Bosna i Hercegovina Bosna i Hercegovina

Komisija/ Povjerenstvo za očuvanje Komisija za o~uvawe

nacionalnih spomenika
nacionalnih spomenika

Комисија за очување националних споменика, на основу члана V став 4

Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39
став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на
сједници одржаној од 4. до 6. јуна 2012. године, донијела је

ОДЛУКУ

Историјско подручје – Змајевац, општина Челинац, проглашава се

националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални
споменик).
Национални споменик чине мјесто и остаци праисторијске градине,
касноантичког утврђења и средњовјековног града Змајевца.
Национални споменик се налази на простору означеном као к.ч. 210 /1 (нови
премјер), посједовни лист број 181/3, што одговара к.ч. 88/1 (стари премјер), ЗК
уложак број 88/1, к.о. Челинац Горњи, општина Челинац, Република Српска, Босна
и Херцеговина.
На национални споменик примјењују се мјере заштите утврђене Законом о
провођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика, установљене у
складу са Анексом 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини
(“Службени гласник Републике Српске”, бр. 9/02, 70/06 и 64/08).

II

Влада Републике Српске дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке,

административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију
националног споменика.
Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија)
утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и
постављање информационе плоче са основним подацима о споменику и одлуци о
проглашењу добра националним спомеником.

III

У сврху трајне заштите националног споменика на простору дефинираном у

тачки I ставак 3. ове одлуке примјењују се сљедеће мјере заштите:
- дозвољени су искључиво истраживачки и конзерваторско-рестаураторски
радови, радови на текућем одржавању, укључујући и оне радове који имају за
циљ презентацију споменика, уз одобрење министарства надлежног за
просторно уређење Републике Српске (у даљњем тексту: надлежно
 министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите наслијеђа на нивоу
Републике Српске (у даљњем тексту: надлежна служба заштите);
- простор споменика биће отворен и доступан јавности, а може да се користи у
образовне и културне сврхе;
- дозвољено је обављање радова на инфраструктури, уз одобрење надлежног
министарства и стручно мишљење надлежне службе заштите;
- радови на уређењу локалитета и радови на санирању оштећења дозвољени су
искључиво уз претходно израђен план санације, рестаурације и конзервације, те
одобрење надлежног министарства и надзор надлежне службе заштите;
- подручје представља археолошки локалитет, па је приликом обављања
истражних радова обавезно обезбиједити присуство археолога;
- забрањено је одлагање свих врста отпада.

Влада Републике Српске дужна је посебно да обезбиједи провођење сљедећих

мјера:
- израду геодетског снимка постојећег стања;
- израду Пројекта санације, рестаурације и конзервације националног споменика;
- израду програма редовног одржавања споменика.

IV

Сви покретни налази који, у току археолошког истраживања, буду нађени,

биће похрањени у најближем музеју који испуњава кадровске, материјалне и
техничке услове или у Земаљском музеју Босне и Херцеговине у Сарајеву,
обрађени и презентовани на одговарајући начин.
Сав покретни и непокретни археолошки материјал који буде нађен у току
археолошких истраживања неопходно је стручно обрадити.
Археолог – водитељ археолошких истраживања дужан је након извршених
археолошких радова поднијети извјештај Комисији и институцији која је обавила
истраживања.
Археолог – водитељ археолошких истраживања мора имати на располагању
сав пронађени покретни и непокретни археолошки материјал док траје
истраживање и док не заврши извјештај, а најдуже за период од три године.
Паралелно с извођењем археолошких истраживања, неопходна је
сукцесивна конзервација непокретних налаза на локалитету и конзервација
покретног археолошког материјала и његово похрањивање у одговарајуће
просторе (депое).
Након достављања извјештаја о проведеном истраживању, Комисија ће
утврдити покретне налазе на које ће бити примјењиване мјере заштите које
Комисија утврђује.
Покретне налазе из става 1. ове тачке није дозвољено износити из Босне и
Херцеговине.
Изузетно од одредбе става 7. ове тачке, уколико водитељ истраживања
утврди да је неопходна обрада неког налаза изван земље, доказе о томе
презентираће Комисији, која може дозволити привремено изношење налаза из
земље под детаљно утврђеним условима његовог изношења, поступања с њим у
току боравка изван земље и његовог повратка у Босну и Херцеговину.

2
 V

Стављају се ван снаге сви проведбени и развојни просторно-плански акти у

дијелу у којем су у супротности са одредбама ове одлуке.

VI

Свако, а посебно надлежни органи Републике Српске, градске и општинске

службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштетие
национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VII

Ова одлука доставиће се Влади Републике Српске, надлежном

министарству, надлежној служби заштите и општинском органу управе надлежном
за послове урбанизма и катастра ради проведбе мјера утврђених у тачкама II – VI
ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.

VIII

Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом документацијом, које

је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на веб страници
Комисије (http://www.kons.gov.ba).

IX

Према члану V., став 4. Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни
и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објаве у «Службеном

гласнику БиХ».

Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу: Zeynep Ahunbay,

Martin Cherry, Амра Хаџимухамедовић, Дубравко Ловреновић и Љиљана Шево.

