ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

Тумачење Матејевог Јеванђеља (26,6-13 стих.)

Семинарски рад

Предмет: Новозаветна егзегеза

Ментор: Студент:
Др. Владан Таталовић Љубиша Стокин

16/042

Београд, 2019

1
 Увод:
Тема овог семинарског рада је одељак из Матејевог јеванђеља, 26 глава од 6-13. стиха.
Овај одељак за тему има један библијски Новозаветни догађај у коме одређена жена
излива на Исуса Христа миро. Дело које је учинила ова жена претставља својеврсну
жртву, или лепше речено један принос Христу. Њен принос није наишао на подршку свих
присутних али иако не знамо њено име по речима самог Христа 1 „где се год успроповеда
ово јеванђеље по свему свету казаће се за спомен њен и ово што она учини“. Овај веома
занимљив догађај није записан само у Матејевом јеванђељу. Такође овај догађај можемо
наћи у Лукином2, Марковом3 и Јовановом4 јеванђељу али опис догађаја наравно није
истоветан. Отуда ћу покушати да кроз овај рад одговорим: где се одиграо овај догађај, да
ли су у овим јеванђељима описани различити догађаји, ко је ова жена и како је овај
описани догађај текао. Поред Синхроног приступа кроз који ћу покушати да одговорим
зашто је овај текст превасходно битан за нас, што је и централна тема, покушаћу да се
користим и дијахроним приступом и покушам да одгонетнем како је описани догађај
заиста изгледао.

Библијски извештаји:
Како би се лакше приступило тексту и како би лакше увидели разлике у извештајима
јеванђелиста сматрам да би најболје било да упоредимо ове текстове.

Матеј (26,6-13)

„А када Исус беше у Витинији у кући Симона губавога, приступи му жена са

алавастровом посудом мириса скупоценога, и изли на главу његову када сеђаше за
трпезом. А када ово видеше ученици његови, негодоваше говорећи: Чему ова штета? Јер
се могаше овај мирис продати скупо и дати сиромасима. А разумевши Исус рече им: Што
ометате жену? Она је учинила добро дело на мени. Јер сиромахе имате свагда са собом, а
мене немате свагда. А она изливши мирис овај на тело моје, учини то за погреб мој.
Заиста вам кажем: Где се год успроповеда ово јеванђеље по свему свету казаће се за
спомен њен и ово што она учини.“

1
Мт. 23,13. стих.
2
Мк. 14,3-9. стих.
3
Лк. 7,36-50. стих.
4
Јн. 12,1-8. стих.

2
Марко (14, 3-9)

И кад он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сеђаше за трпезом, дође жена са
судом од алавастра, пуним правог скупоцјеног нардовог мириса, и разбивши суд изли му
на главу. А бијаху неки који негодоваху међу собом говорећи: Зашто се тај мирис просипа
тако? Јер се могаше тај мирис продати за више од триста динара и дати сиромасима. И
викаху на њу. А Исус рече: Оставите је, што јој сметате? Она чини добро дјело на мени.
Јер сиромахе имате свагда са собом, и кад год хоћете можете им добро чинити; а мене
немате свагда. Она је учинила што је могла; помазала је унапријед тијело моје за погреб.
Заиста вам кажем: Где се год буде проповедало јеванђеље ово по свему свету, казаће се за
спомен њезин и ово што она учини.

Лука 7 (36-50)

Мољаше га пак један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву,

сједе за трпезу. И гле, жена у граду која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом
у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. И ставши позади код ногу његових
плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше
ноге његове, и мазаше мирисом. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он
пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. И одговарајући Исус рече
му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу, кажи. А Исус рече: Двојица
бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет.
А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице
већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му
рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у
кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса.
Цјелива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста цјеливати ми ноге.Уљем ниси помазао
главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се гријеси многи,
јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. А њој рече:
Опраштају ти се гријеси. И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с њим за трпезом: Ко
је овај што и гријехе опрашта? А жени рече: Вјера твоја спасла те је; иди у миру.

3
Јован (12,1-8)

А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога он
подиже из мртвих. Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један
од оних што сјеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова
скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се
напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски,
који га намјераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде
сиромасима? А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и
имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за
дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.

Анализа текста:

У Матејевом јеванђељу поменути догађај се дешава у Витинији. Христос је боравио у

кући Симона Губавог са својим ученицима. Видимо да су ликови ове приче Симон губави,
апостоли и сам Исус Христос. Радња се дешава у току вечере. Стиче се утисак да се радња
ове приче дешава управо пред нама. Чини ми се као да писац читаоца ставља у
перспективу ученика који су ту присуни. И читалац и ученици немо посматрају овај
догађај. У одређеном тренутку вечеру прекида жена. Писац не наводи у Матејевом
јеванђељу ко је ова жена. Она излива на главу Христову скупоцени мирис. Након овог
њеног акта ученици се буне што се овај скупоцени мирис просипа јер је могао да се
искористи у племенитије сврхе. Након овога следи апологија Христа у корист ове жене
чијом ћемо се анализом позабавити касније.

