treba da bude tako formatizovana da sadži
prostor u kojem su naznačene sledeće informacije: sever, razmera, naziv karte,
48
legenda, izvor prikazanih informacija, naziv planiranog područja, kao i ime

organizacije i/ili autora.
Takođe je neophodno da se obuhvaćeno područje smestiti u regionalni

kontekst, kako bi se sagledao položaj područja u odnosu na centar regiona,
saobraćajnice, prirodne karakteristike (reke, brda, doline i td.) .
6.3 Elementi inventarisanja
6.3.1 Geologija
Geologija je nauka o postanku, sastavu i građi Zemlje. Ona obuhvata i ono što
se desilo u prošlosti, ili geološku istoriju, kao i ono što se dešava na i u tlu danas, ili
procese. Stoga analiza obezbeđuje razumevanje geološke istorije i
razumevanje geoloških procesa.
Geološka karta je obično objašnjena uz pomoć vertikalnih preseka i litoloških

opisa. Preseci mogu da budu dopunjeni geološkom istorijom koja objašnjava
poreklo pojedinih slojeva stena .
Zbirno obuhvaćeni su sledeći podaci:

 debljina stenske mase,
 tipovi stena i karakteristike,
 procesi,
 mineralni resursi,
 glavne linije raseda i seizmičke zone.
Prema Herse et.al. (1982) inventarisanje geoloških elemenata sadrži informacije

o:
 fiziografiji27 predela (npr.:slici predela);

 postanku zemljišta (npr.:polazni materijal);
 hidrogeološkim prilikama (npr.:izdašnost / osetljivost nivoa podzemnih
voda);
 za potncijal zaštite vrsta i biotopa (npr.: prirodni spomenici / područja sa
geološkim spomenicima vredna za zaštitu);
 za potencijal sirovima (npr.: podpovršinska i podzmna ležišta sirovina).
27 Fiziografija = opisivanje, opis prirode.

49
6.3.2 Fiziografija
Zemljinu površinu čini bezbroj vrhova i depresija, grebena i dolina, ustalasanih

uzvišenja i ravnih područja, malih jama i klizišta; ona je neujednačena,
promenljiva. Fiziografija jednog područja može da bude determinisana
poznavanjem šire fiziografije regiona u kome se nalazi to područje.
Važni aspekti fiziografije su visine i nagibi. Nagibi, zemljište, geologija, hidrologija,

mikroklimat, biljke i životinje uslovljeni su i strogo povezani sa visinskim pojasom.
To znači da je visinski pojas važna karakteristika u analiziranom predelu. Karte
visinskih pojaseva mogu se lako konstruisati izborom visinskih intervala na baznoj
karti. Visina intervala zavisiće od razmere i karakteristrika područja planiranja
(npr.: 200, 100, 50 metara itd).
Ekspozicija nagiba upućuje na orijentaciju prema stranama sveta. Nagib može

da bude važan za aktivnsti, kao što je: poljoprivreda, izgradnja objekata, dok je
ekspozicija važan faktor za aktivnosti, kao što je: korišćenje solarne energije.
Skale nagiba za potrebe planiranja su brojne. Tako na primer, Herse et. al. (1982)
daje dve skale kategorija nagiba:
a) za pogodnost poljoprivrednih površina: do 12%, 12 do 18%, 18 do 30%; i za

b) kartu ekološke pogodnosti staništa: do 3%, 3-10%, 10-20%, 20-35%, preko 35%.
Steiner (1991) za potrebe planiranja predela predlaže finiju skalu: 0 do 3%; 4-7%;
8-12%;13-25%; 26-40%; 41-70% i preko 71%.
Obilje skala ukazuje da nema krutih pravila za izbor skale već je ona uslovljena
postavljenim ciljevima planiranja, razmerom i tipom predela.
Zbirno obuhvaćeni su sledeći elementi fiziografije:
 fizigrafija regiona (morfografija28 i morfometrija29, svojstva reljefa, elementi

reljefa, forme reljefa);
 visinski pojasevi,
 nagibi;
 ekspozicija.
28
Morfografija = opisivanje prirodnih tela , s obzirom na njihov oblik
29
Morfometrija = merenje oblika
50
Prema Herse et.al. (1982) inventarisanje fiziografskih elemenata sadrži

informacije za:
 razumevanje geneze zemljišta;

 hidrološke uslove;
 sliku predela;
 potencijal zaštite vrsta i biotopa (npr.: dokumentacija o tipičnim formama
reljefa istraživanog predela);
 biotički potencijal produkcije (npr.: erozija zemljišta);
 za potencijal doživljavanja i rekreacije (npr.: vidikovci, vizuelne
karakteristike, litice, opasnost od odrona, nagibi puteva i dr.).
6.3.4 Zemljište
Zemljište zauzima jedinstvenu poziciju u litosferi i atmosferi. Ono je tranziciona

zona koja vezuje i abiotičku i biotičku sredinu. Mnogi procesu su povezani sa
slojem zemljišta, tako da zemljište često može da otkrije više o području
planiranja nego i jedan drugi faktor. Pedološke karte uključuju informacije o:
 važnim karakteristikama zemljišta;

 klasifikuju zemljišta u definisane tipove i druge klasifikacione jedinice;
 granice između različitih vrsta zemljišta.
Klasifikacija sposobnost zemljišta (bonitet zemljišta) je generalni način

prezentacije pogodnosti zemljišta za potrebe poljoprivrede. Zemljište je
grupisano prema njihovim ograničenjima, riziku od erozije koja je posledica
korišćenja zemlje i reagovanje zemljišta na obradu.
Sumarno elementi inventarisanja zemljišta su:
 serije zemljišta;
 permeabilnost;
 teksture;
 profili;
 potencijal erozije;
 potencijal drenaže;
 klase i/ili asocijacije.
51
Prema Herse et. al. (1982) informacije o zemljištu su bitne za opis abiotičkih
(stanišnih) uslova. One daju objašnjenje o nastanku zemljišta, vrsti i tipu zemljišta,
opasnosti od erozije i biće pre svega upotrebljene za razumevanje određenih
pojava:
 hidroloških uslova kao i

 biljnog i životinjskog sveta.
Podaci služe za procenu:
 potencijala zaštite biotopa i vrsta (npr.: dokumentacija tipičnih zemljišta za

predeo-značajno za arhiv zemljišta);
 estetski i rekreacioni potencijal (npr. stepen vlage, pogodnost za
određene aktivnosti rekreacije);
 površina sa naročitim potencijalima (npr. prirodna plodnost, pogodnost za
retenziju kišnih voda, potencijal drenaže/filtracije);
 područja ugrožena eolskom i erozijom vodom;
 područja sa naročitim opterećenjem zemljišta (degradirana zemljišta,
zagađena zemljišta);
 šumsko zemljište (pogodnost za šumarstvo);
 površine koje imaju potencijal za eksploataciju sirovina (preuzeto iz viših
planova, npr. regionalnog plana)
6.3.5 Hidrologija
Hidrologija se bavi kretanjem voda kroz predeo, na njegovoj površini i

podzemno. Za planiranje predela značajni su hidrološki ciklus i bilans voda.
Hidrološki ciklus izražava ravnotežu vode u njenim različitim formama u vazduhu,
na zemlji, i u moru. Bilans voda može da bude konstruisan za jednu prosečnu
godinu, koja reprezentuje priliv i isticanje kroz hidrološki ciklus. On nam pokazije
suficit i deficit voda u različitim mesecima tokom godine.
Takođe su značajni podaci o podzemnim i površinskim vodama. Nivo

podzemnih voda, kvalitet vode, stvaranje izdani (akvifer), pravac kretanja
podzemnih voda i lokacija izvora su važni faktori podzemne vode. Lokacija
izdani može da bude determinisana sa geoloških karata.
52
Karte površinskih voda otkrivaju više podataka o području uključujući njegovo

slivno područje, red vodotoka i poplavnu ravan. Slivna područja ili vododelnice
su morfološke jedinice površinskih voda.
Plavljenje je generalno ili povremeno stanje dela ili kompletne inundacije30

kopnenih voda, inače normalno suvih područja zemlje. Plavljenje može da bude
posledica neuobičajne visine plime ili podizanja nivoa voda, kao rezultat jakih
oluja, orkana. Plavljenje je relativno visok protok koji se meri, ili merenjem visine
(nivoa voda), ili kvantitativno izlivom.
Limnologija je studija o slatkoj vodi u svim njenim fizičkim, hemiskim, geološkim i

biološkim aspektima. Postoje dva tipa staništa slatkih voda:
a) staništa stajaćih voda (jezera, veštačka jezera, bare, močvare) i

b) staništa tekućih voda (izvori, potoci ili reke).
Za potrebe hidrološkog inventarisanja i analize važni su hemiski i biološki aspekt

akvatičnih ekosistema i tip staništa slatkih voda. U područjima gde postoje veliki
problem erozije vodom javlja se posledica smanjenja kvaliteta voda i
ugroženost ihtiofaune. Voda koja otiče sa poljoprivrednih farmi može da sadrži
sedimente, biljne hranljive materije i pesticide.
Sumirano potrebno je obuhvatiti sledeće elemente analize:
Podzemne vode:
 izdani,
 lokacija izvora i izdašnost,
 kvalietet voda,
 nivo podzemnih voda,
 sezonske oscilacije,
 karakteristike geoloških slojeva kao kolektora voda.
Površinske vode:
 vododelnice i slivna područja;
30
Inundacija je područje između nasipa i korita vodotoka koje se ne brani od visokih voda i
nekontrolisano se plavi u zavisnosti od nivoa vode u vodotoku. Inundacija može da pripada
sistemu za odvodnjavanje ako je na njoj izgrađena kanalska mreža za odvođenje vode nakon
plavljenja.
53
 reke, jezera, ušća i močvarna i vlažna staništa;

 zapremina vodotoka;
 promene nivoa jezera;
 polplavna ravan;
 područja rizika od plavljenja;
 fizičke karakteristike kvaliteta voda (sedimentacija, temperatura);
 hemiski kvaluitet voda (pH vrednost, azot, fosfor, hlor, bor);
 bakteriološki kvalitet vode;
 flora i fauna slatkih voda;
 eutrofizacija;
 sistem snabdevanja vodom;
 sistem tretiranja otpadnih voda;
 postojeći industrijski vodovi i mesta izliva;
 mesta ispusta čvrstog odpada koji utiče na kvalitet voda;
 postojeći kišni kanali i mesta izliva;
 problemi cvetanja algi;
 problemi sa akvatičnim korovom;
 ribolovna područja i zalihe.
U planu predela treba dati:
 Prikaz područja sa visokim podzemnim vodama (močvarna zemljišta)

 Područja zaštite pijačih voda
 Plavna područja
 Prikaz stanja stajaćih i tekućih voda u odnosu na njihovu bliskost
prirodnom stanju
 Prikaz kvaliteta voda
 Retenziona područja visokih voda (livade u dolinama reka)
Prema Herse et al. (1982) hidrologija planiranog područja naznačava

pojedinačna obležja podzemnih i površinskih voda i služi kao odrednica za:
 oblikovanje površina zemlje i za razvoj zemljišta (geomorfološki procesi);

 biljni i životinjski svet;
 sliku predela i strukturu predela;
Informacije dalje služe za utvrđivanje:
 potencijala zaštite vrsta i biotopa (npr.:vlažna područja);
54
 estetskih potencijala i rekreacionih potencijala (npr.: obale, sportovi na

vodi);
 potencijal voda (npr.: mogućnost eksploatacije pijačih i tehničkih voda);
 potencijal produkcije biomase (npr.: pogodnost za ribnjake).
6.3.6 Klima
Informacije o makro i mikroklimi (padavine, temperatura vazduha, pravac vetra

i jačina, trajanje sunčevog sjaja, pogodnost za formiranje magle, nastajanje
hladnog i svežeg vazduha i prodori, naročita vremenska stanja kao fen i
inverzija, kvalitet vazduha i dr.) grade osnovu za razjašnjavanje uzajamnih veza
između klima faktora, hidroloških i hidrogeoloških prilika planiranog predela i
njegovog biljnog i životinjskog sveta (npr.: fenologija, proširivanje areala). Oni se
dalje koriste za utvrđivanje:
 potencijala zaštite vrsta i biotopa (npr.: uslovi staništa i uslovi života za

biljke i životinje i njihove zajednice);
 estetski i rekreacioni potencijal (npr.: bioklima, mogućnosti zimskih
sportova)
 potencijal voda (npr.: padavine);
 potencijal produkcije biomase (npr.: pogodnost za rast biljaka, štete od
mraza i dr.);
 klima potencijala (npr.: izmena vazduha, koridori svežeg vazduha).
Karte mogu između ostalog da sadrže sledeće podatke:
 pregled reljefa;
 rasčlanjavanje na prirodne jedinice;
 srednja učestalost pravaca vetra za juni, decembar;
 godišnja učestalost pravca vetra;
 srednje temperature vazduha: januar, april, jul, oktobar i vegetacionog
perida maj- juli, kao i godišnje;
 srednje godišnje kolebanje temperature vazduha;
 srednja suma padavina, mesečna, vegetacioni period maj-juli, godišnja;
srednji broj snežnih, mraznih i lertnjih dana;
 srednji broj vrelih dana, godiljnje;
 srednje dnevno trajanje sunčevog sjaja, juni,decembar i dr..
Dijagrami:
55
 kolebanje sume padavina u vegetacionoj periodi maj-juli, godišnje;

raspored mesečne sume padavina;
 pokrivenost snegom u određenom vremenskom periodu.
6.3.6.1 Mikroklimat
Meterološki elementi su predmet vertikalnih promena i variraju horizontalno na

malim distancama. Varijacije u maloj razmeri nastaju sa promenom u:
 nagibu
 orijentaciji površine tla,
 tipu zemljišta
 vlažnosti,
 vrsti i visini vegetacije.
Ove razlike u klimatu unutar malih područja grupisane su zajedno pod

generalnim opisom mikroklimat. Pojam topoklimat je korišćen kada su
razmatrane topografske varijacije Zemlje na mikroklimat. Generalno topoklimat
je proširivanje mikroklimata u više slojeve atmosfere, zavisno od reljefa na Zemlji.
Stoga topoklimat se može razmatrati kao međuskala između makroklime i
mikroklime. Neki važni elemnti mikroklimata koje treba razmatrati su:
 provetravanje,
 magla,
 mraz,
 solarno zračenje,
 promene pod uticajem vegetacije.
Provetravanje je cirkulacija svežeg vazduha kroz predeo i večinom je zavisna

od: forme reljefa i pravca vetra. Proračun provetravanja je značajan u
determinaciji lokalnog klimata; uticaj vetra i turbulencije jako zavise od stepena
formiranosti reljefa. Provetravanje je veće u onim područjima gde je teren
usklađen sa pravcem dominantnog vetra. Suptilne topografske promene i
njihove relativne visine znatno utiču na temperature u blizini tla. Ove promene u
temperaturi, povratno, utiču na osetljivost jednog područja na maglu i marz.
Solarna radijacija je rezultat nagiba kosina i ekspozicije kosina. Satterlund i

Means(1979) su zapazili da je solarna radijacija primarna varijabila u procesu
56
razmene energije koja determiniše distribuciju ekosistema, njihov sastav i

produktivnost. Dodatno, radijacija topi sneg i pokreće hidrološke cikluse i
značajno utiče na poljoprivrednu produkciju. Vegetacija utiče i rezultat je
mikroklimata na različite načine. Provetravanje, magla, mraz i solarna radijacija
se modifikuju sa promenom vegetacije.
6.3.7 Vegetacija
Zbog sveprisutnosti vegetacije, izgledalo bi da je inventarisanje biljaka

jednostavno. Ovo, svakako nije slučaj. Na osnovu različitih pristupa i shvatanja,
prirodna vegetacije nikad nije inventarisana u takvom obimu kao geologija,
hidrologija, zemljište ili klimat. Kao rezultat toga navodi Steiner (1991) biljke su
često ignorisane u procesima planiranja. Ova pojava karakteristična je i za našu
zemlju.
S‘druge strane verovatno nijedna komponenta predela nije tako direktno

srodna korišćenju zemlje i promenama sredine kao vegetacija (Marsh, 1991).
Pored svojstva najvidljivijeg dela većine predela, ona je takođe osetljivi
"termometar" uslova i stanja u određenim delovima predela, što je inače
moguće ustanoviti tek detaljnijim posmatranjem i merenjem. Sušenje tri vrste
drveća u blizini autoputa, na primer, može da bude indikator oštećene drenaže
i vodnog kapaciteta zemljišta ili snažnog zagađenja vazduha, što upučuje na
probleme promena uslova sredine. U agrikulturnim regionima, promene u
vrstama šiblja i drveća u udolinama i poplavnim ravnima, mogu da budu
odgovor na snažnu sedimentaciju, naznačavajući potrebu kontrole erozije.
Karte vegetacionih jedinica pokazuju glavne zajednice jednog područja.

