СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
ЈУ Службени гласник Републике Српске,
Бања Лука, Вељка Млађеновића бб Четвртак, 28. фебруар 2013. године
Телефон/факс: (051) 456-331, 456-341 БАЊА ЛУКА
E-mail: sgrs.redakcija@slglasnik.org Број 17
sgrs.oglasi@slglasnik.org
sgrs.finansije@slglasnik.org www.slglasnik.org
sgrs.online@slglasnik.org
На основу члана 73. став 2. Закона о здравственој
заштити (“Службени гласник Републике Српске”, број
106/09), члана 18. став 2. Закона о систему јавних служби
(“Службени гласник Републике Српске”, бр. 68/07 и
109/12) и члана 43. став 6. Закона о Влади Републике Срп-
ске (“Службени гласник Републике Српске”, број 118/08),
Влада Републике Српске, на сједници од 27. фебруара
2013. године, д о н и ј е л а ј е
РЈЕШЕЊЕ
О РАЗРЈЕШЕЊУ ДИРЕКТОРА ЈЗУ БОЛНИЦА
“СВЕТИ АПОСТОЛ ЛУКА” ДОБОЈ
1. Проф. др Душко Васић разрјешава се дужности
директора ЈЗУ Болницa “Свети aпостол Лука” Добој, на
лични захтјев.
2. Ово рјешење ступа на снагу наредног дана од дана
објављивања у “Службеном гласнику Републике Српске”.
Број: 04/1-012-2-360/13 Предсједник
27. фебруара 2013. године Владе,
Бања Лука Александар Џомбић, с.р.
На основу члана 73. став 2. Закона о здравственој
заштити (“Службени гласник Републике Српске”, број
106/09), члана 18. став 2. Закона о систему јавних служби
(“Службени гласник Републике Српске”, бр. 68/07 и
109/12), члана 4. став 2. Закона о министарским, владиним
и другим именовањима Републике Српске (“Службени гла-
сник Републике Српске”, број 25/03) и члана 43. став 6.
Закона о Влади Републике Српске (“Службени гласник
Републике Српске”, број 118/08), Влада Републике Српске,
на сједници од 27. фебруара 2013. године, д о н и ј е л а ј е
РЈЕШЕЊЕ
О ИМЕНОВАЊУ ВРШИОЦА ДУЖНОСТИ ДИРЕКТОРА
ЈЗУ БОЛНИЦА “СВЕТИ АПОСТОЛ ЛУКА” ДОБОЈ
1. Владо Ђурђевић, дипл. правник, именује се за вршио-
ца дужности директора ЈЗУ Болница “Свети aпостол Лука”
Добој, до окончања поступка јавне конкуренције.
2. Ово рјешење ступа на снагу наредног дана од дана
објављивања у “Службеном гласнику Републике Српске”.
Број: 04/1-012-2-361/13 Предсједник
27. фебруара 2013. године Владе,
Бања Лука Александар Џомбић, с.р.
326
На основу члана 47. Закона о порезу на добит (“Слу-
жбени гласник Републике Српске”, бр. 91/06 и 57/12), чла-
Језик
српског народа
Жиро рачуни: Нова банка а.д. Бања Лука
555-007-00001332-44
НЛБ Развојна банка а.д.
Бања Лука 562-099-00004292-34
Sberbank a.д. Бања Лука
567-162-10000010-81
Год. XXII UniCredit Bank а.д. Бања Лука
551-001-00029639-61
Комерцијална банка a.д. Бања Лука
571-010-00001043-39
Hypo-Alpe-Adria Bank а.д. Бања Лука
552-030-00026976-18
на 69. ст. 1. и 2. и члана 82. став 2. Закона о републичкој
управи (“Службени гласник Републике Српске”, бр.
118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12 и 121/12), министар
финансија д о н о с и
П РА В И Л Н И К
О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ПРАВИЛНИКА
О ПРИМЈЕНИ ЗАКОНА О ПОРЕЗУ НА ДОБИТ
Члан 1.
У Правилнику о примјени Закона о порезу на добит
(“Службени гласник Републике Српске”, бр. 129/06,
110/07, 114/07, 62/08, 9/09, 122/10 и 73/11) у члану 2. у тач-
ки н) ријечи на почетку текста: “Стално мјесто пословања”
замјењују се ријечима: “Пословна јединица страног прав-
ног лица (у даљем тексту: стално мјесто пословања)”.
Члан 2.
У члану 3. у ставу 4. ријечи: “Законом о Пореској упра-
ви Републике Српске” замјењују се ријечима: “законом
којим се уређује порески поступак”.
У ставу 6. ријечи: “Законом о Пореској управи Репу-
блике Српске” замјењују се ријечима: “законом којим се
уређује порески поступак”.
Послије става 6. додаје се нови став 7., који гласи:
“(7) Уколико порески обвезник из члана 3. став 1. т. а)
и б) Закона закључи уговор о вршењу послова са нерези-
дентом, који те послове врши путем сталног мјеста посло-
вања, дужан је да обавијести Пореску управу о закључењу
и битним елементима тог уговора у року од пет дана од
дана његовог закључења.”.
Члан 3.
У члану 14. у ставу 2. друга реченица: “Не дозвољава
се одбитак трошкова репрезентације за коришћење тени-
ских игралишта, голф терена, изнајмљивање јахти, авиона,
ексклузивних вила, ловачких кућа и базена.” брише се.
Члан 4.
У члану 23. у ставу 7. ријечи: “чак и ако порески обве-
зник стварно не користи ту имовину” бришу се.
Члан 5.
Наслов члана 36. мијења се и гласи: “Амортизација
права на искоришћавање природних ресурса”.
У члану 36. став 1. мијења се и гласи:
“(1) Дозвољена је амортизација права на искоришћава-
ње (црпљење, експлоатацију) природних ресурса при утвр-
2 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
ђивању пореске основице по методама из става 2. овог чла-
на до висине тог права.”.
Члан 6.
Члан 61. мијења се и гласи:
“(1) Добит послије плаћеног пореза на добит зависног
предузећа или сталног мјеста пословања стране матичне
организације може се пренијети страној матичној органи-
зацији без плаћања пореза по одбитку у Републици Срп-
ској на пренесени бруто износ ако страна матична органи-
зација има 10% или више власништва у зависном предузе-
ћу или сталном мјесту пословања у Републици Српској.
(2) Порез по одбитку не плаћа се на камате по кредити-
ма и зајмовима коришћеним од резидента за улагања у
опрему, постројења и непокретности за обављање власти-
те регистроване производне дјелатности у смислу члана
14а. Закона, а у складу са чланом 72. ст. 2, 4, 5, 6, 7. и 8.
овог правилника.”.
Члан 7.
Члан 72. мијења се и гласи:
“Умањење пореске основице за улагања у производњу
Члан 72.
(1) Пореска основица пореза на добит може се умањи-
ти у пореској пријави за износ извршених улагања у опре-
му, постројења и непокретности за обављање властите
регистроване производне дјелатности који су стављени у
употребу у пореском периоду за који се саставља порески
биланс.
(2) Под властитом регистрованом производном дјелат-
ношћу, у смислу става 1. овог члана, подразумијева се про-
изводња властитог производа, као и дорада и прерада за
потребе трећих лица (услужна дорада и прерада).
(3) Износ умањења пореске основице у пореској години
не може бити већи од износа пореске основице за ту годину.
(4) Под извршеним улагањима у опрему, постројења и
непокретности за обављање властите регистроване про-
изводне дјелатности подразумијевају се улагања која су
настала (евидентирана у пословним књигама у складу с
прописима о рачуноводству) до момента стављања у упо-
требу опреме, постројења и непокретности, изузев улагања
која су извршена прије 1. јануара 2012. године, за која се не
може остварити умањење пореске основице без обзира на
моменат стављања у употребу те опреме, постројења и
непокретности.
(5) Непосредно коришћење опреме и постројења у сми-
слу члана 14а. Закона значи да се опрема и постројења кори-
сте у припреми и вршењу процеса производње, дораде и пре-
раде, а не укључују опрему и постројења која служе склади-
штењу, одржавању, загријавању простора (котловнице,
топлане), енергетске станице и за друге намјене које нису
непосредни процес производње, дораде и прераде.
(6) Под новим грађевинским објектом, у смислу члана
14а. став 4. Закона, подразумијева се новоизграђени грађе-
вински објекат који непосредно служи обављању про-
изводне дјелатности, а који је порески обвезник изградио у

17 28.02.2013.
цјелини, надоградио или доградио постојећи производни
објекат, као и објекат који је набавио (купио), а који прет-
ходно није био у употреби. Умањење пореске основице се
не може извршити за улагање у административни, склади-
шни, продајни, изложбени и други простор који не служи
непосредно за обављање властите регистроване производ-
не дјелатности.
(7) Под земљиштем у смислу члана 14а. став 5. Закона
подразумијева се само земљиште испод новоизграђеног
грађевинског објекта који непосредно служи обављању
производне дјелатности.
(8) Уколико се у грађевинском објекту у једној цјелини
налазе производни и остали простори (административни,
продајни, складишни, изложбени), умањење основице за
улагање у грађевински објекат и земљиште испод њега
врши се сразмјерно површини производног простора.
(9) Уколико се опрема, постројење или непокретност
користи у сврху производње и у остале сврхе, умањење за
улагање у ту опрему, постројења или непокретност оства-
рује се сразмјерно сврси за коју се користи.
(10) Стављање у употребу опреме, постројења и непо-
кретности у пореском периоду у смислу става 5. члана 14а.
Закона значи да стављањем у употребу почиње и даље се
врши производна дјелатност и одвија процес производње,
дораде и прераде, а као доказ се предочава производна
документација (радни налози, производне листе и слично)
и друга материјално-финансијска документација о вршењу
производне дјелатности.
(11) Уколико су опрема, постројења или непокретности
за обављање властите регистроване производне дјелатно-
сти, набављени финансијским лизингом, пореска основица
се умањује за вриједност отплаћене главнице лизинга у
сваком пореском периоду до истека уговора о лизингу.
(12) Порески обвезник је дужан да достави Пореској
управи списак опреме, постројења или непокретности за
које су извршена улагања и по основу којих се користи
право на умањење пореске основице, као и списак новоза-
послених радника на основу којих користи право на ума-
њење пореске основице у складу са чланом 14б. Закона на
обрасцима 1102, који се достављају као додатак Годишње
пријаве пореза на добит.”.
Члан 8.
Досадашња Годишња пореска пријава пореза на добит
- Образац 1101 и Пореска пријава аконтација пореза на
добит - Образац 1104 замјењују се новом Годишњом поре-
ском пријавом пореза на добит са прилозима - обрасци
1101 и 1102 и новом пореском пријавом аконтација пореза
на добит - Образац 1104, који се налазе у Прилогу овог
правилника и чине његов саставни дио.
Члан 9.
Овај правилник ступа на снагу осмог дана од дана обја-
вљивања у “Службеном гласнику Републике Српске”.
Број: 06.05/020-501/13
26. фебруара 2013. године Министар,
Бања Лука Др Зоран Тегелтија, с.р.
  4




 1101



 









 
 







  1 –    
! 

1)   
  4)  

 6)   
 

 / /200
2) 
   
5) 
  / /200

3) 
  
7) !

8) E-mail


28.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj 17 3


  2 – 
  
"
1 "   

 
/ (  #

1102, $

1)
2 
  
"
%

(  #

1102, $

2 )
3 $ " (  #

1102, $

3 )
4 & 
  " (

 .  1.  3)
#  
5 !

  (  
   #

1102, $

4)
6 !  


(   #

1102, $

5)
7 !  
 
8 !   


 



 " (  #

1102, $

6)
9 !  
   '


`
10 '   
11 ! 


(%
 12. 

)
12 !  

(  
   #

1102, $

7)
13 ! 

 (%. 23.  28. 

)
14 ! 

 

  (%
 35. 

)
15 # 
 
 
   

 

16 # 
  (  
   #

1102, $

8)
17
18 &    (

 . 5.  17)
 $ 

19 $
/
(
%
4.  
%
18)
20 *
   " 
(  #

1102, $

9, 
) -
%
 47. 

)
21 
 
[(
%
19.  
%
20)!=0]
22 &
     


   (%
 72. 

)
23 &
     

+

 (%
 72
. 

)
24 # 


% 
[(
%
21.  (
%
22. + 
%
23) ]
25 ; 
(
%
24. X 10%)
26    (  
   #

1102, $

10, 
>)
27 ; 
%
 
  (
%
25.  
%
26)
28 
?


29 ; 
  

 (
%
27.  
%
28)
30 ; 
  

 (
%
28.  
%
27)

  3 - 
  
1 ; 
%
 
   (   #

1102, $

11, 
%
5)
2 ; 
? 
  
3 



 (
%
1.  
%
2)
#
  
#
#
  


%  :  
, 

  % $
 
:
?, 
+ 
    
  

  
%   .
;   
? 
/
  $




 
? 
/
  

;   ' 

;   

 
% 
  ' 


 
 
% 


  5




 
  
 
   1104
 

     
  
4 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj 17 28.02.2013.


  1 –    
! 

1) ;A 4)  

 6)   
 


2) 
   
5) 
  / /200

 / /200

3) 
7) !

8) E-mail



  2 –
 
   
 $ 
    

1  "
2   
3  
/
( 
%
1.  
%
2 )
4 &
 

  " 

5 

 
(
%
3.  
%
4)
6 &
 



 
7 &
 

+


8 # 


%

 
[
%
5.  (
%
6. + 
%
7)]
9 ; 

10  %  

(
%
9. /   )

#
  
#
#
  


%  :  
, 

  % ?, & '
 


+ 
    
   
 

%   .
;   
? 
/
  $



$
 
:
 
? 
/
  

;   ' 

;   

 
% 
   ' 

 
 
% 


#B:     



 >  
%    
 '

 
  
  
  #

 1102,   ?   "
  
 


 



  ?  

.

 
  1102 - 

 "  " 

   
. ; 
? ; 
? 
 

;   A/;A

. 




 
  1102 - 
,  
     
 



 " 


   

 ,  
. #  "%  ; $
 
%
.  


