INFORMATIKA 2013 – drugi deo

SPOLJNE MEMORIJE
Razlikujemo sledeće tipove memorija:

1. magnetne memorije (hard (tvrdi) diskovi)

2. optičke memorije
2.1. kompakt diskovi (CD)
2.2. digitalni mnogostrani diskovi (DVD)
3. Flash memorije

Magnetne memorije vrše upisivanje podataka putem električnog signala koji prolazi kroz
glavu za pisanje i čitanje. Bitovi se pretvaraju u male magnetne bitove u magnetnom sloju
na površini ploče diska (diskete). Čitanje podataka se vrši tako što glava za čitanje i
pisanje registruje promene u orijentaciji magnetnih bitova, usled čega se indukuje
električni signal, koji se pretvara u bitove.

HD (Hard Disc)
Glavni delovi čvrstog diska (HD) su:
kružne ploče (platters) premazane slojem magnetnog materijala od kojih je veći broj tih
ploča povezan na istu osovinu oko koje rotiraju
glave za čitanje i pisanje fiksirane na pokretnim ručicama
Upisno-čitajuće glave sa obe strane diska lebde
iznad površine ploče na vazdušnom jastuku na
rastojanju manjem od zrnca prašine dok se disk
okreće brzinom od preko 100km/h. Da bi se
shvatila ovako mala tolerancija, treba zamisliti
veliki avion koji leti velikom brzinom 1mm iznad
površine zemlje a da je pri tome ne dodirne.

Pri ovoj brzini i rastojanju čak i najmanje čestice mogu da dovedu do kontakta glava sa
površinom diska i izazovu oštećenje diska (head crash) i podataka na njemu (data crash).
Zbog toga je disk, zajedno sa upisno-čitajućim glavama, zatvoren u metalno kućište. Na
disku se podaci upisuju po kružnim stazama na svakoj strani svake ploče diska. Za razliku
od kaseta i magnetofonskih traka kod kojih je pristup podacima sekvencijalan, kod diskova
se podacima pristupa direktno.
Naučnici iz Singapura otkrili su način da prošire kapacitet skladištenja podataka na hard
disk i do šest puta više nego sad i to koristeći kuhinjsku so. Singapurski Institut za nauku,
tehnologiju i istraživanje u saradnji sa Univerzitetom u Singapuru i Data storidž institutom
objavili su ovo otkriće. Iz Instituta su saopštili da su razvili proces koji može da poveća
gustinu snimanja podataka na hard disk i do 3,3 terabita po sekundi, što je šest puta više
nego dosadašnja gustina snimanja. "Ovo znači da hard diskovi koji danas sadrže jedan
terabit memorije mogu da sadrže šest koristeći novu tehnologiju", navodi se u saopštenju,
prenosi AFP. Naučnici su uspeli da povećaju kapacitet skladištenja podataka i uporedili to
sa pakovanjem odeće u kofer. Bitovi su upakovani tako da ne postoji prostor između njih.
Ovaj način pakovanja podataka omogućen je upotrebom kuhinjske soli jer je so omogućila
bolju vidljivost obrisa bitova i automatski njihovo efikasnije pakovanje.
"So nam daje veći kontrast. Sada su nam vidljive fine linije koje bi inače bez soli bile
zamagljene", rekao je naučnik Džoel Jang.
Jang je predvideo da će pakovanje bitova uz pomoć soli biti prihvaćeno u računarskoj
industriji do 2016. godine, kada sadašnjim tehnikama ponestane goriva i poraste potreba
za alternativnim metodama.
Kompjuteri bi uskoro mogli da čuvaju podatke na hard diskovima napravljenima od stakla,
tvrde britanski naučnici koji su razvili način skladištenja informacija sličan "memorijskim
kristalima" viđenim u filmovima o Supermenu. Istraživači Univerziteta Sauthempton su uz
pomoć lasera prerasporedili atome u komadu stakla, pretvarajući ga u novu vrstu
kompjuterske memorije. Oni tvrde da je "memorijsko staklo" daleko stabilnije i otpornije
od trenutnih vrsta hard disk memorije, koje imaju ograničen vek trajanja na oko dve
decenije i osetljive su na visoke temperature i vlagu. Memorija na staklu može da izdrži
temperature do 1.800 stepeni Farenhajta, ne oštećuje je voda i može da traje hiljadama
godina bez gubljenja informacija. Podaci mogu da budu pisani, brisani i ponovo upisivani u
molekularnu strukturu stakla uz pomoć lasera, tvrde naučnici.
Proces snimanja podataka se obavlja fokusiranjem lasera koji utiskuje sićućne tačke,
takozvane "voksele", na čisto silikonsko staklo. Ovo čini staklo blago neprozirnim i
polarizuje svetlost dok prolazi kroz njega. Staklo, potom, može da se očita, uz pomoć
optičkog detektora. Ovaj proces menja način na koje svetlo putuje kroz staklo, stvarajući
virove polarizovanog svetla, koje potom može da se očita na otprilike isti način kao podaci
u optičkim vlaknima. Martinas Beresna, vođa projekta Optoelektroničkog istraživačkog
centra Univerziteta Sauthempton, kaže da trenutno, na komadu stakla velikom koliko i
ekran mobilnog telefona, mogu da čuvaju isto podataka koliko i čitavi Blu-rej disk – do 50
GB. "Razvili smo ovu memoriju, što znači da podaci mogu da se čuvaju na staklu i traju
zauvek. To bi moglo da postane veoma stabilna i sigurna forma prenosne memorije"

