Predikatska logika

Pomoću iskaznih formula ne može se izraziti sve ono što inače

izražavamo u matematici.
Na primer, jednostavna formula

x2 + y 3 > 2,

nije iskazna formula. Iskaznom formulom ne može se izraziti ni

postoji element u skupu X koji nije u skupu Y .

Za opisivanje takvih rečenica očito nisu dovoljni samo iskazna slova

i iskazni veznici.
Iskazna logika se bavi rečenicama kao celinama, i ne zalazi u njihovu
unutrašnju strukturu, ne razlikuje njihove posebne elemente.
Logički zapisi kojima se mogu na precizniji način izraziti razna mate-
matička tvrd̄enja, tzv. predikatske formule, uvode se u nastavku.
 Termi i formule

Matematičke izraze i formule gradimo od raznorodnih elemenata.

Najpre opisujemo osnovne elemente matematičkih izraza i formula.

Konstante su oznake za pojedinačne objekte.

To mogu biti znaci nekih polaznih simbola, kao što je broj 0 ili 1,
elementi >, ⊥ i sl.

Promenljive su zajednička imena za objekte iste vrste.

Označavamo ih simbolima x, y, . . . , X, Y, . . . (mala i velika slova
raznih alfabeta, ponekad sa indeksima).
Osim konstanti i promenljivih, razlikujemo i znake kojima označavamo
razne operacije.
Te znake nazivamo funkcijski znaci.
Videćemo da, jednostavnosti radi, operacije iste vrste na različitim
skupovima označavamo istim funkcijskim simbolom, pri čemu je
veoma važno da se odred̄enim funkcijskim znakom uvek označavaju
operacije iste dužine (arnosti).
Drugim rečima, svakom funkcijskom znaku unapred zadajemo nje-
govu arnost ili dužinu i zahtevamo da se nadalje tim simbolom
označavaju samo operacije te dužine.
Na primer, znak + se obično koristi za označavanje binarnih ope-
racija (operacija dužine 2), tj. + se koristi kao binarni funkcijski
znak.
Koristeći konstante, promenljive i funkcijske znake, i poštujući izvesna
unapred zadata pravila, možemo formirati izraze koje nazivamo termi.
Na primer, term je izraz

x2 + y 2 − 5.

Šta je šta u ovom termu?

Šta su konstante? Konstanta je 5.
Šta su promenljive? Promenljive su x i y.
Koji se operacijski znaci javljaju u ovom termu?

+ - binarni operacijski znak

− - binarni operacijski znak
y2 - unarni operacijski znak
Term inače predstavlja formalni izraz koji nema realno značenje sve
dok mu ne damo neku konkretnu interpretaciju.
To činimo tako što uzmemo neki konkretan skup A, sa nekim konkret-
nim operacijama na njemu. Recimo, u prethodnom primeru uzećemo
da je A skup celih brojeva.
Dalje, činimo sledeće:
Znake konstanti interpretiramo kao neke fiksirane elemente iz A.
Na primer, konstantu 5 bi smo interpretirali kao broj 5.
Promenljive interpretiramo kao proizvoljne elemente skupa A. Tako
bi x i y mogli da budu bilo koji celi brojevi.
Funkcijske znake interpretiramo kao konkretne operacije na A odre-
d̄ene arnosti. Tako bi + moglo biti sabiranje a − oduzimanje celih
brojeva, a y2 bi mogla da bude unarna operacija ”na kvadrat”.
Dakle, u termu x2 + y 2 − 5 smo svim elementima dali konkretnu
interpretaciju, čime taj term zapravo odred̄uje još jednu binarnu
operaciju na Z.
Naime, ako promenljive x i y uzmu neke konkretne vrednosti, recimo
2 i 3, tada term dobija vrednost 22 + 32 − 5, što je jednako 8, a to
znači da se pri pomenutoj operaciji par (2, 3) slika u broj 8.
Da sumiramo:
Term može postati nešto konkretno samo ako konstante i promenljive
koje se javljaju u njemu postanu neki konkretni elementi nekog skupa
A, a operacijski znaci u njemu postanu neke konkretne operacije
(naravno, odgovarajuće dužine) na skupu A.
U tom slučaju term može da postane samo jedan konkretan element
iz skupa A.
Uz svega ovog zaključujemo da su termi takvi izrazi za koje uopšte
nema smisla govoriti o tome da li su istiniti ili ne, kako god ih
interpretirali.
U svakoj interpretaciji oni mogu da postanu samo izvesne vrednosti
iz nekog skupa.
Naravno, ovde smo izuzeli slučaj kada je A = {>, ⊥} i funkcijske
znake interpretiramo kao operacije iskazne algebre.

Med̄utim, postoje i takvi izrazi za koje u datoj interpretaciji možemo

da govorimo o tome da li su istiniti ili ne.
Na primer, takav je izraz x2 + y 2 − 5 > 0, koji u nekim interpretaci-
jama jeste, a u nekim nije istinit, ali se u svakoj interpretaciji može
govoriti o njegovoj istinitosti ili neistinitosti.
To je zato što ovaj izraz, pored napred navedenih elemenata, sadrži
i relacijski znak >, koji mu daje ovu osobinu.
Kako gradimo matematičke izraze koji imaju osobinu da se može
govoriti o njihovoj istinitosti ili neistinitosti u odred̄enim interpre-
tacijama?
Prvi način: Upotrebom relacijskih znaka – znaka kojima označavamo
relacije raznih arnosti.
Kao i kod funkcijskih znaka, i ovde je bitno da se za svaki relacijski
znak unapred odred̄uje njegova arnost i on se koristi za označavanje
samo relacija te iste arnosti, odnosno, u svim interpretacijama se
interpretira kao relacija te arnosti.
Dakle, kada terme požemo relacijskim znacima dobijamo složenije
izraze, kao što su
x2 + y 2 − 5 > 0 3 | 18
x2 + y 2 = z 2 A∩B ⊆C
Drugi način: Upotrebom logičkih veznika.
Izraze dobijene povezivanjem terma relacijskim znacima dalje može-
mo povezivati logičkim veznicima, slično kao u iskaznoj logici, i time
dobiti još složenije izraze.
Primer za ovo su izrazi

(x > 0) ⇒ (x3 > 0) 6|n ⇔ (2|n ∧ 3|n)

Treći način: Upotrebom kvantifikatora.