Jedinice koje mogu da budu uključene su: šibljaci, šume, livade, mešavine
šume i šibljaka, pašnjaci, žitna polja, priobalna vegetacija i poljoprivredne
površine. Nakon identuifikacije jedinica i njihovog kartiranja korisno je
inventarisanje individualnih vrsta unutar njih.
Klasifikacijone šeme vegetacije koje su u većoj primeni danas, prema Marsh

(1991) su:
 floristička (ili Lineova) koja klasifikuje pojedinačne biljke prema vrsti, rodu,
familiji i itd., koristeći univerzalno prepoznatljiv sistem botaničkih imena;
 prema formi i strukturi (ili fiziognomske šeme), koje klasifikuju vegetaciju ili
veće skupove biljaka prema globalnoj formi (npr. šuma i livada) sa
57
specijalnom pažnjom na dominantnoj vrsti ( najveća i / ili najzastupljenija

vrsta), i
 ekološke šeme koje klasifikuju biljke prema njihovom staništu (npr.
pešćane dine, močvarna zemljišta, obale jezera) ili neki kritični parametar
sredine kao vlažnost zemljišta.
Tip klasifikacije i opis vegetacije koji će biti korišćen u planu treba da bude
određen prema vrsti problema i formom i raznovrsnosti informacija. U mnogim
slučajevima potrebe planiranja zahtevaju neke mešavine florističkih, forme i
strukture, i ekoloških šema - pošto vegetacija za potrebe planiranja mora da
bude shvačena, ne samo kao biološki fenomen vezan sa drugim biološkim
fenomenima, kao što su životinje i insekti - već takođe kao fizička komponenta
predela, koja ima visinu, volumen, teksturu, boju i funkciju vezanu sa zemljištem,
vodom, vazduhom i korišćenjem zemlje.
U šema prema Marsh (1991) klasifikacija vegetacije je organizovana u pet nivoa,

svaki se odnosi na poseban klasifikacioni element. Nivo (I) je baziran na
globalnoj strukturi, nivo (II) na dominantnim tipovima biljaka, nivo (III) na veličini
biljaka i gustini, nivo (IV) na mestu i staništu, i nivo (V) na značajnim vrstama.
Nivo (V) je uključen da bi se dobile retke, ugrožene, zaštićene i vrste velike
vrednosti, što je standardni zahtev vrednovanju životne sredine i analize uticaja,
kao i za biljke koje imaju vrednost u ozelenjavanju za planirano ili postojeće
korišćenje zemlje (Tabela 3).
Granice između vegetacionih jedinica formiraju ekoton. Ekoton je tranziciono

područje između dve ekološke zajednice, generalno većeg bogastva i veće
pravilnosti od separatnih zajednica.
Sumarno inventarisanje elemenata vegetacije može da obuhvati:
 vegetacione jedinice,
 pregled vrsta,
 fiziognomski profili,
 ekoton, i
 profili granica
58
Tabela 3. Klasifikacija vegetacije prema Marsh (1991)
Nivo I Nivo II Nivo III Nivo IV Nivo V

(struktura (dominantne (veličina i gustina) (mesto/biotop ili tu (specijalne vrste
vegetacije ) vrste biljaka) locirano korišćenje) biljaka)
Šuma (drveće Između ostalog, Veličina drveća Između ostalog visija Retke i ugožene vrste;
prosečne visine hrast,brest, (prečnik na prsnoj (dobro dreniran teren) često prizemne biljke
veše od 4,5 (m) javor, topola, visini) poplavna ravan, kosine, u okviru nekoliko
sa najmanje lipa, vrba, jasen Gustina (broj šumarci, zeleni pojas, šumskih zajednica
60% prosečnih stabala po park, stanovanje
pokrivenosti jedinici površine)
krošnjama)
Šuma (drveće Između ostalog Opseg veličina Između ostalog visija Retke i ugožene vrste;
sa prosečnom borovi, (razlika između (dobro dreniran teren) Često prizemne biljke
visinom višom duglazija, najveših i najmanjih poplavna ravan, kosine, u okviru nekoliko
od 4,5 (m ) sa kedar, smrča stabala) šumarci, zeleni pojas, tipova šuma
20-60% park, stanovanje)
pokrivenosti
krošnjama)
Voćnjaci ili Između ostalog Veličina drveća, Između ostalog aktivne Značajne vrste za
plantaže jabuka,višnja; gustina plantaže, napuštene sadnju
smrča, bor. plantaže
Šiblje (drveće i Između ostalog Gustina Između ostalog Značajne vrste za
žbunje vrba , jorgovan. napuštene farme, nasipi, ozelenjavanje
generalno glog, hrast, napušteni tereni (ranije Predložene vrste
manje od jova, smreka izgrađena mesta)
4,5(m) visine sa
velikom
gustinom
stabala ali
variabilnom
pokrivenošću
krošnjama)
Živice Bilo koje drveće Veličina drveća; Između ostalog aktivne Vrste od vrednosti kao
(Pomešane ili šiblje gustina farme, putevi, dvorišta, stanište fauna i korisne
forme drveća i igrališta kao zaklon
šiblja duž ivica
puteva, polja
igrališta,
dvorišta)
Vlažna Izmđu ostalog Procenat pokrivenosti Između ostalog Vrste i zajednice
područja jova, kedar, poplavna ravan, blato, biljaka specijalnog
(generalno brusnica , trska močvare u području ekološkog i
niski, gust biljni plime, mrtvaje, rukavci, hisdrološkog značaja;
pokrivač u delta reke retke i ugrožene vrste.
vlažnim
područjima)
Livade (zeljaste Razne vrste Procenat pokrivenosti Prerija, tundra, pašnjaci, Vrste i zajednice od
biljke sa trava napuštena farma specijalnog ekološkog
dominantnim značaja; retke i
travama) ugrožene vrste
Njive Razne žitarice; Veličina polja Nagnuti ili ravni tereni, Specijalane i
(obrađene ili takođe korovi sa kanalima i drenirani jedinstvene žitarice;
skorašnje tereni , agađena zemlja, izvanredan nivo
obrađene navodnjeni tereni produktivnosti u
farme) standardnim
žitaricama
59
Informacije dalje služe za utvrđivanje:
 Vrste i staništa u neizgrađenim i izgrađenim područjima;

 Kartiranje biotopa (ažuriranje postojećih karata biotopa);
 Staništa vredna za zaštitu, od lokalnog, regionalnog i nacionalnog
značaja;
 Ekološki vredne površine kao čistine, ribnjaci,male strukture;
 Zakonom o zaštiti prirode zaštićenih botopa kao što su: vlažna i suva
staništa, ekološki vredna plavna područja, prirečne šume i dr.;
 Živice, poljsko drveće i šiblje i dr.;
 Prikaz područja zaštite prirode shodno zakonu o zaštiti prirode i
međunarodnim sporazumima (IPA, Emerald i dr.);
 Legla ptica (livade, pašnjaci, močvare);
 Zaštita vrsta ptica navedenih u FLORA_FAUNA_HABITAT DIREKTIVI.
6.3.8 Fauna
Pod pojmom divljač podrazumevaju se vrste koje nisu pripitomljene od strane

čoveka. Insekti, ribe, amfibije, ptice i sisari su mnogo mobilniji od biljaka. Divljač
često koristi različita područja za reprodukciju, hranjenje i odmor. Slično
vegetaciji, divljač nije široko inventarisana izuzev ako životinje imaju komercijalnu
vrednost. Pošto su životinje mobilne inventarisanje je veoma teško i često je
stoga fauna ignorisana od strane planera, čak I više nego vegetacija.
Polazna aktivnost je sastavljanje liste vrsta faune na području plana. Sledeći

postupk je analiza staništa faune. Korisno sredstvo je matrica: vrsta – stanište
(Tabela 5). Individualne vrste svrstane su u određena staništa ili vegetacione
jedinice koje one koriste za razmnožavanje, življenje i ishranu. Potrebno je
zabeležiti da li su vrste uobičajne, neuobičajne, retke i da li se sezonski pojavljuju.
Dodatne primedbe za svaku vrstu su takođe uključene.
Sledeće je važno proceniti stanište na osnovu njegove relativne vrednosti. To

može da se uradi kroz seriju intervijua sa Zavodima za zaštitu prirode, biolozima,
vlasinicima zemljišta itd. (Steiner, 1991).
Svakako, taj zadatak može da bude onoliko kompleksan koliko zahtevaju ciljevi
planiranja. Vrednost inventarisanja faune je u obezbeđivanju razumevanja
60
ekosistema u jednom području. Lanci ishrane se često koriste kao ilustracija

korišćenja nekog područja ili regiona od strane živih organizama.
Stanište: OD= otvorena voda veće dubine; B= bara na Velikom Ratnom Ostrvu ; E= okolne eutrofne vode, bare i ribnjaci;
R = ribnjak “Mika Alas”; P= pliče vode ; OS= rečne površine srednje dubine; PK=pančevačka kolonija; OP= obod
priobalnog platoa; MR= Malo Ratno Ostrvo;J=jezera ; K=kanali; VR=Veliko Ratno =strvo; SU= surčinska kolonija;
Pojavljivanje: T=prolaznica; H=zimovalnica; S= stanarica; A=gnezdarica selica;V= Letnja lutalica
Naziv vrste Stanište Pojavljivanje Komentar
Gavia stelata OD T Redovna ali malobrojna

krivokljuni severni gnjurac
Gavia artica OD T H U većem broju od predhodne
obični severni gnjurac vrste
Tachubatus ruficollis B P T H A
mali gnjurac R
Podiceps nigricollis OS T Sporadična ,Pojedinačni
crnovrati gnjurac primerci
Podiceps ceistatus OD H A Redovna 5-10 u jatu
čubasti gnjurac
Phalacrocora carbo PK P OP S Redovan, do 40 primeraka
veliki komoran
Phalocrocora pygmaeus PK R R H Odlaze i do Savskog jezera i
mali komoran MR MR uzvodno Dunavom
Nycticora`nicticora` MR MR VR,R V Staništa sa gušćim sklopom
gak močvarne vegetacije - ivice
tršćaka, vlažne livade sa
visokom travom, i gusti vrbaci
Ardeola ralloides MR R A Staništa sa gušćim sklopom
zuta čaplja močvarne vegetacije - ivice
tršćaka, vlažne livade sa
visokom travom, i gusti vrbaci
Ergetta garzetta- MR OP, A 1989. oko 100 gnezda
mala bela caplja J,K l990. oko 90 gnezda
Veći radijus kretanja, do
Savskog jezera i Umke
Ergeta alba V Zabeležena samo dva puta
velika bela caplja Traži trsku, močvaru
Ardea cinerea SU B, R, V Glavni koridor kojim cirkulišu je
siva caplja OP E iznad ušća
Tabela 5. Deo matrice vrste - stanšte ( izvor podataka Paunović ,M.,1991:

Struktura i sezonska dinamika faune ptica Beogradskog ušća i njegove okoline)
obradili Cvejić/Radulović/Avramović, 1995.
Sumarno inventarisanje faune sadrži:
 listu vrsta,
 matricu vrsta-stanište,
 kartu vrednovanja staništa,
61
 lance ishrane.
Prema Herse et. al. (1982) znanja o biljkama i životinjama (realnoj i potencijalnoj
prirodnoj vegetaciji, flori i fauni uključujući životinjske zajednice) služe za
razumevanje :
 razvoja, nastanka zemljišta;

 hidroloških odnosa;
 mikroklime;
 slike predela i strukture predela .
U području planiranja ona služi, pored toga, za utvrđivanje:
 potencijala zaštite vrsta i biotopa (npr.: sistem ekotopa sa celokupnom

mogućom raznovrsnošću životnih zajednica, sistema indikatora, sistema za
obezbeđivanje predeono-ekoloških baznih istraživanja, staze saznanja i
dr.);
 potencijala rekreacije i doživljaja (npr.: odnos šuma- slobodne površine,
ivićni efekat, ugroženost insektima i dr.);
 klima potencijala (npr.: različiti intenzitet nastajanja hladnog vazduha,
filtracija prašine i dr.);
 potencijal voda (npr.:dejstvo filtera).
 produkcija biomase (npr.: kulturnih biljaka, šume, riba itd).
6.3.12 Resursi (baza) privrede I delatnosti
Resursna baza privrede i delatnosti odnosi se na istraživanje međusobnih veza i

interakcija između strukture stanovništva/razvoja stanovništva i razvoja prirode i
predela, npr. kroz registrovanje broja stanovnika, analizu istorijskih karata i
drugih podloga
Produbljivanje socio-ekonomskih i sociokulturnih istraživanja kroz ankete
građana, ili saradnju sa tržištem rada.
6.3.13 Slike predela/doživljaj
Slika predela nastaje posmatranjem (opažanjem, zapažanjem) od strane

čoveka. Ona obuhvata čovekovim čulima uočljiva obeležja i karakteristike
prirode i predela. U opažanjima dominiraju vizuelni utisci. Mirisi i buka takođe
62
utiču na opažanje slike predela. Opažanje

Pozitivna procena prirode i predela je stoga uvek subjektivno,
• Raznovrsnost / pošto uvek treba da postoji subjekat
upečatljive forme
terena (morfologija,
opažanja, a to je čovek. Opažanje objektivnih
reljef) zastupljenih struktura realnog predela ipak je
• Raznovrsnost individualno različito. Sagledljiva slika predela
/jedinstvenost biotopa
i vegetacije
je osnova za emocionalni odnos čoveka i
• Strukturna prirode. Prikaz kvaliteta doživljaja predela, u
raznovrsnost izgrađenim i neizgrađenim područjima,
• Različiti prostorni
uticaji (efekti) -
bazirano je na prostornim jedinicama predela.
prostran, mali , Kriterijumi prikaza su naročito:
zrnovitost predela)
• Kontrast /blagi prelazi
• „Harminija u predelu“
(idealna slika:  Raznovrsnost npr. površinske formre
raznovrsan, seoski korišćenja (parčad), linearne i tačkaste
kulturni predeo )
• Srazmerne dimenzije
strukturne forme, ivične strukture (voda i
• Mogućnost šuma) sa naročitim efektom doživljaja,
orijentacije efektna raznovrsnost reljefa;
• Izvornost, prirodnost,
blisko prirodnom
 Jedinstvenost npr. zastupljenost kulturno-
• Dobro uklopljena istorijski značajne supstance, uočljive
naselja i sela u predeo kulturno-istorijske forme korišćenja i
• Varijante aspekata u
odnosu na godišnje
sekvence (nizovi) formi korišćenja, kao i
doba (različiti efekti istaknute strukture reljefa i geološke
svetla i boja) strukture.
• Istorijske forme naselja
 Lepota npr. holističko posmatranje predela
• Izvanredne
pojedinačne strukture kroz analize i subjektivno vrednovanje
i elementu (vidikovci , obrazaca predeonih elemenata.
sakralni objekti,
 Prikaz selekcionisanih efektnih površina
odseci)
(parčadi) sa stanovišta doživljaja predela,
Negativna procena kao i linija i tačakastih struktura i
• Uklanjanje strukturne
elemenata (doživljenih preko svih čula,
raznovrsnosti npr.
primenom optičkih, akustičnih)
monokultura,
komasacije
• Trajna promena
istorijskih formi naselja
i polja
• Nedostatak mreže
63
6.3.11 Analiza postojeće i prognozirane namene prostora
Ova faza u planiranju predela biće prikazana na primeru rekreacije I kulturnih

spomenika I dobara.
6.3.11.1 Rekreacija
U planu predela je potrebno prikazati:
 Prikaz postojećih površina za rekreaciju na otvorenom (područja bliske

rekreacije, uopšteno iskoristive javne zelene površine na području
grada)
 Prikaz postojećih zelenih i slobodnih površina sa naročitim namenama (
npr. baštenske kolonije, groblja, sportski tereni)
 Prikaz rekreacionih šuma
 Prikaz postojeće dostupnosti (npr. pešačke i biciklističke staze, zeleni
koridori i veze)
 Procena postojećih površina i veza u odnosu na mogućnosti
ograničenja njihove iskoristivosti (npr. buka, neprijatni mirisa, nadzemni
infrastrukturni vodovi)
 Procena postojećih i novih rekreacionih površina i korišćenja tih
površina u odnosu na njihov uticaj na abiotičku, biotičku sredinu i sliku
predela.
 Prikaz konflika sa rekreacijom (npr. poljoprivrede, osetljivih biotopa,
osetljivih vrsta ornitofaune)
 Prikaz podataka opterećenja (ukoliko postoji stručno mišljenje, npr.
bukom, elektromagnetno opterećenje, vibracije)
6.3.11.2 Kulturni spomenici i dobra
U planu predela je potrebno prikazati:
 Arheološke spomenike
 Kulturne spomenici u predelu, npr. manastire
 Istorijske elemente kulturnog predela
 Geotopove31
31
Geotop = Ograničeni deo geosfere sa istaknutim geo-vrednostima, koji treba zaštititi od uticaja koji mogu da
ugroze njegov sastav, oblik ili prirodni razvoj, a u isto vreme predstavlja prostornu jedinicu komplementarnu
biotopu
64
U okviru planiranja predela kulturni spomenici će biti obuhvaćeni, ako je

potrebno, kroz sadnju drveća ili otvaranje vizura.
Pod istorijskim elementima kulturnog predela obuhvaćeni su:
 Naselja (npr. bunari, vinski podrumi )

 Poljoprivreda i šumarstvo ( npr. orezivanje vrba, progale za ispašu u
šumi)
 Zanastvo (npr. rudarstvo, vodenice)
 Saobraćaj (npr. aleje, prevodnica, brana)
 Sakralna obeležja
 Rekreacija (npr. tornjevi-vidikovci)
6.3.12 Model predela- vizija, smernice planiranja predela
Formulacija relevantnog, prostornog, i prema potrebi vremenskog modela

predela – orijetisanog na potrebe onih koji tu žive, rade i rekreiraju se, sa
prikazom:
 Poželjnog kvaliteta zemljišta, voda, klime/vazduha i habitata flore i faune

 Poželjne zaštite i razvoja ekosistema koji su tipični za prirodnu sredinu
 Željene raznovrsnosti, jedinstvenosti i lepoti prirode i predela tipične za
prirodnu sredinu ili uslovljeno kulturnom sredinom uključujući i izgrađena
područja
 Željene rekreacije na otvorenom sa različitim stepenom intenziteta
Podaci koji se koristi su:
 U prethodnom koraku sprovedeno prikupljanje podataka i vrednovanje

stanja prirode i predela i razrađene potrebe ljudi
 Saznanja o istorijskom razvoju
 Razvojni potencijal zemljišta, voda, klime/vazduha, vrsta i zajednica, slike
predela i doživljaja predela kao i rekreacije na otvorenom
Pritom treba uzeti u obzir ciljeve i principe zaštite prirode i nege predela, rešenja
nadređenih programa i planova, kao i ciljeve i zahteve regionalnih planova i
planiranja ruralnih područja.
6.3.14 Koncept mera
65
U planu treba prikazati:
(a) Površine za zaštitu, za negu i razvoj prirode i predela:
 Prikaz (F/S)32 postojećih područja zaštite prirode i područja pod

prethodnom zaštitom, prirodnih spomenika, područja zaštite predela i
zaštićenih predeonih elemenata i naznake površina i lokacija (shodno
Zakonu o zaštiti prirode)
 Prikaz (F/S) predloženih područja vrednih za zaštitu prirode, prirodne
spomenike, područja zaštite predela, vrednih predeonih elemenata
 Prikaz (F/S) drugih ekološki vrednih površina ili vrednih za zadržavanje (npr.
kartirani biotopi ili geotopi33)
 Prikaz (F/S) drugih značajnih površina za uspostavljanje veza biotopa,
naročito zaštitnih bafer (prelaznih) površina, površina pogodnih za
umrežavanje i proširivanje kao i područja sa kompleksnim staništima
 Prikaz (F/E) područja razvoja prioritetno za zahtevane i predvidive mere
kompenzacije i alternativne mere za postojeće, poznate kao i
planiraniranih intervencije
 Prikaz (F) područja gde je pošumljavanje u suprostnosti sa ciljevima plana
predela
 Prikaf (S/F) područja koja su sa stanovišta slike/doživljaja predela
značajna, odnosno ih treba razviti
(b) Uslovi i mere za ostala područja zaštite
• Prikaz (F) postojećih i preuzetih planiranih ostalih područja zaštite, npr.

područja zaštite voda, područja zaštite od imisija
(c) Uslovi i mere za zelene i rekreacione površine
32F = Prikazano u planu kao površina / legenda

