1. Kant – prosvećenost - ,,Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti.

“
Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog. Ta nezrelost je
samoskrivljena onda kad njen uzrok ne leži u nedostatku razuma nego u pomanjkanju odlučnosti i
hrabrosti da se njime služi bez tuđeg rukovođenja. Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš
sopstvenim razumom! To je, dakle, lozinka prosvećenosti. Lenjost i kukavičluk su uzroci zbog kojih
tako veliki deo ljudi dragovoljno do kraja života ostaje nezreo i zbog kojih drugima biva sasvim lako
da im se nametnu za njihove tutore. Veoma je udobno biti nezreo. Ukoliko imam knjigu koja misli
umesto mene, lekara koji mi propisuje dijetu, onda stvarno nije potrebno da se sama trudim. Da najveći
deo ljudi(medju kojima i lepši pol) korak ka zrelosti smatra vrlo opasnim, za to se brinu oni tutori
koji su glavni nadzor nad njima. Tutori ukazuju na opasnost koja im preti ako pokušaju da idu sami.
Svakom pojedincu teško je da se izvuče iz nezrelosti koja je skroro postala njegova priroda. On ju je
čak zavoleo i nije sposoban da se služi sopstvenim razumom jer mu nikada nije bilo dopušteno da taj
pokušaj učini. Moguće je da publika samu sebe prosveti- to je gotovo neizostavno ako joj se samo
sloboda dopusti. Jer tada će se uvek naći nekolicina onih koji sami misle i koji će proširivati oko sebe
duh umnog poštovanja sopstvene ličnosti. Možda će se revolucijom ostvariti pad ličnog despotizma ali
se nikada neće izvršiti reforma načina mišljenja; nove predrasude će, kao i stare, poslužiti kao uzica na
kojoj se vodi velika, nemisaona gomila. Ovoj prosvećenosti nije ništa potrebno doli sloboda i to ona
koja je najmanje štetna od svega onoga što se uopšte može nazvati slobodom, naime: da se od svoga
uma u svim stvarina načini javna upotreba. Javna upotreba čovekovog uma mora u svako doba
da bude slobodna i jedino ona može da ostvari prosvećenost među ljudima; no privatna upotreba
uma sme češće da bude veoma usko ograničena, a da se zato ipak ne odmogne napredak
prosvećenosti. Pod javnom upotrebom čovekovog vlastitog uma podrazumevam onu koju neko, kao
naučenjak, čini od njega pred svekolikom čitalačkom publikom. Privatnom upotrebom nazivam onu
koju on od svoga uma sme da čini u izvesnim građanskim dužnostima koje su mu poverene. Bilo bi
vrlo opasno kad bi neki oficir, kome njegov pretpostavljeni nešto naređuje, hteo u službi da glasno
umuje o korisnosti toga naređenja; on mora da sluša. Međutim, njemu ne može biti pravedno uskraćeno
da kao naučenjak stavlja primedbe na greške u ratnoj službi i da ih pred svoju publiku iznosi na
prosuđivanje. Građanin ne može odbiti da izvrši dažbine koje su mu nametnute; drsko kuđenje takvih
nameta može biti kažnjeno kao skandal. Taj isti građanin ne radi ništa protivno kada kao naučenjak
objavljuje svoje mišljenje protiv neumesnosti ili nepravednosti takvih raspisa. Upotreba svoga uma
koju neki namešteni učitelj vrši pred svojom zajednicom jeste samo privatna upotreba; jer iako vrlo
velika, ta yajednica je uvek samo domaća skupina. S obzirom na takvu upotrebu on, kao sveštenik, nije
i ne sme ni da bude slobodan, jer izvršava tuđi nalog. Naprotiv, kao naučenjak koji svojim spisima
govori vlastitoj publici, svetu, prema tome i sveštenik u javnoj upotrebi svoga uma zaslužuje
neograničenu slobodu da se njime služi i da govori u ime sopstvene ličnosti. Je l onda potrebno da
društvo sveštenika ili crkava bude ovlašćena da se među sobom obaveže na sigurno i nepromenljivo
znamenje, da bi se time nad svakim njenim ćlanom vodilo neprestano više starateljstvo a posredstvom