    


/ 
+

 









    

28.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
Републичка управа за геодетске и имовинско-
правне послове
На основу члана 86. став 2. Закона о републичкој управи
(“Службени гласник Републике Српске”, бр. 118/08, 11/09,
74/10 и 86/10) и члана 22. Закона о премјеру и катастру непо-
кретности (“Службени гласник Републике Српске”, бр.
34/06, 110/08 и 15/10), а у вези са чланом 185. Закона о пре-
мјеру и катастру Републике Српске (“Службени гласник
Републике Српске”, број 6/12 ), директор Републичке управе
за геодетске и имовинско-правне послове д о н о с и
РЈЕШЕЊЕ
О СТУПАЊУ НА СНАГУ КАТАСТРА
НЕПОКРЕТНОСТИ ДИЈЕЛА ОПШТИНЕ ШИПОВО,
И ТО ЗА КО ДРАГНИЋ ПОДОВИ
I требу катастар непокретности дијела општине Шипово, и
Утврђује се да је израђен и ставља се у службену упо-
требу катастар непокретности дијела општине Шипово, и
то за катастарску општину Драгнић Подови површине
2095 ха 53 а 54 м2.
II
Катастар непокретности за катастарску општину наве-
дену у тачки I израђен је у складу са прописима.
III
За катастарску општину Драгнић Подови ступају на
снагу површине дигиталног катастарског плана.
IV
Даном ступања на снагу катастра непокретности за
катастарску општину наведену у тачки I ставља се ван сна-
ге и престаје да важи пописни катастар за цијелу катастар-
ску општину Драгнић Подови.
V Ово рјешење ступа на снагу осмог дана од дана обја-
Ово рјешење ступа на снагу осмог дана од дана обја-
вљивања у “Службеном гласнику Републике Српске”.
Број: 21.04/951-147/13
22.02.2013. године Директор,
Бања Лука Др Тихомир Глигорић, с.р.
17 5
На основу члана 86. став 2. Закона о републичкој упра-
ви (“Службени гласник Републике Српске”, бр. 118/08,
11/09, 74/10 и 86/10) и члана 22. Закона о премјеру и ката-
стру непокретности (“Службени гласник Републике Срп-
ске”, бр. 34/06, 110/08 и 15/10), а у вези са чланом 185.
Закона о премјеру и катастру Републике Српске (“Службе-
ни гласник Републике Српске”, број 6/12 ), директор Репу-
бличке управе за геодетске и имовинско-правне послове
доноси
РЈЕШЕЊЕ
О СТУПАЊУ НА СНАГУ КАТАСТРА
НЕПОКРЕТНОСТИ ДИЈЕЛА ОПШТИНЕ ШИПОВО,
И ТО ЗА ДИО КО ШИПОВО
I
Утврђује се да је израђен и ставља се у службену упо-
то за дио катастарске општине Шипово површине 509 ха
29 а 52 м2 (размјере 1:2500 и 1:5 000).
II
Катастар непокретности за дио катастарске општине
наведене у тачки I израђен је у складу са прописима.
III
За дио катастарске општине Шипово ступају на снагу
површине дигиталног катастарског плана (размјере 1:2500
и 1:5000).
IV
Даном ступања на снагу катастра непокретности за дио
катастарске општине наведене у тачки I ставља се ван сна-
ге и престаје да важи пописни катастар за цијелу катастар-
ску општину Шипово.
V
вљивања у “Службеном гласнику Републике Српске”.
Број: 21.04/951-146/13
22. фебруара 2013. године Директор,
Бања Лука Др Тихомир Глигорић, с.р.

Републички завод за стандардизацију и метрологију

На основу члана 18. став 1. Закона о метрологији у Републици Српској (“Службени гласник Републике Српске”, бр.
13/02 и 100/11) и члана 88. став 3. Закона о републичкој управи (“Службени гласник Републике Српске”, бр. 118/08, 11/09,
74/10, 86/10, 24/12 и 121/12), директор Републичког завода за стандардизацију и метрологију, уз сагласност министра
индустрије, енергетике и рударства, д о н о с и
П РА В И Л Н И К
О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ПРАВИЛНИКА О МЕТРОЛОШКИМ УСЛОВИМА ЗА МЈЕРИЛА
БРЗИНЕ ВОЗИЛА У САОБРАЋАЈУ

Члан 1.
У Правилнику о метролошким условима за мјерила брзине возила у саобраћају (“Службени гласник Републике Срп-
ске”, број 63/12) у члану 3. тачка з) брише се.
Члан 2.
У члану 7. став 2. брише се.
Члан 3.
У члану 9. став 1. тачка в) подтачка 1) ријеч: “само” брише се, а на крају става тачка се замјењује запетом и додају се
ријечи: “као и у другим случајевима када то разлози безбједности захтијевају.”.
Члан 4.
Досадашњи Прилог 1. замјењује се новим Прилогом 1, који чини саставни дио овог правилника.
Члан 5.
Овај правилник ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у “Службеном гласнику Републике Српске”.
Број: 05/3.00/393-445/12
21. децембра 2012. године Директор,
Бања Лука Никола Ђукић, с.р.
6 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj 17 28.02.2013.
 1.
A
*

+  
C 


(v  km/h) ; 
 

 %







 