Предсједавајућа Комисије

Амра Хаџимухамедовић
Број: 05.2-2.3-73/12-17
4. јуна 2012. године
Сарајево

3
 Образложење

I – УВОД

На основу члана 2. став 1 Закона о проведби одлука Комисије за очување

националних споменика, успостављенe према Анексу 8 Општег оквирног
споразума за мир у Босни и Херцеговини, “национални споменик” је добро које је
Комисија за очување националних споменика прогласила националним
спомеником у складу са члановима V и VI Анекса 8 Општег оквирног споразума за
мир у Босни и Херцеговини, као и добра уписана на Привремену листу
националних споменика Босне и Херцеговине («Службени гласник БиХ», број
33/02), све док Комисија не донесе коначну одлуку о њиховом статусу, а за што не
постоји временско ограничење и без обзира да ли је за дотично добро поднесен
захтјев.
Народна библиотека “Иво Андрић”, Челинац (Војводе Мишића бб, 78240
Челинац), доставила је дана 15. 04. 2003. године приједлог/петицију за
проглашење Старог града Змајевца, Челинац, националним спомеником Босне и
Херцеговине.
Народна библиотека “Иво Андрић” Челинац (Војводе Мишића бб, 78 240
Челинац), доставила је дана 05. 04. 2012. године приједлог/петицију за
проглашење Градина и средњовјековни град у Челинцу, националним спомеником
Босне и Херцеговине.
У складу са одредбама Закона, а на темељу члана V, став 4. Анекса 8 и
члана 35. Пословника о раду Комисије за очување националних споменика,
Комисија је приступила проведби поступка за доношење коначне одлуке за
проглашење добра националним спомеником.

Изјава о значају добра

На локалитету Змајевац евидентирани су остаци праисторијске градине,
касноантичког утврђења и средњовјековног града. Остаци зидина града дебљине
од 40 до 80 cm, са источне стране видљиви су у дужини од 100 m, са сјеверне 20
m, са западне 45 m, те на јужној страни полукружни зид око 50 m. Град је више
пута рушен и обнављан, а настанак се датира у касни средњи вијек. Временом се
камење порушеног града разносило, а највише приликом градње ускотрачне пруге
Бања Лука – Челинац – Масловаре почетком XX стољећа. Природни правац
пружања платоа на којем се налази Змајевац је у правцу сјеверозапад – југоисток.
Са југозападне и сјеверне стране града протиче Џомбањски (Чобански) поток, који
се у Врбању улијева непосредно испод зидина града, којима се прилази искључиво
са југозападне стране, кроз неколико капија. Са прилазног пута одваја се један
крак и спушта до потока на којем је неколико слапова. Конфигурација терена је
доста интересантна и нагвојештава да је град имао више етажа. Са источне
стране примјетна је нека врста подземне просторије за коју локално становништво
веже легенде о змајевима и скривеном благу, а са југозападне полукружни зид.

II – ПРЕТХОДНИ ПОСТУПАК
У току вођења поступка извршен је увид у:

4
 - податке о садашњем стању и намјени добра, укључујући опис,
архитектонски снимак и фотографије
- увид у садашње стање добра;
- копију катастарског плана;
- земљишно-књижни извадак;
- историјску, архитектонску или другу документарну грађу о добру, која је дата
у попису коришћене документације у оквиру ове одлуке.

Према одредби члана V став 2. Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у

Босни и Херцеговини и члана 37. Пословника о раду Комисије, прије доношења
коначне одлуке о проглашењу добра националним спомеником, Комисија је дужна
пружити могућност власнику предложеног националног споменика, подносиоцу
петиције, институцијама надлежним за очување наслијеђа, стручним и научним
институцијама, стручњацима и научницима, као и другим заинтересованим лицима
да изнесу своје ставове. Дана 15. 04. 2003. године Комисија је примила Петицију.
У складу с тим, Комисија је дописом број: 05.1-35-758/03-1, од 28. 01. 2004.
године и дописом број; 05.2-35.2-8/11-54 од 15. 04. 2011. године, затражила
достављање документације и ставова у вези са проглашењем Старог града
Змајевца, Челинац од: Општине Челинац (Начелник), Орган управе надлежан за
послове урбанизма и катастра, Општински суд (земљишно-књижни уред),
Министарства за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике
Српске, Републички завод за заштиту културно-историјског и природног наслијеђа
Републике Српске, Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове
Републике Српске и Завода за заштиту споменика у саставу Федералног
министарства културе и спорта.
Комисија је дописом број: 05.2-36.1-7/11-47, од 15. 04. 2011. године, затражила
достављање земљишно-књижних уложака за катастарске честице број 45/1, 55 и
88/1, к.о. Челинац Горњи, општина Челинац, од; Основног суда Бања Лука.
Комисија је дописом број: 05.2-36.1-7/11-151, од 28. 10. 2011. године,
обавијестила Републичку управу за геодетске и имовинско-правне послове
Републике Српске, Подручна јединица Челинац, да ће 01. 11. 2011. године
извршити увид у стање локалитета и идентификацију катастарских честица на
терену те је затражила стручно лице Републичке управе за реализацију наведених
послова.

