T.K.V.

Desikačar

SRCE JOGE
Šri T. Krišnamačarja.
 SRCE JOGE
RAZVOJ LIČNE PRAKSE
T.K.V. Desikačar

BEOGRAD
 Naslov originala:
Heart of Yoga - T. K.V. Desikachar

© 1995,1999 T. K.V. Desikachar

© Copyright za Srbiju
IP BABUN

Prevod: Goran Bojić

Lektura: Dragan Paripović

Grafička priprema: Darko Čvorović

Štampa: Bubanjštampa

Tiraž: 1200
Beograd 2015.
ISBN 978-8683737-90-1
Posvećujem Srce joge Dž. Krišnamurtiju, koji me je naučio kako da budem
dobar učenik joge.
 SADRŽAJ
Blagoslov od Indre Devi................................................................. ix
Predgovor Vande Skaraveli............................................................. xi
Uvod: Život i joga Šri T. Krišnamačarje.......................................xiii

Deo I Praksa joge........................................................................... 3

1. Joga: Koncept i smisao................................................................ 5
2. Osnove jogičke prakse................................................................. 9
3. Principi prakse asana.................................................................. 17
4. Pažljivo gređenje jogičke prakse............................................... 25
5. Varijacije asana.......................................................................... 45
6. Pranajama ................................................................................. 53
7. Bandhe....................................................................................... 71

Deo II Razumevanje joge............................................................ 77

8. Stvari koje pomračuju srce......................................................... 79
9. Dela ostavljaju trag.................................................................... 87
10. Svet postoji da bude viđen i otkriven....................................... 93
11. Živeti u svetu ........................................................................... 97
12. Svet postoji da bi nas oslobodio............................................ 107
13. Osobine uma ......................................................................... 121
14. Devet prepreka na putu joge.................................................. 125
15. Mnogi putevi joge.................................................................. 135

Deo III Joga sutre, od Patanđalija............................................ 143

Deo IV Joganđališaram............................................................. 215

Dodatak 1 tekstovi pomenuti u ovoj knjizi.................................. 228
Dodatak 2 Sled opšte prakse........................................................ 231
Rečnik.......................................................................................... 236
Krišanamačarja sa Indrom Devi na
proslavi svog stotog rođendana.
 Blagoslov

O va knjiga, koju je napisao Šri Desikačar, neprocenjivi je izvor

informacija koje se tiču teorije i prakse joge. Ona je nezaobilazna kako za učenike
tako i za instruktore joge. Šri Desikačar je i sam učitelj za primer, koji sledi tradiciju
joge svog oca Šri Krišnamačarije, jednog od najboljih učitelja joge svog vremena.
Imala sam sreću da me Šri Krišnamačarija prihvati u svoju školu, u kojoj ne samo da
sam bila jedini stranac, već i jedina žena.
Neka ova knjiga posluži kao vodič i inspiracija za sve buduće generacije
entuzijasta joge.

– Sa blagoslovima, svetlošću
i ljubavlju od srca, Indra Devi

IX
T.K.V. Desikačar

Šri Krišnamačarja kada je imao 100 godina sa

svojim sinom T.K.V. Desikačarom.
 Predgovor
S rećna sam što imam priliku da pišem o Šri Desikačaru, izuzetnom
učitelju joge, i ovih nekoliko reči koje ističu važnost učenja Šri Desikačara pišem sa
velikim zadovoljstvom.
Kako je samo Desikačar fini čovek! Osećate da vas privlači – biti u njegovom
prisustvu je zadovoljstvo. Jednostavnost je jedna od izuzetnih karakteristika njegove
ličnosti. On se ne pretvara ni na koji način. Osveženje je u današnjem svetu upoznati
nekoga ko zna toliko mnogo, a opet je veoma skroman. Poniznost, od koje dolazi
jednostavnost, veoma je dragocena osobina. Desikačar je jedan od malobrojnih koji
zaista otelotvoruju tu osobinu.
Godine koje je Desikačar proveo na studijama da stekne zvanje inženjera nisu mu
bile prepreka. Naprotiv, kad sam ga jednom pitala šta mu je najviše pomoglo u poslu
kojim se sada bavi, odgovorio je: „Moje studije za inženjera“. Verovatno je da je ta
obuka podstakla njegovu vrcavu inteligenciju, koja mu je kasnije dala sposobnost
da prenese svoje učenje jasno i precizno. Kad Desikačar govori, on se izražava na
prirodan i lak način, jezikom koji svaki od nas može da razume i prati. On hoda ka
vama lakim korakom, a njegov divni osmeh vam daje do znanja da je njegovo srce
otvoreno.
Bio je to dragocen poklon za mene kad je jednog dana pojao za mene i moje
prijatelje. Njegov jasan izgovor tekao je tanano, a ipak moćno, sledeći ritam koji
je proizilazio iz njegovog milog glasa. Opčinjavajuća atmosfera koja je stvorena
vibracijama tog zvuka ispunila je sobu i ostala dugo nakon što je on otišao.
Desikačar nam pomaže da shvatimo kako je za praksu joge suštinski važan dah,
jer svaki položaj, svaki pokret, dolazi iz njega. To uravnoteženo jedinstvo donosi
sklad i red našim telima i umovima.
Način na koji je on u stanju da prenese ta veoma posebna učenja joge je izuzetan.
On veoma poštuje tu temu, kao i osobe kojima prenosi svoje znanje. On vam ga ne
natura, već vas veoma blago vodi ka vratima koja se na kraju, i neočekivano, mogu
otvoriti i pustiti vas da uđete.
– Vanda Skavareli,
Firenca, Italija

XI
 Na vrhu:
Krišnamačarija po završetku
studija, 1925.