 v d 100 r 2 km/h r 3 km/h



  %  v > 100 r 1% r3%
vd 100 r 2 km/h r 5 km/h




   
v > 100 r2% r5%
>


%
 
> v d 100 r 2 km/h r 3 km/h


v > 100 r2% r3%
>
 
   v d 100 r 2 km/h r 3 km/h

   v > 100 r2% r3%
>
 



  v d 100 r 2 km/h r 3 km/h
 (  

) v > 100 r2%
Уставни суд Босне и Херцеговине
Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у пред-
мету број У 9/12, рјешавајући захтјев Милорада Живковића, у
вријеме подношења захтјева предсједавајућег Представничког
дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, на основу
члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине, члана 59. став 2. алине-
ја 2, члана 61. ст. 1. и 2. и члана 63. став 4. Правила Уставног суда
Босне и Херцеговине (“Службени гласник Босне и Херцеговине”,
бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:
- Валерија Галић, предсједница,
- Миодраг Симовић, потпредсједник,
- Tudor Pantiru, потпредсједник,
- Сеада Палаврић, потпредсједница,
- Constance Grewe, суткиња,
- Мато Тадић, судија,
- Мирсад Ћеман, судија,
- Margarita Caca-Nikolovska, суткиња и
- Златко М. Кнежевић, судија,
на сједници одржаној 30. јануара 2013. године, д о н и о ј е
ОД Л У КУ
О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ
Усваја се захтјев Милорада Живковића, у вријеме подношења
захтјева предсједавајућег Представничког дома Парламентарне
скупштине Босне и Херцеговине, за оцјену уставности члана 18.д.
став 4. Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјал-
не заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са
дјецом (“Службене новине Федерације Босне и Херцеговине”,
број 14/09).
Утврђује се да одредба члана 18.д. став 4. Закона о измјенама
и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивил-
них жртава рата и заштите породице са дјецом (“Службене нови-
не Федерације Босне и Херцеговине”, број 14/09) није у складу са
чланом II/2. Устава Босне и Херцеговине, у вези са одредбама чла-
на 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију за заштиту људ-
ских права и основних слобода.
Налаже се Парламенту Федерације Босне и Херцеговине да, у
складу са чланом 63. став 4. Правила Уставног суда Босне и Хер-
цеговине, најкасније у року од шест мјесеци од дана достављања
ове одлуке, усклади одредбу члана 18.д. став 4. Закона о измјена-
ма и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите
цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом (“Службене
новине Федерације Босне и Херцеговине”, број 14/09) са одредба-
ма члана II/2. Устава Босне и Херцеговине, у вези са чланом 1.
Протокола број 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских
права и основних слобода.
Налаже се Парламенту Федерације Босне и Херцеговине да, у
складу са чланом 74. став 5. Правила Уставног суда Босне и Хер-
цеговине, у року из претходног става, обавијести Уставни суд
Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења
ове одлуке.
Одлуку објавити у “Службеном гласнику Босне и Херцегови-
не“, “Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине“,
“Службеном гласнику Републике Српске“ и у “Службеном гласни-
ку Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине“.
r3%
Образложење
I - Увод
1. Милорад Живковић, у вријеме подношења захтјева предсје-
давајући Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и
Херцеговине (у даљем тексту: подносилац захтјева), поднио је 5.
јуна 2012. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљем
тексту: Уставни суд) захтјев за оцјену уставности члана 18.д. став
4. Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне
заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са
дјецом (“Службене новине Федерације БиХ”, број 14/90).
II - Поступак пред Уставним судом
2. Молбом за учешће у поступку Уставном суду се обратила
Добрила Јурић, која је у поступку пред надлежним федералним
органима изгубила право на туђу његу и помоћ, будући да је њена
инвалидност наступила након 65. године старости, без обзира на
то што је 100% инвалид. У вези са наведеним, Уставни суд подсје-
ћа на то да је одредбом члана 15. став 1. Правила Уставног суда
БиХ прописано ко су учесници у поступку пред Уставним судом.
Чланом 15. став 2. Правила Уставног суда БиХ прописано је да
Уставни суд може у конкретном предмету одредити друге учесни-
ке у поступку на које ће се примјењивати принцип контрадиктор-
ности. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да се ради о
предмету у ком се тражи апстрактна оцјена уставности спорне
одредбе на основу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине,
Уставни суд сматра да у конкретном случају не постоје разлози да
се, према одредбама члана 15. став 2. Правила Уставног суда БиХ,
одреде други учесници у поступку.
3. На основу члана 22. став 1. Правила Уставног суда, од Пар-
ламента Федерације Босне и Херцеговине, Представничког дома и
Дома народа (у даљем тексту: Парламент ФБиХ) затражено је 25.
јула 2012. године да доставе одговоре на захтјев.
4. Дом народа Парламента ФБиХ је 27. августа 2012. године
од Уставног суда затражио продужење рока за достављање одгово-
ра на предметни захтјев. Уставни суд је дописом од 7. септембра
2012. године одобрио наведени захтјев. Парламент ФБиХ није
доставио одговор на захтјев.
5. На основу члана 33. Правила Уставног суда, од Федералног
министарства рада и социјалне политике (у даљем тексту: Феде-
рално министарство) затражено је 18. октобра 2012. године да
достави одговор о томе шта су разлози, односно шта је сврха која
се жели постићи одредбом члана 18.д. став 4. Закона о измјенама
и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивил-
них жртава рата и заштите породице са дјецом (“Службене нови-
не Федерације БиХ”, број 14/90). Федерално министарство је
наведену информацију доставило Уставном суду 6. новембра
2012. године.
6. Информација Федералног министарства је достављена под-
носиоцу захтјева 13. децембра 2012. године.
III - Захтјев
а) Наводи из захтјева
7. Подносилац захтјева тражи од Уставног суда оцјену компа-
тибилности члана 18.д. став 4. Закона о измјенама и допунама
Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава
рата и заштите породице са дјецом (“Службене новине Федераци-
је БиХ”, број 14/09). Подносилац захтјева сматра да је наведена
одредба дискриминаторска, те да су њоме у неравноправан поло-
жај стављена лица са инвалидитетом чији је инвалидитет настао
након 65. године. Према мишљењу подносиоца захтјева, наведена
лица су требала бити боље заштићена, будући да се на наступање
28.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
инвалидности не може утицати, а ради се о лицима којима је
помоћ неупитна. Подносилац захтјева сматра да је спорна одредба
у супротности са чланом 14. Европске конвенције за заштиту људ-
ских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвен-
ција). Такође, сматра да је наведена одредба у супротности са
Европском социјалном повељом, посебно са поглављем које се
односи на лица са инвалидитетом. Подносилац захтјева указује на
одредбу члана II/2. Устава Босне и Херцеговине, према којој пра-
ва и слободе одређене Европском конвенцијом имају приоритет
над другим законима. Предлаже да Уставни суд утврди да је спор-
на одредба неуставна.
б) Информација Федералног министарства
8. У својој информацији Федерално министарство је навело да
је Законом о основама социјалне заштите, заштите цивилних
жртава рата и заштите породице са дјецом (“Службене новине
ФБиХ”, број 54/04) по први пут омогућено да лица са инвалидите-
том остварују права на личну инвалиднину, додатак за његу и
помоћ од другог лица и ортопедски додатак. Истакнуто је да је
Закон имао многе мањкавости почевши од недостатка дефиници-
је инвалидитета, непрецизности дефинисања корисника права,
непостојања разлике између болести или старости и стања инва-
лидитета. Његова примјена је резултирала увођењем у право
огромног броја корисника, преносом дотадашњих корисника пра-
ва по кантоналним прописима на федерални ниво, те неадекват-
ном заштитом лица са инвалидитетом којима је помоћ најпотреб-
нија. Измјенама и допунама наведеног закона из 2009. године
жељело се постићи да се на најбољи могући начин заштите лица
са инвалидитетом са највећим степеном оштећења организма, да
се болест и старост раздвоје од инвалидитета, те да се дијелу дота-
дашњих корисника права обезбиједи заштита на кантоналном
нивоу, с обзиром на то да је област социјалне заштите ствар поди-
јељене надлежности између кантона и Федерације. Према мишље-
њу Министарства, одредба члана 18.д. став 4. наведеног закона не
доводи до дискриминације лица са инвалидитетом, него се изми-
јењеним законом желио поштовати Устав у погледу подијељене
надлежности.
IV - Релевантни прописи
9. Закон о измјенама и допунама Закона о основама социјалне
заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са
дјецом (“Службене новине ФБиХ”, број 14/09) у релевантном
дијелу гласи:
Члан 18.д. став 4.
Лица са инвалидитетом, чији је инвалидитет настао након 65.
године живота а код којих је, у складу са мишљењем Института,
утврђена потреба за коришћењем права на додатак за његу и
помоћ од другог лица, ово право остварују у складу са прописом
кантона.
V - Допустивост
10. При испитивању допустивости захтјева Уставни суд пола-
зи од одредбе члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине.
Члан VI/3а) Устава Босне и Херцеговине гласи:
Уставни суд има искључиву надлежност да одлучује о споро-
вима који по овом Уставу настају између ентитета, или између
Босне и Херцеговине и једног или оба ентитета, те између инсти-
туција Босне и Херцеговине, укључујући, али се не ограничавају-
ћи само на то:
- Да ли је одлука неког ентитета да успостави специјални
паралелни однос са неком од сусједних држава сагласна овом
Уставу, укључујући и одредбе које се односе на суверенитет и
територијални интегритет Босне и Херцеговине.
- Да ли је неки члан устава или закона ентитета у сагласности
са овим Уставом.
Спорове могу покретати само чланови Предсједништва, пред-
сједавајући Министарског савјета, предсједавајући или замјеник
предсједавајућег било којег вијећа Парламентарне скупштине;
једна четвртина чланова било којег вијећа Парламентарне скуп-
штине или једна четвртина било ког законодавног вијећа неког
ентитета.
11. Будући да је захтјев за оцјену уставности ентитетског зако-
на поднио предсједавајући Представничког дома Парламентарне
скупштине БиХ, Уставни суд констатује да је захтјев поднијело
овлашћено лице из члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине.
12. Имајући у виду одредбе члана VI/3а) Устава Босне и Хер-
цеговине и члана 17. став 1. Правила Уставног суда, Уставни суд је
утврдио да је предметни захтјев допустив зато што га је поднио
овлашћени субјекат, те да не постоји ниједан разлог за недопусти-
вост захтјева из члана 17. став 1. Правила Уставног суда.
VI - Меритум
13. Подносилац захтјева наводи да члан 18.д. став 4. Закона о
измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите,
17 7
заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом
(“Службене новине ФБиХ”, број 14/09) није сагласан са чланом
14. Европске конвенције у вези са Европском социјалном пове-
љом.
Члан II/2. Устава Босне и Херцеговине гласи:
Права и слободе предвиђене Европском конвенцијом за
заштиту људских права и основних слобода и у њеним протоколи-
ма директно се примјењују у Босни и Херцеговини. Ови акти има-
ју приоритет над свим другим законима.
Члан 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију гласи:
Општа забрана дискриминације
1. Уживање свих права одређених законом обезбиједиће се без
дискриминације на било ком основу као што је пол, раса, боја
коже, језик, вјера, политичко или друго мишљење, национално
или социјално поријекло, припадност националној мањини, имо-
вина, рођење или други статус.
2. Никога не смију да дискриминишу јавни органи на било
ком основу, како је и наведено у ставу 1.
14. Уставни суд констатује да подносилац захтјева истиче да је
одредба члана 18.д. став 4. Закона о измјенама и допунама Закона
о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и
заштите породице са дјецом (“Службене новине ФБиХ”, број
14/09) у супротности са Европском социјалном повељом. С тим у
вези, Уставни суд запажа да је Предсједништво Босне и Херцего-
вине 16. јула 2008. године донијело одлуку о ратификацији реви-
диране Европске социјалне повеље од 3. маја 1996. године. Према
мишљењу Уставног суда, актом ратификације Европска социјална
повеља постала је саставни дио правног поретка у Босни и Херце-
говини. Међутим, она није наведена међу документима у Анексу I
Устава Босне и Херцеговине, а ни актом ратификације аутоматски
није постала (и) дио Устава Босне и Херцеговине. Стога ће се
уставност оспорене законске одредбе испитати у складу са овим
Уставом, како је то прописано одредбама члана VI/3а) Устава
Босне и Херцеговине.
15. Уставни суд запажа да подносилац захтјева у суштини ука-
зује на дискриминацију по основу самог закона. С тим у вези,
Уставни суд подсјећа на то да члан 1. Протокола број 12 уз Европ-
ску конвенцију садржи општи принцип забране дискриминације и
гарантује уживање свих права одређених законом без дискрими-
нације на било ком основу као што су пол, раса, боја коже, језик,
вјера, политичко или друго мишљење, национално или социјално
поријекло, припадност националној мањини, имовина, рођење
или други статус. Даље, одредбе Протокола број 12 уз Европску
конвенцију подразумијевају и да јавни органи никога не могу
дискриминисати према било ком основу, дакле основни принцип
недискриминације је проширен и на домаће законе, а не само на
права гарантована Европском конвенцијом, како то предвиђа члан
14. Европске конвенције на који се позива подносилац захтјева.
Према томе, Уставни суд ће испитати да ли је одредба члана 18.д.
став 4. Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјал-
не заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са
дјецом (“Службене новине ФБиХ”, број 14/09) у супротности са
чланом 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију. С тим у вези,
Уставни суд наглашава да се, према члану II/2. Устава Босне и
Херцеговине, права и слободе предвиђени у Европској конвенци-
ји и у њеним протоколима директно примјењују у Босни и Херце-
говини и да ти акти имају приоритет над свим осталим законима.
Стога, Уставни суд наглашава да је члан 1. Протокола број 12
Европске конвенције дио Устава Босне и Херцеговине, те да га, с
обзиром на његов општи карактер, није потребно испитивати у
односу на неко од права из Европске конвенције и Устава Босне и
Херцеговине већ самостално.
16. Уставни суд је у Одлуци број У 7/11 од 30. марта 2012.
године констатовао да још не постоји значајна пракса ни Европ-
ског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд), нити
Уставног суда у вези са тумачењем одредби Протокола број 12 уз
Европску конвенцију. Стога је у тој одлуци истакнуто сљедеће: “
[…] да је за Уставни суд значајно тумачење које је Европски суд
дао у одлуци коју је донио у предмету Сејдић и Финци против
Босне и Херцеговине (види Европски суд, Сејдић и Финци против
Босне и Херцеговине, пресуда од 22. децембра 2009. године, апли-
кације бр. 27996/06 и 34836/06). У тој одлуци, Европски суд је
навео: 'Смисао дискриминације [је] константно интерпретиран у
пракси Суда у оквиру разматрања члана 14. Европске конвенције.
У суштини, ова пракса је јасно установила да дискриминација зна-
чи различит третман, без објективног и разумног оправдања, осо-
ба у истој ситуацији (види параграфи 42-44. горе и изворе који их
цитирају). Извори користе исти термин дискриминације у погледу
члана 1. Протокола број 12. Без обзира на разлику између ове дви-
је одредбе, значење овог термина у члану 1. Протокола број 12 има
интенцију да буде идентичан са термином из члана 14. (види
Експланаторни извјештај Протокола број 12 18). Стога Суд не
види ниједан разлог да одступи од утврђене интерпретације
8 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
дискриминације, како је горе у тексту објашњено, када исти тер-
мин примјењује у оквиру члана 1. Протокола број 12'. Европски
суд је у наведеном предмету закључио да је дошло до кршења пра-
ва из члана 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију, готово у
цијелости упућујући на своје закључке у истој одлуци у погледу
кршења члана 14. Европске конвенције у вези са чланом 3. Прото-
кола број 1 уз Европску конвенцију“. (види Уставни суд, Одлука о
допустивости и меритуму број У 7/11 од 30. марта 2012. године,
тачка 21, објављена у “Службеном гласнику Босне и Херцегови-
не”, број 36/12).
17. Имајући у виду наведено, Уставни суд подсјећа на то да,
према пракси Европског суда, дискриминација наступа ако се лице
или група лица који се налазе у аналогној ситуацији различито
третирају на основу пола, расе, боје, језика, вјере (...) у погледу
уживања права из Европске конвенције, а не постоји објективно и
разумно оправдање за такав третман или употребу средстава
наспрам жељеног циља који нису у пропорционалном односу
(види Европски суд, Белгијски језички случај, пресуда од 9.
фебруара 1967. године, серија А, број 6, став 10). При томе је нева-
жно да ли је дискриминација посљедица различитог законског
третмана или примјене самог закона (види Европски суд, Ирска
против Велике Британије, пресуда од 18. јануара 1978. године,
серија А, број 25, став 226).
18. Према пракси Уставног суда и Европског суда, неки акт
или пропис је дискриминаторски ако прави разлику између поје-
динаца или група које се налазе у сличној ситуацији, те ако у том
разликовању изостане објективно и разумно оправдање, односно
ако није било разумног односа пропорционалности између упо-
тријебљених средстава и циљева чијем остварењу се тежи. Међу-
тим, према пракси Европског суда, државни органи имају одређе-
ну слободу процјене када одлучују да ли и у којој мјери разлике у
иначе сличним ситуацијама оправдавају различит третман према
закону. Обим те слободе процјене варира у зависности од околно-
сти самог предмета и позадине тог предмета (види Европски суд,
Rasmunssen против Данске, пресуда од 28. новембра 1984. године,
серија А, број 87, став 40). Напримјер, Европски суд је дозволио
приличну слободу процјене у вези са формулисањем и спровође-
њем одлука у области порезне политике (види Европски суд, Nati-
onal and Provincial Building Society и остали против Уједињеног
Краљевства, пресуда од 3. октобра 1997. године, Извјештаји о пре-
