1. Zasto trampa nije mogla da obezbedi blagovremenu razmenu?

Neposredna razmena ili trampa podrazumevala je pronalazak baš onog lica kome
su potrebna ona dobra koja se trampe (razmenjuju), s jedne strane i da to lice
poseduje baš ono dobro koje je potrebno drugom licu i sve to u isto vreme i na
istom mestu što je veoma teško gotovo nemoguće. Zato je trampa podrazumevala
promenu mesta razmene, a za nju je bilo i potrebno odredjeno vreme.

2. Objasniti funkcije novca?

Posrednička funkcija novca podrazumeva da se proces razmene rasčlanjuje na

dva dela. Prvi deo je prodaja nekog dobra za novac, a nakon toga kupovina nekog
drugog dobra opet za novac. Ako se posmatra direktna razmena kod trampe onda
je trampa jednostavniji postupak, jer nema rasčlanjivanja na kupovinu i prodaju,
već se kupovina i prodaja obavljaju istovremeno. Ovo je samo privid jer je veoma
redak slučaj da se poklopi razmena dobara po vrsti, vrednosti, vremenu i prostoru.
Rasčlanjivanje na kupovinu i prodaju omogućuje da se na jednom mestu proda
jedno dobro, a na tom mestu ili na drugom mestu i u drugo vreme kupi drugo
željeno dobro u željenim količinama. Kod direktne razmene ramenjuju se gotova
proizvedena dobra, dok kod razmene za novac imaoci dobara mogz svoja dobra
prodavati kad smatraju da je to za njih najpogodnije.

Druga funkcija novca se sastoji u tome što novac predstavlja meru vrednosti.
Naime, u savremenim tržišnim privredama novcem se izražava prometna vrednost
dobara i usluga, a istovremeno se obavlja i poredjenje vrednosti različitih dobara i
usluga i na osnovu toga se obavlja razmena. Svako dobro ili usluga koja je
razmenjena, odnosno koja je prošla fazu ili proces razmene ima svoju prometnu
vrednost u novcu. Ono što treba imati u vidu je to da je svaka prometna vrednost
dobara ili usluga, koje su i prošle fazu razmene, i koje su dobile vrednost u novcu
da je ta vrednost relativna, a ne apsolutna. Naime, u jednom trenutku jedna roba
ima jednu vrednost, a u drugom drugu vrednost što zavisi od konkurencije, tražnje
itd. Naime, vrednost dobara ili usluga u novcu ne mogu se nikada objektivno
izmeriti kao što se ne mogu izmeriti njihove fizičke veličine.
Zakonsko sredstvo plaćanja je treća funkcija novca. Naime, sredstvo razmene
moće biti svako dobro za koje se dogovore i prihvate njihovi imaoci. Ali, zakonsko
sredstvo plaćanja može biti samo ono sredstvo koje za to proglasi odredjena
država. Zbog toja je novac deo pravnog sistema svake zemlje.

Funkcija prenošenja vrednosti i funkcija novca kao blaga.

3. Koje vrste finansija mozemo razlikovati i objasni svaku vrstu?

Zbog širokog polja na kojima deluju finansije one se mogu podeliti na više oblasti
od kojih su tri najvažnije i to:

1. Monetarne finansije
2. Javne finansije
3. Poslovne finansije

Monetarne finansije predstavljaju finansije centralnih banaka, poslovnih i drugih

banaka i osiguravajućih društava.

Javne finansije se bave finansijama države i drugih javno-pravnih institucija i

organa u cilju prikupljanja novčanih sredstava i njihovog trošenja radi
zadovoljavanja opštih i zajedničkih potreba.

Poslovne finansije predstavljaju finansije privrednih subjekata, raznih drugih

organizacija, preduzetnika do pojedinaca (lične finansije). Za poslovne finansije se
često kaže da je to umetnost upravljanja novcem. Poslovnim finansijama rešavaju
se problemi kao što su prikupljanje-pribavljanje sredstava i njihova upotreba.
Poslovne finansije se bave finansiranjem pojedinačnih preduzeća, odnosno
kompanija.