Optičke memorije
Optički diskovi su mali plastični diskovi presvučeni tankim reflektujućim filmom (obično
aluminijumom). Upisivanje podataka se vrši jakim laserskim zracima, koji svojom toplotom
kreiraju zareze na disku (spaljena mikroskopski velika
ulegnuća). Čitanje podataka se vrši slabim laserskim zrakom
koji se šalje na reflektujući film diska. Foto-ćelija (foto-senzor)
registruje odbijene svetlosne zrake. Zraci odbijeni sa ravnih
delova diska imaju jači intenzitet i registruju se kao 1 a zraci
odbijeni sa spaljenih ulegnuća na disku imaju mnogo slabiji
intenzitet i foto-senzor ih ne registruje, tj. registruje ih kao 0.

CD (Compact Disc) je dosta zastupljen medijum, a spada u

optičke diskove: čitanje i upisivanje podataka se vrši preko
laserskih zraka. Razlikujemo:
Audio disk – kompakt disk koji je prvi ušao u upotrebu a
koji služi za reprodukciju muzike;
CD-ROM – disk koji se može samo čitati a sličan je audio
disku, razlikuju se samo po načinu organizacije podataka;
CD-R (CD-Recordable) – disk koji se nabavlja prazan na
koji se CD-rezačem mogu samo jednom zapisati podaci;
CD-RW (CD-Re Writable) – disk kod koga se više puta može zapisati na istu površinu i
mogu ih čitati samo noviji uređaji – “višestruki čitači” (multi read).
Kapacitet CD-a je od 650MB-800MB. Brzina prenosa podataka zavisi od elektromotora
modela CD-uređaja, a kreće se od 2X do 52X, gde X odgovara minimalnoj brzini prenosa
podataka od 150KB/s. Na CD medijumima se distribuiraju programi, enciklopedije, igre i
drugi multimedijalni sadržaji, a CD-uređaji mogu da čitaju i audio-diskove. Savremen
računar je nezamisliv bez CD-ROM-a, jer diskete i drugi mediji imaju isuviše mali kapacitet
u odnosu na memorijske veličine programa, igara, baza podataka itd.
DVD (Digital Versatile Disc) tehnologija prvenstveno ima ulogu da zameni stari VHS
standard, odnosno da analogne uređaje i medijume zameni boljim, digitalnim. DVD plejeri
su zamena za kućne video-rekordere. Razlikujemo sledeće vrste:
 DVD-ROM
o jednostrani, jednoslojni – 4.7GB
o jednostrani, dvoslojni – 8.5GB (4.7+3.8GB)
o dvostrani, jednoslojni – 9.4GB (2x4.7GB)
o dvostrani, dvoslojni – 17GB (2x8.5GB)
o DVD-R (Recordable) – narezuje se samo jednom, kao i CD-R – kapacitet mu je
4.7GB
o
 DVD-RW (ReWritable) – kao CD-RW
 DVD-RAM – može biti zapisivan i čitan kao i hard disk (“neograničen” broj puta) –
najnovija generacija ima kapacitet 4.7GB
 DVD Video Disk – diskovi koji se koriste za snimanje filmova u digitalnom formatu
 Blue Ray - Pre par godina vodio se “rat” za primat dva standarda DVD formata HD-DVD
(Toshiba) i Blu-ray (Sony) u kome je pobedu odneo Blue Ray 19. februara 2008 . Oba
formata su bazirana na plavim laserima. Plava svetlost ima kraću talasnu dužinu od
crvene svetlosti koja se koristi kod CD i DVD sistema, tako da omogućuje upisivanje
manjih zareza. Samim tim je moguće smestiti više podataka na istu veličinu diska. Dual
layer disk može da zabeleži čak i do 50 GB.

