Религија као чинилац опредељивања запада 301

РЕЛИГИЈА КАО ЧИНИЛАЦ ОПРЕДЕЉИВАЊА ЗАПАДА

У ПРИЛОГ АЛБАНСКОГ СЕЦЕСИОНИЗМА1

МИРОЉУБ ЈЕВТИЋ

Апстракт: Од почетка косовске кризе, западне државе подржавају мусли-

мански албански покрет у овој српској покрајини. Западна подршка независно-
сти Косова је на тај начин заснована на религијском чиниоцу: суочени са
оптужбама да су противници муслимана због њихове политике на Средњем
истоку, западне силе држе страну Албанцима муслиманима са намером да по-
шаљу поруку муслиманима широм света како Запад није њихов противник.
Кључне речи: религија, ислам, сецесионизам, Космет, Албанци, Запад,
САД.

За све оне који су хтели да знају став Запада, пре свега САД, према
проблему КиМ, није било тешко да сазнају истину. Од почетка кризе у
бившој СФРЈ, затим СРЈ и на крају СЦГ, Запад се готово директно
определио за решење које је подразумевало да КиМ треба да се отцепи од
Србије и да постане независно.2 Дакле, оно што је марта 2006 године, у
време почетка преговора о статусу КиМ, изјавио британски министар
иностраних послова Џек Стро није никаква новост. Стро је, наиме, изјавио да
Космет неизбежно иде у независност.3 То је само потврда политике коју су
западњаци давно зацртали, а како видимо по речима њихових најзначајнијих
представника, то готово директно и рекли, најмање, 14 година пре почетка
преговора.
Најважније питање које се поводом овакве политике поставља јесте
који су то мотиви који западне земље овако отворено стављају на страну
—————
1
Овај текст рађен је у оквиру пројекта 149006Д, који финансира Министарство
науке Србије.
2
Између осталог бивши председник САД Бил Клинтон се, сада давне, 1993.
изразио на следећи начин: „Америчка политика према Косову није се променила. У
случају конфликта на Косову, који би био изазван неком акцијом са српске стране, САД
су спремне да пошаљу своје војне снаге против Срба на Косову и шире у Србији.“
Цитирано према: Вечерње новости, 1. 3. 1993, стр. 12.
3
Б92, 10. 3. 2006. Вест објављена на сајту ове медијске куће www.b92.net.
302 Мирољуб Јевтић

Албанаца, поготову ако се има у виду све оно што је Србија чинила да би се
укључила у европске токове од Првог српског устанка. За разлику од тога
Албанци су, генерално гледано, чинили све да спрече европеизацију Балкана
и да задрже османску империју на европском тлу.4 Османска империја је
симбол правног поретка који је подразумевао неравноправност немусли-
мана, неравноправност жена и трајно опредељење за џихад,5 што је супротно
свим тежњама Европе.
Ако се разматрају чиниоци који су утицали на проалбанску политику
Запада онда се може закључити да је религијски посебно занемарен. А чини
нам се да је он један од пресудних у креирању политке НАТО-а, према
српско-албанским односима и интересима. Због тога ће овај текст имати за
задатак да анализира деловање религије и њен утицај на формирање
политике западних земаља пре свега САД. Када смо овако дефинисали свој
циљ чини нам се да ће главни проблем у покушајима да докажемо своју тезу
бити податак, доминантан у нашој друштвеној науци, о томе да су Европа и
САД секуларизоване и да је, с те тачке гледишта, утицај религије на профи-
лирање њихових политичких ставова занемарљив. Пре свега податак да су
САД и Европа секуларизоване је само делимично тачан. Секуларизам као
облик односа религије и државе је, најпре, различито присутан у Европи и
САД, а и у самој Европи постоје велике разлике у дефинисању и примени
појма и праксе секуларизма.
САД су формиране као секуларна држава. Првим амандманом на
Устав који припада групи амандмана донетих 1791. године, названим
„Повеља о правима“ утврђено је да „Конгрес неће донети ни један закон који
би утврђивао државну религију.“6 Aли упркос томе оваква одредба није била
антирелигиозна, напротив. Како каже један амерички политиколог религије:
„Устав је јасно утврдио секуларну државу или секуларну владу, али чинећи
тако није било намере да се религија спречи да има утицај на друштво
уопште и посебно на политику. Управо су религијске идеје имале снажан
утицаj на сам Устав и на политички систем који је тако створен. Религијске
идеје су имале снажан утицај на различите покрете укључујући онај који је
довео до укидања ропства и на унапређење грађанских права. Религијске
институције остају важна места где народ учи грађанске норме.“7
—————
4
Јевтић Мирољуб, Шиптари и ислам, Графомотајица, Прњавор, 1995; исти
аутор, Ислам и национализам на примеру Албанаца, у: Ислам, Балкан и велике силе(XIV–
XX), САНУ, Историјски институт, Београд, 1997.
5
Pollo Stefanaq et Arben Puto, Histoire d’ Albanie des origines a nos jours, Roanne,
1974, стр. 187.
6
The New York Times ALMANAC, 2006. стр. 74.
7
Цитирано према: Separation and Interaction: Religion and Politics in the Unites
States, u U.S. Society & Values, Electronic Journal of the U.S Information Agency, vol. 2
март. 1997, стр. 16.
Религија као чинилац опредељивања запада 303