судама и одлукама 1997-VII, став 80).
19. У конкретном случају, подносилац захтјева сматра да су
спорном одредбом дискриминисана лица са инвалидитетом чији
је инвалидитет настао након 65. године живота. Подносилац
захтјева истиче да су наведена лица спорном одредбом стављена у
неравноправан положај иако су требала бити заштићена, будући
да се на наступање инвалидности не може утицати. Такође, нагла-
шава да се ради о лицима којима је потребна помоћ. Из наведеног
произилази да подносилац захтјева упућује на дискриминацију по
основу година живота. Иако у члану 1. Протокола број 12 није
експлицитно наведена забрана дискриминације по старосној доби,
наведеним чланом је прописано уживање свих права одређених
законом, односно општа забрана дискриминације према закону у
односу на други статус. Дакле, према мишљењу Уставног суда, из
формулације наведеног члана набрајање основа за разлику у трет-
ману који представља дискриминацију није исцрпљен, те да би се
стога забрана дискриминације по основу старосне доби могла
подвести под појам други статус у смислу наведеног члана.
20. Уставни суд указује на то да међународно право признаје
три основа за обезбјеђење одговарајућег стандарда живота: имо-
вину, рад и социјално осигурање. Право на социјално осигурање у
најширем смислу подразумијева право на социјално осигурање и
право на социјалну помоћ. Социјално осигурање подразумијева
издвајање одређених средстава радника, како би они и њихови
чланови породице имали право на одређену накнаду у случају
болести, повреда насталих на раду или у случају пензионисања.
Социјална помоћ представља новчана издвајања из државних
фондова по основу пореза или других извора за угрожене катего-
рије као што су лица са инвалидитетом и незапослена лица. У сми-
слу међународноправне заштите, лицима са инвалидитетом при-
падају сва основна (општа) људска права и слободе једнако као и
свим другим људима. Због својих објективно датих посебних
потреба, они, међутим, имају и нека додатна права. Она не пред-
стављају њихово фаворизовање (дискриминацију осталих) већ
нужан услов да би им се обезбиједила стварна равноправност са
другим људима на исти начин као што се одговарајућим мјерама
штите и друге угрожене категорије људи, као што су дјеца, стари-
ја лица, мањине итд.
21. Уставни суд запажа, не дајући при томе било какву дефи-
ницију инвалидитета, да је појам инвалид уобичајен назив за лице
које је усљед урођене или стечене тјелесне мане (усљед болести,
повреде, рањавања и сл.) дјелимично или у потпуности онеспосо-
бљено за рад, а у неким случајевима и за старање о самом себи. У
зависности од тога како је дошло до инвалидности, обично се
17 28.02.2013.
дијеле на ратне, мирнодопске и инвалиде рада, с тим да су могуће
и даље подјеле (нпр., ратни војни инвалиди, мирнодопски војни
инвалиди и др.).
22. Уставни суд подсјећа на то да је Босна и Херцеговина
држава која се у свом Уставу опредијелила за поштовање људских
права и основних слобода. Већ у преамбули Устава Босне и Хер-
цеговине позива се на Универзалну декларацију о људским прави-
ма, Међународни пакт о грађанским и политичким правима, одно-
сно о економским, социјалним и културним правима и Деклараци-
ју о правима лица која припадају националним или етничким,
вјерским и језичким мањинама. Саставни дио Устава Босне и Хер-
цеговине чини петнаест међународних споразума о људским пра-
вима побројаних у Анексу I на Устав Босне и Херцеговине, а ужи-
вање права и слобода из наведених међународних споразума
обезбијеђено је свим лицима у Босни и Херцеговини без дискри-
минације, како је то прописано чланом II/4. Устава Босне и Херце-
говине.
23. Међутим, Уставни суд подсјећа на то да су питања која се
тичу социјалне политике и питања лица са инвалидитетом у над-
лежности ентитета и кантона. То као резултат има и различита
законска рјешења у тој области.
24. С циљем побољшања стања у области инвалидности
Уставни суд запажа да је Савјет министара Босне и Херцеговине
8. маја 2008. године усвојио Политику у области инвалидности у
Босни и Херцеговини, објављену у “Службеном гласнику БиХ”,
број 76/08. У наведеном документу је истакнуто да циљ ове Поли-
тике Босне и Херцеговине, њених ентитета Федерације Босне и
Херцеговине и Републике Српске и Дистрикта Брчко је да омогу-
ћи свим особама са инвалидитетом да достигну највиши квалитет
животног потенцијала, поштовања и дигнитета, независности,
продуктивности и једнаког учешћа у друштву у најпродуктивни-
јем и што приступачнијем окружењу. Законе, подзаконска акта и
програме који омогућавају особама са инвалидитетом да испуне
ове циљеве требају иницирати, финансирати и проводити владине
институције, приватни и невладин сектор и појединци. Даље је
указано на то да је дискриминација особа са инвалидитетом честа
у свакодневном животу, без обзира на постојање појединих закона
који забрањују дискриминацију по основу инвалидности. Најилу-
стративнији примјер дискриминације је да су новчане накнаде по
основу инвалидности за исти степен и врсту инвалидности у
распону од 41 КМ до 1700 КМ. Политика има 14 циљева, а први је
ратификовати Конвенцију УН-а о правима лица са инвалидитетом
и друге међународне документе.
25. Након усвајања наведене Политике у оба ентитета су изра-
ђене стратегије у области инвалидности и то “Стратегија за уна-
пређење друштвеног положаја лица са инвалидитетом у Републи-
ци Српској 2010-2015“ и “Стратегија за изједначавање могућности
за особе са инвалидитетом у Федерацији Босне и Херцеговине
2011-2015“. У Стратегији за изједначавање могућности за особе са
инвалидитетом у Федерацији БиХ 2011-2015 је истакнуто да међу-
народни правни инструменти које је Босна и Херцеговина ратифи-
ковала и који су саставни дио Устава Босне и Херцеговине, устава
ентитета и кантона, а неки су по правној снази изнад домаћих
закона, чине дио нормативно-правног поретка релевантног и за
питање инвалидитета. Указано је на то да је основни принцип
међународних инструмената принцип недискриминације, што
значи да лицима са инвалидитетом припадају сва права прописа-
на међународним документима једнако као и сваком грађанину.
Стога, поред обавезе да усклади домаће законодавство са међуна-
родним нормама које је прихватила, држава је обавезна и да у
практичној примјени води рачуна о томе колико су рањиве групе,
као што су лица са инвалидитетом, укључене у систем и колико им
је од прописаних права стварно доступно. Истакнуто је да је
Босна и Херцеговина усвајањем међународне регулативе показала
опредјељење за уважавање принципа демократије и поштовања
људских права. У многе законе од интереса за лица са инвалиди-
тетом уграђени су принципи недискриминације. Међутим, истак-
нуто је да у неким законима нису на прави начин препознате
потребе лица са инвалидитетом.
26. Имајући у виду наведено, Уставни суд мора одговорити да
ли спорна одредба указује на различито поступање према лицима
са инвалидитетом која се налазе у истој ситуацији. С тим у вези,
Уставни суд подсјећа на то да је спорном одредбом прописано да
лица са инвалидитетом који је настао након 65. године живота, а
код којих је у складу са мишљењем Института утврђена потреба
за коришћењем права на додатак за његу и помоћ другог лица, ово
право остварују у складу са прописом кантона. Према мишљењу
Уставног суда, неспорно произилази да наведена одредба прави
разлику између лица са инвалидношћу по годинама старости.
Наиме, овом одредбом је направљена разлика између лица са
инвалидитетом чија је инвалидност наступила након 65. године
живота у односу на лица чија је инвалидност наступила прије 65.
године живота. Стога, према мишљењу Уставног суда, спорна
28.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
одредба сама по себи прави разлику између лица са инвалидите-
том према добној скупини са аспекта наступања инвалидитета.
27. Даље, Уставни суд мора размотрити да ли овакав различит
третман лица са инвалидитетом има разумно и објективно оправ-
дање. Наиме, за Уставни суд се поставља питање због чега лица
код којих је инвалидност наступила након 65. године живота мора-
ју своја права остваривати у складу са кантоналним прописима, а
лица чија је инвалидност наступила прије 65. године своја права и
даље могу остваривати у складу са федералним прописима. Устав-
ни суд наглашава да доносилац спорног закона није Уставном суду
доставио одговор из ког би се могло јасно закључити шта је био
ratio спорне одредбе. Стога је Уставни суд затражио информацију
од Федералног министарства, које је надлежно за питање социјал-
не политике, те је уједно и било предлагач спорне одредбе. Из
информације Федералног министарства произилази да је примје-
на Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне
заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породица са
дјецом (“Службене новине ФБиХ број 54/04) довела до повећања
великог броја корисника осигурања на начин да су дотадашњи
корисници права по основу кантоналних прописа пребачени на
федерални ниво. Разлог за поновно враћање наведених лица на
кантонални ниво Федерално министарство оправдава тиме да је то
најбољи могући начин заштите лица са инвалидитетом са најве-
ћим степеном оштећења организма. Наиме, према мишљењу
Министарства, потребно је да се болест и старост раздвоје од
инвалидитета са највећим степеном. Федерално министарство
закључује да спорна одредба не доводи до дискриминације већ се
њоме хтио поштовати Устав Федерације Босне и Херцеговине у
погледу подјеле надлежности између Федерације и кантона.
28. Имајући у виду наведено, Уставни суд ће испитати да ли
се различито поступање према лицима са инвалидитетом може
оправдати расподјелом надлежности између Федерације Босне и
Херцеговине и кантона. С тим у вези, Уставни суд наглашава да
питање социјалне политике према члану III.2. Устава Федерације
Босне и Херцеговине потпада под надлежност федералне власти и
кантона. Чланом III.3.1) Устава Федерације Босне и Херцеговине
је прописано да се надлежности из члана III.2, међу којима је и
социјална политика, остварују заједнички или одвојено или у
оквиру кантона координирано од федералне власти. Према члану
III.3.2) Устава Федерације Босне и Херцеговине, кантони и феде-
рална власт се у погледу својих надлежности договарају на трај-
ном основу.
29. Доводећи наведено у контекст социјалне политике, према
мишљењу Уставног суда, ова уставна расподјела надлежности не
би могла бити одговор за овакав различит третман лица са инва-
лидитетом. При томе, Уставни суд наглашава, не тумачећи одред-
бе Устава Федерације Босне и Херцеговине, да расподјела надле-
жности између кантона и федералне власти указује на то да се
федерална власт и кантони заједнички договарају о начину спро-
вођења социјалне политике, који не би смио бити на штету кори-
сника права. Та политика би, како истиче Уставни суд, морала
водити што више ка уједначењу и повећању права лица са инвали-
дитетом, а не ка њиховом различитом третирању и умањењу
њихових права. Штавише, приоритет би требао бити испуњење у
највећем могућем дијелу међународних обавеза које је преузела
држава Босна и Херцеговина, а самим тиме и њени ентитети у
остваривању права лица са инвалидитетом као најрањивије кате-
горије становништва.
30. Према мишљењу Уставног суда, расподјела надлежности
не може бити разумно и објективно оправдање за овакав различит
третман лица са инвалидитетом по годинама старости, а како то у
својој информацији наводи Федерално министарство. Уставни суд
запажа да Федерално министарство у својој информацији није
одговорило на питање због чега су лица чији је инвалидитет
наступио након 65. године упућена да своја права остварују по
кантоналним прописима, док су лица чији је инвалидитет насту-
пио прије 65. године остављена да своја права могу остваривати у
складу са федералним прописима. Уставни суд наглашава да спор-
на одредба сама по себи неспорно прави разлику између лица са
инвалидитетом према годинама старости. То је, према мишљењу
Уставног суда, довољно за закључак да је спорна одредба дискри-
минаторска, не улазећи при томе у саме услове и износе које би
ови корисници остварили у складу са кантоналним прописима, на
што су упућени спорном одредбом. При томе, Уставни суд напо-
миње да се Федерација састоји од 10 кантона, те да законска рје-
шења у погледу социјалне политике у сваком од кантона не мора-
ју бити нужно истовјетна. Уставни суд примјећује да из извјешта-
ја о стању у области инвалидности у БиХ од марта 2012. године,
који је израдила група састављена од представника организација
чланица Мреже организација лица са инвалидитетом Босне и Хер-
цеговине, произилази да су у имплементацији спорне одредбе
само Кантон Сарајево, Тузлански кантон и Зеничко-добојски кан-
тон до сада регулисали право на туђу његу и помоћ, а да је прак-
тична примјена спорне одредбе почела само у Кантону Сарајево.
17 9
31. Уставни суд наглашава да лица са инвалидитетом имају
право да у потпуности и једнако учествују у друштву и да побољ-
шају квалитет свог живота. С друге стране, обавеза државе је да
им омогући да достигну највиши квалитет животног потенцијала,
поштовања и дигнитета, независности, продуктивности и једнаког
учешћа у друштву у најпродуктивнијем и што приступачнијем
окружењу. Дакле, циљ сваког друштва би требао бити да се овим
категоријама становништва олакша свакодневни начин живота, а
не да се врши њихово маргинализовање. Према мишљењу Устав-
ног суда, на држави је да тежи да социјална политика у односу на
лица са инвалидитетом буде таква да не буде различитости у
погледу остваривања њихових права или да се оне сведу на најма-
њу могућу мјеру. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да
спорна одредба не задовољава ове захтјеве. Штавише, спорна
одредба је сама по себи дискриминаторска јер прави разлику
између лица са инвалидитетом по годинама старости. При томе,
законодавац није доставио разумно и објективно оправдање за ово
разликовање, а наведено Уставни суд није могао закључити ни из
информације коју је добио од Федералног министарства.
32. На основу наведеног, те будући да је утврђено да нема
разумног и објективног оправдања за овако различито третирање
лица са инвалидитетом према годинама старости, Уставни суд
сматра да је одредба члана 18.д. став 4. Закона о измјенама и допу-
нама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних
жртава рата и заштите породице са дјецом (“Службене новине
ФБиХ”, број 14/09) дискриминаторска и самим тим супротна чла-
ну II/2. Устава Босне и Херцеговине, у вези са чланом 1. Протоко-
ла број 12 уз Европску конвенцију.
VII - Закључак
33. Уставни суд закључује да је одредба члана 18.д. став 4.
Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне
заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са
дјецом (“Службене новине ФБиХ”, број 14/09) супротна одредби
члана II/2. Устава Босне и Херцеговине, у вези са чланом 1. Про-
токола број 12 уз Европску конвенцију, јер указује на различит
третман лица са инвалидитетом, а не постоји разумно и објектив-
но оправдање за такво поступање.
34. На основу члана 61. ст. 1. и 2. и члана 63. став 4. Правила
Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлу-
ке.
35. Према члану VI/5. Устава Босне и Херцеговине, одлуке
Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда БиХ,
Валерија Галић, с.р.
Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у
предмету број АП 2947/09, рјешавајући апелацију Момчила Гру-
бана, на основу члана VI/3.б) Устава Босне и Херцеговине, члана
59. став 2. алинеја 2. и члана 61. ст. 1. и 3. Правила Уставног суда
Босне и Херцеговине (“Службени гласник Босне и Херцеговине”,
бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:
- Валерија Галић, предсједница,
- Миодраг Симовић, потпредсједник,
- Сеада Палаврић, потпредсједница,
- Мато Тадић, судија и
- Мирсад Ћеман, судија,
на сједници одржаној 20. децембра 2012. године, д о н и о ј е
ОД Л У КУ
О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ
Одбија се као неоснована апелација Момчила Грубана, подне-
сена против пресуда Суда Босне и Херцеговине број X-КРЖ-
06/200 од 16. фебруара 2009. године и број X-КР/06/200 од 30. маја
2008. године.
Одлуку објавити у “Службеном гласнику Босне и Херцегови-
не”, “Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине”,
“Службеном гласнику Републике Српске” и “Службеном гласнику
Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине”.
Образложење
I - Увод
1. Момчило Грубан (у даљем тексту: апелант) ког заступа
Душко Панић, адвокат из Добоја, поднио је 16. септембра 2009.
године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљем
тексту: Уставни суд) против Пресуде Апелационог одјељења Суда
Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Апелационо одјељење)
број X-КРЖ-06/200 од 16. фебруара 2009. године и Пресуде Суда
10 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Суд БиХ) број X-КР/06/200
од 30. маја 2008. године.
II - Поступак пред Уставним судом
2. На основу члана 22. ст. 1. и 2. Правила Уставног суда, од
Суда БиХ, те Тужилаштва Босне и Херцеговине (у даљем тексту:
Тужилаштво БиХ) затражено је 26. фебруара 2010. године да
доставе одговор на апелацију.
3. Суд БиХ је одговор доставио 15. марта 2010. године, а
Тужилаштво БиХ 11. марта 2010. године.
4. На основу члана 26. став 2. Правила Уставног суда, одговор
на апелацију достављен је апеланту 16. априла 2010. године.
III - Чињенично стање
5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода
и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумира-
ју на сљедећи начин.
6. Суд БиХ је Пресудом број X-КР/06/200 од 30. маја 2008.
године апеланта прогласио кривим за кривично дјело злочина про-
тив човјечности из члана 172. став 1. тач. а), е), ф), г), к) и х), а све
у вези с чл. 29 и 180 ст. 1. и 2. Кривичног закона Босне и Херцего-
вине (у даљем тексту: КЗ БиХ). Апеланту је изречена казна затво-
ра у трајању од једанаест година.
7. Апелант је проглашен кривим зато што је у периоду од 30.
априла 1992. године до краја 1992. године у вријеме оружаног суко-
ба у БиХ, у контексту широког и систематичног напада на босанске
Муслимане, босанске Хрвате и остало несрпско цивилно становни-
штво с подручја општине Приједор, извршавао план перманентног
пресељавања босанских Муслимана, босанских Хрвата и осталих
несрпских становника, у оквиру ког је око 7.000 несрпских цивила
с подручја општине Приједор систематски заробљавано, одвођено и
самовољно затварано у логоре “Омарска”, “Кератерм” и “Трнопо-
