Professional Documents
Culture Documents
MLADA BOSNA, Naucni Radovi PDF
MLADA BOSNA, Naucni Radovi PDF
ПОЛИТЕИА
Научни часопис за друштвена питања
Број 7
ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ
ОСВРТИ И ПРИКАЗИ
Mile Dmičić, A brave and a useful one historical text ..................................... 261
Dušan Vrućinić, From an alliance to an alliance . ........................................... 267
Instruction for the authors and critics .......................................................... 273
Тема броја:
„МЛАДА БОСНА’’ –
СУШТИНА, ИДЕОЛОШКЕ И
ПОЛИТИЧКЕ ПОСЉЕДИЦЕ
Слободан Наградић
doi 10.7251/POL1407011N
- Уводник -
*
проф. филозофије и естетике на Универзитету у Бањој Луци
18 Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-...
9
Focht, I. (1959). Istina i biće umjetnosti. Sarajevo: Svjetlost, str. 158-159.
10
Ђукић, Б. (2010). Философска мисао Срба Босне и Херцеговине, прва књига. Бања Лука:
Филозофски факултет Универзитета у Бањој Луци, стр. 73.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 33
новијој српској, али и у свјетској историји, тренутак исхода и резултата једног
минулог времена и у исто вријеме увод у одређено ново, радикално другачије
вријеме. Послије њега овдје више ништа није исто јер је он својом жест ином
и драматиком, као олуја из темеља потресао свијет. У њему дух, ум и воља
Младе Босне показали су се у самом свом далекосежном резултату, јер ате
нтат по много чему изниман, комплексан и контроверзан историјски догађај
који је она припремила био је тренутак када је историја проговорила на
фундаменталан и сушти начин, философски смисаоно и густо, те и креативно
и на самом врху етоса и људског достојанства. Ријеч је, дакле, о одређеном
далекосежном чину слободе, одважности и ријешеност и потпуног жртвовања
за националну част и ослобођење из окупаторског јарма и стеге ропског духа.
Он је извјесно радикално опредјељење равно оном косовском и у духу њега, то
јест покушај немогућег да се оствари и тако постане могуће. Јер ако су његови
идејни покретачи били повремено у дилеми између стратегије тираноубиства,
с једне, и корак-по-корак ослобођења, с друге стране, група око Д. Илића, Н.
Чабриновића, Т. Грабежа, В. Чубриловића, М. Мехмедбашића, И. Крањчевића
и других, а нарочито храбри и одлучни Г. Принцип (самосвјесна жртва) ни
је имао дилеме, етичких предрасуда и било каквих сумњи у људску и моралну
чистоту сопственог чина и подвига, што се, поред осталог, види и по његовим
(али и његових другова) исказима на самом суђењу.
Могу данас, након сто година и радикалног преокрета у свијести
српских непријатеља, у времену декаденције вриједности и помраченог ума
технолошке и медијско-електроничке цивилизације, они и њихови трабанти с
разних страна повезани, говорити шта год хоће и како год желе, прекрајати
историју и мијењати идентитете, те и сасвим искривљено тумачити поједина
њена догађања, али истина је у својој суштини необорива и заувијек ос
таје што је од почетка била, оно Аристотелово да се за оно што јесте каже
да јесте а за оно што није да није, па је за сваког јасно да је Ф. Фердинанд
био окупатор, туђинац и незвани гост, а Г. Принцип храбри Србин који се
не мири са окупацијом и анексијом, па се устремљује ка слободи за коју је
спреман жртвовати се до краја и без остатка, што је подвиг највишег дигнитета
и човјечности. Подстакнут херојством српске традиције и историје за коју је
И. Андрић с разлогом говорио да се креће „између клања и орања’’ он није
био спреман да калкулише и мудрује, а по свему га је на тај чин вукао и један
дубоки, унутрашњи порив – психолошки нагон колективног несвјесног.11 С
друге стране, атентат се може у најгорем случају узети као повод објави напада
на Србију. Необично је да га данас поједини желе представити узроком и
11
О том унутрашњем пориву младих атентатора свједочи и Васо Чубриловић у тајном писму
сестрама Стаки и Види у Праг 1918. године, у којем говори о готово несвјесном стању атента-
тора, о стању „у екстази’’ и вољи која „није била наша воља него као да нас је неки други, јачи
нагон гонио да радимо оно’’. Очито да су они имали одређени самосвојни онтолошки доживљај:
извршење саме народне воље и историјског тестамента ослобођења; погледај у: Бабић, Ј. М.
(1999). Свједочење једног сужња.Тајно писмо атентатора Васе Чубриловића сестрама Стаки
и Види у Праг. Градишки зборник, бр. 1, стр. 149.
34 Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-...
разлогом, шта више, свјетског рата, што говори не само о незнању него и лошој
намјери наставка демонизације Срба. Реални узроци Рата могу се тек и само
наћи у противрјечној свјетској збиљи тога времена, те и самим историјским
аспирацијама за освајањем и владањем. Без воље за рат нема рата и, умјесто
да се размотри питање геноцидности страдања српског народа у њему, данас
желе да се суди Србима што су се усудили пружити отпор поробљивачу који се
проглашава жртвом. У том смислу стремљења и дјеловање Младе Босне могу
се довести у везу са, на примјер, нацистичким НАТО бомбардовањем Србије
1999. године под лажним изговором заштите Албанаца на Косову, и одлуч
ним немогућим отпором српског народа, с обзиром на то да се и ту тражило
могуће у немогућем, елементарно чување достојанства. Тај народ не би био
то што јесте и напустио би темељну логику властитог идентитета ако се не би
супротставио насртају туђина на његову слободу, но дакако увијек и изнова се
поставља питање начина и пута опирања, јер ситни рад, еволуција, дипломатија
и политика, уколико су продуктивни и воде резултату, неоспорно су бољи пут,
што су знали и младобосанци, али на насиље се мора одговорити силом, иако
нас хришћанство учи другачије јер то је питање нужности опстанка и одређене
историјске стварности.
За генерацију младобосанаца данас се може рећи да је то било храбро,
умно и одлучн о покољење које је било свјесно устремљено да јуриша на
Великог Брата, а то је аустроугарска власт са својим чувеним бирократским
и неслободним режимом, који су, као што смо видјели, у својим изврсним
прозама описали тадашњи њени, писци свјетског ранга и нивоа, Ф. Кафка
и Р. Музил, показавши његову суштину с једне стране у крајњој отуђености
и душевној опустошености, те у дубоком аветињству, с друге. С тим у вези,
паралела је могућа посебно са данашњим временом и нашом актуелном
збиљом, идеолошко-културолошки али и са гледишта других димензија
стварности, па није тешко уочити сличности и разлике, почев од позиције
моћника са двоструким аршинима према разним националним заједницама
и наметања историје и неоколонијалног вриједносног обрасца, преко пасив
ног, тромог и уопште непродуктивног образовно-интелектуалног слоја који
је, посебно у односу на младобосанску националистичку интелигенцију,
запарложен и конформистички, без иницијативе и елана, у одређеном испразном
самозадовољству, све до директног хватања у заједничко коло и плеса уз
мелодију поменутих моћника и Великог Брата, који је у босанскохерцеговачком
друштву завео ред према властитом интересу и уз помоћ поданика и домаћих
сљедбеника прекраја чак прошлост и историју. Другим ријечима, ако се
оставе по страни одважни умни појединци, актуелно универзитетско знање,
распршено по разним странама или у властитом царству тишине, није
ни сјена сјене у поређењу са духовном елитом Младе Босне, која је својом
критичком иницијативом, вољом, храброшћу, одлучношћу, динамиком и
акцијом да се ствари радикално мијењају, сасвим историјски предњачила, а
ни у епистемолошком смислу није била испод актуелног нараштаја. Свакако,
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 35
посебни и другачији услови су стварали и једну и другу елиту, но дубоко је
неједнак сам карактер воље и напора да се ти услови мијењају и примјеравају
своме оптимуму. Данашњи нараштај чини се као да дубоко спава у односу
на онај младобосански, а дух и једног и другог времена показују велику
квалитативну сродност и отуђеност.
У ствари, карактер наше збиљности начелно једним својим битним од-
ређењем сродан је и не разликује се од њеног историјског стања под аустроу-
гарском влашћу и пред Рат, у вријеме дјеловања Младе Босне. Истина, наше
вријеме није вријеме „уочи’’ неког рата, већ вријеме одређеног перманентног
рата, тј. вријеме када рат у свијету и не престаје, али његова је велика сличност
у томе што у поменутој збиљности, као и прије, влада и доминантну позицију
има тзв. „туђе старатељство’’ које лимитира њено слободно кретање, јер је по-
ставило властите циљеве томе кретању као и властиту дистрибуцију позиција
њених народа и политичких снага.12 Према томе, у констелацији „туђег стара-
тељства’’ у охаеровском оквиру као институту Великог Брата и безобзирног
наметања новог свјетског поретка, значи „демократске’’ владавине моћног За-
пада (што се бјелодано види и на актуелном примјеру Украјине и односа пре-
ма Криму), показује се у нашем друштву одређена сродност са стањем под ста-
ратељством и анексијом Аустро-Угарске над БиХ, но ни под каквим видом па
чак ни у слутњи не постоји тако уникатна и јединствена организација каква је
била Млада Босна, штавише, ојачале су снаге које желе да „негативном’’ исто-
ризацијом потру и саме вриједности стечене њеним историјским дјеловањем,
те и изврше и саму ревизију њене историје. Те снаге нису мале и дубоко су ре-
троградне јер историју враћају уназад, под окриље тзв. владавинског стања,
дакле владавине моћних над немоћнима, великих над малима, средишта над
маргиналним и сл., што је у суштини кључна одлика цијеле досадашње исто
рије, но ради се о томе да се успостави права демократија у тзв. постдемокра-
тији и права историја у постисторији, чији карактер не би била сила него власт
ума, истинског права и праведности, равноправности и једнакости у одређе-
ном стварном историјском друштву. У младим духовима сљедбеницима идеа-
ла Младе Босне разних генерација, па и актуелног нараштаја, оличен је сусрет
Истока и Запада, нагона и ума, изворне снаге и европског духа и интелекта, као
и велика приврженост нараштају „побуњених анђела’’ са отвореним излазом
у свијет, али и великом илузијом слободе. Сличан амалгам свијести и осјећаја
дубоко носи и младост данашњег покољења, посебно у смислу доживљаја од-
ређеног демонства и аветињства у друштву постављеном туђим старатељством
12
Уп.: Ђукић, Б. (2005). „Интеграција и статус вриједности у савременом друштву’’, у: Интегра-
ција и личност, зборник радова, приредио Зоран Арсовић. Бањалука: Институт за филозофију и
друштвена истраживања, стр. 478; Овдје се, с тим у вези, између осталог каже: „У ствари, специ-
фичност позиције бх. друштва и његовог система вриједности у овом тренутку лежи у томе што
су они стављени под туђе старатељство (подвукао Б. Ђ), па им је као таквим, дакле маргинал-
ним, прописано ‘понашање’ у оквирима надлежних међународних институција. С тим у вези,
познато је да свако ‘старатељство’ у извјесном погледу де факто и де јуре отуђује и лишава из-
вјесног дијела права оне који подносе такво старатељство и старање.’’
36 Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-...
и зазирањем слободе и самобитности српског националног идентитета, те и у
критичком спорењу са властитом збиљом, тромом, коруптивном и без јасне
перспективе.
Литература
Zusammenfassung: In diesem Aufsatz deutet der Autor das Attentat von Sa-
rajewo im Licht der Freiheitideen und der Menschenwürde. Von dem Begriff des
Menschen als geistliches und freies Wesen hinausgehend, stellt er die These von
der Selbstwesenheit eines Volkes und der nationalen Lebenswelten. Daraus vertritt
er die Position und führt sie aus, dass in die natürliche Grundrechte des Menschen
und des Volkes die Rechte auf Freiheit, nationale Würde und selbstständige Gestal-
tung der eigenen Lebenswelt einzuzählen sind. Dementsprechend hält er die öster-
reich-ungarische Okkupation der westlichen serbischen Länder weder als anthro-
pologisch legitim noch als naturrechtlich begründet. Mit Berücksichtigung auf die
invasive und ungesetzliche Besessung serbischer Länder, womit die grundlegenden
Menschenrechte des sowohl serbischen als auch anderer slawischer Völker unter
Bedrohung gestellt wurden und ihre Freiheit und Menschenwürde angegriffen wur-
den, wird das Attentat von Sarajewo als legitimer, freiheitslibender Verteidigungsakt
verstanden, mit dem die Freiheit, Menschenrechte und Menschenwürde auf eine le-
gitime Weise verteidigt wurden.
Нa попришту историје
1924, стр. 3.
11
Погледати, Парежанин, Ратко, Гаврило Принцип у Београду, Catena Mundi, Београд, 2013, стр.
35. и 26.
12
Јевђевић, Доброслав, Сарајевски завјереници, Фамилет, Београд, 2002, стр. 32.
13
Пфефер, Лео, Истрага у Сарајевском атентату, Издање „Нове Европе’’, Загреб, 1938, стр.
137.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 49
слику о себи, већ носе терет свега. Градски човјек не цијени ништа на прави-
лан начин, јер све добија у готовом облику, прерађено и припремљено. Сам не
учествује у про–из–вођењу и обликовању, па тиме ни у самообликовању. Сео-
ски човјек, пак, представља постојану основу сваког здравог друштва. Везан
за земљу и привржен њој, срастао са природом, њеним ритмовима и кружним
циклусима, од којих зависи плодност усјева, па тиме и извор средстава за оп-
станак и живот, сеоски људи успостављају и особени однос према природи као
таквој. Тако сеоски човјек његује и посебан однос према самој земљи и она за
њега има непроцјењиву вриједност и значење. Постојаност и тврдоћа, свијест
о темељним вриједностима еволутивног и природног преображаја из духа тра-
диције, поспјешују код сеоског човјека здрави осјећај родољубља и отаџбинске
љубави. Како интелигенција живи другачијим животом и како ни образовање
није обавезно скопчано с памећу, личним моралом и далековидошћу, неопход-
но је цијенити и чувати земљу на којој се живи. Само из разлога те скромно-
сти и дубоковидости, које слути људско призвање и Божји благослов, сеоско
становништво је износило и подносило све велике ратове, устанке и буне, на-
лазећи се увијек у жрвњу најтежих околности и непријатељских сила. Свагда
тако, а да доласком мира увијек пожање најмање од свих. Није ли сеоски човјек
и током задњих ратова на нашим просторима највише оштећен и пострадао?
Свакако! А његова страдања и пропадања, судбинска су страдања и пропадања
цијелог народа. Само из тих објективних разлога, а не просто из неке учтиво-
сти, и проницљиви и сјетни Боривоје Јевтић ће се задивити сељачком карак-
теру и памети, када у затвору упозна учеснике атентата. Помало разочаран у
учинке високог образовања и школске учености, он ће додуше сагледати про-
тиврјечност сељачког живота, који човјека утапа у блато, невољу и биједу, али
истовремено истаћи да се од тог истог сељака управо учени уче да воле Бога
и ближњега, да поштују родитеље и боре се против свега што спутава и окива
човјека. Кроз уста и језиком Јездимира Дангића, са којим се упознао и сприја-
тељио у затвору, Јевтић ће о сељанима изрећи своје искуство, које гласи: „Њих
сва та збивања на небу, у ваздуху, у пољу, у шуми, у разна доба дана и ноћи и
временских раздобља уче више него све те књиге нас. Ми смо затворени у себе
и у уским смо просторима, а они гледају љепоту и пространство свега, љепоту
стварања и умирања. Зато све лакше и подносе. Слађе им је живјети и лакше
оставити овај свијет, јер вјерују у онај љепши с оне стране живота. Вјерујемо
и ми, али каткада и посумњамо. Тако нас наопако уче у школама“14. Ти и такви
сељаци „саучесници, својом чврстином карактера, својом мужевношћу, здра-
вим сељачким разбором, одмјереношћу у ријечима и расуђивању и њежношћу
осјећања“ изненадили су и мисаоног Јевтића и његове пријатеље, али и српске
непријатеље.
Нема сумње да је Сарајевски атентат важан историјски догађај. Послије
њега услиједио је први свјетски рат и цио низ трагичних и судбоносних до-
14
Погледати, Дангић, Јездимир, Глад и тамница, Штампарија Љубомир Богданов, Нови Сад,
1940, стр. 162. и 159.
50 Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе
гађаја по српски народ. Као резултанту тих догађаја имамо и прекројену ге-
ополитичку карту Европе, на којој су се појавиле нове државе, попут Краље-
вине СХС, и нестале неке раније, попут злогласне Аустро–Угарске царевине.
Сарајевски атентатори су имали част да кумују настанку једног новог свијета
и геополитичког поретка. Марљиви и добро обавијештени Владимир Дедијер,
који је исцрпно истраживао историју и учинак политичких атентата у Европи
и свијету, изнио је тезу да „ниједно политичко убиство у новијој историји није
имало тако далекосежне последице као погибија Фрање Фердинанда у Сараје-
ву, 28. јуна 1914.“. Јер само мјесец дана „послије Принциповог хица дошло
је до избијања првог свјетског рата, низом брзих и неопозивих корака – ау-
стријским ултиматумом Србији 23. јула и објавом рата 28. јула, руском моби-
лизацијом, њемачком објавом рата Русији 1. августа, Француској 3. августа и
британском објавом рата Њемачкој 4. августа. Тај рат је био највећа кланица у
дотадашњој историји свијета и опустошио је огромна пространства Европе и
однио животе дванаест милиона људи“15.
А шта се десило са Србијом и српским народом? Одговор на то питање
могао би изгледати на следећи начин. „Три љута непријатеља ријешили су да
освоје и заробе и последњи дјелић земље Србинове. Хиљаде топова бљували
су убитачну ватру, што је убијала, рушила и палила. Цио један народ био је у
збјегу испред војске, мале по броју, али велике и јуначке по својим подвизима.
Сви су осјећали почетак велике народне трагедије, само народни дух кретао
их је напријед у нова искушења, ријешене да до краја учине све што могу и да
пред историјом за сва времена остану неокаљани. Старо и младо ишло је на-
пријед, не знајући ни куда, а остајало је истом кад је снага попуштала, тијело
малаксавало, и непријатељ их сустизао огољеле, гладне и болесне, да над њима
искали свој гњев што му још увијек војска даје отпора узмичући и палећи све
иза себе, да ништа непријатељу у руке не допадне. А кад су узмакли у албан-
ске и црногорске кршеве, последњи витезови, у душама ријешени на нове бор-
бе до истраге, праћени хиљадама гладних избјеглица, тужна земља Србинова
постала је згариште и мучилиште за све преостале. Убијани су рањеници на
разбојиштима и нејач, жене и старци на кућним праговима, пламен је лизао по
крововима домова и колиба, на танким вјешалима и по воћњацима њихала се
мученичка тијела, убојита зрна су тражила своје путеве кроз месо, крв и кости
заосталих бораца, а хиљаде се повиле под ударцима крвничких кундака. Ко-
лоне нових заробљеника и интернираца кретале су беспућима, друмовима и у
претрпаним сточним вагонима у далеке казамате, мрачне подруме и у логоре
ограђене бодљикавим жицама и добро чуване. Али јуначки народ ни тада не
изгуби вјеру у коначну побједу“16.
Због тога што је послије атентата услиједио цио низ судбоносних и свјет-
скоисторијских догађаја, појавило се увјерење да је атентат покренуо и изазвао
те догађаје и да је, сходно томе, он и повод за избијање свјетског рата. Одмах
15
Погледати, Дедијер, В., Сарајево 1914, књ.1, стр. 27.
16 Дангић, Ј., Глад и тамница, стр. 87/88.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 51
је у политичко–дипломатску и медијску јавност, а тиме и у историјску науку,
лансирано питање одговорности за атентат и кривице за изазивање рата. На
чију иницијативу, ко, како, које и чије службе су организовале атентат, из које
државе, ко стоји иза њега и слично постала су питања која су будила пажњу
како историчара и истраживача, тако и тајних служби, пројектантских бироа и
пропагандних центара моћних држава. Из царског Беча, римокатоличког Рима
и Ватикана, по унапријед припремљеном сценарију, одмах је Србија окривље-
на за атентат. Као у народној причи о вуку и јагњету, које се налази низводно,
па вуку и не може сметати, али му ипак, несрећно, зато што је слабије, мути
воду, „изазивајући“ га да га поједе. Тако то бива у владавини вучјих односа
међу људима и народима да слабији и недужни увијек буде окривљен, иако се
стварно налази у улози јагњета и жртве. У сваком таквом политичком поретку
моћи и вучјем систему међународних односа који креирају моћни и у којем је
и тобожње међународно право инструмент њихове политике и интереса, какав
је и овај наш савремени, свако питање о узроцима и поводима ратова, о одго-
ворности и кривици има увијек манипулативни идеолошко – пропагандни, ге-
ополитички и психолошки карактер, срачунат на то да замагли стварно стање
ствари, да пружи лажну слику стварности и одговорност и кривицу пребаци с
збиљских криваца на оне слабије или оне друге. Из тог животног поља збиљ-
ски укрштених и супротстављених чинилаца, интереса и сила такво стратеш-
ки осмишљено и опробано понашање, пажљиво припремано у одређеним тај-
ним кухињама, увози се несметано и у историјску науку. Тек ту на том тобоже
неутралном пољу науке и објективног научног истраживања узрока и чињени-
ца, под привидом те објективности и научне непристрасности, то понашање
дјелује на прикривен начин и доприноси стварању непотпуне и лажне слике
о стварном стању ствари, о стварним узроцима и реду догађаја. Отуда и због
вишезначности самих ријечи, њихових контекстуалних обиљежја и често про-
извољног поља примјењивости у тумачењу историјских догађаја, разоткри-
вању њиховог ритма, стварних узрока и посљедица, стварних повода и кри-
вица, треба веома пажљиво поступати и са ријечима „повод“, „посљедица“,
„кривица“ итд. Јер елементарно логичко расуђивање нас учи да ријечи јези-
ка не објављују само стварну већ и могућу везу међу догађајима, да претход-
ни догађаји не морају бити стварни узрок потоњих догађаја, нити ови потоњи
њихова посљедица. Оно нам казује такође да у једном временски правилном
слиједу догађаја уопште не мора, и често је и нема, постојати збиљска и нуж-
на веза међу догађајима или некаква једносмјерна ритмика догађања, већ да
може, на примјер постојати и синхрона повезаност међу стварима. Осим тога,
и саме ријечи „повод“ и „посљедица“ су веома варљиве и непрецизне. Нити
је посљедица све оно што слиједи иза нечега што му претходи, нити повод за
неки слијед догађања мора да буде стваран. Ни веза између стварне и имаги-
нарне равни не мора увијек бити непосредна и једносмјерна. „Повод“ као та-
кав, уколико уопште та ријеч има прецизно значење, може бити и вјештачки
измишљен, фиктиван, па да ипак одигра своју улогу у људском реду ствари. Са-
52 Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе
рајевски атентат је, додуше, био један стварни догађај који је послужио Аустро
– Угарској царевини као изговор да нападне Србију и тако покрене судбоносни
и својетскоисторијски ред догађаја. Али тај ред догађања није покренуо атен-
тат као повод, већ војно–политичка сила која га је искористила као „изговор“ и
тобожњи „повод“. Разрађена пракса вјештачки измишљених, дакле фиктивних
„повода“, као што су, на примјер подметнуте информације или информатичко
– медијске „бомбе“ које лансирају моћни медији, како би створили утисак код
међународне јавности да је неки стварни догађај узрок или бар повод за војну
интервенцију на неку суверену државу, која је успјешна посебно у нашем вре-
мену информационо–медијских ратова и могућности, само потврђује како и
измишљени и фиктивни поводи могу да послуже моћнима као „изговор“ за
војне интервенције и различите облике вођења ратова. Такав свијет све више
постаје огромно манипулативно поље у којем више за покретање стварног реда
догађаја није неопходан неки стварни догађај или „кривица“ неког реалног чи-
ниоца, који би послужили као збиљски повод или изговор, већ се повод и кри-
вица вјештачки пројектују, припремају, подмећу или монтирају по потреби и
жељама центара моћи и интересних група. Та нова виртуелна реалност која
се шири и собом обухвата и збиљски и имагинарни план људског постојања
својим канцерогеним утицајем збуњује људе и раствара њихову снагу здраво-
умног размишљања. Под збуњујућим притиском те реалности и медијског и
психолошко–пропагандног рата који се води против нас и свих словесних на-
рода и створења Божјих, против природног поретка ствари и моралне свијести,
нисмо у стању да сагледамо да ни Сарајевски атентат није изазвао никакав рат
и да кривица за тај рат пада само на освајачку и злочиначку Аустро–Угарску
царевину и њеног моћног савезника Њемачку, који су га и започели нападом на
Краљевину Србију и цио српски народ. Тај рат је одавно био планиран и при-
преман, са јасно дефинисаним геополитичким и геостратешким циљевима ње-
мачког продора на исток. Само се мјеркала подесна међународно–политичка
ситуација и вријеме да се Србија и српски народ као сметња коначно избришу
са земаљске карте.