Za razliku od CD-a koji se oslanja isključivo na optičku tehnologiju, kod DVD-a se

kombinuje optička i magnetna. Sem toga, višestruko povećanje kapaciteta na istom
prostoru (CD i DVD su veoma slični) postignuto je sužavanjem tolerantnih vrednosti unutar
samog medijuma. Mogu da čitaju audio-diskove, sve vrste CD-a, DVD-ROM i DVD-RAM
medijume kao i digitalne video diskove za kućne DVD plejere, koji zamenjuju video kasete.
Na klasičnim optičkim diskovima (CD, DVD, Blu-ray) podaci se beleže u jednoj ravni - sloju
(bit-po-bit); zato kažemo da su oni dvodimenzionalni. U slučaju beleženja podataka u dva
ili više sloja (kanala) diskovima se dodaje još jedna dimenzija – visina, pa se oni nazivaju
3D diskovima. Tu spadaju višeslojni klasični optički diskovi i holografski diskovi. Kod
klasičnih optičkih diskova, čija je prosečna debljina oko 1,2 mm, podaci koji se beleže u
jednom sloju zauzimaju samo hiljaditi deo milimetra, što znači da je efikasno iskorišćen
samo promil postojeće zapremine. Klasičnom tehnologijom mogu se zasad napraviti diskovi
sa najviše deset slojeva, ali se taj broj u budućnosti može povećati i do 300.
Eksperimentalno je ostvaren disk sa 52 sloja. Za razliku od klasičnog beleženja UV
laserom, razvijaju se nove tehnologije u oblasti nanotehnologije i mikroholografije. Jedno
takvo rešenje nude naučnici sa univerziteta Svinburn (Swinburne University of Technology)
u Melburnu, Australija. Tehnologija je razvijena u jednom od vodećih svetskih centara za
razvoj biofotonike i mikrofotonike – CMP (Centre for Micro-Photonic). Njihovi diskovi su
nazvani petodimenzionalni DVD, Ultra DVD ili Super DVD. Istih su dimenzija kao klasičan
DVD, ali smeštaj podataka vrše u pet dimenzija – tri su fizičke dimenzije na koje smo
navikli, dok su četvrta i peta virtuelne dimenzije, zasnovane na boji i polarizaciji.
Demonstriran je eksperimentalni 5D disk sa tri boje (talasne dužine), dva polarizaciona
ugla i tri fizička sloja, što je dalo kapacitet od 1,1 terabit podataka po centimetru kubnom,
tj. ukupan kapacitet diska od 1,6 terabajta. Očekuje se da će kapacitet optimizovanog i
usavršenog diska dostići 7 terabita po centimetru kubnom (ukupno 10 TB po disku), što se
može ostvariti sa tri polarizaciona stanja (ugla) i četiri talasne dužine (boje)

Flash memorije
Memorije koje ne gube sadržaj kada im se isključi napajanje, a mogu se upisivati, brisati i
čitati po potrebi
Flash memorije šuvaju informacije u nizu tranzistora, koji se zovu "ćelije". Svaka ćelija
čuva jedan bit informacije (mada novije tehnologije omogućavaju memorisanje i više od
jednog bita).
Nedostatak im je što imaju konačan broj mogućih brisanja znači (oko 300 000)
Prednost je što nisu podložne oštećenjima kao hard diskovi i mogu da podnose udarce