ље”. Логори су били формирани и дјеловали су према директивама
Кризног штаба општине Приједор, и у њима су заробљени држани
у нехуманим условима и били подвргнути тешком физичком, пси-
хичком и сексуалном злостављању. Многи од њих су убијени због
националне, вјерске или политичке припадности, а у убиствима је
апелант директно учествовао. Наиме, утврђено је да је апелант био
командир једне од три смјене страже у логору “Омарска”, те био
надређен и имао надзор и стварну контролу над радом и понаша-
њем стражара и већине посјетилаца за вријеме своје смјене, те
вршио надзор над условима у логору “Омарска”. Учествовао је у
самовољном лишавању слободе заточеника, те је допринио даљем
јачању функционисања логорског система злостављања и прогона
заточених у логору. Користио је различите облике физичког, пси-
хичког и сексуалног насиља и мучења и, пошто је имао овлашћење
и дужност да побољша услове у логору, који су били сурови и
деградирајући, стварао атмосферу терора, држећи затворенике без
основних животних намирница тј. хране, питке воде, лијекова,
здравствене заштите, те у нехигијенским условима и пренатрпаним
просторијама, и подвргавао их свакодневном исљеђивању и батина-
њу, шиканирању, понижењу и психолошком злостављању. Држао
их је у непрестаном страху за своје животе. Најмање стотину зато-
ченика је убијено или је умрло од посљедица оваквог стања, укљу-
чујући: - убиства заточеника, побројана у изреци пресуде, која су за
вријеме рада његове смјене починила директно и лично лица над
којим је он имао стварну контролу; - убиства заточеника побројана
у изреци пресуде која су починила директно и лично лица ван њего-
ве смјене; - убиство које је резултат описаног система злостављања
и прогона у логору, у ком је апелант учествовао; - премлаћивања и
други облици физичког насиља побројана у изреци пресуде која су
над заточеницима починила директно и лично лица за вријеме рада
његове смјене и над којим је он имао стварну контролу; - премлаћи-
вања и други облици физичког насиља побројани у изреци пресуде
која су над заточеницима починили директно и лично лица ван
његове смјене; - силовање и други облици сексуалног злостављања
побројани у изреци пресуде, које су починили над заточеницима
директно и лично лица ван његове смјене, а све с циљем да поспје-
ше описани систем злостављања и прогона у логору.
8. У образложењу пресуде Тужилаштва БиХ од 7. јула 2006.
године је, поред осталог, истакнуто да су апелант, те Душко Кне-
жевић и Жељко Мејакић, оптужени за кривична дјела која су наве-
дена у изреци пресуде оптужницом коју је Тужилаштво БиХ пре-
узело као потврђену од Међународног кривичног суда за бившу
Југославију (у даљем тексту: МКСЈ).
9. Даље, у образложењу пресуде је, поред осталог, указано да
је апелант у завршној ријечи истакао да недостатак транскрипта
пред Судом БиХ чини праћење суђења немогућим, те да то пред-
ставља кршење члана 153. став 1. и члана 253. ст. 1. и 2. Закона о
кривичном поступку БиХ (у даљем тексту: ЗКП БиХ). Указујући
на појединачне дијелове аудио-записа, одбрана је констатовала да
се они не слажу с оним како је те исказе интерпретирало Тужила-
штво БиХ. Одбрана је даље тврдила да чак и неки аудио-записни-
ци нису предати странкама благовремено, тако да Тужилаштво
17 28.02.2013.
БиХ није било у стању да узме у обзир и олакшавајуће информа-
ције из свједочења свједока одбране који су међу задњим дали
своје исказе.
10. Даље, у образложењу пресуде је указано да у конкретном
случају може да се примијени као важећи закон КЗ БиХ. У вези с
тим Суд БиХ се позвао на становиште које је заузето у предмету
Maktouf, а које је подржао и Уставни суд својим ставом да је при-
мјена КЗ БиХ у предметима злочина против човјечности и вријед-
ности заштићених међународним правом у складу с Европском
конвенцијом о заштити људских права и основних слобода (у да-
љем тексту: Европска конвенција) и Уставом БиХ. Најзад, указано
је да је питање примјењивости кривичног дјела злочина против
човјечности из члана 172. КЗ БиХ, које као такво није било
експлицитно прописано Кривичним законом СФРЈ (у даљем тек-
сту: КЗ СФРЈ), као законом који је важио у вријеме извршења кри-
вичног дјела, Суд БиХ је ријешио у првостепеној пресуди против
Драгоја Пандуревића коју је потврдило другостепено вијеће. Нај-
зад, указано је да се ово вијеће слаже с утврђеном праксом Суда
БиХ.
11. У вези с правном квалификацијом система у логорима
“Омарска” и “Кератерм” као удруженог злочиначког подухвата
указано је да суд прихвата концепт “удруженог злочиначког поду-
хвата” као облик кривичне одговорности садржан у члану 180.
став 1. и члану 29. КЗ БиХ, према којима цјелокупна ситуација у
логору “Омарска” може правно да се квалификује као систем
организованог саизвршилаштва све вријеме егзистирања самог
логора. Такав организовани (или системски) облик саизвршила-
штва у оквиру затвореничког логора представља варијацију
основног облика саизвршилаштва, који се у терминологији Међу-
народног кривичног суда за бившу Југославију (у даљем тексту:
МКСЈ) зове “удружени злочиначки подухват”. Даље, указано је да
је системска варијанта “удруженог злочиначког подухвата”, одно-
сно саизвршилаштва у оквиру затвореничког логора, као облик
кривичне одговорности позната у међународној пракси још из
времена процесуирања злочина почињених у нацистичким лого-
рима у току Другог свјетског рата. У пресудама поводом ових зло-
чина утврђено је да сваки начин којим је подржаван рад логора,
који постоји како би се извршавала кривична дјела, за собом
повлачи кривичну одговорност. Тако у случају логора који је осно-
ван ради противправног затварања, малтретирања и убијања
људи, нико од особља логора не може да се брани аргументом да
је “само вршио дужност”. Суд БиХ је указао да је ово основ у
међународном обичајном праву и да је од почетка прихваћен и
пред МКСЈ, на ком овај суд и заснива своје правно тумачење при
укључивању “удруженог злочиначког подухвата” у члан 7. став 1.
Статута МКСЈ који регулише облике личне кривичне одговорно-
сти. Ово међународно обичајно право је, ратификацијом Женев-
ских конвенција и њихових протокола 1977. године, прописано у
овим законским тијелима (инструментима), постало је дио порет-
ка бивше СФРЈ и остало на снази и након проглашења независно-
сти БиХ. Како је члан 180. став 1. КЗ БиХ дословна копија члана
7. став 1. статута МКСЈ, закључено је да је намјера законодавца
била да тумачења која је дао МКСЈ о члану 7. став 1. Статута учи-
ни примјењивим и на суђења у предметима ратних злочина пред
Судом БиХ. Даље, тумачећи члан 26. Кривичног закона СФРЈ (у
даљем тексту: КЗ СФРЈ), Суд БиХ је закључио да је концепт саи-
звршилаштва близак термину “удружени злочиначки подухват”
што је означено као додатни аргуменат за примјену концепта
“удружени злочиначки подухват”. Према наведеном, Суд БиХ је
закључио да примјеном овог концепта кривичне одговорности
није нарушен принцип законитости из члана 3. став 2. КЗ СФРЈ.
Најзад, указано је да дотадашња пракса Суда БиХ када је у пита-
њу примјењивост концепта “удружени злочиначки подухват”
подржава овакав став. У вези с тим је указано на првостепену пре-
суду у предмету Тодоровић и Рашевић од 28. фебруара 2008. годи-
не, те на првостепену пресуду у предмету Мандић од 18. јуна
2007. године. У образложењу је даље указано да су услови за утвр-
ђивање постојања личне одговорности на основу системског обли-
ка “удружени злочиначки подухват”: (1) постојање организованог
система малтретирања затвореника и вршења разних наводних
кривичних дјела; (2) свијест оптуженог о природи система; (3)
чињеница да је оптужени на неки начин учествовао у провођењу
система, тј. подржавао, помагао, или на било који начин учество-
вао у реализацији заједничког криминалног плана. Затим, указано
је да је жалбено вијеће МКСЈ додало да у погледу умишљаја, “(…)
не постоји посебан правни услов да оптужени мора дати значајан
допринос удруженом злочиначком подухвату”. Али онда наводи
да је… “значај учествовања оптуженог релевантан да би се дока-
зало да је оптужени дијелио намјеру остваривања заједничког
циља”. Стога, (4) значајан допринос систему малтретирања кроз
положај оптуженог у систему, преузимање додатних дужности у
систему након што је сазнао за злочиначку природу система,
вријеме које је оптужени провео у систему, значај његових дужно-
сти, вербалне изјаве о систему, или било какво директно учешће у
actus reusu основних кривичних дјела мора бити утврђено да би се
28.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
доказало постојање заједничке намјере (пресуда МКСЈ у предме-
ту Квочка и други).
12. Даље, у образложењу пресуде је указано да апелант није
лично и активно учествовао у извршењу actus reusа било ког кон-
кретног основног кривичног дјела, па да нема потребе за образла-
гањем основа одговорности као директног извршиоца.
13. У погледу командне одговорности указано је да је на
неспоран начин утврђено да је апелант имао ефективну контролу
над стражарима у својој смјени, било да се радило о полицајцима
или припадницима ТО, те да је захваљујући свом положају био у
могућности да спријечи стражаре да извршавају кривична дјела,
те да забрани незваничним насилним посјетиоцима да улазе у
логор. У вези с апелантовим положајем указано је да је већина
свједока потврдила да је смјена стражара коју је водио апелант
била најбоља за затворенике. С тим у вези је указано и да су свје-
доци Тужилаштва БиХ у судници захваљивали апеланту на
коректном поступању према њима за вријеме док су били у затво-
реништву. Такође, свједоци су указивали и да је апелант у погледу
побољшања услова у логору урадио много више него друге вође
смјене. У вези с тим је указано да је он више користио своја овла-
шћења да спријечи стражаре и посјетиоце у малтретирању затво-
реника, давао је већу слободу затвореницима како у просторијама
тако и ван њих, у његовој смјени је било мање прозивања и мал-
третирања затвореника ноћу и затвореници су могли мирно да
једу свој оброк, без физичких и психичких провокација. На осно-
ву доказа који су проведени утврђено је да апелант није био наси-
лан човјек, нити је директно учествовао у злостављању затворени-
ка, него да је, насупрот томе, исказао коректност и покушао да на
одређени начин побољша њихов положај, а што ни према ставу
оптужбе није било спорно. Међутим, на основу доказа који су про-
ведени утврђено је и да нити једна смјена у логору “Омарска”, па
тако ни апелантова, није била без инцидената, на што упућују
појединачни догађаји за које је утврђено да су се десили у апелан-
товој смјени. Затим, указано је да апелант, упркос томе што је био
упознат са ситуацијом у логору “Омарска”, није предузео разумне
мјере превасходно да спријечи своје подређене и незваничне
посјетиоце логора да извршавају кривична дјела у његовој смјени.
Указано је да је апелант, поред доказа на које је указано у односу
на оптуженог Жељка Мејакића, али који важе и за свако лице које
је радило у логору “Омарска”, лично видио повреде које је задо-
био затвореник Е.Б. Прије него што је био позван на још једно
премлаћивање, спасио је затвореника Е.К., пошто је знао судбину
затвореника који су том приликом прозвани. Његова канцеларија
се налазила поред просторија које су користили исљедници и он
је, стога, морао да чује стална малтретирања, често је разговарао
са затвореницима, доносио им пакете које је слала родбина, па је
могао да из прве руке уочи њихову глад, страх и очај. Најзад, с
обзиром да није имао ефективну контролу над исљедницима и
њиховим помоћницима, специјалцима из Бањалуке и особљем
рудника “Омарска”, као ни над стражарима који су били у другим
смјенама у логору, закључено је да апелант у односу на њих није
одговоран по командној одговорности.
14. У вези с апелантовом одговорности по основу припадности
“удруженом злочиначком подухвату”, указано је да свјесно учешће
у самом одржавању рада логора “Омарска” носи кривичну одговор-
ност и у апелантовом случају за сва дјела која су извршена као дио
“удруженог злочиначког подухвата”. Даље, указано је да је апелант
вршио дужност вође смјене у логору “Омарска”, и то кроз низ над-
зорних функција, те је демонстрирао своја овлашћења над стража-
рима и посјетиоцима логора на очигледан начин. Затим, указано је
да је апелант на основу свог доприноса одржавању система у лого-
ру “Омарска” одговоран само за она кривична дјела која су изврши-
ли исљедници и њихови помоћници, такозвани специјалци из Бања-
луке, особље рудника “Омарска”, те за извршена дјела у току друге
двије смијене за које није био задужен. Даље, указано је да под овај
вид одговорности потпадају и кривична дјела која су починили неу-
тврђени починиоци у логору “Омарска”. Најзад, указано је да и
општи нехумани услови у логору морају да буду укључени у кри-
вичну одговорност оптуженог на основу његовог учешћа у “удру-
женом злочиначком подухвату”.
15. Даље, указано је да је апелант био свјестан да постоји широ-
ко распрострањен или систематичан напад против несрпског
цивилног становништва општине Приједор. Ескалација цјелокупне
ситуације била је разлог да он буде мобилисан као резервни поли-
цајац. Затим, указано је да је апелант знао да логор “Омарска” пред-
ставља саставни дио широко распрострањеног или систематичног
напада, те је морао да увиди дискриминаторски карактер напада као
таквог и конкретније система у логору. Надаље, указано је да је апе-
лант као вођа једне од три смјене страже у логору имао довољно
овлашћења да заустави малтретирања која су вршили стражари који
су били у његовој смјени и незванични посјетиоци који су долази-
ли у логор у вријеме док је он био на дужности. Чињеница да је био
свједок ових околности али да очигледно није спријечио извршење
претходно описаних кривичних дјела доказује да постоји апеланто-
17 11
ва неопходна намјера. Затим, указано је да је апелант био свјестан
чињенице да, поступајући у складу са својом улогом вође смјене
стражара у логору “Омарска”, доприноси наставку функционисања
логора, али је одлучио да остане на својој дужности у логору. С тим
у вези је указано да је, од тренутка када је постао вођа смјене, имао
важну улогу у функционисању система логора, те да његов допри-
нос може да се опише као значајан, чиме се утврђује његова намје-
ра да допринесе “удруженом злочиначком подухвату” у логору
“Омарска”. Најзад, указано је да се неопходна намјера разликује од
мотива који је оптужени могао да има за своје понашање. Ово
посљедње је с правне тачке гледишта неважно, пошто за “заједнич-
ку криминалну намјеру” није неопходна лична сатисфакција или
ентузијазам саизвршиоца, нити његова лична иницијатива у допри-
ношењу удруженом подухвату.
16. Апелационо вијеће Суда БиХ је Пресудом број X-КРЖ-
06/200 од 16. јула 2009. године дјелимично уважило апелантову
жалбу, првостепену пресуду преиначило тако да је апелант прогла-
шен кривим за кривично дјело злочина против човјечности из чла-
на 172. став 1. тач. а), е), ф), г), к) и х) КЗ БиХ а у вези с чл. 29. и
180. став 1. КЗ БиХ. Апеланту је изречена казна затвора у трајању
од седам година.
17. У образложењу пресуде је, поред осталог, указано да су нео-
сновани наводи одбране да је дошло до повреде права на одбрану
зато што суд није сачинио и благовремено доставио записник с
главног претреса. Наиме, одбрана је тврдила да су записници сачи-
њени и достављени за само четрнаест од стотину одржаних рочи-
шта па да је прекршен члан 253. став 2. ЗКП БиХ. Апелационо вије-
ће је, имајући у виду наведену одредбу као и члан 155. ЗКП и дру-
ге одредбе, указало да записник с претреса не мора да буде вођен у
облику писаног записника, већ може да се врши и аудио или аудио-
визуелно снимање, те странкама и браниоцима достави запис тог
снимка. У конкретном случају цијели ток поступка сниман је на
аудио и видео запису, а апелант и бранилац су имали право и могућ-
ност да погледају и добију CD. Апелационо вијеће је закључило да
није повријеђено право на одбрану зато што је апеланту и његовом
браниоцу умјесто писаног записника достављен CD на ком је сни-
мак комплетног тока претреса, а који садржи и све податке, које
према ЗКП БиХ записник мора да садржи.
18. Неоснованим су оцијењени и жалбени наводи који су се
тицали примјене КЗ БиХ. Апелационо вијеће је указало да су
разлози које је с тим у вези дало првостепено вијеће могли и тре-
бали да буду опширнији, али да оно што је наведено задовољава
минимум стандарда јер се ради о ставу који је у више наврата
потврђен пред овим судом, више пута је јавно објављиван, те
подржан и од Уставног суда у предмету Maktouf. Анализирајући
одредбе чл. 142. и 154. КЗ СФРЈ, Апелационо вијеће је указало да
је запријећена казна по важећем КЗ БиХ блажа. Анализирани су и
члан 22. КЗ СФРЈ, те члан 29. КЗ БиХ, и закључено је да је дефи-
ниција саизвршилаштва из важећег члана 29. КЗ БиХ дата уже,
због чега је такође КЗ БиХ блажи закон. Даље је указано да су зло-
чини против човјечности у периоду обухваћеном оптужницом
представљали кривично дјело, како с аспекта међународног оби-
чајног права тако и “принципа међународног права”. Најзад, ука-
зано је да су међународно обичајно право и међудржавни уговори
које је потписала СФРЈ постали аутоматски обавезујући за БиХ, у
вријеме док је била дио СФРЈ, као и када је постала држава
насљедница СФРЈ. Тако је, као држава насљедница, ратификовала
Европску конвенцију и Међународни пакт о грађанским и поли-
тичким правима (у даљем тексту: МПГПП). Будући да оба доку-
мента санкционишу кажњавање за било које чињење и нечињење
које је у вријеме извршења представљало кривично дјело у скла-
ду с општим принципима међународног права, а какав је и злочин
против човјечности, закључено је да су неосновани наводи да се
осудом за ово кривично дјело нарушава принцип nullum crimen
sine lege.
19. Апелационо вијеће је указало да су питања уграђености
одговорности по основу системског удруженог злочиначког поду-
хвата у КЗ БиХ и примјене теорије системског удруженог злочи-
начког подухвата, у складу с принципом законитости, разматрана
у бројним пресудама Суда БиХ и МКСЈ. Затим, Апелационо вије-
ће се позвало на ставове који су заузети у првостепеној и друго-
степеној пресуди у предмету против Митра Рашевића и Саве
Тодоровића с којим се у цјелини сагласило. Сходно наведеном,
закључено је да је системски удружени злочиначки подухват
облик одговорности који је уграђен у члан 180. став 1. КЗ БиХ, те