Опис у Марковом јеванђељу је малтене истоветан догађају у Матејевом јеванђељу.

Писац Марког јеванђеља нам даје мало више информација од писца Матејевог јеванђеља.
Они се слажу да се догађај одиграо у дому Симона губавог, чак обојица наводе исту
информацију да је суд у коме се налазило миро био од алавастра. Марко нам само мало
подробније описује овај догађај. Он наводи и који је мирис у питању- нардов скупоцени
мирис и да је исти могао да се прода чак за триста динара и да се њиме нахране сиромаси.
Са друге стране ипак овде постоје две важне информације. Прва- наводи се да су неки
људи присуствовали на вечери, а не само апостоли како је поменуо писац Матејевог
јеванђеља, и друга да је „ова жена“ разбила суд од алавастра када је излила миро на
Исусову главу. Након тога као и у Матејевом јеванђељу следи Христова апологија. Такође
желим да наведем да после апологије Христове и у Матејевом и у Марковом јеванђељу

4
следи Христово обећање да где год се буде пороповедало јеванђеље поменуће се и ова
жена.

У Лукином јеванђељу овај догађај је скроз друачије описан. Радња се одвија код неког
фарисеја који је молио Христа да дође у дом његов да обедује са њиме. Сазнајемо да се
овај фарисеј исто звао Симон али за разлику од Симона губавог је живео у граду Наину,
док је Симон губави живео у Витинији. У току вечере, код овога фарисеја, се појављује
жена са судом од алавастра за коју нам писац јеванђеља одмах говори да је била
грешница. Али за разлику од Марковог и Матејевог јеванђеља она не помазује главу
Христову, већ његове ноге. Она такође сузама кваси ноге Христове и брише ноге његове
својом косом. Овај њен акт нам сведочи о дубоком покајању. Занимљиво је да Симон
фарсеј овај акт не гледа као искрено покајање већ ову жену гледа као велику грешницу
која је нечиста. Након прећутне Симонове констатације Христос исказује једну причу о
господару који својим слугама опрашта дугове. Христос покушава да Симону промени
лично убеђење овом поучном причом и покаже му, да свако ма колики грешник био, уз
покајање може да се искрено промени и задобије спасење. Такође овој жени грешници се
опраштају греси јер је велику љубав имала. Осим информација о самом описаном
догађају у Лукином јеванђељу сама порука приче се разликује.

У Јеванђељу по Јовану такође имамо другачије описан овај догађај. Радња се одвија у
Витинији, као код Матеја и Марка, али у дому Лазара кога је Христос мало пре овог
догађаја васкрсао. На овој вечери су присуствовали Марта која је служила присутне,
Христос и неколицина људи са Лазаром братом Мартиним који су обедовали са Христом.
У току вечере улази друга сестра Лазарева, Марија и она помазује ноге Исусове са
нардовим мирисом и косом их брише. Опис помазивања ногу Христових је у Јовановом
јеванђељу сличан са описом у Лукином јеванђељу али је разлог помазивања ногу
дијаметрално различит. Код Луке је разлог помазивања покајање док код Јована, Марка и
Матеја је разлог смрт Христова која ће ускоро уследити. Овог пута критику не упућују
апостоли,окупљени људи на вечери или Симон фарисеј већ Јуда Искариотски који марећи
за сиромахе критикује Маријино дело. Осим одбране Маријиног дела коју изриче Христос
писац јеванђеља изругује овај Јудин сурогат бриге за сиромахе и наводи да је Јуда
уствари био један обичан лопов који није марио за сиромахе већ је само гледао како ће
извести неку нову малверзацију. За разлику од Матејевог и Марковог јеванђеља где се не
доводи у питање права намера ликова који брину за сиромахе у Јовановом јеванђељу ова
брига за сиромахе се критикује кроз лик Јуде.

