Danijel Kol

TVOJ
POSLEDNJI
DAN
Preveo Vladan Stojanovid

Naziv originala
Daniel Cole
RAGDOLL

Beograd, 2017.
„Pa, reci mi šta sam ja, ako si ti đavo.“
 UVOD

Ponedeljak, 24. maj 2010.

Samanta Bojd sagla se ispod klimave policijske prepreke. Pogledala je statuu

Pravde na vrhu zloglasnog londonskog suda Old Bejli. Skulptura zamišljena kao
simbol modi i integriteta iz ove perspektive izgledala joj je kao ono što je uistinu
bila, očajna žena bez iluzija, na ivici odluke da se baci s krova na daleki pločnik.
Povez preko očiju, s kojim je obično prikazivana širom sveta, u ovom slučaju bio je
izostavljen, zato što je „slepa pravda“ bila naivna ideja, s obzirom na probleme
poput rasizma i policijske korupcije.
Okolne ulice i stanice podzemne železnice bile su zatvorene zbog navale
novinara koji su se tu naselili, preobražavajudi prometni deo centralnog Londona
u apsurdnu srednjoklasnu favelu. Prazna pakovanja hrane šepurila su se pored
znakova Marks & Spenser i Pret A Manger na tlu pokrivenom đubretom. Firmirane
vrede za spavanje bile su spakovane. Čulo se zujanje električnih brijača. Mini-pegla
iskusnog medijskog poslenika nije uspela da sakrije činjenicu da je njen vlasnik
spavao u košulji i kravati.
Samanta je samosvesno vrludala kroz gomilu. Kasnila je. Oznojila se na
šestominutnom maršu od Čanseri lejna. Platinastoplava kosa opirala se
pokušajima da je podigne i veže, da bi se prerušila. Mediji su od prvog dana
identifikovali osobe povezane sa suđenjem. Danas je bio četrdeset šesti dan. Njen
lik se u međuvremenu verovatno pojavio u svim važnijim svetskim novinama.
Morala je da pozove policiju kad ju je naročito uporni novinar pratio sve do kude u
Kensingtonu i odbio da se udalji. Žurno je koračala, oborene glave, rešena da
izbegne neželjenu pažnju.
Dva krivudava reda protezala su se preko raskrsnice kod stanice Njugejt.
Jedan je dugovao postojanje nedovoljnom broju pokretnih toaleta, dok je drugi
vodio do improvizovane tezge Starbaksa. Zahvatila ju je i ponela ljudska struja
koja je neprestano tekla između dva reda. Iskoračila je iz nje da bi se uputila ka
policajcima koji su stražarili na sporednom ulazu u sudnicu. Malena žena
obrecnula se na nju, na japanskom, kad je nehotice pokvarila kadar jedne od
nekoliko desetina televizijskih ekipa koje su se javljale s lica mesta.

4
 „Ovo je poslednji dan“, podsedala se dok se udaljavala od nerazumljive salve
uvreda. Još osam sati, pa de se život vratiti u normalu.
Nepoznati policajac pomno je proučio njenu legitimaciju na vratima, pre
nego što ju je izložio poznatoj rutini: zaključavanju njenih stvari, njenom
objašnjavanju da je fizički nemogude da skine verenički prsten posle pištanja
detektora za metal, nerviranja zbog tragova znoja pri pretresu i žurnog hoda po
bezličnim hodnicima da bi se pridružila ostalim porotnicima u ispijanju mlake
instant kafe.
Zbog ogromne medijske pažnje u čitavom svetu i incidenta u Samantinoj
kudi, doneta je odluka bez presedana, o odvajanju porote. Ova odluka izazvala je
zgražavanje javnosti zbog hotelskih računa koji su gutali desetine hiljada funti
državnog novca. Posle dva meseca jutarnji razgovor sveo se na kukumavčenje
zbog bola u leđima izazvanog lošim hotelskim krevetima i jednoličnošdu nodnog
menija, i bogoradanje zbog onog što je ljudima najviše nedostajalo: žene, deca,
poslednja epizoda Izgubljenih.
Napeta tišina prikrivena trivijalnim čavrljanjem bila je oslobođena kad je
sudski pozornik konačno došao da pozove porotu. Starešina porote, postariji
čovek po imenu Stenli, koji je izbor na tu dužnost verovatno dugovao začuđujudoj
sličnosti s Gandalfom, polako je ustao. Poveo je grupu iz sobe.
Sudnica 1, jedna od najpoznatijih na svetu, bila je rezervisana samo za
najozbiljnije kriminalne slučajeve i pamtila je slavne mračnjake poput Kripena1,
Satklifa2 i Denisa Nilsena3, koji su na toj pozornici polagali račune za krupne grehe.
Veštačko osvetljenje plavilo je dvoranu. Širilo se iz velike ploče od mutnog stakla
na tavanici. Obasjavalo je tamno drvo i zelenu kožu.
Samanta je sela na uobičajeno mesto u prvom redu porotnika, najbliže
optuženom, svesna činjenice da je bela haljina, njena kreacija, za nijansu
prekratka. Spustila je dokumenta o suđenju u krilo, na veliko razočaranje
napaljenog starkelje, koji je prvog dana suđenja zamalo oborio nekog da bi
obezbedio mesto pored nje.

1
Hawley Harvey Crippen (1862-1910), američki homeopata koji je obešen u zatvoru Pentonvil zbog
ubistva supruge, Kore Henrijet Kripen. On je prvi osumnjičeni uhapšen pomodu korišdenja bežičnog
telegrafa. Dokazi DNK iz 2007. godine pokazali su da je leš pronađen u njegovom podrumu, za koji se
mislilo da pripada njegovoj supruzi, muški. (Prim. prev.)
2
Peter Coonan, rođen kao Peter William Sutcliffe (1946), engleski serijski ubica, poznat kao Jorkširski
Trbosek. Godine 1981. osuđen je za ubistvo trinaest žena i pokušaj ubistva još sedam. (Prim. prev.)
3
Dennis Andrew Nilsen (1945), britanski serijski ubica i nekrofil, koji je ubio najmanje 12 mladida. (Prim.
prev.)

5
 Za razliku od onih u američkim filmovima, koji su u otmenom odelu sedeli za
stolom pored svojih još otmenije obučenih advokata, optuženi u Old Bejliju sam
se suočavao sa zastrašujudom dvoranom. Mali ali uočljivi stakleni zid okruživao je
podijum, naglašavajudi činjenicu da osoba iza njega predstavlja ozbiljnu opasnost
za prisutne u dvorani.
Optuženi je kriv dok se ne dokaže da je nevin.
Ispred optuženog, levo od Samante, bio je prostor namenjen sudiji. Mač u
zlatnoj kaniji visio je iznad kraljevskog grba, iza stolice u središtu, jedinog
slobodnog mesta za sedenje u dvorani. Sudski pisar, timovi branioca i tužioca bili
su u centralnom delu dvorane. Visoka galerija za posmatrače, na suprotnom zidu,
bila je puna revnosnih gledalaca krmeljivih očiju, koji su spavali na ulici kako bi bili
sigurni da de prisustvovati poslednjem danu ovog izuzetnog suđenja. U zadnjem
delu dvorane, na zaboravljenim klupama ispod galerije, sedeli su suvišni ljudi, na
ovaj ili onaj način povezani s procesom: veštaci koje advokati verovatno nede
pozvati da svedoče, sudski zvaničnici i, naravno, policajac u središtu pravne
kontroverze, detektiv s nadimkom Vulf: Vilijam Oliver Lejton-Foks.
Vulf je prisustvovao svakom od četrdeset šest dana suđenja. Proveo je
bezbrojne sate zuredi u optuženog. Posmatrao ga je s hladnim izrazom, s
neupadljivog mesta pored izlaza. Čvrsto građeni muškarac umornog lica i
tamnoplavih očiju imao je nešto više od četrdeset godina. Samanta je mislila da bi
bio prilično zgodan da nije izgledao kao neko ko mesecima nije spavao i na svojim
pledima nosio sav teret ovog sveta – što je, ako demo pravo, i bio slučaj.
„Krematorijumski Ubica“, kako ga je štampa nazvala, postao je najplodniji
serijski ubica u istoriji Londona. Ubio je dvadeset sedam žena za dvadeset sedam
dana. Sve žrtve bile su prostitutke od četrnaest do šesnaest godina. Ta činjenica
skrenula je pažnju slabo obaveštene javnosti na grubu stvarnost na ulicama
prestonice. Najvedi broj žrtava bio je pronađen dok je još goreo. Spaljivao ih je
žive, nakljukane velikim dozama lekova za smirenje. Paklena temperatura u kojoj
su skončavale uništavala je sve potencijalne dokaze. Ubistva su naglo prestala.
Nije bilo tragova niti osumnjičenih. Gradska policija žestoko je kritikovana zbog
nesposobnosti da spreči pomor nevinih devojaka. Tako je bilo sve dok Vulf nije
uhapsio osumnjičenog, osamnaest dana posle poslednjeg ubistva.
Na podijumu za optužene, opkoljenom staklenim zidom, sedeo je Nagib
Halid, sunitski musliman, britanski državljanin pakistanskog porekla. Radio je kao
taksista. Živeo je sam. Krivično je gonjen zbog sitnih paljevina. Slučaj je,
zahvaljujudi Vulfovom ubedljivom svedočenju i DNK dokazima koji su povezivali tri

6
žrtve sa zadnjim sedištem Halidovog taksija, izgledao čvrsto. Ubrzo je počeo da se
raspada.
Pojavili su se alibiji koji su opovrgavali izveštaje detektiva i njegovog tima.
Podignute su i optužnice za zastrašivanje i zlostavljanje osumnjičenog u pritvoru.
Protivrečni forenzički izveštaji tvrdili su da se ugljenisana DNK ne može smatrati
pouzdanim dokazom. Služba za profesionalne standarde u okviru Gradske policije,
na oduševljenje advokata odbrane, predstavila je pismo koje je stiglo do njih.
Napisao ga je anonimni Vulfov kolega, nekoliko dana pre poslednjeg ubistva. U
njemu je izrazio zabrinutost zbog načina na koji je Vulf vodio slučaj i stanja
njegovog uma. Tvrdio je da je postao „opsednut“ i „očajan“. Završavalo se
preporukom za povlačenje Vulfa s ovog i prebacivanje na drugi slučaj.
Najveda priča na svetu iznenada je postala još veda. Policija je optužena da je
iskoristila Halida kao žrtvenog jarca, da bi prikrila propuste u svom radu. Komesar
i pomodnik komesara za specijalizovane kriminalističke operacije naterani su da
podnesu ostavke zbog nečuvenih brljotina koje su se desile u odeljenju pod
njihovom komandom. Tabloidi su bili puni skandaloznih priča o osramodenom
detektivu. Razapinjan je na medijski krst zbog navodnih problema s alkoholom i
mogude sklonosti nasilju, koja mu je upropastila brak. Lukavi advokat odbrane
opomenut je zato što je rekao da bi Vulf i njegov klijent trebalo da promene
mesta u sudnici. Nagib Halid zbunjeno je posmatrao cirkus koji se odvijao pred
njim. Ni u jednom trenutku nije pokazao ni najmanji trag zadovoljstva zbog
preobražaja iz demona u žrtvu.
Završni dan suđenja odvijao se po najavljenom rasporedu. Odbrana i optužba
održale su završne govore. Sudija se zatim obratio poroti. Ukratko je predočio
dokaze koji su još smatrani valjanim i podelio nekoliko saveta o zamršenim
pravnim pitanjima. Porota se zatim povukla da bi donela presudu. Vedali su u
prostoriji iza podijuma za svedoke, nemaštovito opremljenoj sveprisutnim
drvenim pločama i zelenom kožom. Dvanaest porotnika je duže od četiri i po sata
raspravljalo o presudi, za velikim drvenim stolom.
Samanta je još pre nekoliko nedelja odlučila kako de glasati. Iznenadila se kad
je videla da su mišljenja podeljena. Uveravala je sebe da nikad ne bi dozvolila da
javno mnjenje utiče na njen sud, iako joj je bilo drago što njen glas nede dodati
više goriva na lomaču javnosti, od koje su zavisile njena radnja, izvor prihoda i
sreda. Isti argumenti ponavljali su se unedogled. Neko bi zatim podsetio na
detektivovo svedočenje. Uznemirio bi se kad bi mu po ko zna koji put rekli da je
neprihvatljivo i da se mora zanemariti.

7
 Stenli bi s vremena na vreme pozvao porotnike na glasanje. Sudski pozornik
bi, posle njega, odneo sudiji cedulju s obaveštenjem da porota još nije donela
jednoglasnu odluku. Posle svakog glasanja još jedna osoba slomila bi se pod
pritiskom narastajude vedine. Nekoliko minuta pre isteka četvrtog časa vedanja
postignuta je vedina od deset prema dva. Stenli je nevoljno dodao cedulju s ovim
rezultatom sudskom pozorniku. Čovek se deset minuta kasnije vratio da povede
porotu nazad u sudnicu.
Samanta je osedala sve poglede na sebi, dok je išla ka svom mestu pored
prostora za optuženog. U dvorani je vladala tišina. Stidela se kuckanja visokih
potpetica koje je odjekivalo dvoranom. Laknulo joj je kad je začula škripu koja je
nastala kad je svih dvanaest porotnika istovremeno zauzelo svoja mesta. Kuckanje
njenih potpetica bilo je beznačajno u poređenju s tom bukom.
Zapazila je da se ljudi upinju da protumače njen izraz. Bili su previše
nestrpljivi da sačekaju još jedan minut na zvanično proglašenje presude. Uživala je
u tome. Dvorana je bila puna „učenih“ ljudi koji su se šepurili pod perikama i
odorama, ophodedi se prema njoj i ostalim porotnicima s nipodaštavajudom
učtivošdu. Sad su svi zavisili od suda porote. Uzdržavala se da se ne osmehne.
Osedala se kao dete, posednik tajne koju ne sme odati.
„Molim optuženog da ustane“, prodrao se sudski pisar u tišini.
Nagib Halid polako je ustao u ograđenom prostoru.
„Molim glavnog porotnika da ustane.“
Stenli je ustao na kraju Samantinog reda.
„Da li ste doneli jednoglasnu presudu?“
„Nismo.“ Stenlijev glas se lomio. Odgovor je stoga bio jedva čujan.
Samanta je zakolutala očima kad je pročistio grlo, tri puta se zakašljavši.
„Nismo“, gotovo je povikao Stenli.
„Da li ste doneli presudu za koju je saglasna kvalifikovana vedina porotnika?“
„Doneli smo“, Stenli se trgao, kad je shvatio da je pogrešio. „Izvinite…
Jesmo.“
Pisar je pogledao sudiju, koji je klimnuo glavom, dajudi do znanja da prihvata
odluku donetu kvalifikovanom vedinom porotničkih glasova.
„Da li porota misli da je optuženi Nagib Halid kriv ili nije kriv za dvadeset
sedam optužbi za ubistva?“
Samanta je zadržala dah, iako joj je odgovor bio poznat. Nekoliko stolica
škripnulo je uglas, kad su se radoznalci nagnuli napred u iščekivanju…
„Nije kriv.“

8
 Pogledala je Halida da bi videla njegovu reakciju. Drhtao je od olakšanja, lica
zarivenog u šake.
Začula je prve uspaničene krike.
Vulf je u trenu stigao do prostora za optuženog. Bacio je Halida preko
staklene ograde, pre nego što je iko od čuvara stigao da reaguje. Halid je
nezgodno pao. Slabašni krik zamro mu je na usnama kad je počeo nemilosrdni
napad. Rebra su mu pukla kad ga je Vulf šutnuo. Koža oko zglobova popucala mu
je od snage udarca.
Oglasio se signal za uzbunu.
Vulf je dobio udarac u lice. Osetio je ukus krvi kad se zateturao unazad u
pravcu porote. Oborio je ženu pored sebe. Nekoliko policajaca stalo je između
njega i zgrčenog tela u podnožju podijuma, u ono malo vremena koliko mu je bilo
potrebno da se uspravi.
Zgrabile su ga snažne ruke. Oborile su ga na kolena, a zatim i na pod.
Udahnuo je miris znoja i sredstava za čišdenje. Video je kako jedan od povređenih
policajaca ispušta pendrek, koji se zakotrljao po daskama pored Halida.
Izgledalo je da je mrtav, ali je Vulf morao da bude siguran.
Iskoristio je poslednji nalet adrenalina. Oslobodio se i počeo da puzi u pravcu
tela, s tamnosmeđim mrljama krvi na jeftinom, mornarskoplavom odelu.
Posegnuo je za teškim oružjem. Sklopio je prste oko okruglog hladnog metala.
Podigao ga je iznad glave, kad je dobio razoran udarac u leđa.
Onako dezorijentisan, mogao je samo da gleda kako sudski čuvar ponovo
zamahuje i mrvi mu zglob drugim, strašnim udarcem.
Od izricanja presude „nije kriv“ nije prošlo ni dvadeset sekundi. Vulf je znao
da je sve gotovo kad je čuo čegrtanje metala po drvetu. Molio se u sebi da je
učinio dovoljno.
Ljudi su vrištali i trčali ka izlazima. Gomila policajaca potiskivala ih je nazad u
dvoranu. Izbezumljena Samanta sedela je na podu. Tupo je zurila ispred sebe,
uprkos svemu što se dešavalo na nekoliko metara od nje. Neko ju je konačno
uhvatio za ruku, podigao na noge i žurno izveo iz prostorije. Osoba koja ju je
vodila vikala je nešto, ali reči nisu dopirale do nje, baš kao ni naizgled daleki signal
za uzbunu. Okliznula se u Velikom predvorju. Neko ju je kolenom zakačio
postrance u glavu. Nije osetilabol, ali je leđima udarila o crno-beli sicilijanski
mermer. Zbunjeno je zurila u dvadeset dva metra visoku, kitnjastu kupolu, u
statue, vitražne prozore i murale.
Njen spasilac ponovo ju je podigao kad je gomila prošla. Otpratio ju je do
glavnog ulaza i potrčao nazad prema sudskoj dvorani. Ogromna drvena vrata i

9
crna kapija behu širom otvorena. Olovno nebo prizivalo ju je sebi. Usamljena,
Samanta je, teturajudi se, izašla na ulicu.
Fotografija ne bi bila savršenija ni da je pozirala za nju: prekrasna, krvlju
poprskana porotnica, sva u belom, stajala je traumatizovano ispod skulptura
Hrabrosti, Istine i zlokobnog Anđela pisara, od glave do pete zaogrnutog teškom
odorom, imitacije smrti, spremne da izvesti nebesa o beskrajnom spisku grehova.
Okrenula je leđa alavom čoporu novinara i zaslepljujudoj svetlosti. U blesku
hiljada bliceva ugledala je reči urezane u kamenu, visoko iznad sebe. Počivale su
na četiri kamena stuba, nosača njihove metaforičke težine:

BRANITE DECU SIROMAŠNIH I KAZNITE ZLOĈINCE.

Pročitala je te reči uverena da je u nečemu omanula. Može li iskreno redi da je

uverena u Halidovu nevinost koliko je detektiv verovao u njegovu krivicu?
Pogledala je anđela pod kapuljačom, sa saznanjem da se i njeno ime našlo na
njegovom spisku.
Upravo joj je bilo presuđeno.

10
Četiri godine kasnije…
 PRVO POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

3.50 ujutro

Vulf je naslepo tragao za mobilnim telefonom, koji bi se posle svake vibracije

pomerio na laminatnom podu. Tama se polako razređivala, otkrivajudi poznate
oblike u stanu. Znojem natopljeni čaršav lepio mu se za kožu dok je puzao s
madraca ka izvoru dosadnog zujanja.
„Vulf“, odgovorio je. Laknulo mu je što je makar to pogodio, dok je tragao za
prekidačem za svetlo na zidu.
„Ovde Simons.“
Uključio je svetlo. Duboko je uzdahnuo kad ga je slaba žuta svetlost podsetila
na to gde se nalazi. Najradije bije odmah ugasio. U sidušnoj spavadoj sobi nije bilo
ničeg izuzev četiri zida, izanđalog madraca na podu i gole sijalice. U
klaustrofobičnoj kutiji bilo je vrelo, zahvaljujudi gazdi koji još nije dobio ključ
prozora od pređašnjeg stanara. To u normalnim prilikama u Londonu ne bi bio
veliki problem. Vulf se uselio na početku toplotnog talasa, nekarakterističnog za
Englesku. Trajao je ved dve nedelje.
„Ne zvučiš oduševljeno“, reče Simons.
„Koliko je sati?“, zevnuo je Vulf.
„Deset do četiri.“
„Zar nisam slobodan za vikend?“
„Više nisi. Potreban si na mestu zločina.“
„Pored tvog stola?“ pitao je Vulf. Znao je da šef godinama nije promolio nos
iz kancelarije.
„Duhovito, nema šta. Pustili su me napolje zbog ovog slučaja.“
„Toliko je zeznut, a?“
Simons je odgovorio sa zadrškom: „Prilično je zeznut. Imaš li olovku?“
Vulf je preturao po gomili kutija na vratima. Pronašao je olovku, ali ne i papir.
Žvrljade po nadlanici. „Imam. Govori.“
Krajičkom oka primetio je treperavu svetlost na kuhinjskom ormaridu. „Stan
108…“ počeo je Simons.

12
 Vulf je ušao u slabo opremljenu kuhinjicu, ispunjenu plavom treperavom
svetlošdu koja je dopirala kroz prozorčid. „… Triniti tauers…“
„Hibard roud, Kentiš Taun?“ Prekinuo ga je Vulf, gledajudi desetine policijskih
automobila, novinare i evakuisane stanovnike bloka preko puta. „Kako si, kog
đavola, to znao?“
„Ja jesam detektiv.“
„Pa, mogao bi biti i osumnjičeni broj jedan. Dovlači dupe ovamo.“
„Hodu. Samo moram da…“ Vulf je udutao kad je shvatio da je Simons
prekinuo vezu.
Primetio je postojanu narandžastu svetlost iz mašine za rublje. Setio se da je
stavio radnu odedu na pranje pre nego što je legao. Pogledao je desetak
identičnih kartonskih kutija poredanih uza zidove:
„Prokletstvo.“

Vulf se pet minuta kasnije gurao kroz gomilu posmatrača okupljenih ispred kude.
Prišao je policajcu i mahnuo legitimacijom. Očekivao je da de prodi kroz kordon
bez zaustavljanja. Umesto toga, mladi pozornik uzeo je legitimaciju iz njegovih
ruku. Pažljivo ju je osmotrio i skeptično pogledao impozantnu priliku u šortsu za
plivanje i izbledeloj majici s Bon Džovijeve turneje iz 1993: Keep the Faith.
„Policajac Lejton-Foks?“ sumnjičavo upita pozornik.
Vulf se trgao na pretenciozni zvuk vlastitog imena.
„Detektiv narednik Foks, tako je.“
„Kao 'masakr u sudnici' Foks?“
„Lepp piše Vilijam… Mogu li?“ Vulf je pokazao ka stambenoj zgradi. Mladid
mu je vratio legitimaciju i podigao traku da bi mogao da prođe. „Hodete li da vas
otpratim tamo?“, pitao je.
Vulf je spustio pogled na šorts sa cvetnim motivima, gola kolona i radne
cipele.
„Znaš šta? Mislim da du se snadi.“ Pozornik se iscerio.
„Četvrti sprat“, rekao je. „I pazite se. Ovo je usran kraj.“
Vulf je još jednom duboko uzdahnuo pre nego što je ušao u predvorje koje je
mirisalo na izbeljivač. Ušao je u lift. Nije bilo dugmadi za drugi i peti sprat. Smeđa
tečnost sušila se po ostatku brojčanika. Upotrebio je svu detektivsku veštinu da bi
procenio da li je reč o izmetu, rđi ili koka-koli. Pritisnuo je dugme donjim delom
majice, licem Ričija Sambore.
Bio je u stotinama ovakvih liftova, bešavnim metalnim kutijama,
zadužbinama lokalnih vlasti širom zemlje. Nije bilo prostirki na podu, ogledala ili

13
ispupčenih izvora svetlosti, baš ničega što su siromašni stanari mogli da unište ili
ukradu. Stoga su se bacili na pisanje opscenih poruka sprejevima po zidovima. Pre
nego što su se vrata otvorila na četvrtom spratu, Vulf je imao vremena da sazna
da je Džoni Ratklif bio ovde i da je gej.
Više od desetoro ljudi durke je stajalo u hodniku. Vedina je izgledala blago
potreseno. Svi su s neodobravanjem posmatrali Vulfovu odedu. Samo je
bubuljičavi muškarac sa značkom forenzičara odobravajude klimnuo glavom i
podigao palčeve kad je prošao pored njega. Slabašni ali poznati miris pojačavao se
dok se Vulf približavao otvorenim vratima na kraju hodnika. To je bio
prepoznatljivi zadah smrti. Na ovakvim poslovima brzo se naviknete na
jedinstvenu mešavinu ustajalog vazduha, izmeta, mokrade i trulog mesa.
Vulf je odstupio od vrata kad je čuo da neko trči ka njima. Mlada žena izletela
je u hodnik iz stana. Pala je na kolena i počela da povrada ispred njega. Učtivo je
čekao pogodan trenutak da je zamoli da se skloni. Čuo je da se još neko približava
i instinktivno uzmakao za još jedan korak pre nego što je detektiv narednik Emili
Bakster zakoračila u hodnik.
„Vulfe! Mislila sam da sam videla kako se šunjaš okolo“, prodrala se u tihom
hodniku. „Nego, šta misliš o ovome?“
Spustila je pogled na ženu koja je povradala po podu između njih.
„Možete li da povradate na nekom drugom mestu, molim vas?“
Nesrednica je poslušno otpuzala od njih. Baksterova je zgrabila Vulfa za ruku.
Uzbuđeno ga je uvela u stan. Gotovo deceniju mlađa žena nije mnogo zaostajala
po visini za njim. Njena tamnosmeđa kosa izgledala je crno u tami zapuštenog
hodnika. Šminkala se tako da joj privlačne oči izgledaju nenormalno krupno.
Nosila je košulju i elegantne pantalone. Osmotrila ga je od glave do pete, s
vragolastim osmehom.
„Zaboravili su da mi kažu kako se danas na posao dolazi u neformalnoj
odedi.“
Vulf nije zagrizao mamac. Znao je da de, ako bude dutao, ona brzo izgubiti
zanimanje za njegovu nesvakidašnju garderobu.
„Koliko de Čejmbers pobesneti kad shvati šta je propustio!“, likovala je.
„Radije bih krstario po Karibima, umesto da se muvam oko leša“, ravnodušno
reče Vulf.
Njene krupne oči raširile su se od iznenađenja: „Simons ti nije rekao?“
„Šta mi nije rekao?“
Povela ga je kroz gužvu u stanu, slabo osvetljenom s desetak strateški
raspoređenih baterijskih lampi. Zadah nije bio nepodnošljiv, ali se neprestano

14
pojačavo. Vulf je na osnovu velikog broja muva koje su mahnito zujale zaključio da
je njegov izvor blizu.
Stan je imao visoku tavanicu. U njemu nije bilo nameštaja. Bio je znatno vedi
od Vulfovog, ali jednako neprijatan. Žudkasti zidovi bili su puni rupa s prastarim
instalacijama i izolacijom koja se krunila po golom podu. Kupatilo i kuhinja nisu bili
menjani od šezdesetih godina prošlog veka.
„Šta mi nije rekao?“ ponovio je pitanje.
„Ovakav slučaj, Vulfe“, odvratila je Baksterova, „srede se samo jednom u
karijeri.“
Slušao ju je s krajičkom pažnje. Video je drugu spavadu sobu i posumnjao da
plada visoku kiriju za stančid preko puta. Zašli su za ugao i ušli u dnevnu sobu punu
sveta. Automatski je pogledao na pod. Tragao je za lesom između opreme i nogu.
„Baksterova!“
Zastala je. Nestrpljivo se okrenula. „Šta mi Simons nije rekao?“
Grupa ljudi stajala je između nje i velikog prozora. Sezao je od poda do
tavanice i dominirao prostorijom. Pomerili su se u stranu pre nego što je stigla da
odgovori. Upro je pogled u tačku iznad njih, u jedini svetlosni izvor koji policija nije
donela sa sobom, reflektor na mračnoj sceni…
Ugledao je nago telo, zgrčeno u neprirodnom položaju. Činilo se da lebdi
iznad iskrivljenih podnih dasaka. Gledalo je kroz veliki prozor, leđima okrenuto
sobi. Stotine gotovo nevidljivih niti držalo ga je u tom položaju. Spuštale su se s
dveju metalnih kuka.
Vulf nije odmah zapazio najneobičniji detalj nestvarne scene: crnu nogu
pričvršdenu na beli torzo. Nije mogao da shvati šta posmatra. Zašao je dublje u
sobu. Izbliza je uočio velike šavove koji su držali neusklađene delove tela na okupu
i zategnutu kožu na spojevima: jedna crna muška noga, jedna bela; velika muška
ruka na jednoj strani, osunčana ženska ruka na drugoj; zamršena vrana kosa
onespokojavajude je visila preko bledog, pegavog, vitkog ženskog torza.
Baksterova je stala pored njega. Videlo se da uživa u gađenju na njegovom
licu:
„Nije ti rekao… Imamo jedno mrtvo telo i šest žrtava!“, veselo mu je šapnula
na uho.
Oborio je pogled. Stajao je u senci grotesknog leša. U tom položaju
neprirodne proporcije bile su još izrazitije. Džepovi svetlosti naglašavali su spojeve
udova s telom.

15
 „Šta, kog đavola, novinari rade oko kude?“ dreknuo je šef ni na koga
ponaosob. „Pa ovo odeljenje ima više rupa od Titanika. Suspendovadu svakoga
kog uhvatim da razgovara s medijima!“
Vulf se osmehnuo. Vrlo dobro znao je da Simons samo glumi stereotipnog
strogog šefa. Poznavali su se duže od deset godina. Sve do incidenta s Halidom
smatrao ga je prijateljem. Ispod isforsirane žustrine krio se inteligentni, brižni i
kompetentni policajac.
„Fokse!“ Simons im je prišao. Vodio je neprestanu bitku s porivom da zove
osoblje po nadimcima. Bio je tridesetak centimetara niži od Vulfa. Imao je nešto
više od pedeset godina i menadžerski stomačid. „Niko mi nije rekao da je danas
dan za neformalno oblačenje.“
Vulf je čuo kako se Baksterova cereka. Odlučio je da se posluži taktikom
kojom je odbio njen napad. Ignorisao je šefov komentar. Simons se posle
neugodnog perioda tišine obratio Baksterovoj.
„Gde je Adams?“ pitao je.
„Ko?“
„Adams. Tvoj novi štidenik.“
„Edmunds?“
„Tako je. Edmunds.“
„Otkud ja znam?“
„Edmundse!“ dreknuo je Simons u prepunoj sobi.
„U poslednje vreme često radiš s njim?“, tiho de Vulf, nemodan da sakrije
primesu ljubomore u glasu. Osmehnula se.
„To više liči na čuvanje dece“, prošaputala je. „Premešten je iz odeljenja za
pronevere. Video je samo nekoliko leševa. Ne bi me iznenadilo ako bi se
rasplakao.“
Mladid od dvadeset pet godina probijao se kroz gužvu ka njima. Bio je veoma
mršav. Samo je zapuštena crvenkastoplava kosa kvarila njegov besprekoran
izgled. Držao je beležnicu. Srdačno se osmehnuo glavnom inspektoru.
„Šta rade forenzičari?“ pitao je Simons.
Edmunds je prelistao beležnicu.
„Helen je rekla da njen tim nije pronašao nijednu kap krvi u stanu. Potvrdili
su da svih šest delova tela pripadaju različitim žrtvama. Grubo su amputirani,
verovatno testerom.“
„Da li je Helen pomenula nešto što nismo znali?“ brecnuo se Simons.
„U stvari, jeste. Zbog odsustva krvi i skupljanja krvnih sudova oko
amputiranih rana…“

16
 Simons je zakolutao očima i pogledao na sat.
„… možemo biti sigurni da su delovi odsečeni post mortem“, mladid je završio
misao. Izgledao je kao neko ko je zadovoljan sobom.
„To je fantastično obavljen policijski posao, Edmundse“, sarkastično reče
Simons, pre nego što je povikao: „Kako bi bilo da neko otkaže oglas o
obezglavljenom muškarcu na pakovanju za mleko? Unapred hvala za uložen trud!“
Edmundsov osmeh je nestao. Vulf je načas ukrstio pogled sa šefom.
Osmehnuo se. Svojevremeno su slušah takve i gore prekore na svoj račun. Bili su
sastavni deo obuke.
„Samo sam hteo da kažem da su ljudi kojima su delovi tela amputirani
sigurno mrtvi. Saznade više kad odnesu telo u laboratoriju“, promrmljao je mladid.
Vulf je video odraz tela na tamnim prozorima. Zaobišao ga je, kad je shvatio
da ga nije video spreda.
„Imaš li ti nešto, Baksterova?“ pitao je Simons.
„Nemam mnogo. Sitna oštedenja na ključaonici. Verovatno je obijena.
Policajci ispituju susede. Dosad nisu naišli na nekog ko je nešto video ili čuo. I
strujne instalacije su u redu. Sve sijalice u stanu su uklonjene, izuzev one iznad
žrtve… žrtava. Osvetljena je kao eksponat ili nešto slično.“
„Šta je s tobom, Fokse? Imaš li neke ideje? Fokse?“ Vulf je zurio u tamnoputo
lice leša. „Izvini, da li ti smetamo?“
„Ne. Izvini. Tek je počeo da smrdi na ovoj vrudinčini, što znači da je ubica
sinod ubio svih šest žrtava, što je malo verovatno, ili je držao leševe na ledu.“
„Slažem se. Zadužidemo nekoga da se pozabavi skorašnjim provalama u
hladnjače, samoposluge, restorane, na svim mestima s rashladnim prostorijama
industrijske veličine“, rekao je Simons.
„Moramo se raspitati je li neko od suseda čuo bušenje“, reče Vulf.
„Bušenje je prilično rasprostranjen zvuk“, otelo se Edmundsu. Tri para
gnevnih očiju naterala su ga da se smesta pokaje zbog izrečenog.
„Siguran sam da ubica nije hteo da rizikuje da telo padne s tavanice“,
nastavio je Vulf, „ako ga smatra svojim remek-delom. U protivnom bismo se
susreli s gomilom mesa. Ove kuke pričvršdene su za metalne grede. Neko je to
morao čuti.“
Simons je klimnuo glavom: „Baksterova, zaduži nekoga za to.“
„Šefe, možeš li dodi na trenutak?“ pitao je Vulf kad su Baksterova i Edmunds
otišli. Navukao je par rukavica i podigao nekoliko zamršenih crnih uvojaka s lica
groznog kolaža od ljudskog mesa. Bilo je muško. Oči su bile otvorene, a izraz

17
onespokojavajude miran, s obzirom na neosporno nasilnu smrt. „Da li ti izgleda
poznato?“
Simons je obišao oko tela. Stao je pored Vulfa, ispred ledenog prozora, i
čučnuo da bi bolje osmotrio tamnoputo lice. Ubrzo je slegnuo ramenima.
„To je Halid“, reče Vulf.
„To je nemogude.“
„Da li je?“
Simons je ponovo podigao pogled ka beživotnom licu. Njegov skeptični izraz
postepeno se preobrazio u duboku zabrinutost. „Baksterova!“ povikao je. „Hodu
da ti i Adams…“
„Edmunds.“
„… odete u zatvor Belmarš. Tražite od upravnika da vas odvede pravo do
Nagiba Halida.“
„Halida?“, preneraženo de Baksterova. Nije mogla da ne pogleda Vulfa.
„Da, do Halida. Telefoniraj mi čim ga budeš videla živog. Požuri!“
Vulf je pogledao svoju zgradu, preko puta. Veliki broj prozora bio je u mraku.
Na nekima su bila uzbuđena lica. Mobilnim telefonima snimali su spektakl ispod
njih. Verovatno su se nadali da de zabeležiti neku gnusnu pojedinost, kojom de
ujutro zabaviti prijatelje. Nisu mogli da vide slabo osvetljenu scenu ubistva. U
protivnom bi imali sedišta u prvom redu.
Video je unutrašnjost vlastitog stana. U žurbi je ostavio uključena svetla.
Ugledao je kartonsku kutiju na dnu gomile, s nažvrljanim natpisom Pantalone i
košulje.
„Tu li ste!“
Simons mu je prišao i protrljao umorne oči. Dutke su stajali, levo i desno od
visedeg tela. Prvi znaci jutra prljali su tamno nebo. Čuli su spokojnu pesmu ptica,
uprkos galami u sobi.
„Pa, da li je ovo najporemedenije što si ikad video?“, oprezno se našalio
Simons.
„Zauzima sigurno drugo mesto“, odvratio je Vulf, ne skidajudi pogled sa sve
vede mrlje tamnoplavog neba.
„Drugo mesto, kažeš? Želim li da znam šta je gore od ovoga – od ove
gnusobe?“ Simons je oklevajudi odlučio da ponovo pogleda visedu zbirku
odsečenih delova tela.
Vulf je nežno kucnuo ispruženu desnu ruku. Dlan je izgledao bledo u
poređenju s ostatkom tamnog uda i savršeno manikiranim purpurnim noktima.

18
Desetine svilenkastih niti pridržavale su ispruženu ruku. Još deset pridržavalo je
ispruženi kažiprst.
Proverio je da li iko sluša njihov razgovor, pre nego što se nagnuo da šapne
Simonsu.
„Pokazuje na prozor mog stana.“

DRUGO POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

4.32 ujutro

Baksterova je ostavila Edmundsa ispred nepouzdanog lifta. Jurnula je kroz

protivpožarni izlaz na zapušteno stepenište. Suočila se s naizgled beskrajnom
povorkom ozeblih i nervoznih ljudi, kojima je konačno dozvoljeno da se vrate u
svoje domove. Na pola puta do dole sklonila je legitimaciju kojom je mahala
ispred sebe. Shvatila je da samo usporava njeno napredovanje kroz ljudsku plimu.
Prvobitno zanimanje stanara za neobične događaje odavno je izbledelo.
Neispavani ljudi sad su osedali samo gnev i nezadovoljstvo prema predstavnicima
zakona.
Kad se konačno probila do predvorja, Edmunds je ved strpljivo čekao pored
ulaznih vrata. Protutnjala je mimo njega, ne udostojivši ga pogleda, i iskoračila u
sveže jutro. Sunce se još nije pojavilo, ali je savršeno čisto nebo iznad njene glave
nagoveštavalo da žilavi toplotni talas ni danas nede popustiti. Opsovala je kad je
videla sve vedu gomilu radoznalaca i novinara oko policijske trake. Preprečila joj je
put do crnog audija Al.
„Ni reč“, brecnula se na Edmundsa, koji se s uobičajenim taktom pravio da ne
čuje suvišno naređenje.
Prišli su policijskom kordonu. Pokosio ih je plotun pitanja i bliceva. Sagli su se
ispod trake i počeli da se probijaju kroz gužvu. Baksterova je škrgutala zubima kad
je čula kako se Edmunds usput izvinjava. Udarila je u krupnog čoveka, baš kad se
okrenula da osine kolegu prekornim pogledom. Teška televizijska kamera tresnula
je o tlo. Pad je bio praden zloslutnim krckanjem.
„Sranje! Oprostite“, rekla je i automatski izvadila posetnicu Gradske policije
iz džepa. Potrošila je stotine otkad je u službi. Delila ih je kao menice i brzo
zaboravljala haos koji je ostavljala za sobom.

19
 Krupni čovek nije ustajao. Klečao je nad skrhanim ostacima kamere kao nad
telom mrtve drage. Ženska ruka istrgla je karticu iz prstiju Baksterove. Gnevno je
podigla pogled, da bi se suočila s neprijateljskim licem, zagledanim u nju. Žena je,
uprkos ranim jutarnjim satima, bila sređena za nastup pred televizijskim
kamerama. Tragovi iscrpljenosti, vidljivi na svim licima u obliku velikih podočnjaka,
bili su dobro skriveni. Imala je dugu, kovrdžavu crvenu kosu i otmenu suknju i
blejzer. Dve žene su neko vreme izmenjivale poglede u neprijatnoj tišini. Edmunds
ih je uplašeno posmatrao. Nije ni pretpostavljao da njegova mentorka može
izgledati tako napeto.
Crvenokosa žena prešla je pogledom preko Edmundsa:
„Vidim da si konačno pronašla osobu svojih godina“, obratila se Baksterovoj,
koja je smrknuto odmerila Edmundsa, kao da je kriv što je živ. „Da li je pokušala
da ti uradi nešto bezobrazno?“ saosedajno mu se obratila novinarka.
Edmunds se ukočio. Pitao se da li je ovo najgori trenutak njegovog života.
„Nije?“ nastavila je, gledajudi na sat. „Pa, dan je tek počeo.“
„Ženim se“, promrmljao je mladid. Nije znao zašto je to izgovorio.
Crvenokosa se trijumfalno osmehnula i otvorila usta da nešto kaže. „Idemo!“,
brecnula se Baksterova. Odmah zatim povratila je uobičajeni ravnodušni stav:
„Andrea.“
„Emili“, odvratila je novinarka.
Baksterova joj je okrenula leđa, prekoračila preko rasturene kamere i
požurila, pradena Edmundsom. Tri puta proverio je pojas kad je Baksterova dala
gas i naglo krenula unazad. Kola su poskočila preko ivičnjaka pre nego što je
odjurila. Treptava plava svetla brzo su se smanjivala u retrovizoru.

Baksterova nije prozborila ni reč od napuštanja mesta zločina. Edmunds se borio s

porivom da zatvori oči dok su pogibeljno jurili gotovo pustim ulicama prestonice.
Klima-uređaj ubacivao je nežni, topli povetarac u luksuznu unutrašnjost punu
kompakt-diskova, upotrebljene šminke i praznih pakovanja brze hrane. Sunce se
pojavilo na horizontu kad su prešli preko Mosta Vaterlo. Kupola Katedrale Svetog
Pavla još je bila samo bezoblična silueta na zlatnom nebu.
Edmunds je kapitulirao pred olovnim kapcima i tresnuo glavom o vetrobran.
Bolni udarac naterao ga je da se uspravi na sedištu. Besneo je na sebe što je još
jednom pokazao slabost pred nadređenim.
„Dakle, to je bio on?“ rekao je. Očajnički je pokušao da zapodene razgovor
koji bi ga spasao od pospanosti.
„Ko?“

20
 „Foks. Čuveni Vilijam Foks.“
Nekoliko puta video je Vulfa u prolazu. Nije mu promakao način na koji su se
kolege ponašale prema iskusnom detektivu, kome status slavne osobe očigledno
nije prijao.
„Čuveni Vilijam Foks“, progunđala je Baksterova.
„Čuo sam mnogo priča o onome što se desilo…“ Udutao je. Čekao je znak da
se mane teme. „U to doba bila si u njegovom timu, zar ne?“
Dutke je vozila, kao da mlađani policajac nije ništa rekao. Osedao se kao
budala zato što je pomislio da de biti raspoložena da govori o tako važnim
stvarima s novajlijom na obuci. Hteo je da izvadi telefon da bi se nečim zabavio,
kad je neočekivano odgovorila:
„Da, bila sam.“
„I da li je učinio sve to za šta je optužen?“ Znao je da je na opasnom terenu,
ali je radoznalost nadjačala strah od provociranja njenog gneva. „Da li je
podmetao dokaze, napadao zatvorenika…“
„Učinio je nešto od toga.“
Odmahnuo je glavom. Nemim komentarom samo je podjario njen bes.
„Da se nisi usudio da mu sudiš! Nemaš blage veze o ovom poslu“, planula je.
„Vulf je znao da je Halid Krematorijumski Ubica. Znao je. Jednako dobro znao je da
de ponoviti zločin.“
„Sigurno je bilo dokaza koji su se mogli pribaviti zakonitim putem.“
Gorko se nasmejala.
„Volela bih da te čujem posle nekoliko godina gledanja kako se ti govnari
iznova izvlače iz nevolja.“ Zadutala je. Gnev je kipteo u njoj. „Nije sve crno i belo.
Vulf je pogrešio, ali to je učinio u očajanju, iz valjanih razloga.“
„To se odnosi na brutalni napad na čoveka usred pune sudnice?“, izazivački
de Edmunds.
„Pogotovo na to“, odvratila je. Bila je previše uznemirena da bi reagovala na
provokaciju. „Slomio se pod pritiskom. Jednog dana to de se desiti tebi, meni –
svima se dešava. Moli se bogu da de u tom trenutku neko stati uz tebe. Niko nije
stao uz Vulfa kad mu se to desilo, čak ni ja…“
Dutao je. Čuo je kajanje u njenom glasu.
„Pretio mu je odlazak u zatvor. Hteli su krv. Spremali su se da od
'osramodenog detektiva' naprave slučaj za primer. I šta misliš koga su, jednog
ledenog februarskog jutra, pronašli kako stoji iznad spaljenog leša devojčice? Bila
bi živa i zdrava da su poslušali Vulfa.“
„Isuse“, reče Edmunds. „Misliš li da je glava – njegova?“

21
 „Nagib Halid je ubica dece. Čak i kriminalci imaju merila. Njegove
bezbednosti radi, zaključan je u samici u odeljenju najstrože bezbednosti u
zatvoru maksimalne sigurnosti. Taj ne viđa nikoga, da i ne govorimo o tome da je
neko mogao da izađe odande s njegovom glavom pod rukom. To je smešno.“
Ponovo je zavladala napeta tišina. Baksterova je bila sasvim sigurna da gube
vreme. Edmunds se vratio nerešenom pitanju, svestan da je ovo njihov
najsadržajniji razgovor u protekla tri i po meseca.
„Čudesno je to što se Foks – izvini, Vulf – uopšte vratio na posao.“
„Nikad ne potcenjuj mod javnog mnjenja i spremnost zvaničnika da joj se
povinuju“, s prezirom de Baksterova.
„Zvučiš kao neko ko misli da nije ni trebalo da se vrada.“ Nije odgovorila.
„Nije neka reklama za policiju, zar ne?“ reče Edmunds. „To što su ga
pustili da prođe nekažnjeno.“
„Nekažnjeno?“, s nevericom de Baksterova.
„Pa nije robijao.“
„Bilo bi bolje da jeste. Pravnici su, da bi spasli obraz, odlučili da ga
hospitalizuju. Pretpostavljam da su mislili kako de s tim lakše izadi na kraj. Rekli su
da je nagomilani stres izazvao reakciju koja nimalo ne liči na njega…“
„Koliko puta neko mora da izvede nešto što nimalo ne liči na njega dok ljudi
ne shvate da se takvo ponašanje ne može tako okvalifikovati?“ prekinuo ju je
Edmunds.
Baksterova je zanemarila upadicu.
„Rekli su da se mora podvrgnuti tretmanu zbog onog što je njegov advokat
nazvao pritajenim antipersonalnim – ne, antisocijalnim poremedajem ličnosti.“
„Ne veruješ da je patio od takvog nečeg?“
„Ne verujem da ga je imao kad je otišao u bolnicu. Ako ti dovoljan broj ljudi
neprestano govori da si lud i ako te redovno kljukaju pilulama, na kraju ne možeš
da se ne zapitaš. Što se tvog pitanja tiče, nikako se ne bi moglo redi da je Vulf
prošao 'nekažnjeno' posle godinu dana provedenih u Bolnici Svete Ane,
otpuštanja iz službe, uništenog ugleda i dokumenata za razvod pronađenih ispod
otirača.“
„Supruga ga je napustila, čak i kad se ispostavilo da je sve vreme bio u
pravu?“
„Šta da ti kažem? Ta žena je neviđena kučka.“
„Znači li to da je poznaješ?“
„Sedaš li se crvenokose novinarke s mesta zločina?“
„To je ona?“

22
 „Andrea. Uvrtela je u glavu neke glupe ideje o nama.“
„Da spavate zajedno?“
„Šta bi drugo moglo biti?“
„To znači… da niste?“
Zadržao je dah. Znao je da je upravo prešao tanušnu liniju i da je razgovor
završen. Baksterova je prenebregla neučtivo pitanje. Motor je zarežao kad je
dodala gas na auto-putu prema zatvoru.
„Šta, kog đavola, mislite kad kažete da je mrtav?“ vikala je Baksterova na
upravnika zatvora Dejvisa.
Ustala j e, dok su Edmunds i upravnik nastavili da sede za velikim stolom koji
je gospodario bezličnom kancelarijom. Čovek se trgao kad je srknuo vrelu kafu.
Imao je običaj da rano dolazi na posao, ali mu je izgubljenih pola sata poremetilo
čitav dan.
„Narednice Bakster. Lokalne vlasti odgovorne su za prenošenje ovakvih
informacija vašem odeljenju. Mi ne…“
„Ali…“ pokušala je da ga prekine Baksterova.
Upravnik je nastavio još odlučnijim glasom:
„Zatvoreniku Halidu pozlilo je u samici. Premešten je u zatvorsku ambulantu,
a zatim u Bolnicu kraljice Elizabete.“
„Kako mu je pozlilo?“
Upravnik je stavio naočari na nos i otvorio fasciklu na stolu.
„U izveštaju piše: bkradali dah i mučnina'. Oko osam uveče premešten je na
bolničko odeljenje intenzivne nege, zato što je 'nivo kiseonika počeo da opada
uprkos terapiji 02', ako vam to išta znači?“
Podigao je pogled ka Baksterovoj i Edmundsu, koji su znalački klimali glavom.
Izmenjali su zbunjene poglede čim je upravnik spustio pogled na izveštaj.
„Lokalna policija organizovala je dvadesetčetvoročasovno dežurstvo ispred
njegove sobe. Ispostavilo se da su uštedeli dvadeset jedan čas stražarenja, zato
što je pacijent u jedanaest proglašen mrtvim.“ Upravnik je zatvorio fasciklu i
skinuo naočari. „To je, bojim se, sve što imam za vas. Moradete da razgovarate
direktno s bolnicom, ako vam je još nešto potrebno. Imate li još neko pitanje?“
Otpio je još jedan bolni gutljaj kafe pre nego što ju je odgurnuo od sebe, da
se ne bi ozbiljnije povredio. Baksterova i Edmunds su ustali. Mladid je sa osmehom
pružio ruku upravniku.
„Hvala vam što ste pronašli vremena…“, započeo je.
„To je dovoljno“, brecnula se Baksterova na izlasku iz kancelarije.

23
 Postiđeni Edmunds povukao je pruženu ruku i pošao za njom. Pustio je da se
vrata zatvore za njim. Baksterova je upala u upravnikovu kancelariju trenutak pre
nego što su se vrata zatvorila. Postavila je poslednje pitanje.
„Sranje. Zamalo da zaboravim. Da li ste sasvim sigurni da je Halid napustio
zatvor s glavom na ramenu?“
Upravnik je zbunjeno klimnuo glavom. „Hvala.“

Soba za sastanke odeljenja za ubistva i teške zločine orila se od pesme „Good

vibrations“ Bič bojsa. Vulf je uvek lakše radio uz muziku. Bilo je dovoljno rano da
ne smeta velikom broju ljudi.
Obukao je izgužvanu belu košulju, tamnoplave štofane pantalone i jedini par
cipela. Oksfordice od kože bile su ručni rad, najekstravagantnija i najpametnija
kupovina koju je ikad obavio. Jedva da se sedao doba pre njih, kad bi na kraju
osamnaestočasovnih smena bio gotovo obogaljen lošom obudom, koju je morao
da obuje posle nekoliko sati sna.
Pojačao je zvuk. Nije primetio da je mobilni telefon zasvetleo na stolu pored
njega. Bio je sam u prostoriji koja je mogla da primi više od trideset ljudi i bila tako
retko korišdena da je godinu dana posle renoviranja još mirisala na novu podnu
prekrivku. Zid od zamagljenog stakla delio ju je od glavne kancelarije odeljenja.
Podigao je još jednu fotografiju sa stola. Pevušio je uz muziku bez imalo sluha
i otplesao do velike table u prednjem delu sobe. Pričvrstio je poslednju fotografiju
i odstupio da bi se divio svom delu. Spojio je fotografije raznovrsnih delova tela.
Preklapale su se, oblikujudi dve verzije grozne figure, jednu iz prednje, a drugu iz
zadnje perspektive. Ponovo je usmerio pogled na voštano lice. Nadao se da je u
pravu, da može za nijansu bolje spavati zbog saznanja da je Halid konačno mrtav.
Baksterova, na svu žalost, još nije zvala, da potvrdi njegovu sumnju.
„Dobro jutro“, čuo je poznati oštri škotski naglasak iza leda.
Prestao je da igra i utišao zvuk na radiju, čim je detektiv narednik Finli Šo,
veteran s najdužim stazom u službi, ušao u prostoriju. Tihi ali zastrašujudi
muškarac stalno je vonjao na duvanski dim. Imao je pedeset devet godina, vetrom
išibano lice i više puta polomljeni nos koji nikad nije valjano namešten.
Finlijeva najpreča dužnost od Vulfovog povratka u službu bila je briga o
njemu. Bdeo je nad njim baš kao Baksterova nad Edmundsom. Finli, u zavetrini
pred penziju, po nepisanom sporazumu puštao je mlađeg kolegu da obavlja
najvedi deo posla. Zauzvrat mu je potpisivao izveštaje o nadzoru svake nedelje.
„Imaš dve leve noge, momče“, procedio je Finli.
„Pa, bolje pevam nego što igram“, smušeno de Vulf, „to ti je poznato.“

24
 „Ne, nije tako. Hteo sam da kažem…“, Finli je podigao pogled ka zidu i
kucnuo po fotografiji koju je Vulf upravo pričvrstio, „imaš dve leve noge.“
„Uh.“ Vulf je preturao po gomili fotografija s mesta zločina dok nije našao
pravu. „Znaš, ponekad radim ovakve stvari samo da bi ti pomislio kako si mi još
potreban.“
Finli se osmehnuo: „Kako da ne.“
Vulf je zamenio fotografije. Posmatrali su stravični kolaž.
„Sedamdesetih sam imao slučaj koji pomalo podseda na ovaj: Čarls Tenison“,
reče Finli.
Vulf je slegnuo ramenima.
„Ostavljao nam je komade tela: ovde nogu, tamo šaku. Isprva je izgledalo da
to čini nasumično, ali nije. Svaki deo imao je identifikacioni znak. Hteo je da
znamo kog je ubio.“
Vulf se približio zidu i pokazao na jedno mesto na kolažu.
„Imamo prsten na levoj ruci i ožiljak od operacije na desnoj nozi. Nije mnogo
za početak.“
„Bide toga još“, staloženo de Finli. „Neko ko posle ovakvog masakra ne ostavi
ni kap krvi na mestu zločina ne ostavlja slučajno prsten na lešu.“
Vulf je partnerov dubokoumni uvid nagradio dubokim zevanjem.
„Šta kažeš na pauzu za kafu? Ionako mi je potrebna cigareta“, reče Finli.
„Belu i dve kocke?“
„Kako je mogude da još nisi naučio?“ pitao je Vulf kad je Finli pružio korak ka
vratima. „Pijem jako vreli, tanki makijato s karamel-sirupom, bez šedera.“
„Bela i dve kocke stižu“, povikao je Finli kad je izašao iz sobe za sastanke.
Zamalo što se nije sudario s komandirom Vanitom na vratima.
Vulf je prepoznao sidušnu Indijku, koja se redovno pojavljivala na televiziji.
Bila je i na jednom od bezbrojnih intervjua koje je morao da istrpi, da bi
obezbedio povratak u službu. Koliko se sedao, bila je protiv te ideje.
Nije mogao da ne primeti njeno približavanje, pošto je stalno izgledala kao lik
iz crtanih filmova. Tog jutra obukla je drečavoljubičasti blejzer, koji se
neobjašnjivo dobro slagao s drečavonarandžastim pantalonama.
Prekasno se povukao iza table. Zastala je na vratima da bi popričala s njim.
„Dobro jutro, detektive narednice.“
„Dobro jutro.“
„Kao da smo u cvedari“, rekla je.
Vulf je zbunjeno pogledao groznu montažu koja je gospodarila zidom iza
njegovih leđa. Okrenuo se i shvatio da je pokazivala na kancelariju odeljenja.

25
Nekoliko desetina ekstravagantnih buketa bilo je razbacano po stolovima i
ormanima za spise.
„Oh. Stižu ved nedelju dana. Mislim da ih šalju zbog slučaja Muniz. Izgleda da
nam čitava zajednica šalje cvede“, objasnio je.
„Lepo je kad nas, za promenu, neko ceni“, reče Vanita. „Tražim tvog šefa.
Nije u kancelariji.“
Vulfov telefon bučno je zazujao na stolu. Prekinuo je vezu kad je video ko ga
zove.
„Mogu li da vam pomognem?“ nevoljno je prozborio. Vanita se slabašno
nasmejala.
„Bojim se da ne možeš. Mediji nas rastržu na komade. Komesar traži da ih
primirimo.“
„Mislio sam da je to vaš posao“, reče Vulf.
Nasmejala se: „Danas ne izlazim pred njih.“
Istovremeno su ugledali Simonsa, koji je žurio ka svojoj kancelariji.
„Govna se kotrljaju nizbrdo, Fokse. To ti je dobro poznato.“

„Vidiš da su mi ruke u potpunosti svezane. Moraš da izađeš i govoriš s lešinarima

umesto mene“, reče Simons s gotovo uverljivom iskrenošdu.
Vulf je pozvan u kancelarijicu glavnog inspektora nepuna dva minuta posle
Vanitinog odlaska. Sobica nije bila veda od četiri kvadratna metra. U njoj se
nalazio sto, televizorčid, zarđali orman za spise, dve stolice i plastična hoklica (za
slučaj gužve u sidušnom prostoru). Vulf ju je smatrao depresivnim podsticajem
radnoj snazi: dorsokakom na vrhu hijerarhijske lestvice.
„Mene deš poslati pred njih?“, sumnjičavo de Vulf.
„Naravno. Mediji te vole. Ti si Vilijam Foks, čoveče!“
Vulf je uzdahnuo: „Ima li nekog na nižem položaju u lancu ishrane kome bih
mogao da prepustim to zadovoljstvo?“
„Mislim da sam video čistača u muškom klozetu. Ti si ipak bolje rešenje.“
„Dobro“, promumlao je Vulf.
Telefon na stolu je zazvonio. Vulf je ustao i krenuo kad je Simons podigao
slušalicu. Zastao je kad je šef podigao ruku.
„Foks je kod mene. Uključidu zvučnik.“
Edmunds se jedva čuo od srditog motora. Vulf je saučestvovao s mladidem. Iz
iskustva je znao kako Baksterova vozi.
„Idemo u Bolnicu kraljice Elizabete. Halid je pre nedelju dana premešten u
tamošnje odeljenje intenzivne nege.“

26
 „Da li je živ?“ kiselo de Simons.
„Bio je“, odvratio je Edmunds.
„A sada?“
„Mrtav je.“
„Šta je bilo s glavom?“ ozlojeđeno de Simons. „Javidemo.“
„Fantastično.“ Simons je prekinuo vezu i odmahnuo glavom. Pogledao je
Vulfa. „Čekaju te napolju. Reci im da imamo šest žrtava. To ved znaju. Kaži im da ih
identifikujemo i da demo pozvati porodice pre nego što objavimo njihova imena.
Ne pominji ništa o zašivenim komadima – ili o tvom stanu.“
Vulf je sarkastično salutirao i izašao iz kancelarijice. Zatvorio je vrata za
sobom i ugledao Finlija. Prilazio mu je s dve šolje kafe.
„U pravi čas“, povikao je Vulf preko kancelarije pune ljudi, koji su započinjali
jutarnju smenu. Čovek očas posla zaboravi da ostatak sveta nastavlja svojim
putem: ljudi se ubijaju, a silovatelji i lopovi slobodno šetaju ulicama, dok značajni
slučajevi pomračuju živote umešanih.
Finli je zašmrkao kad je prošao pored stola pokrivenog s pet velikih buketa.
Vulf je video da mu oči suze kad se približio. Glasno je kinuo kad je stigao do Vulfa.
Prosuo je obe kafe po otrcanom tepihu. Vulf je teško podneo taj gubitak.
„Pogano cvede!“, prodrao se Finli. Žena ga je naterala da prestane s
psovanjem kad je postao deda. „Donedu ti drugu.“
Vulf je hteo da mu kaže da se ne trudi, kad je dostavljač izašao iz lifta s
impresivnom gomilom cveda u rukama. Vulf je pomislio da de ga Finli udariti.
„Da li sam na pravom mestu? Doneo sam cvede za gospođicu Emili Bakster“,
rekao je bubuljičavi mladid.
„Sjajno“, zabrundao je Finli.
„Ovo je peta ili šesta isporuka za nju. Sigurno je zgodna, zar ne?“, pitao je
nedotupavni tip. Iznenadio je Vulfa nedoličnim pitanjem. „Hm… Ona je – pa,
veoma…“ zamuckivao je Vulf.
„Ne razmišljamo o drugim detektivima na taj način“, prekinuo ga je Finli kad
je video da se njegov prijatelj spetljao. „To zavisi od…“ Vulf se zagledao u Finlija.
„Hodu redi, naravno da jeste“, nervozno de Finli, koji je gubio kontrolu nad
situacijom. „Ali…“
„Mislim da je svaki čovek jedinstven i lep na svoj način“, mudro je zaključio
Vulf.
Finli i on klimnuli su glavom jedan drugom. Procenili su da su besprekorno
odgovorili na potencijalno nezgodno pitanje. „Ali on nikad ne bi…“ ubeđivao je

27
Finli dostavljača. „Ne, nikada“, složio se Vulf. Tip je tupo zurio u dva detektiva: „U
redu.“
„Vulfe!“ povikala je policajka s druge strane sobe. Nudila mu je dobrodošao
izgovor da ostavi Finlija s posetiocem. Držala je telefon u ruci. „Zove te supruga.
Kaže da je važno.“
„Razvedeni smo“, ispravio ju je Vulf.
„Obrni-okreni, čeka da joj se javiš.“
Vulf je posegnuo za slušalicom. Simons je u tom čašu izašao iz kancelarije.
Video ga je. „Silazi, Fokse!“ Vulf se narogušio:
„Zvadu je“, rekao je koleginici pre nego što je ušao u lift. Molio se da njegova
bivša ne bude u gomili novinara s kojom de se suočiti.

TREĆE POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

6.09 ujutro

Baksterova i Edmunds morali su da čekaju duže od deset minuta na recepciji

Bolnice kraljice Elizabete. Pohabani gvozdeni kapci pokrivali su ulaz u kafe,
knjižaru i apoteku. Baksterovoj je krčao stomak dok je gledala gomile grickalica.
Bile su tako blizu, a tako daleko. Morbidno gojazni radnik obezbeđenja konačno se
doljuljao do šaltera. Recepcionerka kiselog lica pokazala je prstom na njih.
„Vamo!“ prodrala se i mahnula kao da doziva pse. „Džek de vas odvesti dole.“
Čuvar je bio vidno nadrndan. Gunđao je dok ih je bolno sporo vodio ka
liftovima.
„U priličnoj smo žurbi“, brecnula se Baksterova. Nije mogla da se obuzda.
Njena opaska je, nažalost, samo još više usporila čuvara.
Njihov pratilac prvi put je progovorio u liftu koji ih je vodio u podzemlje.
„'Prava policija ne veruje ovdašnjim čuvarima. Nije ih zadužila da stražare
ispred sobe. Preuzela je taj zadatak na sebe. I evo gde je to doteralo.“
„Da li je telo čuvano pošto je doneto u mrtvačnicu?“, pitao je Edmunds
ljubaznim tonom. Pokušavao je da smiri ogorčenog čuvara. Izvadio je beležnicu.
Hteo je da zabeleži njegov odgovor dok su hodali klaustrofobičnim hodnikom.

28
 „Samo pretpostavljam“, započeo je čuvar, s naglašenom ironijom, „ali policija
je možda smatrala tipa manjom opasnošdu posle smrti. To je, kao što sam rekao,
čista pretpostavka.“
Čuvar se samozadovoljno nasmejao vlastitoj dosetki. Edmunds je pogledao
Baksterovu. Očekivao je da de zavrteti glavom i da de mu se podsmevati zbog
glupih pitanja. Nije očekivao da de stati na njegovu stranu.
„Moj kolega uzalud pokušava da sazna od vas da li je mrtvačnica
obezbeđena.“
Stali su ispred neoznačenih dvokrilnih vrata. Čovek je nadmeno kucnuo
debelim prstima po maloj nalepnici Zabranjen ulaz na prozoru. „Kako vam ovo
izgleda, ljubavi?“
Baksterova se progurala pored nepodnošljivog čoveka. Pridržala je vrata
Edmundsu.
„Hvala ti, zato što si bio pravi…“ Tresnula je vratima čuvaru ispred nosa.
„Seronja.“
Patolog je, za razliku od beskorisnog čuvara, bio raspoložen i delotvoran.
Čovek tihog glasa, u ranim pedesetim, imao je sedu ali besprekorno održavanu
bradu, usklađenu s kosom. Za nekoliko minuta pronašao je štampani i
kompjuterski izveštaj o Nagibu Halidu.
„Nisam bio ovde kad su radili obdukciju. Ovde piše da je tetrodotoksin bio
uzrok smrti. Pronađen je u krvi.“
„Taj tetoksin…“
„Tetrodotoksin“, ispravio ju je patolog, bez trunke nadmenosti. „Da, to. Šta je
to? I kako se unosi u organizam?“
„To je prirodno dejstvujudi neurotoksin.“ Baksterova i Edmunds tupo su zurili
u njega.
„To je otrov. Verovatno ga je pojeo. Najvedi deo žrtava ovog otrova otruje se
konzumiranjem ribe mehur. Smatra se velikim delikatesom. Ja više volim ferero
čokoladne bombone.“
Detektivkin stomak načinio je novi mučni salto.
„Moram da se vratim glavnom inspektoru i kažem mu da je riba došla glave
Krematorijumskom Ubici?“ pitala je, neimpresionirana onim što je čula.
„Svi demo otidi, na ovaj ili onaj način“, patolog je slegnuo ramenima. „Postoje
i drugi izvori TTX-a – neke morske zvezde, puževi… valjalo bi pomenuti i žabu…“
Baksterova nije izgledala nimalo smirenije.
„Hodete li da vidite leš?“ pitao je patolog.

29
 „Molimo vas“ odgovorila je Baksterova. Edmunds ju je prvi put čuo da koristi
te reči.
„Mogu li da znam zašto?“
Prišli su zidu pokrivenom metalnim vratancima.
„Da bismo proverili ima li glavu“, reče Edmunds, koji je još hvatao beleške.
Patolog je pogledao Baksterovu. Očekivao je da vidi osmeh ili čuje izvinjenje
zbog mračnog smisla za humor njenog kolege. Ona je samo kratko klimnula
glavom. Uznemireni čovek potražio je odgovarajuda vratanca, u donjem redu.
Nežno ih je otvorio i izvukao fioku. Sve troje zadržalo je dah dok se zloglasni
serijski ubica materijalizovao ispred njih.
Stari ožiljci i opekotine pokrivali su tamnoputa stopala i noge. Ugledali su
ruke i međunožje. Baksterova je s nelagodnošdu posmatrala dva deformisana
prsta na levoj ruci. Setila se nodi u kojoj je Vulf izašao iz delije u pritvoru, obliven
krvlju. Poricala je da išta zna o incidentu kad su je nadređeni saslušali sutradan.
Zurili su u veliku posekotinu, kad su se grudi pojavile na svetlu. Nastala je
posle niza operacija, preduzetih da bi se sanirala šteta od Vulfovog napada. Fioka
je konačno u potpunosti izašla napolje. Zurili su u izvitoperene odraze vlastitih lica
na uglačanoj metalnoj površini, na kojoj je trebalo da bude mrtvačeva glava.
„Sranje.“

Vulf je dangubio ispred glavnog ulaza u Novi Skotland jard. Nespokojno je

posmatrao gomilu koja se skupila u senci staklene zgradurine koja se prostirala na
gotovo osamdeset ari u srcu Vestminstera. Radnici su dovršavali montažu
improvizovanog podijuma na uobičajenom mestu za obradanje medijima, ispred
čuvenog znaka koji se okrede.
Neko mu je nekad rekao da je znak koji se okrede, ispisan glatkim slovima,
zamišljen kao simbol neprestane budnosti Gradske policije, kao odraz lica
posmatrača koje neprestano bdi. Isto se moglo redi za ostatak goleme zgrade, koja
je, za lepog vremena, gotovo iščezavala, pošto je odražavala viktorijanski hotel od
crvene cigle preko puta i visoki toranj sa satom na Brodveju 55, iza nje.
Telefon mu je zazujao u džepu. Opsovao je u sebi zato što ga nije isključio.
Odgovorio je kad je video da ga Simons zove.
„Šefe?“
„Baksterova je upravo potvrdila: to je Halid.“
„To sam znao. Kako?“
„Riba.“
„Šta?“

30
 „Otrov. Progutao ga je.“
„Prošao je bolje nego što je zaslužio“, procedio je Vulf.
„Pravicu se da ovo poslednje nisam čuo.“
Neko u vojničkim pantalonama sa džepovima davao mu je znak.
„Izgleda da je sve spremno za moj nastup.“
„Sredno.“
„Hvala“, neiskreno odgovori Vulf. „Probaj da ne uprskaš stvar.“
„Važi.“
Vulf je prekinuo vezu i pogledao svoj odraz. Proverio je da li mu je šlic
zakopčan i da li izgleda iscrpljenije i utučenije nego inače. Krenuo je ka podijumu,
s namerom da što pre okonča druženje s medijima. Samopouzdanje se osipalo
kako se buka pojačavala. Crna sočiva televizijskih kamera pratila su svaki njegov
korak kao topovske cevi. Za trenutak se vratio u sud Old Bejli. Nedelotvorno je
pokrivao lice dok je pakovan u zadnji deo marke, praden gnevnim povicima
nezadovoljnih novinara i teškim udarcima po metalnim stranicama vozila. Te slike
i zvuči doveka de ga proganjati u snu.
Snebivljivo je stao na podijum i započeo kratki, pripremljeni govor.
„Ja sam detektiv narednik Vilijam Foks…“
„Šta? Govori glasnije!“, prekinuo ga je neko iz gomile.
Jedan od radnika koji su sklopili majušnu binu pritrčao je i uključio mikrofon,
izazvavši veliku statičku buku. Vulf se trudio da zanemari zlobni smeh koji se dizao
iznad mora fizionomija.
„Hvala vam. Kao što sam rekao, ja sam detektiv narednik Vilijam Foks,
pripadnik Gradske policije i deo tima koji istražuje današnje višestruko ubistvo.“
Dosad je bilo dobro, pomislio je. Nastavio je, zanemarujudi brojna pitanja.
„Možemo potvrditi da su tela šest žrtava pronađena u Kentiš Taunu u ranim
jutarnjim…“
Pogrešio je kad je podigao glavu s beležaka. Odmah je uočio i prepoznao
Andreinu upečatljivu crvenu kosu. Učinilo mu se da izgleda zabrinuto, što ga je još
više uznemirilo. Oborio je kartice s ključnim delovima govora na pod. Sagnuo se
da ih pokupi, svestan da je među njima i spisak podataka koje ne sme pomenuti u
obradanju medijima. Pronašao je tu karticu i ponovo stao ispred mikrofona.
„… jutarnjim časovima.“ Grlo mu se sušilo. Znao je da crveni, kao i uvek kad
bi se postideo. Stoga je brzo pročitao poslednju karticu: „U procesu smo
identifikovanja žrtava. Stupidemo u kontakt s porodicama pre nego što vam
saopštimo njihova imena. To je sve što vam mogu otkriti u ovom času, bududi da
je reč o tekudoj istrazi. Hvala vam.“

31
 Udutao se na nekoliko sekundi, čekajudi aplauz, pre nego što je shvatio da bi
to bilo krajnje neprimereno i da ga svojim nastupom nije ni zaslužio. Spustio se s
podijuma i počeo da se udaljava od glasova koji su izvikivali njegovo ime.
„Vile! Vile!“
Okrenuo se i ugledao Andreu. Trčala je ka njemu. Uspela je da izbegne prvog
policajca, ali su je dvojica drugih zadržala. Obuzeo ga je haotični bes, koji je pratio
sve njihove susrete posle razvoda. Hteo je da pusti da je policajci odvuku, ali
odlučio je da se umeša kad joj se približio specijalac iz jedinice za zaštitu
diplomatskog osoblja, s automatskom puškom.
„U redu je. U redu je. Pustite je da prođe, molim vas“, nevoljno je
progunđao.
Poslednji susret zbog komplikacija u vezi s prodajom kude bio je naročito
leden. Stoga se iznenadio kad mu je pritrčala i kad ga je čvrsto zagrlila. Disao je na
usta, u očajničkom nastojanju da se odbrani od mirisa njene kose. Znao je da de
biti protkan njenim najomiljenijim parfemom, koji je toliko voleo. Video je da je na
ivici plača kad ga je konačno pustila.
„Ne mogu ti ništa više redi, Endi…“
„Da li odgovaraš na telefonske pozive? Gotovo dva sata pokušavam da te
dobijem!“
Vulf nije mogao da prati promene njenog raspoloženja. Činilo mu se da je
iskreno besna na njega.
„Veoma mi je žao. Danas sam imao mnogo posla“, rekao je pre nego što se
nagnuo da bi joj u poverenju došapnuo. „Izgleda da je došlo do ubistva ili nečeg
sličnog.“
„Pored tvog stana!“
„Tako je“, zamišljeno de Vulf. „To je usran kraj.“
„Moram nešto da te pitam. Neophodno je da mi kažeš istinu, jel' važi?“
„Hm.“
„To nije sve, zar ne? Leš je bio sašiven – kao lutka.“ Nekontrolisano je
progovorio: „Kako… Gde… Govoredi u ime Gradske policije, ja…“
„Halidova je, zar ne? Glava?“
Uhvatio ju je za ruku. Odvukao ju je u stranu, što dalje od policajaca. Izvadila
je debeo smeđi koverat iz tašne.
„Veruj mi da sam poslednja osoba koja bi želela da pomene ime tog groznog
čoveka. Smatram da nam je uništio brak. Prepoznala sam ga na fotografijama.“
„O kakvim fotografijama govoriš?“, oprezno de Vulf.

32
 „O, moj bože! Znala sam da su stvarne“, rekla je, s krajnjim zaprepašdenjem.
„Neko mi je poslao fotografije te stvari koja podseda na lutku. Satima ih držim kod
sebe. Moram da se vratim na posao.“
Udutala je kad je neko prošao u blizini.
„Vile, s njima sam dobila i spisak. Zbog njega sam te zvala. Nisam znala šta
znači. Sadrži šest imena. Pored svakog je datum.“ Istrgao je koverat iz njenih ruku.
Pocepao ga je.
„Prvo ime je gradonačelnik Ternbl. Pored njega je današnji datum.“
„Gradonačelnik Ternbl?“, pitao je Vulf. Izgledao je kao čovek kome se tlo
naglo izmaklo ispod nogu.
Bez reči se okrenuo i potrčao ka ulaznim vratima. Čuo je kako Andrea nešto
viče za njim. Nerazumljive reči rasipale su se na debelom staklu.

Simons se telefonom izvinjavao komesaru, koji mu je upudivao nimalo suptilne

pretnje zbog odsustva napretka u istrazi. Predočavao je svoj plan akcije. Bio je na
sredini izlaganja kad je Vulf uleteo u njegovu kancelariju. „Fokse! Izlazi napolje!“
prodrao se.
Vulf se nagnuo preko stola i pritisnuo dugme za prekid razgovora.
„Šta, kog đavola, misliš da radiš?“ sablažnjivo de glavni inspektor.
Vulf je otvorio usta da odgovori. U tom času iz zvučnika se razlegao
izvitopereni glas: „Da li si to meni rekao, Simonse?“
„Sranje.“ Vulf je pritisnuo sledede dugme.
„Dobili ste govornu poštu…“ začuo se robotski glas.
Užasnuti Simons zario je lice u šake, dok je Vulf mahnito pritiskao dugmeta
na aparatu.
„Kako se prekida veza na ovom čudu?“ ozlojeđeno je povikao.
„Pritisni veliko crveno dugme sa krs…“ posavetovao ga je komesar, pre nego
što je oštro škljocanje, pradeno tišinom, potvrdilo da je imao pravo.
Vulf je razbacao polaroidne fotografije grotesknog leša po šefovom stolu.
„Naš ubica poslao je fotografije i spisak za odstrel medijima.“
Simons je protrljao lice i spustio pogled na fotografije kolažnog leša u
raznovrsnim fazama nastanka.
„Prvi na spisku je gradonačelnik Ternbl. Pored njegovog imena je današnji
datum“, reče Vulf.
Ove reči pronašle su put do cilja.
Simons se trgao i potegao mobilni telefon.

33
 „Terense!“ gradonačelnik je raspoloženo odgovorio. Izgledalo je da je negde
napolju. „Čemu dugujem ovo zadovoljstvo?“
„Reju, gde si?“, pitao je Simons.
„Šetam. Idem do Ham gejta u Ričmond parku – do našeg starog mesta. Posle
toga idem na dobrotvornu priredbu u…“
Simons je došapnuo lokaciju Vulfu, koji je ved telefonirao kontrolnoj sobi.
„Reju, imamo situaciju: u životnoj si opasnosti.“ Gradonačelnik je iznenađujude
dobro podneo vest: „To je sastavni deo posla“, nasmejao se.
„Ne mrdaj odatle. Poslademo mobilne jedinice da te dovedu ovamo, dok ne
budemo saznali nešto više“, rekao mu je Simons. „Da li je to neophodno?“
„Sve du ti objasniti kad stigneš.“ Simons je prekinuo vezu. Pogledao je Vulfa.
„Tri vozila su na putu. Najbliže je četiri minuta daleko. Jedno pripada
interventnoj jedinici.“
„Dobro“, reče Simons. „Dovedi Baksterovu i onog ko zna kako se zvaše
ovamo. Hodu da ovaj sprat bude zaključan. Niko ne sme da uđe ili izađe.
Obavestite obezbeđenje da de gradonačelnik udi kroz ulaz iz garaže. Požuri!“

Gradonačelnik Ternbl strpljivo je sedeo na zadnjem sedištu mercedesa E-klase sa

šoferom. Po povratku u automobil zamolio je pomodnika da se izvini u njegovo
ime zbog zauzetosti. Po svoj prilici čekao ga je dug i dosadan dan.
Pre dva meseca dobio je pretedi imejl, zbog kog se čitavo popodne krio u
svojoj kudi u Ričmondu. Sedeo je u kudnom pritvoru dok nisu otkrili da je imejl
poslao jedanaestogodišnji dečak čiju je školu posetio prethodne nedelje. Pitao se
da li de i ovo danas biti isto takvo monumentalno tradenje vremena.
Ljudi su žurili u park da iskoriste još jedan divan vikend. Gužva u saobradaju
nagnala ih je da premeste kola. Parkirali su se pored nedavno ispražnjene kude
reda kraljevske zvezde i podvezice. Gradonačelnik je posmatrao veličanstvenu
zgradu na vrhu Ričmond Hila. Pitao se koliko de vremena prodi pre nego što još
jedno od londonskih istorijskih zdanja doživi žalosnu i nečasnu sudbinu, da bude
preobraženo u stanove za bankare.
Otvorio je tašnu i pronašao smeđu pumpicu. Duboko je udahnuo. Beskrajni
talas vrudine doneo je veliku količinu polena koji je izazivao velike disajne
probleme. Nije hteo da po tredi put ove godine završi u bolnici. Njegov najbliži
rival bio mu je za petama. Odsustvovanje sa zakazanih priredbi nede prodi
neprimedeno.
Bio je sve nespokojniji. Spustio je prozor i zapalio cigaretu. Odavno je prestao
da opaža ironiju kutije cigareta pored pumpice za astmatičare, pogotovo otkad se

34
postarao da svede porok na najmanju meru. Čuo je zavijanje sirena u daljini.
Zgranuo se kad je shvatio da se oglašavaju zbog njega.
Patrolna kola zaustavila su se pored mercedesa. Iz njih je izašao uniformisani
policajac. Upustio se u kratki razgovor s njegovim šoferom. Tridesetak sekundi
kasnije bili su na putu. Prolazili su kroz crvena svetia na semaforu i vrludali kroz
saobradajnu gužvu. Molio se da niko ne snima smešno preterivanje, kad su se još
dva policijska automobila pridružila prepoznatljivom mercedesu.
Gradonačelnik se malčice spustio u sedištu. Gledao je kako se prostrane kude
sažimaju u kompaktne kancelarijske blokove, boredi se za pažnju u beskrajnom
nadmetanju u visini koje je postepeno zakrililo nebo.

ČETVRTO POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

7.19 ujutro

Edmunds je bio gotovo siguran da je Baksterova oborila biciklistu u Sadarku.

Zažmurio je dok su jezdili pored reke, pogrešnom stranom puta. Zamalo što nisu
izgazili pun autobus pešaka, koji su pokušavali da pređu ulicu posle izlaska iz
stanice metroa Templ.
Baksterova je smestila signalna svetia iza prednje rešetke. Bila su nevidljiva
kad nisu radila. Nisu bila mnogo primetnija ni kad bi ih aktivirala, ako je suditi po
broju zamalo izbegnutih nesreda. Edmunds je pustio kvaku na vratima kad su
počeli da voze ispravnom stranom puta. Shvatio je da mu telefon zvoni, za vreme
privremenog zatišja u urlanju motora, zbog naglog kočenja pred autobusom. Na
ekranu se pojavila fotografija Tije, zgodne crnkinje u srednjim dvadesetim
godinama.
„Zdravo, dušo. Da li je sve u redu?“, vikao je u aparat.
„Zdravo. Nestao si usred nodi. Ima mnogo vesti na televiziji i… Htela sam da ti
se javim.“
„Nije najbolje vreme za to, Ti. Kako bi bilo da te pozovem malo kasnije?“
Zvučala je nezadovoljno: „Važi. Možeš li da kupiš mleko u povratku kudi?“
Posegnuo je za beležnicom. Zapisao je nekoliko reči ispod definicije
tetrodotoksina.
„I nekoliko hamburgera“, dodala je. „Ti si vegetarijanka!“

35
 „Hodu hamburgere!“ planula je Tija. Dodao ih je na spisak za kupovinu. „I
nutelu.“
„Šta deš, za ime sveta, spremati?“ pitao je.
Baksterova je pogledala Edmundsa koji je ispustio nemuževni vrisak, očiju
razrogačenih od užasa. Pogledala je na drum i divljački okrenula volan, za dlaku
promašivši automobil.
„Sranje!“ s olakšanjem se nasmejala.
„U redu, dobro je“, rekao je Edmunds, teško dišudi. „Moram da prekinem
razgovor. Volim te.“
Prošli su pored sigurnosne prepreke i sišli niz rampu, u garažu Novog
Skotland jarda. Telefon je ostao bez signala, što je prekinulo opraštanje s Tijom.
„Moja verenica“, objasnio je Edmunds. Osmehnuo se. „Ima dvadeset četiri
nedelje.“
Baksterova ga je ravnodušno posmatrala.
„Trudnode. U dvadeset četvrtoj je nedelji trudnode.“
„Čestitam. Palo mi je na pamet kako mi, detektivi, previše spavamo. Bebin
plač dobro de ti dodi.“
Parkirala se i okrenula prema Edmundsu.
„Znaš, nedeš uspeti. Zašto ne prestaneš da gubiš vreme? Vrati se u odeljenje
za pronevere.“
Izašla je iz automobila i zalupila vratima. Edmunds je ostao sam u kolima. Bio
je pogođen njenom reakcijom, ne zbog otvorenosti ili bestidnog manjka
zanimanja za činjenicu da de postati otac ved zato što je posumnjao da je ona prva
osoba koja mu je rekla istinu. Brinuo se da je imala pravo.

Čitavo odeljenje za ubistva i teške zločine zguralo se u sobu za sastanke,

uključujudi i one koji nisu imali direktne veze sa slučajem. Oni su se tu našli zbog
neočekivane zabrane kretanja. Rashladni uređaj nedorastao ovakvom izazovu
ispuštao je vazduh kroz otvore. Stizao je do fotografija na zidu. Izgledalo je da se
veliki kolaž blago ljulja, baš kao pravo telo obešeno za tavanicu.
Simons i Vanita govorili su duže od pet minuta. Publika je bila sve nervoznija,
a temperatura u pretrpanoj prostoriji neprestano je rasla.
„… kroz ulaz iz garaže. Čuvademo gradonačelnika Ternbla u Sobi za saslušanje
Jedan“, reče Simons.
„Bolje u Dvojki“, umešao se neko. „U Jedinici još curi cev. Ne verujem da bi
gradonačelnik hteo da doda kinesko mučenje vodom na spisak današnjih
neprijatnosti.“

36
 Začuo se sporadični smeh, verovatno iz usta ljudi koji su baš zbog toga
koristili Sobu jedan.
„U tom slučaju smestidemo ga u Dvojku“, reče Simons. „Finli, da li je sve
spremno?“
„Jeste.“
Simons nije izgledao ubeđeno. Vulf je blago gurnuo prijatelja. „O, rekao sam
im da puste Emili i… i…“
„Edmundsa“, prošaputao je Vulf. „Kako se ono zvaše?“ prosiktao je Finli. Vulf
je slegnuo ramenima: „Edmund?“
„… Edmunda Edmundsa ovamo. Obezbeđenje je na svim vratima, naoružani
momci iz službe za zaštitu diplomatskog osoblja su u garaži da bi ih dočekali. Imaju
i pse. Zastori su navučeni na ovom spratu, a liftovi zaustavljeni. To znači da demo
morati da koristimo stepenište – tačnije, Vili de morati.“
„Sjajno“, reče Simons. „Fokse, kad stigneš do gradonačelnika, naoružani
policajac dopratide te ovamo. Ne zaboravi da je ovo velika zgrada i da ne
poznajemo sve u njoj. Spremi se na dugi boravak u sobi za saslušanje.“
„Koliko dug?“, pitao je Vulf.
„Dok se ne uverimo da je gradonačelnik bezbedan.“
„Donedu ti kofu“, oglasio se nadmeni detektiv Sonders. Ponosio se svojom
duhovitošdu.
„Zanimalo me je šta du dobiti za ručak“, odvratio je Vulf.
„Ribu mehur“, iscerio se Sonders. Ispitivao je granice Simonsovog strpljenja.
„Da li je tebi ovo smešno, Sonderse?“ povikao je Simons. Malo je preterao,
zbog prisustva komandira. „Izlazi napolje!“
Pacoliki detektiv zamuckivao je kao ukoreni školarac: „U stvari, fizički ne
mogu… zbog zabrane kretanja.“
„U tom slučaju, sedi i umukni.“
Baksterova i Edmunds ušli su u sobu za sastanke verovatno u najgorem
mogudem trenutku.
„Lepo je što ste resili da nam se pridružite. Imam spisak zamornih poslova
koje bi trebalo da obavite.“ Simons je dobacio fasciklu Baksterovoj. Ona ju je
prosledila Edmundsu.
„Šta smo propustili?“, Baksterova se obratila kolegama.
„Vil i ja zaduženi smo za zaštitu“, odvratio je Finli. „Ti i Edmund Edmunds za
identifikovanje komada, a Sonders za…“
„Kretenske upadice?“, predložila je Baksterova kad je sela.