njega i nad narodom? Kant kaže to je potpuno nemoguće.Takav ugovor koji bi zauvek držao
zatvorenim svako dalje prosvećivanje ljudskog roda bezuslovno je ništavan i nevažeći, čak iako ga
potvrdi najviša vlast. Bio bi to zločin protiv ljudske prirode čije se određenje sastoji upravo u tome
napredovanju. Da li bi narod samome sebi mogao da dosudi takav zakon? Ovaj bi zakon bio moguć za
jedno određeno vreme pošto se ujedno svakome od građana slobodno dopusti da u svojstvu naučenjaka
stavlja svoje primedbe na pogreške sadašnjeg uređenja a da pri tom uvedeni poredak još uvek traje i
dok uvid u prirodu tih stvari javno ne dospe daleko, da bi se ujedinjenjem njihovih glasova morao
prestolu staviti predlog da uzme u zaštitu one zajednice koje su se ujedinile u izmenjeno religijsko
uređenje a da ipak ne sprečavaju one koji hoće da ostanu pri starom. Ali nedopušteno je ujediniti se u
kruto religijsko uređenje u koje zvanično niko ne bi smeo da posumnja. Čovek može samo na neko
vreme da odgodi prosvećenost u onome što mu je dužnost da zna. Ali da se od nje odrekne, to bi za
njegovu ličnost i potomstvo značilo povrediti i pogaziti sveta prava čovečanstva. Da li mi danas živimo
u prosvećenom dobu? Ne, ali sigurno u dobu prosvećenosti. Da ljudi budu u stanju da se u religioznim
stvarima bez vođstva drugog sigurno i dobro služe sopstvenim razumom od toga smo još vrlo daleko.
Ali da se njima sada ipak otvara polje da sebe u tome učine slobodnima i da smetnje iz njihove
samoskrivljene nezrelosti postepeno postanu manje, o tome imamo jasne nagoveštaje. Prema tome, ovo
je doba prosvećenosti ili vek Fridriha. Težište prosvećenosti kao čovekovog izlaska iz stanja
samoskrivljene nezrelosti stavio je Kant naročito na religijske stvari, budući da u pogledu umetnosti i
nauke nemaju naši vladaoci nikakvog interesa da nad svojim podanicima igraju ulogu staratelja, pored
toga verska nezrelost je ne samo najštetnija nego i najnečasnija među svima. Francusko je
prosvetiteljstvo bilo od početka odlučno više demokratsko, ono je ima tendenciju da prosvećenje masa
postavi nasuprot ekslkuzivnog samovlašća gornjih deset hiljada. Ono se pokrenulo najpre kod
Mandevillea – Prstalica selfish systema pokušao je pokazati da čitav društveni sistem počiva na borbi
interesa sebičnih individuuma. Pokretna snaga u civilizaciji je samo egoizam, i zato se ne smemo
čuditi, kad se kultura ne potvrđuje po kvalitetu već upravo po profinjenju i sakrivanju egoizma. Svako
poboljšanje materijalnog stanja koje je postignuto intelektualnim uzdizanjem, izaziva u individuumu
nove i jače potrebe zbog kojih će uvek biti nezadovoljan i tako se pokazuje da se prividno sjajni razvoj
celine izvršava na račun moraliteta i blaženstva pojedinca. Ruso – on je predbacio prosvetiteljstvu da je
sav porast znanja i profinjenje života stvorilo to iz čoveka, da se sve više izneverava svom istinskom
određenju i svojoj suštini. Upravo u čisto razumskom prosvetiteljstvu – koje je ugušilo glas
prirodnog osećaja i zato došlo do svog ateizma i svog egoističkog morala – vidi Ruso najveće zlo
vremena i najžalosniju zabludu čovečanstva. Istorija je sa svojom izgradnjom civilizovanog društva
pokvarila čoveka; on je dobar i čist proizašao iz ruku prirode, no njegov ga je razvoj postepeno otuđio
od prirode. Početak ove degeneracije nalazi Ruso u stvaranju vlasništva koje je imalo za posledicu
deobu rada i time izdvajanje položaja a konačno i probuđivanje svih zlih strasti: to je ono što je rad
intelekta stavilo u službu sebičnosti. Nasuprot tome pojavljuje se prirodno stanje kao izgubljeni raj.