да одговорност по овом основу представља дио међународног
обичајног права које је дио законодавства БиХ. Закључено је да
примјена одговорности по овом основу не вријеђа повреду прин-
ципа законитости. У вези с тим је указано да је апелант подлије-
гао међународном обичајном праву у вријеме извршења кривич-
ног дјела и у складу са законом који је тада био на снази. Одговор-
ност по основу системског удруженог злочиначког подухвата
представља дио међународног обичајног права у вријеме изврше-
ња кривичних дјела која су предмет овог поступка, па је апелант
12 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
могао да предвиди да ће бити кривично гоњен за извршење кри-
вичног дјела по основу одговорности за системски удружени зло-
чиначки подухват.
20. Надаље, Апелационо вијеће се у цјелини сагласило с
разлозима и образложењима првостепеног суда на којим је засно-
вана апелантова одговорност по основу учешћа у удруженом зло-
чиначком подухвату. Такође, указано је да је апелант био упознат
са системским удруженим злочиначким подухватом и да је намје-
равао да допринесе провођењу тог система, а с обзиром да је био
упознат са системом и да је наставио да игра значајну улогу у
његовом функционисању. При том, указано је да је апелантова
намјера да доприноси провођењу система постојала независно од
његовог мотива. Затим, указано је да је апелант покушао да помог-
не заробљеницима у појединачним случајевима, те да ова помоћ
никад није била замишљена тако да угрози ефикасно вођење лого-
ра, нити ефикасно управљање стражарима, односно да је пружана
тајно. Сходно наведеном, апелант је и проглашен кривим по овом
основу одговорности, јер је и он подржавао систем логора и није
се потпуно искључио из њега што би свакако било тешко али не и
неизводљиво. Апелант је ипак имао могућност избора, док затво-
реници нису могли да оду из логора. Најзад, указано је да ће апе-
лантови чинови доброте бити размотрени при одмјеравању казне,
али да не представљају доказе који доводе у сумњу његов однос
према системском удруженом злочиначком подухвату, с обзиром
да за заједничку криминалну намјеру није потребна лична сатис-
факција или ентузијазам саизвршиоца, нити његова лична иници-
јатива у доприношењу удруженом подухвату (другостепена пресу-
да у предмету Крнојелац, праграф 100).
21. Надаље, Апелационо вијеће је размотрило и да ли је апе-
лант одговоран по основу системског удруженог злочиначког
подухвата и за кривична дјела за која је првостепеном пресудом
погрешно проглашен одговорним по командној одговорности у
смислу члана 180. став 2. КЗ БиХ. С тим у вези је указано да је
апелант на начин описан у изреци првостепене пресуде починио
злочин и омогућио да други учесници у удруженом злочиначком
подухвату извршавају задатке и чине злочине, тако што је својим
доприносом обезбиједио да жртве буду на једном мјесту, беспо-
моћне и ослабљене, увијек доступне другим учесницима у удру-
женом злочиначком подухвату и незваним посјетиоцима, и немоћ-
не физички или психички да се одупру злочинима против себе. По
оцијени вијећа апелант не може да се брани тиме да није лично
учествовао у свим активностима, нити починио све злочине који
су неопходни за извршење заједничког циља удруженог злочинач-
ког подухвата. Закључено је да је довољно што је, обављајући
послове у оквиру функције коју је имао, допринио actus reusu
неких од злочина и допринио у одлучујућој мјери укупном злочи-
начком циљу удруженог злочиначког подухвата у логору “Омар-
ска”.
22. По оцјени Апелационог вијећа, у току поступка је на
сасвим поуздан и несумњив начин утврђено да је апелант починио
кривичноправне радње на начин, у вријеме и на мјесту како је то
прецизно наведено у изреци првостепене пресуде. Дјела која је
апелант починио имала су за циљ да се заточеници лише основних
права, као што су право на живот, слободу и безбједност, што је у
супротности, како с домаћим законодавством, тако и с међународ-
ним правом. На основу исказа свједока, које је првостепено вије-
ће оцијенило кредибилним и конзистентним, јасно је да су жртве
убистава, премлаћивања, вријеђања и омаловажавања, а које су
починили апелант и остали оптужени с дискриминаторском намје-
ром, били заточени несрпски цивили у логорима “Омарска” и
“Кератерм”, све с циљем прикупљања информација, застрашива-
ња жртава и њиховог кажњавања. Надаље, оцијењено је да је као
припадник системског удруженог злочиначког подухвата у логору
“Омарска” апелант активно учествовао у систему малтретирања у
наведеном логору, знајући за тај систем и с намјером да проведе
тај систем, те да је кривично одговоран за сва кривична дјела у
складу са системским злочиначким подухватом или с циљем да га
спроведе. Апелантови наводи да се није слагао са злочинима
почињеним у логору оцијењени су као неосновани. У вези с тим је
указано да апелант није урадио ништа како би прекинуо даље
вршење злочина, групно заштитио или пустио заробљенике који
су били у његовој надлежности. Заједничка намјера да се оствари
удружени злочиначки подухват не имплицира нужно ни лично
залагање и задовољство, нити личну иницијативу у давању реле-
вантног доприноса заједничком злочиначком плану. На основу
наведеног, Апелационо вијеће је закључило да је апелант, као уче-
сник у системском удруженом злочиначком подухвату крив за сва
кривична дјела за која је првостепеном пресудом осуђен по овом
основу одговорности, односно да је по овом основу одговорности
крив и за она кривична дјела за која је првостепеном пресудом
проглашен кривим по основу одговорности надређеног.
IV - Апелација
а) Наводи из апелације
17 28.02.2013.
23. Апелант сматра да му је оспореним пресудама повријеђе-
но право из члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6.
став 1. Европске конвенције, те право из члана 7. Европске кон-
венције. Апелант сматра и да су му повријеђене гаранције из чла-
на II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези с правом из члана 6.
став 1. и чланом 7. Европске конвенције.
24. Апелант сматра да му је повријеђено право на одбрану јер
суд није сачињавао и благовремено достављао писане записнике с
главног претреса. Записници су сачињени и достављени за само
четрнаест од стотину одржаних рочишта. Апелант указује да је
ово истицао и у току првостепеног поступка као и у жалби, те да
је Апелационо вијеће о овом жалбеном наводу као неоснованом
одлучило примјеном одредбе ЗКП-а која није била на снази у
вријеме одржавања главног претреса. Даље, апелант указује да је
у жалби указивао да је закон погрешно примијењен јер је прими-
јењена теорија системског удруженог злочиначког подухвата.
Апелант истиче да овај институт није прописан нити дефинисан
кривичним законодавством у БиХ, те да је примјена овог концеп-
та у супротности с чланом 29. КЗ БиХ који регулише одговорност
саизвршилаца и чланом 32. КЗ БиХ који регулише концепт лими-
тиране одговорности. Затим, апелант наводи да се оспорене пре-
суде заснивају на ставу заузетом у пресудама у предмету Митар
Рашевић и Саво Тодоровић од 28. фебруара и 6. новембра 2008.
године. С тим у вези апелант указује да је у предмету против Ран-
ка Вуковића и Рајка Вуковића у другостепеној пресуди од 2. сеп-
тембра 2008. године заузет сасвим супротан став од оног који је
слијеђен у његовом случају. Апелант наводи да је у предмету
Вуковић заузет став да: “...појам удруженог злочиначког подухва-
та није прописан нити дефинисан нашим кривичним законодав-
ством, нити га првостепена пресуда концептуално покушава обја-
снити, не зна се наиме, да ли се ради о посебном кривичном дјелу
(одредбе члана 180. став 1. КЗ БиХ из чијег екстензивног тумаче-
ња се изводи теза о удруженом злочиначком подухвату је ситема-
тизована унутар главе XVII КЗ БиХ, дакле изван општих одредби
закона) или облик кривичне одговорности, те ако прихватимо ово
посљедње, тешко да је овај концепт сагласан с класичним инсти-
тутом саизвршилаштва какво познаје наш кривични закон. Непо-
битна је разлика између сваког од три облика удруженог злочинач-
ког подухвата утврђених у јуриспруденцији МКСЈ и института
саизвршилаштва у смислу члана 29. и 32. КЗ БиХ, нарочито на
плану mens rea, јер удружени злочиначки подухват на нивоу
субјективног елемента поставља заједнички умишљај... док саи-
звршилаштво поставља принцип лимитиране одговорности, те је
немогуће изједначити кривичну одговорност прописану цитира-
ним чланом са концептом удруженог злочиначког подухвата раз-
вијеног у јуриспруденцији МКСЈ”. Апелант сматра да је Суд БиХ
у идентичној ситуацији, тумачећи институт удруженог злочинач-
ког подухвата, заузимањем супротног становишта у његовом слу-
чају, исказао неконзистентност у одлучивању и тако повриједио и
уставни принцип забране дискриминације и довео га у неравно-
праван положај. Најзад, апелант сматра да је Суд БиХ повриједио
правило о забрани ретроактивне примјене кривичног закона када
је примијенио КЗ БиХ умјесто да примјени КЗ СФРЈ. Апелант
истиче да је КЗ СФРЈ закон који је био на снази у вријеме изврше-
ња кривичног дјела. У вези с тим наводи да је КЗ СФРЈ и блажи
закон. По апелантовом мишљену Суд БиХ је примјеном члана 4а.
КЗ БиХ закључио да се ради о потпуно новом кривичном дјелу
које није постојало у КЗ СФРЈ. У вези с тим, апелант указује да
упоредном анализом одредби ова два закона јасно може да се
закључи да се ради о идентичним одредбама које имају различиту
нумерацију и запријећену казну. При том, апелант указује и да је
члан 180 КЗ БиХ (индивидуална одговорност) нова одредба, али
да то није ново кривично дјело па да у односу на њега не може да
буде примијењен члан 4а. Најзад, апелант указује да је Суд БиХ у
предмету Куртовић у другостепеној пресуди од 25. марта 2009.
године заузео став да је примјењив КЗ СФРЈ као и да је овај закон
блажи. Апелант сматра да је и ово примјер да је у истој правној
ситуацији Суд БиХ у његовом случају заузео другачије правно ста-
новиште и тако га довео у неравноправан положај и повриједио
принцип забране дискриминације.
б) Одговор на апелацију
25. Суд БиХ је у одговору на наводе из апелације истакао да
су апеланту и браниоцу били на располагању и доступни CD-ови
с рочишта који су у цјелини и дословно садржали комплетан ток
суђења, да је одбрана имала могућност да изврши увид у сваки
запис, а што је омогућено и апеланту у притворској јединици.
Достављањем CD-ова на којим су снимци комплетног тока пре-
треса и који садрже и све податке у складу с одредбама ЗКП БиХ,
по оцијени Суда БиХ нису повријеђена апелантова права на одбра-
ну. Затим, указано је да је тачно да теорија удруженог злочиначког
подухвата није прописана као облик одговорности кривичним
законом који је важио у вријеме извршења кривичног дјела, одно-
сно да није прописана као облик одговорности у КЗ БиХ. Међу-
тим, и поред тога, указано је да примјена овог концепта не врије-
ђа принцип законитости и да оспорене пресуде у том смислу садр-
28.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
же јасна и прецизна образложења. При том, указано је да је удру-
жени злочиначки подухват у вријеме извршења кривичног дјела
био дио међународног обичајног права и могао се примијенити на
апеланта. Даље, указано је да је Суд БиХ дао јасне и образложене
разлоге зашто је у конкретном случају примијењен КЗ БиХ, те да
је с тим у вези указано на члан 142. став 1. КЗ СФРЈ који упућује
на кршење одредаба међународног хуманитарног права, и у скло-
пу тога, почињење кривичних дјела, а што је примјењиво на кон-
кретан случај. Најзад, с тим у вези је указано и на став Уставног
суда у предмету Maktouf.
26. Тужилаштво БиХ је у одговору на наводе из апелације
истакло да апелација треба да се одбаци као неоснована због тога
што је Уставни суд о истом питању већ одлучивао и јер је апелант
злоупотријебио право на апелацију. Затим, указано је да није
дошло до повреде члана 253. ЗКП БиХ јер су аудио и видео сним-
ци тачно и дословно забиљежили ток главног претреса, а били су
и доступни апеланту, као и да није постојала обавеза да се саста-
вљају писмени записници. Тужилаштво БиХ је указало да Суд
БиХ примјену облика одговорности по удруженом злочиначком
подухвату у склопу члана 180. став 1. КЗ БиХ представља тачно
тумачење овог lex specialis. Надаље, указано је и да у складу с
Уставом обичајно међународно право чини саставни дио закона
БиХ, па да приликом примјене члана 180. став 1. КЗ БиХ у њего-
вом тумачењу може да се руководи тренутним принципима међу-
народног права. Најзад, удружени злочиначки подухват и саизвр-
шилаштво су два различита облика кривичне одговорности који
настају независно један од другог. Чланом 180. став 1. КЗ БиХ
удружени злочиначки подухват је предвиђен као облик одговорно-
сти само за кривична дјела против човјечности и вриједности
заштићених међународним правом у складу с поглављем XVII КЗ
БиХ и мора се сматрати као lex specialis. У прилог овог става ука-
зано је и на члан 4а. КЗ БиХ, као и да је сличну теорију одговор-
ности прописивао и члан 26. КЗ СФРЈ. Надаље, указано је и да из
цитата из пресуде Вуковић на који је апелант у апелацији указао
произилази да се говори о разликама између саизвршилаштва из
чл. 29. и 32. КЗ БиХ и удруженог злочиначког подухвата у јури-
спруденцији МКСЈ, односно да се не ради о истим саизвршила-
штвима, као и да је остало отворено питање да ли или не удруже-
ни злочиначки подухват може да се примијени у складу с КЗ БиХ.
Указујући на члан 4а. КЗ БиХ закључено је да су неосноване апе-
лантове тврдње о примјени КЗ БиХ, те блажег закона. Најзад, ука-
зано је да ничим нису аргументоване тврдње о дискриминацији.
По оцијени Тужилаштва БиХ, Суд БиХ је, у другостепеној пресу-
ди у предмету Куртовић, “нетачно одлучио”, супротно својој и
јуриспруденцији Уставног суда БиХ. И овај предмет се односио на
ратне злочине и конкретно је наведено да је изузетак из члана 4а.
КЗ БиХ био примјењив на злочине против човјечности, те да је
требао да буде примијењен КЗ БиХ.
V - Релевантни прописи
27. Кривични закон Босне и Херцеговине (“Службени гласник
БиХ”, бр. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 и 32/07) у реле-
вантном дијелу гласи:
Начело законитости
Члан 3.
(1) Кривична дјела и кривичноправне санкције прописују се
само законом.
(2) Никоме не може бити изречена казна или друга кривично-
правна санкција за дјело које, прије него што је учињено, није
било законом или међународним правом прописано као кривично
дјело и за које законом није била прописана казна.
Временско важење кривичног закона
Члан 4.
(1) На починиоца кривичног дјела примјењује се закон који је
био на снази у вријеме учињења кривичног дјела.
(2) Ако се послије учињења кривичног дјела једном или више
пута измијени закон, примијениће се закон који је блажи за почи-
ниоца.
Члан 4.а)
Суђење или кажњавање за кривична дјела према општим
начелима међународног права
Чл. 3. и 4. овог закона не спречавају суђење или кажњавање
било којег лица за било које чињење или нечињење које је у ври-
јеме када је почињено представљало кривично дјело у складу с
општим начелима међународног права.
[...]
Сапочиниоци
Члан 29.
Ако више лица, учествовањем у учињењу кривичног дјела
или предузимајући што друго чиме се на одлучујући начин допри-
17 13
носи учињењу кривичног дјела, заједнички учине кривично дјело,
свака од њих казниће се казном прописаном за то кривично дјело.
Границе кривичне одговорности и кажњивости саучесника
Члан 32.
(1) Сапочинилац је кривично одговоран у границама својег
умишљаја или нехата, а подстрекач и помагач у границама свог
умишљаја.
(2) Сапочинилаца, подстрекача или помагача који добровољно
спречи учињење кривичног дјела суд ће ослободит од казне.
(3) Лични односи, својства и околности због којих закон
искључује кривичну одговорност или допушта ослобођење од
казне или ублажавање казне, могу се узети у обзир само оном
починиоцу, сапочиниоцу, подстрекачу или помагачу код којега
такви односи, својства и околности постоје.
Члан 172.
(1) Ко, као дио широког или систематског напада усмјереног
било против којег цивилног становништва, знајући за такав напад,
учини које од ових дјела:
а) лишење другог лица живота (убиство);
е) затварање или друго тешко одузимање физичке слободе
супротно основним правилима међународног права;
ф) мучење;
г) присиљавање другог лица употребом силе или пријетње
директним нападом на његов живот или тијело или на живот или
тијело њему блиског лица, на сексуални однос или с њим изједна-
чену сексуалну радњу (силовање), сексуално ропство, присилну
проституцију, присилну трудноћу, присилну стерилизацију или
било који други облик тешког сексуалног насиља;
х) прогон било које групе људи или колектива на политичкој,
расној, националној, етничкој, културној, вјерској, полној или дру-
гој основи која је универзално прихваћена као недопустива по
међународном праву, у вези с било којим кривичним дјелом из
овог става овог члана, било којим кривичним дјелом прописаним
у овом закону или било којим кривичним дјелом у надлежности
Суда Босне и Херцеговине;
к) друга нечовјечна дјела сличне природе, учињена у намјери
наношења велике патње или озбиљне физичке или психичке
повреде или нарушења здравља, казниће се казном затвора најма-
ње десет година или казном дуготрајног затвора.
Индивидуална кривична одговорност
Члан 180.
(1) Лице које планира, покрене, нареди, учини или подстрека-
ва или помаже у планирању, припремању, или учињењу кривич-
них дјела из члана 171. (Геноцид), 172. (Злочини против човјечно-
сти), 173. (Ратни злочин против цивилног становништва), 174.
(Ратни злочин против рањеника и болесника), 175. (Ратни злочин
против ратних заробљеника), 177. (Противправно убијање и рања-
вање непријатеља), 178. (Противправно одузимање ствари од уби-
јених и рањених на ратишту) и 179. (Повреде закона или обичаја
рата) овог закона, индивидуално је одговорна за то кривично дје-
ло. Службени положај било којег окривљеног, било да се ради о
шефу државе или владе, или о одговорном службеном лицу владе,
не ослобађа такво лице кривичне одговорности нити утиче на
ублажавање казне.
[...]
28. Кривични закон СФРЈ (“Службени лист СФРЈ”, бр. 44/76,
36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 и 45/90) у реле-
вантном дијелу гласи:
Члан 26.
Кривична одговорност и кажњивост организатора злочиначког
удружења
Ко је ради вршења кривичних дијела створио или искористио
организацију, банду, завјеру, групу или друго удружење кривично
је одговоран за сва кривична дјела која су произашла из злочинач-
