МАЛИ ВОДИЧ КРОЗ КРИТИЧКО МИШЉЕЊЕ (7)

Астролагија

Прошлог пута разматрао сам опште околности и психолошке механизме услед којих астрологија
може изгледати уверљиво и због којих људи имају потребу да доводе у везу небеска догађања са
оним земаљским. Сада ћу изложити неке од класичних противастролошких аргумената на које
астролози немају сувисао одговор. Оно што, међутим, астрологију баца у кал шарлатанства и
псеудонауке није одсуство одговора, већ чињеница да потраге за одговорима ту уопште и нема.
Одговори су одреда већ унапред дати, наиме још пре неколико хиљада година. Астрологија се не
труди да понуди објашњења, она се напросто фрља и у те фрљоке догматски верује. При том, не
само да не постоји разложно објашњење судбинског утицаја небеских тела у тренутку рођења, већ
таквог утицаја, као што ћемо видети, напросто нема!

Прва нејасноћа поводом које се астрологији фућка да понуди било какво образложење управо је
питање рођења – зашто је утицај небеса баш тада судбоносан? Због чега смо, наиме, у тренутку
рођења подложни, попут загрејаног воска, судбоносним утискивањима, а касније не? Даље, зашто
су у астрологији уопште релевантне околности рођења, а не рецимо зачећа или сексуалног
односа? На крају крајева, како то да један тренутак одређује нечији читав живот? Објашњење је
можебити у магији почетка, неутемељеном веровању да се „по јутру дан познаје“ то јест
уверености у непостојећу законитост да какве ствари буду на почетку такве ће бити и после, а
нарочито на крају. Напослетку, зашто констелације тј. ситуације на небу изгледају релевантније за
прорицање од, рецимо, особина пупчане врпце или ресице на одојчетовом уху?! Све то без имало
пардона астрологија оставља да џеџи у ваздуху.

Астрологија део свог доброг гласа свакако дугује традицији. Не само да је дуго времена ишла руку
под руку са астрономијом, него је астрологија десетак пута старија од своје научне парњакиње,
ако узмемо да астрономија као пуноправна, модерна наука настаје тек са Коперником и
Галилејем. Јасно, самим тим што је нешто древно, о чему се тако дуго разглаба, не значи и да „ту
мора да нечег има“. Заправо, то што астрологија умногоме није мрдала од својих почетака речито
говори о њеним истраживачким претензијама и научном статусу. Углед астрологија такође дугује
ауторитетима који су се њоме бавили – Тихо Брахе, Јохан Кеплер, Галилеј само су неки од
истакнутих научника који су се занимали астрологијом. Међутим, чак и ако претпоставимо да су се
сви одреда с убеђењем одавали звездогатању, а нису јер је то почесто био тек начин да се
издржавају и од својих мецена добију заштиту, то још не би био доказ да астрологија пије воду.
Свакако да је интересантно упитати се зашто се Њутн занимао за окултизам и за предвиђање
смака света или откуд мистицизам код Тесле. Међутим, докле год великани науке не образложе
своје интуиције и утиске, докле год се не потруде да их разјасне и доказују, не треба им веровати
на реч, него се ваља држати оне Аристотелове „Драг ми је Платон, али ми је истина дража“.
Добро је приметио Леонардо да Винчи: „Ко год у расправама цитира ауторитете користи се
својом меморијом, а не интелектом“, указујући тиме да позивање на ауторитет представља више
илустрацију сопственог става, и занимљиву индикацију, али никако и аргумент по себи.
Астрологији се фућка, као што сам већ напоменуо, за научну методологију и истраживања, али
свеједно настоји да заличи на озбиљну науку, да штрпне од њене репутације. Она се користи
компликованим израчунавањима, стручном терминологијом (у Београду постоји ни мање ни више
него Институт за астролошка истраживања и едукацију „Јохан Кеплер“), и то многе успева
намагарчити. Ипак, међу астролозима нема консензуса око начина израде хороскопа и наталних
карти, око предикција и тумачења будућности. Штавише, у оптицају су посве различите
астрологије. – Зашто, међутим, не постоје националне физике, зашто нема кинеске, мајанске и
египатске математике или, пак, хемија различитих култура широм света од којих би свака
инсистирала на искључиву правоваљаност?! Свега тога нема јер је наука само једна, универзална,
а оно што јој омогућује универзални карактер јесте њена рационалност. Поједини астролози се
бране негирањем да је астрологија уопште наука, већ да је „знање и вештина“ (ваљда то онда
ослобађа било каквих обзира према истини), „духовна дисциплина“, „начин самоспознаје
човека“. Неки се опет батргају разграничавајући праву, озбиљну астрологију од шарлатанске,
таблоидне, иако ниједна од њих не користи научну методологију. Астрологија додуше, као и
наука, износи предвиђања, али је услед магловитости и уопштености вредност тих предикција 0
(словима: нула). Напокон, у астрологији нема отворених питања која чекају да буду истражена.