САД су створене као нека врста федерације бројних протестантских

верских заједница, којима се касније, што је парадоксално, прикључила и
римокатоличка црква у тој земљи.8 У САД су религија и политика од самог
настанка државе биле у сталној симбиози.9 Најкрупније политичке одлуке
су, према уверењу широких маса Американаца, доношене у складу са
хришћанским идеалима. Џозеф Грибоски директор и оснивач „Института за
религију и јавну политику“ каже: „Религијска слобода је основни разлог
успеха америчке републике. То је прва слобода у Повељи о правима. Наши
оснивачи нису видели религију као приватну ствар, која нема односе са
јавном политиком. Сасвим друкчије они су видели религију и религиозан
народ као камен темељац наше демократије и симбол наше виталности као
нације.“10
Утицај религије на политику у САД посебно се уочава приликом
избора председника те државе. У историји САД било је укупно 43 председ-
ника укључујући садашњег Џорџа Буша, млађег. Од тога броја 22 су били
припадници трију протестантских заједница које у укупној маси религиознo
опредељених Американаца чине само 4,1%. Римокатолици, који чине рела-
тивно најбројнију верску заједницу у САД са 36,6%, имали су само једног
председника, Џона Кенедија, који је једва успео да буде изабран.11 Касније је
некад чувени новинар Волтер Кронкрајт у својим мемоарима писао да је то-
лико изнервирао Кенедија питањима о католичанству, да је Кенеди позвао
његове шефове и покушао да их уценама примора да га уклоне из преди-
зборне кампање.12 Знајући за непријатељство протестаната према римока-
толицима Џон Кенеди је замолио Линдона Џонсона, припадника проте-
стантске верске заједнице „Ученици Христови“ да прихвати потпредсе-
дничко место и да му својим ауторитетом на протестантском југу САД
помогне да се ублажи нетрпељивост према њему као римокатолику, те да се
на основу Џонсоновог ауторитета међу протестантима прибави одређен број
гласова. То се показало као један од пресудних фактора, који су омогућили
—————
8
Тако је нпр држава Пенсилванија име добила по jeдном од вођа протестантске
секте која се зове “Kвекери”. Цитирано према, The World Almanac and Books of Facts
2002, World Almanac Books, стр. 362.
9
Алексис де Токвил, О демократији у Америци, Издавачка књижарница Зорана
Станојевића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2002. стр. 249.
10
Цитирно према, Hearning on State Department Annual Report on International
Religious Freedom Before the House International Relations Committee Subcommittee on
international Terrorism Nuclear Non-proliferation, and Human Rights, str. 1–2, Institut on
Religion and Public Policy, nedatirano, Погледати сајт Института www.religioandpolicy.org
Вашингтон.
11
Цитирано према, The Universal Almanac, 1997. стр. 241 и 89, Andrews and
McMeel A Universal Press Syndicate Company, Канзас Сити.
12
Наша борба, 28. 12. 1996. стр. 7, Београд.
304 Мирољуб Јевтић

победу Џону Кенeдију на председничким изборима, али је истовремено

после његовог убиства опет протестант, Линдон Џонсон, дошао на чело
САД.13
Утицај религије на политику се посебно осетио за време последњих
предсeдничких избора. Бивши амбасадор САД у Београду, Вилијам
Монтгомери је казао: „Као што сада сви знамо, поновни избор председника
Буша био је последица великим делом концентрисаних напора религиозне
деснице у Сједињеним државама.“14 Пишући даље о Бушовој религиозности
Монтгомери додаје: „А то је да се председник Буш представља и речју и
делом, у ствари, као евангелиста. Под његовим руководством замрачена је
одвојеност цркве и државе у Сједињеним државама... Његов 'крсташки
поход' против тероризма заснивао се на религиозном уверењу да је он у
'божјој мисији'... Он ће наставити садашњим путем, смирен у сазнању да је
Бог уз њега.“15
Чини се да ове информације јасно показују колики је утицај религије
на садашњу администрацију. Та чињеница је посебно важна у светлу
информација да иза ње стоји огроман број људи у САД. Утицај тих људи се
осетио у одлуци која је, инспирисана библијским вредностима у марту 2006,
донета у држави Јужна Дакота, о забрани вршења абортуса.16
У Западној Европи је ситуација друкчија. Ни у једној од њених
чланица није присутан оволики утицај религије на политику али многе од
њих нису секуларне у строгом смислу те речи. Шта би неко рекао за
политички систем Србије, када би у њој поглавар православне цркве био
председник републике, као што је то краљ у Британији, или када би одлуке о
променама у богослужењу доносили посланици Народне скупштине а
владике СПЦ постајале чланови парламента чином избора за епископа, као
што је то случај у Великој Британијеи.17 За разлику од тога Француска има
доследно изведен секуларизам. Секуларизам у земљи Гала настао је као
последица жестоке борбе са римокатоличком црквом и на тај начин је у прво
време био изразито антицрквен. То је сада еволуирало у неутрални однос
државе према Цркви, али су адноси раније антицрквене политике ипак
донекле остали у француском политичком животу. Видело се то у забрани
ношења религиозних симбола у Француској. Дакле САД јесу секуларне, али
то је прорелигијски секуларизам, самим тим и процрквени јер религије у
САД имају бројне цркве. У Француској је секуларизам био антицрквени. На
—————
13
The World Almanac, and book of facts 2002. стр. 554, World Almanac Books,
Њујорк.
14
Вилијам Монтгомери, Постоје ли заиста две Америке, Данас, 13–14. 11. 2004.
Београд.
15
Исто.
16
South Dakota ban most abortions, www.cnn.com, 6. 3. 2006.
17
Погледати о томе нпр. www.parliament.uk/about_lords/about_lords.cfm/.
Религија као чинилац опредељивања запада 305

основу свега реченог види се да је Британија несекуларна земља са важним

теократским елементима. При томе у Британији државна англиканска црква
има мање утицаја на политику него религија у САД које су секуларне
Tе, очигледно важне чињенице нису довољно истицане у нашој
друштвеној науци, осим ретких изузетака.18 Међутим није то слабост само
наше друштвене науке. Ни у развијеним земљама Запада религија као
чинилац политике није дуго узимана у обзир у мери у којој је то требало.19
Када после овога неоходног увода пређемо на анализирање централног
питања овога кратког рада о утицају религије да се Запад определи за албан-
ски сецесионизам, можемо констатовати да се Запад определио за Албанце у
свим случајевима када се између Албанаца и неке друге етничке групе тре-
бало опредељивати. Дакле нису само на страни Албанаца када се ради о
спору са Србима, већ и кад су у питању односи са Македонцима, а оно што
посебно изненађује јесте да заступају албанске интересе и када се ради о
спору Албанца и Грка. Ова последња чињеница се, колико је нама познато,
уопште није анализирала у српској научној и политичкој јавности. То се
јасно видело приликом уставних промена у Македонији. Тада су САД пред-
ложиле такво преуређење устројства Македоније које је доводи до ортачке
државе Албанаца и Македонаца. Македонци су то одлучно одбили, а
најодлучнији противник била је непризната МПЦ-Македонска православна
црква. Када је постало извесно да ће план пропасти САД су изашле са крун-
ском понудом Македонији: да се дотадашње име БЈРМ-Бивша југословенска
република Македонија укине и да ова држава буде призната под именом које
је хтела и које нико озбиљан није хтео да призна, под именом Република Ма-
кедонија. Овоме се жестоко и свим својим силама супротставила Грчка, зе-
мља која је стратешки партнер САД од Другог светског рата. Име Македо-
нија за Грчку је животно јер она преко њега види претензије северног суседа
на део своје земље. САД су имале да бирају између Грчке, чланице ЕУ,
НАТО и мајке европске и америчке културе и само око 400 000 Албанаца, и
изабрале су македонске Албанце! Дакле не Албанце уопште, него једну у од-
носу на Грчку, суштински безначајну мањину у сваком погледу: економ-
ском, бројчаном, културном итд. Македонци су на то пристали да би слу-
жбено име Република Македонија, било признато. За узврат прихватили су
Албанце за ортаке и дозволили им да у половини Скопља и западном делу
земље буду потпуно изван македонских закона са тенденцијом да једог дана
потпуно прогутају ту земљу и сасвим је албанизују. Дакле не да добију део,
већ читаву Македонију.
Основно питање је: који је разлог да САД дају приоритет безначајној
албанској мањини у Македонији у односу на Грчку. Чак и кад се не зна
—————
18
Милорад Екмечић, Фашизам и религија, Српска политичка мисао, бр. 1–4
(1996), Београд.
19
Факултет политичких наука,1968–2003. Београд, 2003. стр. 100.
306 Мирољуб Јевтић