Због свега претходно изложеног и сам чин атентата треба прецизиније
окарактерисати. То и није тако тешко учинити. Наиме, имамо ли у виду да у
политичкој мисли постоји разлика између појмова права и правде и несклад из-
међу природног и позитивног права, лако ћемо установити да само једна страна
има неусловљени карактер, из којег произлази и неусловљено право, дужност
или обавеза да се оно брани по сваку цијену. Безусловни или неусловљени ка-
рактер, па према томе и важност, имају само правда и природно право. Јер они
имају своје метафизичко, онтолошко, антрополошко и природно утемељење у
природном поретку реалности17. Фактичко законодавство или тзв. међународ-
но право, какво год да је, представља конвенцију, административно – правну
потврду постојећих односа међу народима и као такво има условљени карак-
17
Погледати, Керовић, Р., Смисао и егзистениција, Филозофско друштво Републике Српске, Ви-
дици, 2008, стр. 168 – 195.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 53
тер. Међутим, природна права човјека и народа попут права на живот, права
на егзистеницију, права на самостално расуђивање, и права на слободу и до-
стојанство, јесу богомдана, изворна и неотуђива права човјека усклађена и са
појмом правде, који има апсолутни постулаторни и нормативни карактер. Одат-
ле происходе, сажето речено, и основне дужности и обавезе човјека као разум-
ног и слободног бића да брани та своја права, којима управо због њихове не-
условљености не треба никакво рационално образложење или оправдање. Да је
овакво расуђивање здраво и легитимно потврдиће нам и велики њемачки пјес-
ник и мислилац Фридрих Шилер ријечима: „Воља је карактер човјековог рода,
а сам ум је само вјечно правило овога. Умно дјела цијела природа; прерогатив
човјека је просто то што он свјесно и вољно дјела умно. Све друге ствари мо-
рају; човјек је биће које хоће. Управо зато нема ничег недостојнијег човјека од
трпљења насиља, јер насиље њега поништава. Ко га над нама врши, оспорава
ништа мање до људску суштину; ко га кукавички трпи, одбацује своју људску
суштину“18.
Сагледамо ли Сарајевски атентат у свјетлу оваквог размишљања, доћи
ћемо до следећих закључака о његовом карактеру.
Прво, Сарајевски атентат је слободни и слободарски чин по самоо-
сјећању слободног човјека, групе људи и по тежњи цијелог једног народа. Он
произлази из осјећања слободе и потребе за слободом, чин је којим се она бра-
ни и потврђује као природно и богомдано право човјека као слободног и сло-
весног бића.
Друго, Сарајевски атентат је прворазредни одбрамбени чин, којим се
брани један народ од непријатељског народа и насилничке државе, која је угро-
жавала основна људска права српског народа, његово достојанство и пријетила
да посве затре супстанцу човјечности и биолошко постојање тог народа.
Треће, Сарајевски атентат је високо морални чин, којим се оправдава
српски човјек као самосвјесно и словесно биће са посебним достојанством,
и спремношћу на жртву највише вриједности, наиме живота самог, оправдава
сам тај живот и потврђује своју богомдану људску слободу. Тиме он испуњује
и своју природну дужност и обавезу да у призвању и заједници са „суштим“
Богом и сам у свијету пребива у складу са својом суштином.
Четврто, Сарајевски атентат је такође и легитиман и правичан чин, јер је
легитимно и правично то чему је он тежио. С тачке гледишта природног права
он је правно ваљан чин. Јер, бесправност државно правног и политичког порет-
ка Аустро–Угарске царевине којим су се бројни народи, па и дијелови српског
народа западно од Дрине, држали под окупацијом, није се састојала само у
томе што њени закони, по којима је судила извршиоцима и свима осталима у
масовним процесима против Срба, нису прошли уставну процедуру пред пар-
ламентом, како је то правилно доказао један од бранилаца Рудолф Цистлер19,
18
Шилер, Фридрих, Познији филозофско – естетички списи, ИКЗС, Сремски Карловци/Нови
Сад, 2008, стр. 349.
19
Погледати, Цистлер, Рудолф, Како сам бранио Приниципа и другове 1914. године, Љубљана,
54 Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе
већ још више у томе што је њен цјелокупни административни и државно –
правни поредак као такав био у потпуности бесправан, неморалан и нелеги-
тиман. Нити су народи које је она насилно окупирала и присајединила своме
државно – правном поретку били германског поријекла и расе, па ни Босна и
Херцеговина, нити је у тим освојеним крајевима било њемачког, односно ау-
стро–мађарског живља. Према томе, Аустро–Угарска није имала шта да тражи
у српским и другим словенским земљама, па тако ни у Босни и Херцеговини.
Пето, Сарајевски атентат је по начину анархистички чин, али по замис-
ли, тежњи и коначним циљевима он има свеопшти и национални карактер и
значај. Као такав он представља акт и први корак ка ослобађању цијеле групе
народа и успостављању демократског поретка слободе и права народа на само-
опредјељење.
Шесто, због свега тога он је и политички, револуционаран и прекретнич-
ки акт који је тежио постепеном успостављању новог и другачијег, праведнијег
и демократскијег геополитичког поретка моћи и међународних односа.
Седмо, Сарајевски атентат је, напосљетку, и самосвјесни идеолошки и
културно – цивилизацијски чин којим се брани право народа да његују свој је-
зик и писмо, своју вјеру и обичаје, традицију и националну културу, да само-
стално и самосвјесно уређују и унапређују свој национални и друштвени живот
у складу са духом властитог националног бића и вриједносних опредјељења,
етоса и религиозних убјеђења.
Ако је идеологија наука о идејама, о појмовима или пак систем идеја из-
ражен у свим облицима друштвене свести карактеристичан за одређено време
или одређену друштвену групу, за Младу Босну се може рећи да се њена иде-
ологија изражавала кроз морал, правo и политику. Политику као посебну вр-
сту друштвених појава, тј. за један део објективно, материјално постојеећег
друштвеног света у којем је народ понижен, угрожен и обесправљен. У том
турбулентом стању припадници Младе Босне иако веома млади своју идеолош-
ку орјентацију прожимали су и кроз политику тј. систем (са)знања о „политич-
ком’’, односно политици као делу друштвеног живота на просторима Босне и
Херцеговине,1 која је управо генератор насиља и која се мора мењати. Историј-
ски услови живота резултирали су веома спори развитак босанскохерцеговач-
ког друштва у поређењу с другим крајевима Европе. Аустроугарске власти си-
стематски су својим понашањем доприносиле заосталости народа и на саваки
могући начин су успоравале масовно образовање. Почетком XX века није било
више од 24 универзитетски образована Србина у Босни и Херцеговини.2
Континуирано насиље аустроугарске монархије према балкански наро-
дима почиње од Берлинског конгреса, тј. 13. јуна 1878. године, када је донесе-
на одлука да Аустроугарска окупира БиХ на одређено време, тј. на 30 година,
1
Ни један политички покрет не остаје само на нивоу политичких акција и организација политич-
ких група. Политичка активност је по правилу мање или више удружена и с идеолошком свешћу,
професије или веећег, односно мањег дела друштва (Политичка емциклопедија, Савремена ад-
министрација, Београд, 1975, стр. 327),
2
Тек оснивањем Просвјете 1902. године, ситуација се постепено мења. Просвјета је имала
највећи значај на стварању модерне српске интелигенције у БиХ на почетку XX века. То је била
широка организација, која је 1911. имала мрежу од 79 пододбора, 266 повереника и неколико
хиљада чланова помагача. До почетка Великог рата ова просветна организација школовала је 127
студената на светским универзитетима и 220 средњошколаца (Радослав Гаћиновић, Млада Босна,
Медија центар ОДБРАНА, Београд, 2014, стр. 450),
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 61
иако је суверена власт и даље припадала стамболском султану. Након окупа-
ције, Аустроугарска и њени савезници су сматрали су да окупација почива на
међународној основи, а касније су убеђивали светско јавно мњење да је изве-
дена и на државноправној и унутрашњој основи. Српска правна школа се увек
држала закључка да аустроугарско запоседање БиХ има међународно-правно,
а не државно правно обележје, тј. да је то међународноправно и отворено а
не унутрашње и затворено питање.3
После доласка на просторе Босне и Херцеговине, својим деловањем Ау-
строугарска монархија представила се као права окупациона сила и тако иза-
звала револт народа, а посебно напредне интелигенције са тог простора. Та-
дашња насилна политка Аустроугарске и Немачке са себи својственим,
недоследним хуманизмом, само је потврда да је атак на човека и тада
била универзална стварност, посебно на нације које су они желели да
укину, али ипак нису успели. Бењамин Калај је улагао огромне напоре
на формирању босанске нације у БиХ а покушао је и тамо да прогласи
босански језик на почетку XX века и то у временима када је Аустроугар-
ска монархија била велика сила, али није успео. Није успео зато што на-
ције никада немогу исчезнути, јер на нацији почива основни демократ-
ски приинцип, а то је да човек има природно право на слободу.
Као одговор насиљу, грађани Босне и Херцеговине оснивали су илегал-
не културне институције и политичке организације, које је предводила Млада
Босна и чији су чланови извршили атентат на аустроугарског престолонаслед-
ника Франца Фердинанда.
17
Марк Андрејевич Натансон Боборов (1850–1919), социјалиста – револуционар који је од 1869.
године имао важну улогу у руском револуционарном покрету. У то време живео је као емигрант
у Швајцарској, а Владимир Гаћиновић често га је посећивао и много поштовао. (Владимир Гаћи-
новић, Огледи и писма, „Свјетлост”, Сарајево, 1956, стр. 241),
18
Радослав Гаћиновић, Млада Босна, Медија центар ОДБРАНА, Београд, 2014, стр. 216,
66 Радослав Гаћиновић, Идеологија као интризична снага Младе Босне
А богу је жертва најмилија,
поток крви кад провре тирјанске.
19
Владимир Гаћиновић, „Огледи и писма’’, Свјетлост, Сарајево, 1956, стр. 97.
20
Ђулелмо Обердан (Guglielmo Oberdan), италијански иредентиста словеначког порек-
ла (1858–1882), у лето 1878. иступио је против аустроугарске окупације Босне и Хер-
цеговине и избегао служење војске да га не би послали управо у Босну и Херцеговину.
Побегао је у Рим и ступио у везу с круговима који су се борили за ослобођење тршћан-
ске регије од Аустроугарске и за њено прикључење Италији. Када је у Трсту 1882. го-
дине организована прослава 500-годишњице прикључења Трста Аустрији, стигао је и
цар Фрањо Јосиф, на кога је Обердан бацио бомбу, али атентат није успео. Осуђен на
смрт због велеиздаје, Обердан је обешен 20. децембра 1882, а касније је у Италији про-
глашен за мученика за слободу и народног јунака. Тргови и улице носе његово име, а
на обележавању 100-годишњице његове смрти 1982. године, тадашњи председник ита-
лијанског сената Ђовани Спадолини упоредио је Ђулелма Обердана са Исусом Хри-
стом. (Слободан Кљакић, Ревизија прошлости у режији великих сила, Политика, 9. 6.
2013),
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 67
А друга порука коју су младобосанци прихватили гласи: „Америчка револуција
била је у почетку облик устаничке демократије, убрзо и успешно преточен у
уставну демократију, пропраћену њој одговарајућим демократским установа-
ма”.21 Управо за ова два принципа америчке револуције залагали су се припад-
ници Младе Босне. У припреми атентата материјалну помоћ младобосанцима
пружила је организација Уједињење или смрт22, али само материјалну, јер је
и сам Апис23 касније био против атентата. Гаврило Принцип и Недељко Ча-
бриновић изјавили су да су намеравали да својим новцем купе оружје, али по-
што га нису имали довољно, за помоћ су се обратили Милану Цигановићу и,
уз његово посредовање, Војиславу Танкосићу. Није познато да ли је још неко
од „црнорукаца” знао за атентат, али је утврђено да о њиховим плановима
нису биле обавештене ни Влада Србије, ни Врховна команда.24 Сигурно је да су
се Принцип и његова група идеолошки разликовали од организације Уједињење
или смрт. Разлике су биле не само у општој животној филозофији него и у по-
гледима на решавање националног питања, унутрашњих проблема међу Јуж-
ним Словенима, те на уређење нове државе после слома Аустроугарске монар-
хије.25
Најутицајнији револуционари средње омладинске генерације у Босни и
Херцеговини, Богдан Жерајић и Владимир Гаћиновић, највише су спомињали
„Српство”. Њихов утицај био је у Сарајеву највећи.26 У септембру 1911. године
Владимир Гаћиновић, тек што се вратио из Швајцарске, по наговору Љубе Јо-
вановића Чупе учланио се у организацију Уједињење или смрт. Мустафа Голу-
бић и Павле Бастајић поверили су Виктору Сержу (Victor Serge, односно Вик-
тор Львович Кибальчич) да је Владимиру Гаћиновићу поверено „руковођење
21
Проф. др Александар Илић, Принцип и принципи, Политика, 17. 10. 2013.
22
Уједињење или смрт, тајна завереничка организација позната и као Црна рука, основана је 9.
5. 1911. у Београду. Основала ју је група официра и цивила, учесника у Мајском преврату 1903,
ради борбе за уједињење свих Срба. Стекла је знатан политички и друштвени утицај, па се често
сукобљавала с Владом. Првих дана 1917. у Солуну почео је обрачун између Беле и Црне руке.
После суђења Апису и другима (Солунски процес), организација се распала. (Војни лексикон,
ВИЗ, Београд, 1981, стр. 1104)
23
Драгутин Димитријевић Апис, рођен у Београду 5. 8. 1876, а стрељан 1917. у Солуну, био је
главни организатор официрске завере која је 1903. довела до убиства краља Александра Обре-
новића. Један је од оснивача и члан Врховне централне управе тајне револуционарне органи-
зације Уједињење или смрт, познатије под именом Црна рука. У Првом светском рату до 1915.
руководио је обавештајном службом Врховне команде, а затим је био начелник штаба Ужичке и
Тимочке војске и помоћник начелника штаба 3. армије. Ухапшен је 1916. и на инсценираном Со-
лунском процесу оптужен за организовање тобожњег атентата на регента Александра. Осуђен је
на смрт стрељањем. На обновљеном процесу, у Београду 1953, пуковник Апис је рехабилитован.
(Војни лексикон, ВИЗ, Београд, 1981, стр. 836)
24
Група аутора, Историја српског народа, „Српска књижевна задруга”, Београд, 1994, том VI,
стр. 18–22.
25
Радослав Гаћиновић, Млада Босна, Медија центар ОДБРАНА, Београд, 2014, стр.17,
26
Перо Слијепчевић, Напори Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење, издање Обласног
одбора „Народне одбране” у Сарајеву, 1929, стр. 188.
68 Радослав Гаћиновић, Идеологија као интризична снага Младе Босне
борбеном организацијом Босне и Херцеговине и групама студената растурених
по Европи”. Гаћиновић је октобра 1911. године из Београда, преко Сарајева, от-
путовао у Беч, где је основао два тајна кружока. У њих је увео своје другове из
мостарске гимназије. Перо Слијепчевић, који је био члан једног од тих кружо-
ка, каже да је Гаћиновић захтевао да се договорене активности морају извести,
ако треба и уз примену насилних метода. После повратка из Беча, у фебруару
1912. године наставио је да оснива тајне кружоке међу омладином, а према пи-
сању Пера Слијепчевића, Владимир Гаћиновић је основао поред два кружока у
Бечу, по један у Загребу и Пакрацу и пет у Сарајеву.27
Многи историчари сматрају да је Сарајевски атентат, који је извршио
Гаврило Принцип на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинан-
да 28. јуна 1914.године чин одбрамбеног ослободилачког карактера, чије су
се идеје ткале на револуционарној политици младих, рекло би се и најнапред-
нијих босанскохерцеговачких омладинаца тога времена. Њихова патриотска
свест, као основа, и филозофска мисао, као надградња, те револуционарни дух
и понос сваког од њих, знатно су допринели формирању њихових ставова и
опредељења за борбу. Револуционарну акцију припадника Младе Босне, подр-
жавала је већина грађана БиХ, Србије и Црне Горе, а то најупечатљивије пот-
врђује изјава једног ондашњег црногорског министра који је након атентата ре-
као: „Радост и зебња од овог догађаја наступила је код одговорних фактора,
а у народу, само радост.’’ 28
Најмлађа, генерација босанско-херцеговачких револуционара није имала
у то време јединствене, а посебно јасне ставове по питању југословенства пред
Први светски рат. Међутим, њен главни идеолог, Владимир Гаћиновић, није
био нимало сентименталан према идеји југословенства и на њу је гледао као
на „мешање хрватске воде у српско вино”.29 Програмски текстови Владимира
Гаћиновића, писани у то време, до крајности су прожети искључиво српском
националном идејом и у њима све до рата нема ни помена о југословенству
као могућем решењу српског националног питања. За разлику од Гаћиновића,
Димитрије Митриновић, који се сматра другим главним идеологом револу-ци-
онарне омладине, био је човек знатно другачијих погледа и животне филозо-
фије. Већ у гимназијским данима имао је разумевања за југословенску идеју,
залажући се за јединствену књижевност Срба и Хрвата, која може бити осно-
ва њиховог уједињења. Та његова гледишта само ће се касније појачати и уоб-
личити током студија у Загребу, а посебно дружењем с Иваном Мештровићем,
кога савременици у то време сматрају „јединим интегралним Југословеном”.30
27
Ови кружоци, за које Перо Слијепчевић каже да су узети из руске револуционарне литературе,
одговарали су групама Црне руке – до пет чланова и оснивач, али су и те групе организоване по
угледу на руске кружоке, иако је „церемонијал” пријема узет од масона. Чланови кружока које је
Гаћиновић основао нису примани по том „церемонијалу”, нити су знали за Црну руку. (Др Дра-
гослав Љубибратић, Млада Босна и Сарајевски атентат, Музеј града Сарајева, Сарајево, 1964,
стр. 37–38)
28
Радослав Гаћиновић, Млада Босна, Медија центар ОДБРАНА, Београд, 2014, стр..354,
29
Владимир Дедијер, Сарајево 1914, „Просвета”, Београд, 1966, стр. 348.
30
Исто, стр. 290
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 69
Они који су били за уједињење говорили су да је дошло време конач-
ног тријумфа идеје југословенског уједињења.31 Омладински идеолог Ми-
лан Марјановић након 1912. године развија идеје о „нацији која настаје” око
српског језгра.32 Године 1913. Српски књижевни гласник води анкету о „јужном
или источном наречју у српско-хрватској књижевности”.33 Показује се да већи-
на интелектуалног света прихвата екавску варијанту заједничког језика. „Ми
смо генерација велике народне синтезе... од Дрниша до Ниша”, истицао је Тин
Ујевић 1912. године.34
Одмах по настанку омладинског ослободилачког покрета Млада Босна,
њени припадници су дали одговор на питање које су сами себи поставули и то:
„Хоћемо или да умремо у животу или да живимо у смрти.’’ Дакле, у њихову
свест била је уткана филозофија неопходности умирања за будућност и слобо-
ду. Владимир Гаћиновић се први пут сусрео с Гаврилом Принципом у Сарајеву,
у стану Боривоја Јевтића, где је иначе одседао. На све младобосанце, посебно
на Мехмедбашића и Принципа, он је оставио снажан утисак, а сви њихови са-
борци - омладинци сматрају да је на њих извршио пресудан утицај и директно
припремио Принципа и остале младобосанце за акцију. Тако је, на пример, Бо-
ривоје Јевтић 1920. године писао: „На Принципа, који је иначе подсмешљиво
гледао на људе, Владимир Гаћиновић је учинио необичан утисак... Први тре-
нуци с Гаћиновићем претворили су се за Принципа у трајне. Он је био с Гаћи-
новићем и онда када није боравио уз њега. Импоновала му је његова морална
снага као и његово апостолство, које је у име циља коме је служило прелазило
мирно преко свих патњи, не сустајало пред препрекама, не јењавало пред про-
гонима”.35
Библиографија
Resume
*
др политикологије из Београда
82 Јелена Вукоичић, . Национално и наднационално – слабости и заблуде ...
казали су, међутим, својеврсну наивност, али и неразумевање оних појава које
су представљале кључне препреке стварању заједничке државе, националног
идентитета и национализма. Југословенски опредељени идеолози, покрети и
организације свој ентузијазам и наду градили су на идејама које су биле рево-
луционарне, романтичне и, изнад свега, нереалне, што се и показало након два
слома заједничке државе у периоду од 70 година.
Кључне речи: национално ослобођење, уједињење, југословенска идеја/
идеологија, југословенски народи, Револуционарна омладина, национални иден-
титет, национализам
Увод
одређене категорије или групе. Процес изградње идентитета заправо је процес класификације и
повезивања појединца са неким или нечим другим, с обзиром на то да је идентитет заснован на
истовременом опажају сличности и разлика. Без обзира на различите услове друштвено -исто-
ријског развоја, културне и друге специфичности, међутим, национални идентитет и даље пред-
ставља доминантну врсту групног идентитета у савременом свету. У оквиру већине нација њихо-
ви припадници усмеравају своју примарну лојалност према својој националној, односно етнич-
кој групи, тако да национални интереси углавном долазе испред и превазилазе све друге држав-
не интересе. Један од најзначајнијих савремених друштвених феномена, произишао из концепта
нације, јесте идеологија национализма без које националне заједнице не би имале своју поли-
тичку свест ни начин деловања, односно, другим речима, без које би се нације свеле на ниво ет-
ничких група. Национализам представља комплексан политички и друштвени феномен, моћну
комбинацију идеологије, осећања и принципа, која се уздиже изнад политичких и државних гра-
ница у својој намери да заштити групни културни идентитет и осигура опстанак своје кључне
компоненте, нације. Moћ национализма у великој мери произилази из тога што ова идеологија
припадницима одређене нације пружа историјске хероје, митове о пореклу, визије јединства,
и сигурности идентитета; она, стога, испуњава једну од основних људских потреба – потребу
за сигурношћу; погледати: Anthony D. Smith, National Identity, Penguin, London, 1991; George
Schopflin, Nations, Identity, Power: The New Politics of Europe, London: Hurst & Company, 2000;
Michael Hechter, Containing Nationalism, Oxford University Press, Oxford, 2000; Michael Ignatieff,
Blood and Belonging: Journeys into the New Nationalism, Farrar, Straus and Giroux, New York, 1995
4
Жанета Ђукић Перишић, Иво Андрић и „Млада Босна“, Печат, 11.04.2014
84 Јелена Вукоичић, . Национално и наднационално – слабости и заблуде ...
је чиниле имале су просвећен однос према религији; религија је, сматрало се,
требало да представља приватну ствар појединца, а не утицајну снагу у поли-
тичком животу.5
Када је у питању било уједињење Јужних Словена, пре Првог светског
рата ретко се расправљало о томе који би се од постојећих државних облика
могао применити у овом случају, јер су размишљања о повезивању јужносло-
венског простора још била на нивоу магловитих идеја; они који су се о томе
изјашњавали, видели су га као дуг процес. Полази ли су од потреба међусобног
упознавања и постепеног приближавања, после којих би уследила и формал-
на повезивања, најпре неким царинским унијама или савезима, а тек у далекој
будућности се мислило и на неки чвршћи државно - правни заједнички оквир.6
Присталице југословенства, у складу са својом националном припадношћу,
имали су различите мотиве за уједињење: „За Србе је уједињење југословен-
ског простора била могућност да се окупе у оквиру матичне државе јер је гото-
во половина Срба живела расута по околним царствима – Хабсбуршком и Тур-
ском. Од значаја је била и чињеница да би уједињењем настала већа и снажнија
држава, самим тим и спремнија да се одупре страним продирањима на Балкан.
За југословенске народе у оквиру Аустро -Угарске, након вековне туђинске вла-
сти, заједничка словенска држава пружала би веће гаранције за опстанак јер би
се нашли у окружењу народа сличног или истоветног етничког порекла, слич-
ног или истог језика.“7
Међу присталицама југословенства било је много идеолошких и поли-
тичких разлика, али је, нарочито међу интелектуалцима, постојала тежња за
стварањем „националне платформе“ југословенске идеје. Наиме, да би оваква
идеја заживела били су јој потребни и „докази“ етничке блискости јужносло-
венских народа, првенствено Срба и Хрвата, који су требали да чине окосницу
будуће заједничке државе. Многи југословенски опредељени историчари исти-
цали су етничке и културне основе југословенства, односно међусобну етнич-
ку сродност југословенских нација која их је као словенске народе разликовала
од несловенских народа.8
5
Погледати: Алекса Ђилас, Оспоравана земља: Југословенство и револуција, Књижевне нови-
не, Београд, 1990
6
Љубинка Трговчевић, „Европски узори у разматрању југословенског уједињења међу српским
интелектуалцима почетком 20. века“, Дијалог повјесничара – историчара, 12 – 14 мај 2000, Вол.