S= Prikazano u planu preko simbola/legenda
E= Izveštaj sa objašnjenjem
33
Geotop = Ograničeni deo geosfere sa istaknutim geo-vrednostima, koji treba zaštititi od
uticaja koji mogu da ugroze njegov sastav, oblik ili prirodni razvoj, a u isto vreme predstavlja
prostornu jedinicu komplementarnu biotopu.
66
 Prikaz (F) postojećih i planiranih zelenih i rekreacionih površina prema

njihoj dotičnoj nameni, npr.: park, groblje, velike sporske površine i igrališta,
ne narušeni pejzaži
 Prikaz (F) za nivo plana značajnih linearnih i tačkastih rekreacionih
objekata, odnos veza unutar otvorenih prostora, npr.: glavne šetne,
jahaće i biciklističke staze.
 Prikaz (S/E)zelenih i slobodnih površina u odnosu na više zahteve, npr.
• obezbeđivanje i razvoj fukcija zaštite vrsta i biotopa
• obezbeđivanje uspostavljanja veza (S/E)
• razmatranje brige za negu istorijskih parkova (S/E)
• zaštita podzemnih i površinskih voda (S/E)
(d) Uslovi na područjima izgradnje
 Prikaz (F) površina namenjenih izgradnji, u okviru plana predela

vrednovanih za predviđenu izgradnju, u saglasnosti sa planom namena
površina (GUP), rasčlanjenih na vrste korišćenja
 Prikaz izgrađenih površina ili delova izgrađenih površina u području
izgradnje sa višim zahtevima sa stanovišta plana predela ( npr. detaljnijih
planova koji slede)
• Retenziranje i filtriranje kišnih voda (razgradnja kompaktnih zastora,

otvaranje ucevljenih vodenih tokova, uređenje područja oko
retenzija – S/E)
• Poboljšanje gradske mikroklime ( određivanje pogodnih namena u
pravcima toka svežeg i hladnog vazduha)
• Opremanje sa slobodnim površinama namenjenih rekreaciji u
predelu (npr. poešačke i biciklističke staze –F)
• Estetsko uklapanje u prirodu i predeo (uređenje ivica naselja,
ozelenjavanje blisko prirodnom –F)
 Prikaz (F) područja za zahtevane kompenzacione i alternativne mere u

planiranim površinama za izgradnju, izjave (E) o konturama (potezima)
kompenzacionih i alternativnih mera
 Prikaz (S/E) postojećih područjaza izgradnju, u kojima se zahtevaju
ekološke i uređivačke mere (zadržavanje područja pod drvećem,
ozelenjavanje)
(e) Uslovi za saobraćajne površine
67
 Prikaz (F) postojećih i preuzimanje u planu predela vrednovanih površina

za predviđeni razvoj saobraćajnih objekata, kao npr. železničkih koloseka,
zaobilaznica, plovnih kanala, aerodroma, kao i postojećih postrojenja
(S/E), koje se zahtevaju za ekološke i uređivačke mere
(f) Uslovi za površine namenjene komunalnim delatnostima
 Prikaz (F) postojećih i preuzimanje površina vrednovanih u planu predela

za predviđene komunalne objekte, kao npr. deponije, postrojenja za
prečišćavanje otpadnih voda, lokacije elektrana, farmi vetrenjača,
dalekovoda, kao i postojećih postrojenja (S/E) koji zahtevaju ekološke i
uređivačke mere.
(g) Uslovi za vodene površine
 Prikaz (F/S/E) postojećih i planiranih vodenih površina, kao npr.: bagerska

jezera (nakon ekploatacije šljunka), delova ucevljenog vodenog toka koji
će biti ponovo otvoren, delovi vodenog toka koje treba unaprediti,
područja retenzija na toku.
(h) Uslovi za nasipe, iskope ili eksploataciju sirovina
 Prikaz (F) postojećih i vrednovanih, sa stanovišta planiranja predela,

površina za planirane iskope, uključujući determinaciju (S/E) područja za
razvoj biotopa, odnosno za naknadno (post ekploataciono) korišćenje
(i) Uslovi za poljoprivredne površine
 Prikaz (F/S/E) površina sa naročitim zahtevima u odnosu na vrstu i intenzitet

korišćenja na osnovu:
• Zaštite vrsta i biotopa (prelazna bafer područja, ektenzivno

korišćenje pašnjaka)
• Zaštita podzemnih i površinskih voda
• Zaštita zemljišta (protiveroziona zaštita)
• Zaštita kulturno-istorijski vrednih predela
• Zadržavanje naročitih uslova staništa (npr. sa stanovišta ekologije ili
ekonomije)
68
 Prikaz (F) područja u kojima treba zadržati postojeću gustinu malih

strukturnih elemenata (živica, šumaraka i dr), odnosno potrebno je
povečati
 Prikaz (F) područja vrednih sa stanovišta predela, koje često treba zadržati
kroz ekstenzivno poljoprivredu odnosno primenom mera nege ( pogodne
za promociju specifičnih programa)
 Prikaz (F/S) područja, koja su značajna sa stanovišta održavanja efikasnog
balansa klime
(j) Uslovi za šume
 Prikaz šuma sa posebnim zahtevima u odnosu na zaštitu prirode i negu

predela za
• Jačanje zaštitne funkcije(S/E)

• Zadržavanje posebnih lokacija i kulturno-istorijski vrednih šuma (S/E)
 Prikaz (F/E) područja, koja su pogodne za proširivanje površina pod

šumama (pošumljavanje i prepuštanje površina prirodnoj sukcesiji)
Od naročitog značaja za lokalni nivo planiranja je da u planu bude jasno

naglašeno kome su upućeni predlozi i ko je odgovoran za implementaciju, npr.
lokalna vlast, nadležni za zaštitu prirode, drugi sektori, korisnici ili vlasnici. U
sledećoj Tabeli 6. Dat je detaljni pregled mogućih mera plana predela na
lokalnom nivou.
Tabela 6. Mere plana predela na lokalnmo nivou
POLJOPRIVREDNE POVRŠINE TEKUĆE VODE

- Ekstenzifikacija intenzivne poljoprivrede - Renaturalizacija kroz otklanjanje
(smanjivanje prinosa) konstrukcionih elemenata duž obale i
- Formiranje različitih staništa duž ivice puteva korita reka
i polja - Otklanjanje prepreka cirkulaciji vode
- Obustava navodnjavanja otpadnim - Zaštita obalnog područja od ispaše (kroz
vodama ograđivanje) – ublažavanje procesa
- Pretvaranje (vraćanje) njiva i oranica u eutrofizacija voda
livade - Dizajniranje obale na prirodan način
- Smanjivanje poljoprivrednog zemljišta - Formiranje nasipa duž drenažnih kanala
- Izbegavanje prakse i metoda obrade – sprečavanje spiranja površinskih voda
zemljišta koje izazivaju eroziju
- Ekstenzifikacija ivica polja
LIVADE PODRUČJA ZAŠTITE PRIRODE
69
- Očuvanje ekstenzivnog korišćenja zemlje u - Održavanje i unapređenje postojeće

saglasnosti sa lokacijama livada prirode i zaštite predela
- Formiranje vlažnih livada kroz uvođenje ili - Proširivanje postojećih područja zaštite
održavanje visokog nivoa voda prirode i predela
- Podizanje ili održavanje vegetacije vlažnih - Lokacija novih područja zaštite prirode i
područja predela
- Zadržavanje područja ugara u cilju - Izrada plana održavanja i razvoja (plana
omogućavanja prirodnih sukcesija upravljanja) područja zaštite predela
- Sadnja šiblja duž ivica polja
- Očuvanje živica duž pašnjaka ODRŽAVANJE I UNAPREĐENJE ZNAČAJNIH
BIOTPOPA
PODRUČJA POD ŠUMOM STAMBENA PODRUČJA I DRUGO INTENZIVNO
- Očuvanje staništa listopadnog drveća KORIŠĆENJE ZEMLJE
- Očuvanje šuma sa dominantnim - Izvođenje radova i održavanje zelenila u
listopadnim drvećem stambenim područjima
- Transformacija četinarskih šuma u - Formiranje zelenih koridora između
listopadne šume stambenih područja
- Stimulisanjen rasta podratsra zeljastih biljaka - Formiranje zelenih koridora između
i šiblja u listopadnim šumama stambenih područja i okolnog predela
- Očuvanje starih i suvih stabala (kao staništa - Formiranje ivice naselja na prirodi bliski
entomofaune i ornitofaune – u cilju zaštite način
biodiverziteta) - Ozelenjavanje fasada
- Pošumljavanje sa listopadnim drvećem - Korišćnje vrsta koje odgovaraju datom
- Formiranje šumskih ivica staništu za zamenu i novu sadnju
- Korišćenje građevinskog materijala za
staze i platoe pri čemo izbegavati
potpuno zaziđivanje površine (npr.
primena kamena, kaldrma) - poroznost
tla
- Korišćenje prirodnog građevinskog
materijala
- Sadnja drveća, šiblja i dr. duž
saobraćajnica
- Uklanjanje otpadaka/smeća
STAJAĆE VODE ODRŽAVANJE I UNAPREĐENJE LOKALNOG
- Smanjenje rekreacionog korišćenja jezera MIKROKLIMATA
za kupanje - Zaštita područja formiranja hladnog i
- Zaštita obale jezera regulacijom korišćenja svežeg vazduha
- Zabrana uzgoja ribe u kavezima - Zadržavanje toka (kanala) hladnog i
- Sadnja i formiranje obale na prirodi blizak svežeg vazduha
način
- Stimulisanje formiranje pojasa trske –
prečišćanje putem akvatičnih biljaka
- Formiranje malih područja stajaće vode –
diverzitet staništa
- Stvaranje malih plavnih područja- diverzitet
staništa
- Projektovanje vodopada na prirodi blizak
način
REKREACIONO KORIŠĆENJE PREDELA I PRIRODE REKULTIVACIJA DEGRADIRANIH PODRUČJA

- Formiranje i lociranje pešačkih staza
- Formiranje posteksploatacionog
70
- Lokacija vidikovaca područja

- Opremanje vrtno arhitektonskom opremom
- Formiranje područja odmora i igre
7.0 PROCENA STRUKTURE PREDELA – VREDNOVANJE PREDELA
Procena strukture predela prema Buchwald/Engelhardt (1980) označena je kao

dijagnoza predela. Naime, odlučujući korak u planiranju predela, kao instrumentu
ekološkog planirana, je procena strukture predela, predeonih komponenata i
faktora, odnosno sklopa njihovih međusobnih uticaja. Procena (dijagnoza)
predela traži razjašnjavanje dva kompleksa pitanja:
(i) Za koje korišćenje, odnosno za koje kombinacije korišćenja je mesto,

odnosno površina povoljna? Ovde mogu da budu obuhvaćena
vrednovanja pojedinačnih, bitnih komponenti predela (voda, zemljište,
vazduh...) kao i procene prostornih jedinica (vrednovanje pogodnosti
ekološke strukture).
(ii) Kakvi su suprotnu uticaji odnosno štete kod lociranja, tangiranja i dometa
uticaja različitih korišćenja? (analize uticaja odnosno rizikoanalize).
Danas se smatra da je efikasno planiranje sa najmanjim mogućim rizicima i

greškama, sa svesnim i racionalnim postupcima, tesno povezano sa primenom
metoda klasifikacije, procene i vrednovanja. Vrednovanje omogućuje izbore,
utemeljuje ih i baza je za odlučivanje. Primena vrednovanja omogućuje planeru
prosuđivanje o fukcionisanju jednog predela i daje jedan korak dalje u
optimizaciji svih postupaka planiranja. Vrednovanje čini bazu planiranja i na
njemu se zasnivaju mnoge neophodne klasifikacije, rangiranja, konfrontracije
interesa i razrešavanje konflikata u toku planiranja. Korist od primene metoda
vrednovanja u procesu planiranja ogleda se u:
 Izrada planerske argumentacije;

 Povečavanje šansi implementacije planiranih rešenja u proces
odlučivanja;
 Demokratizacija toka planiranja, kroz uporedno i naknadno
potvrđivanje odluka;
 Smanjivanje nesigurnosti u toku planiranja kroz egzaktno utvrđivanje
izkazanih vrednosti.
71
Procena (dijagnoza) predela omogućava uvođenje predeono - ekoloških

znanja, odnosno predloga korišćenja sa stanovišta predeone ekologije. Cilj je da
se kroz istraživanje pogodnosti i opterećenja daju predlozi za minimiziranje
štetnih posledica. Sa stanovišta predeone ekologije i uređivanja predela treba
da budu procenjena postojeća i buduća korišćenja zemlje. Pored toga
potrebno je, za sva područja i predeone elemente, koji se štite, dati objašnjenje
zašto i zbog čega je potrebno da sadrže status zaštite, odnosno koje mere
nege su potrebne, kod kojih korišćenja zemlje.
Na osnovu pogodnosti predela ili predeono ekoloških jedinica za različite

zahteve korišćenja prostora, uzimajući u obzir, kako raznovrsnost predela, tako i
realno korišćenje, postojeća opterećenja i veze između susednih predeono-
prostornih jedinica, može se dati upustvo, sa stanovišta predeone ekologije, o
primarnom cilju razvoja predela u budućnosti, i statusu zaštite. Na osnovu
formiranih i primenjenih metoda procene, mogu se dati upustva između ostalog,
za planiranje sledećih područja:
 prioritetne površine za šumarstvo, poljoprivredu, vodoprivredu;

 izdvajanje područja pod zaštitom, područja zaštite predela, zaštite delova
predela, područja zaštite klime i područja zaštite voda;
 zone regeneracije divljih biljaka i životinja;
 izdvajanje rekreacionih zona;
 opterećenje voda, vazduha i zemljišta;
 lociranje novih objekata;
 zadržavanje i podizanje zaštitnih pojaseva i šuma;
 izbor drveća i žbunja usaglašenih sa staništem, između ostalog i u
poljprivrednim područjima, na saobraćajnicama i vodama kao i u
izgrađenom predelu;
 otvaranje ili saniranje izgrađenog područja;
 zadržavanje slobodnih ne izgrađenih površina;
 izbor lokacije za industriju i poslovanje;
 mesta za deponije;
 rekultivacija područja površinskih kopova;
 lociranje - zelenih rekreacijonih koridora (greenway) od lokalnog do
regionalnoh nivoa;
 procena alternativa saobraćajnih trasa;
 uspostavljanje ekološke ravnoteže kod opterećenja predeonih
komponenata i faktora i njihovih uzajamnih uticaja;
 zadržavanje i uređenje slike predela.
72
U okviru planiranja predela kao instrumenta ekološki orijentisanog planiranja

prostora potrebno je obuhvatiti sledeće potencijale:
(i) Potencijal zaštite prirode/biotički regeneracioni potencijal. Zaštita prirode je

stručno - planerski zadatak plana predela. Stoga se zahteva prikaz
postojećih površina i objekata koji su prema ciljevima zaštite prirode vredni ili
dostojni zaštite. Prilikom izdvajanja ovih površina koriste se predeono - ekološki
iskazi. Pritrom je cilj kako oživljavanje prirode, biljnog i životinjskog sveta i
obnavljanje njihovih životnih staništa, tako i zaštita prirodnih pojava, kao što
su: vode, geološke ili geomorfološke pojave ili zaštita drugih prostora koji
moraju da budu osigurani i zaštićeni sa stanovišta :
 naučnih, prirodno - istoriskih ili sa stanovišta poznavanja zemlje ili prema

njihovoj retkosti, naročitoj jedinstvenosti ili prioritetnoj vizuelnoj vrednosti,
 ili za održavanje ili ponovno uspostavljanje efekata funkcionalnog
sklopa uticaja prirodnih komponenti (faktora), dakle sa stanovišta
ekologije.
(ii) Rekreacioni potencijal: Dalji stručno-planerski zadatak je obuhvatanje

rekreacionog potencijala, naime različita pogodnost područja i oprema za
rekreaciju i odmor.
(iii) Biotički potencijal prinosa: Pod pojmom biotičkog potencijala prinosa

podrazumeva se rasčlanjavanje i vrednovanje jednog prostora prema
njegovoj prirodno uslovljenoj produktivnosti za poljoprivredu i šumarstvo.
(iv)Potencijal voda: Procena jednog područja prema količini i kvalitetu

iskoristljivih površinskih i podzemnih voda. Tu se podrazumeva voda za piće i
zaštita izvora, područja sa podzemnom vodom i površine sa velikom
pogodnošću za ponovno formiranje podzemnih voda, kao i stepenovanje
površinskih voda prema kvalitetu i količini oticanja - protoku.
(v) Potencijal regeneracije klime: Delovi predeli određene vegetacione

strukture, topografije i položaja mogu da imaju uticaj na filtraciju prašine,
povečanje vlažnosti vazduha, umanjenje temperatura i povečanje izmene
vazdušnih masa. Ta pogodnost biće opisana sa pojmom "potencijal
regeneracije klime".
73
(vi) Potencijal sirovina: Potencijal sirovina biće predstavljen pogodnostima za

površinsku eksploataciju mineralnih sirovima. Duboka ležišta su samo tada
interesantna ako oštećuju druga korišćenja kao posledica eksploatacije.
(vii) Potencijal izgradnje: Pogodne površine za lociranje naselja, industrije,

saobraćajnica postavljene su pri vrednovanju prostora pod pojmom
"potencijala izgradnje".
(viii) Potancijal iznošenja i lagerovanja: Objekti deponija, lagerovanja

odpadnih materijala na velikim površinama zahteva određeni kvalitet
staništa, koja će biti obuhvaćena sa pojmom "potencijala odlaganja".
Obuhvatanje svih osam potencijala u okviru planiranog područja zahteva veliki

vremenski i finansijski utrošak. Zato je potrebno razjasniti:
 koje potencijale stvarno treba obuhvatiti,

 i da li sve potencijale treba obuhvatiti površinski.
(i) Jedan niz potencijala je egzistencijalno povezan sa određenim kvalitetom

staništa. Pretpostavke za njegovo lociranje su povezane sa prirodom i ne
mogu se stvoriti antropogenim merama. Ovde pripadaju: potencijal sirovina;
delimično potencijal zaštite prirode/biotički potencijal regeneracije;
delimično potencijala voda.
(ii) Drugu kategoriji čine potencijali koji pored toga što su vezani za prirodne
faktore staništa u većoj meri se mogu poboljšati kroz antropogene uticaje na
pojedine komponente predela. U tu kategoriju mogu se svrstati: rekreacijoni
potencijal; biotički potencijal prinosa, potencijal regeneracije klime,
delimično potencijal zaštite pritrode/biotički potencijal regeneracije (npr.
podizanje novih područja vrednih za zaštitu u ograničenom obimu),
delimično potencijal korišćenja voda (npr. poboljšanje obogaćivanja
podzemnih voda kroz promenu korišćenja tla).
(iii) Treću kategoriju čine potencijal izgradnje kao i potencijal iznošenja i

lagerovanja na čiju se pogodnost lokacije u velikoj meri može uticati.
U okviru planiranja predela i prostora kao potencijali koje je potrebno prioritetno

obuhvatiti mogu se navesti:
74
 potencijal sirovina
 potencijal zaštite prirode/ biotički regeneracioni potencijal
 potencijal vodosnabdevanja
 rekreacijoni potencijal
 biotički potencijal prinosa
 potencijal regeneracije klime
Kartiranje pojedinih potencijala je zadatak stručnjaka različitih struka. Stručnjaci

za planiranje predela odnosno za zaštitu prirode pre svega se bave kartiranjem
potencijala iz njihove uže stručne oblasti:
 potencijala zaštite prirode/biotički regeneracioni potencijal,