одговор на то питање, јасно је да ће се свако сложити да то не може бити

љубав САД према Албанцима и мржња према Грцима, већ да је у питању
нешто сасвим друго. То друго није тајна коју треба посебно откривати. То је
чињеница више пута јавно саопштавана од највиших америчких званичника:
САД настоје да остваре нови светски поредак и изврше такозвану
глобализацију. У остваривању тога циља као најтврђи орах, који не само да
се не ломи него показује тежњу да и сам понуди свој модел и да победи
амерички, јесте исламска цивилизација. Америка једноставно нема начина да
муслимане убеди да прихвате њен политички модел. САД, које су засноване
на слободи религије, радо би прихватиле и ислам, али под условом да ислам
прихвати америчке политичке вредности. Али проблем јесте управо у томе
што ислам не може да одвоји веру од политике и државе. Без исламске
државе нема ислама и то је азбука, која ако се не схвати и не прихвати
здраво за готово, води у ризик да се о исламу ништа не зна и да сваки корак
који тежи да се муслиманима приближи води у супротном смеру – у
сукобе.20
Дакле ислама без исламске државе нема. Слобода испољавања верског
осећања за муслимана значи право да се живи по исламском праву фикху,
или шеријату који је као појам за право у исламу много познатији.21
У „Таквиму“, службеном гласнику Исламске заједнице Рашке области
стоји: „Тако изгледа муслиманско друштво. То је, дакле друштво у којем се
апсолутна потчињеност једино Аллаху... подједнако манифестира како у
убјеђењу његових субјеката... тако и њиховом богослужју и у ритуалима, те у
друштвеном уређењу и законодавству. У случају да изостане било који од
ових аспеката то дословно значи да изостаје ислам сам...22
САД супротно томе настоје да онемогуће исламски политички модел и
тиме, како видимо, са тачке гледишта религиозних муслимана, не
дозвољавају слободно испољавање ислама. На такво понашење муслимани
реагују свим могућим средствима од мирног убеђивања, да је то са исламске
тачке неприхватљиво, па све до оружаног отпора. Како то изгледа у пракси
нека покажу следедећи ставови објављени уз службени благослов
најумереније исламске заједнице у свету, босанске: „Ниједна партија која
вјерује у вриједност и исправност своје идеологије не може досљедно
живјети по своме концепту под владавином система који се разликује од
њеног система... Исто тако немогуће је за муслимана да успије у намјери
спровођења исламског система живота под владавином неисламског система
—————
20
Fikret Karčić, Šerijatski sudovi u Jugoslaviji 1918–1941, Islamski teološki fakultet,
knjiga 1, Sarajevo, 1986. стр. 11.
21
Ibrahim Džananović, Idžtihad u prva četiri stoljeća islama, Islamski teološki fakultet,
Sarajevo, knjiga 2, 1986. стр. 10.
22
Sejjid Kutb, La ilahe illellah način života, Takvim 1994, Mešihat (starešinstvo prim
M. J.) islamske zajednice Novi Pazar, стр. 11.
Религија као чинилац опредељивања запада 307

власти... Стога, особа или група је потакнута унутарњим захтјевима њихове

вјере да се боре да збаце супротстављене идеологије и да успоставе
владавину која ће слиједити програм и политику њихове вјере... Ако би ови
људи(муслимани, прим М. Ј.) свјесно занемарили своју дужност да се побуне
против овога то јасно указује да су они хипокрити и лашци у својој вјери.“23
Дакле, муслимани не могу прихватити амерички политички модел, а
САД тврдоглаво настоје да га наметну исламском свету и зато се суочавају
са жестоким отпорима и мржњом. Са исламске тачке гледишта, сасвим
оправданим.
Највећи грех, од свих, који су САД починиле према муслиманима,
опет са тачке гледишта исламске теологије, јесте ситуација у Палестини. За
муслимане Јерусалим је треће свето место ислама, после Меке и Медине. То
је место из кога је Мухамед на своме крилатом коњу Бураку одлетео у седмо
небо. У част тога путовања, које се на арапском назива мираџ, на месту
поласка на небо подигнута је џамија Ал Акса. Све то, не би био неки
проблем, да Ал Акса није подигнута на месту где је некада био срушени
Соломонов храм. Што је посебно важно и последњи остатак Соломоновог
храма, Зид плача, за муслимане јесте место где се Бурак одмарао.24
Религиозни Јевреји у идеји свога повратака у обећану земљу морају да
обнове храм да би испунили своју веру. Зато су вођени сви ратови око исто-
чног Јерусалима, где се Ал Акса налази. Од јунског рата 1967 године Ал
Акса је у поседу Израела и муслимани не могу да је користе онако како би
по прописама своје вере морали. Њима је дакле, са исламске тачке гледишта,
онемогућена слобода испољавања вере, јер уместо фикха тамо се примењује
израелско државно право. Са друге стране са јеврејске тачке гледишта није
могуће остварити јеврејство у свој његовој пуноћи ако се не обнови Соломо-
нов храм. Да би се обновио Соломонов храм мора се срушити Ал Акса, а то
би за муслимане био смак света. Зато Израел, мада контролише брдо храма,
не сме ништа да предузме на његовом рушењу. У страху од Јахвеовог гнева,
зато што ништа не предузимају на обнови храма, сваке године религиозни
Јевреји крену са пијуцима ка Ал Акси. Тамо их дочекају религиозни мусли-
мани они се мало туку и после интервенције полиције свако се врати на по-
четни положај. И тако сви умирују савест да су учинили све што су могли и
све иде по старом али напетост расте.
То је религиозна суштина блискоистоточног конфликта. И ту сада
долазимо до улоге САД. Сви, а нарочито муслимани и Арапи, знају да
Израел, упркос све своје храбрости, вештине, снаге и мудрости никада не би
могао да опстане да иза њега не стоје САД. Зато муслимани с правом