Шта можемо да закључимо о овом Библијском догађају? На основу јеванђеља можео

закључити да се овај догађај одиграо на некој вечери. Што се тиче места где се одвија ова
вечера писац Марковог Јовановог и Матејевог јеванђеља ће нам рећи да се догађај одвио у
Витинији док нам писац Лукиног јеванђеља сведочи да је у питању град Наин. Такође у
Лукином јеванђељу радња ће се одвијати у дому Симона фарисеја, у Марковом и
Матејевом јеванђељу у дому Симона губавог а у Јовановом јеванђељу у Лазаревом дому.
5
Што се тиче самог времена то јест када се дешавала ова вечера у Марковом, Матејевом и
Јовановом јеванђељу ова вечера се десила непосредно пред страдање Христово, то јест
пред Јудино издајство. У Лукином јеванђељу овај догађај се одвио доста раније, након
исцељења капетановог слуге у Капернауму и васкрсења Младића у граду Наину где се
вечера и одржала. Занимљиво је да се и у Јовановом и у Лукином јеванђељу пре догађаја
помазивања Христа миром дешава васкрсавање некога. У Јовановом Јеванђељу Христос
васкрсава Лазара у Витанији5 док у Лукином јеванђељу Христос васкрсава младића у
граду Наину6. Ипак не постоји много простора да се помисли како је Лука у ставри описао
Лазарево васкрсење али само из другачијег извора. Ова два чуда васкрсавања су
дијаметрално различита не само јер се дешавају у два различита града већ и зато што је
сам догаћај описан на потпуно два различита начина.

Што се тиче ликова који су присуствовали овој вечери у Марковом и Матејевом

јеванђељу су то Симон Губави, Христос, непозната жена и остали присутни. Код Матеја
присутни су апослтоли као сведци догађаја а у Марковом јеванђељу се директно не наводи
ко су заправо ти „људи присутни“ али свакако морамо предпоставити да су ту били и
апостоли. Отуда немамо претераних разлика. У Лукином јеванђељу ликови који учествују
овом догађају су: Симон фарисеј, Христос, људи који су седели за трпезом и жена
покајница. И на крају у Јовановом Јеванђељу ликови који учествују у овом догађају су:
Марта, васрсли Лазар, Христос, Марија, ученици заједно са онима „што сеђаше са њиме“
и међу њима али у исто време и одвојен од осталих присутних Јуда Искариотски.

Што се тиче самих ликова желео бих ући и у њихову анализу. Мислим да ћу тиме ући у
саму структуру приче. У Све четири Приче присутан је Христос као лик који даје поуку
приче. Он је такође и узрок овог догађаја. Са друге стране имамо једног универзалног
лика који осуђује дело које је учинила ова жена. Да ли је у питању Јуда, Симон фарисеј,
апостоли или „они који сеђаху са њиме“ у сва четири случаја они осуђују акт жене која
миропомаже Христа. Тиме ми можемо апстраховати једног лика који заправо у сва четири
случаја чини исто. У сва четири јеванђеља постоје и они неми посматрачи који заправо
присуствују овом догађају и потврђују га. Такође они су присутни и ради саме
идентификације читаоца. Управо кроз те присутне и читалац може да постане присутан у
самом догађају и да га проживи. Веома је занимљиво да су у Марковом јеванђељу лик који
осуђује дело жене која је помазала Христа и лик оних који су присутни то јест требају да
претстављају неутралну страну изједначени7. Чини се да писац Марковог јеванђеља нас
саме ставља у осуђилачки положај, и тиме можда заобилази да једног лика у причи начини
негативцем. Као да писац жели да нам каже да би могао било ко од нас да осуди ову жену.
Отуда не требамо кривити негативца, наш фокус не треба бити осуђивачки већ требамо да
усвојимо поруку тако као да смо и сами могли бити у заблуди. На крају имамо лик жене

5
Јн. 11,11-46. стих.
6
Лк. 7,11-16. стих.
7
Мк. 14,4-5. стих.

6
која је помазала Христа. У црквеном предању ова жена је неправедно изједначена
најчешће са блудницом Маријом Магдалином. Нужно је рећи у старту да нигде не постоји
простора у библијском тексту за такво мишљење или за мишљење да је Марија Магдалина
била блудница8, али пошто није то тема овог семинарског рада ми се нећемо фокусирати
на Марију Магдалину. Ко је заправо жена која је помазала Христа? У Матејевом,
Марковом и Лукином јеванђељу се не помиње ко је ова жена. Битно је напоменути да у
Марковом и Матејевом јеванђељу нема простора да предпоставимо да је ова жена
грешница, јер о томе у овим Библијским текстовима нема говора. Она ово чини не ради
покајања већ ради Христовог погреба, о чему нам сам Христос сведочи 9. У Лукином
јеванђељу ова жена јесте грешница. Помазивање Христа миром је чин покајања, она
сузама својим и миром помазује ноге Христу а косом му брише ноге. Веоватно због
извештаја из Лукиног јеванђеља у предању је остало да је ова жена блудница. Ипак нигде
у Библијском тексту не постоји информација да је ова жена блудница. Она је просто
грешница која је могла сагрешити на било који начин. Сматрам да је претпоставка да је
ова жена блудница чисто учитавање читалаца у текст. У Јовановом Јеванђељу ова жена је
Марија, сестра Мартина и Лазарева. Свакако морамо закључити да Марија сестра Марте и
Лазара није Марија Магдалина. Такође она није ни грешница. Она иако је на слични начин
помазала Христове ноге као жена у Лукином јеванђељу, у Марковом и Матејевом
јеванђељу жена помазује Христу главу, она је то учинила за погреб његов а не ради
покајања. И На крају долазимо до кључне теме а то је мотив жене која помазује Христа. У
Матејевом, Марковом и Јовановом јеванђељу мотив помазивања миром је за погреб
Христов а у Лукином јеванђељу мотив ове жене за помазивање Христа миром је покајање.