 rekreacijoni potencijal,
 potencijal regeneracije klime.
7.1 Način posmatranja prirodnih potencijala
Do sada su u prvi plan postavljane predstave o sposobnosti ili pogodnosti

jednog predela da ispuni zahteve pojedinih korišćenja. Nesumljivo da na
početku svakog ekološkog rasčlanjavanja prostora, svake ekološke analize
uticaja treba da stoji takav način posmatranja. Na taj način mogu se dobiti
mnoge relevantne činjenice za planiranje predela, ili one predstavljaju dobru
osnovu za druge stručne planove, odnosno koncepte uređivanja prostora. Tako
na prime, podaci:
 o vrednim predeonim elementima sa stanovišta ekologije i prirodnih

nauka za potrebe zaštite prirode
 o područjima sa visokom rekreacionom vrednošću, za potrebe izdvajanja
ovih područja u planovima
 o područjima uravnotežavanja klimatskih faktora,
 o sirovinskoj baza,
mogu se obuhvatiti sa kriterijumom sposobnosti ili pogodnosti. Ipak takav način

posmatranja nije dovoljan. On je statičan, ne kazuje ništa o postojećim ili
mogućim oštećenjima ili konfliktima koji nastaju pri korišćenju različitih
potencijala. Tako može korišćenje nekog potencijala (npr. podzemne vode ili
mineralnih sirovina) da ošteti drugi potencijal koji se nalazi iznad ležišta sirovina ili
podzemnih voda, kao što su npr.: staništa biljaka od naučnog značaja. Ili pri
ekploataciji podzemne vode može biti ugroženo korišćenje koje je locirano nad
75
nalazištima podzemne vode. Dakle neophodna je analiza veza između

pojedinih prirodnih potencijala i korišćenja prostora.
Kao prvi korak u neophodnom sistematskom posmatranju prirodnih potencijala

je prikaz sposobnosti ili pogodnosti. Pre analize ekoloških uticaja, osetljivosti ili
konflikata, mora da bude poznato, šta je to što može da bude oštećeno, šta se
može iskoristiti, šta zaštititi, kao npr.: vredna nalazišta sirovina, za nauku vredne
zajednica flore i faune i njihovi životni prostori, ili plodno zemljište.
Drugi korak predstavlja istraživanje osetljivosti, ili drugim rečima opterećenosti,

stabilnost ili senzibiliteta. Znanja o osetljivosti jednog potencijala zahtevaju iskaze
o njegovoj reakciji na promenu faktora sredine. Ostljivost jednog prirodnog
potencijala zavisi, sa jedne strane, od njegove ekološke strukture, dakle od kojih
prirodnih komponenti i faktora je sagrađen, i sa druge strane od vrste, intenziteta
i trajanja uticaja. Pritom isti potencijal reaguje potpuno različito na različite
uticaje kao npr.:
 različite reakcije poljoprivrednih i šumarskih kultura na spuštanje nivoa

podzemnih voda u zavisnosti od regeneracionih moći zemljišta i vrste
kultura;
 različita očtećenja poljoprivrednog zemljišta usled erozije.
U trećem koraku se utvrđuju ekološki uticaji koji potiću od korišćenja drugih

potencijala ili nekog drugog korišćenja, kao npr.: saobraćajnica, industrije ili
hidrogradnje, a nalazi se u području rasprostiranja prirodnih potencijala koji su
bili obuhvaćeni u prvom koraku. Te ekološke posledice mogu nastupiti:
 kroz direktno preklapanje površina, tako npr.: eksploatacijom šljunka u

području sa značajnim prirodnim potenclima, ili kroz prekomernu
eksploataciju ležišta sirovina;
 kroz posledične uticaje u vertikalnom pravcu, na primer, crpljenje
podzemnih voda u vlažnim područjima.
Neef (1976) je objasnio ove ekološke uticaje kao "... sporedni efekti aktivnosti
zajednice - društva". Kod svake intervencije u prostoru, kod svake forme
korišćenja javljaju se ekološki uticaji i sporedni efekti. Uloga pojedinačnih
objekata, pojedinačne intervencije u sredini može "samo da bude
obuhvaćena..., kada se analizira njegovo polje uticaja i odatle mogući kontakti
sa drugim pojavama kao i posledični procesi". Buhwald/Engelhardt (1980) su ga
76
naznačili kao funkcionalno polje. Funkcionalno polje se sastoji iz jednog centra

uticaja i na njega nadovezanog polja uticaja ili područja uticaja (Neef,1975 cit.
Buchwald/Engelhardt, 1980). To predstavljanje ekološkog uticaja ili
funkcionalnog polja još uvek ne kazuje, da li je unutar tog funkcionalnog polja
nastupilo činjenično, stvarno očtećenje. Sa oštećenjem treba tek onda
računati, kada postojeći potencijali u funkcionalnom polju reaguju osetljivo
prema postojećim ekološkim uticajima. Osetljivost je tek tada uključena, ako
ekološki uticaji promene jedan faktor staništa u okviru analiziranog prirodnog
potencijala. Istraživanja, ekološkog konflikta - što znači promenu sposobnosti
potencijala - koji se dobija suprostavljanjem ekoloških uticaja, sa jedne strane i
prirodnih potencijala, sa druge strane, postavlja četvrti korak (Sl.12)
Sl.12. Ekološki konflikti (Buchwald/Engelhardt, 1980)
Ta četiri koraka, koja se nadovezuju, nemaju isti značaj za sve prirodne

potencijale. Tako ogromnu ulogu za potencijal zaštite prirode ima istraživanje
stepena osetljivosti prema ekološkim uticajima, mnogo veću ulogu nego što je
to slučaj kod potencijala sirovina.
77
U Tabeli 5. je stoga prikazano, koji značaj imaju izdvojeni koraci za pojedine

prirodne potencijale (prem Buchwald/Engelhardt, 1980). Na osnovu prethodnih
objašnjena, model planiranja predela prema Buchwald/ Engelhardt (1980)
obuhvata:
 Procenu predeonih elemenata vrednih za zaštitu, prvenstveno na

ekološkim osnovama (vredni biotopi, vredni predeoni elementi ili područja
sa stanovišta zaštite voda, zaštite od imisija, regulacije klimatskih
karakteristika, vredni predeoni elementi ili područja za uspostavljanje
sistema zelenila itd.);
 Prioriteti i pogodnosti za različita korišćenja (kao pogodnost za stanovanje,
industriju, saobraćajnice, poljoprivredu, šumarstvo, rekreaciju i dr.);
 Vrednovanje vrste, intenziteta i područja uticaja imisije kao i opterećenja
proizašla iz raznih korišćenja;
 Vrednovanje područja konflikata izazvanih korišćenjem i zahtevima
pojedinih korišćenja;
 Vrednovanje slike predela - sa stanovišta uređivanja predela;
 Vrednovanje javnih zelenih površina prema vrsti, veličini položaju, opremi,
raspodeli u prostoru i upoređivanje sa potrebama.
Tabela 5: Neophodni načini posmatranja prirodnih potencijala
Neophodni koraci Korak 1 Korak2 Korak 3 Korak 4

Potencijal Osetljivost Ekološki uticaji, Ekološki konflikti
sposobnosti, polje uticaja
Potencijali područja pogodnosti
1.Potencijal zaštite prirode / biot. regeneracioni
potencijal □ □ □ □
2. Rekreacijoni potencijal □ □ □ □
3. Biotički potencijal prinosa □ □ □ □
4. Potencijal ponude voda □ □ □ □
5. Regeneracioni klimatski potencijal □ - □ □
6. Potencijal sirovina □ (□)1) (□)1)
1) Samo u slučaju prevelike eksploatacije ležišta
7.2 Dodatna objašnjenja
Pre objašnjenja samih metodskih postupka potrebno je dati još neka opšta
dodatna objašnjenja. Metode vrednovanja čine osnov za iskaze o pogodnosti
uticajima i konfliktima za različite namene i korišćenja prostora. Ovde se može
diskutovati da li je pametno vrednovati područja koja su već pod šumom ili
njivama i oranicama. Buchwald/Engelhardt (1980) smatraju da ima smisla pošto
78
takva vrednovanja daju, npr.: podatke sa kojim vrstama drveća treba

pošumljavati.
Takođe saznanje o realnom korišćenju je od značaja za planiranje jer to

omogućava procene o tome da li je dosadašnje korišćenje povoljno ili
nepovoljno sa stanovišta predeone ekologije. Iz toga mogu proizaći različiti
predlozi. Pri tome treba imati u vidu da kartiranje realnog koršćenja treba da
bude sprovedeno, na takav način, da omogući procenu sa stanovišta
predeone ekologije.
Vrednovanjem će biti postavljen odnos između fizički izmerenih, ili iz sekundarnih

informacija postavljenih veličina, i jednog sistema vrednosti. To postavljanje
odnosa između izmerenih veličina i sistema vrednosti može da bude zasnovano
strogo naučno, i stoga da bude "objektivno". Naučno zasnovano je tek kada se
dokaže, da jedna određena koncentracija jedne štetne materije, izaziva jedan
sasvim određen uticaj, i zbog toga mora da bude vrednovana kao "štetna".
Ipak to postavljanje odnosa je označeno manje ili više subjektivno. Na primer, u
slučaju da se vrednuje zastupljenost prirodnih predeonih elemenata u jednom
području. Jedna takva procena zavisi bitno od vrednosti postavljenih u osnovi
metode. Vrednovanje stoji dakle često u jednom polju napona različitih
predstava vrednosti.
Odlučujući aspekt kod vrednovanja je transparetnost. Takođe jasno

razgraničavanje pojedinih koraka vrednovanja, kao što su prikupljanja
podataka i obrade podataka, što je naročito važno pri interpretaciji rezultata.
Mora jasno da bude naznačeno da vrednovanje, ako to nije slučaj, nije

proizašlo na osnovu fizički merljivih veličina u okviru jedne vrednosne skale.
Upravo izbor i definisanje indikatora može da bude značajno, pošto će se na
osnovu toga odlučiti o detaljnosti istraživanja postojećeg stanja.
Takođe je važno odrediti okvir za ekološko planiranje. Izgradnja jednog

autoputa ili glavne saobraćajnice ne sme se izolovano posmatrati, već treba da
se sagleda u okviru velikih prostora i u povezanosti sa privredom. Tako npr.: kroz
revalorizovanje naselja izgradnjom saobraćajnice, kao posledice bolje
povezanosti jednog područja, može da bude ubrzan prostorni razvoj (naprimer,
povečana izgradnja, promena pravca dnevnih migracija stanovništva, dobit u
turizmu i dr.), što opet vodi uticajima na sredinu. Te vrste uticaja zovu se
sekundarni uticaji. U okviru ekološkog istraživanja nosivosti sredine mora se
79
razjasniti, koliko su sekundarni uticaji, koji proizilaze iz određenih namera,

integrirani u metodu analize uticaja.
U uskoj vezi sa sadržajnim ograničavanjem stoji i prostorno ograničavanje za

sprovođenje ekološke analize nosivosti. Izvor emisija ne poznaje političke
granice, već je različiti domet emisija ograničen topografskim, geološkim,
lokalno - klimatskim i pretpostavkama obima korišćenja. Dakle veličina
istraživanog područja zavisi od prostornih dometa uticaja.
Za dobijanje informacija na raspolaganju stoje mnoge mogućnosti i mogu se

grubo podeliti u četiri grupe (Hanke 1982, prema Gfaller et. al. 1984):
 iskorišćavanje i interpretacija postojećih informacija, možda u formi:

karata, izmerenih podataka, statistike i dr.;
 stručna procena na samom mestu;
 obuhvatanje činjenica putem direktnog merenja;
 obračunavanje traženih informacija iz sekundarnih informacija.
Načini prikupljanja informacija se naravno međusobno dopunjuju i u praksi se

teško može odreči bilo kojeg od njih. Izbor koja će metoda biti postavljena za
određeni aspekt, zavisi od različitih kriterijuma, kao što su: raspoloživost
podataka, raspoloživo vreme, veličina područja obuhvaćenog planom,
postojeći problemi, i ne na kraju, činjenična i prostorna oštrina rezultata. Iz
razloga utroška vremena za prikupljanje podataka veoma često će biti
primenjene postojeće karte. Na primer, za određivanje oštećenja podzemnih
voda biće neophodne tematske karte poroznosti tla. Pored tematskih karata,
avio-foto snimci daju dobar izvor informacija. U mnogim zemljama su tek u
začetku takozvane banke podataka o sredini, banke podataka o predelima ili
ekološki informacioni sistemi.
7.3 Prostorna jedinica za prikupljanje podataka
Prostorno podaci se sklupljaju i čuvaju preko: sistema tačaka, sistema mreža,

sistema parcela, sistema rastera ili sistema oivičavanja površina. Diskusija protiv ili
za vrednovanja orijentisana na raster, ili izdvojene površine, je još otvorena.
(i) Rasčlanjavanje uz pomoću rastera deli prostor na nezavisne jednake

delove. Veličina rastera je različita, od 1(km2) kod planiranja u velikim
razmerama, do 1(ha), ili manje, kod manjih razmera. Smanjenjem veličine
80
rastera postiže se veća tačnost. Projekcija rešetkaste mreže na određeni

prostor neminovno dovodi do presecanja postojećih struktura. Ukoliko su
na osnovnoj karti presečeni pojedinačni elemnti (npr.: zgrade) javlja se
problema dodelivanja, u ovom slučaju zgrade, jednom od
rastera.Prednost primene rastera je u tome što ne nastaju problema kod
izdvajanja jedinica za prikupljanje podataka, kao što je to slučaj pri
topografskom rasčlanjavanjanju. Sistem rastera naročito je pogodan za
praćenje promena korišćenja površina i za upoređivanje analiziranih
jedinica.
(ii) Prednost obrade u izdvojenim površinama nastaje naročito u manjim

razmerama. Elementi u formi linija (tekuće vode, vegetacija, živice) su
nedovoljno sagledljivi u rasterima dužine ivica 10 x10 metara. Sa porastom
tačnosti proporcionalno raste količina podataka (tj. potreban je veliki
prostor za skladištenje podataka).
8.0 OBJAŠNJENJE TEHNIKA VREDNOVANJA PREDELA
8.1 Generalni zahtevi
Dijagnoza predela mora da zadovolji neke opšte uslove.Ti uslovi mogu se

obuhvatiti sa zahtevima prema objektivnosti, pouzdanosti i validitetu.
 Jedna metoda je objektivna ako se utvrdi da su rezultati nezavisni od

osobe koja vrednuje.
 Jedna metoda merenja je pouzdana ako se mogu određena obeležja

tačno obuhvatiti tj. ako ponavljanje primene u manjim vremenskim
razmacima daje isti rezultat.
 Validitet se iskazuje sa podacima u kom stepenu metoda zaista meri ono

čto treba da meri.
8.2 Klasifikacija metoda i tehnika vrednovanja
Mather (1989) je dao moguću klasifikaciju metoda vrednovanja predela na one

koje su:
 nezavisne od korisnika (sprovedene se od strane planera ili drugih

eksperata u okviru odgovarajućih tehnika)
81
 zavisne od korisnika (bazirane na prioritetima (preferencama) velikog

broja korisnika predela)
Verovatno je bolje grupisanje na:
 analitičke tipove i
 tipove zasnovane na preferencama (prioritetima).
Prve predeo rasklapaju u sastavne delove kako bi analizirali uticaje ili

determinisali pogodnost ili kvalitet predela. Ovi sastavni delovi su tada mereni i
merenja su korišćenja za obračun rezultata vrednovanja (ili broj postignutih
poena).
U tehnikama preferenci, predeo se ne analizira na taj način. Suprotno, laici ili

stručnjaci su pozvani da procene ili da boduju ceo predeo, pre na terenu nego
pomoću fotografija.
U analitičkim tehnikama, nastaju tri osnovna problema. Na primeru procene

kvaliteta predela odnosno slike predela ti problemi se mogu naznačiti u
sledećem:
 Prvi, koje predeone elemente treba koristiti? Koje fizičke osobine

predeonih elemenata determinišu njegov scenski kvalitet?
 Drugo, kako bi trebalo meriti ove elemente?
 Treće, kako treba elemente i merenja težinski oceniti, dati im značaj i
dobiti rezultat? Koliko je važan reljef u poređenju sa vegetacijom, na
primer?
Druga moguća klasifikacija metoda (LUC- Land Use Capabilyty, 1990) je na:
 objektivne i
 subjektivne metode procene predela.
Razlike su znatne kako sledi:
 Objektive metode su bazirane na suštinskim (unutrašnjim) kvalitetima

posmatranog predela, prikazujući aktuelne činjenice koje nisu obojene
osečanjima ili mišljenjima obrađivača;
82
 Subjektivne metode reflektuju odgovor posmatrača i obuhvataju

posmatranje stvari isključivo kroz sredstvo (medijum) sopstvenog razuma ili
individualnosti.
U zadnjih 30 i više godina javlja se niz pokušaja da se razviju tzv. objektivne

metode, u smislu pokušaja da se procena predela učini strožijim predmetom
naučnog pristupa. Takve metode najčešće obuhvataju merenja i kvantifikaciju
nekoliko komponenata koje čine predeo.
Subjektivne metode oslanjaju se mnogo više na rasuđivanje i odgovore onih koji

premeravaju. One su generalno više deskriptivne. Na primer, kod ocene slike
predela one se više pozivaju na estetske karakteristike predela i reakciju čoveka
na njih. Čak i u premeravanju elemenata koji čine predeo, u definisanju ključnih
karakteristika ili u klasifikaciji tipova predela, za koje se smatra da su objektivni
postupci, stvara se subjektivno prosuđivanje ocenjivača, sem ako ceo zadatak
nije reduciran na merenje atributa sa raspoloživih karata i kompjutersku obradu
podataka. Upravo kao ilustracija ovog, obrađivač može da zabeleži da je 20 ha
šume u području plana objektivna činjenica. Ako krene da zabeleži da li je ta
šuma važna ili dominantna karakteristika predela, unosi elemenat subjektivne
procene; takođe kada navede da šuma značajno doprinosi kvalitetu predela i
treba da bude očuvana i to je subjektivna presuda vrednosti.
Treći način klasifikacije metodskih postupaka je na (Harfst, 1980):
 deskriptivne ili kvalitativne metode i

 numeričke ili kvantitativne metode
Deskriptivne metode predstavljaju nastavak geografsko-ekoloških metoda koje

se zasnivaju na pračenju pojava i procesa u prirodnoj sredini. Kvalitativno
opisivanje vrednosti predeonih elemenata, faktora ili kompleksa prirodne sredine
je pre svega atributivnog karaktera, pa se izražava atributima34 kao krajnjim
iskazom tog vrednovanja. Kvalitativni metodi počivaju na iskustvu obrađivača i
zavise od njegove obučenosti, pripremljenosti i stručnog poznavanja određene
problematike, pa su samim tim subjektivne. Nedostatak ovih metoda je u tome
34 U upotrebi su različiti termini koji široko shvaćeno su sinonimi =podaci, kriterijumi (merilo, znak
raspoznavanja), faktori (činilac; okolnost; broj kojim se množi); fenomeni (svaka pojava u
duhovnom i spoljnjem svetu koja se prikazuje našem opažanju čulima; naročito teško objašnjiva
ili retka prirodna pojava), varijabile (promenljiva vrednost), obeležja, činjenice, elementi, atributi
(svojstvo, kakvoča obeležje, znak), indikatori.
83
što se obavljaju uglavnom u prirodnoj sredini. U deskriptivnim metodama autori