Након тога, Комисији је достављена сљедећа документација:

- Допис Општине Челинац – Одјељење за друштвене дјелатности – број: 02/2
624-1/04 од 11. 02. 2004. године, којим су Комисији за очување националних
споменика достављени; 1. Катастарске честице; 2. Информација да ће
земљишнокњижни уложак стићи из Грунтовнице Бања Лука; 3. предрачун
радова чишћења Старог града у износу од 30.000,00 КМ; 4. текст,
фотографије и извод из литературе.
- Допис Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове
Републике Српске, Подручна јединица Челинац, број: 51-62-14/04 од 12. 02.
2004. године, којим су Комисији за очување националних споменика
достављени Изводи посједовних листова на којима се налази Стари град
Змајевац.

5
 - Допис Завода за заштиту споменика у саставу Федералног министарства
културе и спорта број: 07-40-4-1262-1/11, од 28. 04. 2011. године, којим су
Комисији за очување националних споменика достављени подаци о
евиденцији и статусу претходне заштите Старог града Змајевца, Челинац.
- Допис Основни суд у Котор-Вароши – земљишно-књижна канцеларија – број:
073.0.РЗ-11-000612 од 06. 06. 2011. године, којим су Комисији за очување
националних споменика достављени подаци да су к.ч. број 45/1, 55 и 88/1,
уписане у земљишно-књижне улошке број; 143, 357 и 144 к.о. Челинац
Горњи, али да је за њихово издавање потребно платити судску таксу у
износу од 10,00 КМ по улошку и да се иста плаћа приликом преузимања,
тако да се ЗК улошци не шаљу поштом.
- Допис Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове
Републике Српске, Подручна јединица Челинац, број: 21.51/952.1-818/11 од
14. 11. 2011. године, којим су Комисији за очување националних споменика
достављени: 1. Посједовни лист; 2. Земљишно-књижни извадак; 3. Копија
плана (нови прмјер); 4. Копија плана (стари премјер); 5. Копија плана (са
висинском преставом).

Дана 05. 04. 2012. године Комисија је примила петицију за локалитет Градина и
средњовјековни град у Челинцу.
У складу с тим, Комисија је дописом број: 05.2-35.2-5/12-55, од 10. 04. 2012.
године, затражила достављање документације у вези са проглашењем Градине и
средњовјековног града у Челинцу, од: Министарства за просторно уређење,
грађевинарство и екологију Републике Српске, Републички завод за заштиту
културно-историјског и природног наслијеђа Републике Српске и Завода за
заштиту споменика у саставу Федералног министарства културе и спорта.
Комисија је дописом број: 05.2-35.2-19/12-18, од 10. 04. 2012. године,
обавијестила Општину Челинац (Начелник), Орган управе надлежан за послове
урбанизма и катастра, да посједује катастарске податке за Градину и
средњовјековни град у Челинцу те затражила достављање става власника
земљишне парцеле у вези проглашавања предметног добра националним
спомеником.
Након тога, Комисији је достављена сљедећа документација:
- Допис Завода за заштиту споменика у саставу Федералног министарства
културе и спорта број: 07-40-4-2560-1/12, од 11. 04. 2012. године, којим су
Комисији за очување националних споменика достављени подаци о
евиденцији и статусу претходне заштите за Градину и средњовјековни град
у Челинцу.
- Допис Општине Челинац – начелник – број; 01/1-62-1/12 од 24. 04. 2012.
године, којим је Комисији за очување националних споменика достављен
став Општине Челинац, као и информација да власници парцела на позив
Општине Челинац нису доставили свој став у вези са проглашењем добра
националним спомеником;
- Деатљним прегледом литературе и стања на терену утврђено је да се обје
споменуте петиције односе на исти локалитет. Наиме, изласком на
локалитет у два наврата и у присуству геометра утврђено је да да се остаци
зидина града Змајевца, налазе на лијевој обали ријеке Врбање, изнад самог

6
 ушћа Џомбањског (Чобанског) потока у Врбању. Испод локалитета, а на
десној обали ријеке Врбање и десној страни цесте, наспрам ушћа
споменутог потока у Врбању, налази се извор у народу назван Змајевац. У
литератури (Археолошки лексикон Босне и Херцеговине, том 2, Сарајево;
Земаљски музеј БиХ, 1988. стр. 133; Јелена Мргић-Радојичић, Доњи Краји,
крајина средњовековне Босне. Београд; Филозофски факултет у Београду,
Филозофски факултет у Бања Луци, Историјски институт у Бања Луци, 2002.
стр. 227, 228), се пак сматрало да су се остаци зидина града Змајевца,
налазили изнад десне обале ријеке Врбање, међутим на десној обали
Врбање, наспрам Змајевца, уздиже се брдо које по својим конфигурацијама
упућује на лингуласту градину и гдје би се у будућности могли тражити
остаци праисторијске градине и касноантичког (рефугија) утврђења, а никако
остаци средњовјековног града Змајевца.