Formula x > 5, interpretirana kao formula koja se odnosi na prirodne

brojeve, ne može biti ni tačna ni netačna, jer njena tačnost, odnosno
netačnost, zavisi od toga koju vrednost u skupu prirodnih brojeva
uzme promenljiva x.
Med̄utim, ako se ta formula dopuni prefiksom

za svako x ili postoji x tako da,

onda se već može govoriti o tačnosti.

Ovi prefiksi zovu se kvantifikatori i imaju posebne oznake.

Ako je P (x) zapis rečenice x ima svojstvo P , onda se rečenica

Za svaki x, x ima svojstvo P

označava sa

(∀x)P (x).

Čita se: ”za svaki x, P od x”.

Oznaka (∀x) je univerzalni kvantifikator.
Rečenica

Postoji x tako da x ima svojstvo P

beleži se sa

(∃x)P (x).

Čita se: ”postoji x, P od x”.

Oznaka (∃x) je egzistencijalni kvantifikator.

Tako se iz prethodnog primera dobijaju formule

(∀x)(x > 5) (∃x)(x > 5).

Kada se ističe skup na koji se odnosi kvantifikator, što u poslednjem
primeru znači da se simbolički zapisuju rečenice:
Svi prirodni brojevi su veći od 5
Postoji prirodan broj veći od 5

onda se to može uraditi na dva načina.

Prvi je uz sam kvantifikator:

(∀x ∈ N)(x > 5) (∃x ∈ N)(x > 5).

a drugi uz pomoć logičkih veznika:

(∀x)(x ∈ N ⇒ x > 5) (∃x)(x ∈ N ∧ x > 5).

Upotreba kvantifikatora omogućava logičko zaključivanje koje se ne
može izvoditi pomoću iskaza.
Na primer, iz

Svi brojevi čiji je zbir cifara deljiv sa 3 su deljivi sa 3

i
Zbir cifara broja 747 je deljiv sa 3

zaključujemo

Broj 747 deljiv je sa 3.

Ovo je zaključivanje kakvo ne možemo izvršiti na osnovu pravila

iskazne logike.
Formalne definicije:
Da bi smo formalno i precizno definisali pojmove terma i formule u
predikatskoj logici, najpre moramo precizno da definišemo jezik, tj.
skup simbola od kojih polazimo pri izgradnji terma i formula.
Polazni simboli su:
pomoćni znaci: zagrade ( i ), zarez ,
logički veznici: ¬, ∧, ∨, ⇒, ⇔,
kvantifikatori: ∀, ∃
promenljive: x1, x2, x3, . . .
znaci konstanti: a1, a2, a3, . . .
funkcijski znaci: f11, f21, . . . , f12, . . . , fij , . . .
relacijski znaci: R11, R21, . . . , R12, . . . , Rij , . . .
U funkcijskom znaku fij , odnosno relacijskom znaku Rij , gornji in-
deks označava arnost (dužinu, broj argumenata) tog znaka, a donji
služi za razlikovanje znakova iste dužine, kada radimo sa više takvih
znakova.
Treba reći da kod znakova konstanti, promenljivih, funkcijskih i
relacijskih znaka često i ne pišemo gornje ili donje indekse – gornji
se izostavljaju ako je jasno koja je arnost razmatranih simbola, a
donji se izostavljaju ako na neki drugi način možemo da napravimo
razliku izmed̄u tih simbola.
Svaka matematičkia teorija ima svoj specifičan jezik, svoj skup po-
laznih simbola – oznaka konstanti, funkcijskih i relacijskih znakova.
Logički simboli i promenljive su svuda isti, uz napomenu da promen-
ljive mogu biti i slova bez indeksa (na primer x, y, z), velika slova,
slova grčkog alfabeta itd.
 Primer 1.12 U strogom zasnivanju strukture prirodnih brojeva, sa
operacijama sabiranja i množenja i uobičajenom relacijom poretka,
imamo sledeće:
Simbol konstante je samo broj 1,
Operacijski znaci su f12 i f22, i označavaju se redom sa + (plus) i
· (puta),
Relacijski znaci su R12 i R22, a njihove uobičajene oznake su redom
= i 6.
Dakle, ovde uzimamo da je jedina konstanta 1, dok ostale prirodne
brojeve dobijamo na sledeći način:
def def def
2 = 1 + 1, 3 = 2 + 1, 4 = 3 + 1, . . .
U manje formalnom (ali češćem) izlaganju, konstantom se smatra
oznaka svakog prirodnog broja. Isto važi i za druge strukture brojeva.
Tako je i u primerima koji slede.
 Definicija terma:
Definicija terma je induktivna:

(i) Promenljive i znaci konstanti su termi.

n
(ii) Ako je fm funkcijski znak, a t1, . . . , tn su termi, onda je term i
n
izraz fm (t1, . . . , tn).
(iii) Termi su oni i samo oni izrazi koji se mogu formirati konačnim
brojem primena pravila (i) i (ii) .

Dakle, termi se grade samo od konstanti, promenljivih i funkcijskih

znakova.
Primer 1.13 Primeri terma su:
f11(x1), f13(x1, x2, f11(x2)), f22(x1, f12(x2, a1)).
Na jeziku prirodnih brojeva (Primer 1.12) uobičajeno je da se, na
primer, term f22(x1, f12(x2, a1)) beleži sa x(y + 1) i sl.
Kao što je rečeno, od terma se do rečenica (formula) dolazi tek kada
se termi povežu simbolima relacija.
Gramatički, relacije odgovaraju glagolima koji u rečenici odred̄uju
predikat, pa se otuda odgovarajuće formule zovu predikatske, a deo
logike koji se takvim rečenicama bavi je predikatska logika.
I same relacije se ponekad nazivaju predikati.