—————
23
Таквим 1992. Сарајево, исто, стр. 75–76.
24
Филип Хити, Историја Арапа, Веселин Маслеша, друго фототипско издање,
1988. стр. 119, Сарајево.
308 Мирољуб Јевтић

оптужују САД за све своје проблеме, и резонујући са исламске тачке гле-

дишта, сматрају САД непријатељем ислама и то истичу без икаквог зазора.
Када се томе дода и религиозна реторика коју је поводом рата у Ираку
изговарао и изговара председник САД Буш25 онда им тешко, било ко може
оспорити ту аргуметацију.
Оно што је са тачке гледишта српских интереса на КиМ важно јесте
чињеница да су се САД тако понашале у блискоисточној кризи и много пре
Буша, тако да је Бушова религиозна реторика само потврдила оно што су
муслимани од стварања државе Израел мислили о палестинској политици
САД. Свесни тога Американци су начинили читаву стратегију да би убла-
жили муслимански анимозитет према политици Вашингтона. У томе смислу
почели су да спроводе политику која се састојала у следећем: свуда где су
немуслимани-нејевреји у сукобу са исламом, САД стоји на страни мусли-
мана са поруком: „Погледајте ви кажете да смо ми против муслимана, а ми
свуда где можемо помажемо муслимане када су у праву“. Зато су САД на
страни Албанаца, муслимана из БИХ, Чечена, Азербејџанаца, муслимана у
Сикјангу. А тамо где су немуслимани – амерички савезници у сукобу са
муслиманима, какав је случај на Филипинима, САД се труде колико год могу
да своју улогу минимизирају.26
Поготову је важно истаћи да су САД свесне свих изазова које подршка
муслиманима било где може да значи. Због тога из те помоћи и подршке
настоје да извуку корист за себе. Она се састоји у томе да се, колико је год то
могуће, помогне оним муслиманима који су се донекеле приближили
западном културном и политичком моделу, тако да могу бити искоришћени
као пиони за продор САД и њеног политичког модела у исламски свет. Са те
тачке гледишта пример албанских муслимана и муслимана Босне је веома
важан. Више је него очигледно да су те две групације муслимана нај-
позападњеније и најприлагођеније моделу понуђеном од САД. У том смислу
албански муслимани су још бољи пример од босанских, јер док је на власт
код босанских муслимана, значи код поисламљених Срба у већини, дошла
—————
25
Садам, херој, Буш мисионари, Блиц, Београд, 2. 4. 2003. стр. 7.
26
Ову политику је при крају своје каријере схватио и Зоран Ђинђић. У послед-
њем интервју који је дао пред своју смрт на питање у вези са коначним статусом КиМ
Ђинђић је рекао: „...постојао (је) и ризик да на таласу решавања ирачке кризе и унапред
предвидљивог погоршања односа Запада са муслиманским и арапским земљама ми – и
као земља у целини и са проблемом ‘коначног статуса’ Космета – постанемо монета за
поткусуривање. Ризик да неки дођу у искушење да на примеру Космета показују како
Запад није против муслимана у целини, него само против Садама Хусеина. Стога сам
учинио све што сам могао да својим последњим иницијативама, покренемо косметско
питање паралелно са питањем Ирака. Моја намера је да свету кажемо да нисмо ничији
жетон у резерви, којим би неко намиривао своје дугове.“ Цитирано према: Ђуро Билбија
и Радмила Огњановић, Србија није жетон за плаћање дугова, Вечерње Новости, 7. 3.
2003. стр. 2.
Религија као чинилац опредељивања запада 309

фундаменталистичка партија СДА, Албанци су имали друкчији пут. У

Албанији су све време после другог светског рата на власти били формални
стаљинисти који су инсистирали на секуларизму и остварили завидан степен
секуларизације. У Македонији и на КиМ су по угледу на Албанију поли-
тичку акцију водиле партије које су се такође формално позивале на
стаљинизам и самим тим на секуларизам. И после демократских промена
скоро све политичке партије косметских Албанаца и велики број партија
Албанаца у Македонији био је формално секуларно профилиран. Све то
доводило је до оправданих закључка америчких аналитичара да, ако
Албанци не могу да се вестернизују, онда да то не могу ниједни други
муслимани. Зато је све уложено у Албанце као модел. „Погледајте, порука је
муслиманима широм света, Албанци су муслимани, али им то ништа не
смета да имају секуларни политички модел, какав постоји у Европи. Дакле
прихватите га и ви. Јер можете исто као и Албанци остати муслимани, а бити
политички као Финска нпр.“ Са друге стране помоћ Албанцима је била
објашњавана муслиманима широм света на следећи начин: „видите да ми
нисмо против ислама. Напротив на КиМ су у сукобу хришћани Срби и
муслимани Албанци. Да смо ми крсташки оријентисани ми би смо били на
страни Срба, али не, ми подржавамо муслимане против својих једноверника,
што је доказ да нам мотиви нису верски а ми смо верски неутрални и
поштујемо обе вере. Уосталом све су вере добре, само у свакој од њих има
појединаца као Осама бин Ладен или Ратко Младић које са подједнаком
упорношћу гонимо“... Због свега тога је и вођење ратних операција против
Србије, НАТО оправдавано религијом. Као пример наводимо свима познате
детаље око евентуалног прекида бомбардовања Србије за Васкрс 1999
године. Мадлен Олбрајт каже да су се, скоро, сви представници НАТО,
сложили са тим, када се јавио Јошка Фишер и „показао 'посебан сензи-
билитет' у религиозним питањима... то би био, рекао је, потпуно погрешан и
провокативан гест славити хришћански празник, када се налазимо у по-
дручју где се хришћани (Срби)боре против муслимана“27
Ови подаци нису никаква тајна. Објективни аналитичари из света их
стално истичу. Тако Француз Александар дел Вал каже: „Муслимани Бал-
кана знају да могу рачунати на Клинтона, пише професор Дениз Арто, спе-
цијалиста за САД и за међународна питања у ЦНРС (Национални центар за
научна истраживања у Паризу, прим М. Ј.) У ствари директна помоћ Амери-
канаца босанским муслиманима и Албанцима Косова је константа од 1991, и
захваљујући њoj две нове муслиманске државе су рођене у Европи, од пада
османске империје. Босна и Косово које марширају према независности“.28
—————
27
Мирослав Стојановић, Јошка на Принстону, Политика, Београд, 21. 06. 2006.
стр. 4.
28
Alexandre Del Valle, Guerres contre Europe: Bosnie-Kosovo-Tchetchenie, Edition
des Syrtes, Paris, 2000. стр. 133.
310 Мирољуб Јевтић