На основу увида у прикупљену документацију и стање добра, утврђено је

сљедеће:

1. Подаци о добру

Локација
Добро је смјештено на 260 m надморске висине, географске ширине N 44°
43.538' и географске дужине Е 17° 17.558' (податак са Google Earth) и (N
4953928.634 Е 6444475.610 ЕПЕ:1,8 СБАС) податак са ГПС.
Национални споменик се налази на простору означеном као к.ч. број 210 /1
(нови премјер), посједовни лист број 181/3, што одговара к.ч. број 88/1 (стари
премјер), уписан у ЗК уложак број 88/1, к.о. Челинац Горњи, општина Челинац,
Република Српска, Босна и Херцеговина.

Историјски подаци
Подручје сјеверозападне Босне у предримско доба насељавало је племе
Мезеја, односно племенски савез, састављен од више мањих заједница. Поближе
би им се сједишта могла одредити од Грмеча до Козаре на сјеверу и Влашића на
југоистоку. Кроз њихов териториј текле су ријеке Сана и Врбас, дјеломично и Уна, с
њиховим притокама, а на истоку Врбања. Политички и култни центри налазили су
се на градинским насељима (castella, oppidda), у којима се одвијао сав друштвени
и привредни живот. Такве центре треба тражити по доминантним положајима
изнад ријека и по ободима поља. Иако су познати положаји бројних градинских
насеља, тешко се може продријети у структуру племенске подјеле Мезеја, јер
недостају конкретни писани подаци. Из античких извора су познате само двије
племенске заједнице; Сапуата (Сапуатес) и Ематина (Ае?]матини), али је и њих
врло тешко локализовати. И идентификације појединих насеља што их спомињу
римски итинерари (Itin- Ant, Tab. Peut., Ravenat) само су мање или више успјели
покушаји појединих истраживача. Мезеји се први пут спомињу 6. до 9. г. н. е., у
вријеме великог панонско-далматинског устанка. Године 7. их је побиједио и
земљу опустошио (похарао) Аугустов нећак Германик (Дио LV 32). Археолошки
материјал каснобронзаног и жељезног доба, па све до римске окупације, с неких
налазишта сјеверне и сјеверозападне Босне, претежно градинских, као што су Вис

7
код Дервенте, Зецови код Приједора, пећина Хрустовача на Сани, Доња Долина на
Сави и друга, има свој специфичан археолошки faciès, у основи којег лежи култура
жарних поља (КЖП), поријеклом из сјеверозападне Паноније. Овај продор
елемената КЖП допро је дубоко на југ, све до динарских планина, чак и преко њих.
Ти се елементи манифестирају не само у керамичкој производњи — напосе у
орнаментици и у богатству облика — већ и у неким појавама обраде металних
производа, нпр. фацетирање копаља. Разлике између сјеверног и јужног (илирског)
комплекса манифестирају се и у сфери духовне културе, у начину сахрањивања —
на сјеверу су равни гробови и спаљивање покојника те њихово сахрањивање у
урнама, а на југу — инхумација и сахрањивање у тумуле; на сјеверу је заступљен
култ водених птица (патке, гуске, лабудови), а на југу култ змије и неких копнених
птица.1
Долину Врбање као природну географску цјелину са свих страна затварају
високе планине: Гола планина (1438 м) према Јајцу и долини Врбаса, на
сјеверозападу Чемерница (1338 m), а на сјевероистоку Узломац (1018 m) и Борја
планина (1077 m), што је одвајају од Посавине на сјеверу и средње Босне на
истоку, док јој југоисточни бок затвара Влашић (1943 м). Због свог претежно
планинског карактера, уз то удаљеној од главних прометних путева, у долини
Врбање, мање или више затвореној у себе и под римском управом се упорно
одржавао патријархални начин живота с насељима од лаганог материјала (ћерпич
и дрво). На римски начин грађена насеља су ријетка; досад су позната само у
Шипрагама, узводно, и у Подбрду, низводно од Котор-Вароши. Вјероватно су
античка насеља у долини Врбање настала у вези с експлоатацијом богатих шума,
али и из управних потреба. Основна привредна грана била је и остала сточарство,
напосе овчарство, које је имало дугу традицију. Ο управном статусу долине
Врбање у римско доба не зна се ништа, јер нема писаних извора. Могло би се
само нагађати да ли се предримска племенска цивитас (жупа) одржала и под
римском управом, или је можда, и ово подручје било претворено у посебан
териториј под управом царског фиска за узгој стоке и експлоатацију шума
(conpascua et silvae). С обзиром на карактер ове области, за већину путева се
може узети да су трансхумантног карактера. Претпоставља се да је један пут
водио преко Влашића; одвајао се код Биле, прелазио Влашић и долином Врбање
водио у Бањалуку. Један пут је морао ићи и долином Угра, али највећим дијелом
су у питању брдски и планински (сточарски) путеви.2
У средњем вијеку простор између Врбаса, Уне и Саве био је организован у
посебну управну цјелину босанске државе названу Доњи Краји.3
У историјским изворима под овим именом први пут се спомиње 1244. године
у повељи угарског краља Беле IV, у облику мађарског назива Олфелд (Alföld), који
у дословном преводу значи „Доња земља“. Већ 1299. године родоначелник
властеоске породице Хрватинића, кнез Хрватин Стјепанић, носио је титулу кнеза
Доњих Краја босанске земље (comes partium provinciarum inferiorum terr Bosnensis;