37
 Finli je klimnuo glavom. Bio joj je zahvalan što ga je poštedela kršenja pravila
o zabrani psovanja.
„Dobro. Sedite“, naredio je Simons. „Dobro, sad ste svi ovde. Šest žrtava
ubistva spojene su i zašivene. Gradonačelniku je zapredeno smrdu. Imamo spisak s
još pet imena potencijalnih žrtava ubistva.“ Nastavio je ne obazirudi se na
mnoštvo upitnih pogleda. „Ima li neko…“
„Valja znati da monstruozna lutka pokazuje na Vilov prozor“, napomenuo je
Finli veselim tonom.
„I to. Da li neko ima teoriju?“ Simons je dobio odgovor na pitanje u obliku
sobe pune zablenutih lica. „Bilo kakvu?“
Edmunds je stidljivo podigao ruku: „Ovo je izazov, gospodine.“
„Nastavi.“
„Na fakultetu sam napisao rad o razlozima zbog kojih se serijske ubice
obradaju medijima ili policiji: Zodijak4 i Ubica Srednog Lica5…“
„Faustovski Ubica, tip iz filma Sedam“, dodao je Sonders. Imitiranjem
Edmundsa izmamio je nešto smeha i Simonsov prekorni pogled.
„Da nisi ti onaj Frojd?“ pitao je neko.
Edmunds je ignorisao šaljivdžije.
„Njihovo obradanje često, ali ne uvek, sadrži neoboriv dokaz da su oni
počinioci zločina“, nastavio je. „Ponekad su to podaci koji nisu predstavljeni
javnosti, a ponekad nešto opipljivo.“
„Kao fotografije poslate Foksovoj supruzi“, reče Vanita, nesvesna greške.
„Bivšoj supruzi“, ispravio ju je Vulf.
„Upravo tako. U veoma retkim slučajevima to predstavlja vapaj za pomod.
Oni doslovce mole policiju da ih spreči da ponovo ubiju. Veruju da su samo žrtve
nekontrolisanih poriva. Ponekad ih motiviše za njih nepodnošljiva pomisao da
neko drugi želi da prisvoji zasluge za njihova dela. U oba slučaja, svesno ili
nesvesno, imaju jednu te istu nameru – da budu uhvadeni.“
„Veruješ li da je ovo jedan od tih refkih slučajeva?“, pitala je Vanita. „Zašto?“
„Kao prvo, spisak… Precizni vremenski okvir… Obradanje medijima… Verujem
da de se ubica držati na odstojanju dok ispituje situaciju, ali da nede modi odoleti

4
Zodiac Killer bio je serijski ubica koji je operisao u severnoj Kaliforniji krajem šezdesetih i početkom
sedamdesetih godina dvadesetog veka. Napao je četiri muškarca i tri žene starosti 16-29 godina. Ovaj
slučaj još nije rešen. (Prim. prev.)
5
Keith Hunter Jesperson (1955), kanadsko-američki serijski ubica koji je početkom devedesetih ubio
najmanje osam žena u Sjedinjenim Državama. Nadimak je dobio po „smajlijima“ na pismima upudenim
medijima i tužilaštvu. Poslednja žrtva bila mu je dugogodišnja partnerka. Tvrdio je da je ubio 160 ljudi.
Potvrđeno je da je ubio osam žrtava. (Prim. prev.)

38
da se ne približi istrazi. Njegovo samopouzdanje rašde posle svakog ubistva.
Hranide božji kompleks, navodedi ga na preduzimanje sve vedih rizika. Na kraju de
on dodi do nas.“
Svi u sobi iznenađeno su zurili u Edmundsa.
„Mislim da te prvi put čujem da govoriš o nečemu“, reče Finli.
Mladid je sramežljivo slegnuo ramenima.
„Ali zašto ja?“ pitao je Vulf. „Zašto nije usmerio taj kolaž od ljudskog mesa u
prozor neke druge osobe? Zašto je poslao fotografije mojoj ženi?“
„Bivšoj ženi“, uglas de Baksterova i Finli. „Zašto je moja…“ Vulf se udutao.
„Zašto ja?“ Svi pogledi usmerili su se ka Edmundsu.
„Serijske ubice retko izdvajaju pojedinca iz policije, ali i to se dešava. Do toga
uvek dolazi zbog ličnih razloga. To je svojevrsno laskanje. Sigurno u Vulfu, i samo u
njemu, vidi dostojnog protivnika.“
„Nemam ništa protiv. Dokle god se lepo ponaša“, prezrivo reče Vulf.
„Ko je još na spisku?“ pitala je Baksterova, voljna da skrene raspravu na temu
o kojoj Edmunds nije napisao rad.
„Postaradu se za ovo pitanje, Terense“, reče Vanita. Istupila je za korak.
„Odlučili smo da zasad ne otkrivamo taj podatak zato što: a) ne želimo da
izazivamo paniku; b) želimo da se u ovom trenutku usredsredite na
gradonačelnika; i c) nismo sigurni da je pretnja verodostojna. Nova parnica je
poslednje što nam je potrebno.“
Vulf je osetio kako se pogledi usmeravaju prema njemu.
Zazvonio je telefon na internoj liniji u sobi za sastanke. Gomila je slušala
Simonsov odgovor.
„Nastavite po planu… Hvala vam.“ Klimnuo je glavom Vaniti.
„U redu, narode. Budite spremni da date sve od sebe. Sastanak je gotov.“

Gradonačelnikov mercedes ved je bio parkiran kad je Vulf stigao do podzemne

garaže. U njoj, za razliku od ostatka zgrade, nije bilo rashladnih uređaja. Sa asfalta
se dizala gotovo nepodnošljiva vrelina, protkana zadahom gume, ulja i izduvnih
gasova. Snažno osvetljenje obasjavalo je sve izuzev najdaljih zakutaka. Poigravalo
se Vulfovim internim satom. Onako iscrpljen zapitao se da li se smrklo. Pogledao
je na sat: 7.36 ujutro.
Zadnja vrata otvorila su se kad je prišao kolima. Gradonačelnik je izašao,
iznenadivši šofera.
„Da li de mi neko redi šta se, kog đavola, događa?“ brecnuo se kad je zalupio
vrata za sobom.

39
 „Gospodine gradonačelnice, ja sam detektiv narednik Foks.“
Vulf je pružio ruku. Gradonačelnikov gnev smesta je splasnuo. Posle kradeg
oklevanja povratio je kontrolu nad sobom i srdačno pretresao Vulfovu ruku.
„Drago mi je što vas konačno sredem, detektive“, rekao je gradonačelnik s
blistavim osmehom, kao da pozira za fotografuju na dobrotvornoj priredbi na koju
je krenuo.
„Pođite za mnom, molim vas“, reče Vulf. Pokazao je na naoružanog policajca
koji de ih otpratiti uz stepenice.
„Samo trenutak, molim vas“, reče gradonačelnik.
Vulf je sklonio ruku koju je nesvesno položio na uglednikova leđa da bi ga
usmerio ka stepeništu.
„Voleo bih da mi se kaže šta se dešava, i to odmah.“
Vulf je nastojao da zanemari gradonačelnikov sujetni ton. Odgovorio je kroza
stegnute zube: „Simons bi više voleo da vam to lično saopšti.“
Gradonačelnik nije navikao da mu iko govori ne. Pokolebao se.
„Vrlo dobro. Iako moram da kažem da sam iznenađen što vas je Terens
poslao ovamo dole da me čuvate. Čuo sam vas. jutros na radiju. Zar ne bi trebalo
da radite na slučaju serijskog ubice?“
Vulf je znao da bi bilo bolje da čuti, ali morao je da pokrene političara s
mesta. Njegovo nadmeno držanje mu je dozlogrdilo. Pogledao ga je u oči.
„Radim na njemu.“

Pokazalo se da je gradonačelnik brži nego što bi se reklo po njegovom izgledu.

Možda ga ne bi stigli da nije bilo hronične astme i štete koju je decenijsko
konzumiranje cigareta nanelo njegovim pludima. Usporili su do nivoa živahnog
kasa kad su stigli do predvorja.
Veliki minimalistički uređen prostor bio je jedan od malobrojnih delova
zgrade u potpunosti lišen dizajnerskih rešenja iz šezdesetih. Komesar je odbio
Simonsov zahtev da se predvorje i stepenište zatvore dok ne sprovedu
gradonačelnika. Rekao je da je to najbezbednije mesto u gradu, zahvaljujudi
naoružanom obezbeđenju, kamerama, detektorima za metal i gomili policajaca.
U predvorju je bilo tiše i mirnije nego što bi bilo radnim danima. Nekoliko
ljudi je prolazilo ili se muvalo oko kafea u središtu. Vulf je ugledao prolaz u gužvi.
Ubrzao je korak i krenuo ka vratima koja vode ka stepeništu.
Vidno uznemireni gradonačelnik prvi je primetio delavka koji je uleteo u
zgradu i potrčao ka njima.
„Detektive!“

40
 Vulf se okrenuo i ugledao opasnost. Gurnuo je gradonačelnika iza sebe.
Naoružani pratilac podigao je oružje.
„Lezi na pod! Lezi!“ vrisnuo je policajac na neuglednog čoveka sa smeđom
papirnom kesom u ruci.
Zaustavio se i podigao ruke, omamljen šokom.
„Lezi na pod!“ Policajac je sve ponavljao po dva puta pre nego što bi bio
shvaden. „Baci kesu. Spusti je!“
Čovek je odbacio kesu od sebe. Skliznula je po izglancanom podu u pravcu
gradonačelnika. Vulf je naterao političara da se povuče nekoliko koraka, zato što
nije znao da li je to bio namerni postupak ili greška unezverenog čoveka.
„Šta je u toj kesi?“, viknuo je policajac na čoveka koji je posmatrao Vulfa i
gradonačelnika. „Spusti pogled! Gledaj u pod! Šta je u kesi?“
„Doručak!“ povikao je užasnuti delavko. „Zašto si trčao?“
„Kasnim na posao u informatičkom odeljenju. Trebalo je da stignem pre
dvadeset minuta.“
Policajac iz jedinice za zaštitu diplomatskog osoblja polako je išao natraške ka
kesi. Nije prestajao da nišani delavka. Oprezno je kleknuo pored nje. Veoma
polako zagledao se unutra.
„Unutra je neki vrudi zamotuljak“, rekao je Vulfu, kao da govori o sumnjivom
predmetu.
„Kog je ukusa?“ oglasio se Vulf.
„Kog je ukusa?“ prodrao se policajac.
„Šunka i sir!“ kriknuo je čovek na podu.
Vulf se iscerio: „Konfiskuj ga.“

Stigli su do kancelarije bez incidenata. Vulf je zahvalio naoružanom pratiocu. Finli

ih je uveo u prostoriju. Uspon na sedmi sprat naplatio je svoj danak. Vulf je čuo
zviždanje posle svakog udisaja porumenelog gradonačelnika.
Kancelarija je odavala klaustrofobičan utisak zbog navučenih zastora i
snažnog veštačkog osvetljenja, jeftine imitacije originala. Žurno su išli kroz
prostoriju, pored radoznalih lica koja su ih motrila iza svetlucavih kompjuterskih
ekrana i šarenih buketa. Simons je istrčao iz kancelarije kad ih je ugledao. Srdačno
se rukovao sa starim prijateljem.
„Lepo je videti te, Reju“, obratio mu se iskrenim tonom pre nego što je
usmerio pažnju ka Vulfu. „Imali ste neke probleme u prizemlju?“
„Lažna uzbuna“, promrmljao je Vulf, usta punih sendviča sa šunkom i sirom.

41
 „Terense, izuzetno bih cenio ako bi mi objasnio šta se događa“, reče
gradonačelnik.
„Naravno, ali predlažem da taj razgovor obavimo nasamo.“ Simons ga je
uveo u sobu za saslušanje i zatvorio vrata. „Poslao sam patrolna kola do tvoje
kude. Mislio sam da deš hteti da znaš da su Melani i Rouzi bezbedne.“
„Ceni…“ Gradonačelnik je sve teže disao od ulaska u kancelariju. Spopao ga je
napad šištedeg kašlja. Ponovo se osedao kao da mu neko sedi na grudima.
Preturao je po tašni i napipao plavu pumpicu. Potegao je dva duga udisaja. Činilo
se da su mu malčice pomogli. „Cenim tvoju brigu, hvala ti.“
Udutao se i čekao. Simons je shvatio signal. Ushodao se po sobi.
„Dobro, odakle da počnem? Čuo si da smo jutros pronašli šest leševa? Pa, to
nije sve…“
Simons je u slededih petnaest minuta ispričao sve što se desilo tog jutra. Vulf
ga je dutke slušao. Iznenadio se kad je šef izrekao podatke koji nisu smeli da
završe u medijima. U potpunosti je verovao prijatelju. Vulf je pretpostavljao da je
gradonačelnik zaslužio da ih sazna. Simons ni pored prijateljevog navaljivanja nije
hteo da mu oda druga imena sa spiska.
„Ne želim da brineš. Ovde si više nego bezbedan“, uveravao ga je Simons.
„I koliko dugo očekuješ da se skrivam ovde, Terense?“
„Trebalo bi da sediš ovde najmanje do ponodi. Ubica tako nede ostvariti svoju
pretnju. Unapredidemo tvoje redovno obezbeđenje, ali modi deš da nastaviš
relativno normalan život.“
Gradonačelnik je rezignirano klimnuo glavom.
„Oprosti mi na rečniku, ali, što pre uhvatimo to kopile, pre deš izadi odavde“,
samouvereno de Simons, na putu ka vratima. „Foks de ostati s tobom.“
Gradonačelnik je ustao da bi porazgovarao nasamo sa Simonsom. Vulf im je
okrenuo leđa, kao da nede čuti ono što de redi u sobici, ako bude gledao u zid.
„Da li si sasvim siguran da je to uistinu dobra ideja?“ prošištao je
gradonačelnik.
„Naravno da jesam. Bide ti dobro.“
Simons je izašao. Čuli su kako prigušenim glasom izdaje naređenja policajcu
pred vratima. Gradonačelnik je još dva puta duboko udahnuo iz pumpice pre nego
što se okrenuo prema Vulfu. Novim izveštačenim osmehom poručio je da je
oduševljen što de provesti čitav dan sa zloglasnim detektivom.
„Pa“, reče gradonačelnik, boredi se s još jednim žestokim napadom kašlja,
„šta demo sad?“

42
 Vulf je uzeo prvu hrpu formulara koje mu je Simons uviđavno ostavio na
stolu. Podigao je noge i nakrenuo stolicu. „Sad demo čekati.“

PETO POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

12.10 po podne

Ozlojeđenost i nezadovoljstvo uzimali su sve vedeg maha u tihoj kancelariji, dok su

protradeni časovi lagano prolazili. Ogoljena nejednakost u pozadini povlašdenog
tretmana koji je dobio „uvaženi“ gradonačelnik Ternbl, nauštrb svih drugih
drugorazrednih žrtava u gradu, bila je glavna tema nekoliko razgovora vođenih na
ivici šapata. Baksterova je sumnjala da iza novopronađenog egalitarizma, kod
nekih od najšovinističkijih i najuskogrudnijih muškaraca koje je znala, ne stoji
njihova želja za pravednijim svetom ved povređena sujeta. Uprkos tome morala je
priznati da su imali pravo.
Sumnjičavi pogledi često bi skrenuli ka vratima sobe za saslušanje, kao da su
se nadali da de se nešto desiti, nešto što de opravdati njihovu muku. Detektivi su
devedeset odsto radnog vremena trošili na zamorne administrativne procedure,
ali ljudi nisu mogli da unedogled popunjavaju formulare. Nekoliko policajaca
upravo je završilo trinaestočasovnu smenu. Dovukli su tablu ispred Vulfove
groteskne tvorevine od fotografija okačenih na zid. Nisu mogli da idu kudi, pa su
pogasili svetla u sobi za sastanke da bi se odmorili pre početka sledede smene.
Simons je pobesneo kad mu je sedmi čovek prišao da bi tražio dozvolu za
napuštanje kancelarije. To je bio poslednji zahtev za izuzede od zabrane kretanja.
Svi su imali savršeno opravdane razloge. Bio je više nego svestan da de svojom
strogošdu izazvati veliko nezadovoljstvo, možda i nepopravljivu štetu na jednako
važnim slučajevima, ali šta je mogao da radi? Požalio je zbog prijateljstva s
gradonačelnikom, zato što je bio siguran da de mu se ono obiti o glavu, iako bi
ovako postupio i da to nije bio slučaj. Sve oči bile su uprte u Gradsku policiju. Ovo
je bio ispit za službu. Lavina kritika sručila bi se na nju ako bi se pokazala slabom,
ranjivom, nesposobnom da spreči najavljeno ubistvo.
Komandir Vanita se, da bi muka bila veda, uselila u njegovu kancelariju. Zbog
toga je morao da sedne za slobodni sto detektiva Čejmbersa. Pitao se da li su vesti

43
o ubistvima stigle do njega na Karibima i da li bi iskusni detektiv bacio nešto
svetlosti na bizarni slučaj koji su nastojali da reše.
Baksterova je čitavog jutra tražila vlasnika stana u kome je telo pronađeno.
Verovao je da ga je izdao mladom paru s novorođenčetom. Stresla se od pomisli
da su delovi para završili na monstruoznom lešu. Nije smela da razmišlja o sudbini
bespomodne bebice. Laknulo joj je kad je otkrila da nema podataka o njihovom
venčanju, i da su svi oskudni podaci dati lakovernom stanodavcu jednako lažni.
Pozvala ga je posle jednog sata. Priznao je da su mu stanari prišli mimo
agencija i da su mu ponudili gotovinu, koju su redovno ubacivali u sanduče. Bacio
je sve koverte i nikad nije video stanare. Zamolio je da ga ne prijavljuje
poreznicima. Nije to učinila zato što je verovala da de dolijati i bez njene pomodi i
zato što nije bila raspoložena za potkazivanje, pošto je stradila mnogo vremena na
nešto što se pokazalo kao informacioni dorsokak.
Edmunds se pak ushideno smestio za ugao njenog stola. Učinio je to
delimično i zbog toga što nije imao svoj i zato što se nalazio ispod otvora za
ventilaciju. Uživao je u hladnom vazduhu koji ga je zasipao odozgo. Najvažniji
uzrok dobrog raspoloženja bio je značajan napredak ostvaren na zadatku koji mu
je dodelila.
Naredila mu je da sazna kako se zatvor snabdeva hranom. Doznao je da se
ona uglavnom priprema na licu mesta, ali da je, posle štrajka glađu 2006. godine,
proizvodnja hrane za muslimanske zatočenike poverena kompaniji Komplit fuds.
Kratki poziv zatvoru potvrdio je da je Halid bio jedini zatvorenik koji je redovno
dobijao specijalne obroke bez glutena. Edmunds je morao da prikriva uzbuđenje
kad su ljudi iz Komplit fudsa priznali da istražuju ozbiljnu kontaminaciju zbog dvoje
ljudi koji su završili u bolnici posle konzumiranja sličnih obroka. Postignutim
napretkom hteo je da zadivi Baksterovu – koja je očigledno tapkala u mestu.
Šef smene Komplit fudsa objasnio je da se jela pripremaju nodu, da bi u
ranim jutarnjim časovima bila poslata zatvorima, bolnicama i školama. Edmunds
ga je zamolio da sastavi spisak zaposlenih koji su te večeri bili na dužnosti i da
pripremi snimke nadzornih kamera za njegovu sutrašnju posetu. Podigao je
slušalicu s namerom da pozove dve kompanije koje su podnele žalbu, siguran da
ved zna dijagnoze nesrednih korisnika i tužni ishod njihovih zdravstvenih
problema, kad ga je neko kucnuo po ramenu.
„Izvini, prijatelju, šef je tražio da preuzmeš dužnost od Hodža na vratima.
Potreban mi je“, rekao je znojavi muškarac. Zažmurio je od zadovoljstva kad se
našao na struji svežeg vazduha.

44
 Edmunds je na osnovu nemuštog objašnjenja zaključio da tip samo spašava
prijatelja od zamorne stražarske dužnosti. Pogledom je potražio pomod od
Baksterove. Ona je samo odmahnula rukom. Spustio je slušalicu i nevoljno otišao
da odmeni kolegu koji je stražario pred vratima sobe za saslušanje.

Edmunds se premestio s noge na nogu. Oslonio se na vrata koja je čuvao ved

pedeset minuta. Nedostatak sna ga je stizao, kad više nije imao o čemu da
razmišlja. Tihi ambijent, prigušena konverzacija, kuckanje tastatura i zujanje
aparata za foto-kopiranje delovali su kao uspavanka na umornog detektiva. Kapci
su mu zaigrali. Činilo mu se da nikad nije bio ovako pospan. Naslonio se otežalom
glavom na vrata. Tonuo je u san, kad je začuo tihi glas iz sobe za saslušanja.

„Politika je čudna igra.“

Vulf se trgao kad je gradonačelnik iznenada progovorio. Imao je vremena za
razmišljanje. Sedeli su u tišini duže od pet sati. Spustio je fasciklu koju je čitao na
sto. Čekao je da nastavi. Političar se zagledao u vlastita stopala. Pitao se da li je
gradonačelnik svestan toga da je govorio naglas, dok se pauza preobražavala u
neprijatnu tišinu. Oklevajudi, posegnuo je za fasciklom, kad je gradonačelnik
konačno nastavio misao:
„Čovek želi da čini dobro, ali ne može dok se ne dokopa vlasti. Na njoj ne
može da ostane bez glasova, a do njih stiže ugađanjem javnom mnjenju. Ponekad
taj cilj zahteva žrtvovanje dobra koje želi da postigne. Politika je čudna igra.“
Vulf nije mogao da smisli pravi odgovor na ovaj iznenadni biser mudrosti,
stoga je čekao da gradonačelnik nastavi ili umukne. „Ne pretvarajte se da vam se
dopadam, Fokse.“
„Važi“, odgovorio je Vulf, za nijansu prebrzo.
„Zbog toga je ono što danas činite za mene još časnije.“
„Radim svoj posao.“
„Baš kao što sam i ja. Želim da znate kako vam javno mnjenje nije bilo
naklonjeno, stoga vam ni;'a nisam bio naklonjen.“
Vulf je znao da je fraza „nisam bio naklonjen“ preslaba da opiše nepresušnu
lavinu osuda i podsticanja apetita javnosti, umorne od korupcije, za njegovom
kožom. Izvesno vreme predstavljao je simbol nemoralnosti, metu na koju su vrli
mogli da uprave svoj bes.
Gradonačelnik je, jašudi na talasu neiscrpne podrške javnosti kivne na
Gradsku policiju, objavio svoj prekretnički izveštaj, Kontrola policije i politika
prema kriminalu. U govoru pred prepunom dvoranom, u kom je često koristio ved

45
dobro poznati slogan „poliranje policije“, vatreno se zalagao da Vulf bude kažnjen
maksimalnom zakonskom kaznom.
Vulf se sedao gotovo komičnog obrta posle drugog hapšenja Nagiba Halida.
Nije zaboravio kako je ovaj čovek nastavio da ga koristi, ovog puta u promovisanju
Strategije protiv zdravstvene nejednakosti. Isticao ga je kao primer nedovoljne
zdravstvene brige dostupne „našim najboljim i najhrabrijim“ i gradu Londonu kao
celini.
Gradonačelnikove pristalice aplaudirale su i s apetitom gutale manipulacije
harizmatičnog i neobično popularnog političara. Energični glasovi koji su
svojevremeno tražili Vulfovu krv, spremno su podržali kampanju za njegov
povratak u službu. Jedan od njih nije se libio da se u jednom strastvenom
televizijskom intervjuu založi za jedno i drugo.
Nije ni najmanje sumnjao da bi, bez gradonačelnikovog uticaja i medijski
dobro propradenog krstaškog pohoda za povratak „slomljenih narodnih heroja“ u
službu, još sedeo iza rešetaka. Obojica su znali da mu Vulf ništa ne duguje.
Detektiv je nastavio da duti, iz straha od onog što bi mogao redi.
„Uzgred budi rečeno, uradio si pravu stvar“, pompezno je nastavio
gradonačelnik, nesvestan drastične promené Vulfovog raspoloženja. „Postoji
razlika između iskvarenosti i očaja. Sad to vidim. Voleo bih da si ubio bolesno
kopile u toj sudnici. Poslednja devojčica koju je zapalio bila je vršnjakinja moje
derke.“
Disanje mu se smirilo u satima napete tišine. Poduži monolog poništio je sav
napredak. Protresao je plavu pumpicu. Nije se iznenadio kad je čuo
onespokojavajudi metalni zvuk. Lek je bio na izmaku. Potrošio je nedeljno
sledovanje otkad je ušao u sobu za saslušanje. Udahnuo ga je još jednom. Zadržao
je dragoceni udisaj u sebi što je duže mogao.
„Odavno sam želeo da vam to kažem“, rekao je gradonačelnik. „To nikad nije
bilo lično. Samo sam radio…“
„Svoj posao, jašta“, progovorio je Vulf ogorčenim glasom. „Razumem vas. Svi
ste vi samo radili svoj posao: mediji, advokati, heroj koji mi je smrskao zglob i
svukao me s Halida. Kapiram.“
Gradonačelnik je klimnuo glavom. Nije hteo da ljuti Vulfa, ali mu je laknulo
otkad je izrekao ono što ga je dugo tištalo. Osetio je kako se mali teret diže s
njegovih ramena, uprkos nezgodnoj situaciji u kojoj se našao. Predugo ga je nosio.
Otvorio je tašnu i izvadio paklicu cigareta.
„Mogu li?“
Vulf je s nevericom posmatrao čoveka koji je šištedi disao: „Sigurno se šalite.“

46
 „Svi imamo svoje poroke“, hladno de gradonačelnik. Ispovest koja se mogla
protumačiti kao izvinjenje osnažila je njegov autoritet. Smatrao se slobodnim da
radi šta hode, zato što se više nije osedao kao Vulfov dužnik. „Očekujem da se
nedete protiviti, pošto demo ostati zaključani u ovoj sobi još jedanaest sati.
Popušidu jednu sada, i jednu za večerom. To je sve.“
Vulf je hteo da negoduje, ali je gradonačelnik prkosno stavio cigaretu između
usana, kresnuo upaljač i zaklonio plamen šakom, od strujanja iz rashladnog
uređaja. Približio je plamen licu…
Dvojica ljudi su delid sekunde izmenjivali poglede, nesposobni da shvate šta
se događa. Vulf je gledao kako plamen stiže do gradonačelnikovih usana i kako u
trenu proždire čitavu donju polovinu njegovog lica. Gradonačelnik je duboko
udahnuo da bi vrisnuo, ali je pakao sledio njegov dah. Ispunio mu je nos i usta i
prodro u pluda.
„Upomod!“, povikao je Vulf kad je stigao do čoveka koji je bezglasno, živ
goreo pred njim. „Potrebna mi je pomod!“
Uhvatio je gradonačelnikove razmahnute ruke. Nije znao šta da radi.
Edmunds je uleteo u sobu za saslušanje. Zastao je i zevnuo od čuda, kad se
gradonačelnik mučno, grleno zakašljao i zasuo Vulfovu levu ruku krpicama krvi i
tečne vatre. Vulf je smesta pustio gradonačelnikove ruke. Dobio je bolan udarac u
glavu. Vatra mu je zahvatila rukav. Pomislio je da bi se plamen lišen kiseonika
ugasio kad bi mogao da pokrije gradonačelnikov nos i usta.
Edmunds je istrčao u hodnik kad se alarm aktivirao. Čitava kancelarija bila je
na nogama. Gledali su kako skida vatrostalno debe sa zida. Video je kako Simons
trči između stolova ka sobi za saslušanje. Vratio se s debetom u nju. Sistem
prskalica prosipao je vodu po dvojici ljudi. Pričinjavala je više štete nego koristi.
Uspaničeni čovek je sa svakim gutljajem vode ispljunutim po prostoriji širio
plamenove, kao da izdiše vatru. Vulf je još pokušavao da ga obori na tlo, kad je
Edmunds podigao debe i jurnuo na obojicu. Sva trojica pali su na mokri pod.
Simons je, pljuskajudi, uleteo u sobu za saslušanje. Zastao je u mestu kad je
Edmunds povukao debe s uništenog tela, koje je nekad bio njegov zgodni prijatelj.
Stomak je počeo da mu se okrede kad je shvatio da se soba oseda na izgorelo
meso. Još dva policajca uletela su unutra kad se Simons povukao unatraške. Jedan
je bacio debe preko Vulfove ruke zahvadene plamenom, dok je Edmunds tražio
karotidni puls na gradonačelnikovom vratu i osluškivao disanje iznad unakaženih
usta.
„Nema pulsa!“, povikao je, ne znajudi ko je u sobi.

47
 Košulja iz Sevil Roua raspala mu se pod prstima kad ju je raširio i počeo da
broji sekunde pre nego što je pritisnuo gradonačelnikove grudi. Krv i izgorelo tkivo
navrli bi iz uništenog grla kad god bi to učinio. Prvo što je naučio na trodnevnom
kursu prve pomodi na poslu bilo je da nikakvo veštačko disanje na svetu ne može
pomodi bez disajnog puta. Polako je odustajao. Opružio se po mokrom podu.
Podigao je pogled na Simonsa, koji je stajao ispred vrata.
„Žao mi je, gospodine.“
Voda mu je curila iz kose. Tekla mu je niz lice. Sklopio je oči. Pokušavao je da
pronađe smisao u nestvarnim događajima koji su počeli pre dva i po minuta. Čuo
je sve snažniji zvuk sirena.
Simons je zakoračio u sobu. Posmatrao je izgoreli leš prijatelja, s nedokučivim
izrazom lica. Naterao je sebe da skrene pogled s gnusnog prizora koji de ga
progoniti do kraja života. Usmerio ga je na Vulfa, koji je klečao, stiskajudi
povređenu ruku. Zgrabio ga je za košulju i podigao. Tresnuo ga je o zid,
prenerazivši sve prisutne.
„Trebalo je da ga štitiš!“ vrištao je uplakani Simons, treskajudi Vulfa o zid.
„Trebalo je da bdiš nad njim!“
Edmunds je skočio pre nego što je iko stigao da reaguje. Uhvatio je šefa za
ruke. Još dvojica kolega i Baksterova poveli su se za njegovim primerom.
Otrgli su Simonsa od Vulfa. Odvukli su ga iz sobe za saslušanje. Zatvorili su
vrata da bi sačuvali mesto zločina. Ostavili su Vulfa samog s grotesknim lesom.
On je skliznuo niza zid. Sklupčao se u uglu. Ošamudeno je opipavao potiljak i
zbunjeno posmatrao krv na prstima. Bio je okružen desetinama sidušnih masnih
plamenova, koji su žestoko goreli na vodi, kao japanske vodene lampe koje vode
zalutale duhove u svet mrtvih. Naslonio se glavom na zid i posmatrao kako
plamenovi trepere pod neumornom kišom. Hladna voda prala mu je okrvavljene
ruke.

ŠESTO POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

4.23 po podne

Andrea je izašla iz taksija u senci Heron tauera, tredeg najvišeg londonskog

oblakodera. Pogledala je ka poslednjim spratovima koji su pomračivali sunce.

48
Neuravnoteženi oblici neskladno su sezali ka nebesima, visoki i tanki metalni
jarbol preteče je balansirao na vrhu. Očajnički se borio za prestiž nauštrb estetike
i, ako je suditi po izgledu, strukturalnog integriteta građevine.
Redakcija vesti nije mogla biti smeštena na boljem mestu.
Ušla je u ogromno predvorje i automatski krenula prema pokretnim
stepenicama. Zaklela se da nikad nede kročiti nogom u neki od šest providnih
liftova koji su alarmantnom brzinom uznosili nestrpljive poslovne ljude do
kancelarija. Polako se pela iz predvorja, divedi se kolosalnom akvarijumu,
ugrađenom u zid iza recepcije. Besprekorno obučenom osoblju nije smetalo što ih
od sedamdeset hiljada litara veštačkog okeana deli samo tanki sloj akrilika.
Razmišljala je o novootkrivenoj strasti, ronjenju s bocom, dok je posmatrala
šarene pupoljke korala i spokojne ribe koje su se kretale po blaženo toploj vodi.
Zamalo što nije pala kad su je pokretne stepenice izbacile na nepokretnu
površinu, grubo je prenuvši iz razmišljanja.
U tri ujutro primila je poziv da se pojavi na mestu zločina. Provela je još četiri
sata s kamermanom ispred Novog Skotland jarda, radi polučasovnih javljanja,
pošto je konačno stupila u kontakt s Vulfom, da bi mu predala uznemirujudi
koverat pronađen u pošti. Svakih pola sata prežvakavala je iste informacije, da bi
stvorila utisak da se na trotoaru ispred zatvorenih vrata policijske upravne zgrade
dešava nešto značajno i uzbudljivo.
Posle javljanja u jedanaest pozvao je njen urednik, Elajdža Rid. Naredio joj je
da ode kudi i odmori se nekoliko sati. Žustro se usprotivila. Nije nameravala da se
odrekne onog što de postati najspektakularnija priča posle Krematorijumskog
Ubice (pogotovo zbog problematičnog sadržaja koverta, još nepodeljenog sa
šefom). Popustila je tek kad se Elajdža zakleo da de je zvati ako se išta desi.
Priuštila je sebi prijatnu polusatnu šetnju po suncu, oko palate i pored
Belgrejv skver parka, do Najtsbridža i trospratne viktorijanske rezidencije koju je
delila s verenikom i njegovom devetogodišnjom derkom. Zatvorila je teška ulazna
vrata za sobom. Otišla je pravo u ukusno opremljenu spavadu sobu na najvišem
spratu.
Navukla je zavese i, u polumraku, obučena legla preko posteljine. Posegnula
je za tašnom, pronašla mobilni telefon i podesila alarm. Izvadila je fasciklu s foto-
kopijama svega što je predala Vulfu. Pritisnula ju je na grudi kad je zatvorila oči,
svesna strahovitog značaja koji ima za policiju, ugrožene ljude sa spiska – i nju
samu.
Ležala je sat i po, nesposobna da zaspi. Zurila je u visoki plafon i raskošne
gipsane ukrase oko lustera. Vagala je moralne i pravne posledice predstavljanja

49
dokaza Elajdži. Nije nimalo sumnjala da de bestidno predstaviti svih dvanaest
fotografija svetu. Taktično upozorenje da de „za neke gledaoce prizori koji slede
biti uznemirujudi“, samo de podstadi nezajažljivu morbidnu radoznalost javnosti.
Pitala se, obuzeta sumornim raspoloženjem, da li de ih porodice još
neidentifikovanih žrtava gledati, očarane i zgrožene neodređeno poznatim
udovima.
Desetine novinara stajale su tog jutra rame uz rame ispred iste pozadine da
bi ponudili iste informacije. Svaki se borio za pažnju razmažene publike. Činjenica
da je ubica stupio u kontakt baš s njom sigurno de im dati prednost na BBC-jem i
Skaj njuzom, koji de, nesumnjivo, reprizno objaviti fotografije nekoliko minuta
posle premijere na njihovom kanalu. Znala je kako de osigurati da sve televizije u
zemlji budu usmerene isključivo na nju:
1. Izvešde početni udarac – obavestide javnost da je najnoviji prestonički
serijski ubica stupio u kontakt s njom.
2. Bacide mamac – objavide fotografije jednu za drugom, opisujudi njihov
sadržaj s dosta maštovitih pretpostavki, da bi podstakla radoznalost javnosti. Uz
malo srede pronadi de bivšeg detektiva, privatnog istražitelja – i pisac
kriminalističkih romana mogao bi poslužiti – voljnog da iznese svoja zapažanja o
slučaju.
3. Dade obedanje – otkride da je u paketu bio i rukom ispisani spisak s
identitetom slededih šest žrtava i preciznim datumima njihove smrti. Obedade da
de „sva imena biti otkrivena za pet minuta“.
4. Odade tajne – pred očima čitavog sveta pročitade imena i datume s
ubičinog spiska. Pravice dramatične pauze između svakog od njih, kao sudija koji
objavljuje imena finalista rijalitija za talente. Pitala se da li bi bubnjevi u pozadini
predstavljali preterivanje.
Andrea je mrzela sebe zato što je razmišljala o takvim stvarima. Veoma je
verovatno da policija još nije stupila u kontakt s ljudima sa spiska, koji su
nesumnjivo zaslužili da o opasnosti koja im preti saznaju makar nešto pre ostatka
sveta. Znala je da de biti uhapšena. Elajdži to nije smetalo. Gledala je kako, za
kratko vreme otkad je došao u stanicu, uništava veliki broj života bestidnim
nagađanjima i širenjem podataka iz tekudih istraga dobavljenih na sumnjiv način.
Dva puta pojavljivao se na sudu zbog zadržavanja dokaza i pokušaja podmidivanja
policajca.
Odustala je od pokušaja da zaspi. Uspravila se u sededi položaj na krevetu.
Nije se odmorila, ali znala je šta joj je činiti. Upotrebide fotografije. Imade
problema zbog toga, ali de korist po karijeru daleko premašiti tako nastalu štetu.

50
Nede otkrivati spisak. Ponosila se sobom zbog sposobnosti da se odupre
narastajudem pritisku da postane nemilosrdna i destruktivna kao njen šef.
Stigla je do hodnika koji je vodio do redakcije. Instinktivno je gravitirala ka
zidu, čak i na ovako umerenoj visini. Ignorisala je pogled na krovove Ulice
Kamomajl. Na ulazu u kancelariju je, kao i uvek, zastala, zapanjena metežom koji
nije prestajao dvadeset četiri sata. Elajdža je uživao u haosu. Snalazio se kao riba u
vodi među ljudima koji su vikali jedni na druge, telefonima koji su izluđujude
zvrjali i brojnim ravnim ekranima okačenim o tavanicu, koji su emitovali program s
kajronima, bez tona. Znala je da de se za nekoliko minuta prilagoditi i da de
agresivni ambijent postati pozadinska buka.
Redakcija je zauzimala deseti i jedanaesti sprat. Jedan nivo uklonjen je da bi
se dobilo na visini prostora. Posle dugogodišnjeg staža na sličnim mestima, tako
stvoreni ambijent smatrala je neodgovarajudim i rasipnim, parodijom televizijske
redakcije. Sto, kompjuter i telefon bili su sasvim dovoljni za rad.
Novi glavni urednik bio je regrutovan iz agresivnog američkog programa
vesti, poznatog po otkrivanju velikog korupcijskog skandala povezanog s više
dobro poznatih brendova i kompanija. Doneo je mnoštvo pokroviteljskih
amerikanizama i mera za izgradnju timova i podizanje morala koje je nemilosrdno
nametao hronično rezervisanim engleskim radnicima.
Sela je na neon-žutu ergonomsku stolicu (naučna istraživanja otkrila su
direktnu vezu između produktivnosti i drečavih boja), preko puta mašine za
sladoled. Smesta je proverila poštu, da bi videla ima li još nekih poruka od ubice.
Izvadila je fasciklu iz torbe. Htela je da se popne stepenicama do Elajdžine
kancelarije, kad su ljudi počeli da napuštaju radna mesta i okupljaju se ispod
najvedeg ekrana.
Zapazila je da je glavni urednik izašao iz kancelarije i gleda prenos s balkona,
skrštenih ruku. Odmerio ju je nezainteresovanim pogledom, pre nego što se
zagledao u ekran. Ustala je i zauzela mesto u pozadini sve vede gomile. Nije znala
šta se dešava.
„Pojačajte ton!“, povikao je neko.
Pojavio se poznati znak Novog Skotland jarda. Andrea je prepoznala zum
mekog fokusa, zaštitni znak njenog kamermana Rorija. Snimao je predivnu plavu
novinarku u neprilično kratkoj letnjoj haljinici. Neko iz prvih redova oštro je
zazviždao. Izobel Plat zaposlila se pre četiri meseca. Andrea je taj događaj
smatrala uvredom za novinarsku profesiju. Praznoglava, kozmetički unapređena
dvadesetogodišnjakinja dobila je radno mesto zahvaljujudi sposobnosti da čita

51
naglas. U međuvremenu je njeno prisustvo počela da tumači kao direktni napad
na sebe i svoju karijeru.
Izobel je veselim tonom izvestila da de policijski predstavnik za medije „us-
ko-ro“ objaviti saopštenje. Njen duboki dekolte tako je suvereno gospodario
ekranom da se Andrea pitala zašto se Rori trudi da očuva njenu glavu u kadru.
Došlo joj je da zaplače od muke. Osedala je da Elajdža prati njenu reakciju i
upravila pogled na ekran. Uskratide mu zadovoljstvo da vidi kako se okrede i
napušta redakciju.
Nije prvi put potcenila nemilosrdnost glavnog urednika. Prozrela je njegov
način razmišljanja. Zašto ne postaviti model pred kamere, kao dodatnu atrakciju u
bici za gledanost najvede priče ove godine? Ne bi se iznenadila kad bi Izobel
završila prilog u toplesu.
Jedva da je registrovala zapanjujudu vest o iznenadnoj smrti gradonačelnika
Ternbla dok je bio na sastanku u štabu policije. Kolege su uzdisale i psovale oko
nje. Bila je prezuzeta preobražajem samosažaljenja u bes. Nede dopustiti da joj
otmu priču. Okrenula je leđa ekranu. Nije je zanimalo da čuje šta de Izobeline
grudi izvestiti sa šokantne konferencije za štampu. Otrčala je do svog stola, uzela
fasciklu i odlučnim korakom pošla uz stepenice ka Elajdžinoj kancelariji. Očekivao
je to. Nonšalantnim korakom vratio se u nju i ostavio vrata odškrinuta.

Elajdža je punih pet minuta vrištao i psovao. Pobesneo je kad je saznao da je

Andrea čitav dan skrivala tako eksplozivnu priču od njega. Sedam puta rekao joj je
da je otpuštena. Tri puta počastio ju je rečju na P. Izgurao je pomodnicu iz
kancelarije kad je ušla da proveri je li sve u redu.
Andrea je strpljivo čekala da se on istutnji. Zabavljala ju je šefova predvidiva
reakcija, koliko i južnjački akcenat, sve primetniji ispod njujorškog, naporedo s
narastanjem gneva. Bio je sujetan. Išao je u teretanu pre i posle posla. Nosio je za
broj manje košulje, da bi istakao razmere svoje opsesije. Imao je preko četrdeset
godina i nijednu sedu na glavi. Neprirodno zlatnu kosu češljao je pozadi. Neke
žene u kancelariji smatrale su ga nepodnošljivo zgodnim, slikom i prilikom alfa
mužjaka. Andrei je bio smešno odbojan. Morala je sačekati još minut da se
demonstriranje dominacije okonča.
„Fotografije nisu nikakve, gotovo su neupotrebljive“, procedio je. Trudio se
da prikrije uzbuđenje dok ih je redao po stolu.
„Imaš pravo. One su za tebe“, pribrano de Andrea. „Snimci visoke rezolucije
su na mojoj SD kartici.“

52
 „Gde su?“ zabrinuto je pitao. Podigao je pogled kad Andrea nije odgovorila.
„Svaka čast, učiš.“
Andrea, iako uvređena pokroviteljskim tonom, nije mogla da ne oseti
izvestan ponos zbog nevoljno izrečenih komplimenata. Više nije bila u
podređenom položaju. Postali su dve ajkule koje kruže oko komada mesa.
„Policija ima originale?“, pitao je.
„Ima ih.“
„Kod Vulfa su?“ Njen razvod od ozloglašenog detektiva veoma je zanimao
Elajdžu. Skandal zbog Krematorijumskog Ubice bio je velika vest i s njegove strane
Atlantika. Iscerio se. „U tom slučaju ne možemo biti optuženi za prikrivanje
dokaza, zar ne? Odnesi fotografije do grafičkog odeljenja. Zadržadeš posao.“
Našla se u nebranom grožđu. Nije htela da sačuva zaposlenje, ved da povrati
vlasništvo nad pričom. Šef se zlobno osmehnuo kad je video njen izraz lica.
„Ne glumi oštedenu stranu. Radila si svoj posao, to je sve. Izobel je na licu
mesta. Ona de izveštavati.“
Osetila je peckanje u očima. Očajnički je nastojala da ga prikrije, dok se
trudila da smisli odgovor: „U tom slučaju du…“
„Šta deš? Dati otkaz? Da li deš odneti fotografije drugde?“, nasmejao se.
„Spreman sam da se kladim da SD kartica koju si koristila pripada kompaniji. Imam
pravo da naredim čuvarima da te pretresu, ako posumnjam da nameravaš da
napustiš redakciju s ukradenim vlasništvom.“
Pomislila je na mali crni kvadrat između Starbaksove kartice i ronilačke
legitimacije. Pronadi de ga za nekoliko sekundi. Shvatila je da ima samo jedan
adut.
„Postoji spisak“, žurno je progovorila da bi preduhitrila savest, „slededih
ubičinih žrtava.“
„Sereš.“
Izvadila je zgužvanu foto-kopiju iz džepa. Pažljivo ju je savila tako da je samo
prvi red bio vidljiv:

Gradonačelnik Rejmond Edgar Ternbl –

Subota, 25. jun

Elajdža je žmirkajudi posmatrao sivu foto-kopiju koju je Andrea držala van

njegovog domašaja. Motrio ju je dok je prelazila put od ekrana do svog stola i
njegove kancelarije. Nije imala vremena da napravi foto-kopije.

53
 „Ispod je još pet imena s datumima. Kunem se da du progutati spisak ako
pokušaš da mi ga otmeš.“
Osetio je da ne blefira. Zavalio se na stolicu i sredno osmehnuo, kao da su
konačno završili neizvesnu partiju monopola.
„Šta hodeš?“
„Ovo je moja priča.“
„Važi.“
„Slobodno pusti Izobel da visi tamo i traci vreme. Ja du izveštavati iz studija.“
„Ti si terenski novinar.“
„Reci Robertu i Mariji da nam večeras nede biti potrebni. Hodu zasebnu
emisiju.“ Kratko je oklevao. „Smatraj to učinjenim. Još nešto?“
„Da. Zaključaj sva vrata dok ne završim, i ne puštaj nikoga. Ne smeju da me
uhapse dok ne obavim posao.“

SEDMO POGLAVLJE

Subota, 28. jun 2014.

5.58 po podne

Vulf je sedeo sam u Simonsovoj kancelariji. Neprijatno se osedao dok je gledao

brojna sveza udubljenja na starinskom ormanu za spise i komadide obijenog
maltera na tepihu: tragove procesa žaljenja. Čekao je, čačkajudi vlažni zavoj na
levoj ruci.
Baksterova je ušla u sobu za saslušanja kad je Simons udaljen iz nje. Zatekla
je Vulfa, sklupčanog pored gradonačelnikovog tela, ispod monsuna koji je besneo
između četiri zida. Nikad nije izgledao tako izgubljeno i ranjivo. Zurio je ispred
sebe, naizgled nesvestan njenog prisustva. Nežno ga je podigla i izvela u suvi
hodnik. Kolege su ih budno posmatrale.
„Za boga miloga“, huknula je.
Gotovo je nosila Vulfa dok su se teturali kancelarijom. Stigli su do ženskog
toaleta. Borila se da ga podigne na površinu između dva lavaboa. Pažljivo mu je
otkopčala i polako skinula prljavu košulju. S najvedom pažnjom oljuštila je
istopljeni materijal s otečene, vlažne rane na donjem delu ruke. Prostorija je
zaudarala na jeftini dezodorans, znoj i izgorelu kožu. Bila je veoma nervozna.
Strahovala je da de neko svakog časa udi i zatedi ih, iako nije radila ništa loše.

54
 „Ne mrdaj“, rekla mu je kad je uklonila sve što je mogla. Požurila je u
kancelariju. Vratila se s priborom za prvu pomod i peškirom. Obavila ga je oko
Vulfove mokre kose. Nevešto je nanela sluzavo sredstvo protiv opekotina na
ozlede. Zavila mu je opečenu ruku. Potrošila je dovoljno zavoja za mumificiranje
leša.
Neko je zakucao na vrata. Edmunds je ušao i malčice nevoljno ponudio
košulju. Objasnio je da ima majicu ispod. Mladid je, iako visok, bio građen kao
žgoljavi školarac. Košulja je jedva pokrila krupnog Vulfa. Baksterova je pomislila da
je i to bolje, nego da ide okolo golih prsa. Zakopčala je vedinu dugmadi i skočila na
ravnu površinu pored njega. Dutke je sedela, rešena da sačeka da se oporavi, ma
koliko to trajalo.
Vulf je proveo ostatak popodneva u tihom zakutku. Pisao je detaljni izvešaj o
onom što se desilo u zaključanoj sobi za saslušanje. Zanemario je brojne savete
kolega da ode kudi, izgovarajudi se povredom. U 5.50 pozvan je u Simonsovu
kancelariju. Nervozno je čekao dolazak glavnog inspektora, kog nije video od
erupcije nasilja od pre nekoliko sati.
Čekao ga je, razmišljajudi o Baksterovoj i događajima u toaletu. Sedanja su
bila maglovita, nestvarna. Malčice se stideo što se tog jutra nije bolje udesio (i
svakog jutra u protekle četiri godine). Stresao se kad je pomislio da je videla
njegovo zapušteno i pomalo gojazno telo.
Čuo je kako Simons ulazi u sobicu iza njegovih leđa i zatvara vrata. Šef se
spustio na stolicu preko puta i uzeo bocu irskog viskija, kesicu leda i plastične čaše
s likovima Transformersa iz kese. Oči su mu bile još nadute od plača. Morao je da
obavesti gradonačelnikovu suprugu o muževljevoj smrti, pre konferencije za
štampu. Sipao je led u čaše, a za njim i dosta viskija. Poslužio je Vulfa. Otpili su po
gutljaj.
„Tvoj najomiljeniji, ako se dobro sedam“, konačno de Simons.
„Dobro se sedaš.“
„Kako ti je glava?“ pitao je, kao da ne snosi nikakvu odgovornost za kolegin
blagi potres mozga.
„Bolje nego ruka“, raspoloženo de Vulf, iako nije znao koliko de doktori modi
da mu pomognu, ako je Baksterova zbrinula ranu sa istom veštinom s kojom ju je
previla.
„Mogu li biti iskren?“ Simons nije čekao odgovor. „Obojica znamo da bi
sedeo na ovoj stolici umesto mene da nisi onako kolosalno uprskao stvar. Uvek si
bio bolji detektiv od mene.“
Vulf je zadržao učtiv, ravnodušan izraz.

55
 „Možda bi“, nastavio je Simons, „doneo kvalitetniju odluku nego ja. Možda bi
Rej još bio živ da…“
Udutao je i otpio još jedan gutljaj. „Nisi mogao da znaš“, reče Vulf.
„Da je pumpica bila puna zapaljive tečnosti? Da su gomile cveda koje su
pristizale čitave nedelje bile pune polena ambrozije?“
Vulf je prošao pored gomile plastičnih kesa za dokaze na putu do šefove
kancelarije.
„Pune čega?“
„To je navodno kriptonit za astmatičare. A ja sam ga doveo ovamo.“
Simons je zaboravio da drži plastičnu čašu. Zavitlao ju je na zid, ljut na sebe.
Antiklimaktično je odskočila preko stola. Ponovo ju je napunio.
„Predlažem da završimo priču pre nego što se komandir vrati“, reče Simons.
„Šta demo s tobom?“
„Šta demo sa mnom?“
„Pa, ovo je sastanak na kome se od mene očekuje da ti kažem da si previše
povezan sa slučajem i da de za sve biti najbolje da ti poverim neki drugi…“
Vulf je hteo da negoduje, ali Simons je nastavio:
„Ti deš mi, naravno, redi da se nosim. Ja du te podsetiti na ono što se
dogodilo s Halidom. Ti deš mi ponovo redi da se nosim, a ja du se, oklevajudi, složiti
da te ostavim na slučaju, ali du te upozoriti da du te ukloniti na prvi znak
zabrinutosti kolega, psihijatra ili mene lično. Lepo bismo se ispričali.“
Vulf je klimnuo glavom. Bilo mu je jasno da Simons rizikuje glavu zbog njega.
„Imamo sedam leševa. Jedina oružja ubistva su pumpica, cvede i riba.“
Simons je s nevericom odmahnuo glavom. „Sedaš li se dobrih starih dana kad su
ljudi imali obraza da priđu i pucaju na neko kopile?“
„To su bili dani“, reče Vulf, podigavši čašu s Optimusom Prajmom.
„To su bili dani!“, ponovio je Simons kad su se kucnuli.
Vulf je osetio vibriranje mobilnog telefona u džepu. Izvadio ga je i pročitao
Andreinu kratku poruku:

Uznemirio se. Znao je da se Andrea ne izvinjava zbog nedoličnog crteža penisa koji
je poslala, misledi da crta srce. Hteo je da odgovori, kad je

56
 Baksterova uletela u kancelariju i uključila televizorčid na zidu. Simons je bio
suviše isceđen da bi reagovao.
„Ona kučka od tvoje bivše otkriva podatke o istrazi“, rekla je.
Andrea je bila usred emisije. Izgledala je neverovatno dobro. Vulf je,
objektivno je posmatrajudi, shvatio da je uzimao njenu lepotu zdravo za gotovo.
Divio se dugim crvenim uvojcima isfriziranim kao za svadbe i zabave, i iskričavim,
nestvarno zelenim očima. Shvatio je razlog njene izdaje. Nije stajala napolju,
pored druma, niti je izveštavala preko nesigurne telefonske linije uz pratnju stare
fotografije na ekranu, kao u jeftinoj trbuho-zboračkoj tački. Javljala se iz studija.
Vodila je emisiju, što je oduvek htela.
„… da je smrt gradonačelnika Ternbla ovog popodneva, u stvari, bilo ubistvo
s predumišljajem, povezano sa šest leševa otkrivenih rano jutros u Kentiš Taunu“,
govorila je. Nije pokazala ni najmanji trag nervoze koja je sigurno ključala ispod
površine. „Neki gledaoci možda de pronadi sledede slike…“
„Razgovaraj sa svojom suprugom, Fokse. Iz ovih stopa!“, povikao je Simons.
„Bivšom“ ispravila ga je Baksterova. Svi troje mahnito su kucali brojeve u
telefone:
„Da, potrebni su mi brojevi redakcije…“
„Pošaljite dvoja patrolna kola u Bišopsgejt 110…“
„Osoba koju pokušavate da dobijete trenutno nije dostupna…“
Andrea je nastavljala u pozadini:
„Potvrđeno je da glava pripada Nagibu Halidu, Krematorijumskom Ubici. Nije
nam poznato kako je Halid, koji služi…“
„Pokušadu da dobijem obezbeđenje zgrade“, reče Vulf pošto je ostavio
poruku od tri reči na Andreinoj govornoj pošti: „Pozovi me odmah!“
„… očigledno raskomadana da bi bila zašivena zajedno u kompletno telo“,
govorila je Andrea, dok su se na ekranu smenjivale stravične fotografije, „koje
policija naziva 'Krpenim lutkom'.“
„Malo sutra ga nazivamo“, planuo je Simons, koji je još telefonirao.
Udutali su se da bi čuli Andreu.
„… još pet imena i precizne datume njihove smrti. Svi podaci sa spiska bide za
pet minuta predstavljeni javnosti. Ja sam Andrea Hol. Ostanite na našem kanalu.“
„Nede valjda?“ Simons se s nevericom obratio Vulfu, s rukama na slušalici.
Nastavili su svoje razgovore kad Vulf nije odgovorio.

Nekoliko minuta kasnije Vulf, Simons i Bakstrerova sedeli su gledajudi kako se

svetla pale u televizijskom studiju. Sticao se utisak da je Andrea presedela pauzu u

57
mraku. Kolege su se gurale iza njih oko televizora, koji je neko izneo iz sobe za
sastanke. Zakasnili su.
Vulf se nije iznenadio što Andrea nije odgovorila na njegovu poruku.
Obezbeđenje zgrade nije moglo da uđe u zabarikadirani studio. Policajci koje je
Simons poslao još nisu stigli na lice mesta. Simons se probio do glavnog urednika,
čije je ime predobro znao. Skrenuo je pažnju nepodnošljivo arogantnom čoveku
da sabotira istragu ubistva i da je za to delo predviđena zatvorska kazna. Kad to
nije upalilo, pokušao je da apeluje na njegovu humanost. Priznao je da još nisu
obavestili ljude sa spiska o pretnji koja im je upudena.
„U tom slučaju uštededemo vam trud“, odvratio je Elajdža. „I još tvrdite da
ništa nisam učinio za vas.“
Odbio je da im dopusti da razgovaraju s Andreom i prekinuo vezu. Sad su
mogli samo da gledaju njeno javljanje uživo, zajedno sa ostatkom sveta. Simons je
napunio tri čaše viskija. Baksterova je sedela na stolu. Kolebljivo je pomirisala
tečnost u čaši pre nego što ju je sasula u sebe. Spremala se da zatraži poverljiv
spisak na uvid, pošto de za neki minut postati opštepoznat, kad je program počeo.
Andrea je propustila da primeti prvi signal za uključenje u program. Vulf je
znao da je nervozna, da okleva i da se predomišlja. Znao je da joj kolena skaču
gore-dole iza minimalističkog stola, kao i uvek kad je uznemirena. Posmatrala je
kameru, pretražujudi milione nevidljivih očiju koje su joj uzvradale pogled. Osetio
je da traži njega, da traga za izlazom iz rupe koju je sama sebi iskopala.
„Andrea, u programu si“, zasiktao je gnevni glas u njenom uhu. „Andrea!“
„Dobro veče. Ja sam Andrea Hol. Dobro došli nazad…“
Slededih pet minuta prepričavala je priču i komentarisala gnusne fotografije
pred bezbrojnim gledaocima koji su pratili emisiju. Počela je da se saplide o
vlastite reči dok je objašnjavala da je među fotografijama bio i spisak. Ruke su joj
vidno drhtale dok je čitala šest smrtnih presuda:
„Gradonačelnik Edgar Ternbl – subota, 28. jun.“
„Vidžaj Rana – sreda, 2. jul.“
„Džared Endru Garland – subota, 5. jul.“
„Endru Artur Ford – sreda, 9. jul.“
„Ešli Danijel Lohlan – subota, 12. jul.“
„I u ponedeljak, 14. jula…“
Zastala je, ali ne zbog dramskog efekta (žurno je pročitala spisak bez
estradnog pristupa, kao da je očajnički nastojala da što pre obavi taj posao), ved
da bi obrisala maškarom umrljanu suzu iz oka. Pročistila je grlo i prelistala papire
ispred sebe, u neuspešnom pokušaju da prekid pripiše neodgovarajudem

58
materijalu u rukama. Zarila je lice u šake. Ramena su joj zadrhtala pod punim
teretom svesti o onome što je učinila.
„Andrea? Andrea?“ neko je prošaputao iza kamere.
Podigla je pogled ka rekordno brojnoj publici. Dočekala je veliki trenutak s
crnim mrljama na licu i rukavima.
„Dobro sam.“
Usledila je pauza.
„I u ponedeljak, 14. jula, pripadnik Gradske policije i vodedi istražitelj u
slučaju Krpenog lutka… detektiv narednik Vilijam Oliver Lejton-Foks.“

OSMO POGLAVLJE

Ponedeljak, 30. jun 2014.

9.35 ujutro

„Loše.“
„Loše?“
„I tužno.“
„Tužno.
Doktorka Preston-Hol duboko je uzdahnula i spustila beležnicu na starinski
stočid za kafu pored stolice.
„Gledali ste kako čovek kog ste štitili umire pred vama, posle čega je osoba
odgovorna za taj zločin objavila nameru da vas ubije za dve nedelje, i sve što
možete da mi kažete jeste da se osedate loše i tužno?“
„Besno?“ pokušavao je Vulf. Verovao je da mu dobro ide.
Izgleda da je poslednja reč izazvala doktorkino zanimanje. Podigla je
beležnicu. Ponovo se nagnula prema njemu.
„Znači da ste besni?“
Vulf je razmislio: „Ne baš, ne.“
Bacila je beležnicu. Skliznula je s minijaturnog stola i pala na pod. Izgleda da
je ona ljuta.
Od povratka u službu, Vulf je svakog ponedeljka ujutro posedivao
džordžijansku rezidenciju kitnjaste fasade u Kvin Ens gejtu. Doktorka Preston-Hol
bila je psihijatar-konsultant Gradske policije. Samo je diskretna mesingana pločica

59
pored ulaznih vrata upudivala na to da se tu nalazi ordinacija. Kuda je bila u mirnoj
ulici, na tri minuta hoda od Novog Skotland jarda.
Doktorka se uklapala u elegantno okruženje. Imala je nešto više od šezdeset
godina. Lepo je starila u otmenoj odedi. Njena seda kosa bila je besprekorno
isfrizirana. Izgledala je strogo i autoritativno, kao direktorka škole koja se zauvek
nametnula đacima u ranom životnom dobu.
„Recite mi, da li ste ponovo imali snove, one o bolnici?“
„Vi kažete bolnica, a ja – ludnica.“
Uzdahnula je.
„Sanjam ih samo kad spavam“, reče Vulf. „Što de redi?“
„Nemam ih dok sam pri svesti. I ne bih ih nazvao snovima. To su nodne
more.“
„Ja ih ne bih nazvala nodnim morama“, usprotivila se doktorka Preston-Hol.
„Nema ničeg strašnog u vezi sa snovima. Vi projektujete strah u njih.“
„Uza sve poštovanje, ali lako je vama da pričate pošto niste proveli trinaest
meseci i jedan dan života u tom paklu.“
Doktorka je promenila temu. Naslutila je da je Vulf raspoloženiji da potroši
preostalo vreme prepirudi se, nego da joj otkrije bilo šta lično. Pocepala je
zapečadeni koverat koji je doneo sa sobom i pročitala Finlijev nedeljni izveštaj. Iz
njenog izraza moglo se prosuditi da ga, baš kao i Vulf, smatra tradenjem vremena,
papira i mastila.
„Izgleda da je narednik Šo zadovoljan načinom na koji se borite sa stresom u
proteklih nekoliko dana. Dao vam je deset od deset poena na tom polju. Bog sveti
zna na čemu zasniva svoja merila, ali… dobro ste prošli“, sumnjičavo je
napomenula.
Zurio je kroz otvoren prozor na veličanstvena zdanja na drugoj strani Kvin Ens
gejta. Svako je bilo besprekorno održavano ili obnovljeno u punom sjaju. Pomislio
bi da su se vratili u prošlost, da nije bilo dalekog šapata haotičnog grada koji se
zaletao u novu nepoštednu nedelju. Nežni povetarac uvlačio se u senovitu sobu,
dok se jutro zagrevalo ka temperaturnom maksimumu od dvadeset osam stepeni.
„Predložidu da se, dok ovaj slučaj traje, viđamo dva puta sedmično“, rekla je
doktorka. Još je čitala opsežni izveštaj koji je Finli nažvrljao nespretnim rukopisom
dok mu je Vulf diktirao.
Naglo se uspravio. Znao je da ne bi trebalo da steže pesnice ispred doktorke.
„Cenim vašu brigu…“
Nije zvučao kao neko ko oseda takvo nešto. „… ali nemam vremena za to.
Moram da uhvatim ubicu.“

60
 „U tome je problem: ja. To me brine. Zar se to ved nije desilo? Hvatanje te
osobe nije samo vaša odgovornost. Imate kolege, podršku…“
„Mnogo toga zavisi od mene.“
„A ja imam profesionalnu obavezu“, konačno je prozborila. Pomislio je da bi
mogla predložiti tri seanse nedeljno ako nastavi da se prepire.
„Pa, to je dogovoreno“, rekla je, listajudi rokovnik. „Šta kažete za sredu
ujutro?“
„Tada du davati sve od sebe da bih sprečio ubistvo čoveka koji se zove Vidžaj
Rana.“
„U tom slučaju, četvrtak?“
„Važi.“
„Devet ujutro?“
„Važi.“
Doktorka Preston-Hol potpisala je papire. Ljubazno se osmehnula. Vulf je
ustao i krenuo ka vratima.
„I, Vilijame…“ Vulf se okrenuo prema njoj. „Čuvajte se.“

* * *

Simons je zahtevao da Vulf uzme slobodnu nedelju, posle svega što ga je snašlo
prethodnog dana. Vulf je pak slutio da šef samo čuva svoju zadnjicu i da je tako
obezbedio da se vrati na dužnost tek posle posere psihijatru.
Svratio je u samoposlugu i kupio dovoljno hrane za ostatak vikenda, zato što
je tačno predvideo da de ga gomila novinara čekati ispred kude. Na svu sredu,
izbegao je vedinu prolaskom kroz policijski kordon, koji je još bio tu zbog
forenzičara.
Iskoristio je neželjeni slobodan dan da sredi neke kutije koje je Andrea
spakovala pre nekoliko meseci. Njegova polovina kude bila je neznatna. Bio je
prilično siguran da nije u besu pregazila nijednu kartonsku kutiju pored zidova.
Nije odgovorio na njenih sedamnaest poziva između subote uveče i nedelje.
Odgovorio je na majčin poziv. Čitava dva minuta zvučala je iskreno zabrinuto za
njegovu sudbinu. Zatim je prešla na važniji problem, slomljenu ogradu susetke
Etel, čemu je posvetila završnih četrdeset minuta razgovora. Obedao je da de
skoknuti do Bata da je popravi jednog vikenda u julu. Našao je izvesnu utehu u
pomisli da nede morati time da se bavi ako bude ubijen 14. jula.

61
Vulfa je, na ulasku u odeljenje za ubistva i teške zločine, dočekalo zujanje bušilice.
Tim vrednih radnika popravljao je vodom oštedenu sobu za saslušavanje. Na putu
kroz kancelariju izdvojio je dve suprotstavljene reakcije kolega. Veliki broj
ohrabrujude mu se osmehivao. Neko nepoznat ponudio se da mu skuva kafu, a
drugi (koji nije imao veze sa slučajem), rekao mu je u poverenju: „Uhvatidemo ga.“
Drugi su u potpunosti izbegavali mrtvaca koji hoda, možda iz straha da ne
nastradaju od otrovne ribe, leka ili biljke koju bi ubica mogao upotrebiti protiv
njega.
„Najzad“, reče Baksterova kad se približio njenom i Edmundsovom stolu.
„Nadam se da si lepo proveo slobodan dan dok smo mi radili tvoj posao.“
Nije reagovao na verbalnu provokaciju. Znao je bolje nego iko da je naprašiti
stav sastavni deo njene odbrambene taktike. Na tugu je odgovarala agresivnošdu,
na zbunjenost antagonizmom, a na stid nasiljem. Bila je neobično tiha posle
televizijskog saopštenja u subotu uveče. Nije pokušala da mu se javi, iako je bila
jedina osoba s kojom bi želeo da razgovara. Ponašala se kao da nikad nije čula za
spisak. Vulfu je takva reakcija odgovarala.
„Ispostavilo se da ovo malo kopile“, pokazala je na Edmundsa, koji je sedeo
pored nje, „i nije potpuno beskorisno.“
Obavestila ga je o svemu što se u međuvremenu dogodilo. Morali su da
dignu ruke od traga s ambrozijom kad im je stručnjak saopštio da je ta biljka
mogla biti uzgajena u svakom stakleniku u zemlji. Ni cvede ih nikuda nije odvelo.
Svaki buket bio je kupljen kod drugog londonskog cvedara i svaki pladen
gotovinom putem pošte.
Posetili su Komplitfuds, pratedi Edmundsov trag. Dobili su spisak zaposlenih
koji su radili u nodnoj smeni pre trovanja Nagiba Halida. Još važnije je to što su sa
sigurnosnih kamera dobili snimke neidentifikovane osobe koja je u ranim
jutarnjim časovima ušla u prostorije kompanije. Edmunds je ponosito predao
Vulfu USB s video-zapisom. Izgledao je kao neko koga bi tapšanje po glavi usredilo.
„Mislim da se nešto ne uklapa“, reče Edmunds.
„Zar opet?“, požalila se Baksterova.
„Doznao sam da je kontaminirana isporuka specijalne hrane stigla i na druga
mesta. Još troje ljudi konzumiralo je tetrodotoksin. Dvoje je ved umrlo.“
„A tredi?“, zabrinuto de Vulf.
„Nadam se da nede.“
„Učenica Svete Marije je pukom sredom bila na ekskurziji, inače bi i ona
nastradala“, reče Baksterova.

62
 „Upravo tako“, nastavio je Edmunds. „Nema logike u tome da nam ubica
dostavi spisak šest žrtava, da bi zatim nasumično ubio još tri…“
„Dve i po“, prekinula ga je Baksterova.
„… žrtve, ne potrudivši se da ih pripiše sebi. Serijske ubice ne ponašaju se
tako. Ovo je nešto drugo.“
Vulf je izgledao impresionirano. Obratio se Baksterovoj. „Vidim zašto ti se
sviđa.“ Edmunds je izgledao ushideno. „Ne sviđa mi se.“ Mladidev osmeh je
svenuo.
„Šest meseci nisam joj dozvoljavao da podeli sto sa mnom, kad je bila na
obuci“, poverio se Vulf Edmundsu.
„Prestani!“ planula je Baksterova.
„Da li ste nešto postigli s pumpicom?“ pitao je Vulf.
„Rezervoar je rasklopljen i sklopljen. U njemu nije bilo leka, samo hemikalije
čije ime ne umem da izgovorim. Još istražujemo, ali je verovatno načinjena od
komponenata dostupnih u svakoj školskoj laboratoriji. Ni taj trag nas, po svoj
prilici, nigde nede odvesti.“
„Kad ved govorimo o tome“, prekinuo ju je Edmunds, „ubica je morao biti
dovoljno blizu žrtve da zameni pumpice neposredno pre ubistva. Verovatno istog
jutra. Zašto nije tada ubio gradonačelnika? Ovo navodi na to da osveta nije
primarni motiv, ved da je reč o osobi sklonoj teatralnosti.“
„To ima smisla“, Vulf je klimnuo glavom. Oklevajudi, pomenuo je tabu temu,
koju su pažljivo zaobilazili. „Šta se dešava s ljudima sa spiska?“
Baksterova se vidno unervozila.
„To nema veze s nama. Mi radimo na identifikaciji ubijenih, a ne onih koji de
to biti…“ Udutala je kad je shvatila s kim razgovara. „Moradeš da porazgovaraš s
partnerom.“
Vulf je ustao i pružio korak. Zastao je.
„Da li si se čula s Čejmbersom?“ upitao je nehajnim tonom.
Baksterova ga je sumnjičavo odmerila: „Šta te, kog đavola, briga?“
Slegnuo je ramenima.
„Pitam se da li je saznao šta se dešava. Imam osedaj da de nam biti potrebna
sva moguda pomod.“

Vulfu su dozlogrdili brojni pogledi koji su ga pratili u kancelariji. Premestio se u

sobu za sastanke, u kojoj je neko kitnjastim slovima napisao „Krpeni lutak“ iznad
dveju velikih reprodukcija. Sve više se nervirao zato što je tvrdoglavo odbijao da

63
prizna da ne zna kako da na televizoru pusti snimak sigurnosnih kamera, zatočen
unutar glupog malog USB-a.
„Postoji rupa sa strane televizora“, rekao je petnaest godina stariji Finli kad je
ušao u sobu. „Ne tu, niže – ma, pusti mene.“
Izvadio je USB iz otvora za ventilaciju na zadnjem delu televizora. Ubacio ga
je u odgovarajudi. Na ekranu se pojavio plavi meni s jednim dokumentom.
„Šta sam propustio?“, pitao je Vulf.
„Poslali smo policajce da čuvaju Garlanda, Forda i Lohlanovu. Zaduženi smo
za one u Londonu.“
„Zašto bi me izazvao da ga sprečim u ubijanju, da bi zatim oduzeo život
nekom na drugom kraju zemlje?“
„Tako nekako. Drugi su zaduženi za ljude istih imena, ali nas se to ne tiče“,
rekao je Finli. „Niko ne zna gde je Vidžaj Rana. Bio je računovođa u Vuliču. Nestao
je pre pet meseci, kad su poreznici utvrdili da je žonglirao brojkama. Nalazi se na
spisku traženih osoba u odeljenju za pronevere, ali nisu mnogo napredovali.
Zamolio sam ih da nam pošalju podatke o njemu.“
Vulf je pogledao na sat.
„Imamo trideset osam sati do srede. Nadajmo se, njega radi, da demo ga prvi
pronadi. Ko su ostali?“
„Garland je novinar, što znači da ima veliki broj neprijatelja. Imamo dve Ešli
Lohlan; jedna je kelnerica, a druga ima devet godina.“
„Policajci motre na obe, zar ne?“, pitao je Vulf.
„Naravno. Mislim da je Ford čuvar. Bolje redi – bio je, dok nije otišao na dugo
bolovanje.“
„Šta ih povezuje?“
„Ništa. Još ništa nismo otkrili. Potrudili smo se da ih pronađemo i
obezbedimo njihove domove.“ Vulf se izgubio u mislima. „Šta misliš, momče?“
„Pitam se kog je sve Vidžaj Rana zavrnuo maštovitim vođenjem poslovnih
knjiga. Mislim da bi ovo mogao biti veoma pametan način da pronađete nestalu
osobu: naterati nas da ga pronađemo umesto njih.“
Finli je klimnuo glavom.
„Bilo bi mu bolje da ostane pod kamenom pod kojim se krije.“
„Bilo bi.“
Vulf se uznemirio kad je video gomilu papira koju je Finli doneo sa sobom. Na
gornjoj stranici bila je fotografija sredovečne žene, u nečemu što je trebalo da
bude provokativni donji veš.
„Šta je, kog đavola, sad pa to?“

64
 Finli se zacerekao.
„To su tvoje obožavateljke! Nazivaju sebe Vučjim čoporom. Sve lujke krenule
su tvojim tragom otkad si obeležen za odstrel.“
Vulf je prelistao prve stranice. Vrteo je glavom u neverici, dok je Finli
prebirao po ostalih trideset. Nemilosrdno je odbacivao škartove, koji su završavali
na podu sobe za sastanke.
„Zgodan potez!“, uskliknuo je Finli. „Ova cura nosi originalnu majicu 'Pustite
Vulfa iz kaveza'. I ja je čuvam. Ne sviđa mi se ono što je u njoj“, promrmljao je.
Vulf se nije iznenadio. Ranije se zgražavao kad bi zla i opasna stvorenja koja
je lovio i ulovio odmah po stupanju na doživotnu robiju bivala zatrpana poštom.
Mogao je da zamisli očajne žene koje su mu pisale. Imale su zajedničke osobine,
baš kao i ubice. Bile su same, neostvarene, često žrtve dugog zlostavljanja,
obuzete pogrešnim verovanjem da niko nije uistinu zao i da je baš njima suđeno
da izvedu neshvadene žrtve zakona na pravi put.
Znao je da ova zbunjujuda razbibriga hara Sjedinjenim Američkim Državama i
da tamo organizacije ohrabruju ljude da komuniciraju s nekim od tri hiljade
zatvorenika koji čekaju na izvršenje smrtne kazne. Šta ih je motivisalo? Pitao se.
Da li su uživale u tragičnom, filmskom završetku veze? Da li su se one koje imaju
problem s vezivanjem ložile na nametnuti vremenski okvir? Ili su, jednostavno,
htele da budu deo nečeg vedeg i zanimljivijeg od svakodnevice?
Znao je da nije zdravo govoriti o tome u javnosti, dresiranoj da se gadi svake
kontroverzne istine ili stava. Dutao je iz straha da ne postane žrtva oluje besa koji
se obrušava na politički nekorektne. Takve žene bile su zaštidene od posledica
zločina. Vulf je morao da gleda u nemilosrdne oči zlih grabljivaca. Pitao se koliko bi
ovih slabo obaveštenih dama prinelo olovku papiru da su gazile po krvi na mestu
zločina i da su tešile unesredene porodice koje su njihovi prijatelji sejali za sobom.
„Auh, pogledaj ovu!“ povikao je Finli, tako poletno da se nekoliko glava u
kancelariji okrenulo u njihovom pravcu.
Pokazao mu je fotografiju predivne plavuše dvadesetih godina, u policijskoj
uniformi. Vulf je za trenutak ostao bez reči dok je posmatrao fotografiju koja je
mogla osvanuti na naslovnoj strani svakog muškog časopisa.
„Baci je u korpu“, konačno je rekao. Dovoljno je što se našao u centru pažnje
jednog narcisoidnog sociopate.
„Ali… Gospođica… iz Brajtona…“ Finli je čitao ostatak imejla.
„Baci je!“ planuo je Vulf. „Kako da pustim ovaj video?“
Finli je nevoljno bacio imejlove u korpu pre nego što je seo pored kolege i
pritisnuo dugme na daljinskom upravljaču.

65
 „Zažalideš zbog ovoga ako umreš za dve nedelje“, promumlao je.
Vulf je zanemario partnerov komentar. Usredsredio se na veliki televizijski
ekran. Visoko postavljena kamera snimala je događanja u Komplit fudsu. Dvokrilna
vrata behu zaglavljena kutijom. Nejasni snimak pokazivao je depresivno monotoni
prizor: slabo pladeno osoblje koje robotski radi, primičudi se istegnudu mišida
izazvanom ponavljajudim pokretima.
Neka prilika pojavila se na vratima. Nesumnjivo se radilo o muškarcu.
Edmunds je procenio da ima više od sto osamdeset centimetara, kad je izmerio
vrata posle pregledanja snimka. Nosio je umrljanu kecelju, rukavice, mrežu za
kosu i masku za lice, poput drugih radnika, iako je došao spolja. Hodao je
samouvereno. Oklevao je samo za trenutak, dok je odlučivao na koju de stranu. U
slededa dva minuta pojavljivao se i nestajao u kadru, iza kutija spremnih za
isporuku. Laganim korakom izašao je kroz dvokrilna vrata. Niko ga nije primetio.
„Pa, i ovo je bilo tradenje vremena“, s uzdahom de Finli.
Vulf ga je zamolio da vrati snimak. Zaustavili su ga na najboljem kadru ubice.
Posmatrali su nejasni zamrznuti snimak pokrivenog lica. Nede im redi mnogo, čak i
posle tehničke obrade. Izgleda da je bio delav ispod mreže za kosu, ili obrijane
glave. Samo je kecelja privlačila pažnju. Činilo se da na njoj ima skorele krvi.
Do Nagiba Halida bilo je nemogude dodi. To znači da je njegovo ubistvo
zahtevalo najviše planiranja. Vulf je stoga pretpostavio, kako izgleda – netačno, da
je ubica prvo njega likvidirao, pre nego što se pozabavio lakšim metama. Pitao se
koja je od pet žrtava u ranoj fazi bila raskomadana i, što je još važnije, zašto.

DEVETO POGLAVLJE

Ponedeljak, 30. jun 2014.

6.15 uveče

Edmunds je prineo dve bočice svetlu. Na jednoj je pisalo „Smrskano-ružičasta“, a

na drugoj „Šervud“. Ni posle tri minuta intenzivnog posmatranja nije uočio razliku
između dva laka za nokte.
Stajao je u Selfridžizu, u odeljenju za šminku. Šareni lavirint gospodario je
prizemljem robne kude. Naizgled nasumično raspoređene tezge igrale su ulogu
arhipelaga u okeanu, prve odbrambene linije, koja je primala juriše mušterija iz
Ulice Oksford. Razbijale su i filtrirale udarni talas po robnoj kudi. Prošao je pored

66
nekoliko izgubljenih lica. Pripadala su osobama razdvojenim od pratilja. Besciljno
su lutali između tezgi s ajlajnerima, karminima i kremama za lice, koje nede kupiti.
„Mogu li da vam pomognem?“, pitala je besprekorno našminkana plavuša u
crnoj odedi. Ni debeo sloj šminke nije mogao da sakrije prezrivi osmeh, nemi
komentar Edmundsovih ljubičastih noktiju i neposlušne frizure.
„Uzedu ova dva“, rekao je raspoloženim glasom. Prosuo je malo purpurnih
šljokica po njenoj ruci kad joj je predao bočice.
Žena se snishodljivo osmehnula i optrčala oko svog sidušnog carstva da
žestoko oglobi Edmundsa.
„Volim šervud“, rekla mu je, „ali obožavam smrskano-ružičastu.“
Edmunds je zurio u dva njemu identična laka za nokte koji su se patetično
klatili na dnu duboke papirne kese. Stavio je račun u novčanik. Nadao se da de mu
biti priznat kao trošak. Stradio je polovinu novca za bakalnicu ako to ne bude
slučaj.
„Mogu li da vam pomognem u nečem drugom?“, pitala je žena. Vratila se na
pređašnji ledeni nastup kad je transakcija okončana.
„Možete. Kako da izađem odavde?“
Pre dvadeset pet minuta izgubio je izlaz iz vida.
„Krenite prema pokretnim stepenicama, pa dete videti vrata odmah ispred
vas.“
Probio se do pokretnih stepenica, samo da bi se suočio s jednako
zastrašujudim odeljenjem mirisa. Klimnuo je čoveku s kojim se ved tri puta
mimoišao na odeljenju šminke i započeo naizgled besciljnu potragu za izlazom iz
robne kude.
Neočekivano dugotrajno zadržavanje na putu kudi bilo je rezultat jutrošnjih
događaja. Krpeni lutak transportovan je na patologiju u nedelju, u ranim jutarnjim
časovima, kad je terenski tim završio posao na mestu zločina. Transport je bio
mukotrpan posao zbog važnosti zadržavanja istog položaja i rasporeda težine na
svakom od različitih delova skrpljenog tela. Nodu su obavljena brojna ispitivanja,
istraživanja i prikupljanje uzoraka. Baksterova i Edmunds konačno su, u
ponedeljak u jedanaest pre podne, mogli da pristupe lešu.
Neskladni leš je van sablasnog, nodnog mesta zločina izgledao još gnusnije.
Nemilosrdno fluorescentno osvetljenje kriminalističke laboratorije otkrivalo je
nemarno isečene komade mesa koji su polako trulili u ledenoj sobi za ispitivanje.
Povezivali su ih debeli šavovi. U oskudnoj svetlosti praznog stana izgledali su
jezivo i onostrano. Svedočili su o najdivljačkijem sakadenju.

67
 „Kako napreduje slučaj?“, pitao je Džo, forenzičar, koji je zbog obrijane glave
i jednodelne radne odede podsedao Edmundsa na budističkog monaha.
„Fantastično, još malo pa je rešen“, sarkastično de Baksterova.
„Tako dobro, a?“ iscerio se forenzičar, očigledno naviknut na njen drčni
nastup. Izgledalo je da prilično uživa u njemu. „Možda de vam ovo pomodi.“
Dao joj je debeli prsten u providnoj kesi za dokaze.
„Moj odgovor je odlučno ne“, odvratila je. Džo se nasmejao.
„Skinut je s leve, muške ruke. Na njemu je delimični otisak prsta, koji ne
pripada žrtvi.“
„Čiji je?“ pitala je Baksterova.
„Nemam pojma. Možda de biti koristan, a možda i nede.“ Njeno uzbuđenje je
bledelo.
„Možeš li da nam ponudiš nešto sa čim bismo mogli da počnemo da
radimo?“
„On“, obrve Baksterove su se podigle, „ili ona“, zatim su pale, „nesumnjivo je
imao prste.“
Edmunds je frknuo, uzdržavajudi smeh. Pokušao je da to predstavi kao kašalj
kad ga je Baksterova ošinula gnevnim pogledom.
„Ne brini, ima još“, reče Džo.
Pokazao je na veliki ožujak od operacije na crnoj nozi. Prineo je rendgenski
snimak svetlosti. Dve duge svetle šipke sjajile su se pored bledog skeleta.
„Pločice i šrafovi drže nožne kosti“, objasnio je forenzičar. „Ovo je bila velika
operacija, od vrste da li da operišemo ili da amputiramo'. To je bio pozamašan
poduhvat. Neko ga se seda.“
„Zar te stvarčice nemaju serijske brojeve ili nešto slično?“ pitala je
Baksterova.
„Pogledadu. Ne nadajte se mnogo čemu ako je operacija odavno obavljena.
Ožujak mi izgleda staro.“
Edmunds je kleknuo da ispita žensku desnu ruku, dok je Baksterova
proučavala rendgenski snimak. Shvatio je da na stravičan način pokazuje na njihov
odraz na staklenom prozoru. Svaki od pet savršeno namazanih noktiju sjajio se od
tamnoljubičastog laka.
„Kažiprst je drugačiji!“, otelo mu se.
„A, primetio si?“ raspoloženo de Džo. „Nameravao sam da to pomenem. U
mračnom stanu to se nije opažalo, ali ovde se jasno vidi da je taj prst namazan
drugačijim lakom.“
„Kako nam to može pomodi?“ zanimala se Baksterova.

68
 Džo je uzeo ultraljubičastu lampu s kolica. Uključio ju je i prešao preko
graciozne ruke. Tamne modrice pojavile su se i nestale kad je purpurno svetlo
prešlo preko njih. Najviše ih je bilo oko zgloba.
„Došlo je do borbe“, rekao je. „Pogledajte te nokte: nijedan nije ošteden.
Kasnije su lakirani.“
„Posle borbe ili posle smrti?“, pitala je Baksterova.
„Rekao bih posle jednog i drugog. Nema nijednog znaka zapaljenja, što znači
da je umrla ubrzo pošto je dobila modrice.“
„Mislim da nam ubica nešto poručuje.“

Mali ali važan deo Severne linije metroa bio je zatvoren zbog građevinskih radova.
Vulfu nije padalo na pamet da se gura u autobusu. Otišao je linijom Pikadili do
Kaledonijan rouda. Odande je krenuo u polusatnu šetnju do Kentiš Tauna. Put nije
bio preterano zanimljiv kad se prođe kroz park i kad lepi toranj sa satom pokriven
šarmantnom zelenom patinom nestane s vidika. Temperatura je dostigla
podnošljiv nivo. Kasno večernje sunce donelo je mir u ovaj deo grada.
Stradio je neproduktivni dan na besplodno traganje za Vidžaj Ranom. Vulf i
Finli otišli su do Vuliča i zatekli očekivano pustu porodičnu kudu. Jadno prednje
dvorište izgledalo je impresivnije nego što bi trebalo, zbog duge trave i žilavog
korova koji su se grlili iznad staze koja je vodila do ulaznih vrata. Kroz prozorčid na
njima videli su brdo neotvorene pošte i reklamnih prospekata.
Informacije sakupljene u odeljenju za pronevere jedva da su bile vredne
čitanja. Ranin namučeni partner iz računovodstvene firme priznao je da bi ubio
bivšeg saradnika kad bi znao gde se krije. Jedini obedavajudi podatak bilo je
neobično odsustvo informacija o Rani pre 1991. godine. Zbog nekog razloga
promenio je ime. Nadali su se da de pronadi njegovo pređašnje ime u Kraljevskom
sudu pravde ili Nacionalnom arhivu, s mnoštvom prošlih grehova, mogudih
putokaza ka njegovom boravištu.
Vulf je stigao nadomak svoje zgrade. Primetio je tamnoplavi bentli, s
personalizovanom tablicom, nepropisno parkiran ispred glavnog ulaza. Prešao je
preko ulice i spazio sedokosog muškarca za volanom. Stigao je do ulaznih vrata.
Tragao je za ključevima kad mu je zazvonio mobilni telefon. Gurnuo ga je u džep
čim je video Andreino ime na ekranu. Odmah zatim čuo je treskanje vrata skupog
automobila iza svojih leđa.
„Ne odgovaraš na moje pozive“, rekla je Andrea.
Uzdahnuo je pre nego što se okrenuo prema njoj. I ovog puta izgledala je
besprekorno. Verovatno je provela najvedi deo dana pred kamerama. Primetio je

69
da je na vratu imala ogrlicu koju joj je poklonio za prvu godišnjicu braka. Nede to
pominjati.
„Najvedi deo subotnje nodi provela sam u zatvoru“, nastavila je.
„Takve stvari dešavaju se kad prekršiš zakon.“
„Pusti sad to, Vile. Dobro znaš da bi neko drugi izvestio o tome, da ja nisam.“
„Sigurna si u to?“
„Prokleto sam sigurna. Misliš da bi ubica, da to nisam objavila, samo rekao:
'Uh, nije ga pročitala, to je razočaravajude. Najbolje je da zaboravim na ovaj spisak
ljudi za kasapljenje?' Naravno da ne bi. Verovatno bi se obratio drugoj televiziji i
napravio mesto za mene u svom zgusnutom rasporedu.“
„Da li je to tvoja ideja o izvinjenju?“
„Nemam zbog čega da se izvinjavam. Hodu da mi oprostiš.“
„Moraš prvo da se izviniš, da bi ti neko oprostio. Tako to ide.“
„Ko to kaže?“
„Ne znam – policija za bonton?“
„Da, kao da takvo nešto postoji.“
„Ne želim da se raspravljam s tobom“, reče Vulf. Nije mogao da veruje koliko
brzo se, posle svega, vradao starim navikama. Gledao je mimo Andree, u elegantni
automobil koji je još radio u leru ispred zgrade. „Kad je tvoj tata dobio bentli?“
„Ma, odjebi!“, brecnula se. To ga je iznenadilo.
Bilo mu je potrebno vreme da shvati zašto ju je to naljutilo.
„O, moj bože. To je on, zar ne? Tvoj novi dečko“, rekao je. Izbečio se od
naprezanja da vidi kroz zamagljeni prozor. „Da, to je Džefri.“
„O, Džefri? Pa, izgleda veoma… bogato. Koliko ima godina? Šezdeset i
kusur?“
„Prestani da buljiš u njega.“
„Mogu da gledam na koju god stranu hodu.“
„Tako si nezreo.“
„Znaš šta, ne stezi ga previše: mogla bi mu nešto polomiti.“
Uglovi njenih usana nevoljno su se podigli.
„Ozbiljno“, tiho de Vulf, „da li si me ostavila zbog njega?“
„Ostavila sam te zbog tebe.“
„Uh.“
Zavladala je neprijatna tišina.
„Hteli smo da te pozovemo na večeru. Sedimo ovde gotovo čitav sat. Umirem
od gladi.“
Razočarano je uzdahnuo.