Посебно важан израз ове политике дао је један од утицајних сенатора

Џозеф Бајден. Бајден је иначе водећи демократа у веома утицајном Спољно-
политичком одбору. Он је изјавио: „...да је Приштина један од ретких гра-
дова са већинском муслиманском популацијом у којој САД уживају велико
поштовање, и да би успешно решавање косовског питања показало мусли-
манима широм света како су САД помогле народу Косова у успостављању
снажне мулти-етничке демократије.“29 Исту мотивацију је у своме опреде-
љењу за Албанце у сукобу са Србима навела и Мадлен Олбрајт: „Косово је
постало део 'слободног света' и место где Американце 'заиста воле'. Испри-
чали су јој каже, да читава једна генерација албанских девојчица носи име
Мадлен.“30
Бајден је тако најјаснијим могућим речима потврдио оно што смо
претходно рекли. САД су на страни косметских Албанаца зато што су му-
слимани и што би подршка САД муслиманској косметској популацији тре-
бало да поправи лик који САД у исламском свету имају. Али исто је изразио
наду да ће косметски муслимани успети да изграде мултиетничку демокра-
тију.
То је само потврда исте политике која се водила према Босни у којој су
САД потпуно стале и стоје на страни босанских муслимана а против
интереса босанских Хрвата који су натерани да прихвате да буду мање важан
партнер у федерацији са муслиманима, уз очекивање да се сасвим истопе и
препусте читаву своју територију муслиманима.31 Посебно је важно и
српској публици скоро непознато да је појединим потезима и римокатоличка
црква, и то хрватска римокатоличка црква, стајала на страну муслимана, а
против интереса својих верника босанских римокатолика.32
Разлог за такву политику САД и НАТО-а поред наведених узрока ваља
тражити и у информацији коју је Вострит џорналу дао Џемс Шлезинџер,
некада амерички секретар за националну одбрану: „У односу на виталне
интересе Сједињених Држава, Саудијска Арабија је за нас у истој категорији
у којој се налазе Велика Британија или Немачка.”33 А Саудијска Арбија је
—————
29
Цитирано према интернет издању www.voanews.com (Voice of America) 8. 11.
2005. у тексту, Бернс: Преговори о статусу Косова биће тешки, САД не подржавају
ниједно конкретно решење.
30
Мирослав Стојановић, исто.
31
Остаће само мусалимани, Вечерње новости, 26. 3. 1997. стр. 11, Београд.
32
На позив кардинала Фрање Кухарића босанским Хрватима да успоставе мир са
муслиманима, вођа Хрвата Мате Бобан му је написао: „Набијани смо на коце, дерана
нам је кожа и што је то кога бригало... Узорити кардинале, сувишно је било опомињати
нас на кршћанска начела. Усисали смо их са мајчинским млијеком и нећемо их кршити,
будите увјерени. Очекивали смо вашу моралну подршку... Можда смо се ипак
преварили.” Цитирано према: Писмо Мате Бобана кардиналу Кухарићу, Слободна
Далмација, Сплит, овде пренето из Политика, Београд, 11. 6. 1993. стр. 14
33
Цитирано према: Пријатељи по нафти, Политика, Београд, 31. 1. 1993. стр. 3.
Религија као чинилац опредељивања запада 311

као иницијатор и главни финансијер међународне организације ОИК,

(Организације исламске конференције) која окупља све исламске земље,
управо преко ње отворено стала на страну албанских сецесионистичких
ставова. ОИК је међудржавна организација као НАТО пакт и све њене
чланице, чланице су ОУН. Она је дакле у ОУН од почетка кризе у бившој
Југославији чинила све да се идеје албанских сецесиониста прихвате као
идеје ОУН. Циљеви ОИК су дефинисани на састанку Међународног савета
за џамије у Меки у Саудијској Арабији. Састанак је одржан од 1–5.02.1992.
Тада су донете следеће одлуке:
1. Да БИХ буде призната као независна држава у границама које је
дефинисао АВНОЈ
2. Да се помогне Албанцима Космета да формирају самосталну поли-
тичку заједницу
3. Да се призна политичка аутономија Рашке области
4. Да се Македонија преуреди у смислу поделе суверенитета између
муслимана и Македонаца.34
Ту је одлуку ОИК преузела као своју и кренула у њену реализацију.
ОИК је била иницијатор свих резолуција у ОУН о осуди Срба и Србије.35
Она је својом акцијом нагнала Запад да уведе санкције, да врши
бомбардовање босанских Срба и на крају да изврши агресију на СРЈ 1999
године и окупацију КиМ.36 Притисци и значај ОИК осетио се на „Лондонској
конференцији о Југославији“ у августу 1992 године. Тај скуп су организовале
западне земље, под притиском ванредне Конференције министара
иностраних послова ОИК у Истанбулу. Лондонска конференција је
формирала „Надзорни комитет“ за праћење спровођења донетих одлука а за
њеног пуноправног члана изабрана је и ОИК.37 Била је то велика победа
идеја теократије над идејом секуларизма. Оно што не дозвољавају себи-
директно мешање религије у политику – земље НАТО пакта дозволиле су
—————
34
Препород, исламске информативне новине, Сарајево, 15. 02. 1992. стр. 10.
35
На седмом самиту. Краљева и шефова држава или влада ОИК донета је посебна
резолуција посвећена БИХ у којој стоји: „Ми суверени, шефови држава и влада
исламских земаља, окупљени у Казабланци, Краљевина Мароко од 11 до 13 Раџаба(13–
15 децембра 1994.) поводом седмог исламског самита поздрављамо херојски отпор
народа Босне и Херцеговине српској варварској агресији...“; У истој резолуцији у тачки
6 стоји: „Обавезујемо Председника двадест и друге Исламске конференције Министара
иностраних послова и Председника, двадесет и прве Исламске Конференције, коме
истиче мандат, исто као и Генералног секретара организације да пошаљу делегацију која
ће посетити главне градове, земаља сталних чланице Савета безбедности, да би
објаснили став ОИК према босанском проблему и да бране стратегију организације по
том питању.“ Цитирано према www.oic-oci.org/ Islamic Summits conferences.
36
www.oci-oic/confernce of Foreign Ministers, Extraordinary Conferences.
37
Цититано према, Борба, Београд, 28. 8. 1992. стр. 2.
312 Мирољуб Јевтић