Sredina:
Šri Vagisa Bramatantra
Parakala Svami, jedan od
Krišnamačarijinih učitelja.

Na dnu:
Krišnamačarija
drži predavanje u
Madrasu.
 Uvod

Na vrhu:
Krišnamačarija u stotoj
godini.

Sredina:
Šri Krišna Bramatantra
Svami, još jedan od
Krišnamačarijinih
učitelja.

Na dnu:
Krišnamačarijine
isceljujuće ruke.
 Život i joga
Šri Krišnamačarije
Intervju sa T. K. V. Desikačarom

T irumalai Krišnamačarija se rodio 18. novembra 1888., u jednom

selu u državi Misore u južnoj Indiji. Rođen je u porodici koja vodi poreklo od čuvenog
južnoindijskog mudraca iz 9. veka, Natamunija, autora knjige „Joga rahasja“ i prvog
učitelja u lozi vaišnavskih gurua.
Prve pouka iz sanskrita i joge Krišnamačarija je dobio od svog oca, pre nego
što je postao učenik u Bramatantra parakala matu u Misoreu, jednoj
od najpoznatijih i najcenjenijih braminskih škola. Upisao se u nju u
dvanaestoj godini i tu učio vedske tekstove i vedske rituale dok je
istovremeno pohađao Kraljevski koledž u Misoreu. U osamnaestoj
godini se preselio u Banares, gde je studirao sanskrit, logiku i gramatiku
na univerzitetu. Po povratku u Misore, stekao je temeljno znanje o
filozofiji vedante od Šri Krišne Bramatantre Svamija, direktora Parakala
mata. Potom je opet pošao na sever, da proučava samkju, najstariji
indijski filozofski sistem na kojem je, u osnovi, joga i zasnovana.
Godine 1916. pošao je na Himalaje, gde je, u podnožju planine Kajlaš,
sreo svog učitelja, Šri Ramamohana Bramačarija, učenog jogija koji je Krišnamačarija u 84. godini.
sa svojom porodicom živeo kraj jezera Manasarovar na Tibetu.

XV

Krišnamačarijin pokrovitelj i
učenik, Krišnađendra Vodojar IV,
maharadža od Misorea.
B. K. S. Ajengar, u 24. godini,
demonstrira buđapidasanu.
Krišnamačarija u 46. godini u
samastitiju.
xvi UVOD
Krišnamačarija je proveo više od sedam godina sa svojim učiteljem, koji je
izvršio znatan uticaj na pravac kojim je ovaj krenuo u životu, postavivši mu
veliki zadatak da širi praksu joge i koristi svoje sposobnosti da isceljuje i pomaže
bolesnima. Zbog toga se Šri Krišnamačarija nije upustio u akademsku karijeru, već
se vratio na jug, gde je proučavao ajurvedu, tradicionalni indijski sistem lečenja, kao
i filozofiju njaja, vedsku školu logike poznatu po svojim sredstvima za ispitivanje
i naglašavanju razlikovanja koje se stiče validnim znanjem. Vratio se u 1924. u
Misore, gde mu je tamošnji radža, prosvećeni vladar, pružio priliku da otvori školu
joge. Sam radža je bio jedan od najpoletnijih učenika Krišnamačarije. Od 1933. do
1955. Krišnamačarija je poučavao jogu u školi i napisao svoju prvu knjigu, „Joga
makarandam“ (“Tajne joge“).
Dotad se njegova reputacija proširila širom južne Indije i dalje. Prvi zapadni
učenici Krišnamačarije su došli da uče jogu kod njega 1937. Među njima je bila i
Indra Devi. B. K. S. Ajengar, koji će postati Krišnamačarijin šurak, prve instrukcije
o jogi dobio je od tog poznatog učitelja. U godinama 1939. i 1940. Krišnamačariju
je posetio francuski medicinski tim, koji je hteo da se uveri da jedan iskusan jogi
može da namerno zaustavi rad svog srca. Za Šri Krišnamačariju, to radoznalo i
senzacionalističko ispitivanje bilo je pre zamorna demonstracija, koje se poduhvatio
iz osećaja odgovornosti da opravda jogu u očima sumnjičavog naučnog sveta.
Uskoro su se interesovanje i rad Krišnamačarije okrenuli prema lečenju bolesnih,
a koristio je ajurvedu i jogu kao sredstva lečenja. Postajao je sve poznatiji, pa je
1952. Pozvan u Madras da leči jednog poznatog političara koji je doživeo srčani
udar. Na kraju, Krišnamačarija je sa porodicom ostao u Madrasu.
Baš kao što je sve više Indijaca dolazilo u Madras da uči od njega, dolazilo je i
sve više zapadnjaka. Džerard Blic, koji je doneo to učenje u Evropu, bio je jedan
od prvih koji su potražili Krišnamačariju, kao i Džin Klajn, učitelj advaite. Godine
1976. T. K. V. Desikačar, Krišnamačarijin sin i jedan od njegovih najbližih učenika,
osnovao je „Krišnamačarija joga mandiram“, instituciju u kojoj se joga koristila za
lečenje bolesnih, a predavala se i indijskim i stranim učenicima. Šri Krišnamačarija
je poučavao i inspirisao ljude oko sebe sve do šest nedelja pre svoje smrti, 1989.
Pitanje: Kao sin i učenik Šri Krišnamačarije, mora da ste bili jedan od onih koji su
mi bili najbliži i koji su ga najbolje poznavali. Da li biste mogli da nam kažete nešto
o Krišnamačariji, sanskritskom učenjaku, iscelitelju i jogiju?
Odgovor: Glavni razlog što je moj otac postao učen u sanskritu bila je porodična
tradicija. U stara vremena, preci moga oca bili su dobro poznati kao savetnici, čak i
kraljeva. Danas bismo, na primer, dedu mog oca mogli nazvati premijerom, ali u to
vreme položaj premijera nije bio politički na način na koji ga mi danas gledamo. On
je pre bio savetnik koji bi govorio vladarima šta je ispravno, a šta pogrešno. Radi
toga, ti učenjaci su morali da prouče stare tekstove, koji su svi napisani na sanskritu.
Zato je u to vreme za nekog ko je odrastao u sredini u kakvoj je odrastao moj otac
 Život i joga Šri T. KrišnamaČarije xvii