70
 „Voleo bih, ali spremam se da krenem.“ Nije zvučao nimalo ubedljivo.
„Upravo si se vratio.“
„Vidi, cenim tvoj gest, ali da li deš mi zameriti ako večeras ne izađemo? Imam
prokleto mnogo posla i samo jedan dan da pronađem Ranu i…“ Shvatio je da se
izlajao kad je razrogačila oči.
„Još ga nemate?“ pitala ga je zabezeknuto.
„Endi, umoran sam. Ne znam šta govorim. Moram da idem.“
Ostavio ju je na pragu i ušao u zgradu. Sela je na suvozačko sedište bentlija i
zatvorila vrata.
„To je bilo gubljenje vremena“, znalački de Džefri.
„Daleko od toga“, odgovorila je Andrea.
„Kako ti kažeš. Večera u Grinhausu?“
„Možeš li večeras da se snađeš bez mene?“
Džefri je huknuo: „To znači da te vozim u redakciju?“
„Da, molim te.“

Vulf je otključao vrata otrcanog stana i uključio televizor da bi prigušio nodno

ogledanje u urlikanju između neosporno nekompatibilnog para na spratu iznad.
Voditelj programa o nekretninama pokazivao je tek venčanom paru kudu s tri
spavade sobe na obodu idiličnog parka, u mnogo prijatnijem delu zemlje. Bilo mu
je smešno i mučno da gleda kako raspravljaju o smešnoj ceni zakupa. Za te pare u
prestonici ne bi mogli da unajme ni ovu rupu u kojoj je živeo.
Prišao je kuhinjskom prozoru. Zagledao se u mračno mesto zločina preko
puta. Ukočio se, kao da je očekivao da de videti Krpenog lutka kako visi na istom
mestu i čeka ga. Emisija o nekretninama se završila (par je procenio da može da
dobije više za svoj novac). Spiker zadužen za vremensku prognozu energično je
najavljivao da de se toplotni talas spektakularno okončati sledede nodi, s olujom,
grmljavinom i pljuskom.
Isključio je televizor, navukao zastore i legao na madrac na podu spavade
sobe, s knjigom koju je čitao ved četiri meseca. Pregurao je stranu i po pre nego
što je utonuo u nervozni san.

Mobilni telefon probudio je Vulfa. Zujao je na gomili odede od juče. Odmah ga je

presekao bol u levoj ruci. Spustio je pogled i video da mu je krv iz rane nodas
probila zavoje. Soba je izgledala neobično na slaboj jutarnjoj svetlosti, sivoj
umesto prepoznatljivo narandžastoj na kakvu se navikao prethodne dve sedmice.
Prevrnuo se i posegnuo za vibrirajudim telefonom. „Šefe?“

71
 „Šta si uradio?“ gnevno de Simons. „Ne znam. Šta sam sad uradio?“
„Tvoja supruga…“
„Bivša supruga.“
„… objavila je poternicu za Vidžaj Ranom u jutarnjim vestima, zajedno s
njegovom slikom. Usput je razglasila da smo nesposobni da ga pronađemo. Da li
hodeš da mi napakuješ otkaz?“
„Ne, ne namerno.“
„Sredi to.“
„Hodu.“
Vulf je nesigurnim korakom krenuo u dnevnu sobu. Popio je dve pilule protiv
bolova i uključio televizor.
Andrea se materijalizovala na ekranu, besprekorna kao i uvek. Nije mogao da
ne primeti kako nosi istu odedu od prethodne večeri. S uobičajenim smislom za
dramatično čitala je nesumnjivo izmišljenu izjavu „policijskog službenika, koji je
molio Ranine prijatelje i porodicu da progovore, njega radi.
U gornjem desnom uglu ekrana otkucavao je brojčanik. Brojao je sate i
minute do srede ujutro. Onespokojio se, pošto nisu imali nikakvu ideju gde da ga
traže. Ostalo im je samo devetnaest sati i dvadeset tri minuta pre nego što se
ubica dokopa sledede žrtve.

DESETO POGLAVLJE

Utorak, 1. jul 2014.

8.28 ujutro

London se vratio svojoj monohromatskoj prirodi, olovnom nebu poduprtom sivim

zgradama koje su bacale mračne senke preko beskrajnog betonskog prostranstva.
Vulf je otkucao Andrein broj, na kratkom putu između stanice metroa i
Novog Skotland jarda. Iznenadio se kad se gotovo odmah javila. Imao je utisak da
je iskreno zbunjena njegovom reakcijom. Tvrdoglavo je ponavljala da je samo
želela da pomogne policiji da bi se iskupila za štetu koju je možda prouzrokovala i
da to što čitava zemlja traga za Ranom ne može biti loše. Vulf nije mogao da tvrdi
da nije tako. Naterao ju je da se zakune da de porazgovarati s njim o svemu što
dozna, pre nego što to iznese pred ostatak nacije.

72
 Ušao je u kancelariju. Finli je svojski prionuo na posao. Telefonom je
razgovarao s nekim iz Kraljevskog suda pravde. Naglašavao je da se radi o životu ili
smrti i da je policija ispostavila skroman zahtev, kome još nije udovoljeno. Vulf je
seo preko puta njega. Prelistavao je gomile papira zaostale za nodnom smenom,
koja je uradila malo toga. Nije znao kako da pronađe Ranu. Nastavio je tamo gde
su kolege stale. Posvetio se zamornom pregledanju bankovnih izveštaja, kreditnih
kartica i podataka o telefonskim razgovorima.
Finlijev telefon zazvonio je u 9.23 ujutro. Zevajudi je rekao: „Šo.“
„Dobro jutro, ovde Oven Vitaker iz Nacionalnog arhiva. Izvinjavam se što vas
zovem posle toliko vremena…“
Finli je mahnuo Vulfu da bi mu skrenuo pažnju.
„Imate li ime?“
„Imamo ga. Šaljem vam kopiju njegove krštenice faksom, ali mislio sam da bi
bilo dobro da vas pozovem zbog… pa, zbog onog što smo našli.“
„Onog što ste našli?“
„Da. Vidžaj Rana rođen je kao Vidžaj Halid.“
„Halid?“
„Proverili smo. Bio je stariji od dvojice brade. Mlađi se zvao Nagib Halid.“
„U peršun!“
„Šta ste rekli?“
„Ništa. Hvala vam“, reče Finli pre nego što je prekinuo vezu.
Simons je za nekoliko minuta zadužio još tri policajca da pomognu Vulfu i
Finliju u kopanju po Raninoj skrivenoj prošlosti. Izolovali su se u sobi za sastanke,
daleko od buke i smetnji kancelarije. Bacili su se na posao. Imali su četrnaest i po
sati da ga pronađu.
Još je bilo vremena.

Edmundsa je strašno boleo vrat posle spavanja na neudobnom kauču. Sinod se

vratio kudi u 8.10. Ušao je u stan u podeljenoj jednospratnici sa zasebnim ulazom i
zatekao Tijinu majku kako pere sudove u kuhinji. U potpunosti je zaboravio
dogovor. Pozdravila ga je na uobičajeno srdačan način. Zagrlila ga je. Morala je da
se podigne na prste da bi sklopila ruke oko njegovog struka. Tija pak nije bila tako
spremna da mu oprosti. Majka je osetila napetu atmosferu. Izvinila se i otišla
prvom pogodnom prilikom.
„Dogovorili smo se još pre dve nedelje“, reče Tija.
„Zadržali su me na poslu. Žao mi je što sam propustio večeru.“
„Trebalo je da doneseš desert, sedaš se? Planirala sam da spremim kolač.“

73
 Najedanput mu više nije bilo tako žao što je zaboravio na dogovor.
„O, ne“, rekao je. Potrudio se da zvuči razočarano. „Trebalo je da mi sačuvaš
malo.“
„Sačuvala sam ti.“
Grom i pakao.
„Da li de naš život ubudude ovako izgledati? Preskakadeš večere i dolazideš u
zlo doba s namackanim noktima?“ Edmunds je cupkao purpurni lak s noktiju.
„Pola devet je, Ti. Nije baš zlo doba.“
„Dakle, bide još gore, zar ne?“
„Možda i hode. Ovo je moj posao“, planuo je Edmunds. „Zbog ovakvih stvari
bila sam protiv premeštaja iz odeljenja za pronevere“, rekla je Tija povišenim
tonom. „Ali premestio sam se!“
„Ne možeš da budeš tako sebičan kad postaneš otac!“
„Sebičan?“ s nevericom je povikao. „Radio sam, da bih zaradio novac za naš
opstanak! Od čega demo živeti? Od tvoje frizerske nadnice?“
Zažalio je zbog zlurade opaske čim su mu reči prešle preko usana, ali šteta je
ved bila učinjena. Tija je ustrčala uz stepenice i zalupila vratima spavade sobe za
sobom. Nadao se da de ujutro stidi da joj se izvini. Otišao je na posao pre nego što
se probudila. Odlučio je da joj kupi cvede u povratku.
Prvo se sastao s Baksterovom. Nadao se da nede primetiti da nosi istu košulju
(sveže ispeglane visile su iza zaključanih vrata spavade sobe) ili da ne može da
okrene glavu udesno. Trudio se da sazna što više o jednostavnom srebrnom
prstenu, dok je ona zvala ortopedske hirurge i fizioterapeute zbog operisane
noge.
Na telefonu je potražio najbližeg pristojnog juvelira. Krenuo je pešice ka
stanici Viktorija. Kad je stigao na odredište, prodavač je bio oduševljen što može
da pomogne. Očigledno je uživao u dramatičnoj situaciji. Poveo je Edmundsa u
sobicu iza. Elegantni prodajni prostor ustupio je mesto impozantnim sefovima,
alatkama, opremi za glačanje i ekranima sa slikom s više od deset skrivenih
kamera, koje su nadzirale sve vitrine od ojačanog stakla.
Prsten je uzeo bledunjavi, zbrčkani čovek, skriven kao gubavac od plašljive
bogate klijentele. Razgledao je unutrašnju stranu pomodu lupe.
„Najkvalitetnija platina. Žig pripada Edinburškom zavodu za mere. Napravio
ga je 2003. godine neko s inicijalima TSI. Proverite da biste videli kome ta oznaka
pripada.“

74
 „Au. Hvala vam. Veoma ste nam pomogli“, reče Edmunds dok je beležio. Nije
očekivao da de čovek iscediti toliko podataka iz naizgled besmislenih simbola.
„Znate li koliko bi ovakav prsten mogao da košta?“
Čovek je spustio krupni prsten na vagicu i izvukao katalog iz fioke.
„Nije poznatija marka, što de malo smanjiti cenu. Slično prstenje prodaje se
za tri milje.“
„Tri hiljade funti?“ Edmunds je želeo da bude siguran da je dobro razumeo.
Odmah se setio svađe s Tijom od prethodne večeri. „To nam u najmanju ruku
ukazuje na društveni status žrtve.“
„Govori nam mnogo više od toga“, samouvereno de juvelir. „Ovo je jedan od
najbezličnijih prstenova koje sam ikad video. U njemu nema ni trunke umetničke
vrednosti. Ovo je juvelirski ekvivalent šetkanja s punim šakama novčanica od
pedeset funti, odraz pretencioznog materijalizma. Nešto što šljašti, bez ikakve
dublje sadržine.“
„Trebalo bi da radite kod nas“, našalio se Edmunds.
„Ne, hvala“, odvratio je čovek, „slabo pladate.“

Baksterova je do podneva pozvala četrdeset bolnica. Uzbuđeno je faksom slala

kopiju rendgenskog snimka i fotografiju ožiljka. Jedan hirurg samouvereno je
preuzeo odgovornost za izvođenje operacije spašavanja ugroženog uda. Posle pet
minuta srušio je probuđene nade, kad je pozvao da kaže da nikad ne bi ostavio
tako odvratan ožiljak i da je obavesti da nede modi da joj pomogne. Raspolagala je
preterano uopštenim podacima. Nije mogla da se nada uspehu bez datuma i
serijskog broja.
Posmatrala je Vulfa u sobi za sastanke. I on je telefonirao. Radio je kao
mahnit sa svojim timom da bi pronašao Ranu. Još nije uvažila činjenicu da se i
njegovo ime nalazi na spisku žrtava, možda zato što nije bila sigurna kakvu
reakciju od nje očekuje. Sada, više nego ikad, nije imala nikakvu ideju o prirodi
njihovog odnosa.
Bila je zadivljena energijom s kojom se posvedivao poslu. Slabiji ljudi bi se na
njegovom mestu raspali u komadide, sakrili, tražili sažaljenje i ohrabrenje od
okoline. Ne i Vulf. Kriza ga je načinila još jačim i odlučnijim. Sve više je ličio na
čoveka koji je rešavao slučaj Krematorijumskog Ubice. Prepoznala je tu
delotvornu, nemilosrdnu, autodestruktivnu vremensku bombu. Još niko nije
primetio tu suptilnu promenu. Uskoro de.
Edmunds je impresivno napredovao s prstenom. Ved je pozvao Edinburški
zavod za mere. Obavestili su ga da žig pripada nezavisnim juvelirima u Starom

75
gradu. Poslao im je fotografiju prstena, s grubim dimenzijama. Upoređivao je
lakove za nokte dok je čekao da ga pozovu. Na putu do posla kupio je još šest
sjajnih bočica. Nijedna nije odgovarala nijansi koju je tražio.
„Grozno izgledaš“, obavestila ga je Baksterova pošto je prekinula razgovor sa
četrdeset tredom bolnicom. „Nisam najbolje spavao“, odvratio je.
„I juče si nosio tu košulju.“
„Jesam li?“
„Nijednom u poslednja tri meseca nisi dva dana uzastopce nosio istu
košulju.“
„Nisam znao da si udarala recke.“
„Posvađali ste se“, znalački je napomenula. Odved je uživala u njegovoj
nelagodnosti. „Prenodio si na kauču, jelda? Svi smo se spuštali niz to uže.“
„Da li bismo mogli da govorimo o nečem drugom, ako ti to ne smeta?“
„Pa, zbog čega ste se podžapali? Ne sviđa joj se što si uparen s curom?“
Okrenula se na stolici i zavodnički zatreptala.
„Nismo.“
„Pitala te je kako si proveo dan. Shvatio si da nemaš šta da joj kažeš a da ne
spomeneš raskomadane leševe ili spaljene gradonačelnike?
„Zaboravila si lak za nokte“, osmehnuo se, mašudi iskrzanim purpurnim
noktima od juče. Pokušao je da se našali na svoj račun, da bi joj pokazao da mu
recima ne može nauditi.
„U tom slučaju si nešto zaboravio. Rođendan? Godišnjicu?“
Na osnovu njegovog dutanja zaključila je da je na pravom tragu. Zurila je u
njega. Strpljivo je čekala odgovor.
„Večeru s njenom majkom“, promrmljao je.
Prasnula je u smeh.
„Zaboravio si na večeru s njenom mamom? Hriste, reci joj da se uozbilji. Za
boga miloga, pokušavamo da uhvatimo serijskog ubicu.“ Nagnula se prema njemu
i progovorila poverljivim tonom. „Viđala sam se s nekim tipom. Propustila sam
pogreb njegove mame zato što sam gonila brod po Temzi!“
Glasno se nasmejala, baš kao i Edmunds. Grizla ga je savest zato što se nije
zauzeo za Tiju, što nije objasnio da se još prilagođava zahtevima svoje nove uloge.
Prijalo mu je što deli iskustvo s partnerom.
„Odonda se nismo čuli ni videli“, nastavila je.
Učinilo mu se da opaža istinsku tugu ispod bezbrižnosti, kad je smeh polako
utihnuo. Bio je to samo slabašni treptaj, plod razmišljanja o svemu što je mogla
imati da je drugačije izabrala.

76
 „Čekaj da ti se dete rodi, bez tvog prisustva, zato što demo tog dana biti
vezani za mesto zločina.“
„To se nede desiti“, branio se.
Slegla je ramenima. Okrenula se na stolici. Podigla je slušalicu i otkucala
slededi broj sa spiska.
„Brak. Detektiv. Razvod. Pitaj bilo koga u kancelariji. Brak. Detektiv. Razvod…
O, halo, ovde detektiv narednik Bakster iz…“
Simons je izašao iz kancelarije i zastao da bi pogledao gomile fotografija s
autopsije koje je Baksterova prosula po Čejmbersovom praznom stolu.
„Kad se Čejmbers vrada?“, pitao je.
„Nemam pojma“, odvratila je. Čekala je da joj se javi neko iz ko zna kog po
redu fizioterapeutskog odeljenja.
„Siguran sam da je trebalo da se vrati danas.“
Slegla je ramenima na način koji je poručivao da je baš briga i da ne želi da
sluša o tome.
„Zavrnuo me je za nedelju dana, kad je pre nekoliko godina eksplodirao onaj
vulkan. Bolje bi mu bilo da ne zaglavi na Karibima. Zovi ga, molim te.“
„Zovi ga sam“, planula je, iznervirana pesmom Nila Janga iz slušalice.
„Pozvade me komandir. Zovi ga!“
Uzela je mobilni telefon, iako je čekala da se neko javi u bolnici. Otkucala je
Čejmbersov kudni broj, koji je znala napamet. Odmah je prosleđena na
sekretaricu:
„Čejmberse! Ovde Baksterova. Gde si, lenjo kopile? Sranje, nadam se da
klinci nede čuti šta sam rekla. Ako Arli i Lori slušaju, nek zanemare reči kopile i…
sranje.“
Neko u bolnici podigao je slušalicu. Nije se tome nadala.
„Sranje“, izlanula se u mobilni telefon pre nego što je prekinula vezu.

Vulf se osedao potpuno bespomodno dok su sati neumitno prolazili. U pola tri po
podne pozvao ga je policajac kog je poslao u kudu Raninih rođaka. I ovaj, kao i svi
drugi tragovi, nije ih nigde odveo. Bio je siguran da se Rana s porodicom skriva
kod prijatelja ili rođaka. Pre pet meseci nestali su bez traga. Imali su dvoje školske
dece, koja bi radnim danima sigurno mogla da privlače pažnju. Protrljao je
umorne oči i video Simonsa kako šparta po kancelarijici, vodi beskrajne telefonske
razgovore s nadređenima i prebira po vestima na televizoru da bi procenio štetu.
Prošlo je još pola sata bez ikakvih događaja, dok Finli nije dreknuo.
„Imam nešto!“

77
 Vulf i ostali prekinuli su posao da bi ga saslušali.
„Kad je Ranina majka umrla 1997. godine, ostavila je kudu dvojici sinova, ali
nikad nije prodata. Nekoliko godina kasnije prepisali su je na Raninu novorođenu
derku. To je nesumnjivo bio još jedan manevar za izbegavanje poreza.“
„Gde je?“ pitao je Vulf.
„Ledi Margaret roud, Sautol.“
„Sigurno je tamo“, reče Vulf.
Izgubio je u igri kamen-papir-makaze i snebivljivo prekinuo Simonsov
telefonski razgovor. Glavni inspektor pridružio im se u sobi za sastanke. Finli mu je
objasnio šta je otkrio. Odlučili su da Vulf i Finli odu samo po Ranu. Diskrecija je
bila ključ njegovog preživljavanja. Pustide da ih mediji rastržu, zato što nisu
pronašli Ranu. Pokazade ga živog i zdravog u utorak ujutro.
Simons je došao na ideju da iskoristi kontakte u Britanskoj službi za zaštitu
lica, znatno opremljenijoj za prikriveni transport i čuvanje ljudi. Oni de preuzeti
odgovornost za Ranu dok opasnost ne prođe. Mašio se telefona, kad je neko
nežno pokucao na vrata sobe za sastanke.
„Ne sada!“ dreknuo je kad je mlađi saradnik stidljivo ušao u sobu i zatvorio
vrata za sobom. „Rekao sam: ne sada!“
„Veoma mi je žao što vas prekidam, gospodine. Imate poziv na koji zaista
želite da odgovorite.“
„Otkud vam takva pomisao?“, nadmeno reče Simons.
„Vidžaj Rana upravo je ušao u Policijsku stanicu Sautol. Predao se.“
„Auh.“

JEDANAESTO POGLAVLJE

Utorak, 1. jul 2014.

4.20 po podne

Finli je zaspao za volanom automobila na unutrašnjoj traci auto-puta. To nije

imalo katastrofalne posledice, pošto su ved četrdesetak minuta stajali u
saobradajnoj gužvi. Kiša je padala dovoljno bučno da priguši njegovo hrkanje.
Vulfu se činilo da po autu ne pada voda ved kamenje. Brisači su odavno izgubili
svaku svrhu, što je verovatno i bio razlog zastoja.

78
 Zatražili su neobeleženi automobil, da bi prošli neprimedeno. Uspeli su da se
neopaženo provezu pored novinara koji su potražili zaklon od kišne oluje. Ostali bi
zarobljeni u unutrašnjoj od četiri trake čak i da su imali sirene, pošto se zastoj
proširio u svim pravcima. Nikad ne bi stigli do ivice puta, daleke samo
obeshrabrujudih deset metara.
Vulf je razgovarao s glavnim inspektorom Vokerom iz Policijske stanice
Sautol. Ostavljao je utisak oštroumnog i inteligentnog policajca. Pretražio je Ranu
odmah po dolasku. Smestio ga je u pritvorsku deliju i postavio stražara ispred nje.
Uveravao je Vulfa da samo četvoro ljudi, uključujudi i njega, zna za Ranino
prisustvo u zgradi. Zakleo ih je na tajnost, čak i kad je reč o kolegama na terenu.
Voker je, na Vulfov zahtev, zatvorio stanicu za javnost, izgovarajudi se neispravnim
gasnim instalacijama. Naredio je policajcima da provode pauze na radnim
mestima. Vulf je, uprkos kašnjenju, bio uveren da je Rana u bezbednim rukama.
Pet vozila koja su izazvala zakrčenje je sklonjeno. Duga kolona konačno se
pokrenula. Stigli su do Sautola s nešto manje od jednog sata zakašnjenja.
Grmljavina je počela da prolama mračno nebo kad su Vulf i Finli izašli iz
automobila. Ulična svetla su se upalila. Odražavala su se na vrhovima užurbanih
kišobrana i potocima koji su plavili slivnike, žuredi mimo sporog saobradaja na
ulicama.
Kiša ih je, za deset sekundi, koliko im je bilo potrebno da stignu od parkinga
do zadnjeg ulaza, natopila do gole kože. Glavni inspektor uveo ih je u stanicu i
zaključao vrata za njima. Bio je Finlijevih godina. S ponosom je nosio uniformu.
Ozbiljno proređena kosa stajala mu je tako dobro da se sticao utisak da namerno
delavi. Srdačno ih je pozdravio i poveo do sobe za odmor. Ponudio im je toplo
pide.
„Pa, gospodo, imate li plan za gospodina Ranu?“ pitao je Voker Finlija,
verovatno iz ljubaznosti prema starijem čoveku, pošto je vrlo dobro znao da Vulf
donosi odluke.
„Nije bilo dovoljno vremena da služba za zaštitu lica nešto sredi“, reče Finli,
brišudi kišnicu s lica mokrim rukavom. „Nede krenuti u akciju dok ne budu mogli
da garantuju njegovu bezbednost.“
„U tom slučaju ostavidu ga u vašim, više nego sposobnim rukama“, reče
Voker. „Raskomotite se, molim vas.“
„Hteo bih da razgovaram s njim“, reče Vulf kad se Voker okrenuo da izađe iz
sobe.
Domadin nije žurio s odgovorom. Verovatno je tražio najmanje uvredljive
reči.

79
 „Detektive narednice Fokse, odnedavno ste veoma poznata ličnost“, započeo
je.
Vulf nije shvatio šta glavni inspektor želi da kaže. „Ne želim da pomislite da
sam neučtiv, ali to ste bili i pre ove krize, zar ne?“
„Šta to znači?“
„To znači da se gospodin Rana ovog popodneva doteturao u stanicu, prilično
potresen. Hteo je da se odvoji od žene i dece, što je sasvim razumljivo u datim
okolnostima. Slomio se i zaplakao za mrtvim bratom.“
„Shvatam“, reče Vulf, koji je razumeo Vokerove rezerve: znao je. Malo se
uznemirio, iako je cenio to što glavni inspektor radi svoj posao. „Pre svega ovoga
nisam ni čuo ni video Vidžaja Ranu. Želim samo jedno: da mu sačuvam život. Ako
nekom zatreba zaštita na našem sastanku, to nede biti Vidžaj.“
„U tom slučaju nedete imati ništa protiv da prisustvujem vašem razgovoru sa
zatvorenikom“, reče Voker.
„Naravno, tako du se sigurnije osedati“, sarkastično de Vulf.
Voker ih je poveo ka pritvorskim delijama u dnu zgrade. Tri policajca
upoznata sa situacijom napeto su čekala u njima. Glavni inspektor predstavio je
Vulfa i Finlija svakom ponaosob, pre nego što je zamolio onog koji je stražario
pred delijom da otvori vrata.
„Stavili smo ga u poslednju deliju, da bi bio što dalje od drugih gostiju“, rekao
je Voker.
Teška vrata su se otvorila, otkrivajudi otvorenu buđavu klozetsku šolju, plavi
madrac i jastuk na drvenom krevetu. Rana je sedeo, lica zarivenog u šake, u
mokroj zimskoj jakni s kapuljačom. Vrata su bučno škljocnula za njima. Voker je
polako prišao zatvoreniku.
„Gospodine Rana, ova dva policajca zadužena su za…“
Rana je podigao glavu. Njegov zakrvavljeni pogled zaustavio se na Vulfu.
Skočio je s kreveta i jurnuo na njega. Voker ga je uhvatio za ruku u prolazu. Finli ga
je ščepao za drugu. Povukli su ga nazad do kreveta. Vrištao je:
„Kopile! Kopile!“
Dva iskusna policajca lako su savladala niskog, debelog Ranu. Višednevna
brada rasla je na njegovim gojaznim obrazima. Predao se i zabio glavu u jastuk.
Ridao je. Voker i Finli oprezno su ga pustili kad je povratio kontrolu nad sobom.
Atmosfera u deliji polako se smirila.
„Moje saučešde zbog vašeg brata“, sa osmehom de Vulf. Rana ga je ošinuo
besnim pogledom. „Stvarno je bio žešde govance.“

80
 „Kopile!“ vrisnuo je Rana. Voker i Finli ponovo su morali da ga savladaju i
vrate na krevet.
„Prokletstvo, Vile“, požalio se Finli kad ga je Rana zakačio kolenom u
međunožje.
„Učini to još jednom, Fokse“, gnevno de Voker, „pa nedu ni pokušati da ga
zadržim.“
Vulf je podigao ruku u znak izvinjenja. Uzmakao je nekoliko koraka i naslonio
se na zid. Kad se Rana smirio, Finli mu je objasnio situaciju: kako su uspeli da
zadrže vest o njegovoj predaji u tajnosti, kako čekaju uputstva službe za zaštitu
lica, kako de biti siguran i kako je ispravno postupio kad se predao. Iskusni
policajac je, pošto je upoznao Ranu sa situacijom i zadobio njegovo poverenje,
neosetno skrenuo razgovor u pravcu ispitivanja. Pitao ga je da li poznaje druge
ljude sa spiska. Zatražio je da mu saopšti imena onih koji mu žele zlo i pitao da li je
u poslednje vreme bilo telefonskih razgovora ili incidenata koji bi mogli biti
okarakterisani kao neobični.
„Mogu li da vam postavim nekoliko pitanja o bratu?“, nastavio je Finli,
najljubaznijim mogudim tonom. Obilazio je oko onoga što su ved izdvojili kao
tačku pritiska na Ranu.
Vulf nije dizao pogled s poda, da ne bi zaoštravao situaciju.
„Zašto?“ pitao je Rana.
„Zbog veze između imena na spisku i žrtava koje je ved… eliminisao. Ona
sigurno postoji“, objasnio je Finli. Vulf je zakolutao očima. „Možete“, reče Rana.
„Kada ste poslednji put bili u kontaktu s bratom?“
„Godine 2004… 2005?“, nesigurno de Rana. „To bi značilo da niste bili na
suđenju?“
„Ne. Nisam bio.“
„Zašto?“ pitao je Vulf. Progovorio je posle petominutnog dutanja.
Voker je posegnuo za Ranom. On pak nije pokušao da se pomeri niti je
odgovorio na pitanje.
„Kakav se čovek nijedanput ne pojavi na dugom suđenju rođenom bratu?“,
nastavio je Vulf, zanemarujudi Vokerove i Finlijeve gnevne poglede. „Redi du vam
kakav: čovek koji ved zna istinu, koji zna da je njegov brat kriv.“
Ranajedutao.
„Zato si pre toliko godina promenio ime. Znao si šta de učiniti. Hteo si da se
distanciraš od njega.“
„Nisam znao da de…“

81
 „Znao si“, povikao je Vulf, „i ništa nisi učinio. Koliko tvoja devojčica ima
godina?“
„Fokse!“ prodrao se Voker.
„Koliko ima godina?“ vrisnuo je Vulf.
„Trinaest“, promrmljao je Rana.
„Stvarno se pitam da li bije tvoj brat spalio živu da ga nisam zaustavio.
Poznavala ga je. Verovatno mu je verovala. Šta misliš, koliko dugo bi se odupirao
tako lakoj meti?“
„Prestani!“ kriknuo je Rana. Pokrio je uši rukama, kao dete. „Molim te,
prestani!“
„Ti si, Vidžaju Halide, moj dužnik!“, procedio je Vulf. Tresnuo je vratima
delije. Pustio je Finlija i Vokera da se nose s uplakanim zatvorenikom.

Vulf je primio poziv u 7.05 uveče. Obavešten je da de neko dodi najkasnije do

10.30. Služba za zaštitu lica još je obrazovala tim i tragala za odgovarajudom
sigurnom kudom. Imali su na umu hitnost pretnje Raninom životu. Vulf je preneo
vesti Vokeru i njegovim ljudima, koji nisu krili da jedva čekaju da mu vide leđa.
Odlučio je da nabavi nešto hrane za Finlija, zatvorenika (naredio je Vokeru da
ne daje Rani nikakvu hranu koja se zatekla u stanici) i sebe, kad mu se smučilo od
neprijateljskih pogleda. Velikodušno se ponudio da svima kupi čips, ne zato što je
osedao da im išta duguje ved zato što nije bio siguran da de ga pustiti da se vrati
praznih ruku.
Navukao je vlažni kaput. Jedan od lokalnih policajaca otvorio je ojačana vrata
pred njim. Debeli metal očigledno je prigušio zvuk oluje. Vulf je istrčao na
opustelu ulicu. Napredovao je nasuprot mini-cunamiju koji je plavio trotoar kad
god bi neki auto prošao kroz duboku baru. Pronašao je restorančid s ribom i
čipsom. Zakoračio je na klizavi, blatom umrljani pod. Zatvorio je vrata za sobom.
Primetio je da telefon zvoni čim se sklonio sa zaglušujudeg pljuska.
„Vulf“, odgovorio je.
„Zdravo, Vile. Elizabet Tejt“, čuo je tihi, promukli glas. „Liz, šta mogu da
uradim za tebe?“
Elizabet Tejt bila je tvrdokorni advokat odbrane. Radila je kao pravni
zastupnik po službenoj dužnosti za izvestan broj policijskih stanica u centralnom
Londonu. Imala je skoro tridesetogodišnje iskustvo. Bila je prva linija odbrane za
uhapšene (od pijanaca do ubica), usamljeni glas podrške za usamljene i
rastrojene. Vulfu se sviđala, iako su se ponekad sukobljavali.

82
 Branila je klijente u granicama zakona i ni pedalj dalje, dok su njene kolege
besramno lagale, ne zbog svojih nesumnjivo krivih klijenata ved sujete radi.
Sučeljavala se s njim samo kad je duboko verovala u nevinost klijenta. U tim
retkim prilikama uspevala je da se nemilosrdno i strastveno suprotstavlja, na
nivou najboljih u svojoj branši.
„Verujem da štitiš gospodina Vidžaja Ranu“, rekla je.
„Dve porcije kobasice i krompirida, ljubavi“, neko je naručio u pozadini.
Vulf je pokrio slušalicu dok je razmišljao o odgovoru.
„Ne znam šta…“
„Prestani da glumiš. Zvala me je njegova supruga“, reče Elizabet. „Zastupala
sam ga prošle godine.“
„Zbog izbegavanja poreza?“
„Nemam komentar.“
„Zbog izbegavanja poreza?“
„Ved sam razgovarala sa Simonsom, koji mi je dozvolio sastanak s klijentom
ove večeri.“
„Apsolutno ne.“
„Želiš li da počnem da ti citiram Zakon o policiji i krivičnim dokazima? Upravo
sam ga dvadeset minuta citirala tvom šefu. Gospodin Rana nije samo pod vašom
zaštitom, ved je i uhapšen zbog zločina. Oboje znamo da sve što bude rekao, tebi
ili bilo kom drugom unaredna dva dana, može da se upotrebi protiv njega na
sudu.“
„Ne.“
„Pristala sam da budem podvrgnuta punoj telesnoj pretrazi. Podrazumeva se
da du pristati na bilo kakvu sigurnosnu proceduru koju ste ustanovili.“
„Ne.“
Uzdahnula je.
„Telefoniraj mi posle razgovora sa Simonsom“, rekla je pre nego što je
prekinula vezu.

„U koliko sati možeš da dođeš?“ promumlao je Vulf preko telefona Elizabeti, kad
je doneo mokri čips u stanicu.
Deset minuta prepirao se sa Simonsom, iako je znao da komesar koji se
plašio parnica kao đavo krsta nede popustiti – da nede uskratiti zatvoreniku pravo
na pravnu pomod za zločin za koji de biti optužen. Simons je bio siguran da de Vulf
pokušati da se ogluši o njegovo naređenje. Podsetio ga je na razgovor od subote
uveče. Zapretio je skidanjem sa slučaja u bilo kom trenutku. Dao mu je do znanja

83
da bi uskradivanje viđenja s advokatom bilo ravno odustajanju od slučaja protiv
Rane. Spasao bi kriminalcu život, samo da bi ga pustio na slobodu.
Vulf je morao da pozove Elizabet.
„Imam nešto da završim ovde gore u Brentfordu. Nakratko du se zaustaviti u
Dingu, na putu do vas. Stidi du do deset.“
„To je izvodljivo. Premestide ga u pola jedanaest.“
„Dolazim.“
Sva svetla u pritvorskoj jedinici ugasila su se posle udara groma. Jezivo
osvetljenje za hitne slučajeve brzo se upalilo. Malčice je razagnalo tamu.
Zatvorenik u jednoj od bližih pritvorskih delija počeo je ritmički da lupa po
vratima. Jednolična tutnjava ispunjavala je klaustrofobični hodnik kao zvuk ratnih
bubnjeva, dok je prigušena oluja besnela iza zidova. Vulf je ustao i prekinuo
razgovor s Elizabet.
Shvatio je da mu ruka drhti i pokušao da zanemari razlog te pojave. Ovo je
bila njegova nodna mora, tvorevina bezbrojnih neprospavanih nodi u ludnici,
slušanja beskrajnih urlika koji su plavili lavirint hodnika i bezuspešnih udaraca
očajnih tela po nepopustljivim vratima. Sačekao je da se sabere i gurnuo ruke u
džepove.
„Želim da proverim Ranu“, obratio se ostalima.
Pošao je s Vokerom tamnim hodnikom, dok je postojani ritam udaraca
narastao do krešenda. Policajac ispred Ranine delije žurno je otključao vrata. U
deliji je vladao mrkli mrak. Slaba svetlost iz hodnika jedva da je prodirala u nju.
„Gospodine Rana?“ oglasio se Voker. „Gospodine Rana?“
Finli se pojavio iza njih s baterijskom lampom. Zamahnuo je po prostoriji.
Zaustavio je iznad nepokretne prilike na krevetu.
„Sranje“, reče Vulf. Utrčao je u mračnu prostoriju i okrenuo Ranu na leđa.
Pritisnuo je dva prsta na njegov vrat. Tragao je za pulsom.
Zatvorenikove oči naglo su se otvorile. Ispustio je prestrašeni vrisak pošto je
bio naglo probuđen iz dubokog sna. Vulf je odahnuo s olakšanjem, kad se Finli
zacerekao u hodniku. Voker je izgledao kao čovek koji jedva čeka 10.30.

DVANAESTO POGLAVLJE

Utorak, 1. jul 2014.

11.28 uveče

84
Vulf je dobio informaciju od tima za zaštitu lica da su zaglavljeni na putu M25.
Jedan od policajaca iz pritvorske jedinice podigao je telefon preko šaltera da bi svi
videli prilog BBC-ja o nesredi koja je izazvala zastoj. Kamion s prikolicom preprečio
se na putu s dve trake. Dva helikoptera hitne pomodi sletela su na drum.
Najmanje jedna osoba je poginula.
Svetlost se vratila u pritvorsku jedinicu, koja je izgledala sve prijatnije kako se
oluja pogoršavala. Finli je ponovo zaspao na plastičnoj stolici. Jedan policajac
stražario je ispred Ranine delije, dok su druga dvojica izmenjivala očajničke
poglede iza Vokerovih leđa. U petnaestom satu dvanaestočasovne smene nisu se
osedali nimalo slobodnije od zatvorenika u delijama.
Vulf se muvao oko zadnjih vrata. Čekao je Elizabetin dolazak. I ona je ozbiljno
kasnila zbog nezapamdenog nevremena. U poslednjoj poruci javila mu je da de
stidi za manje od pet minuta i rekla mu da pristavi čaj.
Vulf je posmatrao poplavljeni parking kroz prozorčid na vratima. Zagušeni
odvodi izbacivali su prljavu vodu. Oluja je jačala iz časa u čas. Prvo je ugledao
svetlost farova. Taksi se zaustavio ispred ulaza. Stajao je čitav minut. Prilika pod
kapuljačom i s tašnom otvorila je zadnja vrata i izašla. Potrčala je uz stepenice i
užurbano zakucala po metalnim vratima.
„Ko je to?“, razdrao se Vulf. Nije mogao da raspozna lice ispod kapuljače.
„A ko bi mogao biti?“ odgovorila mu je Elizabet hrapavim glasom.
Otvorio je vrata. Zapljusnula ga je horizontalna kiša nošena prognoziranim,
uraganskim vetrom. Podigao je papire i postere u čitavoj prostoriji. Morao je da
upotrebi svu snagu da bi zatvorio vrata.
Elizabet je skinula kaput s kog je kapala voda. Imala je pedeset osam godina.
Uvek je vezivala sedu kosu u konjski rep. Vulf ju je video samo u tri preobuke.
Svaka je izgledala kao da je bila ekstravagantno skupa, kad je kupljena pre
dvadeset godina, da bi se s vremenom izlizala i izašla iz mode. Pri svakom susretu
govorila je da prestaje da puši. Ipak je uvek mirisala na duvanski dim.
Drečavoružičasti karmin bez izuzetka je izgledao kao da je nanesen u mraku.
Počastila ga je širokim osmehom punim požutelih zuba.
„Liz“, pozdravio ju je.
„Zdravo, slatkišu“, rekla je i prebacila kaput preko najbliže stolice. Zagrlila ga
je i poljubila u oba obraza. Stiskala ga je delid sekunde duže nego što je bilo
normalno. Pretpostavio je da na taj način izražava majčinsku brigu.
„Napolju je pakleno“, obratila se svima u sobi, za slučaj da nisu znali.
„Hodeš li da popiješ nešto?“ ponudio je Vulf.

85
 „Umrla bih za šolju čaja“, rekla mu je s dovoljno teatralnosti za mnogo
brojniju publiku.
Taktički se povukao da pripremi pide. Prepustio je Vokeru i njegovim ljudima
da je pretraže. Osedao se neprijatno pri pomisli na podvrgavanje koleginice,
prijateljice koju je godinama poznavao, temeljnoj telesnoj pretrazi. Ovako de
izgledati da ne učestvuje u tome. Otezao je koliko god je to bilo mogude, pre nego
što se vratio u pritvorsko odeljenje. Šalila se s Finlijem, koji je razgledao sadržaj
njene tašne. Sklonio je izgravirani upaljač (koji je čuvala iz sentimentalnih razloga)
i dve skupe hemijske olovke.
„Odobreno!“ osmehnuo se Finli.
Zatvorio je tašnu i gurnuo prema Elizabet, koja je ispila mlaki čaj u nekoliko
gutljaja.
„Pa, gde je moj klijent?“
„Odvešdu te do njega“, reče Vulf.
„Potrebna nam je privatnost.“
„Neko de stajati ispred vrata.“
„To je poverljiv razgovor, dragi moj.“
„U tom slučaju govori tiho.“ Vulf je slegnuo ramenima.
Nasmejala se.
„Ostao si isti tvrdoglavi pametnjakovid, Vile?“
Vulfov telefon oglasio se kad su stigli do vrata Ranine delije. Policajac na
straži pustio je Elizabet unutra i zaključao vrata. Vulf je bio zadovoljan. Odmakao
je niz hodnik pre nego što je odgovorio. Simons ga je zvao da bi mu saopštio dve
vesti. Upravo je obavešten da je tim za zaštitu lica konačno krenuo s mesta i da de
stidi za pola sata. Druga vest bila je da Vulf i Finli nede modi da prate Ranu.
„Idem s njima“, odlučno de Vulf.
„Dužni su da slede stroge protokole“, tvrdio je Simons.
„Ma boli me – ne možemo tek tako da im ga predamo i pustimo ih da ga
odvedu ko zna gde.“
„Možemo i hodemo.“
„Pristao si na to?“ Vulf nije krio koliko je razočaran šefom. „Morao sam.“
„Pusti me da porazgovaram s njima.“
„To se nede desiti.“
„Dajem reč da du biti učtiv. Daj mi priliku da im objasnim situaciju. Koji je
broj?“
Vulfov jeftini digitalni sat pištanjem je označio ponod, dok se on prepirao s
vođom tima koji je bio na putu ka policijskoj stanici. Glupavko koji je tvrdoglavo

86
odbijao da makar i za dlaku odstupi od protokola sve više ga je nervirao. Nazvao
ga je nitkovom i prekinuo vezu, s mišlju da de susret s njim biti još prijatniji.
„Pravo je čudo što imaš prijatelje“, rekao je Finli. Gledao je meteorološku
prognozu s Vokerom i policajcima.
„Vetar de duvati brže od sto pedeset kilometara na sat“, upozorio ih je
izvitopereni glas.
„Ti momci su dobro obučeni“, nastavio je Finli. „Vreme je da prestaneš da
budeš toliko opsednut kontrolom.“
Vulf je hteo da kaže nešto što bi ugrozilo i ono malo preostalih prijateljstava,
kad je čuo kako policajac otključava Raninu deliju. Elizabet je izašla u hodnik. Još
se opraštala s klijentom, kad su se vrata zatvorila i zaključala za njom. Hodala je
bosa po bež podu hodnika (Voker je konfiskovao njene cipele s luckasto visokim
potpeticama). Bez reči je prošla pored Vulfa i pokupila svoje stvari sa stola.
„Liz?“ rekao je, zbunjen drastičnom promenom u njenom raspoloženju. „Da li
je sve u redu?“
„Dobro sam“, odvratila je dok je oblačila kaput. Ruke su joj zadrhtale dok je
zakopčavala dugmeta. Vulf se začudio kad je video da briše suze. „Želim da
krenem, molim te.“
Prišla je vratima.
„Da li je rekao nešto što te je uznemirilo?“ pitao je Vulf. Počeo je da se ljuti.
Poželeo je da zaštiti ovu ženu koja se svakodnevno sretala s najgorim ljudima.
Znao je da bi samo nezaslužena i naročito zlobna poruga mogla da prodre kroz
njenu debelu kožu.
„Zaboravljaš da sam velika devojka, Vilijame“, ukorila ga je. „Otvori vrata –
molim te.“
Prišao im je i podigao tešku šipku. Izašla je napolje uz novi udar vetra i kiše
praden tutnjavom daleke grmljavine.
„Tvoja tašna!“ povikao je Vulf, kad je shvatio da ju je verovatno ostavila kod
Rane.
Izgledala je užasnuto.
„Otidi du po nju. Tako nedeš morati da se ponovo sretneš s njim“, rekao je.
„Uzedu je ujutro.“
„Ne budi smešna.“
„Isuse, Vile, pusti sad to!“ povikala je. Oteturala se niz stepenice.
„O čemu se radi?“ pitao je Finli, ne skidajudi pogled sa sidušnog ekrana.
Vulf je gledao kako Elizabet stiže do ugla i stupa na glavnu ulicu.
Nespokojstvo se polako širilo u njegovim grudima. Pogledao je na sat: 12.07.

87
 „Otvorite vrata!“ vrisnuo je i jurnuo kroz hodnik.
Preneraženi policajac ispustio je ključeve, što je dalo vremena Vokeru da
stigne. Brava je pouzdano škljocnula. Vulf je gurnuo teška vrata i ugledao Ranu.
Sedeo je uspravno na krevetu. Čuo je kako Voker ispušta uzdah olakšanja iza
njega…
… i zahripao kad je ponovo pogledao zatvorenika.
Ranina glava klonula je napred. Lice mu je poprimilo modru i ljubičastu boju
smrti. Zakrvavljene oči bile su neprirodno izbečene. Oko vrata mu je visila
nekoliko puta obmotana žica, slična klavirskoj. Još žice virilo je iz unutrašnje ivice
otvorene tašne. Bila je uočljiva, kad se više nije skrivala svima naočigled.
„Pozovite hitnu pomod!“, povikao je Vulf dok je jurio niz hodnik. Istrčao je
pravo u olujnu nod.
Skočio je niz klizave stepenice. Pljuskao je preko poplavljenog parkinga i
zašao za ugao, u glavnu ulicu. Strašni pljusak neprestano ga je šibao po licu. Prošlo
je manje od trideset sekundi, ali Elizabet nije bilo na pustom pločniku. Trčao je
pored mračnih izloga, svestan da mu bučna oluja otežava potragu. Svaki
automobil u prolazu zvučao je kao avion koji uzlede. Dizali su zastore vode. Milioni
kišnih kapi treskale su po metalnim krovovima parkiranih automobila.
„Elizabet!“ povikao je. Vetar je poneo njegov krik.
Protrčao je pored uličice između dveju radnji i zastao. Vratio se i zastao na
mračnom ulazu u tesni prolaz. Žmirkajudi je posmatrao tamu. Zašao je malo dublje
u uličicu. Osluškivao je udarce kiše po staklenim bocama, ambalaži i ko zna
kakvom đubretu koje je pokrivalo nevidljivo tlo.
„Elizabet?“ tiho je pozvao. Zašao je još dublje u tamu. Nešto mu je krenulo
pod nogama. „Elizabet?“
Čuo je iznenadni pokret pre nego što je bio gurnut na hladni zid od cigala.
Posegnuo je napred i zamalo uhvatio Elizabet koja je istrčala na ulicu.
Bio je samo nekoliko sekundi iza nje kad je izašao na mutnonarandžastu
uličnu svetlost. Uspaničila se. Bezglavo je izjurila na drum. Limuzina se jedva
zaustavila nekoliko centimetara od nje. Otegnuti zvuk sirene samo je pojačao
zaglušujudu buku. Bila je nekoliko metara ispred njega. Bizarno je što je izvukla
mobilni telefon, usporavajudi korak. Prinela ga je uhu. Vulf je brzo stizao. Krv i
prljavština pokrivali su joj tabane od trčanja po masnim barama i blatnjavim
ivicama druma. Približio joj se toliko da je mogao čuti kako dahde u aparat:
„Urađeno je! Urađeno je!“
Pružio je ruku da je uhvati, kad se naglo okrenula i jurnula na drum.
Instinktivno je krenuo za njom, ne maredi za vozila. Saplela se preko pešačkog

88
ostrva na sredini široke ulice. Pala je na asfalt. Podigla se na noge i kolena i videla
da Vulf stoji na sredini ulice, s užasnutim izrazom na licu. Okrenula se u pravcu
njegovog pogleda, na vreme da vidi autobus na sprat koji je jurio na nju. Nije
vrisnula.
Vulf se polako uputio ka zgrčenom obličju koje je ležalo pored ivičnjaka,
desetak metara niže niz ulicu. Čuo je kako sve više automobila koči i staje iza
njega, osvetljavajudi slomljeno telo farovima. Suze su nezaustavljivo navirale. Bio
je previše potresen i iscrpljen da bi makar pokušao da shvati zašto je njegova
prijateljica ovo uradila.
Ošamudeni vozač autobusa teturao se u njegovom pravcu, dok je nekoliko
putnika posmatralo scenu iz udobnosti svojih sedišta. Na licu je imao izraz nade da
de žena ustati, da možda nije povređena, da se njegov život nije zauvek promenio.
Vulf nije nameravao da ga teši niti da mu ičim da do znanja da je svestan njegovog
prisustva. Niko ga nede kriviti zato što nije video ženu koja leži na putu, po tako
groznom vremenu, ali on je oduzeo Elizabetin život. Vulf nije mogao u potpunosti
da veruje sebi u ovakvom trenutku.
Još jedan auto pridružio se sve vedoj saobradajnoj gužvi. Novi deo tamnog
druma bio je osvetljen. Vulf je primetio Elizabetin razbijeni telefon, na mestu na
kom ju je autobus udario. Polako je dopuzao do njega. Dohvatio ga je i otkrio da
poziv nije prekinut. Čvrsto ga je stavio na uvo. Začuo je šuštanje i tiho disanje na
drugoj strani veze.
„Ko je to?“ Vulfov glas se lomio.
Nije bilo odgovora, samo postojano disanje nekog ko sluša i zvuk industrijskih
mašina u pozadini.
„Ja sam detektiv narednik Foks iz Gradske policije. Ko je to?“, ponovio je
pitanje, iako je imao osedaj da zna odgovor.
Plava svetlost približavala se iz daljine. Vulf je sedeo, slušajudi ubicu koji je
slušao njega. Hteo je da mu zapreti, da ga uplaši, da nekako isprovocira reakciju,
ali znao je da nikad nede modi da izrazi gnev i mržnju koji su mu razdirali dušu.
Umesto toga nastavio je da sluša, zanemarujudi buku koja ga je okruživala.
Neznano zašto usporio je dah do nivoa ubičinog. Ubrzo je čuo glasno škljocanje s
druge strane. Veza se naglo prekinula.

89
 TRINAESTO POGLAVLJE

Sreda, 2. jul 2014.

5.43 ujutro

Karen Holms nervozno je čekala slededi izveštaj o saobradaju. Nikad nije naročito
dobro spavala kad je morala ovako rano da se budi. Razgoropađena oluja
probudila ju je nekoliko puta. Napustila je bungalov u Glosteru po mraku. Videla je
svoju kantu za đubre nasred puta i jednu ploču s ograde pored susedovih kola.
Vratila je tešku drvenu ploču na mesto što je tiše mogla. Molila se da nezgodni
sused ne primeti nove ogrebotine na svojim kolima.
Užasavala se mesečne posete glavnoj kancelariji u prestonici. Kolege su rado
prilagale hotelske račune i one iz restorana kao troškove. Nije imala nikog koga bi
zamolila da tako često brine o psima. Njihova dobrobit bila je njena najpreča
briga.
Saobradaj je postajao sve življi. Usporila je zbog naizgled beskrajne zone
ograničene brzine. Prolazila je pored bezbrojnih narandžastih plastičnih kupa.
Imala je osedaj da je neko zavitlava, da kilometri drumske signalizacije
nagoveštavaju da de neko u bliskoj bududnosti možda početi da negde nešto radi.
Spustila je pogled da bi se pozabavila radiom. Plašila se da de propustiti
izveštaj. Podigla je pogled na drum i primetila veliku crnu kesu između čeličnih
prepreka na središnjem ostrvu. Nešto u njenoj veličini i obliku učinilo joj se
neobično. Mogla se zakleti da se pomerila kad je prošla pored nje, brzinom od
šezdeset pet kilometara na sat. Pogledala je u retrovizor i videla kako audi
limuzina neočekivano odlučuje da doda gas nadomak njenog branika. Pretekla ju
je brzinom od sto pedeset na sat. Vozač je bio previše bogat ili glup da bi brinuo
zbog kamera.
Nastavila je da vozi istom brzinom. Prošla je pored znaka koji je najavljivao
izlaz za tri kilometra. Nije imala vremena za zaustavljanje, čak i da je bila sigurna
da je nešto videla, što nije bio slučaj. Snažni vetar verovatno je naneo kesu na to
mesto. Njen auto pomerio ju je u prolazu. Karen nije mogla da se otrese osedanja
da nije prazna i da u njoj ima nečeg što se pomerilo.
Imala je dva stafordširska bul terijera, spašene pse. Pronađeni su u kanti za
smede, u kojoj su bili ostavljeni da umru. Od te pomisli uvek bi joj pozlilo. BMV
projurio je pored nje brzinom od sto šezdeset pet kilometara na sat, čim je

90
napustila zonu radova na putu. Bila je ubeđena da ono što je živo u kesi nede to
još dugo biti.
Naglo je okrenula volan. Drevna tijesta zavibrirala je kad se provezla preko
udubljenja na ivici druma. Izgubide samo petnaest minuta ako se vrati da bi
proverila sadržaj kese. Prešla je preko obilaznice i pošla u suprotnom pravcu.
Plašila se da se na jednoličnom auto-putu nede setiti mesta na kome je videla
kesu. Usporila je kad je pomislila da je blizu. Ugledala ju je, uključila signalna
svetla i stala pored puta naporedo s njom. Posmatrala je crnu kesu duže od minut.
Naljutila se na sebe zbog nepromišljenosti, zato što je stajala savršeno mirno, dok
neki auto ne bi prošao pored nje. Isključila je signalna svetla i aktivirala desni
pokazivač pravca. Spremala se da se vrati u saobradaj, kad se kesa trgla napred.
Srce joj je divlje tuklo u grudima dok je čekala pukotinu u saobradaju. Izašla je
iz automobila i pretrčala preko tri trake da bi se popela na središnje ostrvo.
Osedala je snagu automobila koji tutnje na nekoliko metara od nje, zasipajudi je
prljavštinom i prljavom vodom. Oklevajudi, kleknula je pored kese.
„Samo da ne budu zmije. Molim ti se da ne budu zmije“, šaputala je.
Nešto u kesi načinilo je još jedan odlučni pokret prema njoj, dok je govorila.
Učinilo joj se da je čula cviljenje. Oprezno je dohvatila tanki materijal i napravila
rupicu na jednom kraju kese. Polako je širila pukotinu. Strahovala je da bi ono što
je unutra moglo izleteti na put i skončati pod točkovima vozila. Onako uznemirena
slučajno je iscepala polovinu kese. Užasnuto je ustuknula kad se prljavoplava kosa
prosula po asfaltu i kad je svezana žena zapušenih usta osmotrila okolinu.
Pogledala je Karen ogromnim, moledivim očima i izgubila svest.

Edmunds je odlučnim korakom prošao pored čuvara na ulazu u Novi Skotland

jard. Stigao je kudi na vreme da izvede Tiju na večeru, da bi se iskupio za grehe od
prethodne nodi. Potrudili su se da se što bolje obuku za tu priliku. Nekoliko sati
sredno su se pretvarali da im ovakva ekstravagancija priliči. Uživali su u tri
posluženja. Edmunds je čak naručio odrezak. Iluziju obilja pokvarila je naprasita
kelnerica, koja je preko čitavog restorana doviknula šefu sale da ne zna kako da
provuče kupone kroz kasu.
Bio je raspoložen i zato što je konačno pronašao lak za nokte. Nije bio siguran
kako de ovaj podatak pomodi istrazi, ali smatrao ga je važnim korakom ka
identifikovanju žene čija je desna ruka završila na Krpenom lutku. Ušao je u
kancelariju i ugledao Baksterovu za stolom. S ulaznih vrata videlo se da je loše
raspoložena.
„Dobro jutro“, veselo de Edmunds.

91
 „Čemu duguješ taj osmeh?“ brecnula se.
„Lepoj večeri“, rekao je, slegnuvši ramenima.
„Vidžaj Rana to ne bi mogao redi.“
Seo je da bi je saslušao. „Da li je…“
„Veče nije bilo lepo ni ženi koju godinama poznajem, Elizabet Tejt. A nije bilo
ni Vulfu.“
„Da li je Vulf dobro? Šta se desilo?“
Upoznala je Edmundsa s događajima od prošle nodi i s pronalaženjem
devojke rano ujutro.
„Kesa je kod forenzičara. Bolničari u hitnoj pomodi pronašli su ovo, vezano za
njeno stopalo.“
Dodala mu je plastičnu kesicu za dokaze, s etiketom koja se u mrtvačnici
vezivala za nožni palac leša.
„'Namenjeno: detektivu naredniku Vilijamu Foksu'“, pročitao je Edmunds.
„Da li zna za ovo?“
„Ne zna. Vulf i Finli probdeli su nod. Slobodni su ostatak dana.“

Policajka je, jedan sat kasnije, provela devojku okamenjenog lica kroz zakrčenu
kancelariju. Dovedena je pravo iz bolnice, štrokava, s posekotinama i modricama
po licu i rukama. Zamršena kosa bila je svih mogudih nijansi plave i crne. Trzala se
na svaki iznenadni šum ili glas.
Detektivi su ved znali da je identifikovana kao Džordžina Tejt, Elizabetina
derka. Dva dana odsustvovala je s posla. Majka je telefonirala kolegama da bi ih
obavestila da je njena derka odsutna zbog ličnih razloga. Nije podneta prijava o
nestalim licima. Priča se mogla sastaviti i iz ovo malo dostupnih podataka.
Saznanje da je neko relativno lako uspeo da navede tako snažnu, inteligentnu i
visokomoralnu osobu na ubistvo, ispunjavalo je Baksterovu dubokim
nespokojstvom.
„Ona još ne zna“, smrknuto reče Baksterova kad je Džordžina Tejt uvedena u
renoviranu sobu za saslušavanje.
„Za majku?“, pitao je Edmunds.
„Ne izgleda kao neko ko je spreman da čuje takvu vest, zar ne?“ Baksterova
je počela da se pakuje. „Idemo li negde?“
„Ne idemo“, rekla je. „Ja idem. Šta misliš, kome je u Vulfovom i Finlijevom
odsustvu zapalo da vadi kestenje iz vatre, iako ne znam šta du od posla? Ko je broj
četiri na spisku?“

92
 „Endru Ford, čuvar“, reče Edmunds. Iznenadio se što je Baksterova smetnula
takav podatak s uma.
„Neviđeni serator. Pijandura. Uspeo je da izbije zub policajki kad je pokušala
da ga spreči da rasturi stan.“
„Podi du s tobom.“
„Mogu ja to. Zatim du se sastati sa Džaredom Garlandom, novinarom, koji de
umreti za…“ brojala je na prste, „tri dana.“ Odlučio je da provede poslednju
nedelju izveštavajudi o našoj nemodi da ga zaštitimo i o osedanjima osobe na
ubičinoj listi za odstrel. Zamoljena sam da ga smirim' i 'ohrabrim'.“
„Ti?“, s nevericom de Edmund. Ona je, na svu sredu, protumačila njegovu
reakciju kao kompliment. „Šta hodeš da uradim?“
„Saznaj da li se Džordžina Tejt seda nečeg korisnog. Pozabavi se prstenom;
moramo da saznamo za koga je načinjen. Saznaj da li forenzičari imaju neku
novost i uzmi mobilni telefon Elizabet Tejt čim završe njegovo ispitivanje.“
Edmunds je shvatio da joj nije rekao za lak za nokte tek kad je napustila
kancelariju. Spustio je bočicu na sto. Osedao se kao budala zato što se toliko
uzbudio zbog trivijalnog dela istrage, dok je Vulf jurcao za nevoljnim ubicama po
Sautolu, obezbedio da kidnapovana žena bude dopradena u kancelariju i vodio
telefonski razgovor s kriminalcem kraljevskog ranga. Morao je priznati da je
pomalo ljubomoran na njega, iako su to bila odreda grozna iskustva.

* * *

„Divna je“, nasmejao se Elajdža, gledajudi fotografiju koju je upravo kupio za dve
hiljade funti, projektovanu na zid sale za sastanke. „Stvarno mislim da je divna.“
Andrea je pokrila usta rukom. Bila je zahvalna što niko u zamračenoj sobi ne
vidi suze koje su joj tekle niz obraze. Fotografija nije bila nimalo lepa. U stvari, bila
je nešto najtužnije što je ikad videla. Vulf je na crnobeloj fotografiji klečao na
kolenima, obasjan usamljenom uličnom svetiljkom. Gusta kiša i odrazi
automobilskih farova na baricama i izlozima radnji ličili su na scensko osvetljenje.
Plakao je dva ili tri puta pred njenim očima dok su bili u braku. Svaki put slomio joj
je srce.
Ovo je bilo mnogo gore.
Sedeo je na poplavljenom putu, pored izmrcvarenog leša starije žene. Nežno
ju je držao za okrvavljenu ruku, zuredi ispred sebe. Izgledao je poraženo.
Slomljeno.

93
 Posmatrala je kolege. Osmehivali su se, aplaudirali i smejali. Drhtala je od
besa i gađenja. U tom trenutku ih je prezirala. Pitala se da li bi i na njenom licu bio
oduševljeni izraz da nekad nije volela muškarca na fotografiji. Uznemirila se kad je
shvatila da bi.
„Ko je crkotina na drumu?“, pitao je Elajdža. Suočio se sa sleganjem
ramenima i odmahivanjem glava. „Andrea?“
Usredsredila se na fotografiju. Pokušala je da sakrije pogled od ostalih.
„Otkud bih mogla da znam ko je ta jadnica?“
„Tvoj bivši muž očigledno je veoma tužan zbog nje“, reče Elajdža.
„I previše“, oglasio se sve delaviji producent iz doška, na zadovoljstvo kolega.
„Mislio sam da deš je prepoznati“, poentirao je šef.
„Pa, nisam“, odvratila je Andrea najprijatnijim mogudim tonom. Nekoliko
ljudi je uprkos tome izmenjalo iznenađene poglede.
„Nije važno. Ovo je čisto televizijsko zlato“, reče Elajdža, neuzdrman njenim
tonom. „Otvoridemo prilog fotografijom i brojčanikom koji otkucava preostale
sate života tog Rane, ili kako se ved zove. Pomenudemo potragu za njim koja je još
u toku, pa demo se vratiti na fotografiju garniranu nagađanjima i fabrikacijama.“
Svi u sobi, izuzev Andree, zacerekali su se.
„Ko je ova žena? Zašto se vodedi detektiv na slučaju Krpenog lutka bavi
saobradajnom nesredom, umesto da traga za slededom žrtvom? I da li je ovo
nekako povezao s ubistvima? Uobičajene stvari.“ Elajdža je napravio pauzu. „Ima li
neko nešto da doda?“
„'Taraba: nijenaspisku' je u trendu“, rekao je neprijatni mladid, kog Andrea
nikad nije videla bez telefona u ruci. „Naša aplikacija Časovnik smrti ved je
preuzeta preko pedeset hiljada puta.“
„Sranje. Trebalo je da napladujemo tu uslugu“, opsovao je Elajdža. „Kako
napreduju emodžiji Krpeni lutak?“
Jedan od saradnika stidljivo je gurnuo komad papira preko stola ka šefu. Ovaj
ga je podigao i zbunjeno osmotrio.
„Teško je prikazati punu razmeru užasa na crtežu“, branio se nervozni tip.
„Poslužide“, presudio je Elajdža. Gurnuo je crtež u njegovom pravcu. „Ali bez
sika. Malo su neprikladne za decu, zar ne?“
Elajdža je zaključio sastanak, zadovoljan dobrim delom kojim je ispunio kvotu
za ovu deceniju. Andrea je prva napustila salu. Nije znala da li da ode na odeljenje
za šminku ili da požuri ka izlazu. Bila je sigurna da očajnički želi da vidi Vulfa.

94
Simons je stajao gledajudi na ogromni kolaž Krpenog lutka na zidu sobe za
sastanke. Izgledao je besprekorno u paradnoj uniformi, izuzev dubokog zareza na
desnoj cipeli, koji se nije mogao ukloniti glancanjem. Oštetio je obudu dok je
mahnito šutirao metalni kabinet za spise u kancelariji, samo nekoliko minuta
pošto je video prijatelja kako leži izgoreo i ukočen na podu poplavljene sobe za
saslušanje. Cipele su bile odgovarajude za to popodne, kao lični simbol gubitka i
prijateljstva na inače bezličnom zvaničnom skupu.
Predviđeno je da se pogrebna služba za gradonačelnika Ternbla održi u
Svetoj Margariti u okviru Vestminsterske opatije u jedan po podne. Sahrana de biti
obavljena kasnije u najužem krugu, kad se telo vrati porodici. Simonsa je pre toga
čekala konferencija za štampu na kojoj de potvrditi smrti Vidžaj Rane i Elizabet
Tejt. Trudio se da sačuva prisustvo duha, dok je tim za odnose s javnošdu tražio
najpogodnije rešenje za „pozitivno spinovanje“ neprijatne situacije.
Gledao je kako izvode Džordžinu Tejt iz sobe za saslušanje, u koju nije mogao
da uđe. Nije bio siguran da de ikad modi. Nikad nede zaboraviti prijateljevo
oljušteno, plikovima izobličeno lice. Grozna slika uvek bi prizvala vonj sprženog
mesa.
„Dobro, kako bi bilo da se usredsredimo na činjenicu da smo uspeli da
zaustavimo Tejtovu?“, predložio je vitki mladid, koji je Simonsu izgledao kao
petnaestogodišnjak. „Jedan ubica manje na našim ulicama. Kako vam to zvuči?“
Glavni inspektor polako se okrenuo ka tročlanom timu naoružanom
grafikonima, tabelama i podvučenim člancima iz jutarnjih novina, koji su sijali kao
otrovni otpad, što su i bili. Hteo je da im nešto kaže. Predomislio se, zgađeno
odmahnuo glavom i izašao.

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Sreda, 2. jul 2014.

11.35 pre podne

Baksterova se odvezla metroom do Tauer Hila. Mrzovoljno je sledila neprecizna

uputstva Džareda Garlanda kad se popela iz podzemne železnice na ulicu. Vodila
je računa o tome da joj Tauer bude s leve strane. Žurila je zakrčenom glavnom
saobradajnicom. Nije joj bilo jasno zašto nisu mogli da se sretnu u njegovoj kudi
(gde bi trebalo da bude, pod policijskom zaštitom), ili u novinarskoj kancelariji.

95
 Nije očekivala da de amoralni, sujetni, bundžijski raspoloženi novinar
predložiti da se nađu u crkvi. Zapitala se da li se Garland u poslednjim danima
okrenuo religiji, što bi dobar deo ljudi učinio. Da je u nešto verovala, smatrala bi
okasnelu religioznu spoznaju blago uvredljivom.
Tamni oblaci počeli su da se razilaze, dopuštajudi suncu da u intervalima od
po nekoliko minuta ogreje grad. Posle deset minuta hoda ugledala je visoki zvonik.
Krenula je sporednom ulicom. Izbila je na ugao, kad ju je sunčeva svetlost
obasjala. Zinula je od čuda.
Netaknuti zvonik Svetog Danstana dominirao je nad razrušenim zidovima.
Debela, razgranata stabla nadvisivala su nepostojedi krov. Izvijala su se kroz visoke
lučne prozore. Puzavice, priljubljene uz kamene zidove, prelivale su se u gustim
formacijama, bacajudi neobične senke preko intimnih vrtova. Crkva je ličila na
mesto iz priča za decu, na tajnu šumu usred grada, skrivenu svima pred očima i
nevidljivu iz dosadnih kancelarijskih zgrada na koje se naslanjala.
Baksterova je prošla kroz metalnu kapiju. Sledila je nejaki potočid ispod
golemog lučnog ulaza, zagušenog debelim slojem puzavica. Stigla je do
kaldrmisanog dvorišta, s fontanicom u središtu. Par je pokušavao da snimi
zajedničku fotografiju, a gojazna žena hranila je golubove. Baksterova je prišla
usamljenoj prilici koja je dutke stajala u suprotnom uglu.
„Džared Garland?“, obratila mu se.
Iznenađeno ju je pogledao. Bio je njen vršnjak. Muškarac izbrijana lica i
preterano isfrizirane kose nosio je košulju skrojenu po meri, zavrnutih rukava.
Izgledao je umereno privlačno. Odmerio ju je od glave do pete s arogantnim
osmehom.
„Pa, današnji dan iznenada je postao mnogo bolji“, rekao je sa snažnim
istendovskim akcentom. „Sedite.“
Baksterova je sela levo od njega, kad je rukom tapnuo desno od sebe. Široko
se osmehnuo.
„Kako bi bilo da obrišeš taj glupi osmeh s lica i kažeš mi zašto se nismo sastali
u tvojoj kancelariji?“ oštro mu se obratila.
„Novinari baš i ne vole detektive koji njuškaju po njihovim kancelarijama.
Zašto se nismo sastali u tvojoj?“
„Zato što detektivi baš i ne vole da im se podmukli, oportunistički novinari,
gladni senzacija…“, namrštila se kad je omirisala vazduh, „korisnici groznih losiona
za brijanje muvaju po kancelarijama. Tačka.“
„Čitala si moju kolumnu, zar ne?“
„Ne po svom izboru.“

96
 „Polaskan sam.“
„Nemoj da budeš.“
„Pa, šta misliš?“
„Kako glasi ona poslovica o neujedanju…“ Udutala se. „Ne ujedaj ruku koja te
hrani?“
„Ne, ne ta. Setila sam se. Ne ujedaj ruku jedine sile koja stoji između tebe i
umešnog, nemilosrdnog, genijalnog serijskog ubice.“ Osmejak se pojavio na
Garlandovom dečačkom licu.
„Znaš, ved sam počeo da pišem današnji članak. Prvo sam čestitao Gradskoj
policiji na još jednom uspešnom pogubljenju.“
Baksterova je nastojala da proceni u kakve bi se nevolje uvalila ako bi istukla
čoveka kog bi trebalo da štiti.
„Ali to nije u potpunosti istinito, zar ne? Nadmašili ste sebe. Detektiv Foks
šije te sa dva prema jedan!“
Nije odgovorila. Garland je posmatrao kako se osvrde po vrtu. Sigurno je
mislio da ju je pogodio u živac, dok je ona proveravala da li de biti svedoka ako se
prepusti strastima.
Sunce je nestalo iza oblaka dok su razgovarali. Tajni vrt izgledao je zlokobnije
u senkama. Slika iznutra razorenog doma gospodnjeg počela je iznebuha da biva
onespokojavajuda. Čvrsti zidovi kao da su stenjali pod stiskom zmijolikih puzavica.
Povlačile su deo po deo građevine u zemlju, što je bio neoborivi dokaz da u ovom
bezbožničkom gradu nije ostao niko kome je stalo do spasa bogomolje.
Okrenula se prema Garlandu, pošto je ogadila sebi potencijalno dobro mesto
za piknik. Spazila je vrh tanke crne kutijice koja mu je virila iz košulje.
„Gade!“ rekla je kad mu je izvukla minijaturni diktafon iz džepa. Crvena
sijaličica izdajnički je treptala.
„Hej, ne možeš…“
Tresnula ga je o kaldrmu i zdrobila petom, za svaki slučaj. „Pretpostavljam da
sam to i zaslužio“, priznao je s iznenađujudom otmenošdu.
„Evo kako demo. Dva policajca dežuraju ispred tvoje kude. Osloni se na njih.
Vulf de ti se sutra javiti…“
„Ne želim njega. Hodu tebe.“
„To nije mogude.“
„Evo kako demo: nisam zatvorenik. Nisam uhapšen. Gradska policija nema
vlast nada mnom. Nisam obavezan da prihvatim vašu pomod. Pokušadu da ti ovo
kažem na najljubazniji mogudi način: nemate najbolje rezultate. Spreman sam da
sarađujem s vama, ali pod mojim uslovima. Prvi je: hodu tebe.“

97
 Ustala je. Nije bila raspoložena za pregovaranje.
„Drugi je: želim da izrežiram lažnu smrt.“
Trgla se i protrljala slepoočnice, kao da ju je zabolela glava od nečuvene
gluposti.
„Razmisli o tome. Ubica ne može da me ubije ako sam mrtav. To mora da
izgleda realistično i mora da se obavi pred svedocima.“
„Možda si na dobrom tragu“, rekla je. Ozario se kad je sela pored njega.
„Zamenidemo ti lice sa Džonom Travoltom… O, ne, čekaj, to je iz filma. Kako
bi bilo da te teleportujemo… ne. Znam šta demo: iznajmidemo lovca-presretača.
Mislim da Vulf ima tu kategoriju u dozvoli. Didi demo helikopter u vazduh…“
„Bla-bla-bla“, reče Garland, blago postiđeno. „Mislim da me ne shvataš
ozbiljno.“
„Prokljuvio si.“
„Moj život je na kocki“, rekao je. Baksterova je prvi put osetila strah i
samosažaljenje u njegovom glasu. „Idi kudi ako tako misliš“, rekla je. Ustala je i
odšetala.

„Hvala najlepše. Cenim to. I ja tebe. Zdravo.“

Edmunds je spustio slušalicu baš kad se Baksterova vratila u kancelariju posle
sastanka s Garlandom. Krvnički se uštinuo za nogu ispod stola, da se ne bi
osmehivao.
Mrzela je njegove osmehe.
Sela je za kompjuter, duboko uzdahnula i počela da skida mrvice s tastature.
Skupljala ih je u šaci.
„Da li si nešto pojeo, ili je sve završilo na tastaturi?“ brecnula se.
Odlučio je da ne pominje da nije stigao da ruča od previše posla i da u šaci
drži ostatke svog doručka. Podigla je pogled ka njemu i uočila da je posmatra s
napetim izrazom, kao da de eksplodirati od uzbuđenja.
„Dobro, reci mi šta imaš“, uzdahnula je.
„Kolins i Hanter. To je porodična advokatska firma sa sedištem u Sariju. Imaju
nekoliko specijalizovanih ogranaka i partnere po čitavoj zemlji. Neguju dugu
tradiciju darivanja prstenja zaposlenima…“ Podigao je kesicu s dokazima u kojoj je
bio debeli prsten od platine. „Ovaj prsten dobija se posle pet godina službe.“
„Jesi li siguran?“ pitala je.
„Jesam.“
„To ne može biti dug spisak.“

98
 „Najviše dvadeset do trideset imena, ako je verovati gospođi s kojom sam
razgovarao. Poslade mi kompletan spisak, s podacima, ovog popodneva.“
„Bilo je krajnje vreme za iskorak“, osmehnula se. Edmunds se začudio kad je
video koliko drugačije izgleda kad je sredna. „Kako si prošla s Garlandom?“
„Hode da ga ubijemo. Da li si raspoložen za pide?“ Ponuda pidem bacila je u
zasenak šokantni odgovor. Uspaničio se, pošto mu se to prvi put desilo. „Popio bih
čaj“, promrsio je. Mrzeo je čaj.
Baksterova se pet minuta kasnije vratila za zajednički sto. Spustila je čaj s
mlekom ispred njega. Očigledno je zaboravila (ili ga nije ni čula) da ne podnosi
laktozu. Pravio se da ga pije s izrazitim oduševljenjem.
„Kad se očekuje Simonsov povratak?“ pitala je. „Moram da porazgovaram s
njim o situaciji s Garlandom.“
„Oko tri.“
„Da li si išta saznao od Džordžine Tejt?“ pitala ga je.
„Ne mnogo“, odvratio je Edmunds. Pogledao je beležnicu. „Belac. To smo ved
znali. Desna podlaktica pokrivena mu je ožiljcima.“ Upinjao se da pročita vlastiti
švrakopis na dnu stranice. „O, da. Neko te je zvao: Iv Čejmbers. Rekla je da imaš
njen broj.“
„Iv je telefonirala?“ pitala je, zbunjena javljanjem Čejmbersove supruge.
„Zvučala je prilično uznemireno.“
Mašila se mobilnog telefona. Nije mogla da razgovara s njom dokle god je
Edmunds sedeo na pola metra od nje. Ustala je i sela za Cejmbersov prazni sto. Iv
je odgovorila posle drugog zvona.
„Emili.“ Zvučalo je kao da joj je laknulo.
„Iv? Da li je sve u redu?“
„O, da, sigurna sam da jeste, draga moja. Sekiram se kao zadušna baba, to je
sve. Nego… juče sam primila tvoju poruku.“
„Da, izvini zbog nje“, promrmljala je Baksterova.
„Ne brini. Pretpostavljam da si nešto pobrkala. Ben se sinod nije vratio kudi.“
Baksterova se zbunila: „Odakle se nije vratio, Iv?“
„Pa, s posla, draga moja.“
Baksterova se malčice ispravila na stolici. Naglo se uznemirila. Pažljivo je
razmišljala o onom što de redi. Nije htela da dobrodušna žena na vezi nepotrebno
brine.
„Kad ste se vratili s odmora?“ pitala je bezbrižnim tonom.
„Juče ujutro. Ben nije bio kod kude kad sam stigla. Otišao je na posao. Nije
bilo hrane u frižideru niti poruke dobrodošlice… Kakav čovek!“

99
 Iv se nervozno nasmejala. Baksterova je protrljala glavu. Sve je manje
razumela sagovornicu. Pokušavala je da se ne ljuti na nju.
„Dobro, zašto si se vratila kudi posle Čejm… Bena?“
„Žao mi je, draga moja. Ne razumem te.“
„Kad se Ben vratio s odmora?“ Baksterova je zamalo povikala.
Usledila je duga pauza na drugom kraju veze. Prekinuo ju je Ivin zebnjom
prožeti promukli šapat:
„On nije išao na odmor.“
Iv je u novonastaloj tišini zaplakala, dok se Baksterova upinjala da oblikuje
neku upotrebljivu misao. Čejmbers je nestao pre dve nedelje, a da to niko nije
primetio. Srce joj je sve brže kucalo, a grlo se sušilo.
„Misliš li da mu se nešto desilo?“
„Sigurna sam da je dobro“, neubedljivo reče Baksterova. „Iv?“ Čula je samo
daleki plač.
„Iv, potrebno mi je da znam zašto Ben nije otišao na odmor s vama… Iv?“
Gubila je sagovornicu.
„Volela bih da znam, zato što nije zatvarao usta“, nastavila je najležernijim
tonom za koji je bila sposobna. „Pokazivao mi je fotografije kude na plaži koja
pripada tvojoj sestri i restorana sojenice. Zaista se radovao tom putovanju, zar
ne?“
„Da, draga, radovao se. Pozvao me je kudi ujutro pre polaska na aerodrom.
Čekala sam ga spakovana. Otišao je kod doktora Šamija po lekove. Poslao ga je u
bolnicu zbog 'posmatranja. Sutradan mi je poslao poruku da mi kaže da je sve u
redu i da de se vratiti na posao.“
„Šta je još rekao?“
„Poručio je da me voli i da ima nekih problema s nogom. Rekao mi je da ne
brinem. Odlučno je zahtevao da krenem na put, kad sam rekla da du ostati s njim.
Rekao mi je da ne smem traditi novac. Posvađali smo se.“
Ponovo se rasplakala.
„Pominješ njegovu nogu, Iv?“
Setila se da je Čejmbers ponekad blago hramao. To nikad nije izgledalo kao
vedi problem, niti se on žalio.
„Da. Ima probleme s njom od one nesrede od pre nekoliko godina. Često se
vrada kudi hramljudi i s bolovima. Ne voli da govori o tome. Ima šipke i šrafove i…
zamalo je izgubio… Halo?“

100
 Baksterova je ispustila telefon. Mahnito je pretraživala Čejmbersove fioke.
Drhtala je od glave do pete. Počela je da hiperventilira kad je izvukla gornju fioku i
prosula njen sadržaj po stolu. Kolege su je posmatrale zbunjeno i s nevericom.
Edmunds joj je prišao dok je praznila drugu fioku s papirima, kancelarijskim
materijalom, pilulama protiv bolova i hranom po podu. Spustila se na kolena i
počela da pretura po gomili, kad je kleknuo preko puta nje.
„Šta tražiš?“, tiho je pitao. Raširio je gomilu stvari po podu. Nije znao za čim
Baksterova tako očajnički traga. „Dozvoli da ti pomognem.“
„Tražim DNK“, prošaputala je. Sve brže je disala.
Obrisala je uplakane oči i istrgla donju fioku iz ormana. Spremala se da je
prevrne na pod kad je Edmunds izvadio jeftin plastični češalj iz nje.
„Tragaš za nečim poput ovog?“, pitao je, pruživši joj češalj.
Dopuzala je do njega da bi ga uzela. Briznula je u histerični plač.
Nekontrolisano je jecala na njegovim grudima. Edmunds ju je oklevajudi zagrlio.
Gnevno je mahnuo radoznalcima da se udalje.
„Čemu sve ovo, Baksterova?“, prošaputao je.
Bio joj je potreban čitav minut da bi mu odgovorila. Čak i tada jedva je
prozborila između grčevitih udisaja: „Krpeni lutak… Noga… Čejmbersova je!“

PETNAESTO POGLAVLJE

Sreda, 2. jul 2014.

7.05 uveče

Vulf je još imao cipele na nogama kad je konačno legao na negostoljubivi madrac
u 8.57 ujutro. Finli i on radili su čitave nodi na dva mesta zločina, udaljena četiristo
metara – čuvali su dokaze, obuzdavali medije, saslušavali
svedoke i sastavljali izjave. Bili su isuviše umorni da bi govorili, kad ga je Finli
konačno dovezao pred zgradu. Ostatak grada je u to vreme polazio na posao. Vulf
je samo potapšao prijatelja po ramenu i izašao iz automobila.
Sedeo je na tvrdom podu sa ustima punim tosta i gledao Andreino prvo
javljanje toga dana. Isključio je televizor kad se na ekranu pojavila njegova
fotografija pored Elizabetinog zgrčenog leša. Odvukao se u spavadu sobu i zaspao
čim je sklopio oči.

101
 Nadao se da de mu pravi doktor pogledati ruku, ali spavao je sve do šest
uveče, kad ga je Simons pozvao. Posle nekoliko reči o pogrebnoj službi
gradonačelnika Ternbla, ukratko ga je obavestio o svemu što se desilo tog dana i o
medijskim odjecima sinodne katastrofe. Posle kratke pauze predstavio mu je
otkride Baksterove. Forenzičari su potvrdili da kosa pronađena na češlju iz
Čejmbersovog stola u potpunosti odgovara nozi Krpenog lutka. Na kraju je
podsetio Vulfa da može da napusti slučaj kad god to želi.
Vulf je pripremio špagete s mesom u mikrotalasnoj rerni, ali posle razgovora
sa Simonsom nije mogao da izbaci iz glave sliku ubičine zamrljane kecelje. Gledao
je nejasni snimak sigurnosne kamere, pitajudi se čija se krv sušila na prljavoj
kecelji, ko je umro čak i pre nego što je ubica položio pravo na slavni trofej u
obliku Nagiba Halida. Sad je sve imalo smisla. Ubica je morao da likvidira
Čejmbersa pre nego što detektiv napusti zemlju.
Seo je ispred televizora samo da bi otkrio da je užasna fotografija podeljena
svim televizijskim stanicama i da je medijski prostor pun ljudi koji raspravljaju o
tome da li je Vulf odgovarajudi izbor za vođu istrage. Uspeo je da proguta samo
dva zalogaja kaloričnog jela pre nego što je odložio viljušku. Spremao se da ga
sastruže u kantu za smede, kad je zazujao interfon. Još nije uspeo da otvori
nijedan prozor; u protivnom bi se jednim potezom resio nametljivog novinara i
odvratne večere. Oklevajudi, pritisnuo je dugme na spravici.
„Vilijam Foks: medijski žrtveni jarac, muški model i mrtvi čovek koji hoda“,
saopštio je veselim glasom.
„Emili Bakster: umereno pijana emocionalna ruina. Mogu li da uđem?“
Nasmejao se, pritisnuo još jedno dugme i brzo nagurao sve što je mogao da
dohvati u spavadu sobu. Otvorio je vrata Baksterovoj. Nosila je uske farmerke,
crne čizme do članaka i belu čipkastu majicu. Nanela je plavu šminku oko očiju.
Slatki, cvetni parfem nadirao je preko praga. Pružila mu je bocu crvenog vina kad
je ušla u depresivno zapuštenu sobu.
Godinama je poznavao Baksterovu, ali nikako nije mogao da se navikne na
nju u neformalnoj odedi. U njoj je izgledala mlađe, ljupkije i krhkije, kao neko ko
nije stvoren za leševe i serijske ubice, ved za igranke i večernje zabave.
„Stolicu?“, rekao je.
Osvrnula se po sobi bez nameštaja.
„Imaš li je ti?“
„To sam te pitao“, suvo de Vulf.

102
 Privukao je kutiju s natpisom Pantalone i košulje u središte prostorije, da bi
imala gde da sedne. Pronašao je vinske čaše u kutiji koju je nameravao da koristi
kao stolicu. Sipao je skromnu količinu vina.
„Pa, mesto zaista izgleda…“ Udutala se, s izrazom koji je govorio da ne želi
išta da pipne. Na manje-više isti način osmotrila je izgužvanog Vulfa, razbarušene
kose.
„Tek što sam ustao“, lagao je. „Zaudaram. Trebalo bi da se istuširam.“
Otpili su vino.
„Čuo si?“ pitala je.
„Čuo sam.“
„Znam da nisi bio njegov najvedi obožavalac, ali meni je mnogo značio.“
Klimnuo je glavom, pogleda prikovanog za pod. Nikad nisu ovako razgovarali.
„Pa, danas sam ridala u naručju momka na obuci“, rekla je zgroženim tonom.
„Nedu preživeti tu sramotu.“
„Simons kaže da si ti otkrila kome pripada noga.“
„Ipak… klinac na obuci! Ne bi bilo u redu ni da si to bio ti.“
Usledila je neprijatna pauza, u kojoj su oboje zamišljali njegove ruke oko nje.
„Volela bih da si bio tamo“, promrmljala je, recima naglašavajudi nedoličnu
maštariju. Upravila je krupne, ustreptale oči na njega da bi procenila njegovu
reakciju.
Promeškoljio se na kutiji, slomivši nešto u njoj, dok je ona napunila čaše.
Nagla se ka njemu.
„Zaista ne želim da umreš.“
Blago je zaplitala jezikom. Zapitao se koliko je popila pre nego što je došla
kod njega. Uhvatila ga je za ruku.
„Možeš li da veruješ kako je mislila da ima nečeg među nama?“
Vulf nije odmah shvatio o čemu govori: „Misliš na Andreu?“
„Znam! Ludo, zar ne? Ako čovek razmisli o tome, u osnovi smo istrpeli sve
negativne strane afere a da nismo iskusili nijednu… pozitivnu.“
Ponovo ga je posmatrala širom otvorenih očiju. Izvukao je ruku iz njenog
stiska i ustao. Sela je na kutiju i otpila vino.
„Hajde da izađemo i pojedemo nešto“, poletno je predložio.
„Nisam baš…“
„Naravno da jesi! Nešto niže niz ulicu je restorančid s rezancima. Sačekaj da
se na brzinu istuširam. Kredemo za pet minuta.“
Gotovo da je utrčao u kupatilo. Morao je da zaglavi peškir ispod slabo
nameštenih vrata da bi ostala zatvorena. Skinuo se navrat-nanos.