муслиманима. Чак и после успостављања власти УНМИКА, ОИК је наста-

вља са са својом политиком са намером да преко ње привремену окупацију
претвори у независност КиМ.
XXVI Конференција министара иностраних послова земаља чланица
ОИК је одржана у Буркини Фасо од 28. 06–1. 07. 1999 године. Конференција
је почела на симболични Видовдан после престанка агресије и отпочињања
војне окупације КиМ. На тој конференцији питање КиМ било је једно од
главних, а третирано је као примарно и искључиво исламско питање.
Говорећи на отварању конференције председник земље домаћина Блез
Компаоре казао је да је једно од најважнијих питања које брине муслимански
свет:”трагедија муслимана Косова”.38 Компаорев говор прихваћен је као
званични документ Конференције. Али то није било све. Присутним
колегама обратио се, у својству председника претходног заседања, министар
иностраних послова нафтом пребогатог Катара Ахмад бен Абдалах ал-
-Махмуд. Он је поново истакао “трагичну ситуацију муслимана Косова”.39
У својству посматрача присуствовали су представници ОУН, ОАЈ,
Арапске лиге, Несврстаних и многи други. А реч је у име ОУН узео заменик
генералног секретара Ибрахим Фал, чије име показује да је муслиман.40 И
даље, како се окупација КиМ продужавала и притисци на преостале Србе
стално вршили, све то праћено уништавањем хришћанског лица Покрајине,
тако се врши исламизација и то уз помоћ НАТО пакта тј. УНМИК. Поменути
Француз Александар дел Вал каже: „У ствари годину дана после отпочи-
њања операција Уједињених снага, исламизација или реисламизација ко-
совског друштва... је у току, како кроз присуство спољне помоћи од ради-
калних исламских структура, тако кроз најслужбеније и западне путеве. Тако
је у Годбују контингент Уједињених Арапских Емирата, који је под
командом француског КФОР-а изградио у току зиме 2000. џамију за Албано-
-Косоваре, а на остатку Косова су институције ЕУ и Мисије ОУН на
Косову(УНМИК) преузеле обавезу да у наредних пет година поправе или
изграде више од стотину џамија у региону и то у моменту када су стотине
православних верских објеката разорене од стране албанских национа-
листа.”41
За то време ОИК не прекида са својим притисцима на САД да подржи
независно Косово.42 И не само то него иде и даље у планирању распада и
саме Србије и Црне Горе. Као доказ за то наводимо да је у једној од
резолуција Конференције министара иностраних послова земаља чланица
ОИК наведено да: „Следеће земље су узеле учешће као гости: Република
—————
38
Bulletin d’information IRCICA, бр. 40. за 1999. стр.4, Истанбул.
39
Bulletin..., isto.
40
Исто.
41
Alexandre Del Valle, исто, стр. 125.
42
Bulletin, бр. 55, за 2001. стр. 5.
Религија као чинилац опредељивања запада 313

Хрватска, Република Словенија, Република Македонија... и Санџак.“43 Тако

је ОИК активно кренула у реализацију одлуке број три донете на састанку
„Међународног савета за џамије“, одржаног у Меки 1992. године, па
Санџаку, како га они зову, додељују статус државе мимо свих норми
међународног права. Како је то ишло упоредо са заоштравањем кризе око
Ирака и припремањем америчке агресије на ту земљу, то су Американци све
више и више давали уступака на КиМ не би ли ослабили пажњу муслимана и
ублажили њихов гнев због подршке Израелу и масовне антимуслиманске
хистерије после 11. септембра и напада на САД.
Због тога је питање КиМ постало прворазредно исламско питање, а
што је посебно важно, постало је исламско против воље многих Албанаца.
Албанци у последњих 200 година акцијама својих малобројних интелекту-
алаца покушавају да реше албанско национално питање. У тој акцији пред-
њачили су албански православци. Практично скоро сви иницијатори албан-
ског националног препорода припадају овој верској заједници, касније им се
почињу придруживати римокатолици, а онда и понеки муслиман.44 Међутим
то никада није постала политика прихваћена од широких народних маса
ниједне ни друге нити трећа конфесије.45
Међутим Албанија је постала стварност и троконфесионална земља се
могла одржати само уз неки најмањи заједнички садржилац, математички
речено, а то је био истоветан језик. Као потпора за то није било других
интелектуалаца него ових који су неговали националистички секуларни
дискурс. И то је била службена идеологија и државе и политичких покрета.
Како је суштина на терену била друкчија било је врло важно у борби
за остваривање крхких националних циљева обезбедити подршку оних који
имају највише снаге да то учине а то су земље Запада. Запад, са друге стране
не воли ислам, али то крије. Будући свесни да им верска стварност која је
исламска, дакле не-европска, не даје много шанси да се докажу као
Европејци Албанци су настојали да што више умање своју приврженост
исламу. То су им саветовали њихови саветници из САД: Том Лантош, Џозеф
Диогарди, Боб Дол и други. Не смемо заборавити да распад Југославије
—————
43
Bulletin d’information IRCICA бр. 49/1999. стр. 4.
44
Такви су били Наум Већилхарџи, Тими Митко, Јани Врето, Фристофор
Фристофориди, Зеф Јубани, Васа Пашко, Јероним де Рада итд. Тек касније овом
културном препороду се прикључују муслимани браћа Фрашери: Сами, Абдул и Наим.
Али браћа Фрашери нису припадници сунитског тока ислама најбројнијег међу
Албанцима већ бектеши. А бектеши се од официјалне исламске заједнице проглашавају
немуслиманском сектом. Нема дакле муслимана сунита међу значајним културним
делатницима и покретачима националне ренесансе, скоро све до рађања независне
Албаније. Видети о томе у Aleks Buda, La Ligue albanаise de Prizren et ses racines
historiques, Studia Albanica, Tirana, br. 1 /1978.
45
O томе видети у Мирољуб Јевтић, Ислам и национализам на примеру Алба-
наца, исто.
314 Мирољуб Јевтић