Покушај рестаурације догађаја:

После свих наведених детаља из ова четири Новозаветна текста можемо се запитати како
се заиста одиграо овај догађај. Матејево, Марково и Јованово јеванђеље нам дају податак
да се овај догађај одиграо у Витинији. Како видимо из текста Матејевог и Марковог
јеванђеља он се десио у дому Симона губавог али ако порочитамо текст Јовановог
јеванђеља добијамо утисак да се догађај одвио у дому Лазаревом. Овде се налазимо пред
две могућности. Свети Теофилакт Охридски наводи предње да је Симон губави заправо
отац Лазарев кога је Христос исцелио од губе. Отуда он покушава да тако превазиђе
проблем места где се одиграо овај догађај. Са Друге стране ако погледамо текст Јеванђеља
8
Предраг драгутиновић, Ко чита да разуме, Београд 2015, 146 стр.
9
Мт 26, 12. стих. и Мк. 14,8. стих.

7
по Јовану видећемо да се нигде експлицитно ни не помиње дом Лазарев. Помиње се да је
Христос дошао у Витинију где је био Лазар кога је Христос васкрсао. Тамо се, у Витинији
и одиграла ова вечера на којој је одређена жена излила миро на Христа10. Сматрам, да је
Симон губави био отац Лазарев, да би јеванђелисти то сигурно негде поменули. Ипак
радије Бих прихватио претпоставку да је Симон губави био Лазарев пријатељ јер су
живели у истом граду. Отуда су Лазар, Марта и Марија као пријатељи Симона губавог
били присутни на овој вечери.

Што се тиче времена када се ова вечера одиграла, сматрам да се она десила пред
Христово страдање. Јеванђеље по Луки овај Новозаветни догађај ставља много раније, али
опис у Јеванђељу по Луки се у потпуности разликује од описа у Марковом, Матејевом и
Јовановом јеванђељу тако да бих анализу описа овог Новозаветног догађаја у Лукином
јеванђељу оставио за касније.

Можемо се запитати такође ко је све присуствовао овој вечери? Свакако Исус Христос,
ако прихватимо оно што смо раније навели Симон Губави, код кога се вечера и одржала,
Лазар, његова сестра Марта и Марија, апостоли и неколицина дугих пријатеља. Чини ми
се да ако погледамо и Марково и Матејево јеванђеље нећемо наћи тачно имена људи који
су присуствовали. У Матејевом јеванђељу напомиње се да су неки од ученика негодовали
што не указује да Лазар, Марта и Марија нису били присутни11. Исту ситуацију можемо
затећи и у Марковом јеванђељу јер он помиње само да су неки од присутних негодовали12.
Могли бисмо с сложити да постоји могућност да писци Марковог и Матејевог јеванђеља
просто нису навели имена свих присутних на овој вечери. Али ко је тачно негодовао на
овој вечери? у Јовановом јеванђељу се наводи да је негодовао конкретно Јуда
Искариотски, ученик који ће касније издати Христа. Како ћемо касније видети у омилији
Светог владике Николаја Велимировића13, могуће је да су негодовали више ученика.
Писац Јовановог јеванђеља вероватно наводи Јуду Искариоског јер је он једини остао
истрајан у свом негодовању. Потврду у истрајности противљења Христу и томе што је
одрђена жена излила Христу миро на главу можемо наћи у самом Јудином издајству
Христа.

На крају се можемо питати ко је ова жена која је излила миро на главу Христову? У
Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу немамо података како се ова жена зове. У
Јовановом јеванђељу наводи се да је ова жена Марија сестра Лазарева. Постоје теорије да
заправо овде се ради о три различита догађаја у коме су учествовале три различите жене.
Први догађај је из Јовановог јеванђеља и Христа је тада помазала Марија сестра Лазарева.
Други догађај је у граду Наину и тада је нека жена грешница помазала Христа миром. Тај
догађај је описан у Лукином јеванђељу. Трећи догађај се збио у дому Симона губавог и

10
Јн. 12,1-2. стих.
11
Мт. 26,8. стих.
12
Мк. 14,4. стих.
13
Владика Николај Велимировић, Омилије, Линц Аустрија 2001. године, 339-340 стр.