103
 Baksterovoj se zavrtelo u glavi kad je ustala. Oteturala se do kuhinjice, popila
ostatak vina i napunila čašu vodom iz česme. Punila ju je i praznila još tri puta, dok
je zurila u prazni stan preko puta, u kome je zločinački um u pozadini ovih
stradanja izložio kolažnu monstruoznost.
Pomislila je na Čejmbersa koji je pozvao Iv, verovatno pod prinudom, u
očajničkom pokušaju da je zaštiti.
Prigušeni zvuk tekude vode prodirao je kroz tanušni zid kupatila.
Zamislila je Elizabet Tejt sa crnobele fotografije. Ležala je slomljena na kiši,
dok ju je Vulf držao za ruku.
Pevao je bez imalo sluha pod tušem.
Mislila je na Vulfa i na to kako ne može da ga spase.
Spustila je čašu u sudoperu, proverila odraz na mikrotalasnoj rerni i prišla
vratima kupatila. Srce joj je, po drugi put tog dana, brže zakucalo. Na osnovu
pukotine između vrata i dovratka zaključila je da ih Vulf nije zatvorio zato što nije
mogao ili nije hteo. Uhvatila je zarđalu kvaku, duboko udahnula…
Neko je pokucao na vrata.
Ukočila se, s klimavim komadom metala u ruci. Vulf je još pevušio pod tušem,
nesvestan onog što se događa. Čula je novo, upornije kucanje. Opsovala je tiho i
pojurila ka vratima. Širom ih je otvorila.
„Emili!“
„Andrea!“
Dve žene stajale su u neprijatnoj tišini. Zanemele su. Vulf je izašao iz kupatila
s peškirom oko pojasa. Na pola puta do spavade sobe zapazio je da ga obe
streljaju optužujudim pogledima. Zastao je. Posmatrao je napetu krizu koja se
odvijala na pragu. Odmahnuo je glavom, ušao u spavadu sobu i zatvorio vrata za
sobom.
„Baš prijatna atmosfera“, reče Andrea s podjednakom količinom indignacije i
zadovoljstva što je od početka bila u pravu.
„Pretpostavljam da je bolje da uđeš“, reče Baksterova. Stala je u stranu i
prekrstila ruke na grudima. „Hodeš li kutiju?“
„Stajadu.“
Baksterova je posmatrala kako Andrea pogledom ispituje Vulfov sirotinjski
stan. Izgledala je dosadno savršeno, kao i uvek. Izluđujude je kuckala po podu
potpeticama skupocenih cipela.
„Ovo mesto je…“, započela je Andrea.

104
 „Zar nije?“, reče Baksterova, nestrpljiva da bogatašici da do znanja da njen
srednjoklasni stan nimalo ne liči na ovu rupu. „Zašto živi ovde?“, prošaputala je
Andrea.
„Pa, možda zato što si ga načisto upropastila u brakorazvodnoj parnici“,
gnevno de Baksterova.
„To te se ne tiče“, prošaputala je Andrea, „ali novac od prodaje kude
podelidemo popola.“
Osvrtale su se po sobici u neprijatnoj tišini.
„I za tvoju informaciju“, nastavila je Andrea, „Džefri i ja smo finansijski
pomogli Vilu kad je izašao iz bolnice.“
Baksterova je podigla polupraznu bocu crvenog vina. „Hodeš li vino?“
ponudila je ljubaznim glasom. „Zavisi, koje je vrste?“
„Crveno.“
„Vidim. Mislila sam – odakle je?“
„Iz Morisonsa6.“
„Ne, nisam to mislila… nije važno, nedu.“
Baksterova je slegla ramenima. Vratila se do svoje kutije.

Vulf se obukao za pet minuta, ali nije napuštao turobnu spavadu sobu. Čekao je da
vika u susednoj prostoriji prestane. Baksterova je optužila Andreu da profitira na
stradanjima drugih. Ona se uvredila, iako je to nesumnjivo činila. Andrea je
optužila Baksterovu da je pijana. I ona se uvredila, iako je to nesumnjivo bila.
Napustio je skrovište tek kad je njegov odnos s Baksterovom postao predmet
svađe.
„Pa, koliko dugo to traje?“, brecnula se Andrea na njih.
„Misliš na mene i Baksterovu?“, nevino odvrati Vulf. „Ne budi smešna.“
„Smešna?“, uvređeno reče Baksterova, što situaciju nije učinilo nimalo
boljom. „I zašto je ideja da bih mogla da ti se dopadnem tako smešna?“
Vulf se trgao, svestan da de sve što bude rekao biti pogrešno protumačeno i
upotrebljeno protiv njega.
„Nije smešna, nisam tako mislio. Dobro znaš da mislim da si divna, pametna i
čudesna cura.“
Baksterova je pogledala Andreu sa zlobnim osmehom.
„Čudesna?“ povikala je Andrea. „I još pokušavaš da porekneš da ste u vezi?“
obratila se Baksterovoj. „Da li živiš ovde s njim?“

6
Morrisons - četvrti po veličini lanac supermarketa u Velikoj Britaniji. (Prim. prev.)

105
 „Ne bih živela u ovoj usranoj rupi ni da mi život zavisi od toga“, uzvratila je
Baksterova pijanim glasom.
„Hej!“ povikao je Vulf. „Istina je da je vreme za renoviranje stana.“
„Za renoviranje? Ova zgrada zrela je za rušenje!“ nasmejala se Andrea, pošto
je stala na nešto lepljivo. „Od vas tražim samo jedno – poštenje. Čemu laganje u
ovom trenutku?“
Prišla je Vulfu. Unela mu se u lice.
„Vile…“
„Endi…“
„Da li si imao aferu?“, pribrano ga je upitala.
„Nisam!“ ozlojeđeno se prodrao. „Odbacila si naš brak ni zbog čega!“
„Vas dvoje ste mesecima praktično živeli zajedno. Dali stvarno očekuješ da du
poverovati da niste upražnjavali seks?“
„Pa, snalazili smo se!“, skresao joj je u lice.
Zgrabio je kaput i napustio stan. Zalupio je vratima za sobom, ostavivši
Andreu s Baksterovom. Dugo su dutale.
„Andrea“, tiho reče detektivka, „znaj da mi ništa na svetu ne bi pružilo više
zadovoljstva nego da ti saopštim loše vesti, ali među nama ničeg nije bilo.“
Svađa je bila okončana. Godine sumnje i optužbi bile su zbrisane jednom
iskrenom rečenicom. Andrea je sela na kutiju. Nije mogla da veruje kako se ono u
šta je tako dugo verovala nije dogodilo.
„Vulf i ja smo prijatelji, ništa više od toga“, promrmljala je Baksterova, više
sebe radi.
Napravila je potpunu budalu od sebe, zavarana njihovim neporecivo
komplikovanim odnosom i potrebom za utehom i ohrabrenjem, koja se javila zbog
Čejmbersove smrti i straha od gubitka najboljeg prijatelja.
Slegla je ramenima. Pripisade sve pidu.
„Ko je bila žena na fotografiji s Vilom?“, pitala je Andrea.
Baksterova je zakolutala očima.
„Ne želim njeno ime“, branila se. „Samo bih želela da znam… da li ju je dobro
poznavao?“
„Poznavao ju je dovoljno dobro. Nije zaslužila…“ Baksterova je morala da pazi
šta govori, da ne bi otkrila nikakve podatke o ubistvu Vidžaj Rane. „Nije zaslužila
ništa od onog što ju je snašlo.“
„Kako se on drži?“
„Uistinu? Podseda me na ono ranije.“

106
 Andrea je klimnula glavom s razumevanjem. Predobro se sedala završnog
čina njihovog braka.
„Previše je lično. Pritisak je nepodnošljiv. Ponovo ga izjeda iznutra“, rekla je
Baksterova. Trudila se da na najbolji način opiše promenu koju je samo ona
primetila.
„Čovek mora da se zapita da li to namerno čini“, reče Andrea. „Da li pritiska
njegovu dugmad, kako bi on bio toliko usredsređen na njegovo hvatanje da ne ne
bi stigao da razmišlja o spašavanju samog sebe.“
„Zar hvatanje ubice ne bi obezbedilo njegov spas?“
„Ne mora da znači. Mogao bi da beži, ali nede.“
Baksterova se slabašno osmehnula: „Ne, nede.“
„Ved smo vodile gotovo u dlaku isti razgovor“, reče Andrea.
Baksterova je izgledala zabrinuto.
„Ne brini, nisam to nikome rekla, niti du. Mišljenja sam da smo ved odlučile
šta nam je činiti.“
„Jedna moja reč bila bi dovoljna da ga Simons skine sa slučaja, ali ne mogu da
mu uradim takvo nešto“, reče Baksterova. Radije du ga pustiti da uništi sebe
negde napolju, nego da sedi ovde i čeka smrt.“
„Odluka je doneta. Ne govori o njoj. Samo mu pomozi koliko god možeš.“
„Situacija ne bi bila ovako beznadežna kad bismo spasli makar jednog od njih.
Tako bismo dokazali da ubica nije nepogrešiv.“
„Šta mogu da uradim da vam pomognem?“, iskreno de Andrea.
Baksterova je dobila ideju. Strašno de rizikovati ako porazgovara o njoj sa
ženom koja je ved hapšena zbog otkrivanja osetljivih podataka o istrazi na
globalnim medijima. Nije imala nikakvu nameru da razmatra Garlandov idiotski
predlog. Nede lažirati njegovu smrt, ali bi saradnja umesto sukobljavanja s
medijima mogla da ojača njihovu poziciju.
Procenila je da je Andrea iskreno i duboko zabrinuta za Vulfovu sudbinu. Bila
je jedina nada za uspešno ostvarenje njenog plana.
„Potrebna si mi da bih spasla Džareda Garlanda.“
„Hodeš da seja umešam u to?“ pitala je Andrea.
„Potreban mi je tvoj kamerman.“
„Shvatam.“
Andrea je analizirala nečuveni predlog Baksterove. Zamišljala je Elajdžin
trijumfalan izraz lica kad bi otkrio stepen očaja u kom se nalazi Gradska policija.
Verovatno bi joj predložio da neko vreme sarađuje s njom i da objavi priču veče
pre ubistva.

107
 Svesno dovođenje javnosti u zabludu bilo bi za svakog novinara ravno
karijernom samoubistvu, bez obzira na časne motive. Ko bi joj posle toga
verovao?
Sedala se osmeha na licima oduševljenih kolega u sali za sastanke. Izgledalo
je da su zahvalni Elizabet Tejt zato što je umrla na tako nasilan način, kao da je
nesrednica stala pred autobus njihove koristi radi. Stegla je pesnicu, zamišljajudi
kako likuju iznad Vulfovog beživotnog tela. Očekivali bi od nje da „doda nešto
drame“ onome što bi ved bio najgori dan u njenom životu.
Više nije mogla da igra u tom kolu. Sve joj se smučilo.
„Učinidu to.“

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Četvrtak, 3. jul 2014.

8.25 ujutro

Vulf je svratio u kancelariju u devet ujutro, na putu na seansu s doktorkom

Preston-Hol. Seo je za sto i opsovao kad je prevrnuo prepunu korpu za smede.
Pogledom je potražio praznu, kojom bi je zamenio. Izgleda da čistačice nisu pratile
povedani obim detektivskog posla.
Posle hvale vrednog napora da počisti za sobom, bio je dirnut otkridem da je
Finli tokom slobodnog dana napisao zamorni izveštaj o nadzoru. Na prvoj stranici
bio je zalepljen papirid s porukom:

Kakva gomila sranja! Videćemo se na sastanku. Fin.

Sklonio je poruku. Pretpostavljao je da doktorka ne bi umela da ceni Finlijevu

iskrenost. Zurio je u Čejmbersov prazni sto. Zamišljao je nekarakterističan slom
Baksterove od juče. Bilo mu je teško kad god bi pomislio koliko ju je to potresalo.
Za dugog poznanstva samo ju je jednom video toliko potresenu. To ga je pogodilo
više nego išta tog traumatičnog i nestvarnog dana.
U sudu Old Bejli nije bilo mesta za Baksterovu, ali ona je tvrdoglavo zahtevala
da prati Vulfa na čitanju presude na kraju Halidovog suđenja. On je tada bio
suspendovan, a svi članovi tima bili su pod internom istragom. Nije hteo da ona
dođe na suđenje. Te nedelje jaz između njega i Andree dostigao je spektakularni

108
vrhunac. Policija je pozvana u njihovu kudu u Stouk Njuingtonu, što je dalo krila
lažnim pričama o kudnom nasilju. Baksterova je, ne obazirudi se na to, povukla
neke veze da bi izdejstvovala dozvolu da satima čeka u veličanstvenom Velikom
predvorju.
Dobro je zapamtio starešinu porote (pljunutog Gandalfa). Sedao se kako ga
sudski beležnik pita za presudu. Sve posle toga bilo je nejasno: uspaničeni povici,
zadah sredstva za održavanje poda, krvava ruka pritisnuta na belu haljinu.
Dobro se sedao samo strašnog bola, koji je osetio kad mu je čuvar oštrim
udarcem smrskao levi zglob, metala koji drobi kost. Sedao se toga i Baksterove
koja stoji usred haosa, lijudi suze i ponavljajudi: „Šta si učinio?“
Prestao je da se bori i dozvolio hordi policajaca da ga savlada. Gledao je kako
hvata za ruku krvlju isprskanu ženu iz porote i izvodi je napolje u bezbednost.
Mislio je da je više nikad nede videti, kad je nestala iza teških dvokrilnih vrata.
Iz sanjarenja ga je prenulo neprijatno pištanje pradeno poznatim
asortimanom zujanja i lupkanja iz pokvarene faks-mašine. Video je da Baksterova
razgovara sa Simonsom u njegovoj kancelariji. Nisu kontaktirali otkad je izašla iz
njegovog stana. Nije ih zatekao kad se umoran vratio kudi. Osedao je blagu grizu
savesti, ali imao je previše toga na pameti da bi dozvolio sebi da bude upleten u
njihove razmirice. Uzeo je izveštaj o nadzoru i izašao iz kancelarije. Nije imao
vremena da se pozabavi nečim korisnim.

Seansa s doktorkom Preston-Hol nije prošla najbolje. Laknulo mu je kad je izašao

iz neprovetrene kancelarije i zakoračio na kišicu, neizbežnog pratioca britanskog
leta. Ogrnuo je kaput preko bele košulje, iako je bilo toplo. Držao je mali trofej u
uglu stola. Poklonio mu ga je Finli pošto je upao u strašnu oluju u jeftinoj odedi:
Mis mokra majica 2013. Odonda je crveneo zbog toga.
Razmišljao je o seansi dok je išao ka Novom Skotland jardu. Doktorka Preston
Hol izrazila je zabrinutost zbog sve vedeg pritiska kom je izložen i činjenice da je
od prošlog razgovora dvoje ljudi umrlo pred njegovim očima. Niko je, na svu
sredu, nije obavestio o Čejmbersovoj smrti.
Nije mogla da zanemari fotografiju koja je dominirala jučerašnjim novinskim
izveštajima, iako bi seanse trebalo da se zasnivaju isključivo na podacima iz
Finlijevih izveštaja i njihovim poverljivim razgovorima.
Rekla je da je fotografija najiskrenija stvar koju joj je ponudio, iako
nenamerno, i da svako može videti da se čovek koji stiska ruku mrtve žene čepa
po šavovima. Pre rastanka do ponedeljka ujutro obavestila ga je da de telefonirati

109
Simonsu da bi ga posavetovala „da mu da manje istaknutu ulogu u istrazi“, ma šta
to značilo.
Po povratku je zatekao polupraznu kancelariju. Dva tinejdžera su te nodi
ubijena u Edmontonu, u obračunu bandi hladnim oružjem. Tredi je bio u kritičnom
stanju u bolnici. To je bio još jedan podsetnik da London nastavlja po starom i da
su ubistva u slučaju Krpenog lutka, životi onih određenih da umru i Vulfova bitka
za opstanak milionima ljudi koji u tim događajima nisu direktno učestvovali samo
zanimljive teme za priču.
Po povratku je zatekao poruku na stolu. Endru Ford, čuvar i broj četiri na
spisku smrti, tražio je od juče ujutro da razgovara s njim u četiri oka. Bio je sve
agresivniji prema policajcima koji su ga čuvali. Baksterova ga je posetila, ali je
neotesani čovek odbio da sarađuje s njom.
Seo je na praznu stolicu pored Baksterove, kad su pozvani u salu za sastanke.
Ona se vratila uobičajenom nepristupačnom ponašanju, pradenom tamnom
šminkom i izrazom osobe koja se neprestano dosađuje.
„Dobro jutro“, opušteno je prozborio.
„Dobro jutro“, oštro je odvratila, ne gledajudi ga u oči.
Odustao je i zapodenuo razgovor s Finlijem.

1. (GLAVA) Nagib Halid „Krematorijumski Ubica“

2. (TORZO) – ?
3. (LEVA RUKA) prsten od platine, advokatska firma?
4. (DESNA RUKA) lak za nokte?
5. (LEVA NOGA) – ?
6. (DESNA NOGA) detektiv Bendţamin Ĉejmbers

A – Rejmond Ternbl (gradonaĉelnik)

B – Vidţaj Rana/Halid (brat/raĉunovoĊa)
C – Dţared Garland (novinar)
D – Endru Ford (ĉuvar / alkoholiĉar / Ċubre neviĊeno)
E – Ešli Lohlan (kelnerica) ili (devetogodišnjakinja)
F – Vulf

Svi su dutke posmatrali spisak. Nadali su se naletu nadahnuda i iznenadnom

ukazivanju očigledne veze među elementima zagonetke. Potrošili su prvih
dvadeset minuta sastanka u ispraznoj raspravi. To je navelo Simonsa da jedva
čitljivim rukopisom ispiše na tabli podatke o postignutom napretku, posle čega je
postalo očigledno da su postigli vrlo malo od početka istrage.

110
 „Zločini Krematorijumskog Ubice sigurno su ključ zagonetke“, reče Finli.
„Halid, njegov brat Vil…“
„Njegov brat nema nikakve veze sa suđenjem“, reče Simons kad je dopisao
napomenu. „Nije mu prisustvovao.“
„Možda de sve imati više smisla kad se Aleks vrati s imenom“, reče Finli,
slegnuvši ramenima.
„Nede“, umešala se Baksterova. „Edmunds ima imena dvadeset dva vlasnika
tih prstenova. Nijedan nije imao veze s Halidovim ubistvom.“
„Ben je imao, zar ne?“ pitao je Finli.
Pominjanje tog imena izazvalo je neprijatnu tišinu. Finliju kao da je bilo žao
što je pomenuo preminulog kolegu kao još jedan deo zagonetke.
„Čejmbers je bio umešan, ali ne više od bilo kog drugog u ovoj sobi“,
odgovorila je Baksterova ne otkrivajudi osedanja. „Šta bi ga povezalo sa ostalima
na spisku, čak i da jeste?“
„Koliko smo temeljno istražili prošlost ovih ljudi?“, pitao je Simons.
„Dajemo sve od sebe, ali bi nam pomod dobro došla“, reče Baksterova.
„Pa, nedete je dobiti“, brecnuo se Simons. „Tredina odeljenja ved radi na
ovom slučaju. Ne mogu da odvojim još ljudi.“
Baksterova je uzmakla, zato što je razumela s kakvim se pritiskom suočava
njen šef.
„Fokse, bio si neobično tih. Imaš li neku ideju?“, pitao je Simons.
„Zašto sam na istom spisku s Halidom, ako je njegovo suđenje ključno? To
nema smisla. Neko želi smrt Krematorijumskog Ubice, ali i osobe koja je pokušala
da ga zaustavi?“
Zavladala je zbunjena tišina.
„Možda zato što je suđenje privuklo ogromnu pažnju“, glasno je razmišljao
Finli. „Možda je Ben imao veliki slučaj koji je privukao ubičinu pažnju.“
„Eto ideje“, reče Simons. „Pozabavite se njome.“ U tom trenutku, znojavi i
neuredni Edmunds uleteo je u sobu. „Prsten je pripadao Majklu Gejblu-Kolinsu“,
saopštio je trijumfalnim tonom, „starijem partneru u Kolinsu i Hanteru.“
„Kolinsu i Hanteru? Zašto mi to zvuči poznato?“ pitao se Finli. Vulf je slegnuo
ramenima.
„Četrdesetsedmogodišnjak, razveden, bez dece. Zanimljivo je da je
prisustvovao sastanku partnera prošlog petka, oko podneva“, nastavio je
Edmunds.
„Znači da imamo period od otprilike dvanaest sati između sastanka i otkrida
Krpenog lutka“, reče Simons kad je dodao advokatovo ime na spisak.

111
 „I čovek sigurno nije bio na suđenju?“, pitao je Finli, zanemarujudi ogorčeni
uzdah Baksterove.
„Još proučavam tu materiju, ali nije bio direktno umešan. Ne“, reče
Edmunds.
„Znači da nismo nimalo bliži pronalaženju veze među njima?“, reče Finli.
„O, suđenje je veza“, odlučno de Edmunds. „Ali upravo si rekao da ovaj tip
nije imao nikakve veze s njim.“
„Imao je. Svi su imali. Samo je nismo pronašli. Halid je ključ zagonetke.“
„Ali…“ započeo je Finli.
„Idemo dalje“, prekinuo ga je Simons, gledajudi na sat. „Džared Garland
zahtevao je da detektivka Bakster preuzme brigu o njegovoj zaštiti. Nadugo i
naširoko porazgovarao sam s njom o tome. Očekujem da joj svi pružite svu
neophodnu pomod.“
„Čekajte, čekajte, čekajte!“ povikao je Vulf.
„Zbog toga de ostatak današnjeg dana i sutra biti van kancelarije. Foks de,
naravno, u međuvremenu, sa zadovoljstvom preuzeti njene zadatke“, oštro de
Simons.
„Trebalo bi da budem s Garlandom“, reče Vulf.
„Trebalo bi da se smatraš srednim što si još ovde, posle telefonskog poziva
znaš ved koga od jutros.“
„Gospodine, moram da se složim s Vulfom o ovome“, reče Edmunds.
Iznenadio je prisutne zapovedničkim tonom. Izgledalo je da de ga Baksterova
svakog časa nečim potegnuti. „Ubica je izazvao Vulfa. Niko ne može da kaže kako
de odgovoriti ako ga sklonimo sa slučaja. Protumačide to kao uvredu.“
„Baš fino. Stvarno se nadam da de tako biti. Odlučio sam.“
Edmunds je odmahnuo glavom: „Mislim da je to greška.“
„Možda nemam zvučni doktorat o policajcima i razbojnicima, kao ti,
Edmundse, ali sam, verovali ili ne, svojevremeno imao posla s nekoliko ubica“,
planuo je Simons.
„Niste imali posla s ovakvim“, rekao je Edmunds.
Finli i Baksterova nervozno su se promeškoljili na stolicama, zato što je
Edmunds tvrdoglavo odbijao da popusti.
„Dosta je bilo!“, povikao je Simons. „Još si na probnom radu. Bilo bi dobro da
to ne zaboraviš. Ubica de pokušati da likvidira Džareda Garlanda u subotu, ko god
da ga bude čuvao. Garland pak prihvata našu pomod samo pod uslovom da to
bude Baksterova.“

112
 „Baksterova, obaveštavaj Foksa o svemu što radiš. Hvala vam na trudu.
Razilazite se.“
Edmunds je prišao Baksterovoj posle sastanka.
„Budalo“, prosiktala je. „Šta te je spopalo?“
„Ja…
„Ovo je velika stvar za mene. Teško mi je i bez kolege koji sumnja u moje
sposobnosti i koji me sramoti pred šefom.“
Primetila je kako se Vulf muva na vratima. Vrebao je priliku da nasamo
porazgovara s njom.
„Znaš li šta bi trebalo da radiš ostatak dana?“ pitala je Edmundsa.
„Znam.“
„Objasni mu to.“
Ustala je i izletela iz prostorije, ne obradajudi pažnju na Vulfa. Edmunds mu je
uputio slabašni osmeh.
„Kako stojiš s lakovima za nokte?“, pitao je.

Vulf je pozvao patologa da bi se raspitao je li pronađeno nešto novo u vezi s tri

neidentifikovana dela tela. Rečeno mu je da ispitivanja traju i da dosad nisu
pronađene informacije koje bi pomogle u istrazi. Čekao ga je put do Pekama radi
sastanka s Endruom Fordom. Hteo je da porazgovara s Baksterovom pre nego što
krene.
Edmunds se zbog nekog razloga iznenada stvorio na kraju njegovog stola.
Nije otišao, iako je Baksterova provela trideset pet minuta u Simonsovoj
kancelariji, a njen sto bio prazan. Edmunds je hteo da razgovara s njim. On je pak
bio previše zauzet posmatranjem šefa i Baksterove da bi mu izašao u susret.
„Nešto mi je palo na pamet“, reče Edmunds. „Naš ubica je metodičan,
dovitljiv i pametan čovek. Nije napravio nijednu grešku. To me navodi na pomisao
da je ved radio slične stvari. Razmisli o tome. Taj tip usavršavao je svoju veštinu…“
„Veštinu?“, sumnjičavo de Vulf.
„To je njegova tačka gledišta. Ne možemo poricati da su ubice, ma kako
odvratne bile, objektivno govoredi – impresivne.“
„Impresivne?“, zafrktao je Vulf. „Edmundse, da li si ti ubica?“, pitao je,
ozbiljna lica.
„Želim da proučim stare slučajeve“, ovo je privuklo Vulfovu pažnju, „na
primer, neobične moduse operandi, ubistva naizgled nedostupnih žrtava,
amputacije i sakadenja. Siguran sam da je negde ostavio trag.“

113
 Nadao se da de Vulf podržati njegovu ideju i da de biti impresioniran
njegovim razmišljanjem. Umesto toga, razbesneo se.
„Četvoro ljudi neprestano radi na ovom slučaju: četvoro! Toliko o tome.
Misliš li stvarno da možemo poslati nekog da traga za iglom u plastu sena dok ljudi
umiru?“
„Ja sam – samo sam pokušavao da pomognem“, zamuckivao je Edmunds.
„Pomodi deš ako budeš radio svoj posao“, planuo je Vulf. Ustao je i pružio
korak preko kancelarije da bi presreo Baksterovu, koja je upravo završila razgovor
sa Simonsom.
„Hej“, rekao je.
„Nema šanse.“
S fasciklom u rukama koračala je ka svom stolu. „Ako govoriš o onom sinod…“
„Ne govorim.“
Uhvatio ju je za zglob kad su prolazili pored sobe za sastanke. Uvukao ju je
unutra. To nije prošlo neprimedeno u kancelariji. „Hej!“ povikala je. Zatvorio je
vrata sobe za sastanke.
„Žao mi je što sam juče otišao. Tek smo počeli da razgovaramo. Tako me je
naljutila… nije trebalo da te ostavljam s njom. Izvini.“ Bila je na ivici strpljenja.
„Sedaš li se kad sam rekao da si lepa, pametna i…“
„Čudesna“, podsetila ga je, s nervoznim osmehom.
„Čudesna“, klimnuo je Vulf glavom. „To joj se nije dopalo, zar ne?“
Široko se osmehnula: „Ne. Ne, nije.“
„Dopusti mi da ti pomognem oko Garlanda. Ne mogu više da sedim s
Edmundsom. Pre nekoliko minuta pokušao je da mi lakira nokte!“ Nasmejala se:
„Ne, hvala.“
„Hajde, ti deš biti gazda. Radidu sve što kažeš.“
„Ne. Moraš da obuzdaš želju za kontrolom. Čuo si Simonsa. Malo mu fali da
te skine sa slučaja. Mani se toga.“ Vulf je izgledao očajno.
„Moram da krenem“, reče Baksterova. Pokušala je da napusti prostoriju. Vulf
se nije mrdao s vrata. „Ne razumeš. Moram da ti pomognem.“
„Moram da krenem“, ponovila je odlučnijim tonom.
Pokušao je da joj iščupa fasciklu iz ruke. Plastika se savila i pukla od
natezanja. Viđala ga je u ovom izdanju, u slučaju Krematorijumskog Ubice. U
potpunosti se prepustio opsesiji. Više nije mogao da razlikuje prijatelje od
neprijatelja.
„Pusti… me… Vile.“

114
 Nikad nije koristila njegovo kršteno ime. Ponovo je pokušala da iščupa
Garlandov dosije iz njegovog stiska, ali nije mogla. Bilo bi dovoljno da pozove u
pomod. Deset policajaca uletelo bi u sobu za sastanke. Vulf bi bio skinut sa slučaja.
Pitala se da li je pogrešila što mu je ovoliko dugo gledala kroz prste, što je
zanemarivala opasne nagoveštaje. Htela je samo jedno – da mu pomogne – ali
ovo je bilo previše.
„Žao mi je“, prošaputala je.
Podigla je slobodnu ruku da bi udarila po mutnom staklu. Edmunds je u tom
trenutku uleteo u sobu za sastanke. Slučajno je udario Vulfa vratima u leđa.
Njegov stisak je popustio.
„Izvini“, rekao je Edmunds. „Zvao te je policajac Kastanja, zbog Endrua
Forda.“
„Reci mu da du ga pozvati.“
„Izgleda da preti skokom kroz prozor.“
„Policajac Kastanja ili Ford?“
„Ford.“
„Želi li da pobegne ili da se ubije?“
„Na četvrtom je spratu, obe mogudnosti su u igri.“ Vulf se osmehnuo.
Baksterova je gledala kako se preobražava u normalnog, bezočnog sebe.
„Dobro. Reci im da sam krenuo.“
Toplo se osmehnuo Baksterovoj i krenuo za Edmundsom. Ostala je iza
zamudenog stakla. Duboko je uzdahnula i čučnula, da ne bi pala na pod. Bila je
ošamudena i emocionalno ispražnjena posle donošenja veoma značajne odluke.
Paradoksalno je što se posle nje osedala nesigurnije nego ikad. Ustala je pre nego
što je iko ušao u sobu. Povratila je dah i zakoračila u kancelariju.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Četvrtak, 3. jul 2014.

3.20 po podne

Vulf je morao da sedne u voz do stanice Pekam Raj. To putovanje izgledalo mu je

kao nerazumno krupan poduhvat. Naručio je jako vreli, dupli makijato, sa sirupom
bez šedera, da bi se osokolio. Osetio se prilično feminizirano kad je čovek iza njega
rekao: „Kafu. Crnu.“

115
 Išao je glavnom ulicom ka trima stambenim zgradama. Ponosno su se
uzdizale iznad svega u okolini, blaženo nesvesne da ih susedi smatraju
nedobrodošlom uvredom za oči i da bi ih najradije srušili kad bi im se pružila
prilika. Planeri ovih monstruoznosti makar su odabrali da ih oboje u savršeno
jadnu, kišovitu, štrokavu sivu boju londonskog neba, zbog koje su tokom 90 odsto
godine bile nevidljive.
Vulf se primakao onoj nazvanoj Šekspirov toranj. Velikan pera verovatno ne
bi cenio takvu počast. Uzdahnuo je, suočen s poznatim prizorima i zvucima.
Desetak zastava s krstom Svetog Đorđa visilo je s prozora. Svedočile su o odanosti
velikoj zemlji ili jedanaestorici razočaravajudih fudbalera. Neki pas, Vulf je
pretpostavio da je stafordširski bul terijer ili nemački ovčar, neprestano je lajao sa
sidušnog balkona na kome je zatočen. Isprani donji veš sušio se na kiši, kao
groteskni eksponat na izložbi savremene umetnosti.
Možda de neko redi da je uobražen ili pun predrasuda, ali takvi nisu proveli
polovinu radnog veka u zgradama poput ove, posejanim po čitavom gradu. Stekao
je puno pravo da ih mrzi.
Nadomak glavnog ulaza čuo je viku iz zadnjeg dela zgrade. Obišao je toranj.
Iznenadio se kad je video zapuštenog muškarca u jakni i gadama, kako visi na
balkonu. Dva policajca uzaludno su pokušavala da ga uvuku u stan. Nekoliko
suseda izašlo je na balkone. Držali su telefone s kamerama da bi, ako ih sreda
posluži, snimili njegov pad. Vulf je sa zanimanjem posmatrao bizarnu scenu, sve
dok ga jedna susetka u pidžami nije prepoznala.
„Zar ti nisi detektiv s televizije?“, povikala je odozgo, promuklim glasom.
Nije obradao pažnju na brbljivo njuškalo. Čovek koji je visio s balkona prestao
je da urla. Pogledao je dole na policajca koji je pijuckao kafu.
„Pretpostavljam da ste vi Endru Ford?“ reče Vulf.
„Vi ste detektiv Foks?“ pitao je Ford s irskim naglaskom.
„Jašta sam.“
„Moram da porazgovaram s tobom.“
„Važi.“
Vulf je ravnodušno slegnuo ramenima i krenuo ka ulazu u zgradu. Ford se za
to vreme trapavo prebacio preko ograde. Na ulazu u stan Vulf je sreo zgodnu
policajku azijskog porekla.
„Drago nam je što ste došli“, rekla je.
Razgnevio se kad je video veliku rupu u njenom osmehu.
„Da li vam je on to učinio?“, pitao je, pokazujudi na njena usta.

116
 „Nije bilo namerno. Razbesneo se. Trebalo je da ga pustim da se istutnji. Ja
sam kriva.“
„Malčice je nestabilan za čuvara, zar ne?“
„Prošle godine nije radio. Sad samo pije i besni.“
„Gde je radio?“
„U Debenamsu7, mislim.“
„Šta hode od mene?“
„Kaže da vas poznaje.“
Vulf se iznenadio. „Verovatno sam ga uhapsio.“
„Verovatno.“
Policajka je uvela Vulfa u pretrpani stan. DVD-ovi i časopisi zakrčili su hodnik.
Spavada soba bila je pravo dubrište. Ušli su u skučenu dnevnu sobu u kojoj su
boce jeftine votke i pakovanja ekstrajakog piva pokrivali svaku površinu. Jedini
kauč bio je sakriven ispod jorgana s mnogo rupa od cigareta. Čitavo mesto
zaudaralo je na znoj, povradku, pepeo i smede.
Endru Ford bio je gotovo deset godina mlađi od Vulfa, ali je izgledao mnogo
starije od njega. Zapuštena kosa sporadično mu je rasla na delavoj glavi. Bio je
neproporcionalno građen – mršav, s malim ali istaknutim pivskim stomakom.
Imao je žudkasti, bolesni ten. Vulf mu je mahnuo. Nije hteo da dotakne štrokavka.
„Pripadnik Gradske policije i vodedi istražitelj na slučaju ubistava Krpenog
lutka… detektiv narednik Vilijam Oliver Lejton-Foks“, uzbuđeno je izrecitovao
Ford. Propratio je svoje reči kratkim aplauzom. „Zovu vas Vulf, zar ne? Opasno
ime. Vi ste vuk među ovcama, zar ne?“
„Ili svinjama“, reče Vulf bez imalo obzira, dok se osvrtao po odvratnoj sobi.
Izgledalo je da de ga Ford napasti. Umesto toga prasnuo je u smeh. „Kapiram
šta misliš, pošto si pajkan“, rekao je, pokazavši da nije shvatio sagovornika.
„Hteo si da razgovaraš?“ pitao je Vulf. Nadao se da de Baksterova preuzeti i
ovaj deo posla.
„Ne pored ovoliko…“ vrisnuo je poslednje reči, „svinja oko mene!“ Vulf je
klimnuo policajcima. Izašli su iz sobe.
„Mi smo brada po oružju, zar ne?“, reče Ford. „Dva dična džentlmena od reda
i zakona.“
Vulfu se stomak zgrčio. Čuvar iz robne kude opisivao je sebe kao „džentlmena
od reda i zakona“. Nije komentarisao, ali bio je sve nestrpljiviji.
„O čemu si hteo da razgovaraš sa mnom?“ pitao je.
„Želim da ti pomognem, Vulfe.“ Ford je zabacio glavu i zakukao.

7
Debenhams – britanski lanac robnih kuda. (Prim. prev.)

117
 „Pa, ne pomažeš mi.“
„Nešto si propustio“, samozadovoljno de Ford. „Nešto važno.“ Vulf je čekao
da nastavi.
„Znam nešto što ti ne znaš“, detinjasto je pevušio Ford. Uživao je u neobičnoj
poziciji modi.
„Lepa policajka čiji si zub izbio…“
„Ona Indijka?“, Ford je potcenjivački odmahnuo rukom.
„… rekla mi je da me poznaješ.“
„O, poznavao sam te, Vulfe, ali me se ti uopšte ne sedaš, zar ne?“
„Daj mi neki nagoveštaj.“
„Proveli smo četrdeset šest dana u istoj prostoriji, a da nismo razmenili ni
reč.“
„U redu“, nesigurno reče Vulf. Nadao se da policajci nisu daleko. „Nisam
oduvek radio u robnoj kudi. Nekad sam bio neko i nešto.“ Vulf je tupo zurio u
njega. „I vidim da još nosiš nešto što sam ti dao.“
Vulf je zbunjeno spustio pogled na košulju i pantalone. Potapšao se po džepu
i pogledao na sat. „Vrude!“
Zavrnuo je rukave, ogolivši veliku opekotinu na levoj ruci i digitalni sat, jeftini
model koji je prošlog Božida dobio od majke. „Vrude, vrude, vrude!“
Skinuo je sat da bi otkrio ostatak uskog belog ožiljka koji se pružao preko
zgloba.
„Bio si čuvar u sudu?“ pitao je Vulf, škrgududi zubima.
Ford nije odmah odgovorio. Nervozno je protrljao lice. Otišao je u kuhinju po
bocu votke.
„Ne ceniš me mnogo“, konačno je odgovorio, glumedi uvređenost. „Ja sam
Endru Ford, čovek koji je spasao život Krematorijumskom Ubici!“
Besno je potegao iz boce. Bezbojna tečnost potekla mu je niz bradu.
„Da te nisam tako herojski svukao s njega, ne bi preživeo i ne bi ubio
nesrednu devojčicu. Sveti Endru! Eto šta želim da mi napisu na nadgrobnom
spomeniku: Sveti Endru, pomodnik ubice dece.“
Rasplakao se. Skliznuo je na kauč i navukao ogavni jorgan preko sebe. Usput
je prevrnuo pepeljaru na pod.
„Eto, to je sve. Pošalji svinje odavde. Ne želim da budem spašen. Samo sam
hteo da ti kažem… da ti pomognem.“
Vulf je zurio u slomljeno stvorenje, koje je poteglo novi gutljaj iz boce i
uključilo televizor. Pesma sa špice dečjeg programa grmnula je punom snagom
dok je Vulf izlazio iz stana.

118
Andrea je zapanjeno gledala kako njen kamerman Rori, obučen kao kapetan
svemirskog broda, Puls-Boom (štapom obmotanim aluminijumskom folijom)
odrubljuje glavu vanzemaljcu (koji je sumnjivo ličio na njegovog prijatelja Sema).
Zelena sluz eksplodirala je na sve strane iz patrljka. U jednom trenutku ostatak
preterano živahnog tela prestao je da se koprca.
Rori je zaustavio projekciju.
„Pa, šta misliš?“
Rori je imao nešto više od trideset godina, ali se oblačio kao bubuljičavi
tinejdžer. Imao je neki kilogram viška, retku riđu bradu i prijateljsko lice.
„Krv je bila zelena“, reče Andrea, još pomalo ošamudena od okrutnog
snimka, niskobudžetnog ali delotvornog.
„To je Krutar… vanzemaljac.“
„Shvatam. Cenim to, ali Emili de morati da vidi crvenu krv ako želimo da
imamo i najmanju šansu da je ubedimo da ovo uradi.“
Andrea je ugovorila susret s Baksterovom i Garlandom u Rorijevom filmskom
studiju, Star elfpikčersu. Ispostavilo se da je smešten u garaži iza stanice Brokli.
Ona, Garland, Rori i njegov koproducent, glumac i najbolji prijatelj Sem raspravljali
su o najboljem načinu da lažiraju nečiju smrt, dok su čekali dolazak Baksterove,
iako ta tema nije imala nikakve veze s planom o kom je raspravljano prethodne
večeri.
Posle gledanja više od deset scena smrti iz kataloga Star elfa, zaključili su da
je paranje trbuha problematično, odrubljivanje glave realistično ali malčice
preterano, a da eksplozije često pođu naopako (Semov palac ponosno je stajao na
polici iznad ekrana, u teglici za krastavčide). Odlučili su da je pucanj u grudi
najbolji način da se putuje.
Baksterova je konačno stigla, sa četrdeset minuta zakašnjenja. Onako
nervozna, nije bila nimalo impresionirana kad je zatekla Rorija i Sema kako trade
vreme ugađajudi Garlandu pripremom za prikaz pucnja. Posle petnaestominutne
prepirke i Garlandovih učestalih pretnji da de se boriti sam, pa šta mu bog da,
nevoljno se složila da prestane urlati dovoljno dugo da ih čuje. Pažljivo je ispitala
okolinu. Garlandu je bilo jasno da je razumljivo skeptična u pogledu sposobnosti
tima Star elfa. Na svu sredu, još nije primetila teglu s palcem iznad glave.
„Znam da imaš rezerve, ali mi to možemo“, poletno je tvrdio Rori dok je
pripremao prezentaciju. Nakratko su se sreli pre pet dana, kad je Baksterova
slučajno upoznala njegovu voljenu kameru s pločnikom Kentiš Tauna. Rori, na svu
sredu, nije bio zlopamtilo. Izgledao je iskreno uzbuđeno pri pomisli na tajni
zadatak.

119
 Sem i on objasnili su živopisnim rečnikom kako se neverovatno realistični
efekat, korišden u filmovima i pozorištu širom sveta, postiže skrivenom tankom
kesom (obično kondomom) punom lažne krvi, ispod odede. Malo pakovanje
eksploziva zvano žabica, koje je uznemirujude podsedalo na sidušni štapin
dinamita, pričvršdivalo se na zadnji deo kese, da bi krv briznula ka spolja. Koristide
bateriju za ručni sat, za obezbeđenje iskre za detoniranje eksploziva. Pokretače je
odašiljač, Rorijevih ruku delo. Debeli gumeni pojas vezivao se između kože i
eksploziva, kao zaštita od opekotina i projektila.
Rori se razmahao glokom 22 kad je Andrea izašla napolje da telefonira.
Pravio se da puca u Garlanda. Ležerno mu je ponudio da oproba težinu oružja, kao
da mu nudi kesu čipsa. Garland je nespretno premeravao pištolj. Baksterova se
trgla kad je lakomisleno gvirnuo u cev.
„Izgleda kao pravi“, rekao je, slegnuvši ramenima.
„I jeste“, raspoloženo de Rori. „Meci nisu.“
Napunio je Garlandovu šaku dorcima.
„Čaure su pune barutnog praha, zbog bleska iz cevi i pucnja, ali nema zrna.“
„Pištoljima koji se koriste na snimanju filmova obično vade udarne igle, zar
ne?“, zanimala se Baksterova. Instinktivno se sagla kad je Garland mahnuo
oružjem u njenom pravcu.
„Obično to čine, da“, reče Rori, ne odgovorivši na pitanje.
„Da li ste je izvadili?“ navaljivala je Baksterova.
„Ne baš.“
Zarila je lice u šake.
„Sve je zakonito“, branio se Rori. „Imam dozvolu. Znamo šta radimo.
Savršeno je bezbedno. Vidi…“
Okrenuo se prema Semu, koji je nameštao video-kameru.
„Snimaš li?“, pitao je.
„Šta?“ reče Sem sa zabrinutim izrazom.
Rori je bez upozorenja otkočio oružje i povukao obarač. Razlegao se
zaglušujudi pucanj, posle kog je mlaz tamne krvi eksplodirao iz Semovih grudi.
Andrea je utrčala u prostoriju. Baksterova i Garland užasnuto su zurili u sve vedu
baricu krvi. Sem je ispustio šrafciger i ošinuo prijatelja srditim ogledom.
„Nameravao sam da promenim majicu, kretenu“, rekao je pre nego što je
nastavio da petlja po kameri.
„To je izgledalo neverovatno!“ povikao je Garland.
Svi su pogledali Baksterovu. Zadržala je isti, ravnodušan izraz.
Obratila se Garlandu: „Mogu li nakratko da porazgovaram s tobom napolju?“

120
 Otključala je kola da bi popričali nasamo. Gurnula je đubre s putničkog
sedišta na pod.
„Želim da budem savršeno jasna“, počela je. „Nedemo lažirati tvoju smrt. To
je verovatno najgluplje što sam ikad čula.“
„Ali…“
„Rekla sam ti da imam plan.“
„Ali, zar nisi…“
„Ved ukazujemo preveliko poverenje ovim ljudima. Možeš li da zamisliš šta de
se dogoditi ako pukne glas da je Gradska policija spala na lažiranje smrti da bi
sačuvala nekome život?“
„'Sačuvati nekome život' najvažniji je deo te rečenice“, reče sve nervozniji
Garland. „Razmišljaš kao policajac!“
„I jesam policajac.“
„To je moj život, moja odluka.“
„Nedu to učiniti“, reče Baksterova. „Toliko o tome. Ne moraš da prihvatiš
moju pomod ako je ne želiš. Ali imam plan. Tražim da mi veruješ.“
Namrštila se, zapanjena recima koje je upravo izgovorila. Garland nije bio
nimalo manje iznenađen. Uhvatio ju je za ruku, rešen da ne propusti priliku za
udvaranje, omogudenu pretnjom smrdu koja mu se nadvila nad glavom.
„U redu… verujem ti“, rekao je, pre nego što je patetično zacvileo, kad mu je
Baksterova krvnički stegla ruku.
„U redu, u redu, u redu!“ stenjao je dok ga nije pustila.
„Hodeš li na večeru?“ pitao je, neuzdrman prethodnim događajima.
„Rekla sam ti da nisi moj tip.“
„Uspešan? Odlučan? Zgodan?“
„Osuđen na smrt.“ Nadmodno se osmehnula, gledajudi obrušavanje njegove
samozadovoljne fasade.
U normalnim prilikama ne bi trpela njegovo neinventivno napredovanje.
Morala je priznati da prilično uživa u njegovoj pažnji, posle katastrofalno
neuspelog zavođenja od sinod.
„Imaš pouzdanu zaštitnu mrežu ako nisi nameravala da izađeš sa mnom i
drugi put“, reče Garland, koji je brzo povratio samopouzdanje.
„Pretpostavljam da je tako“, osmehnula se.
„Da li to znači daV\ s nadom upita Garland.
„Ne“, rekla je, sa osmehom.
„Ali ne znači ni ne, je li tako?“
Odgovorila je posle kradeg razmišljanja: „Ne.“

121
 * * *

Krivotvorena mesečina s visokih svetiljki obasjavala je naizgled beskrajne

podzemne arhive. Bacala je duge senke po redovima metalnih polica. Sezala je do
uskih prolaza, poput prstiju u tami. Edmunds je izgubio svaki pojam o vremenu
dok je sedeo prekrštenih nogu na tvrdom podu skladišta, čitajudi spise. Oko njega
je bio sadržaj sedamnaest kartonskih kutija s dokazima s njegovog spiska:
fotografijama, uzorcima DNK, svedočenjima.
Baksterova i Vulf bili su na terenu, pa je ugrabio priliku da poseti Centralno
skladište, na obodima Votforda. Pet tegobnih godina bilo je potrebno za
obavljanje neshvatljivo obimnog posla: skeniranje, obeležavanje i fotografisanje
svih dokumenata u vlasništvu Gradske policije. Fizički dokazi morali su se čuvati.
Predmeti povezani s manjim zločinima vradani su porodicama ili su
uništavani, posle perioda koji je određivao sud. Svi dokazi povezani s ubistvima ili
ozbiljnijim zločinima trajno su čuvani. Neko vreme, zavisno od prostora i uslova,
čuvani su u policijskim stanicama. Završavali bi u arhivi s kontrolisanom
temperaturom. Slučajevi su često ponovo otvarani zbog novih dokaza, žalbi ili
otkrida omogudenih tehnološkim napretkom. Zbog toga su probrani suveniri smrti
brižljivo čuvani. Bilo im je suđeno da nadžive sve s kojima su povezani.
Edmunds je zevnuo i protegao ruke. Pre nekoliko sati čuo je kako neko gura
kolica, ali sad je bio sam u gigantskom skladištu. Pažljivo je spakovao dokaze u
pripadajudu kutiju. Nije našao ništa što bi ukazivalo na vezu između obezglavljene
žrtve i ubice iz slučaja Krpenog lutka. Gurnuo je kutiju na policu i precrtao
odrednicu sa spiska. Tek tada shvatio je koliko je sati: 7.47 uveče. Glasno je
opsovao i potrčao ka dalekom izlazu.
Telefon mu je bio vraden kad je prošao pored obezbeđenja. Popeo se uz
stepenice do prizemlja i otkrio pet propuštenih poziva od Tije. Morao je da vrati
službeni automobil u Novi Skotland jard i svrati do kancelarije pre nego što krene
kudi. Otkucao je Tijin broj. Pripremio se za njenu rekciju.

Vulf je dovršavao drugu kriglu piva, sededi ispred Psa i lisice u Vimbldonskoj
glavnoj ulici. Bio je jedina osoba dovoljno hrabra da sedi napolju, pogotovo posle
nailaska pretedeg kišnog oblaka. Bilo mu je hladno, ali nije hteo da propusti
dolazak Baksterove u otmeni stan preko puta.
U osam je ugledao njen crni audi. Zamalo što nije zgazila pešaka na uglu pre
nego što se parkirala preko puta. Ostavio je sad ved mlako pivo i krenuo ka

122
automobilu. Bio je desetak metara od njega, kad je Baksterova, smejudi se, izašla.
I suvozačka vrata su se otvorila. Ugledao je nepoznatog muškarca.
„Jedno od ovih mesta sigurno prodaje puževe. Uradidu to“, rekao je
nepoznati.
„Povratideš poslednji obrok ako ustraješ u toj odluci. Mislim da to nije
najbolja ideja“, sa smeškom reče Baksterova.
„Zainatio sam se, nedu da otputujem dok ne stavim gadnog, sluzavog
prljavog mekušca u usta.“
Otvorila je prtljažnik, izvadila kese i zaključala automobil. Vulf se osetio
neprijatno. Uspaničio se i čučnuo iza poštanskog sandučeta kad su krenuli prema
njemu. Primetili su krupnog muškarca koji je puzao na pločniku tek kad su prošli
pored njega.
„Vulfe?“ s nevericom reče Baksterova.
Nehajno se podigao i osmehnuo, kao da se stalno sredu na ovaj način.
„Zdravo“, rekao je pre nego što je pružio ruku elegantno odevenom muškarcu.
„Vulf – ili Vil.“
„Džared“, reče Garland kad mu je prodrmao ruku. Vulf je izgledao
iznenađeno: „O, vi ste…“
Pustio je da se pitanje raspe u vazduhu kad je primetio napeti izraz
Baksterove.
„Šta, kog đavola, radiš ovde? Zašto se kriješ?“
„Bojao sam se da bi situacija mogla biti neprijatna“, promumlao je Vulf,
pokazujudi na Garlanda.
„A sad nije?“ pitala je, crvena u licu. „Hodeš li nam dati malo vremena?“
obratila se Garlandu, koji je krenuo ka glavnoj ulici.
„Došao sam da te vidim, da bih se izvinio za ono od sinod, jutros i, pa,
zapravo, za sve“, reče Vulf. „Mislio sam da bismo mogli nešto da prezalogajimo, ali
izgleda da ved imaš druge planove.“
„Nije onako kako izgleda.“
„Ne izgleda nikako.“
„Dobro je, zato što nije.“
„Drago mi je.“
„Jeste?“
Razgovor je bio sve neprijatniji zbog neizrečenog.
„Idem“, reče Vulf.
„Idi“, odvratila je Baksterova.

123
 Okrenuo se i krenuo u suprotnom pravcu od stanice, da bi što pre pobegao.
Baksterova je opsovala tiho i požurila ka Garlandu.

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Petak, 4. jul 2014.

5.40 ujutro

Baksterova jedva da je oka sklopila. Večerala je s Garlandom u Kafeu Ruž, nešto

niže niz ulicu. Sreda je htela da im je nestalo obroka. Garland je s lažnim
razočaranjem požurio da naruči odrezak, da bi sprečio sumnjivog francuskog
konobara da mu preporuči delikates koji se po nejestivosti mogao meriti s
puževima. Bila je previše zaokupljena Vulfovom iznenadnom posetom da bi bila
dobro društvo. Pozvala je Garlandovu pratnju da dođe po njega u restoran oko
deset uveče, uprkos njegovom trudu.
Uznela je kese uz uske stepenice do stana, zato što je znala da bi je Garland
pogrešno shvatio da ga je zamolila za pomod. Otključala je vrata i oteturala se u
savršeno čisti jednosobni stan. Mačka Eho došunjala se preko drvenog poda da bi
je dočekala u hodniku. Temperatura je bila prijatno osvežavajuda zahvaljujudi
blagom povetarcu koji je duvao s otvorenog prozora na tavanici. Izula se na
prostirci i odnela svoje stvari do spavade sobe. Spustila ih je na debeli beli tepih.
Nahranila je mačku. Počastila se velikom čašom crvenog vina, uzela laptop iz
dnevne sobe i legla u krevet.
Čitav sat nasumice je skitala po internetu, proveravala poštu i pregledala
gotovo mesec dana taložene vesti na Fejsbuku. Još jedna prijateljica je zatrudnela.
Dobila je pozivnicu na devojačko veče u Edinburgu. Obožavala je Škotsku, ali
napisala je neobično osedajnu poruku u kojoj se izvinila što ne može da dođe, a da
nije ni pogledala da li je tog dana slobodna.
U mislima se stalno vradala Vulfu. Prethodne nodi prilično jasno dao joj je do
znanja kako se osedao, ili, bolje redi, nije osedao. Imala je modrice na ruci, na
mestima na kojima ju je jutros stezao. Imao je obraza da se posle toga pojavi da bi
je izveo na večeru. Da li je to učinio zbog grize savesti?
Da li se pokajao što ju je odbio? Da li je sigurna da ju je odbio? Sipala je sebi
još jednu čašu i uključila televizor, zamorena jalovim razmišljanjima.

124
 Vesti o slučaju Krpenog lutka bile su stavljene u drugi plan, pošto je
Garlandova smrt predviđena za subotu. Curenje više od milion litara nafte na sat u
pravcu Foklandskih ostrva bilo je najvažnija novost u kasnim nodnim satima.
Garland joj je malčice prirastao srcu za večerom, ali morala je priznati da, čak i u
subotu, ne bi imao šanse pored sirotih malih pingvina koji beže pred lepljivim,
crnim muljem.
Počeli su da pričaju o ubistvima tek kad su iscrpli sve zamislive teme o
naftnoj mrlji, ceni akcija, divljem svetu Foklanda, nepotkrepljenoj terorističkoj
pozadini incidenta, mogudnosti (uistinu nikakvoj) da nafta pređe Atlantski okean i
zagadi britanske obale. Posebnu pažnju posvetili su Garlandovom izrazito javnom
prilazu pretnji koja mu je upudena. Isključila je televizor, koji je onespokojavao, i
čitala do ranog jutra.
Nešto posle šest ujutro uključila je laptop i otvorila novinski veb-sajt. Novine
su zbog nezapamdene pomame za Garlandovom kolumnom Mrtav čovek govori
svakog jutra učitavale novo izdanje. Njihov veb-sajt je, njoj zahvaljujudi, postao
jedan od najvrednijih nekretnina u sajberprdstoru. Iritirajudi video za prodaju
parfema, šminke ili najnovijeg filma Šarliz Teron odbijao je da se ukloni sa središta
ekrana. Kratka izjava koju su Andrea i ona pripremile, pojavila se kad je reklama
konačno i naizgled svojevoljno nestala. Sajt je ved zabeležio sto hiljada poseta.

U subotu ujutro, u neimenovanom londonskom hotelu

biće obavljen jednosatni intervju s najozbiljnijim
ponuĊaĉem (do 9.30). Telefon: 0845 954600

Andrea je čvrsto verovala da de mamac svetske ekskluzive sa čovekom kome je

suđeno da umre biti neodoljiv, uprkos Garlandovoj otvorenosti u člancima koje je
te nedelje objavljivao. Plan Baksterove bio je, u suštini, samo jednostavni manevar
skretanja pažnje. Uz Andreinu pomod snimide polusatni intervju s Garlandom, koji
de zatim biti emitovan „uživo“ u subotu ujutro. Svetski mediji poslade ubici
pogrešan signal o Garlandovoj lokaciji, kad opsednu izabrani hotel u glavnom
gradu, što de se neizbežno dogoditi. On de tada biti bezbedan u rukama službe za
zaštitu lica, na drugom kraju zemlje.
Delotvornost plana temeljila se na njegovoj banalnoj uverljivosti: pohlepi i
težnji za samoisticanjem pohlepnog novinara, neprestanoj borbi na život i smrt
između beskrajno modnih medijskih kompanija i pretpostavljenoj anonimnosti
„tajnog“ sastanka. Ponuđače je čekala snimljena poruka u kojoj se od njih
zahtevalo da iznesu sumu i ostave podatke za kontakt. To je bila informaciona

125
stranputica, ali je opravdavala Andreino prisustvo, s televizijskim kamerama u
hotelu. Garland je odabrao predvoje hotela ME London, u Kovent Gardenu, kao
mesto za izvođenje prevare. Kad ga je Baksterova upitala zašto se odlučio za
njega, odgovorio je da de izgledati „bezumno dobro“ na televiziji.
Pogledala je koliko je sati, isključila laptop i obukla odedu za vežbanje. Sunce
se podiglo dovoljno visoko iznad grada, da blesne kroz prozore u dnevnoj sobi kad
je stupila na traku. Zažmurila je zbog zaslepljujudeg sunca, stavila slušalice i
pojačala zvuk dok nije prigušio ritmički zvuk njenih koraka.

Sem je ved pripremio Garlanda kad je Andrea stigla pred vrata Star elf pikčersa
ukrašena svežim grafitima. Garland ju je pozvao kasno sinod. Zamolio ju je za
pomod.
„Znaš da možemo da izvedemo ovo“, rekao je.
„Sigurna sam da je Emili imala dobre razloge da te odbije“, uveravala ga je
Andrea.
„Njene ruke vezane su činjenicom da radi u policiji, tvoje nisu… Molim te.“
„Mogla bih da ponovo porazgovaram s njom.“
„Sprečide nas.“ Garland je zvučao očajnički. „Nede imati izbora, osim da nam
se pridruži, kad sve bude gotovo. Dobro znaš da mi je ovo najjači adut.“
Progovorila je posle duge pauze.
„Budi u Star elfu u osam“, uzdahnula je. Molila se da čini pravu stvar. „Hvala
ti.“
Andrea je ušla u studio. Garland je otkopčavao košulju. Sem je petljao oko
odašiljača.
„Dobro jutro. Imate izuzetnu grafiku na vratima“, pohvalila je Sema.
„Prokleti skejteri ponovo su pokušali da upadnu“, promrmljao je na putu do
Garlanda. „Rekao sam Roriju da ih više ne pušta.“
„Dodaj mi postavu, molim te?“ reče Sem. Pokazao je na debeli zaštitni pojas
na stolu iza nje. Upide udarni talas slabašne eksplozije.
Osetila je tvrdu gumu ispod tankog platna. Dodala mu je pojas. Garland je bio
iznenađujude mršav bez košulje. Na levoj strani tela imao je mnogo ružnih
mladeža. Na gornjem delu leđa preslikao je čuvenu Bekamovu tetovažu anđela
čuvara. Izgledala je apsurdno na tako slabašnom platnu.
„Udahni“, reče Sem. Obmotao je materijal oko Garlandovog grudnog koša.
Svezao ga je na leđima.
Pričvrstio je kondom pun lažne krvi, žabicu iz kutije i bateriju iz ručnog sata.
Dok se Garland oblačio, Andrea je naterala Sema da iznova proveri pištolj i dorke.

126
Grizla ju je savest što radi Baksterovoj iza leđa, stoga je htela da bude sigurna da
ništa nede krenuti naopako.
Sem je u poslednji čas dao Garlandu neke savete o glumi, da bi umro na što
uverljiviji način. Nadala se da ga ne sluša, pošto je istrpela njegovog rasporenog
bauka koji je održao desetominutni posmrtni govor, i policajca-početnika koji je
kinuo na vlastitom pogrebu.
Sem je otišao dvadeset minuta pre dolaska Baksterove, s maskom s otvorima
za oči, odašiljačem i pištoljem sa dorcima.
„Da li si nervozan?“ pitala ga je Andrea kad je čula škripanje guma Emilinog
automobila po šljunku ispred garaže.
„Jesam, zbog onog sutra“, odvratio je Garland.
„Pa, ako ovog jutra sve prođe po planu…“
„To me i čini nervoznim. Ne znamo šta de biti, zar ne? Znademo da li je plan
uspeo ako pokuša da me ubije – ili ako ne pokuša.“
„Zbog toga de te Emili večeras odvesti što dalje od Londona – izuzev ako pre
toga ne ubije i tebe i mene, naravno“, zabrinuto se našalila.
Baksterova je ušla u studio i pogledala na sat: „Vreme je da krenemo.“

Baksterova nije znala šta da očekuje, ali ovome se nije nadala. Po ulasku u hotel,
ona i Garland uvedeni su u crni lift, koji ih je odveo do predvorja. Vrata su se
razdvojila. Načinila je nekoliko koraka po sjajnom crnom podu pre nego što je
zinula od čuda pri pogledu na nestvarnu recepciju.
Stajali su u središtu ogromne, specijalno osvetljene mermerne piramide.
Neobično velika knjiga ležala je otvorena na postolju ispred njih. Bele sofe
ogledale su se na crnom podu, kao na vodi. Stočidi i recepcija ličili su na savršene
blokove opsidijana izrasle iz poda. Živahne meduze projektovane su na zidove od
glatkog mermera. Plivale su nasuprot sili teže. Pele su se uz piramidu i zauvek
nestajale, na trideset metara visine, na mestu na kome je sunce obrazovalo
trougao prirodne svetlosti.
„Požuri“, rekao je Garland. Bilo mu je drago što je konačno uspeo da
impresionira tvrdokornu, uvek staloženu detektivku.
Recepcionerka ih je poslužila prošekom. Otpratila ih je do kožne sofe, kad joj
je Garland rekao da de se s nekim sastati. Ničim nije pokazala da je prepoznala
ikog od njih.
„Sinod sam istinski uživao“, reče Garland dok je posmatrao očaravajudu
meduzu koja se upinjala da pobegne iz piramide.
„Da, hrana je tamo uvek dobra“, vrdala je Baksterova.

127
 „Mislio sam na društvo.“
„Kafe Ruž?“
Garland se osmehnuo. Protumačio je signal i odlučio da promeni temu.
„Gde demo kasnije? Znaš, posle intervjua?“ promucao je.
Odmahnula je glavom. Nije odgovorila na pitanje.
„Niko nas ne čuje“, prosiktao je.
„Služba za zaštitu lica ved je obezbedila kudu…“
„Za poslednju osobu koju niste uspeli da spasete“, završio je Garland
ogorčenim tonom.
Baksterova nije videla Sema koji je prošao pored recepcije i ušao u toalet, ali
je primetila naglu promenu u Garlandovom ponašanju.
„Stigli su“, prozborio je nervozno.

Andrea je razgovarala telefonom s Elajdžom, kad je s Rorijem ušla u hotel ME

London. Izgubila je signal kad su se vrata lifta zatvorila. Elajdža je bio prekinut dok
joj je izlagao spisak pitanja koja de postaviti Garlandu. Hteo je da vodi intervju
tako da gledaoci steknu utisak da Garland izaziva ubicu, da je odlučio da mu prkosi
do kraja.
„Niko ne voli masakr“, rekao je nešto ranije. „Ljudi vole borbu.“
Nije ga pozvala kad su stigli do veličanstvenog predvorja. Rori je odmah
počeo da snima džinovsku knjigu i piramidu. Taj materijal najverovatnije de nadi
mesta u njegovom slededem filmu. Recepcionerka koja nije prepoznala
Baksterovu ili Garlanda nesumnjivo je prepoznala Andreu. Uzbuđeno je
posmatrala njihovo pozdravljanje. Svi mediji su čitavog jutra javljali o
Garlandovom intervjuu s najvelikodušnijim ponuđačem. Andrea joj se obratila pre
nego što je,stigla da šmugne.
„Ovo je ugledni hotel“, rekla je. „Znajte da je ovo danas samo proba i da
nismo obavezni da se sutra vratimo na premijeru. Stoga od vas i vaših kolega ne
očekujem ništa manje od potpune diskrecije. Upoznajte ih s mojim očekivanjima.“
„Naravno“, sa osmehom reče recepcionerka, kao da nije razmišljala o
diskretnom selfiju sa slededom žrtvom ubice iz slučaja Krpenog lutka. Prišla je
recepciji da bi ukorila osoblje koje ih je budno pratilo pogledima.
„Misliš li da je kupila priču?“ pitala je Andrea.
„Možda je“, odvratila je Baksterova, zabrinuta lica. „Hajde da obavimo
intervju i da se izgubimo odavde.“

128
Edmunds je proveo još jedno veče na kauču. Tija je ved spavala u zaključanoj
spavadoj sobi kad se vratio kudi, nešto posle deset uveče. Do ranih jutarnjih sati
lunjao je po Guglu, istražujudi slučajeve ubistva.
Čitavog jutra tragao je za informacijama o Majklu Gejblu-Kolinsu. Ostavivši
prsten od platine na ruci Krpenog lutka, ubica je očigledno hteo da ukaže na
njega, iako nije shvatao zašto. Halid je bio neosporni ključ zagonetke. Edmunds je
neumorno radio i pronašao vezu među njima.
Advokatska firma Kolins i Hanter predstavljala je Halida na sudu. Majki Gejbl-
Kolins nije imao druge veze sa slučajem. Nije proveo nijedan dan na suđenju. Kao
partner i specijalista za porodično pravo nije imao udela u pripremi procesa,
obavljenoj pod vodstvom Šarlot Hanter.
Advokatska firma je svake godine obrađivala stotine slučajeva. Uprkos tome,
bio je ubeđen da ovo nije slučajnost. Došao je na posao ranije i nastavio da traga
za vezom koja ih je objedinjavala. Sastavio je spisak svih ljudi povezanih s
Halidovim suđenjem. Na njemu su bili advokati, svedoci, osoblje i ljudi na galeriji
za posmatrače. Ispitade svakog od njih ako bude neophodno.
Andrea se predstavila kameri. Bila je malčice nervozna pri pomisli na
kolosalnu publiku koja de uskoro kritički ocenjivati njihovu slabo uvežbanu
predstavu s teatarskim elementima.
„Ovog jutra u društvu smo novinara Džareda Garlanda, trede žrtve na spisku
ubice iz slučaja Krpenog lutka. Dobro jutro, Džarede.“
Rori se namestio tako da uhvati Andreu i Garlanda u kadru. Sedeli su jedno
naspram drugog na belim kožnim sofama.
„Hvala vam što ste pristali na razgovor s nama u ovim nezamislivo teškim
trenucima. Počnimo s najočiglednijim pitanjem: zašto? Zašto je ta osoba, taj
serijski ubica, odabrao vas?“
Baksterova je svu pažnju usmerila na intervju. Videla je da je Garland na ivici
nerava, da se boji. Nešto nije bilo u redu. Vrata muškog toaleta polako su se
otvorila. Sem je zakoračio u predvorje, neprimeden ni od koga. Bio je sasvim u
crnom, s maskom s otvorima za oči na glavi. Držao je pištolj u desnoj ruci.
„Voleo bih da znam“, rekao je Garland. „Gospođo Hol, siguran sam da ste se i
sami uverili da bavljenjem novinarskim poslom niste stekli mnogo prijatelja.“
Nervozno su se nasmejali.
Neka žena na recepciji je vrisnula. Rori se okrenuo u mestu s kamerom, na
vreme da snimi čoveka naoružanog pištoljem, koji se približavao novinarima na
sofama. Baksterova je instinktivno pojurila na maskiranog. Nije usporila ni kad je
prepoznala napadačev glas i kad je shvatila šta se dešava.

129
 „Proklet bio, Džarede Garlande, kučkin sine!“, improvizovao je Sem.
Rori je pobegao s revolveraševog puta. Upravio je kameru na prestrašenog
Garlanda, koji je ustao sa sofe. Odjeknuo je zaglušujudi pucanj. Odbijao se o
izglačani mermer. Andrea je vrisnula po scenariju, kad je krv eksplodirala iz
središta Garlandovih grudi. Baksterova je skočila na Sema kad je Garland pao na
sofu, kao što je planirano. Iz rane je blesnula zaslepljujuda bela svetlost. Varnice
su padale po crnom podu. Počeo je da vrišti, pored šištedeg zvuka, sličnog
vatrometu. Bacakao se i grčevito potezao pojas na grudima.
Rori je ispustio kameru i pritrčao da mu pomogne. Čuo je lomljenje stakla i
osetio strašnu vrelinu iz iskre koja je obletala oko Garlandovog tela. U panici je
očajnički posegnuo za vezama. S užasom je uvideo da mu prsti tonu duboko
unutar Garlandovih grudi.
Pokušao je da strgne pojas s novinara, vedina gumenog sloja ved se rastopila i
pomešala s kožom. Čuo je novi zvuk, sličan lomljenju stakla. Pao je na pod. Neka
tečnost progorevala mu je kožu na rukama.
Baksterova mu je pritrčala.
„Ne pipaj me!“, povikao je Rori u agoniji. „To je kiselina!“
„Pozovite hitnu pomod!“ naredila je Baksterova osoblju na recepciji.
Bela iskra obišla je krug i zgasla. Čulo se samo Garlandovo teško disanje.
Baksterova je pritrčala sofi i uhvatila novinara za ruku.
„Sve de biti u redu“, obedala mu je. „Andrea… Andrea!“
Ona je sedela i zurila u njega, paralizovana šokom. Polako se okrenula ka
Baksterovoj.
„Na recepciji sigurno imaju pribor za prvu pomod. Donesi ga“, naredila joj je
Baksterova. Nije znala da li gori zbog kiseline, visoke temperature ili nečeg drugog.
Sirene su se primicale hotelu kad je Andrea stigla do sofe s priborom za prvu
pomod. Svaki udisaj bio je pravo mučenje za Garlanda. Oslonio se glavom na sofu.
Gledao je kako se meduza penje uza zidove, hitajudi ka svetlosti na kraju tunela.
Baksterova je ukrstila pogled s Andreom kad se dohvatila kutije.
„Šta si učinila?“, užasnuto je pitala pre nego što se obratila Garlandu. „Sve de
biti u redu“, poručila mu je utešnim glasom, iako je znala da laže. Deo istopljene
košulje je otpao. Videla je komad ugljenisanog pludnog krila, koje se nadimalo,
između dva rebra. Nije htela da razmišlja o povredama koje se nisu videle. „Bide ti
dobro.“
Naoružani policajci nagrnuli su u predvorje i opkolili Sema, koji je imao
dovoljno pameti da spusti pištolj pre njihovog dolaska. Bolničari su ušli za njima,
kad je procenjeno da je situacija bezbedna. Polako su podigli Garlanda na nosila.

130
Baksterovoj nije promaklo da su izmenjali značajan pogled pre nego što su jurnuli
ka liftovima. Druga ekipa povijala je Rorijeve unakažene ruke.
Staklene krhotine iskrile su se pod ambijentalnim osvetljenjem, na mestu na
kome je Garland sedeo. Najveda je ličila na tanku šipku, slomljenu pri vrhu. Videla
je nekoliko tačaka na sofi, na kojima je koža bila načisto izgorela. Ustala je i
krenula za bolničarima ka liftovima. Nede se odvajati od Garlanda, do samog kraja.
Edmunds se zbunjeno obazreo po kancelariji. Toliko se zaneo poslom da nije
primetio da su kolege napustile stolove da bi se skupile oko velikog televizora.
Zapanjena tišina zavladala je odeljenjem. Nije se čulo ništa izuzev zvonjave
telefona i prigušenog glasa iz Simonsove kancelarije. Šef je nesumnjivo razgovarao
s komesarom.
Ustao je. Prišao je zadnjem redu gomile i načas ugledao Andreu na
televizoru. Njeno lice često se viđalo na ekranima, ali ne u ovom kontekstu. Nije
sedela za stolom, ved je trčala pored bolničara, dok je kamera drhtala, u
nastojanju da je prati. Ugledao je Baksterovu u pozadini. Naginjala se iznad neke
osobe na nosilima. To je mogao biti samo Džared Garland.
Na ekranu se sad video studio. Edmundsove kolege počele su da se vradaju
za stolove. Žamor se polako obnavljao. Svi su znali da je Baksterova zadužena za
Garlandovu zaštitu. Veliki broj ljudi kritikovao je njenu odluku da čoveku koji
klevede njihov rad dozvoli televizijski nastup uživo.
Svi su se pitali: zašto je Baksterova paradirala s Garlandom u javnosti? Da li je
na njega pucao ubica iz slučaja Krpeni lutak? Šta mu se, kog đavola, dogodilo?
Suprotstavljeni izveštaji tvrdili su da je ubijen ili spaljen.
Edmundsa je zanimalo samo jedno pitanje: zašto je ubica stupio u akciju dan
ranije?

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Petak, 4. jul 2014.

2.45 po podne

Kola hitne pomodi su pomodu sirena i plave svetlosti žurno odvezla teško
ozleđenog Garlanda pravo u urgentno odeljenje Bolnice Čelsi i Vestminster. Tamo
ih je čekao tim specijalista za opekotine. Baksterova ga je usput držala za ruku.
Pustila ju je tek kad joj je krupna sestra oštro zapovedila da izađe iz prostorije.

131
 Andrea i Rori stigli su nekoliko minuta kasnije drugim kolima hitne pomodi.
Snimateljeva leva ruka, koliko je Baksterova mogla da vidi ispod želatinastog
melema za opekotine, izgledala je vlažno i izranjavljeno kao i u hotelu.
Nedostajalo mu je uznemirujude veliko parče mesa na desnom dlanu. Ta povreda
više je podsedala na ujed nego na posekotinu. Bolničar se vratio posle razgovora s
medicinskom sestrom. Poveo je Rorija na pregled kod specijaliste.
Baksterova i Andrea sedele su dutke u Starbaksu, nešto niže niz put. Prošlo je
samo dva sata otkad je Garland odveden na odeljenje hirurgije. Rori se još nije
javio. Baksterova je najvedi deo vremena provela u nastojanju da sazna gde je
Sem odveden, da bi potvrdila nečuvenu priču u koju istražitelji sigurno nisu
verovali.
„Jednostavno, nije mi jasno šta se dogodilo“, promrmljala je Andrea dok se
borila sa slomljenom kašičicom za kafu.
Baksterova ju je ignorisala. Prilično jasno dala joj je do znanja da je odluka da
je zamoli za pomod bila jedna od najvedih grešaka koje je napravila u životu i da je
počela sumnjati da s njom nešto nije u redu.
„Tebi se doslovce ne može pokloniti nikakvo poverenje“, rekla je Baksterova.
„Kako je mogude da ti to nije jasno, kad se sve što dodirneš pretvori u sranje?“
Htela je da iznova započne staru svađu, ali je odustala, svesna činjenice da
nikakvo dobro ne može proizadi iz toga. Andrea se, očigledno, nije osedala nimalo
manje odgovornom i potresenom od nje.
„Mislila sam da mu pomažem“, rekla je Andrea. Govorila je samoj sebi.
„Sama si rekla da bi bilo više nade za Vila ako bismo uspeli da spasemo makar
jednog od njih.“
Baksterova je oklevala. Dvoumila se da li da joj kaže da joj je prošlog jutra
presekao put u sobi za sastanke. Odlučila je da zadrži neprijatnu epizodu za sebe.
„Bojim se da demo ga izgubiti“, prošaputala je Andrea.
„Garlanda?“
„Vila.“
Baksterova je odmahnula glavom: „Nedemo.“
„Vas dvoje… Ako želite… Ti izgledaš kao… Zaslužuje da bude sredan.“
Baksterova je nekako dešifrovala Andreino zbrkano izlaganje, ali je zanemarila
neizrečeno pitanje.
„Nedemo“, odlučno je ponovila.

* * *

132
 ŢAO Ml JE. KUVAĆU ZA NAS VEĈERAS. VOLIM TE X

Edmunds je sedeo za svojom polovinom Emilinog stola. Pokušavao je da pošalje

Tiji poruku, a da ga Simons ne vidi. Nije reagovala na prva tri izvinjenja.
„Edmundse!“ prodrao se Simons iza njegovih leđa. „Imaš vremena da ideš u
forenziku i saznaš šta se, kog đavola, tamo događa, ako imaš vremena za slanje
privatnih poruka.“
„Ja?“
„Da, ti“, procedio je Simons. S gađenjem se okrenuo ka svojoj kancelariji, u
kojoj je prokleti telefon ponovo zazvonio. „Foks i Finli su na drugoj strani zemlje, a
Baksterova u bolnici. To znači da je knjiga spala na mene, tebe i nikog osim tebe.“
„Da, gospodine.“
Edmunds je spakovao stvari na kojima je radio. Brzo je ispraznio sto da ga
Baksterova ne bi grdila i otišao iz kancelarije.

„Kako se ona drži?“ pitao je Džo, u najmonaškijem izdanju, u forenzičkoj

laboratoriji. „Gledao sam vesti.“
„Mislim da ih je čitava zemlja gledala“, rekao je Edmunds. „Nisam se čuo s
njom, ali Simons jeste. Još je u bolnici, s Garlandom.“
„Bojim se da traci vreme, iako je to hvale vredan postupak.“
„Operišu ga. Sigurno ima neke šanse.“
„Nema je. Razgovarao sam s njihovim specijalistom za opekotine, da bi znali
sa čim imaju posla.“
„A to je?“
Mahnuo je Edmundsu da priđe mikroskopu, na čijoj su radnoj površini bile
krhotine stakla, pokupljene s hotelske sofe. Nekoliko kapi tečnosti patetično je
počivalo na dnu epruvete. Metalna šipka, žicama pričvršdena za komad opreme,
bila je zaronjena u nju. Ostaci zaštitnog pojasa bili su položeni na poslužavnik.
Komadi Garlandove kože još su visili na gumi.
„Mislim da znaš da su pokušali da simuliraju pucanj kako bi lažirali
Garlandovu smrt“, pitao je Džo.
Edmunds je klimnuo glavom: „Simons mi je rekao.“
„To je bio dobar plan. Hrabar“, iskreno de forenzičar. „E sad, kako da ubiješ
nekog lažnim pucnjem? Da promeniš pištolj? Da zameniš dorke pravim mecima?
Da promeniš eksploziv iza vredice s lažnom krvlju, zar ne?
„Pretpostavljam.“

133
 „Grešiš! Sve navedeno bilo bi provereno ko zna koliko puta. Ubica je stoga
odlučio da izmeni zaštitni pojas koji de biti vezan oko Garlandovih grudi,
neuglednu gumenu traku ispod platna, koja nikog ne može ugroziti.“
Edmunds je prišao ostacima pojasa. Pokrio je nos, zbog mirisa izgorelog
mesa. Nekoliko traka osmuđenog metala štrcalo je iz gume.
„Magnezijumske trake nalazile su se u gumenom sloju“, reče Džo, koji kao da
nije opažao smrad, „na njegovim grudima. Gorele su na sirotanu, razvijajudi
temperaturu od nekoliko hiljada stepeni Celzijusa.“
„Znači da je cepanje vredice s krvlju…“
„Aktiviralo magnezijumsku traku. Našao sam zapaljivi premaz na prednjem
delu, koji je nanet da bi sigurno počela da gori.“
„Kako se staklo uklapa u sve to?“ pitao je Edmunds.
„Ono je, po mom mišljenju, potez više, da bi se osigurao uspeh. Ubica je hteo
da bude siguran da Garland nede preživeti. Zbog toga je umetnuo i nekoliko
ampula s kiselinom u pojas. Eksplodirale su po golom mesu, pradene strahovitom
toplotom… Da ne zaboravimo fatalne grčeve i otoke od udisanja otrovnih
isparenja.“
„Blagi bože.“ Edmunds je mahnito pisao. „O kakvoj je kiselini reč?“
„Nisam siguran koliko joj takav naziv odgovara. Ovo je nešto gore, mnogo
gore. To je takozvana superkiselina, verovatno trifluorsirdetna, gotovo hiljadu
puta jača od svima poznate sumporne.“
Edmunds je uzmakao za korak od naizgled bezazlene epruvete.
„I to progoreva Garlandovu utrobu?“ pitao je Edmunds.
„Shvataš šta želim da kažem. Uzalud se trude.“
„Verovatno je teško dodi do tih stvari?“
„I jeste i nije“, odgovorio je Džo, bez mnogo nade. „To je često korišdeni
industrijski katalizator. Tražen je na crnoj berzi, zato što se može koristiti kao
oružje.“
Edmunds je duboko uzdahnuo.
„Ne boj se, dobideš mnogo upotrebljivije podatke“, veselo de Džo. „Našao
sam nešto na Krpenom lutku.“

* * *

Baksterova se udaljila od stola da bi prihvatila poziv iz bolnice. Andrea je, u

njenom odsustvu, bez mnogo poleta izvadila službeni telefon iz torbe. Izbrojala je
jedanaest propuštenih poziva. Devet od Elajdže i dva od Džerfija. Pozvao ju je pre

134
nego što se setila da mu javi da je bezbedna. Imala je i novu poruku na govornoj
pošti. Prinela je telefon uhu.
„Gde si? U bolnici? Satima pokušavam da te dobijem“, oglasio se Elajdža
neugodnim tonom. „Pričao sam s nekim iz hotela. Rečeno mi je da ste nešto
snimali kad se to dogodilo. Potreban mi je taj materijal, odmah. Poslao sam
tehničara Pola u hotel. Ima rezervne ključeve kombija. Učitade podatke na licu
mesta. Pozovi me kad to bude gotovo.“
Baksterova je prišla stolu i zatekla vidno potresenu Andreu.
„Šta je bilo?“ pitala je.
Novinarka je zarila lice u šake: „O, bože.“
„Šta je bilo?“
Andrea je rezignirano pogledala Baksterovu.
„Imaju snimak“, rekla je. „Žao mi je.“
Sve što bi dodirnula doista se pretvaralo u sranje.
Pozvane su u bolnicu. Morale su da se probijaju kroz obruč televizijskih
kamera i novinara oko glavnog ulaza. Andrea je primetila da je Elajdža poslao
Izobel i njenog kamermana da s lica mesta izveštavaju o najnovijem užasavajudem
incidentu, u čijem se središtu našla.
„Vreme je da kušaš vlastiti lek“, napomenula je Baksterova kad im je
policajac dozvolio da prođu i kad su stigle do liftova.
Sestra ih je uvela u prostoriju. Baksterova je na osnovu njenog držanja znala
šta de redi: ozlede su bile preozbiljne, Garlandovo srce prestalo je da kuca na
operacionom stolu, uprkos najboljim naporima medicinskog tima.
Zaplakala je, iako je očekivala ovakav ishod, a Garlanda poznavala samo tri
dana. Nije mogla zamisliti da de se ikad resiti ovako teškog bremena krivice. Činilo
joj se da joj fizički pritiska grudi. Bila je odgovorna za njegovu zaštitu. Možda bi, da
nije radio iza njenih leđa… Možda bi…
Bolničarka im je saopštila da je Garlandova sestra obaveštena i da je sama u
sobi, nešto dalje u hodniku, ako žele da joj se pridruže. Baksterova nije imala
snage za to. Zamolila je Andreu da poželi Roriju brzi oporavak i žurno napustila
bolnicu.

* * *

Džo je izvukao iz zamrzivača zloglasni kolažni leš koji su mediji prozvali Krpeni
lutak. Gurnuo je kolica do središta laboratorije. Edmunds se nadao da nikad više
nede videti tu gnusobnu tvorevinu bolesnog uma. Svezi niz šavova sad se pružao

135
središtem grudi sirote žene čiji je torzo na grozan način bio povezan s pet delova
tela. Račvali su se između malih dojki i završavali na ramenima. Još na mestu
zločina utvrdili su da je mrcvarenje učinjeno posle smrti. Nije mogao da ne pomisli
kako je bezimena bledoputa žena najgore prošla.
„Jeste li našli nešto prilikom obdukcije?“, pitao je Edmunds. U njemu se javio
nerazumni bes na Džoa zbog jednog nepreciznog šava.
„Hm? Ne, ništa.“
„Pa?“
„Pogledaj ga malo, pa mi reci šta nije u redu s ovim telom.“ Edmunds ga je
odmerio očajničkim pogledom. „Izuzev očiglednog, naravno“, dodao je Džo.
Edmunds je pažljivo pogledao groteskni leš, iako nije morao. Sumnjao je da
de ga ikad izbrisati iz sedanja. Mrzeo je što se nalazi u istoj prostoriji s njim. Bilo je
nečeg sablasnog u njemu, iako je to bilo veoma neracionalno. Tupo je pogledao
Džoa.
„Ne vidiš? Pogledaj noge. Odsečene su i pričvršdene gotovo simetrično, iako
su različite boje i veličine. Ali s rukama je druga priča: na jednoj strani je cela
ženska…“
„Nije nam potrebna čitava ruka da bismo identifikovali lak za nokte“, umešao
se Edmunds.
„… a zatim samo šaka i prsten na drugoj.“
„Znači da ruka koja pripada torzu mora biti na neki način značajna“, reče
Edmunds kad je shvatio šta forenzičar želi da kaže. „I jeste.“
Džo je izvadio nekoliko fotografija iz fascikle. Pružio ih je Edmundsu, koji ih je
zbunjeno prelistao. „To je tetovaža.“
„To je uklonjena tetovaža, i to na veoma delotvoran način. Metalni sadržaj iz
mastila još je vidljiv na radiografiji, ali je jasniji na infracrvenim snimcima.“
„Šta je ovo?“ pitao je Edmunds dok zbunjeno listao fotografije.
„Ti deš odgovoriti na to pitanje. To je tvoj posao“, s osmehom de Džo.

Simons je duže od sata sedeo u zagušljivoj kancelariji s komandirom Vanitom.