Kada se termi povežu odgovarajućim relacijskim znakom, dobijaju

se najjednostavnije formule koje nazivamo atomarnim formulama ili
atomičnim formulama.
Naime, neka je Rin n-arni relacijski znak i t1, . . . , tn su termi. Tada
se izraz oblika Rin(t1, . . . , tn) naziva atomična formula.
Primer 1.14

a) Atomične formule su, na primer

R13(f11(x2), x1, f12(x2, x3)), R22(a1, f11(x2)), R11(f13(x1, x1, x2)).
U jeziku teorije skupova jedna atomična formula je X ⊆ Y ∪ Z,
a u strukturi prirodnih brojeva je to na primer x 6 y + z.
Prema dogovorima o označavanju, obe ove formule su u stvari
uobičajeni zapisi, u odgovarajućem jeziku, jedne iste formule –
R12(x1, f12(x2, x3)).
b) U jeziku algebarskih struktura obično postoji relacijski znak dužine
2, koji se označava sa = i interpretira se kao jednakost.
Atomična formula t1 = t2, gde su t1 i t2 termi naziva se identitet
ili algebarski zakon.
Identiteti su, na primer, x + y = y + x i x(y + z) = xy + xz
(za brojeve), kao i A ∪ (B ∩ A) = A (za skupove) i sl.
 Definicija predikatske formule:
Definicija predikatske formule je takod̄e induktivna:

(i) Svaka atomična formula je predikatska formula.

(ii) Ako su F i G predikatske formule, a x je promenljiva, onda su i
sledeći izrazi predikatske formule:
¬F , (F ∧ G), (F ∨ G), (F ⇒ G), (F ⇔ G),
((∀x)F ), ((∃x)F ).

(iii) Prediktske formule su oni i samo oni izrazi koji se mogu formirati
konačnim brojem primena pravila (i) i (ii) .

Jednostavnosti radi, nadalje ćemo predikatske formule često zvati

samo formule.
Primer 1.15
Primeri formula su:
((∃x1)((∀x2)R22(x1, x2))),
(((∀x2)R12(x1, f22(x1, x2))) ⇒ ¬((∃x1)R22(f22(x1, x2), x2)))
Prva od navedenih formula se u jeziku strukture prirodnih brojeva
beleži sa
(∃x)(∀y)(x 6 y).

Kao i kod iskaznih formula, podformula predikatske formule se definiše

se svaki podniz (podreč) formule koji je i sam formula.
Oblast dejstva kvantifikatora (∀x), odnosno (∃x), koji se pojavljuje
u formuli, je sam kvantifikator zajedno sa najmanjom podformulom
koja neposredno sledi iza njega.
Primer 1.16 U formuli
(((∃x1)¬R12(x1, x2)) ⇒ R11(x2)),
oblast dejstva kvantifikatora (∃x1) je formula
((∃x1)¬R12(x1, x2)).
U formuli
¬(∃x)(x > 1 ∧ (∀y)(y 6 x))
oblast dejstva kvantifikatora (∃x) je formula
(∃x)(x > 1 ∧ (∀y)(y 6 x)),
a oblast dejstva kvantifikatora (∀y) je formula
(∀y)(y 6 x).
Kao što smo već rekli, jednostavnosti radi, funkcijski znaci se često
označavaju bez indeksa, i to sa f , g, h, . . . , a relacijski malim
slovima grčkog alfabeta.
U jezicima pojedinih matematičkih teorija se, med̄utim, koriste već
poznati funkcijski i relacijski znaci (+, ·, 6, = itd.) i ustaljena pravila
o zagradama.
Pri zapisivanju predikatskih formula se prihvataju isti dogovori o
izostavljanju zagrada navedeni za iskazne formule, pri čemu su kvan-
tifikatori iza veznika ⇒ i ⇔, koji su iza veznika ∧ i ∨.
Primer 1.17
a) Na osnovu dogovora o izostavljanju zagrada, umesto
(((∃x1)¬R12(x1, x2)) ⇒ R11(x2))
piše se
(∃x1)¬R12(x1, x2) ⇒ R11(x2).
b) U formuli

¬(∀x)(∃y)((α(x, y) ⇒ α(f (x, y), f (y, x))),

α je relacijski, a f funkcijski znak, oba dužine 2.

c) I u formuli

(∀x)(∃y)(x 6 y ∧ y 6= x + 1),

6 i + su redom relacijski i funkcijski znak dužine 2.

Drugi relacijski znak dužine 2 je =, ali je umesto ¬(y = x + 1),
zabeleženo y 6= x + 1.
Ovo su uobičajene oznake u jezicima struktura brojeva.
Vezano i slobodno pojavljivanje promenljive:
Pojavljivanje promenljive x u nekoj formuli je vezano ako se x javlja
u oblasti dejstva nekog od kvantifikatora (∀x) odnosno (∃x).
Slobodno pojavljivanje promenljive u formuli je ono koje nije vezano.
Primer 1.18 (a) U formuli

(∀x)α(x) ⇒ ((∃y)β(x, y) ∨ γ(y))

prva dva pojavljivanja promenljive x su vezana, a treće je slobodno;

prva dva pojavljivanja promenljive y su vezana, a treće je slobodno.
(b) U formuli

(∀x)(α(x) ⇒ ((∃y)β(x, y) ∨ γ(y)))

su sva tri pojavljivanja promenljive x vezana, prva dva za y vezana

a treće slobodno.
(c) U formuli

(∀x)(α(x) ⇒ (∃y)(β(x, y) ∨ γ(y)))

su sva pojavljivanja obeju promenljivih vezana.

