Noa Gordon

POTOMCI MEDIKUSA

NARODNA KNJIGA ALFA 2007.



Ovu knjigu posvećujem Loren, mojoj ljubavi.

I našoj deci:
Majklu Gordonu
Lizi Gordon i Rodžeru Vajsu
i Džemi Bet Gordon, koja poseduje takvu toplinu
i maštu da može da vidi magiju kamen-srca.


PRVI DEO
Vraćanje na početak
 1.
Ponuda
Roberta se budila.
Celog svog života, ponekad usred noći, otvarala bi oči i piljila u tamu, napeta i
ubeđena da je još premoreni stažista u bolnici „Lemjuel Grejs“ u Bostonu, koji
koristi trenutak predaha da dremne u praznoj ambulanti usred svog 36-
časovnog dežurstva.
Zevnula je dok joj je sadašnjost polako dopirala do svesti, sa spoznajom da je
vreme stažiranja daleko iza nje. Svetleće kazaljke časovnika govorile su joj da
ima još samo dva sata, tako da je ponovo isključila realnost – ono davno
stažiranje naučilo ju je da iskoristi svaki sekund sna koji joj je na raspolaganju.
Vratila se dva sata kasnije sivoj svetlosti ranog jutra bez panike i posegla za
budilnikom da isključi alarm. Po pravilu se budila neposredno pre zvonjave
budilnika, ali ipak ga je uvek navijala, za svaki slučaj. Jak mlaz vode iz tuša
udarao joj je snažno u potiljak, oporavljajući je jednako kao da ima dodatni sat
spavanja. Sapunica joj se obilato slivala niz telo, više nego što je smatrala
poželjnim, i razmišljala je o tome kako bi bilo lepo da ima vremena za trčanje; ali
nije ga imala.
Dok je fenom sušila svoju kratku crnu kosu, još gustu i lepu, procenjivala je
svoje lice. Koža joj je bila lepa i čista, nos ravan, malo duži, usne široke i pune.
Senzualne? Široke, pune i predugo neljubljene. Imala je kesice ispod očiju.
„Dobro, šta je to što želiš, Roberta?“, grubo se obraćala ženi u ogledalu.
Ne više Toma Kendriksa, rekla je sebi. U to je bila sigurna.

Odeću je pripremila pre spavanja i sada je uze sa vešalice – bluza i šivene

pantalone, atraktivne, ali udobne cipele. Iz hodnika je kroz otvorena vrata
Tomove spavaće sobe videla da je odelo koje je nosio prethodnog dana još na
podu, gde ga je bacio kada se uveče skinuo. Ustajao je pre nje i već je odavno
napustio kuću jer je morao da bude spreman u operacionoj sali već u 6,45.
Nasula je čašu đusa i naterala sebe da ga pije polako. Zatim je obukla kaput,
zgrabila torbu i, prošavši kroz kuhinju koja se nikad nije koristila, izašla napolje.
Mali crveni BMV bio je ustupak njenom zadovoljstvu, kao što je ogromna antička
kuća bila Tomovom. Uživala je u tome kako motor prede, u lakoći kojom
pokreće volan.
Nešto snega je napadalo u toku noći, ali služba za čišćenje puteva u
Kembridžu obavila je dobar posao i nije imala problema čim je prošla Trg
Harvard i Kenedijev bulevar. Uključila je radio i slušala Mocarta dok je milela u
plimi saobraćajne gužve prema Memorijalnom putu, a zatim je preko
Bostonskog univerzitetskog mosta prešla peko reke Čarls na bostonsku stranu.
Iako je bilo rano, parking za bolničko osoblje bio je skoro popunjen. Parkirala
se na mesto blizu zida, kako bi izbegla mogućnost da neki nepažljivi vozač
ogrebe njen BMV kada otvori vrata svog automobila, i žustro ušla u zgradu.
Čuvar joj klimnu glavom. „’Bro jutro, dok Kol!“
„Zdravo, Lui!“
Kod lifta se javila nekolicini ljudi. Izašla je na trećem spratu i žurno ušla u
sobu 308. Uvek je bila prilično gladna kada bi ujutru došla na posao. Ona i Tom
su retko ručavali i večeravali kod kuće, a nikada nisu doručkovali. Frižider je
večito bio prazan, ako se izuzme sok, pivo ili neko drugo bezalkoholno piće.
Četiri godine je Roberta svakog jutra svraćala do krcate kafeterije, a onda je
Tesa Martula postala njena sekretarica i insistirala da za nju čini ono što
sigurno ne bi pristala da čini za bilo kog muškarca.
„Idem tamo da uzmem kafu za sebe, pa ne vidim zašto ne bih uzimala i za
vas“, insistirala je Tesa. Roberta je obukla čist beli mantil i počela da pregleda
istorije bolesti koje su joj bile ostavljene na stolu; sedam minuta kasnije Tesa ju
je obradovala donoseći poslužavnik sa tostom i krem sirom i jakom crnom
kafom.
Dok je Roberta doručkovala, Tesa se ponovo pojavila sa listom zakazanih
obaveza.
„Zvao je doktor Ringold. Želi da vas vidi pre nego što počnete sa poslom.“