ULAZNO-IZLAZNI UREĐAJI
Ulazno-izlazne uređaji se nazivaju još i periferijskim jedinicama ili periferalima i to su one
komponente računarskog sistema preko kojih on komunicira sa okolinom i vrši povratno
dejstvo na nju. Bez njih bi se sistem sveo na običan kalkulator sa slabom propusnom moći,
a sa njima on je u stanju da upravlja tehnološkim procesima, vrlo složenim organizacijama
podataka, telekomunikacionim mrežama itd.
Izlazne jedinice računarskog sistema služe za prikazivanje rezultata obrade podataka i
upravljanja procesima. Rezultati se mogu prikazati u trajnoj (čvrstoj) i privremenoj
(ekranskoj) formi. Kod trajne forme, sistem generiše kopiju rezultata za korisnika koji na
taj način raspolaže dokumentacijom o razvoju svog programa od početne do finalne
verzije. U slučaju privremene forme, korisnik ne dobija nikakvu kopiju rezultata već samo
vizuelni uvid u relativno ograničenom vremenskom intervalu. U izlazne jedinice spadaju:
monitor, štampač, zvučnik, ploter itd.
Ulazne jedinice koriste se za učitavanje naredbi i podataka u operativnu memoriju u
svrhu realizacije neke obrade. To su: tastatura, miš, skener, tabla za crtanje, itd.
Ulazno-izlazne jedinice su: modem, zvučna karta itd.
Video sistema računara koji čine:
 monitor– prima električne signale iz računara i pretvara ih u sliku koju prikazuje na
svom ekranu,
 grafička kartica (video adapter) – generiše električne signale i šalje ih monitoru,
 drajver za monitor – to je program koji operativni sistem koristi za kontrolu rada
video kartice, da bi kartici omogućio da šalje korektne video signale.
Karakteristike video sistema su: rezolucija, učestalost osvežavanja (refresh rate), dubina
boja (color depth).
Monitor
Monitor je deo opreme koji nam omogućuje da pratimo aktivnosti u računarskom sistemu.
To je uređaj za prikazivanje grafike, teksta, animacija, video zapisa i brojčanih vrednosti.
Računari stvaraju slike slažući jedan po jedan element slike. Element slike u računarskom
žargonu naziva se piksel (pixel). Pikseli su male površine ukupne slike. Skup velikog broja
piksela, poređanih jedan do drugog, čini sliku koju vidimo na monitoru. Broj piksela koji se
mogu prikazati na ekranu je rezolucija. Rezolucija ekrana meri se kao H x V, gde je H broj
piksela horizontalno a V broj piksela vertikalno. (npr. rezolucija od 800x600 piksela). Od
rezolucije zavisi finoća slike, odnosno video prikaza na ekranu.

Kod sada već prevaziđenih CRT (ekrana sa katodnom cevi), svaki piksel se sastojao
od 3 manje tačkice od fosfornog materijala koje svetle kada u njih udare elektroni.
Te tačkice su crvene, zelene i plave boje (RGB). Sa ove tri boje, od kojih se svakoj
može dati različit intenzitet, dobija se veliki broj drugih boja. Kako se te obojene tačkice
nalaze na veoma malom rastojanju, u ljudskom oku stvara se utisak mešanja boja.