Promenljiva x je slobodna ili vezana u formuli A ako u njoj ima

redom slobodno ili vezano pojavljivanje.
Kao što se vidi iz prethodnih primera, promenljiva može biti i vezana
i slobodna u istoj formuli.
 Interpretacija

Termi i formule dobijaju konkretan smisao tek onda kada se inter-

pretiraju u nekoj matematičkoj strukturi.
Svaka interpretacija formule ili grupe formula vezuje se za neku
operacijsko-relacijsku strukturu.
Pod tim pojmom podrazumevamo neki neprazan skup, označimo ga
sa D, koji nazivamo domen interpretacije, zajedno sa nekim siste-
mom relacija i operacija raznih dužina definisanih na njemu.
Te relacije i operacije neophodne su za interpretaciju relacijskih i
funkcijskih simbola koji se javljaju u tim formulama, dok se konstante
interpretiraju kao neki fiksirani elementi domena D.
Promenljive koje se javljaju u tim formulama takod̄e će uzimati vred-
nosti u skupu D.
Sada se interpretacija formule ili skupa formula definiše kao ured̄eni
par D = (D, φ), gde je D domen interpretacije, a φ je pridruživanje
izvršeno na sledeći način:
Uoče se svi znaci konstanti, funkcijski i relacijski simboli koji učestvuju
u izgradnji tih formula, i onda

(a) svakom znaku konstanti se pridruži neki fiksirani element iz D

(interpretacija konstanti);
(b) svakom funkcijskom simbolu dužine n se pridruži neka n-arna
operacija na D, tj. funkcija iz D n u D (interpretacija funkcijskih
simbola);
(c) svakom relacijskom znaku dužine n se pridruži neka n-arna relacija
na D, odnosno podskup iz D n (interpretacija relacijskih simbola).
Kao što smo rekli, u datoj interpretaciji promenljive označavaju
proizvoljne elemente skupa D, dok logički simboli i kvantifikatori
imaju svoja uobičajena značenja.
Kada se formula interpretira, onda ona postaje rečenica kojom se
nešto tvrdi o elemetima domena interpretacije.

Primer 1.19 Neka su date formule

R12(f12(x1, x2), a2)
(∃x2)R22(f12(x1, x2), a2)
(∀x1)(R12(x1, a1) ⇒ (∃x2)(R12(f12(x1, x2), a1)))
i neka je domen interpretacije skup realnih brojeva R.
Konstantama a1 i a2 pridružimo redom brojeve 0 i 1, funkcijskom
simbolu f12 dužine 2 operaciju množenja, a relacijskim simbolima R12
i R22 dužine 2 redom relaciju manje, <, i relaciju jednakosti, =.
Interpretaciju gornjih formula tako čini skup R i navedeno pridruživa-
nje, tj. ured̄eni par D = (R, φ), gde je
 2 2 2

a1 a2 f1 R1 R2
φ= .
0 1 · < =
Gornje formule u ovoj interpretaciji postaju redom rečenice
proizvod brojeva x1 i x2 je manji je od 1, tj. x1 · x2 < 1
postoji broj x2 tako da je x1 · x2 = 1,
za svaki broj x1 manji od 0 postoji broj x2 takav da je x1 · x2 < 0.
Kako je već rečeno, polazni simboli mogu već sami upućivati na in-
terpretaciju. Tako se formule iz poslednjeg primera obično formulišu
redom na sledeći način:

x · y < 1, (∃y)(x · y = 1), (∀x)(x < 0 ⇒ (∃y)(x · y < 0)).

Sve što je rečeno o interpretiranju odnosi se i na ovako zapisane

formule.
Treba samo uočiti da se ovde oznake polaznih simbola poklapaju sa
oznakama matematičkih objekata iz domena, skupa R: konstantnim
simbolima 0 i 1 odgovaraju u interpretaciji brojevi 0 i 1; funkci-
jskom simbolu označenom tačkom odgovara isto označena operacija
množenja; relacijskim simbolima < i = pridružuju se relacije manje
i jednako, koje se označavaju na isti način.
Zato se najčešće rečenica koja u interpretaciji odgovara ovako za-
pisanoj formuli identifikuje sa samom formulom.
Formula u interpretaciji može biti tačna ili netačna rečenica.
To zavisi od vrednosti koje njeni termi imaju u toj interpretaciji. A
vrednosti terma se ”izračunavaju” pomoću elemenata koji se zamene
umesto promenljivih.
Sve ovo se dalje precizno definiše.
U definicijama koje slede pretpostavljamo da je D = (D, φ) in-
tepretacija datog skupa predikatskih formula.

Niz
v = (c1, c2, c3, . . . )
elemenata iz D zove se valuacija domena D.
Kao i u iskaznoj logici, svrha valuacije je da pridruži odred̄ene vred-
nosti promenljivama koje se javljaju u formuli, tako da promenljivoj
xi treba da bude pridružena vrednost ci, gde je i ∈ N.
Prema tome, valuacija je zapravo preslikavanje koje skup svih pro-
menljivih {x1, x2, . . . , xn, . . . } slika u domen interpretacije D, tako
da proizvoljnoj promenljivoj xi dodeljuje vrednost v(xi) = ci ∈ D.
Budući da u konačnom skupu formula učestvuje konačno mnogo
promenljivih x1, . . . , xn, valuacija može biti i konačan niz, ured̄ena
n-torka v = (c1, . . . , cn) elemenata iz D.
Med̄utim, uglavnom je jednostavnije dozvoliti da niz bude beskonačan,
budući da posle nekog elementa u tom nizu, ostali elementi i ne utiču
na vrednost terma u toj valuaciji.
Ako se koriste promenljive x, y, z, . . . , onda je njihov redosled lek-
sikografski, pa im tim redom odgovaraju elementi valuacije.
 Vrednost terma t u valuaciji v, u oznaci tv , definiše se induktivno,
po složenosti tog terma, i to na sledeći način:

(i) Ako je t promenljiva xi, onda je tv = ci.