Načelnik klinike je imao veliku kancelariju na četvrtom spratu. „Samo uđite,

doktorko Kol. Očekuje vas“, rekla je sekretarica čim ju je ugledala.
Kada je ušla, dr Ringold je klimnuo glavom i, pokazavši joj da sedne, čvrsto
zatvorio vrata.
„Maks Rouzmen je juče imao šlog za vreme konferencije o zaraznim
bolestima u Kolumbiji. Smešten je u njujoršku bolnicu.“
 „Oh, Sidni! Jadan Maks. Kako mu je?“
Slegnuo je ramenima. „Preživeo je, ali nije baš najbolje. Ozbiljna paraliza i
oštećeni nervi jedne strane lica i naspramne ruke i noge, za početak. Videćemo
šta će doneti nekoliko sledećih sati. Upravo me je zvao Džim Džefers iz Njujorka.
Rekao je da će me obaveštavati o svemu, ali proći će dosta vremena dok Maks
ne bude mogao da se vrati na posao. U stvari, imajući u vidu njegove godine,
sumnjam da će se uopšte vraćati.“
Roberta je klimnula glavom, odjednom na oprezu. Maks Rouzmen je bio
pomoćnik načelnika bolnice.
„Neko ko je tako dobar lekar kao ti, sa tvojim poznavanjem prava, dao bi novu
dimenziju odeljenju kao Maksov naslednik.“
Nije imala želju da bude pomoćnik načelnika; bio je to posao koji je
uključivao mnogo odgovornosti, a ograničenu moć.
Sidni Ringold kao da joj je čitao misli. „Za tri godine punim 65, a to je starost
u kojoj je penzionisanje obavezno. Pomoćnik načelnika će imati ogromnu
prednost nad drugim kandidatima da me nasledi.“
„Sidni, je l’ ti to meni nudiš mesto?“
„Ne, Roberta. U stvari, razgovaraću sa nekoliko drugih ljudi o tom mestu. Ali
ti bi bila jak kandidat.“
Roberta je klimnula glavom. „Pošteno. Hvala što si me obavestio.“
Ali njegov pogled ju je zadržao u fotelji. „Druga stvar“, rekao je. „Razmišljam
već duže vreme da bi trebalo da imamo komitet za publikacije kako bismo
ohrabrili naše lekare da više pišu i objavljuju radove. Želeo bih da ga ti formiraš
i vodiš.“
Odmahnula je glavom. „Jednostavno ne mogu“, rekla je otvoreno. „Već se
raspadam da ispunim svoj raspored.“ To je bilo tačno; on bi to trebalo da zna,
mislila je ljutito. Ponedeljkom, utorkom, sredom i petkom radila je sa
pacijentima u bolničkoj ambulanti. Utorkom ujutru je preko puta ulice, na
Masačusetskom fakultetu za lekare i hirurge držala predavanja o prevenciji
jatrogenih bolesti – bolesti i povreda koje izazovu lekari u bolnicama. Sredom
popodne je na fakultetu predavala o tome kako izbeći tužbe za loše lečenje i šta
treba činiti ako do njih dođe. Četvrtkom je obavljala abortuse na klinici za
porodično planiranje „Jamajka Plejn“. Peticom popodne je radila na klinici za
premenstrualni sindrom (PMS), koja je, kao i kurs o bolestima koje su izazvali
lekari, osnovana zahvaljujući njenoj upornosti i uprkos protivljenju nekih
konzervativnijih bolničkih lekara.
I ona i Sindi Ringold bili su svesni toga koliko mu je dugovala. Načelnik je
sponzorisao njene projekte i promocije uprkos političkim pritiscima. Isprva je
bio sumnjičav – advokat koji postaje lekar, stručnjak za bolesti izazvane
greškama lekara i bolnica, neko ko zagleda, kontroliše i sudi svojim kolegama
lekarima, često im isterujući novac iz džepa. U početku su joj neke kolege
nadenule ime Tužibaba, uvredljiv nadimak koji je nosila s ponosom. Načelnik je
gledao kako dr Tužibaba opstaje i napreduje i postaje dr Kol, prihvaćena zato
što je bila iskrena, žilava i jaka. Sada su i njena predavanja i njene klinike postali
politički korektni, toliko hvaljeni da je Sidni Ringold često na njima pobirao
lovorike.
„Možda možeš da srežeš neku drugu aktivnost?“ Oboje su znali da misli na
četvrtak na klinici za porodično planiranje.
Nagnuo se prema njoj. „Želeo bih da ovo radiš, Roberta.“
„Ozbiljno ću razmisliti o tome, Sidni.“
Ovog puta je nije zaustavio. Dok je izlazila, nervirala je samu sebe jer je
shvatila da već pokušava da pogodi koja su ostala imena na listi.
 2.
Kuća u ulici Bratl
Čak i pre venčanja Tom je pokušavao da ubedi Robertu da treba da iskoristi
kombinaciju prava i medicine za ostvarivanje optimalne zarade. Kada je, uprkos
njegovom savetu, potpuno okrenula leđa pravima i skoncentrisala se na
medicinu, nagovarao ju je da otvori privatnu ordinaciju u nekom bogatom
predgrađu. Dok su kupovali kuću, gunđao je zbog njene bolničke plate, koja je
bila skoro 25 odsto niža od zarade koju bi imala u privatnoj praksi.
Za medeni mesec putovali su na Devičanska ostrva – nedelju dana na malom
ostrvu blizu Sv. Tomasa. Dva dana po povratku, počeli su da traže kuću, a petog
dana razgledanja, žena iz agencije za nekretnine odvela ih je da vide otmenu, ali
zapuštenu kuću u ulici Brati u Kembridžu.
Roberta je razgledala nezainteresovano. Bila je suviše velika, suviše skupa,
suviše propala, a ulica je bila suviše prometna. „Bili bismo budale kad bismo je
uzeli.“
„Ne, ne, ne“, mrmljao je Tom. Sećala se kako je zgodno izgledao toga dana,
njegova kosa boje slame sveže ošišana, i nosio je novo odelo lepog kroja.
„Uopšte ne bismo bili ludi kad bismo to uradili.“ Tom Kendriks je video lepu
džordžijansku kuću u otmenoj ulici sa bogatom istorijom, sa trotoarima od
crvene cigle, kojima su stupali pesnici i filozofi, veliki ljudi o kojima se uči u
školi. Nepun kilometar dalje niz ulicu bila je veličanstvena kuća u kojoj je nekada
živeo Henri Vodsvort Longfelou, čuveni američki pesnik i harvardski profesor.
Odmah iza bila je škola bogoslovije.
Tom je već bio veći Bostonac od Bostonaca, govorio je bostonskim
akcentom, davao da mu se odela šiju kod čuvene braće Bruks. U suštini, on je bio
dečak sa severozapadno-američke farme koji je fakultet pohađao na
univerzitetu u Ohaju, tako da ga je i sama pomisao na to da bude harvardski
komšija – gotovo deo Harvarda – potpuno fascinirala.
Bio je i opčinjen kućom: fasada od crvene cigle sa vermontskim mermernim
ornamentom, lepi vitki stubovi duž vrata, mala antička okna na obe strane i
iznad ulaza, a zid koji je ograđivao imanje potpuno se slagao sa kućom.
Mislila je da se šali. Kada je shvatila da misli ozbiljno, bila je užasnuta i dala
sve od sebe da ga odgovori od te ideje. „Bilo bi mnogo skupo. I kući i ogradi je
potrebno renoviranje, treba popraviti krov i temelje. Agencija za nekretnine na
samom početku svog opisa kuće kaže da je potrebno uraditi novo grejanje.
Besmileno je, Tome!“
„Baš naprotiv, ima smisla. Ova kuća je kao stvorena za par uspešnih lekara.
Dokaz pouzdanosti.“
Nijedno od njih nije imalo neku ušteđevinu. Pošto je Roberta završila prava
pre nego što je upisala medicinu, uspela je da zaradi nešto novca, što je bilo
dovoljno da završi studije medicine i stažiranje uz podnošljive dugove. Tom je
pak dugovao zastrašujuću sumu. Uprkos tome, tvrdoglavo i uporno je insistirao
da kupe tu kuću. Podsetio je Robertu da je već bio počeo dobro da zarađuje kao
hirurg po ugovoru i tvrdio da, kada se tome doda njena manja plata, lako sebi
mogu da priušte kuću. Ponavljao je to iznova i iznova.
Bili su tek na početku braka i ošamućenost ju je još držala. Bio je bolji
ljubavnik nego osoba, ali to tada nije znala i slušala ga je sa ozbiljnošću i
poštovanjem. I na kraju je pristala.
Mnogo novca su potrošili na nameštaj, antički i gotovo antički. Na Tomovo
insistiranje kupili su i klavir – ne toliko da bi ona mogla da svira, koliko zato što
je izgledao „baš kako treba“ u muzičkoj sobi. Njen otac je jednom mesečno
uzimao taksi do ulice Brati i davao taksisti veliki bakšiš da unese njegovu
glomaznu gambu u kuću. Otac, srećan što je vidi sređenu, svirao je sa njom duge
i usiljene duete. Muzika je pokrivala mnoge ožiljke koji su postojali od početka i
činila veliku kuću manje praznom i hladnom.
Ona i Tom su se uglavnom hranili, van kuće i nisu imali svakodnevnu pomoć
u kući. Uzdržana crnkinja po imenu Beatriks Džonson dolazila je ponedeljkom i
četvrtkom i čistila, samo povremeno lomeći ponešto. Baštu je održavala firma
koja se time bavila. Retko su imali goste. Nije bilo table na ulazu na kojoj bi
pisalo da se tu nalazi lekarska ordinacija i koja bi ohrabrivala pacijente da uđu
na kapiju njihovog doma; jedini trag identiteta stanara kuće bio je par malih
bakarnih pločica koje je Tom pričvrstio na drvo na desnoj strani ragastova
ulaznih vrata:

TOM ALEN KENDRIKS, dr med.

i
ROBERTA Dž. KOL, dr med.
 Tih dana zvala ga je Tomi.