bilo normalno da se dobro upozna sa sanskritom; bio je to jezik tih krugova, baš kao
što je danas engleski jezik tehnologije.
Tokom formalnog obrazovanja, morao je da dobro nauči sanskrit, kako bi bio u
stanju da čita i proučava klasične tekstove koji opisuju grane Veda. Joga je samo
jedna od tih grana, ali je moj otac razvio poseban interes za jogu, zato što se njegova
porodica tokom istorije bavila jogom. Jedan od naših predaka bio je čuveni jogi
Natamuni. Interesovanje za jogu je kao nit koja se tokom istorije provlačila kroz
našu porodicu, a moj otac ju je jednostavno uhvatio. Njegov prvi učitelj bio je njegov
otac.
Svoje interesovanje je dalje razvijao kada je proučavao jogu sa velikim učiteljima
u severnoj Indiji, pa je našao svog ličnog učitelja, Ramamohana Bramačarija, u
oblasti jezera Manasarovar na Himalajima. Krišnamačarija je proveo sa svojim Krišnamačarija podučava
učenika sa zapada, 1954.
učiteljem skoro osam godina. Ramamohan Bramačari ga je poučio „Joga sutrama“ i
kako da pomogne bolesnima pomoću joge. Mnogo toga što se u radu mog oca smatra
jedinstvenim potiče od tog učitelja.
Za nekog ko im takvu porodičnu tradiciju normalno je da postane veliki sanskritski
učenjak i da se dobro upozna sa literaturom i religijom koja nam je data u Vedama.
Ali, pošto mu je njegov učitelj rekao: „Ti moraš da širiš poruku joge“, Krišnamačarija
je odlučio da postane učitelj joge. Odbio je mnoge ponude za profesuru – sanskrita,
logike, Vedante i drugih predmeta. Udubio se u sve ono čemu je učen i na kraju
postao guru. Nije to bilo lako – u njemu se zaista odvijala jaka unutrašnja borba – ali
je to ipak učinio.
Još jedna važna stvar je bila to što se, kroz svoje interesovanje za religiju, posebno
svoju tradiciju vaišnava, Krišnamačarija upoznao sa nekim od učenja velikih jogija
južne Indije. Ti ljudi su bili poznati pod imenom alvar, što znači „neko ko je došao
da vlada“. Alvar usmerava umove ljudi i smatra se inkarnacijom Boga. Svojom
veličinom su obdareni još od najranijeg detinjstva, a mnogi od njih ne potiču iz
braminskih, već ponekad čak i iz prostih seljačkih porodica. Došli su na ovaj svet
kao izuzetni ljudi. Šri Krišnamačarija je proučio učenja tih ljudi, koja su napisana
na našem tamilskom jeziku, pa je tako otkrio značenje joge kako se ona razume na
jugu Indije. Tako je mogao da spoji velika učenja sa severa, koja je primio od svog
Učitelja na Himalajima, sa velikim učenjima juga, koja potiču od naših tamilskih
učitelja, alvara.
P: Da li se u to vreme tražilo da onaj koji pođe tim putem ide na Himalaje i tamo
živi sa učiteljem?
O: Ne, bila je to Krišnamačarijina lična odluka. Odlučio je da nauči sve o
vedskim daršanama – raznim sistemima indijske misli – zato što njegovi učitelji
nisu prihvatali neke od njegovih pogleda. Dok je pohađao predavanja o samkji i
mimamsi u Misoreu, zavetovao se da će ići na najbolje indijske univerzitete i naučiti
sve što tamo ima da se nauči o raznim školama indiijske misli. U to vreme, najbolje
 xviii UVOD