često nastupaju tako što iznose probleme sa težnjom da se problemi
raspravljaju, a ne da se dođe do njihovih rešenja (Harfst, 1980).
8. 3 Tehnike vrednovanja
U sledećem biće prikazane tehnike vrednovanja koje se primenjuju u planiranju

predela. Tehnike koje su ovde navedene su reprezentativni primerci širokog
obima tehnika vrednovanja predela.
8.3.1 Deskriptivno inventarisanje
U okviru deskriptivnih metoda poznate su sledeće metode i tehnike

vrednovanja:
8.3.1.1 Ad-hoc-metode
Jedan vid ovih metoda su Ad-hoc-metode koje se baziraju na specifičnom

mišljenju eksperata često u okviru komisije eksperata. Pošto su primenjene
metode razvijene za svaki pojedinačni slučaj, nije moguće niti svrsishodno
opisivati ih u detalju. Po pravilu radi se o verbalno argumentovanom izlaganju
relevantnih podataka, praćeno preporukama za mere koje će npr.: ograničiti
negativne uticaje na sredinu. Tako je npr.: dato stručno mišljenje o uticaju
saobraćajnice na biologiju divljači, hidrologiju, ekologiju šuma, zagađenje
vazduha, fitocenologiju i negu predela kao i uticaj na mikroklimu i sliku predela.
Verbalno argumentovana procena ima prednosti utoliko što relevantne
informacije ne moraju silom da budu date u kvantitativnim vrednostima. Među
nedostacima najčešće se spominje subjektivnost procenjivača.
Dobar primer jedne “Ad – hoc” metode je formiranje tima eksperata koji u
kratkom vremenskom roku sprovede “analizu uticaja objekta na životnu
sredinu”. Zaključak svakog eksperta je baziran na personalnoj komboinaciji
iskustva i obučenosti. Pojedinačni zaključci su objedinjeni u izveštaju. Poneka je
to jedini zahtevani ili mogući pristup. U drugim slučajevima, kada su raspoložive
metode koje se više baziraju na nauci, nije dovoljno osloniti se na Ad-hoc
metode. Ad-hoc metod je veoma laka za upotrebu, ali ima nekoliko mana
(Lohani and Kan, 1983):
 Ona ne može da obuhvati sve relevantne uticaje;
84
 Pošto kriterijumi korišćeni za procenu uticaja nisu uporedivi, relativni značaj

različitih uticaja ne može biti upoređen.
 Sam po sebi je neefikasna pošto zahteva značajan napor da se
identifikuje i formira odgovarajuća grupa eksperata za svaku procenu; i
 Obezbeđuje minimalne smernice za analizu uticaja dok sa druge strane
sugeriše šitoko područje mogućih uticaja.
Problem sa upotrebom ekspertske presude u ad-hoc maniru je taj što proces

procene nikada ne može da bude ponovljena, čime je onemogućen pregled i
kritika zaključaka u analizi. Analiza uticaja objekata na životnu sredinu uobičajno
zahteva sakupljanje i analizu ekonomskih, socijalnih i informacija biofizičke
sredine. Za analizu I prezentaciju je potrebna organizaciju ovih informacija – što
Ad -hoc metode ne mogu da urade na bilo koji smisleni način.
8.3.1.2 Ček liste
Drugi vid deskriptivnim metoda su "ček liste". One su veoma jednostavna forma
za identifikaciju potencijalnih kvaliteta, ili uticaja planiranih namera na sredinu.
Galtzer et al. (1986) opisuje njihovu primenu pri vrednovanju uticaja planiranih
namera. Naime, "ček lista" obuhvata ceo niz indikatora sredine (npr.
komponenti i faktora predela, socio-ekonomskih faktora), zahteva za
korišćenjem sredine ili faktora koji definišu odnose u sistemu sredine. Na osnovu
liste treba da bude opisano koji faktori utiču na fizičku, socijalnu ili estetsku
sredinu a izazvani su uticajem planiranog korišćenja.
Prema LUC(1991) "ček lista" može da bude korišćena za snimanje prisustva ili
odsustva različitih predeonih elemenata, ili njihove dominantnosti, upadljivosti
kao i njihovog doprinosa pozitivnoj ili negativnoj kombinaciji predeonih
elemenata. Pomoču ček liste mogu da budu procenjeni mnogi subjektivni
faktori ili impresije vezano za estetske karakteristike predela (Sl. 13)
Kao nedostatak ove metode iznosi se često izostajanje interpretacije različitih

faktora prema značaju i veličini. Zatim, one su u znatnom obimu subjektivan sud
istraživača. Primena "ček lista" je efikasnija u ranim fazama planiranja. Treba
naglasiti da one nisu kvantitativni instrument vrednovanja, već pre svega
podsetnik za lakšu preglednost celokupnog uticaja ili kvaliteta predela.
85
LUC(1991,6) za potrebe procene predela preporučuju pored "ček listi" i primenu

metode tumačenja karata, opisivanje, tumačenje skica i fotografije. Sve one se
mogu svrstati u deskriptivne metode.
Sl. 13 Primer ček liste
8.3.1.3 Tumačenje karata
Tumačenja karata sa beleženjem mesta povezanosti različitih karakteristika i

aspekata vizuelne analize kao što su vizurne linije, okom obuhvatljive
karakteristike, pojava stenjaka i granice između područja različitih karakteristika.
(Sl. 14)
8.3.1.4 Opisivanje
Opisivanje je vitalno za beleženje opšte impresije o predelu. Opisati suštinu "bit"

mesta uz pomoć reči nije ni malo lako. Opis treba da sadrži informaciju o
86
predeonim elementima koji su prisutni, njihov doprinos, estetske karakteristike

predela i način percepcije predela kao celine.
Sl.14 Primer tumačenja karata
8.3.1.5 Objašnjenje skica
Objašnjenje skica može da bude veoma korisno oruđe za davanje informacija

o različitim aspektima predela kada se on posmatra na terenu. (Sl.15.)
Sl. 15 Objašnjenje skica
87
8.3.1.6 Fotografije
Fotografije su korisne zabeleške i upotrebljiv alat za one kod kojih skiciranje i

crtanje nije ispalo dobro. Fotografije same po sebi ne interpretiraju vizuelni
kvalitet, ali mogu da budu korisne pogotovo ako se koriste polaroid aparati, uz
dodatna objašnjenja na samom terenu. One takođe predstavljaju bazu za
izradu crteža za potrebe ilustracije karaktera predela.
8.3.2 Metode preferenci (zavisne od korisnika)
Skorašnji porast javnog interesa za zaštitu vizuelnih karakteristika područja u

javnoj svojini imao je za rezultat razvoj procene slike (scene) bazirane na učešću
javnosti. Za to ima logičnog obješnjenja, pošto je javnos.najbolji izvor podataka
o subjektivnim pitanjima, kao što je kvalitet predele. Mada planeri mogu da
tvrde da je njihova dužnost da formiraju ukus javnosti, u ovoj oblasti, vizuelna
atraktivnost predela je krajnje zbir mišljenja svih pojedinaca zainteresovanih za
taj predeo (Briggs and France, 1980). Fines (1968) je primetio: “Vrednost
kompozicije predela je sigurno veća od sume vrednosti njegovih
komponenata”. Vizuelni kvalitet ili vrednost predela je procenjena na bazi
individualnih preferenci posmatrača u sagledavanju celokupnog predela.
Ove tehnike koje su bazirane na subjektivnoj proceni scenografije i nastojanju

da se obuhvate različite i promenljive percepcije pojedinaca, verovatno će biti
najuspešnije. Suština pristupa preferenci je procenjivanje predela u totalu, što je
suprotno tehnikama merenja, koje se za objašnjenje varijacija u kvalitetu
predela oslanjaju na definisanje kriterijuma (obeležja). Razlog prihvatanja
metoda preferenci korisnika pre nego studija procene je prilično jak: da bi
planer saznao šta javnost, za koju se očigledno planira, više voli u smislu estetike
predela, može ili da je direktno pita ili najmanje da posmatra njihovo ponašanje.
Metode posmatranja ponašanja posetilaca su retke; one pretpostavljaju da

ponašanje odražava preference. Weddle I Pickard-ov metod iz 1969. godine
obuhvatio je procenu “stečenih vrednosti predela”. Brojanje posetilaca je
urađeno na svakoj lokaciji, kako bi se procenila njena popularnost. Kada su ti
podaci kombinovani sa eksperatskim analizama kvaliteta predela, dobila se
88
ukupna vrednost predela, gde su lokacije procenjene kao veoma visokih do

niskih vrednosti u smislu estetike.
Znatno češće su metode preferenci bazirane na intervijuisanju, koje prepoznaju

da kvalitet estetike predela je subjektivni fenomen koji bolje može da bude
procenjen pomoću tehnika koje su izvedene iz psiholoških testova i socioloških
istraživanja. One su korisne za determinaciju preferenci za krajne različite
kategorije predela. Praktično, input od korisnika predela pomoću anketa ili
sličnih metoda je dobijen ili direktno, u samom predelu, ili indirektno korišćenjem
fotografija ili kolor slajdova, čak i zvuka. Iako percepcija i dalje varira, varijacija
je manje nego kod verbalnog opisa.
Postoje različuta ograničenja prilikom obavljanja ovakvih procena. Poslednja

istraživanja su pokazala da karakter posmatrača, i njihova lokacija, utiču na ono
što posmatraju, zatim trajanje posmatranja, socio-ekonomski profil posmatrača,
fizičke karakteristike predela, dinamika njegovih komponenata I kompleksnost.
Primer ovakvih tehnika je metod koji je postavio Fines (1968), prema Mather
(1989) u Engleskoj. Ocenjivači na terenu procenjuju predeo na bazi
upoređivanja predela sa serijom prethodno ocenjenih fotografija koje čine
"skalu" kvaliteta predela. Grupi od 45 ispitanika pokazan je set od 20 fotografija,
svaka od ovih bila je ranije izabrana kao kontrolna sa vrednošću (1). Numerička
vrednost dobijena je na bazi preferenci grupe i u skali od 0-32 (raspon od 0 -16
definiše "ružano", a raspon od 16-32 "spektakularano"). Opremljeni sa tom
skalom, ocenjivači odlaze na teren, i upoređuju ono što sagledavaju sa
prethodno determinisanom skalom. Na taj način je nacrtana karta, opisujući
numeričku vrednust, ili rezultat za scene (sliku) predela. Predeo je sagledan u
celini, i nije urađen pokušaj za njegovu analizu ili identifikaciju na osnovu
obeležja koja karakterišu kvalitet slike (scene).
Glavni napredak u pristupu preferenci je da je predeo vrednovan u celini, i nije

potrebno predeo razlagati na elemente sa zadatkom identifikacije onih koji više
doprinose kvalitetu predela, niti suditi o relativnom doprinosu različitih
elemenata.
8.3.3 Grafičke metode
Grafičke metode koje su naznačene i kao overlej metode (overlay

metod) su omiljeno pomoćno sredstvo u planiranju predela i planiranju
89
prostora svih disciplina. Pod overlej metodama podrazumeva se

preklapanje niza tematskih karata, na kojima su obrađeni različiti kriterijumi
(obeležja) predela, i/ili izgrađenih prostora, da bi se dobio obuhvatni,
zajednički iskaz o pogodnosti za korišćenje prostora ili uticaja različitih
zahteva za korišćenjem prostora. Overlej metoda sadrži dva radna
koraka:
 Izdvajanje homofgenih jedinica unutar područja primene overlej

metode;
 Vrednovanje tih područja u odnosu na njihovu pogodnost ili uticaj, a
prema zahtevima određenog korišćenja prostora.
U principu kod overlej metode ne dešava se ništa drugo nego kod

metode matrica ili kvantitativne metode, razlika je u čisto grafičkom putu
bez numeričkog vrednovanja. Rezultati su jasni ali često izloženi
subjektivnosti obrađivača.
Poznat je "McHarg-ov Overlay Method". Na osnovu prethodnog

inventarisanja prirodnih obeležja i korišćenja prostora, podaci su uz
pomoć različitih boja ili šrafura kartirani na transparentni papir. Svako
obeležje je vrednovano u odnosu na pogodnsti ili uticaj. U sledećem
koraku preklapanjem folija dobija se karta pogodnosti ili uticaja, koja
pokazuje prostornu šemu pogodnosti za korišćenje ili uticaja na korišćenje
(Sl. 16).
Mada postoji generalna tendencija odustajanja od overlaja crtanih

rukom, postoji još uvek povod za njihovo korišćenje. Na primer, one mogu
da budu od pomoći za istraživanja malih površina unutar velikih regiona.
Međutim, važno je predočiti ograničenja overlaja crtanih rukom. Na primer, ako
ima više od tri ili četiri overleja, karte mogu da postanu nejasne. Kompjuterska
tehnologija je prevazišla ta ograničenja.
90
Korak 1. Kartiranje kriterijuma po

podkriterijumima i izdvajanje
homogenih jedinica; (npr: Kriterijum
1: pad terena 2%; 2-10%; 10-18% I
>18%; Kriterijum 2: ekspozicija –
južna; jugo-istočna, zapadna;
severna.)
Korak 2: Određivanje sistema

vrednosti, skale vrednosti, izdvojenih
podkriterijuma, za određenu
namenu, u okviru kriterijuma 1. i
kriterijuma 2.
Korak 3: Procena pogodnosti

svakog podkriterijuma za određenu
namenu kriterijuma 1. i kriterijuma 2.;
Korak 4: Preklapnje karata

pogodnosti kriterijuma 1. i kriterijuma
2. Rezultat: Karta pogodnosti za
određenu namenu.
Sl. 16: Šematski prikaz radnih koraka grafičke metode vrednovanja

pogodnosti
8.3.4 Matrice
Matrica pripada zrelijoj metodskoj građi. Postavlja se samostalno ili je baza za

mreže, kvantitativne metode i modele. Koriste se i za vrednovanje pogodnosti,
konflikata ili uticaja predviđenih korišćenja na sredinu.
Kod matrica primenjenih u analizama uticaja na jednoj osi su označeni

potencijalni uticaji nekog projekta, dok su na drugoj osi navedeni potencijalno
ugroženi socijalni, envaermentalni i privredni faktori. Na taj način je uveden
koncept uzročnik - uticaj. Kako su matrice dvodimenzionalne, samo nepotpuno
se mogu navesti brojna umrežavanja ekološkog sistema (sekundarni, posledični i
povratni uticaji).
91
Matrice načelno predstavljaju solidnu osnovu za diskusiju i pružaju puno

informacija - naročito u ranijim fazama planiranja. Zamerke se odnose na visoki
stepen subjektivnosti, što omogućava različite interpretacije, i usled toga
problemi kod interpretacije rezultata. Dalje kritike se odnose na tipičan
nedostatak matrica, a to je identifikovanju samo direktni uticaja, dok sekundarni
i tercijarni efekti su zanemareni. Svakako da uvođenje i ovih efekata bi dovelo
do velikog stepena kompleksnosti i praktična primena bi bila dovedana u
pitanje.
Poznata je Leopold-ova matrica koja je razvijena pod rukovodstvom Leopold. L.

na United States Geological Survey (1971) prema Galtzer et al. (1986) i ona je
najprimenljiviji metod u analizama uticaja (enviromental impact analizama -
EIA) u USA i Engleskoj35.
Matrica obuhvata 100 "projektnih radnji "(project actions) i 88 relevantnih za

sredinu karakteristika i stanja sredine. Za svaku planersku nameru (akciju)
obrađivač prvo postavlja subjektivno sve moguće odnose između ovih akcija i
"karakteristika sredine" i tada ih vrednuje prema njihovoj veličini i značaju.
Stepen i količina uticaja na specifična područja sredine biće procenjeni sa
vrednošću "veličine" (magnitude), koja treba da počiva uglavnom na fizički
merljivim parametrima. Pored tog objektivnog kvantificiranja postavlja se i
subjektivna provcena obrađivača sa pojmom "značaj" (importance). Ovde će
biti vrednovani efekti jednog određenog postupka na karakteristike sredine u
specijalnoj, istraživanoj situaciji. Upustvo za obradu ove matrice je sledeće:
 Identifikacija svih akcija - radova (lociranih u vrhu matrice) koji su deo

predloženog projekta;
 Ispod svake od predloženih radova potrebno je postaviti kosu liniju;
 U prvom boksu kose linije potrebno je naznačiti veličinu( magnitudu)
mogućeg uticaja od 1-10, gde (10) naznačava najveću vrednost uticaja
a (1) najmanju. Ukoliko je uticaj pozitivan, ispred broja je potrebno staviti
(+). U nižem desnom uglu boksa treba staviti broj od 1-10 koji označava
značaj mogućeg uticaja (regionalni ili lokalni), gde 10. označava najveći
a 1. najmanji značaj;
 Matricu mora da prati tekst koji će biti diskusija naznačenih uticaja. Kolone
i redovi sa visokim brojevima (veličine i značaja) treba da budu markirani,
kao i visoki brojevi u individualnim boksevima.
35
Pogledati PRILOG 1.
92
Sl. 17: Leopoldova matrica
8.3.5 Mreže
Kod metode 'mreže', za razliku od matrica, veza uzročnik-uticaj-ugrožen

postavljena je u razvijenom dijagramu koji obuhvata indirektne i kumulativne
efekte. Ovaj razvijeni dijagram prikazuje odnos uzročnik-uticaj koji je baziran na
spajanju lanaca uticaja. Folk(1982) prema Geltzer et al. (1986) je utvrdio da su
metode mreže nepodesne za rukovanje zbog zahteva za ispunjavanjem velikog
broja činjenica. Ovo je razlog zbog koga se ove metode ne primenjuju često.
Sorens-ov rad (University of California, 1971) je rani prilog razvoju "cause-

condition-effects-networks" (mreže: uzrok-stanje-uticaj) (Sl. 18). Matrica je
podešena prema dva cilja:
 rešavanju konflikta između konkurentskih korišćenjia zemlje i

 kontrola degradacije resursa (Folk 1982, Galtzer et al, 1986).
93
Sl.18: Primer Sorensove mreža
Metod ne kvantificira niti vrednuje potencijalna opterećenja usled korišćenja,

već samo prikazuje ova opterećenja. Metod se satoji u sledećem: korišćenja
zemlje su istražena u odnosu na njihov doprinos oštećenju resursa (odnosno
korišćenja). Korišćenje je tada predstavljeno u matrici koja je stepenovana na
"uzročnik, stanje i uticaj". Na "uticaje" se priključuje kolona koja opisuje mere
poboljšanja tehničke prirode i mere kontrole normativne (zakonodavne)
prirode.
U Sorensovoj mreži mogu da budu prikazani direktni i indirektni uticaji na životnu

sredinu (Sl. 18). Ona sadrži jedan broj činjeničnih informacija. Kako je već
spomenuto, nedostaje kvantitativna i kvalitativna procene koja čini bazu za
nosioce odluka i javnost. Mreže su vrlo pogodne za implementaciju na
kompjuteru. Nefleksibilnost ovih metoda (mogu da budu obrađeni samo do
sada znani "uticaji") čini njihovu upotrebu ograničenom.
8.3.6 Numeričke ili kvantitativne metode
94
Danas se uglavnom koriste numeričke ili kvantitativne metode. Numeričke

metode baziraju se na izboru jednog broja kriterijuma (obeležja) koji se smatraju
relevantnim za određenu analizu (analizu uticaja, analizu pogodnosti) i na
dodeljivanju različitog značaja tim kriterijumima. Ovi kriterijumi se realno mere,
transformišu u jedinstvenu mernu veličinu, zatim multipliciraju sa težinskim
faktorom36 i tada sabraju (adicija). Kvantitativnim vrednostima uspostavlja se
odnos između fizički izmerenih veličina ili veličina postavljenih iz sekundarnih
informacija i jednog sistema vrednosti. Naime, radi se o izuzetno teškom
problemu, da se iz mnogo različitih kriterijuma (obeležja) izvuče jedna
objektivna težina, značaj. Granice mogućnosti ocenjivanja određene su
mogućnostima kvantifikovanja relevantnih kriterijuma. Naglasak je na konverziji
različitih rezultata pogodnosti ili uticaja u zajednički iskaz, odnosno,
bezdimenzionalnu vrednost. Pritom su primena težina i agregacija kriterijuma
pogodnosti ili uticaja podložni raspravi i osporavanju.
Metode koje pripadaju ovoj grupi su: analiza koštanja – dobiti, analiza
pogodnosti ili analize uticaja, koje su često primenjivane kao pomoćno sredstvo
ekološki orijentisanog planiranja prostora. Čak i kada se zna slabost ovih
metoda, činjenica je da one obrađuju jednu količinu informacija značajnih za
nosioce odluka. Tako je Hanke,1983 prema Galtzer et al. 1986 tvrdio da "...samo
po sebi se razume da je ta redukcija kompleksnosti obrađenih iskaza povezana
sa gubljenjem informacija, ali njima nasuprot stoji dobit na preglednosti i samim
tim pogodnosti za donošenje odluka".
Kod "cost-benefit metoda", koje su počele 50-tih godina da se primenjuju u