4. Zašto se cesto kaze da su porporativne finansije umetnost upravljanja?

5. Detaljno objasniti korporativne finansije?

Korporativne finansije predstavljaju upravljanje novčanim tokovima korporacije

što podrazumeva prikupljanje-pribavljanje novčanih sredstava i njihovo ulaganje.
Na ulaganje novčanih sredstava utiču izvori sredstava (sopstveni ili tudji), rizik
ulaganja sa stanovišta stepena pouzdanosti realizacije i vremenskog roka
korišćenja sredstava. Dosadašnja i teorija i praksa pokazala je da je finansiranje
najefikasnije ako se za dugoročno finansiranje koriste dugoriočni izvori, a za
kratkoročno finansiranje kratkoročni izvori. Korporativne finansije bave se
donošenjem odluka o investiranju i u tom procesu važno je, gde se, kada i kolko se
investira, procena rizika i prinosa itd. Odluka o investiranju direktno je povezana
sa odlukom o finansiranju, jer je za svaku investiciju potrebno obezbediti
finansijska sredstva. U toku redovnog poslovanja kompanija mora svakodnevno
donositi brojne poslovne odluke koje zajedno predstavljaju odluke o upravljanju
imovinom. Zbog toga su odluke o investiranju i odluke o finansiranju medjusobno
povezane i medjusobno uslovljene. Korporativne finasije bave se i donošenjem
odluka o dividendama. Uloga, mesto i značaj korporativnih finansija direktno je
povezana sa vrstom i složenosti korporacije kao i poslovnim okruženjem u kojem
deluje korporacija.

6. Objasniti korporativno upraljanje?

Korporativno upravljanje podrazumeva veštinu i način upravlkjanaj kompanijama

koje su organizovane u formi akcionarskih ili deoničkih društava. Budući da u
korporaciji postoji viđe subjekata sa različitim interesima korporativno upravljanje
tregba da poveže i uskladi nih motiva i odnosa izmedju tih subjekata kao što su
upravljački-menadžment, akcionari-deoničari-vlasnici-zaposleni i svi ostali koji
utiču na poslovanje, rast i razvoj korporacije (kupci, dobavljači, banke...).
korporativno upravljanje je takav način upravljanja kojim su kompanije
istovremeno i upravljane i nadzirane što znači da podrazumeva skup mehanizama,
pravila i postupaka putem koje kompanija funkcioniše i obavljaju svoju
funkcionalnu delatnost pri čemu je odvojena vlasnička i upravljača funkcija.
Korporativno upravljanje ima za zadatak da obezbedi realizaciju ciljeva
postavljenih od strane vlasnika, a koje definišu i realizuju upravljači.

7. Objasniti odluku o finansiranju?

Odluka o finansiranju ili odluka o budžetiranju kapitala (drugaciji naziv zbog

toga što se za ove odluke planira poseban budžet, najčešće na godišnjem nivou),
jeste jedna od najzačajnih odluka u čijem donođenju učestvuju finansijski
menadžeri. Uloga finansijskog menadžera u donošenju odluka o investiranju je u
tome da on pomaže u identifikaciji projekata koji mogu da obezbede prinos u
budućnosti koji će bibi veći od ulaganja. Investicione odluke u prethodnom
periodu podrazumevale su odluke koje su se najčešće ticale nabavke materijala
imovine (zgrade, mašine, tehnologija). Medjutim, globalizacija tržišta gde je svako
tržište (lokalno, regionalno, nacionalno) postalo samo segment svetskog tržišra
zahteva ulaganje kako u materijalnu imovinu tako i u nematerijalnu kao što su
patenti, licence, istraživanje i razvoj, reklamau i propagandu, promociju proizvoda,
investiciju u ljudske resurse i sl.

8. Objasniti odluku o investiranju?

Za svaku investiciju potrebno je obezbediti finasijska sredstva. Da bi se obezbedila

sredstva za investicije potrebno je doneti odluku o finansiranju. Finansijski
menadžer je zadužen za pribavljanje neophodnih sredstava. Finansiranje investicije
može se obezbediti iz sopstvenih i tudjih sredstava. Ukoliko se investicija
obezbedjuje iz tudjih (pozajmljenih izvora) ta sredstva se mogu obezbediti na više
načina. Jedan od načina je da investitori za uložena sredstva dobijau deo dobiti i na
taj način postanu suinvestitior. Ili, moguće je da kompanija izdavanjem dodatnih
hartija od vrednosti obezbedi novčana sredstva za investiciju i na taj način
investitor postaju suvlasnici kompanije. Radi obezbedjenja sredstava za investiciju
kompanija možđe idati dugovne hartije od vrednosti (obveznice), što znači da će o
ugovorenom roku morati vratiti pozajmljena sredstva uz plaćanje kamate. Takodje,
radi finansiranja investicije (posebno na tržištima gde nije razvijeno finansijsko
tržište) kompanija mpže obezbediti finansijska sredstva putem kredita, što znači da
se kreditna sredstva moraju vratiti u definisanom roku i na definisani način uz
plaćanje kamate.

9. Objasniti odluku o upravljanju imovinom?

Za svakodnevnoposlovanje kompanije potrebna su odredjena finansijska sredstva.

Zbog toga finansijski menadžer svakodnevno donosi veliki broj odluka o
finansiranju i te odluke spadaju u red odluka o upravljanju imovinom. Odluka o
upravljanju imovinom je u stvari jedna vrsta odluke o finansiranju. Odluka o
upravljanju imovinom nisu tako složene i zahtevne kao odluke o investiranju ili
odluke o finansiranju, ali zahtevaju održavanje poslovanja kompanije bez zastoja.
U tom smislu finansijski menadžment zadužen je za redovno fiakturisanje prodatih
proizvoda i usluga, naplatu prodatih proizvoda i usluga, isplatu dospelih obaveza
prema dobaljačima, državi i zaposlenima itd.