Posle razgovora sa dr Ringoldom, krenula je u jutarnju vizitu.

Nažalost, nikad nije imala više od jednog ili dva pacijenta na odeljenju. Bila je
lekar opšte prakse, zainteresovana za praksu kućnog lekara, a radila u bolnici
koja nije imala takvo odeljenje. Tako je bila nešto kao dečko za sve, igrač na
svim poljima, bez specijalizacije. Njen rad u bolnici i na fakultetu spadao je u
oblast na granici različitih odeljenja; kod nje su dolazile trudne pacijentkinje, ali
je neko na akušerskom odeljenju obavljao porođaje; isto tako, gotovo uvek je
upućivala svoje pacijente hirurgu, gastroenterologu, bilo kome od desetak
specijalista. Obično pacijente više ne bi ni videla, jer je njihovo stanje pratio
lekar specijalista ili porodični lekar u njihovom mestu. Najčešće su pacijenti
dolazili u bolnicu samo sa takvim problemima za koje je bila potrebna napredna
tehnologija.
Jedno vreme su otpor bolničke politike njenom radu i osećaj da se bori za
nešto novo davali čar njenom poslu u bolnici, ali je ona već davno bila izgubila
osećaj radosti u medicinskoj praksi. Suviše vremena je provodila sređujući
papire i potpisujući osiguranja: posebne formulare ako je nekome potreban
kiseonik, posebne duge formulare za ovo, posebne kratke formulare za ono, u
duplikatu, triplikatu, za svako osiguravajuće društvo drukčije.
Njene posete ambulanti bile su bezlične i kratke. Stručnjaci bez lica, zaduženi
za efikasnost u osiguravajućim društvima, određivali su koliko vremena i koliko
poseta sme da dopusti svakom pacijentu kog je hitro slala u laboratoriju, na
rentgen, ultrazvuk – procedure koje su Ispunjavale veći deo pravog
dijagnostičkog posla, a nju štitile od mogućih tužbi za pogrešno lečenje.
Često se pitala ko su ti ljudi koji dolaze kod nje za pomoć. Koji su to elementi
u njihovim životima, skrivenim od njenog gotovo površnog pogleda, doprineli
njihovoj bolesti? Šta će biti sa njima? Nije imala ni vremena ni prilike da se
prema njima odnosi kao prema ljudima, da stvarno bude lekar.
Te večeri se našla sa Gven Gebler u Aleksovom sportskom centru na Trgu
Kenmor. Gven joj je bila školska drugarica i najbolji prijatelj, ginekolog u
Institutu za planiranje porodice, čija su svežina, energičnost i oštar jezik u stvari
kamuflirali činjenicu da je bila na ivici pucanja. Imala je dvoje dece, muža
mešetara na berzi nekretnina, kome je loše išlo u poslednje vreme, pretrpanu
listu radnih obaveza, skoro skrhane ideale i depresije. Ona i Roberta dolazile su
kod Aleksa dvaput nedeljno da bi se mučile dugim časom aerobika, znojem
izbacile iz sebe glupe želje u sauni, iscrple u đakuziju besmislena kajanja, popile
po čašu vina, tračarile i pričale o medicini cele večeri.
Njihova najveća slabost bilo je proučavanje muškaraca u klubu i davanje
procene njihove privlačnosti isključivo na osnovu spoljašnjeg izgleda. Dok je
Roberta smatrala da joj je potrebno da na njihovom licu prepozna neki znak
inteligencije i produhovljenosti, Gven je više volela animalne kvalitete. Bila je
obožavateljka vlasnika kluba, zlatnog Grka po imenu Aleksandar Manakos. Lako
je bilo Gven da sanja o mišićavoj romansi punoj duha, a zatim da ode kući kod
svog Fila, možda kratkovidog i mešetarskog, ali duboko cenjenog s njene strane.
Roberta je odlazila kući i uspavljivala se čitajući medicinske časopise.
Naizgled, ona i Tom su živeli američki san: imali su krcate profesionalne
živote, lepu kuću u ulici Brati, seosku kuću u Berkširu, koju su koristili izuzetno
retko vikendom ili za vreme odmora. Ali njihov brak se pretvorio u pepeo.
Govorila je sebi da bi možda bilo drukčije da su imali dece. Ironijom sudbine,
lekarka koja je često lečila sterilitet kod drugih, sama je već godinama bila
neplodna. I ona i Tom su prošli testiranja, ali nije otkriven nikakav razlog
neplodnosti i oboje su se brzo prepustili mnogobrojnim odgovornostima svoje
lekarske profesije. Ti zahtevi su bili toliko teški za oboje da su se postepeno
sasvim udaljili. Da je njihov brak bio stabilniji, sigurno bi u proteklim godinama
razmišljala o veštačkoj oplodnji, ili možda o usvajanju. Sada već ni ona ni njen
muž nisu bili zainteresovani za to.
Roberta je već odavno postala svesna dveju stvari: da se udala za slabića i da
on viđa drugu ženu.
 3.
Bet
Roberta je znala da je i Tom iznenađen povratkom Elizabet Saliven u njegov
život. On i Bet su kao mladi živeli zajedno dve godine u Kolumbusu, u državi
Ohajo. U to vreme se zvala Elizabet Boshard. Po onome što je Roberta mogla da
zaključi iz Tomovog kazivanja o njoj, mora da mu je bilo prilično stalo do nje, ali
ga je ona ostavila kada je upoznala Brajana Salivena.
Udala se za Salivena i odselila u Holandiju, u Hag, gde je on radio kao direktor
marketinga IBM-a. Nekoliko godina kasnije premešten je u Pariz, a manje od
devet godina posle njihovog venčanja, on je doživeo moždani udar i umro. Do
tada je Elizabet Saliven objavila dva kriminalistička romana i stekla veliku
čitalačku publiku. Njen glavni lik bio je kompjuterski programer koji je putovao
za svoju kompaniju, tako da se svaka knjiga dešavala u drugoj zemlji. Putovala je
kud god da ju je knjiga vodila, obično živeći godinu ili dve u zemlji o kojoj je
pisala.
Tom je video čitulju Brajana Salivena u Njujork tajmsu i napisao pismo Bet, u
kojem joj izražava svoje saučešće. Uzvratila mu je pismom. Osim toga, nikada
nije dobio nijednu razglednicu od nje, niti je godinama mnogo mislio o njoj, sve
do dana kada mu je telefonirala i rekla da ima rak.
„Bila sam kod lekara u Španiji i Nemačkoj i znam da je bolest uznapredovala.
Rešila sam da se vratim kući da bolujem. Lekar u Berlinu mi je preporučio
nekoga na Sloan-Keteringu u Njujorku, ali znala sam da si lekar u Bostonu, tako
da sam došla ovamo.“
Tom je znao šta mu govori. I Elizabetin brak je bio bez dece. Izgubila je oca u
nesreći kada joj je bilo osam godina, a majka joj je umrla četiri godine kasnije od
iste vrste raka koji je Bet sada imala. Odgajila ju je očeva jedina sestra koja je
sada bila invalid i živela u staračkom domu u Klivlendu. Nije bilo nikoga kome je
mogla da se obrati osim Toma Kendriksa.

