UNIVERZITET U BEOGRADU

MEDICINSKI FAKULTET

HLAMIDIJE I DIJAGNOSTIKOVANJE
Seminarski rad iz predmeta: Mikrobiologija i imunologija

Mentor: Studenti:

Doc. dr Aleksandra Arsović Nikola Stevanović

Sadržaj

Table of Contents
Chlamydiae ........................................................................................................... 3
Chlamydia trachomatis................................................................................................. 4
Chlamydia psittaci............................................................................................................. 7
Chlamydia pneumoniae……………………………………………………………8

Mikrobiološka dijagnostika……………………………………………………….9

Literatura…………………………………………………………………………..11

2
 Chlamydiae

Red Chlamydiales obuhvala 4 familije, ali je za medicinu značajna samo jedna – familija
Chlamydiaceae, u okviru koje se nalazi rod Chlamydia. Bolesti kod ljudi izazivaju tri
vrste iz rode hlamidija: C. trachomatis, C. psittaci i C. pneumonae.

Chlamydiae su obligatno intracelularne bakterije koje su nekada davno smatrane velikim

virusima.

Poseduju citoplazmatsku membranu i ćelijski zid sličan ali i ne istovetan onom kod Gram
negativnih bakterija, sadrže obe nukleinske kiseline DNK i RNK, poseduju prokaiotske
ribozome, sintetišu sopstvene proteine, nukleinske kiseline, lipide i osetljive su na brojne
antibiotike. Hlamidije nemaju peptidoglikan u ćelijskom zidu i imaju jedinstveni bifazni
razvojni ciklus koji se ne vidja kod drugih bakterija. Hlamidije nisu sposobne da sintetišu
ATP i ne rastu na veštačkim podlogama.

3
Chlamydiae su nepokretne, Gram – negativne bakterije koje se morfološki javljaju u dve
različite forme:

1) Elementarno telo i 2) Retikularno telo

Elemnetarno telo veličine 250 do 250 nm jeste infektivna forma ove bakterije, odgovorna za
vezivanje i ulazak u ćeliju domaćina, unutar koje se reorganizuje u retikularno telo.
Elementarno telo ima rigidan ćelijski zid, čiju čvrstinu ostvaruju brojne, većinom disfluidne
veze izmedju proteina spoljašnje membrane i stoga može opstati u ekstracelularnom prostoru.
Elementarno telo se ne deli i metabolički je neaktivno.

Retikularno telo je veće 500 do 1000 nm, neinfektivna, metabolički aktivna forma
koja ima sposobnost sinteze DNK, RNK i proteina. Ćelijski zid retikularnog tela nema
čvrstinu ćelijskog zida elementarnog tela i ne može preživeti izvan ćelije domaćina.

Chlamydia trachomatis

4
C. Trachomatis primarno inficira ljude, dok samo jedan soj može izazvati pneumonitis
kod miševa. C. trachomatis je podeljena u 3 biotipa: trahomni biotip, LGV
(lymphogranuloma venerum) biotip i treći, mišiji biotip obuhvata izazivača pneumonitisa
kod miševa. Humani biotipovi su dalje podeljeni u 15 serotipova na osnovu razlike u
antigenskoj gradji. Postoje tri serotipova LGV biotpa ( L1, L2, i L3) i 12 serotipova.

C. Trachomatis može da inficira samo odredjene ćelije. Receptori za elementarna tela se

nalaze na ćelijama cilindričnog epitela bez treplji, koje su u uretri, endocerviksu,
endometrijumu, jajovou, rektumu, respiratornom traktu i konjunktivama. Nakon infekcije
genitalnih epitelnih ćelija, sojevi LGV napadaju limfni sistem izazicajući sistemsku
infekciju, a sve zahvaljujući sposobnosti da inficiraju retikuloendotelijalne ćelije limfnog
sistema.