Slušao je uobičajene pretnje, koje je samo prenosila odozgo. Nekoliko puta
ponovila je da je na njegovoj strani, da bi odmah zatim počela da kritikuje
detektive, odeljenje u celini i njegovu sposobnost da njime upravlja. Jedva je disao
u sobi bez prozora. Kipteo je iznutra. Telesna temperatura neprestano mu je rasla.
„Terense, želim da Baksterova bude suspendovana.“
„Zbog čega tačno?“

136
 „Da li moram da ti crtam? Svojim smešnim planom zapravo je ubila Džareda
Garlanda.“
Umorio se od slušanja nadmene, otrovne tirade koja je naizgled beskrajno
trajala. Znoj mu je curio niz vrat. Hladio se neverovatno važnim papirom.
„Kune se da nije znala ništa o tome“, reče Simons. „Verujem joj.“
„U tom slučaju je nesposobna“, hitro de Vanita.
„Baksterova je jedan od najboljih detektiva u odeljenju. Posvedenija je i
upudenija u ovaj slučaj od bilo kog drugog – izuzev Foksa.“
„On je još jedna katastrofa u najavi. Misliš li da ne znam kako je psihijatar
savetovao da se ukloni sa slučaja?“
„Znaš li da je tamo negde serijski ubica koji je, pomodu ruke užasavajudeg
leša uperene kroz prozor, izazvao Foksa na dvoboj“, planuo je Simons, za nijansu
grublje nego što je hteo.
„Terense, učini sebi uslugu. Moraš na delu pokazati da osuđuješ
nepromišljene poteze Baksterove.“
„Nije znala! Šta bi ti predložila da si bila na njenom mestu?“
Polako je gubio kontrolu nad sobom. Želeo je samo jedno: da se što pre
izvuče iz pretrpane sidušne kutije za znojenje.
„Za početak, ja…“
„Čekaj malo. Baš me briga šta bi ti“, zarežao je, „zato što ne znaš ništa o
problemima s kojima se moj tim susrede. I kako bi? Ti nisi policajac.“
Simonsov nekarakteristični izliv osedanja izazvao je Vanitin zlobni osmeh.
„Jesi li ti policajac, Terense? Jesi li siguran da jesi? Sediš u ovom ormanu od
kancelarije. Pristao si da budeš rukovodilac. Bilo bi ti bolje da počneš da
rukovodiš.“
Uspela je da ga izbaci iz ravnoteže zajedljivom primedbom. Dotad mu nije
palo na pamet da je izolovan od ostatka tima.
„Nedu suspendovati, premestiti ili ukoriti Baksterovu zato što je radila svoj
posao i zato što je danas stavila život na kocku.“
Drečava odeda došla je do punog izražaja kad je Vanita ustala.
„Videdemo šta komesar ima da kaže o tome. Za pet sati zakazala sam
konferenciju za štampu. Na njoj demo dati zvaničnu izjavu o jutrošnjim
događajima.“
„Prokleto deš je sama voditi“ planuo je Simons.
„Šta si rekao?“

137
 „Završio sam s konferencijama za štampu, slušanjem tvojih priča o politici,
čuvanjem vlastite guzice ili sedenjem pored telefona dok moje kolege rizikuju
život na terenu.“
„Razmisli vrlo dobro pre nego što nastaviš.“
„Uh, nedu dati ostavku. Samo imam preča posla. Pronadi deš put do izlaza bez
moje pomodi.“
Tresnuo je vratima po izlasku iz kancelarije. Raščistio je Čejmbersov sto i
uključio kompjuter.

Baksterova je sedela za svojim stolom kad se Edmunds vratio u kancelariju. Dva

puta odmerio je Simonsa, koji je pretraživao najkontroverznije Garlandove
tekstove na internetu. Žurno joj je prišao i zagrlio je. Za divno čudo, nije uzmakla.
„Brinuo sam zbog tebe“, rekao je kad je seo.
„Morala sam da ostanem u bolnici… zbog Garlanda.“
„Nije imao nikakve šanse“, rekao je. Upoznao ju je o razgovoru s
forenzičarem i otkridem tetovaže.
„Moramo da počnemo…“
„Ti moraš da počneš“, ispravila ga je Baksterova. „Skinuta sam sa slučaja.“
„Šta?“
„Simons mi je rekao da se komandir zalaže za moju suspenziju. U ponedeljak
du dobiti nova zaduženja. Simons de zauzeti moje mesto u timu. Finli je pristao da
preuzme brigu o tebi.“
Edmunds je nikad nije video ovako utučenu. Hteo je da joj predloži da izađu
iz kancelarije i obiđu neke radionice za tetovažu s infracrvenim fotografijama, kad
se pojavio bubuljičavi dostavljač.
„Detektiv narednik Emili Bakster?“ pitao je, držedi tanak, rukom adresirani
koverat s kurirskim nalepnicama.
„To sam ja.“
Uzela je koverat. Htela je da ga otvori, kad je shvatila da mladid još zuri u nju.
„Da?“
„Obično vam donosim cvede, jelda? I gde je ono, pobogu?“
„Spakovano je kao dokaz, ispitano u forenzici i spaljeno pošto je ubilo
čoveka“, odvratila je ravnodušnim tonom. „Hvala ti što si ga doneo ovamo gore.“
Edmunds se iscerio kad se zabezeknuti momak okrenuo i izašao bez reči.
Baksterova je pocepala koverat. Tanki kalem magnezijuma pao je na sto.
Razmenila je zabrinut pogled s Edmundsom. Dodao joj je par gumenih rukavica.
Izvukla je fotografiju na kojoj se pela u kola hitne pomodi, pored Garlandovih

138
nosila. Snimljena je iz velike gomile, koja se skupila da gleda haos ispred hotela.
Na poleđini fotografije bila je rukom ispisana poruka:

Ako ne igraš po pravilima, neću ni ja.

„Približava se, baš kao što si predvideo“, reče Baksterova.

„Ne može da se uzdrži“, rekao je dok je izbliza proučavao fotografiju.
„Interpunkcija mu je ispravna.“
„To me ne iznenađuje. Očigledno je dobro obrazovan“, reče Edmunds. „Ako
ne igraš po pravilima, nedu ni ja“, glasno je pročitala. „Ne kupujem tu priču.“
„Misliš da nije njegova?“
„Ne sumnjam da je poruka njegova. Samo ne kupujem njegovu priču. Nisam
to hteo da pominjem danas, posle svega što ti se desilo, ali…“
„Ništa mi ne fali“, tvrdila je.
„Nešto se tu ne uklapa. Zašto bi ubio Garlanda dan ranije u odnosu na
vlastitu najavu?“
„Da bi nas kaznio. Da bi kaznio Vulfa zato što nije bio tamo.“
„To je ono što želi da mislimo. Ali prekršio je svoju reč i pokvario savršen
rezultat. Očigledno je da ovo smatra neuspehom.“
„Šta hodeš da kažeš?“
„Nešto ga je uplašilo i nateralo da ranije ubije Garlanda. Uspaničio se. Prišli
smo mu preblizu ili je iskreno verovao da sutra ne bi mogao dospeti do mete.“
„Trebalo je da uđe u program zaštite svedoka.“
„Baš kao i Rana, pre nego što je Elizabet stigla do njega. Osim toga, niko
izuzev tebe nije znao da tamo ide. Pa, šta je ovog puta bilo drugačije?“
„Ja? Ja sam bila odgovorna za njega. Niko iz tima ih Vulf nije bio umešan.“
„Upravo tako.“
„Šta hodeš redi?“
„Hodu redi da moramo prihvatiti mogudnost da nas je ubica držao pod
prismotrom i da je verovao da de ovog jutra imati poslednju priliku pre
Garlandovog nestanka…“
„Što je malo verovatno.“
„… ili da mu neko ko dobro poznaje slučaj odaje podatke.“
Nasmejala se i odmahnula glavom.
„Auh, stvarno si vest u sklapanju prijateljstava, zar ne?“
„Nadam se da grešim“, reče Edmunds.
„Grešiš. Ko bi od naših ljudi želeo Vulfa mrtvog?“

139
 „Ne znam.“
Razmišljala je o tome.
„I, šta demo?“ pitala je.
„Za početak demo dutati.“
„Razume se.“
„Zatim demo postaviti zamku.“

DVADESETO POGLAVLJE

Petak, 4. jul 2014.

6.10 uveče

Vulf se probudio da bi otkrio da se vratio u London. Finli i on vozili su se preko

čitave zemlje i nazad da bi predali Endrua Forda timu za zaštitu lica.
Niko od njih nije znao Fordovo krajnje odredište, iako su posle sastanka s
policajcima na parkingu Jezera Pontstisil, negde u Brekon Bikonsu, mogli
pretpostaviti da de to biti neka daleka lokacija u južnom Velsu.
Ford je bio zamorno društvo tokom četvoročasovne vožnje, pogotovo posle
novosti o Garlandovoj preuranjenoj smrti, objavljenoj na glavnim radio-stanicama.
Vulf je pokušao da telefonira Baksterovoj kad su se zaustavili na benzinskoj
pumpi. Njegov poziv prebačen je na govornu poštu. Finli je kupio bocu votke
putniku, da mu pravi društvo tokom ostatka putovanja. Nadao se da de ga žestoko
pide udufkati.
„Idemo, Endru“, reče Finli kad se vratio do kola. Ford ga je ignorisao. Finli je
duboko uzdahnuo. „Dobro. Idemo, Sveti Endru, pomagaču ubice dece.“
Ford je počastio Finlija pripovešdu o spašavanju Krernatorijumskog Ubice od
razjarenog ali časnog vuka. Odonda se odazivao samo ako bi bio oslovljen punom
titulom. Jutros je ved ozbiljno poremetio čitav raspored, odbijanjem da napusti
kukavni stan u Pekamu. Zbog toga su kasnili za preuzimanje. U prestonicu de se
vratiti za vreme najvede saobradajne gužve.
Jezero je bilo prijatno iznenađenje. Izašli su iz automobila i začuli urlik
obrušavajude vode. Scena bi bila dovoljno impresivna zbog sunca koje je sijalo
preko kilometara šumom opkoljene plave vode i da nije bilo čeličnog šetališta koje
se pružalo s obale ka nečemu što je ličilo na najvišu odaju potopljene kule. Lučni
prozori presecali su zidove od svetlog kamena. Izgledalo je da gvozdeni vetrokaz

140
na vrhu plavog bakarnog koplja prkosi narastajudoj vodi, koja je ved progutala
ostatak zamišljenog dvorca.
Golema praznina zevala je u vodi, ispod opasnog šetališta. Isisavala je
veštačko jezero u crnilo, kao da je ogromni čep iščupan iz tela Zemljinog, pretedi
da povuče poslednje ostatke kule u ambis. Posmatrali su ga neko vreme pre nego
što su krenuli natrag.
Vulf je glasno zevnuo. Naglo se uspravio. Nije znao gde je.
„Kasno si legao?“, pitao je Finli, koji se upinjao da ne prekrši pravilo o zabrani
psovanja kad ga je audi bahato presekao na semaforu.
„Iskreno, slabo spavam u poslednje vreme.“
Finli je pogledao prijatelja.
„Šta još radiš ovde, momče?“, pitao je. „Samo idi. Sedi u avion i idi.“
„A gde da idem? Moje glupo lice na stranicama je svih svetskih novina.“
„Ne znam – u amazonsku prašumu, australijsku divljinu? Sačekaj da oluja
prođe.“
„Ne mogu da živim tako, da ostatak života provedem osvrdudi se u strahu.“
„Da, ali osvrtao bi se znatno duže.“
„Bide gotovo, ako ga uhvatimo.“
„A ako ga ne uhvatimo?“
Vulf je slegnuo ramenima. Nije imao odgovor na to pitanje. Finli je krenuo
kad se na semaforu upalilo zeleno svetlo.

Andreu su, po povratku u redakciju, kolege dočekale ovacijama. Tapšale su je po

leđima i čestitale dok je koračala ka svom stolu. Bila je svesna da na bluzi ima još
ostataka lažne krvi mrtvog čoveka. Nije uspela da ih sasvim skine u bolničkom
toaletu.
Strahovala je za Rorija, koji je zadržan u bolnici zbog suzbijanja dejstva
kiseline, koja je nastavljala da mu proždire meso i osam sati posle incidenta.
Doktor joj je skrenuo pažnju na to da de najverovatnije ostati bez palca na desnoj
ruci i da de kažiprst postati nepokretan ako dođe do daljih oštedenja nerava.
Sela je za svoj sto, dok je spontani aplauz jenjavao na neusklađen, trapav
način. Usporeni snimak Garlanda koji živ gori puštan je na ekranima na tavanici.
Tog dana je po stoti put emitovan u etar. Rorijeva odbačena kamera uhvatila je
sve. Pukotina na sočivu divno je kadrirala sliku. Zgađeno je skrenula pogled s
ekrana i ugledala Elajdžinu poruku:

141
 Izvinjavam se. Moram da idem. Snimak ubistva
uživo: genijalno! Videćemo se u ponedeljak ujutro da
bismo porazgovarali o budućnosti – zaslužila si je.
Elajdža

Uopštena poruka mogla je imati samo jedno značenje: da planira da joj

ponudi posao stalnog spikera, što je bilo ravno ostvarenju njenih snova. Očekivalo
bi se da de biti oduševljena. Umesto toga, osedala se prazno. Odsutnim pokretom
podigla je smeđi koverat iz kutije za poštu. Pocepala ga je. Nešto je ispalo na sto.
Pogledala je kratki metalni kalem pre nego što je izvadila fotografiju koja je
pokazivala Rorija i nju na izlazu iz hotela ME London.
Mašila se telefona i poslala poruku Baksterovoj. Iako je poruka ubice
predstavljala veliku vest koja je potvrđivala njeno vlasništvo nad pričom, gurnula
je koverat u fioku i zaključala je.
Više nede igrati ovu igru.

Nestabilna grupa sveda na sredini drvenog ikea stola izgledala je podjednako

romantično i opasno, sa stanovišta rizika od izbijanja požara. Tija je ostala da
zatvori salon, što znači da je Edmunds došao kudi pre nje. Odmah je počeo da
priprema večeru. Obradovala se kad je, po povratku kudi, videla da se trudi da
spremi obrok, umesto da podgreje nešto iz zamrzivača. Uživali su u zajedničkoj
večeri, oplemenjenoj belim vinom i desertom, onako kako su činili pre njegovog
premeštaja.
Pre nego što je otišao s posla, Edmunds je odštampao gomilu starih
slučajeva. Planirao je da ih pogleda kad Tija ode na spavanje. Ostavio ih je na vrhu
kuhinjskih ormarida, van domašaja metar i po visoke Tije, ali je sasvim zaboravio
na njih. Sati su prolazili u prijatnom razgovoru dok nisu načeli osetljivu temu,
njegov posao.
„Da li si bio tamo?“, pitala je, nesvesno trljajudi nabrekli stomak. „Kad je onaj
siroti čovek…“
„Nisam.“
„Ali tvoja šefica jeste? Čula sam kad je ona Indijka pomenula njeno ime.
„Baksterova? Ona nije moja šefica. Ona je… pretpostavljam da bi se moglo
redi da jeste.“
„Pa, šta si radio kad se to dogodilo?“
Očigledno je pokušavala da pokaže zanimanje za njegov rad. Svi podaci o
istrazi bili su poverljivi, ali nije mogao da joj makar donekle ne izađe u susret.

142
Odlučio je da podeli s njom najbeznačajniji deo istrage. Računao je da de se smiriti
ako pomisli da igra skromnu ulogu u timu.
„Videla si fotografije Krpenog lutka u vestima? Pa, desna ruka pripadala je
ženi.“
„Kojoj?“
„To pokušavam da saznam. Nosila je dve vrste laka za nokte. Verujemo da
one kriju ključ njenog identiteta.“
„Dve vrste na istoj ruci?“
„Palac i tri prsta namazani su smrskano-ružičastom, ali je lak na poslednjem
nešto drugačiji.“
„Zbilja misliš da na osnovu laka za nokte možeš saznati ko je ta gospođa?“
„To je jedini trag kojim raspolažemo“ slegnuo je ramenima. „Morao bi biti
veoma redak, zar ne?“, reče Tija. „Da bi bio od bilo kakve pomodi, naravno.“
„Veoma redak?“
„Da. Recimo, imamo jednu uobraženu babuskeru koja dolazi u salon jednom
nedeljno da sredi nokte. Šeri mora da naručuje lak specijalno za nju, zato što
sadrži prave zlatne listide ili ko zna kakvo đubre.“
Edmunds je pažljivo slušao.
„Ne prodaju ga u najvedem broju radnji zato što se lako krade, a bočica košta
oko stotinu funti.“
Uzbuđeno ju je stegao za ruku. „Ti, genijalna si!“
Posle pola sata traganja po internetu za bezobrazno skupim i retkim lakovima
za nokte, pomislio je da je pronašao neuhvatljivu nijansu: Šanel, ograničeno
izdanje Feu De Russie 347.
„Bočica ovog laka prodata je 2007. godine na Moskovskoj nedelji mode za
deset hiljada dolara!“ pročitala je Tija kad je Edmunds napunio čaše.
„Neko je dao toliko novca za lak za nokte?“
„Verovatno je prodat na priredbi na kojoj je prikupljan novac u dobrotvorne
svrhe“, slegla je ramenima. „Kladila bih se da čak ni tada nije bilo mnogo ljudi koji
bi šetkali okolo s takvom bočicom u tašni.“

Baksterova je slededeg jutra primila poruku od Edmundsa. Zamolio ju je da se

sretnu u Šanelovom butiku u Ulici Sloun u 10 pre podne. Kad ga je podsetila da je
od ponedeljka udaljena sa slučaja, skrenuo joj je pažnju na to da je danas subota.
Zakasnila je zato što je prespavala alarm i gotovo dva minuta bila zaglavljena
iza invalidskih kolica. Posle Garlandove grozne smrti želela je samo jedno – da

143
vegetira i oseda se bezbedno. Zbog toga se u petak uveče sklupčala na kauču,
gledajudi televiziju. Uspela je da i sama-samcata ispije dve boce vina.
Ugrabila je priliku da obiđe invalidska kolica kad su se zaglavila u rešetki
slivnika. Edmunds ju je čekao nešto dalje niz ulicu. Što je više razmišljala o
njegovoj teoriji da neko iz tima otkriva podatke ubici, ona joj se činila sve
apsurdnijom. Vulf, očigledno, nije bio umešan. Finliju je bezrezervno verovala.
Simons je rizikovao disciplinsku kaznu zbog zalaganja za nju, a Edmundsu je
verovala ništa manje nego njima, iako mu to nikad ne bi rekla.
Dodao joj je mlaku kafu pre nego što ju je obavestio o Tijinom otkridu.
Dopalo joj se što ju je predstavio kao baksuznu šeficu. U njegovom nastupu nije
bilo traga sažaljenju ili ohrabrenju koje joj je koliko juče bilo tako očajnički
potrebno. Njegova vera u nju ispunjavala ju je zdravim samopouzdanjem.
Pridružila im se menadžerka iz radnje preko puta. Osvežavajude delotvorna
žena provela je više od sata telefonirajudi i proveravajudi transakcije. Konačno je
odštampala spisak od osamnaest prodaja. Pored sedam su bila imena i podaci o
isporukama.
„Druge su“, rekla im je predusretljiva žena, „poslate na aukcije, dobrotvorne
priredbe ili su dodeljene kao nagrade. Ljudi za koje smo priložili podatke, naravno,
naše su najbolje mušterije…“
Udutala se dok je čitala spisak.
„Ima li nekih problema?“, pitala je Baksterova.
„Gospodin Markuson. On je jedna od redovnih mušterija u Ulici Oksford.“
Baksterova je preuzela spisak. Pročitala je podatke za kontakt. „Ovde piše da
živi u Stokholmu“, rekla je.
„Živi na relaciji Stokholm-London. Vlasnik je nekretnine na Mejferu. Sigurna
sam da imam tu adresu. Samo trenutak…“
„Kakve su šanse da se gospodin Markuson u ovom času baškari u nekoj sauni
u Švedskoj?“ promrmljala je Baksterova Edmundsu.
„Nije tamo, draga moja“, reče žena kad je teatralno odmakla telefon od sebe.
„Juče se vratio.“

* * *

Simons je nastavio da sedi za Čejmbersovim stolom. Nekoliko ljudi prišlo mu je s

trivijalnim problemima, promenama smene i zahtevima za odmor. Odbio je da se
bavi tim sitnicama, da bi se posvetio važnijim poslovima.

144
 Supruga nije dobro podnela vesti o potencijalnoj degradaciji. Najvedi deo
nodi uveravao ju je da de i dalje modi da pladaju stambeni kredit i priušte letnji
odmor. Snadi de se. Uvek su se snalazili.
Bio je usred krajnje zamornog zadatka upoređivanja Edmundsovog spiska
imena povezanih s Halidovim suđenjem i baze podataka nestalih osoba.
Proveravao je jedno po jedno ime. Nije delio Edmundsovo mišljenje da se ubistva
vrte oko Halida, ali nije imao bolji trag.
Koncentracija ga je izdavala kad je, kod pedeset sedmog imena, konačno
dobio poklapanje. Dva puta kliknuo je na izveštaj da bi dobio kompletnu
informaciju. Sastavila ga je Gradska policija 29. juna, dan posle otkrida Krpenog
lutka. To je morala biti jedna od tri neidentifikovane žrtve.
„Kučkin sin“, promrmljao je Simons.

Baksterova i Edmunds popeli su se strmim stepenicama do ulaznih vrata

četvorospratne rezidencije u senovitoj ali prometnoj sporednoj ulici u Mejferu.
Morali su da pokucaju dva puta pre nego što su čuli sve bliže korake u hodniku.
Vrata im je otvorio žilavi muškarac, sa šoljom kafe u ruci i telefonom zaglavljenim
između uha i ramena. Imao je dugu ali urednu svetloplavu kosu, nestrpljiv pogled i
čvrste mišide. Prebacio je skupu košulju preko farmerki. Osetili su jak miris losiona
za brijanje. „Da?“
„Gospodin Stefan Markuson?“
„Tako je.“
„Policija. Imamo nekoliko pitanja za vas.“
Markuson se, uprkos prvom utisku, pokazao kao ljubazan i srdačan domadin.
Proveo ih je kroz neverovatni dom, koji bi se mogao opisati isključivo kao
džordžijanska naučna fantastika, sve do dnevne sobe sa sklopivim staklenim
zidom, okrenutom ka vrtu. Baksterova je bila sigurna da bi Rori uživao u ovakvom
ambijentu i da bi napravio neke snimke za sebe, ako bi ih domadin u bilo kom
trenutku ostavio same.
Markuson je poslao divnu derku nazad uz stepenice, kad je sišla da bi videla
ko je došao u posetu. Edmunds se zapitao da li gube vreme kad je domadinova
prelepa supruga s obe ruke otišla da pripremi ledeni čaj. Baksterova je iz iskustva
znala da muškarci retko kupuju tako ekstravagantne poklone suprugama i da de
imati mnogo bolju priliku da dobiju iskrene odgovore ako ona ne bude prisutna.
„Pa, kako vam mogu pomodi?“, pitao je Markuson, s nešto primetnijim
naglaskom.
„Verujemo da ste u aprilu 2007. godine bili u Moskvi“, reče Baksterova.

145
 „U aprilu 2007, kažete?“, zurio je ispred sebe. „Da, to je bila Nedelja ,mpde.
Moja žena ide na sve priredbe takve vrste.“
„Želimo da vas pitamo o nečemu što ste tamo kupili…“ Baksterova je udutala.
Očekivala je da se domadin seti troška od deset hiljada dolara. To se nije desilo.
„Bočicu šanel laka za nokte?“
Gospođa Markuson se u tom trenutku pojavila s pidima. Baksterova je
primetila napet izraz na licu njenog muža.
„Zašto ne odeš do Livije, da joj praviš društvo?“, rekao je Markuson supruzi.
Nežno ju je zagrlio, ne dižudi se sa stolice. „Ubrzo demo krenuti.“
Baksterova je zakolutala očima kad je zanosna plavuša poslušno šmugnula iz
sobe. Edmunds je zapazio dramatičnu promenu u njenom raspoloženju.
„Pa, šta je bilo s lakom od deset hiljadarki?“, pitala je čim su se vrata
škljocnuvši zatvorila.
„Namenio sam ga ženi koju sam upoznao ovde, u Londonu. U to doba mnogo
sam putovao. Čovek se oseda veoma usamljeno kad…“
„Iskreno, za taj deo priče puca mi prsluk“, prekinula ga je Baksterova. „Kako
se ta žena zove?“
„Mišel.“
„A preziva?“
„Gejli, rekao bih. Večerali bismo kad bih se zatekao u gradu. Volela je sve što
ima veze s modom. Zbog toga sam joj kupio taj poklon.“
„Kako ste se sreli?“ zanimala se Baksterova. Markuson je pročistio grlo.
„Preko veb-sajta za izlaske.“
„Bogate-seronje.com?“
Markuson je muški primio udarac. Očigledno je uvredu smatrao zasluženom.
„Mišel nije bila sa mnom zbog novca. Zbog toga sam joj i kupio poklon“,
objasnio je. „Mislio sam da je izlaženje s osobom drugačijeg društvenog položaja
mudar način da se izbegnu nevolje.“
„Kladila bih se da je bilo tako.“
„Kad ste se poslednji put videli?“ pitao je Edmunds. Pisao je, kao i obično, po
beležnici. Otpio je gutljaj ledenog čaja. Zagrcnuo se i ispljunuo malo tečnosti.
Baksterova nije obradala pažnju na njega.
„Prestao sam da se viđam s njom 2010. godine, posle rođenja moje derke.“
„Svaka čast.“
„Odonda je nisam video. Čudno je to što…“
„Šta je čudno?“, pitala je Baksterova.

146
 „Prošle nedelje mnogo sam mislio na nju, verovatno zbog svih tih vesti.“
Baksterova i Edmunds razmenili su poglede. „Zbog kojih vesti?“ upitali su uglas.
„Mislim na smrt Krematorijumskog Ubice. Nagib Halid, da li se tako zvao?
Mišel i ja mnogo smo pričali o njemu kad smo se poslednji put sreli. To je bio veliki
korak za nju.“
„Šta to?“ Ponovo su se istovremeno oglasili.
„To što mu je dodeljena“, zamišljeno de Markuson. „Bila je njegov nadzornik
kad je pušten na uslovnu slobodu.“

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Ponedeljak, 7. jul 2014.

9.03 ujutro

Vulf nije odgovorio na poziv pomodnice doktorke Preston-Hol dok je ulazio u

odeljenje za ubistva i teške zločine. Nezvanično je prekinuo saradnju s njom. Nije
video nijedan razlog zbog kog bi tradio dragoceno vreme sa starom oštrokonđom,
otkad ga je proglasila nesposobnim za rad.
Simons je pronašao način da prenebregne savet psihijatra zbog prerane i
izrazito javne smrti Džareda Garlanda. Imao je vrlo malo vremena i malo šansi za
uspeh, stoga nije mogao da rizikuje dodatno provociranje ubice. Iz poruke poslate
Baksterovoj posle ubistva prilično se jasno moglo zaključiti da je Vulfovo prisustvo
u timu neophodno.
Rizik od prisustva nestabilnog detektiva na ulicama bio je mnogo manji od
onog koji je predstavljao serijski ubica. Još žrtava? Novo odstupanje od utvrđenih
datuma i dostavljanje osetljivih podataka medijima?
I ovako im nije najbolje išlo.
Neobično je što Vulf nije mogao a da ne oseti malo zahvalnosti prema
nemilosrdnom monstrumu, koji je planirao da ga ubije za nedelju dana. Zbog
njega je još radio na slučaju. Nije nameravao da mu pošalje čestitku, ali u svakom
zlu…
Odlučio je da ode u Bat tokom vikenda. Jedva da je razmišljao o svom udesu,
ali nešto u njemu čeznulo je za vrelom sobom u pročelju kude u kojoj je odrastao,
majčinom prepečenom govedinom velington i kriglom piva u lokalu s najstarijim

147
prijateljem kome je, po svoj prilici, suđeno da živi, radi i umre u krugu od tri
kilometra od srednje škole.
Slušao je priče koje je njegov tata pripovedao čitavog života. Konačno je
razumeo zašto ih je vredelo redovno nanovo posedivati. Roditelji su se samo
jednom, u zatišju razgovora, nakratko dotakli teme ubistva i zlosredne sudbine
koja je pretila njihovom sinu. Njegov otac nikad nije bio sentimentalan tip. Rekli su
mu da su „nadugo i naširoko“ raspravljali o tome dok je bio pod tušem (što je bio i
suptilni prekor zbog preteranog korišdenja tople vode). Tom prilikom stigli su do
uobičajenog rešenja za vedinu njihovih životnih problema: predložili su mu da se
useli u staru sobu na spratu.
„Sumnjam da bi taj tip potegao čak ovamo“, u poverenju mu je saopštio otac.
Vulf bi se u prošlosti naljutio zbog njihove naivnosti i trivijalizovanja, ali mu
se ovog puta takva reakcija učinila milom i razgaljujudom. Otac se naljutio kad se
nasmejao njegovoj opasci.
„Možda nisam jedan od tvojih velegradskih sveznalica, ali to ne znači da sam
glup“, brecnuo se. Zbog nekog razloga uvek je imao nešto protiv prestonice.
Prema sinu se drugačije ponašao otkad je napustio „dosadni mali grad“ zarad
boljih stvari. „Prokleti M4 leglo je opasnosti. Zemljani radovi i patrole saobradajne
policije na svakom su koraku!“
Poslednja opaska je, nažalost, izazvala novu salvu smeha, koja je dodatno
rasrdila oca.
„Vilijame-Olivere!“ opomenula ga je majka kad je Vilijam Senior izjurio iz
sobe da „pristavi čaj“.
Mrzeo je kad ga je oslovljavala s oba imena. Kao da pretenciozno prezime
nije bilo dovoljno. Smatrao ga je kamufiažom za njihovo skromno imovno stanje,
uporedivom s besprekornim vrtom i kolima kupljenim na kredit i parkiranim
ispred kude, tako različitim od skromnog enterijera.
Obavio je nekoliko poslova po kudi, ali nije popravio prokletu ogradu susetke
Etel. Zamalo što se nije obogaljio prilikom skoka iza bašteriskog zida kad se
iznenada pojavila na tremu da ga podseti.
Osedao se odmorno i osveženo pred predstojedu nedelju. Jedan pogled na
metež u kancelariji bio mu je dovoljan da vidi da se sve promenilo.
Komandir Vanita se, po svoj prilici, ponovo uselila u Simonsovu kancelariju.
Šef je pak preuzeo nekadašnji Čejmbersov sto i nasledio Edmundsa, koji je sedeo
pored njega, s dva modra oka. Baksterova je razgovarala s detektivom po imenu
Blejk, kog nije podnosila i koji nije imao nikakve veze sa slučajem Krpenog lutka.

148
 Još dva imena dodata su na spisak žrtava u sobi za sastanke. Vulf je pronašao
Finlijevu poruku na stolu. Molio ga je da se sastanu u irskoj ambasadi u Belgrejviji
kad „završi s docom“. Trebalo je da preuzmu brigu o zaštiti Endrua Forda. Ljutio se
zbog novog zaduženja, zato što se dobro sedao da su ga predali službi za zaštitu u
južnom Velsu.
Prišao je Simonsu i Edmundsu, koji je pored modrica na oku imao i slomljen
nos.
„Dobro jutro“, obratio im se nehajnim tonom. „Pa, šta sam propustio?“

Madlin Ers radila je četiri godine za firmu Kolins i Hanter. Bila je advokat Nagiba
Halida na suđenju koje je izazvalo ogromnu medijsku pažnju. Simons je smesta
prepoznao njeno ime u bazi podataka nestalih osoba. Ersova nije štedela Vulfa
kao pojedinca, ni Gradsku policiju kao celinu. Obasipala ga je podsmešljivim i
razmetljivim napadima. Postala je poznato ime zahvaljujudi oštrim, upečatljivim i
kontroverznim izjavama u sudnici. Jedna od njih bio je i čuveni predlog da Vulf
sedne na optuženičku klupu umesto njenog klijenta.
Pojava njenog imena na spisku žrtava bila je konačni dokaz da je Edmunds od
samog početka imao pravo. Čitav slučaj povezan je s Halidom. Slanje policajaca u
njenu kudu u Čelsiju bilo je samo formalnost. Potvrdili su sumnju da je bledi, krhki
torzo, koji je objedinjavao neusklađene delove tela, njen. Tragični ali obedavajudi
napredak u istrazi nije im pomogao da se približe razumevanju povezanosti Majkla
Gejbl-Kolinsa sa slučajem.
Baksterova i Edmunds vratili su se u kancelariju nepuna tri sata kasnije.
Zahvaljujudi laku za nokte od deset hiljada dolara i jako dvoličnom Šveđaninu,
potvrdili su da je Halidova nadzornica za uslovnu slobodu, Mišel Gejli, peta
neidentifikovana žrtva. Ispostavilo se da je Halid proglašen krivim zbog vožnje bez
dozvole i da je bio pod njenim nadzorom kad je ubio poslednju žrtvu.
Samo jedan od šest delova tela od kojih se sastojao Krpeni lutak ostao je
neidentifikovan. Simons je bio siguran da ga ime poslednje žrtve posmatra s
papira, iako nijedan od ljudi povezanih sa suđenjem nije proglašen nestalim.
Počeo je iz početka. Precrtao bi ime sa spiska samo posle direktnog kontakta ili
saznanja da je osoba viđena posle otkrivanja Krpenog lutka.

Rejčel Koks se u nedelju ujutro približavala kraju nodne smene u mirnoj kolibi blizu
pitoresknog velškog sela Tintern. Zaposlila se u službi za zaštitu lica pre nešto više
od godinu dana. Ovo je bila daleko najprijatnija lokacija na koju je poslata.
Nažalost, bila je i najzahtevnija.

149
 Endru Ford je najvedi deo vremena vrištao opscenosti u lice Rejčel i njene
koleginice ili je bacao stvari po krhkoj kudici. U petak uveče zamalo je izazvao
požar, posle neuspelog pokušaja da zapali vatru. U subotu po podne njih dve
jedva su ga sprečile da napusti imanje.
Odbacila je Finlijev savet kod jezera. Ved neko vreme ozbiljno je razmišljala
da skokne do grada posle nekoliko sati spavanja i prošvercuje nekoliko boca
alkohola u kudu. Nadzornik nije smeo da sazna za to, ali nije sumnjala da bi
preostale nodi s irskim gostom bile podnošljivije uz žestoko pide.
Ford je, na svu sredu, oko tri ujutro zanemodao i zaspao. Rejčel je sela na
grubi drveni sto u toploj kuhinji, obasjanoj ugodnim svetlom koje se prosipalo iz
hodnika. Slušala je njegovo hrkanje i zadržavala dah pri svakoj pauzi u grlenim
zvucima. Molila se da se ne probudi. Poslušala je savet nadzornice i ustala da
krene u patrolu, kad ju je spopala želja za snom.
Hodala je na prstima po škripavim podnim daskama, otključala teška zadnja
vrata što je tiše mogla i zakoračila u hladno jutro. Navukla je čizme i krenula po
vlažnoj travi u susret zori. Polako se budila. Hladni vazduh štipao ju je za oči.
Požalila je što se nije setila da obuče jaknu.
Zapanjila se kad je zašla za ugao kude i ugledala sablasnu priliku pored kapije
udaljene pedeset metara.
Stajala je ispod spavade sobe u kojoj je spavala njena naoružana koleginica.
Stvorila bi se pored nje za dvadeset sekundi ako bije pozvala. Nije htela da je budi
bez potrebe, niti da skrede pažnju na činjenicu da je zaboravila radio na
kuhinjskom stolu. Odlučila je da sama istraži neobičnu pojavu.
Polako je izvukla biber-sprej iz džepa. Približavala se bezličnoj prilici, koja se
ocrtavala na sjajnim brdima u pozadini. Činilo joj se da temperatura pada sa
svakim korakom od sigurne kude. Upotpunjavala je zastrašujudi ambijent jezivom
izmaglicom, koja se širila iz njenih usta posle svakog izdisaja.
Sunce de se za nekoliko minuta izdidi preko talasastog horizonta. Primakla se
na desetak metara od siluete i još nije mogla da razazna nijednu njenu crtu. Videla
je da je visoka i da pričvršduje nešto za kapiju. Nije pokazala da je svesna njenog
prisustva dok nije zagazila na šljunčanu stazu. Hladno kamenje glasno je škripnulo
ispod njenih čizama, a mračna silueta naglo je prestala da radi i pogledala u
njenom pravcu.
„Mogu li da vam pomognem?“ pitala ga je, sa svom samouverenošdu za koju
je bila sposobna. Obučavana je da samo u krajnjoj nuždi otkrije da je policajac.
Približila mu se za korak. „Rekla sam: mogu li da vam pomognem?“

150
 Ljutila se na sebe zbog zaboravljenog radija. Bila je na pedesetak metara od
kolibe. Morade da viče ako želi da probudi koleginicu. Bilo bi bolje da je to ranije
uradila. Silueta je bila nepokretna. Nije odgovorila na njeno pitanje. Dovoljno se
približila da čuje isprekidano disanje i vidi ritmičke oblake izmaglice koji su
ispunjavali prostor među njima. Ličili su na dim koji upozorava na nadolazedu
vatru.
Nervi su je konačno izdali. Udahnula je veliku količinu hladnog vazduha da bi
krikom dozvala pomod. Silueta se dala u beg.
„Kumsova!“ povikala je i pojurila ka kapiji. Gonila je sen niz brdo po
blatnjavoj stazi pored šume.
Rejčel je imala dvadeset pet godina. Bila je sjajna atletičarka na univerzitetu.
Brzo je smanjivala razliku. U nestvarnoj tišini posrtala je po strmoj, sve grbavijoj
padini. U tihim brdima čulo se samo njihovo naporno disanje i teški koraci. Potera
se nastavljala.
„Policija! Stani!“ prostenjala je.
Sunce se brzo dizalo. Zlatna sunčeva svetlost bojila je vrhove mračnog
drveda. Videla je da goni impozantnog muškarca, s dubokim, dijagonalnim
ožiljkom na obrijanoj lobanji. Nosio je teške čizme i crni ili tamnoplavi kaput, koji
je lepršao za njim.
Najedanput je skrenuo sa staze i nespretno preskočio preko bodljikave žice
razapete oko šume.
Čula je kako je kriknuo od bola pre nego što je ustao i nestao među drvedem.
Stigla je do mesta na kom je preskočio preko ograde i odustala od potere.
Ponekad je teško setiti se obuke kad proradi adrenalin. Nije imala nikakvo oružje
izuzev biber-spreja. Procenila je da bi gusta šuma pružila veliku prednost
muškarcu impozantne veličine. Osim toga, ved je imala ono što joj je bilo
potrebno.
Klekla je i pogledala tamnu krv koja se skupljala oko kalema i metalnog šiljka.
Nije imala alat za sečenje žice niti je mogla da ostane pored dokaza. Čistom
maramicom pokupila je krv sa žice koliko god je mogla. Počela je dugi, strmi uspon
uz brdo, ne ispuštajudi drvede iz vida.

Baksterova je bila prvi član tima koji je u nedelju ujutro stigao u kancelariju. Našla
je poruku da se pod hitno javi službi za zaštitu lica. Prošla je kroz mučni
dvadesetominutni proces provera identiteta i sigurnosnih brojeva pre nego što je
stupila u vezu s Rejčel, koja ju je obavestila o incidentu i smeđem kovertu
pronađenom na ogradi kudice po povratku iz potere. Sadržala je fotografiju,

151
snimljenu prethodnog popodneva. Na njoj su se Rejčel i njena koleginica borile s
Fordom ispred kude.
Rejčel i njen nadzornik bili su ohrabrujude stručni i temeljni. Lokalna policija
prečešljavala je šumu. Okružili su blatnjavu stazu da bi sačuvali otiske i prosledili
maramicu s pokupljenom krvlju s ograde koju je uljez preskočio. Dokazi su bili na
putu za forenzičku laboratoriju.
Ako je ovo prva ubičina greška, nastojade da je u potpunosti iskoriste.
Bilo je jasno da Endru Ford više nije bezbedan u sigurnoj kudi. Simons nije
mogao da stupi u kontakt s Vulfom. Poslao je Baksterovu i Edmundsa po Forda,
dok ne ugovori drugi aranžman. Povezao se s irskom ambasadom, posle nekoliko
telefonskih razgovora s ljudima koje je upoznao zahvaljujudi gradonačelniku
Ternblu.
Ambasada se nametala kao logičan izbor, zbog naoružanih policajaca koji su
je čuvali i drugih mera bezbednosti. Simons je bio otvoren s ambasadorom, koliko
god je to bilo mogude. Upoznao ga je s Fordovim problemom s alkoholom i s
njegovim nasilničkim ponašanjem.
„U tom slučaju ne mora da pokazuje pasoš“, našalio se ambasador.
Pristao je da ukaže gostoprimstvo Fordu i Gradskoj policiji na najvišem spratu
ambasade dok kriza ne prođe. Finli je izvukao najkradu slamku. Određen je da
provede nedelju uveče u njoj.

Edmunds se u nedelju uveče vratio kudi, iscrpljen od putovanja. Predali su Forda

Finliju. Baksterova ga je ljubazno odvezla do kude.
„Ne puštaj mačku napolje!“, vrisnula je Tija čim je prekoračio preko praga.
„Šta?“
Zamalo što se nije sapleo o sidušno trbušasto mače koje je projurilo pored
njega i udarilo o vrata. „Ti? Šta je ovo?“ pitao je.
„Zove se Bernard. Pravice mi društvo dok si ti na poslu“, izazovno de Tija.
„Kao beba?“
„Beba još nije stigla, zar ne?“
Edmunds se teturao po kuhinji dok mu se umiljato mače plelo oko nogu. Tija
je bila dobro raspoložena. Nije se požalila što je kasno došao kudi. Odlučio je da je
ne podseda na to da je ozbiljno alergičan na mačke.

Vanita je u ponedeljak ujutro preuzela vodstvo nad slučajem od Simonsa. On se

vratio za Čejmbersov sto. Videlo se da se raduje prilici da se tešnje poveže s
kolegama. Verovatno se nije toliko radovao disciplinskom postupku koji ga je

152
čekao kad se slegne prašina. Baksterova je, u međuvremenu, bila premeštena na
redovne dužnosti.
Njen prvi slučaj ticao se žene koja je bodežom usmrtila muža koji ju je varao.
Da stvar bude dosadnija, priznala je zlodelo. Čekali su je sati zamornog
popunjavanja obrazaca, posle pet sekundi istraživačkog rada. Uparena je s
Blejkom, jednim od mrskih Sondersovih ljudi, koji se oduvek ložio na nju. Sreda što
je bila tako darovita glumica da niko nije primetio da ga nimalo ne podnosi.
Simons je ispisao nove podatke na tabli u sobi za sastanke:

1. (GLAVA) Nagib Halid „Krematorijumski Ubica“

2. (TORZO) – ? Madlin Ers – (Halidov advokat)
3. (LEVA RUKA) prsten od pJatine, advokatska firma? – Majki Gejbl-
Kolins – zašto?
4. (DESNA RUKA) Jak za nokte? – Mišel Gejli – (Halidova
nadzornica za uslovnu slobodu)
5. (LEVA NOGA) – ?
6. (DESNA NOGA) detektiv Bendţamin Ĉejmbers – zašto?

A – Rejmond Ternbl (gradonaĉelnik)

B – Vidţaj Rana/I Ialid (brat/raĉunovoda)
C – Dţared Garland (novinar)
D – Endru Ford (ĉuvar / alkoholiĉar / Ċubre neviĊeno) – ĉuvar u sudu
E – Ešli Lohlan (kelnerica) ili (devetogodišnjakinja)
F – Vulf

Edmunds je zaboravio na najnovijeg člana porodice dok se spremao za posao

tog jutra. Setio ga se na neprijatan način kad je slučajno stao na uspavanu lopticu
krzna u hodniku i udario glavom o vrata.
Ti je, naravno, stala na Bernardovu stranu. Rekla mu je da prestane da plaši
mače obilnim krvarenjem.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Ponedeljak, 7. jul 2014.

11.29 pre podne

153
Andrea je skinula mikrofon čim se natpis „uživo“ ugasio. Požurila je iz studija,
nazad u redakciju. Elajdža je zakazao sastanak za 11.35 pre podne. Dok se pela uz
stepenice ka njegovoj kancelariji, nije znala šta de redi ako joj ponudi ono što je
oduvek tražila.
Pristala je da pomogne Baksterovoj, s namerom da napusti profesiju u kojoj
je vladala nemilosrdna konkurencija. Neuspeli pokušaj iskupljenja obio joj se o
glavu na strašan način. Uzdigao je njenu novinarsku slavu, uticaj i ugled do
nesludenih visina. Pokušala je da se oslobodi iz kaljuge, samo da bi se dublje
zaglibila u nju.
Elajdža ju je ugledao i prvi put otvorio vrata kancelarije pre nego što je stigla
da pokuca. Tako ju je lišio nekoliko dragocenih sekundi, očajnički potrebnih za
donošenje odluke. Osedao se na znoj. Imao je tamne mrlje ispod pazuha. Izgledalo
je da de nebo-plava košulja svakog časa pudi po šavovima. Uske crne pantalone
dodatno su isticale njegov apsurdno neproporcionalni profil.
Odbila je odvratni espreso. Raspričao se o tome kako se retko iznenađuje i
kako je pokazala ubilački instinkt koji nije video u njoj. Pritisnuo je dugme na
projektoru iza sebe da bi prikazao grafik. Sipao je brojke ne gledajudi u njega.
Zamalo što se nije nasmejala, zato što je polovina tabele koju je komentarisao
iščezla na prozoru kancelarije. Video bi to da je načas pogledao u nju.
Isključila se dok joj je čestitao na sjajnom radu na pokrivanju Garlandovog
ubistva, kao da je to bio televizijski prenos u njenoj režiji, što je donekle bila
mučna istina. Konačno je izneo ponudu, dok su joj slike Garlandove agonije
prolazile kroz glavu.
„… naš najnoviji spiker u udarnom terminu!“
Snuždio se kad je njen odgovor izostao.
„Zar nisi čula šta sam rekao?“, pitao je.
„Da, čula sam“, tiho de Andrea.
Zavalio se na stolicu. Stavio je komad žvakade gume u usta i znalački klimnuo
glavom. Uperio je prst u nju i nastavio. Došlo joj je da mu ga otkine.
„Znam o čemu se ovde radi“, rekao je, mljackajudi otvorenim ustima. „Ovo se
tiče Vulfa. Misliš: ne može očekivati od mene da obavestim svet o smrti bivšeg
supruga pred televizijskim kamerama, zar ne?“
Gnušala se njegovih pokušaja da joj čita misli. Ovog puta bio je veoma
uspešan. Klimnula je glavom.
„Pa, to je teško, ali dragoceno sranje. Upravo to učinide ga neodoljivim. Ko de
gledati dosadni BBC, kad može da vidi kako ljubav Vulfovog života saznaje za
njegovu smrt, dok čita vest u dnevniku? To se ne… propušta!“

154
 Gorko se nasmejala i ustala.
„Neverovatan si.“
„Ja sam realan. Ionako deš to iskusiti. Zašto ne bi to učinila pred kamerama i
usput postala zvezda? Uh! Mogla bi da ga ubediš da veče pre toga da intervju.
Zamisli te srceparajude scene? Snimidemo i emitovademo vaš oproštaj.“
Izjurila je iz kancelarije i zalupila vrata za sobom.
„Razmisli o tome!“, vikao je za njom. „Očekujem tvoj odgovor, ma kakav bio,
najkasnije do vikenda!“
Od nje se očekivalo da za dvadeset minuta nastupi pred kamerama. Mirno je
ušla u ženski toalet, proverila da nema nikog u kabinama, zaključala vrata i
briznula u plač.

Edmunds je glasno zevnuo dok je čekao Džoa u praznoj forenzičkoj laboratoriji.

Izabrao je tesni ugao između korpe za medicinski otpad i frižidera, najdalje mesto
od velike hladnjače za leševe na koju je gledao svakih nekoliko sekundi, pišudi po
beležnici.
Ostao je budan dugo posle tri ujutro. Pregledao je dosijea s vrha kuhinjskog
ormarida. Tija nije mogla da ih nađe tamo gore, ali se novi kudni ljubimac uspeo
do njih, preko zavesa. Povratio je preko veoma važnog svedočenja. Edmunds je
bio zabrinjavajude umoran, kad se uzme u obzir da još nije bilo vreme ručku. Za
utehu, nije se uzalud trudio. Naišao je na slučaj koji zaslužuje temeljnije
istraživanje.
„Auh! Šta ti se, kog đavola, dogodilo?“ pitao je Džo kad je ušao u
laboratoriju.
„Sitnica“, odvratio je Edmunds kad je izašao iz svog doška. Nesvesno je
dodirivao slomljeni nos.
„Pa, to je zaista on“, rekao je Džo. „Sve tri fotografije snimljene su istom
kamerom.“
„Molim te, reci mi da si pronašao nešto u bazi podataka.“
„Mogao bih, ali to bi bila laž. Tip nije u bazi.“
„To znači da ga nikad nismo uhapsili“, reče Edmunds, više sebe radi. Mogao
je da odbaci najvedi broj dosijea koje je pregledao. „Krvna grupa: 0 pozitivna.“
„Da li je retka?“ s nadom de Edmunds.
„Retka je kao blato“, reče Džo. „Nema znakova mutacije ili bolesti. Nema
alkohola ili droga. Boja očiju: siva ili plava. Znaš, krvna grupa mu je skandalozno
dosadna za jednog od najiščašenijih serijskih ubica u novijoj istoriji.“
„Dakle, nemaš ništa?“

155
 „Nisam to rekao. Otisci stopala su 45, a šara odgovara vojnim čizmama.
Možda imamo posla s vojnikom?“ Edmunds je potegao beležnicu.
„Forenzičari su u otiscima na mestu zločina našli tragove azbesta, katrana i
laka, kao i znatno vedu količinu bakra, nikla i olova od one u okolnom tiu. To
možda upuduje na neko skladište?“
„Ispitadu to. Hvala ti“, reče Edmunds kad je zatvorio beležnicu.
„Hej, čuo sam da ste identifikovali torzo. Da li si saznao šta je istetovirala na
sebi?“, zanimao se Džo.
„Istetovirala je kanarinca koji izlede iz kaveza.“
Džo je izgledao zbunjeno: „Čudno je što je uklonila takvo nešto.“
Edmunds je slegnuo ramenima.
„Pretpostavljam da je posle svega shvatila da je nekim kanarincima mesto u
kavezu.“

Irska ambasada bila je impozantna petospratnica s pogledom na vrt Bakingamske

palate. Nalazila se na uglu Belgrejvije. Vulf je tog sunčanog dana bez povetarca
prošao kroz široki trem i zašao u senku mlitavih zastava koje su visile iznad
pločnika. Veliki ulaz služio je kao most preko prilično neurednog prostora na nivou
podruma, do kog su vodile požarne stepenice.
Boravio je u nekoliko ambasada, ali nijedanput po svom izboru. Uvek se
susretao sa istim ambijentom: visokim tavanicama, starim slikama, biljurnim
ogledalima i udobnim sofama, na koje niko nikada nije smeo da sedne. Ulazak u
ambasadu mogao se porediti s posetom imudnom rođaku koji se trudi da vas
srdačno dočeka i isprati vas pre nego što nešto polomite. Ni ova nije bila izuzetak.
Prošetao je pored bezbednosnog punkta u delu ambasade otvorenom za
javnost. Našao se pred impozantnim stepeništem oivičenim divnim plavim
zidovima. Tri puta zaustavljanje naputudoposlednjegsprata. Toga je ohrabrilo. U
jednom trenutku čuo je poznati, povišeni ton Endrua Forda. Zlovoljni štidenik
ispunjavao je velelepne hodnike galamom.
Uvrebao je mirni trenutak i upravio pogled na palatu u daljini, pre nego što je
krenuo da se sretne s ratobornim čuvarom. Naoružani policajac na vratima nije
mu uzvratio osmeh. Ušao je u raskošnu prostoriju i zatekao Finlija kako mirno
gleda televiziju, dok se Ford bacakao po tlu kao raspekmeženi balavac.
Prostorija je u normalnim prilikama služila kao kancelarija. Kompjuteri,
stolovi i ormani za spise bili su uklonjeni ili nagurani na suprotni zid, da bi se
obezbedio prostor za besprizornog gosta. Neko se potrudio da donese krevet na
rasklapanje, čajnik, sofe i televizor.

156
 Na osnovu smrdljivog, štrokavog jorgana iz Fordovog stana moglo se
zaključiti da je spavao na novoj kožnoj sofi ispred televizora. Propali čuvar
odudarao je od raskošnog ambijenta. Vulf nije mogao verovati da je od svega što
je imao izabrao gnusni komad posteljine i da ga je nosio sa sobom po čitavoj
zemlji.
„Vulfe!“, dreknuo je Ford kao da su stari prijatelji.
Finli je veselo mahnuo s druge sofe, one bez jorgana.
„Kakvu buku pravi kad te vidi?“, pitao je Vulf Finlija.
„Bojim se da ne mogu da je ponovim, ali znaj da nije zvučao bogzna kako
prijateljski.“
Ford je ustao s poda. Vulf je primetio da mu ruke drhte. Irac je požurio ka
prozoru da bi pogledao na ulicu.
„Dolazi, Vulfe. Dolazi da me ubije!“ rekao je Ford.
„Ubica? Pa… da“, zbunjeno de Vulf. „Ali nede uspeti.“
„Uspede, uspede. Svašta taj zna, zar ne? Znao je gde sam bio. Znade gde sam
sada.“
„Uspede ako se ne makneš s prozora. Sedi.“
Finli je ljutito posmatrao kako detinjasti muškarac, koji mu je u proteklih
sedamnaest časova zagorčao život kao niko pre njega, bez pogovora sluša
njegovog prijatelja. Vulf je seo pored njega.
„Dobra nod?“ pitao je veselim tonom.
„Ubidu se ako nastavi da se ovako ponaša“, promrmljao je Finli. „Kad je
poslednji put nešto popio?“
„Rano jutros.“
Vulf je iz iskustva znao koliko apstinencija teško pada zavisnicima od
alkohola. Fordova visoka napetost i početni znaci delirijum tremensa nisu
obedavali ništa dobro.
„Mora nešto da popije“, reče Vulf. „Veruj mi, tražio sam. Ambasador je rekao
ne.“
„Kako bi bilo da se malo odmoriš?“ predložio mu je Vulf. „Sigurno umireš za
duvanskim dimom.“
„Ja du umreti!“ prodrao se Ford iz pozadine. Nisu obradali pažnju na njega.
„I dok si napolju, kupi nam nekoliko boca… limunade“, reče Vulf značajno ga
pogledavši.

Simons je prošao pored Vanitinih vrata s kafom u ruci.

„Chaachaaa chod“, promrmljala je najdražu hindu uvredu.

157
 Zbog njega je provela čitavo jutro preturajudi po gomili zanemarenih
dokumenata i pošte koju je ostavio za sobom. Otvorila je slededi imejl: još jedan
izveštaj, poslat svima koji su imali veze sa istragom Krpenog lutka. Uzdahnula je
kad je videla Čejmbersovo ime na spisku. Simons je, u skladu s protokolom,
poništio njegovu karticu za ulaz u zgradu čim je saznao da je mrtav. Složen i
dugotrajan proces uklanjanja policijskog veterana iz baze podataka i prikupljanje
njegove opreme bilo je pri dnu njenog spiska obaveza.
Brzo je otkucala zahtev da se ime mrtvog kolege izbriše sa spiska onih koji
primaju izveštaje, koji su neprestano pristizali. Prešla je na slededi zadatak sa
spiska.

Simons i Edmunds radili su dutke duže od sata, iako su sedeli na četrdesetak

centimetara razdaljine. Edmunds se osedao iznenađujude opušteno u blizini
razdražljivog šefa. Možda je očvrsnuo tokom tri meseca rada s Baksterovom.
Tišina mu je prijala. Bili su dva profesionalca zaokupljena poslom, delotvorne
inteligentne duše koje dele zajedničko poštov…
Simons mu se obratio, prekinuvši njegov sled misli.
„Podseti me da naručim sto za tebe, hodeš li?“
„Naravno, gospodine.“
Tišina mu je posle toga znatno manje prijala.
Simons je još radio na tegobnom zadatku kontaktiranja s preostalih
osamdeset sedam imena sa spiska. U prvom pročešljavanju uspeo je da precrta
samo dvadeset četiri. Okrenuo je stranu i počeo iz početka, s vrha, uveren da de
čitava zagonetka biti rešena ako identifikuju poslednju žrtvu.
Edmunds je došao na ideju da sastavi taj spisak. Nije mu bilo jasno kako ili
kada je Simons prisvojio njegov deo istrage, ali nije hteo da pravi gužvu zbog toga.
I bez toga imao je pune ruke posla. Tragao je za svim mogudim vezama između
žrtava ubice u slučaju Krpenog lutka i Nagiba Halida.
Nije pronašao veze sa Čejmbersom ili Džaredom Garlandom, ali znao je da
policajci i novinari stiču mnogo neprijatelja na svom poslu. Odlučio je da se
usredsredi na Majkla Gejbla-Kolinsa, gradonačelnika Ternbla i kelnericu, Ešli
Lohlan.
Osedao se frustrirano. Nešto je povezivalo ovu raznoliku grupu ljudi. Nisu
mogli da vide čitavu sliku, iako su znali da je Halid njen ključ.

Baksterova je bila na mestu teškog seksualnog napada, u sokačetu, samo dve ulice
niže od Vulfovog stana. Taj kraj bio je baš usran. Iznervirala je Blejka kad je odbila

158
da se popenje u kontejner da bi mu pomogla u traganju za dokazima. Trebalo je
da traga za svedocima. Neprestano je razmišljala o Vulfu i Finliju u irskoj ambasadi
i o činjenici da je ostao samo dan i po do nasrtaja na život Endrua Forda. I
Edmunds joj je nedostajao. Toliko se navikla da je svuda prati kao štene, da je tog
jutra izlajala naređenje uprazno.
Dosađivala se. To je bilo užasno priznanje za nekog ko je istraživao
najstrašnije iskušenje u životu neke sirote devojke, ali to je bila istina. Setila se
bespomodnosti koju je iskusila dok se Garland bacakao na samo nekoliko metara
od nje, kako ga je držala za ruku, koliko je želela da on preživi, i medicinske sestre
koja joj prilazi da bi joj saopštila vest o njegovoj smrti.
Nedostajao joj je adrenalin. To je bio jedan od najgorih dana u njenom
životu. Ponovila bi ga kad bi dobila priliku da ga još jednom proživi. Da li nešto s
njom nije u redu? Da li su traumatična sedanja bolja nego nikakva? Da li su strah i
opasnost bolji od odsustva osedanja? I da li ubica postavlja sebi ovakva pitanja da
bi opravdao svoja zverstva?
Uplašeno se trgla. Odlučila je da se posveti istrazi.

* * *

Vulf i Finli gledali su reprizu Top gira dok je Ford hrkao ispod jorgana na drugoj
sofi. Obeznanio se posle jedne i po boce „limunade“. Dva detektiva jedva su
dočekala blagosloveni jednosatni predah.
„Tomas Pejdž“, tiho de Finli.
„Šta si rekao?“ pitao je Vulf.
„Tomas Pejdž.“
„Kopile. Izbio mi je…“
„Dva zuba na mestu zločina, dok si bio na obuci. Znam.“
„Uvek je imao gadnu narav.“
„A ti nikad nisi naučio da držiš jezik za zubima“, odvratio je Finli, slegnuvši
ramenima.
„Zašto si ga pomenuo?“
„Hju Kotril“, prekinuo ga je Finli.
„Ništarija“, otelo se Vulfu. Zamalo što nije probudio Forda. „Upropastio je
moje prvo hapšenje za krađu. Oslobodio ga je, poigravajudi se propisima.“
„Radio je svoj posao“, sa osmehom de Finli. Očigledno je namerno podbadao
kolegu.
„Jedna mušterija maznula mu je sat. Šta hodeš da kažeš?“

159
 „Hodu redi da bi se za tebe svašta moglo redi, ali ne i da si sklon opraštanju.
Zlopamtilo si. Verovatno me mrziš zbog nečeg što sam nekad davno rekao ili
uradio.“
„Zbog nečeg što si rekao“, sa osmehom de Vulf.
„Ona olupina ispod štrokavog jorgana nepodnošljiva je i za dobrih dana, ali
ga sigurno mrziš. Polomio ti je zglob na tri…“
Vulf je klimnuo glavom.
„… mesta i verovatno spasao Halidu život.“
„Ponovo te pitam“, reče Vulf, „šta hodeš da kažeš?“
„Ništa naročito. Neobično je kako su se karte složile, zar ne? Zadužen si za
zaštitu čoveka kog sigurno ne smatraš vrednim spašavanja.“
„U jednom imaš pravo“, prošaputao je Vulf, pošto im je nešto na televizoru
za trenutak odvuklo pažnju. „Karte su se zaista neobično složile. Našao sam se u
situaciji da više od svega želim da spasem ovo gov…“
Vulf je udutao pre nego što je opsovao. Finli je klimanjem glavom pozdravio
njegovu uzdržanost.
„… ovog čoveka, zato što demo, ako spasemo njega, možda, samo možda,
spasti i mene“
Finli je klimnuo s razumevanjem. Srdačno je pljesnuo Vulfa po leđima pre
nego što je nastavio da gleda emisiju.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Utorak, 8. jul 2014.

6.54 ujutro

„Pustite me!“ vrisnuo je Ford dok su se Vulf, Finli i policajac zadužen za zaštitu
diplomatskog osoblja upinjali da odvuku pomahnitalog čoveka nazad u sobu.
„Ubijate me! Ubijate me!“
Žgoljavko žudkastog tena pokazao se začuđujude snažan. Njih trojica su na
jedvite jade uspela da ga prevuku preko praga, u trominutnom napadu panike. Još
se čvrsto držao za široki dovratak. Divljački ih je šutirao. Andrea se u pozadini
obradala svetu s televizijskog ekrana. „Časovnik smrti“ lebdeo joj je iznad glave,
odbrojavajudi Fordove poslednje sate. Na ekranu se pojavila slika s terena. Vulf se
užasnuo kad je ugledao svoje kolege i sebe kako se bore s Fordom.

160
 Zamalo što nije pustio izbezumljenog čoveka kad se okrenuo ka kameri, u
rukama bezumnika koji se pogibeljno naginjao kroz prozor zgrade preko puta.
Policajac je, na svu sredu, pozvao pojačanje. Još dvojica naoružanih ljudi dojurila
su da im pomognu.
„Spustite zastore!“ očajnički je povikao Vulf.
Policajci su pogledali televizor. U trenutku su shvatili šta se događa. Jedan je
pritrčao prozoru, dok je drugi uhvatio Forda za noge. Predao se kad je shvatio da
je dalji otpor bespredmetan. Rasplakao se.
„Ubijate me“, ponavljao je jecajudi.
„Moramo da izbacimo novinare iz te zgrade“, rekao je Vulf policajcima.
Klimnuli su i žurno izašli. „Ubijate me!“
„Umukni!“ planuo je Vulf.
Morao je da porazgovara sa Simonsom. Nije imao pojma kako stoje u
pogledu zadržavanja Forda protiv njegove volje. Svima su pretile optužbe zbog
napada, zahvaljujudi, mota se priznati, dovitljivom kamermanu. Vanita bi bila
prava adresa za probleme poput ovog, ali znao je da bi njen odgovor zavisio od
mišljenja PR tima i da bi bio motivisan zaštitom njene zadnjice. Simons je, s druge
strane, znao kako stvarni svet funkcioniše.

Vulf je pola sata kasnije razgovarao o situaciji sa Simonsom, koji je, na svu sredu,
tog dana zadivljujude rano došao na posao. Saglasili su se da, za razliku od
Garlanda, Ford može biti klasifikovan kao osoba koja „nije pri čistoj svesti“. Zbog
toga je u njegovom najboljem interesu da ga policija privremeno liši slobode
kretanja.
Koračali su po veoma klizavom terenu. Hvatali su se za slamke. Protokol je
zahtevao da kvalifikovani medicinski stručnjak u takvim slučajevima proceni
pacijenta i potpiše izveštaj. Nije bilo ni najmanje šanse da Vulf dozvoli ikome da se
približi Fordu, posle incidenta s Elizabet Tejt.
Ambasador se vratio u ambasadu kad je video televizijski izveštaj. Vulfa je
malo grizla savest zbog drskog ponašanja prema uticajnom čoveku, koji se
svesrdno zalagao da im pomogne. Optužio je njegovo osoblje za prodaju podataka
medijima i tražio (bez ikakvog prava) da sprovede punu istragu o izvoru curenja.
Izvinide se kad kriza prođe.
Bio je veoma umoran i razdražljiv posle teške nodi s Fordom. Iskalio je bes na
pogrešnoj osobi. Trebalo je da ponovo usmeri gnev na Andreu, koja je bezočno
ugrozila još jedan ljudski život zarad sebične jurnjave za gledanošdu. Ovog puta
nede joj dozvoliti da se izvuče nekažnjeno zbog stalnog ometanja reda i zakona.

161
Lično de se postarati da snosi punu odgovornost u slučaju da se nešto desi ovom
čoveku.
Simons je predložio da pronađu neko drugo sklonište za Forda. Vulf se nije
saglasio. Čuo je haotične zvuke s ulice dok je razgovarao sa šefom. Dopirali su kroz
prozore. Ne bi mogli da presele Forda a da ga na izlože pogledima sve vede gomile
posmatrača. Nalazili su se u dobro čuvanoj zgradi. Najbolje de ga zaštititi u njoj.
Ford je mirno razgovarao s Finlijem kad se Vulf vratio u sobu. Izgledao je
rezignirano i iznenađujude dostojanstveno, s obzirom na nemilu scenu od pre pola
sata.
„Samo si radio svoj posao“, reče Finli. „Kakvog bi razloga imao da dopustiš da
neko ko je upravo proglašen nevinim bude prebijen nasmrt, pred tvojim očima?“
„Nadam se da ne pokušavaš da mi kažeš kako sam učinio pravu stvar?“ gorko
se nasmejao Ford.
„Nisi me razumeo. Tvrdim da si postupio na jedini mogudi način.“
Vulf je tiho zatvorio vrata da ne bi prekinuo zanimljiv razgovor.
„Da se nisi umešao i da je Halid izdahnuo, najverovatnije nikad ne bi bio
razotkriven kao Krematorijumski Ubica. Ovde prisutni Vil“, Finli je pokazao ka
vratima, „proveo bi dvadeset pet godina u tamnici.“
„Devojčica je umrla“, reče Ford sa suzama u očima.
„Jašta je. I dobar čovek pošteđen je strašne sudbine“, reče Finli. „Ne tvrdim
da je dobro što je Halid preživeo, samo hodu da kažem… da se svašta dešava.“
Finli se mašio starog špila karata od kog se nije odvajao, i podelio ga na tri
gomile. Činilo se da je razgovor s Fordom smirio nepredvidivog čoveka. Uticao je i
na Vulfa, koji je seo na sofu. Oduvek je razmišljao samo o negativnom nasleđu tog
traumatičnog dana, a nikad o pozitivnom.
Pokupio je razočaravajude karte. Pažljivo je posmatrao Finlija. Na osnovu
dugogodišnjeg iskustva znao je da je opasna varalica. Ford se umalo rasplakao kad
je video svoje krate. Nije znao da namesti pokeraško lice.
„Imaš li neku trojku?“ pitao je Finlija.
„Igraj.“

Blejk je imao slabu bešiku i strast prema čaju eri grej. Edmunds je to zaključio
pratedi njegovo kretanje u poslednjih nekoliko dana. Sačekao je da prođe pored
Simonsovog i njegovog stola. Ustao je i jurnuo da se vidi s Baksterovom u
susednoj prostoriji. Imao je najviše dva minuta.
„Edmundse! Kog đavola tražiš ovde?“ pitala je kad je čučnuo pored nje da ne
bi bio viđen.

162
 „Neko je javio medijima, a samim tim i ubici, o ambasadi“, prošaputao je.
„Nije mi dozvoljeno da govorim s tobom o slučaju.“
„Ti si jedina osoba u koju imam poverenja.“
Malčice se otkravila. Svi su je izbegavali kao gubavca posle fijaska s
Garlandom. Laknulo joj je kad je saznala da bar neko ima visoko mišljenje o njoj.
„Možeš da veruješ svim kolegama. Svako je mogao da se izbrblja o ambasadi:
policajci iz službe za obezbeđenje diplomatskog osoblja, osoblje, i svi iz zgrade
preko puta. Pusti to. Briši, pre nego što me uvališ u nevolje.“
Požurio je do svog stola. Trenutak kasnije Blejk se vratio sa šoljom u rukama.

Simons je nešto posle ručka eliminisao četrdeset sedam od osamdeset osam

imena sa spiska, dok je Edmunds nastavio da traži veze među žrtvama. Odlučio je
da se posluži znanjem i kontaktima s prethodnog posla, kad uobičajene provere i
procedure nisu dale nikakve rezultate. Pozajmio je lozinku od bivšeg kolege da bi
se poslužio softverom odeljenja za pronevere.
Posle petnaest minuta pronašao je nešto i nasmrt preplašio Simonsa kad je
skočio sa stolice. Otišli su u sobu za sastanke, da na miru porazgovaraju.
„Ešli Lohlan“, prozborio je Edmunds likujudi.
„Slededa žrtva?“ reče Simons. „Šta si saznao o njoj?“
„Pre nekoliko godina, 2010, bila je udata. Tada se zvala Ešli Hadson.“
„To nam je sigurno bilo poznato?“
„Bilo je, ali kompjuteri nisu tragali za drugim bankovnim računom, otvorenim
pod drugim imenom, koji je postojao samo deset meseci. Na račun koji je otvorila
pod imenom Hadson, petog aprila 2010. godine upladeno je dve i po hiljade
funti“, rekao je Edmunds i predao izvod Simonsu.
„To se poklapa s početkom Halidovog suđenja.“
„Zakopao sam malo dublje. U to doba radila je kao kelnerica u pabu, za
minimalnu nadnicu. Dve nedelje kasnije, na isti račun upladena je identična
suma.“
„Zanimljivo.“
„Sumnjivo“, ispravio ga je Edmunds. „Pregledao sam bankovne račune drugih
žrtava u istom periodu i pronašao dve odgovarajude isplate s računa gospodina
Vidžaja Rane.“
„Zašto bi Halidov brat isplatio pet hiljadarki kelnerici?“
„To du je pitati.“
„Učini to. Svaka čast, Edmundse.“

163
 * * *

Vulf je u četiri sata po podne čuo prigušene zvuke smene straže ispred vrata.
Isključili su televizor posle jutrošnjeg incidenta. To je bio samo simboličan gest,
zato što su vrlo dobro čuli more posmatrača, policijskih kola i novinara koje je
preplavilo ulicu ispod njih. Mogli su se samo nadati da de se razidi kad im čekanje
dosadi.
Ford je, s izuzetkom nekoliko kratkih epizoda, sačuvao novopronađeni mir.
Vulf i Finli su, zahvaljujudi tome, dobili priliku da vide kakav je nekad bio. Izgledao
je prkosno i odlučno. Sticao se utisak da je osokoljen prisustvom krvožedne rulje
koja je napolju iščekivala njegovu smrt.
„Ved sam dozvolio jednom serijskom ubici da mi uništi život. Nedu dozvoliti
drugom da odluči kad de se okončati.“
„To je pravi pristup“, hrabrio ga je Finli.
„Odlučio sam da povratim kontrolu nad svojim životom“, reče Ford.
„Današnji dan dobar je za takvo nešto koliko i bilo koji drugi.“
Zatvorili su sve prozore i navukli zastore, sigurnosti radi. U sobi je bilo
zagušljivo, uprkos pozajmljenom ventilatoru iz susedne kancelarije. Vulf je
otkopčao i zavrnuo rukave. Otkrio je veliku opekotinu na levoj ruci.
„Nikad nisam pitao“, reče Ford pokazujudi na Vulfovu ranu, „šta se desilo?“
„To nije ništa“, odvratio je Vulf.
„Povređen je kad je gradonačelnik Ternbl…“, Finli je udutao usred rečenice.
„To znači da obojica strahovito rizikujete provodedi vreme u mojoj blizini, zar
ne? Ubica bi mogao da gađa ovu prostoriju raketnim bacačem.“
Finli je zabrinuto pogledao Vulfa. Očigledno je da mu ta mogudnost dosad
nije pala na pamet.
„Ni ja nedu dugo“, veselo de Vulf, gviredi kroz prorez na zastorima.
„Ne želim da iko strada zbog mene“, reče Ford.
Vulf je ved pet minuta motrio grupu od troje ljudi na ulici. Privukli su mu
pažnju zato što su se odvojili od glavnine. Izgledalo je da nešto čekaju. Dvojica su
nosila veliku platnenu torbu. Spustili su je nasred ulice, blokirane policijskim
preprekama. Vulf je gledao kako svaki od njih stavlja različitu životinjsku masku na
lice. Uskoro im se pridružilo još šestoro ljudi.
„Finli!“, pozvao ga je Vulf s prozora. „Možeš li da stupiš u vezu s policajcima
na ulici?“
„Naravno. Šta je bilo?“
„Nevolje.“

164
 Dvoje maskiranih, majmun i orao, čučnuli su i otvorili torbu. Uzeli su ono što
im je bilo potrebno, probili se kroz gužvu i sagnuli ispod policijske trake.
„Decoubica!“ povikao je jedan od njih, gledajudi u visoki prozor.
„Spasilac Krematorijumskog Ubice!“, viknula je žena pored njega.
Policajci zaduženi za kontrolu gomile brzo su uklonili dvoje koji su prešli ispod
trake, ali je sedmoro ostalo iza nje. Izvadili su transparente i veliki megafon iz
torbe. Žena s maskom ajkule počela je da viče na ionako bučnoj ulici.
„Endru Ford zaslužuje sve što de ga snadi!“ zagrmela je. „Anabel Adamas
danas bi bila živa da nije spasao život Krematorijumskom Ubici!“
Vulf se osvrnuo prema Fordu da bi video njegovu reakciju. Mislio je da de mu
živci popustiti. Iznenadio se kad je video da mirno sedi i sluša otkačeno
skandiranje. Finli je uključio televizor, pronašao dečji program i pojačao ton do
kraja. Nadao se da de tako prigušiti buku s ulice. Vulf je pomislio da mračna, velika
soba sve više liči na Fordov bedni, jednosobni stan.
„Bog de munjom spržiti onoga ko poštedi đavola!“
Demonstranti su uporno skandirali ovu kvazireligioznu parolu. Jedan je
živahno pričao s novinarom, dok je kolovođa tvrdio da je Ford od samog početka
sarađivao s Halidom.
„Da li se ovakvo nešto ikad dešavalo?“ pitao je Vulf Forda, ne skidajudi
pogled s pretnje na ulici.
„Ne na ovaj način“, odsutno de Ford. Pridružio se skandiranju u pola glasa:
„Bog de mene munjom spržiti, zato što sam poštedeo đavola!“
Neki policajci na ulici okupili su se oko demonstranata. Nisu imali pravo da
rasture demonstracije dokle god su bile mirne. Vulf je dao znak Finliju da mu
priđe.
„Misliš li da je ovo njegovo maslo?“, promrmljao je Finli, kao da mu čita misli.
„Ne znam. Ali ne zvuči dobro.“
„Hodeš li da siđem i postavim neka pitanja?“, ponudi se Finli. „Nedu. Umešniji
si u ophođenju s njim od mene. Ja du otidi.“ Vulf je poslednji put pogledao grupu
maskiranih ljudi pre nego što je krenuo ka vratima.
„Vulfe“, obratio mu se Ford. „Povrati kontrolu.“
Vulf se ljubazno osmehnuo na bizarni komentar. Slegnuo je ramenima u
pravcu Finlija i izašao iz sobe. U prizemljuje primio Edmundsov poziv. Obavestio ga
je o svom otkridu u vezi s Ešli Lohlan.
„Rekla je da de razgovarati isključivo s tobom“ objasnio mu je Edmunds.
„Zauzet sam“ odvratio je Vulf.

165
 Talas novinara zakotrljao se ka njemu čim je iskoračio iz ambasade. Zapitao
se da li bi bilo bolje da je poslao Finlija. Sagnuo se ispod trake i počeo da se
probija kroz gužvu. Nije obradao pažnju na one koji su uzvikivali njegovo ime. Išao
je u pravcu skandiranja.
„Moraš da je posetiš“, nastavio je Edmunds. „Možda de nam konačno ukazati
na ono što vas povezuje. Tada demo imati šansu da odgonetnemo ko ti sve ovo
radi.“
„Važi. Pošalji mi njen broj. Pozvadu je čim budem mogao.“
Prekinuo je vezu. Oko sedmorice galamdžija otvorio se širok prostor.
Karikaturalne maske izbliza su delovale mnogo zlokobnije. Otrovni glasovi širili su
se iza nepomičnih osmeha, a gnevne oči plamtele u mračnim rupama na plastici.
Najstrašniji demonstrant po stasu i ponašanju nosio je vučju masku, ogoljenih
čeljusti. Držao je dva transparenta visoko iznad glave. Trupkao je sa ostalima i
agresivno skandirao. Vulf je primetio da blago hramlje. Verovatno se radilo o
staroj povredi, od gumenog metka koji je odskočio od njegove zadnjice.
Zaobišao je ratobornog muškarca. Prišao je ženi s maskom ajkule i
megafonom na usnama. Oteo joj je spravu iz ruke usred rečenice. Zavitlao ju je ka
zidu zgrade iza nje. Raspala se s elektronskim cviljenjem. Televizijske kamere
budno su pratile svaki njegov pokret.
„Hej! Ne možeš… Čekaj, ti si onaj detektiv?“ pitala je žena, mnogo
ženstvenijim, srednjoklasnim tonom.
„Šta radite?“, pitao je Vulf.
„Protestujemo“, slegla je ramenima.
Osetio je njen pritvorni osmeh, iako ga nije video. Smrkao se.
„Isuse Hriste. Razvedri se.“ Podigla je masku. „Istina je, ne znam. Niko od nas
ne zna. Postoji veb-sajt na kom ljudi unajmljuju tobož slučajne prolaznike ili
devojke da stoje oko hotela da bi dečački bendovi izgledali popularnije. Danas
smo unajmljeni da insceniramo demonstracije.“
„Koji je to sajt?“
Dala mu je letak s podacima.
„Delili su ih ispred koledža.“
„Da li ste pladeni za ovo?“, pitao je Vulf.
„Naravno. Zašto bismo radili ovakvo nešto?“
„Zvučali ste prilično strastveno.“
„To se zove gluma. Čitala sam s kartice.“
Vulf je bio veoma svestan radoznalih ušiju oko sebe. U idealnom svetu ne bi
je ispitivao pred televizijskim kamerama. „Kako ste pladeni?“

166
 „Gotovinom, u torbi. Pedeset funti po glavi.“ Zvučala je kao da se dosađuje.
„I, pre nego što pitate, sastali smo se pored nadgrobnog spomenika na groblju
Brompton. Torba nas je tamo čekala.“
„Čijeg?“
„Ne razumem?“
„Pored čijeg spomenika?“
„Na njemu je bilo ime koje mi je izgledalo poznato – Anabel Adams.“ Vulf je
pokušao da sakrije iznenađenje.
„Torba i sve u njoj su dokazi u istrazi ubistva“, rekao je. Šutnuo je praznu
putnu torbu pred grupom.
Kukali su i psovali, ali su ga poslušali. Bacili su transparente, zastave i natpise
na neurednu gomilu.
„I maske!“, nestrpljivo se prodrao Vulf.
Jedan po jedan su, oklevajudi, predali šest šarenih maski. Dvoje
demonstranata odmah su navukli kapuljače na glave, da bi sakrili identitet, iako,
tehnički, nisu učinili ništa loše.
Vulf se okrenuo da bi se obratio poslednjem demonstrantu, s vučjom
maskom, koji se oglušio o sva njegova naređenja. Impozantni muškarac još je
skandirao, trupkajudi granicom prostora otetog od gomile, kao da označava svoju
teritoriju. Vulf mu je presekao put. Ironija je htela da se vuk na masci simpatično
kezi, ližudi usne i balavedi. Nespretno je naleteo na Vulfa. Započeo je novi krug.
„Bide mi potrebni“, povikao je Vulf, pokazujudi na dva transparenta koje je
nosio iznad glave.
Presekao je put najvatrenijem demonstrantu, spreman na najgore. Čovek s
vučjom maskom bio je osoba od koje bi se moglo očekivati da odgovori na takav
oglas, da se sakrije iza maske, osnažen anonimnošdu, da se pridruži gomili i
nadvlada obezbeđenje, da bi se odao nasilju, vandalizmu i krađi.
Vulf je bio spreman da uhapsi nitkova koji se zaustavio na nekoliko
centimetara od njegovog lica. Nije navikao da se propinje na prste da bi pogledao
nekog u oči. Blago je uzmakao pred trulim, medicinskim mirisom koji se širio ispod
plastike. Jezive, divlje, svetloplave oči iza maske mogle su pripadati tom stvorenju.
„Transparente. Odmah“, reče Vulf, tonom koji bi uplašio sve koji poznaju
njegovu kontroverznu prošlost.
Vulf nije skretao pogled. Čovek je okrenuo glavu u stranu, kao što bi učinila
prava životinja. Procenjivao je novi izazov. Vulf je osedao kamere za leđima.
Snimale su napeto odmeravanje. Medijski poslenici navijali su iz sveg srca da izbije
fizički sukob. Čovek je iznenada bacio oba transparenta na beton.

167
 „I masku“, reče Vulf.
Ništa u ponašanju maskiranog nije davalo do znanja da de se povinovati tom
zahtevu. „Masku.“
Vulf se ovog puta agresivno nagnuo prema maskiranom. Vrh plastičnog nosa
protrljao se o njegov. Osetio je gadan smrad kad su izmenjali vreli dah. Stajali su
tako desetak neprijatnih sekundi, dok čovekove svetle oči nisu skrenule ka
gornjim prozorima ambasade iza iznenađenog Vulfa. Ljudi oko njih zevali su i
vikali, kad su videli isto što i vuk.
Vulf se okrenuo i ugledao Forda kako održava ravnotežu na kosom krovu.
Finli se naginjao kroz prozorčid. Pozivao ga je da se vrati. Gomila je oštro
uzdahnula kad je Ford zakoračio van Finlijevog domašaja i kad se zatdturao po
strmom krovu ka dimnjaku, kao hodač na žici koji je izgubio ravnotežu.
„Ne, ne ne!“, siktao je Vulf.
Gurnuo je ratobornog demonstranta u stranu i počeo da se probija kroz
gomilu. Policajci zaduženi za zaštitu diplomatskog osoblja pojavljivali su se na
prozorima blizu Forda i na spratu ispod.
„Ne čini to, Endru!“ povikao je Finli, koji je sad stajao na simsu. Polovina tela
počivala mu je na nestabilnom krovu.
Komad crepa odlomio se i pao. Smrskao je vetrobran policijskog automobila.
„Ne mrdaj, Finli!“, vrisnuo je Vulf kad je izronio iz ljudskog mora. „Ne mrdaj!“
„Vulfe!“ povikao je Ford.
Vulf se zaustavio i upro pogled uvis, na čoveka čija se retka kosa lelujala na
povetarcu koji se na ulici nije mogao osetiti. Čuo je sirenu vatrogasnih kola koja su
žurila kroz grad ka njima.
„Moraš da povratiš kontrolu!“ ponovio je Ford. Vulf je ovog puta razumeo
značenje tih reči.
„Ako to uradiš… ako pogineš, on de pobediti!“ povikao je Finli. Čučao je na
strmom krovu. Očajnički se držao za sims. Sve više krhotina padalo je na ulicu.
„Ne. Ja du pobediti ako ovo učinim.“
Ford je pustio dimnjak. Oprezno je podigao drhtave ruke da bi uspostavio
ravnotežu. Saobradaj je stao. Ljudi su napuštali vozila da bi izbliza gledali svetsku
vest. Gomila ispod se utišala. Čulo se samo šaputavo izveštavanje novinara.
Vatrogasna kola bila su sve bliža.
Finli se ljuljao na pola puta između bezbednog prozora i dimnjaka. Povici
užasa digli su se iz grla posmatrača kad je Ford zamalo izgubio ravnotežu.
Zažmurio je i raširio ruke. Njihao se na ivici.
„Stvari se dešavaju“, rekao je tako tiho da ga je samo Finli mogao čuti.

168
 Zatim je pao licem napred.
Finli se zateturao ka njemu, ali je Ford ved bio van domašaja. Vulf je zajedno s
dve stotine ljudi na ulici samo bespomodno posmatrao kako tiho pada pored
prozora i nestaje s vidika. Predstava se završila tupim udarcem.
Svet je za trenutak bio nepomičan. Vojska novinara započela je juriš.
Nadvladali su šačicu policajaca u očajničkoj želji da snime i u etar pošalju gnusne
slike. Vulf je jurnuo ka crnim metalnim protivpožarnim stepenicama. Preskočio je
poslednjih šest stepenica u žurbi da stigne do Forda. Prišao je telu koje se
neprirodno zgrčilo od udarca o beton. Shvatio je da gazi po krvi koja je isticala iz
zadnjeg dela nesrednikove lobanje.
Senke ljudi zakrilile su sunce i pokrile svezi leš pre nego što je proverio puls.
Oslonio se na zid, okružen sve vedom baricom krvi. Čekao je pomod, isuviše
potresen da bi brinuo što pozira za još jednu antologijsku fotografiju.

* * *

Tri minuta kasnije, ispod ulaza u ambasadu vrvelo je od policajaca i bolničara. Vulf
je ustao da bi se popeo na ulični nivo, odakle de modi da gleda kako vatrogasna
kola spašavaju Finlija s krova zgrade. Njegov prijatelj grčevito je grlio dimnjak u
borbi za goli život. Vulf je ostavljao crvene otiske cipela na putu do metalnih
stepenica, ispred kojih je morao da čeka da gojazni patolog završi spori silazak.
Zbunjeno se namrštio kad je zavukao ruke u džepove. Izvadio je nepoznati
komad papira. Pažljivo ga je raširio i otkrio krvavi otisak prsta na sredini zgužvane
stranice. Crna slova probijala su se s poleđine. Okrenuo ga je i pronašao kratku
poruku napisanu ubičinim prepoznatljivim rukopisom:

Dobro došao nazad

Zabezeknuto je zurio u papir. Pitao se koliko dugo ga je nosio sa sobom i kako

je ubica uspeo da… Vučja maska!
„Sklanjaj se s puta!“, dreknuo je dok se gurao pored debeljka na
stepenicama.
Popeo se na haotičnu ulicu. Mahnito je tragao po gomili za demonstrantima.
Vrludao je među ljudima koji su pakovali opremu ili napuštali ulični teatar posle
završetka predstave. Stigao je do gomile odbačenih transparenata i zastava.
„Miči se!“ dreknuo je na šetača kad se popeo na klupu da bi imao bolji
pregled situacije.

169
 Ugledao je nešto na sredini kolovoza. Probio se kroz gomilu do izlomljene i
prljave plastične vučje maske, utabane u beton stopalima gomile.
Sagnuo se da je podigne. Znao je da je ubica još tu, da ga posmatra, da mu se
smeje, da uživa u neospornoj modi koju je imao nad Fordom, medijima, i što mu je
bilo najteže da prizna, nad njim…

BOLNICA SVETE ANE

Sreda, 6. oktobar 2010.

10.08 pre podne

Vulf je posmatrao suncem išarane vrtove oko impozantnog starog zdanja.

Nekoliko mrlja svetlosti koja je uspela da se probije kroz umirude krošnje igralo je
preko urednog travnjaka po koreografiji nežnog povetarca.
Čak je i koncentracija potrebna za uživanje u mirnoj sceni prekomerno
opteredivala njegov umorni um. Bio je u stalnom polubudnom stanju zbog lekova
koje su mu dva puta dnevno davali na silu. To nije bila topla trapavost kakva prati
alkoholom izazvani dremež ved nešto znatno odsutnije, patetičnije,
obeshrabrujude.
Razumeo je zašto mu ih daju. Zajedničke prostorije bile su pune ljudi koji su
patili od čitavog spektra mentalnih poremedaja. Samoubice u pokušaju sedele su
pored ubica, a oni koji su spiralno propadali u depresiju izazvanu osedanjem
manje vrednosti razgovarali su s onima koji pate od lažne veličine. To je bio recept
za katastrofu, razvodnjen lekovima. Vulf nije mogao da se otme utisku kako su
medikamenti deljeni više iz potrebe za kontrolom nego lečenjem.
Egzistirao je u nestvarnoj svakodnevici bolnice, izgubivši pojam o danima i
nedeljama. Besciljno je lutao dugim hodnicima s ostalim zatočenicima, u odedi
nalik na pidžamu. Govoreno im je kad da jedu, kad da se peru, kad da spavaju.
Nije bio siguran koliko je stanje u kom se nalazio izazvano lekovima, a koliko
iscrpljenošdu prouzrokovanom manjkom sna. Plašio se mraka, čak i u ovom
polukatatoničnom stanju, tog zatišja pred buru, u kom su radnici nodne smene,
umornih očiju, pratili pacijente do soba i zatočeništva koje je oživljavalo istinske
psihoze, omeđene zidovima lepe stare bolnice. Svake nodi pitao se zašto ovi ljudi
pate i patetično ridaju u tami, skamenjeni od straha zbog činjenice da de biti
ostavljeni sami sa sobom.