8
тада је Христа помазала миром нека трећа жена. Овај догађај је описан у Марковом и
Матејевом јеванђељу. Овакав став заступао је монах Зигабен14. Мој лични став је да нисам
присталица ове теорије. Радије бих сматрао да се не намерно у Матејевом и Марковом
јеванђељу „прећуткује“ име ове жене а да је то заправо била Марија сестра Лазарева. Опис
Лукиног јеванђеља да је ова жена грешница бих оставио по страни јер се опис у Лукином
јеванђељу, да је ова жена грешница што сестра Лазарева Марија свакако није била,
дијаметрално разликује од описа које налазимо у Марковом, Матејевом и Јовановом
јеванђељу. Што се тиче описа како је одређена жена миропомазала Христа, сматрам да је
свакако много битнија намена то јест циљ изливања мира на Христа. Ова жена излива
миро на Христа како нам сведочи јеванђеоски извештаји ради Христовог погреба.
Разбијање посуде у којој се налази миро нам свакако сведочи да је у питању туга. Древни
народи су разбијањем судова често исказивали тугу отуда ово је један културолошки траг
и синвол Христове скоре смрти.15

Желео бих да се свакако осврнем и на догађај описан у Лукином јеванђељу. Догађај

изливања мира на Христа од стране одређене жене од самог почетка до краја је скроз
другачије описан. На првом месту лик у овој причи који прима Христа у свој дом је
фарисеј и чини ми се да од самог почетка писац Лукиног јеванђеља критику шаље на
веома одређену адресу. Такође жена грешница излива на Христове ноге миро. Као
негативна страна у овом Новозаветном догађају нису људи који жену осуђују за бахато
бацање новца. Овде имамо сасвим другачију ситуацију. Симон фарисеј презире ову жену
зато што је грешница.Могли бисмо тврдити да се овде заправо радио два Библијска
догађаја. Први догађај се десио у дому Симона фарисеја, а други догађај се десио у дому
Симона губавог. Ипак сматрам да свако ко је иоле упућен у сам контекст Лукиног
јеванђеља ће убрзо одустати од ове теорије. Лукино јеванђеље је писано пре свега за особе
које су маргинализоване и одбачене од овога света. Свакако писац Лукиног јеванђеља
пише и за сиромашне. Порука Лукиног јеванђеља је јасна. Христос је дошао да спасе све,
сиромашне, одбачене, грешнике па и самог цареника. То експлицитно можемо видети у
Блаженствима ако упоредимо Блаженства у Лукином јеванђељу са Блаженствима из
Матејевог јеванђеља. Отуда бих радије сматрао да је писац Лукиног јеванђеља био добро
упућен у ток овог догађаја али да је ипак одлучио да овом догађају да свој личан печат.
Синволично дом Симонов ће остати Симонов али порука и циљ саме приче ће се
променити. Ово не значи да је писац Лукиног јеванђеља било како осиромашио Библијски
текст. Напротив сматрам да је писац Лукиног јеванђеља дао један сасвим нов смисао овом
догађају а он је, ко год, ма колико год сагрешио у животу искреним кајањем може да
задобије спасење.

14
Свети Теофилакт охридски, Тумачење светог еванђеља од Матеја, Манастир Високи Дечани 2004, 261
стр.
15
Свети Теофилакт охридски, Тумачење светог еванђеља од Матеја, Манастир Високи Дечани 2004, 261
стр.

9
Свакако остаје могућност и да писац Лукиног јеванђеља овде није користио гарђу за
писање јеванђеља коју је користио писац Матејевог јеванђеља. Ипак склон сам мишљењу
да прича описана у Лукином јеванђељу је иста, али да нам дај нову димензију поимања
овог догађаја.

Различита тумачења:

После настанка Новозаветних списа па и пре формирања канона, Црква се увек враћала
изнова читању Светог Писма. Свето Писмо је толико било неопходно самој Цркви да не
можемо замислити и једно богослужење без читања или певања одељака из Светог Писма.
Читав живот цркве је прожет Светим Писмом, оно је саставни део живота сваког
Хришћанина. Неопходно је рећи да је Свето Писмо написано за људе који су живели у
одређеном времену. Што је време више одмицало Свето Писмо је постајало све
неразумније самим хришћанима. Уопште једном Јелинском духу, који је био изграђен на
филозофији и сазнањима тог времена, Свето Писмо није било јасно. Да би неко разумео
одређени спис неопходно му је искуство и једна велика жеља да се саживи са списом. У
случају да тога нема спис бива погрешно схваћен. Свакако је нама лако да сада наводимо
принципе херменеутике и објашнјавамо историјску свест одређеног периода, али у
времену Антике то баш и није било тако. Управо због тога Оци Цркве су, у почетку
апологетски, тумачили одељке Светог Писма како би људима свог времена приближили
сам текст. Отуда у сваком тумачењу Библијског текста неопходно је навести и ранија
тумачења. Свакако је предност тога што успостављамо један континуитет у тумачењу, али
много битније је то што тиме ширимо хоризонте смог поимања текста. Тиме обогаћујемо
наше погледе на Светописамски текст и искуства Цркве кроз векове уграђујемо у наша
тумачења. Тако у наш фокус долазе нијансе у тексту до којих никад не би можда ни
продрли јер живимо у другачијем периоду. Отуда ћу ја покушати колико могу да изложим
различита тумачења Отаца на ове Новозаветне стихове.

