Фeрнан Бродел, Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II,

Београд 2001.

Фернан Бродел (1902-1985) је један од највећих представника француске и светске

историографије 20. века. Био је предводник друге генерације школе Анала, која је
основана 1929. године у Стразбуру. Дипломирао на Сорбони, неко време провео у Алжиру
и Бразилу, Бродел је усавршавао своје поглед и приступ методологији изучавања историје,
што је на крају резултирало настанаком низа капиталних научних монографија које су
нудиле један сасвим нов приступ прошлости, пре свега у виду концепта „дугог трајања“.
По повратку из Бразила, Бродел је живео у Паризу, где је дочекао Други светски рат. У
немачком заробљеништву пише своје најзначаније дело, Медитеран и медитерански свет
у доба Филипа II. Овај рад, након окончања рата, брани као докторат код Лисјена Февра, а
објавио га је 1949. године. Након докторирања постаје коуредник часописа Анали.
Економије, друштва, цивилизације, а после смрти Лисјена Февреа 1956. и водећа личност
школе Анала. Својим радом, не само да је афирмисао основне предратне поставке школе
Анала, већ је и значајно обогатио наслеђе ове школе. Централна тема Броделовог
истраживања су процеси дугог и средњег трајања, односно изучавање економских и
друштвених структура, као и историјских процеса који кроз векове обликују људска
схватања и менталитет, а условљени су не тако уочљивим факторима (као што су клима и
земљиште). Поред Медитерана, Бродел је написао и бројна друга дела: Материјална
цивилизација, економија и капитализам од XV до XVIII века (у три тома, 1967-1979);
Економска и друштвена историја; Списи о историји (1969) и недовршено дело, објављено
након смрти, Идентитет Француске (1986).

Броделово схватање Медитерана најбоље отркива ова одељак из његовог дела:

„Шта је Медитеран? Хиљаду ствари у исти мах. Није то један пејзаж, већ безброј пејзажа.
Медитеран није један већ безброј пејзажа, не једно море већ след мора; не једна
цивилизација већ цивилизације које се слажу једна за другом“. Цело дело је подељено на
три целине (за свако историјско трајење по једна), а предмет овог есеја је одељак из прве
целине Медитерана, која се тиче процеса „дугог трајања“ и коју Бродел сматра за
кључном у свом делу. Аутор своје дело започиње расправом о улози географије на
историју медитеранског света, пружајући убедљиве аргументе којима потврђује да људски
подухвати много тога дугују рељефу и подручју на коме су се одвијали. Планински
региони су према његовом мишљењу први доведени под људску контролу зато што су
равнице првобитно представљале подручја устајале воде и маларије, или зоне кроз које су
нестабилне реке протицале. Овладавање равницама је захтевало напредније
пољопривредне и иригационе технике, које су саме по себи захтевале прилив профита од
трговине и то на дугорочном плану и у већој размери. Ипак, равнице и приобална подручја
су у XVI веку били средиште цивилизације, а са планинским подручјем, у којима су нова
струјања теже продирала, остаће у чврстој супротности. Посебну црту средоземног живота
је представљало бачијање – сезонско пресељавање стада и пастира које је зависило од
различитих услова, а чијом појавом се аутор посебно бавио. Земља по Броделу,
представља “готово непомичан поредак” који управља животом и деловањем људи, и ова
скоро неприметна историја, налази се дубоко усађена у најдубље структуре читаве
историје. Тако аутор Медитеран посматра као заједнички простор, који према њему не
представља водену масу која раздваја различите државе, већ мноштво међусобно
повезаних копнених маса и воде без јасно дефинисаних граница. Штавише, Бродел тврди
да постоји глобални Медитеран који се пружа од Азорских острва до Новог света, преко
Црвеног мора и Персијског залива па до Балтика и реке Нигера. Након планина, аутор се
осврће на затвореност мора, као још једну суштинску карактеристику Медитерана. Скоро
сва пловидба, још од антике, одвијала се са обалом у видокругу и на отворено море се
излазило само ако је у питању од раније познат поморски пут. Бродел анализира свако
море унутар Медитерана, његове посебности, карактеристике и копнену околину чији
развој условљава. Представљена је и улога медитеранских острва, њихове карактеристике,
супротност од копнених маса, посебна окренутост мору и цивлизацијска улога коју она
носе.

Броделов потпуни изражај дошао је у његовом највећем делу, у чије писање је

уложио вишедеценијски рад, праћен темељним истраживањем архива по читавом
Медитерану. Његову намеру да оствари концепт „тоталне историје“ открива и сам наслов
дела, тиме што садржи име једног веома пространог географског простора и име великог
владара. Сам начин обраде материјала је ипак потиснуо владара у други план, док је
географско подручје по речима самог Бродела добило улогу „изузетне личности“. Ова
књига је дала изузетан допринос једном историографском стремљењу које чини тежња да
се превазиђе ограниченост историографије усмерене искључиво на подручје политичких
догађаја и жеља за дубљим и целовитијим разумевањем прошлости.

Павле Антонијевић, ИС17/32