mesto za studije takvih stvari bio je Kaši, danas poznat kao Varanasi ili Benares,
pa je pošao tamo. Bio je srećan što je imao priliku da ode tamo, pošto su tamošnji
učitelji prepoznali njegove naročite sposobnosti. U Benaresu je Krišnamačarija sreo
učitelja po imenu Ganganat-Dža, koji mu je preporučio da pođe jednom velikom
učitelju joge na severu. Tako je otišao na Tibet. Nije to bio zahtev, pre bi se reklo da
je to bila gotovo slučajnost.
P: A iscelitelj Krišnamačarija?
O: Za većinu ljudi je joga čisto duhovna disciplina, ali je jasno da je za mog
oca joga uključivala i druge stvari. Jedna od biografija napisanih o njemu priča
kako se brinuo o bolesnima još dok je bio student. Moj otac mi je lično ispričao
kako su jednom zatražili da pritekne u pomoć britanskom guverneru, koji je
bolovao od dijabetesa. Moj otac je mogao da mu pomogne, a onda je otišao da
nastavi svoje studije na severu, na planini Kajlaš.
Isceliteljska sposobnost mora da je potekla iz njegove porodice. Verovatno
je njegov otac bio prvi koji mu je dao uputstva kako da leči dijabetes i ostale
bolesti, jer u Natamunijevoj „Joga rahasji“ nalazimo mnoga zapažanja o
korišćenju joge za lečenje bolesnih. Bolest je prepreka na putu ka duhovnom
prosvetljenju; zato tu mora nešto da se učini. Ima mnogo načina da se bolesni
leče pomoću joge: ponekad je potrebna mantra, ponekad promena ishrane,
ponekad određene asane, a ponekad pranajama. Verovatno je Krišnamačarija
čuo za sve to još u mladosti i poželeo da nauči o tome nešto više. Postalo mu je
jasno da, ukoliko hoće da nauči više o lečenju, mora da nauči više o ajurvedi. Na
kraju, isto kao što je poznavao Natamunijeva učenja kako da koristi jogu da bi
poboljšao zdravlje, moj otac je imao i svo znanje ajurvede u malom prstu. Tako
je saznao za dijagnostičku važnost pulsa, kako bi dobio
informacije o stanju neke osobe. Naučio je to od učitelja,
ali i proučavajući stare tekstove o toj temi. Krišnamačarija
bi uvek opipao puls svakome ko mu dođe; jedna od prvih
stvari kojima me je naučio bila je kako da opipam puls.
Opipavanje pulsa i korišćenje ajurvedskog Natamunijevog
jogičkog zdravstvenog sistema bila su sredstva koja je
Krišnamačarija koristio da bi pružio savet o fizičkom, men­
talnom i duhovnom zdravlju. Zato ne iznenađuje što je
ponekad izvodio prava čuda.
P: Šta čini Krišnamačarijinu jogu toliko jedinstvenom?
Desikačar daje O: Ono što čini učenja mog oca jedinstvenim jeste
dijagnozu zasnovanu na pulsu. njegovo insistiranje da se povede računa o svakom
pojedincu i njegovoj jedinstvenosti. Ako uvažavamo svaku osobu pojedinačno,
to, naravno, znači da ćemo uvek početi odande gde data osoba u tom trenutku
jeste. Početna tačka nikad nije ono što treba učitelju, već učeniku. To zahteva
mnogo različitih pristupa; ne postoji samo jedan pristup za sve. Način na koji se
 Život i joga Šri T. KrišnamaČarije xix

joga podučava danas često ostavlja utisak da postoji jedno rešenje za svačije
probleme i jedan tretman za sve bolesti. Ali, joga prevashodno utiče na um,
a um svake osobe je drugačiji. I svakako, kultura i nasleđe svake osobe su
takođe različiti. U svakom slučaju, moj otac je birao ono što je izgledalo
nužno i korisno: ponekad su to mogle biti asane, ponekad bi to bila molitva,
ponekad bi čak rekao ljudima da prekinu sa određenom jogičkom praksom:
tada bi došlo do izlečenja. Ima mnogo priča koje bih mogao da ispričam, a sve
one pokazuju nužnost individualnog pristupa jogi. Pod tim ne podrazumevam
da moram da držim samo privatne časove, već da na mojim časovima moram
da stvorim takvu atmosferu da svaki učenik može da nađe svoj put ka jogi.
Moram da imam na umu da svaki moj učenik nije danas ista osoba kao što je
bio juče, a nipošto nije isti kao kada je došao prošle nedelje, možda sa nekim
sličnim pitanjima. To je najvažnija poruka koju mi je moj otac preneo i ona je u
suštini suprotna od onoga što se danas poučava na većini mesta. Krišnamačarija i učenik koji
izvodi eka pada sarvangasanu.
Suština učenja mog oca je sledeća: ne treba pojedinac da se prilagodi jogi,
već praksa joge mora biti skrojena prema svakom pojedincu. Pošao bih čak tako
daleko da kažem da je upravo to ono što čini pristup mog oca drugačijim od
većine drugih koje nalazimo unaokolo, u kojima je sve tako dobro organizovano
i vi treba da se uklopite u određenu strukturu. U Krišnamačarijinoj jogi nema
organizacije, a pojedinac mora da otkrije svoju sopstvenu strukturu.
To podrazumeva da napredak na putu joge znači različite stvari za različite ljude.
Ne smemo ometati taj napredak namerno postavljajući određene ciljeve. Joga služi
pojedincu, a to čini tako što ga ohrabruje da ostvari preobražaj, umesto da mu pruža
puke informacije. To su dve veoma različite stvari. Na primer, ova knjiga daje
informacije o raznim temama, ali da bih postigao da dođe do preobražaja, svaku temu
bih na različit način objasnio svakom pojedincu. Moj otac nas je naučio većem broju
načina da se priđe pojedincu u jogi nego što sam našao na
bilo kom drugom mestu. Ko treba da uči koga? Kada? I
čemu? To su važna pitanja koja treba postaviti na početku
prakse. Ali, u osnovi svih tih pitanja jeste najvažnije od
svih pitanja: kako iskoristiti moć daha? To je nešto sasvim
izuzetno; ni na kom drugom mestu se ne pridaje toliko
značaja dahu, i naš rad je zaista pokazao da je dah čudesni
lek, ako mogu da upotrebim taj izraz.
P: Isto kao i Vaš otac, i vi koristite, kao i dah, mnoge
zvuke i mantre. Mantra pripada indijskoj tradiciji.
Možemo li mi na Zapadu da se pozovemo na taj aspekt Desikačar peva sa svojom
Krišnamačarijine joge? ćerkom Mekhalom
O: Morate da razumete reč mantra ispravno. To nije hinduistički simbol, već (10 godina) koja ga prati na
vini, u Nemačkoj 1992.
nešto univerzalnije: to je nešto što može um neke osobe da podigne na viši nivo.
Zvuk ima mnogo moći; glas ima ogroman uticaj. Samo se setite kako govornik
 xx UVOD