10.Objasniti odluku o dividendama?

Odluka o dividendama direktno je povezana sa odlukom o investiranju i odlukom o

finansiranju, a ako se ima u vidu tekuće poslovanje kompanije i odlukom o
upravljanju imovinom.
 11.Objasniti medjusobnu vezu izmedju odluka o finansiranju, investiranju,
upravljanja imovinom i odlukom o dividendama?

Već je istaknuto da se odluke o finansiranju oslanja na odluku o investiranju. Kada

nema investicija onda nema ni odluka o finansiranju. Visina investicije direktno je
povezana sa načinom i iznosom finansiranja. Dugoročne investicije se moraju
finansirati dugoročnim izvorima finansiranja, a kratkoročne investicije
kratkoročnim izvorima finansiranja. Dakle, odluka o investiranju i odluka o
finansiranju su direktno povezane. Investicija koliko god bila dobro osmišljena,
planirana, nerizična ili sa manjim rizikom neće uspeti ako se kvalitetno ne upravlja
tekućom imovninom. Dakle, odluka o upravljanju imovninom je povezana i sa
odlukom o investiranju i odlukom o finansiranju.

12.Objasniti pojam i sustinu „AGENCIJSKOG PROBLEMA“?

Korporativno upravljanje treba da omogući i obezbedi da upravljači-menadžeri

upravljaju u interesu vlasnika, a ne u svom sopstvenom interesu ili interesu trećeg
lica.zbog takvog zahteva javlja se tzv. „agencijski problem“ koji je posebno
izražen u korporacijama koji imaju veliku broj malih akcionara-deoničara.
Korporacije jesu takve kompanije koje podrazumevaju angažovanje od strane
vlasnika (principala-naredbodavca-vlastodavca) izvršioca (agenta) da u njegovo
ime, zbog znanja, stručnosti, informacija i talenta, uz odredjenu nadoknadu,
upravlja korporacijom u njegovom interesu, odnosno da u svim slučajevima ima na
umu interese prinicpala. Dakle, principal na svog agenta prenosi ovlašćenja s
pretpostavkom da će on uvek raditi i donositi odluke u njegovom interesu. Neki
o9d teoretičara agencijski problema definišu na način da je to sporazum u kome
jedno ili više lica delegira ovlašćenja na drugo lice da vrši radnje za prinipala. U
suštini Agencijski problem nastaje u slučaju kada agent, koji ima više znanja,
stručnosti, informacija i talenta od principala obavalja poslove upravljanja
kompanijom u svom sopstvenom interesu ili u interesu trećih lica (od kojih ima ili
će imati koristi), uz istovremen prikrivanje takvih poslova i namera.

13.Objasniti suštinu i način razrešavanja agencijskog problema odnos

menadžera i akcionara?

Dosadašnja iskustva i zakonodavstvo iz oblasti korporativnog upravljanja razvilo

je više mehanizama u cilju razrešenja agencijskog problema-odnos menadžera i
akcionara kao što su:

1. Postavljanje adekvatnog menadžmenta s obavezom poštovanja standarda i

rada u interesu društva i njegovo razrešenje nakon uočavanja rada u
sopstvenom interesu na štetu akcionarskog ili deoničkog društva i snošenje
odgovornosti u slučaju neispunjenja standarda i zadataka.
2. Direktan ili indirektan nadzor nad radom menadžmenta.
3. Veća nadležnost skupštini akcionara.
4. Stimulisanje menadžera raznim pravnim i finansijskim elementima za rad u
interesu društava.
14.Objasniti suštinu agencijskog problema odnos akcionara sa kontrolnim
paketom akcija i malih akcionara i nacin razresavanja tog problema?

Kod korporativnih društava gde postoji koncentracija vlasništva ili preko jednog
vlasnika ili preko grupe povezanih akcionara (deoničara) agencijski problem odnos
menadžera i akcionara ne postoji. Neime, u ovakvom slučaju dolazi do spajanja, a
ne radvajanja vlsničke i upravljačke funkcije i vlasnici direktno ili indirektno
upravljaju društvom. Kod ovakve strukture vlasnišva dominanti vlasnik postavlja
menadžment i onda je sasvim očekivano da će taj menadžment raditi u interesu
većinskog vlasnika. Kontrola menadžmenta od strane vlasnika je veća zbog
nepostojanja visokih agencijskih troškova. Medjutim, u ovom slučaju može doći
do donošenja odluka koje nisu u skladu sa interesima malih akcionara, jer se
njihovo misljenje ili ne uzima u obzir prilikom donošenja odluka ili ne mogu
uticati na njihovo donošenje. Da bi se umanjila ili eliminisala zloupotreba
većinskih akcionara prema manjinskim akcionarima zakoni koji regulišu
kompanijsko prava pokušavaju da naprave ravnotežu izmedju dva načela i to :

1. Naleča većine u korporativnom društvu koje je i izvor zloupotrebe položaja

većinskog akcionara i
2. Načela zaštitie prava malih akcionara.