1 Бојановски, Иво. Босна и Херцеговина у античко доба. Сарајево; Дјела АНУБиХ LXVI, ЦБИ књ. 6.,
1988. стр. 266 – 269.
2 Бојановски, Иво. Ибидем. Сарајево; Дјела АНУБиХ LXVI, ЦБИ књ. 6., 1988. стр. 300, 301.
3 Мргић-Радојичић, Јелена. Доњи Краји, крајина средњовековне Босне. Београд; Филозофски

факултет у Београду, Филозофски факултет у Бања Луци, Историјски институт у Бања Луци, 2002.
стр. 11.

8
comes de inferioribus confiniis Bosne).4
Териториј Доњи Краји био је организован по жупама; Ускопље, Плива, Лука,
Трибова (Тријебово), Мел, Лушци, Бањица, Земуник и Врбања, а у вријеме великог
војводе Хрвоја Вукчића, припојене су и жупе; Сана, Глаж, Врбас и на кратко
Дубица.5
У наведеном периоду Челинац се налазио у сасатву жупе Врбања, која се
први пут спомиње у повељи из 1326. године, којом је бан Стјепан II дао кнезу
Вукославу Хрватинићу градове Кључ и Котор са жупама Бањицом и Врбањом.
Жупа Врбања се простирала око доњег и средњег тока истоимене ријеке, главне
притоке Врбаса. Налазила се источно од жупе Земуник, с којом је граничила на
Врбасу до Звечаја, а затим су границу чиниле планине Осмача, Тисовац и
Чемерница. На сјеверу према Усори, границу је представљала планина Узломац,
која се пружа у правцу сјеверозапад – југоисток, а даље на истоку, граница је
додиривала западне падине Борја-планине. На југу се жупа Врбања граничила са
жупом Мел, која се простирала око средњег тока Угра. Сједиште жупе Врбања
представљало је утврђење Котор познато и под именом Бобас. Иван Франо Јукић
забиљежио је предање према којем је град Котор (Бобас), подигао херцег Хрвоје,
који је у њему и преминуо 1416. године. Тврђава се налазила на лијевој обали
ријеке Врбање, на врху крашке грудине изнад рјечице Јакотине. Испод ње се
пружају данашња насеља Заграђе и Котор, а на десној обали су Коториште и
Варош. У периоду аусторугарске управе над Босном и Херцеговином 1878–1918.
године дошло је до спајања ова два насеља у једно, данашња Котор-Варош. У
доба римске управе долина Врбање није била у већој мјери урбанизована и стога
је пронађено веома мало остатака што с друге стране говори да је у средњем
вијеку дошло до интензивнијег насељавања и формирања већег броја насеља.
Међутим, читав крај је недовољно археолошки испитан.6 На подручју општине
Челинац евидентирано је десетак илирских градина и камених тумула или
громила; Стражбеница, лоцирана на лијевој страни Врбање, поред Бијелог потока,
на осмом километру од Бања Луке према Челинцу; Змајевац, лоциран на десној
страни Врбање код жељезничког моста изнад тунела, на десетом километру од
Бања Луке према Челинцу; Бранешићи, градина уз коју је вјероватно постојала
римска топионица рудаче из Чечаве; Градина Сач у Бабићима; Градина у близини
ријеке Сњеготине, која се улијева у Укрину и за коју се претпоставља да би могао
бити и средњовјековни град Глаж; Градина у Лађевцима, покрај пута Лађевци –
Кокори; затим град Тетунио лоциран на подручју Липовца, Поповца и Меховца.7

2. Опис добра
Низводно од Челинца на удаљеност од 3 km, на лијевој обали ријеке Врбање, и
изнад самог ушћа Џомбањског (Чобанског) потока у Врбању уздиже се брдо на
којем се налазе остаци зидина града у народу познатог под именом Змајевац.

4 Мргић-Радојичић, Јелена. Ибидем. Београд; Филозофски факултет у Београду, Филозофски

факултет у Бања Луци, Историјски институт у Бања Луци, 2002. стр. 28.
5 Мргић-Радојичић, Јелена. Ибидем. Београд; Филозофски факултет у Београду, Филозофски

факултет у Бања Луци, Историјски институт у Бања Луци, 2002. стр. 116.
6 Мргић-Радојичић, Јелена. Ибидем. Београд; Филозофски факултет у Београду, Филозофски

факултет у Бања Луци, Историјски институт у Бања Луци, 2002. стр. 226, 227.
7 Кузмановић, Рајко. Челинац кроз вјекове. Челинац; Скупштина општине Челинац, 1973. стр. 11.