može da osvoji svoju publiku samo zahvaljući načinu na koji govori. U našoj
indijskoj tradiciji mi smo iskoristili te osobine zvuka. Mi koristimo sanskritske
reči, ali i vaš jezik je načinjen od zvukova. U Indiji mi koristimo mantre jer,
zbog njihove religijske tradicije, one nešto znače mnogim ljudima. Ali, ja nikad
ne bih koristio mantru nasumice. Uvek možemo da radimo u okviru tradicije
kojoj pripada neki pojedinac. Ono što je univerzalno istinito je sledeće: da zvuk
može da izvrši moćan uticaj na nas. Naš rad to stalno iznova dokazuje.
P: Možete li da kažete nešto o ideji inteligentnog strukturisanja vaše prakse
joge – konceptu vinjasa krama?
O: Najpre moram da pitam šta podrazumevate pod „inteligentnim“? Verovatno
vam je poznata tvrdnja da praktikovanje stoja na glavi dovodi više krvi u glavu.
Neko, ko ima osećaj da mu dovod krvi u glavu nije dovoljno dobar, doći će
do zaključka da je stoj na glavi najbolja asana za njega. Ali, najpre treba da
promislimo o tome. Da li svi mi patimo od nedovoljnog dotoka krvi u glavu
naprosto zato što stojimo i hodamo uspravno? Pretpostavimo da nekoga toliko
zaokupi ta ideja da počne svakodnevno praktikovati stoj na glavi, ako je moguće
kao prvu stvar ujutru, možda i kao prvu od svih asana. Naše iskustvo u radu
sa svakakvim vrstama ljudi nas je naučilo da oni koji to rade na kraju počinju
da pate od velikih problema u vratu, koji zatim dovode do velike napetosti i
ukočenosti u toj oblasti, kao i smanjenog dotoka krvi u sve mišiće vrata – a to je
baš suprotno od onoga čemu su se nadali da će postići.
Inteligentan pristup jogi podrazumeva da su vam, pre nego što počnete, jasni
razni aspekti asane koju želite da praktikujete, kao i da znate kako da se pripremite
za njih na takav način da smanjite ili poništite sve nepoželjne efekte. Što se tiče
stoja na glavi, na primer, pitanja su: „Da li je moj vrat spreman za to? Mogu li da
dišem dobro u toj asani? Da li su mi leđa dovoljno jaka da podignu celu težinu
mojih nogu?“ Prići inteligentno vašoj praksi znači znati sve implikacije onoga
što hoćete da učinite i pripremiti se i prilagoditi na odgovarajući način. Nije
dovoljno skočiti ako hoćete da dosegnete nebo. Primeniti inteligentan pristup
znači ići prema cilju korak po korak. Ako hoćete da putujete preko mora, najpre
vam je potreban pasoš. Potom su vam potrebne vize za zemlje koje nameravate
da posetite i tako dalje. Sama činjenica da želite da idete tamo ne čini taj put
mogućim. Svako učenje se odvija po tom obrascu.
P: Kako je Krišnamačarija gledao na značaj asana u praksi joge?
O: Moj otac nikad nije gledao na jogu kao na puku fizičku praksu. Joga
mu je bila mnogo više nešto čime se doseže najviše, što je za njega bio Bog.
Učenik Krišnamačarije, maharadža Dakle, za Krišnamačariju, joga je značila koračati putem koji vodi ka Bogu, da
od Kolhapura, demonstrira
bi se postalo jedno sa Bogom. Ovaj put zahteva mnogo od onih koji ga slede:
baradvađasanu, 1940.
snažnu volju, poverenje i sposobnost da se stalno ulažu napori. Bolest svakako
nije dobar pratilac na tom putu, jer ona može da nam odvrati pažnju; umesto
da budemo posvećeni Bogu, može da se desi da mislimo samo na naše fizičke
 Život i joga Šri T. KrišnamaČarije xxi