„Osećam se tako loše“, rekao je Roberti.

„Naravno da se osećaš loše.“
Problem je prevazilazio sposobnost i znanje opšteg hirurga. Tom i Roberta
su pričali o svemu, razmatrali sve što su znali o Betinom slučaju; to je bilo prvi
put posle mnogo vremena da su ovako delili svoje misli. Onda je zakazao
Elizabeti pregled na Institutu za rak i razgovarao sa Hauardom Fišerom posle
svih pregleda i ispitivanja.
„Karcinom se daleko proširio“, rekao je Fišer. „Video sam pacijente u gorem
stanju od tvoje prijateljice koji su imali remisiju, ali siguran sam da razumeš da
nisam veliki optimista.“
„Razumem“, rekao je Tom, a onkolog je prepisao terapije koje kombinuju
zračenje i hemoterapiju.

Roberti se Elizabet dopala na prvi pogled. Nekadašnja ljubavnica njenog muža

bila je punačka žena okruglog lica, koja se oblačila elegantno kao Evropljanka, ali
je dozvolila da u srednjim godinama izgleda opuštenije i bucmastije nego što je
to bilo moderno. Nije bila spremna da digne ruke; bila je borac. Roberta joj je
pomogla da nađe jednosoban stan u Aveniji Masačusets i ona i Tom su viđali
bolesnu ženu što su češće mogli, kao prijatelji, a ne kao lekari.
Roberta ju je vodila da gleda Bostonski balet u „Uspavanoj lepotici“ i na prvi
jesenji koncert simfonijskog orkestra, gde je ona sedela visoko na galeriji, dok je
Bet ustupila svoju kartu u sedmom redu partera.
„Imaš samo jednu sezonsku kartu?“
„Tom ne ide. Imamo različita interesovanja. On voli da gleda hokej, a ja ne“,
rekla je Roberta, na šta je Elizabet zamišljeno klimnula glavom i rekla da je
uživala gledajući Sejdži Ozavu kako diriguje.
„Dopašće ti se bostonski pop sledećeg leta. Ljudi sede za malim stolovima i
piju šampanjac i limunadu dok slušaju laganu muziku. Veoma gemühtlich.“
„O, moramo da idemo!“, rekla je Bet.

Bostonski pop joj nije bio suđen. Zima je bila tek na početku kada je bolest uzela
maha; stan joj je bio potreban samo sedam nedelja. Dobila je privatnu sobu u
Memorijalnoj bolnici Midlseks, na spratu za posebne goste i zračenja su
pojačana. Vrlo brzo je kosa počela da joj opada i gubila je u težini.
Bila je tako razumna, tako pribrana. „To bi bila dobra knjiga, znaš?“, rekla je
Roberti. „Samo što nemam energije da je napišem.“
Iskrena bliskost razvila se između dve žene, kasno jedne noći dok je njih troje
sedelo u bolničkoj sobi, pogledala je u Toma. „Želim da mi obećaš nešto. Hoću
da mi se zakuneš da nećeš dopustiti da patim ili dugo umirem. Kuneš li se?“
„Da“, rekao je svečano, kao da je u pitanju bračni zavet.
Elizabet je htela da promeni svoj testament i u njega unese deo koji bi se
odnosio na život – naime, nalagao bi da se njen život ne produžava bilo
lekovima, bilo tehnologijom, odnosno aparatima. Zamolila je Robertu da joj
dovede advokata. Pozvala je Suzanu Lorenc iz kancelarije „Vigoder, Grant i
Berlou“, firme u kojoj je i sama jednom kratko radila.
Nekoliko večeri kasnije, Tomova kola su već bila u garaži kada se Roberta
vratila iz bolnice. Zatekla ga je za kuhinjskim stolom, kako pije pivo i gleda
televiziju.
„Zdravo. Je l’ ti se javljala Lorencova?“ Isključio je televizor.
„Zdravo. Suzana? Ne, nisam je čula.“
„Zvala me je. Hoće da budem Betin medicinsko-pravni zastupnik. Ali, ne
mogu. Ja sam njen zvanični lekar i to bi predstavljalo sukob interesa, zar ne?“
„Da, tako je.“
„Dakle, hoćeš li? Mislim, da ti budeš njen zakonski agent“
Ugojio se i izgledao kao da nije dovoljno spavao. Na košulji je imao mrve od
krekera.
„Da, u redu je.“
„Hvala.“
„Nema na čemu“, rekla je i otišla gore u svoju sobu da legne.

Maksu Rouzmenu je predstojao dug oporavak, tako da je rešio da se penzioniše.

Roberta to nije saznala od Sidnija Ringolda; naprotiv, dr Ringold nije ništa
zvanično saopštio u vezi sa tim. Ali zato je Tesa stigla sa vešću sva uzbuđena.
Nije htela da otkrije svoj izvor, ali je Roberta mogla da se kladi da joj je to rekla
Bes Harison, Rouzmenova sekretarica.
„Priča se da si među ozbiljnim kandidatima za dr Rouzmenovo mesto“, rekla
je Tesa. „Jee! Mislim da imaš dobre šanse. Za tebe bi mesto zamenika načelnika
bilo tek prva stepenica ka vrlo visokom položaju. Da li bi više volela da budeš
dekan Medicinskog fakulteta ili direktor bolnice? Osim toga, hoćeš li me voditi
sa sobom kud god te vodila tvoja karijera?“
 „Zaboravi. Neću dobiti taj posao. Ali uvek ću te voditi sa sobom. Uvek si
upoznata sa svim glasinama. I svakog jutra mi donosiš kafu, ti ludačo!“
Bila je to jedna od mnogih priča koje su kolale bolnicom. Povremeno bi neko
lukavo i znalački ubacio nešto, šaljući joj poruku da je svet svestan njenog imena
na listi. Nije bila preterano uzbuđena zbog toga. Nije znala da li dovoljno želi taj
posao da bi ga prihvatila u slučaju da joj bude ponuđen.