ког плана тих удружења и казниће се као да их је сам учинио, без
обзира да ли је и у ком својству непосредно учествовао у изврше-
њу појединог од тих дјела.
Члан 38.
Затвор
[...]
(2) За кривична дјела за која је прописана смртна казна суд
може изрећи и затвор од 20 година.
[...]
Глава XVI - Кривична дјела против човјечности и међународ-
ног права (Напомена: обухватала, између осталих, сљедећа кри-
вична дјела: члан 141. геноцид; члан 142. ратни злочин против
14 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
цивилног становништва; члан 143. ратни злочин против рањеника
и болесника; члан 144. ратни злочин против ратних заробљеника;
члан 145. организирање групе и потицање на извршење геноцида
и ратних злочина; члан 146. противправно убијање и рањавање
непријатеља; члан 147. противправно одузимање ствари од убије-
них и рањених на бојиштима; члан 154. расна и друга дискрими-
нација; члан 155. заснивање ропског односа и пријевоз лица у роп-
ском односу).
Члан 142.
Ратни злочин против цивилног становништва
Ко кршећи правила међународног права за вријеме рата, ору-
жаног сукоба или окупације нареди да се изврши напад на цивил-
но становништво, насеље, поједина цивилна лица или лица оне-
способљена за борбу, који је имао за посљедицу смрт, тешку тје-
лесну повреду или тешко нарушавање здравља људи; напад без
избора циља којим се погађа цивилно становништво; да се према
цивилном становништву врше убиства, мучења, нечовјечна посту-
пања, биолошки, медицински или други научни експерименти,
узимање ткива или органа ради трансплантације, наношења вели-
ких патњи или повреда тјелесног интегритета или здравља; расе-
љавање или пресељавање или присилно однародњавање или пре-
вођење на другу вјеру; присиљавање на проституцију или силова-
ње; примјењивање мјера застрашивања и терора, узимање талаца,
колективно кажњавање, противзаконито одвођење у концентраци-
оне логоре и друга противзаконита затварања, лишавање права на
правилно и непристрано суђење; присиљавање на службу у ору-
жаним снагама непријатељске силе или у њезиној обавјештајној
служби или администрацији; присиљавање на принудни рад,
изгладњивање становништва, конфискација имовине, пљачкање
имовине становништва, противзаконито и самовољно уништава-
ње или присвајање у великим размјерима имовине које није оправ-
дано војним потребама, узимање незаконите и неразмјерно вели-
ке контрибуције и реквизиције, смањење вриједности домаћег
новца или противзаконито издавање новца, или ко изврши неко од
наведених дјела, казниће се затвором најмање пет година или
смртном казном.
[...]
Члан 154.
Расна и друга дискриминација
(1) Ко на основу разлика у раси, боји коже, националности
или етничком поријеклу крши основна људска права и слободе
признате од стране међународне заједнице, казниће се затвором до
шест мјесеци до пет година.
[...]
VI - Допустивост
29. У складу с чланом VI/3.б) Устава Босне и Херцеговине
Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која
су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због
пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.
30. У складу с чланом 16. став 1. Правила Уставног суда,
Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пре-
суде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјело-
творни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у
року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио
одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је кори-
стио.
31. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је
Пресуда Суда БиХ број X-КРЖ-06/200 од 16. јула 2009. године
против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих
сходно закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 17. јула
2009. године, а апелација је поднесена 16. септембра 2009. године,
тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16. став 1. Прави-
ла Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана
16. ст. 2. и 4. Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima
facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због
ког апелација није допустива.
32. Имајући у виду одредбе члана VI/3.б) Устава Босне и Хер-
цеговине и члана 16. ст. 1, 2. и 4. Правила Уставног суда, Уставни
суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу
допустивости.
VII - Меритум
33. Апелант оспорава наведене пресуде тврдећи да су тим
пресудама повријеђена његова права из члана II/3.е) Устава Босне
и Херцеговине и члана 6. став 1. Европске конвенције, те члана 7.
Европске конвенције. Апелант сматра и да су повријеђене гаран-
ције из члана II/4. Устава Босне и Херцеговине у вези с гаранција-
ма из члана 6. став 1. и члана 7. Европске конвенције.
Право на правично суђење
34. Члан II/3. Устава Босне и Херцеговине у релевантном дије-
лу гласи:
17 28.02.2013.
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска
права и основне слободе из става 2. овог члана, а она обухватају:
е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним
стварима и друга права у вези са кривичним поступком.
35. Члан 6. став 1. Европске конвенције у релевантном дијелу
гласи:
1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или
основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има
право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред
независним и непристрасним, законом установљеним судом.
[…]
3. Свако ко је оптужен за кривично дјело има сљедећа мини-
мална права:
b. да му се обезбиједе вријеме и услови неопходни за припре-
мање одбране;
c. да се брани сам или уз помоћ браниоца кога сам изабере или
да, уколико не располаже средствима да плати браниоца, да га
добије бесплатно, када то налажу интереси правде;
[…].
36. Уставни суд најприје подсјећа да су оспорене пресуде Суда
БиХ у овом предмету већ биле предмет преиспитивања пред
Уставним судом у Одлуци о допустивости и меритуму број АП
2751/09. од 10. октобра 2012. године (доступна на wеб страници
Уставног суда, www.ustavnisud.ba). Наиме, наведене пресуде су
оспораване због повреде права из чл. 6. и 7. Европске конвенције.
Стога се Уставни суд, у погледу навода из предметне апелације
којим се, готово на идентичан начин, покрећу питања у вези с
повредом права из чл. 6 и 7. Европске конвенције позива на разло-
ге и образложење из наведене одлуке.
37. Наиме, у предметној апелацији апелант тврди да му је пра-
во на правично суђење повријеђено јер Суд БиХ није састављао и
достављао одбрани писмене записнике, већ аудио и аудио-изуелне
записе с главног претреса, због чега му је повријеђено право на
одбрану. У напријед цитираној Одлуци, а у вези са сличним наво-
дима, Уставни суд је указао (види Одлука број АП 2751/09, тачка
40) да је првостепени суд одлуку о снимању главног претреса на
аудио и видеозапис донио на основу одредбе члана 155. ЗКП БиХ,
која не захтијева вођење записника са главног претреса, да се води
у писменом облику, тј. који предвиђа методу снимања аудио или
визуелним средствима, а којим су дословно и тачно забиљежени
снимци тока главног претреса и који су били доступни објема
странама у поступку. Затим, указано је да су апеланти имали
могућност да изнесу своју одбрану лично и уз помоћ бранилаца,
затим да предлажу извођење доказа, између осталог и саслушање
свједока, што су и чинили. Такође су имали прилику да испитају
све доказе оптужбе, да их оспоре, те да оспоравају и начин на који
су судови оцијенили доказе. Сходно наведеном, закључено је да су
наводи апеланата у овом дијелу неосновани.
38. Уставни суд сматра да ни у апелантовој ситуацији нема
ништа што би упућивало на закључак да му је због непостојања
писаних записника са свих одржаних рочишта за главни претрес
повријеђено право на одбрану. Наиме, апелант не оспорава да су
CD-ови достављени и њему и браниоцу који је адвокат и који га је
заступао у току цијелог поступка, односно ничим не доводи у
питање и навод Суда БиХ да је на CD-овима вјерно забиљежен
главни претрес. Сходно наведеном, Уставни суд се у цјелини пози-
ва на напријед наведене разлоге и образложења из Одлуке број АП
2751/09, те закључује да су апелантови наводи у овом дијелу нео-
сновани.
39. Даље, апелант тврди да му је право на правично суђење
повријеђено јер је при утврђивању његове кривичне одговорности
примијењен концепт удруженог злочиначког подухвата. У напри-
јед цитираној Одлуци број АП 2751/09 Уставни суд је, у вези с
наводима којима је оспоравана примјена овог концепта, при утвр-
ђивању кривичне одговорности указао (види тачку 41) ...да је суд
прихватио концепт да је удружени злочиначки подухват као облик
кривичне одговорности садржан у одредбама члана 180. став 1. и
члана 29. КЗ БиХ, јер цјелокупна ситуација у логору “Омарска”
може правно да се оквалификује као систем организованог
саизвршилаштва који је постојао током цијелог егзистирања самог
логора. Надаље, Уставни суд је указао да у оспореним пресудама
нису изостала јасна и прецизна образложења из којих произилази
на који начин су апеланти допринијели одржавању овог система,
те у чему се састоји њихов допринос у његовом одржавању, а у
чему су исказали одлучност и упорност. Сходно наведеном, Устав-
ни суд је закључио и да су апелантови наводи у овом дијелу нео-
сновани.
40. Уставни суд сматра да ни у апелантовој ситуацији не
постоји ништа што би упућивало на другачији закључак од
напријед цитираног. Наиме, и у односу на апеланта Суд БиХ се
28.02.2013. SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj
при утврђивању кривичне одговорности позвао на члан 180. став
1. у вези с чланом 29. КЗ БиХ, детаљно је образложио у чему се
састоји апелантово учешће и допринос одржавању система успо-
стављеног у логору “Омарска”, у ком је вршио дужност вође стра-
же, те да се, иако то не би било лако, али не и неизводљиво, апе-
лант никад није искључио из наведеног система. Сходно наведе-
ном, Уставни суд се и у овом дијелу позива на разлоге и образло-
жења из Одлуке број АП 2751/09, те закључује да су апелантови
наводи неосновани.
41. Уставни суд закључује да су апелантови наводи о повреди
права на правично суђење из члана II/3.е) Устава Босне и Херце-
говине и члана 6. став 1. Европске конвенције неосновани.
42. С обзиром да се апелантови наводи о повреди уставног
принципа о забрани дискриминације из члана II/4. Устава Босне и
Херцеговине у суштини своде на тврдњу да је Суд БиХ заузео
различит став у својим одлукама о примјењивости концепта удру-
женог злочиначког подухвата, а који су већ испитани у овој одлу-
ци и за које је закључено да су неосновани, Уставни суд сматра да
нема потребе да их посебно испитује у вези с повредом гаранција
из члана 6. став 1. Европске конвенције у вези с чланом II/4. Уста-
ва Босне и Херцеговине.
Кажњавање само на основу закона
43. Апелант сматра да му је оспореним пресудама повријеђе-
но право из члана 7. Европске конвенције.
44. Члан 7. Европске конвенције гласи:
1. Нико се не може сматрати кривим за кривично дјело наста-
ло чињењем или нечињењем које није представљало кривично
дјело у вријеме извршења, према националном или међународном
праву. Исто тако, изречена казна неће бити тежа од оне која се
примјењивала у вријеме извршења кривичног дјела.
[…]
45. Апелантови наводи се у суштини своде на тврдњу да је
требало да се примијени КЗ СФРЈ као закон који је важио у врије-
ме извршења кривичног дјела, као и да је овај закон био блажи, те
да примјена КЗ БиХ представља ретроактивну примјену кривич-
ног закона. Такође, апелант тврди и да примјена концепта “удру-
женог злочиначког подухвата” представља повреду принципа о
забрани ретроактивне примјене права јер овај облик одговорности
није био прописан КЗ СФРЈ. Најзад, позивајући се на став Суда
БиХ у предмету Куртовић о примјени КЗ СФРЈ, апелант тврди да
је и дискриминисан.
46. Уставни суд подсјећа да је у цитираној Одлуци о допусти-
вости и меритуму број АП 2751/09, разматрајући наводе који су у
односили на пресуде које су предмет оспоравања и у конкретном
случају а којим је такође покретано питање примјене КЗ СФРЈ или
КЗ БиХ, блажег закона, те ретроактивне примјене права указао
(види Одлука број АП 2751/09, тачка 43) “...да је истовјетна прав-
на питања Уставни суд разматрао и у Одлуци АП 519/07 од 29.
јануара 2010. године” (Одлука о допустивости и меритуму доступ-
на на wеb страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). У тој одлу-
ци Уставни суд је образложио примјену члана 7. Европске конвен-
ције. Између осталог, Уставни суд је закључио да члан 7. Европске
конвенције обједињује принцип да само закон може да установи
кривично дјело и пропише казну (nullum crimen, nulla poena sine
lege), да кажњива дјела и важеће казне морају да буду јасно уста-
новљени законом, затим да ипак, колико год правне норме кривич-
ног права биле јасно дефинисане, постоји и неизбјежно судско
тумачење. Затим, Уставни суд је указао да (види Одлука број АП
2751/09, тачка 44) “...у Одлуци АП 519/07 Уставни суд је у тачки
69, анализирајући новију праксу Суда БиХ о примјени КЗ СФРЈ,
истакао да у цитираној пресуди и Суд БиХ констатује (види тач.
120 и 121. предмет Куртовић, а на коју у конкретном случају апе-
лант указује) да је члан 4.а) Кривичног закона БиХ примјењив на
кривично дјело злочина против човјечности, као кривично дјело
по општим принципима међународног права, учињено у вријеме
када је био на снази преузети Кривични закон, јер тај закон уоп-
ште није прописивао ово кривично дјело. У вези с тим, Суд БиХ
је истакао да је потребно да се директно примијени члан 7. став 2.
Европске конвенције која се на основу члана II/2. Устава Босне и
Херцеговине директно примјењује у Босни и Херцеговини и има
приоритет над свим другим законима. Такође је навео да, имајући
у виду и примјену члана 4.а) Кривичног закона БиХ у вези с чла-
ном 7. став 1. Европске конвенције, закључује да у конкретном
случају примјена Кривичног закона БиХ у поступку пред Судом
БиХ не представља кршење члана 7. Европске конвенције”. Руко-
водећи се наведеним принципима, Уставни суд је указао (види
Одлуку број АП 2751/09, тачка 45): “Имајући у виду да је и оспо-
рена пресуда заснована на одредбама члана 4.а) КЗБиХ у вези с
17 15
чланом 7. Европске конвенције, те да су апеланти проглашени
кривим за кривично дјело злочина против човјечности, које је учи-
њено у вријеме када је на снази био КЗ СФРЈ, који уопште, како је
то већ наведено, није прописивао предметно кривично дјело,
Уставни суд се у погледу жалбених навода апеланата умјесто
посебног образложења ове одлуке позива на образложење и разло-
ге наведене у Одлуци број АП 519/07 од 29. јануара 2010. године,
јер се у цијелости односе и на ову одлуку, те закључује, подржава-
јући и ставове Европског суда у предмету који је са овог аспекта
покретао готово идентична правна питања (види Европски суд,
Бобан Шимшић против Босне и Херцеговине од 10. априла 2012.
године, апликација 51552/10, тачке 21-25), да у поступку који је
окончан оспореним пресудама није дошло до повреде права апе-
ланата гарантованих чланом 7. Европске конвенције”.
47. Имајући у виду да је и у конкретном случају апелант про-
глашен кривим за кривично дјело злочина против човјечности које
је учињено у вријеме кад је био на снази КЗ СФРЈ, који није про-
писивао предметно кривично дјело, Уставни суд се, у погледу апе-
лантових жалбених навода о примјени КЗ СФРЈ као закона који је
важио у вријеме извршења кривичног дјела и који је блажи, те о
ретроактивној примјени права, умјесто посебног образложења,
позива на напријед наведена образложење и разлоге из Одлуке
број АП 2715/09.
48. Уставни суд закључује да у поступку који је окончан оспо-
реним пресудама није дошло до повреде апелантових права гаран-
тованих чланом 7. Европске конвенције.
49. Апелант је истакао и да сматра да је због ретроактивне
примјене КЗ БиХ, као и концепта “удруженог злочиначког поду-
хвата” повријеђен уставни принцип из члана II/4. Устава Босне и
Херцеговине. С тим у вези апелант је указао и на пресуду Суда
БиХ у предмету Куртовић.
50. С обзиром да се апелантови наводи о повреди уставног
принципа о забрани дискриминације у суштини своде на тврдње
које су испитане у односу на повреду гаранција установљених
чланом 7. Европске конвенције и за које је утврђено да су неосно-
вани, Уставни суд сматра да нема потребе да их посебно испитује
у вези с повредом гаранција из члана 7. Европске конвенције у
вези с чланом II/4. Устава Босне и Херцеговине. Најзад, у вези с
изричитим указивањем на пресуду у предмету Куртовић, Уставни
суд примјећује да се у овом случају радило, поред осталог, о осу-
ди за кривично дјело ратног злочина против цивилног становни-
штва које је било прописано као кривично дјело и у КЗ СФРЈ као
закону који је важио у вријеме извршења дјела, а што није случај
с кривичним дјелом злочина против човјечности за које је апелант
проглашен кривим.
VIII - Закључак
51. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на пра-
вично суђење из члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана
6. став 1. Европске конвенције када суд у складу са законском
одредбом апеланту и његовом браниоцу достави на увид аудио и
аудио-визуелне записе који у цјелини и дословно садрже компле-
тан ток суђења умјесто писменог записника, а у околностима кон-
кретног случаја нема ништа друго што би упућивало на закључак
да је то утицало на ефективно остваривање права на одбрану, те
када разлози и образложења о постојању кривичног дијела и кри-
вичне одговорности у складу с важећим законом не остављају ути-
сак произвољности и арбитрарне примјене права.
52. Не постоји повреда правила кажњавања само на основу
закона предвиђеног чланом 7. Европске конвенције, јер став 2. тог
члана предвиђа изузетке када се ради о предметима који се тичу
ратних злочина и злочина кршења међународног хуманитарног
права, које су прихватили “цивилизовани народи”, а апелантов
случај управо представља изузетак од правила из става 1. члана 7.
Европске конвенције. Имајући у виду и примјену члана 4.а) Кри-
вичног закона БиХ у вези с чланом 7. став 1. Европске конвенци-
је, Уставни суд закључује да у конкретном случају примјена Кри-
вичног закона БиХ у поступку пред Судом БиХ не представља
кршење члана 7. Европске конвенције.
53. На основу члана 61. ст. 1. и 3. Правила Уставног суда,
Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.
54. Сходно члану VI/5. Устава Босне и Херцеговине, одлуке
Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда БиХ,
Валерија Галић, с.р.
16 SLU@BENI GLASNIK REPUBLIKE SRPSKE - Broj 17 28.02.2013.