bolove. Koraci u jogi koji se bave fizičkim telom su koraci koji treba da nam omoguće
da prođemo čitavim putem, a nisu oni čitav put. Nije stvar u tome ni da se telo učini
središtem svih aktivnosti, ni da ga potpuno otpišemo. Za jednu osobu, joga može da
znači da ponovo postane zdrava pomoću vežbanja asana; za nekog drugog ona može
da znači pomoć da se pripremi za smrt – svakako ne praktikujući asane, već time
što će dostići mirno stanje uma u kome nema osećaja krivice ili sramote. Možda bih
u tom slučaju poučio datu osobu da se moli. Za decu je interesantno i značajno da
imaju mnogo fizičkih vežbi – ali zašto bih učio nekog osamdesetogodišnjaka da radi
stoj na glavi ili sedi u položaju lotosa?
Joga je pre svega praksa namenjena da čoveka učini mudrijim, sposobnijim da bolje
razume stvari nego što ih je razumeo ranije. Ako nam asane u tome pomognu, sjajno!
A ako ne, umesto njih se mora naći neko drugo sredstvo. Cilj je uvek bhakti, ili, da
se poslužim rečima moga oca, da se približimo najvišoj inteligenciji, odnosno Bogu.
P: Kada je Šri Krišnamačarija poučavao, njegova objašnjenja su uvek bila blisko
povezana sa starim tekstovima. Teško da je bilo ijednog objašnjenja koje nije
sadržalo pozivanje na odgovarajući citat iz spisa starih mudraca. Da li je neko od tih
dela bilo središnje u njegovom učenju?
O: Najvažniji tekst joge za mog oca uvek su bile Patanđalijeve „Joga sutre“. Svakako
da su i ostali tekstovi bili korisni, ali u njegovom umu nije bilo sumnji u pogledu važnosti
„Joga sutri“. Drugi tekst koji mu je bio važan je Natamunijeva „Joga rahasja“. U tom
tekstu postoje nagoveštaji za praktične procedure; to je knjiga koja se u velikoj meri
bavi pitanjem kako se joga može prilagoditi svakom pojedincu. Tu ima mnogo detaljnih
informacija o disanju u asanama, na primer. „Joga rahasja“ sadrži obilje informacija
koje nisu date u „Joga sutrama“. Šta više, Natamunijev tekst u velikoj meri naglašava
bhakti, posvećenost Bogu. „Bagavad gita“ je takođe sjajan tekst o jogi. Ona naglašava
da put ka najvišoj moći ne znači da treba da zanemarimo ili odbijemo da obavljamo
svoje svakodnevne dužnosti u životu. To je ono što čini „Bagavad gitu“ jedinstvenom.
Ona nam kaže da naše traganje ne sme da bude bekstvo od života. Svima kojima su
Vede važne, „Bagavad gita“ je značajan tekst. Ona priča mnoge stvari iz Upanišada na
način koji je lako razumeti, i za divno čudo, ona sadrži važna uputstva o stvarima kao
što su tehnike disanja i ishrana. U takvim detaljima, „Bagavad gita“ je mnogo jasnija i
preciznija nego „Joga sutre”. I tekstovi kao što je „Hata joga pradipika“ sadrže mnogo
dobrih informacija, ali su ipak suštinski tekst Patanđalijeve „Joga sutre“. Razumevanje
„Joga sutri“ je zadatak za ceo život. Svaki put kad ih čitate možete da vidite nešto više,
nešto drugačije. Proučio sam ih osam puta sa mojim ocem, a mislim da je on nastavio da
ih proučava do kraja života. Svaki put kad bi zajedno sa mnom prelistao „Joga sutre“,
mogao bi da mi kaže nešto novo o njima. Njegov poslednji komentar na taj tekst, pisan
od 1984. do 1986, sadrži stvari koje nikad ranije nije kazao. Proučavao sam 1961. godine
sa njim stih koji se tiče nabičakre1, ali koliko je više informacija o ljudskom telu on
uneo u svoj kasniji komentar na taj isti stih! „Joga sutre“ su tekst koji inspiriše na svim
nivoima, bilo da se tiče tela, bilo daha, bilo uma. 1
Joga sutra 3.29.
 xxii UVOD