Uskoro je Elizabet dovoljno smršala da bi Roberta nakratko mogla da stekne

blagu predstavu o tome kako je izgledala kao mlada, vitka devojka koju je Tom
voleo. Oči su joj sada izgledale krupnije, a njena koža je postala prozračna. Bila je
već na granici mršavosti.
Među njima je postojala neobično srdačna, duboka spoznaja koja ih je činila
bliskijim nego da su bile čak sestre. Delimično je to bilo zbog toga što su delile
sećanje na istog ljubavnika. Robertin um se opirao slici Elizabet i Toma u
seksualnom zanosu. Da li je bio isti s njom dok je vodio ljubav? Da li je i
Elizabetinu guzu isto onako milovao, da li joj je ljubio pupak posle svršavanja?
Mora da je i Elizabet mislila na nešto slično dok ju je posmatrala, shvatila je
Roberta. Pa ipak, među njima nije bilo ljubomore; samo velika i retka bliskost.
Iako teško bolesna, Elizabet je bila saosećajna i promućurna.
„Da li ćete se ti i Tom rastati?“, upitala je jedne noći kada je Roberta svratila
da je obiđe na putu kući.
„Da. I to vrlo brzo.“
Elizabet je klimnula glavom. „Žao mi je“, prošaputala je, našavši u sebi snage
da teši; ali bilo je jasno da to što je Roberta potvrdno odgovorila na njeno
pitanje nije bilo iznenađenje za nju. Roberti je bilo žao što se nisu poznavale već
odavno. Bile bi divne prijateljice.
 4.
Trenutak odluke
Četvrtak.
Dok je bila mlađa, Roberta se rado i često politički izjašnjavala; sada joj se
činilo da postoje još samo četvrci.
Smatrala je da bebe imaju neprocenjivu vrednost i nije volela abortuse – bili
su ružni i prljavi. Ponekad je to smetalo njenim drugim profesionalnim
aktivnostima, jer su se neki od njenih kolega tome protivili, a njen muž se uvek
plašio i mrzeo taj njen posao zbog slike koju o njoj stvara u javnosti.
Ali, u Americi se vodio rat oko abortusa. Mnogi lekari su oterani sa klinika
ružnim, grubim pretnjama pripadnika pokreta protiv abortusa. Roberta je
verovala u ženino pravo da donese odluku o svom sopstvenom telu, tako da se
svakog četvrtka ujutru vozila u „Jamajka Plejn“ i krišom ulazila na zadnji ulaz
Klinike za planiranje porodice, izbegavajući demonstrante, transparente kojima
su mahali prema njoj, raspeća koja su joj unosili u lice, krv kojom su je prskali,
fetuse u teglama i razne uvrede.
Poslednjeg četvrtka u februaru parkirala je kola na parkingu Ralfa Ajelija,
komšije koga je plaćala Klinika za abortuse. Sneg u njegovom dvorištu bio je
dubok i svež, ali je njegov posao bio da prokrči usku stazu do stražnje kapije.
Dvorište klinike počinjalo je sa druge strane ograde, a od kapije je tamo
nastavljala uska staza do zgrade klinike.
Roberta se uvek trudila da od parkinga do zgrade stigne što brže, plašeći se
da bi demonstranti mogli da pojure ka njoj sa trotoara ispred klinike; bila je
ljuta i besmisleno posramljena što mora krišom da se uvlači na svoje radno
mesto lekara.
Tog četvrtka nije se čula buka ispred glavnog ulaza u zgradu, nije bilo uzvika,
nije bilo pogrdnih imena i psovki, ali je Roberta bila veoma zabrinuta posle
susreta sa Elizabet Saliven kod koje je svratila na putu do posla.
Elizabet je dospela u stanje koje nije ostavljalo prostora ikakvoj nadi; bila je
već u carstvu nepodnošljivog bola. Pritiskom na dugme mogla je sebi da daje
određenu količinu sredstva protiv bolova, ali je ono od samog početka bilo
nedovoljno. Svaki put kada bi postajala svesna, trpela bi strašne bolove i Hauard
Fišer je počeo da joj daje veoma velike doze morfijuma.
Spavala je u svom krevetu, nepomična.
„Zdravo, Bet“, rekla je Roberta glasno.
Dodirnula je vrhovima prstiju njen topli vrat koji je slabo pulsirao. Za
trenutak, skoro nevoljno, obuhvatila je svojim šakama šake druge žene. Negde iz
dubine Elizabet Saliven informacije su se prelivale u Robertu, nalazeći put do
njene svesti. Osetila je malenost tog rezervoara života, koji se uporno i stalno
praznio sve više i više, sa beskrajnom sporošću. Oh, Elizabet, tako mi je žao,
rekla joj je u sebi. Tako mi je žao, draga moja.
Elizabetine usne su se pomerile. Roberta se nagla nad nju, naprežući se da je
čuje.
„... zelenu. Uzmi zelenu.“
Roberta je ovo ispričala jednoj od medicinskih sestara na odeljenju, Beverli
Martin.
„Izgleda da je bog voli“, rekla je sestra. „Skoro nikada nije dovoljno budna da
bi rekla bilo šta.“
Te nedelje kao da su zavrtnji na svim spravama za mučenje bili odjednom
zategnuti za Robertu. Bila je pod velikim stresom. Tokom noći je bio podmetnut
požar u jednoj klinici za abortuse u državi Njujork, a ista bolesna strast oživela
je i u Bostonu. Velike, žestoke demonstracije, povremeno manične, pogodile su
dve klinike u Bruklinu, jednu pod upravom Planiranja porodice, a drugu pod
Prenatalnom. Protesti su doveli do prekida njihovog rada, policija je morala da
uzvrati i došlo je do masovnog hapšenja demonstranata. Pretpostavljalo se da je
Klinika za planiranje porodice „Jamajka Plejn“ sledeća na udaru.
Gven Gebler je sedela u lekarskoj sobi, neobično tiha, i pila kafu.
„Nešto nije u redu?“
Gven spusti šolju i posegnu za tašnom. Izvadila je list papira, dvaput
presavijen. Kada ga je Roberta razvila, vide da je u pitanju poternica, poput onih
koje se izlažu u poštama. Na njoj je bilo Gvenino ime, adresa i fotografija, njen
nedeljni raspored, činjenica da je napustila unosni posao akušera u
Fremingamu „da bi se obogatila radeći abortuse“, a kao zločin zbog kojeg se
traži, navedeno je ubistvo beba.
„Ne piše živa ili mrtva“, ogorčeno reče Gven.
„Da li su napravili poternicu i za Lesa?“ Lesek Justinovič je 26 godina radio
kao ginekolog u Njutonu pre nego što se pridružio Klinici. On i Gven bili su
jedini lekari sa punim radnim vremenom na Klinici za planiranju porodice.
„Ne, izgleda da sam ja žrtveno jagnje, mada čujem da je Valter Herst u
đakonskoj bolnici na sličan način počastvovan.“
„Šta ćeš učiniti povodom toga?“
Gven je pocepa poster na dva dela, a onda na još dva i baci papiriće u kantu za
otpatke. Zatim poljubi vrhove svojih prstiju i nežno potapša Robertu po obrazu.
„Ne mogu nas oterati ako im to ne dozvolimo.“
Roberta zamišljeno ispi svoju kafu. Dve godine je obavljala abortuse u prva
tri meseca trudnoće. Posle stažiranja, završila je obuku iz ginekologije, a Les
Justinovič, sjajni učitelj sa ogromnim iskustvom, obučavao ju je u obavljanju
abortusa. U prva tri meseca, postupak je bio apsolutno siguran ako se obavljao
pažljivo i korektno, a ona je bila vrlo pažljiva u tome da sve obavi kako treba.
Ipak, svakog četvrtka ujutru bila je toliko napeta kao da joj predstoje operacije
na mozgu.
Uzdahnula je, bacila papirnu čašu od kafe, ustala i krenula na posao.

* * *

Sledećeg jutra u bolnici, Tesa je čudno zurila u nju kad joj je donela kafu i kiflu.
„Stvari se zahuktavaju. Postaje ozbiljno. Priča se da doktor Ringold pominje
četiri imena, a tvoje je među njima.“
Roberta proguta zalogaj kifle. „Ko su ostalo troje?“, upita, nesposobna da se
suzdrži.
„Još ne znam. Samo sam čula da su svi jaki igrači.“ Tesa je pogleda iskosa.
„Znaš li da na tom mestu nikada nije bila žena?“
Roberta se nasmešila bez velikog oduševljenja. Pritisak više nije bio
dobrodošao, s obzirom da je dolazio od njene sekretarice. „To i nije neko
iznenađenje, zar ne?“
„Ne, nije“, reče Tesa.