(ii) Ako je t simbol konstante ai, onda je tv element koji je u da-
toj interpretaciji dodeljen simbolu ai (interpretacija tog znaka
konstante).
(iii) Ako je t = f (t1, . . . , tn), gde je f operacijski znak dužine n, a
t1, . . . , tn su termi, onda je

tv = fD ((t1)v , . . . , (tn)v ),

gde je fD operacija na skupu D kojom je interpretiran funkcijski

simbol f .
 Primer 1.20
a) Neka je dat term f (a, g(x, y)) i interpretacija D = (R, φ), gde
je R skup realnih brojeva, a
 
a f g
φ= .
5 + ·
Jasno, u ovoj interpretaciji ovaj term postaje 5 + x · y.
Neka je data i valuacija v = (2, 3).
Tada vrednost gornjeg terma za ovu valuaciju iznosi 5 + 2 · 3, dakle
broj 11.
b) Term x2 + 3y 3 − 5 u uobičajenoj interpretaciji u skupu R, za
valuaciju (1, 2) ima vrednost 12 + 3 · 23 − 5 = 20.
Dalje se precizira šta znači da je neka formula tačna u valuaciji v iz
domena interpretacije.
I ovaj pojam se definiše induktivno, po složenosti formule, i to na
sledeći način:
(1) Neka je F = R(t1, . . . , tn) atomična formula i ρ je n-arna
relacija koja u datoj interpretaciji odgovara relacijskom simbolu R.
Tada je formula F tačna u valuaciju v ako i samo ako su vrednosti
terma t1, . . . , tn za valuaciju v, tim redom, u relaciji ρ, tj. važi

ρ((t1)v , . . . , (tn)v ) ili ((t1)v , . . . , (tn)v ) ∈ ρ.

(2) ¬F je tačna u valuaciji v ako i samo ako F nije tačna u v.

(3) F ∧ G je tačna u valuaciji v ako i samo ako su i F i G tačne u v.
(4) F ∨ G je tačna u valuaciji v ako i samo ako je F ili G tačna u v.
(5) F ⇒ G je tačna u valuaciji v ako i samo ako važi: ako je F
tačna u v onda je i G tačna u v.
(6) F ⇔ G je tačna u valuaciji v ako i samo ako važi: F je tačna
u v ako i samo ako je G tačna u v.
(7) (∀xi)F je tačna u valuaciji v ako i samo ako je F tačna u svakoj
valuaciji koja se od v razlikuje najviše u i-toj komponenti.
Ovo znači da je formula F tačna u svakoj valuaciji v 0 koja je dobijena
iz valuacije v zamenom i-te komponente ci bilo kojim elementom
domena D.
Drugim rečima, formula F treba da ostane tačna za bilo koje dodelji-
vanje vrednosti promenljivoj xi iz domena D (dok druge promenljive
dobijaju vrednosti odred̄ene valuacijom v).
(8) (∃xi)F je tačna u valuaciji v ako i samo ako postoji valuacija
koja se od v razlikuje najviše u i-toj komponenti i za koju je formula
F tačna.
Ovo znači da je formula F tačna bar u jednoj valuaciji v 0 koja je do-
bijena iz valuacije v zamenom i-te komponente ci nekim elementom
domena D.
Drugim rečima, formula F treba da bude tačna bar za jedno dodelji-
vanje vrednosti promenljivoj xi iz domena D (dok druge promenljive
dobijaju vrednosti odred̄ene valuacijom v).

Da je formula F tačna u valuaciji v zapisuje se kraće

D |=v F ,

a kaže se još i da valuacija v zadovoljava formulu F .

Primer 1.21
a) Za formule R(y, f (x, a)) i (∃y)R(x, y) data je interpretacija
D = (N, φ), gde je N skup prirodnih brojeva, a
 
a f R
φ= .
1 + >

Valuacija (1, 3) zadovoljava prvu formulu jer je tačna rečenica 3 je

veće od 1 + 1, ali ne zadovoljava drugu: prema (8), nije tačno da
postoji prirodan broj b takav da je 1 > b.
Sa druge strane, u valuaciji (2, 3) nije tačna prva, a tačna je druga
formula i sl.
b) Posmatrajmo formulu (∀x)(x·y = y) u interpretaciji čiji je domen
skup Z celih brojeva, a operacijski i relacijski znaci imaju uobičajena
značenja. Prema (7), ta formula tačna je u svakoj valuaciji oblika
(b, 0), gde je b proizvoljan realan broj.
c) Ako je domen interpretacije skup R, a osnovni simboli se inter-
pretiraju uobičajeno, onda formulu (∀x)(x 6= 0 ⇒ (∃y)(x · y = 1))
zadovoljava svaka valuacija.

Primetimo da formula F za datu valuaciju v postaje tačan ili netačan

iskaz nakon što se njene slobodne promenljive zamene odgovarajućim
komponentama u valuaciji. Označimo taj iskaz sa Fv .
Očito, formula F je tačna u valuaciji v ako i samo ako je iskaz Fv
tačan.

Primer 1.22 U Primeru 1.21, pod a), ako je v = (1, 3) valuacija u

datoj interpretaciji, a formula F je R(y, f (x, a)), onda je iskaz Fv
rečenica 3 je veće od 1 + 1.
Formula F je tačna u interpretaciji D ako je tačna u svakoj valuaciji
iz D.
Formula je zatvorena ako u njoj nema slobodnih promenljivih.
Zatvorena formula u svakoj interpretaciji jeste tačna ili netačna
rečenica, dakle iskaz, bez obzira na valuaciju.
Ako je formula F tačna u interpretaciji D, onda kažemo da je D
model formule F . To označavamo sa

D |= F .

Analogna definicija važi za neki skup formula S: Ako je svaka for-

mula iz S tačna u interpretaciji D, onda je D model skupa S.
I tu pišemo
D |= S.
Primer 1.23 Formula (∃x)(x < y), uz uobičajeno tumačenje sim-
bola, je tačna u strukturi (Z, <) celih brojeva sa relacijom <.
Dakle, ta struktura je dakle model ove formule.
Struktura (N, <) je takod̄e jedna interpretacija ove formule, ali to
nije i njen model.