Kod najvećeg broja ekrana slika se osvežava veći broj puta u toku jedne sekunde, tj. slika
treperi.
Učestalost osvežavanja (refresh rate) predstavlja broj osvežavanja u jednoj sekundi i
meri se u hercima (Hz). Učestalost osvežavanja kreće se od 60 do 100 Hz.
Dubina boja (color depth) je broj boja koji
može predstaviti jedan piksel. Meri se u
bitovima (iznosi 8, 16 ili 24 bita). Uobičajeno
je da se radi sa sledećim nivoima dubine
boje: 256 boja ( 8 bitna boja), 65 536 boja
(16 bitna boja ili "visoke boje", engl.
"HiColor"), 16 miliona boja (24 bitna boja ili
"stvarne boje", engl. "True Color").
Prema konstrukciji računarski monitori se
dele na dve grupe: CRT i LCD monitore. Naravno, današnja
tehnologija omogućava da se sve više izbrišu razlike između klasičnih monitora i televizora,
pa su moderni TV uređaji istovremeno i računari koji omogućavaju neke osnovne operacije
(uglavnom održavaju multimediju i Internet). Zato ćemo pomenuti i Plazma televizore i
nove generacoje LCD monitora.
CRT monitori su monitori sa katodnim cevima. Katodna cev (Cathode Ray Tube) velika je
staklena "flaša" iz koje je isisan vazduh. U njenom grliću nalaze se tri elektronska topa koji
brizgaju mlazove elektrona, a ispred njih je aparatura za vertikalno i horizontalno
usmeravanje mlazeva. Dno boce je ekran premazan flomasterom, u njega udaraju
elektronski mlazevi proizvodeći tako sliku.
LCD monitori imaju ekran koga čini panel sa tečnim kristalom. Razlika između CRT i LCD
monitora je pre svega u dimenzijama. CRT monitori su gabaritni u sve tri dimenzije i
znatno su teži od LCD monitora. Osim što su lakši, LCD monitori izgledaju kao ploče, imaju
izražene samo dve dimenzije, širinu i visinu, dok im je debljina zanemarljiva.
Prednosti LCD u odnosu na CRT ekrane su:
 mnogo bolji kvalitet slike – velikim delom to je posledica činjenice da su LCD ekrani
digitalni a CRT ekrani su analogni
 slika ne treperi i ne izaziva zamor očiju
 LCD ekrani ne zrače i zato su sigurni za okolinu
 LCD ekrani imaju malu potrošnju energije.
LCD monitori su tanki uređaji za prikaz, sastavljeni od određenog broja piksela (koji mogu
biti u boji ili monohromatski) iza kojih se u većini slučajeva nalazi aktivni izvor svetla. Svaki
piksel se sastoji od sloja molekula tečnih kristala postavljenih između dve providne
elektrode i dva polarizirajuća filtera. Naponom se reguliše položaj kristala u pikselu - u
jednom položaju propuštaju svetlo kroz piksel, a u drugom ne. Kod kolor panela piksel se
sastoji od tri podpiksela crvene, zelene i plave boje, a propuštanjem svetla kroz određeni
podpiksel određuje se koja će boje biti piksel. Na manjim panelima bez problema se mogu
direktno spojiti regulatori napona na svaki segment (piksel), ali na velikim panelima bi bilo
preskupo postavljati direktne regulatore za svaki piksel jer bi to značilo postaviti milione
konekcija, tačnije po dvije za svaku boju u pikselu. Radi uštede, pikseli se adresiraju u
kolone i redove koji se onda pobuđuju naponom. Međutim, kod velikih panela zbog
gubitaka svi pikseli u koloni ili redu ne dobijaju jednak napon, što znači da se neće
prebaciti u traženi položaj, a rezultat je greška u prikazu.
Rešenje takvog problema je opremanje svakog piksela tranzistorskim prekidačem koji će
garantovati pokretanje piksela. Ti tranzistori se postavljaju u sloj nazvan TFT ili Thin Film
Tranzistor.
U osnovi to znači da je svaki TFT ekran zapravo LCD ekran s TFT tehnologijom za
upravljanje pikselima. Takvi ekrani se još zovu i active matrix ekrani (postoje i druge
varijante active matrix ekrana, ali je ova tehnologija najrasprostranjenija). Prvi LCD ekrani
mogu su bili passive matrix, što znači da se kristali ne održavaju u traženom stanju
električnim naponom posebnog tranzistora. Koji god novi monitor ili LCD televizor kupili, on
sigurno koristi TFT tehnologiju. TFT monitori su zbog tačno definisanih položaja piksela