Pored Natamunijeve „Joge rahasje“, koja više zalazi u detalje i

naglašava pojam bakti, za Krišnamačadiju je osnovni tekst bio „Joga
sutre“.
P: Šri Krišnamačarija je bio porodičan čovek i imao šestoro dece.
Možete li da kažete nešto o njegovom porodičnom životu?
O: Moj otac je bio veoma brižna osoba. Hteo je da svi mi radimo
jogu i da znamo sve što i on zna. Istovremeno, nalazio je vremena da se
pobrine za naše potrebe. Sećam se kako nas je vodio u bioskop kad sam
imao osam godina. Ali, nekako, mi deca smo bili mnogo bliži sa našom
majkom. Ona je bila ta kojoj bismo išli kad nam je nešto trebalo.
Krišnamačarija sa svojom P: Kakvu ulogu je joga igrala u vašoj porodici?
porodicom..
O: Bilo da nam se sviđalo ili ne, svi smo radili jogu. Svi, uključujući i moju
majku i moje tri sestre, praktikovali smo asane. Sećam se da sam posmatrao kako
moja majka vežba asane, pranajamu i meditaciju dok je čekala rođenje moje mlađe
sestre. Ja sam bio najmanje zainteresovan, moram da priznam. Ipak, kad mi je otac
bio u blizini, pravio sam se da vežbam asane. Moj stariji brat je bio stručnjak.
P: Uprkos običajima tog vremena, Vaš otac je učinio mnogo da promoviše jogu
za žene, a Vaša majka je redovno vežbala.
O: Da. Kako je naučila tako mnogo, ne znam. Mora da je to pokupila od oca,
koji je podučavao kod kuće. Zapravo, nikad nisam video da je on podučava, ali je
ona bila u stanju da ispravlja celokupnu našu praksu. Znala je sve tekstove napamet,
iako nije bilo mnogo školovana. Njena sestra je, takođe, bila majstor za jogu. Ona
bi pratila oca na njegovim turnejama na kojima je držao predavanja. A moja sestra
je pomagala ocu na njegovim časovima; moja najmlađa sestra danas poučava jogu.
Neke od naših žena-instruktora su njegove bivše učenice, uključujući i moju ženu.
Poznata američka instruktorka Indra Devi učila je jogu kod mog oca 1937. godine.
Namagiriama,
Krišnamačarijina žena, P: Interesantno je da je Vaš otac odabrao porodični život a ne život sanjasina.
demonstrira mahamudru. Kakva je bio njegov stav prema sanjasi?
O: Biti sanjasin znači dati sebe potpuno višoj moći, Bogu. Mislim da je moj
otac bio sjajan primer za to. Nije bilo nikakve sumnje da je on osećao da nije
on lično taj koji čini stvari. Smatrao je sebe lišenim moći, i uvek je to bila moć
njegovog učitelja ili Boga koja je delovala kroz njega. Uvek je tvrdio da je sve
što kaže i učini došlo od njegovog učitelja i od Boga. Nikad nije tvrdio da je
otkrio bilo šta, već bi uvek rekao: „Ništa nije moje; sve to dolazi od mog uči-
telja ili od Boga“. Za mene, to je sanjasa. Ne možete da budete sanjasin a da
istovremeno govorite da ste nešto sami otkrili. Biti sanjasin znači položiti sve
što činite pred stopala svog učitelja ili Boga. Moj otac je bio primer za to. Oni
koji su se sretali sa njim često bi ga videli kako uzima sandale svog učitelja
Mladi Desikačar sa svojom i stavlja ih na glavu, što je bio način da kaže da oseća kako je mali, manji od
sestrom i bratom na javnom stopala svog učitelja. Mislim da je moj otac bio sanjasin za primer, a ipak je bio
predavanju demonstrira
baradvađasanu.
 Život i joga Šri T. KrišnamaČarije xxiii

porodičan čovek; nikad nije iskusio nikakvu protivrečnost između toga da

živi sa svojom porodicom i da živi u pravom duhu sanjase.
Sanjasa, u smislu nošenja narandžaste odeće, nezadržavanja predugo
ni na jednom mestu, lutanja unaokolo i prošnje hrane, po mišljenju mog
oca, više ne odgovara našem vremenu. Mnogi od naših velikih učenjaka su
govorili da je sanjasa u ova vremena kali juge postala nemoguća. Učitelj
mog oca mu je rekao da mora da vodi porodični život, a Natamuni kaže
da je porodični život najvažniji deo čovekovog postojanja. Pod tim on nije
samo mislio na to da se imaju deca, već da se živi kao i drugi i da se imaju
odgovornosti. Čak ni „Upanišade“ ne insistiraju na sanjasi u formalnom
smislu te reči. „Bagavad Gita“ ne pridaje veliki značaj sanjasi. U tom delu,
Krišnamačarija sa svojim unucima
Arđuna dolazi do uvida da mora da se uključi u život, a ne da pobegne od dužnosti Bušanom i Kaustubom i njihova
koji su pred njim. Možda je za one koji su obavili sve dužnosti koje je trebalo da majka gđa Menaka Desikačar
obave u životu u redu da odaberu put sanjase, ali takvih nema mnogo. Ono što se prilikom njihovog bramopadešama,
ili ceremonije svete niti, 1983.
tradicionalno podrazumevalo pod terminom sanjasa danas više nije moguće.
P: Učili ste sa svojim ocem više od dvadeset pet godina. Kako ste postali učenik
svog oca?
O: Pre svega, nije sasvim tačno kad se kaže da sam učio kod njega dvadeset pet
godina. Reći to znači ostaviti utisak da sam bio kao student na univerzitetu, čiji je
ceo dan ispunjen učenjem. Ne, ja sam živeo sa njim kao odrastao tokom 25 godina i
tokom tog vremena sam takođe učio sa njim. Na taj način, učenje sa mojim ocem bilo
je kao odlazak u stranu zemlju i polagano upoznavanje sa njenim jezikom, običajima
i navikama tamošnjeg stanovništva. Tako sam ja učio od njega. On me je naučio kako
da razumem važne tekstove, kao što su Upanišade. Učio sam kako da recitujem te
tekstova i kako da ih tumačim. Rekao mi je šta treba da naučim i odredio čemu treba da
podučavam. Na primer, kad sam se dvoumio da li da prihvatim poziv Evropskog joga
udruženja, on je rekao: „Idi na konferenciju joge u Švajcarskoj!“ i ja sam
otišao. Rekao mi je da odem i poučavam Krišnamurtija, i tako sam i uradio,
a moj otac mi je rakako kako da to uradim.
Život sa njim, boravak sa njim, obedovanje sa njim i slično bili su
najvažniji aspekti mog života. Takođe sam i učio sa njim, zbog toga sada
mogu da vama objasnim ovo ili ono iz „Joga sutri“. Ali, moja objašnjenja
sadrže više mog iskustva sa njim, mog zajedničkog života sa njim, nego
same njegove reči. Sve je to za mene bio veliki dar. Sve se odigravalo u
našoj kući: njegovi tretmani, njegovo poučavanje, naš porodični život,
sve. To je bio suštinski deo mog „učenja“ sa njim.
P: Kakve su bile te instrukcije? Kako Vas je on učio i kako ste Vi
učili?
O: Učio sam asane, ali mi je bilo potrebno da radim na njima samo Krišnamačarija u stotoj godini sa
Desikačarom.
oko šest meseci. Imao sam 25 godina i bio sam veoma gibak. On bi me često
poveo na svoja predavanja gde je trebalo da ja demonstriram asane publici, dok
 xxiv UVOD