3, Загреб, 2001, стр. 263
7
Исто., стр. 257
8
Васа Чубриловић, „Историјски основи постанка Југославије 1918“ у Одабрани историјски ра-
дови, Народна књига, Београд , 1983, стр. 562; један од најпознатијих југословенских идеолога,
професор Јован Цвијић, поставио је идеолошке основе југословенског програма у свом чувеном
делу „Балканско полуострво“, које представља „многострану студију у којој је један географ-
ски рејон научно обрађен обухватањем његових битних природно – географских и друштвено
– историјских саставница“. Цвијић који је, иначе, географ, своју научну синтезу није изградио
једино на основама својих дотадашњих истраживачких резултата и свог целокупног научно - ис-
траживачког искуства, него је у све то унео своја општа политичка и идеолошка опредељења.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 85
Иако је југословенство полазило од неке основне идеје заједничких инте-
реса и етничке блискости, оно се никада није развило у кохерентну политичку
и националну идеологију: „Идеолози југословенства нису, наиме, дали поуз-
дан одговор на кључно питање о томе да ли су Југословени или Срби, Хрвати и
Словенци један једноимени или један троимени народ, један троплемени народ
или три сродна народа. Од вербалних решења, садржаних у списима истакну-
тих личности, у журналистици, али и у званичним документима политичких
партија и државних органа може се сачинити шарена колекција, настала из ве-
лике збирке. За разлику од националних идеологија, које су имале многобројне
идеологе и мноштво присталица, и од југословенске идеје, која је имала број-
не идеологе и мало присталица, мисао о троплеменом или троименом народу
није имала ни идеологе ни присталице, а ипак је претворена у формулу по којој
је 1918. године створена нова држава.“9 Са уставно - правног становишта то је
била држава једног, политичког народа. Политичка конструкција новог народа
била је, међутим, једнако примитивна и анахрона као и образложење о његовој
подели на три племена.10
Југословенство никада није било, нити је могло да буде, национална иде-
ологија у смислу народне свести, него политичка доктрина, од почетка нејас-
ног и променљивог садржаја и неизвесних последица.11 Крајњи циљ овог
покрета – југословенска држава, замишљена је као „идеална“ заједница међу-
собно сличних народа који би у тој и таквој заједници могли да граде зајед-
ничку будућност уз међусобно уважавање културних специфичности. Читава
идеја лабаво је почивала на могућности настанка нација хибрида подстакнутих
настајањем и постојањем неке државне заједнице.12 Проблем са овом идејом,
међутим, лежи у националној искључивости која универзално оптерећује и де-
стабилизује мултиетничке заједнице. Читав феномен националне државе за-
мишљен је као ексклузивистички принцип, држава једног већинског народа
Тако у наведеној анализи порекла становништва Балкана на основу његовог кретања стоји: „До
великих метанастазичких покрета једва су се познавали Срби и Хрвати, а још мање Срби и Сло-
венци. Услед сеоба турскога времена Срби су се у великој мери измешали са Хрватима (...) Наше
народно јединство не почива само на првобитном сродству наших племена; не почива, осим
тога, једино на српско хрватском књижевном језику и унеколико на заједничкој књижевности,
као што се обично мисли. Заједничком књижевном језику претходила је дуга периода етничког
и етнобиолошког изједначавања и стапања у турско и млетачко доба. И због ње народно једин-
ство има дубље основе, праве народне основе“; погледати: Јован Цвијић, Балканско полуострво
и јужнословенске земље: Основи антропогеографије, Београд, Завод за издавање уџбеника со-
цијалистичке републике Србије, 1966
9
Живота Ђорђевић, „Фактори настанка као узроци нестанка“, Социолошки преглед, Вол. XXVII,
Бр. 2, 1994, стр. 274
10
Исто, стр. 275
11
Исто.
12
Љубинка Трговчевић, „Европски узори у разматрању југословенског уједињења међу српским
интелектуалцима почетком 20. века“, Дијалог повјесничара – историчара, 12 – 14 мај 2000, Вол.
3, Загреб, 2001, стр. 259
86 Јелена Вукоичић, . Национално и наднационално – слабости и заблуде ...
која постоји како би штитила његове интересе, права и културу. 13
13
Идеја нације нераскидиво је везана за концепт националне државе. У већини случајева наци-
оналне заједнице деле аспирацију и жељу да добију или задрже своју сопствену државу, док је
циљ и идеал сваког националистичког покрета и идеологије национална држава, то јест тери-
торијално - политичка јединица чије се границе подударају или приближно подударају са тери-
торијалном дистрибуцијом националне групе; погледати: Thomas Hulland Eriksen, Ethnicity and
Nationalism: Anthropological Perspectives, London: Pluto Press, 1993
14
Алекса Ђилас, Оспоравана земља: Југословенство и револуција, Књижевне новине, Београд,
1990, стр. 63
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 87
мократа и „напредних“ револуционара. То се лако може разумети узме ли се у
обзир да су се, посебно када је реч о религији и цркви, идеје и вредности и јед-
них и других, темељиле на баштини просвећености и традицији европског кри-
тичког рационализма.
Револуционарни социјалиста је историју посматрао у светлу класне бор-
бе, угњетавања и експлоатације. Тако је, посредством свог радикализма, „на-
предни“ револуционар губио део своје националне свести – онај, како би га он
описао „назадан“ и „реакционаран“ део. Ова врста редукције хрватске и српске
националне свести отклањала је ону крајње значајну историјску разлику међу
њима и међусобно их зближавала.
Усредсређеност „напредних“ револуционара на друштвене проблеме те-
жила је брисању политичког значаја националног идентитета.15
На примеру „Револуционарне омладине“ могу се видети неке од главних
слабости и заблуда читаве југословенске идеологије. Чланови ових организа-
ција били су оправдано незадовољни влашћу окупаторских режима и одлучни
да се против те власти и репресије боре. Њихов револуционарни занос темељио
се на идеји ослобођења од туђинске власти, а неоптерећеност националним
разликама и специфичностима довела је до масовног прихватања југословен-
ства. „Револуционарна омладина“ спајала је приврженост југословенској идеји
с романтичним веровањем да једна самопожртвована, револуционарна елита
треба да води народ у борби за национално и друштвено ослобођење; своје ју-
гословенство сматрали су примером „надплеменске“ националне свести: Хрва-
ти и Срби су, за њих, били само „племена“, док су Југословени били нација.16
Револуционарни приступ решавању националног питања, који су имале ове
организације, може се упоредити са политичким програмима револуционар-
них режима генерално. Наиме, због тога што сами револуционари у потпуно-
сти верују у поредак који стварају, они, такође, сматрају да су у потпуности
ван домашаја утицаја старог поретка и да ће сви други одмах прихватити нови
свет који им они нуде. На овај начин се успоставља менихеански начин раз-
мишљања у коме се наслеђе историје – стварне, живе, аутентичне прошлости
– одбацује као непријатељска завера због сујетног покушаја да се елиминише
сама историја.17
Суштина „југословенске идеје“ коју је промовисао овај покрет, као што
је случај са овом идејом генерално, била је, иначе, донекле магловита и нејас-
на. Осим јасне визије о неопходности борбе за ослобођење и начелне саглас-
ности око евентуалног стварања заједничке државе југословенских народа, ове
организације нису имале никакву изграђену политичку платформу. Свака идеја
о уједињењу југословенских народа, да би имала и најмању реалну шансу за
15
Исто, стр. 63-64
16
Исто, стр. 39
17
George Schopflin, Nations, Identity, Power: The New Politics of Europe, London: Hurst & Company,
2000, p.335
88 Јелена Вукоичић, . Национално и наднационално – слабости и заблуде ...
успех, морала је да се заснива на акомодацији различитих (супротстављених)
националних идентитета и интереса; млади револуционари, међутим, на сли-
чан начин као и поједини припадници политичке и интелектуалне елите, нису
обратили довољно пажње, односно, прецизније, готово да уопште нису обраћа-
ли пажњу на национални фактор са којим је требало рачунати као са основном
препреком било каквој идеји стварања заједничке државе.
Идеја националног ослобођења и уједињења југословенских народа за-
снивала се на различитим идеалистичким, либерално – демократским, револу-
ционарним, прогресивним и просвећеним визијама. Уска веза југословенства
и „прогресивних“ идеја има извориште у првобитној повезаности југословен-
ства с просвећеношћу. Сазнајна ограничења просвећености, међутим, била су
велика, јер она није схватала значај традиције, историје и колективног сећања.
Мањкало јој је „мудрости“, јер јој је приступ често био аисторијски и нереалан.
Док су и хрватски и српски национализам углавном били окренути прошлости,
просвећеност и југословенство били су претерано окренути будућности, зане-
марујући улогу традиције и историјског сећања. Хрватска и српска национална
свест углавном су се темељиле управо на ономе што просвећеност није била у
стању да сагледа.18
Може се рећи да је, заправо, читав покрет за национално ослобођење,
уоквирен у наднационалну југословенску идеологију, на неки начин био талац
времена и историјских околности у којима је настао; југословенство је више
представљало и више се испољавало као одбрамбени механизам него као свес-
на тежња доминантних чинилаца историје за изграђивање југословенске циви-
лизације. Југословенски покрет био је романтичарски и идеалистички, његова
идеја је несумњиво била племенита, али је читаво његово постојање било ус-
ловљено постојањем окупације неке велике силе и тежњом ка ослобађањем од
исте. Овај револуционарни покрет био је, сасвим природно, оптерећен идејом
свргавања омражених окупатора са власти и достизањем идеала слободе у ус-
ловима у којима је то изгледало као далек и тешко остварив циљ. У региону
који је вековима био под влашћу различитих великих сила, овај идеал достигао
је монументалне пропорције и свако размишљање о фундаменталним разлика-
ма и конфликтима међу локалним народима било је секундарно у односу на от-
пор омраженом Аустро - Угарском и Турском царству.
Онда када је циљ ослобођења постигнут „одбрамбени принцип“ југосло-
венства изгубио је свој смисао, док је читава југословенска идеја само додатно
ојачала већ постојеће етничке идентитете и међусобне антагонизме. Југосло-
венски опредељени идеолози, покрети и организације свој ентузијазам и наду
градили су на конфузном идеализму – идејама које су биле револуционарне,
романтичне и, изнад свега, нереалне. У својој студији „Југословенска идеоло-
гија – Истина о југославизму“, Јован Дучић истиче да овај покрет „и није био
18
Алекса Ђилас, Оспоравана земља: Југословенство и револуција, Београд, Књижевне новине,
1990, стр. 38 - 39
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 89
поникао ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспораз-
ума; продукт једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот; једна
романтика која је постављена насупрот реалне политике; и једна фатаморгана
која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реално у том нездравом сну
о немогућем и неприродном.“19 Да се направи Југословенска Држава, требало
је направити Југословенски Народ, и имати југословенски језик. Али су Хрва-
ти били врло национално искључиви, а Срби и одвећ богати својом традицијом
велике државе и Царства, који су у нека времена биле прве државе на Балкану;
били су опијени и новим тек јучерашњим победама, које су их у целом свету
биле прославиле. А језик су звали једни српским, а други хрватским. Кад се
још узму у обзир међусобна вековна нетрпељивост, верска разлика, културни
менталитет, онда се такво нивелисање и амалгамирање није могло ни замисли-
ти као остварљиво овако неочекиваним државним спајањем никад и ничим не-
припреманим, а чак и непредвиђеним.“ 20
Закључак
Penguin, London, 1991; Michael Hechter, Containing Nationalism, Oxford University Press, Oxford,
2000; Michael Ignatieff, Blood and Belonging: Journeys into the New Nationalism, Farrar, Straus and
Giroux, New York, 1995
23
Приписати, међутим, све југословенске проблеме искључиво борби између различитих поли-
тичких интереса југословенских народа представљало би занемаривање стварне снаге национа-
лизма који је, од времена када је настао, односно 19. века, једна од најмоћнијих и најутицајнијих
идеологија на глобалној политичкој сцени. Национална идеологија се никада не имплементира
искључиво „одозго на доле“, већ је њено кретање двосмерно; другим речима, политичке елите
до одређене границе могу да утичу на понашање маса, али супротно је такође истина. У случају
Југославије национални принцип суштински је онемогућавао опстанак државе и довео до њеног
коначног распада. Супротстављеност елита је, међутим, само рефлектовала међунационалне ан-
тагонизме који су се међусобно „хранили“, и од којих је, заправо, зависила снага самих југосло-
венских нација.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 91
Литература
24
Млада Босна, писма и прилози, 167-169.
25
Не изгледа нимало увјерљиво тврдња Владимира Дедијера да је Гаћиновић у овом тексту, изо-
стављајући придјев „Српска“ из назива предратног листа „Српска омладина“, „тиме хтео да до-
каже да је постао присталица југословенске идеје.“ (V. Dedijer, Sarajevo 1914, 349).
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 101
погледе, а то је био Владимир Гаћиновић. Он је био лични пријатељ Натансо-
на и Троцког и далеко најближи кругу руских револуционара-интернационали-
ста у Швајцарској. Као такав он је добио позив од Натансона да крене са њима
у Русију 1917. године, али је одбио зато што се није могао никако сложити са
чињеницом да ће руски револуционари бити превезени преко Њемачке у Ру-
сију у бломбираном вагону. Ипак, како сматра Слијепчевић, „његов социјали-
зам није ишао тако далеко да прими услугу нашег ратног непријатеља.“26 Иако
су се касније његови тадашњи другови омладинци из Женеве трудили на све
начине да докажу како је „интимно, у души, Гаћиновић бесумње био соција-
листа-револуционар“, нико од њих није успио да му припише да је тих дана
игдје јавно иступио у знак подршке револуцији у Русији. Гаћиновић је морао
бити свјестан да та револуција у условима Првог свјетског рата представља не
само несрећу за Русију и савезнике већ и најтежи ударац Србији и српском ује-
дињењу, које је било његов животни сан. На крају је и Слијепчевић признао да
је Гаћиновићев „социјализам био пун националног инстинкта и темперамен-
та као што је и његов рад у народу био и остао националистичан.“27 Због тога,
посебно незграпно дјелују каснија нагађања неких његових другова омладина-
ца из тог времена, као, на примјер, Драга Љубибратића, који је послије Другог
свјетског рата писао: „Да је отишао у Русију, био би тамо гдје и његов чича28
и његови социјал-демократски пријатељи Троцки и Луначарски и прикључио
би се с њима Октобарској револуцији.“29 Или, на примјер, Пера Слијепчевића,
који је разочаран свим што jе изњедрило јужнословенско уједињење у периоду
између два свјетска рата, писао за Гаћиновића и ово: „Шта би данас било да је
остао жив, слободно је свакоме нагађати; једно је сигурно да би његово лице
било још тмурније и његова сета још већа; и да би био негде далеко лево.“30
Чини се најреалније је му је одговорио на ову констатацију Веселин Маслеша:
„Уистину, слободно је нагађати. Али нагађање о томе где би ко био није ни важ-
но ни битно. Можда би Гаћиновић и његови помрли и погинули другови били
негде далеко лево. Можда. Међутим, они који нису помрли (сем неких изузета-
ка) нису данас лево, нису у емиграцији, нису ни у Сремској Митровици.31 (Па
ни сам Перо Слијепчевић ни Коста Крајшумовић).“32 Владимир Гаћиновић,
идеолог младобосанске генерације, отрован је у Фрибургу почетком августа
1917. године. Никада није утврђено ко је отровао Гаћиновића, а освјетљавање
свих околности његовог убиства, освијетлило би многе затамњене странице
емигрантске акције у току Првог свјетског рата.
26
Исто, 196.
27
Цитирано према: Д. Љубибратић, Владимир Гаћиновић, 199.
28
Мисли се на Натансона.
29
Д. Љубибратић, Владимир Гаћиновић, 201.
30
Цитирано према: Veselin Masleša, Mlada Bosna, Sarajevo 1990, 187.
31
Мисли се на затвор у Сремској Митровици гдје су робијали комунисти између два свјетска
рата.
32
V. Masleša, Mlada Bosna, 187.
102 Драга Мастиловић, Младобосанци између српства и југословенства
За разлику од Гаћиновића, Димитрије Митриновић био је, као што је то
већ наглашено, човјек знатно другачијих погледа и животне филозофије. Он
је већ у гимназијским данима имао разумијевања за југословенску идеју, зала-
жући се за јединствену књижевност Срба и Хрвата, која може бити основа њи-
ховог уједињења.33 Та његова гледишта само ће се касније појачати и уобличи-
ти током студија у Загребу, а посебно дружењем са Иваном Мештровићем, кога
његови савременици у то вријеме сматрају „јединим интегралним Југослове-
ном“. Већ је речено да је Митриновић био творац прве редакције Програма ом-
ладинског клуба „Народно уједињење“, који је у ствари био идеолошки мани-
фест југословенства међу јужнословенском омладином пред Први свјетски рат.
Тај Митриновићев програм започиње ријечима: „Темељна и централна задаћа
клуба јесте пропаганда филозофије национализма уопште, уз нарочиту пропа-
ганду радикално-демократских политичких доктрина; све то у сврху да би се
оснажила српско-хрватска национална душа и да би она, себе свјесна, могла
уз претходне услове дати цијели свој психофизички изражај, оличен у потпу-
ном народном уједињењу и у стварању хрватско-српске модерне националне
културе, чије је остварење аподиктички физичка нужда и свети морални дуг
општој људској култури... Идеја српско-хрватског народног јединства у смис-
лу етно-психолошког факта, да су Хрвати и Срби један двоимени народ, јесте
полазна тачка за идеју српско-хрватског уједињења у смислу идентификације
националних организама српско-хрватских.“34 Овај програм убрзо ће бити без-
условно прихваћен од јужнословенске омладине као „свето слово“, посебно од
оне најмлађе, гимназијске. Али, творац овог програма, који је несумњиво дао
идеолошки правац једној читавој генерацији, није се дуго задржао на његовом
реализовању. Његов чланак под насловом За Југославију, који је 1914. године
послао из Минхена Владимиру Черини, а овај га објавио у листу „Вихор“, био
је у ствари његов опроштај не само од ове теме већ и од његовог дотадашњег
живота и рада.35 Те године, као што је већ речено, он ствара нови програм ев-
ропске федерације и од тада његовом мистицизму, окултизму и утопијама неће
бити краја. „Митриновић је почео као српски националист и, донекле, анар-
хист, али је убрзо постао са својим освједочењем идеалан тип масона, с којим
се, у том смислу, ријетко тко може успоредити у модерној повијести српског
масонства (укључивши овдје и његовог ученика Милоша Ђурића). Он је те-
жио, између осталога, идентификацији човјека с Богом, великој синтези човје-
чанства заснованој на универзалном свељудском моралу и мијешању и прожи-
мању раса и култура. Он је хаос доживљавао само као катарзу.“36 Али сјеме које
је Митриновић посијао међу јужнословенском омладином оставило је великог
трага на њихову даљу дјелатност, посебно код гимназијске омладине, која ће
33
V. Dedijer, isto, 290.
34
Програм Омладинског клуба Народно уједињење у Београду, цитирано према: V. Dedijer, isto,
351.
35
Ivan Mužić, Masonstvo u Hrvata, Split 2000, 56.
36
Исто.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 103
ове идеје радикално ставити на дневни ред историје и претворити их у праву
еуфорију јужнословенске узајамности. Читав низ нових ђачких удружења на-
стајаће на овим идејама.
Међутим, погрешно би било мислити да су оваква струјања била само
плод Митриновићевих визија и југословенства које је доносила омладина из
Загреба. Највећи утацај на омладину у југословенском смислу вршен је из Бе-
ограда, посебно преко листа „Словенски Југ“, чији је уредник био Божидар
Марковић, а такође и преко листа „Пијемонт“, који је уређивао Љуба Јова-
новић Чупа, за кога Гаћиновић има само ријечи похвале. У редакцији „Пије-
монта“ штампан је и Митриновићев Програм Омладинског клуба за народно
уједињење. Али, несумњиво највећи утицај на јужнословенску омладину, па
и на омладину из Босне и Херцеговине, имале су југословенске идеје Јована
Скерлића. Није случајно да га један од омладинаца, Владимир Ћоровић, ина-
че његов зет, назива „Наш апостол“.37 Београд је 1912. године постао и мје-
сто окупљања југословенске револуционарне омладине, посебно када га је по-
сјетило 300 студената Загребачког универзитета, а међу њима и Митриновић.
Перо Слијепчевић тврди да је Београд тада био „највеће огњиште југословен-
ског спремања.“38 У Београду се тада одржавају разне манифестације југосло-
венског карактера које су постале „инструмент првог великог интегрисања ју-
гословенске интелигенције.“39 Око овог југословенског програма окупиће се
бројни интелектуалци и политичари из Србије, који остварују и прве политич-
ке везе са пројугословенски орјентисаним политичарима у Хрватској. А то ће
бити управо они српски интелектуалци и политичари који су се касније, у току
Првог свјетског рата, у емиграцији највише ангажовали на југословенском ује-
дињењу као „стручњаци“ за то питање: Божа Марковић, Љуба Стојановић, Ми-
лан Грол, Павле Поповић и други.
Под утицајем таквих идеолошких струјања почела су у Босни и Херцего-
вини ницати друштва „српске и хрватске напредне омладине“, која се постепе-
но фузионишу. Тако је у Сарајеву 1911. године основано тајно ђачко удружење
Српско-хрватска напредна организација, а његов први предсједник био је Иво
Андрић. Један од првих чланова овог друштва постао је Гаврило Принцип.40
Из писма које је Гаврило Принцип послао Марку Маглову 17. априла 1912. го-
дине, види се како су настајале те нове ђачке организације: „Ове године сазван
је заједнички састанак, нисам био присутан, али је о томе расправљано: како
ће се и на који начин да почне. Предложена су мислим два програма: Пјанићев
који садржи идеју народног уједињења (напредни) и други више литерарни,
односно интелектуални. У Пјанићевом програму је стајало: „Чланом организа-
ције може бити сваки Словен“, послије чега се једна група од тог „панслави-
37
Đorđe Mikić, n. d., 255.
38
P. Slijepčević, Omladina i sarajevski atentat,
39
М. Екмечић, Стварање Југославије, књ. 2, Beograd 1989, 492.
40
V. Dedijer, isto, 349.
104 Драга Мастиловић, Младобосанци између српства и југословенства
стичког или напредног“ програма одвојила и организовала се у почетку у једну
радиклану тада националну групу (са радикалним програмом). Послије једног
мјесеца радило се понешто одвојено и кад су се духови стишали, ми, који смо
ствар заоштрили, како ти кажеш, ставили смо предлог за фузионисање са на-
предним Хрватима.“41 На крају писма, одговарајући на питање да ли они при-
падају групи око „Вала“ или око „Зоре“, Принцип је написао: „Као одговор ти
јављам да се наша организација држи правца „Зоре“ која заступа јединство
Срба и Хрвата, али само у принципу, јер се ми придржавамо револуционар-
ног Митриновићевог програма.42 Као вођа овог новог ђачког покрета у Са-
рајеву истиче се Милош Пјанић, а одмах за њим и Владета Билбија. А какве су
биле њихове идеје види се из неколико реченица које су у једној дописној кар-
ти написали из Сарајева Џемилу Дрљевићу у Сењ, 5. априла 1912. године, које
гласе „Поздрав од сакупљених Југословена. Пуши лулу! Живјела Република!
Твој Владета“43 Испод су поздрави Ибрахима Фазлиновића и Матеја Кордића,
ђака учитељске школе и на самом дну пише „Револуционарни југословенски
поздрав. Твој М. Пјанић“.44 Иначе Пјанић је у то вријеме сва своја писма пот-
писивао са „Револуционарни југословенски поздрав“. Ове организације одржа-
вале су контакте са сличним ђачким удружењима у осталим јужнословенским
земљама, а прва заједничка манифестација српске и хрватске ђачке омлади-
не у Сарајеву биле су демонстрације, фебруара 1912. године, против насилног
мађарског режима и бана Цуваја у Хрватској. На састанку српско-хрватске ђач-
ке организације, Јукић је изјавио да ће извршити атентат на бана Цуваја, што је
убрзо заиста и покушао.45 Послије тог атентата у Сарајеву поново избијају де-
монстрације и ђачки штрајк средњошколске омладине. Како је истражитељима
у Војно-казненом заводу у Терезинштату изјавио 1916. године утамничени Ла-
зар Ђукић, који је у том затвору убрзо полудио и умро, сврха тих сарајевских
демонстрација је „била да се покаже солидарност са атентатом“.46 Он је даље
изјавио да је Ђулага Буковац тада рекао да би требало да један муслиман из-
врши атентат, а за то је придобио свог колегу и пријатеља Ибрахима Фазлино-
вића који је изјавио да је спреман извршити атентат „на неког полициског ор-
гана у Сарајеву, неког вишег политичког чиновника или на поглавара земље.“47
Дакле, атентат је у главама те револуционарне омладине постао не само леги-
тимно средство борбе јужнословенске омладине широм Аустро-Угарске већ и
њихов идеал. Тада је Иво Андрић записао: „Данас је Јукић починио атентат на
Цуваја. Како је лепо да се затежу тајни конци дела и буне. Како радосно слутим
41
Млада Босна, писма и прилози, 130-131.
42
Исто, 132-133.
43
Исто, 126.
44
Исто.
45
Д. Љубибратић, исто, 110.
46
Млада Босна, писма и прилози, 301.
47
Исто, 302.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 105
дане великих дела. И диже се и гори хајдучка крв. Без чедности и доброте и жр-
тава пролази мој живот. Али волим добре. Нека живе они који умиру по трото-
арима онесвештени од сџбе и барута, болни од срамоте заједничке. Нека живе
они, који повучени, ћутљиви у мрачним собама спремају буну и смишљају увек
нове варке. А ја то нисам. А нека живе они.“48 Епилог ових демонстрација у
Сарајеву био је велеиздајнички ђачки процес Пјанић – Љубубратић 1913. го-
дине. Слиједе атентати Планиншћака и Дојчића, омладину у потпуности за-
хвата психоза атентата, а „страх од дјеце“ почиње да се провлачи Бечким дво-
ром. Послије ових демонстарција и штрајка у Сарајеву из школе су искључени
Ђулага Буковац, Хасан Миљковић, Милош Пјанић, Ивица Милаковић и Иво
Крањчевић.
Ова југословенска омладинска удружења ницала су и у другим градови-
ма Босне и Херцеговине у то вријеме, у Бањој Луци, Тузли, Мостару. Послије
балканских ратова, југословенство све више обузима ђачку омладину. Неки од
судионика у омладинском покрету сматрају да управо Балкански рат „покреће
мишљење и најзатуцанијих сепаратиста, а код омладине ствара утисак да је
национално ослобођење и уједињење пред вратима и да је неизбјежна скора
пропаст Аустро-Угарске монархије.“49 Априла 1914. године у Бањој Луци је
школска омладина, окупљена у Српском и Хрватском соколу, одлучила да по
први пут заједнички обиљежи годишњицу смрти Франкопана и Зринског у ка-
толичкој жупној цркви, а да се на ту прославу доведе и што више грађана свих
вјера. Први пут у историји Бањалуке стајали су у жупној цркви заједно српски
и хрватски соколи. Истог дана, а под утисцима те заједничке манифестације,
формирано је тајно ђачко удружење „Југославија“. Ово друштво основано је на
иницијативу већ помињаног Лазара Ђукића, који је од сарајевског друштва био
послат да организује омладину у Бањој Луци на југословенској основи. Пре-
ма ријечима Милана Јанковића, једног од оснивача овог друштва, оно је имало
сврху „да међу ђацима у Бањој Луци подјарује мржњу против Аустро-Угарске
монархије и да ради свим средствима да се Босна и Херцеговина, као и све ју-
гословенске земље отцијепе од монархије и припоје Србији.“50 Из ових рије-
чи Милана Јанковића, једног од најактивнијих омладинаца у тадашњој Бањој
Луци, јасно се може закључити да њему ни послије више од двадесет година
није било јасно шта је тада значио појам југословенства међу омладином, јер
је у овом тексту сам себи пречесто контрадикторан, а посебно када тај појам
тумачи као постепено отцјепљивање јужнословенских покрајина и њихово
прикључење Србији. А то свакако није оно што им је као програм прописао
Димитрије Митриновић, већ више оно за шта се залагао Владимир Гаћиновић.