На почетку желео бих да кажем да се овај одељак из Новога Завета чита на празник Цвети-
улазак Господњи у Јерусалим то јест у шесту недељу великог поста. Због тога ће овај
текст често бити гурнут са стране и Оци Цркве ће више коментарисати сам улазак
Господњи у Јерусалим него што ће тумачити овај одељак у својим беседама16.

Свети Јован Златоусти је тумачио овај Новозаветни одељак на Велики Четвртак17. Сама
беседа је названа „о Јудином Издајству“. Као што се да видети из самог наслова тема ове
беседе није одељак из Новог Завета који ми тумачимо али свакако је поменут унутар

16
Свети Григорије Палама, Господе, просвети таму моју, Београд 2005, 105 стр.
17
Свети Јован Златоусти, Дела, том трећи, Ниш 2013, 553-554 стр.

10
беседе. Свети Јован Златоусти тумачећи одлазак Јудин да изда Христа тумачи реч
„тада“18. Свети Јован Златоусти се пита када је то тада отишао Јуда да изда Христа, а
затим одговара да је то одмах након покајања блуднице19. Иако смо навели да се у тексту
Светог Писма не наводи да је ова жена блудница већ грешница изгледа да је ипак остало у
самом предању Цркве да је ова жена била блудница. Након тога Свети Јован Златоусти
пореди ову жену и Јуду. Иако је Јуда био апостол, није га спречило то звање да више воли
новац но Христа. Са друге стране имамо пример једне грешне жене која није марила за
новац, већ је купила скупоцени мирис и помазала Христа и тиме исказала своје покајање.
Управо тим примером Свети Јован Златоусти нам показује да није битан сам позив већ
спремност нашег срца да прихватимо Христов позив и покајемо се.

Свети Јован Дамаскин је такође поменуо овај Новозаветни одељак у својој беседи на
празник Цвети20. Свети Јован Дамскин ово место превасходно тумачи као потврду
васкрсења Лазаревог. Христос није на кратко васкрсао Лазара, нити је Лазар био попут
неког духа, већ је обедовао заједно са Христом. Помазивање ногу Христових од стране
Марије, сестре Лазареве, Свети Јован Дамаскин тумачи као припрему Христових ногу да
згази Змију у Аду, то јест Сатану, и тако разруши смрт. Као доказ да је то дело Маријино
богоуодно јесте мирис који се раширио по целом дому21 након помазивања Христових
ногу. И на крају Свети Јован Дамаскин наводи да је негодовање Јудино за ово расипање
новца заправо предсказање да ће Јуда продати Христа. Изјаву писца јеванђеља по Јовану,
да је Јуда има кесу са новцем, Свети Јован Дамаскин тумачи алегоријски отуда ова „кеса“
представља његову велику страст према новцу, среброљубље, због које ће на крају и
издати Христа.

Теофилакт Охридски је протумачио целокупно јеванђеље по Матеју22 и Марку23. У

тумачењу Матејевог јеванђеља Свети Теофилакт Охридски дели ову Новозаветну причу
на три дела. У тумачењу првог дела (Мт 26,6-7) Свети Теофилакт покушава да протумачи
различите описе овог догађаја. Наиме он наводи предање да је Симон губави заправо отац
Лазара који је васкрсао. Такође покушава да размотри идентитет жене која је помазала
Христа миром али не истрајава у том покушају. Он наводи две могућности: прву да је у
питању Лазарева сестра Марија и другу да је жена грешница из Витаније чула за ово
исцељење па је похитала да се покаје и принесе Господу жртву. По мом мишљењу много
занимљивије је алегоријско тумачење у овом одељку које примењује Свети Теофилакт. Он
наиме говори да је свако од нас грешница а да је миро којим се помазује Христос заправо
врлнски живот. Глава Христова је вера да Христос није само обичан човек већ богочовек.
Због тока је неопходно да свако од нас се миропомаже врлином и поверује у Христа

18
Мт. 26, 14. стих.
19
Свети Јован Златоусти, Дела, том трећи, Ниш 2013, 553-554 стр.
20
Свети Јован Дамаскин, Беседе, Врњци 2002, 219-220 стр.
21
Јн. 12,3 стих.
22
Свети Теофилакт охридски, Тумачење Светог еванђеља од Матеја, Манастир Високи Дечани 2004.
23
Свети Теофилакт охридски, Тумачење Светог еванђеља од Марка, Манастир Високи Дечани 2004.