Kliničke manifestacije hlamidijalnih infekcija nastaju zbog direktnog razaranja ćelija

tokom razmnožavanja hlamidija u njima, ali i kao posledica imunskog odgovora
domaćina na nastalu infekciju. Rana inflamantorna reakcija tokom hlamidijalne infekcije
karakteriše se infiltracijom polimorfonuklearnim leukocitima.

Velike količine IFN-gama dovode do prestanka umnožavanja ovih bakterija.

Hlamidija – chlamydia trachomatis je najčešće bakterijsko polno prenosivo oboljenje.

Hlamidija se karaktriše životom unutar ćelija genitalne i oralne sluzokože zbog čega je
imunološki odgovor domaćina vrlo slab. Naime, bakterija biva zaštićena našim
sopstvenim ćelijama zbog čega je bela krvna zrnca teže prepoznaju kao stranu.

Tako su simptomi tek stečene infekcije hlamidijom najčešće blagi i karakterišu se nešto
pojačanim iscedkom iz uretre tj vagine, najčešće providnog ili blago beličastog sadržaja
bez ikakvog mirisa.

Kod žena infekcija hlamidijom može biti izazivač tačkastog krvarenja izmedju ciklusa ili
nakon polnih odnosa. U 10% pacijenata infekcija je praćena bolom u maloj karlici ili a
kod muškaraca i u testisima. Obzirom da hlamidija ne daje intenzivne simptome može

5
biti godinama nedijagnostikovana zbog čega mogu nastati trajne posledice. Infekcija
hlamidijom je jedan od najčešćih uzroka steriliteta kod žena ili nastanka vanmateričnih
trudnoća. Sa godinama tinjajucim upalnim procesom zadebljavaju se tube jajovoda usled
čega postaju neprohodne za jajnu ćeliju. Komplikacije hlamidije na nivou celog
organizma sastoje se iz upale konjuktiva, zglobova i kože.

Izazivač ovog oboljenja je bakterija Chlamydia trachomatis serotip D i E. Više od

polovine nespecifičnih uretritisa su prouzrokovani hlamidijom, a hlamidijske genitalne
infekcije su jedna od najčešćih polno prenosivih bolesti današnjice. Oboljenje se prenosi
seksualnim kontaktom, mada je moguće i perinatalno prenošenje.

Slaba izraženost simptoma može dovesti do komplikacija kao što su upale male karlice,
što može imati za posledicu vanmateričnu trudnoću i sterilitet. Sa trajanjem upalnog
procesa zbog bakterijske infekcije hlamidijom zadebljavaju zidovi jajovoda i postaju
neprohodni za jajnu ćeliju- zapušenje jajovoda.

Hlamidije infekcije oka – Trahom predstavlja hronični keratokonjuktivitis izazvan

serotipovima A, B, Ba i C. Bolest započinje kao folikularni konjuktivitis sa difuznim
zapaljenjem koje zahvata celu konjuktivu. Ako se bolest ne leči javljaju se konjuktivalni
ožiljci, abrazije kornee, ulceracije i nastanak ožiljaka na kornei i na kraju nastaje panus i
gubitak vida.

Hlamidijalne infekcije urogenitalnog trakta – C. trachomatis je najčešći uzročnik polno

prenosivih bolesti. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (WHO) iz 1995
godine, godišnje se zabeleži 89 miliona slučajeva infekcija izazvanih C. trachomatis, dok
se u SAD svake godine zabeleži 4-5 miliona novih slučajeva. Većina genitalnih infekcija
je izazvana serotipovima od D do K, a najčešći oblici infekcija su uretritis kod muškaraca
i cervititis kod žena. Infekcija kod žena je u većini slučajeva asimptomatska.

6
Neonatalne hlamidijalne infekcije – inkluzioni konjuktivitis novorodjenčadi nastaje
prolaskom kroz inficirani porodjajni kanal majke. Ovaj tip konjuktivitisa se beleži kod 2%-
6% neonatusa i obično se javlja 2-30 dana nakon rodjenja. Posle inkubacije od 5 do 12 dana
javlja se otok očnih kapaka, hiperemija i purulentni eksudat. Nelečena infekcija može
potrajati i 12 meseci. Bez terapije novorodjenčad su u opasnosti da obole od pneumonije
izazvane C. trachomatis.