170
 „Otvori ih“, naredila mu je nervozna bolničarka.
Vulf je otvorio usta i isplazio jezik, da bi dokazao da je progutao šaku
drečavih pilula.
„Shvataš zašto smo morali da te prebacimo na sigurno odeljenje, zar ne?“
pitala ga je kao da se obrada detetu.
Nije odgovorio.
„Sigurna sam da de te doktorka Sim vratiti ako joj kažem da se bolje ponašaš
pri uzimanju lekova.“
Huknula je i otišla da gnjavi nekog drugog kad je Vulf upravio pogled na
prozor.
Sedeo je u tihom uglu sobe za rekreaciju, gotovo savršenoj imitaciji
zajedničke sobe iz vrtida, s drečavonarandžastim stolicama. Stonoteniser je bivao
sve nervozniji, kao i uvek u ovo doba dana. Nekako je uspevao da izgubi mečeve
sa samim sobom. Dve ružičaste dame, kako ih je Vulf zvao zbog boje njihovih
haljina, pravile su jednostavne modele od plastelina. Najbrojnija grupa pacijenata
sedela je na otrcanim sofama oko velikog televizora. Bio je neodređeno svestan
pominjanja svog imena pre nego što je neko od osoblja žurno uklonio
gradonačelnika Londona s ekrana. Zamenio ga je Sunđer Bobom.
Vulf je s nevericom odmahnuo glavom. Ambijent kao preslikan iz vrtida
delovao mu je izrazito nestvarno posle vrlo nespokojne i nasilne nodi u
rezidencijalnom krilu. Jedna ružičasta dama veselo je ispuštala krv u plastelinski
cvet, nesvesna bola. Vulf se trgao, gledajudi kako se krv cedi iz noktiju, verovatno
uništenih mahnitim grebanjem po nepopustljivim vratima.
Pitao se da li deli kapacitet za tako ekstremne postupke s ovim nesrednicima.
Duboko u sebi znao je da bi ubio Halida naočigled mnoštva, da tada nije mislio na
posledice i da je zaboravio na instinkt samoodržanja.
Rastrgao bi ga.
Možda „normalni ljudi“ imaju više kontrole nad svojim osedanjima. Možda
ono što je smatrao normalnim nije to bilo.
Iz razmišljanja ga je prenuo visoki crnac u srednjim dvadesetim godinama.
Momak je ustao sa svog mesta ispred televizora i prišao Vulfovom stolu kraj
prozora. Od zatvaranja je izbegavao sve kontakte s ljudima. Ograničio se na
nekoliko neizbežnih. Izbegavao je i Andreu, koja je digla ruke od pokušaja da zove
bolnicu i doputovala ovamo. Odbio je da je vidi.
Viđao je mladida. Uvek je nosio jarkocrvenu odedu i išao bos. Bio je uglavnom
rezervisan i zamišljen. Veoma se iznenadio kad je mladid pokazao na plastičnu
stolicu i strpljivo čekao odgovor.

171
 Klimnuo je glavom.
Momak je pažljivo odmakao stolicu od stola i seo. Pratio ga je blagi zadah
infekcije kad je pružio obe ruke prema Vulfu. Bile su vezane metalnim lisicama,
koje mu je osoblje namicalo kad god je ulazio u zajedničke prostorije.
„Džoei“, predstavio se mladid sa snažnim naglaskom južnog Londona.
Vulf je iskoristio previjeni zglob kao izgovor da ne prihvati ponuđenu ruku.
Činilo se da ne može da sedi mirno, uprkos staloženom držanju. Vulf je čuo kako
nervozno tapka nogom po podu ispod stola.
„Mislim da te znam“, iscerio se Džoel. Pokazivao je na Vulfa obema rukama.
„Pomislio sam: 'Znam ga, čim si se pojavio na onim vratima.“
Vulf je strpljivo čekao da nastavi.
„Pomislio sam, kad sam video šta si učinio: 'Ovaj tip ne nagađa, ved zna ko je
Krematorijumski Ubica', je l' tako? To čudovište pobilo je one devojke. Je l' tako? A
oni su ga pustili na slobodu.“
Vulf je klimnuo glavom.
Mladid je opsovao i zatresao glavom.
„Pokušao si. Učinio si pravu stvar kad si nasrnuo na njega.“
„Znaš“, progovorio je Vulf, prvi put u nekoliko nedelja. Samom sebi zvučao je
drugačije. „Cenim tvoj stav, ali bi mi verovatno više značio da te nisam video kako
po čitavo jutro nešto šapudeš činiji s ovsenim pahuljicama.“
Džoel je izgledao blago uvređeno.
„Čovek blizak bogu znao bi da prepozna razliku između šaputanja i molitve“,
progovorio je optužujudim tonom.
„A čovek obdaren zdravim razumom znao bi razliku između činije ovsenih
pahuljica i božanstva“, poklopio ga je Vulf s odsutnim kezom. Shvatio je koliko mu
nedostaje izmena uvreda s kolegama.
„Dobro je, dobro je. Nek ti bude“, reče Džoel dok je ustajao. „Videdemo se,
detektive.“
Džoel je krenuo. Zastao je. Okrenuo se ka Vulfu.
„Moj deda govorio je: 'Čovek bez neprijatelja je čovek bez principa.'“
„Mudre reči“, klimnuo je Vulf, iscrpljen kratkom razmenom mišljenja.
„Pretpostavljam da su slični saveti razlog tvog boravka ovde.“
„Jok. Ovde sam po sopstvenom izboru, zar ne?“
„Da li je tako?“
„Dokle god sam ovde, živ sam.“
„'Čovek bez neprijatelja…'“, zamišljeno je recitovao Vulf.

172
 „Čovek koji više nema neprijatelje, detektive…“, reče Džoel kad je okrenuo
leđa Vulfu i pružio korak, „to je problem.“

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Sreda, 9. jul 2014.

2.59 ujutro

Edmundsov sat zapištao je u tri ujutro. Sedeo je usred barice svetlosti koja se
prosipala iz zujede lampe, obešene o visoku tavanicu Centralnog skladišta. Pri
četvrtoj poseti arhivu shvatio je da se raduje usamljeničkim nodima provedenim u
njemu.
Večita tama delovala je umirujude na njegove živce. I kontrolisana klima mu
je prijala. U skladištu je bilo dovoljno toplo da bi skinuo sako, i dovoljno sveže da
ostane budan i usredsređen na posao. Udahnuo je još prašnjavog vazduha i
gledao kako se čestice vrtlože oko njega, svestan goleme količine istorije
pohranjene ovde.
Sve je nalikovalo na beskrajnu igru. Unutar svake od desetina hiljada
identičnih kartonskih kutija ležala je zagonetka koja je čekala da bude potvrđena
ili prvi put rešena. Bilo mu je lakše da se usmeri na intelektualni izazov koji su mu
upudivale, umesto na onespokojavajudu činjenicu da svaka uniformna kutija
poredana u pedantnim redovima predstavlja izgubljene i upropašdene živote.
Počivale su u dostojanstvenoj tišini, kao grobovi u katakombama.
Događaji od tog dana u potpunosti su potvrdili njegovu sumnju. Ubica je
ponovo znao kako da pronađe navodno skrivenu metu.
Baksterova je naivna.
Istina je da je neko iz ambasade mogao dojaviti lokaciju Endrua Forda; samo
što ovo nije bio izolovani incident. Izdani su ved četvrti put uzastopce. Najgore je
što niko izuzev njega nije video istinu.
Ponovo je lagao Tiju. Rekao je da je izvukao najkradu slamku i da je završio u
zasedi. Tom laži kupio je još jednu dragocenu nod za lov na ubicu po prošlosti. Bio
je siguran da se prvi stidljivi koraci monstruma koji punom brzinom juriša na njih
kriju ovde negde, u ogromnom skladištu.
U ponedeljak uveče nabasao je na nerešeni smrtni slučaj iz 2008. godine.
Islamski fundamentalista rođen u Engleskoj umro je u samici. Niko nije ušao u

173
zgradu ili iz izašao nje u procenjeno vreme smrti. Sigurnosne kamere su to
potvrdile. Na telu inače zdravog dvadesettrogodišnjaka otkriveni su znaci gušenja.
Smrt je, u nedostatku dokaza koji bi upudivali na nešto drugo, pripisana'prirodnim
uzorcima.
Pretražujudi internet, saznao je za sumnjivu smrt marinca u vojnoj bazi. Posle
Džoove obedavajude identifikacije otiska čizme, sastavio je i otposlao formalni
zahtev vojnoj policiji. Zamolio ih je da mu dostave sve podatke o slučaju. Još nije
dobio odgovor.
Poslednji sat potrošio je pregledajudi dokaze ubistva iz 2009. godine.
Naslednik multinacionalne elektronske korporacije misteriozno je nestao iz
hotelskog apartmana, uprkos dvojici telohranitelja koji su sedeli sedam metara
dalje u susednoj sobi. Na mestu zločina pronađeno je dovoljno krvi da bi se mladid
proglasio mrtvim, ali ne i telo. Nije bilo upotrebljivih otisaka prstiju, DNK ili
snimaka sigurnosnih kamera na osnovu kojih bi policija potražila ubicu. To je
značilo da nije bilo ničeg što bi mu pomoglo da poveže to ubistvo s onim iz slučaja
Krpenog lutka. Zapisao je datum događaja i vratio sve dokaze u kutiju.
Hladni vazduh olakšavao mu je posao. Nije bio nimalo umoran, ali obedao je
sebi da de otidi najkasnije u tri ujutro, da de se vratiti kudi i odspavati nekoliko sati
pre redovnog posla. S uzdahom je pogledao spisak s još pet slučajeva koje je
planirao da pregleda. Ustao je, vratio kutiju na policu i započeo dugu šetnju po
senovitom prolazu.
Stigao je nadomak kraja visokih polica kad je uočio da su datumi na
etiketama stigli do decembra 2009. godine, do meseca slededeg ubistva sa spiska.
Pogledao je na sat: 3.07 ujutro.
„Pogledadu još jedno“, poručio je sebi kad je pronašao i skinuo odgovarajudu
kutiju s police.

Vulf je u 8.27 ujutro ušao u odurnu stambenu zgradu u ulici koja je izlazila na
glavnu saobradajnicu Plamsteda. Odustao je od pokušaja da zaspi, uglavnom zato
što je sad imao i uznemirujudu sliku vučje maske na spisku razloga zbog kojih nije
mogao da usni. Uzdrmalo ga je ubičino samopouzdanje. Dolazak pred ambasadu
mogao se okarakterisati kao rizičan, a odluka da se pridruži protestu koji je sam
organizovao – kao nepromišljen postupak. Sukobljavanje s Vulfom je pak
neporecivo svedočilo o narcisoidnoj težnji ka samouništenju.
Setio se Edmundsove tvrdnje da ubica nede modi odoleti da im se ne približi,
gonjen gorudom željom da bude uhvaden. Pitao se je li incident ispred ambasade
bio ubičin krik za pomod. Da li je delao nadahnut očajanjem, umesto arogancijom?

174
 Popeo se blatnjavim stepenicama. Pokušavao je da se seti da li je od
prošlonedeljne oluje padala kiša. Na tredem spratu gurnuo je oljuštena vrata na
ulazu u požuteli hodnik. Ispred vrata stana Ešli Lohan nije bio nijedan od dva
policajca na straži.
Prišao je stanu broj 16, jedinim sveže ofarbanim vratima u zgradi. Spremao
se da pokuca kad je dvoje policajaca ušlo u hodnik s toplim sendvičima i šoljama
kafe. Zinuli su od čuda kad su ugledali impozantnog detektiva.
„Dobro jutro“, rekla je policajka usta punih sendviča sa slaninom.
Vulfov stomak izdajnički je zakrčao.
Ponudila mu je polovinu doručka. Učtivo je odbio.
„Znate li kad dete je premestiti?“ pitao je njen mlađani kolega.
„Još nede“, pomalo šturo odvratio je Vulf.
„O, nisam tako mislio“, hitro de policajac. „Ne pravi probleme. Upravo
suprotno – divna je. Mnogo de nam nedostajati.“
Policajka je klimnula glavom. Vulf je bio iznenađen njihovom reakcijom. Uvek
pouzdani stereotipi poručivali su mu da s druge strane vrata očekuje cmizdravu
curu, u pidžami, s cigaretom u ruci. Policajcima se očigledno nije žurilo da je
napuste.
„Malopre je počela da se tušira. Uvešdu vas.“
Policajka je otključala ulazna vrata. Uvela ga je u besprekorno sređeni stan
koji se osedao na sveže skuvanu kafu i slaninu. Topli povetarac duvao je kroz
mrežaste zavese, preko šarenog cveda na stolu u dnevnoj sobi. Ukusne, pastelne
boje dominirale su dobro provetrenim domom. Pod od kvalitetnog drveta
odgovarao je po boji radnim površinama kuhinje. Fotografije su pokrivale čitav
zid. Pribor za pečenje hleba sušio se pored sudopere. Čuo je kako voda teče u
susednoj prostoriji.
„Ešli!“ povikao je policajac.
Voda je prestala da teče.
„Detektiv narednik Foks došao je da te vidi.“
„Da li je zgodan kao što izgleda na televiziji?“ Govorila je mekim edinburškim
naglaskom.
Policajki je postalo neprijatno. Ešli je, na njen užas, nastavila: „Slažem se da
izgleda kao neko kome je potrebno dobro kupanje pre nego što se igde pojavi,
ali…“
„Izgleda kao da de svakog trenutka zaspati“, prodrala se policajka.
„Reci mu da ima kafe u kuhinji kad ga uvedeš.“
„Ešli…“

175
 „Da?“
„Ved je u stanu.“
„Auh! Da li me je čuo?“
„Jeste.“
„Sranje.“
Policajka je gorela od želje da se što pre nade na nekom drugom mestu.
Istrčala je napolje, da se pridruži kolegi. Vulf je slušao grebanje, šištanje i lupanje
iza tanušnog pregradnog zida. Omirisao je sebe dok je stajao ispred zida
pokrivenog jednostavnim, iskrenim fotografijama. Na svima je bila ista prelepa
žena: na plaži s prijateljima, u parku s postarijim muškarcem, u Legolandu s
dečkidem koji bi mogao biti njen sin. Srce mu se steglo dok je gledao dva suncem
obasjana radosna lica snimljena savršenog letnjeg dana.
„To je Džordan. Ima šest godina“, progovorila je iza njegovih leđa. Njen
privlačni naglasak bio je milion kilometara daleko od Finlijevih hrapavih tonova.
Okrenuo se i ugledao prelepu ženu s fotografija. Peškirom je sušila
tamnoplavu kosu na vratima kupatila. Tek što je navukla sidušni šorts od teksasa i
svetlosivu majicu. Zadržao je pogled na njenim glatkim dugim nogama pre nego
što ga je postiđeno upravio ka fotografiji.
„Ne budi odvratan“, prošaputao je sebi u bradu.
„Oprostite?“
„Rekao sam: gde je?“
„Prilično sam sigurna da ste rekli: 'Ne budi odvratan.'“
„Grešite.“ Odmahnuo je glavom. Čudno ga je pogledala.
„Poslala sam ga kod mame posle… Pa, iskreno, posle pretnje poremedenog
serijskog ubice da de nas sve pobiti.“
Vulf je vojevao plemenitu borbu sa samim sobom. Trudio se da ne zuri u
njene noge.
„Ešli“, rekla je i pružila ruku.
Morao je da joj priđe i oseti šampon s mirisom jagode, koji je upravo isprala
iz kose, da osmotri njene blistave kestenjaste oči i tamne mrlje na majici, tamo
gde je mokra koža došla u dodir s tankim materijalom.
„Foks“, rekao je pošto joj je zamalo smrskao delikatnu šaku. Odmakao se od
nje što je brže mogao.
„A ne Vilijam?“
„Ne Vilijam.“
„U tom slučaju zovi me Lohlan“, rekla je sa osmejkom, pre nego što ga je
ljubopitljivo odmerila od glave do pete. „Šta je bilo?“

176
 „Ništa. Samo… što uživo izgledaš drugačije.“
„Pa, mediji me fotografišu samo kad stojim pored nekog leša, otud… tužno
lice.“
„Nedeš valjda redi da je ovo tvoje sredno lice?“ našali se Ešli.
„Ovo? Nije. Ovo je lice čoveka koji nedelju dana nije trenuo, neshvadeni je
heroj i verovatno jedina osoba dovoljno hrabra i pametna da uhvati genijalnog
serijskog ubicu.“
Nasmejala se: „Da li je tako?“
Slegnuo je ramenima dok ga je pratila radoznalim pogledom. „Šta kažeš na
doručak?“, predložila je. „Šta nudiš?“
„Najbolji kafe na svetu, nešto niže niz ulicu.“
„Kao prvo: najbolji kafe na svetu je Sidov, na prvom došku od moje kude. Kao
drugo: ti si pod policijskom zaštitom u svom stanu. Ne možeš da izlaziš.“
„Ti deš me zaštititi“, nehajno je odvratila. Počela je da zatvara prozore.
Vulf je bio rastrzan. Znao je da ne bi trebalo da izađe u susret njenom
zahtevu, ali uživao je u razgovoru s njom i nije hteo da se liši tog zadovoljstva.
„Samo da navučem cipele“, rekla je i krenula ka spavadoj sobi.
„Mogla bi da razmisliš i o pantalonama“, predložio je.
Zastala je. Pogledala ga je s lažnom uvređenošdu. Uhvatila ga je kako ponovo
gleda njene noge, pre nego što je stigao da okrene glavu.
„Zašto? Da li te činim nervoznim?“
„Daleko od toga“, ravnodušno de Vulf. „Stvarno grozno izgledaš. Bljak! Ne
mogu dozvoliti da me neko vidi s takvom devojkom.“
Ponovo se nasmejala zbog tobožnje uvrede. Prišla je sušaču za veš. Izvukla je
majicu iz šortsa. Pala joj je do butina, pre nego što se izmigoljila iz šortsa. Vulf je
bio previše zaprepašden da bi makar i pokušao da skrene pogled. Navukla je uske
farmerke i vesto vezala kosu u neposlušni konjski rep, zbog kog je izgledala još
privlačnije.
„Da li je ovako bolje?“ pitala ga je.
„Nimalo“, iskreno je odgovorio.
Osmehnula se. Nikad se nije ovako ponašala. A opet, možda broji poslednje
dane. Uživala je u flertovanju s muškarcem kom je možda ostalo svega pet dana
života. Nazula iznošene starke i uzela ključeve s kuhinjskog stola.
„Šta misliš o visinama?“ tiho ga je upitala. „Ne volim da padam s njih“,
zbunjeno je odvratio. Osmehnula se. Na prstima je prošla pored ulaznih vrata.
Izašla je na balkon i poručila Vulfu: „Hodemo li?“

177
Vulf je mislio da je Ešli preterano ishvalila neugledni kafe. Sastojci njegovog jela
klizili su po debelom sloju masti, kao da su živi. Ona nije dovršila naručeni tost.
Zaključio je da je samo tragala za izgovorom da izađe iz stana i da nikad nije
svradala u ovaj kafe. Sumnjao je da bi iko dva puta napravio takvu grešku.
„Nemoj da se vređaš, ali ovaj kafe je…“
„Ovde radim.“
„… dobar. Dobar je.“
Privukli su dosta pogleda na kratkom putovanju niz glavnu ulicu. Vulf nije bio
siguran da li su ih ljudi prepoznali ili su buljili u Ešli. Izabrali su sto pored prozora,
što dalje od mušterija čeličnog stomaka. Prvih dvadeset minuta prošlo je u
čavrljanju o svemu i svačemu.
„Brinula sam zbog tebe“, omaklo joj se, dok je Vulf mislio da pričaju o
najdražim albumima Bon Džovija.
„Šta si rekla?“
„Kako… izlaziš na kraj sa svim što te je snašlo?“
„Nešto mi nije jasno. Brineš zbog mene, iako deš možda umreti za tri dana?“
pitao je Vulf. Uvrebao je priliku da spusti pribor za jelo.
„Ti deš možda umreti za pet dana“, slegla je ramenima.
Iznenadila ga je. Bio je toliko zaokupljen istragom da je smetnuo s uma da je i
njegov veliki dan sve bliži.
„Često gledam vesti“, reče Ešli. „Nemam šta da radim zatvorena između
četiri zida. Imam utisak da gledam igru mačke i miša, da svaki put izgledaš sve
poraženije i da te protivnik sve drskije izaziva.“
„Nisam znao da izgledam poraženo“, šalio se Vulf.
„Izgledaš. Nisi ti kriv zbog onog što se desilo tim ljudima i onog što de se meni
desiti.“
Nevoljno je frknuo. Uzalud je pokušavao da je odobrovolji.
„Izgledaš neobično pomireno sa svim što se dešava“, rekao je.
„Duboko verujem u sudbinu.“
„Ne bih da ti razbijam iluziju, ali imamo ozbiljan problem ako bog postoji,
pošto nije na našoj strani.“
„Dobro je, nisam govorila o bogu. Samo – čudne stvari se dešavaju.“
„Na primer?“
„Na primer, zanimljivo je kako te je život jutros doveo do mog praga. Sreli
smo se, iako nije trebalo. Konačno sam dobila priliku da okajem nešto što sam
uradila pre nekoliko godina.“

178
 Zaintrigirala ga je. Instinktivno se osvrnuo oko sebe da bi se uverio da ih niko
ne sluša. Bio je toliko zaokupljen sagovornicom da je umalo zaboravio gde su.
Žena bez mane izgledala je smešno neprikladno u ovako sirovom okruženju. Kafe
je bio sušta suprotnost raskošne ambasade koja je pružila gostoprimstvo Endruu
Fordu.
„Obedaj mi da deš mi dopustiti da završim pre nego što… samo obedaj.“
Prekrstio je ruke na grudima. Zavalio se na stolicu. Oboje su znali da je
Edmunds otkrio da joj je Vidžaj Rana uplatio pet hiljada funti sa svog bankovnog
računa.
„Pre četiri godine radila sam u pabu u Vuliču. Za nas su to bila teška
vremena. Džordan je bio beba. Pokušavala sam da se razvedem od njegovog oca,
koji je bio veoma loš čovek. Radila sam skradeno radno vreme, dok mi je mama
čuvala dete.
Vidžaj je bio stalni gost. Često je ručavao u pabu. Sprijateljili smo se. Više
puta video me je da plačem zbog para ili razvoda. Bio je brižan i pažljiv. Ostavljao
mi je napojnice od deset funti. Kad bih pokušala da ih vratim, govorio je da želi da
mi pomogne. Taj novac mnogo mi je značio.“

„Možda nije hteo samo da pomogne“, gorko de Vulf. Nije voleo Halidovog brata.
„Nije bio takav. Imao je porodicu. Jednog dana prišao mi je s predlogom.
Rekao mi je da njegov prijatelj ima nevolje s policijom i da on zna da je nevin.
Ponudio mi je pet hiljada funti ako kažem da sam nekog videla u određeno vreme,
dok sam išla kudi. Tako je bilo.“
„Lažno si svedočila?“ smrknuto de Vulf.
„Bila sam očajna. Sramota me je da kažem da sam pristala. Mislila sam da
moje svedočenje ne može biti od velikog značaja. U to doba Džordan i ja spali smo
na petnaest funti.“
„Bilo je od presudnog značaja.“
Više nije osedao nikakvu naklonost prema njoj. Šibao ju je gnevnim
pogledom.
„U tome je stvar. Uspaničila sam se čim sam saznala da sam lagala u slučaju
Krematorijumskog Ubice.“ Bila je na ivici plača. „Ni za sve pare ovog sveta ne bih
dozvolila da se čovek optužen za takva nedela nađe na slobodi. Moraš mi verovati
kad ti kažem da sam odmah otišla u Vidžajevu kudu. Rekla sam mu da ne mogu to
da učinim i da nedu pominjati njegovo učešde ni novac. Redi du da sam pogrešila.“
„Šta ti je on rekao?“

179
 „Pokušao je da me odgovori, ali mislim da je razumeo. U povratku kudi
pozvala sam advokatsku firmu čiji je predstavnik prisustvovao čitanju moje
izjave.“
„Kolins i Hanter.“
„Prebacili su me jednom od starijih advokata.“
„Majklu Gejblu-Kolinsu?“
„Da!“ iznenađeno de Ešli.
Vest o njegovoj smrti još nije bila objavljena.
„Rekla sam da moram da povučem svedočenje. Počeo je da mi preti.
Nabrajao mi je optužbe s kojima du se suočiti: nepoštovanje suda, ometanje
policijske istrage, možda i saučesništvo u ubistvima! Pitao me je da li želim da
idem u zatvor. Rekla sam mu za Džordana. Skrenuo mi je pažnju da de socijalne
službe biti umešane i da bi mogle da mi oduzmu sina.“
Sedanja na taj razgovor duboko su je potresla. Vulf joj je ponudio salvetu.
„Slučaj je bio preterano važan da bi dozvolio da ga firma izgubi, bez obzira na
cenu“, glasno je razmišljao.
„Rekao mi je da držim glupa usta zatvorena' i da de dati sve od sebe da se ne
pojavim u sudnici. To je bio moj prvi i poslednji razgovor s njim. Videla sam šta se
desilo, kako si pokušao da zaustaviš čoveka kome sam pomogla da bude
oslobođen i – žao mi je, tako mi je žao.“
Durke je ustao, izvadio novčanik i spustio novčanicu od deset funti pored
polupunog tanjira.
„Ne bi trebalo da se meni izvinjavaš“, rekao je.
Rasplakala se.
Vulf je izašao iz kafea. Ostavio je ugroženu ženu, za čiju je bezbednost bio
odgovoran, da sedi sama u uglu.

DVADESET PETO POGLAVLJE

Sreda, 9. jul 2014.

10.20 pre podne

Edmunds je bio pijan od iscrpljenosti. Napustio je arhiv u šest ujutro. Manje od

jednog sata kasnije sedeo je za stolom u kancelariji. Nada da de modi da dremne
pre nego što se odeljenje ispuni onima koji su imali sredu da rade u podnošljivijim

180
smenama raspršila se kad se Simons spustio na stolicu pored njegove u 7.05.
Odmah se bacio na obradu preostalih sedam imena sa spiska. Demonstrirao je
radnu etiku i opsesivnu posvedenost poslu koja je zaostajala samo za
Edmundsovom.
Edmunds je poslao poruku Tiji. Poručio je da mu nedostaje i da de dati sve od
sebe da se večeras vrati kudi na vreme. Čak je predložio da izađu i nešto
prezalogaje. Oklevao je pre nego što je pritisnuo dugme za slanje. Ideja da se
ovako iscrpljen obaveže na dodatne obaveze nije mu se činila privlačnom.
Međutim, trebalo bi d^ se potrudi oko nje. Grizla ga je savest zbog nevine ali
nedostojne laži o zasedi.
Postao je nezvanični kriminalistički bihejviorista odeljenja, pošto je na prvom
zajedničkom sastanku kom je prisustvovao otkrio poznavanje kriminalističke
psihologije. Nije bio kvalifikovan niti finansijski nagrađen za tu ulogu. Vanita je
tražila da sastavi izveštaj o poslednjoj poruci koju je ubica tako drsko gurnuo Vulfu
u džep.

Džo je brzo utvrdio da krvavi otisak prsta s poruke odgovara DNK uzorku skinutom
s bodljikave žice. Edmunds je na osnovu toga zaključio da je poruka bila samo još
jedna drska poruga. Ubica je demonstrirao beznačajnost pogrešnog koraka u
Velsu. Doslovce im je predao uzorak vlastite DNK da bi pokazao koliko su
nesposobni da ga zaustave. Činjenica da je to lično uradio ukazivala je na sve
izraženiji božji kompleks i najavljivala spektakularni kraj epopeje za samo pet
dana.
Naglo se prenuo iz sna. Nedovršeni izveštaj čekao ga je na ekranu. Kursor je
nestrpljivo treperio na kraju poslednje reči. Skrinsejver se još nije aktivirao.
Zatvorio je oči samo na tren, ali mu je to zbog nekog razloga veoma smetalo.
Ponudio se da donese pide Simonsu i otišao u kuhinju. Umio se hladnom vodom
iznad prepune sudopere, dok je čekao da voda provri.
„Dobio si još jedan udarac?“
Obrisao je lice i ugledao Baksterovu koja mu je krala ključaru vodu. Krupni
podočnjaci naglašavali su modrice od slomljenog nosa. „Da li te je Tija izlemala?“
pitala je s lažnom zabrinutošdu. „Rekao sam ti da sam se sapleo o mačku.“
„U redu. Da li si se ponovo sapleo o mačku'?“
„Nisam, samo nisam spavao.“
„Zašto?“
Nikom nije govorio o posetama arhivu. Razmišljao je da li da se poveri
Baksterovoj. Odlučio je da tu informaciju zadrži za sebe.

181
 „Zbog sofe“, rekao je, znajudi da de ona rado prihvatiti takvo objašnjenje. „Na
čemu danas radiš?“
„Neki tip skočio je s Mosta Vaterlo. Udavio se. Ostavio je pismo i sve ostalo.
To je verovatno najjasniji slučaj samoubistva u istoriji, samo što je neki policajac,
pasionirani pratilac forenzičkih serija, zaključio da izgleda sumnjivo. Posle toga
moramo da idemo u Blumsberi zbog barice krvi. Neki tip verovatno se odvezao u
urgentni centar. Još jedna misterija je rešena.“
Duboko je uzdahnula. Edmunds je pomislio da i tako opisan dan zvuči daleko
zanimljivije nego što de njegov biti.
„Da li si video Vulfa?“ pitala je.
„Nije dolazio.“
Blejk se pojavio na vratima kuhinje. Počeo je da nosi odelo i da se češlja
otkad je uparen s Baksterovom. „Da li si spremna?“ pitao je.
„Moram da idem“, rekla je. Prosula je kafu i spustila šolju na ved pogibeljno
visoku gomilu sudova u sudoperi.

Andrea je upravo prekinula telefonski razgovor s Vulfom kad je izašla iz taksija.

Razgovor je bio neuspešan, zahvaljujudi saobradajnoj buci u njenom kraju i
pozadinskoj galami u bog te pita kojoj glavnoj ulici u kojoj je on šetao.
Htela je da vidi kako je. Produkcijski tim u redakciji ved se pripremao za sve
bliži završni dan sage o Krpenom lutku. Vulf, nažalost, nije bio raspoložen za
razgovor s njom.
Kritikovao je nju i njen tim zbog objavljivanja precizne lokacije Endrua Forda.
Optužio ju je i da je televizijskim prenosom demonstracija olakšala ubičinu
manipulaciju Fordovim ved paranoidnim i poremedenim umom. Dutke je slušala
besmislenu tiradu. Svaka televizijska stanica na svetu postupila je na isti način.
Rekao joj je da ga ostavi na miru i naglo prekinuo vezu kad mu je predložila
da ga izvede na večeru. Nikad to ne bi glasno priznala, ali naljutila se na njega
zbog sitničavosti i svadljivosti u jednom od možda poslednjih kontakata. Na
osnovu njegove reakcije zaključila je da nije ni pomislio da nede preživeti slededi
utorak. Nije mogla da se ne zapita da li je konačno prešao nejasnu liniju između
optimizma i poricanja.
Elajdža ju je pritiskao da mu kaže da li prihvata unapređenje. Od sastanka s
njim neprekidno je razmišljala o tome. Ljutila se na sebe zbog neodlučnosti. Nije
znala da li da da ostavku i napusti stanicu s ono malo preostalog moralnog
integriteta ili da oberučke prihvati ponuđenu poziciju, koja de svakako biti
popunjena.

182
 Prethodne nodi raspravljala je o tome sa Džefrijem. Sedeli su pod kasnim
večernjim suncem na tremu u malom ali predivno uređenom vrtu. Nije pokušavao
da utiče na njenu odluku, kao ni na bilo šta u njihovom odnosu. Zbog toga su tako
dobro funkcionisali. Poštovao je njenu nezavisnost, na koju se navikla u braku s
Vulfom. Odlučili su da provode vreme zajedno, ali im ono nikad nije bilo
neophodno.
Džefri je, zajedno sa ostatkom sveta, pratio razvoj priče o Krpenom lutku a da
nikad nije podigao obrvu zbog Andreinog senzacionalističkog načina izveštavanja,
neosnovanih pretpostavki, pa ni zbog „časovnika smrti“, koji je čak i ona smatrala
groteskno neukusnim. Uporno ju je podsedao da vodi računa o sebi. Police pune
knjiga o ratu naučile su ga da su glasnici u istoriji birani po sposobnosti
komunikacije, brzini kojom su stizali do željenog uha i zabrinjavajude potrošnosti.
Strpljivo je slušao, dok su se strateški razmeštene baštenske svetiljke
uključivale jedna za drugom, u sve vedoj tami, a temperatura padala. Istakao je da
de, ako odluči da prihvati unapređenje, njena odluka biti nadahnuta isključivo
ambicijom. Novac im nije bio neophodan. Ved se dokazala kao pouzdan i
talentovan novinar. S karakterističnom razboritošdu i taktom predložio joj je
razgovor s Vulfom. Učinio je to zato što je shvatio da joj je samo njegovo mišljenje
o tom pitanju zaista važno.
Posle jutrošnjeg kratkog i neprijatnog razgovora znala je Vulfovo mišljenje o
tome.

Finli je jednim okom vrebao kancelariju komandira Vanite, dok je prilazio

Simonsovom i Edmundsovom stolu. Video je kako sidušna ali zastrašujuda žena
razgovara telefonom, mahnito gestikulirajudi. Seo je na Edmundsove papire na
ivici stola.
„Ne izgleda najsrednije“, rekao je.
„Zašto?“, pitao je Simons.
Nije ličilo na njega da se otima o kancelarijska ogovaranja. Navikao je da
bude prvi koji saznaje novosti.
„Zbog Vila“, reče Finli. „Šta bi drugo moglo biti? Čuo sam da je izveo Ešli
Lohlan iz zaštidenog stana.“
„Zašto?“
„Otišli su na doručak. Izjurio je iz kafea. Ostavio ju je samu. Njen tim za
zaštitu uložio je formalni prigovor. Hode da ga suspenduje.“
„Nek razbija glavu time“, reče Simons. „O čemu je razmišljao kad je to
uradio?“

183
 Finli je slegnuo ramenima.
„Ko bi ga znao? To je Vil. Danas nije svradao u kancelariju. Idem da se
sretnem s njim.“
Simons je prilično uživao u slatkoj, gotovo srednjoškolskoj razmeni tajni pred
šefičinim nosom.
„Ako pita gde sam, recite joj da tražim sigurnu kudu za Ešli Lohlan, što je,
uzgred budi rečeno, tačno“, reče Finli.
„I mi idemo na teren“, reče Simons. „Mi?“ pitao je Edmunds. „Gde idemo?“
„Imam još četvoro ljudi na spisku“, reče Simons. „Jedan od njih je mrtav.
Saznademo ko je to.“

Simons i Edmunds počastili su se Gregovim kobasicama u testu. Ostavljali su trag

mrvica za sobom na putu do trede adrese sa spiska. Posetili su dom sudske
stenografkinje i saznali da je 2012. godine umrla od raka. Saznali su da je
visokopoštovani sudija Timoti Harogejt sa suprugom emigrirao na Novi Zeland.
Sused je, na svu sredu, imao podatke njegovog sina, koji ih je probudio usred nodi
da bi potvrdio da su oboje živi i zdravi.
Sunce je izvirilo iza oblaka dok su prolazili pored Brunsvik skver gardensa.
Približili su se identičnim zgradama od cigala u Ulici Lansdaun teras. Vrata koja su
tražili bila su crna i odškrinuta. Edmunds je glasno pokucao. Ušli su u zajednički
hodnik sa šarenim pločicama na podu. Izgravirana pločica uputila ih je uz
stepenice do „penthausa“. Izraz koji se koristio za raskošni apartman na vrhu
oblakodera činio im se neprikladnim za četvorospratnicu.
Popeli su se stepeništem, osluškujudi odjek vlastitih koraka, i stigli do
hodnika na poslednjem spratu. Izbledele fotografije krasile su zid. Na vedini je bio
postariji gospodin u društvu daleko mlađih i neuporedivo privlačnijih žena, na
egzotičnim destinacijama. Plavuša koju je grlio na jahti po svoj prilici nije stigla do
obale, zato što se na slededoj fotografiji s plaže pored njega baškarila crvenokosa
lepotica u bikiniju.
Čuli su lomljavu iz stana. Kad su se približili ulaznim vratima, videli su da ni
ona nisu zaključana. Razmenili su zabrinute poglede pre nego što su ih tiho
otvorili. Šarene pločice s ulaza u zgradu krasile su i mračni hodnik. Šunjali su se
pored zatvorenih vrata ka svetlosni na kraju hodnika i zvuku koraka po tvrdom
podu.
„Trapavko! Rekla sam ti da je ne diraš.“
Edmuns je zastao. Simons i on odmah su prepoznali sarkastični, pokroviteljski
ton.

184
 „Baksterova?“ oglasio se Edmunds.
Uspravio se i ušao u dnevnu sobu, u kojoj je Blejk, na sve četiri, skupljao
komade, po svoj prilici skupocene vaze koju je upravo ispustio.
Zbunjeno su posmatrali Edmundsa i Simonsa. „Šta, kog đavola, vas dvojica
tražite ovde?“, pitala je. „Ronalda Evereta, nestalog porotnika s Halidovog
suđenja“, reče Edmunds. „Uh.“
„A vi?“
„Ved sam ti rekla: barica krvi, bez tela.“
„Gde je?“ pitao je Simons. „Svuda.“
Pokazala je na pod iza velikog kauča. Krug tamne, sasušene krvi pokrivao je
bele pločice oko natopljenog tepiha. „Isuse“, reče Edmunds.
„Mislim da možemo zaključiti kako tvog gospodina Evereta više nema“,
bezobzirno de Baksterova.
Krvoprolide pod nogama podsetilo je Edmundsa na jedan arhivirani slučaj koji
je proučavao te nodi: barica krvi i telo koje nikad nije otkriveno. To nije mogla biti
puka slučajnost.
„Šta nije u redu?“ pitala ga je Baksterova.
Nije smeo otkriti da vodi privatnu istragu, dok ne bude siguran da je nešto
otkrio. „Ništa.“
Pogledao je na sat. Obedao je da de izvesti Tiju na večeru. Modi de da stigne
do arhiva, provede tamo jedan sat i vrati se kudi na vreme, ali samo ako odmah
krene.
„Ovaj nered ne odgovara sitničavom, preciznom načinu rada našeg ubice“,
reče Simons. „U kudama prethodnih žrtava nije pronađena nijedna kap krvi.“
„Možda nije tako nepogrešiv kao što smo skloni da verujemo“, napomenuo
je Edmunds kad je čučnuo da pogleda mrlje krvi na sofi. „Možda je ovo jedina
žrtva koju je ubio i isekao u njenoj kudi. To znači da i na drugim mestima u gradu
ima barica i dokaza.“
U taj mah stigao je forenzički tim. Edmunds je ugrabio priliku da pobegne.
Izvinio se Simonsu, rekavši da mora srediti neke papire u kancelariji. Strčao je niz
stepenice i pojurio ka najbližoj stanici metroa.

* * *

Vulfov telefon je zapištao. Pročitao je kratku poruku:

ZASLUŢILA SAM ONO ODRANIJE. VEĈERA? L X

185
 „Zašto se ceriš?“ pitao ga je Finli dok su pešačili ka Novom Skotland jardu.
Vulf nije odgovorio. Otkucao je broj iz poruke. „Halo, detektiv Foks.“
„Zdravo, gospođa Lohlan.“ Finli ga je iznenađeno pogledao. „Kako si dobila
ovaj broj?“
„Sedaš li se Džodi, koju si jutros sreo?“
„Misliš na onu koja je uložila prigovor protiv mene?“
„Upravo ta. Telefonirala je prijateljici, koja je telefonirala prijateljici, koja te
poznaje.“
„Iznenađen sam što hodeš da večeraš sa mnom“, reče Vulf. Finli mu je uputio
još jedan neobičan pogled. „Pa, bog sveti zna da doručak i nije bio neki“,
nasmejala se. „Hodu redi da mislim kako ti dugujem izvinjenje.“
„Nisam zlopamtilo. Ionako nedeš dugo. Sedam?“
„Pretpostavljam da demo večerati kod tebe?“
„Bojim se da je tako. Neko bi mogao pomisliti da si mi zabranio da izlazim.“
„'Dobro du se okupati' pre nego što krenem.“ Finli ovog puta nije ni pokušao
da reaguje. „Samo izvoli. Videdemo se, Fokse.“
Prekinula je pre nego što je stigao da odgovori. Vulf je zastao.
„Pretpostavljam da očekuješ da te pokrivam kao i obično?“, reče Finli. „Moram da
budem na jednom mestu.“
„Stavi onaj kvalitetni losion za brijanje koji smo ti kupili za rođendan, ali ne
oblači onu groznu plavu košulju bez koje nigde ne ideš.“
„Volim tu košulju.“
„Izgledaš kao trudnica u njoj. To su Megine, a ne moje reči.“
„Još nešto?“
„Lepo se provedi“, reče Finli s vragolastim osmehom.

* * *

„Nepogrešivo znam kad lažeš, stari moj“, reče Baksterova.

Naletela je na Finlija u kuhinji. Opušteno je pitala za Vulfa. Sapleo se na prvih
nekoliko odgovora, pa ga je podvrgla ozbiljnom petominutnom ispitivanju. Počeo
je da popušta. Videla je to.
„Žalio se da mu nije dobro.“
„Zbog glavobolje?“
„Da.“
„Ali malopre si rekao da se žalio na bolove u stomaku.“
„Na to sam mislio, na bolove u stomaku.“

186
 „Čekaj, nije tako bilo. Pomenuo si glavobolju.“
Uživala je mučedi prijatelja.
„U redu. Pobedila si. Vratio se kod Ešli Lohlan.“
„Simons mi je rekao da su se posvađali.“
„Pomirili su se.“
„Pa zašto nisi otišao s njim?“
Finli nije hteo da odgovori na to pitanje, ali znao je da Baksterova nede
uzmaci.
„Zato što nisam pozvan.“
„Pozvan?“
„Na večeru.“
„Večeru?“
Sneveselila se i udutala. Finli nije znao šta da kaže. Usredsredio se na
spremanje kafe. Kad se okrenuo da bi joj ponudio pide, Baksterova više nije bila
tu.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Sreda, 9. jul 2014.

7.05 uveče

Vulf se nadao da je šetnja kišovitom glavnom ulicom Plamsteda razvodnila snažni

miris novog losiona za brijanje. Ispljuskao se dobronamernim poklonom i
poprskao nešto mirišljave tečnosti na zidove stana, u nadi da de ono što grebe
ispod njih ostati u tami. Izgubio je pola sata birajudi savršeno odelo i češljajudi
kosu. U prilično nervoznom raspoloženju pripremao se za prvi izlazak u ovoj
deceniji. Posle sveg truda izgledao je isto kao i bilo kog drugog dana.
Zastao je u prodavnici pida i izabrao jedino crveno i belo vino koje je
poznavao (Baksterine najdraže marke), pre nego što je kupio poslednji buket s
tezge. Mlitavo cvede izgledalo je toliko patetično da se ozbiljno zapitao je li platio
previše za nešto što je izraslo iz stare kofe iz koje ga je prodavačica izvadila.
Ušao je u zapuštenu zgradu, popeo se uz stepenice i pozdravio dvoje
policajaca ispred njenih vrata. Nisu izgledali naročito sredno što ga vide.
„Uložili smo prigovor protiv tebe“, rekla je policajka.
„Bide ti žao kad za nedelju dana budem mrtav“, reče Vulf.

187
 Osmehnuo se, ali ona nije. Progurao se između njih i pokucao na Ešlina vrata.
„Pokušaj da je ovog puta ne ostaviš uplakanu – ortak“, reče muškarac,
očigledno ljubomoran zbog njihove večere.
Vulf je ignorisao komentar. Požalio je što nije nešto rekao da bi ispunio
neprijatnu tišinu, pošto Ešli ni dvadeset sekundi kasnije nije odgovorila na
kucanje. Izgledala je očaravajude kad se konačno izborila s novim bezbednosnim
sistemom na ulaznim vratima. Vulfu se učinilo da je čuo policajčev uzdah iza svojih
leđa. Obukla je čipkastu svetloružičastu haljinu. Kosa joj je padala u rastresitim
uvojcima. Bila je preterano dobro obučena za skromnu večeru kod kude.
„Kasniš“, progovorila je pre nego što je zakoračila nazad u stan.
Vulf je kolebljivo krenuo za njom. Zalupio je vratima pred sirotim gargojlima
na straži.
„Čudesno izgledaš“, rekao je. Požalio je što nije vezao kravatu koju nije imao.
Predao joj je vino i buket. Brižno ga je stavila u vazu s vodom, u simboličnom
pokušaju da ga oživi.
„Znam da sam malčice preterala, ali možda nedu imati drugu priliku da se
sredim, pa sam resila da večeras dam sve od sebe.“
Otvorila je crveno vino za sebe i belo za Vulfa. Razgovarali su u kuhinji. Često
je mešala hranu. Obuhvatili su sve uobičajene teme za prvi sastanak: porodicu,
hobije, planove. Koristili su najtanušnije veze da bi premostili praznine između
predmeta razgovora i najčešde korišdenih i najduhovitijih anegdota. Vulf se
iznenada setio oca. Osetili su se normalno, prvi put otkad je sve ovo počelo, kao
da ih čeka beskrajna bududnost i kao da prvo zajedničko veče može da procveta u
nešto posebno.
Pripremila je veoma ukusnu večeru. Stalno se izvinjavala zbog „zagorelih
komada“, iako Vulf nije našao nijedan. Sipali su poslednje kapi vina u čaše kad je
poslužila desert. Razgovor je zašao u melanholične, ali ništa manje uzbudljive
vode.
Upozorila ga je na to da u stanu posle kuvanja postaje nepodnošljivo vrude.
Podvio je rukave košulje. Nije ustuknula kad je videla opekotine na levoj ruci.
Podstakle su njenu radoznalost. Privukla je stolicu da bi ih osmotrila izbliza. Nežno
i očarano prelazila je prstima preko osetljive, naborane kože.
Ponovo je osetio jagodu u njenoj kosi i slatki miris vina u njenom dahu kad se
okrenula prema njemu. Bila je samo nekoliko centimetara udaljena od njegovog
lica. Disali su isti vazduh…
… Vučja maska.

188
 Trgao se. Ona je uzmakla od njega. Neprijatna slika smesta se rasula, ali bilo
je prekasno. Romantični trenutak u potpunosti je bio upropašden. Video je
odbijanje na njenom licu. Očajnički je želeo da spase ono što je ved postalo jedno
od najprijatnijih večeri ikada.
„Izvini“, rekao je.
„Nemoj da se izvinjavaš. Meni je žao.“
„Možemo li ponovo da probamo? Znaš, tvoja šaka na mojoj ruci, tvoj pogled
na meni, i tako dalje.“
„Zašto si uzmakao?“
„Uzmakao sam, ali ne od tebe. Poslednja osoba koja mi je prišla toliko blizu
bio je čovek koji pokušava da nas ubije… To se desilo juče.“
„Video si ga?“ Oči su joj se raširile. „Nosio je masku.“
Objasnio je šta se dogodilo ispred ambasade. Nešto u priči o njegovom
sučeljavanju sa čovekom s maskom vuka i odbijanju da skrene pogled raspirilo je
neku iskru u njoj. Ponovo mu se približila i položila šaku na njegovu ruku.
Namirisao je suptilni trag vina u njenom dahu. Razdvojila je čulne usne…
Vulfov telefon ponovo je zazvonio.
„Sranje!“ Pogledao je na ekran i zamalo prekinuo vezu. Zatim se sažaljivo
osmehnuo i ustao da bi odgovorio na poziv. „Baksterova? … Ko? … Ne, ne činite
to… Gde? … Stižem za sat.“
Ešli je izgledala ozlojeđeno. Počela je da sklanja stvari sa stola. „Da li to znači
da ideš?“
Vulf se zaljubio u njen naglasak. Zamalo što se nije predomislio kad je
prepoznao razočaranje u njenom glasu. „Prijatelj je u nevolji.“
„Zašto ne pozove policiju?“
„Nije u takvoj nevolji. Veruj mi, rekao bih mu da se nosi da je reč o bilo kome
drugom.“
„Sigurno ti je veoma važan.“
„Jeste, ali na iritirajudi način.“

Edmunds je otvorio oči. Nekoliko sekundi nije imao pojma gde je. Ožvalavio je
ruku. Ležao je na madracu od papira i buljio u kanjon polica koje su se pružale u
oba pravca. Bio je veoma iscrpljen. Nije mogao da odoli mešavini tame i tišine.
Došao je sebi i spustio pogled na zglob: 9.20 uveče. „Prokletstvo!“
Raspremio je sve dokaze s poda u kutiju. Gurnuo ju je na policu i potrčao ka
izlazu.

189
Vulf je istresao poslednje pare da bi platio razbojničku tarifu za taksi, pre nego što
je izašao ispred Hemingvejsa u glavnoj ulici Vimbldona. Probio se pored pijanaca u
bašti i pokazao legitimaciju kad je stigao do bara.
„Onesvestila se u toaletu“, rekla mu je devojka koja je točila pivo. „Neko je s
njom. Hteli smo da zovemo hitnu pomod. Tražila je da prvo vas pozovemo.
Čekajte, vi ste onaj detektiv… Vulf. Onaj Vulf!“
Grabio je ka toaletu kad je devojka posegnula za telefon s kamerom u džepu.
Zahvalio je kelnerici koja je ljubazno pristala da pravi društvo Baksterovoj dok ne
stigne. Kleknuo je kraj nje. Još je bila pri svesti, ali reagovala je tek kad bi je
uštinuo ili povikao njeno ime.
„Kao u stara dobra vremena“, rekao je.
Pokrio joj je lice sakoom. Pretpostavljao je da je devojka za barom obavestila
sve fotografe-amatere da je tip s televizijskih vesti u ženskom toaletu. Podigao ju
je i izneo u salu.
Vratar mu je krčio put kroz gužvu. Vulf je pretpostavljao da mu ne pomaže
zbog brige za pijanu ženu, ved da bi izašla iz lokala pre nego što ponovo povrati. U
svakom slučaju cenio je to što je radio. Izneo ju je na ulicu. Zamalo što je nije
ispustio dok se peo uz uske stepenice do njenog stana. Nekako je uspeo da
otključa ulazna vrata. Dočekao ga je zvuk radija pojačanog do kraja. Oteturao se
do spavade sobe. Spustio ju je na krevet.
Skinuo joj je čizme i vezao kosu pozadi, kao bezbroj puta dotad, iako to
odavno nije radio. Otišao je u kuhinju da bi uzeo činiju i isključio radio pre nego
što nahrani Eha. Našao je dve prazne boce vina u sudoperi. Opsovao je sebe što
nije pitao osoblje u lokalu koliko je tamo popila.
Napunio je dve čaše vodom. Iskapio je jednu i otišao u spavadu sobu. Spustio
je drugu na stočid pored kreveta. Izuo je cipele. Pružio se pored nje. Ved je hrkala.
Isključio je lampu i uperio pogled u mračnu tavanicu. Slušao je prve udarce
kišnih kapi po prozoru. Nadao se da su skorašnja posrtanja Baksterove u
potpunosti izazvana stresom koji je sve pritiskao i da još donekle kontroliše porok
koji je nikad nije ispustio iz svojih šaka. Pomogao joj je da ga dugo krije od svih,
možda predugo. Spremao se za još jednu probdevenu nod u kojoj de povremeno
proveravati da li još diše i čistiti za njom. Pitao se da li joj pomaže.

Edmunds je bio gola voda kad je stigao kudi i zatekao pogašena svetla. Teturao se
po mračnom hodniku što je tiše mogao. Pretpostavio je da Tija spava. Stigao je do
otvorenih vrata spavade sobe i video namešten krevet. „Ti?“, pozvao je.

190
 Išao je iz sobe u sobu, uključivao svetla i zapažao stvari koje nedostaju: Tijina
torba s posla, njene najdraže farmerke i mačka, hodajuda opasnost od saplitanja.
Previše puta ju je izneverio, ne samo od početka rada na slučaju Krpenog lutka ved
i od premeštaja.
Sručio se na kauč na kome je trebalo da provede nod i protrljao umorne oči.
Kajao se zbog svih neprijatnosti koje joj je priredio. Tešio se mišlju da je ostalo još
samo pet dana borbe. Sve de se ubrzo završiti na ovaj ili onaj način. Sigurno je
mogla da vidi da je kraj na vidiku.
Razmišljao je da li da je zove, ali znao je da de isključiti telefon. Pogledao je
na sat: bilo je 10.27 uveče. Njegova skoro tašta sigurno je došla da je odveze, zato
što je automobil bio parkiran na ulici. Skinuo je ključeve s kukice, isključio svetla i
zakoračio u nod, uprkos umoru.
Brzo je stigao na drugi kraj grada, pošto je bio gotovo sam na drumu.
Parkirao se odmah ispred zgrade i požurio do čuvara, koji ga je odmah prepoznao.
Razmenili su poneku reč dok je Edmunds vadio legitimaciju i ostavljao stvari pre
potpisivanja u knjigu posetilaca i ulaska u arhiv.

Vino je pomoglo. Vulf je zaspao. Probudio se manje od sat kasnije. Iz sna ga je

prenulo povradanje u kupatilu. Ležao je u mraku. Vrata kupatila bila su oivičena
linijom svetlosti. Slušao je puštanje vode, otvaranje i zatvaranje ormarida,
grgoljenje i pljuvanje sredstva za ispiranje usta u lavabo.
Spremao se da ustane i pođe kudi, zadovoljan što ona funkcioniše dovoljno
dobro da se snađe bez njegove pomodi, kad se doteturala u spavadu sobu,
ispružila po krevetu i prebacila pijanu ruku preko njegovih grudi.
„Kako ti je bilo na sastanku?“, pitala je.
„Kratko“, odvratio je Vulf, ljut na Finlija koji ne bi mogao da sačuva tajnu ni
kad bi mu život od nje zavisio, i obuzet sumnjom da ispad Baksterove načinjen u
zlo doba nije bio nehotičan.
„Šteta. Hvala ti što si došao po mene“, rekla je, na ivici sna.
„Zamalo što nisam.“
„Ali došao si“, prošaputala je dok je padala u san. „Znala sam da deš dodi.“

Edmundsov trud se isplatio. Uspeo je da pronađe kutiju koju je ranije pregledao,

iako ju je, u žurbi da se što pre vrati kudi, ostavio na pogrešnoj polici. Vratio se
slučaju iz 2009. godine: nasledniku modne korporacije koji je nestao iz dobro
čuvanog hotelskog apartmana i barici krvi, bez tela. Proučavao je sve fotografije s
mesta zločina. Uspeo je da pronađe onu koja je potvrdila njegove sumnje.

191
 Na zidu pored barice krvi bilo je osam sidušnih mrlja. Viđene su i zanemarene
kao „još krvi“. Mesto zločina bilo je jezivo slično sobi koju su posetili tog dana.
Prikupljeni podaci ukazivali su na to da je prskanje krvi prouzrokovano
odsecanjem udova ubijene žrtve, da bi se telo neopaženo uklonilo iz dobro
obezbeđene prostorije.
Edmunds je bio siguran da je ovo njihov ubica.
Počeo je da pakuje dokaze u kartonsku kutiju. Konačno je pronašao nešto
dovoljno obedavajude da podeli s timom. Kad je ustao, list papira skliznuo je s
poklopca na pod. To je bio uobičajeni formular koji je pratio svaku kutiju u
skladištu. Sadržao je spisak imena i datuma iznošenja dokaza iz arhive i razloge
zbog kojih su iznošeni. Čučnuo je da bi ga vratio na odgovarajude mesto na
poklopcu i ugledao poznato ime na dnu strane. Pripadalo je poslednjoj osobi koja
je pregledala dokaze iz ove kutije:

Detektiv narednik Vilijam Foks – 5.2.2013: Analiza mrlja od krvi

Detektiv narednik Vilijam Foks – 10.2.2013: Vraćena u skladište

Edmunds se zbunio. U kutiji nije bilo Vulfovog ni forenzičkog izveštaja posle

originalnih iz 2009. godine. Najverovatniji scenario bio je da je Vulf nabasao na
ovaj slučaj istražujudi neki drugi. Možda je otkrio prethodnu žrtvu Krpenog lutka,
nehotično privukavši njegovu pažnju. To bi objasnilo ličnu prirodu izazova i
divljenje koje je ubica osetio prema jedinom policajcu kog je smatrao dostojnim
pažnje. Sve kocke su se složile.
Bio je ushiden. Pitade Vulfa ujutro. Možda de modi da mu ukaže na druge
primere ranih radova njihovog ubice. Otišao je u drugi prolaz, ohrabren otkridem i
potražio slededu kutiju sa spiska.
Konačno su počeli da love lovca.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Četvrtak, 10. jul 2014.

7.07 ujutro

192
Otvorena vrata puštala su blistave sunčeve zrake. Bacali su lenje senke po postelji.
Vulf je otvorio oči. Bio je sam u sobi Baksterove. Ležao je obučen na posteljini.
Probudilo ga je ritmičko koračanje iz susedne prostorije.
Uz veliki napor ustao je i uzeo cipele s mesta na koje ih je bacio. Ušetao je u
suncem okupanu dnevnu sobu i mlako mahnuo Baksterovoj, koja je vežbala na
traci u sportskoj opremi, s konjskim repom koji joj je sinod nevešto vezao.
Pomislio bi da izgleda odmorno i osveženo, da nije znao istinu. Oduvek se brzo
oporavljala. To je bio jedan od razloga zbog kojih je tako dugo uspevala da sakrije
ozbiljan problem od tolikog broja ljudi.
Nije obratila pažnju na njega kad je ušao u kuhinju i počeo da sprema kafu.
„Imaš li još…“ počeo je.
Koža joj je blistala od znoja. Držala je zahtevni ritam. Nevoljno je skinula
slušalice da bi ga čula.
„Imaš li još rezervnu četkicu za zube?“ pitao je.
Od nje se po nemom dogovoru očekivalo da drži rezervnu toaletu u
ormaridu, u slučaju da Vulf zaglavi u njenom stanu bez najave. To je u jednom
trenutku postala redovna pojava. Nije ni čudo što je Andrea počela da sumnja u
prirodu njihovog odnosa, ma kako bezazlen bio.
„Najniža fioka, u kupatilu“, šturo je odvratila pre nego što je vratila slušalice
na uši.
Vulf je osedao da je raspoložena za sukob. Odlučio je da ne zagrize mamac.
Ponašala se na način tipičan za nju. Stidela se onoga što je uradila. Izražavala je to
osedanje veoma svađalačkim stavom.
Voda je provrela. Podigao je šolju. Nemo ju je zapitao želi li jednu. Frknula je i
teatralno skinula slušalice.
„Šta hodeš?“
„Samo sam te pitao hodeš li kafu.“
„Ali ja ne pijem kafu. Znaš to, bolje nego iko. Pijem samo vino i smešne
koktele.“
„Da li to znači ne?“
„Dakle, to je tvoje mišljenje o meni? Misliš da sam sirota, pijana olupina
nesposobna da vodi računa o sebi. Priznaj.“ Njegova rešenost je slabila. „Ne
mislim to. Popidu kafu…“
„Valjda ti je jasno da nisi morao da mi pomažeš. Slobodno veselo nastavi
svojim putem, ubeđen u vlastitu nadmod. Učini mi uslugu, plemeniti čoveče:
slededi put nemoj da se trudiš.“
Od poduže vakele ponestalo joj je daha.

193
 „Voleo bih da se nisam trudio ni ovog puta!“, povikao je. „Trebalo je da te
pustim da puziš po toaletu, umesto da mi upropastiš veče.“
„O da, tvoja večera s Ešli Lohlan. Veoma romantično. Imam krajnje pozitivan
osedaj u pogledu te veze. Pred vama je sjajna bududnost, pod uslovom da ne
budete brutalno ubijeni u slededa četiri dana!“
„Idem na posao“, rekao je na putu ka vratima. „I ti si dobrodošla, uzgred budi
rečeno.“
„Ne znam zašto to radiš sebi“, povikala je za njim. „To liči na davanje imena
kravama u klanici!“
Ulazna vrata su se zalupila, oborivši uramljenu fotografiju njujorških
oblakodera sa zida u dnevnoj sobi. Povedala je brzinu na traci, vratila slušalice na
uši i pojačala zvuk.

Vulf je stigao u kancelariju nakrivo nasađen. Sjurio se do Finlijevog stola. Njegov

prijatelj bio je nestrpljiv da čuje kako je bilo na sastanku s Ešli.
„Zašto si, kog đavola, to uradio?“ Vulf se obrušio na njega.
„Šta kažeš?“
„Zašto si rekao Baksterovoj za moju večeru s Lohlanovom?“
„Pokušao sam da joj ne kažem, ali nanjušila je da nešto krijem.“
„Zašto nisi nešto izmislio?“
„Da li je trebalo?“
Finli, koga je bio glas da je nepresušni izvor dobrodušja i pozitivne energije u
odeljenju, pred Vulfovim očima preobrazio se u nekadašnjeg glazgovskog bobija
uvek raspoloženog za tuču. Vulf je za svaki slučaj izvadio ruke iz džepova. Morade
brzo da reaguje ako se situacija zaoštri. Finlijev levi aperkat bio je legendaran.
„Prijatelj ne bi tako postupio“, reče Vulf.
„Ja sam i Emilin prijatelj.“
„Upravo zbog toga. Povredio si joj osedanja.“
„Znači, ja sam povredio njena osedanja? Ja?“ Finli je govorio veoma tiho, što
nikad nije bio dobar znak. „Godinama gledam kako vučeš to jadno devojče za nos.
Šta god da se dešava među vama koštalo te je braka, a ti si još na istoj poziciji, što
de redi da je želiš, ali si preveliki slabid da skočiš naglavačke, a nemaš hrabrosti da
je oslobodiš. Obrni-okreni, ostala su ti još četiri dana da postupiš kao muškarac.“
Vulf je ostao bez teksta. Navikao je da Finli uvek i u svemu bude na njegovoj
strani.
„Moram da pratim trag. Odlazim“, reče Finli i ustade. „Idem s tobom.“
„Ne, nedeš.“

194
 „Imamo sastanak o toku istrage u deset“, reče Vulf. „Pokrivaj me“, poručio
mu je Finli s gorkim osmehom. Tresnuo je Vulfa po leđima i otišao.

Vulf je u 9.05 ignorisao novi poziv doktorke Preston-Hol. Očekivao je da de

komandirov telefon svakog trenutka zazvoniti. Finli je otišao ljutit. Čuo je kako
Baksterova viče na drugom kraju kancelarije.
Edmunds nije zapažao ništa od toga. Poslednjih deset minuta pripremao je
dokumenta o kojima je hteo da razgovara s Vulfom. Jedva je čekao da vidi njegovu
reakciju. Skupio je sve papire i krenuo ka Vulfovom stolu. Usput se preslišavao.
„Gejbrijel Pul Džunior, 2009. godine“, rekao je kad je stigao do Vulfa.
Učinilo mu se da je video treptaj prepoznavanja u Vulfovim očima. On je
samo duboko uzdahnuo pre nego što ga je odmerio zabrinutim pogledom.
„Da li bi to ime trebalo nešto da mi znači?“
Edmunds je poletno nastavio, uprkos razočaravajudoj reakciji.
„Nadao sam se da hode“, rekao je. „Naslednik elektronske imperije nestaje iz
hotelskog apartmana. Telo nikad nije pronađeno. Sedaš li se toga?“
„Znaš, ne želim da budem grub, ali zašto ne bi porazgovarao o tome s nekim
drugim? Nisam baš raspoložen za priču.“
Vulfov manjak interesovanja pokolebao je Edmundsa. Shvatio je da se nije
najbolje izrazio.
„Izvini, pusti me da ti objasnim od početka. Proučavao sam arhivirane
slučajeve…“
„Mislim da sam ti rekao da to ne radiš.“
„Rekao si. Uveravam te da sam to radio u slobodno vreme. Bilo kako bilo,
našao sam neš…“
„Ne. Ne može 'bilo kako bilo'. Ako ti nadređeni kaže da nešto ne radiš – ne
radiš to!“, povikao je Vulf i privukao pažnju čitavog odeljenja. Ustao je.
„Kad bi mi s-samo dao priliku da ti objasnim“, zamuckivao je Edmunds. Nije
mogao da shvati kako su tako brzo prešli put od bezazlenog razgovora do oštrog
sukoba, ali nije bio spreman da odustane. Imao je važna pitanja za starijeg kolegu.
Mora dobiti odgovore na njih. „Pronašao sam nešto obedavajude.“
Vulf je zaobišao sto. Edmunds mu je pružio prvi dokument, zato što je njegov
gest protumačio kao znak zanimanja. Vulf mu je izbio sve papire iz ruke. Pali su na
pod. Začuli su se uzvici i smeh, dostojni školskog igrališta. Baksterova je krenula
prema njima. Simons je ustao. Vratio se ulozi šefa.
„Moram da znam zašto si tražio dokaze iz Pulovog slučaja“, reče Edmunds.
Povisio je glas, ali je podrhtavanje otkrivalo nervozu.

195
 „Mislim da mi se tvoj ton ne dopada“, reče Vulf. Približio se mršavom
mladidu.
„Mislim da mi se ne dopada tvoj odgovor!“ odvratio je Edmunds. Iznenadio
je sve, uključujudi i sebe. „Zašto si se zanimao za taj slučaj?“
Vulf je zgrabio Edmundsa za gušu. Tresnuo ga je o zid sobe za sastanke. Crne
pukotine išarale su mutno staklo.
„Hej!“, povikao je Simons.
„Vulfe!“, dreknula je Baksterova, trčedi ka njima.
Vulf je pustio Edmundsa, kome je tamna krv curila niz vrat. Baksterova je
stala između njih.
„Šta se to događa, Vulfe?“, povikala je.
„Reci svom poslušnom psetancetu da me se kloni!“, urliknuo je. „Više nije
moj. Gubiš kontrolu nad sobom, Vulfe“, rekla mu je. Ja je gubim?“ vrisnuo je,
crven od gneva.
Registrovala je neizgovorenu pretnju. Spremao se da otkrije tajnu koju je
godinama krila. Pripremila se za to. Uistinu joj je laknulo što de konačno prestati
da se pretvara.
Oklevao je.
„Reci mu da de za njega biti bolje ako bude imao nešto konkretno, kad ved
optužuje ljude pred svima“, reče Vulf.
„O kakvim optužbama govoriš?“ pitala je Baksterova.
„Nisam te optužio ni po kom osnovu“, planuo je Edmunds. „Samo sam tražio
tvoju pomod.“
Vanita je izašla iz kancelarije. Propustila je početak sukoba.
„O kakvim je optužbama reč?“ razdrala se Baksterova na obojicu.
„Gubio je vreme proučavajudi moje stare slučajeve, umesto da radi svoj
posao!“
„Ma nosi se“, procedio je Edmunds, na nekarakteristično grub način. Držao
se za glavu. Krv mu je tekla između prstiju.
Vulf je zakoračio prema njemu, ali ga je Simons zaustavio. Baksterova se
nagnula da bi nešto šapnula Edmundsu.
„Je li to tačno?“ pitala ga je.
„Našao sam nešto.“
„Rekla sam ti da se maneš toga“, planula je. „Našao sam nešto“, ponovio je.
„Ne mogu da verujem da staješ na njegovu stranu“, reče Vulf. „Ne stajem ni
na čiju stranu! Mislim da ste obojica kreteni!“ povikala je Baksterova. „Dosta je
bilo!“

196
 U kancelariji je zavladala grobna tišina. Gnevna Vanita marširala je ka
učesnicima sukoba.
„Edmundse, idi pregledaj glavu. Baksterova, vrati se u svoj tim. Fokse, od
ovog trenutka smatraj se suspendovanim.“
„Ne možete da me suspendujete“, prezrivo je odvratio.
„Videdemo. Marš napolje!“
„Komandiru. Moram da se složim s Vulfom“, reče Edmunds. Skočio je u
odbranu svog napadača. „Ne možete da ga suspendujete. On nam je neophodan.“
„Nedu dopustiti da rušiš odeljenje iznutra“, obratila se Vulfu. „Marš napolje!
Gotov si.“
Usledio je napet trenutak u kom su svi, ne dišudi, čekali Vulfovu reakciju.
Dočekali su antiklimaks. Gorko se nasmejao, izvukao ruku iz Simonsovog stiska i
krenuo ka vratima. Odgurnuo je Edmundsa ramenom u prolazu.

Samo su Simons i Vanita prisustvovali redovnom sastanku o napretku istrage u 10

sati ujutro. Dvanaest imena bilo je ispisano na tabli, koja je ponosno stajala u
središtu sobe kao dovršena slagalica. Identifikovanje poslednje žrtve, Ronalda
Evereta, nije dovelo do otkrovenja kome se Simons nadao. Nešto im je
nedostajalo.
„Spade knjiga na dva slova“, s osmehom de Simons.
„Gde je Šo?“, pitala je.
„Nemam pojma. Finli ne odgovara na pozive. Edmunds je otišao u hitnu
pomod na ušivanje. Upravo si suspendovala Foksa.“
„Samo izvoli i reci ako misliš da sam donela lošu odluku, Terense.“
„Nije loša. Hrabra je.“
„Taj čovek je problem. Ne možeš ga kriviti, kad se sve uzme u obzir. Prešao je
sve granice.“
„U potpunosti se slažem s tobom, ali ne mogu da koordiniram istragu bez
ičije pomodi. Vrati mi Baksterovu.“
„Ne mogu, ne posle fijaska s Garlandom. Dadu ti nekog drugog.“
„Nemamo vremena za takve poteze. Ešli Lohlan umrede za dva dana, a Foks
tri dana posle nje. Baksterova je upoznata sa slučajem. Istrajavanje u njenom
udaljavanju sa slučaja bila bi loša odluka.“
Vanita je odmahnula glavom i nešto progunđala.
„U redu, ali zapisadu svoje primedbe. Ti deš odgovarati za nju.“

197
„Divna, krvlju poprskana porotnica“, rekla je Samanta Bojd dok je zurila u
zloglasnu fotografiju na kojoj je stajala ispred Old Bejlija. „Tako su me nazvali.“
Finli je jedva prepoznao osobu s druge strane stola. Nije ličila na ženu s
fotografije. Bila je nesumnjivo privlačna. Nekada duga, platinastoplava kosa sad
joj je bila tamnosmeđa i kratka. Nanela je dosta šminke, koja je skretala pažnju s
nebo-plavih očiju, koje su se isticale čak i na crnobelim fotografijama. Skupa
odeda joj je laskala, ali nije plenila pažnju na prvi pogled.
Treda najpoznatija osoba iz najčuvenijeg sudskog procesa u novijoj istoriji
saglasila se da se sretne s njim u kensingtonskom kafidu na glasu. Kad je ušao,
mislio je da je zatvoren zbog renoviranja. Niko od mušterija s firmiranim kesama
ili tetoviranog osoblja nije izgledao nimalo zabrinuto zbog cevi izloženih pogledu,
golih sijalica i neomalterisanih zidova.
Finlijeva ekspedicija iz kancelarije nije bila podstaknuta svađom s Vulfom.
Ugovorio je razgovor još prethodne večeri. Čvrsto je verovao da je postavljanje
pravih pitanja pravim osobama najdelotvorniji metod pribavljanja dokaza, iako
nije potcenjivao pradenje novca, analizu otisaka i krvi. Znao je da ga kolege
smatraju staromodnim, pravim dinosaurusom. Nije krio da je odan svojim
metodama i da nema nameru da se menja na manje od dve godine do penzije.
„Veoma sam se trudila da pobegnem od ovoga“, rekla je Samanta. „Nije sve
tako crno. Pretpostavljam da je slava stečena na suđenju bila dobra za posao.“
Otpio je kafu. Zamalo što se nije zadavio. Imala je ukus kakav bi se dopao
Vulfu.
„Imate pravo. Nismo mogli da ispratimo sve porudžbine, pogotovo za belu
haljinu. Na kraju smo morali da odbijamo porudžbine.“
„I?“, pitao je Finli.
Nastavila je posle pažljivog razmišljanja.
„Tog dana nisam pozirala fotografima. Tražila sam pomod. Nisam htela da se
proslavim, pogotovo ne zbog nečeg tako… groznog. U trenu sam postala divna,
krvlju poprskana porotnica. To sam, što se ljudi tiče, bila i ostala.“
„Mogu da vas razumem.“
„Uza sve poštovanje, mislim da ne možete. Istina je da sam se stidela uloge
koju sam tog dana odigrala. U to doba bili smo pod tako snažnim utiskom ispada
detektiva Foksa i optužbi protiv policije da smo dozvolili da utiču na našu odluku.
Vedina je tako postupila. Desetoro od dvanaestoro porotnika napravilo je
nepopravljivu grešku. Ne prođe dan da ne pomislim na njene posledice.“
U njenom glasu nije bilo nimalo samosažaljenja, samo prihvatanja
odgovornosti. Finli je spustio skorašnju fotografiju Ronalda Evereta na sto.

198
 „Da li prepoznajete ovog muškarca?“
„Kako ne bih? Trideset šest dana morala sam da sedim pored ljigavog starog
perverznjaka. Nisam njegova obožavateljka.“
„Da li znate neki razlog zbog kog bi neko hteo da naudi gospodinu Everetu?“
„Očigledno niste imali priliku da ga upoznate. Prvo mi pada na pamet to da je
bio sa ženom pogrešnog čoveka. Zašto pitate? Da li mu se nešto dogodilo?“
„To je poverljiva informacija.“
„Nikom ništa nedu redi.“
„Ni ja“, reče Finli. Stavio je tačku na tu temu. Duboko je razmislio pre nego
što je postavio sledede pitanje. „Da li ga je, kad razmislite o njemu, nešto izdvajalo
od ostalih porotnika?“
„Da li se po nečemu izdvajao?“ glasno se zapitala. Zbog njenog izraza
pomislio je da je uzalud dolazio. „Uh, samo… nikad to nismo dokazali.“
„Šta niste nikad dokazali?“
„Novinari su prišli meni i još nekim porotnicima. Nudili su nam neverovatne
sume za informacije. Hteli su da znaju o čemu razgovaramo iza zatvorenih vrata,
ko de na koji način glasati.“
„Mislite li da je Everet prihvatio njihovu ponudu?“
„Ne da mislim, ved sam sigurna. Neki objavljeni podaci stizali su direktno iz
kruga porotnika. Siroti Stenli, koji se od samog početka borio da se optuženi
proglasi krivim, jednog jutra našao je svoje lice u novinama koje su tvrdile da gaji
snažna antimuslimanska osedanja, da je rodbinski povezan s nacističkim
naučnikom i slične koještarije.“
„Zar niste obavezni da izbegavate vesti dok ste u poroti?“
„Sedate li se tog suđenja? Lakše bismo izbegli vazduh.“
Finli se nečeg setio. Potražio je nešto u fascikli. Spustio je fotografiju na sto.
„Da li je, nekim slučajem, ova osoba bila jedan od novinara koji su vam prišli s
tim predlogom?“
Pomno je posmatrala fotografiju.
„Jeste!“ prostenjala je. Finli se naglo uspravio na stolici. „Ovo je čovek koji je
umro na vestima, zar ne? Džared Garland. Bože moj. Nisam ga prepoznala. Imao
je dugu masnu kosu i bradu kad sam ga upoznala.“
„Sigurni ste da je to isti čovek?“ pitao je Finli. „Pogledajte ponovo.“
„Sasvim sam sigurna. Prepoznajem taj podmukli osmeh. Lako dete proveriti
da li govorim istinu. Morala sam da pozovem policiju da dođe i otprati ga s mog
poseda kad me je jedne nodi pratio do kude i odbio da se udalji.“

199
Edmunds je stalno čačkao čvorugu na glavi, na mestu na kom mu je bolničarka
slepila krajeve rasparane kože. Satima je čekao intervenciju, vrtedi razgovor s
Vulfom u glavi. Rekonstruisao ga je gotovo reč po reč u beležnici. Nije mogao da
pojmi kako je Vulf uspeo da ga u potpunosti pogrešno razume.
Bio je umoran. Možda je nehotice nastupio optuživački, s manjkom
poštovanja. O kakvoj se optužbi radilo, ako je to tačno? Pitao se da li je Vulf lagao
kad je rekao da ne prepoznaje slučaj i da li je veoma dobro znao da je zaboravio
da u kutiji ostavi nove forenzičke izveštaje. Samoodbrana je u tom slučaju mogla
biti motiv preteranog reagovanja.
Jedino pozitivno što je proizašlo iz posete urgentnom odeljenju bilo je to što
je Tija bila primorana da odgovori na njegove poruke. Čak se ponudila da dođe
kako bi mu pravila društvo u čekaonici, ali ju je ubedio da je dobro. Složili su se da
ostane kod majke tokom vikenda, pošto de on vrlo malo vremena provesti kod
kude. Obedao je da de posle toga početi da nadoknađuje propušteno.
Čiste savesti krenuo je na drugu stranu grada, do Votforda. Taksijem se
odvezao do arhiva. Automatski je prošao uobičajenu rutinu da bi ušao u skladište,
ali je zastao ispred kancelarijice na dnu stepeništa. Obično bi žurno prošao pored
vrata s oznakom „Administrator“, ali je ovom prilikom ljubazno kucnuo o staklo i
ušao.
Sredovečna ženica iza zastarelog kompjutera je, zbog kože bele kao smrt,
preterano velikih naočara i zapuštenog izgleda, odgovarala njegovim
predviđanjima. Raspoloženo ga je pozdravila, kao starija rođaka željna razgovora.
Pristao je da sedne, ali je odbio ponuđeno pide. Sumnjao je da de mu biti
potrebno najmanje sat dragocenog vremena.
Edmunds je neosetno upravio razgovor u željenom pravcu, pošto mu je
ispričala sve o preminulom suprugu, Džimu, i prijateljski nastrojenom duhu koji je,
kako je tvrdila, opsedao podzemni mauzolej.
„Da li sve mora da prođe kroz ovu kancelariju?“ pitao je.
„Sve. Skeniramo bar-kodove iznetog i vradenog materijala. Svi alarmi u zgradi
aktiviraju se ako prenesete bilo šta preko praga skladišta bez očitavanja koda.“
„To znači da mi možete redi ko je šta tražio“, reče Edmunds. „Naravno.“
„U tom slučaju moradu da pogledam svaku kutiju koju je detektiv narednik
Vilijam Foks ikada izneo.“
„Sve njih?“, iznenađeno je upitala. „Da li ste sigurni? Vil je često svracao.
„Sve, bez izuzetka.“

200
 BOLNICA SVETE ANE

Subota, 17. oktobar 2010.

9.49 uveče

Vulf se lenjim korakom vradao ka svojoj sobi. Pripremao se za nodni obilazak u

deset. Zagušljivi hodnik bio je pun veštačke svetlosti i mirisa tople čokolade na
kolicima. Ime napitka mu je sve manje odgovaralo, pošto se razvodnjeno pide
hladilo kad god bi neki pacijent bacio čašu u lice bolničaru.
Vrteo je kuglicu plastelina po prstima. Pre nedelju dana ukrao ga je od
ružičastih dama. Svake nodi pravio je od njih improvizovane čepide za uši. Ništa
nije moglo da utiša večito vrištanje, ali su ga čepidi bar preobražavali u daleki užas.
Prošao je pored nekoliko otvorenih vrata praznih soba. Njihovi stanovnici
cedili su poslednje sekunde televizijskog programa pre početka nametnutog
povečerja. Čuo je šapat iz jedne mračne sobe kad je zašao za ugao i stupio u
slededi pusti hodnik. Osmotrio je vrata u prolazu s bezbedne razdaljine i čuo
prigušenu molitvu, brzo recitovanu u pola glasa.
„Detektive“, pozvao ga je glas sličan šapatu pre nego što je nastavio da
recituje preostale stihove.
Vulf je zastao. Pitao se da li halucinira, zbog jakih lekova. Gvirnuo je u tamu.
Vrata sobe bila su odškrinuta. Fragment svetla prodirao je kroz tamu, otkrivajudi
tvrdi pod i deo crnog torza, nagnutog preko gole noge u molitvi. Hteo je da nastavi
put, kad je ponovo začuo šapat.
„Detektive“, ponovio je pre nego što je prešao na novi stih.
Vulf je oprezno prišao teškim vratima. Gurnuo ih je. S umornom škripom
pomerila su se na starim, ukočenim šarkama. Naslepo je posegnuo za prekidačem
za svetlo, s relativno sigurnog mesta na vratima. Znao je da je negde desno od
dovratka. Slaba fluorescentna svetiljka oživela je zujedi. Hrana ili sasušena krv
kojom je bila zamazana svela je njenu svetlost na imitaciju plamena svede. Bacala
je tamne senke po zidovima. Tesni prostor zaudarao je na infekciju i ono što je
bilo namazano po plastičnom kudištu.
Džoel je prestao da se moli da bi zaklonio oči od nečistog svetla. Na sebi je
imao samo iscepane gade. Najvedi deo tela išaranog ožiljcima bio je vidljiv. To nisu
bili tragovi pređašnjeg udesa ili divljačkog napada, ved svedočanstva o
samopovređivanju. Krstovi različitih veličina prekrivali su crno platno. Veliki broj
ožiljaka je pobeleo, neki su još bili crveni i upaljeni.

201
 Ostatak sobice odražavao je njenog gosta: Biblija je krvarila na požuteloj
postelji. Pojedini stihovi bili su grubo iscepani i pljuvačkom zalepljeni na svim
slobodnim površinama. Preklapali su se na mestima na kojima je božja poruka
prevazilazila okvire prostorije.
Džoel je polako podigao pogled ka Vulfu, kao da se budi iz transa. Osmehnuo
se.
„Detektive“ tiho je prozborio pre nego što je mahnuo rukom po sobi. „Hteo
sam da ti pokažem ovo.“
„Voleo bih da nisi“, odvratio je Vulf, glasom jedva nešto jačim od šapata, dok
je pokušavao da pokrije nos na najučtiviji mogudi način.
„Mnogo sam razmišljao o tebi… o tvojoj situaciji. Mogu da ti pomognem“,
reče Džoel. Prošao je rukom po unakaženim grudima. „A ovo – ovo de te spasti.“
„Samopovređivanj e?“
„Bog.“
Vulf je mislio da bi ostvario opipljivije rezultate ako bi krenuo putem
samopovređivanja.
„Od čega de me spasti, Džoele?“ oprezno je upitao.
Mladid je prasnuo u smeh. Vulfu je bilo dosta. Okrenuo se, s namerom da
ode.
„Moja sestrica ubijena je pre tri godine. Umorena je zbog duga za drogu“,
rekao je Džoel. „Dugovala je sto pedeset funti nekim prilično gadnim ljudima.
Odsekli su joj lice.“
Vulf se okrenuo ka Džoelu.
„M-mislim da ti nedu redi. Znaš. Znaš šta sam hteo da im uradim. Radio bih
im to polagano. Ne bih žurio, da bi mogli sve da osete.“ Džoel je zurio ispred sebe,
zamišljajudi osvetu s okrutnim osmejkom na usnama. „Naoružao sam se. Krenuo
sam u izviđanje, ali se do tih ljudi ne stiže lako. Osedao sam se bespomodno. Znaš
li o čemu govorim?“
Vulf je klimnuo glavom.
„Ovo su očajna vremena, zar ne? Pa, okrenuo sam se poslednjoj šansi,
jedinom sredstvu koje mi je stajalo na raspolaganju da postavim stvari na svoje
mesto. Trampio sam se.“
„Trampio si se?“, pitao je Vulf, zanesen pričom.
„Trampio sam svoju dušu za njihovu.“
„Svoju dušu?“

202
 Vulf je pogledao Bibliju koja ih je okruživala i uzdahnuo. Osedao se kao
budala zbog tradenja vremena s fanatičnim domadinom. Čuo je kako se bolničar
upinje da odvede nekog pacijenta u sobu.
„Laku nod, Džoele“, rekao je.
„Nedelju dana kasnije čekala me je kesa na kudnom pragu, obična crna kesa
za smede. Bilo je mnogo krvi. Hodu redi, bilo je na mojim rukama, odelu…“
„Šta je bilo u kesi?“
Džoel nije čuo pitanje. Gledao je krv na svojim rukama i osedao njen metalni
miris. Nastavio je da mrmlja. Puzao je preko sobe ka oskudnom imetku. Iscepao je
još jednu stranu iz iskasapljene Biblije. Napisao je nešto olovkom na njoj.
Vulf je shvatio da sad ne recituje molitvu, ved broj. Oprezno je uzeo stranicu
iz Džoelove ispružene ruke. „To je telefonski broj“, reče Vulf. „Dolazi po mene,
detektive.“
„Čiji je ovo broj?“
„'Ovo je druga pošast, vatreno jezero'“, citirao je Džoel. Čitao je odgovarajudi
stih sa zadnjeg zida. „Džoele, čiji je ovo…“
„Večito prokletstvo. Ko se ne bi plašio toga?“ Suza mu se skotrljala niz obraz.
Presreo je Vulfov pogled kad se malo pribrao. „I znaš šta?“ Pogledao je na
izgužvanu stranicu u Vulfovoj ruci. Tužno se osmehnuo:
„Vredelo je.“

DVADESET OSMO POGLAVLJE

Petak, 11. jul 2014.

7.20 ujutro

Baksterova je pomislila da je možda oštetila audi. To bi joj teško palo, zato što je
veoma pazila na njega i zato što je znala da je odličan vozač. Nije imala izbora,
nego da se parkira pored glavne ulice, na poljani koja se montiranjem mašine za
prodaju kartica u najdaljem uglu kao nekom magijom preobrazila iz šutom
prekrivenog gradilišta u parking.
Krenula je da pripremi Ešli za preseljenje, planirano u toku dana. Vanita je
smislila jednostavan plan. Edmunds i ona dodi de u stan po nju. Prevešde je
neobeleženim automobilom na sastanak sa Simonsom na obodu grada. Ešli de
izadi iz jednog i udi u drugo vozilo. Stidi de na južnu obalu, gde de je služba za

203
zaštitu lica čekati s čamcem. Njeno konačno odredište, kao ni u ranijim
slučajevima, nije im bilo poznato.
Zakoračila je u hodnik na tredem spratu. Dvoje neispavanih policajaca sedelo
je ispred Ešlinih vrata. Ustali su čim su je videli. Baksterova je izvadila legitimaciju.
Predstavila se.
„Bilo bi dobro da pričekate nekoliko minuta“, rekla je policajka.
Policajac je izgledao nervozno. Baksterova je zanemarila savet. Zalupala je po
plavim vratima.
„Imam strog raspored“, rekla je.
Nije joj promaklo da policajci kriomice izmenjuju zabrinute poglede. „Rekla
sam vam da ne mislim da su ustali.“
„Oni?“, pitala je Baksterova.
Brava je u tom momentu glasno škljocnula. Vrata su se otvorila. Vulf je
zakopčavao košulju. Ukočio se u mestu kad je video Baksterovu na pragu. „Hej“,
tupavo je prozborio.
Baksterova je izgledala zbunjeno, povređeno, a zatim besno. Bez reči je
stisnula pesnicu i zamahnula na Vulfa. Trznula je ramenom i unela svu težinu u
udarac, onako kako ju je naučio. Zateturao se unatrag kad je dobio udarac u levo
oko. Dobro ju je naučio. Policajci su ih preneraženo posmatrali. Nisu pokušali da
intervenišu.
Baksterova je posumnjala da je slomila prst. Pokušala je da zanemari bol.
Okrenula se na petama i pojurila niz hodnik.
„Baksterova! Hodeš li da staneš za sekundu?“ Vulf je krenuo za njom. Izašao
je iz zgrade i pošao niz ulicu. Pratio ju je sve do improvizovanog parkinga. „Teško
mi je što moram da zaigram na kartu mrtvaca koji hoda, ali za tri dana možda du
biti mrtav. Molim te.“
Zaustavila se oklevajudi. Okrenula se prema njemu i nestrpljivo prekrstila
ruke na grudima.
„Mi nismo par“, rekao je, „i nikad nismo bili.“
Zakolutala je očima i krenula ka automobilu.
„Mi smo nešto drugo“, iskreno je zavapio za njom, „nešto zbunjujude,
razjarujude, jedinstveno i zbrkano. Ali nismo par. Ne možeš da se ljutiš na mene
zbog ovoga.“
„Samo nastavi da se provlačiš kroz život, radedi šta god ti je volja, bez imalo
razumevanja za druge.“
„Hodu, i to je suština. Nisam materijal za vezu. Andrea bi mogla da ti kaže
štošta o tome.“

204
 Ponovo je krenula. Vulf ju je nežno uhvatio za ruku.
„Ne diraj me!“ povikala je. Pustio ju je.
„Vidi, potrebno mi je da znaš da…“ upinjao se da pronađe reči, „da ništa što
sam uradio… da nikad nisam nameravao da te povredim.“ Spustila je ruke. Dugo
ga je posmatrala.
„Jebi se, Vulfe“, rekla je pre nego što je odmarširala nazad u pravcu Ešline
zgrade.
Vulf je izgledao povređeno, ali nije pokušao da je sledi. „Baksterova!“
povikao je za njom. „Zaštiti devojčicu!“ Nastavila je svojim putem.
„Mislim da de krenuti na nju ako ne bude mogao da se domogne Ešli!“
Skrenula je u glavnu ulicu i nestala s vidika, ne udostojivši ga pogleda.