9
Испод локалитета, а на десној обали ријеке Врбање и десној страни цесте,
наспрам ушћа споменутог потока у Врбању налази се и извор, такођер, у народу
назван Змајевац. Сам град је смјештен на 260 m надморске висине, географске
ширине N 44° 43.538' и географске дужине Е 17° 17.558' (податак са Google Earth)
и (N 4953928.634 Е 6444475.610 ЕПЕ:1,8 SBAS) податак са ГПС. Иако је зарастао у
густу бјелогоричну шуму видљиви су остаци обрађеног камена и зидова. Природни
правац пружања платоа на којем се налази Змајевац је у правцу сјеверозапад –
југоисток. Са југозападне и сјеверне стране града протиче Џомбањски (Чобански)
поток, који се у Врбању улијева непосредно испод зидина града, којима се прилази
искључиво са југозападне стране кроз четири умјетна усјека у стијени. Са
прилазног пута одваја се један крак и спушта до потока на којем је неколико
слапова. Подручје локалитета је обрасло високом бјелогорчном шумом, док су
видљиви остаци зидина обрасли маховином, коровом (лоза) и шибљем. Камење
зидина је употребљавано за градњу ускотрачне пруге Бања Лука – Челинац –
Масловаре почетком XX стољећа, те је видљиво и обрушавање камена.
Конфигурација терена је доста интересантна и нагвојештава да је град имао више
етажа. Са источне стране примјета је нека врста подземне просторије за коју
локално становништво веже легенде о замјевима и скривеном благу, а са
југозападне полукружни зид. Техничко снимање није могуће извршити без
претходно урађеног елабората о чишћењу и археолошком истраживању.
Увидом у постојећу литературу, наведено је да су на локалитету Змајевац
забиљежени остаци праисторијске градине, касноантичког утврђења и
средњовјековног града, чији су остаци зидина са источне стране видљиви у
дужини од 100 m, са сјеверне 20 m, са западне 45 m те на јужној страни
полукружни зид око 50 m. Настанак града се датира у касни средњи вијек.8 Зидине
су дебљине од 40 до 80 cm. Град је више пута рушен и обнављан. Временом се
расипало камење порушеног града, а највише камена је уграђено у ускотрачну
шумску пругу коју је изградила Аустро-Угарска.9

Постојећи остаци зидина, видљиви на локалитету одговарају димензијама

наведеним у литератури.
Ипак, збуњујући су подаци који наводе да се локалитет Змајевац налази изнад
десне обале ријеке Врбање,10 као и податак у којем се наводи да су на седмом
километру узводно од ушћа Врбање у Врбас, на мјесту гдје брда стварају сутјеску
испред Челинца, на обје обале ријеке подигнута утврђења, која су бранила пут
долином Врбање. У упоредном табеларном приказу римских остатака и насеља и
средњвојековних насеља и некропола стећака у жупи Врбањи, под редним бројем
1 наводи се локалитет Змајевац – праисторијска градина и античко утврђење, те
средњовјековно утврђење Змајевац у Челинцу, а под редним бројем 2
средњовјековно утврђење у Горњем Челинцу, на којем нису забиљежени римски
остаци насеља.11

8 Археолошки лексикон Босне и Херцеговине, том 2, Сарајево; Земаљски музеј БиХ, 1988. стр. 133.
9 Кузмановић, Рајко. Ибидем, Челинац; Скупштина општине Челинац, 1973. стр. 10.
10 Археолошки лексикон Босне и Херцеговине, том 2, Сарајево; Земаљски музеј БиХ, 1988. стр. 133;

Допис Завода за заштиту споменика у саставу Федералног министарства културе и спорта број: 07-
40-4-1262-1/11, од 28. 04. 2011. године.
11 Мргић-Радојичић, Јелена. Ибидем. Београд; Филозофски факултет у Београду, Филозофски

10
 Поред података о локалитету Змајевац у литератури се спомиње и локалитет
Градина, лоциран у Горњем Челинцу на којем се налази средњовјековни град
подигнут на стрмој стијени уз лијеву обалу Врбање, ушће Џомбањског (Чобанског)
потока. Облика је издужене елипсе (40 x 15 m) са два торња на ужим крајевима.
Пред улазом су четири умјетна усјека у стијену12 као и податак у којем се наводи
да су на седмом километру узводно од ушћа Врбање у Врбас, на мјесту гдје брда
стварају сутјеску испред Челинца, на обје обале ријеке подигнута утврђења, која
су бранила пут долином Врбање. У упоредном табеларном приказу римских
остатака и насеља и средњвојековних насеља и некропола стећака у жупи
Врбањи, под редним бројем 1. наводи се локалитет Змајевац – праисторијска
градина и античко утврђење те средњовјековно утврђење Змајевац у Челинцу, а
под редним бројем 2. средњовјековно утврђење у Горњем Челинцу, на којем нису
забиљежени римски остаци насеља.13
Настојећи уистину, разријешити насталу проблематику са доступним подацима
у литератури, називима за локалитете и стварним стањем на терену, извршен је
поновни излазак на локалитет, гдје је установљено да се локацијски Змајевац
налази на лијевој обали ријеке Врбање, испред ушћа Џомбањског (Чобанског)
потока, што се види и на картама. У настојању да се утврди постојање другог града
на супротној, десној страни, уз помоћ геометра Уроша Јанковића и Борислава
Максимовића, дугогодишњег запосленика у Народној библиотеци „Иво Андрић“ у
Челинцу, извршен је увид у доступне топографске карте, стање на терену и
обављен разговор са локалним становништвом. Увидом у карте није евидентирано
постојање града на десној страни Врбање, што се тиче увида у стање на терену
евидентно је да се на десној страни Врбање уздиже брдо, које по својим
конфигурацијама упућује на постојање лингуласте градине. Приликом обилсака
локације није пронађен површински археолошки материјал. Од локалног
становништва контактирани су браћа Вид и Тихомир Предић, чији је отац Ђурађ
Предић (рођ. 1907), доселио са простора општине Котор-Варош на садашње
имање тик изнад тунела. Према њиховим ријечима не сјећају се да се икада на
десној обали Врбање налазио било какав град, осим извора у подножју брда, којег
називају Змајевац. За претпосавити је да се у литератури поткрала грешка у
одредби локације и да се назив локалитета Градина, на којем се налази
средњовјековни град, уствари односи на град у народу назван Змајевац, а да за
утврђивање постојања лингуласте градине, насупрот Змајевца, треба предвидјети
истражне радове. Око 2 km зрачне линије низводно постоји локалитет Стражнице
(Стражбенице), који је евидентиран у литератури.14 Наведени подаци поистовјећују
се са подацима које преноси Вук Јеловац, гдје наводи да је В. Скарић пронашао
двије градине, једну у оближњој шуми поред извора Змајевца на лијевој страни
ријеке Врбање на удаљености око 12 km путем што води од Бања Луке према