Americi, pogodnost jednog predela ili uticaj na sredinu izražen je u monetarnoj
vrednosti. Prirodni resurs je sagledan kao faktor produkcije, što znači da se
pogodnost ili uticaj izražavaju kao "roba" sa svojom tržišnom vrednošću. Kod ovih
metoda istražuje se više ili manje realni rashod, ili dobit, kao merilo vrednosti ili
uticaja. Stoga su ove metode upravo u planiranju predela malo pogodan
instrument vrednovanja. Prirodni potencijali (npr.: potencijal zaštite prirode,
potencijal rekreacije, biotički potencijal, regeneracioni potencijal klime, i dr.)
može u monetarni sistem vrednosti da se uklopi samo pod uslovom velikog
pojednostavljivanja.
8.3.6.1 Analiza pogodnosti
36
Težinski faktor ili vrednosni faktor; Faktor = činilac; broj kojim se množi.
95
Analiza pogodnosti ima veliku primenu u postavkama ekološkog planiranja. Ona

je koncipirana i za vrednovanje pogodnosti za pojedina korišćenja, kao i za
procenu uticaja različitih radnih alternativa na sredinu; rezulatat je ukupna
vrednost, koja, npr. opisuje pogodnost jedne površine, ili takođe kvalitet
određenog projekta. Celokupna vrednost može tek onda da bude
interpretirana, kada su upoređene dobijene vrednosti za različite površine ili za
različite alternative projekta. Analiza pogodnosti je metoda odlučivanja u okviru
radnih alternativa. Tok analize može se podeliti u pet koraka (Sl.19)
Korak 1. Izbor kriterijuma ili postavljanje sistema ciljeva
Izbor merodavnih kriterijuma (obeležja) u analizi pogodnosti sledi kroz postavku

sistema ciljeva. Taj sistem ciljeva služi kao okvir za postupak vrednovanja u
kojem je prethodno dat hijerarhiski postavljen katalog kriterijuma. Što se ne
nalazi u tom sistemu ciljeva, prema tome, ne može da bude sprovedeno u
analizi.
Sl.19 Struktura metoda
96
Za razvoj sistema ciljeva postoje dve mogućnosti :
 deduktivnim putem: iz jednog ili više globalnih viših ciljeva izvedeni su

podciljevi i na kraju su razvijeni konkretni ciljevi (postupak orijentisan na
sistem - izvođenje zaključaka iz opšteg ka posebnom).
 induktivni putem: postupak vezan za projekat ili orijentisan na problem
(zaključivanje iz pojedinačnog ka opštem)

Rezultat utvrđivanja ciljeva su ciljevi poređani prema stručnom području i prema
stepenu sposobnosti ili mogućnosti operacionalizacije. To znači, da se svakom
cilju može pridodati najmanje jedan kriterijum (obeležje) koji se može
kvantifikovati ili kvalifikovati. Kod postavljanja sistema ciljeva nastupaju sledeći
problemi:
(1) Mogućnost kvantifikovanja kriterijuma. Kriterijumi - koji predstavljaju krajnji

produkt jedne hierarhije ciljeva - treba da budu merljivi u fizičkim jedinicama i
stoga da budu snimljeni u kardinalnoj skali (Sl. 20). Ako se takvi kriterijumi
obeležja) ne mogu da izvedu, treba da bude primenjena skala sa poenima ili
nominalna skala.
(2) Odnos među ciljevima. Ciljevi mogu međusobno na različite načine da budu
isprepletani:
 Konkurencija ciljeva: Porast u doprinosu jednog cilja obuhvata opadanje

u doprinosu drugog;
 Komplementarnost ciljeva: Porast u doprinosu jednog cilja deluje na isti
toliki doprinos drugog cilja;
 Indiferentnost ciljeva: promene u doprinosu jednog cilja nemaju nikakve
uticaje na drugi.
Sistem ciljeva mora tako da bude diferenciran da svaki delimični cilj sam za
sebe, a ne tek u vezi sa drugim, daje doprinos ispunjavanju nadređenih, viših
ciljeva.
Preporuke se sastoje u sledećem:
 Treba primenjivati takve kriterijume čiji je odnos prema cilju vrednovanja

jasan;
 Treba izbegavati kriterijume koji međusobno koreliraju;
97
 Izbegavati kompleksna obeležja kao: tip zemljišta ili potencijalna prirodna

vegetacija.
Sl. 20: Nominalne, ordinalne i kardinalne skale
Korak 2. Utvrđivanje doprinosa pojedinih kriterijuma (vrednosni faktor)
Pošto svaki kriterijum nema isti značaj za postizanje postavljenih ciljeva mora da
se sprovede merenje njihovog značaja, odnosno doprinosa. Utvrđivanje
doprinosa je normativan akt37, a ne akt odluke. Značaj koji pojedini kriterijum
dobija ne može se uvek naučno objasniti, već je u mnogim slučajavima utvrđen
subjetivnim odnosima vrednosti. Stoga će često doprinos biti određene uz
pomoć "eksperata" ili stavova nosioca odlučivanja ili ugroženih od strane datog
korišćenja. Kao ocenjivači dolaze u obzir:
 Analitičari (stručnjaci ili eksperti);

 Nosioci političkih odluka;
 Zainteresovana javnost.
Neke od mogućih metoda za utvrđivanje doprinosa su:
(a) Metod "delimičnog parnog upoređivanja". Postavlja se hierarhija

značaja kriterijuma na osnovu ocene eksperata. Ekspert upoređuje
svaki par kriterijuma i određuje u svakom od njih značajniji kriterijum.
Ukoliko ne može da se odluči koje je kriterijum važniji, dodeljuje im se
ista važnost. Nakon izvršenog upoređivanja, za svaki kriterijum se
definiše broj slučajeva u kojem je taj kriterijum bio izdvojen kao
značajan. Na osnovu tih vrednosti postavlja se hierarhija kriterijuma.
37 akt= delo, radnja, rasprava, pretres

98
(b) Delphy metoda. Okuplja eksperte čije je mišljenje najmerodavnije za

određene probleme. Karakteristika metode je anonimnost.
Podrazumeva se da između učesnika ne postoji nikakva komunikacija.
Praktikuje se ponavljanje i kontrolna povratnih podataka. Mišljenje tima
se daje u statističkom obliku, kako bi se sačuvala anonimnost mišljenja
svakog člana.
(c) Statistička obrada funkcionalnih veza između intenziteta posete i

različitih strukturnih obeležja predela, kroz terensko prikupljanje
podataka, posmatranjem ili brojanjem na terenu.
Gfeller et al. (1984) zaključuje da je određivanje doprinosa kriterijuma često jako

opterećeno političkim očekivanjima. Taj problem se delimično može rešiti kada
su za određivanje težina postavljene granične vrednosti i kada je primenjeno
više načina određivanja doprinosa pojedininačnih kriterijuma.
Najčešće polazeći od višeg cilja, podciljevi su težinski ocenjeni sukcesivno do

kriterijuma, pri čemu je ukupna suma težina (vrednosni faktor) svedena na iznos
od "1" ili od "100".
Za formalni tok analize nije odlučujuće kada će biti postavljen doprinos

kriterijuma. On može da bude upotrebljen tek u petom koraku sinteze vrednosti.
3. Korak: Merenje kriterijuma
Merenje izabranih kriterijuma u osnovnoj formi metode sprovodi se na osnovu

kardinalne skele. Za svaki kriterijum treba pronaći jasnu mernu jedinicu.
Kardinalitet ove izmerene vrednosti je pretpostavka sa krajnju agregaciju.
Naznačena vrednost po pravilu pripada veoma različitim mernim jedinicama.
Na primer, za kvantificiranje emisije buke u naselju, vrednost može da se
predstavi brojem ljudi (stanovnika i eventualno radnih mesta) koji su ugroženi sa
povećanjem buke. Svakako, da mnogi kriterijumi koji označavaju estetske
kvalitete se ne mogu meriti kardinalnom skalom.
Kada se osnovni model ove metode koristi za analizu uticaja tada se u ovom
radnom koraku istražuju uticaji svake alternative u odnosu na svaki kruterijum.
Uticaji se objašnjava kao iznos cilja i na nivou kriterijuma su izmereni u njihovom
realnom iskazu (odnosno prognoziranom).
99
U suštinu razlikuje se:
 objektivno merenje - pri čemu je vrednost objektivno izmerena (km, km2,

%, broj),
 “divlje” merenje - gde su vrednosti utvrđene na osnovu procene
obrađivača,
 psihometrisko merenje - gde se vrednost određuje na osnovu anketiranja
većeg broja stručnjaka.
4 Korak: Transformacija
Kriterijumi izmereni u različitim dimenzijama moraju se prevesti na jedinstvenu

vrednosnu skalu, tj. dodeliti im bezdimenzionalne veličine unutar jedinstvene
skale, kako bi mogla da se izvrši sinteza vrednosti (agregacija). Problem
transformacija je svojstven za sve postupke vrednovanja. U prikazanoj metodi
transformacija se sprovodi za svaki primenjeni kriterijum. Rezultati transformacije
su prikazani kao "stepen ispunjenosti cilja". Kroz transformaciju je potrebno
naznačiti da li je jedan cilj "dobro", "loše" ili "nije ispunjen". Pretpostavka za taj
korak je precizno, nedvosmisleno formulisanje ciljeva.
U primeni je više načina transformacija različito izmerenih kriterijuma. Jedan od

načina je korišćenje transformacijonih funkcija. Za utvrđivanje transformacijone
funkcije postoje različite mogućnosti. One se kreću od čisto intuitivnih
(instiktivnih) formi do složenih matematičkih funkcija. Od matematičkih funkcija
najčešće se primenjuju linearne funkcije.
Neki autori u metodskim postavkama ne obuhvataju transformaciju i direktno

izmerenu vrednosti množe sa vrednosnim faktorom (multiplikatorom). Drugi ovaj
problem prevazilaze dodeljivanjem određenog broja poena, čime se reguliše i
stepen ispunjenosti cilja. To poentiranje se zasniva na stvarnom značaju svakog
kriterijuma u smislu određenog cilja datog vrednovanja. Poeni mogu da budu
pozitivni, zatim sa pozitivnim brojevima i nulom i kombinacija pozitivnih i
negativnih brojeva i nule. Celina koja ima više poena je kvalitetnija, tj.
upotrebljivija u smislu određene namene, od one celine, u kojoj ima manje
poena.
5. Korak: Sinteza vrednosti (Agregacija)
100
Sa sintezom vrednosti (agregacijom) su koraci mnogih pojedinačnih

vrednovanja sklopljeni u jednu ukupnu vrednost. Sinteza je podeljena na faze i
odgovara postavljenim nivima u sistemu ciljeva. Kao osnova za vrednosnu
sintezu primenjuju se "doprinosi" za svaki kriterijum (nižih nivo ciljeva). Svaki
stepen ispunjenosti cilja množi se sa odgovarajućim doprinosom (vrednosnim
faktorom) i naznačen je kao delimična vrednost pogodnosti odgovarajućeg
kriterijuma. Delimične vrednosti se tada sabiraju prema hierarhiji sistema ciljeva;
to znači delimične vrednosti pogodnosti nižih nivoa sistema ciljeva separatno su
sabiraju za svaki cilj nadređenog novoa.
Znači, za svaku alternativu "ukupna vrednost" može da bude utvrđena računski.

Na taj način su alternative procenjene na osnovu "ukupne vrednosti
pogodnosti".
Osnovna kritika prikazanog metoda se odnosi na to da se kriterijumi koji se ne

mogu kvantifikovati ne obuhvataju metodskim postupkom. Drugi problem je u
zahtevanoj međusobnoj nezavisnosti kriterijuma. U praksi se pokazalo da je
sistem ciljeva retko u potpunosti bez konflikata. Na primer, može da se desi da
ispunjavanje kriterijuma za jednu odluku je tak tada relevantno ako je i drugi
kriterijum ispunjen. Uzajamna zavisnost je karakteristična upravo za kompleksne
sisteme (npr.: pogodnost za rekreaciju onda postoji ako slika predela nije
degradirana).
Uprkost svi tih kritika na postrupke analize pogodnosti, nije bez osnova da je ona
omiljena metode vrednovanja - takođe u planiranju predela. Metoda je
izgrađena od sistematičnog niza logičnih i preglednih tokova. Svi postavljeni
ciljevi mogu se priključiti (takođe i divergentni) u vrednovanje. Sa svesnim
pojednostavljivanjem mogu se uzeti u obzir i kriterijumi koji se teško mogu
kvantifikovati. Postupci obračuna su relativno nekomplikovani i delimično se
mogu automatizovati, čime opadaju cena koštanje i utrošak vremena.
NAPOMENA
Pogledaj prikaz vrednovanja pogodnosti za turizam i rekreaciju prema Turowski 1972.
(PRILOG 2)
101
9. PRIMERI PLANA PREDELA
U sledećem poglavu biće prikazana dva primera plana predela. Saglasno

autorima planova, bez obzira na to, da li je plan predela zakonom obavezujući
i kako je integrisan u planiranje prostora (na nivou države, regiona ili lokalnom
nivou) rezultati plana, naročito ciljevi i predviđene mere, treba da budu
prezentovani u nezavisnom, posebnom planu predela.
PRIMER 1. Plan predela Bad Zwischenahn, Nemačka
Sl.21 Plan predela Bad Zwischenahn, Nemačka
102
To je jedina garancaija da će zahtevi zaštite ptirode i uređivanja predela biti

uneti u prostorne planove. Sem toga oni navode i druge razloge za nezavisan
plan, ato je da je to plan koji isključivo zastupa interese zaštite prirode i
uređivanja predela. Plan predela služi kao:
 osnova za donošenje odluka i kao
 plan sprovođenja mera u oblasti zaštite prirode i uređivanja predela i
 daje uputstva za regulaciju uticaja i stanja životne sredine.
Štaviše, on kontroliše do kog stepena su ispunjeni zahtevi vezani za predeo i

prirodu. Kod promene ciljeva planiranja, plan predela daje osnovne informacije
o prethodnim uslovima. On propisuje neophodne zahteve i mere za zaštitu,
upravljanje i razvoj predela i prirode, tekstualno i na kartama. Plan predela
dokazuje tačno šta može da se sprovede, u zavisnosti od razmere, i koje
korišćenje zemlje, dizajn predela i otvorenih prostora treba realizovati.
PRIMER 2. Plan predela Elsenztal,Nemačka
Područje plana predela su četiri opštine, koje se nalaze na lagano pokrentom

brdovitom lesnom području sa pretežno zastupljenim njivama i pošumljenim
područjem. Plan predela sadrži:
 osnovni deo, sa inventarisanjem i vrednovanjem aktuelnog stanja prirode

i predela,
 i razvojni deo koji opisuje željeno stanje prirode i predela na osnovu vizije -
sa opštim razvojnim ciljevima
 i iz toga izvedenim konkretnim merama zaštite, nege i razvoja.
Bitan elemenat je još analiza uticaja na životnu sredinu, ispitivanje predložene

izgradnje i promene načina korišćenja u smislu njihovog uticaja na prirodu I
predeo I njihovih ekoloških I vizuelnih uticaja.
Pojedina dobra za zaštitu (abiotička i biotička sredina i slika predela) su

vrednovana u odnosu na njihov značaj, kapacitet (sposobnost) i osetljivost. Na
osnovu preklapanja analiziranog stanja i planeranih namena dobija se
potecijalni konflikt i stepen oštećenja. (Pogledaj poglavlje 6. Tabelu 3).
103
Sl. 22 Značaj za zaštitu vrsta I biotopa

Legenda:  Šume
Značaj za zaštitu vrsta I biotopa  Ostaci šuma
 Veliki značaj, prirodna područja  Pojedinačno drveće
 Srednji do veliki značaj – područja bliska  Galerijske šume
prirodnim – visoko vredan kulturni  Živice
predeo  Voćnjaci
 Srednji značaj – područja pogodna za  Tekuće vode
razvoj  Stajaće vode
 Umeren do mali značaj – područja Ostalo
daleko od prirodnih  Naselja
Područja I površine prema zakonskim I  Područje planske izgradnje
planerskim zahtevima  Glavne saobraćajnice
 Prirodni spomenici
 Područja zaštite prirode
 Područja zaštite predela
 Doznačeni biotopi
 Doznačeni šumski biotopi
 Ugrožena područja sa stanovišta zaštite
prirode I predela ( shodno regionalnom
planu)
104
Sl. 23 Karta vrednovanja klime