Vanita je, posle propalog sastanka od prekjuče, premestila njegovo održavanje na

pola deset ujutro. Baksterova je utrčala u kancelariju dva minuta ranije. Njen
ledeni susret s Ešli, zahvaljujudi Vulfu, prilično je kasnio. Pri povratku u grad upala
je u saobradajnu gužvu.
Edmunds joj je pritrčao pre nego što je spustila torbu na masnu mrlju na
njenom stolu, uspomenu na obrok u nodnoj smeni. Izgledao je umorno i neobično
neuredno.
„Pobogu, čoveče“, huknula je i spustila torbu na pod. „Ovo mesto izgleda sve
gore.“
„Moram da razgovaram s tobom“, nestrpljivo de Edmunds.
„Nemoj sada. Dan mi je usrano počeo.“
„Mislim da sam nešto pronašao, ali mi nije sasvim jasno o čemu je reč.“
Videla je kako ih Vanita posmatra iz sobe za sastanke. „U tom slučaju trebalo bi da
to podeliš sa svima. Hajdemo.“ Pokušala je da ga obiđe.
„U tome je stvar. Stvarno moram prvo da porazgovaram s tobom.“
„Pobogu, Edmundse! Razgovarademo posle sastanka“, planula je.
Utrčala je u sobu za sastanke. Izvinila se zbog kašnjenja. Zabrinuti Edmunds
ušao je za njom. Tabla i podaci na njoj izgledali su impresivno kompletno.

1. (GLAVA) Nagib Halid „Krematorijumski Ubica“

2. (TORZO) – ? Madlin Ers – (Halidov advokat)
3. (LEVA RUKA) prsten od platine, advokatska firma? – Majki Gejbl-
Kolins – zašto? razgovarao je s EL
4. (DESNA RUKA) Jak za nokte? – Mišel Gejli – (Halidova
nadzornica za uslovnu slobodu)
5. (LEVA NOGA) – ? – Ronald Everet – porotnik – izdavao je

205
 informacije DžG
6. (DESNA NOGA) detektiv Bendţamin Ĉejmbers – zašto?

A – Rejmond Ternbl (gradonaĉelnik)

B – Vidţaj Rana/I Ialid (brat/raĉunovoĊa) nije bio na suĎenju,
isplaćivao EL
C – Dţared Garland (novinar) kupovao informacije od RE
D – Endru Ford (ĉuvar/alkoholiĉar/Ċubre neviĊeno) – ĉuvar u sudu
E – Ešli Lohlan (kelnerica) ili (devetogodišnjakinja) laţno svedoĉenje
F – Vulf

Sastanak je počeo Vanitinom rekapitulacijom plana za predaju Ešli Lohlan službi za

zaštitu lica, ovog popodneva. Baksterova je primetila nove podatke na tabli. Finli
ih je upoznao s razgovorom sa Samantom Bojd i otkridem da je Ronald Everet
prodavao informacije Džaredu Garlandu. Razdelio im je probrane Garlandove
članke iz tog vremena pune nezasluženih kritika na račun Vulfa, Gradske policije ili
neonacističkog porotnika koji mrzi muslimane.
Edmunds ga je slušao krajičkom pažnje. Četiri dana nije spavao, ako se
izuzme nekoliko sati nevoljnog sna u mračnom arhivu. Počeo je da pati od
pratedih efekata svoje opsesije. Nije mogao da se usredsredi duže od nekoliko
trenutaka. Sve češde gubio je po pet ili deset minuta dragocenog vremena zuredi
uprazno. Dobio je blagi tik na levom oku, kao i nekoliko bolnih čireva u ustima.
Iscrpljeno telo popuštalo mu je pred naporima.
Pregledao je sve kutije s dokazima koje je Vulf potraživao poslednjih godina.
Pronašao je duboko uznemirujudi obrazac među rutinskim istragama. Vulf je, od
2012. do 2013. godine, proučio nekoliko arhiviranih slučajeva koji su nesumnjivo
ličili na metode njihovog ubice. U jednoj autopsiji je kao uzrok smrti navedena
trifluorsirdetna kiselina, izazivač „strahovitih unutrašnjih povreda“.
Bilo mu je jasno da je Vulf lovio serijskog ubicu, ali nije bilo otvorenog slučaja
koji bi povezao ta ubistva i nijednog dokumenta povezanog s tom istragom, u bilo
kojoj kutiji. Tragao je za neimenovanim ubicom u tajnosti, ali zašto?
Zapazio je da se to događalo nedugo po Vulfovom povratku na posao. Možda
je zanemario sva pravila i procedure zato što je hteo da sam uhvati ubicu i da se
dokaže posle silnih kontroverzi i optužbi koje su mu uništile profesionalni ugled.
Možda je želeo da se dokaže samom sebi.
To nije objašnjavalo nedeljenje neprocenjivo važnih podataka s kolegama
kad su počela ubistva iz slučaja Krpenog lutka. Nemogude je da nije prepoznao
znakove koji su upudivali na ubicu.

206
 Edmunds je očajnički želeo da porazgovara s Baksterovom.
„I posle svega nismo nimalo bliži identifikovanju onog ko bi hteo da ovi ljudi
umru“, ozlojeđeno reče Vanita. Njene reči ličile su na optužbu zbog
nesposobnosti. „Nijedan od Halidovih rođaka nije izgledao kao osoba sklona
osveti.“
Simons je predao Edmundsu gomilu Garlandovih članaka. Počeo je da ih lista.
„Još nismo povezali Čejmbersa s Halidom“, napomenula je Baksterova.
Odnedavno je mogla da pomene prijateljevo ime a da se preterano ne naljuti ili
potrese.
Jedan članak privukao je Edmundsovu pažnju. Garland je intervjuisao
gradonačelnika Ternbla. Članak je bio klevetnički i opanjkivački, na ivici sudske
parnice. Gradonačelnik je u to vreme promovisao najnoviju strategiju.
Posredstvom medija zamolio je „žrtvu sistema“ Nagiba Halida da mu pomogne u
oblikovanju novog izveštaja o Kontroli policije i politici prema kriminalu. Garland je
vesto postavljao pitanja kojima je ohrabrivao gradonačelnikov sve žešdi napad na
najozloglašenijeg detektiva Gradske policije.
„Ovo bi ličilo na Vilov spisak za odstrel“, zaključio je Finli, „kad njegovo ime
ne bi bilo na njemu, naravno.“
„Moglo bi se redi da je napravio faustovsku pogodbu“, sa osmehom de
Simons.
Finli se iscerio.
Edmunds je polako spustio članak koji je čitao. Okrenuo se ka Finliju.
Nerazgovetna misao počela je da se oblikuje u njegovom umornom umu.
Pogledao je članak u svom krilu, a zatim tablu u središtu prostorije.
Najedanput je nešto kliknulo.
Najedanput je sve imalo smisla.
„To je Vulf!“, zinuo je od čuda. Ispustio je članke na pod i čvrsto pritisnuo
ruke na slepoočnicu, da bi sredio raštimovane misli.
„Šalio sam se“, reče Finli s vidnom nelagodnošdu.
Ostali su razmenili zabrinute poglede kad je Edmunds počeo da mrmlja
imena. Skočio je sa stolice. Nasmejao se.
„Bili smo tako slepi“, rekao je. Počeo je da šparta gore-dole. „Sve vreme sam
grešio. Halid nikad nije bio ključ, ved Vulf. To je bio Vulf, od samog početka!“
„O čemu, dođavola, pričaš, Edmundse?“ pitala je Baksterova. „Vulf je jedan
od nas.“

207
 Finli se namrštio i ohrabrujude odmahnuo glavom u njenom pravcu.
Edmunds je iscepao spisak žrtava s table. Pustio je da padne na pod. „Hej!“,
povikao je Simons. Vanita mu je dala znak da pusti mladida da nastavi.
Grozničavo je pisao.

1. Krematorijumski Ubica – Vulfova opsesija – već je pokušao da ga

ubije
2. Advokat odbrane – diskreditovala je Vulfove dokaze – oslobodila je
Halida
3. Šef advokatske firme – znao je da je izjava svedoka lažna
4. Nadzornik za uslovnu slobodu – neiskusna – dozvolila je Halidu da
ponovo ubije
5. Porotnik – dojavljivao je poverljive informacije Garlandu
6. Čejmbers –
7. Gradonačelnik – besramno je koristio Vulfa pre nego što je Halid
ubio devojčicu, i posle toga
8. Halidov brat – platio je Lohlanovoj za lažno svedočenje
9. Novinar – objavljivao je laži o Vulfu, koristio je informacije da bi
uticao na javnost/porotu
10. Čuvar – spasao je Halidu život, slomio Vulfu zglob
11. Svedok – lagala je za novac, opovrgla je Vulfove dokaze
12. Vulf – varka

„Ovo je smešno, jelda?“ reče Baksterova. Tražila je podršku kolega. „Hodu redi,
niko od vas ne veruje u ova sranja?“
„Čejmbers?“ pitao je Edmunds. „Šta je karika koja nedostaje?“
„Zbilja je zgodno što te je Vulf juče malo protresao, a ti sada, odjedanput,
počinješ da ga optužuješ za – još mi nije jasno za šta“, odvratila je.
„Čejmbers?“ ponovio je Edmunds.
„Ništa ih ne povezuje“, prkosno je prozborila.
„Šta ih spaja?“, povikao je Edmunds na nju. Njegov glas ispunio je sobu.
„Rekla sam ti, ništa!“
Finli je pročistio grlo. Okrenuo se prema njoj. Baksterova se namrštila. „Ni ja
nimalo ne verujem u ovo, devojko, ali moramo da sledimo ovaj tok razmišljanja i
raščistimo stvar do kraja“, rekao je. Baksterova nije progovarala.
„Vil je uvek verovao da je Ben poslao pismo“, reče Finli. „Kakvo pismo?“

208
 „Ono upudeno službi za profesionalne standarde“, nastavio je Finli, „u kome
stoji da je opsesivan i nestabilan, i u kome se traži da bude premešten na drugi
slučaj.“
Finli je pogledao Baksterovu. Okrenula je glavu u stranu.
„Odigralo je ulogu poslednjeg eksera na njegovom kovčegu, kad je pročitano
u sudu“, sedao se sve zabrinutiji Simons. „To pismo spasio je Halida.“
„To su ozbiljne optužbe, Edmundse“, Vanita je navela očigledne činjenice.
„Ozbiljne optužbe zahtevaju ozbiljne dokaze.“
Edmunds se setio nečega. Listao je beležnicu. Počeo je da čita naglas:
„Dvadeset osmi jun – stražarska dužnost ispred sobe za saslušanje. Čuo sam
razgovor između gradonačelnika Ternbla i Foksa: 'Razumem vas. Svi ste vi samo
radili svoj posao: mediji, advokati, heroj koji mi je smrskao zglob i svukao me s
Halida.'“
„Foks je to rekao?“, smrknuto de Simons.
„Precizno sam zapisao njegove redi“, reče Edmunds. „Naveo je tri žrtve pre
nego što smo počeli da tragamo za njima.“
„To nije dovoljno“, reče Vanita. „Nije dovoljno da dignemo oluju izmeta koji
de se sručiti na nas ako krenemo tim putem.“
Edmunds je izašao iz sobe za sastanke. Vratio se s prvom kutijom s dokazima.
Razdelio je kolegama bitne dokumente povezane sa slučajem, zajedno s
optužujudim spiskom korisnika.
„Svi se sedate Vulfove reakcije kad sam mu juče rekao da sam otkrio ovo?“
pitao je Edmunds. „Pa, imam još šest ovakvih kutija ispod mog stola – našeg
stola.“
„To sve objašnjava“, reče Baksterova. „Vulf je uplašio tog luđaka. Ubica se
sada brani.“
„Razmišljao sam u tom pravcu, ali da li je Vulf ikome pomenuo bilo šta od
ovoga?“ Edmundsovo pitanje bilo je namenjeno svima u sobi. „Govorim o
kutijama neprocenjivo vrednih dokaza koji su mogli da spasu život ljudima sa
spiska smrti, koji su mogli da spasu njegov život.“
Svi su dutali.
Edmunds je čučnuo i pokrio oči rukama. Blago se ljuljao napred-nazad na
petama. Namrštio se kao da trpi ozbiljne bolove i počeo da šapude besmislene
podatke sebi u bradu:
„Vulf ga identifikuje… Prilazi mu… Dojavljuje podatke o slučaju… Ne. Ne, ali
ne radi samo to zato što su to Vulfovi neprijatelji – Vulf ga regrutuje.“

209
 „Čula sam dovoljno ovog sranja“, reče Baksterova. Ustala je, spremna da
krene.
Edmunds se obratio napetoj i neraspoloženoj publici: „Vulf je hteo osvetu,
pravdu, zovite je kako hodete, za Anabel Adams, za njenu porodicu, za sebe.“
Govorio je, uobličavao je priču u hodu. „Niko od ljudi sa spiska nije odgovarao za
pokvarenost, nedelanje ili oportunizam, dok je on sedeo u psihijatrijskoj bolnici, a
još jedna devojčica ležala u grobu.
Biva vraden na posao i počinje da se bavi nerešenim ubistvima. Naposletku,
iza svakog od njih je ubica na slobodi. Istražuje ih u tajnosti. Pronalazi sedam
starih slučajeva i nekako otkriva identitet ubice. Ne hapsi ga, ved ga koristi da bi
sproveo odmazdu nad onima koje smatra odgovornim.
Genijalni potez jeste dodavanje vlastitog imena na spisak. Znao je da niko
nede posumnjati na njega dokle god svi misle da mu je život u opasnosti.
Razmislite o tome: bio bi osumnjičen od samog početka da njegovo ime nije na
spisku.“
Neko je pokucao na staklena vrata.
„Ne sada!“ petorka je dreknula u isti mah na ženicu mišjeg lica koja se trkom
vratila do svog stola.
„Ako je, i to veliko ako, Foks otkrio identitet ubice“, reče Simons,
zanemarujudi pogled Baksterove, „to bi značilo da je odgovor negde u ovih sedam
kutija.“
„Značilo bi“, klimnuo je Edmunds.
„Ovo je smešno“, prosiktala je Baksterova.
„Ako si u pravu, moramo pretpostaviti da je Foks od početka dojavljivao
podatke ubici“, reče Vanita.
„To bi objasnilo mnogo toga“, reče Edmunds. „Ved nekoliko dana bio sam
zabrinut zbog mogudeg curenja podataka iz odeljenja.“
Pogledom je od Baksterove zatražio potvrdu svojih reči. Hotimično ga je
ignorisala. Vanita je uzdahnula.
„U tom slučaju imamo dobru priliku da spasemo Ešli Lohlan“, rekla je, „zato
što Foks nede biti umešan.“
Finli i Baksterova izmenjali su poglede.
„Da li sam nešto propustila?“ pitala je Vanita.
„Vulf je jutros bio s njom“, nestrpljivo de Baksterova. „Izgleda da je prenodio
kod nje.“
„Postoji li neko pravilo koje taj čovek nije prekršio?!“, uzviknula je Vanita.
Šibala je Simonsa optužujudim pogledom. „Moramo upoznati gospođu Lohlan sa

210
situacijom. Edmundse, veruješ li da je ubica svestan da je Foks u pozadini svega,
pod uslovom da je tvoja teorija tačna?“
„Teško mi je da odgovorim na to pitanje.“
„Pokušaj.“
„Mogu da nagađam.“
„Nagađaj.“
„Ne verujem u to. Vulf očigledno misli da je pametniji od svih, uključujudi i
ubicu. Ne želi da ostavi bilo kakve tragove. Takođe, ni za trenutak nisam
poverovao da bi naš ubica dopustio da jedna od njegovih žrtava preživi, pošto je
obedao svetu da de je ubiti. To je stvar ponosa. Neuspeh bi bio velika sramota.“
„Što samo znači da Foks namerava da ga se dočepa pre ostalih“, reče Vanita.
Baksterova je bacila papire na napukli stakleni zid sobe za sastanke. Ponovo
je ustala.
„Ovo je neviđeno sranje! Govorimo o Vulfu, ljudi!“ Obratila se Finliju. „Tvom
prijatelju, sedaš li se?“
„Jašta, ali razmotri činjenice, Emili“, odvratio je iskusni detektiv. Izgledao je
bolesno.
Baksterova se obratila Edmundsu.
„Danima razmišljaš o krtici u timu. Ova pričica ti nekim slučajem savršeno
odgovara, zar ne? Ako iko misli da je pametniji od svih, to si ti!“ Obratila se
kolegama moledivim glasom. „Šta ako je Vulfu ovo napakovano? Da li je iko
pomislio na to?“
„Možda jeste“, reče Simons umirujudim glasom, „ali je privođenje u oba
slučaja neophodno.“
„Slažem se“, reče Vanita. Mašila se telefona. „Ovde komandir Vanita.
Pošaljite naoružanu jedinicu za hitne slučajeve na kudnu adresu Vilijama Foksa, i
to odmah.“
Baksterova je s nevericom vrtela glavom. Izvadila je mobilni telefon iz džepa.
Finli ju je pažljivo posmatrao. „Emili“, odlučno je rekao. Vratila ga je u džep,
gunđajudi.
„Budite oprezni, osumnjičeni je možda opasan“, nastavila je Vanita. „U pravu
ste: osumnjičeni… potvrđujem. Naređujem vam da uhapsite detektiva narednika
Foksa.“

211
 DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Petak, 11. jul 2014.

12.52 po podne

Baksterova je pogledala u retrovizor. Ešli se vrpoljila na zadnjem sedištu.

Posmatrala je prepune ulice po kojima su bolno sporo puzili.
Zamolila je Finlija da vozi. To ga je, po svoj prilici, iznenadilo više nego išta što
je čuo tog, po svim standardima, neobično šokantnog dana. Izabrao je
najapsurdniju maršrutu kroz grad. Iz petnih žila trudila se da ne komentariše taj
potez, kad je priručni semafor ispred njih propustio još dva automobila pored
kratera iskopanog u centru grada.
Baksterova nije htela da popriča s Edmundsom, da i ne govorimo o vožnji
kolima s njim, dva sata, tamo i nazad. Zamišljala je kako se petlja u Vulfove
poslove u kancelariji, jedva skrivajudi glupi osmejak na licu i kako pedantno
skuplja njegove dokaze, da bi ih upotrebio protiv njega.
Vulf, po svoj prilici, nije bio kod kude kad je interventna jedinica stigla u
njegovu zgradu i izvalila vrata sirotinjskog stana. Kolege su pretraživale stančid,
dok su oni stajali zaglavljeni u koloni u koju ih je uvalio Finli. Neko je konačno
otpakovao gomilu kutija koja je od useljenja skupljala prašinu.
U kratkim crtama predstavili su situaciju Ešli. Rekla je da ne zna gde bi Vulf
mogao biti i da nije znala da je suspendovan. Baksterova, kao poslednja osoba
koja je videla Vulfa, nije imala izbora do da prepriča njihov razgovor na rastanku.
Nije pomenula udarac u lice. Znala je da bi taj nevažni podatak samo izazvao
druga pitanja, na koja nije htela da odgovori.
Došli su po Ešli u 12.15 po podne. Trebalo je da se sastanu sa Simonsom u
pola jedan, na parkingu Vemblija. Telefonirala mu je da bi ga obavestila da de
zakasniti. Nije razmenila nijednu reč s Ešli. Finli je nastojao da održi reputaciju
veseljaka i spreči da atmosfera u automobilu sklizne u trajnu tišinu.
Baksterova se osedala veoma ranjivo. Duže od deset minuta bili su zarobljeni
u koloni. Pešaci su prolazili pored zaglavljenih kola, na samo nekoliko centimetara
od ugrožene putnice. Shvatila je gde su, kad su tri automobila (dva po propisima i
jedan BMV) prošla pored semafora.
„Šta, kog đavola, radimo u Sohou?“, pitala je.
„Rekla si mi da vozim.“

212
 „Jesam, ali mislila sam da se podrazumeva da deš voziti najkradim mogudim
putem'.“
„A kojim bi ti putem išla?“
„Šordič, Pentonvil, Ridžents park.“
„Kings Kros je blokiran zbog radova.“
„Dobro je što se nismo zaglavili u nekoj saobradajnoj gužvi.“
Čuli su signal za prispede tekstualne poruke. Ešli je kradom pogledala telefon.
„Otkud ti to?“, reče Baksterova. „Trebalo je da ti ga oduzmu.“ Nestrpljivo je
pružila ruku dok je Ešli žurno kucala odgovor. „Smesta!“ brecnula se.
Ešli je isključila i predala mobilni telefon. Baksterova je izvukla bateriju i
istresla karticu u odeljak za rukavice.
„Reci mi zašto mi rizikujemo naše guzice pokušavajudi da te sakrijemo, dok ti
sediš tu i petljaš po telefonu?“
„Primila je poruku“, reče Finli.
„Kako bi bilo da postaviš lep selfi sigurne kude na Fejsbuku, kad stigneš u
nju?“
„Ukapirala je, Emili!“ planuo je Finli.
Vozač u kolima iza njih legao je na sirenu. Finli je pogledao ispred sebe i
video da su dva automobila nestala. Stigao je do priručnog semafora,
postavljenog na raskršdu ispred impozantnog Palas teatra. Na njemu je bilo
crveno svetlo.
„Da li je to Avenija Šaftsberi?“, zapanjeno de Baksterova. „Na kojoj planeti bi
ovo mogao biti najbrži…“ Vrata automobila su se zalupila.
Baksterova i Finli su se osvrnuli, da bi se suočili s praznim zadnjim sedištem.
Baksterova je otvorila vrata i izašla. Ugledala je Ešli. Probijala se kroz grupu turista
s identičnim rancima, pre nego što je nestala iza ugla na Aveniji Šaftsberi. Pojurila
je za njom. Finli je zaobišao crveno svetlo i za dlaku izbegao čeoni sudar s
automobilom iz suprotnog pravca. Opsovao je prvi put u nekoliko godina. Morao
je da se vrati.
Ešli je skrenula u prvu ulicu levo. Šmugnula je udesno i prošla ispod kitnjastog
pajfang luka na ulazu u Kinesku četvrt. I Baksterova je stigla do luka. Crveni i prlj
avozlatni stubovi pridržavali su ukrasni zeleni krov visoko iznad ulice. Izgubila je
Ešli iz vida kad je ona usporila do oštrog koraka, da bi se lakše utopila u beskrajnu
gomilu koja je milela uskim prolazima između prodavnica i restorana.
„Policija!“, povikala je Baksterova, držedi legitimaciju pred sobom.
Počela je da se probija kroz nepresušnu struju bezbrižnih turista, koji su
polako prolazili pored nizova crvenih lampi koji su se ukrštali u daljini. Vlasnici

213
radnji smejali su se i vikali na nerazumljivom jeziku. Muzika iz otvorenih prozora
kioska sa hranom se sukobljavala, a nepoznati mirisi mešali s prljavim londonskim
vazduhom, dok se provlačila između uličnih prodavača. Znala je da de izgubiti Ešli
ako je ne bude videla u slededih nekoliko sekundi.
Spazila je jarkocrvenu korpu za smede pored stuba za lampu, iste boje kao
luk na ulazu u Kinesku četvrt. Popela se na nju, izazivajudi pažnju dokone gomile.
Pogledala je na more glava. Ešli je bila dvadeset metara ispred nje. Hodala je
pored izloga, ka slededem pajfang luku i O'Nilovom pabu, graničnom kamenu na
početku mračne stvarnosti.
Skočila je s korpe i potrčala ka izlazu. Ugledala je Ešli. Pojurila je za njom,
nemilosrdno gurajudi ljude u stranu. Zaostajala je samo pet metara za njom, kad
je prošla ispod luka i kad su se nepoznata kola zaustavila pred njom. Istrčala je na
kolovoz i sela na suvozačko sedište. Vozač je video da se Baksterova približava.
Okrenuo je automobil i dodao gas. Baksterova je dotakla vozačev prozor kad su
kola jurnula Avenijom Šaftsberi.
„Vulfe!“ očajnički je povikala za njim.
Pogledao je pravo u nju.
Ponavljala je broj tablica da bi bila sigurna da de ga zapamtiti. Ubrzano je
disala, kad se mašila telefona i otkucala Finlijev broj.

Edmunds je sa svog mesta u kancelariji čuo Vanitinu nedostojanstvenu reakciju na

kidnapovanje s pristankom Ešli Lohlan. Izdvojila je Simonsa i njega u sobu za
sastanke da bi ih obavestila o najnovijem događaju. Edmunds je obrađivao sadržaj
kutija s dokazima, dok je Simons češljao Vulfove telefonske razgovore iz poslednje
dve godine.
„Da li je sigurna da je to bio Vulf ?“, zbunjeno de Edmunds.
„Sigurna je“, reče Vanita. „Tablice imaju status vrhunskog prioriteta.“
„Moramo da zadržimo ovu priču za sebe“, reče Simons.
„Slažem se“, reče Vanita.
„Ali javnost može pomodi u njihovom hvatanju. Nemamo pojma gde ju je
odveo“, reče Edmunds. „U opasnosti je.“
„Nismo sigurni u to“, reče Vanita.
„Nije tako“, energično de Edmunds. „Možda još nemamo odgovore na sva
pitanja, ali znamo da je on u pozadini svega.“
„Vreme je da se razbudiš, Edmundse“, planuo je Simons. „Možeš li da
zamisliš posledice objavljivanja vesti da je naš vodedi detektiv smislio ovaj užas? I
da smo mu dozvolili da se odveze sa slededom žrtvom?“

214
 Vanita je zamišljeno klimnula glavom.
„Ali…“ započeo je mladid.
„Diplomatski prilaz je najpreporučljiviji u ovakvim prilikama. Nemam nameru
da izgubim posao zbog ovoga, sve dok ne budem bio siguran, bez tračka sumnje,
da je Foks kriv“, rekao je Simons. „Čak i tada pažljivo demo izabrati vreme i mesto
za saopštavanje podataka.“
Edmunds se zgrozio. Izleteo je iz sobe za sastanke i zalupio vratima za sobom.
Pukotine, koje je prošlog jutra napravio glavom, proširile su se.
„Lepo si to rekao. Dobro je videti da negde u tebi još čuči menadžer“, reče
Vanita. „Možda de biti neke nade za tebe kad prerasteš ovu fazu žandara i
lopova.“

Edmunds je otvorio vrata muškog toaleta i od muke šutnuo metalnu korpu za

smede preko poda pokrivenog pločicama. Samodovoljna, komplikovana, kukavička
birokratija koja je upropastila Vulfa, sad ga je štitila. Jako ironično. Ne može se
nadati da de naterati pretpostavljene da nešto preduzmu bez neoborivog dokaza
Vulfove krivice.
Morade da prodre u Vulfovu glavu pre nego što počne da prikriva tragove i
jasno razmišlja. Zatedi de ga dok je najranjiviji.

Baksterova i Finli su zaustavili se na benzinskoj pumpi na obodu grada. Ešlin

nanovo sklopljeni telefon otkrio je da je porukama neprestano obaveštavala Vulfa
o njihovom kretanju. Jedina Vulfova poruka bila je kratka i jednostavna.

UL. VARDUR. TRĈI.

Vratili su se u Ešlin stan da bi ga pretražili. Nadali su se da de pronadi trag koji

bi ukazivao na njihovo sadašnje boravište. Ništa nisu našli. Primili su poziv u
povratku u Novi Skotland jard. Kompanija za parkiranje obavestila je policiju da je
kamera osposobljena za automatsko prepoznavanje tablica napisala kaznu
traženom vozilu.
Zapušteni ford eskort ostavljen je nezaključan i bez goriva, što je značilo da
Vulf nije nameravao da ga koristi u bududnosti. Na beskorisnom snimku kamere
videlo se kako begunci napuštaju vozilo i nestaju s vidika. Verovatno su promenili
prevozno sredstvo.
„Kako se ovo uklapa u Edmundsovu briljantnu teoriju?“, pitala je Baksterova
dok su prolazili parkingom.

215
 „Ne znam“, reče Finli.
„Ne uklapa se. Svojevoljno je odlučila da pobegne s njim. Napustila je naš, da
bi ušla u njegov automobil. Pokušava da je spase, a ne da je ubije!“
„Pretpostavljam da demo doznati istinu kad ga pronađemo.“ Baksterova se
nasmejala Finlijevoj naivnosti. „Problem je što ga nedemo pronadi.“

Edmunds je iščitavao postere Nacionalne zdravstvene službe na oglasnoj tabli, dok

je čekao preko puta šalterskog prozorčeta na ulazu u Bolnicu Svete Ane. S nadom
bi podigao glavu kad god bi nehajno obučeni medicinski radnik ušao ili izašao kroz
čvrsta ulazna vrata. Počeo je da sumnja u vlastitu ideju. Strahovao je da ništa nede
saznati posle petosatnog putovanja do bolnice i nazad.
„Detektiv Edmunds?“ pitala ga je žena izmoždena dugim dežurstvima.
Pustila ga je unutra i povela lavirintom dosadnih hodnika. Zastajala je samo
da bi provukla karticu pred vratima koja bi im se isprečila na putu.
„Ja sam doktorka Sim, jedna od glavnih licenciranih stručnjaka u ustanovi“,
rekla je. Govorila je prebrzo za Edmundsa, koji nije stizao da išta zapiše. Prelistala
je gomilu papira u rukama i ostavila nešto u koleginom pregratku. „Imali ste neka
pitanja o jednom od naših…“
Ugledala je nekog s kim je morala da porazgovara bez odlaganja: „Izvinite.“
Potrčala je niz hodnik, ostavivši Edmundsa ispred sobe za odmor. Otvorio je
vrata pred postarijom ženom, pošto je vaspitan kao džentlmen. Izašla je, ne
udostojivši ga pogleda. Najvedi broj ljudi u sobi sedeo je ispred preterano bučnog
televizora. Jedan pacijent čitao je pored prozora. Drugi je gnevno zavitlao
stonoteniski reket preko sobe.
„Detektive!“, pozvala ga je nervozna žena iz hodnika. Edmunds je pustio
vrata i pohitao za doktorkom. „Zaustavidemo se u rezidencijalnom krilu na putu
do moje kancelarije“, rekla je. „Zatim du potražiti Džoelov dosije.“ Edmunds se
zaustavio u mestu: „Džoel?“
„Džoel Šepard“, nestrpljivo je prozborila pre nego što je shvatila da Edmunds
nikad nije rekao o kom je pacijentu hteo da razgovara s njom.
„Džoel Šepard?“ ponovio je Edmunds sebe radi. Prepoznao je ime iz jednog
arhiviranog slučaja s Vulfovog spiska. Zanemario ga je, zato što je procenio da nije
bitan za istragu.
„Žao mi je što sam pogrešila“, rekla je umorna žena, trljajudi sanjive oči.
„Pretpostavila sam da ste došli zbog njegove smrti.“
„Ne, ne. Nemate zašto da mi se izvinjavate“, hitro de Edmunds. „Nisam bio
naročito precizan, zar ne? Pričajte mi o Džoelu Šepardu.“

216
 Doktorka je bila isuviše umorna da bi primetila da se detektiv naglo
predomislio.
„Džoel je bio sladak, ali jako poremedeni mladid.“
Edmunds se ponovo mašio beležnice.
„Patio je od straha od sakadenja, šizofrenog ponašanja i dubokih zabluda“,
objasnila je dok je otključavala vrata Džoelove sobe. „Što i ne treba da čudi, kad se
uzme u obzir šta je sve doživeo.“
„Podsetite me na tu priču, molim vas“, reče Edmunds.
Doktorka je uzdahnula.
„Džoelova sestra je umrla – ubijena je. On je pak iskasapio ljude odgovorne
za to. Zlo rađa zlo.“
Soba je bila prazna, a zidovi okrečeni. Jezive senke tamnih krstova probijale
su se kroz boju na zidovima. Pod je bio pokriven citatima iz Biblije, a unutrašnja
strana vrata izbrazdana dubokim ogrebotinama.
„Ponekad ne možete da prefarbate sve što ozbiljnije poremedeni pacijenti
ostavljaju za sobom“, reče doktorka tužnim glasom. „Kuburimo s prostorom, ali je
ova soba prazna pošto, zbog očiglednih razloga, ne možemo da smestimo nikoga
u nju.“
U sobi je bilo hladno. Vazduh je bio ustajao i prljav. Edmunds je hteo da je što
pre napusti.
„Kako je umro?“, pitao je Edmunds.
„Ubio se. Progutao je preveliku količinu lekova. To nije smelo da se desi.
Vodimo računa o svakoj podeljenoj piluli. Još nam nije jasno kako je nakupio
dovoljno da…“ Udutala je kad je shvatila da glasno razmišlja.
„Kako je opravdavao ubistva?“ pitao je Edmunds kad je prešao rukom po
najvedem i najvidljivijem krstu.
„Nije ih opravdavao. Ne direktno. Džoel je smatrao da je demon, možda i
sam đavo, uzeo njihove duše' za njegov račun.“
„Demon?“
„Pitali ste me.“ Doktorka je slegla ramenima. „Bio je žrtva duboko
ukorenjene zablude. Nepokolebljivo je verovao da je sklopio ugovor sa đavolom i
da je samo pitanje vremena kada de on dodi po ono što mu je Džoel obedao.“
„A šta je to?“
„Njegova duša, detektive“, rekla je, gledajudi na sat. „Tipična faustovska
pogodba, zar ne?“
„Faustovska?“ zapitao se Edmunds. Pokušao je da se seti gde je čuo taj izraz.

217
 „Kao u priči: Robert Džonson odlazi na prašnjavo raskršde. Nema ništa osim
košulje na leđima i iskrzane, stare gitare…“
Edmunds je klimnuo glavom. Shvatio je o čemu govori. Znao je da je to samo
sitna varka uma, ali mogao se zakleti da su neki izbledeli krstovi tamniji nego kad
je ušao.
„Da li bih mogao da vidim staru sobu Vilijama Foksa, kad sam ved ovde?“,
pitao je nehajnim tonom, na putu ka vratima. Zaista mu se žurilo da napusti
Džoelovu sobu.
Doktorka se iznenadila: „Ne vidim kako…“
„To de kratko trajati“, nije odustajao Edmunds.
„Vrlo dobro“, ljutito je progunđala pre nego što ga je povela hodnikom i
otvorila vrata još jedne prostorije okrečene u belo. Na oskudnom nameštaju bilo
je odede i kojekakvih stvari. „Pomenula sam da kuburimo s prostorom.“
Edmunds je dutke obilazio sobu. Pogledom je prelazio preko poda. Čučnuo je
da bi pogledao ispod metalne postelje. Prišao je golom zidu. Sistematski je
prepipavao svezi sloj boje.
Doktorka je izgledala nervozno. „Mogu li da vas pitam šta tražite?“
„Tražim ono što se ne može prefarbati“, promrmljao je Edmunds. Popeo se
na krevet da bi ispitao zadnji zid.
„Sastavljamo iscrpan izveštaj o šteti kad god se neka soba oslobodi. Znali
bismo da je nešto ostalo za njim.“
Uz glasnu škripu pomerio je krevet od zida. Čučnuo je da bi proučio prazni
prostor iza njega, u potrazi za Vulfovim nevidljivim tragovima. Prstima je napipao
niz udubljenja, zaklonjenih krevetskim okvirom.
„Imate li olovku?“ zatražio je. Nije hteo da skrene pogled sa zida, da ne bi
izgubio jedva vidljive tragove.
Doktorka mu je žurno dodala okradalu olovku iz džepa na košulji. Zgrabio ju
je i počeo grozničavo da senči sumnjivu oblast.
„Izvinite, detektive!“
Tamni oblici polako su se pojavili naizgled niotkuda. Uobličili su se u slova,
reči. Konačno je odbacio olovku, seo na ivicu kreveta i izvadio telefon. „Šta je
bilo?“, zabrinuto upita doktorka. „Moradete da pronađete drugi smeštaj za ovog
pacijenta.“
„Ved sam vam objasnila…“ Nastavio je:
„Zatim dete zaključati ova vrata za sobom. Postaradete se da ih niko ne
otvara dok forenzički tim ne stigne. Da li je to jasno?“

218
Vulf i Ešli dovršavali su putovanje dugo šeststo pedeset kilometara. Zaustavili su
se samo jednom, da bi zamenili ford eskort neupadljivim kombijem, koji je Vulf
preko nodi parkirao na odabranoj maršruti. To je bio bučni i neudobni način
putovanja, ali stigli su na odredište za samo trista funti. Zaustavili su se u zoni
zabranjenog parkiranja ispred terminala i žurno prošli kroz glavni ulaz Aerodroma
Glazgov.
Sedam sati slušali su radio. Mnogo se pričalo o Ešlinom sve bližem ubistvu.
Kladioničari su morali da se izvinjavaju kad je otkriveno da su primali gnusne
opklade o satu u kom de njeno srce prestati da kuca.
„Kopilani“, nasmejala se Ešli. Ponovo je iznenadila Vulfa svojom srčanošdu.
Često su puštali isti zvučni zapis na radiju. Vulf bi se trgnuo kad god je morao
ponovo da proživljava trenutak u kome je Endru Ford pao na beton pored
ambasade. Ešli se čudila slušajudi ekskluzivni intervju s jednom od svojih „najboljih
prijateljica“, uglavnom zato što nije imala pojma o kome je reč. Vulfu je bilo drago
kad je čuo da se programi specijalizovani za vesti bore da popune prostor. To je
značilo da policija još nije objavila da je nestao sa slededom žrtvom.
Kockao se da kolege još nisu izdale poternicu namenjenu svim lukama i
aerodromima. Pre deset minuta razgovarao je sa šefom aerodromskog
obezbeđenja. Čovek ih je, baš kao što je tražio, čekao na ulazu u terminal u 8.20
uveče.
Šef aerodromskog obezbeđenja bio je privlačni crnac četrdesetih godina.
Značka na elegantnom odelu visila je iz džepa kao pažljivo izabrani modni detalj.
Vulfu nije promaklo da je domadin postavio dva naoružana policajca u blizini.
„Detektive Fokse, to ste stvarno vi. Nisam bio siguran“, reče čovek kad je
čvrsto stegao Vulfovu ruku. „Karlus de Košta, šef aerodromskog obezbeđenja.“
Okrenuo se ka Ešli i pružio ruku.
„I gospođica Lohlan, naravno.“ Njegov izraz poručivao je da razume njene
nevolje. „Kako mogu da vam pomognem?“
„Avion polede za Dubai za sedamnaest minuta“, šturo de Vulf. „Mora da se
ukrca u njega.“
Ako je De Košta bio iznenađen zahtevom, nije to pokazao.
„Imate li pasoš?“ pitao je Ešli.
Izvadila ga je iz torbe i predala. Pregledao ga je pažljivo i profesionalno,
uprkos velikoj žurbi.
„Pođite sa mnom“, rekao je.

219
 Prošli su kroz bezbednosni punkt i seli u električna kolica da bi što brže stigli
do izlaza za ukrcavanje. Robotski ženski glas uputio je poslednji poziv putnicima da
se ukrcaju u avion.
De Košta je, očigledno naviknut na nesvakidašnje aranžmane, oštro skrenuo
udesno i pojurio praznom pokretnom trakom. Vulf je pomislio da je tolika žurba
nepotrebna pošto je osoblje na izlazu ved obavešteno putem radija o njihovom
dolasku i zamoljeno da ga ne zatvara dok ne stignu. Izgleda da je šef obezbeđenja
uživao u jurnjavi aerodromom.
„Dva sata posle sletanja u Dubai, polede avion za Melburn“, Vulf je tiho
saopštio Ešli.
„Za Melburn?“, preneraženo je odvratila. „To je tvoj plan? Hodeš da me
pošalješ na odmor? Ne, ne mogu. Šta de biti sa Džordanom? I mojom mamom?
Nisi mi dozvolio da ih pozovem. Videde i čude svašta na vestima i…“
„Moraš nastaviti da se kredeš.“
Izgledala je potreseno. Posle izvesnog vremena klimnula je glavom.
„Da li da kažemo Karlusu?“, pitala je, pokazujudi ka pratiocu koji se naginjao
iz vozila kao glavni junak akcionog filma, dok su leteli po podu zastrtom tepihom.
„Nedemo. Ni ja te nedu zvati pre nego što sletiš. Ne želim da iko izuzev nas
zna gde ideš“, reče Vulf. „U avion za Melburn ukrcadeš se u 5.25 u nedelju ujutro.
Bideš bezbedna.“
„Hvala ti.“
„Čim stigneš, idi pravo u generalni konzulat. Reci im ko si.“ Stegao joj je krhku
šaku. Naškrabao joj je broj mobilnog telefona na nadlanici. „Javi mi, da mi kažeš
da si uspela.“
Stigli su do izlaza za ukrcavanje nekoliko minuta pre poletanja. De Košta je
otišao da popriča sa osobljem. Vulf i Ešli sišli su sa zadnjeg dela kolica. Ukrstili su
poglede.
„Pođi sa mnom“, rekla je.
Odmahnuo je glavom: „Ne mogu.“
Očekivala je takav odgovor. Približila mu se za korak, pribila uz njega i
zažmurila.
„Gospođo Lohlan“, pozvao je De Košta sa šaltera. „Morate da se ukrcate, i to
odmah.“
Uzdržano se osmehnula i krenula.
„Videdemo se, Fokse“, poručila mu je ležernim tonom.
„Videdemo se, Lohlanova.“

220
 De Košta je zatvorio izlaz za ukrcavanje čim je ušla u avion. Zatražio je od
kontrolnog tornja da da prioritet avionu pri uzletanju. Vulf mu je zahvalio za
pomod i zamolio da se rastanu na izlazu. Sam de prodi kroz carinu. Tvrdi pasoš
žuljao ga je u unutrašnjem džepu sakoa. Nije bio siguran zašto ga je poneo. Samo
mu je otežao odluku da odbije Ešli kad ga je, u skladu s njegovim predviđanjima,
zamolila da krene s njom i pobegne od bure koju de zatedi po povratku u London.
Čežnjivo je posmatrao kako Ešlin avion polako zauzima poziciju na pisti, kako
rula po asfaltu i uzdiže se u raznobojno večernje nebo, udaljavajudi se od
opasnosti i od njega.

TRIDESETO POGLAVLJE

Subota, 12. jul 2014.

2.40 ujutro

Policajac Din Haris sedeo je na neobično neudobnoj fotelji pored prozora u velikoj
ali negostoljubivoj dnevnoj sobi. Čitao je na svetlosti skupe stone lampe,
posađene na opasno usku prozorsku dasku. U potpunosti je ignorisao utišani
televizor. Uključio ga je samo da bi imao neko društvo, koje de mu pomodi da
pregura još jednu usamljenu nod u tuđoj kudi.
Ostali policajci iz jedinice bili su neverovatno ljubomorni kad su saznali da de
on raditi na slučaju Krpenog lutka. Još su brojali leševe koje su videli na poslu.
„Velšanin“ je bio njihov heroj, zato što je bio jedini pripadnik grupe koji je nekog
ošamutio električnim pištoljem.
Din se ponašao uzdržano u vezi s postavljenjem, ali se potajno ponosio njime.
Poverio se porodici, naravno. Znao je da de se vest munjevito proširiti i da de
osnažiti njegov ugled. Izmislio je i zvučnu titulu, koju je u međuvremenu
zaboravio. Nije se nadao da de provesti dve dosadne nedelje čuvajudi devojčicu
koja je slučajno imala isto ime i prezime kao ubičina slededa žrtva.
Porodica Lohlan gotovo ga je u potpunosti ignorisala. Trudili su se da nastave
da vode koliko-toliko normalan život. Podnosili su njegovo prisustvo u svom
domu. Bili su veoma nervozni, što se i moglo očekivati. Odbijali su da dozvole derki
da sama ide u kupatilo, iako su, baš kao i on, znali da devetogodišnja devojčica
nema nikakve veze sa serijskim ubicom. Desetine Ešli Danijel Lohlan širom zemlje
nevoljno su delile dom s jednako nevoljnim policajcima.

221
 Glasna škripa sa sprata, pradena zujanjem, skrenula mu je pažnju s knjige.
Vratio se na istu stranu, ali nije mogao da nađe mesto na kome je prekinuo
čitanje. U protekle dve nedelje naučio je da prepoznaje sve zvukove velike stare
kude. Ovaj je pratio uključenje sistema za grejanje.
Automatski je reagovao na sniženje spoljašnje temperature, u gluvo doba
nodi.
Glasno je zevnuo i pogledao na sat. Nodna smena bila je najteža. Privikao se
na novi ritam i spavao po sedam sati dnevno, ali bivao je sve umorniji. Čekao ga je
dug put do šest sati izjutra.
Skinuo je naočari i protrljao bolne oči. Soba je bila mnogo sjajnija kad ih je
otvorio. Video je zlokobne senke na zidovima. Titrale su i menjale položaj u skladu
s nepredvidivim televizijskim programom. Bilo mu je potrebno izvesno vreme da
shvati kako je nešto aktiviralo modno sigurnosno svetlo u prednjem dvorištu.
Ustao je i provirio kroz visoki prozor. Programirani sistem prskalica očigledno
je uključio senzor pokreta. Živahne prskalice izvodile su sinhronizovani ples za
publiku od jedne duše. Predivni vrt bio je prazan. Seo je na stolicu i upro pogled u
tihi ekran. Gledao je besmislene slike koje su se hitro smenjivale na ekranu, kao
da je iko mario za njih u ove kasne sate.
Sjajna svetlost ugasila se dvadeset sekundi pošto su se prskalice zaustavile. U
sobi je bilo mračnije nego ikad. Din se opustio na tvrdoj stolici. Zažmurio je,
odmarajudi umorne oči. Kapci su mu najednom postali luckasto narandžasti.
Otvorio je oči. Zaslepilo ga je belo svetlo koje je spolja obasipalo prostoriju.
Zateturao se ka slededem prozoru i pogledao napolje. Video je da je sigurnosno
svetlo upereno u kudu. Ostatak vrta utonuo je u tamu.
Začuo je divlji udarac po zadnjim vratima. Srce mu je ubrzano tuklo u
grudima. Polako je istupio u hodnik, pun jezive svetlosti. Krenuo je ka vratima,
zaslepljen tačkama koje su se palile i gasile pred njegovim očima. Prekasno se
setio da je pre nekoliko sati skinuo nekorišdeni električni pištolj i da ga je ostavio
pored noge stolice u sobi. Navukao je sako kad je prošao pored niza utučenih
portreta. Stiskao je pendrek iznad glave, spreman da zada udarac.
Sigurnosna svetlost iza njega se ugasila.
Zaronio je u tamu i zaustavio dah. Čuo je da se nešto primiče hodnikom i
široko zamahnuo u panici. Udario je samo po drvenim pločama na zidu. Nešto
tvrdo tresnulo ga je po čelu pre nego što je još jednom zamahnuo. Pao je u tamu.
Nije znao da li se onesvestio ili nije kad je posegnuo za radiom i pritisnuo
dugme za uzbunu, koje je prenosilo sve što izgovori na otvorenom kanalu. Zeleni

222
sjaj sa sidušnog ekrana odbijao se od blistavih zidova. Ustao je i krenuo ka
prekidaču za svetlo.
„Kontrolo, pošalji još ljudi“, promrsio je pre nego što je izgubio ravnotežu i
ispustio radio na pod.
Naslonio se na prekidač za svetlo. Mini-luster iznad njegove glave je oživeo,
otkrivajudi niz blatnjavih otisaka na podu. Išli su ka stepeništu, koje je vodilo do
Ešline spavade sobe. Podigao je pendrek s poda i krenuo uz stepenice do
odmorišta. Sve bleđi tragovi oštro su skretali ka bogato ukrašenim vratima
devojčicine sobe.
Upao je unutra, s oružjem iznad glave. Pretrpana soba bila je prazna.
Poslednji tragovi blata na tepihu krem boje vodili su do otvorenih balkonskih
vrata. Pogledao je na pusti vrt i seo, kad je minula plima adrenalina koji ga je štitio
od vrtoglavice. Naslonio se na metalnu ogradu. Dohvatio je telefon i poslao
poruku na broj koji je dobio ranije te večeri, dok je čekao pojačanje.

Edmunds je zaspao pokriven sakoom. U poslednjih nekoliko nedelja češde je

nodivao na kauču nego na krevetu. Baksterova je pak bila budna. Sedela je za
kuhinjskim stolom i čitala poruku koju je upravo primila. Tiho se popela
stepenicama, nezastrtim tepihom, da bi obišla porodicu Lohlan, koja je čvrsto
spavala u Edmundsovoj i Tijinoj spavadoj sobi.
Vulf je imao pravo. Upozorio ju je da de ubica dodi po devojčicu ako ne bude
mogao da se domogne Ešli. Ved je pokazao da ne zazire od nasumičnog ubijanja.
Tri mrtva ljubitelja ribe, kolateralna šteta Halidovog trovanja, svedočila su o tome.
Nije bilo nikakvo čudo što je bio spreman da ubije nevino dete da bi ugodio
vlastitom egu.
Vanita se oklevajudi saglasila da dopusti Baksterovoj da preseli porodicu, iako
je verovala da je to potpuno gubljenje vremena za sve koji u tome budu
učestvovali. Baksterova je nameravala da ih smesti u svoj stan. To je rekla svom
timu.
Još nije isključila mogudnost da je Vulf oklevetan. Naposletku, ovo je druga
Ešli Lohlan koju je tog dana pokušao da spase. Odlučila je da telefonira jedinoj
osobi kojoj je u potpunosti verovala, iako je još bila ljuta na njega.
Edmunds se ljubazno saglasio da primi Baksterovu s aristokratskim
izbeglicama, pošto je Tija bila kod svoje majke. Primio ih je i otrčao u super-
market, uprkos iscrpljenosti. Kupio je najosnovnije potrepštine, poslednjim
parama u džepu. Baksterova je pomislila da je tako najbolje, zato što nije video
kako bogataši zgroženog lica istražuju skromno privremeno utočište.

223
 „Trebalo bi da otpusti služavku“, čula je kako gospođa Lohlan šapude oholom
suprugu kad je stala na gomilicu mačjih biskvita na kuhinjskom podu.
Edmunds je zaspao na kauču pre kraja večere. To znači da nije jeo pasulj na
tostu, niti je imao priliku da nasamo porazgovara s Baksterovom. Tako je
verovatno bilo najbolje, pomislila je. Ništa se nije promenilo. Verovao je u Vulfovu
krivicu. Ništa što bi rekla ne bi ga nateralo da promeni mišljenje. Nije ga poznavao
kao ona.
Smišljala je argumente u Vulfovu odbranu, koje de ujutro predstaviti
Edmundsu. Mašila se telefona i napisala kratki tekst:

DEVOJĈICA BEZBEDNA. MORAMO DA RAZGOVARAMO.

POZOVI ME. X

Pritisnula je dugme za slanje, iako je znala da de se Vulf osloboditi telefona

da ga ne bi pratili. Osedala je potrebu da na neki način bude povezana s
najvažnijom osobom u svom životu. Nije mogla da razmišlja o veoma izglednoj
mogudnosti da ga više nikad nede videti.

Andrea se tiho iskrala iz kreveta da ne bi probudila Džefrija. Obavila je kudnu

haljinu oko sebe i na prstima sišla niz stepenice u kuhinju. Kroz stakleni krov
posmatrala je kako se sunce diže na nebu boje mastila. Ovo arhitektonsko rešenje
izazivalo je velike temperaturne razlike u sobi. Savršeno uređeni prostor čak bi i
zimi postao nepodnošljivo topao kad bi sunce prešlo iznad kude u danu bez
oblaka. Prsti su se i u letnje jutro kočili od zime pred zoru, posle hodanja po
ledenim pločicama.
Zatvorila je vrata za sobom. Htela je privatnost. Sela je za šank, sa čašom
soka od pomorandže. Prinela je telefon uhu. Čudno je što je i posle više godina od
razvoda mogla bez problema da telefonira Vulfu u pet ujutro. To nije mogla redi ni
za koga na svetu, pa čak ni za Džefrija.
Navikla se na nepredvidivo radno vreme bivšeg supruga. Znala je kako ima
podjednake šanse da ga zatekne budnog usred nodi i usred dana. Iskreno, radilo
se o nečem dubljem od toga. Znala je da de joj se nadi, da je pomod samo jedan
telefonski poziv daleko i da je spreman da je sasluša bez obzira na to da li je budan
ili spava. To je sve do sada primala zdravo za gotovo.
Njen poziv je šesti put za dvanaest sati bio preusmeren na govornu poštu.
Odlučila je da prekine poziv umesto da ostavi neku nemuštu poruku. Pozvade ga
ponovo na putu do posla. Elajdža je očekivao njen odgovor za unapređenje do

224
kraja dana. Odnedavno je prestala da razmišlja o tome. Nadala se da de se pravi
odgovor nekim čudom sam pojaviti kad kucne čas.
Džefri je ustao kao i obično u šest ujutro. Andrea se potrudila da ne pominje
ižvakanu temu za doručkom. Dosadila mu je, koliko i njoj. Ništa što bi joj rekao ne
bi pomoglo. Poželeo joj je sredu pre nego što je otišao pod tuš, samo da bi joj dao
do znanja da nije zaboravio šta je tog dana čeka.
Izašla je iz kude u 6.20, da bi ostvarila početnu prednost u još jednom
iscrpljujudem danu „časovnika smrti“. U redakciji joj je razlog za Vulfovo
nejavljanje postao očigledan. Njen inboks bio je pun imejlova i fotografija ljudi koji
su očekivali novčane nagrade zato što su videli Vulfa i Ešli Lohlan. Nepouzdani
spisak dalekih mesta podsetio je na priču o snežnom leopardu u bekstvu koju je
pratila pre dosta godina. Viđeni su na dvema različitim benzinskim pumpama i na
Aerodromu Glazgov, kako se voze ne električnim kolicima. U elektronskoj pošti
bila je i nejasna fotografija, poslata pre nekoliko minuta iz Dubaija.
Nije znala šta de s tim podacima. Poslala je poruku Baksterovoj da bi
proverila da li je sve u redu. Sišla je u šminkernicu da bi izbegla susret s Elajdžom
kad dođe na posao. Nije htela da je podseda na presudnu odluku koja je čeka niti
da traži odgovor.
Imala je još deset sati da odluči.

Baksterova je još sedela za kuhinjskim stolom kad je čula da Edmunds počinje da

se meškolji. Brzo je gurnula glok 22, pozajmljen iz kutije s dokazima, u torbu. Nije
imala nameru da ostavi sebe i porodicu Lohlan bez zaštite. Imala je neometan
prilaz dokazima iz svoje istrage. Posle petnaest minuta preturanja po fiokama i
kutijama s dokazima skupila je šaku municije odgovarajudeg kalibra.
Edmunds se, izbečenih očiju, uteturao u kuhinju. Progunđao je nešto kad je
video gomilu prljavih sudova u sudoperi. Lohlanovi očigledno nisu naučili da peru
za sobom. Pregurali su još jednu nod a da to nisu morali da učine.
„Dobro jutro“, zevnuo je.
Dogegao se do čajnika.
„Hvala ti što si nam dopustio da spavamo kod tebe“, reče Baksterova.
Edmunds se još nije sasvim razbudio. Nije znao da li misli ozbiljno ili se šali.
„Ubica je došao po nju, baš kao što je Vulf rekao“, nastavila je Baksterova.
Okrenuo je leđa kafi i seo za sto.
„Pobegao je“, rekla mu je kad ju je pogledao s nadom. „Klinac koji je čuvao
kudu sad je na posmatranju zbog potresa mozga. Oporavide se.“

225
 Udutala se. Procenila je da je kucnuo čas da predstavi dobro uvežbane
argumente.
„Znaš, ne krivim te što si juče razmatrao mogudnost Vulfove umešanosti. Ne
bi radio svoj posao da to nisi učinio, s obzirom na dokaze koje si prikupio.“
„Informatičari kažu da je tražio u Guglu Madlin Ers dan pošto smo pronašli
Krpenog lutka“, napomenuo je Edmunds. Baksterova je govorila uporedo s njim.
„Ne poznaješ ga tako dobro kao ja. Vulf ima kodeks. On je verovatno
najmoralnija osoba koju znam, čak i ako ga to ponekad navede da uradi neke
nezakonite i strašne stvari.“
„Zar to nije malo protivrečno?“ pitao je Edmunds najpažljivije što je mogao.
„Svi znamo da zakon i pravda nisu uvek saglasni, kao što bismo voleli da
budu. Vulf nikad ne bi uradio bilo šta što…“
Udutala je usred rečenice, kad je Edmunds ustao i izvukao fasciklu iz torbe.
Spustio ju je na sto ispred nje.
„Šta je to?“, oprezno je pitala.
Nije pokazala nikakvu spremnost da je uzme u ruke.
„Ovog popodneva bio sam u Bolnici Svete Ane.“
Lice joj se smrklo. Bilo je jasno da misli da je prešao granicu.
„Otkud ti pomisao da imaš pravo…“
„Nešto sam pronašao“, rekao je. Povisio je glas da bi nadjačao njen. „U
Vulfovoj sobi.“
Besno je zgrabila fasciklu s kuhinjskog stola. Otvorila ju je. Prva fotografija
prikazivala je sobicu okrečenu u belo, s pomerenim nameštajem. Nestrpljivo je
pogledala Edmundsa.
„Nastavi“, rekao je.
Druga fotografija prikazivala je tamnu mrlju na zadnjem zidu.
„Fascinantno“, rekla je kad je premestila fotografiju na kraj gomile. Pogledala
je tredu i poslednju. Dutke je zurila u nju, duže od jednog minuta. Lice joj se
iskrivilo. Sakrila je uplakane oči od Edmundsa.
Fotografija u njenom krilu prikazivala je poznata imena duboko urezana u
grubu površinu. Pripadala su osobama koje je Vulf smatrao odgovornim. Bila su
ispisana tamnim slovima, sličnim dimom zakriljenim oblicima, zauvek utisnutim u
tkivo stare zgrade.
„Žao mi je“, procedi Edmunds.
Odmahnula je glavom i gurnula fasciklu preko stola.
„Grešiš. U to doba bio je bolestan! Nije mogao… Nije…“

226
 Lagala je samu sebe. Je li mogude da je sve što je ikad znala pogrešno? U
kakvim je zabludama živela, ako je bila dovoljno naivna da veruje Vulfu? Čovek
koji je bio njen uzor, kog je imitirala, s kojim je htela da bude, jeste čudovište na
koje ju je Edmunds upozorio.
Čula je Garlandove samrtničke krike. Osedala je miris gradonačelnikovog
izgorelog leša. Sedala se kako je zagrlila Čejmbersa, kad niko nije gledao, i kako mu
je poželela prijatan odmor.
„To je on, Baksterova. Nema sumnje. Žao mi je.“
Polako je podigla glavu, presrela Edmundsov pogled i klimnula.
Nije bilo sumnje.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Subota, 12. jul 2014.

8.36 ujutro

„Je li ovo tvoje maslo?“ siktala je Vanita na Finlija kad je uletela u sobu za
sastanke. Obratila se Simonsu. „Ili tvoje?“
Nisu znali o čemu govori. Zgrabila je daljinski upravljač, razljudena njihovim
tupim izrazima. Menjala je kanale dok nije pronašla Andreu. Sedela je za stolom,
sa „časovnikom smrti“ iznad glave. Pojačala je zvuk kad je nejasna slika ispunila
ekran.
„… prikazuje Ešli Lohlan, koju na aerodromu Dubai internešenel prati šef
obezbeđenja Fahad el Mur“, čitala je Andrea.
Usledio je usporeni snimak telefonske kamere.
„A ovde jasno vidimo detektiva narednika Foksa i Ešli Lohlan kako užurbano
prolaze terminalom broj jedan Aerodroma Glazgov.“
„To smo znali“, reče Finli.
„Sačekajte“, planula je Vanita.
Andrea se ponovo pojavila na ekranu.
„Izvor blizak istrazi ekskluzivno je otkrio da je gospođa Lohlan bila svedok na
suđenju Krematorijumskom Ubici i da je povezana sa ostalim žrtvama iz slučaja
Krpenog lutka. Izvor potvrđuje da je detektiv Foks imao udela u operaciji slanja
gospođe Lohlan van zemlje.“
„Pametna devojka“, osmehnuo se Finli.

227
 „Šta si rekao?“, procedila je Vanita.
„Emili. Nije odala ništa važno, ali rekla je dovoljno da dokaže kako je baš ova
Ešli Lohlan meta našeg ubice. Sad nema razloga da ponovo pokuša da ubije
devojčicu ili bilo koju drugu Ešli Lohlan, na bilo kom mestu. Upravo je saopštila
svetu da de ovog puta omanuti.“
„Upravo je saopštila svetu da je Gradska policija toliko nesposobna da je za
ovu ženu bilo bolje da se sama snalazi nego da dopusti da joj mi pomažemo!“ reče
Vanita.
„Ona spašava živote.“
„Ali po koju cenu?“
Zazvonio je telefon u Vanitinoj kancelariji. Opsovala je tiho i izašla. Pozvala je
Simonsa da krene za njom, kao da je njen pas. On je oklevao. Presreo je Finlijev
pogled.
„Terense!“, ponovo je povikala. Finli je s gađenjem posmatrao kako Simons
žuri za njom.
„Ko hode da vodi, mora naučiti da se pokorava“, progunđao je sebi u bradu.
Edmunds je koraknuo u stranu pred Simonsom i ušao u sobu za sastanke.
Dutke je otpakovao torbu. Nije pokazao zanimanje za vesti, ved je o svemu
potanko raspravio s Baksterovom.
„Pa, znači da je Vil?“, pitao je Finli.
Edmunds je klimnuo glavom. Pružio mu je fasciklu koju je upravo izvadio iz
torbe. Finli nije hteo da je uzme.
„Verujem ti“, rekao je pre nego što je usmerio pogled na televizor.
„Ne izgledaš preterano iznenađeno, ako smem da primetim“, reče Edmunds.
„Ništa te ne bi iznenađivalo da si se ovoliko dugo bavio ovim poslom. Samo bi
tugovao. Jedno sam naučio: da de ti onaj kog si odgurnuo dovoljno jako –
uzvratiti.“
„Ne pokušavaš da opravdaš Vulfova dela?“
„Naravno da ne pokušavam. Proteklih godina video sam kako veliki broj inače
dobrih' ljudi čini strašne stvari – muževe koji dave neverne supruge, bradu koja
štite sestre od nasilnih partnera. Na kraju sam shvatio…“
„Šta si shvatio?“
„Da nema dobrih ljudi. Ima samo onih koji još nisu gurnuti dovoljno jako i
onih koji jesu.“
„Ne zvučiš kao neko ko bi hteo da Vulf bude uhvaden.“
„Moramo ga uhvatiti. Neki od ovih ljudi nisu zaslužili ono što im se dogodilo.“
„Misliš da neki jesu?“

228
 „Jašta su. Ne brini, momče. Želim da ga uhvatim više nego bilo ko od vas,
zato što, više nego bilo ko od vas, ne želim da bude povređen.“
Vanita i Simons vratili su se u sobu za sastanke. Snebivljivo su seli. Edmunds
je svakom predao kopiju profila ubice.
„Ponestaje nam vremena“, rekao je, „zbog čega sam sakupio sve što znamo o
ubici, zajedno sa osnovanim pretpostavkama koje de nam pomodi da preciznije
usmerimo potragu: belac, visok 183-193 centimetra, delav ili izbrijane glave, s
ožiljkom na desnoj podlaktici i potiljku. Nosi vojničke cipele broj 45, model od pre
2012. godine. Bio je ili jeste vojnik. Veoma je inteligentan. Redovno testira nivo
inteligencije da bi osnažio ego. Emocionalno distanciran. Trivijalizuje vrednost
ljudskog života. Uživa u izazovu i želi da bude stavljen na probu. Dosađuje se, što
najverovatnije znači da više nije vojnik. Teatralnost njegovih postupaka upuduje
na zaključak da uživa u svemu ovome. Usamljenik je, autsajder, neoženjen, s
najosnovnijim smeštajem. Kladio bih se da, s obzirom na londonske cene, ima
garsonjeru u lošem kraju grada.
Ljudi koji stupe u vojsku samo zato što vole ubijanje obično pokažu ko su i šta
su, pa budu izbačeni iz vojske kad urade ili kad se posumnja da su uradili nešto
užasno. Nemamo njegove otiske u sistemu, što znači da je bio osumnjičen za
nešto, iako ne možemo isključiti ni povredu, s obzirom na ožiljke.“
„To je gomila pretpostavki“, reče Simons.
„Osnovanih pretpostavki. Ovaj profil predstavlja dobro polazište“,
nepokolebljivo izgovori Edmunds. „Sastavidemo spisak imena osoba koje
odgovaraju profilu i koje su izbačene iz vojske u godinama pre prvog arhiviranog
slučaja 2008.“
„Ponovo si obavio sjajan posao, Edmundse“, reče Vanita.
„Voleo bih da, s vašom dozvolom, nastavim da radim na proučavanju dokaza
s Finlijem. Pomoglo bi mi ako bi Simons počeo da sastavlja spisak imena za mene.“
Simonsu se nije dopalo što mu zelembad određuje posao. Hteo je da se
pobuni, kad je Vanita progovorila:
„Dobideš sve što ti bude potrebno“, rekla je. „Pretpostavljam da Baksterova
traga za Foksom?“
„Baksterova de bdeti nad devojčicom sve do ponodi. Ni sva naređenja,
pretnje i molbe na svetu ne bi je mogli naterati da promeni mišljenje. Ne bih
gubio vreme da sam na vašem mestu“, rekao je Edmunds.
Finli i Simons razmenili su zapanjene poglede. Da li je zelembad upravo počeo
da naređuje komandiru?“

229
 „Ubica nam se sa svakim ubistvom sistematski približava. Planirao je da
poslednji sukob bude licem u lice. Pronadi demo Vulfa ako pronađemo njega.“
Sastanak se okončao. Vanita i Simons požurili su ka njenoj kancelariji, dok se
Edmunds zadržao da bi nasamo porazgovarao s Finlijem. Zatvorio je vrata sobe za
sastanke. Oklevao je, zato što nije znao kako da načne temu.
„Finli… imam otkačeno pitanje.“
„Pa?“ reče Finli, gledajudi na zatvorena vrata.
„Juče si razgovarao sa Simonsom o nečemu.“
„Moradeš da budeš malčice precizniji“, nasmejao se Finli.
„Faustovski“, reče Edmunds. „Pitao sam se šta je to značilo.“
„Iskreno, jedva da se sedam onog o čemu smo razgovarali na ovom
sastanku.“
Potegao je beležnicu.
„Razgovarali smo o žrtvama kad si rekao: 'Ovo bi ličilo na Vilov spisak za
odstrel, kad njegovo ime ne bi bilo na njemu.' Simons je dodao: 'To je gotovo
faustovski', ili nešto slično.“
Finli je klimnuo glavom kad se setio.
„To nije bilo ništa bitno. Glupa šala“, rekao je.
„Možeš li mi je objasniti, molim te?“
Finli je slegnuo ramenima i seo.
„Pre nekoliko godina naišli smo na niz ljudi koji su se kleli da su nevini, uprkos
gomilama leševa oko njih.“
„Krivili su demone ili đavola?“, zainteresovano de Edmunds.
„Da. Nudili su takozvani faustovski alibi“, iscerio se Finli.
„Kako se nešto takvo može udesiti?“
„Kako to misliš?“
„U praktičnom smislu.“
„U praktičnom smislu?“, zbunjeno de Finli. „To je urbana legenda, momče.“
„Upoznaj me s njom.“
„O čemu je ovde reč?“
„Mogla bi biti važna – molim te.“
Finli je pogledao na sat. Znao je da imaju vrlo malo vremena.
„Važi. Vreme je za priču. Reč je o brojevima koji se nude, običnim
telefonskim brojevima. Niko ne zna kome pripadaju i niko nije uspeo da uđe u trag
njihovim vlasnicima. Traju samo jedan poziv. Zatim se isključe. Kad neko dođe u
posed tih brojeva i kad je tome sklon, ponudi mu se trampa.“
„Ugovor sa đavolom“, reče Edmunds, zanesen pričom.

230
 „Jašta, ugovor sa đavolom“, sa uzdahom de Finli. „Kao i u svakoj priči sa
đavolom, postoji začkoljica. On traži nešto zauzvrat posle učinjene usluge…“
Finli je udutao i dao znak Edmundsu da se nagne prema njemu.
„Tvoju dušu!“, dreknuo je, nateravši mladida da skoči.
Finli se zagrcnuo od smeha kad je uplašio kolegu.
„Misliš li da u tome ima neke istine?“ pitao je Edmunds.
„Postoji li đavo na pripejdu? Ne, ne mislim da postoji“, reče Finli. Izgledao je
ozbiljno. „Danas moraš da se usredsrediš na bitnije stvari, jel' važi?“
Edmunds je klimnuo glavom.
„Dobro“, reče Finli.

* * *

Gospodin i gospođa Lohlan gledali su televiziju u Edmundsovoj neuglednoj

dnevnoj sobi. Baksterova je sedela za kuhinjskim stolom. Čula je kako se Ešli igra
na spratu, u spavadoj sobi. Spremala se da ustane i spremi nešto za jelo, kad se
devojčica naglo utišala.
Ustala je. Naprezala se da nešto čuje mimo buke s televizora u susednoj sobi.
Opustila se kad je čula Ešline korake na odmorištu i na stepenicama. Uletela je u
kuhinju s gomilom šnala i cveda na glavi.
„Zdravo, Emili“, raspoloženo je prozborila.
„Zdravo, Ešli“, uzvratila je Baksterova. Uvek je bila grozna u obradanju deci.
Kao da su mogla namirisati njen strah. „Mnogo si lepa.“
„Hvala ti. I ti si.“
Baksterova se oprezno osmehnula, iako je sumnjala da je to istina. „Samo
sam htela da proverim da li još hodeš da ti kažem ako nekog vidim napolju?“
„Da, molim te“, reče Baksterova, sa svim entuzijazmom za koji je bila
sposobna. „Čekam prijatelja“, lagala je. „U redu!“
Očekivala je da de devojčica otrčati uz stepenice. Umesto toga, stajala je
ispred nje, kikodudi se. „Šta je bilo?“
„Šta je bilo?“, nasmejala se Ešli.
„Šta radiš?“ Baksterova je gubila strpljenje.
„Ono što si me zamolila da uradim! Kažem ti da je neko u vrtu iza kude!“
Izveštačeni osmeh Baksterove se istopio. Uhvatila je devojčicu za ruku.
Utrčala je u dnevnu sobu. Obratila se uznemirenim roditeljima.
„Požurite na sprat i zaključajte vrata“, prošaputala je kad im je predala derku.

231
 Potrčala je u kuhinju, dok su Lohlanovi trupkali uz stepenice. Izvadila je pištolj
iz torbe. Ukočila se kad je čula grebanje iz pravca zadnjeg dvorišta. Prikrala se
zadnjim prozorima, ali nije mogla ništa da vidi.
Neko je udario po ulaznim vratima.
Utrčala je u hodnik i ušla u kupatilo. Podigla je pištolj kad je čula kuckanje
metala o metal na vratima. Ulazna vrata otvorila su se uz škripu. Krupna senka
prosula se preko praga. Zadržala je dah i čekala da prilika prođe pored kupatila.
Izašla je u hodnik i prislonila cev pištolja uz glavu pod kapuljačom. Naterala je
uljeza da ispusti kesu punu žileta, oštrih makaza i plastičnih rukavica na pod.
„Policija“, rekla je. Posmatrala je zlokobne predmete pod svojim nogama.
„Ko si ti?“
„Ja sam Tija. Aleksova verenica. Živim ovde.“
Baksterova se nagnula napred. Videla je ispupčenje ispod majice trudne
žene.
„Gospode! Strašno mi je žao“, rekla je, kad je spustila oružje. „Ja sam Emili –
Emili Bakster. Drago mi je što smo se konačno upoznale.“
Šef obezbeđenja Dubai internešenela ved je obavio razgovor s Vulfom kad se
Ešli iskrcala iz aviona. Zastrašujudi čovek glasno je naređivao svima oko sebe. Ešli
se stoga nije iznenadila kad je saznala da je naterao avionsku kompaniju da
pfomeni raspored sedenja na njenom letu za Melburn.
Grozno se osedala. Gledala je saputnike nagurane u sedištima u zadnjem delu
aviona, dok se ona širila u četiri prazna reda. Sat na sistemu za zabavu
prilagođavao se vremenskim zonama. Posmatrala je onaj koji se nije prilagođavao.
Znala je da ne sme spustiti gard dok u Engleskoj ne prođe ponod.
Zazirala je od ukrcavanja u avion pun nevinih ljudi otkad joj je Vulf saopštio
plan. Naizgled sveprisutni ubica nije mario za državne granice. Nije mogla da se ne
zapita je li obaranje putničkog aviona u okviru njegovih pozamašnih mogudnosti.
Satima je stezala naslone u očekivanju strmoglavog pada. Po Vulfovom savetu
odbijala je svu hranu i pide. Oprezno je pratila pogledom svakog ko bi ustao sa
sedišta da bi se poslužio toaletom.
Prigušena svetla zatreperila su svuda oko nje. Oštro je podigla glavu. Posada
je diskretno obilazila usnule putnike. Rukohvat je zadrhtao, a zatim se i zadrmao
ispod njene ruke. Neprikladno veseli zvuk propratio je paljenje zelenkastih oznaka
za pojaseve.
Pronašao ju je.
Čitav avion snažno je zavibrirao. Putnici su se probudili iz sna. Ešli je videla
zabrinute izraze na licima posade. Ohrabrivali su putnike, dok su žurili ka

232
bezbednim sedištima. Svetla su se isključila. Ešli je pogledala kroz prozor. Videla je
samo tamu. Činilo joj se da je ved mrtva…
Drhtanje je polako slabilo, a svetla zasjala punim sjajem. Nervozni smeh
ispunio je kabinu. Oznake za pojaseve ubrzo su potamnele. Kapetan im se obratio
preko interfona. Izvinio se za turbulencije i našalio kako su svi putnici dobili stolice
za masažu, a ne samo oni iz prve klase.
Ešli je brojala sekunde u sebi, dok su ljudi ponovo tonuli u san. Brojala je
minute do sletanja.

Andrea se oprostila od gledalaca. Na „časovniku smrti“ pisalo je: + 16:59:56 kad se

svetlosni natpis „uživo“ isključio. Uživala je u danu punom dobrih vesti. Ljudi su
navijali za Ešli Lohlan ili joj nudili savete, dok se trudila da pobegne od dotad
nezaustavljivog ubice. Gnusno odbrojavanje je posle ponodi prešlo u domen
pozitivnih veličina. Jedan gledalac j e u uključenju uživo prekrstio elektronski
brojčanik u „časovnik života“. Prvi put od izbijanja krize simbolizovao je nadu
umesto očajanja. Odbrojavao je sate neuspeha ubice.
Andreino raspoloženje brzo se pokvarilo kad je, po povratku u redakciju,
ugledala Elajdžu. Čekao ju je u uskom prolazu. Nadmenim gestom pozvao ju je
sebi i ušao u kancelariju.
Nije htela da žuri. Zastala je kraj svog stola. Sačekala je da se smiri.
Pokušavala je da ne misli na ozbiljnost odluke koju de doneti, koju je ved donela.
Prešla je preko haotične sale, duboko udahnula i krenula uz metalne stepenice.

Vulf je gledao vesti u jeftinom konačištu s doručkom, pladenom gotovinom.

Satima je bio na ivici živaca. Bacio se preko prljave sobe kad je njegov pripejd
telefon zazvonio nedugo posle ponodi. Otvorio je poruku s nepoznatog broja. S
olakšanjem se sručio na postelju kad je pročitao:

JOŠ SAM TU! L X

Bezbedna je.
Izvukao je karticu iz telefona. Polomio ju je nadvoje i otpuzao do televizora
da bi ga isključio. Zastao je kad je shvatio da je Andrein kanal ved podesio
„časovnik smrti“. Gledao je kako tri minuta njegovog života nestaju kao da su
sekunde, pre nego što je pritisnuo dugme za isključivanje.

-23:54:23

233
 TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Nedelja, 13. jul 2014.

6.20 ujutro

Vanita i Simons ostali su u kancelariji do pola osam, odnosno, devet uveče, dok su
Edmunds i Finli proveli dugu nod u njoj. Baksterova im se pridružila malo pre jedan
ujutro, pošto je oko ponodi poslala porodicu Lohlan kudi, s policijskom pratnjom.
Edmunds je očekivao niz gnevnih poruka i telefonskih poziva od Tije, zato što
je preobrazio njihov skromni dom u konačište za potpuno nepoznate ljude.
Bududa mama provela je čitav dan igrajudi se s devetogodišnjom Ešli. Brzo je
zaspala kad je Baksterova napustila njihovu kudu.
Kad se Baksterova vratila u kancelariju, Finli je preuzeo herkulovski zadatak
pregledanja spiska otpuštenih vojnika. Edmunds je, u međuvremenu, poredao
dokumenta iz arhiva po sobi za sastanke. Trudio se da unese neki red u haotičnu
dokumentaciju.
Oduvek je smatrala da u kancelariji nodu vlada neobična atmosfera. Novi
Skotland jard bio je i nodu pun zaposlenih na kofeinu, ali oni su tiho radili. Oštra
svetlost izgledala je nešto toplije dok se prosipala po praznim sobama i mračnim
hodnicima. Telefoni, koji su danju morali da se silno trude da bi ih neko čuo,
zadovoljavali su se učtivim zujanjem.
Finli je u 6.20 ujutro spavao na stolici. Tiho je hrkao pored Baksterove koja je
preuzela njegov teški zadatak. Iz prve hiljade pregledanih imena, pomodu
Edmundsovog profila i velikog broja teških fizičkih povreda sačinili su spisak od
dvadeset šest sumnjivaca.
Neko je pročistio grlo.
Baksterova je podigla glavu i ugledala bubuljičavog dostavljača iznad sebe.
„Imam dokumenta za Aleksa Edmundsa“, rekao je, pokazujudi ka kolicima iza
sebe, s još sedam uredno poredanih kutija iz arhiva. „Vidim. On je sada u…“
Videla je kako Edmunds ljutito baca kutiju dokaza preko sobe za sastanke.
„Znaš šta? Kako bi bilo da ih lepo ostaviš kod mene?“, obratila mu se sa
osmehom.
Gomila papira je pala po njoj kad je zatvorila staklena vrata za sobom. „Ne
znam staje, kog đavola, on ovde video!“, zavapio je Edmunds. „Šta je pronašao?“
Zgužvao je nekoliko papira s poda. Bacio ih je na Baksterovu. „Nema otisaka,
nema svedoka, nema veze između žrtava – ničega!“

234
 „Dobro, smiri se. I ne znamo da li je ono što je Vulf našao još ovde“, reče
Baksterova.
„Niti imamo načina da to potvrdimo, zato što je poslao dokaze na forenzičku
proveru van naših institucija. Danas je prokleta nedelja, pa niko ne radi.“ Skljokao
se na pod. Izgledao je isceđeno. Nikad nije imao vede podočnjake. Udario se po
glavi. „Nemamo vremena da budemo tupavi.“
Baksterova je počinjala da shvata da njegov, ved impresivni, doprinos istrazi
ne proizlazi iz egocentrične, sebične težnje da se dokaže kao član tima, ved iz
bezumnog pritiska koji je preuzeo na sebe, iz nečeg što se graničilo s opsesijom i iz
tvrdoglavog odbijanja da bilo kome poveri kontrolu. Procenila je da ovo nije
najbolji trenutak da mu kaže koliko je podseda na Vulfa.
„Stigle su ti neke kutije“, reče Baksterova. Zbunjeno ju je pogledao.
„Pa zašto mi nisi odmah rekla?“ prekoreo ju je. Ustao je i pojurio u
kancelariju.

Laka kiša je čitav sat lagano natapala Vulfovu odedu dok je stajao na autobuskoj
stanici u Ulici Koventri. Nije skidao pogled s vrata neuglednog internet kafea, koji
je, kao i bezbroj radnji s londonskim suvenirima i drangulijama, nekako uspevao
da opstane, između trgovina prestižnih brendova u jednoj od najposedenijih i
najskupljih ulica u prestonici.
Pratio je čoveka sve dovde. Pazio je da ostane na odstojanju kad se ukrcao u
voz, vrludao kroz gomilu oko uličnih zabavljača u Kovent Gardenu i ušao u kafe,
stotinak metara od Pikadilija.
Temperatura se snizila s promenom vremena. Njegov plen kamuflirao se
uobičajenom londonskom odedom: dugim crnim kaputom, besprekorno
izglancanim cipelama i sveže ispeglanom košuljom i pantalonama, s obaveznim
crnim kišobranom.
Upinjao se da ne zaostane za impozantnim muškarcem, koji je oštrim
korakom odmicao kroz gomilu. Gledao je kako nekoliko ljudi stupa u kontakt s
njim. Nailazili su iz suprotnog pravca, žickali sitninu ili pokušavali da mu daju
šarene letke. Niko od njih nije znao da ima posla sa čudovištem: vukom u ovčijoj
koži.
Čovek je krenuo prečicom, nedugo po napuštanju Kovent Gardena. Vulf je
krenuo za njim tihom sporednom ulicom. Ubrzao je korak, osetivši retki trenutak
samode u vazda budnom gradu. Užurbani korak preobrazio se u trk, dok je jurio
metu koja nije ništa sumnjala. Oklevajudi je usporio kad je taksi zašao za ugao i
stao nešto dalje niz ulicu. Krenuo je za svojim plenom u užurbanu glavnu ulicu.

235
 Podigao je okovratnik dugog crnog kaputa kad je kišica prerasla u kišu.
Nagnuo se napred da bi očuvao telesnu toplotu. Posmatrao je šarene brojeve
neonskog sata na prozoru kafea, izvitoperene zbog mokrog stakla. Podsedali su ga
da je ovo njegov poslednji dan, poslednja šansa.
Gubio je vreme.

Izobel Plat završila je ultrabrzi kurs o javljanju iz studija. Petorica energičnih

članova tehničkog tima objašnjavalo je zastrašujude zgodnoj novinarki u koju
kameru kada da gleda. Na veliko Elajdžino nezadovoljstvo, za neočekivanu priliku
koja joj se ukazala u tek započetoj karijeri odabrala je najkonzervativniji kostim.
Nije se libio da joj pošalje poruku da „otkopča prva tri dugmeta“.
Format prvog pojavljivanja u studiju bio je relativno jednostavan: intervju
jedan na jedan, sa samo dve pauze. Očekivalo se da de desetine miliona ljudi
širom sveta gledati polusatnu emisiju. Strahovala je da de joj ponovo pozliti.
Nikad nije želela ovakvo nešto. Nikad nije htela posao novinarke. Iznenadila
se, baš kao i svi drugi, kad joj je posao ponuđen, uprkos odsustvu iskustva ili
kvalifikacija. Ona i njen momak prepirali su se zbog njene odluke da potraži drugi
posao. Mrzela je da radi na televiziji. Čvrsto je resila da je što pre napusti.
Svi u redakciji mislili su da je glupa ili laka žena. Neki su mislili da je i jedno i
drugo. Nije bila gluva na šaputanja iza svojih leđa niti je krila da nije nikakav
genije. Dok se drugim prosečno obrazovanim ljudima gledalo kroz prste zbog
naivnosti ili pogrešne dikcije, njoj su se neprestano podsmevali.
Osmehivala se zajedno s neprijatnim muškarcima i smejala njihovim
neduhovitim šalama. Pretvarala se da je uzbuđena zbog časti koja joj je ukazana,
iako je želela da Andrea bude na njenom mestu, da se prilagođava složenim
pokretima kamere i precizno odmerenom protoku vremena na televiziji.
„Mislim da bih se mogla navidi na ovo“, nasmejala se kad je jedan tehničar
odgurao nju i stolicu na točkovima na pravo mesto.
„Ne opuštaj se previše“, obratila joj se Andrea kad je prošla kroz studio, na
putu do šminkernice. Pojavila se zadivljujude rano prvog dana na novom poslu.
„Valjda ti je jasno da si ovde samo zato što ne mogu da intervjuišem samu sebe.“

„Imam nešto!“, razdrao se Edmunds iz sobe za sastanke.

Finli, Vanita i Simons ved su bili u njoj, kad je Baksterova ušla, gazedi
razbacane papire, i zatvorila vrata za sobom. Izgledalo je da se Simons dvoumi da
li da opomene Edmundsa zbog sveopšteg nereda.
Ovaj je posegnuo u kutiju s dokazima iz arhiva i izvadio dokumenta.

236
 „Evo“, progovorio je, okradalog daha. „Pogledajte ih sa mnom. Nisu najbolje
složeni. Čekajte, ne ove.“
Istrgao je papire iz Simonsove ruke. Bacio ih je na pod.
„Moradete da ih podelite“, osmehnuo se. „Ovo je jedan od slučajeva koje je
Vulf preuzeo iz arhiva – Stiven Šerman, pedeset devet godina. Izvršni direktor
proizvođača elektronike na nizbrdici. Njegov sin bio je direktor kompanije. Počinio
je samoubistvo posle propalog spajanja kompanija ili nečeg drugog… To sad nije
važno.“
„I na koji način je to relevantno?“ pitala je Vanita.
„I ja sam to pomislio“, poletno reče Edmunds. „Ali, šta mislite ko je bio
odgovoran za neuspelo spajanje kompanija? Gejbrijel Pul Džunior.“
„Ko?“ pitala je Baksterova u ime čitave grupe.
„Naslednik elektronske korporacije koji je nestao iz hotelskog apartmana –
barica krvi, bez leša.“
„Ah“, reče Baksterova s lažnim zanimanjem.
Imali su pametnija posla.
„Ovaj ovde“, reče Edmunds kad je otpakovao drugu kartonsku kutiju.
„Njegova derka stradala je od bombe…“, pokazao je na drugu kutiju, „koju je
postavio ovaj čovek, koji se nekako ugušio u zaključanoj deliji.“
Svi su ga tupo posmatrali.
„Zar ne vidite?“ pitao je Edmunds. „To su faustovska ubistva!“
Gledali su ga još tuplje.
„To je urbana legenda“, progunđao je Finli.
„Sva su povezana“, reče Edmunds. „Sva do jednog! Ubistva iz osvete,
pradena žrtvom. Nismo razumeli šta Vulfovo ime traži na spisku njegovih
neprijatelja. Sad sve ima smisla.“
„To je apsurdno“, reče Simons.
„To jeste đavolski smela pretpostavka“, reče Vanita.
Edmunds je preturao po drugoj kutiji. Izvadio je izveštaj.
„Džoel Šerapd“, rekao je. „Umro je pre šest meseci. Sumnjivo samoubistvo.
Osuđen je za tri ubistva iz osvete. Bio je ubeđen da de đavo dodi da mu uzme
dušu. Smešten je u mentalnu bolnicu.“
„Pa, eto odgovora“, iscerio se Simons.
„U Bolnicu Svete Ane“, nastavio je Edmunds. „Bio je u njoj kad i Vulf, koji je
pre deset dana tražio ovu kutiju. Jedan dokaz nedostaje.“
„Koji?“ zanimala se Vanita.