11
богочовека да би задобио спасење. Други део ове приче (Мт. 26, 8-11) Свети Теофилакт
посвећује негодовању ученика. Свети Теофилакт тврди да Христос прекорева ученике за
њихово негодовање јер су напали жену која је заправо имала добру намер. Она није била
толико поучена у вери као апостоли па да зна да је брига о сиромасима веома битна. Због
тога је веома битно да имамо разумевања за оне који су тек приступили вери а њихове
дарове да не осуђујемо. У трећем делу ове Новозаветне приче (Мт. 26,12-13) Свети
Теофилакт Охридски пре свега нам наводи да је жена која је помазала Христа миром је
била предвођена Светим Духом. Она није ни сам знала шта чини али је ипак учинила
велику ствар. Она је помазала Христово тело за погреб. Свети Теофилакт наводи да ће
управо због тога се њено име спомињати где год се буде проповедало јеванђеље. На тај
начин Господ је наградио дело ове грешнице. И на крају Свети Теофилакт нам говори да
губавац Симон синволизује незнабожачке народе. Жена грешница је синвол синагоге кроз
које се излива миро, благодат на свакога човека који поверује у Христа. На крају Јуда је
синвол свих тврдовратих људи који не желе да поверују у Христа већ се враћају и
истрајавају у својим страстима.

Свети Јустин Ћелијски је такође протумачио јеванђеље по Матеју24. Тумачећи овај

Новозаветни догађај Свети Јустин га невероватно осавремењује. Он почиње тумачење
констатацијом света у коме он живи. Овај свет без Христа је бесмислен а сва етичка
правила и морални кодекси су безначајни. Свет без Христа је једно безнађе, права
анархија. Негодовање ученика на жену која је помазала Христу ноге Свети Јустин је
управо упоредио са овом анархијом. Затим он наводи да нема већег човекољубља од
Христољубља. Свако добро дело учињено Христу, учињено је сваком сиромаху јер управо
је Христос спасао све људе па чак и најсиромашније и најбедније људи од смрти. Свака
помоћ сиромаху је привидна. Једина истинска и коначна помоћ сваком човеку је
избављење од смрти а то је оно што је Христос својом жртвом за нас учинио. На крају
Свети Јустин нам говори да свако економско решење ће се решити једино ако Христа
носимо у себи, то јест ако постанемо Христолики. Тада ћемо ревновати за сваког човека
као што је и Христос то чинио.

Свети владика Николај Велимировић је такоће протумачио овај догађај Новозаветни у

својој беседи на празник Цвети25. Свети Владика Николај покушава да реши проблем
места где се помазивање Христових ногу одиграло. Он тврди да се десило у дому Симона
којег је Христос исцелио од губе. Тамо су такође били присутни Лазар, Марта, Марија,
ученици и још неки људи блиски Христу. Он такође наглашава да присуство Лазарево је
доказ васкрсења Лазара као човека а не да га је Христос васкрсао као неку привидну сену.
Такође он објашњава да Марија помазује Христа јер Марта служи вечеру. Марија је опет

24
Преподобни Јустин Ћелијски, Тумачење Светог еванђеља по Матеју, Београд 2000. год,ине, 522-524 стр.
25
Владика Николај Велимировић, Омилије, Линц Аустрија 2001. године, 339-340 стр.

12
узела учешћа у добром благословеном делу али сада не само духовно, слушајући поуку
Христову, већ и телесно помазујући тело Христово. Зашто Марија разбија суд пре
помазивања Христове главе и ногу? Свети владика Николај наводи да су посуде са
скупоценим уљем биле добро запечаћенепа да је било неопходно да се грлић посуде
разбије како би се уље отворило. Марија није разбила само грлић, наводи владика, већ и
целу посуду разбила симболизујући тиме да не жели да уштеди миро већ да све што има
дати Христу. Такође владика покушава да одгонетне ко је негодовао против овог
помазања Христа миром. Свети владика Николај нам тврди да могуће да није само Јуда
негодовао. Можда је негодовало још људи присутних укључујући и неке апостоле. Зашто
се онда у Јовановом јеванђељу издваја само Јуда? Вероватно, наводи владика, да се једини
Јуда није покајао за своје негодовање и једини је остао истрајан у свом среброљубљу.
Свети владика Николај наставља даље да тумачи како би објасно зашто је помазање
Христово од стране ове жене толико битно. Христовим Васкрсењем свако на овом свету
биће спашен од смрти. Због тога је свака жртва и дар Христу битнија од било каквог
милосрђа. На крају Свети владика Николај Велимировић нам поручује да ће Господ
наградити свакога ко ревнује у име његово као што је и ову жену наградио да где се год
проповед јеванђење да се помене и ово што је она учинила. Тако ће Господ свакога од нас
за свако наше добро дело наградити.