Tog popodneva Roberta se vraćala pešice sa klinike kada je srela Sidnija ispred
zgrade bolničke administracije.
 „Ćao!“, pozdravio je.
„Ćao!“
„Da li si odlučila nešto povodom onog mog zahteva?“
Oklevala je. Iskreno rečeno, to je bila potpuno potisnula iz svojih misli, ne
želeći time da se bavi. Ali to nije bilo fer prema Sidniju. „Ne, nisam. Ali hoću,
uskoro.“
Klimnuo je glavom. „Znaš šta radi svaka univerzitetska bolnica u ovom
gradu? Kada im je potreban neko za rukovodeće mesto, traže kandidata koji je
već sebi stvorio ugled naučnika, majstora za katedrom. Nekoga ko je objavio
gomilu radova.“
„Kao mladi Sidni Ringold, sa njegovim radovima o smanjenju težine i krvnom
pritisku i nastanku bolesti.“
„Da, kao taj davnašnji majstor Sidni Ringold. Istraživanje me je dovelo do
ovog mesta“, složio se. „Ništa logičnije od činjenice da odbori koji traže
predsednika koledža uvek biraju nekoga ko je bio izuzetan predavač. I evo tebe.
Ti si, naprotiv, objavila nekoliko radova, nekoliko puta uskomešala duhove, ali ti
si lekar, ne naučni istraživač. Mislim da je dobar trenutak da imamo pravog
lekara za pomoćnika načelnika, ali moram da izađem sa predlogom koji će biti
prihvaćen od strane bolničkog osoblja i medicinske zajednice. Ako za
pomoćnika načelnika treba da bude postavljen neistraživački tip osobe, onda
ona mora da ima toliko stručnosti i toliko profesionalnog rukovodilačkog
kapaciteta u svojoj biografiji koliko god je to moguće za jednog čoveka.“
Nasmešila se, svesna da joj je on prijatelj. „Razumem, Sidni. I vrlo brzo ću vam
saopštiti svoju odluku o predsedavanju Komitetom za publikovanje stručnih
radova.“
„Hvala, doktorko Kol. Prijatan vikend, Roberta.“
„I vama, doktore Ringold.“

Čudna topla oluja dolazila je s mora, šibajući Boston i Kembridž žestokim

pljuskovima, topeći sneg te pozne zime. Napolju je sve bilo mokro, puno bara,
sve je curilo, a oluci više nisu imali gde da izbacuju vodu.
Ležala je u krevetu tog subotnjeg jutra, slušajući pljusak i razmišljajući. Nije
joj se dopadalo raspoloženje u kojem se nalazila; njena mrzovolja je bila sve
veća, a znala je da to i te kako može da utiče na njene odluke samo ako bude
dozvolila.
Nije sa mnogo entuzijazma gledala na mogućnost da postane naslednik
Maksa Rouzmena. Doduše, sa ništa više entuzijazma nije gledala ni na svoj
profesionalni život kakav je bio tog trenutka. Razmišljala je o tome koliko je
Sidni Ringold verovao u nju i kako joj je stalno davao prilike u situacijama u
kojima bi je drugi muškarci sigurno odbili.
I stalno joj je pred očima bio izraz na Tesinom licu dok joj je govorila kako
nijedna žena nije nikada bila pomoćnik načelnika bolnice.
Najzad je ustala iz kreveta i obukla svoju najstariju trenerku, vetrovku,
najodrpanije cipele i kačket koji je nabila preko ušiju. Napolju su joj noge
šljapkale kroz vodu i bile potpuno mokre već posle nekoliko koraka. Bez obzira
na otopljavanje, u Masačusetsu je još bila zima; bila je mokra i drhtala je, ali dok
je trčala, krv je počinjala da joj peva i brzo se ugrejala. Mislila je da ode samo do
Memorijal Drajva i nazad, ali joj je trčanje toliko prijalo da nije želela da se vrati
tako brzo. Nastavila je duž reke Čarls, posmatrajući kišu kako dobuje po ledu,
sve dok nije počela da se umara. Pri povratku je dvaput bila okupana kada su
prošli automobili, ali nije marila; ionako je već bila mokra kao da je plivala.
Ušla je u kuću na zadnja vrata, ostavila mokru odeću na pločicama u kuhinji i
obrisala se kuhinjskom krpom da voda ne bi curila sa nje po tepihu na putu do
kupatila. Dugo je stajala pod toplim mlazem tuša, sve dok se ogledalo nije toliko
zamaglilo da više nije mogla da razazna svoj obris u njemu dok se brisala.
Tek je bila počela da se oblači kada je odjednom odlučila: pristaće,
predsedavaće Sidnijevim odborom. Ali neće ništa precrtati od svojih ostalih
poslova. Četvrtak će ostati četvrtak, doktore Ringold.
Bila je još u gaćicama i dukserici kada je zgrabila telefon i okrenula njegov
kućni broj.
„Ovde Roberta“, reče kada se javio. „Nisam znala da li ste vas dvoje kod kuće.“
Ringoldovi su imali kućicu na plaži na Martas Vinjardu i Glorija Ringold je
insistirala da na ostrvu borave što češće vikendom.
„Pa, vreme je grozno“, reče dr Ringold. „Nema šanse da se mrdnemo odavde
za vikend. Morao bi da budeš potpuni idiot da izlaziš po ovakvom vremenu.“
Roberta spusti poklopac na ve-ce šolji i sede, smejuću se. „Potpuno ste u
pravu, Sidni“, reče.
 5.
Smrt i tužba
Utorkom je na Medicinskom fakultetu držala kurs jatrogenih bolesti. To joj je
pričinjavalo veliko zadovoljstvo jer je obično skoro cela dva časa trajala burna
diskusija. Bilo je još studenata koji su se laćali studija medicine u arogantnoj
nadi da će obrazovanjem izrasti u nepogrešive bogove lečenja. Potpuno su
odbijali da prihvate činjenicu da lekari, u pokušaju da izleče svoje pacijente,
ponekad mogu da im nanesu povrede i bol. Ali najveći broj studenata je znao
svoje mesto u vremenu i društvu i bio svestan toga da ekspanzija savremene
tehnologije ne odstranjuje mogućnost da čovek pogreši. Za njih je bilo važno da
su potpuno svesni situacija u kojima može da dođe do povrede ili čak i do smrti
pacijenta i da kao posledica toga može da se desi da svoj teško zarađeni novac
moraju da potroše na obeštećenje zbog pogrešnog lečenja.
Dobar kurs. Tračak svetla u mom inače neuspešnom položaju, pomislila je
Roberta dok se vraćala u bolnicu.
Bila je svega nekoliko minuta u svojoj kancelariji kada joj Tesa reče da je Tom
na vezi.
„Roberta, Elizabeta je rano jutros umrla.“
„Ah, Tome.“
„Da. Bar više ne pati.“
„Znam. Dobro je tako, Tome.“
Uprkos tome, primetila je da on sada pati i bila je iznenađena što saoseća s
njim. Ljubavi više nije bilo, ali je bez sumnje ostalo živo saosećanje. Možda mu je
bilo potrebno društvo. „Slušaj, hoćemo li se večeras naći negde na večeri?
Možda u Nord Endu?“
„Oh. Ne, ja...“, zvučao je zbunjeno. „Zapravo, za večeras već imam nešto
dogovoreno što ne mogu da otkažem.“
Neko drugi će ga tešiti, pomislila je sarkastično, ali bez žaljenja. Zahvalila mu
se što joj je javio za Elizabetu i ponovo prionula na posao.
Kasnije popodne primila je poziv od jedne od žena iz njegove kancelarije.
„Doktorka Kol? Govori Sindi Volper. Doktor Kendriks me je zamolio da vam
javim da noćas neće doći kući. Ima konsultaciju u Vusteru.“
„Hvala na pozivu“, reče Roberta.
Tom je pozvao sledeće subote prepodne na obed na Trgu Harvard. To ju je
iznenadilo. Njegova uobičajena subotnja aktivnost sastojala se najpre iz jutarnje
vizite u Midlseks memorijalnoj bolnici, gde je bio gostujući hirurg, kao i tenisa
sa kasnijim ručkom u klubu.
Dok je pažljivo mazao puterom krišku crnog hleba, otkrio joj je razlog: „U
Midlseksu je protiv mene podignuta tužba zbog greške u lečenju.“
„Ko?“
„Jedna sestra sa odeljenja gde je ležala Bet, Beverli Martin.“
„Da. Sećam je se. Ali, za ime boga, zbog čega?“
„Navela je da sam Elizabeti dao preveliku dozu morfijuma i time izazvao
njenu smrt.“
„Ah, Tome!“
Klimnuo je glavom.
„I šta će se sada dogoditi?“
„O izveštaju će se raspravljati na sednici komisije za ispitivanje grešaka u
lečenju.“
Kelnerica je prošla pored njih. Tom joj mahnu i naruči svežu kafu.
„Nije neki veliki problem, skoro sam siguran. Želeo sam samo da ti to lično
kažem pre nego što od nekog drugog čuješ“, reče Tom.