237
 „'Jedna krvlju isprskana stranica Biblije'“, čitao je Edmunds iz izveštaja.
„Mislim da je Vulf nešto pronašao.“
„Pa, želiš li redi kako je ubica iz slučaja Krpenog lutka mnogo plodniji nego što
smo prvobitno mislili?“ pitala je Vanita.
„Hodu da kažem da Faustovski Ubica nije samo mit. Tvrdim da su ubistva iz
slučaja Krpenog lutka faustovska. Tvrdim da je Vulf otkrio identitet ubice i da je
tamo negde, da lovi osobu koja nepokolebljivo veruje da je u najmanju ruku
demon.“

Vrata kafea su se otvorila. Iz njega je izašla krupna prilika. Zakoračila je u ljudsku

reku, koja ju je ponela ka blistavim svetlima Pikadilija. Vulf je napravio nekoliko
koraka udesno, radi bolje preglednosti. Gomila i otvoreni kišobran zaklanjali su
metino lice. Udaljavala se.
Vulf se nalazio pred odlukom: da li da ostane gde je ili da krene za njim?
To je on – Vulf je bio gotovo siguran. Potrčao je preko ulice. Zaklonio je lice
dok je prolazio pored policijskih kola. Počeo je da prati metu po prometnoj ulici.
Ljudski saobradaj je sa svakim korakom bivao sve gušdi. Borio se da ne izgubi
krupnog čoveka iz vida. Kiša je sve jače padala. Svi koji su dotad trpeli kišicu bežali
su u zaklone ili hitro otvarali kišobrane. Deset identičnih crnih tendi u nekoliko
sekundi ispunilo je pločnik ispred njega.
Vulf je u očajničkom nastojanju da ne izgubi metu iz vida izašao na pločnik i
potrčao deset metara niz ulicu, pre nego što je zaronio u mnoštvo iza impozantne
prilike. Upinjao se da razazna čovekovo lice dok su prolazili pored izloga. Morao je
biti siguran da je to on, pre nego što stupi u akciju.
Neobičnim ponašanjem skrenuo je pažnju nekolicine ljudi, koji su u njemu
prepoznali mokru verziju tipa s vesti. Gurao se napred da bi izmakao njihovoj
pažnji. Samo dvojica ljudi delili su ga od mete, dok su prolazili pored Trokadera.
Stegao je dršku lovačkog noža dugog petnaest centimetara, skrivenog ispod
kaputa. Zaobišao je još jednog čoveka.
Više nije mogao da promaši.
Ubica nije smeo da preživi.
Čekao je savršenu priliku: pusti park, napušteno sokače. Shvatio je da de
ovako biti mnogo bolje. Krio se naočigled svih. Bide lice u uzbuđenoj gomili, još
jedna osoba što uzmiče od leša koji leži nasred puta.
Na tren je ugledao čovekov profil kad su zastali na semaforu. Nesumnjivo je
on. Zauzeo je poziciju, odmah iza mete. Bio je dovoljno blizu da oseti kišu na licu,
odbijenu od njegovog crnog kišobrana. Usredsredio se na otkrivenu kožu u dnu

238
lobanje, na mesto na koje de zariti oštricu. Izvukao je nož. Držao ga je na grudima.
Duboko je udahnuo da bi umirio ruke. Bide dovoljno da ga gurne napred…
Nešto na drugoj starni ulice privuklo mu je pažnju: Andreino i njegovo ime
klizili su preko krivog staklenog zida koji je razdvajao statue Heliosovih konja od tri
zlatne kderi, koje su elegantno skakale s krova. Nije odmah shvatio da su naopaka
slova odraz elektronskog reklamnog panoa iznad njegove glave. Podigao je pogled
i pročitao kajron s vestima koji se kretao ispod reklame:

… u ekskluzivnom intervjuu za svetsku publiku – 13.00 – Andrea

Hol/Foks reći će sve u ekskluzivnom intervjuu – 13.00
– Andrea Hol/Foks…

* * *

Vulf se prenuo iz razmišljanja kad je ljudsko krdo iza njega počelo da ga gura,
prelazedi ulicu. Saobradaj se zaustavio. Izgubio je ubicu iz vida u gomili. Gurnuo je
nož u rukav i krenuo napred. Očajnički je tragao za licem u moru crnih kišobrana.
Nebesa su se najedanput otvorila. Ulica se ispunila kricima nepripremljenih turista
i tupim udarcima vode po razapetoj tkanini.
Kad je stigao do čuvene raskrsnice, pogodio ga je novi ljudski talas. Stajao je
u svetlosti zloglasnih ekrana, koji su jarko bleštali ispod tamnog neba. Tu i tada
shvatio je koliko je ranjiv. Bezlična gomila gurala ga je sa svih strana. Jedan čovek
u njoj razlikovao se od ostalih.
Uspaničio se.
Počeo je da se probija nasuprot gomili, da obara ljude na pločnik u očajničkoj
želji da izađe. Izgubio je nož. Pao je na tlo, pod cipele i točkove. Svuda je video
neprijateljska lica. Dao se u trk sredinom puta. Trudio se da ne zaostane za sporim
saobradajem. Osvrtao se na vojsku koja je još marširala ka njemu…
Smrt je dolazila po njega.

BOLNICA SVETE ANE

Petak, 11. februar 2011.

7.39 ujutro

239
Džoel je kleknuo na hladni pod svoje sobe da se moli, kao što je činio svakog jutra
pre doručka. Bolničar ga je probudio u uobičajeno vreme, da bi otključao vrata i
vezao ga lisicama, koje je morao da nosi u svako doba kad nije bio u sobi.
Pre dve nedelje, bez ikakvog povoda, napao je bolničarku. To je bio uspešan
pokušaj da produži boravak u pritvoru. Ta devojka uvek je bila obzirna prema
njemu. Bio je iskreno zabrinut za njeno zdravlje, ali nije mogao da napusti bolnicu.
Znao je da se poneo kao kukavica koja beži od svoje sudbine.
Bio je kukavica. Odavno se pomirio s tim.
Neko je viknuo u hodniku. Džoel je prestao da se moli da bi osluškivao. Neko
je protrčao pored vrata, teškim koracima. Srce mu je brže zalupalo kad je čuo divlji
krik negde u zgradi.
Ustao je i izašao u hodnik, u kom je nekoliko pacijenata zabrinuto gledalo u
pravcu sobe za odmor.
„Vratite se u sobe!“, urliknuo je krupni muškarac koji je protrčao između njih,
u pravcu meteža, pre nego što je novi užasavajude bolni vrisak ispunio hodnike.
Gomila radoznalih pacijenata ponela je Džoela sa sobom. Oglušili su se o
muškarčevo naređenje i požurili ka dvokrilnim vratima koja su vodila u sobu gde
su provodili najvedi deo vremena. Čuli su bolni krik. Džoel je ovog puta prepoznao
Vulfov glas. Progurao se kroz gomilu svetlih haljina i ušao u sobu za odmor.
Svuda je bilo polomljenog nameštaja. Na drugoj strani sobe ukazivali su
pomod onesvešdenom doktoru. Tri krupna bolničara trudila su se da obuzdaju
poludelog čoveka, dok je bolničarka grozničavo razgovarala telefonom.
„Ne!“ zaurlao je Vulf, preplašivši Džoela. „Rekao sam im! Rekao sam da de to
učiniti!“
Džoel je sledio Vulfov unezvereni pogled, uperen ka velikom televizoru.
Novinarka je stajala na ulici u zapuštenom delu grada. Dva traumatizovana
policajca držala su improvizovani zaklon, da bi sakrili ono što se pušilo iza njega.
„Mogao sam to da sprečim!“ vrisnuo je Vulf. Suze su mu tekle niz lice.
Bacio se kao divlja životinja na doktora koji je ušao u sobu s velikim špricem.
Ličio je na veterinara, prinuđenog da uspava životinju.
Sve je postalo jasno kad je novinarka ponovila ono malo podataka koje je
prikupila.
„Obradam se gledaocima koji odnedavno prate naš program. Očevici tvrde da
je policija uhapsila Nagiba Halida, koji je prošlog maja oslobođen optužbe da je
Krematorijumski Ubica. Nepotvrđeni izveštaji govore o lešu i, kao što vidite, nešto
se još puši. Dim se diže iza mene…“

240
 Vulf je kriknuo kad mu je doktor duboko zario ogromnu iglu u levu ruku.
Klonuo je. Izubijano osoblje jedva ga je držalo. Pogledao je Džoela pre nego što se
onesvestio. Na licu crnog mladida nije bilo sažaljenja ili iznenađenja. Klimnuo je
glavom u znak razumevanja. Vulf je zatim izgubio svest.
Vulf se probudio u svojoj sobi. Pao je mrak preko dvorišta, s druge strane
prozora. Vid mu je bio zamagljen. Bilo mu je potrebno više od minuta da bi
shvatio zašto ne može da podigne ruke do glave, koja ga je bolela. Bio je vezan za
krevet. Uzalud se borio protiv debelih traka. Bes koji je nešto ranije eksplodirao iz
njega, još je kipeo ispod površine.
Setio se reportaže i dima koji se dizao iznad poderanog belog čaršava.
Okrenuo je glavu u stranu i povratio na pod. Nije morao da vidi. Znao je bolje
nego iko šta kamere nisu zabeležile. Znao je koliko je devojčica nepotrebno patila.
Zatvorio je oči i pokušao da usmeri gnev, da se usredsredi. Proždirao ga je,
mutio mu je razum. Zurio je u tavanicu i šaputao imena ljudi koje je smatrao
odgovornim. Zatim se setio nečega, očajničke poslednje šanse, besmislenog
buncanja poremedenog uma…
„Bolničarko!“ povikao je iz sveg glasa. „Bolničarko!“
Prošao je čitav sat dok nije ubedio doktore da ga odvežu, i još pola sata dok
nije dobio dozvolu da obavi telefonski poziv. Izvadio je zgužvanu stranicu ispod
madraca dok je čekao njihovu odluku. Zamalo što nije zaboravio da je tamo.
Jedva se držao na nogama. Pomogli su mu da izađe u hodnik, da bi upotrebio
telefon na šalteru. Raširio je zgužvani papir kad je ostao sam. Prvi put primetio je
štampana slova koja su provirivala kroz napisane brojeve: Bog. Đavo. Duša. Pakao.
Naslonio se na zid i otkucao niz brojeva slobodnom rukom.
Telefon je zazvonio.
Čuo je prigušeno škljocanje, a zatim tišinu.
„Halo?“ nervozno de Vulf.
Tišina.
„Halo?“
Konačno je začuo automatski ženski glas. „Navedite vaše puno ime posle
signala.“ Sačekao je signal. „Vilijam Oliver Lejton-Foks.“
Usledila je nova, naizgled beskrajno duga pauza. Znao je da je to nerazumno,
ali bilo je nečeg onespokojavajudeg u kompjuterizovanom glasu, u njegovoj
intonaciji, kvalitetu. Imao je utisak da uživa u njegovom očajanju, da mu se
podsmeva.
„U zamenu za…“ konačno je pitala.

241
 Vulf je pogledao niz prazni hodnik. Čuo je blago brujanje glasova. Čuli su se iz
jedne od bočnih soba. Instinktivno je obuhvatio slušalicu šakom. Spremao se da
šapude u nju.
Oklevao je.
„U zamenu za…“ navaljivao je glas.
„Nagiba Halida… gradonačelnika Rejmonda Ternbla… Madlin Ers… Sudskog
čuvara… detektiva Bendžamina Čejmbersa – i sve druge koji imaju devojčicinu krv
na rukama“, procedio je Vulf.
Tišina.
Hteo je da spusti slušalicu. Predomislio se i sačekao još malo, pre nego što je
prekinuo vezu. U delirijumu se nasmejao samom sebi. I pod dejstvom snažnih
lekova shvatao je koliko je ovo što čini apsurdno. Istina, osedao se malo bolje kad
je glasno izgovorio njihova imena, kad ih je otposlao u spoljašnji svet, čak i preko
automatske sekretarice.
Stigao je do sredine tihog hodnika kad se vazduh oko njega ispunio
zaglušujudom, vrištavom zvonjavom. Pao je na kolena i šakama poklopio uši.
Okrenuo se prema neuglednom telefonskom aparatu. Pitao se može li da bude
tako glasan ili su lekovi izvitoperili njegova čula.
Gojazni bolničar protrčao je kraj njega. Izrekao je nešto nerazumljivo kad je
prišao telefonu. Vulf je zadržao dah dok je gledao kako čovek diže slušalicu i
prinosi je uhu. Plašio se onog na drugoj strani linije.
Široki osmeh pojavio se na čovekovom licu.
„Hej. Znam, izvini. To je bio jedan od pacijenata“, objasnio je kao da se
pravda.
Vulf je polako ustao. Zateturao se prema svojoj sobi, s mišlju da je možda
ipak lud.

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Nedelja, 13. jul 2014.

1.10 po podne

Finli je precrtao još jedno ime sa spiska. Počastio se protezanjem od deset sekundi
pre nego što se vratio svojoj polovini spiska, s preostale četiri stotine otpuštenih

242
vojnika. Video je Baksterovu, za stolom u uglu. Navukla je slušalice da bi prigušila
zvuke kancelarije i nagnula se nad papire.
Edmunds je otišao iz sobe za sastanke u neupotrebljivom stanju. Ipak se
vratio za Simonsov sto, da bi pristupio kompjuterskom programu koji Finliju nije
bio poznat. Vanita i Simons zatvorili su se u njenoj sidušnoj kancelariji, da bi
gledali intervju Andree Hol. Nesumnjvo zbog kontrole štete. Čekali su bez daha da
čuju kakvu bi bombu Vulfova bivša supruga mogla da baci u svet. „Časovnik smrti“
nestao je s ekrana za vreme intervjua, ali nikom od njih nije bilo potrebno
podsedanje da su u velikoj stisci s vremenom.
Finli je spustio pogled na sledede ime sa spiska. Kombinovao je skromne
podatke pristigle iz Ministarstva odbrane s Policijskim nacionalnim kompjuterom,
Policijskom nacionalnom bazom podataka i Guglom, da bi prečešljao osumnjičene.
Osedao bi se mnogo ugodnije da je bio malo sigurniji u ono čime raspolažu.
Sasvim je mogude da njihov ubica nikad nije otpušten iz vojske, da nikad nije ni
služio u njoj. Pokušavao je da ne misli o tome. Ovo im je bila najbolja šansa da
pronađu Vulfa. Zbog toga su Baksterova i on snabdevali Edmundsa imenima koja
su pronašli.
Sonders je dotrčao do stola Baksterove. Nastavila je da radi, ne skidajudi
slušalice. Nadala se da de shvatiti poruku i otidi. Postalo joj je jasno da de morati
da je glasno saopšti, kad je mahnuo rukom ispred njenog nosa.
„Nosi se, Sonderse“, brecnula se.
„Auh! Nema potrebe za to. Došao sam da vidim kako si. Znaš, Andrea Hol
iznosi prilično skandalozne optužbe o Vulfu i neimenovanoj' koleginici“, rekao je
sa zlobnim osmehom. „Hodu redi, svi smo sumnjali, ali…“
Udutao se i koraknuo unazad kad je video njen izraz. Promrmljao je nešto
jedva čujno i šmugnuo. Ove vesti šokirale su Baksterovu. Morala je da prizna sebi
da je malčice povređena. Verovala je da je raščistila stvar s Andreom i da je ona
konačno prihvatila istinu da između nje i Vulfa nije bilo ničega. S druge strane, ista
žena je pred očima globalne javnosti svaljivala drvlje i kamenje na bivšeg muža
samo nekoliko časova pre njegove najavljene smrti.
Te sitne izdaje bledele su u poređenju s onim što je Baksterova osedala
prema Vulfu.
Finli je, sat kasnije, nespretno otkucao sledede ime sa spiska u kompjuter. Bio
je sramotno spor u poređenju s Baksterovom. Želeo je da pregleda što više
sumnjivaca pre nego što ona završi svoju polovinu spiska i dođe da preuzme deo
njegovog posla. Ministarstvo odbrane je i ovog puta poslalo vrlo kratak izveštaj:

243
 Narednik Letanijel Mes, roĊen 16.12.1974, (OBAV. SLUŢ.)
Obaveštajni korpus, otpušten
iz medicinskih razloga – jun 2007.

„Na čijoj li su strani?“, progunđao je. Sumnjao je da su mogli da budu

neodređeniji i da su hteli. Nažvrljao je reči vojna obaveštajna služba na salveti
zaostaloj od ručka, pojedenog za radnim stolom.
Brza pretraga Guglom prikazala je dosta rezultata, uglavnom novinskih vesti i
foruma za diskusiju. Otvorio je link na vrhu stranice.

… Narednik pridodat Kraljevskom mersijskom puku… jedini

preţiveli u napadu u kom je stradalo devetoro vojnika… konvoj
je napadnut improvizovanom eksplozivnom napravom
postavljenom pored druma juţno od sela Hajderabad u
provinciji Helmand… zbrinutje zbog unutrašnjih ozleda opasnih
po ţivot i „razarajućih“ opekotina na licu i grudima.

Preživeli – božji kompleks?, napisao je Finli pored smeđe mrlje od sosa. Uneo
je podatke sumnjivca u Policijsku nacionalnu bazu podataka. Bio je prijatno
iznenađen kad je pronašao pregršt informacija, uključujudi visinu (sto devedeset),
bračni status (neoženjen), zaposlenje (nezaposlen), registrovani invalid (da), bliske
rođake (nijedan), poznatu adresu (nijedna u poslednjih pet godina).
Nastavio je potragu na drugoj strani rezultata, ohrabren podudarnostima s
Edmundsovim profilom. Ubrzo je razlog za veliki broj podataka o naredniku Mesu
postao očigledan. Prvi unos bio je izveštaj Gradske policije iz juna 2007. godine.

2874 26. 6. 2007.

Zdravstveni centar, treći sprat, Portland Plejs, W1.
(14.40) Izašli smo na tu adresu zbog prijavljenih problema.
Pacijent, Letanijel Mes, neprijateljski raspoloţen i agresivan
prema osoblju.
Po prispeću na lice mesta, ĉuli smo povišeni glas na spratu.
Pronašli smo gospodina Mesa (muškarca, 30-40 godina, višeg
od 185 cm, belog/Britanca, s oţiljcima na licu), kako sedi
prekrštenih nogu na podu, zuri ispred sebe i krvari na jednoj
strani lica. Sto je bio prevrnut, a prozor napukao.
Doznao sam da je sam sebi naneo ranu na licu, dok ga je
kolega zbrinjavao. Niko drugi nije povreĊen. Doktor Dţejms

244
 Bariklaf procenio je da pacijent pati od posttraumatskog stresa i
da je napad izazvan saznanjem da ne moţe da se vrati u
vojsku zbog fiziĉkih i mentalnih povreda.
Ni doktor ni osoblje nisu hteli da diţu problem na viši nivo.
Nije bilo povoda za hapšenje ili dugoroĉniji policijski angaţman.
Hitna pomoć pozvana je zbog rane na glavi i mogućeg rizika od
samoubistva u ovom stanju. Saĉekaćemo njen dolazak.
(15.30) Hitna pomoć stigla je na lice mesta.
(15.40) Otpratili smo kola hitne pomoći do Univerzitetske
bolnice.
(16.05) Otišli s lica mesta.

Finli je ved ustao, nestrpljiv da otkrije najverovatnijeg sumnjivca ostatku

tima. Premestio je miš do drugog dokumenta i dva puta kliknuo. Pojavila se
fotografija razbijenog kompjutera, pored prevrnutog stola. Prešao je na drugu
fotografiju: veliki razbijeni prozor. Otvorio je poslednji snimak bez velikih
očekivanja. Ledeni žmarci pošli su mu uz kičmu kad ga je video.
Fotografija je bila snimljena pored otvorenih vrata. Uplašeno osoblje
zabrinuto je stajalo u pozadini. Videla se duboka posekotina na licu Letanijela
Mesa unakaženom ožiljcima. Finli se nije zgrozio zbog strahovitih povreda, ved
zbog očiju: bledih, mrtvih, proračunatih.
Nije zapamtio sve monstrume s kojima se susretao. Iz iskustva je znao da
počinioci najstravičnijih zločina imaju jednu zajedničku osobinu – pogled. Isti
daleki, hladni pogled zurio je u njega s kompjuterskog ekrana.
„Emili! Alekse!“, dreknuo je.
Letanijel Mes je ubica. Nije nimalo sumnjao u to. Pucao mu je prsluk da li je
on ubica u slučaju Krpenog lutka, Faustovski Ubica ili i jedno u drugo. Edmunds de
se pobrinuti za prikupljanje dokaza.
Baksterova i on imali su samo jednu brigu: kako da ga pronađu.

* * *

Vulf je bio na ivici živaca. Gledao je kako kiša satima pada po glavnoj ulici.
Periodično je brisao vlagu s jedinog prozora klaustrofobičnog stančida. Nadao se
da de svakog časa videti kako se Mes vrada kudi, iako je bio više nego svestan da je
najverovatnije propustio jedinu priliku da dovrši ono što je pre nekoliko godina
sam započeo.

245
 Prilagodide se, improvizovade. Iskupljenje je ionako van domašaja. Nije
pretpostavljao da de morati da igra svoju ulogu pred sveprisutnim medijima ili da
de Mes odabrati Andreu, od svih ljudi, za svog glasnika. Da su se događaji odvijali
drugim tokom, u utorak ujutro ušao bi u Novi Skotland jard kao heroj, još jedna
nevina meta poremedenog bivšeg vojnika kog je nevoljno ubio u samoodbrani. Svi
dokazi o njegovoj umešanosti umrli bi s Mesom. Još je čuvao probrane isečke iz
novina. Nameravao je da ih podmetne u Mesov stan.
Vedina članaka bila je o suđenju Krematorijumskom Ubici. To su bila
nepoštedna svedočenja o neuspesima, s nekoliko podvučenih imena, osoba
odgovornih za nepotrebnu smrt učenice Anabel Adams. Neki su bili posvedeni
naporima vojske da sakrije brojke o avganistanskim civilnim žrtvama, pogotovo
deci, u čarkama s Mesovim nekadašnjim pukom. Vulf je bio uveren da de
jednostavne teme biti smatrane uverljivim okidačem za Mesov klinički
poremedeni um i da de njegovo čudesno preživljavanje u Avganistanu učiniti priču
još uverljivijom.
To sad nije bilo važno. Vulf nije ubio sadističkog grabljivca, ved ga je pustio u
srce grada. Svaka nada da de se vratiti normalnom životu propala je zajedno s
planom. Elizabet Tejt i njena derka nisu smele da budu umešane. Nepromišljeno je
postupio kad je pobegao s Ešli. Od ključne važnosti bilo je to što nije računao na
Edmundsa.
Mladi detektiv bio mu je na tragu od samog početka. Pronašao je najmanje
jedno Mesovo pređašnje, ne tako vesto izvedeno ubistvo. Vulf je znao da je samo
pitanje vremena kad de mladid resiti rebus. Mogao bi pratiti napredak istrage da
se nije onako nekontrolisano iskalio na Edmundsu.
Najteže ga je pogodilo to što je Baksterova saznala šta je radio i šta de uraditi.
Znao je da nikad nede modi da ga razume, ma koliko se trudila. Verovala je u
zakon, pravdu i sistem, iako je on nagrađivao lazove i pokvarenjake koji su
besramno operisali u ambijentu prožetom apatijom. Smatrade ga svojim
neprijateljem – nimalo boljim od Mesa.
Ta pomisao veoma mu je teško padala.
Začuo je bučni tresak u prizemlju. Neko je zatvorio ulazna vrata zapuštene
stambene zgrade. Zgrabio je teški čekid, koji je našao ispod sudopere. Osluškivao
je, priljubljen uz tanka vrata. Nekoliko trenutaka kasnije začuo je novi tresak. Neko
je ušao u stan ispod njega. Čuo je televizor. Njegov zvuk lako je prodirao kroz
tanke zidove. Opustio se i prišao prozoru i neinspirativnom pogledu na zatvorenu
pijacu i železničke šine.

246
 Bio je prilično razočaran jazbinom najčuvenijeg svetskog ubice-sociopate.
Imao je osedaj da viri iza zavese i posmatra izvođenje magičnog trika. Očekivao je
groteskni, krvavi crtež, zlokobne religiozne citate na zidovima, gnusne fotografije
ili suvenire s nesrednih žrtava. Nije našao ništa slično. Soba okrečena u belo ipak
je izazivala duboko nespokojstvo.
U njoj nije bilo televizora, kompjutera niti ogledala. Šest identičnih kompleta
odede visilo je u ormanu ili je bilo uredno složeno po fiokama. U frižideru je našao
samo karton mleka. Nije bilo kreveta, samo tanka prostirka na podu. To je bila
uobičajena praksa za vojnike koji se vradaju kudi, naizgled u jednom komadu, a
uistinu nepovratno izmenjeni. Knjige su zauzimale čitav zid. Poredao ih je, kako
izgleda, po boji: O ratu i moralnosti, Slučajne vrste: nesporazumi ljudske evolucije,
Enciklopedija eksploziva, Medicinska biokemija…
Ponovo je obrisao vlagu s prozora. Pažnju su mu privukla kola koja su dugo
stajala na početku uske sporedne saobradajnice. Čuo je zvuk motora u neutralnoj
poziciji, kroz nevešto namešteni prozor. Nije jasno video automobil, ali je izgledao
preterano skupo da bi pripadao ijednom stanaru zgrade. Ustao je. Osetio je da
nešto nije u redu.
Kola su jurnula duž saobradajnice, u pratnji dva džipa interventne jedinice.
Naglo su se zaustavili na travi i kamenju ispod njegovog prozora na drugom
spratu.
„Sranje!“, reče Vulf dok je trčao ka vratima.
Izašao je u mračni hodnik. Vrata Mesovog stana uz škljocanje su se zaključala
za njim. Prljave stepenice na kraju hodnika ved su škripale pod teškim čizmama
interventne jedinice.
Nije imao gde da beži.
Naoružani policajci tutnjali su stepeništem u njegovom pravcu. Nije bilo
izlaza za slučaj požara, ni prozora. Video je samo izgrebana, oljuštena vrata stana
preko puta.
Udario ih je nogom. Nisu popustila.
U očajanju se bacio na njih. Brava se odvojila od drveta. Upao je u praznu
sobu baš kad se prvi policajac popeo na vrh stepeništa. Zatvorio je vrata. Nekoliko
sekundi kasnije čuo je udarce o Mesova vrata.
„Policija! Otvaraj!“
U slededem trenutku razlegao se strašan tresak. Policajci su razvalili vrata
stančida. Vulfovo srce sve je brže tuklo. Ležao je na podu i slušao zastrašujude
zvuke prepada koji se odvijao u neposrednoj blizini.

247
 „Jedna prokleta soba!“, čuo je poznati glas. Prepirala se s nekim na
stepenicama. „Verovatno ga nede nadi ako ga dosad nisu videli.“
Vulf se podigao na noge i provirio kroz špijunku. Ugledao je Baksterovu i
Finlija. Koleginica je gledala pravo u njega. Na tren je bio siguran da ga je videla.
Spustila je pogled na slomljenu bravu.
„Fin kraj, nema šta“, obratila se Finliju.
Oprezno je gurnula vrata. Otvorila su se centimetar-dva, pre nego što su
naišla na Vulfovo stopalo. Osvrnuo se ka praznoj sobi i niskom krovu susedne
zgrade, dostupnom s prozora.
„Sve je čisto!“ dreknuo je neko u hodniku, kad je zapovednik interventne
jedinice izašao iz Mesovog stana nosedi nešto.
„Pronašao sam ovo u madracu. Mislim da pripada vama“, rekao je prekornim
tonom. Dodao je Baksterovoj laptop s pločicom odeljenja za ubistva i teške
zločine. Na štrokavom srebrnom kudištu bili su krvavi otisci prstiju, jedva vidljivi na
oskudnom svetlu hodnika. Oprezno ga je otvorila pre nego što ga je predala
Finliju. Nije mogla da ga gleda.
„Čejmbersov je“, objasnila je. Skinula je rukavice kojima ga je držala.
„Otkud znaš?“
„Po lozinci.“
Flinli je pročitao okrvavljeni komad hartije umetnut između ekrana i
tastature: „Iv2014.“
Pritisnuo je dugme. Uspavani kompjuter je oživeo. Pažljivo je otkucao
lozinku. Suočio se s poznatom stranicom sigurnosnog servera Gradske policije.
Kratki imejl ostao je otvoren na ekranu. Poslat je 7. jula:

Dobili ste ovu poruku zato što ste odnedavno uklonjeni iz imejl-
grupe Ubistva i teški zloĉini. Molimo vas da se javite sluţbi za
pomoć ako verujete da je to greška i ako vam je prlstupjoš
potreban.
Poštovanje,
Tim za IT podršku

Finli je okrenuo ekran prema Baksterovoj.

„Sve vreme imao je pristup našem serveru“, progunđala je. „Zbog toga je
uvek bio jedan korak ispred nas! Edmunds je mnogo srao. Vulf nije odavao
podatke!“
„Znam da želiš da veruješ u to, baš kao i ja. Ali ne možemo biti sigurni.“
Ljutito ga je pogledala i pružila korak.

248
 „Hvala ti, mnogo ti hvala… Zaista sam ti zahvalna… Izvoli i drugi put“, govorila
je dok je gonila policajce iz interventne jedinice ispred sebe.
Vulf j e pritrčao prozoru. Izašao j e na krov i sišao prvim protivpožarnim
stepenicama na koje je naišao. Pokušao je da sakrije lice dok je prolazio pored
policajaca na ulazu u uličicu. Čuo je dobovanje kiše po metalnim kapcima pijace.
Bivalo je sve tiše dok se peo stepenicama stanice Goldhok. U poslednjem trenutku
ukrcao se u voz. Posmatrao je kako bleštava plava svetla prolaze ispod njega dok
je voz tutnjao preko mosta.
Upravo je izgubio prednost.

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Ponedeljak, 14. jul 2014.

5.14 ujutro

Baksterova se probudila zbog kiše koja je tukla po prozorima stana. Otvorila je oči
baš kad se grmljavina zakotrljala nebom negde u daljini. Ležala je na kauču, u
prijatnoj svetlosti kuhinjskih sijalica. Zaspala je s bežičnim telefonom pritisnutim
uz obraz.
Jedan deo nje očekivao je Vulfov poziv. Kako i ne bi? Bila je besna i
izneverena, ali je previše pitanja ostalo bez odgovora. Da li mu je zaista tako malo
značila? Nije znala šta želi od poslednjeg razgovora s njim. Izvinjenje?
Objašnjenje? Možda potvrdu da je njen prijatelj u potpunosti skrenuo s uma, da je
bolestan, a ne zao.
Posegnula je za mobilnim telefonom na stočidu za kafu. Nadala se
propuštenim pozivima i novim porukama. Sela je i prebacila noge preko kauča.
Zakačila je praznu bocu vina, koja se bučno zakotrljala po drvenom podu.
Nadala se da nije probudila susede u stanu ispod. Prišla je prozoru i pogledala na
blistave krovove. Gnevni oblaci blesnuli bi u deset različitih nijansi ugljena kad god
bi munja zaparala nebo.
Šta god da se desi pre kraja dana, izgubide nešto zauvek.
Želela je da zna koliko de toga izgubiti.

Edmunds je radio čitave nodi. Analizirao je inkriminišude novčane tragove, koji su

presecali grad kao numeričke mrvice hleba. Oni i posedovanje Čejmbersovog

249
laptopa bili su nepobitni dokazi krivice Letanijela Mesa i neverovatne činjenice da
su faustovska ubistva i ona iz slučaja Krpenog lutka delo iste osobe. Bio je malo
razočaran što nede prisustvovati hapšenju tog fascinantnog i maštovitog zločinca,
iako je otkride Vulfove umešanosti nesumnjivo bilo mnogo šokantnije od
monstruma kog je prizivao. Pitao se da li de svet ikad saznati istinu.
Umorio se. Upinjao se da se usredsredi i završi posao. Oko četiri ujutro dobio
je poruku od Tijine majke. Odmah joj je telefonirao. Tija je te nodi imala manje
krvarenje. Zvala je bolnicu. Rečeno joj je da dođe za svaki slučaj, kako bi bili
sigurni da je s bebom sve u redu. Odvezle su se u bolnicu. Tamo su im rekli da je
sve u redu i da nema potrebe da brinu. Zadržali su je nekoliko sati na
posmatranju.
Edmunds je gnevno zapitao zašto ga nije ranije zvala. Objasnila mu je da Tija
nije htela da se brine tako važnog dana i da de se strašno naljutiti kad sazna da su
razgovarali. Pomisao da je Tija proživela tako ozbilju krizu bez njega duboko ga je
uznemirila. Posle tog razgovora mislio je samo na jedno – koliko bi voleo da je bio
pored nje.
Vanita je u 6.05 ujutro ušla u kancelariju u napadnom kostimu s
pantalonama. Očekivala je dan pred kamerama. Voda je kapala s njenog
kišobrana. Naglo je skrenula kad je spazila Edmundsa za stolom.
„Dobo jutro, Edmundse“, pozdravila ga je. „Medijima se mora odati priznanje
– žilavi su. Napolju je prava apokalipsa!“
„Počeli su da zauzimaju položaje oko ponodi“, reče Edmunds.
„Proveo si još jednu nod ovde?“ pitala ga je. Zvučala je impresionirano, a ne
iznenađeno.
„Ne nameravam da mi to pređe u naviku.“
„Niko od nas nema tu nameru, a ipak…“ Osmehnula se. „Pred tobom je
bududnost, Edmundse. Samo nastavi da radiš tako kvalitetno.“
Predao joj je kompletni finansijski izveštaj. Sastavljao ga je čitave nodi. Listala
je papire.
„Da li je temeljan i pouzdan?“, pitala je.
„Sasvim je pouzdan. Stančid na Goldhok roudu vlasništvo je dobrotvorne
organizacije koja udomljava povređene vojnike. Zbog toga sam ga teško našao.
Pladao je veoma nisku kiriju. To je na dvanaestoj strani.“
„Još jedan sjajno obavljen posao.“
Izvadio je koverat iz fioke. Uručio ga je šefici.
„Ima li ovo neke veze sa slučajem?“ pitala je kad ga je pocepala.
„Na izvestan način“, rekao je.

250
 Ukočila se kad je čula njegov ton. Namrštila se i požurila u kancelariju.

Baksterova je stigla u kancelariju u 7.20, pošto je zamoljena da ostavi Centralni

forenzički fotografski tim na miru. Zapravo, isterana je iz mračne sobe s ekranima.
Nije mogla da shvati kako ti ljudi izdrže čitavu smenu zatvoreni u prostoriji koja
izaziva glavobolju, pregledajudi snimke sigurnosnih kamera iz čitavog grada.
Tim supernadzirača, izabranih zahvaljujudi nestvarnoj sposobnosti da izdvoje
i identifikuju facijalnu strukturu pojedinca u velikim grupama, čitave nodi,
uporedo sa softverom za prepoznavanje lica, tražio je Vulfa i Mesa. Znala je da je
to ravno traženju dve igle u plastu sena, ali to nije smanjilo njeno nezadovoljstvo
što nisu uspeli da ih pronađu.
Izribala je jednog od njih kad se vratio s pauze s dva minuta zakašnjenja, s
kafom u ruci. Nadzorniku to nije promaklo. Obrušio se na nju pred svima. Naredio
joj je da se udalji. Trkom se vratila do odeljenja za ubistva i prišla Edmundsu, koji
je sastavljao poruku Tiji.
„Ima li napretka u sobi s kamerama?“ pitao je kad je završio kucanje i odložio
telefon.
„Isterali su me“, rekla je. Edmunds je samo slegnuo ramenima. To je bio
veoma rečit gest. Nije se potrudio da pita zbog čega. „Ionako sam gubila vreme.
Nisu znali gde da gledaju. Nadzirali su oblasti oko Vulfovog i Mesovog stana, u
koje se sigurno nede vradati.“
„Šta je s programom za prepoznavanje lica?“
„Mora da se šališ?“, nasmejala se Baksterova. „Dosad je tri puta izdvojio
Vulfa. Jednom se radilo o staroj Kineskinji, drugi put o pudlici, a tredi put o
posteru Džastina Bibera!“
Nasmejali su se zbog apsurdnih rezultata, uprkos neverovatnom pritisku pod
kojim su se nalazili i ozbiljnih posledica neuspeha da se begunci na taj način
pronađu.
„Moramo da razgovaramo“, reče Edmunds.
Spustila je torbu na pod. Naslonila se o sto da bi ga saslušala.
„Detektive Edmundse“, pozvala ga je Vanita s vrata kancelarije. Držala je
papir u ruci. „Imaš li malo vremena?“
„Opa“, bocnula ga je Baksterova kad je ustao i krenuo ka kancelariji.
Edmunds je zatvorio vrata za sobom i seo za sto na kom je bilo pismo koje je
otkucao u pola pet ujutro.
„Moram redi da sam iznenađena. Pogotovo danas od svih dana.“

251
 „Mislim da sam doprineo rešavanju ovog slučaja koliko sam mogao“, rekao
je, pokazujudi ka debeloj fascikli pored pisma.
„Tvoj doprinos bio je izuzetan.“
„Hvala vam.“
„Da li si sasvim siguran u pogledu ovoga?“
„Jesam.“
Uzdahnula je: „Pred tobom je zaista svetla bududnost.“
„I ja tako mislim. Nažalost, ne u ovom odeljenju.“
„Vrlo dobro, posladu zahtev za premeštaj.“
„Hvala vam, komandire.“
Edmunds i Vanita su se rukovali, posle čega je napustio sobu. Baksterova je
posmatrala kratki razgovor sa osmatračnice pored aparata za fotokopiranje.
Pokušavala je da prisluškuje. Edmunds je uzeo sako. Uputio se ka njoj.
„Ideš negde?“ pitala ga je.
„Idem kod Tije u bolnicu. Nodas je primljena.“
„Je li… Je li beba…“
„Mislim da su dobro, ali moram da budem tamo.“
Video je da se Baksterova bori da uskladi saosedanje s njim i njegovom
porodicom, s nemogudnošdu da poveruje da de napustiti tim i nju u ovako
kritičnom trenutku.
„Nisam ti potreban ovde“, uveravao ju je.
„Da li se ona“, Baksterova je klimnula glavom ka Vanitinoj kancelariji,
„saglasila s tim?“
„Da budem iskren, baš me briga. Predao sam joj zahtev za povratak u
odeljenje za pronevere.“
„Šta si uradio?“
„Brak. Detektiv. Razvod“, izrecitovao je Edmunds. „Nisam htela da… Ne
prođu svi tako.“
„Čekamo bebu. Nedu uspeti.“
Osmehnula se kad se setila svoje okrutne reakcije na vest da ima trudnu
verenicu.
„Zašto onda ne prestaneš da tradiš moje vreme i ne odeš u odeljenje za
pronevere?“ ukorila ga je sa osmehom. Iznenadila ga je čvrstim zagrljajem.
„Ne bih mogao da ostanem i kad bih hteo“, rekao je. „Svi me mrze. Ne
okredeš se protiv svojih, čak i kad su krivi kao sam đavo. Pozovi me telefonom ako
ti danas budem potreban za bilo šta.“ Ponovio je: „Bilo šta.“
Pustila ga je.

252
 „Sutra se vradam na posao“, nasmejao se. „Znam.“
Toplo se osmehnuo, navukao sako i izašao iz kancelarije.

Vulf se oslobodio kuhinjskog noža koji je ukrao iz konačišta s doručkom kad je

skrenuo s Ladžgejt Hila. Toranj sa satom na Katedrali Svetog Pavla jedva se video
od jake kiše, koja je počela da slabi dok je išao ka Ulici Old Bejli, po kojoj je
Centralni krivični sud dobio nadimak. Visoke zgrade pružale su slabu zaštitu od
oluje.
Nije znao zašto se odlučio za sudnice kad je bilo nekoliko drugih mesta koja
su mu mnogo značila: grob Anabel Adams, mesto na kome su pronašli Nagiba
Halida iznad izgorelog leša, Bolnica Svete Ane. Sud se zbog nekog razloga
nametnuo kao odgovarajude mesto. Tu je sve počelo. U njemu se ved susreo oči u
oči s demonom i preživeo da priča o tome.
Nedelju dana nije brijao tamnu bradu. Nabavio je naočari. Neumorna kiša
slepila mu je gustu kosu, što ga je učinilo dodatno neprepoznatljivim. Stigao je do
ulaza za posetioce. Stao je u dugi, mokri red. Bučni američki turisti ispred njega
govorili su o značajnom suđenju zbog ubistva u Sudnici 2. Red se postepeno
produžavao iza njega. Čuo je nekoliko razgovora u kojima se pominjalo njegovo
ime. Padale su prognoze kako de se slučaj Krpenog lutka završiti.
Gomila je poslušno krenula napred kad su se vrata za posetioce konačno
otvorila. Prošli su kroz mašine sa iks zracima i bezbednosne provere. Obezbeđenje
suda povelo je prvu grupu, u kojoj se našao i Vulf, tihim hodnicima. Dovelo ih je
do ulaza u Sudnicu 2. Vulf nije hteo da privlači pažnju na sebe, ali nije imao druge
nego da pita da li može da sedne u Sudnicu 1. Za trenutak se zabrinuo da ga je
čuvarka, iznenađena molbom, prepoznala. Ona je samo slegla ramenima.
Otpratila ga je do traženih vrata. Naredila mu je da čeka s još četvoro ljudi, ispred
galerije za javnost. Četvorka ga je sumnjičavo posmatrala. Izgleda da su se
poznavali.
Vrata su se ubrzo otvorila. Osetio je dobro poznati miris uglačanog drveta i
kože. Dopirao je iz odaje u koju Vulf nije stupio otkad je krvav i sa smrskanim
zglobom izguran iz nje. Pošao je za četvorkom i seo u prvi red. Spustio je pogled
na sudnicu.
Raznoliko osoblje, advokati, svedoci i porotnici ulazili su u odaju ispod njega.
Čuo je pokret iza sebe kad je optuženi dopraden do svog mesta. Posmatrači su
mahali i pokazivali napadno istetoviranog muškarca, jedan pogled na njega bio je
dovoljan Vulfu da proceni da je kriv, za šta god da je bio optužen. Svi su ustali kad
je sudija ušao u sudnicu i seo na svoju stolicu na podijumu.

253
Vanita je razdelila Mesove fotografije novinarima, pošto je potvrdila tačnost
dokaza koje je Edmunds prikupio i obradio. Prepoznatljivo, uništeno lice
paradiralo je svim svetskim televizijskim kanalima. PR tim obično je morao da moli
televizijske studije da puste foto-robote, makar na tri sekunde. Vanita se potrudila
da na najbolji način iskoristi nezapamdeno medijsko interesovanje. Osmehnula se
kad je pomislila na ironiju: ubičina žudnja za mračnom slavom doprinede
njegovom padu.
Ljudi su, uprkos jasnim uputstvima, zagušili policijske telefone stotinama
poziva o viđenju Mesa još od 2007. godine. Baksterova je zadužena za proveru tih
podataka. Pregledala ih je u razmacima od po deset minuta. Bila je u kontaktu s
timom nadzirača iz sobe s bezbednosnim kamerama. Vreme je neumitno
prolazilo. Sve više se nervirala.
„Sluša li nas iko?“ povikala je, gužvajudi najnoviji spisak u loptu. „Šta me briga
da li je pre pet godina bio u Sejnzberiju? Moram da znam gde je sada!“
Finli nije smeo da pisne. Na kompjuteru Baksterove oglasio se alarm. „Sjajno,
evo nove gomile.“
Zavalila se na stolicu i otvorila imejl iz kol-centra. Posle niza nevažnih datuma
naišla je na današnji od 11.05 pre podne. Prešla je prstom preko ekrana da bi
lakše pročitala ostale podatke. Pozvao ih je investicioni bankar, mnogo pouzdaniji
izvor od luđaka i nadrogiranih beskudnika odgovornih za tri četvrtine poziva.
Lokacija: Ladžgejt Hil.
Skočila je i pojurila pored Finlija pre nego što je stigao da je pita šta je
pronašla. Stuštila se niz stepenice ka kontrolnoj sobi nadziračkog tima.

Vulf je s čuđenjem posmatrao ležernu i civilizovanu predstavu u sudnici, tako

različitu od Halidovog suđenja. Shvatio je da je optuženi priznao krivicu za ubistvo
bez predumišljaja, ali ne i za ubistvo. Ovo je bio tredi dan suđenja, čiji cilj nije bio
da utvrdi da li je, ved koliko je optuženi kriv.
Dva posmatrača iza Vulfa su sat i po posle početka suđenja izašla s galerije.
Svi u sudnici uznemirili su se kad su se vrata bučno zatvorila za njima. Advokat
odbrane taman se ponovo udubio u svoj govor, kad se razlegao prvi protivpožarni
alarm u dalekom delu zgrade. Alarmi su se zatim javljali jedan za drugim, kao
domine. Zavijanje se primicalo kao talas, dok nije zapljusnulo tihu sudnicu.

„Ne, ne, ne! Napolje!“ naredio je nadzornik, koji je tog jutra ved isterao
Baksterovu iz sobe za prismotru.
„Ladžgejt Hil, 11.05 ujutro“, prostenjala je zadihano.

254
 Policajac za kontrolnom tablom zagledao se u nadzornika, koji je oklevajudi
klimnuo glavom. Operater je prebacio ekrane na trenutno stanje, da bi pristupio
traženom zapisu.
„Čekaj!“ povikala je Baksterova. „Čekaj! Šta se dešava?“
Gomile ljudi na ekranima besciljno su se muvale oko neke zgrade. Vedina je
bila otmeno obučena. Jedna žena nosila je crnu haljinu i periku. Policajac je
užurbano kucao na drugom kompjuteru.
„Protivpožarni alarm oglasio se u Centralnom krivičnom sudu“, pročitao je
sekundu kasnije.
Pogled Baksterove je sevnuo. Istrčala je iz centra ne progovorivši ni reč.
Operater se zbunjeno osvrnuo ka nadzorniku.
„Da li naredba još važi?“ učtivo je zapitao.
Baksterova je potrčala uz stepenice. Usporila je ispred kancelarije. Ušla je i
mirno prišla Finlijevom stolu. Kleknula je da bi nasamo porazgovarala s njim.
„Znam gde je Vulf“, prošaputala je.
„To je sjajno!“, reče Finli. Pitao se zašto šapudu.
„U Old Bejliju je. Obojica su. To ima svakog smisla.“
„Zar ne bi bilo bolje da to kažeš nekom ko je važniji od mene?“
„Oboje znamo šta bi se dogodilo ako bih ikome rekla da su Vulf i Mes zajedno
u istoj zgradi. Poslali bi sve naoružane policajce u prestonici na to mesto.“
„Tako bi i trebalo da bude“, reče Finli. Nasludivao je kuda ovo vodi. „Zar
misliš da de Vulf dopustiti da ga iko strpa u zatvor?“ Uzdahnuo je.
„To je i moje mišljenje“, rekla je. „Pa?“
„Pa, morademo da stignemo prvi, da popričamo s njim i da ga smirimo.“
Finli je još dublje uzdahnuo.
„Žao mi je, devojko. Nedu to da radim.“
„Šta?“
„Emili, ja… Znaš da ne želim da se Vilu išta dogodi, ali sam je birao. Moram da
mislim o penziji… i Megi. Ne mogu da ugrozim našu bududnost. Ne sada. Ne zbog
njega.“
Izgledala je povređeno.
„I ako misliš da du te pustiti da tamo odeš sama…“
„Idem.“
„Nedeš.“
„Potrebno mi je samo nekoliko minuta s njim. Kunem se da du posle toga
pozvati pojačanje.“
Progovorio je posle kradeg razmišljanja. „Ja du ga pozvati“, rekao je.

255
 Baksterova je izgledala poraženo. „… za petnaest minuta“, dodao je.
Osmehnula se. „Potrebno mi je trideset.“
„Dobideš dvadeset. Čuvaj se.“
Poljubila ga je u obraz i podigla tašnu sa stola. Finliju je pozlilo od brige kad je
pokrenuo štopericu na satu. Gledao je kako normalnim hodom prolazi pored
Vanitine kancelarije, da bi se dala u pun trk čim je zatvorila vrata za sobom.

Vulf je ostao da sedi, dok su ljudi iza i ispod njega skupljali stvari da bi se uredno
evakuisali. Izgledalo je da čovek na optuženičkoj klupi razmišlja o bekstvu. Bio je
prilično neodlučan. Dva čuvara utrčala su u sudnicu. Izveli su okrivljenog napolje.
Vulf je ostao sam u čuvenoj dvorani, pošto se zadihani advokat trkom vratio u nju
po zaboravljeni laptop. Mimo alarma čuo je kako se vrata s treskom zatvaraju i
ljudi usmeravaju ka najbližem protivpožarnom izlazu.
Želeo je da je posredi samo požar, ali sumnjao je na nešto mnogo opasnije.

TRIDESET PETO POGLAVLJE

Ponedeljak, 14. jul 2014.

11.57 pre podne

Alarmi su posle dvadeset minuta naglo utihnuli. Opstali su u obliku utvarnih

odjeka koji su se beskrajno ponavljali u kupoli Velikog predvorja. Zvonjava u
Vulfovim ušima polako je jenjavala. Tišina se vratila u sudnicu, a s njom i novi
zvuk: usamljeni bat neujednačenih korka približavao se vratima sudnice. Vulf je
ostao da sedi na galeriji. Upinjao se da umiri dah. Zglobovi su mu pobeleli kad je
stisnuo pesnice.
Nejasno sedanje vratilo se u zao čas: bleštava svetla na tavanici obasjavala su
dugi hodnik, neko je odgovorio na telefon koji je zaglušujude zvonio. Pacijent?
Bolničarka? Neodređeno se sedao kako prinose slušalicu uhu. Hteo je da ih
pozove, da ih upozori, uprkos svemu, da se preda iracionalnom, makar samo na
tren. Isti strah ponovo ga je obuzeo.
Naprezao se da čuje polagane korake koji su dopirali iz sve vede blizine.
Poskočio je kad su stara vrata začegrtala u okvirima posle divljeg, zaglušujudeg
treska.
Usledila je kratka pauza u kojoj se Vulf nije usuđivao da diše.

256
 Istrošena šarka škripnula je negde ispod njega. Osetio je vibraciju zatvaranja
vrata. Razrogačenim očima posmatrao je praznu odaju. Koraci su se ponovo
začuli. Impozantna prilika, od glave do pete u crnom, materijalizovala se ispod
galerije. Navukao je široku kapuljaču dugog kaputa preko glave. Vulfova mašta
podivljala je u stanju pojačane percepcije. Učinilo mu se da je Anđeo pisar
napustio svoje mesto iznad veličanstvenog ulaza u zgradu, uz kišu šuta i prašine, i
da je došao ovamo da bi mu sudio i presudio.
„Moram priznati“, progovorio je Mes, kao da svaki slog čupa iz usta.
Pljuvačka mu je blistala pod veštačkim osvetljenjem dok je prosipao imitirane reči
po sudnici, kao da je zaboravio da govori. „Veoma sam impresioniran što si
ostao.“
Zastao je u prostoru između klupa. Prelazio je skeletnobelim prstima preko
izglačanih površina i raznovrsnih predmeta, napuštenih pri evakuaciji. Vulf se
duboko uznemirio zato što je Mes znao gde je, iako ni u jednom trenutku nije
podigao pogled ka njemu. Odabrao je sudnicu, ali se zabrinuo da je tamo gde je
Mes hteo da bude.
„'Svaka kukavica može da se bori u bici kad je sigurna da de pobediti; ali
pokaži mi čoveka voljnog da se bori kad je siguran da de izgubiti'“, recitovao je
Mes dok se peo stepenicama do sudijske stolice.
Vulfu je srce sišlo u pete kad je čovek pod kapuljačom podigao Mač pravde sa
zida. Obuhvatio je zlatni balčak dugim prstima i polako izvukao oružje iz kanija, uz
škripu metala o metal. Načas je zastao da bi se divio dugoj oštrici.
„To su reči Džordž Eliot“, zamišljeno je nastavio, dok su tačkice odražene
svetlosti treperile, rađajudi se i umirudi na pločama od tamnog drveta. „Verujem
da bi joj se dopao.“
Podigao je neprocenjivo vredni antikvitet iznad glave. Zamahnuo je na sto u
središtu. Teški i dugi komad metala bio je tup. Ipak se duboko zario u drvo. Blago
je podrhtavao kad je Mes seo za sto.
Vreme provedeno u Mesovom prisustvu krunilo je Vulfovu odlučnost. Znao je
da je ispod kapuljače samo čovek. Umešni, nemilosrdni i genijalni čovek. A opet,
bilo je nemogude poredi činjenicu da je upravo on bio užasavajuda istina u srcu
široko rasprostranjenih urbanih legendi, niti sveopštu opčinjenost koju je njegov
poslednji poduhvat izazvao u hronično apatičnom svetu.
Mes nije bio demon, ali Vulf nije sumnjao da je bio nešto njemu najsličnije
što de ikad sresti.
„Pravi mač“, Mes je pokazao na oružje, „visi nad glavom sudijama u odaji u
kojoj se uvek sudi jednom osumnjičenom ubici.“ Nesvesno je prineo ruku grlu. Taj

257
gest nagoveštavao je da monolog plada visokom cenom. „Čovek ne može da ne
zavoli Britance. Cene pompu i tradiciju mnogo više od sigurnosti i zdravog razuma,
čak i posle onog što si uradio među ovim zidovima.“
Spopao ga je napad bolnog, isprekidanog kašlja.
Vulf je iskoristio pauzu da skine pertle. Nadao se da nikad nede pridi dovoljno
blizu ubici da mu korisno posluže. Ukočio se dok ih je obmotavao oko ruke; Mes je
skinuo tešku kapuljaču s glave prekrivene ožiljcima.
Video je fotografije i čitao medicinske izveštaje, ali ništa nije moglo u
potpunosti da odrazi obim Mesovih povreda. Reke ožiljaka meandrirale su preko
smrtonosne bele površine. Uske pritoke plavile su ili presušivale sa svakom
promenom izraza. Krupni čovek konačno je upro pogled na galeriju.
Vulf je saznao da Mes potiče iz bogate porodice – rezidencija, porodični grb,
jedriličarski klubovi. I da je nekad bio prilično zgodan. Opaka tirada bila je
protkana nagoveštajima otmene dikcije. Bilo je nečeg bizarnog u posmatranju
nemilosrdnog ubice unakaženog ožiljcima, koji u elokventnom obradanju citira
viktorijanske romanopisce.
Vulfu je bilo sve jasnije zašto se Mes izolovao, zašto nije mogao da se vrati
porodici, dobrotvornim priredbama i golf klubovima, zašto je bio tako očajnički
voljan da se vrati u vojsku; za njega više nije bilo mesta u stvarnom svetu.
Sjajni um ostao je zarobljen u slomljenom telu.
Zapitao se da li bi Mes bio normalan pripadnik društva da su se događaji
drugačije odvijali, ili je u kobnoj eksploziji bombe samo ostao bez aristokratske
fasade.
„Reci mi, Vilijame, jesi li dobio sve čemu si se nadao?“, pitao je Mes. „Da li
mala Anabel Adams mirno počiva u grobu otkad zna da je osvedena?“ Vulf nije
odgovorio.
Izvitopereni osmeh osvanuo je na Mesovom licu:
„Jesi li se grejao na plamenu koji je proždirao gradonačelnika?“
Vulf je nesvesno odmahnuo glavom.
„Nisi?“
„Nikad nisam hteo ovo“, promrmljao je Vulf, nesposoban da se uzdrži. „O, ali
jesi“, zacerekao se Mes. „Ti si im ovo uradio.“
„Bio sam bolestan! Besan. Nisam znao šta radim!“ Vulf se ljutio na sebe.
Znao je da dopušta Mesu da dopre do njega. Ubica je duboko uzdahnuo.
„Strašno du se razočarati ako se ispostavi da si jedan od onih tipova: 'Nisam
to mislio', 'Moramo da raskinemo naš dogovor', ili meni najdraži: 'Pronašao sam

258
Isusa. Iako bih, ako si nekim slučajem uradio ovo poslednje, voleo da znam gde se
taj nitkov krije.“
Mesov šištavi smeh je eruptirao. Preobrazio se u novi napad razdirudeg
kašlja. Vulf je dobio vremena da povrati kontrolu nad sobom:
„Ja bih se pak silno razočarao kad bi se ispostavilo da si jedno od onih
čudovišta…“
„Nisam čudovište!“, prekinuo ga je Mes. Skočio je i vrisnuo jače nego što je
Vulf smatrao mogudim.
Sve bliže zavijanje sirena prolamalo se po sudnici, stvarajudi još napetiju
atmosferu.
Krv pomešana s pljuvačkom kapala je po podu sudnice, dok je Mes kipteo od
besa. Zastrašujude gubljenje kontrole samo je ohrabrilo Vulfa.
„… koja okrivljuju glasove u glavi za svu tamu i perverziju u sebi. Ubijaš zbog
istog profanog razloga kao i svi drugi – da bi se kao slabid osetio jakim.“
„Moramo li da se pretvaramo da ne znaš ko sam ja? Šta sam ja?“
„I te kako dobro znam šta si ti, Letanijele. Ti si zabludeli narcisoidni
psihopata, koji uskoro nede biti nimalo posebniji od drugih čudovišta u
jednodelnim kombinezonima.“
Mes je ošinuo Vulfa zastrašujudim pogledom. Razmišljao je o odgovoru, u
onespokojavajudoj tišini.
„Ja sam nepromenljiv, večan, zauvek dat“, izgovorio je Mes s potpunim
ubeđenjem u istinitost svojih reči.
„Odozgo gledano ne izgledaš naročito nepromenljivo, večno i zauvek dato“,
reče Vulf s lažnom samouverenošdu. „U stvari, izgledaš kao neko kog bi i slabija
prehlada dokrajčila, pre nego što mi se ukaže prilika.“
Mes je prešao rukom preko dubokih dolina na svojoj koži.
„Te osobine krasile su Letanijela Mesa“, tiho se prisedao. „Bio je slab, krhak.
Taj čovek sagoreo je u plamenu. Ispunio sam ispražnjeni sud.“
Iščupao je ceremonijalni mač iz drvenog stola i sišao s podijuma u sudnicu.
Sirene su zavijale u neposrednoj blizini.
„Pokušavaš da mi se suprotstaviš? Zbog toga mi se dopadaš, Vilijame!
Prkosan si, odlučan. Ako sud zatraži dokaze, ti ih krivotvoriš. Ako porota nekog
proglasi nevinim, nastojiš da ga ubiješ od batina. Otpuste te, pa te ponovo
zaposle. Svim silama držiš se života, čak i kad se nađeš licem u lice sa smrdu. To je
vredno divljenja. Zbilja.“
„Pa kad me toliko obožavaš…“, progovorio je Vulf.

259
 „Hodeš li da te poštedim?“ pitao je Mes, kao da je ta ideja u potpunosti
nepojmljiva. „Znaš da tako ne ide.“
Sirene su utihnule, što je značilo da de zgrada uskoro biti preplavljena
naoružanim policajcima.
„Stigli su, Mese“, reče Vulf. „Ne možeš im redi ništa što ved ne znaju. Gotovo
je.“
Ustao je, s namerom da ode.
„Sudbina… usud. Ume da bude tako okrutna“, reče Mes. „Čak i sad veruješ
da nedeš umreti u ovoj sudnici – i zašto bi? Bilo bi dovoljno da izađeš kroz ta vrata
i da se ne vratiš. Trebalo bi da tako učiniš. Zbilja bi trebalo.“
„Zbogom, Letanijele.“
„Tako je tužno videti te ovakvog: s brnjicom na ustima, krotkog. Ovo…“
pokazao je na Vulfa, „ovo što vaga opcije, donosi promišljene odluke i postupa u
skladu s instinktom samoodržanja, nije istinski Vilijam Foks. On je satkan od vatre i
gneva. On je čovek kog su morali da zatvore, koji mi se obratio tražedi osvetu, koji
je pokušao da ubije ubicu u ovoj sudnici. Pravi Vilijam Foks izabrao bi da siđe
ovamo i umre.“
Vulf se uznemirio. Nije znao šta Mes pokušava da postigne. Oprezno je
krenuo ka izlazu.
„Ronald Everet bio je prilično krupan čovek“, nastavio je Mes razgovornim
tonom, dok je Vulf gurao teška vrata. „Verovatno je imao sedam litara krvi?
Možda i više? Dostojanstveno je prihvatio smrt, kao pravi džentlmen. Probušio
sam rupicu u njegovoj arteriji. Pričao mi je o svom životu dok je krvario po podu.
„Umirao je lepo… spokojno.
„Posle pet minuta počeo je da pokazuje prve znake šoka zbog gubitka krvi.
Pretpostavljam da je dotad izgubio četvrtinu životne tečnosti. Onesvestio se posle
devet i po minuta. Obeskrvljeno srce je, posle jedanaest minuta, prestalo da
kuca.“
Vulf je zastao kad je čuo da Mes nešto vuče po podu.
„Pomenuo sam to“, obratio se Vulfu odnekud ispod galerije, „zato što je ona
počela da krvari pre osam minuta.“
Vulf se polako okrenuo. Mes je vukao Baksterovu za sobom. Ostavljali su
jarkocrveni trag krvi po podu sudnice. Cimao ju je za kosu. Zapušio joj je usta
svilenom letnjom maramom koju je uvek nosila u tašni. Svezao joj je ruke
službenim lisicama.
Izgledala je slabo i zaprepašdujude bledo.

260
 „Moram priznati da improvizujem“, nastavio je Mes, dok je vukao Baksterovu
dublje u prostoriju. „Imao sam drugi plan za tebe. Ko bi pretpostavio da de nas
sama potražiti? Upravo to je učinila. Sad vidim da je ovo jedini način da se ovo
završi.“
Ispustio ju je na pod i pogledom potražio smrknutog Vulfa. Strali koji je
osedao od lažnog demona ili teškog oružja kojim je mahao, rasipao se.
„Ah!“, reče Mes, pokazujudi mačem na Vulfa. „Konačno! Tu si.“
Vulf je izleteo s galerije i pojurio ka stepenicama.
Mes je kleknuo ponad Baksterove. Ožiljcima izbrazdano tkivo zatezalo se i
mreškalo, u skladu s njegovim kretnjama. Pokušala je da se otme kad ju je uhvatio
za ruku. Osedala je njegov smrdljivi dah i vonj melema i ulja na ozleđenoj koži.
Pomerio joj je lakat desno od međunožja. Pritiskao ga je dok se krvarenje nije
usporilo.
„Ne pomeraj se. Održavaj pritisak.“ Balavio je po njoj dok je govorio. „Ne bi
bilo dobro da prebrzo iskrvariš.“
Ustao je i upravio pogled ka vratima.
„Naš heroj hita u susret svojoj pogibiji.“

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Ponedeljak, 14. jul 2014.

12.06 po podne

Vulf je čuo glasove u daljini. Vatrogasci su izlazili da bi oslobodili mesto

interventnoj jedinici, koja je pretraživala zgradu. Preskočio je poslednje tri
stepenice i potrčao preko veličanstvenog predvorja, svestan zatezanja u grudima i
bola u slabinama. Usredsredio se na vrata sudnice. Očajnički je pokušavao da
zanemari religiozne, gotovo crkvene dekoracije: Mojsija u beloj haljini koji s visine
gleda na njega s prestola u podnožju Sinajske gore; izrezbarene heruvime
zamrznute u letu, razbacane oko vitražnih prozora, i gomilu nadbiskupa, kardinala
i rabina koji propovedaju reč božju, potvrđujudi Mesove navode.
Bog postoji. I đavo postoji. Demoni hodaju među nama.
Stao je u plitku grimiznu baricu koja je curkala ispod vrata. Uleteo je u
sudnicu. Baksterova je nepomično ležala na drugom kraju, ispod podijuma.

261
Krvarila je po drvetu, koje je okusilo i Halidovu krv. Krenuo je prema njoj, ali mu je
Mes presekao put, s podignutim mačem.
„Dalje nedeš modi“, rekao je.
Lice mu je krasio gnusni, izvitopereni osmeh.

Baksterova je tonula u letargiju. Vlažne, hladne pantalone lepile su joj se za noge.

Upinjala se da održi pritisak na arteriji. Strahovala je da de svakog časa zaspati.
Duboko se izgrebla pokušavajudi da skine maramu, čvrsto svezanu oko glave.
Znala je da nema dovoljno krvi za novi pokušaj.
Pištolj ju je žuljao po leđima. Bio je van domašaja ruku vezanih lisicama.
Promakao je Mesu. Odlučila je da još jednom posegne za njim. Potočid krvi
zastrašujude se pojačao čim je oprezno podigla lakat s noge.
Posegnula je udesno i oko sebe. Leva ruka ograničavala joj je pokrete. Vrhovi
prstiju obedavajude su se očešali o metal. Izvila je leđa. Bila je spremna da iščaši ili
slomi ruku da bi dobila nekoliko dragocenih milimetara.
Barica u kojoj je sedela, za nekoliko sekundi porasla je dva puta. Ozlojeđeno
je kriknula i pritisnula lakat na nogu, da bi obuzdala krvarenje.
Upravo je razmenjivala nekoliko minuta života za nekoliko sekundi jalovog
naprezanja.

Mes je prebacio dugi kaput preko klupe. Ispod njega je nosio istu košulju,
pantalone i cipele koje je Vulf video u stančidu na Goldhok roudu: gradsku
kamuflažu. Vulf je još teško disao, kad se po drugi put našao licem u lice s krupnim
muškarcem. Mes je mišidima više nego nadoknađivao Vulfovu sitnu prednost u
visini i gabaritima.
Neko je u žurbi tokom evakuacije zaboravio skupoceno pero na gomili papira.
Vulf je promenio položaj. Kradomice je dograbio improvizovano metalno oružje.
Mes je nastavio priču.
„Znao sam da si juče bio pored mene na Pikadiliju.“
Vulfov gnev ustuknuo je pred iznenađenjem.
„Hteo sam da znam možeš li to“, reče Mes. „Slab si, Vilijame. Juče si bio slab.
Bio si slab i kad nisi uspeo da dokrajčiš Nagiba Halida. I sad si slab. Vidim da jesi.“
„Veruj mi, da se nisi pomerio…“
„Nisam se pomerio“, prekinuo ga je Mes. „Gledao sam kako paničiš i trčiš
pored mene. Pitam se da li si me zaista prevideo dok sam stajao pravo ispred
tebe, ili možda misliš da to nisi hteo.“

262
 Vulf je odmahnuo glavom. Pokušao je da se priseti trenutka u kom je izgubio
Mesa iz vida u gužvi. Imao bi hrabrosti da ga dokrajči. Ubica se poigravao s njim.
Pokušavao je da mu podrije samopouzdanje.
„Siguran sam da uviđaš uzaludnost svega ovoga“, nastavio je Mes tihim
glasom. Zastao je. „Ponudidu ti izbor koji niko od tvojih prethodnika nije dobio,
zato što mi se dopadaš. Dajem ti reč da du te ubiti brzo, da ništa nedeš osetiti, ako
klekneš ispred mene na kolena. Možemo i da se tučemo. Ali takva opcija
neizbežno de postati… neprijatna.“
Vulf je poprimio izgladneli izraz koji je Mesu tako dobro stajao.
„Predvidiv si, kao i uvek“, uzdahnuo je ubica, podigavši mač.

Baksterova je morala da zaustavi krvarenje. Nije se usuđivala da to pokuša pred

Mesovim očima. Zasad ga je kontrolisala. Da je znao njene namere, pobrinuo bi se
da joj ne ostavi način da smanji gubitak krvi.
Uspela je da svezanim rukama odveže pojas, ne mičudi lakat s noge. Duboko
je udahnula i izvukla tkaninu ispod sebe. Obavila ju je oko noge, odmah iznad
rane. Zategla ju je, koliko god je mogla, po cenu nepodnošljivog bola. Krvarenje se
ponovo svelo na slabašno curenje.
još je gubila krv, ali sad je mogla da se služi rukama.

Mes je zakoračio ka Vulfu, koji je uzmakao. Napravio je još jedan korak. Vulf je
odvrnuo iznenađujude teški poklopac pera. Stavio je palac ispod vrha i isturio
nalivpero ispred sebe, kao da drži nož.
Mes je jurnuo na njega. Široko je zamahnuo starinskim ali smrtonosnim
oružjem. Vulf se zateturao napred kad je oštrica tresnula u zid iza njega. Mes je
ponovo zamahnuo. Oštrica je zasekla vazduh samo nekoliko centimetara od
Vulfovog lica. Izgubio je ravnotežu od snage zamaha. Vulf je rizikovao. Hitro je
istupio i zario nalivpero u Mesovu nadlakticu. Smesta se povukao na bezbedno
odstojanje.
Mes je kriknuo i procenio štetu. Polako je opipao svezu ubodnu ranu.
Mirni trenutak došao je i prošao kao srce oluje. Razjareno je zamahnuo. Vulf
se povukao u ugao. Instinktivno se odmakao od napadača. Mač ga je zakačio po
levom ramenu, izazvavši strahovit bol. Bacio se na Mesa. Ubadao ga je, zarivajudi
metal sve dublje u ruku kojom je držao mač, dok ga slabiji udarac nije oborio na
pod. Čuo je kako nalivpero pada. Nestalo je s vidika.
Obojica su za trenutak zastala. Vulf je ležao na podu. Držao se za bolno rame,
dok je Mes zaneseno posmatrao potočid tamnocrvene krvi ispod košulje. Nije

263
pokazivao strah ni bol, samo iznenađenje zbog štete koju mu je naneo nedostojni
protivnik. Pokušao je da uzme teško oružje, ali ga je jedva podigao s poda. Morao
je da ga uhvati levom rukom.
„Na kolena, Letanijele“, reče Vulf s grčevitim osmejkom, dok se upinjao da se
podigne na noge. „Dajem ti reč da du te brzo i bezbolno dokrajčiti.“
Vulf je video kako se Mesovo lice grči posle uvrede. Istovremeno su pogledali
put Baksterove.
„Pitam se da li bi se tako žestoko borio da je spaseš da si znao?“
Vulf je zanemario zajedljivu primedbu. Zakoračio je prema njoj kako bi
sprečio Mesa da mu ponovo prepreci put.
„Da si znao da je njeno ime zasluživalo da se nađe na spisku daleko pre
vedine ostalih“, nastavio je Mes.
Vulf se pokolebao.
„Detektiv inspektor Čejmbers nije bio hrabar čovek. Molio je. Jecao je.
Preklinjao je za milost zaklinjudi se u nevinost.“
Vulf je uočio priliku kad se Mes izazivački osmehnuo Baksterovoj. Bacio se na
njega. Ubica je blokirao napad, ali se zateturao i udario u klupu.

Baksterova je gledala kako Mesov dugi kaput klizi s klupe i kako se sadržaj njene
torbe prosipa po podu. Pogled joj je skrenuo s okrvavljenih makazica za nokte,
kojima ju je ubica onesposobio, na mobilni telefon, a zatim na svežanj ključeva
pored noge stola.

„Ispostavilo se“, nastavio je Mes, „da te je naveo da poveruješ da je on poslao

pismo službi za profesionalne standarde. Učinio je to zbog Emili, da bi joj
omogudio da sačuva vaše prijateljstvo.“ Vulf se uznemirio.
„To pismo uništilo je tvoj slučaj protiv Halida.“ Mes je sa zanimanjem
posmatrao kako Vulf s nevericom zuri u Baksterovu. „Bojim se da smo ubili
pogrešnu osobu.“
Baksterova nije mogla da ga pogleda u oči. Naglo je podigla glavu i ispustila
prigušeni krik.
Prekasno je uočio da mu Mes prilazi. Nije imao druge, osim da jurne na
njega. Blokirao je njegov divlji zamah. Obojica su pali na tvrdi pod. Mač je skliznuo
pod klupu, dok je Vulf nemilosrdno tukao Mesa. Ozlede koje mu je nanosio nisu
bile vidljive zbog razornih rana koje je zadobio u Avganistanu.
Mes je u očajanju podigao ruke i stegao Vulfovo smrskano rame. Osedao je
kako se krajevi slomljene kosti taru ispod kože. Još više se naljutio i pojačao

264
napad. Kriknuo je od mržnje i besa. Njegov urlik ispunio je uši posustalog
neprijatelja. S brutalnom snagom glavom se zabio u Mesovo unakaženo lice.
Smrskao mu je nos i ubio svaku volju za borbom.
Onesposobljeni Mes bespomodno ga je posmatrao. Oči su mu bile
razrogačene, moledive – uplašene.

* * *

Baksterova je puzala preko sudnice, prljajudi drvo. Posegnula je za makazicama i

isekla čvrsto vezani šal. Puzala je ka ključevima. Svake sekunde bivala je sve
slabija.

Vulf j e izvadio pertle iz džepa. Presavio ih j e, da bi bile j ače. Trznuo j e glavu

poraženog protivnika nagore. Obmotao ih je oko njegovog vrata. Mes se divlje
ritnuo, zahvaljujudi poslednjoj plimi adrenalina, i odmakao glavu.
„Samo otežavaš situaciju“, reče Vulf čoveku koji se migoljio ispod njega.
Ugledao je nalivpero ispod stola. Ustao je da ga dohvati.
„Pa, reci mi“, nastavio je Vulf. Otresao je Mesovu krv s oružja, dok mu je
prilazio sporim korakom. „Šta sam ja, ako si ti đavo?“
Prekinuo je Mesove slabašne napore da se odvuče dalje od Vulfa, kad je
čučnuo iznad njega i zario mu nalivpero u desnu nogu, kao on Baksterovoj. Mesovi
bolni krici utihnuli su kad mu je obmotao pertle oko vrata. Zategao ih je koliko mu
je ranjeno rame dozvoljavalo.
Uživao je u Mesovom očajničkom stenjanju i sve slabijim i patetičnijim
pokušajima pružanja otpora. Gledao je kako krvni sudovi u ubičinim očima pucaju,
bojedi beonjače crvenom bojom. Stegao je pertle još jače. Ruke su mu drhtale od
napora.
„Vulfe!“, povikala je Baksterova. Utrnulim prstima borila se s ključevima.
Soba joj se okretala pred očima. „Vulfe! Stani!“
Od besa nije razabirao ni sopstvene misli. Pogledao je Mesa. Život se gasio u
zakrvavljenim očima. Ovo više nije bila samoodbrana – ved pogubljenje.
„Dosta je bilo!“
Začulo se oštro škljocanje kad je Baksterova podigla pištolj i uperila ga u
njegove grudi. Zbunjeno ju je posmatrao. Spustio je pogled na krvavu spodobu
pod sobom, kao da je prvi put vidi.
„Rekla sam, dosta je bilo.“

265
 TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

Ponedeljak, 14. jul 2014.

12.12. po podne

Baksterova je znala da je na ivici gubitka svesti. Koža joj je bila vlažna i hladna, a
mučnina sve jača. Nišanila je Vulfa naslonjena na ivicu podijuma za svedoke. Nije
znala da li sme verovati u bilo šta što je znala o njemu. Vulf se odmakao od Mesa.
Zurio je u skrhanog čoveka pod svojim nogama, kao da je zatečen razmerama
vlastite okrutnosti.
Videla je da je Mes onesvešden, ali živ. Sa svog mesta nazirala je dizanje i
spuštanje njegovih grudi. Ruinirano lice pokretalo se pri svakom mučnom,
grgotavom udisaju. Nije mogla da ne oseti izvesno sažaljenje prema odbačenom
telu na podu sudnice, koliko god da je zaslužio da pati.
Borba je bila gotova znatno pre nego što je Vulf završio s njim.
Uzvici iz blizine prenuli su Vulfa iz ošamudenosti. Pritrčao je Baksterovoj.
„Ne pipaj me!“ vrisnula je.
Užasnuto ga je pogledala. Video je da joj se prst steže oko obarača. Podigao
je ruke koliko god je to mogao.
„Mogu da ti pomognem“, rekao je, iznenađen njenom reakcijom. „Ne
prilazi.“
Shvatio je da su mu rukavi natopljeni tamnom, crvenom krvlju.
„Bojiš me se?“ Postavio je pitanje drhtavim glasom.
„Da.“
„Ovo… nije moja krv“, uveravao ju je.
„Misliš da je situacija zbog toga imalo bolja?“, s nevericom upita Baksterova.
Počela je da zaplide jezikom. „Vidi šta si učinio!“ Pokazala je ka umirudem čoveku
u uglu. „Ti si čudovište“, prošaputala je.
Obrisao je nešto Mesove krvi s očiju.
„Samo kad moram“, snuždeno je prozborio. Oči su mu sevale dok je
pokušavao da održi ruke u vazduhu. „Nikad te ne bih povredio.“
Gorko se osmehnula. „Ved si to učinio.“
Izgledao je ranjivo. Njena odlučnost je popuštala.
Čuli su snažni tresak negde u zgradi. Interventna jedinica nastavljala je
potragu.

266
 „Ovamo!“, povikala je. Očajnički je želela da se sve ovo što pre završi. Kapci
su joj zatreptali dok se borila da se usredsredi. „Potrebna mi je istina, Vulfe. Da li
si ti ovo učinio? Da li si ti napujdao Mesa na te ljude?“
Vulf je oklevao.
„Da.“
Priznanjem joj je izbio sav vazduh iz pluda.
„To se zbilo na dan ubistva Anabel Adams“, nastavio je. „Počeo sam da
istražujem glasine pošto sam vraden na posao. Mislio sam da nisu stvarne! Tako je
bilo sve dok pre dve nedelje nisam video spisak.“ Presreo je njen pogled.
„Napravio sam strašnu grešku. Davao sam sve od sebe da je ispravim. Nisam želeo
da se išta od ovoga desi.“
Klizila je niz podijum. Ritam disanja dramatično joj se ubrzao.
„Mogao si nešto da kažeš.“ Govorila je sve sporije. Pištolj je bio sve teži. Ruke
su joj drhtale dok se borila s njegovom težinom. „Mogao si da mi se poveriš.“
„Kako sam mogao? Kako sam mogao da ti kažem da sam ja ovo uradio…“
izgledao je poraženo, kao na zloglasnim fotografijama pored Elizabet Tejt, „tim
ljudima, našim prijateljima?“ Pozlilo mu je od pogleda na baricu krvi u kojoj je
Baksterova sedela. „Da sam ti ovo učinio?“
Suza joj je skliznula iz oka. Skotrljala se niz obraz. Nije imala dovoljno snage
da je sakrije od njega. Pustila je da padne na krvavi pod.
„Bio bih udaljen sa slučaja, verovatno suspendovan. Mislio sam da du ovako
biti od vede koristi timu. Znao sam da du ga nadi.“ Pokazao je na Mesa. „Ved sam
obavio sve pripremne radnje.“
„Želim da ti verujem – ali…“
Telo joj se konačno predalo. Pištolj joj je pao u krilo. Skljokala se u stranu.
Čuo je povike iz Velikog predvorja. Ličili su na ratni poklič nevidljivog
neprijatelja u jurišu. Čežnjivo je pogledao ka vratima iza prostora za svedoke. Bio
je svestan da mu se zatvorenička sudbina približava, a da je put za bekstvo
otvoren…
Nežno je spustio njenu glavu na pod. Smotao je Mesov zgužvani kaput ispod
njenih stopala, da bi joj podigao noge iznad iscrpljenog srca. Došla je sebi kad je
pritegao improvizovan povez. Jauknuo je kad mu se nešto pomerilo u
povređenom ramenu. Imala je osedaj da de joj se noga raspudi. Tromo je pulsirala
u ritmu onemodalog srca. Vulf je klečao nad njom. Pritiskao je ranu.
„Nemoj“, promrsila je. Pokušavala je da ga odgurne od sebe i da sedne.
„Budi mirna“, rekao je. Nežno joj je pomogao da prilegne. „Onesvestila si se.“

267
 Trebalo joj je vreme da razume šta je rekao. Pogled joj je nervozno lutao
okolo. Pokušavala je da proceni gde je. Primetila je da je pištolj još na podu, pored
njene glave. Iznenadio se kad je pružila drhtavu ruku ka njemu. Uhvatio ju je.
Stegao ju je s onoliko nežnosti koliko je mogao da iscedi iz nezgrapnih šaka.
Čuo je metalno škljocanje i osetio hladni metal oko zgloba.
„Uhapšen si“, prošaputala je.
Automatski je cimnuo rukom i povukao njenu za sobom. Mlitavo je visila
ispod njegove. Toplo se osmehnuo. Nije bio ni najmanje iznenađen što nije
dopustila da je trivijalnost poput zamalo izbegnute smrti omete u poslu. Seo je na
pod pored nje. Obema rukama pritiskao je ranu na njenoj nozi.
„To pismo…“, počela je. Mislila je da mu duguje objašnjenje, uprkos svemu
što se dogodilo. „Ono sad nije važno.“
„Andrea i ja toliko smo brinule za tebe. Pokušale smo da ti pomognemo.“
Mes je zakrkljao i prestao da diše, na drugoj strani prostorije. Baksterova ga
je zabrinuto pogledala, dok je Vulfov izraz svedočio o nadi. Ubica se, trenutak
kasnije, glasno zagrcnuo. „Jebi ga“, prošaputao je Vulf. Baksterova ga je prekorno
pogledala.
„O čemu si razmišljala kad si sama došla ovamo?“ pitao je. Njegov glas bio je
mešavina brige i gneva s nagoveštajem divljenja.
„Pokušavala sam da te spasem“, prošaputala je. „Nameravala sam da te
privedem pre nego što pogineš.“
„I kako je to ispalo?“
„Ne baš najbolje“, nasmejala se. Povratila je nešto snage otkad je legla.
„Čisto!“, grubi glas zaorio se po Velikom predvorju. Osedala je tutnjavu čizama na
podu dok je gledala Vulfa, koji se nervozno osvrtao ka otvorenim vratima.
„Ovde smo!“ prodrao se.
Palo joj je na pamet da nije pokušao da opravda neko od svojih dela niti da je
ubedi da ga pusti ili da izmisli nekakvu priču koja bi išla u prilog njegovoj nevinosti.
Prvi put u životu preuzeo je odgovornost, umesto da traži izlaz.
„Ovde smo!“, povikao je još jednom.
Ponovo ga je uhvatila za ruku, samo što je ovog puta to i htela. „Nisi me
napustio“, rekla je sa osmehom. „Zamalo što nisam“, iscerio se. „Ali nisi. Znala
sam da nedeš.“
Osetio je kako metal klizi s njegovog zgloba. Zbunjeno je posmatrao slobodnu
ruku.
„Idi“, prošaputala je.

268
 Nije pokušao da se pokrene. Još je pritiskao njenu nogu jednom rukom.
Tutnjava čizama u trku primicala se kao brzi voz. „Idi!“ naredila je. Uspravila se,
naslonjena na drveni podijum. „Molim te, Vulfe!“
„Nedu te ostaviti.“
„Ne ostavljaš me“, očajnički je nastojala da ga uveri, iako se ponovo osedala
slabo. „Pomod je stigla.“ Hteo je da nastavi prepirku.
Buka je bila sve jača. Sve jasnije su čuli pucketanje radija i kuckanje metala o
metal.
„Nema vremena! Samo idi!“, molila ga je. Mahala mu je da se udalji, s ono
malo preostale snage.
Izgledao je izgubljeno. Ipak je podigao kaput s poda i protrčao kroz vratanca
iza prostora za svedoke. Zastao je. Osvrnuo se za sobom. U njegovim tamnoplavim
očima nije bilo ni traga čudovišta koje je gotovo rastrglo Mesa pred njom.
Nestao je.
Pogledala je Mesa. Nije verovala da de preživeti. Setila se da mora sakriti
pištolj. Posegnula je desno od sebe, ali je napipala samo čvrsti pod. S velikim
naporom okrenula je glavu i videla da je nestao.
„Kopile!“ Osmehnula se u sebi.
Podigla je ruke u vazduh. Držala je legitimaciju visoko iznad glave kad je
čopor policajaca obučenih u crno uleteo u sudnicu.

* * *

Vulf je odmicao poznatim hodnicima. Udaljavao se od zvukova potrage. Zakopčao

je Mesov kaput da bi sakrio krvavu košulju. Stavio je naočari pre nego što je
izleteo kroz prvi izlaz za slučaj opasnosti na koji je naišao. Alarm se razlegao svuda
oko njega. Znao je da ga oni na ulici nede čuti, zbog haosa ispred zgrade.
Kiša je tukla po gomili šarenih vozila hitnih službi. Blistala su na pozadini
sivog grada i tamnih oblaka. Na drugoj strani ulice rasla je gomila novinara i
radoznalih prolaznika. Tiskali su se da bi videli ono što ih je zanimalo.
Vulf je pribrano prešao preko ničije zemlje između zgrade i policijskog
kordona. Dva bolničara protrčala su pored njega. Mahnuo je legitimacijom u
pravcu mladog policajca, previše zaokupljenog obuzdavanjem novinara da bi
mario za njega. Sagnuo se ispod policijske trake i ugledao statuu Pravde. Gledala
je s krova, naginjudi se sve bliže ivici. Probijao se kroz gomilu ljudi, zaklonjenih
tamnim kišobranima.

269
 Navukao je kapuljaču preko glave kad se kiša pojačala. Išao je ka ivici gomile.
Ljudi su se gurali pored njega. Gazio je one koji bi mu stali na put. Nije obradao
pažnju na njihove ljutite poglede. Niko od njih nije znao da čudovište hoda među
njima.
Vuk u jagnjedoj koži.

270
 ZAHVALNICE

Suđeno mi je da nekog zaboravim i uvredim, ali evo…

Ova knjiga ne bi postojala bez dugog spiska veoma dobrih i talentovanih ljudi
koji su neverovatno vredno radili da bi on bio predstavljen svetu.
U Orionu bih zahvalio Benu Vilisu, Aleksu Jangu, Keti Espiner, Dejvidu Šeliju,
Džou Karpenteru, Rejčel Ham, Rut Šarvel, Sidoniji Beresford-Braun, Keti Nikol,
Dženi Pejdž i Kler Sivel. (Nisam te zaboravio, Seme – na kraju deš dobiti specijalnu
posvetu.)
Iz Konvila i Volša hteo bih da zahvalim prijateljima Emi, Aleksandri,
Aleksanderu i Džejku, kao i Dorkas i Trejsi, koje su me doslovce tetošile.
Mojoj porodici – mami, Osi, Melu, Bobu, B. i K. P. – za svu pomod i podršku.
Naročitu zahvalnost dugujem „neobično sveprisutnoj“ sili prirode, u obliku
neverovatnog urednika Sema Edsa, za neumorni entuzijazam i veru u ono što sam
napisao.
Jednako toplo zahvaljujem mom prijatelju i osobi od poverenja Su Armstrong
(ona je i moj agent), koja je izabrala moj rukopis s gomile i bez koje bi ova knjiga
verovatno još skupljala prašinu ispod mog kreveta sa svim ostalim rukopisima.
Ona je veoma posebna dama. Imao sam sredu da je upoznam.
Konačno, zahvaljujem svima koji su radili na knjizi u Velikoj Britaniji,
izdavačkim timovima širom sveta i svima koji su odvojili vreme da je pročitaju
pored toliko neverovatnih knjiga koje su mogli pročitati umesto nje.
U redu, završio sam.

Danijel Kol, 2017.

271
 O AUTORU

Danijel Kol radio je kao bolničar, predstavnik Kraljevskog društva za prevenciju

okrutnosti prema životinjama (RSPCA) i predstavnik Kraljevske nacionalne
institucije za spašavanje, vođen urođenom potrebom da spašava živote ljudi ili
možda grizom savesti zbog broja likova koje prilikom pisanja ubije. Trenutno živi u
sunčanom Bornmutu i možete ga videti kako šeta plažom, iako treba da piše novu
knjigu iz serijala o detektivu Vilijamu Foksu.

272