СА Д Р Ж А Ј

ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Рјешење о ступању на снагу катастра
Рјешење о разрјешењу директора ЈЗУ
Болница “Свети апостол Лука” Добој, непокретности дијела општине Шипово,
број: 04/1-012-2-360/13 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .1 и то за дио КО Шипово . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .5

Рјешење о именовању вршиоца дужности РЕПУБЛИЧКИ ЗАВОД ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ И

директора ЈЗУ Болница “Свети апостол Лука” МЕТРОЛОГИЈУ
Добој, број: 04/1-012-2-361/13 . . . . . . . . . . . . . . . . .1 Правилник о измјенама и допунама
МИНИСТАРСТВО ФИНАНСИЈА Правилника о метролошким условима
за мјерила брзине возила у саобраћају . . . . . . . . . .5
326 Правилник о измјенама и допунама
Правилника о примјени Закона о порезу УСТАВНИ СУД БиХ
на добит . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .1
Одлука о допустивости и меритуму,
РЕПУБЛИЧКА УПРАВА ЗА ГЕОДЕТСКЕ И број: У 9/12 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .6
ИМОВИНСКО-ПРАВНЕ ПОСЛОВЕ
Одлука о допустивости и меритуму,
Рјешење о ступању на снагу катастра број: АП 2947/09 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .9
непокретности дијела општине Шипово,
и то за КО Драгнић Подови . . . . . . . . . . . . . . . . . . .5 ОГЛАСНИ ДИО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .16 страна

ЈУ Службени гласник Републике Српске,

Бања Лука, Вељка Млађеновића бб.
Телефон/факс: (051) 456-350
E-mail: sgrs.stamparija@slglasnik.org

ОБАВЈЕШТЕЊЕ
ЈУ Службени гласник Републикe Српске, располаже модерно опремљеном штампаријом, у којој
штампамо властита издања и разнoврсне графичке производе, од којих издвајамо:

- Штампање вриједносних папира на специјалним заштићеним папирима и са могућношћу заштите

наношењем ХОЛОГРАМА, (једини у Републици Српској).
У оквиру ове групе послова радимо:
- За Министарство финансија мјенице, томболске листиће, сертификате, специјалне наљепнице,
- За Министарство управе и локалне самоуправе матичне књиге и изводе из матичних књига,
- За Бањалучки универзитет дипломе, индексе и друге обрасце са заштитом,
- За Ауто-мото савез Републике Српске радимо међународне возачке дозволе и обрасце са
холограмском заштитом.

Оснивач: Влада Републике Српске. Издавач: Јавна установа Службени гласник Републике Српске, Бања Лука, поштански фах 88. Жиро
рачуни: 555-007-00001332-44 код Нове банке а.д. Бања Лука, 562-099-00004292-34 код НЛБ Развојне банке а.д. Бања Лука, 567-162-
10000010-81 код Sberbank а.д. Бања Лука, 551-001-00029639-61 код UniCredit Bank а.д. Бања Лука, 571-010-00001043-39 код
Комерцијалне банке а.д. Бања Лука и 552-030-00026976-18 код Hypo-Alpe-Adria Bank а.д. Бања Лука. Директор и главни и одговорни
уредник Проко Драгосављевић. Уредник Вишња Бајић Прерадовић. Технички уредник Горан Зеленбаба. Телефон: (051) 456-330, факс
(051) 456-331, 456-341 и 456-349, редакција: (051) 456-357, рачуноводство: (051) 456-337, претплата: (051) 456-339. Интернет: (051) 456-
346, http://www.slglasnik.org, e-mail: sgrs.redakcija@slglasnik.org. Рјешењем Министарства информација Републике Српске, број: 01-
411/93 лист је уписан у Регистар јавних гласила под бројем 37. Штампа ЈУ Службени гласник Републике Српске, Бања Лука.