Chlamydia psittaci
C. Psittaci je uzročnik psitakoze, bolesti koja je prvi put opisana kod papagaja, pa otuda
potiče i naziv. Prirodni rezervoari C. psittaci su ptice, i to bilo koja vrsta ptica, ali i
različite vrste sisara mogu biti inficirane. Većina ptica su asimptomatske kliconoše i kod
njih C. psittaci kolonizuje respiratorni i GIT. Kod obolelih životinja uglavnom se javljaju
znaci diareje, ali mogu biti prisutni i drugi znaci bolesti. C. psittaci se izlučuje putem
sekreta i fecesa, i kad jednom dospe u spoljašnju sredinu, može dugo vremena opstati u
zemlji i izbačenom fecesu. Transmisija na ljude se obično dešava inhalacijom sasušenih
ptičijih ekskreta, ali je moguća i manipulacijom mesom ili perijem inficiranih životinja.
Prenošenje sa čoveka na čoveka je izuzetno retko.

Infekcija nastaje kroz respiratorni trakt gde se C. psittaci inicijalni umnožava u epitelnim
ćelijama, odakle makofagima i drugim fagocitnim ćelijama stiže do ćelija
retikuloendotelijalnog sistema jetre i slezine. U ovim organima se C. psittaci umnožava.

Posle inkubacije od 6 do 19 dana simptomi bolesti se najčešće manifestuju glavoboljom,

visokom temperaturom i groznicom.

Chlamydia pneumoniae

C. pneumoniae je prvi put izolovana sa konjuktive jednog deteta na Tajvanu. Inicijalno se

smatrao sojem C. psittaci zbog izgleda inkluzija formiranih u kulturi tkiva. Kaasnije je
dokazano da je tajvanski izolat serološki identičan soju izolovanom iz faniksa studenta iz
Sijetla. Molekularna ispitivanja su pokazala da se soj razlikuje od C. trachomatis i C.

7
psittaci i novoosnovana vrsta je nazvana C. pneumoniae. Do danas je identifikovan samo
jedan serotip ove bakterije. Infekcija se prenosi kontaktom medju ljudima, i do danas nije
identifikovan razervoar medju životinjama.

C. Pneumoniae je značajan uzročnik bronhitisa, atipične pneumonije, sinuzitisa i

farigitisa. Smatra se da je većina infekcija izazvanih obom bakterijom asimptomatska ili
sa blagim simptomima. Inkubacioni period traje 1-2 nedelje, nakon čega se obično
javljaju znaci infekcije poput bronnhopneumonija. Infekcija je česta i ispitivanja pokazuju
da i do 50% ispitanih odraslih osoba ima antitela specifična za C. pneumoniae.

Da li je nastala infekcija C. pneumoniae dijagnostikuje se primarno serološkim

metodama, mada se bakterija može kultivisati u kulturi tkiva a mogu se koristiti i različite
tehnike za detekciju prisustva antigena.

Tetraciklin i eritromicin su uspešno korišćeni u terapiji infekcija izazvanim C.

pneumoniae.

Mikrobiološka dijagnostika

Prisustvo hlamidija se može dokazati direktno na:

1. Bolesničkom uzorku ( citološkim tehnikama, detekcijom hlamidijalnih antigena i

molekularnim tehnikama)
2. Kultivisanjem hlamidija u kulturi tkiva

8
 3. Indirektno serološkim testovima

Osetljivost svakog metoda zavisi od populacije koja se pregleda mesta uzimanja uzorka i
prirode bolesti. Na primer, simptomske infekcije se lakše dokazuju nego asimptomske, jer
je kod prvopomenutih veći broj hlamidija prisutan u uzorku.