Formula (∃x)(x < y) iz poslednjeg primera ima u interpretaciji isto

značenje kao zatvorena formula (∀y)(∃x)(x < y).
To se može formulisati kao opšte pravilo.
Tvrd̄enje 1.14 Formula F je tačna u interpretaciji D ako i samo
ako je u toj interpretaciji tačna formula (∀xi)F .
Dokaz: D |= F ako i samo ako je D |=v F za svaku valuaciju v iz
D, uključujući i svaku valuaciju koja se od v razlikuje najviše u i-toj
komponenti, a ovo važi ako i samo ako D |= (∀xi)F .
Zatvorenje formule F je zatvorena formula

(∀xik ) . . . (∀xi1 )F ,

gde su xi1 , . . . , xik , redom po pojavljivanju, sve slobodne promenljive

iz F .
Uzastopnom primenom poslednjeg tvrd̄enja dobija se sledeća posledica.
Posledica 1.15 Formula je tačna u nekoj interpretaciji ako i samo
ako je njeno zatvorenje tačno u toj interpretaciji.
Ako je formula F tačna u interpretaciji D, tj. ako joj je D model,
onda ta formula govori o nekim svojstvima strukture D.
Recimo, formula iz Primera 1.23 kaže da u skupu Z (za razliku od
N) od svakog broja postoji manji.
Ovo dakle nije opšte pravilo zaključivanja, već konkretno svojstvo
modela.
 Valjane formule

Formula F je zadovoljiva ako postoji interpretacija i valuacija u njoj

u kojoj je formula F tačna.
Formula F je valjana ili opšte-važeća ako je tačna u svakoj interpretaciji.
To se beleži oznakom
|= F .

Tvrd̄enje 1.16 Formula F je valjana ako i samo ako ¬F nije zado-

voljiva.
Formula F je zadovoljiva ako i samo ako ¬F nije valjana.
Primer 1.24 Jednostavan primer: valjane su sve formule oblika

(∀xi)F ⇒ (∃xi)F .

Zaista, ako neka valuacija v u proizvoljnog interpretaciji zadovoljava

formulu (∀xi)F , onda je formula F tačna za sve valuacije koje se
od v razlikuju najviše na i-tom mestu.
Jasno je da onda u tom domenu postoji element b tako da je za
odgovarajuću valuaciju (dobijenu iz v uvrštavanjem elementa b na
i-to mesto) formula F tačna.
To znači da je za valuaciju v tačna formula (∃xi)F .
Po definiciji (5), v zadovoljava gornju formulu. Kako to važi za
proizvoljnu valuaciju proizvoljne interpretacije, ova formula je valja-
na.
Kao i tautologije, valjane formule opisuju isključivo pravila logičkog
zaključivanja.
Za razliku od formula koje su tačne samo u nekim interpretaci-
jama, valjane formule dakle ne govore ništa o pojedinim osobinama
modela.
Jedna klasa valjanih formula dobija se iz tautologija, kao što sledi.
Izvod iskazne formule A je predikatska formula dobijena iz A za-
menom svih iskaznih slova predikatskim formulama, pri čemu se isto
slovo zamenjuje istom formulom.
Tvrd̄enje 1.17 Izvod tautologije je valjana formula.
Dokaz: Neka je A(p1, . . . , pn) tautologija i neka je F predikatska
formula dobijena iz A zamenom nevedenih slova redom formulama
F1, . . . , Fn. Neka je data interpretacija D formule F i neka je v
jedna valuacija.
Za tu valuaciju, formule F1, . . . , Fn su prema napred uvedenoj oz-
naci redom iskazi (F1)v , . . . , (Fn)v . Njihove istinitosne vrednosti obra-
zuju n-torku simbola >, ⊥, pa kada se pridruže slovima p1, . . . , pn,
odred̄uju jednu interpretaciju iskazne formule A.
Budući da je A tautologija, ona je tačna u svakoj, pa dakle i u
ovoj interpretaciji. Prema tačkama (1) - (6) definicije zadovoljivosti
formule, iskaz Fv je tačan, tj. valuacija v zadovoljava formulu F .
Ovo važi za ma koju valuaciju proizvoljne interpretacije formule F ,
pa je ona valjana.
 Primer 1.25 Formula oblika (∀x)F ⇒ (¬(∃x)G ⇒ (∀x)F ) je val-
jana, jer je izvod tautologije p ⇒ (q ⇒ p).

Formule F i G su logički ekvivalentne ako je F ⇔ G valjana formula,

a F logički implicira G odnosno G je logička posledica formule F ,
ako je formula F ⇒ G valjana.
U sledećem tvrd̄enju navedene su neke valjane formule koje su oblika
logičke ekvivalencije ili implikacije, a nisu izvodi tautologija.
Tvrd̄enje 1.18 Ako su F i G proizvoljne predikatske formule, onda
su formule u narednom spisku valjane.

(a) (∀x)F ⇒ (∃x)F

(b) (∀x)(∀y)F ⇔ (∀y)(∀x)F
(c) (∃x)(∃y)F ⇔ (∃y)(∃x)F
(d) (∃x)(∀y)F ⇒ (∀y)(∃x)F
(e) (∃x)¬F ⇔ ¬(∀x)F
(f) (∀x)¬F ⇔ ¬(∃x)F
(g) (∀x)(F ∧ G) ⇔ (∀x)F ∧ (∀x)G
(h) (∃x)(F ∧ G) ⇒ (∃x)F ∧ (∃x)G
(i) (∀x)F ∨ (∀x)G ⇒ (∀x)(F ∨ G)
(j) (∃x)(F ∨ G) ⇔ (∃x)F ∨ (∃x)G
(k) (∀x)(F ⇒ G) ⇒ ((∀x)F ⇒ (∀x)G)
(l) (∃x)(F ⇒ G) ⇔ ((∀x)F ⇒ (∃x)G)
(m) (∀x)(F ⇔ G) ⇒ ((∀x)F ⇔ (∀x)G).