Закључак:

Након ове краће анализе упоредних Библијских текстова и након изложења различитих
тумачења овог библијског догађаја можемо закључити да је сам библијски текст веома
занимљив и компексан и отуда тумачења могу бити различита. Покушао бих на крају да и
сам дам неко тумачење на задати библијски одељак. Сматрам да предање Отаца нас не
спутава да у овом нашем времену покушамо да дамо сопствено тумачење и да Библијске
догађаје осавременимо и покушамо да људима свог времена приближимо текст Светог
Писма као што су то некада радили и сами Свети Оци.

Живимо у једном времену у коме су људи у главном упознати са Новозаветним

догађајима. То свакако не занчи да људи нашег времена свакодневно читају Свето Писмо
Новог Завета већ да путем интернета или разних текстова долазе у контакт са неком
врстом интерпретације Библијске поруке. Отуда наша свакодневница је испуњена разним
коментарима и криткама саме Цркве. У тим критикама Цркви се често говори да она не
испуњава Христов задатак милосрђа. Црква не брине доста о сиромашнима и гладнима по
улицама. По мишљењима многих то је оно што је Христос задао Цркви као задатак.

13
Милосрђе се често претставља као пут исконског Хришћанства а хришћанима се упорно
понављају Новозаветни стихови у којима се наводи како и хаљину и храну и место
становања морај подати другима. У случају да на интернет новинарским сајтовима изађе
вест о некој новоизграђеној Цркви, коментари на овакву вест биће често испуњени
мржњом и критиком која за поруку има да Црква не гради болнице, сиротишта већ се
узалудно бахати и расипа новац на прескупе богомоље. Црквени клир често бива осуђиван
чак и за непостојеће возне паркове а свештенослужитељи бивају оптужени за разне
малверзације и бивају често окарактерисани као лопови.Хришћанству се у данашње време
више него икад скреће пажња да не иде путем милосрђа. Многи теолози и сами сматрају
да будућност Хришћанства се може само видети у милосрђу. У супротном Хришћанство
је осуђено на пропаст.

. „А разумевши Исус рече им: Што ометате жену? Она је учинила добро дело на мени. Јер
сиромахе имате свагда са собом, а мене немате свагда. А она изливши мирис овај на тело
моје, учини то за погреб мој. Заиста вам кажем: Где се год успроповеда ово јеванђеље по
свему свету казаће се за спомен њен и ово што она учини.“

Можемо ли осудити свако дело које није упућено на адреу милости? Богослужбени
простор наше Цркве не претставља суморну канцеларију у којој се обављају дужности.
Црквени простор иконизује само будуће Царство Христово, Небески Јерусалим или
једноставно наш дом у којем нам је добро бити. Без богослужбеног живота Црква не
постоји. Унутар самог богослужења ми исказујемо наше постојање као једино оного што
заиста јесте. Свагда имамо сиромахе у овом пролазном времену. Постављам питање да ли
идентитет самих хришћана се налази у овоме времену? Свакако не, већ у Будућем Царству
Христовом. Једино што заиста постоји јесте стање Будућег Века. То свакако не значи да
Црква треба да занемари живот у овоме свету. Свакако ипак морам навести да Црква није
харитативна установа. Иако не одустаје да свакодневно на различите начине помаже
људима ипак примарно је одлучила да изговара „ дођи Господе!“ Отуда сматрам да управо
у овом Новозаветном одељку налазимо јасну поруку да оно што се Богу чини и зарад
Есхатолошке радости саме Цркве не може бити расипање новца.

На крају могу се само запитати откуда толика интересовања за то на који начин Црква
користи своја средства из буџета?

„ А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и
узимаше што се меташе у њу.“

14
Литература:
1. Свето Писмо Старог и Новог Завета, Свети Архијерејски Синод српске
Православне Цркве, Београд 2010. година.
2. Свети Теофилакт охридски, Тумачење светог еванђеља од Матеја, Манастир
Високи Дечани 2004. година.
3. Свети Теофилакт охридски, Тумачење Светог еванђеља од Марка, Манастир
Високи Дечани 2004.
4. Свети Јован Дамаскин, Беседе, Врњци 2002. година
5. Преподобни Јустин Ћелијски, Тумачење Светог еванђеља по Матеју, Београд
2000. година.
6. Владика Николај Велимировић, Омилије, Линц Аустрија 2001. године.
7. Предраг драгутиновић, Ко чита да разуме, Београд 2015. године.
8. Свети Григорије Палама, Господе, просвети таму моју, Београд
9. Свети Јован Златоусти, Дела, том трећи, Ниш 2013.

15