U ponedeljak je Elizabet Saliven, shodno njenom testamentu, kremirana. Tom,

Roberta i Suzan Lorenc su otišli do pogrebnog zavoda, gde je Suzan, kao
izvršilac poslednje volje pokojnice, primila kutiju od sivog kartona sa
Elizabetinim pepelom.
Otišli su na ručak u „Ric“, gde im je Suzan, dok su jeli salatu, čitala pojedine
delove Betinog testamenta. Bet je „značajna sredstva“, kako je to Suzan nazvala,
stavila na raspolaganje za negu svoje tetke, gospođe Sali Franses Bosard, koja je
živela kao pacijentkinja u luteranskom domu za stare i nemoćne u Ohaju.
Posle smrti njene tetke, sredstva treba prebaciti na račun Američkog društva
za borbu protiv raka. Svom voljenom prijatelju, doktoru Tomasu A. Kendriksu,
ostavila je, kako se nada, lepe uspomene i audio kasetu Strawberry Fields na
kojoj Elizabet Saliven i Tom Kendriks pevaju. Svojoj novoj i visoko cenjenoj
prijateljici, doktorki Roberti Dž. Kol, zaveštala je šestodelni srebrni servis za
kafu, anonimnog francuskog majstora iz osamnaestog veka. Srebrni servis i
kaseta nalaze se na čuvanju u Antverpenu, zajedno sa ostalim stvarima –
pretežno nameštajem i umetničkim predmetima – koje treba prodati, a tako
dobijen novac treba dodati na račun na kojem se nalazi novac zaveštan Sali
Franses Bosard.
Od doktorke Kol Elizabet očekuje još jednu, poslednju uslugu: želi da se njen
pepeo preda doktorki Kol i da ga ona, bez ceremonije i službe božje, preda
zemlji na nekom lepom mestu po svom izboru.
Roberta je bila zatečena, kako nasledstvom tako i neočekivanom
odgovornošću. Tomove oči su se ovlažile.
Naručio je bocu šampanjca, koju su popili za pokoj Betine duše.
Na parkingu je Suzan iz kola izvadila malu kartonsku kutiju i predala je
Roberti, koja nije znala šta bi s njom. Stavila ju je na suvozačko sedište svog
BMV-a i vratila se u bolnicu „Lemjuel Grejs“.

Sledeće srede u pola šest izjutra probudila ju je užasna zvonjava, što je značilo
da se neko nalazi pred kućnim vratima.
Jedva je ustala i obukla kućnu haljinu, a kako nije mogla da pronađe papuče,
bosonoga je krenula kroz hladan hodnik.
„Tome?“ Bio je u svom kupatilu, zaključila je po šum vode iz tuša. Sišla je i
pogledala kroz staklo pored vrata. Napolju je još bio mrak, ali je mogla da
prepozna dve prilike.
„Šta želite?“, viknula je, jer nije imala nameru da otvori.
„Policija.“
Kada je upalila svetio i još jednom pogledala napolje, osvedočila se da je to
tačno i otvorila vrata. Konačno ju je spopao užasan strah.
„Da li se nešto desilo mom ocu?“
„O, ne, gospođo. Želeli bismo samo da popričamo sa doktorom Kendriksom.“
Službenica koja je to izgovorila bila je mršava žena u činu kaplara, a njen pratilac
je bio stameni čovek u civilu: crni šešir, crne cipele, kišni kaput, sive pantalone.
Oboje su zračili aurom službene marljivosti.
„Šta se dešava, Roberta?“, upita Tom. Bio je u plavim pantalonama od odela
sa diskretnim roza prugama, u čarapama i potkošulji i stajao na vrhu stepeništa.
„Doktor Kendriks?“
„Da. Šta se dešava?“
„Ja sam kaplar Flora Mekinon, gospodine“, reče službenica. „A ovo je policajac
Robert Travers. Pripadamo jedinici C-PAC za prevenciju i kontrolu kriminala,
pododseku kancelarije Edvarda B. Vilouta, okružnog javnog tužioca Midlseksa.
Gospodin Vilout bi rado porazgovarao sa vama, gospodine.“
„Kada?“
„Odmah, gospodine. Želeo bi da pođete sa nama u njegovu kancelariju.“
„O moj bože! Hoćete li time da kažete da on u pet i trideset ujutru već radi?“
„Da, gospodine“, odgovori žena.
„Imate li nalog za privođenje?“
„Ne, gospodine, nemamo.“
„E pa onda kažite gospodinu Viloutu da odbijam njegov ljubazni poziv. Za
jedan sat treba da sam u operacionoj sali Midlseks memorijala i da nekome
operišem žuč; čoveku koji ima u mene poverenje. Kažite gospodinu Viloutu da
mogu da dođem u njegovu kancelariju u pola dva. Ako mu to odgovara, neka javi
mojoj sekretarici. Ako ne, možemo da razmislimo o nekom drugom terminu koji
bi obojici odgovarao. Da li ste me razumeli?“
„Da, gospodine, razumeli smo“, potvrdi crvenokosi kaplar. Oboje su klimnuli
glavom i nestali u tami.
Tom je i dalje stajao na vrhu stepenica. Roberta je stajala dole i odozdo
gledala u njega. Bojala se za njega. „O bože, Tome. Šta će od ovoga da bude?“
„Možda je bolje da pođeš sa mnom, Roberta.“
„Ta vrsta advokata nikad nisam bila. Poći ću s tobom. Ali bi dobro bilo da
povedeš još nekog“, odgovorila mu je.