факултет у Бања Луци, Историјски институт у Бања Луци, 2002. стр. 227, 228, + Карта; Насеља
„земље“ Доњи Краји у средњем вијеку.
12 Археолошки лексикон Босне и Херцеговине, том 2, Сарајево; Земаљски музеј БиХ, 1988. стр. 129.
13 Мргић-Радојичић, Јелена. Ибидем. Београд; Филозофски факултет у Београду, Филозофски

факултет у Бања Луци, Историјски институт у Бања Луци, 2002. стр. 227, 228, + Карта; Насеља
„земље“ Доњи Краји у средњем вијеку.
14 Археолошки лексикон Босне и Херцеговине, том 2, Сарајево; Земаљски музеј БиХ, 1988. стр. 132.

11
Котор-Вароши, а другу нешто ближе на једној голој главици.15

3. Досадашња законска заштита

У Просторни план БиХ до 2000. године са подручја општине Челинац у периоду

од праисторије до почетка XX стољећа, није уврштен нити један културно-
историјски споменик.16
У допису Завода за заштиту споменика у саставу Федералног министарства
културе и спорта од 28. 04. 2011. године, предметно добро је евидентирано под
називом
- Археолошки локалитет Змајевац, Егићи, Челинац.
Праисторијска градина, касноантичко утвђење и средњовјековни град.
Локалитет Замјевац налази се изнад десне обале Врбање, у шуми. Видљиви
остаци зидина припадају касном средњем вијеку.
Наведено добро није било уписано у Регистар споменика културе
Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.

4. Истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови

Истраживачки и конзерваторско – рестаураторски радови нису предузимани.

5. Садашње стање добра

Увидом на лицу мјеста, 01. 11. 2011. године и 10. 05. 2012. године установљено
је сљедеће:
- Низводно од Челинца на удаљености од 3 km, на лијевој обали ријеке
Врбање налази се локалитет Замјевац,
- Са западне и сјеверне стране Змајевца протиче Џомбањски поток, који се у
Врбању улијева непосредно испод зидина града,
- Зидинама града прилази се искључиво са југозападне стране, кроз четири
умјетна усјека у стијени,
- Са прилазног пута одваја се један крак и спушта до потока на којем је
неколико слапова,
- Подручје локалитета је обрасло високом бјелогорчном шумом, док су
видљиви остаци зидина обрасли маховином, коровом (лоза) и шибљем,
- Камење зидина је употребљавано за градњу ускотрачне пруге Бања Лука –
Челинац – Масловаре почетком XX стољећа, те је видљиво и обрушавање
камена,
- Највећа препрека кретању око Змајевца је густо шибље, а у топлијим
данима треба рачунати и на присуство змија,
- Конфигурација терена је доста интересантна и нагвојештава да је град имао

15Јеловац Вук, Бања Лука у прошлости. Бањалука; Штампарија „Глас“, 1960. стр. 8.
16Тек из периода XX. стољећа као споменик ИИИ категорије – Објекти и простори регионалног
значаја – уврштен је Спомен-обелиск на подручју Млинска ријека, око 16 km од Челинца Група
аутора, Просторни план Босне и Херцеговине, фаза б – валоризација, природне и културно-
историјске вриједности, Институт за архитектуру, урбанизам и просторно планирање
Архитектонског факултет у Сарајеву и Урбанистички завод за Босну и Херцеговину Сарајево,
Сарајево 1980. стр. 82.

12
 више етажа,
- Са источне стране примјета је нека врста подземне просторије за коју
локално становништво веже легенде о замјевима и скривеном благу.