idealni medijumi za prikazivanje digitalne slike sa računara.
Tehnologija ima i određene nedostatke. Kao osnovni nameće se nemogućnost da se tečni
kristali trenutno postave iz pobuđenog u nepobuđeno stanje i obrnuto. Ugao gledanja je
drugi veliki problem. Tečni kristali zapravo skreću svetlost u određenom pravcu, tako da se
kontrast i boja menjaju u zavisnosti od ugla gledanja. Tome ne pomaže ni višeslojna izrada
panela. Daljim usavršavanjem tehnologije i uz pomoć specijalnih slojeva, današnji
minimum za ugao gledanja su 120 stepeni za horizontalni i 100 za vertikalni. To će biti
sasvim dovoljno da dve ili tri osobe sede jedna do druge sigurni da je prikaz skoro
identičan za sve. Pitanje kontrasta i svetlosti takođe postoji, iz prostog razloga što na putu
svetlosti iz pozadinskog osvetljenja do posmatrača postoje brojne prepreke koje joj
umanjuju intenzitet. Današnji monitori su, čini se uspešno rešeni i po ovom pitanju.
Zbog izuzetno fine mreže provodnika, tečnih kristala i nekoliko slojeva različitih namena,
proces proizvodnje TFT panela zahteva ekstremne higijenske i tehničke uslove. Ipak, i
pored truda dešavaju se greške, najčešće vidljive kao - mrtvi pikseli. Zapravo se može
desiti da samo jedan subpiksel bude neispravan, pa da ceo piksel bude "proglašen mrtvim".
Ova greška se ne može ispraviti pa je preporučljivo prilikom kupovine dobro obratiti
pažnju, jer mnogi proizvođači tek 8 mrtvih piksela smatraju razlogom za pozivanje na
garanciju.
LED je skraćenica za diodu koja emituje svetlost
Kod LCD televizora potreban je izvor svetlosti iza ekrana i tu ulogu tradicionalno ima više
fluorescentnih cevi. 2009. godine predstavljena je umesto fluorescentnih cevi LED
tehnologija. Ona omogućava efikasnije osvetljenje, ali prikaz same tehnologije ostao je
nepromenjen.
To jednostavno znači da se kao izvor svetla kod ovih ekrana koriste LED diode.
Takođe, moguće je proizvesti tanje televizore korišćenjem ove tehnologije.
Ova tehnologija je u razvoju, očekuje se da tek postigne svoju maksimalnu popularnost.
OLED je skraćenica za Organic Light Emitting Diode (organska dioda koja emituje svetlost).
OLED monitori su napravljeni od organskih polimera koji emituju svetlost kada se na njih
dovede napon. Proizvodnja monitora velikih dimenzija je jednostavnija nego kod regularnih
LED displeja.
Prednosti su: osvetljenje koje proizvode ove diode je znatno svetlije, pa je moguće dobiti
mnogo bolji kontrast, življe boje i tamniju crnu.
Plazma displej je video displej kod koga je svaki piksel na ploči osvetljen malom količinom
gasa (plazme) koji se sastoji od atoma ksenona i neona. Plazma displeji su puno tanji od
CRT ekrana, a imaju i bolju sliku od LCD ekrana. Mogu da prikazuju i analogne i digitalne
signale.
Tehnologija koju koriste plazma displej paneli se zasniva na principu da gas pod niskim
pritiskom stvara svetlo kada prolazi kroz visoki napon. U suštini, PDP može da se posmatra
kao matrica malih fluorescentnih cevi kojima se upravlja na promišljen način. Svaki piksel,
ili ćelija, sastoji se od malog kondenzatora sa tri elektrode. Električno pražnjenje preko
elektroda čini da plemeniti gasovi zatvoreni u ćeliji prelaze u stanje plazme kada se
jonizuju. Plazma je električno neutralna i po definiciji je dobar provodnik. Kada im se
jednom dovede energija, ćelije plazme emituju ultraljubičastu (UV) svetlost koja onda
udara o crvene, zelene i plave fosfore na prednjoj strani svakog piksela i oni počinju da
svetle.
Nedostaci plazme - veoma su krhki, što otežava prevoz i instalaciju; skupi; životni vek im
je ograničen, tj. rade od 10 000 do 30 000 (najnoviji i do 60000) sati zavisno od
proizvođača jer na to direktno utiče čistoća gasova; displej je najsvetliji prvih 2000 sati i
posle toga polako počinje da se zamućuje; na većim nadmorskim visinama, čuje se zujanje
dok plazma radi.