Dokaz: Polazi se od proizvoljne interpretacije D i proizvoljne val-

uacije v domena D. Dokazuje se da je cela formula tačna za tu
valuaciju, pa kako su interpretacija i valuacija proizvoljni, sledi da je
formula valjana.
Dokaz dajemo za neke slučajeve, ostali dokazi su slični.
Svuda pretpostavljamo da je x i-ta, a y j-ta promenljiva.
(a) Dokazano u Primeru 1.24.
(d) Formula (∃x)(∀y)F je tačna za valuaciju v ako i samo ako u
domenu postoji b tako da je formula (∀y)F tačna za valuaciju v 0
dobijenu iz v zamenom i-te komponente sa b.
A (∀y)F je tačna za v 0 ako je F tačna za svaku valuaciju koja se
od v 0 razlikuje na najviše j-tom mestu.
Element b figuriše na i-tom mestu svake od tih valuacija, pa je
formula (∃x)F tačna za svaku valuaciju koja se od v razlikuje na
j-tom mestu.
Dakle, formula (∀y)(∃x)F tačna je za valuaciju v.
(f ) Formula (∀x)¬F je tačna za valuaciju v ako i samo ako je ¬F
tačna za sve valuacije koje se od v razlikuju na najviše i-tom mestu,
što je ekvivalentno sa tim da formula F nije tačna ni za jednu od
tih valuacija.
Poslednje važi ako i samo ako ne postoji element koji bi mogao
stajati na i-tom mestu valuacije v tako da formula F bude tačna,
odnosno ako i samo ako je ¬(∃x)F tačna za valuaciju v.
(h) Ako je formula (∃x)(F ∧ G) tačna za valuaciju v, onda postoji
element b u domenu tako da je formula F ∧ G tačna za valuaciju v 0
dobijenu iz v zamenom i-te komponente sa b.
Sledi da su za v 0 tačne formule F i G, pa su za valuaciju v tačne i
formule (∃x)F i (∃x)G, odnosno za istu valuaciju tačna je i njihova
konjunkcija.
Da se pokaže kako obrnute implikacije u formulama (a), (d), (h),
(i), (k) i (m) ne važe, dovoljno je naći kontra primer.
U slučaju (d), to je, na primer, formula

(∀y)(∃x)(y 6 x) ⇒ (∃x)(∀y)(y 6 x)

koja nije tačna na skupu N (ili R, svejedno): tačno je da od svakog

prirodnog broja postoji veći, ali ne i da postoji najveći prirodan broj.
Formula dakle nije valjana.
Med̄utim, pomenute implikacije važe pod odred̄enim uslovima, kao
što sledi.
Tvrd̄enje 1.19 Ako promenljiva x nije slobodna u formuli G, onda
su sledeće predikatske formule valjane.

(1) (∃x)(F ∧ G) ⇔ (∃x)F ∧ G

(2) (∀x)F ∨ G ⇔ (∀x)(F ∨ G)
(3) (∀x)(F ⇒ G) ⇔ ((∃x)F ⇒ G)
(4) (∀x)(G ⇒ F ) ⇔ (G ⇒ (∀x)F )
(5) (∃x)(F ⇒ G) ⇔ ((∀x)F ⇒ G)
(6) (∃x)(G ⇒ F ) ⇔ (G ⇒ (∃x)F ).

Dokaz: Videti zadatak 1.42.

Napomena Primetimo da uslov

promenljiva x nije slobodna u formuli G

praktično ima isto značenje kao da smo rekli

promenljiva x se ne javlja u formuli G

jer, ako se x javlja u G kao vezana promenljiva, onda je možemo

zameniti nekom drugom promenljivom i dobijamo formulu koja je
logički ekvivalentna sa G.
Na primer, u formuli

(∀y)(∃x)(y 6 x)

promenljive x i y možemo zameniti nekim drugim slovima i tako

dobiti očito ekvivalentnu formulu.
 Zamena promenljive termom

Zamenimo sva slobodna pojavljivanja promenljive x u formuli F (x)

termom t. Dobijenu formulu označimo sa F (t).
Oznaka F (x) treba samo da istakne slobodno pojavljivanje promen-
ljive x u formuli F . Takvo pojavljivanje uopšte ne mora da postoji
(i tada se F (t) poklapa sa F (x)). Osim toga formula može imati i
druge slobodne promenljive.
Pitamo se da li je gornja zamena ispravna, odnosno da li je formula

(∀x)F (x) ⇒ F (t)

valjana?
Bez dodatnih uslova nije, što se vidi iz sledećeg primera.
Primer 1.26 Zamena gornjeg tipa izvršena je u formuli

(∀x) (∃y)α(x, y) ⇒ (∃y)α(f (y), y) .

| {z } | {z }
F (x) F (t), za t=f (y)

Kada se oznake prilagode jeziku prirodnih brojeva tako da α bude

<, a f (y) da je 2y, gornja formula postaje

(∀x)(∃y)(x < y) ⇒ (∃y)(2y < y).

Ako je interpretacija skup N, ovo očigledno nije tačno.

U gornjem primeru, zamena x sa f (y) dovela je do toga da novo
pojavljivanje promenljive y bude vezano u F (t). Takva zamena
pokazuje se kao neispravna.
Imajući to u vidu, definišemo uslov uz koji formula (∀x)F (x) ⇒ F (t)
postaje valjana.
Term t je nezavisan od promenljive x u formuli F , ako nijedno
slobodno pojavljivanje promenljive x u F ne leži u oblasti dejstva
kvantifikatora (∀xi) ili (∃xi), gde je xi neka promenljiva iz t.
Kaže se još i da je term t slobodan za promenljivu x u F (x).