У ову српско-хрватску националистичку омладину, поред атентатора Принци-
48
Исто, 135.
49
Милан Јанковић, „Слобода“ и „Југославија“, предратна тајна ђачка друштва – Бањалучки
ђачки процес 1914/15, Бања Лука 1939, 17-18.
50
Исто, 21.
106 Драга Мастиловић, Младобосанци између српства и југословенства
па, Грабежа и Чабриновића, који су то изјавили и на суду, убрајани су још Васо
Чубриловић, Цвјетко Поповић, Лазар Ђукић, Иво Крањчевић, Бранко Загорац,
Марко Перин, Драган Калембер и други. У тузланској организацији били су,
поред осталих, Младен Стојановић и Тодор Илић, а у Требињу Љубомир Ник-
шић.51
Иако је један од главних идеолога југословенства међу младобосанцима,
Димитрије Митриновић, већ почетком Првог свјетског рата имао неке сасвим
друге животне погледе и идеологију, југословенска еуфорија није напуштала
добар дио омладинаца. Тако се, на примјер, Перо Слијепчевић, који је на позив
Николе Стојановића дошао 1915. године из Рима у Женеву да би наставио своју
публицистичку антиаустрогарску дјелатност, коју је већ био започео у Риму,
свом снагом заузимао за идеју јужнословенског уједињења. Августа 1915. го-
дине он је, заједно са др Љубом Леонтићем (Хрватом) и Владиславом Фабјан-
чићем (Словенцом) написао Манифест Југословенске уједињене омладине, са
предговором професора Масарика, а који је прво штампан на француском јези-
ку. Њих тројица се тада потписују као чланови Централног одбора ЈУО. У Ма-
нифесту се доноси кратак историјски, етнографски, географски, литерарни, со-
цијално-политички и економски преглед јужнословенских народа, а на крају и
југословенски програм у коме се између осталог каже: „Пошто су Срби-Хрва-
ти-Словенци само један југословенски народ, то ће они послије ослобођења
бити уједињени у једну једину хомогену државу. Не постоји никакво унутарње
питање о саставу те државе, а поготово не такво, о којем би морале да се брину
Велике Силе европске. Србији, Пиемонту Југословенства, имат ће да се при-
клопе остале земље српске, хрватске и словеначке. Она је пред цијелим свије-
том свој данашњи рат назвала ратом за ослобођење Југословена.“52 Дакле, само
из овог пасуса јасно је видљиво како је у том тренутку Перо Слијепчевић ви-
дио јужнословенско уједињење, али и у каквој је заблуди био и он и њего-
ви другови омладинци, који су у својој младалачкој наивности вјеровали да је
унутрашње уређење прве заједничке јужнословенске државе само питање пуке
формалности око кога неће и не може бити проблема.
51
Млада Босна, писма и прилози, Предговор Војислава Богићевића, 8.
52
Ferdo Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914–1919, Za-
greb 1920. 43 (Manifest jugoslovenske ujedinjene omladine)
Slobodan Šoja*
Оригинални научни рад
UDK 329.73:323.1(=163.41)„1904/1914’’
doi 10.7251/POL1407107S
Uvod
*
историчар и дипломата из Сарајева
108 Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између ...
godine u svojoj rodnoj Đenovi pobunu karbonara – tajnih italijanskih društava sa
izraženom antihabzburškom notom –, pratio gušenje njihove bune, kao i odlazak
pobunjenika u dalje borbe, u Španiju. Za istinske buntovnike koji žele promjene u
društvu borba je uvijek neprestana. Gledajući te odvažne i nepokolebljive borce, u
duši mladog Macinija nešto se promijenilo i on je tada shvatio “da se može, dakle
mora, boriti za slobodu Otadžbine“1. Tom zadatku on će posvetiti svoj život pa je,
doživjevši konačno ujedinjenje Italije 1870. godine, mogao mirno umrijeti dvije
godine poslije.
U dvadeset šestoj godini, Đuzepe Macini 1831. osniva organizaciju Mlada
Italija (Giovine Italia), inspirisanu socijalističkom idejom i sa osloncem na mlade.
Mladoitalijani su smatrali da će se cilj kojem streme – ujedinjenje Italije – moći
ostvariti obrazovanjem i stalnom borbom. Biranim riječima, Macini neprestano
začinje i razvija patriotski kult kod mladih. Tako u djelu Mladima Italije veli:
“Otadžbina je instinkt koji je Bog usadio u vaše srce, glas koji stiže do vas iz grobava
vaših Velikana [...] i govori vam da ste braća koja moraju imati samo jednu Zastavu
[...] Otadžbina je kuća za čovjeka, a ne za roba“2.
Inspirisan Macinijevim djelom i Mladom Italijom, u svojoj dvadesetoj godini
života, Vladimir Gaćinović, srpski filozof, pisac, revolucionar, patriota i borac
za jugoslovensko ujedinjenje piše 1910. godine jedan kratki tekst u Kalendaru
Prosvjete pod naslovom Mlada Bosna. Gaćinovićev tekst je spontano postao program
mladih Bosne i Hercegovine. Jedna i po stranica objavljena u časopisu stvorila je
organizaciju Mlada Bosna čiji će neformalni član postati svako ko Gaćinovićeve
riječi doživi kao svoje riječi i svoje ideje i ideale: “Velika dela staju velikih muka [...]
Naša zemlјa puna je mrtvih i neprobuđenih snaga, koje treba uneti u život [...] Mladi
bosanski pokret za obnovu svoje zemlјe mora se temelјiti na dubokoj, ogromnoj
lјubavi prema narodu i velikoj tvoračkoj veri u samog sebe. Nikakva sila ne sme tu
lјubav ugasiti i nikakva nevolјa tu veru polјulјati [...] Tako, sporim i malim radom
izvršiće se najveći proces u životu naroda, oslobođenje njegovo iz tamnice i dizanje
njegovo do duhovne slobode i moralne nezavisnosti“3.
Prije nego što je Gaćinović napisao svoj tekst o Mladoj Bosni i govorio o
potrebi stalne akcije, omladinci iz Bosne i Hercegovine nisu mirovali i već su se
odranije instiktivno organizovali i djelovali. Moglo bi se kazati da je Mlada Bo-
sna počela postojati prvog dana kad je prvi omladinac u Bosni i Hercegovini, poput
Macinija, spoznao da je rođen da u društvu igra aktivnu a ne pasivnu ulogu. Teško
je odrediti godinu, ali ta svijest se svakako razvija krajem devetnaestog vijeka. Ga-
1
“Che si poteva, e quindi si doveva, lottare per la libertà della Patria“. Vidi više u: Indro Montanelli,
L’Italia giacobina e carbonara, Milano, 1972.
2
“Voi cercate la Patria. Un istinto che Dio ha infuso nel vostro core, una voce che vi viene dalle sepol-
ture dei vostri Grandi [...] vi dicono che siete fratelli, chiamati ad avere una sola Bandiera. [...] La patria
è la casa dell’uomo, non dello schiavo.“ (Giuseppe Mazzini, Ai giovani d’Italia, 1859)
3
Vladimir Gaćinović, “Mlada Bosna“, Kalendar Prosvjeta za godinu 1911, br. 4, Sarajevo 1910, str.
92-94. Veoma često se pominje 1911. godina kao datum “rođenja“ Mlade Bosne. Treba naglasiti da je
Kalendar Prosvjete za 1911. godinu pojavio u javnosti već 1910. godine.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 109
ćinović je, međutim, svojom karizmom i svojim tekstovima uspio okupiti pod onu
zastavu o kojoj je govorio Macini sve one mlade ljude koji su se najljepše pod njom
osjećali. On je bio neformalni ideolog i vođa svih mladih revolucionara u Bosni i
Hercegovini koje je potpuno opsjenio. Božidar Purić veli da je Gaćinović “držao
pola revolucionarne Bosne u svojim rukama, skoro sve mlađe popove i učitelje imao
je sa sobom. To je bila njegova snaga. Nepoverljivi prema svakome, seljaci su ga
voleli jer su ga razumeli, jer je bio njihova krv i njihova kost“4. Vladimir Gaćinović
je žrtvovao svoj nesumnjivi književni talenat zarad patriotske borbe kojoj je posvetio
skoro sve mjesece svog kratkog života. Bio je jedan od brojnih mladobosanaca
koji su zbog pojačane ljubavi prema svom neslobodnom narodu rano sagorjeli. Ne
dočekavši slobodu, Gaćinović je 1917. umro u Švajcarskoj otprilike u istoj dobi kad
je Macini osnivao Mladu Italiju, u dvadeset i sedmoj godini.
Vratimo se ponovo u Italiju: mlada slovenačka kuharica iz Gorice, Josefina
Oberdank u Trstu 1858. godine rađa sina Vilhelma. Taj oduševljeni pristalica Đuzepe
Macinija, kao gradski stipendista stiže u Beč 1877. godine u Politehničku školu.
U martu 1878. bio je mobilizovan u austrougarsku vojsku s kojom je, po odluci
Berlinskog kongresa u julu 1878. godine, trebao okupirati Bosnu i Hercegovinu.
Oberdank odmah dezertira i bježi u Rim gdje je nastavio studij i gdje se pridružio
italijanskom iredentističkom pokretu. Upoznao je svog idola Đuzepe Garibaldija,
čiju sliku je držao pokraj Isusove. Kad je čuo da će car Franjo Josif doći u Trst 1882.
godine na „proslavu“ 500 godina od austrijske okupacije, Vilhelm Oberdank, koji je
postao Đuljelmo Oberdan, je to smatrao uvredom5 i odlučio da ubije cara. Govorio
je da se Trst može vratiti majci Italiji samo ličnim žrvama italijanskih rodoljuba sa
kojima se bio povezao. Oberdan je krenuo iz Rima u Trst sredinom septembra 1882
sa specijalno ubitačnim bombama koje je izumio neuspjeli atentator na Napoleona
III, Feliče Orsini. Oberdan je, međutim, uhvaćen blizu Trsta, u mjestu Ronki, jer su
neki od urotnika radili za austro-ugarske službe. Prilikom hapšenja ranio je jednog
žandarma. Na saslušanju je priznao da je želio ubiti cara Franju Josipa. Osuđen je na
smrt vješanjem i obješen 20. decembra 1882. godine6. Odmah poslije smrti postao je
heroj i mučenik, a iredentistički pokret u Trstu dobio je krila. Tokom Prvog svjetskog
rata Oberdanovo ime je često pominjano kao primjer italijanske nacionalne svijesti
iako faktički nije učinio nikakav podvig. Bez obzira na to, danas u Italiji mnoge
ulice i trgovi nose Oberdanovo ime, u dva grada nalaze se njegove statue. Na stotu
godišnjicu pripreme atentata, 1982. godine, italijanski predsjednik Đovani Spadolini
je uporedio Oberdana sa Isusom jer su obojica bila spremni na žrtvu za čovječanstvo.
Na stotu godišnjicu atentata u Sarajevu srpskog Macinija Vladimira Gaćinovića
skoro niko ne pominje, a Gavrilo Princip se u dijelu Bosne i Hercegovine ne poredi
sa Isusom nego sa đavolom. Ostrašćene mase i politički mediji uz takt naučnika u
4
Pero Slijepčević (ur.), Spomenica Vladimira Gaćinovića, Sarajevo 1921, 97.
5
Tako će mladobosanci tumačiti posjetu Franje Ferdinanda na Vidovdan.
6
Vidi više u: Alfred Alexander, L’affare Oberdank, miti e realtà di un martire irredentista, Milano
1977.
110 Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између ...
službi politike u Gavrilu Principu najčešće vide fanatizovanog hladnokrvnog ubicu i
teroristu koga je u šaci držala Crna ruka.
Paralela sa italijanskim nacionalnim pokretom mogla se lako napraviti i sa
drugim zemljama tog vremena pod austrougarskom vlašću. Fenomeni su istovjetni,
omladina je potpuno identičnog duha u Hrvatskoj, u Sloveniji, Češkoj, Poljskoj
pa i Ugarskoj, borbena je, odlučna i nezaustavljiva; neprijatelj im je zajednički,
metode borbe su iste, a heroji i mučenici od prije sto godina u svim zemljama nisu
zaboravljeni i o njima se govori u hvalospjevima. Bosna i Hercegovina je tu jedini
izuzetak. Šta se dogodilo u posljednjih sto godina da cijeli svijet slavi svoje heroje iz
istorije koji su se borili za slobodu, a da jedino u Bosni i Hercegovini njeni najbolji
momci koji su između života i slobode birali slobodu, koji nisu osjećali nikakve
međusobne vjerske razlike, koji su bili čvrsto vezani za svoje rodno tlo... danas
umiru po drugi put i brišu im se svi tragovi? Istorija i razum imaju odgovor ali kad
se on izgovori nema ko da ga čuje, a kad se napiše nema ko da ga pročita. Je li to
samo ludilo pomiješano sa mržnjom koje ne da razumu da dođe do riječi ili je to
prokletstvo cijelog jednog prostora? Ako ni zbog čega drugog, svi mladobosanci su
bili veliki heroji jer su vjerovali da će svoj život žrtvovati da bi sto godina poslije
živjeli neki bolji ljudi. Naivni mladi sanjari.
„Pas svakoji svoje breme nosi; nove nužde rađu nove sile“, veli Njegoš u
Gorskom vijencu. Da na početku dvadesetog vijeka vremena na Balkanu nisu bila
onako teška i prelomna, ne bi bilo ni Mlade Bosne jer takva vremena mogla su
uglavnom izroditi strasne pjesnike ili nepomirljive buntovnike ili jedno i drugo u
isto vrijeme. Svoju istorijsku misiju Mlada Bosna je odigrala časno i primjerno, ali
i doživjela čestu nezahvalnu sudbinu odabranih i rijetkih koji u drugim vremenima
i u neslobodnim i bolesnim svjetovima ostaju ili nedovoljno shvaćeni ili nepravilno
ocijenjeni, ili su, u ekstremnim slučajevima, ocrtani mračno-crnim bojama. Zato se
danas Mlada Bosna uglavnom posmatra izvan istorijskog konteksta, vezuje isključivo
za atentat u Sarajevu, a o karakteru Mlade Bosne raspravlja se iz aktuelne političke
perspektive. Ovај tekst namjerava staviti Mladu Bosnu u jedan širi istorijsko-kulturni
kontekst kako bi se dala što realnija slika i ocjena ovog jedinstvenog političkog,
kulturnog i socijalnog omladinskog pokreta koji je išao znatno ispred svog vremena.
U trenucima kad su, mnogo teže nego što su očekivale, austrougarske trupe
ulazile u tada već bivše osmanske pokrajine, avgusta 1878. godine, razdaljina između
Bosne i Hercegovine i Evrope nije se mjerila u kilometrima nego u vijekovima.
To ljeto 1878. za Bosnu i Hercegovinu nije bilo obično kao minula ljeta, godine,
decenije i vijekovi provedeni pod osmanskom upravom. Ovog ljeta stiglo je na vrata
Bosne i Hercegovine jedno zapadno carstvo koje je trebalo tu zemlju da otrgne od
istočnog zagrljaja. Počela je nova istorija Bosne i Hercegovine. Ali je u isto vrijeme
počela i borba protiv te nove istorije, jer se muslimansko i pravoslavno stanovništvo
većinom nije nikad pomirilo sa germanskom okupacijom BiH.
Muslimani su pružili svakako najjači oružani otpor. To je bio prvi i frontalni
način sukoba sa osvajačem. Poslije konačnog osvajanja, dio muslimanskog
stanovništva koje nije moglo prihvatiti novu hrišćansku vlast brzo je napustio Bosnu
i Hercegovinu. Srpsko pravoslavno stanovništvo, koje je činilo većinu žitelja u BiH,
takođe je učestvovalo u oružanom otporu austrougarskoj okupaciji. To je stanovništvo
po inerciji i navici permanentno bilo nezadovoljno vlašću, kako nekad osmanskom,
tako sad habzburškom. Kao i muslimani koji su vjerovali da će se ponovo uspostaviti
osmanski suverenitet nad Bosnom i Hercegovinom, Srbi su vjerovali da će kad-
tad Srbija osloboditi Bosnu i Hercegovinu pa su svoju budućnost svakako gledali u
zagrljaju sa Srbijom.
Danas se voli kazati da je Austro-Ugarska zapravo došla u Bosnu i
Hercegovinu u civilizatorsku misiju. To je djelimično i tačno, s tim što treba uvijek
imati na umu da je sve što je radila u Bosni i Hercegovini, Austro-Ugarska radila
zbog sebe, a ne zbog tih zaostalih pokrajina prema čijem je stanovništvu sve do
svog raspada osjećala prezir. U suštini priča o civilizacijskim motivima pokoravanja
112 Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између ...
Bosne i Hercegovine liči na savremene vojne intervencije u svijetu koje imaju za
cilj uvođenje demokratije i slobode. Stvarni motivi osvajanja Bosne i Hercegovine
bili su, naravno, drukčiji i mnogo konkretniji. Oni su bili političke, strategijske i
ekonomske prirode. Na političkom planu, osnovni cilj Austro-Ugarske bilo je
sprečavanje srpskih i jugoslovenskih nacionalnih ideja, nekompatibilnih sa širenjem
Habzburgovaca na Balkanu. Na strategijskom planu, najvažnije je bilo osigurati
dominantnu poziciju na osnovnim balkanskim putevima, a na ekonomskom planu
cilj je bio ovladati svim bogatstvima Bosne i Hercegovine i osigurati trgovinske veze
sa Istokom.
Bilo kako bilo, po ulasku Habzburškog carstva zemlja je oživjela jednim
sasvim drugim životom i uspon je bio očigledan. Uopšte gledano svi su bili
zadovoljni što tiho i sigurno nestaju korupcija, anarhija, javašluk, nered, a što se
uvodi red i zakon (Recht und Ordnung). Zbog toga je druga generacija lokalnog
stanovništva postajala sve lojalnija prema novom gospodaru, naročito one grupe
redovno snalažljivih pojedinaca svih vjera. Stvaralo se jezgro Habzburškom carstvu
iskreno lojalnih stanovnika muslimanske i pravoslavne vjere. Sve do kraja austro-
ugarske uprave, međutim, ovo će jezgro ostati uglavnom malobrojno i ograničeno
na privilegovane i bogate grupe ljudi, poglavito preduzetnike kojima je očuvanje
Austro-Ugarske postao socijalno-politički interes. S druge strane, od prvog dana,
Dvojna monarhija je uživala skoro jednoglasnu podršku katoličkog stanovništva
koje je pozdravilo dolazak u Bosnu i Hercegovinu jedne stare katoličke dinastije.
Juna mjeseca 1882. počinje značajan period austro-ugarske uprave u Bosni
i Hercegovini. Te je godine novi habzburški zajednički ministar finansija postao
Benjamin Kalaj (1839-1903), a time i upravitelj Bosne i Hercegovine. Ostao je
na vlasti do svoje smrti 19037. Bilo je to nesumnjivo vrijeme opšteg napretka i
modernizacije tih bivših osmanskih provincija. Pozitivne strane te vladavine imale
su i svoje naličje. Najteži Kalajev zadatak bilo je sučeljavanje sa nacionalnim i
vjerskim realnostima u Bosni i Hercegovini. Suočivši se sa svakodnevnim jačanjem
nacionalnih osjećanja koji su predstavljali opasnost po Habzburško carstvo, umjesto
da vrlo oprezno i mudro pristupi rješavanju nacionalnog pitanja, Kalaj se opredijelio
za strogu policijsku kontrolu svih nacionalnih aktivnosti svake nacionalne grupe.
Jednostavno rečeno, niti jedan nacionalni osjećaj južnih Slovena nije smio postati
suviše snažan. Što se više razvijala njihova nacionalna svijest, to su policijske
reakcije bile veće i nemilosrdnije. Čini se da je Kalaj sa svakom novom godinom
svoje uprave sve više naivno vjerovao da će energične mjere omogućiti da se u
stanovništvu razvije osjećaj pripadnosti Habzburškom carstvu. Tu svijest, međutim,
mogli su steći uglavnom doseljenici iz Austro-Ugarske koji nisu pripadali autohtonom
stanovništvu, kao što su Poljaci, Česi, Slovaci, Mađari itd. Pomenuto jezgro lokalnog
preduzetnog i privilegovanog stanovništva koje je mudro i pragmatično iskoristilo
austro-ugarsku okupaciju, bilo je više lojalno Carstvu nego što su imali osjećaj da mu
duhom pripadaju. Srpsko privilegovano stanovništvo bilo je uistinu lojalno Beču, ali
7
Najbolja knjiga o Kalaju i njegovoj aktivnosti u BiH i dalje je: Tomislav Kraljačić, Kalajev režim u
Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1987.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 113
je nacionalno ipak sasvim naginjalo Beogradu. Sav ostali dio stanovništva razvijao
je prirodno i spontano svoja nacionalna osjećanja koja su se sve više neminovno
nalazila u direktnoj opoziciji sa državnom idejom Carstva. Striktne policijske mjere
kojima je vlada pokušavala oslabiti i sputati nacionalnu energiju samo su davale
snagu krila srpskom i hrvatskom nacionalnom pokretu.
Osim pokušaja razvijanja svijesti lojalnosti Habzburzima, Kalaj se naročito
potrudio da tokom posljednje decenije devetnaestog stoljeća formira vještačku
bosansku naciju. Taj vrlo ozbiljan i sistemski pokušaj stvaranja jedne i jednistvene
nacije različitih religija doživio je potpuni neuspjeh prije svega zbog toga što proces
nije krenuo spontano iz masa već je vođen iz dvorskih salona. Ali suštinski razlog
neuspjeha je pogrešno odabran trenutak: Kalaj je pokušao da ugasi nacionalnu
svijest Srba i Hrvata u trenutku kad je ona dosezala svoj vrhunac. Taj apsurdni proces
pravljenja vještačke nacije tim više je apsurdniji što je je Kalaj, dok je bio generalni
konzul Austro-Ugarske u Beogradu (1869-1875) smatrao da stanovništvo Bosne i
Hercegovine predstavlja integralni dio srpskog naroda, što je i objavio u svojoj knjizi
Istorija Srba8. Svojom djelatnošću u Bosni i Hercegovini do 1903. godine ne samo da
je demantovao sebe nego je i zabranio i svoju vlastitu knjigu!
Tokom vladavine, Benjamin Kalaj je neprestano pokušavao da produbi jaz
među lokalnim stanovništvom. Još prije nego što će postati ministar finansija, Kalaj
je, kao politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Habzburškog carstva, poslao
jedan memorandum caru Franji Josifu 1877. godine gdje je pomenuo da “vjerska
podjela u Bosni i Hercegovini predstavlja veoma povoljnu priliku za habzburške
vlasti, priliku koju treba iskoristiti.“ Ova rečenica jednostavno sročena sa par riječi
postaće usud Bosne i Hercegovine. Kalaj je u potpunosti uspio u svojoj misiji dubokih
nacionalnih podjela u Bosni i Hercegovini. Po tome će se najlakše pamtiti njegovo
vrijeme. Rušiće se carstva i kraljevine, režimi i vlade, dolaziće i prolaziće ratovi
i vojske, mijenjaće se ljudi i običaji... sve će prolaziti samo će podjele postojano
ostajati u Bosni i Hercegovini.
17
Vladimir Dedijer, Književnost i istorija, Beograd, 1985, str.65.
18
Borivoje Jevtić, “Vladimir Gaćinović u Sarajevu“, Spomenica Vladimira Gaćinovića,
Sarajevo 1921, str. 103.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 121
19
Predrag Palavestra, „Počeci srpskog ekspresionizma“, Savremenik, 8-9, 1974, 104.
20
Na ovom mjestu treba naglasiti pionirsku i dosad nepravaziđenu studiju o duhovnoj i umjetničkoj
snazi Mlade Bosne koju je uradio Predrag Palavestra, Književnost Mlade Bosne, I-II, Sarajevo 1965.
21
Borivoje Jevtić, Pisci i maske, Sarajevo 1962, 24.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 123
Na širem intelektualnom planu na Mladu Bosnu, ali i cjelokupnu jugoslovensku
omladinu, najviše uticaja imao je Jovan Skerlić (1877-1914). Bio je neizabrani i
neformalni duhovni vođa cijele jedne generacije rođenih u posljednjoj deceniji 19.
vijeka. Slučaj je htio da je svoj posljednji tekst posvetio jugoslovenskoj omladini,
poslije učešća na Njegoševoj proslavi u Pragu 23. aprila 1914, na koju su ga pozvala
jugoslovenska đačka društva u Pragu. Jovan Skerlić je pomno pratio rad omladine,
često pisao o mladim književnicima i umjetnicima, ali i o mladim nacionalnim
radnicima. Umro je iznenada u 37. godini, a ostavio iza sebe djelo i karizmu kao da
je živio dvostruko više. Na Skerlićevoj sahrani 16. maja 1914, dvije nedjelje uoči
svog posljednjeg odlaska u Sarajevo, u ime Mlade Bosne vijenac je nosio Gavrilo
Princip22.