Legenda
Područna značajna za nastajanje svežeg I hladnog vazduha
 Formiranje svežeg vazduha (Šume)
 Produkcija hladnog vazduha ( otvorena područja)
 Područje toka hladnog vazduha
Područja od visokog značaja za tok svežeg I hladnog vazduha
 Značajni vodovi toka hladnog vazduha (koridori)
 Lokalni vodovi toka hladnog vazduha (koridori)
 Značajni vodovi za područje grada
Područja sa malim značajem za lokalni klimat
 Izgrađene površine naselja
 Novo planirano građevinsko područje
Ostalo
 Tekuće vode
 Stajaće vode
 Glavne saobraćajnice
 Železnička pruga
105
Sl. 24 Plan mera

Legenda: Područja zaštite:
Poljoprivreda Zadržavanje i nega površina pod zaštitom
Korišćenje površina tako da se sačuvaju resursi;  Područja zaštite prirode
Izbegavanje opasnosti od erozije kroz mere  Zaštićeni biotopi
ekstenzifikacije na ugroženim površinama I primena  Šumski biotopi
obrade koja štiti zemljište.  Područja zaštite voda
Prioritetne površine: prvi stepen prioriteta za  Prirodni spomenici
poljoprivredu.  Prioritetne površine za zaštitu prirode
Njive, ekstenzifikacija u:  Ugrožena područja sa stanovišta zaštite
 Plavnim područjima prirode
Livade: zadržavanje suvih I vlažnih livada
 Egstenzifikacija korišćenja Lokacije za vetro-elektrane
 Nega I zaštita ugara
Voćnjaci: zaštita I nega
 Novi zasadi voćnjaka
 Novi zasadi voćnjaka u redovima
Šume: Očuvanje i razvoj staništa bukve i hrasta
Zadržavanje struktura koje čini pojedinično drveće,
živice, šumarci
Drvoredi
Nova sadnja za obogaćivanje slike predela I za
umrežavanje biotopa
106
Vode
Vrednovanje svih tekućih voda I kanala sa zadržavanjem bafer zona saglasno veličini vodene površine.
Zadržavanje, procena I nega drveća uz vodene površine
Prioritetne površine : I i II zona zaštite voda
Naselje Površine za kompenzacione mere
Definisanje granica naselja, naselje dobro uklopljenu Kompenzacione mere:
u sliku predela, minimizacija uticaja na dobra  Sadnja vrsta koje odgovaraju staništu
vredna za zaštitu  Uspostavljanje veza
Prioritetne površine za ventilaciju naselja su doline  Sadnja na ivici naselja
potoka  Mere na kanalima
Ozelenjavanje naselja  Zamena drveća sa autohtonim lišćarima
Planirano građevinsko područje  Smanjivanje veza
107
PRILOG 1.
Školski primer toka planiranja predela (izvor: ORL – Švajcarska)
Shodno primeru koji je prikazan zadatak integralnog planiranja je, da se kroz

stalnu konfrontanciju i koordinaciju pojedinih područja planiranja prostora
(predeo, saobraćaj, stanovanje, industrija), dođe do održivog, optimalnog
korišćenja prostora u svim područjima (korišćenjima prostora) koje su
obuhvaćene planom. Pritom plan predela ima dvostruku ulogu :
 Utiče na odluke koje mogu da prouzrokuju promene u načinu gazdovanja
predelom i promene slike predela (lociranje, dimenzionisanje i struktuiranje
naselja, lociranje saobraćajnica, industrije i energetike).
 U drugoj fazi plan predela je jedan od sektorskih planova i bavi se zaštitom
prirode, korišćenjem, opremom i uređivanjem slobodnih površina.
Ova dvostruka funkcija zahteva unapred razrađen metod planiranja koji bi
uključio plan predela kao integralni deo planiranja prostora (Tabela 7).
Tabela 7: Školski primer sadržaja i procedure izrade plana predela (Plan predela
ORL – Švajcarska)
(Karta 1) Položaj područja planiranja u regionu
(Karta2)Trenutno korišćenje površina
1) Formulisanje ciljeva u oblastima

(eksploatacija sirovina, rekreacija, zaštita
prirode, uređivanje predela – nege predela)
2) Inventarizacija
 Prethodni viši planovi
 Zakonodavstvo
 Prirodni uslovi sredine
 Socio-ekonomski uslovi
- Brojno stanje stanovnika i prognoze
rasta
- Socijo-ekonomska struktura
stanovništva (imovinski odnosi)
3) Vrednovanje predela (izdvajaju se
prioritetne površine plana predela koje
su značajne za sva odlučivanja vezana za
saobraćaj, naselja, infrastrukturne koridore,
za dalji rad na zaštiti prirode i rekreaciji,
vrednovanje se vrši prema određenim
kriterijumima vrednovanja)
108
(Karta3)Pogodnost za poljoprivredu
 Prirodne pogodnosti
- Reljef (nagib, ekspozicija, mikroreljef –
rasčlanjenost)
- Kvalitet zemljišta (dubina, poroznost, vodni
kapacitet, hranljive materije)
- Klima (temperature, padavine, učestalost
klimatskih ekstrema-mraz, suša, grad)
 Socio-ekonomski uslovi
- Povezanost poljoprivrednih površina
- Struktura poljoprivrednog stanovništva (broj,
mobilnost)
- Profesionalna i produktivna struktura
- Vlasništvo nad zemljištem
- Parcelacija i spoljašnji i unutrašnji saobraćaj
(Karta 4)Pogodnost za rekreaciju
 Rekreacija u zelenilu (kriterijumi procene)

- Prohodnost: nagib, vlažnost zemljišta,
obraslost vegetacijom;
- Dostupnost: pristupačnost;
- Atraktivnost: vizure, prisustvo šume, prijatna
bioklima, fauna, ivica šume i vode
(raznolikost, kontrasti, prednji plan, zadnji
plan, prirodni i kulturno istorijski objekti,
osobenost lepota predela)
 Rekreacija u i na vodi (kriterijumi procene)
- Vrsta i veličina vodene površine,
prohodnost i vrsta obale, dužina obale,
vlažnosat zemljišta, obraslost
vegetacijom, kvalitet vode (temperature,
čistoća); pristupačnost)
 Zimska rekreacija (kriterijumi procene)
- (sigurnost snežnog pokrivača, reljef:
ekspozicija, mikroreljef, rasčlanjenost,
vegetacija, pristupačnost)
(Karta 5) Pogodnost za zaštitu prirode
 Izdvajanje zona zaštite

 Izdvajanje objekata zaštite
- Geološka zaštita prirode
- Hidrološka zaštita prirode
- Botanička zaštita prirode
- Zoološka zaštita prirode
- Zaštita predela
- Zaštita spomenika prirode
(Kriterijumi: jedinstven, tipološki vredan,

vredno za nauku, predeono - ekološki
vredno, značajno za funkcionisanje predela,
vredno za rekreaciju, položaj objekata za
zaštitu i šanse za zaštitu)
(Karta 6) Pogodnost za eksploataciju sirovina
(Kriterijumi procene: kvalitet ležišta, dubina

109
ležišta, debljina pokrovnog sloja, položaj van

zona zaštite voda, veličina zahvata i promene
sredine)
(Dodatni kriterijumi: očuvanje slike predela,

mogućnost osmišljenog korišćenja i
uobličavanja predela nakon eksploatacije,
konflikt sa naseljem, sa rekracijom - usled
površinske ekploatacije i transposrta
sirovina)
(Karta 7)Štete i rizici u predelu – osnova za

planiranje mera nege, uređivanje
 Objekti koji se formalno ne uklapaju u
predeo
- Visokogradnja
- Saobraćaj, infrastruktura
- Objekti rekreacije
- Veštačka jezera
- Površinski kopovi
- Deponije
 Štete i rizici na zemljištu
- Erozija tla
- Klizišta
- Dezertifikacija
- Sabijanje zemljišta
 Štete i rizici u vazduhu
- Zagađenje vazduha
- Buka
- Uticaj mraza
- Uticaj visokih temperatura
- Vetar
- Grad
- Magla
 Štete i rizici na vodi
- Zagađenje vode
- Promene vodostaja
- Promene u koritu
- Oštećenja obala
 Štete i rizici na vegetaciji
- Uništavanje i iskorišćavanje
- Prirodne katastrofe
- Bolesti
 Štete i rizici na fauni
- Istrebljivanje
- Prirodne katastrofe
- Bolesti
(Kriterijumi: ugrožavanje zdravlja, narušavanje
pogodnosti stanovanja i rekreacije, ugrožavanje
kvaliteta eksploatacije sirovina, narušavanje idealnih
vrednosti predela)
110
(Karta 8) Izdvajanje prioritetnih površina u

planu predela
Karta je međurezultat plana predela. Fiksirane su
namene prostora koje će biti dalje konfrontirane sa
naseljem, saobraćajem itd.
Osnove za izdvajanje: sprovedena vrednovanja

pogodnosti i drugim planovima zahtevane namene
prostora.
- Konfrontiranje i preklapanje pogodnosti

vrednovanih u prethodnim koracima.
- Preispitivanje mogućih konflikata između
pojedinih namena prostora
Vrste konflikta:
- Apsolutni konflikti (dve namene na istoj
površini koje isključuju jedna drugu), i
- Strukturni konflikti (namene se ne
isključuju već mogu da egzistiraju zajedno)
(Karta 9)Izdvajanje prioritetnih površina plana
predela
Sadržaj karte prioritetnih površina:
- Šume
- Vode
- Prioritetne površine za poljoprivredu
- Prioritetne površine za ekploataciju sirovina
- Prioritetne površine za rekreaciju
- Proritetne površine za zaštititu prirode
(integralnu zaštitu prirode)
- Prioritetna zaštita predeonih celina
- Prioritetna zaštita slike predela
- Prioritetna zaštita flore i vegetacije
- Prioritetna zaštita vidikovaca
- Zone zaštite podzemnih voda (I,II,III zona)
- Šira područja zaštite podzemnih voda
(Karta 10) Konfrontiranje prioritetnih površina

plana predela sa preostalim namenama prostora
- Izdvajenje izgrađenog i neizgrađenog

predela
- Položaj i trase saobraćajnica
Na karti su razmotrene varijante širenja naselja i

trasiranja saobraćajnice. Koflikti sa prioritetnim
površinama plana predela prikazanim su u karti 10.
111
(Karta 11) Uspostavljanje sistema zelenih

površina unutar usvojene varijante širenja
naselja
Funkcije zelenih površina:

- Rasčlanjavanje naselja
- Oblikovanje naselja (slike naselja)
- Melioracija životne sredine
Potrebne zelene površine su obračunate u odnosu na

prognozu rasta broja stanovnika.
U karti su situaciono ucrtane:

- Rekreacione površine u blizini jezera
(mogućnost za raznovrsnu rekreaciju i
unošenje rekreacijonih objekata i sportskih
terena)
- Zaštitni pojas između naselja i industrije
- Zaštita vidikovaca i područja za rekreaciju
duž ivice šume
(Karta 13)Plan rekreacije
1. Izdvajanje područja bliske rekreacije

2. Planiranje opreme rekreacionih područja
- Otvaranje novih područja za rekreaciju
- Unapređenje atraktivnosti rekreacionih
područja
- Unapređenjem ponude uvećati učešće
rekreativaca
112
(Karta 14) Plan zaštite prirode
U planu zaštite zastupljene su sledeće kategorije:

- Predeli odnosno područja pod zaštitom prirode
(saglasno Zakonu o zaštiti prirode)
- Područja i predeoni elementi pod specijalnim
režimima zaštite (integralna zaštita prirode)
- Zaštićeni delovi naselja (istorijska jezgra)
- Zone zaštite podzemnih voda
- Zaštita pojedinih vrsta flore i faune odnosno
rezervata (saglasno Zakonu o zaštiti prirode)
- Zaštita pojedinačnih spomenika prirode (saglasno
Zakonu o zaštiti prirode)
- Zastita lokacija vidikovaca
(Karta 15)Uređivački plan
U planu uređivanja predela prikazane su mere kao što

su:
- Rekultivacija
- Uklanjanje deponije
- Pošumljavanje i pojedinačna sadnja drveća
- Renaturalizacija obala vodotoka
- Uređenje glavnih pešačkih veza
(Karta16) Prikaz plana predela (objedinjeno)
Iz prikazanog primera se vidi da se plan predela ne

sadrž iz jednog grafičkog priloga već iz više. U
objedinjenom prikazui plana predela naznačeni su:
- Površine za poljoprivredu, šumarstvo i

ekploataciju sirovina
- Granice naselja, saobraćajnice
- Vodene površine
- Rekreaciona područja
- Javne zelene površine
- Područja zaštite prirode
- Zaštita predela
- Područja pod specijalnim režimom zaštite
- (podzemnih voda, vidikovaca)
- Područja zaštite slike grada
- Područja sa specifičnim uslovima izgradnje
objekata (prizemen porodične kuće)
113
PRILOG 2.
METOD VREDNOVANJA I IZBORA REGIONA ODMORA TUROWSKI,G.(1972).
Metod koji je postavio Turowski (1972) za vrednovanje i izbor regiona odmora bazira se
na osnovnom modelu analitičkih metoda. Primenjena metoda obuhvata sistematsko
vrednovanje i izbor alternativa i samim tim je instrument prečišćavanja i donošenja
odluka. Njena primena je naročito pogodna u procesu planiranja gde se u osnovi
nalazi veliki broju divergentnih ciljeva, iz čega proizilazi zahtev za formiranje celokupne
procene na osnovu različitih veličina ispunjenosti cilja, pri dodatno različitim težinama
cilja. Model (Sl.1 ) vrednovanja obuhvatio je sledeće faze:
 Izbor regiona koji će da budu vrednovani;

 Postavljanje sistema ciljeva koji se zasniva na političkim i planerskim
pretpostavkama;
 Izvođenje obeležja iz postavljenog sistema ciljeva, obeležja relevantna za
odlučivanje;
 Merenje obeležja;
 Transformacija obeležja u bezdimenzionalne vrednosti;
 Određivanje težina, značaja obeležja;
 Iznalaženje vrednosti potencijala odmora;
 Uzimanje u obzir kapaciteta i investicija.
Predloženi metod vrednovanja počinje izborom regiona koji su pogodni za kratkotrajni

odmor na otvorenom, u predelu. U daljem tekstu izabrani regioni predstavljaju
alternativne lokacije turiyma I rekreacije i stoga treba da budu vrednovani.
Centralni deo vrednovanja čini izbor relevantnih ciljave i kriterijuma (obeležja) tih
ciljeva. Oni obuhvataju tri nivoa:
 Ciljevi na nivou privrede regiona:

 Iskorišćavanje, odnosno razvoj komparativnih prednosti regiona
 Ciljevi na nivou socijalnih planova:
 Sa regionalnog stanovišta (sa strane ponuda): postizanje socialno političkih
efekata kroz aktivnosti odmora
 Sa van regionalnog stanovišta (naročito u područjima velikih gustina):
obezbeđenje i razvoj predela za odmor
 Ciljevi na nivou planiranja predela:
 Zaštita prirodnih potencijala
Model vrednovanja obuhvata samo sistem ciljeva relevantan za kratkotrajnu rekreaciju

u predelu, dok za ostale fukcije odmora, naročito za dugotrajnu rekreaciju (godišnji
odmor,raspust) ciljevi nisu dalje konkretizovani. U osnovi ovog cilja je korišćenje
114
komparativnih prednosti regiona, odnosno korišćenje regiona za funkcije za koje on ima

najviše prtednosti, odnosno optimalno iskorišćavanje resursa. Sistem ciljeva dakle ima
dve funkcije:
Slika 1. Osnovna postavka analitike metode vrednovanja
 definiše se problem odlučivanja,

 pomaže konkretizaciji obeležja koja ulaze u vrednovanje.
Potencijali za odmora opisuju celokupnu ponudu odmora i koja podrazumeva sumu

svih obeležja koja su od uticaja za sprovođenje odmora i za relevantnu pogodnost
jednog regopna za odmor. Potencijali za odmor se sastoje iz tri kompleksa (Sl. 2):
 Prirodna osnova relevantna za odmor

 Infrastruktura relevantna za odmor
 Socijalni faktori relevantni za odmor
 .
Prirodna osnova relevantna za odmor bazirala se u suštini na fizičke elemente predela,
odnosno na klasične geofaktore: reljef, zemljište, klima, vode vegetacija (flora) i
životinjski svet (fauna). Iz ovih šest predeonih faktora isključen je element zemljište pošto
do sada nije poznata korelacija između sprovođenja aktivnosti odmora i elementa
zemljište. Unutar predloženog modela je faktor zemljište uzet na drug način. Potencijal
zemljišta za aktivnosti odmora pojavljuje se u karakterisanju vegetacije, naročito u
promenljivosti vegetacije i u opterećenosti, koja mora da se obuhvati za
115
obračunavanje kapaciteta. Dodatno više na značaju je dobio faktor bez buke i čistoča
vazduha kao i obeležja koja se mogu svrstati u prirodne spomenike.
Sl.2 Kompleksi kriterijuma(obeležja)
Poznat je značaj infrastrukture za odmor i rekreaciju, pre svega kod dugotrajne

rekreacije, ali nije mali njen značaj i kod kratkotrejne rekreacije u slobodnom predelu,
naročitito kod individualnog saobraćaja. Infrastruktura u modelu vrednovanja
podeljena je u tri oblasti:
 Pristupačnost (spoljašnja i unutrašnja snabdevenost saobraćajnicama i tehničke

karakteristike);
 Objekti smeštaja i opremljenost sportskim terenima i postrojenjima;
 Sekundarne delatnosti relevantne za odmor ( trgovine, uslužne delatnosti).
Socijalni kriterijumi relevantni za odmor su nezamenljivi kriterijumi vrednovanja. Oni su

rasčlanjeni u sociokulturne faktore, socioekonomske faktore i socio-psihološke faktore
kako je to dato na Sl. 2.
116
Sl. 3 Način merenja kriterijuma (obeležja)
Merenje obeležja potencijala odmora je sledeći korak u modelu vrednovanja. Obeležja

su konkretizovana , odnosno iskaz obeležja se može opisati kroz merne jedinice ,
veličine. Predložene način merenja prikazan je u Sl. 3.
Transformacija izmerenih obeležja u različitim mernim jedinicama u bezdimenzionalne