Primer 1.27
a) Promenljiva x je kao term nezavisna od y u formuli α(x, y), ali
nije nezavisna od y u ¬(∃x)α(x, y).
b) Promenljiva x je nezavisna od x u svakoj formuli.
c) Term f (x, y) nezavisan je od y u (∀x)α(x, z) ⇒ β(y), gde su
α i β relacijski znaci dužine redom 2 i 1.
Isti term nije nezavisan od y u formuli (∃x)(β(x) ∨ α(y, z)).
Pretpostavimo da su x1, . . . , xn promenljive terma t koji je nezavisan
od x u formuli F (x).
Ako se t uvrsti umesto x u F (x), onda su sva pojavljivanja promen-
ljivih x1, . . . , xn u F (t), kojih nema u F (x), slobodna.
Zaista, ta pojavljivanja su posledica zamene t umesto x, a t je
nezavisan od x.
To znači da nijedno novo pojavljivanje bilo koje od ovih promenljivih
nije u oblasti dejstva kvantifikatora koji se na tu promenljivu odnosi.
Koristeći poslednje razmatranje, dokazujemo sledeću lemu:

Lema 1.20 Neka je term t nezavisan od x u formuli F (x). Neka je

data interpretacija te formule i jedna valuacija.
Ako se vrednost terma t poklapa sa vrednošću promenljive x, onda
je formula F (x) tačna ako i samo ako je F (t) tačna.

Dokaz: Setimo se da istinitost formule za datu valuaciju zavisi samo

od vrednosti koje se pridružuju slobodnim promenljivima formule.
S obzirom da prema gornjem sve promenljive terma t imaju slobodna
pojavljivanja u F (t), vrednost koju term t dobija u toj formuli za
valuaciju v je tv .
Kako je po pretpostavi tv = xv , sledi da v zadovoljava F (x) ako i
samo ako zadovoljava F (t), što je i trebalo dokazati.
Sledi glavno tvrd̄enje.

Tvrd̄enje 1.21 Ako je term t nezavisan od promenljive x u formuli

F (x), onda jeste valjana formula

(∀x)F (x) ⇒ F (t).

Dokaz: Ako gornja formula nije valjana, onda postoji interpretacija

i u njoj valuacija v koja zadovoljava formulu (∀x)F (x), a ne zado-
voljava F (t).
Tada svaka valuacija koja se od v razlikuje najviše na mestu promenljive
x zadovoljava formulu F (x). To se odnosi i na valuaciju koja na
mestu promenljive x ima vrednost terma t za valuaciju v.
Prema Lemi 1.20 je i F (t) tačna za valuaciju v, što je suprotno
gornjoj pretpostavci da v ne zadovoljava tu formulu.
Formula (∀x)F (x) ⇒ F (t) je dakle valjana.
Budući da je svaki konstantan simbol c nezavisan od bilo koje pro-
menljive u formuli, neposredno iz gornjeg tvrd̄enja zaključujemo da
je valjana i formula
(∀x)F (x) ⇒ F (c).

Neka je term t nezavisan od promenljive x u formuli F (x). On

je očito nezavisan od x i u ¬F (x). Prema Tvrd̄enju 1.21 tada je
valjana formula (∀x)¬F (x) ⇒ ¬F (t).
Na osnovu zakona kontrapozicije i valjanih formula (e) i (f ) iz
Tvrd̄enja 1.18, valjana je i formula
F (t) ⇒ (∃x)F (x).

Odavde sledi da je valjana i formula

F (c) ⇒ (∃x)F (x),
gde je c proizvoljan simbol konstante.
Primer 1.28
a) Za formulu F (x) uzmimo da je

(∃y)((α(x, y) ∧ α(z, y)),

a za term t uzmimo f (x, z), gde su α i f redom relacijski i operaci-

jski simbol dužine 2.
Term t je nezavisan od z, pa je prema Tvrd̄enju 1.21 formula

(∀x)(∃y)(α(x, y) ∧ α(z, y)) ⇒ (∃y)(α(x, y) ∧ α(f (x, z), y))

valjana.
Na primer, ova formula se može formulisati na jeziku brojeva, za-
menjujući α bilo kojom binarnom relacijom za brojeve (=, 6, <, > i
sl.), a f bilo kojom binarnom operacijom (+, · i sl.).
Slično se može učiniti i na jeziku teorije skupova, ili nekom trećem.
Dobijena rečenica biće, razume se, uvek tačna.
b) U formuli
f (c) = d ⇒ (∃x)(f (x) = d)
c i d su simboli konstanti a f unarni operacijski simbol.
Ako se binarni relacijski simbol = prihvati kao jednakost, onda ova
formula, koja je prema napred dokazanom valjana, iskazuje opšte
pravilo: ako postoji konstanta koja zadovoljava datu jednakost, onda
je odgovarajuća jednačina rešiva.
 Jednakosno valjane formule

Relacija jednakosti prisutna je svuda u matematici. Zato se često

med̄u relacijskim znacima nekog skupa formula nalazi jedan označen
sa =, čija je dužina dva.
U tzv. jednakosnoj interpretaciji tog skupa formula, navedeni znak
se uvek tumači (interpretira) kao jednakost.
Jednakosna interpretacija koja je model odgovarajućeg skupa for-
mula, zove se jednakosni model.
Primer 1.29 Posmatrajmo formulu (∃x)(f (x, y) = z), u kojoj je f
operacijski simbol dužine dva.
Jednakosna interpretacija ove formule je, na primer, skup N, zajedno
sa sabiranjem, kao interpretacijom znaka f .
Razume se, znak = mora se tumačiti kao jednakost.
Med̄utim, (N, +) nije model ove formule, jer ne postoji uvek rešenje
jednačine x + a = b.
Ako se za domen interpretacije uzme skup Z celih brojeva, onda
(Z, +) jeste jednakosni model gornje formule.

Ako je neka formula F tačna u svakoj jednakosnoj interpretaciji,

kažemo da je F jednakosno valjana.
Primer 1.30 Jednakosno valjane formule su, na primer, sledeće:
(∀x)(x = x);
(∀x)(∀y)(x = y ⇒ y = x);
(∀x)(∀y)(∀z)(x = y ∧ y = z ⇒ x = z).
Zaista, navedene formule opisuju osnovna svojstva jednakosti, pa su
zato tačne u svakoj jednakosnoj interpretaciji.
Primetimo da gornje formule nisu valjane ako se znak = interpretira
kao proizvoljna binarna relacija.
Dovoljno je, na primer, = tumačiti kao relaciju x je neposredni
sledbenik broja y na skupu N.