Uticaj Jovana Skerlića na mladobosansku inteligenciju bio je ogroman, ali
treba znati da je veći bio njegov uticaj na omladinu na nacionalno-političkom i
socijalnom nego na književnom polju. Divljenje velikanima kod mladobosanaca nije
nikad bilo na uštrb kritičnosti. Mlada Bosna, naime, ne bi sačuvala sliku buntovnika
da nisu znali staviti pred čin preispitivanja i takve autoritete kao što je Skerlić. Kao
i Skerlić, mladobosanci su imali visoko razvijenu svijest o neminovnosti društvenih
promjena kojima bi razum i znanje davali oblik i karakter. Imali su identična gledišta
o ulozi književnosti, morala i znanja u društvu i o potrebi da svaka individua odrasta
u zdravom nacionalnom duhu koji je početkom dvadesetog vijeka bio oličen u duhu
jugoslovenstva koji je lebdio iznad primarnog nacionalnog duha. Međutim, po
pitanju uloge i prisustva revolucionarnog u stvaralaštvu i književnosti, o slobodama
u umjetnosti, došlo je do neslaganja između Skerlića i nekih mladobosanaca. Iako
se nije radilo o polemici, Miloš Vidaković, autor više tekstova u listovima kao što
su Narod, Srpska riječ Bosanska vila i Srpska omladina, povodom šeste Skerlićeve
knjige Pisci i knjige, objavio je u Narodu jedan tekst prepun smjelosti. Naglasivši
svoje neslaganje s postavkama velikana kritične misli kod Srba, Vidaković je čak
ponudio drukčiju koncepciju kritike, smatrajući da Skerlićeva briljantna misao
zna ponekad biti i nesavitljiva i puna predubjeđenja. Mladobosanci su uspjeli
samouvjereno afirmisati jednu novu koncepciju umjetnosti koja bi bila baš njihova.
“Celo dosadašnje delo g. Skerlića”, pisao je Vidaković u Narodu 1913. godine,
“jedna je građevina, sa jednakim metodama, živošću izražavanja i diskutiranja,
sa jednakim idejama i zahtevima, izvedenim do poslednjih konzekvenca. To je
bio razlog netolerancije prema izvesnim piscima našim, kojima se ipak ne može
odreći vrednost. Individualnost g. Skerlića i suviše je jaka da bi se mogla pomiriti sa
drukčijim pogledima, dozvolivši ih, i uživati u delima ljudi koji imaju drukčije ideje
i raspoloženja. U impresionističkoj kritici, koju mi volimo, to je međutim moguće.
Kritičar je, kako neko reče, beskućnik koji nema svoga stana, nego se nastanjuje
u tuđim kućama, uživajući u svemu što mu one daju. Prolazi kroz knjige kao kroz
raskošne odaje. [...] Ne procenjuje dela, nego ih voli, ne sastavlja zakonike o lepoti,
nego se povodi za svojim srcem i željama. [...] Daleko srećniji su oni koji proživljavaju
22
Sem Principa, sahrani su od mladobosanaca takođe prisustvovali Đulaga Bukovac i Vladeta Bilbija.
Svom mlađem bratu Nikoli, Princip javlja: „Umro je najveći čovjek Srbije“.
124 Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између ...
život, proživljavaju sve emocije koje im pružaju umetnička dela, zahvaljujući im za
svaku tugu, svaku radost, svaki strah i nežnost koju su doživeli.“
Vidaković se nije slagao sa Skerlićem da je zadatak intelektualnuh i
duhovnih snaga da podižu nacionalnu svijest i duh kolektivnosti. Nasuprot tom
stavu, Vidaković privileguje princip slobode umjetničkog stvaranja, smatrajući
da umjetniku mora biti ostavljeno neprikosnoveno pravo da piše kako mu srce i
savjest diktiraju. Umjetnik mora biti iskren i neposredan, bez obzira na to da li će, i
koliko, njegova riječ djelovati na buđenje i vaspitanje nacije. “Pogled na svet”, piše
Vidaković u Narodu, “biva obrazovan od života, događaja i prilika, i samo ga život
može promeniti. [...] Zahtevati od ljudi da pišu drukčije nego što im nalaže njihova
celokupna unutrašnjost, može se samo onda kada se hoće umetnosti da da izvesna
pedagoška tendencija. Tu leži pogreška. Umetnost ne vaspitava. Njoj nije zadaća da
učini svet boljim.“ Iako Skerlić nije bio ni prijek ni samoljubiv čovjek, Vidakovićeva
kritika predstavljala je pravi podvig u ono vrijeme i daje jasniju sliku do koje mjere
su oni bili vezani za apsolutnu slobodu koja je za njih bila apsolutni cilj.
***
Ima tako tih novina što su u nekim gradovima izlazile pa su se u jednom tre-
nutku ugasile, pa onda decenijama kasnije neko u tom istom gradu osnuje nove no-
vine koje se, eto, zovu isto kao te neke stare davno ugašene, a da se iz novih novina
i ne pozivaju na bilo kakav kontinuitet. Ako kontinuitet i ne postoji ni u ideološkom
ni u imovinsko-pravnom, pa ni u simboličkom smislu, uvijek postoji barem u nekom
poetskom. U nekim gradovima, hoću reći, valjda moraju da postoje novine koje se
zovu baš tako. Eto, u Beogradu je, recimo, nekad davno, između dva svjetska rata,
postojalo Vreme. Neko drugo Vreme postoji i sada. U isto to međuratno vrijeme, u
Zagrebu postoji Jutarnji list. Novina tog imena u Zagrebu nije bilo duže od pedeset
godina, a zatim su se pojavile. U tom istom Zagrebu danas postoje Novosti (“tjednik
srpske manjine“), no one nisu prve zagrebačke Novosti. Postojale su Novosti u Za-
grebu još 1918. godine. U tadašnjim zagrebačkim Novostima, u broju od osmog no-
vembra 1918. godine, oglasio se kratkim tekstom u to doba relativno nepoznat mladi
autor po imenu Ivo Andrić.
Tekst je nosio naslov Nezvani neka šute. Prije nego, međutim, uz neznat-
na skraćenja citiramo taj članak, prisjetimo se konteksta. Dakle, osmi je novembar
1918. godine, što će reći da Prvi svjetski rat još nije ni završio. Tri nas dana dijele od
mira. Isto tako, Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca još nije osnovano, Od toga nas
dijele još dvadeset i tri dana. Poslušajmo sada Andrića: “Čuvši, tu i tamo, debate o
republici ili monarhiji, mi smo mogli stvarati više ili manje oštre zaključke o politič-
koj nevaspitanosti mase i o plitkosti buržoaske psihe i – preći preko toga. Ali žurna-
listička vodenica koja mnogo melje a malo brašna daje, dokopala je i raspru dokonih
purgara i napuhala od nje uvodničarski balon, prvi zlokoban i otrovan simbol neslo-
ge. To je bio početak. I sad dok se s mukom polažu temelji hramu naše slobode, oni
su stali da se prepiru: kakav će oblik imati zlatna jabuka na vrh kupole. Dok udovice
onih koji su poginuli za naše ujedinjenje još ni crninu nisu skinule, oni obesvećuje
žrtve i ugrožavaju njihov plod. – Zar su srpski vojnici koji su još jučer na Savi i Du-
navu umirali, mislili da li umiru za monarhiju ili republiku? Zar sirotinja po Bosni,
Istri i Dalmaciji, koja izdišući čeka da joj se što prije donese hljeba i slobode, misli
da li će joj to donijeti republika ili monarhija? Zar kapitalističko-imperijalistička Ita-
2
http://pescanik.net/2012/12/pescanik-07-12-2012/ (posjećeno 7. maja 2014.)
3
http://pescanik.net/2013/06/emisija-21-06-2013/ (posjećeno 7. maja 2014.)
4
Ibid.
130 Мухарем Баздуљ, Политика „Младе Босне’’
je najbolje pisao Miloš Crnjanski. (“Sem toga, čak i kod nas, neki su od Principa bili
načinili Srbina – provincijalca, fanatika, šovena, koji je, tobože, bio samo igračka u
rukama šefa Obaveštajnog odseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina
Dimitrijevića Apisa.”5) Ključno je, naime, pitanje je li Princip bio marioneta odnosno
igračka Apisova ili nije. Ako jest, onda je realno svejedno što je on volio poeziju i ložio
se na bratstvo i jedinstvo. Ako nije (kao što nije!), kojeg je vraga onda bitno kakav je
Apis bio kao čovjek. S jedne strane, vrijedilo bi napisati tekst pod naslovom “Pravda
za Apisa“. Biljana Srbljanović je od njega načinila arhetipskog negativca, skoro
pa nekog profesora Morijartija (ne zaboravimo da su mladobosanci čitali Šerloka
Holmsa!), koji je ne samo zao, nego je i kukavica. I mada dramatičarka za svoj komad
veli da iako je “zasnovan na istinitim događajima, arhivu, zapisima sa suđenja i
brojnoj istorijskoj građi; ipak je predmet čiste fikcije“, treba imati na umu da ona u
intervjuima i o stvarnom (istorijskom) Apisu govori kao o kukavici (“Apis je pre svega
bio velika kukavica.”6) Međutim, kako rekosmo, Apisov karakter je nebitan, ako ne
mislimo da je Princip tek marioneta. O tom problemu u komadu Biljane Srbljanović
već je odlično pisao Zlatko Paković. (“Iako je Princip Jugosloven, atentat je počinio,
nezavisno od svoje oslobodilačke mladobosanske želje, kao marioneta Crne ruke,
tajne vojne organizacije iz Kraljevine Srbije, čiji je glavešina Dragutin Dimitrijević
Apis (...). Dakle, jugoslovenstvo Mlade Bosne kompromitovano je velikosrpskom
taktikom, a izvršioci atentata toga, naprosto, nisu svesni. Ovakva interpretacija,
Biljani Srbljanović služi da pokaže kako se velikosrpska politika proteže tokom
čitavog trajanja Jugoslavije, i kako rovari kroz samu ideju jugoslovenstva, da bi, na
kraju, razorila i samu jugoslovensku državu, a zatim izvršila atentat i na premijera
Zorana Đinđića, koji zemlju pokušava da integriše u jugoslovenski region koji se
sada zove drugim imenom. Apis, stoga, izgovara rečenice Vojislava Koštunice,
Aca Tomića i ostalih koji su u javnosti označeni kao tvorci ideološkog konteksta za
atentat na premijera Đinđića. Ovde se, međutim, nagomilavaju dve interpretativne
nejasnoće. Prvo, ako Princip ubija austrougarskog zavojevača kao eksponent
velikosrpske ideje, iste one koja će inspirisati genocid u Srebrenici, a ne, kako sam
misli, kao jugoslovenski borac za slobodu, onda je taj atentat de facto, a ne samo de
iure, zločin protiv čovečnosti. Drugo, ako je inspirator ubistva Franca Ferdinadna isti
onaj duh nacionalizma i tajne policije koji dovodi i do atentata na premijera Đinđića,
onda se stvara i analogija između Ferdinandove i Đinđićeve smrti. Kako Biljana
Srbljanović pokušava da razreši ovu semantičko-ideološku konfuziju? Tako što nam
članove Mlade Bosne predstavlja kao tinejdžere, kao nedovoljno zrele ljude koji iz
ljubavi prema velikoj ideji, u strahovitom samopožrtvovanju, čine gnusan zločin.
Dakle,subjektivno, to su heroji. Objektivno – teroristi. Ta interpretacija se, dakle, ne
izjašnjava. Ona samo produbljuje dilemu.“7)
5
Miloš Crnjanski: Lirika Itake i komentari, BIGZ. Beograd, 1993, p.140
6
http://pescanik.net/2013/06/emisija-21-06-2013/ (posjećeno 7. maja 2014.)
7
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/princip_i_interpretacija.26.html?news_id„268756
(posjećeno 7. maja 2014.)
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 131
Na tragu Pakovićeve dijagnoze, valja nam se vratiti još jednom detalju na
kojem insistira Biljana Srbljanović i u drami i u intervjuima povodom svoje drame
Mali mi je ovaj grob, kao i Dino Mustafić, režiser njene beogradsko-sarajevske
postavke. U intervjuu za Peščanik iz juna 2013. godine, Biljana Srbljanpović
govoreći o mladobosancima kaže: “Njihova ideja je bila republika.“8 U NIN-u od
27. februara ove godine, Dino Mustafić kaže da su mladobosanci bili mladići nošeni
idejom “ujedinjenja Južnih Slovena u državotvornu zajednicu, odnosno republiku
Jugoslaviju“9. 12. marta, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa, Mustafić veli:
“Gavrilo Princip na sudu je rekao da je po nacionalnosti Jugosloven, da se zalaže ne
za bilo kakvu državnu tvorevinu nego Republiku Jugoslaviju.”10 Ovdje već imamo
problem; Mustafić po svoj prilici aludira na sljedeću Principovu izjavu sa suđenja:
”Ja sam nacionalista Jugosloven i težim za ujedinjenjem svih Jugoslovena u bilo
koju državnu formu, i da se oslobode Austrije.“11 Pročitajmo pažljivo ovu rečenicu.
Princip insistira na dvije stvari: na ujedinjenju Jugoslovena u bilo kojoj državnoj
formi te na oslobođenju od Austrije. Insistiranja na republici nema. To se još bolje
vidi iz sljedećeg isječka iz transkripta suđenja; Principa ispituje Čabrinovićev
branilac Premužić, a dijalog ide ovako – “Pitanje: Kako je bilo mišljenje što se tiče
Srbije, da li bi za Bosnu bilo korisno da se pripoji Srbiji? Odgovor: Bilo je mišljenje
da se ujedine Jugosloveni. Razumije se, Srbija kao slobodni dio Jugoslovena imala
bi moralnu dužnost da pomogne tom ujedinjenju, da bude kao što je bio Pijemont
u Italiji, Pitanje: Kakvog je mišljenja bio Ilić u političkom pogledu? Odgovor:
Bio je nacionalista kao i ja, Jugosloven. Pitanje: Dakle, istog mišljenja kao i vi?
Odgovor: Jest, da se imadu ujediniti Jugosloveni. Pitanje: Pod Austrijom? Odgovor:
Bože sačuvaj. Ja nisam bio za dinastije. Tako daleko nismo išli, nego smo mislili:
ujedinjenje, pa kako budu prilike.”12
Pročitajmo pažljivo ovaj dijalog. Istini za volju, Princip kaže da je protiv
dinastija, što bi značilo i protiv monarhija, ali odmah potom dodaje: “Tako daleko
nismo išli, nego smo mislili: ujedinjenje, pa kako budu prilike.” Opet su dvije
stvari važne: Ujedinjenje Jugoslavije oko Srbije kao Pijemonta i odlučno odbijanje
svakog austrijskog pokroviteljstva. (“Bože sačuvaj!” – tako na pitanje o ujedinjenju
Jugoslovena pod Austrijom odgovara čovjek koji se pred tim istim Premužićem
malo poslije izjasni kao ateista.) Princip, dakle, kaže istu stvar koju će četiri godine
kasnije ponoviti Ivo Andrić: cilj je oslobođenje i ujedinjenje, a pitanje monarhija ili
republika u tom je kontekstu trivijalno. Sjetimo se kako i dan-danas oni koji Principa
proglašavaju teroristom najčešće obesmišljavaju njegov čin. Rade to, naime, tako
8
http://pescanik.net/2013/06/emisija-21-06-2013/ (posjećeno 7. maja 2014.)
9
“Sreća je skrivena u detalju“ (Radmila Stanković, intervju s Dinom Mustafićem), u NIN, broj 3296.
27. 2. 2014, p.54
10
http://www.slobodnaevropa.org/content/mustafi%C4%87-princip-nije-zaslu%C5%BEio-
da-mu-se-stope-izbace-iz-sarajeva/25294244.html (posjećeno 7. maja 2014.)
11
Vladimir Dedijer: Sarajevo 1914, Prosveta, Beograd, 1966, p. 437
12
Ibid.
132 Мухарем Баздуљ, Политика „Младе Босне’’
što insistiraju na antimađarskom sentimentu Ferdinandovom i ističu u svakoj prilici
da je on navodno planirao da dvojnu monarhiju pretvori u trojnu tako što bi, tobože,
i slovenskim narodima dao njihov vlastiti entitet. To je vjerovatno kontekst zbog
kojeg i Premužić sugeriše mogućnost ujedinjenja (Južnih) Slovena pod Austrijom.
Mladobosance to, međutim, ne zanima. Zato na ovom mjestu valja biti vrlo precizan.
Onodobna austrougarska propaganda mnogo je više antisrbijanska nego antisrpska.
(Ne ulazim ovdje u savremene kontroverze oko upotreba pridjeva srbijanski i
srpski, želim samo reći da je Austro-Ugarskoj mnogo više smetala slobodna država
Srbija nego srpski narod kao takav.) Uostalom, u Austro-Ugarskoj su ionako Srbi
(u Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji) bili najbrojniji
južnoslovenski narod; bilo ih je, dakle, u samoj Austro-Ugarskoj, ne računajući
Srbiju, više nego Hrvata i Slovenaca. Austro-Ugarska je na te Srbe računala kao
na svoje lojalne građane. Smetala joj je Srbija kao potencijalni Pijemont za sve
Jugoslovene. Kad poslije Majskog prevrata, a naročito poslije Balkanskih ratova, u
Beograd pohrle Tin Ujević, Luka Jukić, Ibro Fazlinović, Đulaga Bukovac i ini, oni
to ne čine zbog Srba, Srbi su ionako svuda oko njih, sa Srbima se svakako druže,
oni to rade zbog slobodne Srbije. Kao u onoj mnogo kasnijoj pjesmi, oni kad iz
Austro-Ugarske pređu u Srbiju, osjećaju da su iza sebe ostavili maglu, strah i zlo,
osjećaju da su stigli na slobodno tlo. U tom smislu, potenciranje Crne ruke i Apisa
kao stvarnih organizatora Sarajevskog atentata, dok se samim mladobosancima, eto,
priznaje idealizam, ali se proglašavaju pukim marionetama, predstavlja tek rezervni
položaj austrougarske propagande.
Prije deset godina, u tekstu pod naslovom Atentat koji traje Svetislav Basara
je napisao: ”Metak koji je Gavrilo Princip ispalio pre devedeset godina još uvek
kruži ovim prostorima. Nedavno je pogodio Zorana Đinđića.”13 Jedan važan aspekt
drame Mali mi je ovaj grob bazira se na ovoj analogiji. Analogija je, međutim,
lažna. Iz svake moguće perspektive je lažna: Ferdinand je bio okupator, Đinđić
je bio demokratski izabran premijer; Ferdidand je ubijen na okupiranoj teritoriji,
Đinđić u glavnom gradu sopstvene zemlje itd. Nešto je tu, međutim, još važnije.
Ako bi trebalo tražiti analogiju za Đinđićevo ubistvo, puno bolje bi bilo razmišljati
o atentatu na kralja Aleksandra u Marseju. U oba slučaja je država obezglavljena
ubistvom neprikosnovenog vladara, u oba slučaja su ti vladari pokušavali da vode
inokosnu politiku, nedirigovanu od strane velikih sila. Jako je indikativna Pakovićeva
sugestija da je Đinđić pokušao da Srbiju “integriše u jugoslovenski region koji se
sada zove drugim imenom.“ Gotovo da bi se moglo reći da je Đinđićeva Srbija na
nešto drugačiji način ponovo mogla da bude Pijemont. (Uostalom, tek kao digresija
i tema za razmišljanje, da je Đinđić ostao živ ko zna da li bi se raspala zajednica
Srbije i Crne Gore, a ona je kao takva bila makar i najmanji mogući jugoslovenski
ujediniteljski projekat.) Metak koji je ubio Ferdinanda i metak koji je ubio Đinđića
nikako nisu jedan isti metak; to su dva metka, dva simbola dvije ovdašnje politike,
a oba još uvijek kruže. Tvrdeći da je to isti metak, uspostavlja se analogija i između
13
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=383269&print=yes (posjećeno 7. maja 2014.)
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 133
onih koji su te metke ispalili, a tu odvratnost cijele analogije naprosto bode oči.
Gavrilo Princip u Hrvatima i muslimanima vidi svoju braću, Zvezdan Jovanović,
između ostalog i u Đinđićevom rodnom Bosanskom Šamcu, bije Hrvate i muslimane
samo zato što su Hrvati i muslimani. Ne, to su dva metka. Metak koji je ubio
Ferdinanda simbol je težnje Jugoslovena za ujedinjenjem, slobodom i političkim
subjektivitetom. Metak koji je ubio Đinđića poslao je, in ultima linea, i nekadašnji
jugoslovenski Pijemont u suštinski kolonijalan položaj.
S dobrim razlogom ili ne, mladobosanci su u Srbiji vidjeli simbol slobode.
Grabež na suđenju izjavljuje: “Kad sam došao u Srbiju, vidio sam ogromnu razliku
između režima u Srbiji i u Bosni. Uočio sam težak položaj naših ljudi i naših seljaka
u poređenju sa slobodom koju u Srbiji uživa svaki građanin.“14 A 13. maja 1912.
godine, mladobosanac Miloš Pjanić piše svom prijatelju Džemilu Drljeviću u Senj:
“Zdravo! Dođoh iz slobodne Srbije. Bio sam sa studentima iz Zagreba cijelo vrijeme.
Oduševljenje veliko i s jedne i s druge strane. Primio Tvoju kartu. Ti si još dobro,
bar znaš – premda sažaljevam da nemaš oca, a ja imam, ali niko neće da mari za
mene. Svako me se odriče. Ali neka! Ideja će sve pobijediti. U nama teče krv koja
teži za slobodom i koju ništa ne može spriječiti. Mi ćemo ginuti za ideju i narod. Mi
ćemo sve...sve za narod, ništa za sebe. Jugoslovenski revolucionarni pozdrav! Tvoj
Miloš.“15 Među ovim studentima iz Zagreba koje pominje Pjanić bio je i Luka Jukić.
Dobar pisac bi iz ove razglednice mogao da sastavi cijeli roman. Otkud uopšte Džemil
Drljević u Senju (nije baš da je u Senju u ono vrijeme bilo muslimana)? Izbačen je
iz gimnazije u Sarajevu zbog učešća u đačkim protivmađarskim demonstracijama.
Šta mu piše njegov prijatelj: Da je bio u slobodoj Srbiji, sa studentima iz Zagreba,
da je oduševljenje veliko i obostrano. I dalje: o ideji, o spremnosti da se gine, da se
ništa ne uzme za sebe. To je maj mjesec 1912, dvije godine prije atentata. Kakav
Apis, kakva zloupotreba?! Sve se već zna; mladobosanci su spremni kao zemlja
za proljeće. Ako je neko nekog iskoristio, iskoristila je Mlada Bosna Crnu ruku, a
ne obrnuto. I da se razumijemo, nije da mladobosanci nisu razmišljali o republici.
Istom tom Džemilu Drljeviću, u aprilu 1912. godine, tri njegova prijatelja (Vladeta
Bilbija, Ibrahim Fazlinović i Matej Kordić) šalju razgledicu na kojoj piše: “Pozdrav
od sakupljenih Jugoslovena. Puši lulu! Živjela republika!“16 (Iz današnje perspektive
Vladeta, Ibrahim i Matej su Srbin, Bošnjak i Hrvat, iz svoje vlastite bili su sakupljeni
Jugosloveni.)
Nije, naravno, problem republika. Stvar je u prioritetima. Politička deviza
Mlade Bosne nije: republika ili ništa; politička deviza Mlade Bosne jest Jugoslavija
ili ništa. U tom smislu, ovo današnje falsifikovanje istorije i falsifikovanje ideja Mlade
Bosne ima dublji cilj. Ideja je, a na tragu austrougarske propagande, obesmisliti svaki
jugoslovenski projekat izjednačavajući ga sa velikosrpstvom. Pristaju svjesni ili
nesvjesni austrougarski propagandisti na razne lične i intimne Jugoslavije, snovite i
14
Vladimir Dedijer: Sarajevo 1914, Prosveta, Beograd, 1966, p. 451
15
Vojislav Bogičević: Mlada Bosna – pisma i prilozi, Svjetlost, Sarajevo, p. 142
16
Ibid. P. 126
134 Мухарем Баздуљ, Политика „Младе Босне’’
utopističke, trivijalno-nostalgične i fiktivne, ali nipošto na političku Jugoslaviju. Ona
bi, tobože, uvijek bila tek Velika Srbija pod drugim imenom. A, eto, mladobosanci
su, kao, htjeli republiku, jer su znali da bi Jugoslavija kao kraljevina bila još
velikosrpskija nego kao republika. Sve je to slatko, samo što nije istina. Da ne ispadne
da se pozivamo na nekog Srbina koji usprkos svojim anarhističkim i ateističkim
uvjerenjima još uvijek osjeća mističnu vezu sa Karađorđevićima, citirajmo Ivana
Kranjčevića, najistaknutnijeg Hrvata optuženog na procesu za Sarajevski atentat.
Citat je iz transkripta suđenja; Kranjčevića ispituje državni odvjetnik: “Pitanje: Ali
što ste kazali da bi se imala osnovati velika jedinstvena država. Kako bi se imala
zvati? Razgovarali ste o tom kako bi se imala zvati? Odgovor: Velika Jugoslavija.
Pitanje: Koja bi imala biti dinastija u njoj? Odgovor: Ona koja je u Srbiji. Pitanje:
Dakle srbijanska, a koja je tamo? Odgovor: Kralj Petar Karađorđević.“17 I Ivan
Kranjčević na optuženičkoj klupi “krivokletničkog austrijskog suda“ 1914. godine
i Ivan (Ivo) Andrić u zagrebačkim Novostima četiri godine kasnije poručuju istu
stvar: Jugoslavija ili ništa. I ima nečeg jako licemjernog u tome da se njihove ideje
i ideali danas falisifikuju, naročito od strane one generacije koju se u vrijeme kad
se Jugoslavija raspadala, kad je propadala “misao narodnog jedinistva kao baština
najboljih naših naraštaja i plod teških žrtava“, to nije ticalo ama baš ništa. A oni su,
kao u nekoj istorijskoj farsi, bili upravo u godinama u kojim su bili mladobosanci
kad je Jugoslavija stvarana. Svi ti gorčini mustafići (kao metafore) smijali su se
Goranu Bregoviću kad je pjevao Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavija, kad je lijepio
Lijepu našu na Tamo daleko, kad je, u krajnjoj liniji, pokušao i politički nešto da
radi sa Antom Markovićem na spasavanju Jugoslavije, makar bitka i unaprijed
bila izgubljena. To njima, jebiga, nije bilo kul. Bilo je pametnijeg posla, da se čita
Alan Ford i sluša Sisters of Mercy. U redu je to, i apolitičnost je pogled na svijet.