Zaštita prava malih akcionara od zloupotrebe položaja većinskih akcionara, obavlja

se dominantno imperativnim zakonskim propisima, a znatno manje pravilima
dobrog korporativnog upravljanaj. Mali ili manjinski akcionari mogu bit zašticeni
od zloupotrebe položaja većinskog akcionara na sledeći način:

1. Primenom principa ravnopravnosti i jednakosti akcionara,

2. Veća zaštita manjinskih akcionara,
3. Ostvarivanje prava glasa manjinskih akcionara,
4. Pravo manjihskih akcionara da učestvuju u radu organa upravljanaja,
5. Pravo manjinskih akcionara za izlazak iz društva,
6. Pravo na sudsku zaštitu od strane upravnih organa.

15. Objasniti sustinu i nacin razresavanja agencijskog problema odnos

menadžerai drugih nosioca rizika poslovanja korporativnog društva?

Kod ovog agencijskog problema postavlja se osnovno pitanje kako se obezbedjuje

zaštita prava ostalih subjekata koji su u vezi sa poslovanjem korporativnog društva.
Budući da društvo čine i zaposleni koji nisu ni akcionari ni upravljači kako
obezbediti da ne dodje do otpuštanja iz nepotrebnog ili neosnovanog razloga, kako
obezbediti da se ne isplaćuju niske zarade, kako obezbediti da se zanemare ili
ugroze prava potrošača, kao obezbediti da se ne zaključju poslovi sa takvim
rizikom koji će ugroziti poslovanje ili prava drugih subjekata (pre svega poverilaca
svih vrsta), kako obezbediti da se ne zagadjue životna sredina i slično.

16.Objasniti pojam i ulugu menadžera?

Kada kažemo menadžer pod tim terminom podrazumevamo niz lica koji rukovode
odredjenim poslovaima i poslovnim funkcijama u kompaniji. U svim kompanijama
visoka pozicija pripada finansijskom menadžeru. Finansijski menadžer je taj koji u
velkoj meri doprinosi donođenju strategijskih finansijskih odluka, ako i
svakodnevnih finansijskih odluka koje se tiču tekućeg poslovanja. Donošenje
strategijskih finansijskih odluka je uvek na upravnom ili izvršnom odboru, zavisno
od načina organizacije kompanija. Finansijski menadžer je uvek zadužen za
planiranje, analizu i prikupljanje podataka koji su u vezi donođenja strategijskih
finanasijskih odluka.generalni finansijski menadžer uvek je zadužen za
organizaciju i nadzor rada sektora, odeljena, odnosno onog organizcijskog dela
kompanije koje se bavi poslovima finansija. U njegovoj nadležnosti je
budžetiranje, pračenje i kreiranje novčanih tokova.

17.Objasniti ciljeve kompanije kao što su: 1) maksimizacija i minimizacija

dobiti, 2)maksimizacija obima prihoda, 3) maksimizacija tržišnog učešča?
Za maksimiranje dobiti kao cilja kiompanije takodje mogu biti zainteresovnai i
akcionari i menadžeri, ponekad i zaposleni. Osnovni motiv ulaganja u akcionarsko
ili deoničarsko društvo je ostvarivanje dividende za koju se pretpostavlja da će biti
veća od ulaganja po nekom drugom osnovu. Zbog toga su akcionari-deoničari
zainteresovani za ostvarivanje dbotiti kako bi iz nje mogla biti isplaćena dividenda.
Menadžeri su takodje zainteresovani za ostvarivanje dobiti, jer to znači da je
kompanija uspešno poslovala, da su svojim poslodavcima ostvarili odredjeni
prinos i na taj način opravdali poverenje koje su im ukazali vlasnici putem organa
upravljanaj. Dobit je povezana sa troškovima, ako odredjene troškove snizimo
ispod podnošljivosti, kompanija će ostvariti dobit, ali to može biti samo
kratkoročan efekat. Dakle, troškovi moraju biti realni i umereni koji omogućavaju
rast i razvoj kompanije, a ne minimalni ispod realnosti u cilju ostvarivanja dobiti.
Ako kompanija postavi sebi cilj da ostvari maksimizaciju obim prihoda to
najčećce može značiti da će se smanjiti cene po jedinici proizvoda što će imati za
posledicu povećanje broja kupaca, ali će se smanjiti i dobit ili je neće biti. U tom
slučaju iz dobiti se neće moći finansirati isplata dividendi, neće biti reinvestiranja u
kompaniju, što dugoročno znači da kompanija neće poslovati. Ako kompanija kao
svoj strateški cilj definiše kao maksimiranje tržišnog učešća to takodje može da
znači da se snižavaju cene, a posledice toga mogu biti iste kao kod maksimiranja
obima prihoda. Treba imati u vidu da se i maksimiranje obima prodaje, ili
maksimiranje tržišnog učešća putem snižavanja cna, može postići i bez snižavanja
marži. Ako kompanija ima rezerve u produktivnosti, rezerve u škartovima u
proizvodnji, rezerve u nabavnoj vrednosti repromaterijala, broju zaposlenih,
rezerve u aktiviranju i motivisanju zaposlenih i menadžera, ostalim materijalnim
troškovima onda se po toj osnovi može ostavriti niža proizvodna cena, a da iznos
marže ostane isti.
 18.Objsniti ciljeve kompanija kao što su: 1)minimizacija troškova, 2)
maksimizacija i minimizacija zaliha, 3) maksimizacija i minimizacija
gotovih proizvoda 4)maksimizacija i minimizacija broja zaposlenih?