почиње у време Брозове смрти, у исто време кад се анимозитет према исламу
повећава због исламске револуције коју је у Ирану извео Хомеини Зато су
албански политички вођи на све могуће начине настојали да се представе
као народ коме је ислам наметнут, што је тачно, али који то никада нису
прихватили, што није тачно.46 У том смислу су им Диогради, Лантош и
остали, приликом чувеног штрајка рудара у Старом Тргу, саветовали да
користе свеће као симбол хришћанства, да жене демонстрирају са свећама,
да славе култ мајке Терезе, да иду и у римокатоличку цркву у Приштини за
Божић иако римокатолика у Приштини скора да и нема, као што их скоро
нема ни на КиМ.47 Ширене су вести како маса Албанаца прелази из ислама у
римокатолцизам. Касније је Исламска заједница, као најзаинтересованија,
провером на терену преко хоџа који контролишу своје вернике објавила да
то није тачно и да нико није напустио ислам. Муслимани Албанци жалили су
се да има притисака римокатоличке цркве коју они неће и траже заштиту.48
Посебно значајна манипулација у томе смислу јесте изјава која се после
Руговине смрти раширила да је он прешао у римокатоличку веру и добио
име Петар.49 Тиме је посебно требало да се докаже како су Албанци веома
близу одлуке да напусте ислам и постану римокатолици. То је Западу
посебно важно. Јер само као умерени муслимани, односно муслимани који
нису много везани за веру, могу бити интересантни Западу и само као такви
добијају подршку.
То је веома важно у светлу чврстих чињеница које су изашле у јавност
да је на КиМ Ал Каеда давно пустила своје корене и укључила велики број
Албанаца у ову организацију. Најважнија информација у том смислу јесте
изјава америчког изасланика за Босну Роберта Гелбарда који је изјавио да је
ОВК: „исламска терористичка организација.”50 Oво није оцена новинског
извештача већ човека овлашћеног у име САД да даје званичне процене. Он
није оценио појединце из редова ОВК, већ читаву организацију као
—————
46
Све анкете показују да су најрелигиознији људи уопште а самим тим и мусли-
мани у бившој СФРЈ били Албанци, посебно Албанци из Македоније, Стефан Костов-
ски, Религијата кај селското население во Долни Полог, Институт за социолошки и по-
литичко-правна истражувања, Скопје, 1972.
47
Бивши римокатолички бискуп призренски Марк Сопи је у врло пропагандом
ромокатоличком тексту морао да призна да под његовом јурисдикцијом на КИМ живи
само 20.000 римокатолика, али међу њима има и оних који се декларишу као Хрвати, па
је дакле број римокатолика Албанаца мањи од 1%. Цитирано према, Enzo Dalla
Pellegrina, Guerre etniche: una fatalita?Un esempio il Kosovo, Caritas, 2001. Вићенца,
Италија.
48
Санџак, Нови Пазар, 15. 05. 1995. стр. 34.
49
Ругова је умро као хришћанин, Вечерње новости, 23. 01. 2006. стр. 5, Београд;
Ибрахим умро као Петар, Курир, 24. 01. 2006. стр. 4, Београд.
50
Marcia Christoff Kurop, Al Qaeda’ s Balkan Links, Wall Street Journal Europe, 01.
11. 2001.
Религија као чинилац опредељивања запада 315

исламсло-терористичку. Исламско терористичка организација се очигледно

не може борити за секуларни сустем вредности. Њене вође данас чине
албанско косметско руководство: Агим Чеку и Хашим Тачи, али и Рамуш
Храдинај, из сенке због хашке оптужнице. Талибани који су се борили у
редовима ОВК се налазе у затвору Гвантанамо на Куби. И ЦИА која их је
ухапсила најбоље зна све ове информације.51 Најбоље их зна јер је она била
та која је, заједно са британском и немачком обавештајном службом –у име
влада ових држава, ангажовала борце Ал Каеде да ратују у редовима ОВК. О
томе је отворено говорио Мајкл Мичер, посланик владајуће британске
лабуристичке партије и министар у једном од кабинета британског премијера
Тонија Блера. „Мање је познато, пише даље Мичер, да је британска влада
користила организацију Ал Мухаџирун са седиштем у Лондону за
регрутовање исламских екстремиста са британским пасошима за рат против
Срба на Косову.“52
Суочен са тим чињеницама Запад, а пре свега САД морале су да
зауставе ерозију секуларизам која води стварању темеља исламске државе на
КиМ. И у том смислу уложили су последњи напор у циљу оживљавања
секуларних тенденција. Прикривене су све манифестације екстремизма
повезаног са Ал Каедом. „Заборављене“ су оцене Роберта Гелбарда и пример
Ругове је требало да послужи као савршен. Ибрахим који умире као Петар. А
не сахрањује се ни са једним верским обележјем. Савршено за све.
Муслимани знају да се није крстио већ се послужио чистим такијахом.53 Кад
не би било тако, никада генерални секретар ОИК не би упутио телеграм
саучешћа сецесионистичкој влади Косова. Добро се зна да онај ко напусти
ислам и они који га подрже, на земљи треба да буду погубљени, а на судњем
дану их чекају паклене муке.54 Генерални секретар ОИК Екмеледин
Исханоглу поред саучешћа јасно истиче да подржава Руговине и напоре
његових сарадника у реaлизовању финалног статуса КиМ у преговорима
који треба да отпочну у оквиру ОУН и да ће у томе смислу генерални
секретар ОУН имати пуну подршку ОИК.55 Већ смо рекли да је став ОИК да
КиМ треба да буде независна држава. Из тога постаје јасно да ОИК као
једино решење које ће ОУН предложити види независност, односно
—————
51
www.fairgofordavid.org/htmlfiles/main.htm/.
52
www.bbcserbian.com, 10. 09. 2005.
53
Право да се служи неистином и исламски забрањеним актима у име тријумфа
ислама зове се такијах. Заснован је на куранском ајету 106 из суре XVI: „Онога ко
занијече Аллаха, након што је у Њега вјеровао, осим ако буде приморан, а срце му
остане чврсто у вјери чека Аллахова казна.“
54
Куран, са преводом Бесима Коркута, Старјешинство Исламске заједнице БИХ,
Сарајево, 1984. четврто издање, стр. 617, напомена 33, став 2.
55
http://www.oic-oci.org/press/french/2006/january%202006/rugova.htm.
316 Мирољуб Јевтић