Samo što izgleda nije bilo nikog mlađeg od Miljenka Smoje da sedamdeset godina
poslije Andrića kaže da su rasprave da li Jugoslavija treba da bude federacija ili
konfederacija besmislene ako je u sumnju dovedeno pitanje jedinstva. A pitanje
jedinstva je dovedeno u sumnju insistiranjem na tezi da jedinstvena Jugoslavija jest
jednako Velika Srbija. I sada, kad Jugoslavije više nema, kad je propala “baština
najboljih naših naraštaja i plod teških žrtava“, oni koji su, u najboljem slučaju, tom
propadanju sekundirali svojim nečinjenjem, post festum opravdavaju svoj izbor
fatalističkim falsifikovanjem istorije. Jugoslavija kao politički projekat po njima
ni u kojoj varijanti nema niti je imala šanse, jer će uvijek da je zloupotrijebe zli
velikosrpski crnorukaši. Njima je, uostalom, i bolje da Jugoslavije nema. Ovako se
lakše parazitira na sentimentima tipa jest nam nekad bilo lijepo, al’ nema veze, mi se
i dalje družimo. I da, priča o Mladoj Bosni nije njihova priča. Svodeći je na Principa,
na tri-četiri, kao sa švedskog stola, izabrana citata, na lažne analogije, oni je lišavaju
suštine. Jer Princip nije bio sam. Iza njega je stajala sva sila onih koji su “misao
ujedinjenja pronijeli neokaljanu kroz bratoubilačke bojeve i nisu je zatajili pred
krivokletničkim austrijskim sudovima.“ Jedan od njih zvao se Marko Perin. Njega
je Premužić na suđenju pitao kojeg je političkog mišljenja, a on je odgovorio da je
17
Vladimir Dedijer: Sarajevo 1914, Prosveta, Beograd, 1966, p. 457
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 135
nacionalista Jugosloven. Na pitanje šta to znači, odgovara: Znači ponajprije kulturno
ujedinjenje svih Jugoslovena, a onda političko. Taj Marko Perin koji je decembra
1914. umro u zatvoru zap-ravo je napisao one stihove, slične poznatijim Principovim
stihovima, stihove koji se u poslje-dnje vrijeme takođe pripisuju Principu. Ispravimo
ovdje tu zabludu; ovo je napisao Marko Perin:
Bibliografija:
www.danas.rs
www.nin.co.rs.
www.pescanik.net
www.vreme.com
Сњежан Лаловић*
Претходно саопштење
UDK 791.221.4
doi 10.7251/POL1407137L
I
Први филмски запис о Сарајевском атентату, након снимака Антона Ва-
лића о линчу над српском имовином и Србима у Сарајеву послије самог атента-
*
Новинар, публициста и филмки стваралац из Пала
s_njezan@yahoo.co.uk
1
II
4
Филм Атентат у Сарајеву номинован је за Оскара али није ушао у ужи избор за награду Аме-
ричке филмске академије
142 Сњежан Лаловић: Сарајевски атентат на филмском платну
неким дијеловима подсјећа на Валтер брани Сарајево Хајрудина Крвавца из
1972. године, нарочито сцена хватања Шарца. У филму се појављују и сцене у
којима Жерајићева лобања коју полиција чува, има симбол отпора али у исто
вријеме страха окупатора од сличних поступака какав је био Жерајићев. Пра-
тећи активности Фердинанда и Софије у Сарајеву режисер не пропушта да ис-
такне презирни став Аустругара према народу на Балкану, али и опрез од буна
коју спречавају политиком „завади па владај’’. Отуд Фердинандова реченица,
након што одслуша како се једна за другом у Сарајеву оглашавају православна,
католичка и исламска богомоља, у којој се каже да је лијепо све те звукове слу-
шати одвојено али да не би било добро слушати их ако би се спојиле. Ферди-
нанд у Булајићевом филму има израженије аристократске манире него у филму
Фадила Хаџића, он је чак предмет филмске нарације, док атентатори ту бивају
по природи ствари. Без њих је једноставно немогуће направити филм, али нису
они ти који носе филмску причу, поготово не у првом дијелу. Булајић Ферди-
нанда у сцени првог покушаја атентата чини чак и супер херојем по узору на
холивудске филмске јунаке. У тој сцени Фердинанд хвата бомбу коју је на во-
зило усмјерио Чабриновић, баца је од себе на други аутомобил, и на тај начин
спасава себе и Софију. Шта тиме аутор говори него да је представник Бечког
двора спреман на жртву како би голорук спасио своју супругу и на крају Мо-
нархију. Импресионираност те врсте може да потекне од жеље да се додвори
западној публици, представи на западним фестивалима са тежњом да добије
неку значајнију награду, али и допадне Јосипу Брозу за којег су сви тврдили да
има манире који прије приличе Бечу него селу Кумровец. Булајић, који је иначе
рођен у Вилусима (Црна Гора) а који се након распада Југославије декларисао
као хрватски режисер, ипак не пропушта да у филму покаже завјереничку уло-
гу Србије у атентату. Како у једном свом раду примјећује Раде Симовић, трећи
слој Булајићеве приче о атентату у Сарајеву одвија се преко Ђура Шарца. Та
се прича реализује преко Шарца, српског комите из Босне, кроз бјесомучно
батињање у истражном затвору и признањем, не само сарајевско-аустријских
већ и свих српских „завјера’’ западно од Дрине5. Филм је имао велику медијску
промоцију у то вријеме у Југославији, и убраја се у значајније филмске пројек-
те СФР Југославије.
III
Извори и литература:
1.
2.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
11.
12.
13.
14.
Само је у Босни (која је „нешто треће“, како каже фра Јукић) на тра-
гикомичан начин могуће враћати точак историје као какав дрндави, крњави
млински точак. Чин скидања плоче са именом Гаврила Принципа или „забо-
рављање“ улице Принциповог имена говоре – како се на том точку возикају
нови „хист(е)риони“ у Сарајеву! „Задато“ суђење завршава се осудом – Прин-
цип је терориста и изазивач Великог рата! Они који знају, знају - рат је раније
био планиран; аустро-угарски главари су сиктали на Србију...
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
Није Фердинанд дошао у Сарајево, као ловац који је убио седам хиља-
да јелена и четврт милиона птица. („Библиографија“ отешчала патологијом.)
И није убијен као крволочни ловац, у ловачком одијелу, него као једна од гла-
ва “стоглаве” царевине! Генерални Инспектор оружаних снага у миру, а врхов-
ни командант у рату! Гаврило Принцип је пуцао у аустроугарски принцип „је-
дења“ малих народа (попут Срба)... Пуцао у анархију Монархије!
22.
23.
АГОРА
(паидеиа - παιδεια и политичка врлина – πολιτικη αρετη)
(Paideia – παιδεια and a political virtue - πολιτικη αρετη)
У лавиринтима историје
*
Доктор философских наука, професор Филозофског факултета Универзитета у Бања-
луци
1
Endru Hejvud, Politika, CLIO, Beograd, 2004, стр. 133-134
2
Dejvid Held, Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd, 1997., str. 17
3
Frensis Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek, CID, Podgorica, 1997., str. 68
4
Entoni Gidens, Treći put: Obnova socijaldemokratije, у: Evropska socijaldemokratija,
politika novog vijeka, urednik Đorđe Latinović, FOSDI, Banja Luka, 2002., стр. 77
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 159
њеног развоја“5, јели она особеност само западне цивилизације или универ-
зална појава и општељудска вредност, и колико се подудара „општи процес со-
цијалне модернизације (и демократизације као њеног вишег испољавања) с ве-
стернизацијом – прилагођавања незападних друштава европском ‘еталону’“6.
Демократија се појавила у античкој Хелади на прелазу VI у V век пре
Христа, у Атини. Шта је она изворно била? Трајала је сразмерно кратко, Алек-
сандрова освајања су се завршила стварањем друкчијег друштва, а ни Рим није
био демократски. У Римској империји у доба њене највеће моћи зачиње се ду-
ховни покрет хришћанства, који тежи стварању једне сасвим друкчије заједни-
це него што је она била. Нови завет настаје у I веку, а на Васељенским сабо-
рима од IV до VIII века створено је хришћанско учење о вери у ком средишње
место има идеја католичности, саборности.
Слом средњевековног друштва је и време настанка нових демократских
држава и друштава, у северној Италији пре свега. Либерализам и демократија
славе своју „победу“ крајем минулог, XX века. Да ли је савремена криза си-
стемска или коњунктурна криза капитализма, а заједно с њим и друштвеног и
политичког модела који је он породио отворено је питање. Једно нема сумње:
постмодерни либералистички индивидуализам и неолиберална демократија су
довели у питање цивилизовани начин постојања савременог човека. Слобода
схваћена као самовоља жање своје горке плодове: савремено друштво је можда
више подељено него што је икада било у својој историји, светски грађански
рат сазрева и већ потреса цивлизацију само што је објављен «крај историје» -
коначна победа либералне демократије и типа човека и друштва који је пред-
стављају!
Како и на којим основама тражити излаз из кризе? Политичка тео-
рија, а посебно философија политике постаје једна од најзначајнијих области
друштвене мисли у нашој преломној епохи, у којој расте потреба „концептуал-
ног осмишљавања нових реалија политичког развоја“7. Корени демократије
су у античком свету, покушаћемо се подсетити у чему је био њен историјски
смисао и значај.
Једнакост и слобода
13
Hegel, Filozofija istorije, стр. 281
14
Исто, стр. 288
15
Исто, стр. 288
162 Бранимир Куљанин: Агора
ленска демократија је светскоисторијски значајна нôвина. У Хелади постоји
слобода појединца. Лична воља је слободна у целој својој животности, још се
није било дошло до свести да субјект зависи од државе као супстанцијалног на-
чела, и да лична воља у својој посебности оваплоћује то опште начело.
У борби против аристократије и тираније „на граничној линији време-
на ту стоји Атина са Солоном“16. Солон је заступао идеју доброте закона (еу-
номије - ευνομια), делфијског порекла. Она је означавала праведност закона и
свесно потчињавање грађана њима. Веровао је да све људске несреће долазе
од људске сујете, неумерености. Својим променама устава Солон је слободу
извео из једнакости и претворио је у политичку правду. Атинска демократија
је у сукобу са аристократијом развила осећај слободе за политички чин као
суделовање у вршењу власти. Народ је своју власт вршио на скупу који је у
духу демократских тежњи назван еклесија (εκλεσια). Демократија је народ ко-
начно учинила политички значајним грађанима. Да би се избегла самовоља и
неред мерило власти је пронађено у закону, који је једини ограничавао слобо-
ду. Тако је закон постао врховни заповедник у хеленском свету. Демократија је
временом разликована од других облика владавине по томе што је заснована на
законима, а не на самовољи управљача.
Шта је демократска држава? Она је заснована на законима, с тим да су
грађани свесни њихове праведности и моралности, да их прихватају као по-
зитивне. За најбољу сматрана је владавина „мудрих закона које доноси мудар
законодавац и које проводе најбољи припадници државе“17. На тај начин нај-
бољи поредак је спој два начела: монархијског начела мудрости, јединства и
демократског начела слободе, он је јединство у слободи. Божанској је најбли-
жа владавина закона. Политичку слободу чине суделовање у вршењу власти и
покоравање закону. Законодавац Атине Солон је, уместо законâ који више нису
задовољавали, створио устав по ком су сви грађани добили једнака права. Ос-
нов демократије је врлина, морална настројеност. Стицање бројних различитих
врлина је услов да би слободан човек био добар грађанин. У демократији је за
јединку битан општи, државни интерес, који је супстанцијалан у праву, али мо-
ралност као лично убеђење још не постоји већ само као обичај, општа воља.
Закон постоји као закон слободе, рационалан по свом облику и значењу. Закони
у овој обичајности добијају облик природне нужности. Право као обичај и на-
вика је чврсто одређено, па интерес заједнице може бити поверен вољи грађа-
на. Остваривање те моралне воље нема шта да спречи, јер мишљење и лична
воља као непријатељ те непосредности још не постоје. Објективна воља још
није сломљена у грађанима, јер још нису свесни својих засебних интереса. Дух
грађана Атине је стварни дух, расцеп између личног знања и савести и објек-
тивног, општег духа још не постоји. Атинско демократско уређење почива на
Jakob Burkhart, Povest grčke Kulture, Tom 1, стр. 182
16
Leo Strauss, Platon, у: Leo Strauss i Joseph Cropsey (uredili), Povijest političke filozofije,
17
Грађанин (Перикле)
Закључак:
Литература
Аbstract: This article is trying to show the importance of the Raska region
to the geopolitic position of the Republic of Serbia and the Republic of Srpska. The
foreign interest in Raska region is led by its own geopolitical goals. This interest is
significant and it is influencing deterioration of the inter ethnic relations. This can
result in a dramatic worsening of the positions of Serbia and Srpska. Having this in
mind the structure of this work is divided into five parts. In the introductory part ba-
sic terms and the current position of Serbia and Srpska are explained. The second
part deals with geographic position of Raska area and consequences of its peripher-
ization. Third part is dedicated to the analysis of the ethnical structure of the popu-
lation in this area as a whole and individually by municipalities. Fourth part is deal-
ing with the geopolitical importance of the Raska region for Serbia and Srpska and
with the reasons why foreign factors are so interested in this area. Fifth part is the
conclusion summarizing the importance of Raska region for Serbia and Srpska with
suggestions on how to put a stop on deterioration of its position.
Keywords: geopolitics, Raska region, Sandzak, atlantism, neoosmanism,
continentalism, inter religious relations, Serbian geopolitic goals.
Сажетак: Овим радом се указује на значај Рашке области по геополи-
тички положај Србије и Српске. Заинтересованост спољних фактора, који
се воде сопственим геополитичким циљевима, за дешавања у Рашкој области
је велика и утиче на погоршавање међуетничких односа. То може резулти-
рати драматичним погоршавањем положаја Србије и Српске. У том смислу,
структура овог рада је подељена на пет делова. Први део је уводни и у њему
се објашњавају основни појмови и описује тренутни положај Србије и Српске.
У другом делу се говори о географском положају Рашке области и последица-
ма њене периферизације. У трећем делу се анализира етничка структура ста-
новништва у целој области, али и појединачно по општинама. Четврти део
*
Др геополитике из Београда
176 Душан Пророковић: Рашка област као геополитичко жариште и њен значај
је посвећен геополитичком значају Рашке за Србију и Српску, као и разлозима
заинтересованости спољних фактора за ово подручје. Пети део су закључци,
у којима се сумира значај Рашке области по положај Србије и Српске, али се и
наводе предлози како спречити његово могуће погоршавање.
Кључне речи: геополитика, Рашка област, Санџак, атлантизам, неоос-
манизам, континентализам, међурелигијски односи, српски геополитички ин-
тереси.
Увод
9
Требало би простора да се објасни сложени правни и политички положај Дистрикта Брчко. Теза
да се на подручју Дистрикта Брчко прекида територијални континуитет Републике Српске могла
би бити и оспорена у зависности од тога како се тумачи параграф 9. Коначне арбитражне одлуке
за Брчко од 05.03.1999. у којој стоји и да је „Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине под екскли-
зивним суверенитетом Босне и Херцеговине“. Ипак, у истом параграфу стоји и да ће се правни
ефекат одлуке састојати у „трајном престанку овлашћења оба ентитета на територији општине и
њеном поновном успостављању у облику јединствене административне јединице“, због чега је
Дистрикт Брчко sui generis. Отуда и тврдња о прекидању територијалног континуитета Српске.
180 Душан Пророковић: Рашка област као геополитичко жариште и њен значај
12
Казе су често називане и кадилуцима, с обзиром да се на њиховом челу налазио кадија. О ад-
министративно-организационој структури Отоманског царства више се може пронаћи у раду
Ноема Малколма: Malcolm, N.: Bosnia: A Short History. Macmillan, London 1994, p. 50.
13
У појединим радовима може се пронаћи како овом коридору припадају и општине Плав и Гу-
сиње у Црној Гори. Ипак, ове две општине су на Берлинском конгресу припојене Црној Гори и
никада нису припадале тада успостављеном Новопазарском санџаку.
14
Према резултатима пописа из 2002. године, о чему се више података може пронаћи
на страници Републичког завода за статистику: http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/ (стра-
ница последњи пут посећена 19.12.2012)
182 Душан Пророковић: Рашка област као геополитичко жариште и њен значај
17
У једном периоду средином деведесетих година, Нови Пазар је доживео велики економски уз-
лет, пошто је постао центар за продају углавном блискоисточних текстилних произивода за Ср-
бију и Црну Гору. Добре везе које су новопазарски трговци имали у Истанбулу, искориштене су
за развој трговине, која се одвијала (полу)илегалним токовима, с обзиром да је СР Југославија
била под економским санкцијама ОУН. Ипак, овај економски узлет је трајао свега неколико го-
дина и дугорочно није оставио велики ефекат по укупне економске прилике у Рашкој области.
18
Ову категоризацију утврдила је Влада Републике Србије током припрема Страте-
гије о равномерном регионалном развоју, чији саставни део је и Закон о равномер-
ном регионалном развоју, што се може пронаћи на интернет страници: http://narr.gov.rs/
index.php/layout/set/print/O-regionalnom-razvoju/Zakonodavni-i-strateshki-okvir-politike-
regionalnog-razvoja
19
У марту 2007. године дошло је до оружаног сукоба између јединица МУП Србије и мање те-
рористичке групе на планини Нинаја у близини Новог Пазара. У октобру 2011. је припадник ве-
хабијског покрета из Новог Пазара Мевлуд Јашаревић пуцао на америчку амбасаду у Сарајеву.
184 Душан Пророковић: Рашка област као геополитичко жариште и њен значај
Јован Цвијић је приметио како се у овим брдско-планинским области-
ма јављају „географске особине спајања и прожимања“ и обликују „каракте-
ри изоловања и одвајања“. Наиме, дејствовањем различитих ендогених и егзо-
гених природних процеса, кроз планинске масиве су се усецале речне долине
спуштајући се према тектонским депресијама. Тако су природно пробијани
путеви који су омогућавали директан контакт између становништва различи-
тих географских подручја. То је доводило до „спајања и промижања“. Са дру-
ге стране су, међутим, планински масиви остали велика и непремостива при-
родна препрека, јер су их речне долине пресецале само на појединим местима,
па су утицали на стварање „карактера изоловања и одвајања“. Према Цвијиће-
вим закључцима, географксе карактеристике „изоловања и одвајања“ условље-
не раздробљеношћу рељефа на жупе, међусобно одвојене високим планинским
масивима, имале су утицај на одржавање особености племенских структура
и потом на развој „обласног сепаратизма“20. Ово је, такође, један од важних
предуслова за развој различитих радикализама.
22
Подаци за 1981. годину преузети из: Степић, М.: Рашка област-политичко-географска и гео-
политичка визура. У: Српско питање-геополитичко питање. Јантар група, Београд 2004, стр. 25.
23
О сукобу цивилизација и поделама по овој основи више у раду Семјуела Хантингтона „Сукоб
цивилизација“: Хантингтон, С.: Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка. CID,
Подгорица 2000.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 187
чега се и међуетничка дистанца повећава, а постојеће несугласице прерастају
у „цивилизацијске“.
Закључак
Литература
15
Нпр. исти писац, Френсис Оукли, у дјелу The Medieval Experience: Foundations of Western
Cultural Singularity, New York, 1974. Како се види и из наслова ове књиге, Запада је културно
сингуларан, те би тако требало приступати и оном дијелу његовог историјског искуства који се
тиче и политике.
Бошко Телебаковић ⃰
Прегледни научни рад
UDK 316.74+316.322]:2
doi 10.7251/POL1407205T
*
Професор на Факултету политичких наука у Београду
206 Бошко Телебаковић: Религија у глобалном вртлогу
participating in the process. The use of religion in globalisation easily causes
political concussions.
Key words: secular, monoreligious and multireligious globalisation, fuzzy
religion, Orthodoxy, Roman Catholicism, Islam, fundamentalism, Europeanisation,
Balkanisation
5
Фукујама, Ф., Крај историје и последњи човек, ЦИД, Подгорица, 1997; Фукујама, Ф.,
Судар култура: Поверење: Друштвене врлине и стварање просперитета, ЗУНС, Бео-
град, 1997.
6
Хантингтон, С., Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД, Подго-
рица / Романов, Бања Лука, 2000.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 209
„религијско поље’’, религијски моћници доносе многе важне одлуке које се
тичу живота својих верника. Само неке светске религије покушавају да ство-
ре своје ликове глобализовања. Крст и полумесец, знаци хришћанства и ис-
лама, имају често и улогу политичких и ратних симбола, а некад и симбола
религијског глобализовања. Свет је заборавио да су монотеистичке светске ре-
лигије, које су на речима углавном за мир, често чекале повољан тренутак за
покретање насиља и „светих ратова’’. Оне су некад биле на одстојању од про-
фаног насиља, а насиље у име вере сматрале оправданим, јер се „свети ратни-
ци’’ увек боре у име вере, за добро а не за зло. Ипак, и унутар хришћанства и
унутар ислама постоје велике разлике, које не допуштају потпуна уопштавања.
У време стварања националних држава сматрано је да ће нација ефикас-
није повезивати људе од религије. Дуго је заиста била снажан „друштвени ле-
пак’’. Негде су држава, нација и религија била удружене око истих задатака.
Прво је почело да се сумња у снагу религије, затим у способност нације да ис-
пуни све задатке који се од ње очекују. Онда је и сувереност држава почела да
се круни. Иако су сањани разни снови о јединственој религији, о интернацио-
нализму, о светском царству, засад нема ни светске религије, ни светске нације
ни светске државе. Светски савет цркава, Друштво народа, Организација Ује-
дињених Нација нису довели до слободе, једнакости и братства и до светског
мира.
Осећања припадности нацији и држави често ометају глобализовања.
Глобализатори покушавају да уклоне из историје ометачке нације и државе, а
иза многих геноцида и полицида назире се сенка религије. Полициди се често
одвијају уз позивање на начело да право на земљу није добро утемељено ако га
не подржавају становници који у тој земљи живе. У националним државама је
национално осећање давало режимима почетну подршку. Државе с урушеним
или подељеним националним осећањем биле су угроженије. Негде им је крње-
на сувереност, негде оспоравано право на постојање. Понекад се истовремено
води борба против неподобне религије, нације и државе.
Иако је Јевреја у свету око дванаест милиона, утицај у свету им је огро-
ман. Од времена Француске револуције тражена су решења „јеврејског пи-
тања’’. Гроф Клермон-Тонер је поручивао да Јеврејима треба дати све као поје-
динцима, али им не дати ништа као нацији. У Немачкој је покушано „коначно
решење’’ јеврејског питања. После Другог светског рата је основана јеврејска
држава Израел. Амерички и израелски Јевреји снажно утичу на америчку по-
литику на Блиском Истоку и у свету. Има мишљења да садашње глобализовање
има пре свега јеврејски лик.
На линијама разграничења светских религија тињају или пламте суко-
би. Хришћанство је разједињено али се углавном не цени богатство разлика
међу хришћанима, већ сматра да би хришћани морали да постану јединстве-
ни и исти. Већина хришћана не изражава потребу да понашање уподоби пре-
ма идеји верске екумене. Православна црква је васељенска само по идеји да
210 Бошко Телебаковић: Религија у глобалном вртлогу
Христова порука треба да прожме и повеже све људе. Света столица спада у
глобалне моћнике.7 Не одустаје од властите политике, што неки сматрају кле-
рикализмом, а језуите, Католичку акцију и Opus Dei примерима клерикалног
деловања. Ватикан радо делује из позадине, користећи друге за оснажење свог
економског, друштвеног и политичког статуса. Планове спроводи с ослонцем
на своју друштвено-политичку доктрину и централизован апарат у коме је пре-
ко два милиона људи. Негде ипак брже расте број неверујућих и друговерника
него римокатолика.
Ватикан вековима тежи да се прошири на целу екумену. Крсташи су били
војска с таквом наменом. Бернар од Клервоа је питао чега се могу бојати вој-
ници посвећени Христу, који убијају спокојно и умиру с још већим спокојем.
1965. је издато саопштење Другог ватиканског концила у коме се сматра да еку-
менизам није могућ без слободе религије. У документима концила се не спо-
миње демократија. Црква није демократија већ христократија. Допушта само
„хришћанску демократију’’. Залаже се за начело супсидијарности, које су ри-
мокатолички посланици у Краљевини Југославији преводили као начело са-
моуправе. Европска Унија је за европску периферију предвидела регионализо-
вање, односно супсидијарност.
Света столица се доиста укључила у савремене токове глобализовања
тек од времена Јована Павла II. Овог папу није зауставио ни атентат. Говорио
је да глобализовање, које не узима у обзир „моћ немоћних’’, које у свом осно-
ву нема морал, мора да пропадне. Оно не може да успе без развијене моралне
културе Европе. „Уколико не постоји коначна истина која би водила и усмера-
вала политичке активности, идејама и уверењима се може лако манипулисати у
служби моћи.’’8 Папа је био свестан и замке коју је његов пријатељ Бжежински
дефинисао као „либерално обиље’’. За Јована Павла II, демократска политика
и слободно тржиште нису довољни предуслови постојања слободе и осећања
за истину. Одбојан ватикански став према либералној демократији није гласан.