Kompanija može kao svoj cilj poslovanja postaviti minimziranje troškova. U tom
slučaju to može značiti smanjenej broja zaposlenih ispod minimuma, što za
posledicu ima povaćane napore i otpor zaposlenih, posebno ako ti povećani napori
nisu adekvatno nagradjeni. Takodje, smanjenje troškova može se realizovati kroz
veću produktivnost, smanjeni škart, štednja i racionalno korišćenje svih
raspoloživih resursa što je pozitivno i prihvatljivo sa stanovišta svih subjekata
korporativnog upravljanja. Ako kompanija kao svo cilj postavi minimiziranje
broja zaposlenih onda to znači da zaposleni moraju obavljati svoje radne zadatke
sa povećanim naporima. Medjutim, to ne mora da bude uvek slučaj. Kompanija
može objektivno proceniti potrebu za odredjenim brojem zaposlenih i organizovati
takav proces rada gde se svi posovi mogu obaviti stručno i kvalitetno sa tim brojem
zaposlenih. To istovremeno znači da su svi zaposleni visoko motivisani i da
poseduju adekvatnu stručnu spremu i potrebna znaja i veštine. Minimiziranje
zaliha repromaterijala kao cilj kompanije je veom poželjan poslovni dilj. On se
može ostvariti zuz kvalitetno planiranje procesa proizvodnje, nabavke, porodaje i
finansija. Dakle, uskladjenost ovih procesa, njihova medjusobna singergija može
objektivno doprineti minimizaciji zaliha repromaterijala. Minimizacija zaliha
repromaterijala obavezno podrazumeva utvrdjivanje minimalne količine bez koje
se ne može odvijati neometani proces proizvodnje. Minimizacija zaliha
repromaterijala podstiče i omogućava veću likvidnost i solventrnost. Minimzacija
gotovih proizvoda kao cilj poslovanja kompanija vrlo je slična minimizaciji
repromaterijala kod proizvodnih kompanija. Naime, kompanija ne trebaju zalihe
radi samog obima proizvodnje, vež radi prodaje. Zato minimalne količine zaliha
gotovih proizvoda treba da omoguće nesmetano odvijane procesa proizvodnje i
obezvedjivanje likividnosti i slolventnosti itd. Ali minimalne zalihe gotovih
proizvoda moraju da omoguće kontinuiranu isporuku kupcima, jer u suprotnom
kupci će pronaći novog dobavljača.

19.Objasniti etiku; šta je dobro a šta ispravno; dati primer?

Nepisana pravila, a koja kredibilne kompanije obavezuju, povezana su sa etikom i

etičkim ponašanjem. Etikom i estetikom bavi se deo filozofije. Etika jeste način
ponašanja kompanija, koji se zove aksiologija ili teorija vrednosti. Ova teorija bavi
se izučavanjem morala i pojmova dobrog i ispravnog. Dakle svaka etičnost sadrži
ono što je dobro i što je ispravno. Dobro je ono što je teorija etičnosti proglasila da
je dobro. Ali, ono što je dobro ne znači u svim slučajevima i za svakoga da je
ispravno. Npr. dobro je ako u uslovnima monopola ili oligopola možete ostvariti
ekstra marže i na taj način za svoju kompaniju obezbediti ekstara prihode ili veću
dobit. To je sasvim dobro. Ali, ako na taj način onemogućite dalje funkcionisanje
druge kompanije, onda to nije ispravno. U budućnosti nećete imati kome da
prodajete ili kupujete i slično. Da li je etički ispravno da na osnovu nevalidnih
finansijskih izveštaja i drugih pokazatelja ostvarite veću vrednost akcija ili
mogućnost za odobravanje kredita. To je u jednom trenutku dobro za kompaniju,
ali nije ispravno niti može dati dugoročne rezultate.