S obzirom na to da su hlamidije striktno intracelularni mikroorganizmi, od izuzetnog je

značaja prilikom uzimanja uzorka za analizu uzeti što veći broj inficiranih ćelija, a ne
samo eventualno prisutan sekret, ma kakvog izgleda bio.

Citološka tehnika – Identifikacija hlamidija može se izvšiti na osnovu direktnog

preparata obojenog po Giemsa-i. Uzorak od koga se pravi preparat treba da sadrži
dovoljan broj ćelija koje se nanose na mikroskopsku pločicu, fiksiraju i porom boje.
Ovom tehnikom dokazuje se prisustvo unkluzionih tela u inficiranim ćelijama. Iako je
ovo bio prvi metod koji se koristio, danas se više ne koristi jer nije dovoljni osetljiv u
odnosu na druge metode.

Kultivisanje –Budući da su hlamidije striktno intracelularni mikroorganizmi, ne mogu se

kultivisati na bakteriološkim hranljivim podlogama , već se za njhovu izolaciju koriste
osetljive laboratorijske životinje, žumančana kesa pilećeg embriona ili kultura ćelija. Da
bi izolacija uspela, uzorci moraju biti pažljivo uzeti i transportovani pod optimalnim
uslovima.

Detekcija antigena – Prisustvo antigena može se izvršiti direktno u uzorku tehnikom

direktne imunofluroscencije (DIF) i ELISA tehnikom. U oba slučaja koriste se antitela
specifična za glavni protein spoljašnje membrane (MOMP) ili LPS. Danas se u rutinskom
radu najviše koristi tehnika direktne imunofluroscencije, čija osetljivost umnogome zavisi
od ispravno uzetog materijala.

PCR – detektuje prisustvo nukleinskih kiselina u različitim kliničkim uzorcima. Njima je

moguće identifikovati ove bakterije i kada postoji mali broj ćelija u uzorku u kojima se
nalaze hlamidije.

9
RIA - test se bazira na obelezavanju antigena ili antitela radioaktivnim izotopom (J131,
J135). Radioaktivnost eventualno dobijenih Ag-At kompleksa se potom ocitava pomocu
gama brojaca. Test se sve manje koristi, zbog radioaktivnosti koja namece ogranicenja u
radu.

ELISA - test se bazira na obelezavanju antigena ili antitela enzimom, a eventualna

reakcija enzim-supstrat daje obojeni produkt cija se kolicina (intenzitet boje) meri
spektrofotometrom.

Postoje dve osnovne varijante ELISA tehnike:

1. Kada se poznati Ag nalazi u cvrstoj fazi

2. Kada se poznato At nalazi u cvrstoj fazi

Imunofluorescentna tehnika se bazira na primeni antitela obelezenih nekom

fluorescentnom bojom (fluorohromi). Od fluorohroma se najcesce koriste: fluorescein ili
rodamin. Eventualno nastali kompleksi Ag-At se otkrivaju posmatranjem pod
fluorescentnim mikroskopom.

Postoje dve osnovne varijantne imunofluorescentne tehnike:

1. Direktna imunofluorescentna tehnika DIF

2. Indirektna imunofluerescentna tehnika

DIF test na hlamidiju se bazira na činjenici da se upotrebom monoklonskih

fluorescentnih-konjugovanih antitela na hlamidiju (koja se proizvode u laboratoriji) mogu
detektovati antigeni hlamidije direktno sa mikroskopskih razmaza napravljenih od
kliničkih uzoraka. Razmazi se zatim pregledaju pod fluorescentnim mikroskopom. Ovo je
jedini metod koji daje mogućnost procene kvaliteta uzetog kliničkog uzorka.

Literatura

Opšta i specijalna bakteriologija, Milena Švabić………………………………………

Hlamidije, https://dermatim.net/opsta-dermatologija/hlamidija/ …………………………

Praktikum iz mikrobiologije i imunologije Tanja Jovanović…………………………….

10
11