Тешко је разумети како су се у проповедање моралног основа религијске поли-
тике уклапали неки папини политички потези. Папа је, на пример, прихватио
оцену да је његова улога била пресудна у рушењу Источног блока.9 Горбачов
је признао да је перестројка почела на иницијативу Свете столице. У Ватика-
ну су осмишљени „меки’’, не много насилни методи рушења непожељне вла-
сти. Папа je позвао 1991. на ново мисионарство, односно на поновно покршта-
7
Уп.: Телебаковић, Б., Деловање Свете столице, Српска политичка мисао, број 2, Београд, 2012.
8
Ivan Pavao II, Centesimus Annus, u: acta apostоlicae sedis (AAS) уп.: Јован Павле II, Прећи праг
наде, Народна књига, Београд, 1994, 1996; Ivan Pavao II, Evanđelje života (Evangelium vitae) KS,
Zagreb, 1995; Ivan Pavao II, Vjera i razum (Fides et ratio), KS, Zagreb, 1998; Ivan Pavao II, Veritas
Splendor, u: (AAS)
9
Папа је сматрао да је социјализам побеђен, па је одредио нове непријатеље цркве. Супарничка
светска религија – ислам била је прва на листи непријатеља. Најбоље је ако се непријатељи, на
пример муслимани и шизматици, узајамно истребљују. С друге стране, папа је бринуо и о дуго-
рочном задатку – нестанку шизме и секти, у које убрајао све остале хришћанске заједнице.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 211
вање, пре свега у шизматичким државама. Тријумфално се провезао 1996. кроз
Бранденбуршку капију. Тада је већ говорио и о’’проблему употребе слободе’’ у
земљама које су се ослободиле тоталитарних режима. Три године касније по-
зивао је на бомбардовање цивилних циљева у Србији. Да ли папски ауторитет
треба да покрива „хуманитарне интервенције’’ које нису одобриле Уједињене
Нације? Папу питање није бринуло. Сматрао је да Света столица има највећи,
неупитан морални капацитет, који мора да користи у политичком деловању без
државне потпоре, у складу с паролом „чија је религија, његова је и власт ''
(сuius religio, eius regio). У јавности се Света столица од тада није либила да
више наглашава политичку него духовну силу, као што се и раније често деша-
вало током њене историје. Глобалистичко настојање да се смањи сувереност
држава и превазиђу националне подељености одговара послеконстантинском
лику политике Свете столице, која се не либи да дели пацке било којој светској
сили, и очекивању да треба све учинити да трећи миленијум буде хришћански
(односно римокатолички). Многи послеконстантинску цркву сматрају опасном
црквом. У њој Opus Dei и језуити настоје да повежу религијску и организаци-
ону ортодоксност с глобалним економским и политичким развојем. Папа Бене-
дикт XVI је, међутим, 2006. тврдио да насиље не би смело да буде коришћено
за превазилажење религијских разлика.
Да ли је ислам у стању да ствара свој вид глобализовања? У класичном
исламу се религијска заједница не раздваја од државе.
Тамо где се инсистира на секуларизму државе, њега мора да чува војска,
као у Турској од времена Ататурка. Заједница је испред појединца и зато би, по
некима, ислам могао да се лакше глобализује од других религија. Све док Из-
раел надјачава исламске државе на Блиском Истоку, исламско глобализовање
није оствариво, односно могуће је политичко наступање ислама тамо где се
то, као на Балкану, уклапа у неисламске пројекте. У исламу нису проблем нов-
чана средства, али му савремено организовање није јача страна. Прихвата ко-
ришћење западне технике, али одбацује културну модерност. Нагло се шири у
подсахарској Африци. Муслимана и њихових богомоља је све више у многим
европским земљама, чак и у традиционално противмуслиманским. У исламу
се званично одричу идеје рата за ширење вере, али политички потези многих
држава показују да се џихад не сматра превазиђеним и да су многи спремни да
се жртвују у њему. Пакистанац ал Мевдуди тврди да ислам није име за рели-
гију нити је муслиман име за нацију. Ислам је револуционарна идеологија која
тежи да промени поредак целог света. Ислам тражи Земљу, не само њен део,
него целу планету.10 Неоортодоксни ислам изазива цео неисламски свет да про-
нађе прави одговор.11 Тамо где није могућа „цивилна религија’’, није могуће ни
„цивилно друштво’’, па је погрешно очекивати развијено „цивилно друштво’’
у исламским земљама. Запад покушава да схвати ислам, али, по Бергеру, теш-
10
Ал Мавдуди, С. А., Џихад у исламу, Таквим, Сарајево, 1992, 67с
11
Док су у Ватикану гомиле туриста, Мека је отворена само за муслимане.
212 Бошко Телебаковић: Религија у глобалном вртлогу
ко разумљива појава нису иранске муле, већ универзитетски професори који се
њима баве.12 Професори су дуго погрешно сматрали да је секуларизовање по-
следица модернизовања.
У фундаментализму се користи језик религије, али су циљеви често по-
литички. Фундаментализам се јавља као снажан отпор изазовима секулари-
зовања, али има сличности с тоталитарним секуларним покретима. Ако нема
реваншистичке акције, покрети се означавају као традиционалистички или кон-
зервативистички. Фундаментализам се одређује као повратак основама вере и
понашања верника. Сви који не прихватају ове основе се означавају као не-
пријатељи и према њима се примењују насилна политичка средства. Најснаж-
нији су евангелички фундаментализам и исламски фундаментализам, који се
некад крије иза термина „политички ислам’’.
Глобалистички сан марксизма почео је одбацивањем религије. Мардохај
Маркс, који је добио име Карл када је као дечак покрштен, тврдио је да је ре-
лигија опијум за народ. Сматрао је да уједињени радници могу да освоје свет
и промене га. У Совјетском Савезу је сукоб с религијом почео октобра 1917. и
трајао је, с осцилацијама, све док је ова држава постојала. Око сто хиљада хра-
мова и манастира је уништено, а верници су упућивани у логоре. „Политичка
подобност’’ је подразумевала одустајање од религиозних осећања. Сматрало
се да је стаљинизам једина истина. Идеологија прилагођена политичким при-
ликама је била важнија од марксистичког канона. Политика, а не удаљеност од
канона, је била пресудна код одређења марксистичких „јеретика’’. Идеолошки
фундаментализам совјетског марксизма је садржао глобалистичко обећање да
ће после завршетка класне борбе цела Земља бити царство слободе (срп и че-
кић преко целог глобуса на совјетском грбу),13 али је проблем био како попу-
нити упражњено место Бога. Обликован је култ Лењина. Маузолеј с његовим
мумификованим телом и хиљаде његових споменика били су основ новог ри-
туала. Мртав Лењин био је у средишту јавног живота. После смрти је и Стаљи-
ново тело неко време било у маузолеју. (У Пекингу је изграђен маузолеј за Мао
Цедунга.) Очекивало се да ће „научни атеизам’’ као елемент владајуће идео-
логије успешно заменити религију. То се, упркос великом броју равнодушних
према религији, није догодило. У државама које су настале распадом Совјет-
ског Савеза религија опет има своју улогу, а број верника расте.
У нацизму се сматрало да нацистичкој идеологији не треба класична ре-
лигијска допуна. Партијски празници постали су важнији од црквених. Од кан-
дидата за највише партијске положаје и есесоваца очекивало се да иступе из
цркве. Отворени сукоб с религијом је одложен док се не победи у рату. Да ли
је националсоцијализам изграђиван као цивилна религија у којој је важну уло-
12
Бергер, П. и др., Десекуларизација света: Оживљавање религије и светска политика, Медитер-
ран, Нови Сад, 2008, 12
13
Пет-шест година пре слома СССР-а око половине људи на Земљи живело је у комунистичким
државама или у државама наклоњенијим Истоку него Западу.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 213
гу имао Хитлеров омиљени термин „провиђење’’? Може ли цивилна религија
да буде повезана с политичким тоталитаризмом? Хитлер је поручивао да је у
основу нацизма расна борба. Сматрао је да се овом борбом на свој начин обје-
дињује Европа, а после Европе ће на ред доћи свет. Пошто је нацистичка Не-
мачка изгубила рат, може се само претпостављати како би се даље одвијали
расна борба и сукоб с класичном религијом и како би текло нацистичко глоба-
лизовање.
По Греју су секуларне идеологије често биле извитоперени видови мита
о апокалипси. Нестанак веровања у циљеве у будућности поново је отворио пи-
тање односа политике и морала.14
Индија има свој облик религијског плурализма. Кина због дугог утицаја
марксистичког схватања религије има проблем с конфучијанцима, будистима,
муслиманима и хришћанима. У овим многољудним државама се засад не раз-
мишља о религијском глобализму.
Енглеска црква је државна, али није више нетолерантна као некада, када
су многи у страху бежали преко океана. При оснивању САД су религиозне
заједнице биле школе грађанства. У првом амандману на устав је одређено да
Конгрес не може да установи државну религију. То може да помогне у мулти-
конфесионалном друштву, али је још Мертон указивао да је мултиконфесио-
налност један од главних узрока друштвене дисхармоније. Може ли америчка
мултиконфесионалност да буде добар основ мултирелигијског глобализовања?
Да ли на амерички мултирелигијски приступ највише утичу протестантске
заједнице? Можда евангелизам, нарочито пентекостални, који су амерички ми-
сионари проширили у Азији, подсахарској Африци и латинској Америци по-
казује снагу овог приступа? „Реформисана црква може даље да се реформише’’
(Ecclesia reformata sed semper reformanda).
Да ли ће мултирелигијско глобализовање моћи да се усагласи с „ратом
за америчку душу’’ и разграничи од „the new age пројекта универзалне рели-
гије’’? Да ли ће моћи да обухвати ислам, римокатоличанство и секуларизова-
не интелектуалце? Да ли ће успети да одбаци религиозност оних на трагу Кју-
клукс-клана? (Они који сматрају да Америка није успела да превазиђе расизам
пишу „Amerikkka’’ а не „America’’, а „kkk’’ подсећа на Кју-клукс-клан.) Да ли
је мултирелигијско глобализовање најбоље прилагођено либерално-демократ-
ском политичком приступу? У САД се често сматра да у друштвима попут аме-
ричког мултикултуралност и мултирелигиозност делују интегративно, док у
већини других друштава делују дезинтегративно. Можда неолиберализам није
сасвим усагласив с мултикултуралношћу и мултирелигиозношћу? Изгледа да
се неолиберализам лако уклапа само с религијом која је одустала од своје ау-
тентичности. Како одредити очекивану „политичку коректност’’ (PC)? Тек у
последње време се признаје да је америчко друштво било и некоректно, да је
14
Gray, J., Black Mass: Apocalyptic Religion and the Death of Utopia, Penguin Group, Lon-
don, 2007, 192с
214 Бошко Телебаковић: Религија у глобалном вртлогу
било утемељено на геноциду Индијанаца и робовском раду Црнаца, који нису
споменути у Декларацији независности.15 Зар „правило једне капи крви’’ (one
drope rule), које су примењивали амерички судови да би одредили ко је црн, не
открива опседнутост чистоћом расе која подсећа на сличну опседнутост у вре-
ме Хитлера?
У Америци се не замера председницима, који као Кенеди, више пута у
инаугуралној беседи помену Бога. Инаугурална председничка заклетва с ру-
ком на Библији сматра се делом церемоније, а не доказом уске везе политике и
религије. Каже се чак да би нерелигиозни председник могао да учини свечани
секуларни гест уместо полагања руке на Библију. Питање је да ли би нерели-
гиозни председнички кандидат могао да освоји гласове религиозних Амери-
канаца, убеђених да припадају нацији коју је одабрао Бог. Каква је улога рели-
гије у председниковом „молитвеном доручку’’? Да ли је реч о манифестацији
америчке варијанте „цивилне религије’’, као приликом наглашавања „свето-
сти заставе’’ или тврђења да је амерички начин живота „заједничка религија
Американаца’’? И о демократији се говори као о „америчкој религији’’. Русо
је јасно одредио да у садржај „religion civile’’ спада веровање у Бога, испове-
дање вечног живота и зазирање од Страшног суда. Цивилна религија у мул-
тирелигијском америчком друштву нема овакво значење и има прилично раз-
уђен садржај. Поруке с великог печата САД „нови поредак векова’’ (novus ordo
saeculorum) и „од мноштва једно’’ (е pluribus unum) могу се тумачити и глоба-
листички.
Говори америчких председника, углавном припадника протестантских
цркава, нису увек јасни. Реган је мешао религијске и патриотске симболе, Буш
отац и син (похришћанени потомци чешких Јевреја) су мешали праведне и кр-
сташке ратове. (И генерал Ајзенхауер је у наредби поводом дана Д поручио
војницима да ће учествовати у великом крсташком рату.) Изгледа да се незва-
нични религијски фундаментализам лако може скривати иза званичне цивилне
религије и усаглашавати с милитаристичком политиком. Неке америчке поруке
је тешко разумети, на пример поруку Мортона Абрамовица да је албански по-
гром над Србима 17. марта 2004. за Србе био користан.
У процесу европеизовања се евроцентризам супротставља етноцентриз-
му. Наглашава се супротност фундаментализма, односно религијски плурали-
зам, који обухвата и „секуларну религију’’. У Западној Европи је религиозност
све мање везана за цркве. Можда расплинута (fuzzy) постмодерна, постсеку-
ларна, синкретичка европска религиозност, различита од америчког мултире-
лигијског приступа, више одговара урушеном идентитету појединца? Можда
се она најлакше може ускладити с тотализујућим неолибералним пројектом?
15
По Семпринију, од 4.000.000 Индијанаца, сматраних нељудима, преживело је 200.000. Тек
1790. било је 4.000.000 становника САД, од тога 700.000 робова. Ропство је званично укину-
то тек крајем сецесионистичког рата. (Семприни, А., Мултикултурализам, Клио, Београд, 1999,
10с)
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 215
Религијске приче су уклопљене у савремену политичку пропаганду. (У њој се
све чешће употребљава термин „бивше отоманске територије’’.) Да ли треба
потпуно веровати у причу о религијском плурализму?16
Запад гледа на мале балканске властодршце, који се често такмиче да
предвиде и испуне још неисказане западне жеље, као на корисне идиоте (useful
idiots). Уз помоћ са стране се стално обнављају процеси балканизовања који
поспешују глобализовање. Од комшија се стварају смртни непријатељи. Ту по-
мажу сећања на старе заваде и злодела, али и неиспуњиве наредбе да се у име
братства и јединства све што је било лоше заборави. То дугорочно није успе-
ло ни француском краљу Анрију IV, када је наредио да се сви узајамни злочи-
ни хугенота и римокатолика избришу из сећања. На политички све уситње-
нијем Балкану се усавршавају насиља и марифетлуци, који омогућују да се
догађа оно што је изгледало невероватно. Честа је узречица „Бог и батина’’,
која показује шта преовладава у свести балканаца.17 За разлику од запада Евро-
пе, где ништа није могло да заустави детрадиционализовање религије, Балкан
је упућен ка њеном ретрадиционализовању, фундаментализму и етноцентриз-
му. На оне, који покушавају да се избаве даљег балканизовања, односи се пору-
ка која се омакла једном представнику Запада „вратићемо вас у камено доба’’.
Многи су Југославију схватали као простор који им омогућује пробијање
од потпуне политичке зависности до политичке независности. Неке нације и
новонастале нације су прошле кроз прву и другу, Срби и Црногорци кроз све
три Југославије. Срби су изгледа били једини који нису прихватили идеју поли-
тичког транзита. Од три нације прве Југославије настало је шест нација друге
Југославије. Стварање нових нација пратило је настајање нових, канонски не-
признатих цркава. Процес који су помагали и са Истока и са Запада као да још
није завршен.
Друга Југославија се приклонила покрету несврстаних који је у једном
тренутку окупљао државе у којима је живела већина људи на Земљи. Покрет
није био глобалистички, али је ометао глобалистичке покушаје Истока и Запа-
да. У покрету су „мирољубиво коегзистирали’’, како се онда говорило, припад-
ници разних религија.
16
Европеизовање садржи многе лажне приче. Таква је и прича о Болоњи као најста-
ријем европском универзитету. Прича се понавља, иако и западни аутори не поричу ра-
није постојање универзитета широм простора који је контролисала Византија, а он је
вековима превазилазио границе југоистока Европе. Чак и на западу Европе су многи
универзитети старији од Болоње. Проблем је што су им оснивачке повеље давали све-
товни владари, док је Болоња добила повељу од папе. У 9. и 10. веку најразвијенији за-
падноевропски универзитети су се налазили у муслиманским градовима Кордоби, Се-
виљи, Гранади, Толеду. Они су постојали и пре исламске владавине на Иберијском по-
луострву, али су тада преовлађујући верници били аријанци, дакле јеретици.
17
Југословенски студенти су 1968. сматрали да наступају ослобођени религијских наноса, али
нису могли без „икона’’ тоталитаристичког фундаментализма (пре свега ликова Че Геваре и ге-
нерала Ђапа).
216 Бошко Телебаковић: Религија у глобалном вртлогу
У Југославији су многи били без основних знања о религији. На универ-
зитетима су се бавили пре свега религиографијом, а религиологија је била за-
постављена. У сукобима током распада Југославије злоупотребљене су и рели-
гије. Политичари су схватили да морају да рачунају с њима, па су некадашњи
убеђени комунисти преко ноћи постајали острашћени верници. Религије су ко-
ришћене и при дезинтегрисању државе и као незаобилазан чинилац етно-ре-
лигијских окупљања. Негде је окупљање било важније за одбрану, негде за на-
пад. Успешност у ратовима и послератним надгорњавањима се процењивала
по томе да ли је и у ком степену је окупљање постигнуто.
У Хрватској су римокатолици током распада друге Југославије успешно,
уз подршу Ватикана и Немачке, промовисали своју државу уз минимизирање
православне мањине. У Српској Крајини је неколико хиљада православних
убијено, а већина осталих је побегла. У БИХ се, међутим, број римокатолика
смањио јер су многи прешли у Хрватску.
Муслимани су после рата у Босни и Херцеговини обједињени на рели-
гијској основи. Обликована је после многих покушаја нова, бошњачка нација,
која треба да политички окупи све неалбанске муслимане на простору нека-
дашње друге Југославије.18 Порастао је утицај салафизма (вахабизма). За Запад
су људи у БИХ, а нарочито Срби, обично пример болесног споја национализма
и религиозности. По Ападурају је ово босанска заблуда Запада.19 Вероватно је
у БИХ религиозност често употребљавана при заклањању појединих политич-
ких циљева. И у даљим западним плановима кантонизације или унитаризације
БИХ рачунаће се и с религијама.
После поделе Југославије није било лако одржати јурисдикцију Српске
православне цркве на територијама свих држава наследница. Поред старог
раскола у републици Македонији, насталог раније ради оснажења идентите-
та новoобликоване националне државе, појавио се и нови раскол у Црној Гори
где, поред митрополије и верника који подржавају јединство СПЦ, постоји и
канонски непризната Црногорска православна црква, створена из истих разло-
га као и црква у Републици Македонији.20 ЦПЦ ће можда бити спремна да се
одрекне Његоша, јер властима у Црној Гори изгледа није пријатно што се овај
цетињски владика, од скора и светац, најчешће цитира на суђењима у Хагу
и то као да је подстрекач каснијих ратних злочина.21 Те власти су спремне да
18
У политичким окупљањима важан је и посебан језик. Тако су од некадашњег српскохрватског
језика настали српски, хрватски, бошњачки, матерњи, потоњи црногорски језик. Када су у јед-
ном ТВ разговору питали Павла Ивића зашто су лингвисти пристали на раздвајање српског и
хрватског језика, он је устао, поклонио се и рекао „како цар каже’’, односно указао је да разлоге
треба тражити у политици а не у науци.
19
Ападурај, А., Култура и глобализација, Библиотека XX век, Круг, Београд, 2011, 41
20
ЦПЦ, за разлику од црногорске епархије СПЦ, не критикује владине пројекте, рецимо ства-
рање центара геј-туризма у Будви и Котору.
Уп.: Телебаковић, Б., Његошев модел човека, Зборник Одељења друштвених наука
21
Литература
22
У Београду су се 1941. лешеви после дугог путовања реком задржавали на балванима, којима
је било ограђено тадашње ђачко купалиште на ушћу Саве у Дунав. Извађено је више хиљада по-
кланих у НДХ, чак су са заустављене шајке скинути заклани српски сватови и музичари-Роми.
Ту је подигнута ромска спомен-чесма, али се у натпису на њој догађај не спомиње, а на месту
сахране нема обележја. СПЦ, чији је свештеник водио сахрањивања, ћути.
218 Бошко Телебаковић: Религија у глобалном вртлогу
Ivan Pavao II, Nadolaskom trećeg tisućleća (Tertio millennio adveniente), KS, Za-
greb, 1994.
Ivan Pavao II, Socijalna skrb, KS, Zagreb, 1988.
Ivan Pavao II, Veritas Splendor, u: acta apostоlicae sedis (AAS)
Ivan Pavao II, Vjera i razum (Fides et ratio), KS, Zagreb, 1998.
Јован Павле II, Прећи праг наде, Народна књига, Београд, 1994, 1996.
Либе, Х., Религија после просветитељства, Албатрос Плус, Београд, 2012.
Linzey, S., Christianity in Russia and Post Communist Europe: Directory 2003.,
William Carey Library, 2003.
Мандзаридис, Г. Ј., Глобализација и универзалност. Сан или јава, Службени
гласник, Београд, 2011.
Милошевић, З., Демократија или христократија. Света столица између рата
и мира, „Филип Вишњић’’, Београд, 1997.
Papst Johannes Paul II, Ansprache an Wissenschaftler und Studenten im Kölner
Dom, Bohn, 1980.
Радосављевић, П., Односи између Југославије и Свете Столице 1963 -1978,
Службени гласник, Београд, 2012.
Семприни, А., Мултикултурализам, Клио, Београд, 1999.
Телебаковић, Б., Деловање Свете столице, Српска политичка мисао, број 2, Бе-
оград, 2012.
Телебаковић, Б., Његошев модел човека, Зборник Одељења друштвених нау-
ка САНУ ''Друштвено-политичка мисао Његоша’’, САНУ, Београд, 2006.
Телебаковић, Б., Преглед схватања политике, Свет књиге, Београд, 2014.
Tomašević, L., Crkva pred izazovom globalizacije. Vrednovanje i kršćansko
propitivanje, Hrvatsko filozofsko društvo, Zagreb, 2007.
Фукујама, Ф., Крај историје и последњи човек, ЦИД, Подгорица, 1997.
Фукујама, Ф., Судар култура: Поверење: Друштвене врлине и стварање
просперитета, ЗУНС, Београд, 1997.
Хантингтон, С., Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД,
Подгорица / Романов, Бања Лука, 2000.
Александар Гајић*
8
Према Јанулатос А., Ислам, Религиошки преглед, Атина, 1985.
9
Архиепископ Анастасиос, Глобализам и православље, Београд, 2002, стр.130.
226 Александар Гајић: Веродостојни дијалог у БиХ у контексту светске кризе
Модерно одвајање јавне од приватне сфере и верске у оквиру тога пружа
довољан простор, да се уз испуњавање форми парламентаризма и демократ-
ских институција те њиховим испуњавањем верским садржајем кроз испуња-
вање вером појединаца који су у њих делегирани, а на принципима консензуал-
не сарадње као институционалног вида суживота на темерима веродостојности
- то јест живљења достојнога свега онога што свачија вера налаже као исправ-
но – регулише, кроз личне однос, и друштвена сфера. Хришћани и муслима-
ни свих деноминација држећи се свако своје традиције може да усагласи са
другим „најмањи заједнички традиционални друштвени садржалац“ по широ-
ком низу питања угроженим од глобалистичког постмодерног нихилизма – од
очувања породице, односа према деци, старијим и немоћним, до односа према
мањинским појавама, па преко односа према државним инстуцијама и привре-
ди, борби против криминала и патолошких феномена (пре свега корупције) од-
носа према имовини, новци, банкарском пословању, развојним стратегијама и
односу према техници, науци и образовању. Све се то, уместо ка суженој инди-
виуалистичкој перспективи користи, може преокренути и ставити у перспек-
тиву између Бога и човека – на здраве основе идентичне у свим традицијама.
А онда видети ко боље и потпуније сужи свом Богу – не кроз расправе, сукобе
и ратове, већ кроз конструктивне делатности, кроз практичну примену личних
врлина које стварају или на постојећим основама надограђују моделе социјал-
ног и политичког суживота без наметања и порива ка доминацији. Како судиш,
тако ће ти и бити суђено, знају хришћани; а исто вели и Кур`ан, „Трпеза“: „Нека
сљедбеници Еванђеља суде према ономе што Бог у Еванђељу објавио је.“
10
Кубуровић Зорица,“Варијетети религијске вере на Балкану, Религија и толеранција, Vol. IX, Nº
15, Jaнуар - Јун, Београд, 2011, стр. 26
11
Исто, стр. 25
12
Исто.
13
Кубуровић Зорица, „Степен међусобног поверења на западном Балкану и Бугарској,
Религија и толеранција“, Vol. VIII, Nº 13, Јануар-Јун, 2010, Београд, стр. 10-11.
14
Исто, стр. 20.
228 Александар Гајић: Веродостојни дијалог у БиХ у контексту светске кризе
Узроци проблема
15
Анђелковић Драгомир, Дијалог у БиХ и народи за поткусуривање, Политика, 23.11.2012.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 229
Литература:
Увод
1
Дарко Танасковић, Неоосманизам, Београд, 2011, стр. 11.