20.Objasniti etički kodeks?

Mnoge kompanije donose „etički kodeks ponašanja“. Tim kodeksom moguće je

regulistai veliki broj dilema etičkog ponašanja, ali je i dalje na menadžerima da
donesu konkretnu odluku kada se radi o konkretnom poslu za koji je vezana etička
dilema (dobro i ispravno). Autor ovg rada smatra da zakoni, pravila, propisi, etički
kodeks itd. mogu imati uticaj na menadžere tokom donošenja odluka koje su
vezane za etičko stanje dobro-ispravno, ali da to i dalje dominantno zavisi od
menadžera i njegovog pristupa etici, odnosno dobro-korisno.

21. Objasniti interno okruženje kompanija?

Načelno, poslovano okruženje kompanije sastavljeno je od internog i eksternog

okruženja. Interno okruženje podrazumeva sve ono što karakteriše kompaniju, od
njene organizacije, upravljanja, zaposlenih, proizvodnih kapaciteta, resursa koji su
obezbedjeni van organizacije (repromaterijal) itd. neki od ekonoskih teoretičara
smatraju da se interno okruženje može podeliti na čtiri osnovna dela i to:

1. Organizaciona struktura,
2. Organizaciona kultura,
3. Resursi.
22.Objasniti poslovno okruženje kompanija?

Kompanije u svom funkcionisanju obavljaju razne interakcije unutar svoje

organizacije i vanj nje. Sve ono što utiče ili je u vezi sa poslovanjem kompanije
predstavalja poslovno okruženje. Poslovno okruženje može se posmatrati sa užeg i
šireg stanoviđta. Poslovno okruženje sa uzeć stanovišta jeste okruženje koje čine
privredni subjekti različite vlasničke i organizacione strukture, kao i zakoni koji
regulišu poslovanje. Poslovno okruženje sa šireg stanovišta podrazumeva
okurženje privrednih subjekata i pravila kojim se reguliše način poslovanja, zatim
poresko i finansijsko okruženje. Dakle, poslovno okruženje čine svi oni elementi
koji na bilo koji način utiču na realizaciju poslovne funkcije kompanije.
 23.Koji najvažniji zakoni čine poslovno okruženje i zbog čega?

Zakonima i drugim propisima reguliše se poslovanje i rad privrednih subjekata. Što

su zakoni i drugi propisi stabilniji, što se manje menjaju, što su medjusobno
usaglašeniji i što imaju jasna i precizna rešenja, oni poslovni ambijent čine
atraktivnijim za poslovanje. Najznačajniji zakoni koji čine poslovno okruženje
jesu:

1. Zakon o privrednim društvima, odnosno zakon kojim se regulišu pravne

forme privrednih subjekata, njihovu organizaciju, način donošenja odluka
itd.
2. Zakon o obligacionim odnosima, odnosno zakon kojim se regulišu
medjusobna prava i obaveze privrednih subjekata tokom realizacije
registrovane delatnosti.
3. Zakon o trgovini, odnosno zakon koji reguliše trgovniske odnose.
4. Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, odnosno zakon koji rtguliše uvoz i
izvoz.
5. Zakon o platnim uslugama, odnosno zakon kojim se regulišu plaćanja i
naplatu druge finansijske transakcije.
6. Zakon o radu
7. Zakon o računovodstvu
8. Zakon o reviziji
9. Zakon o stečaju i likvidnosti
10. Zakon o zaštiti potrošača
11. Zakon o planiranju i izgradnji
12. Zakon o raznim porezim.
 24.Objasniti poresko okruženje?

Porezi predstavljaju javne prihode kojima se finansiraju opšte i zajedničke potrebe.

U savremnim privrednama javni prihodi čine oko 50% BDP, a u strukturi prihoda
porezi učestvuju oko 80%. Imajući u vidu jednu takvu činjenicu za poslovanje
svake kompanije veoma je važno kakav je fiskalni sistem na odredjenom tržištu.
Fiskalnim sistemom i fiskalnom politikom može se uticati na poslovanje
kompanija u smislu podsticanja investicija, šitenje tržuišta, povećanja broja
zaposlenih itd. isto tako fiskalnom politikom može se i negativno uticati na
poslovanje kompanija u smislu smanjenja obima poslovanja, smanjenja broja
zaposlenih, odlazak u tzv sivu zonu, koja podrazumeva izbegavanje plaćanje
poreza i drugih dažbina, selenje kompanija na tržita sa povoljnijim porezima,
iznošenje dobiti u druge zemlje. Najznačajni fiskaliteti koji utiču na poslavanje
kompanije su:

1. Porez na dobit,
2. Porez na dividendu,
3. Porez na zaradu,
4. Doprinosi za socijalno osiguranje,
5. Porez na dodatnu vrednost,
6. Porez na imovinu,
7. Naknade,
8. Takse,
9. Carine,
10. Akcize, itd.
25.Objasniti finansijsko okrućenje?
Kompanije svoju delatnost ovavljaju sopstvenim ili pozajmljenim sredstvima, a
najčešće i jednima i drugima. Protok novčanih sredstava ili hartija od vrednosti
vezan je za razne finansijske institucije. Zbog toga je finansijski sistem treće, ali ne
i poslednje po značaju, okruženje kompanija i menadžera koji rukovode
kompanijama. Može biti: finansijski sistem, stanovništvo, kompanije,
finansijske institucije, država, finansijaska tržišta.