Разуме се, нешто може да ради, да има ефекте, а да још не знамо како. Медицина је крцата
таквим примерима. Астрологија, међутим, не ради. Утицај небеса на људске судбине напросто је
непостојећи. Ипак, питају се астролози, откуд онда утицај Месеца на плиму и осеку, откуд утицај
Сунца на целокупни живот на Земљи?! Ова неретко коришћена финта астролога и следбеника
заснива се на грешци хомонимије тј. на употреби речи утицај у два различита значења. Наиме,
споменути утицај Месеца и Сунца последица је физичких сила које је могуће егзактно утврдити.
Добропознате су већ научне чињенице да је рецимо утицај гравитационе силе Марса на
новорођенче мањи од гравитационог утицаја бабице и доктора, односно да је утицај
електромагнетне силе на новорођенче једне сијалице у сали за порођаје јачи од електромагнетног
утицаја свих небеских тела заједно. Међутим, сила која је према астрологији одговорна за наша
заљубљивања и одљубљивања, за пословне успехе и неуспехе, разбољевања и оздрављења,
мистична је сила, метафизичка, а тако нешто по дефиницији није могуће непосредно очитати.
Астролози, међутим, тврде да је то могуће учинити посредно, преко физичких ефеката, али наука
није забележила било какав ефекат те тобожње силе. Додуше, истраживање психолога Мишела
Гоклена у први мах је сугерисало постојање везе између положаја Марса и успеха у спорту – реч је
о наводном Марсовом ефекту. Ипак, откривен је низ пропуста у Гокленовој методологији, пре
свега услед пристрасности у прикупљању података. При том, ниједно поновљено истраживање – а
она су у науци кључна – није потврдило првобитне резултате. Дакле, никаква емпиријска
истраживања нису указала на било какву статистичку корелацију између ситуације на небу и
особина људи и догађаја у њиховим животима.

Јасно, хороскоп је будалаштина напросто зато што би у супротном више од пола милијарде људи
делило данас исту судбину. Међутим, ако и одбацимо хороскопске знаке као одвећ непоуздане,
без разлике пресуда важи и за прецизне наталне карте. Наиме, као што је још давних дана уочио
римски мислилац Цицерон, како астролошки објаснити временске близанце, случајеве људи који
су рођени у истом тренутку и на истом месту, те имају идентичну наталну карту, али су им
личности и животи често потпуно различити?! Посебно бруталан пример колика је астрологија
бесмислица представља зврчка америчког Комитета за скептичка истраживања коју су приредили
неколицини еминентних астролога. Члан комитета им се обратио с молбом да му израде наталну
карту, посебно се интересујући за то да ли би требао да се посвети раду са младима. Међутим,
уместо сопствених, пружио им је податке извесног Џона Вејна Гејсија. Експертизе астролога
прштале су од бодрења – „заиста сте рођени да служите људима“, „способни сте да им (младим
људима) помогнете да испоље своје праве квалитете“, „ваше присуство има благотворан утицај на
људе“, „увек сте спремни да помогнете другима“, „зрачите несебичну љубав“. Гејси је, иначе,
озлоглашени манијак који је силовао и убио 33 младића и дечака.

Ипак, вероватно најблесавија ствар у вези са астрологијом је околност да су се због појаве

такозване прецесије Земље сва сазвежђа, у односу на време када је астрологија настала,
померила за један знак! То значи да сам ја као Рак заправо Близанац, будући да је Сунце у време
мог рођења било у сазвежђу Близанаца. Такође, у међувремену се на еклиптици појавило и
тринаесто сазвежђе – Змијоноше. Познајете ли, међутим, иједног поносног Змијоношу? Уосталом,
сазвежђа су само људске конвенције, произвољна груписања звезда спрам тога како нам
изгледају из наше земаљске перспективе, иако су између појединих звезда заправо огромне
удаљености. Једнако произвољна су и њихова имена, као и имена планета – међутим, за магијско
мишљење важи nomen est omen тј. начело да имена нису случајна, већ да представљају знамење
и судбину – па отуд планета Марс, с обзиром да носи име римског бога рата, утиче наводно на
ратоборност и борбеност, планета Венера на лепоту и љубав итд. Такође, иако су нека сазвежђа
већ од других, на пример сазвежђе Девице заузима шест пута већи део појаса од сазвежђа
Шкорпије, а то значи и да се у њему Сунце шест пута дуже налази, сваком знаку је упркос томе
додељен једнак, дванаести део зодијачког појаса тј. 30 степени.

Елем, сваки хороскоп и свака астрологија представљају надринауку, лажу, тек астромантију, дакле
прорицање на основу звезда, а нипошто науку, од које је астрологији остало тек име.