остваривање жеља исламског света и зато даје безрезервну подршку Кофију

Анану односно његовом представнику за преговоре, Мартију Ахтисарију.
С друге стране, вест да је Ругова постао Петар и да се крстио преузеле
су београдске новине од приштинске штампе, и тако учиниле медвеђу услугу
Србији. Тиме су урадили управо онo што Албанци желе Србији, као и када
су објављивали да Албанци масовно прелазе у римокатоличку веру. А
приштинска штампа је ту вест просто измислила. Човек који ју је наводно
дао, према цитираним београдским новинама, зове се Љуш Ђерђи и
римокатолички је свештеник. Он је 1991. године повезао Ругову с папом
Јованом Павлом II. приштинска штампа је јавила да је он крстио Ругову и
дао му име Петар. У интервју за париски “Л Монд” Ђерђи је рекао да је
приштинска штампа „искривила његове речи.“ Дон Ђерђи је у ствари рекао:
„Ибрахим Ругова није никада рекао да ли је или није приступио католичкој
цркви. Он је бранио њене вредности, није ли то најбитније? Закључио је Дон
Ђерђи.“56 Дакле крштење је напросто измишљено исто као и име Петар, да
би се стекла слика о Албанцима као римокатолицима дакле блиским Риму, за
разлику од Срба којима је идеал Москва. И у томе су сасвим успели, опет
захваљујући Србима.
Може се закључити да и ОИК као репрезент исламског света преко
КИМ жели да стекне један снажан мостобран за даљи продор у Европу и да
са те тачке гледишта, КиМ у Србији предстaвља сметњу. Зато ОИК користи
све своје потенцијале да се КиМ отцепи од Србије. Са друге стране, то се
потпуно поклопило са политиком САД и осталог Запада из два разлога. Први
разлог је да се скрене пажња са Израела и муслимани мало задовоље, а
други, за Европу много важнији него за САД, да се створи један модел
секуларизованих муслимана који ће остале муслимане привући европским
политичким вредностима. Коначно без тога нема интегрисања све бројније
муслиманске заједнице у свим европским земљама. Због свега тога у Европи
и у САД стално се награђују политички културни пројекти који долазе са
КиМ и из БиХ, а на све могуће начине минимизирају фундаменталистичке и
све бројније екстремистичке тенденције повезане са Ал Каедом,57 не би ли се
тако стимулисале оне снаге које им се супротстављају.
Резултат такве политике ће бити погубан, пре свега за Запад. Запад
очигледно не познаје начин размишљања религиозних муслимана, или не
жели да узме у обзир те чињенице. Пре свега са тачке гледишта муслимана
—————
56
L’ adieu du Kosovo a son premier president, Ibrahim Rugova, Le Monde, Paris, 26.
01. 2006.
57
Нпр. ОУН и Министарство финансија САД су ставиле на на црну листу
организацију „Везир“ из Травника, зато што је финасирала активности Ал Каеде на
Балкану и у Европи. Шеф ове организације је Албанац из Ораховца Сафет Дургути.
Безброј информација са прецизним изворима о Дургутију се могу наћи ако се на:
www.yahoo.com; или www.google.com просто упише латиницом име Сафет Дургути.
Религија као чинилац опредељивања запада 317

ислам има за циљ да спаси душу сваког човека и да га после смрти одведе у
рај. Зато је сваки човек на кугли земаљској објект који треба убеђивати да
пређе на ислам. И муслимани, полазећи са те тачке, сасвим оправдано себе
виде као хуманисте и добротворе. Како се ислам испољава кроз право то се
морају укинути сви неисламски политички системи и прекинути њихова
независност да би се могло спроводити исламско право које ствара услове за
спас сваког појединца. Са те тачке гледишта муслимани нису пријатељи
ниједној држави која није исламска. Таква држава, са тачке гледишта ислама,
није хумана. Било би стога логично да Западњаци, кад се већ не одазивају
позиву на ислам, буду свесни, јер им муслимани то јасно кажу, да ће свака од
њихових земаља доћи на ред. Дакле било би логично да се сви колективно
бране, као што сви муслимани наступају колективно. Ако у овом случају
немуслимани, Американци и ини, стају на страну муслиманских Албанаца
односно ОИК, уместо на страну хришћанских Срба, то је онда доказ да је
исламски Бог прави а хришћански лажан.
Уместо да такво понашање подигне популарност Запада у исламском
свету дешава се и дешаваће се управо супротно. Екстремисти ће добијати
аргументе да само сила даје резултате и да је Запад слаб, јер помаже своје
противнике и број присталица оваквог уверења ће расти. То ће рушити
умерене владе и на власт доводити радикалне елементе, како се десило у
Палестини и Ирану. Уместо безбедности Израела то ће ојачати снаге које
желе његово уништење. При томе ће имати већа средства за то, јер оно што
данас троше на исламизацију КиМ сутра ће моћи да пребаце у Палестину. У
исто време потпуно ће срушити секуларне снаге међу Албанцима. Јер ако
хришћански војници гледају како муслимански Албанци уништавају крстове
и обешчашћују Христове фреске, и не чине ништа да то спрече, онда је то
доказ да је само ислам права вера. И то се већ осећа. Представници албанске
муслиманске јерархије, и то они најистакнутији, жестоко нападају Албанце
православце и римокатолике да су пета колона и непријатљи, па чак иду
дотле да негирају албанску нацаионалност Ђерђа Кaстриотија, познатијег
као Скендербег, само зато што је био хришћанин.58 To данас почиње да
кулминира непријатељством муслимана Албанаца према мајци Терези, која
је главни разлог, зашто је Јован Павле други подржавао њихов политички
пројекат.59 И ти напади на њу не долазе са КиМ, него из Албаније где се
рачуна да су муслимани мање радикални него на просторима бивше СФРЈ.
Резултат такве политике може да буде само потпуна конфронтација
међу припадницима различитих вера у Албанији и престанак егзистенције
—————
58
Видети нпр. www.google.com, треба само уписати латиницом Ismail Bardhi,
Issue: Brief Survey of Religious Situation and Games Within Albanian Ethnicum; Jazexhi Olsi,
Albanians And Islam: Between Existence And Extinction.
59
Planend bust of Mother Teresa creates friction in Albania’s Muslim community,
http://calibre.mworld.com/m/m.w?lp=GetStory&id=188429601.
318 Мирољуб Јевтић

албанске етничке заједнице као јединствене целине, а што је посебно важно

и стварање државе која би била исламска и као таква потпуно неукалупљива
у секуларни европски политички пројекат.
Може се извући закључак да овако опредељивање Запада за политички
пројекат који је једноверски, једноетнички и неправедни, јер толерише на
власти починиоце најтежих кривичних дела као што су убистава, силовања
итд, нема ниједан разлог заснован на европском систему вредности.
Економски параметри су такође небитни. Када би читава бивша Југославија
нестала са географске карте то нико не би приметио. Економска вредност
овога региона у светским размерама је безначајна. Према томе, разлози ѕа
опредељивање за албански концепт садржани су пре свега у покушају да
САД и Запад пронађу модус вивенди с исламским светом. Колико ће то бити
у прилици да ураде најбоље показује оно што се збива код њих самих.
Уместо коегзистенције у великим деловима Париза, Лондона, Берлина и
Брисла добили су исламизацију и етничко чишћење матичних народа:
Француза, Енглеза, Немаца и Белгијанаца, који „беже главом без обзира“
пред усељеницимa.