26. Kakva je razlika izmedju brokera i dilera i čime se oni bave?

Brokersko-dilerska društva su posebni subjekti koji su organizovani i osnovani za

posredovanje na sekundarnom finansijskom tržištu. Banke, mogu dobiti status
berzanskog posrednika ako formiraju poseban organizacioni deo za te poslove.
Brokeri su takva društva koja kupuju i prodaju hartije od vrednosti u svoje ime, a
za račun klijenta. Dileri su takva društva koja kupuju i prodaju hartije od vrednosti
u svoje ime za svoj račun. Brokeri stiču zaradu putem provizije, a dileri putem
razlike kupovne i prodajne cene.

27. Objasniti kamatu kao ekonomsku kategoriju, osnovne vrste kamata i

kamatni faktor?
28. Objasniti pojam diskontovanja i ukamaćivanja. U čemu je njihova
sličnost i razlika?

Sadašnau vrednost (PV0) računali smo tako da smo buduću vrednost (FV)
diskontovali kamatnom stopom r u periodu t. U slučaju diskontovanja kamatno
stopom r ta kamatna stopa se naziva diskontna stopa ili stopa kapitalizacije. U
kolkiko je nepromenjena diskontna stopa za planiranu buduću vrednost potrebni su
manji ulozi uz duži period ulaganja (duže čekanje na buduću vrednost novca).
Kamatna stopa može biti prosta i složena. Proces izračunavanja buduće vrednosti
novca pomoću kamatne stope naziva se ukamaćivanje.

29. Objasniti kada i zašto novac danas više vredi nego u budućnosti?

Vremenska dimenzija (vrednost) novca polazi od koncepta da odredjena vrednost

novca danas više vredi od iste te vrednosti u budućnosti. Ovaj koncept zasnovan je
na realnoj činjenici da novac koji posedujemo danas možemo položiti u banku i na
taj način uvećati njegovu vrednost za kamatu, ili kupiti akcije i kroz odredjeni
period ostvariti dividendu i na taj način opet uvećati njegovu vrednost, ili kupiti, pa
potom prodati neku robu i slučno i to više puta i na taj način ostvariti dobit kroz
razliku u cenu. Pored toga postoje i drugi razlozi zbog koji novac danas vredi više
nego u budućnosti. Dakle, danas imamo, recimo 100.000RSD koji imaju odredjenu
kupovnu snagu, a postoji neizvesnost kolika će biti njegova kupovna snaga u
budućnosti, sa jedne strane, a s druge strane investiranjem tih 100.000 RSD moće
se ostvariti dodatna vrednost. Zatim, u slučaju inflatornih kretanja sadašnje
vrednosti novac opada u budućnosti. Iz prethodnih izlaganja vidljivo je da navčani
iznos danas više vredi nego taj isti iznos za dodinu dve tri ili više godina. Zbog
toga je važno da sadašnju vrednost putem ukamaćivanja dovedemo do njegove
buduće vrednosti, ali isto tako buduće novčane tokove svedemo na sadašnju
vrednost. Na ovaj način zaključujemao da li nam je korisnija adašnja ili buduća
vrednost novca.

30. Šta je to finasijsa struktura, a šta struktura kapitala – objasni?

 31. Šta su to pravila finansiranja i koje vrste pravila finansiranja
razlikujemo?

Pravila finasiranja treba da ukažu na kriterijume prilikom donošenja odluka o

izvorima finasiranja. Pravila finansiranja treba da kompanijama daju okvire na
osnovu kojih će se donositi odluke o izvorima finansiranja, ali istovremeno izvori
finasiranja spoljašnjim partnerima (kupcima, dobavljačima, bankama i drugim
kreditorima) daju informacije o njihovom finasijskom položaju. U teoriji su se
iskristalisala dve vrste pravila finasiranja:

1. Vertikalna pravila finansiranja,

2. Horizontalan pravila finansiranja.
32. Objasniti zlatno bankarsko praviolo finasiranja?

Zlatno (bankarsko) pravilo finansiranja u principu se odnosi na bankarsko

poslovanje. Ovo pravilo definisao je nemac Hubner davne 1854. godine koje glasi:
„kredit koji neka banka može dati, a da pri tom ne dodje u opasnost u pogledu
ispunjavanja svojih obaveza, mora odgovarati kreditu koji banka uživa i to ne samo
po iznosu nego i po kvalitetu.