2
Дарко Танасковић, Срби пред изазовима неоосманизма, Бања Лука, Politeia, 2011, стр. 20.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 233
републиканизма и увидели потребу за удаљавањем од догматског кемализма,
што је подржано од стране активних суфијских редова и знатним иностраним
финансијским средствима кроз образовне институције, као и буџетом Дирек-
тората за верске послове.3 Осетнијим повлађивањем исламистима, настоји се
учврстити јединство нације и постићи уједињеност левичарских и десничар-
ских група, тако да веронаука постаје обавезан предмет у основним и средњим
школама.4 Одступањем од конвенционалних кемалистичких реформи и прин-
ципа, постављају се основе за турско-исламску синтезу, што ће представљати
фундаментални помак у државној идеологији. У покушају да обезбеди конти-
нуитет модернизације, војска је иницирала турско-исламску синтезу као ле-
гитимни део њеног спровођења. Међутим, синтеза је временом развила своју
сопствену динамику.5
Турско-исламска синтеза
28
Sedat Laçiner, Turgut Ozal period in Turkish foreign policy: Оzalism..., str. 158.
242 Ана Мратинковић: Време економије и неоосманизма
су радикалне левичарске групе у Турској сматрале покушајем обнове Осман-
ског царства.29
У поређењу са изолационистичким национализмом, који је развијао
Ататурк, Озалов туркизам је заузимао значајно место у изградњи новог тур-
ског грађанског идентитета и турске спољне политике, буђењем осећаја мус-
лиманске солидарности. Слично, док је Ататурков национализам био реакција
на сепаратизам мањина, западни антагонизам и османскиисламизам, Озал је
трагао за начином да „смести“ различите етничке и политичке групе у широки
оквир свог национализма. Неки посматрачи сматрају да Озалов туркизам нема
ту пантуркистичку компоненту, зато што представља културни концепт усме-
рен на економску и културну доминацију, а мање на територијални експанзио-
низам. Као велики поштовалац америчког економског, политичког и културног
система, Озал је, приликом формирања своје идеологије, користио моделе аме-
ричког секуларизма, демократије, капитализма и либерализма. Из озалистичке
перспективе, постојала је блиска спона између економске либерализације и де-
мократизације. Тако је Озал „спојио туркизам, османизам, конзерватизам и ли-
берализам у нову врсту османизма – озализам.“30
29
Sedat Laçiner, Turgut Ozal period in Turkish foreign policy: Оzalism..., str. 167.
30
Sedat Laçiner, Turgut Ozal period in Turkish foreign policy: Оzalism..., str. 169.
Жорес А. Медведев и Рой А. Медведев
Просьба не передавать в другие сайты интернета без разрешения авторов
Претходно саопштење
UDK 323.1(=83)
doi 10.7251/POL1407243M
Немного о легальности.
5
По итогам встречи российской делегации и Европарламента для обмена мнениями на тему
энергетического сотрудничества между Россией и ЕС. 28.03.12. [Эл. ресурс]. URL:minenergo.
gov.ru/press/most_important/11601.html
254 М. М. Андреевна: “South Stream” as a factor of economic and energy stability ...
«Отметим, что Россия еще весной направила иск во Всемирную торговую
организацию о старте судебного разбирательства в связи с применением ЕС
мер, противоречащих обязательствам ЕС в ВТО, касающимся базовых принци-
пов недискриминации и доступа на рынок. Так называемый третий энергопа-
кет создает серьезные препятствия для стабильных поставок российского «го-
лубого топлива» в Европу, включая угрозу строительству новой транспортной
инфраструктуры, например, в рамках проекта «Южного потока».6
Важно отметить, что проект «Южный поток» нацелен на укре-
пление энергетической безопасности Европы, повышение надежности
и устойчивости энергоснабжения европейских потребителей и обеспе-
чение геостратегической стабильности всего европейского континен-
та. Экономические выгоды реализации проекта «Южный поток» для
стран-участниц очевидны: крупные инвестиции в экономику, дополни-
тельные рабочие места, скидки на газ, доходы от транзита, пополнение
госбюджета и общий рост экономической и деловой активности.
Тем не менее, проект становится разменной монетой в треугольнике ин-
тересов Россия – ЕС – США. В начале июня 2014 года прикрываясь нормами
Третьего энергопакета и нечестными условиями проведения тендера на проек-
тирование, поставку оборудования, материалов, строительно-монтажные ра-
боты и ввод в эксплуатацию болгарского участка газопровода, при этом еще не
доказав нарушений, а только предполагая об их наличии, Еврокомиссия заяви-
ла о своих намерениях приостановить реализацию проекта «Южный поток» в
странах ЕС и начала «наступление» с Болгарии.
«Между тем ранее представители Еврокомиссии официально заявляли,
что у Брюсселя нет полномочий для того, чтобы остановить строительство тру-
бы, однако после того, как газопровод будет построен, европейский регулятор
может не дать разрешение на его работу».7
Пытаясь выстоять под давлением Еврокомиссии, 6 июня 2014 года Пар-
ламент Болгарии принял в первом чтении законопроект, фиксирующий раз-
ницу между внутриевропейскими и трансграничными газопроводами и позво-
ляющий частично вывести ЮП на территории страны из-под норм Третьего
энергопакета ЕС. Однако, в конечном счете, страна все же стала жертвой гео-
политических интересов США и их европейских союзников и уже 9 июня 2014
года приняла решение приостановить работы по «Южному потоку». Безуслов-
но, такое решение продиктовано отнюдь не национальными интересами самой
Болгарии и является экономически невыгодным как для страны, так и для всей
Европы. В данном контексте Болгарию можно рассматривать в качестве за-
ложника сложившейся ситуации, учитывая то, что экономическое положение
6
Т. Шадрина. Болгария приостановила работы по «Южному потоку». 08.06.2014. [Эл.
ресурс]. URL: http://www.rg.ru/2014/06/08/potok-site.html
7
ЕС обвинил Болгарию в газовом сепаратизме. 08.04.2014. [Эл. ресурс]. URL:http://www.
kommersant.ru/Doc/2447986
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 255
страны далеко от стабильного, а держаться на плаву страна еще в состоянии
благодаря финансовым дотациям ЕС, часть из которых были прекращены. К
примеру, 3 июня 2014 года была остановлена программа финансирования ре-
гионального развития в Болгарии. В таких условиях страна была вынуждена
сдать свои позиции по ЮП.
Лишний раз такое положение вещей доказывает то, что национальные
интересы отдельно взятой страны-члена ЕС не учитываются и отстаивать их не
удается, а если очень захочется, тогда будут применяться санкции и налагаться
всякого рода ограничения со стороны Еврокомиссии. Поэтому тем балканским
странам (Сербия, Черногория и др.), которые так стремятся интегрироваться с
ЕС,8 необходимо принимать во внимание опыт своих соседей и осознавать, что
их ждет далеко не в безоблачном будущем в объединенной Европе.
Что касается европейских интересов США, то они планируют приобре-
сти газотранспортную систему (ГТС) Украины, которая сейчас является одним
из основных маршрутов экспорта российского газа в Европу. При появлении
альтернативного маршрута поставок, такого как «Южный поток», не затраги-
вающего транзитные страны, ГТС Украины будет простаивать. Вдобавок к это-
му США крайне озабочены растущей энергозависимостью Европы от России
и готовы поставлять свой сланцевый газ, импорт которого экономически неце-
лесообразен ввиду высоких издержек на транспортировку, что в конечном сче-
те, отразится на цене. В данной ситуации «единственной возможностью для
США продать «сланец» Европе является изоляция России при одновременном
поддержании хронической нестабильности в регионе Каспийского моря и Цен-
тральной Азии»9, чем они активно и занимаются.
В последнее время эксперты все чаще сходятся во мнении, что в кратко-
срочной перспективе Евросоюзу вряд ли удастся заменить объемы поставок
российского газа. Становится очевидно, что альтернатив «Южному потоку»
нет. Те маршруты, которые ЕС рассматривает в качестве альтернативных, на-
ходятся еще в стадии разработки, а поставки сжиженного газа потребуют до-
полнительных расходов и времени. Конкуренция в создании газопроводов не
может не учитывать проблему их заполнения газом. При реализации европей-
ских проектов потребуется дорогостоящее освоение разведанных месторожде-
ний Центрально-Азиатского региона и Ближнего Востока. Поэтому тезисы о
наличии других способов поставки газа в большинстве случаев оторваны от
реальности.
Разыгрывать «каспийскую карту» для Евросоюза будет достаточно про-
блематично и долго, учитывая специфику региона и тот факт, что прикаспий-
8
Здесь важно сделать оговорку о том, что европейский выбор населению навязывают в основ-
ном прозападные политики в этих странах, в то время как более трети граждан, к примеру, Сер-
бии выступает против вступления в ЕС, еще одна треть пока не определилась.
9
П. Искендеров. О значении «Южного потока» для Европы. 12.05.2014. [Эл. ресурс]. URL: http://
www.fondsk.ru/news/2014/05/12/o-znachenii-uzhnogo-potoka-dlja-evropy-27440.html
256 М. М. Андреевна: “South Stream” as a factor of economic and energy stability ...
ские страны по-прежнему не договорились о разграничении акватории и дна
Каспийского моря, что подрывает ряд проектов, на которые ЕС возлагал на-
дежды. Рассчитывать исключительно на азербайджанский газ не приходится,
так как объем годовых поставок в размере 10 млрд кубических метров не удов-
летворяют полностью потребности ЕС в газе, а ввод в действие второй очереди
месторождения «Шах-Дениз» осуществится не ранее 2020 года.
Что касается Туркмении в качестве еще одного потенциального участ-
ника проектов ЕС, можно говорить о том, что ситуация здесь также неодно-
значна, так как страна ориентируется на сотрудничество с Россией и Китаем, в
направлении которого уже построено несколько газопроводов. «В отношении
танкерных поставок сжиженного газа из Катара надежд тоже мало - Катар уже
физически не в состоянии увеличить свое предложение».10
В конечном счете, получается, что блокируя энергетические проекты с
российским участием, Европейский союз оказывается не в состоянии пред-
ложить потребителям альтернативный вариант. При этом наработанный опыт
взаимовыгодного сотрудничества с Россией имеется у ряда европейских стран,
это лишний раз подтверждается недавним возвращением Австрии в «Южный
поток», когда австрийская компания OMV подписала с «Газпромом» меморан-
дум о намерениях по реализации проекта на территории страны. Важно также
отметить, что российские проекты отличаются рядом преимуществ: во-первых,
проекты развития газопроводных сетей базируются на собственных энергети-
ческих ресурсах инвестора, во-вторых, они отличаются относительно низкой
стоимостью газа, надежностью поставок и выполнением контрактных обяза-
тельств, в-третьих, предлагаются выгодные условия транзитных платежей для
стран-участниц проекта.
Для России интерес в реализации проекта ЮП, прежде всего, заключа-
ется в диверсификации маршрутов поставок газа, исключении транзитных ри-
сков, укреплении энергетической безопасности Европы и своих стратегиче-
ских партнеров в регионе. Наращивание поставок газа в перспективе связано
с тем, что потребности европейских стран будут только возрастать. «Страны,
которые ранее не потребляли газ в больших объемах для промышленных нужд,
скорее всего, будут ориентировать свои экономики на его использование, так
как уголь, мазут и атомная энергетика существенно уступают газу по экологич-
ности».11
При развитии негативного сценария и полном применении норм Треть-
его энергопакета, возможность реализации проекта ЮП будет поставлена под
угрозу, а страны-участницы в таком случае не получат крупные инвестиции,
которые Евросоюз будет не в состоянии компенсировать. При таком развитии
10
П. Искендеров. О значении «Южного потока» для Европы. 12.05.2014. [Эл. ресурс]. URL:
http://www.fondsk.ru/news/2014/05/12/o-znachenii-uzhnogo-potoka-dlja-evropy-27440.html
11
Значение проекта Южный поток. [Эл. ресурс]. URL: http://www.south-stream.info/pipeline/
significance/
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 257
событий Россия вполне может переориентироваться на другие рынки, и пре-
жде всего, азиатские. Первые шаги в этом направлении уже сделаны: в конце
мая 2014 года был подписан 30-летний контракт на поставку российского тру-
бопроводного газа в Китай, страны также подписали меморандум о взаимопо-
нимании в сфере поставок природного газа по «Восточному маршруту».
Несмотря на все нападки на «Южный поток» вероятнее всего, проект все
же будет реализован, так как в условиях неопределенности с транзитом газа че-
рез Украину европейские и в большей степени балканские страны крайне за-
интересованы в прокладке газопровода. Открытым остается вопрос о сроках и
условиях его реализации. Так или иначе, Москве и Брюсселю необходимо до-
говариваться и идти на взаимные уступки, подчеркну, именно взаимные. Рос-
сия не намерена отказываться от выполнения своих обязательств в рамках со-
глашения по реализации «Южного потока», но и действовать в ущерб себе не
собирается. Компромисс может быть найден, если дискуссии по проекту будут
выведены из политической плоскости в экономическую, а европейские страны
в принятии решений будут руководствоваться, прежде всего, исходя из эконо-
мической целесообразности и собственных национальных интересов, а не со-
ветов и настоятельных рекомендаций находящихся на другом континенте аме-
риканских покровителей.
Реализация новых проектов строительства мощных газопроводов с рос-
сийским участием позволит с большей эффективностью использовать тран-
зитные возможности Балканского региона и в перспективе превратит его в
крупный европейский центр транзита и хранения природного газа, обеспечи-
вающего энергобезопасность всей Европы.
Источники:
Миле Дмичић
OД САВЕЗА ДО САВЕЗА
doi 10.7251/POL1407266V
/Срећко Ђукић, Повратак Савеза – Две деценије после,
„Службени гласник“, Београд, 2012./
Појавом елемената и фактора који суштински одређују „нове“ правце и
токове тренутних међународних односа у свијету, књига Повратак Савеза –
две деценије после чији је аутор Срећко Ђукић, један од најкомпетентнијих
српских стручњака који се бави проблематиком читавог евроазијског просто-
ра, свакако представља капитално дјело које нам осветљава једну нову Ру-
сију и уопштено читав постсовјетски простор, који се полако али сигурно за-
хваљујући процесима који се на њему одвијају а чији је покретач Русија, враћа
међу главне чиниоце међународне геополитичке сцене савременог свијета.
Књига Повратак савеза – две деценије после, састоји се из два дијела са
по четири поглавља у сваком и Поговором на крају. Први дио књиге системат-
ски је подијељен у четири поглавља под називима: Од СССР-а (Савеза) ка Ру-
сији – Двадесет година без СССР-а; „Цивилизован развод“ и „ближе ино-
странство“ – ново руско окружење – постсовјетске земље; ЗНД – не СССР,
Русија – не империја – Руско лидерство – евроатлантски процеси; и Нове
структуре и нови изазови – „Не“ наднационално и „нове“ алтернативе.
У поглављу Од СССР-а ка Русији аутор настоји да нам на што упе-
чатљивији начин прикаже ерозију и на крају сам распад једне такве државне
творевине какав је био СССР. Бивша совјетска империја, како је у студијама
новијих датума воле називати совјетолози, кроз ово поглавље је приказана као
супер – сила са свим својим предностима и недостатцима. Упркос поднасло-
ву двадесет година без СССР-а, читаво поглавље базирано је на процес распа-
дања Совјетског Савеза праћен слабошћу совјетског вође Горбачова, појавом
Јељцина, неуспјелим августовским пучем и Бјеловешким споразумом којим је
и дефинитивно престао да постоји СССР. Све ове догађаје који су били одлу-
чујући фактори за демонтажу совјетске империје, аутор је крајње студиозно
уз вјеродостојне изворе и савременике догађаја предочио у овом поглављу и
самим тим омогућио прави увод у даље догађаје и процесе којима су биле из-
ложене сада нове постсовјетске државе на челу са Русијом. Управо наредно
поглавље под насловом „Цивилизован развод“ и „ближе иностранство“ –
ново руско окружење – постсовјетске земље, даје нам са научне основе пра-
ви увид у тадашње стање у којем су се налазиле све постсовјетске земље као и
сам карактер, врсту и и интезитет рефлексије распада СССР-а на новостворе-
но окружење и међународне односе уопште. Захваљујући преданом раду ауто-
ра у овом поглављу много нам је лакше схватити процес ликвидације СССР-а
и нове односе који настају на његовим рушевинама. Кроз прокламоване прин-
ципе „Цивилизовани развод“ и „ближе иностранство“ које је кроз наслов Ђу-
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 267
кић издвојио као примарне, настоји да се угради све потребно да би се избје-
гле нежељене посљедице које би распад државе одвеле у нежељеном правцу.
СССР се распао без већих потреса и поред низа међунационалних и међует-
ничких сукоба које су дуги низ година потресале совјетску империју,а односи
међу сада новим сусједима (државама) у већини случајева временом су достиг-
ли ниво из некадашње заједничке државе. Русија, којој се природно наметала
улога предводнице на свим нивоима постсовјетске реалности стања на терену,
настојала је у складу са својим тадашњим могућностима да све напоре уложи
да изгради што боље односе међу новим државама по свим параметрима, упр-
кос низу догађаја и фактора које су те њене напоре чинили још компликова-
нијим и тежим. Треће поглавље представља синтезу са другим и у њему је ис-
црпно описано како на Русију гледају њене сада сусједне државе као и то коју
би улогу руска држава требала да има у новом постсовјетском простору а да
ниједним својим потезом и чином не наруши или спријечи интересе и циљеве
новонасталих држава од које су се многе по први пут суочиле са својим сувере-
нитетом. Ова комплексна проблематика детаљно је научно – исраживачким ра-
дом аутора предочена у овом поглављу. Организације које настају, првенстве-
но ЗНД (Заједница независних држава) као наднационална структура треба да
одиграју улогу од мирног коегзистирања ка интеграцији свих постсовјетских
држава а да не садрже елементе руске империјалне доминације, с обзиром да се
Русији у овом окружењу као што је наведено, природно предодређена највећа
улога земље покретача интеграција на свим нивоима међудржавничких одно-
са постсовјетског пространства и шире. Управо је то оно што нам Срећко Ђу-
кић студиозно појашњава кроз читаво поглавље. С друге стране кроз поглавље
Срећко Ђукић провлачи и евроатлантске структуре које имају и те како инте-
ресе и планове послије пропасти Совјетског Савеза и које их све интензивније
настоје спровести у пракси и на терену. Управо сучељавање евроатлантских
и евроазијских елемената, структура и организација чине ствари за Русију и
њене савезнике још комплекснијим а самим тим и тежим на простору од огром-
ног геополитичког значаја за главне актере међународних односа како то на-
стоји да нам појасни аутор наведеног дјела. Нове структуре и нови изазови
– „Не“ наднационално и „нове“ алтернативе наслов је четвртог, посљедњег
поглавља првог дијела књиге кроз који је приказана Русија која управо у већи-
ни новоформираних структура игра одлучујућу улогу у свим сферама регио-
налних процеса. Темељно је приказан висок статус и дугорочан интерес Ру-
сије у региону потпомогнут пуном сагласношћу већине постсовјетских држава
. Међутим, управо брига за повредом и очувањем суверенитета и независности
у одлучивању било које врсте ових држава, заједно са појавом нових изазова
које намећу евроатлантске структуре својом примјетном активношћу на пост-
совјетском пространству, повремено спутавају постсовјетску (ре)интеграцију
како нам то Срећко Ђукић наглашава у овом поглављу. Сажето дефинисање
организација на челу са Русијом као што су Савез Русије и Бјелорусије, ЈЕП
(Јединствени економски простор), ШОС (Шангајска организација за сарадњу),
268 Душан Врућинић: Oд савеза до савеза
Евразес (Евроазијска економска заједница), ОДКБ (Организација договора о
колективној безбједности) дају нам прави увид у то шта државе чланице желе
и у коликој могућности могу да реализују своје економске, политичке, безбје-
доносне и остале интересе. У најопширнијем поглављу књиге аутор пише и о
геополитичким категоријама насталим и временом дефинисаним након распа-
да СССР-а као што су Централна Азија, Црно море, Каспијско море, Кавказ.
Константна борба за превласт над овим категоријама која се води између За-
пада и Русије и њених савезника чини ситуацију још сложенијом на читавом
простору. Ту су и замрзнути конфликти Независна Абхазија, Независна Јужна
Осетија, Независни Нагорно – Карабах, Независно Придњестровље, који су по
Ђукићу саставни елементи интензивне геополитичке борбе за превласт. С дру-
ге стране организације као што су ГУАМ и Заједница демократског избора и
Источно партнерство аргументовано су приказане као противтежа руским ин-
тересима у региону и представљају битне чиниоце западних интереса са који-
ма се све израженије суочава и сукобљава евроазијска постсовјетска интегра-
ција предвођена Русијом.
Други дио као и први, подијељен је на четири поглавља под називима: Од
Русије ка савезу – Интеграција, реинтеграција, империја;Глобални контекст
новог савеза – Од Источноеввропског савеза (уније) до данас;Путин:пројект
интеграције Евроазије – Од Лисаабона до Владивостока преко ЕАЕС-а;Годи-
на2015 – Евроазијски савез (унија) Коракпо корак, са Поговором (поднаслов
Од Савеза – ка савезу) на крају књиге који у кратким цртама пролази кроз сва
поглавља овог вриједног научног дјела. Ако је у првом дијелу књиге тежиште
аутора било стављено у контекст распада СССР-а и улоге и мјеста Русије у што
блажим посљедицама по њено окружеље које су као слијед догађаја наступи-
ле, други дио књиге представља једну врло исцрпну студију у којој је Русија са
снажним аргументима са научне основе уз труд аутора, представљена као др-
жава која на новим основама и са новим, сада државотворним највишим руко-
водством преузима на себе улогу земље „покретача“ свих врста и видова пост-
совјетске (ре)интеграције. Прво поглавље другог дјела по називом Од Русије
ка Савезу и поднасловом Интеграција, реинтеграција империја на један вео-
ма јасан, дескриптиван (вриједним изворима и битним савременицима проце-
са и догађаја) и темељан начин аутор читаоцу предочава све елементе и факто-
ре који дефинишу реинтеграцију постсовјетског простора на челу са Русијом,
што најбоље поткрепљује ова реченица Срећка Ђукића: „Она (Русија) све вре-
ме после ССССР-а трага за обратним путем – од нове, демократске Русије и
нових држава око ње ка „новом СССР-у“, ка новом савезу, ка новој унији, инте-
грацији, форми и садржини односа између држава и народа, како то само живот
и човек могу да определе, створе и изграде“.1 Глобални контекст новог саве-
за – Од Источноевропског савеза (уније) до данас, наслов је другог поглавља
у којем је фактички хронолошки наведено рушење совјетског и постепено из-
1
Срећко Ђукић, Повратак Савеза – две деценије после, Службени гласник, Београд 2012,
стр.136.
“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014. 269
грађивање новог Савеза који из године у годину добија своје основне контуре.
После нестанка Савеза никада није било више изгледа за његов повратак него
данас, што потврђује подударност покретачких снага глобалног и унутрашњег
контекста.2 Кроз реконфигурацију постсовјетског простора и све већи утицај
Русије и изван тих оквира, глобални значај новог савеза има све примјетнију
улогу у новим мултиполарним односима снага у свијету. Треће поглавље на-
зива Путин: пројект интеграције Евроазије – од Лисабона до Владивосто-
ка преко ЕАЕС-а комплетно је посвећен управо ЕАЕС-у – Евроазијском еко-
номском савезу чији је идејни творац и покретач лично Владимир Путин. Кроз
цијело поглавље издекламоване су тежње Русије да кроз првенствено економ-
ско повезивање ојача своју позицију и позицију својих најближих савезни-
ка, прије свега Бјелорусије и Казахстана. Само оснивање и учвршћивање ЕА-
ЕС-а са приливом других држава сусједа и шире, имало би по замисли његових
оснивача, као резултат свеобухватно повезивање евроазијског континента од
Лисабона до Владивостока, а то је управо оно што нам уз замисли и идеје твор-
ца овог савеза, представља Ђукић који тежиште интеграција у овом поглављу
на тај начин пребацује на економско поље. Завршно, четврто поглавље: Годи-
на 2015 – Евроазијски савез (унија), корак по корак, представља једну врсту
наставка претходног поглавља. Аутор нам овде у самом наслову појашњава
цјелокупну садржину овог поглавља, у којем се корак по корак у блиском пе-
риоду од само неколико година, предвиђа оснивање Евроазијске унје налик ЕУ,
само са тежњом да се елеминишу недостатци који су све израженији у дана-
шњој заједници европских земаља и унаприједе досадашњи односи на разним
нивоима и кроз разне организације постсовјетских земаља од ЗНД-а управо до
будуће Евроазијске уније. Декларација о Евроазијској економској интеграцији,
чији је оснивачки текст у овом завршном поглављу „уметнуо“ Срећко Ђукић на
најбољи могући начин потврђује оно очему аутор пише и шта настоји да нам
представи кроз цијелу књигу. То је једна врста завршног чина стварања новог
Савеза, нове сасвим другачије и на другачијим основама изграђене постсовјет-
ске међудржавне заједнице.
Поговор на крају књиге конципиран је и подијељен на три цјелине, двије
веће а то су Од Савеза ка Русији и од Русије ка Савезу, и једну мању, завршну
назива Србија и Савез. У два прва поднаслова аутор укратко резимира све оно
очему је било ријечи у овој књизи, да би са трећим и завршним насловом пого-
вора појаснио које велике користи може имати Србија и све бивше југословен-
ске републике од што тјешње сарадње са свим интеграционим постсовјетским
структурама, као и које су то слабости које би ове републике требале отклонити
да би та сарадња била што успјешнија и на корист свих. Књига Повратак Са-
веза – две деценије после, свакако представља једно од најзначајнијих дјела у
новијој библиографији везано за савремену Русију, која ће итекако добро доћи
2
Срећко Ђукић, Повратак Савеза – две деценије после, Службени гласник, Београд 2012,
стр.157.
270 Душан Врућинић: Oд савеза до савеза
не само кругу научника који се баве проблематиком бившег СССР-а, него и за
шири круг читалаца којима Русија и њено окружење, посматрано кроз призму
међународних односа, постаје с разлогом, све интересантнија.
Душан Врућинић
УПУТСТВО АУТОРИМА И РЕЦЕНЗЕНТИМА
2. Упутство рецензентима
Списак рецензената