bi on objašnjavao njihove detalje. On bi mi rekao kako treba da

ih izvedem, a ja bih učinio onako kako mi on kaže. Te asane nisu
mi bile teške, a moja sopstvena praksa asana nije igrala neku važnu
ulogu u njegovom objašnjavanju. Mnogo više vremena je zauzimalo
proučavanje tekstova, učenje da opipavam puls, rad sa bolesnima
i učenje važnih principa za poučavanje joge. Najpre je trebalo da
poučavam, a nakon toga da postavljam pitanja. Na primer, nisam
znao kao da poučavam jogi trudne žene, pa sam pitao njega, a on
me je posavetovao. Pratio je moje učenike pomno, a pomno je pratio
i moj rad sa njima. Čak ni 1989, godinu dana pred njegovu smrt,
nisam se ustručavao da potražim savet od njega, a on bi mi uvek
Mladi Desikačar
odgovorio. Kad sam počeo da učim sa njim, on bi ponekad rekao:
demonstrira padma „To čemu poučavaš je pogrešno“. On bi to rekao pred učenicima, ali ja se uopšte
majurasanu na predavanju nisam osećao postiđenim. Naprotiv, bio sam srećan što ćemo na taj način izbeći
za publiku.
greške. Moje studente ova praksa nije ni najmanje ometala. Pre su oni to videli kao
sreću, što učitelj može da ih posavetuje. Središnje mesto našeg učenja je uvek bila
dobrobit učenika, pa mi nije bio problem da im kažem da moram da pitam oca za
savet zato što ne znam dovoljno. A moj otac je uvek bio veoma ljubazan i govorio
bi mi šta treba da se uradi. Taj način učenja zahteva dobrotu učitelja,
a mnogo smernosti i poniznosti od učenika. Mogu da kažem da je
život sa njim, i to što sam bio u mogućnosti da posmatram i sam
iskusim način na koji on radi, kako leči sam sebe kada je bolestan,
priprema sebi obroke i obavlja ostale rituale – sve su to bile prave
pouke o jogi koje sam dobio od njega.
Naravno, proučavali smo i tekstove, a na to smo trošili mnogo više
vremena nego na tehnike asana, jer kad te tehnike jednom razumete,
o njima nema ništa više da se kaže. Tekst vam daje kontekst za
vašu praksu i čini to što radite razumljivim. Proučavanje određenih
tekstova bilo je obavezno, a i tu je odnos između učitelja i učenika
bio jasan. Najpre sam morao da tekst koji je on odabrao naučim
Govorenje stiha iz napamet. Ti tekstovi se recituju na poseban način. Postoje određena
Ramajane. pravila, pa postoji igra koja se sastoji od njihovog slušanja i ponavljanja, dok ih učite.
Tek kad ih naučite napamet, oni bivaju objašnjeni, a ta objašnjenja se daju na način
na koji učitelj smatra da odgovara svakom posebnom učeniku. Tako poučavanje je
moguće jedino kada živite sa svojim učiteljem. U stara vremena, to je zaista bio
jedini način na koji su učitelji mogli da prenesu stare tekstove.
P: Danas nije tako lako da čovek živi blizu svog učitelja. Šta možemo da uradimo?
O: Uviđam veliku razliku između toga koliko se moj otac borio da sledi svoj put i
komfora koji sam ja imao učeći jogu. On je otišao od kuće i pošao na Tibet, daleko od
svog naroda i kulture, i ostao tamo osam godina. Ja sam morao da pređem tek nekoliko
koraka da bih dobio uputstva. Živeli smo u istoj kući. Isprva sam delio svoje vreme
na rad i učenje. Možda sam na taj način ponešto i propustio, ali je moj otac hteo tako.