33. U čemu se sastoji nedovoljna utemenljenost zlatnog bankarskog pravila

finansiranja?

Ovo pravilo polazi od dvostruke jednakosti sredstava i izvora i to po osnovu obima

i ročnosti. Ukoliko bi se banke pridržavale ovog pravila nikada ne bi došle u stanje
nelikividnosti. Medjutim, iako se u praksi banke u potpunosti ne pridržavaju
zlatnog bankarskog pravila finansiranja, one samo iz toga razloga ne dolaze u
stanje da ne mogu ispuniti svoje obaveze. Zato postoji više razloga kao što su:
 1. Banke svakodnevno primaju depozite po vidjenju koje koriste za pokriće
datih kredita,
2. Banke prema potrebi uzimaju kerdite kako na finansijskom tržištu tako i od
Centralne banke,
3. Banke svakodnevno primaju uplate na račun svojih klijenata,
4. Banke povezuju svoje klijente (kupce i dobavljače) pa u tom slučaju njihovo
medjusobno izmirivanje obaveza predstavlja samo premeštanje sredstava sa
jednog računa na drugi u okviru iste banke i tada se ne menja potencijal
banke.
5. Banke primaju štednju (oročenu i po vidjenju) i tu se koriste pravilom
velikih brojeva kada je gotovo nemoguće da svi štedni uloz budu povučeni
istog dana.
34. Šta je to „talaoženje“ novca?
35. Objasniti pravilo finansiranja odnos sopstvenog i pozajmljenog kapitala?

Sopstveni kapital predstavlja ukupnu imovinu kompanije, odnosno sve vrste

imovine kompanije, a pozajmljeni kapital sve vrste obaveza. U stručnoj literaturi
nema opšte saglasnosti o tome kakav je za kompaniju najpovoljniji odnos
pozajmljenog i sopstvenog kapital. Neki od autora smatraju da je za uspešno
poslovanje kompanije neophodno da odnos sopstvenog kapitala i pozajmljenog
kapitala treba da bude 50:50, drugi autori smatraju da odnos sopstvenog kapitala i
pozajmljenog kapitla treba da bude 2:1 ili 3:1, a najekstremniji stavovi polaze od
toga da je najpovoljnije finasiranje sopstvenim sredstvima. Dakle, bez obzira ne
neslaganje oko odnosa sopstvenog i pozajmljenog kapitala zaključuje se da su
dominatntni stavovi da finansiranje treba da bude dominantno iz sopstvenih
sredstava.
 36. Zbog čega ne postoji čvrsto stanovište koje se odnosi na odnos sopstvenog
i pozajmljenog kapitala?

Nije moguće finansiranje putem sopstvenog kapitala investicionih i drughih

projekata, kao i odredjenih tekućih obaveza u poslovanju kao što su nabavke većih
količina repromaterijala, nekih osnovnih sredstava itd. da sam odnos sopstvenog i
pozajmljenog kapitala nije jedini uslov za sigurnu zaštitu od nelikvidnosti,
odnostno sigurnosti naplate potraživanja i slično. Naime, za očuvanje likvidnosti
pored odnosa sopstvenog i tudjeg kapitala veoma je važno i uskladjivanje novčanih
tokova, onosno uskladjivanje prihoda i troškova. Odnos sopstvenog i tudjeg
kapitala utiče na ekonomske principe kao što su rentabilnost, elastičnost, sigurnost
i nezavistost.

37. Objasniti odnos sopstvenog i pozajmljenog kapitala sa stanovišta principa

likvidnosti, rentabilnosti, stabilnosti, nezavisnosti?

Visok procenat pozajmljenog kapitala u odnou na ukupni kapital kpmpanije

posledično ugroćava princip elastičnosti koja podrazumeva da kompanija o roku
izmiri sve dospele obaveze prema poveriocima, ako oni to zahtevaju.

Princip sigurnosti se posmatara kao mogućnost naplate potraživanja od sterane

poverioca. Jasno je da su poverioci zaštićeniji ukoliko je struktura sopstvenog i
pozajljenog kapitala pomerena u korist sopstvenog kapitala.

Princip nezavisnosti posmata delovanje kompanije bez uticaja poverioca. Ukoliko

kompanija nema mogućnosti da isplaćuje svoje obaveze prema svojim poveriocima
oni preduzimaju mere radi obezbedjienja svojih potraživanja tako što upisuju
hipoteke, zaloge na pokretnim i nepokretnim sredstvima, zaloge na sigurnim
potraživanjima, blokadom računa i slično. U takvim uslovima kompanija nije
nezavisna u donošenju poslovnih odluka. Kada sopstveni kapital u strukturi
kapitala ima dominantnu vrednost, onda postoji potencijalna veća nezavisnost
kpmpanije.