Ruso nije hteo da se povratimo onom bezdruštvenom prirodnom stanju. On je bio uveren da je čovek
od svog tvorca obdaren sposobnošću usavršavanja koja mu je učinila prirodnu sklonost, kako
dužnošću tako i prirodnom nužnošću. Istorija se mora iznova započeti i to se mora čovek povratiti iz
neprirodnosti inteleknutalne oholosti do prirodnog osećaja da bi našao put svog razvoja . Za to treba
državni ustav koji osigurava po principu pravne jednakosti, pojedincu punu slobodu njegove lične
delatnosti u zajedničkom životu a u pojedinačnom odgoj koji dopušta neprisilni razvoj prirodnih
sklonosti i individuuma iz vlastitaživota. Vic – on se okreće protiv matematicizma Dekarta i prvenstvo
daje empirizmu. Ipak, on nema uopšte poverenja u prirodnu nauku. Po principu, da se može samo ono
spoznati, što si sam stvorio, spoznaja prirode je moguća samo bogu. Matematski oblici koje čovek
svakako sam stvara samo su apstrakcije i fikcije koje ne obuhvataju istinsku suštinu i realitet prirode.
Što čovek doista čini to je njegova istorija, i nju on zato i može razumeti. Vico dolazi i to razvoja kojim
je kultura sebe izvukla iz primitivnih prilika i zbog svog preterivanja ponovo pala u najgore barbarstvo.
Kao tipičan proces pri tom svuda vredi rimska istorija. Sa romantičkom, naročitom ljubavi za poetske
početke istorijskog života, povezuje Vico veliku finoću svojih analiza. I na religioznom području Vico
je ostan stran misli planskog povezivanja narodne istorije. Ovu misao je zastupao Bossuet – patristička
filozofija istorije koja je stavila iskupljenje u središte svetskog događanja. Čitav tok istorije je delo
božje promisli i njen jedini cilj je vladvina Jednog, vladavina katoličke crkve. Takvo je teološko
shvatanje sveta i istorije odbila novija filozofija. Herder – uveren u to da je prirodni razvoj ljudi upravo
taj koji se odvija u istoriji. Istorija nije ništa drugo do neprekidno nastavljanje prirodnog razvoja. Time
su se na takav način pobrkali prirodnonaučna i istorijska istraživanja i to je moralo izazvati protivljenje
oštrog mislioca kao što je Kant. Otpočinjanje društvenog života ne treba shvatiti kao samovoljni akt
bilo ljudskog razmišljanja bilo božjeg određenja, već kao postepeno izgrađen rezultat prirodnog sklopa.
On nije niti pronađen, niti naređen već je postao. Herder je polazio od položaja čoveka u prirodi, od
životnih uslova koje mu je pružala planeta i njegove sklonosti, da bi odatle shvatio početke i pravac
njegovog istorijskog razvoja. Različite nacije se organski nižu jedan do drugog kao veliki lanac sve
većeg usavršavanja i svi oni čine sve zrelije ostvarenje opštih sklonosti ljudskog bića. Kao što je sam
čovek kruna stvaranja tako je i njegova istorija razvoj ljudskosti. Zamršeno kretanje sudbine naroda
očituje ideju humaniteta.
2. Kantovo shvatanje prostora i vremena – Predgovor Arsenijevića - ,,Opažaj je bez pojma slep, dok
je pojam bez opažaja prazan.“ Ova Kantova rečenica izražava njegov odnos prema racionalizmu i
empirizmu kao pristupima filozofiji. Sve naše znanje ne samo što počinje iskustvom već se uvek i
odnosi samo na dato ili moguće iskustvo zbog čega je svako bavljenje čistim pojmovima naprosto bez
sadržaja ako se ne koristi iskustvom i ako se ne odnosi na iskustvo. Ali to ne znači da sve što znanje
čini znanjem potiče iz iskustva. Da bi jasno istakao specifič