vrednosti. U ovoj fazi javlja se težak zadatak vrednovanja izmerenih vrednosti obeležja
prema njihovoj ispunjenosti ostvarenih ciljeva. Stoga se u ovom modelu za svako
obeležje postavlja granična vrednost tj. najmanja i najviša vrednost, unutar koje se
pronalazi vrednost za izmereno obeležje. Za transformaciju izmerenih vrednosti koriste
se matematičke funkcije. Pretpostavke za primenu vrednosnih funkcija su ispunjene:
 merenje je izvršeno u kardinalnoj skali38;
38
Kardinalna merna skala= vrednosti kriterijuma se međusobno razlikuju, mogu se sortirati i mogu se odrediti razlike između
pojedinačnih merenja. Kardinalni brojevi = prosti brojevi ( jedan dva tri, četiri i td.)
117
 sama merenja mogu se kvantitativno opisati (metar, stepen, celzijus, procenat).
Dominiraju linerane funkcije rasta. Od lineranih funkcija je samo onda odstuplejno kada
iskazi ne pokrivaju linearni odnos između izmerenih vrednosti i stepena ispunjenosti cilja.
Za stepen ispunjenosti cilja primenjen je kardinalni vrednosni interval od 0 (minimun) do
1,0 (maksimum). U sledećem su date funkcije za pojedina obeležja (Sl.4).
PRIMER:
Kao vrednosna funkcija za energiju reljefa izabrana je sinusna funkcija u intervalu od 0
do 1,0. Kako se vidi iz prikazane funkcije funkcije na SL. 4 sa porastom energije reljefa
opada vrednost pogodnosti. Na X osi je postavljen interval od 1 do 1000 m nadmosrske
visine.
Klima: Za sva obeležja klime korićena je linearna funkcija. Intervali merenja utvrđeni su
na osnovu prosečnih minimalnih i maksimalnih vrednosti klimatskih obeležja za
područje istraživanja. Tako je srednja godišnja temperatura uzeta u intervalu od 0 - 10
°C, srednje godišnje padavine u intervalu od 500 –1200 mm. Za srednju godišnju
osunčanost interval je 1340 -–1915 časova.
Voda i vegetacija: Početnu tačku za postavljanje vrednosnih funkvcija prestavljala su

empiriska istraživanja grupe autora u jednom kompleksu šume. Ta istraživanja su
pokazala da je za kratkotrajan odmor najpovoljniji odnos šuma, voda i livada 2:1:1.
Tako za postavljanje vrednosne funkcije za vode značajna su sledeće predpostavke:
 veoma mali procentualno učešće vodenih površina ima malu pogodnost ( =

stepen ispunjenosti cilja E)
 učešće od 25 % vodenih površina nazančena je kao “idealan” i mora da dobije
najvaću moguću vrednost stepena ispunjenosti cilja E = 1).
 Preko 25 % vodene površine ne može se očekivati u nijednom regionu .
Matematička postavka tih pretpostavki može se postići uz pomoć funkcije

standardnog zasićenja :
E = 1 – e -02.GF
Za (e) biće uzeta vrednost 5, što znači da kod učešća vode od 5% je ispunjenost cilja E
= 0,6 i za 25% iznos cilja E = 0,99.
118
Sl. 4 Transformacije izmerenih vrednosti kriterijuma (obeležja)
Značaj (težine) pojedinih kriterijuma (obeležja). Pojedinačna obeležja su od različitog

značaja u odnosu na pogodnost jednog regiona za funkciju odmora. Za predstavljanje
različitog značaja kriterijuma (obeležja) razvijeni su težinski faktori. Relativni značaj
pojedinih kriterijuma (obeležja) proizilazi iz potreba potencijalnih korisnika. Relativni
značaj (težina) obeležja, na primer, zavisi od odluke da li je region pogodan za
dugotrajnu (godišnji odmor, raspust) ili kratkotrajnu (vikend, praznici). Kriterijum
(obeležje) vikendice je od značaja za dugotrajni odmor pre nego za kratkotrajni odmor.
Obrnuto, obeležje “spoljašnja pristupačnost“ je od velikog značaja za kratkotrajni
odmor. Takođe i delimične funkcije odmora (odmor vezan za prirodu, odmor na
sportskim terenima i igralištiuma, odmor dece i starih i dr.) utiče na raspodelu težinskog
faktora. Obeležje “vegetacija” na primer je od velikog značaja za odmor vezan za
prirodu, pre nego za odmor vezan za sport i igrališta. Ukoliko je formulisan socijalni
status stanovništva, kao sporedni cilj u merama planiranja odmora, tada je
odgovarajuće visoko vrednovan kompleks socio-ekonomskih i socio-psiholoških
kriterijuma. U slučajam da su predeono planerski ciljevi postavljeni kao prioritetni tada su
jače uzeti u obzir kriterijumi opterećenja prirodnih potencijala.
Za utvrđivanje značaja (težina) kriterijuma dolazi u obzir:

119
- empirisko prikupljanje podataka (anketa);

- primena Delphi – metode39;
- istraživanje u regionima koji su već razvijeni kao regioni odmora, i procena
kriterijuma (obeleežja) koji su bili presudni za njihov razvoj.
Mada su empiriska istraživanja unutar informacione baze od največeg značaja za

određivanej značaja (težina) pojedinih kriterijuma (obeležja), takeđe je potrebna i
primena Delphi – Metode kao i istraživanje u već formiranim regionima odmora. Dok
se od strane eksperata primenjena Delphi - Metoda primenjuje kao kontrola i dopuna
za ona područja koja nisu pokrivena empiriskim istražiavnjima, istraživanja u već
formiranim regionima odmora mogu da doprinesu korekturi značaja. Zbog toga će
najbolji rezultati biti postignuti primenom sve tri metode, gde na proces odlučivanja
utiču sve raspoložive informacije i gde će biti moguće uzajamno preispitivanje i
poravnjavanje značaja (težina). Kod tog procesa međusobnog preispitivanja i
poravnjavanja javlja se problem da različite osobe, instance, socijalne grupe, pojedine
kriterijume (obeležja) potencijala odmora različito težinski.određuju Za rešenje ovih
problema nude se u osnovi dva puta:
različite mogućnosti određivanja statističkih prosečnih vrednosti od strane samog

planera;
 proces planeske i političke diskusije do postizanja konsenzusa ili najmanje
kompromisa između suprostnih mišljenja (kooperativni proces vrednovanja).
Proces, koji od postojeće informacione osnove vodi do postavljanja sređenih preferenci
i time do određivanja značaja (težina) obeležja, obuhvata istinski subjektivne postupke
modela vrednovanja.
39.
Metoda se primjenjuje za predviđanja i prognoze, a temelji se na statističkoj obradi prikupljenih mišljenja dobijenih od
eksperata za određeno područje. Sažeto prikazano, metoda prolazi kroz slijedećih nekoliko faza:
1. Identifikacija problema.
2. Određivanje grupe eksperata koji će sudjelovati u rješavanju problema, (npr. Sudionici nekog znanstvenog
skupa.)
3. Određivanje nadzornog tima čiji je zadatak upravljati komunikacijom između eksperata,
4. Grupa eksperata daje inicijalne ideje o problemu,
5. Nadzorni tim na temelju toga sastavlja upitnik sa ključnim aspektima problema i dostavlja ga ekspertima na
popunjavanje.
6. Eksperti popunjavaju upitnik i vraćaju ga nadzornom timu.
7. Nadzorni tim obrađuje odgovore. Kvantitativne procjene prikazuju se kao statističke distribucije. Kvalitativni
prijedlozi sažimaju se u paletu stavova, ne ispuštajući niti jedno pojedinačno gledište;
8. Obrada rezultata se ponovno dostavlja ekspertima u obliku novih upitnika;
9. Od eksperata se očekuje da se opredjeljuju oko stavova drugih i koriste ih kao «okidače» za svoje nove
prijedloge. Posebno se traži da oni eksperti čiji stavovi bitno odstupaju od prosjeka, daju dodatna objašnjenja.
10. Proces se nastavlja (faze 7-9) sve dok se ne dobiju željena predviđanja, odnosno dovoljan broj originalnih,
inventivnih i primjenjivih rješenja.
120
Kolona 2 = značaj( težina) obeležja (gi)

Kolona 4 = razultat dobije na osnovu vrednosne funkcije (Eij)
Kolona 5 = delimična pogodnost (Tij)
Slika 1.5 Iznlaženje vrednosti potencijala odmora
Iznalaženje vrednosti potencijala odmora. Nakon određivanja značaja (težina) na

raspolaganju su sve zahtevane veličine za određivanje vrednosti potencijala odmora.
Teškoće kod problema sabiranja dobijenih vrednosti ovde su prevaziđene merenjima u
kardinalnoj skali i stoga je moguća primena jednostavih pravila sabiranja u sintezi
vrednosti. U Sl. 5 prikazana je šema obračuna. Najpre se zahteva izolovano utvrđivanje
efektivnog doprinosa svakog obeležja za vrednost potencijala odmora, delimična
pogodnost Tij. Vrednost obeležja koja je dobijena na osnovu vrednosne funkcije Eij
(kolona 4) množi se sa odgovarajućom težinom gi (kolina 2) u delimičnu korisnu
vrednost Tij (kolona 5). Nakon toga se vrši sabiranje vrednosti demičnih pogodnosti.
Primenom kardinalne skale u koraku merenja kao i vrednosnih funkcija, moguće je
sprovesti sintezu vrednosti, sabiranjem delimičnih vrednosti Tij u vrednost potencijala
odmora Rj. Vrednost potencijala odmora Rj je izraz momentalne pogodnosti jednog
regiona za funkiju odmora.
Na primeru obračuna na Sl. 5 dati su fiktivni podaci za dva regiona R1 i R2. Kod
određivanuja težina odnos između kompleksa prirodne osnove, infrastrukture i socijalnih
faktori postavljen je na sledeći način: 50:35:15. Ovakvom raspodelom, za pogodnost
121
regiona za kratkotrajnu rekreaciju, najveći značaj je dat prirodnoj osnovi. Velika značaj
“pristupačnosti” do regiona odmora označen je težinskim faktorom 10 (10% od
celokupne težine ili značaja). Kompleks “voda”, “šuma” i “slobodne površine”
sagledana je prema njihovom relativnom značajau za relevantni odmor. Rezulatat
određvanja težina dat je u koloni 2. U koloni 3 i 6 nalaze se merenja obeležja na osnovu
prethodno datih poropisa merenja. Kod obeležja “prirodni spomenici”, “drugi objekti
sporta”, “kamping placevi” i “privatne vikendice” kao i kod “socijalnih faktora”
postavljen je verbalni vrednosni sud i prema ranije opisanoj metodi transformisan u
bezdimenzionalnu vrednost. Ostale vrednosti E pronađene su na osnovu vrednosnih
funkcija. Kroz množenje kolone 2 sa kolonom 4 dobija se delimična vrednost T u koloni
5. Adicijom delimičnih vrednosti T dobijaju se rezultati vrednosti potencijala odmora R1 i
R2.
Rezultat: Region R2 premešuje region R1 u vrednosti potencijala odmora za preko 10%

(Sl. 5). Prema tome region R 2, pri datim težinama obeležja koja učestvuju u
odlučivanju, prema regionu-R1 pokazuje bolju pogodnost za kratkotrajnu rekreaciju una
otvorenom (u predelu).
Literatura
Bechman,A.,Kiemstedt,H. et al. 1975: Landschaftbewertung fur die Erholung im Sauerland,

Schriftenreiche Landes und Stadtentwicklingforschung NRW,Br 1006, Dortmund.
Beate J., Landscape planning,The basis of sustainable landscape development, German

Federal Agency for Nature Conservation = Bundesamt für Naturschutz (BfN)
http://www.lepidat.de/fileadmin/MDB/documents/themen/landschaftsplanung
/landscape_planning_basis.pdf
Buchwald/Engelhardt(hrsg),1980: Handbuch fur Planung Gestaltung und Schutz der Umwelt 3.

Die Bewertung und Planung der Umwelt. BLW Verlagsgeselschaft, Munchen, Wien, Zurich.
Cvejić J., Vider V., Prokić S. (2001.): Planiranje predela i zaštita prirode – primeri iz prakse. Planska
i normativna zaštita prostora i životne sredine. Udruženje urbanista Srbije, Udruženje prostornih
planera Srbije, Beograd, (str. 33-40).
Dictionary Landscape and Urban Planning, Evert,K.J (2001) IFLA, Springer, Berlin".
Fabos,G.J. 1985: Land-Use Planning, From global to local challenge, Adowden & Culver book,
Chapman and Hall, New York, Landon,
Gfeller ,M., Kias,U.,Trachsler,H. 1984: Berucksichtigung okologischer Forderungen in der

Raumplanung, Methodische Ansatze und Fallbeispiele, Institut fur Orts-,regional- und
landesplanung, ETH Zurich
Gostovič, M., 1989: Uredjenje seocke teritorije, Naučna knjiga, Beograd

122
Harfst,W.,1980: Zur gueltigkeit von Ercholungsbewertugsmetoden - Kritische Analyse derzeitiger

Vervahrenansatze als instrument der landschaftsplanung, Disertation. Hannover.
Janković,M.M.: Pejzaž kao ekološko-geografska kategorija i njegov značaj za čoveka, prirodu i

društvo, Zbornik radova sa Naučnog skupa “Uloga pejzažne arhitekture u razvoju i uređivanju
zemlje”, 27-32, Beograd, 1987.
Landscape planning – Contents and Procedures – The federal Minister for Environment,
Germany (1994)
Marschall,I., (2008): Landschaftspläne in Europa. Status quo und Perspektiven konzeptioneller

Landschaftspläne im europäischen Vergleich Zusammenfassung der Ergebnisse des
Expertenworkshops 17.- 20.09.2008 an der INA Insel Vilm
Mather,A.S. 1989: Lande use, Longman Scientific&Technical, London, New York,
Marsh,M.W.: Pandscape planning, Enviromental Applications, Second edition, New York,

Toronto, John Wiley & Sons,Inc. 1991
Mumford ,L.: Grad u historiji, Naprijed, 1968, Zagreb
Müssner R., (2005) : Nature Conservation Approaches in Cultural Landscapes of Europe,

Dissertation
Naveh,Z/Liverman,A. 1994: Landscape Ecology, Theory and Application, Second Edition,

Springer-Verlag New Yorc,Berlin, Heidelberg, Londo, ParisTokiyo, Barselona,Budapest.
Steiner F. 2009: The living landscape - An ecological approach to Landscape planning, New
York
Turowski,G.1972: Bewertung und Auswahl von Freizeitregionen, Dissertation, Universitat Karlsruhe

(TH),
Wascher, D.; Schuiling, R. (2008) A EUROPEAN MAP OF LEISURE AND LANDSCAPE: METHOD AND
PROSPECTS. The 23rd Session of the PECSRL “Landscapes, Identities and Development”,
Lisbon/Óbidos, Portugal, Sep. 2008. (mimeo.)
123
124

Planiranje I Uredjivanje Predela - 1,2 - Metodologija PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Planiranje I Uredjivanje Predela - 1,2 - Metodologija PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Planiranje I Uredjivanje Predela - 1,2 - Metodologija PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

PLANIRANJE I UREĐIVASNJE PREDELA

METODOLOGIJA PLANIRANJA PREDELA

PLANIRANJE I UREĐIVANJE PREDELA

Kopiranje, povezivanje i prodaja skripti u privatnim kopirnicama nije dozvoljena.

Kopiranje, povezivanje i prodaja skripti u privatnim kopirnicama nije dozvoljena.

6.3.9 Resursi (baza) privrede I delatnosti

Kopiranje, povezivanje i prodaja skripti u privatnim kopirnicama nije dozvoljena.

Na početku kursa planiranja i uređivanja predela potrebno je definisati

U Webster's New World Dictionary Of The American Language (1986) struka

Sa promenama koje su nastale urbanom revolucijom u Evropi u 19. veku,

Paralelno sa degradacijom urbane sredine dolazi do velikog pustošenja prirode i

doprinesu boljoj organizaciji namene (korišćenja) prostora. Implementacija ovih

Naime, pejzažna arhitektura ustanovljava dizajn predela za datu lokaciju, dok

Ovako proširenom polju rada pejzažne arhitekture odgovara definicija koju je

Planiranje predela tj. pedeoni pristup u planiranju korišćenja zemlje doživljava

1 horologija = nauka o rasprostranjenosti biljaka i životinja na Zemlji

pristupom u oblikovanju životne sredine. Stoga bi pejzažne arhitekte morale da

Druga značajna oblast delovanja pejzažnih arhitekata, kako je već naglašeno,

Novi podsticaj za zakonsku regulativu u oblasti planiranja i uređivanja predela

Dalji podsticaj za bavljenje temom predela predstavlja i „Zakon o zaštiti prirode“,

Kopiranje, povezivanje i prodaja skripti u privatnim kopirnicama nije dozvoljena.

„predeo“, „predeona raznovrsnost“, tipovi predela“, „kulturni predeo“,

Iz prethodnog se može zaključiti da zakonski okvir za planiranje predela, kao

Kako su naša iskustva u planiranju predela još uvek nedovoljna u knjizi su

1. PREDEONI PRISTUP U PLANIRANJU KORIŠĆENJA ZEMLJE

Pregled istorijskih okolnosti koje su doprinele uvođenju predeonog pristupa u

Sredinom XIX veka značajna novina u prirodnim naukama bila je uvažavanje

(a) brojni naučnici sledili su primer Marsh-a upozoravajući planere i društvo o

(b) neki od njih postali su aktivni planeri korišćenja zemlje, i

Među planerima koji su po svom osnovnom obrazovanju bili biolozi značajni su

Savremenik Geddes-a u Americi bio je Benton MacKaye (1879-1975), po

3 Geotehnika objedinjuje primenu i rezultate naučnih istraživanja s praktičnim iskustvom u

(Sl.1). MacKays-ov predlog, objavljen 1928. pod nazivom „Novo istraživanje“

Sl.1 Benton MacKay-ov regionalni pristup (1929) problemu otvorenih prostora i

Drugi važan pravac, možda glavni pravac, u senzitivnom planiranju sa

Kopiranje, povezivanje i prodaja skripti u privatnim kopirnicama nije dozvoljena.

parkova nazvan “Ogrlica Emerald” u literaturi je poznat kao prvi važan

Sl.2 Ogrlica Emerald, Boston

U planu za zajednicu "Riverside", Olmsted je sačuvao obale reka kao javno

Značajan pejzažni arhitekta u Americi koji je nastavio Olmted-ov rad bio je

8 Značajno je naglasiti da je pejzažna arhitektura u Americi deo kulturne istorije. Američko

Sl.3 Riverside Illinois dugo je smatrana najboljim primerom Olmsted-ove ideje

harmonija između čoveka i njegove okoline. Projekti su opisani i ilustrovani u

Verovatno najpoznatiji planer predela koji je zagovarao predeono-ekološki

9 Pod pojmom kontekst podrazumeva se smisao, spoj, veza, splet

Sl.4 Desno: Jedan iz seta crteža “Vegetacija i pejzaž u metropolitenskim

Slavni teoretičar planiranja koje se bazira na ekologiji bio je američki naučnik

10 Tehnika preklapanja trensparentnih (providnih) karata

State Island 1986

Sl. 5 McHarge –ov overlej metod za State island iz 1986

State Island 1986

Sl. 6 McHarg-ova hibridna karta za State island 1986

a) Zaštićena sredina gde prirodni sistemi funkcionišu relativno neometano od

Kopiranje, povezivanje i prodaja skripti u privatnim kopirnicama nije dozvoljena.

d) Kompromisna sredina, koja se karakteriše kombinacijom svih pojedinih gore

Sl.7 Model „odeljaka“ različitih vrsta životne sredine, zahtevane od strane

Implementacija bilo kog “odeljka” u planove, naravno, zahtev proceduru

Shodno Odumo-ovom mišljenju sve dok nismo u stanju da preciznije