6. Специфични ризици

- вандализам – рушење зидина града и коришћење камена за градњу пруге

- дезинтеграција локалитета због дугогодишњег неодржавања,
- неповољни утјецаји атмосфералија,
- самоникла вегетација.

III – ЗАКЉУЧАК
Примјењујући Критеријe за проглашење добара националним споменицима
(“Службени гласник БиХ”, бр. 33/02 и 15/03), Комисија доноси одлуку као у
диспозитиву. Одлука је заснована на сљедећим критеријима:

А) Временско одређење
Б) Историјска вриједност
Ц) Умјетничка и естетска вриједност
i. Квалитет материјала,
Д) Читљивост (документарна, научна, образовна вриједност)
i. Материјално свједочанство о мање познатим историјским
периодима,
Е) Симболичка вриједност
i. Традиционална вриједност,
ii. Значај за идентитет скупине људи.
Ф) Изворност
i. Материјал и садржај
ii. Намјена и употреба,
iii. Положај и смјештај у простору,

Саставни дио ове одлуке су:

 Имовинско-власничка документација
- Допис Општине Челинац – Одјељење за друштвене дјелатности – број: 02/2
624-1/04 од 11. 02. 2004. године, којим су Комисији за очување националних
споменика достављени; 1. Катастарске честице; 2. Информација да ће
земљишнокњижни уложак стићи из Грунтовнице Бања Лука; 3. предрачун
радова чишћења Старог града у износу од 30 000, 00 КМ; 4. Основ за
проглашење објекта националним спомеником, свједочи вријеме, текст,
фотографије и лиетратура у Прилогу.
- Допис Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове
Републике Српске, Подручна јединица Челинац, број: 51-62-14/04 од 12. 02.
2004. године, којим су Комисији за очување националних споменика
достављени Изводи посједовних листова на којима се налази Стари град
Змајевац.
- Допис Основни суд у Котор-Вароши – земљишнокњижна канцеларија – број:
073.0.РЗ-11-000612 од 06. 06. 2011. године, којим су Комисији за очување

13
 националних споменика достављени подаци да су к.ч. број 45/1, 55 и 88/1,
уписане у земљишнокњижне улошке број; 143, 357 и 144 к.о. Челинац
Горњи, али да је за њихово издавање потребно платити судску таксу у
износу од 10, 00 КМ по улошку и да се иста плаћа приликом преузимања,
тако да се зк улошци не шаљу поштом.
- Допис Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове
Републике Српске, Подручна јединица Челинац, број: 21.51/952.1-818/11 од
14. 11. 2011. године, којим су Комисији за очување националних споменика
достављени: 1. Посједовни лист; 2. Земљишно-књижни извадак; 3. Копија
плана (нови прмјер); 4. Копија плана (стари премјер); 5. Копија плана (са
висинском преставом).
 Документација о претходној заштити добра
- Допис Завода за заштиту споменика у саставу Федералног министарства
културе и спорта број: 07-40-4-1262-1/11, од 28. 04. 2011. године, којим су
Комисији за очување националних споменика достављени подаци о
евиденцији и статусу претходне заштите Старог града Змајевца, Челинац.
- Допис Завода за заштиту споменика у саставу Федералног министарства
културе и спорта број: 07-40-4-2560-1/12, од 11. 04. 2012. године, којим су
Комисији за очување националних споменика достављени подаци о
евиденцији и статусу претходне заштите за градину и средњовјековни град у
Челинцу.
 Фотодокументација:
- фотографије постојећег стања добра снимљене су 01. 11. 2011. године и 10.
05. 2012. године; фотографисао: хистроичар Зијад Халиловић
(фотографисано дигиталним фотоапаратом Canon EOS 450D);
 Техничка документација:
- Технички снимци постојећег стања добра (скица града), нису припремљени
због неприступачности терена.

Коришћена литература

У току вођења поступка проглашења добра националним спомеником БиХ,

коришћена је сљедећа литература:

1960. Јеловац Вук, Бања Лука у прошлости. Бањалука; Штампарија „Глас“, 1960.
1973. Кузмановић, Рајко. Челинац кроз вјекове. Челинац; Скупштина општине
Челинац, 1973.
1980. Група аутора, Просторни план Босне и Херцеговине, фаза б –
валоризација, природне и културно-историјске вриједности, Институт за
архитектуру, урбанизам и просторно планирање Архитектонског факултет
у Сарајеву и Урбанистички завод за Босну и Херцеговину Сарајево,
Сарајево 1980.
1988. Археолошки лексикон Босне и Херцеговине, том 2, Сарајево; Земаљски
музеј БиХ, 1988.
1988. Бојановски, Иво. Босна и Херцеговина у античко доба. Сарајево; Дјела
АНУБиХ LXVI, ЦБI књ. 6., 1988.

14
2002. Мргић-Радојичић, Јелена. Доњи Краји, крајина средњовековне Босне.
Београд; Филозофски факултет у Београду, Филозофски факултет у Бања
Луци, Историјски институт у Бања Луци, 2002.

Носилац истраживања и израде Приједлога одлуке:

Зијад Халиловић, професор историје, сарадник за археологију
у Комисији за очување националних споменика

15