Otkazala je svoja predavanja koja je držala sredom i tri sata telefonirala raznim
advokatima, ljudima za koje je znala da čuvaju profesionalnu tajnu i koji će joj
dati pošten savet. Jedno ime se stalno ponavljalo – Net Rork. Već dugo se bavio
tim poslom. Nije bio jedna od izvikanih advokatskih zvezda, ali je bio
kompetentan i uživao izvanredan ugled. Roberta ga nikad nije srela. Nije ga
lično čula kada je pozvala njegovu kancelariju, ali joj se posle jednog sata javio.
 Skoro ništa nije govorio dok mu je izlagala pojedinosti slučaja.
„Ne, ne, ne“, rekao je tiho. „Vi i vaš suprug nećete u pola dva da odete kod
Vilouta. U pola dva ćete doći u moju kancelariju. U tri sata imam ovde još jedan
kratak dogovor. U četiri sata i četrdeset pet minuta otići ćemo kod tužioca. Moja
sekretarica će nazvati Vilouta i odrediće mu novi termin.“

Kancelarija Neta Rorka nalazila se u jednom solidnom starom zdanju, vrlo

komfornom, ali već načetom zubom vremena. Advokat je podsetio Robertu na
slike Irvina Berlina koje je videla; sitan čovek, blede kože i oštrih crta lica,
elegantno odeven u tamne i prigušene boje, u kao sneg beloj košulji i sa
kravatom univerziteta koji nije poznavala. Bio je to Pen, kako je kasnije saznala.
Rork je zamolio Toma da mu tačno opiše okolnosti koje su dovele do smrti
Elizabet Saliven. Pri tom je vrlo pažljivo posmatrao Toma, veoma ga brižljivo
slušao i nije ga prekidao dok ovaj nije završio. Tada je klimnuo glavom, skupio
usta, oslonio se na naslon stolice i sklopio ruke na svoj prsluk od odela.
„Da li ste je ubili, doktore Kendriks?“
„Nije bilo potrebno da je ubijem. Za to se rak već postarao. Ona bi sama od
sebe prestala da diše; bili su u pitanju časovi, možda dani. Nikada se ne bi
osvestila, nikada više ne bi mogla da bude Bet, a da ne trpi užasne bolove.
Obećao sam joj da je neću pustiti da nepotrebno pati. Ona je inače već primala
vrlo velike doze morfijuma. Povećao sam joj dozu da više ne bi imala bolove.
Ukoliko je to možda dovelo do nešto ranije smrti, to bi za mene bilo sasvim u
redu.“
„Tih trideset miligrama morfijuma koje je gospođa Saliven dobijala dva puta
dnevno – pretpostavljam da je to bio morfijum koji usporeno deluje“, reče Rork.
„Da.“
„A onih četrdeset miligrama koje ste joj intravenozno ubrizgali, to je bio brzo
delujući morfijum, dovoljna količina da eventualno spreči disanje.“
„Da.“
„Da li ste imali vezu sa gospođom Saliven?“
„Ne.“ Govorili su o Tomovom ranijem odnosu sa Elizabet i advokat je bio
zadovoljan.
„Da li ste se na bilo koji način finansijski okoristili smrću Elizabet Saliven?“
„Nisam.“ Tom mu je naveo stavke iz Betine oporuke. „Hoće li Vilout ovu stvar
da povlači po blatu?“
„Sasvim je moguće. On je ambiciozan političar, želi da napreduje i nameračio
se na fotelju viceguvernera. Jedan senzacionalni proces bio bi za njega odlična
odskočna daska. Naravno, ukoliko može da postigne da vam se presudi za
ubistvo prvog stepena sa doživotnom robijom, bez prava na uslovno
otpuštanje; uz krupne naslove u štampi, sa tapšanjem po ramenu i fanfare – bilo
bi kao stvoreno za njega. Ali ovde neće doći do presude za ubistvo prvog
stepena. A gospodin Vilout je suviše prepreden političar da ovaj slučaj uopšte
dovede pred veliku porotu, ukoliko nema dobre šanse da ga dobije. Sačekaće
sud lekarske istražne komisije i prema njemu će se ravnati.“
„Šta je ono najgore što mi se u ovom slučaju može desiti?“
„Mračan scenario?“
„Da. Najgore.“
„Naravno, ne garantujem da sam u pravu, ali mislim da bi najgora bila
presuda za ubistvo. Kazna bi značila zatvor. U slučaju kao što je vaš, verovatno
bi sudija pokazao dobru volju i dodelio vam kaznu koju zovemo „Konkord
kazna“. Osudio bi vas na dvadeset godina u masačusetskom popravnom zavodu
u Konkordu i time sačuvao svoj ugled kao strog i pravičan sudija. Ali bi vam
olakšao tako što biste u Konkordu već posle dvadeset četiri meseca odležane
kazne imali pravo na uslovno otpuštanje. A to vreme biste mogli da iskoristite i
napišete knjigu, postanete slavni i zgrnete gomilu novca.“
„Izgubio bih dozvolu da obavljam lekarsku praksu“, primeti Tom realno i
Roberta je u tom trenutku gotovo zaboravila da je već odavno prestala da ga
voli.
„Ne zaboravite da govorimo o najgorem mogućem slučaju. U najpovoljnijem
slučaju, stvar neće ni doći pred porotu. Plaćen sam tako dobro baš da bih to
postigao“, reče Rork.
Bilo je lako govoriti o njegovom honoraru. „Kod slučaja kao što je ovaj može
da se dogodi svašta i ništa posebno. Obično, kada je klijent neko koga ne bije baš
najbolji glas, tražim predujam, dvadeset hiljada. Ali... vi ste akademski
obrazovani, visokog ugleda i dobrog karaktera. Mislim da bi za vas bilo najbolje
da me angažujete na sat. Dva i četvrt na sat“, rekao je Rork.
Tom klimnu glavom. „Zvuči skoro kao dobar posao za mene.“ Rork se
smeškao.
Pet minuta pre pet stigli su u zgradu suda, deset minuta posle termina za koji ih
je Rork najavio. Bio je kraj radnog vremena i ljudi su kuljali iz zgrade sa veselom
energijom raspuštene dece iz škole. „Nemojte da žurite“, rekao je Rork. „Neće
mu škoditi ako bude morao da se ravna prema nama. To što vam je u ranu zoru
natovario policiju na vrat nije bila jeftina taktika zaplašivanja, doktore Kendriks.
Bio je to poziv na igru, ako mogu tako da kažem.“
Taj marifetluk je trebalo da im stavi na znanje, shvatila je Roberta, da se
okružni tužilac pomučio da sazna Tomov dnevni raspored, što u nekom
rutinskom slučaju ne bi uradio.
Morali su da se upišu kod vratara, a onda su se liftom odvezli na petnaesti
sprat.
Vilout je bio visok, suncem opaljen čovek velikog nosa i tako im se ljubazno
smeškao kao da im je prijatelj. Roberta se raspitala o njemu. Završio je koledž na
Harvardu 1972, bostonski Pravni fakultet 1975; pomoćnik okružnog tužioca od
1975. do 1978, zastupnik javnog tužioca od 1978. do 1988, kada je izabran za
okružnog tužioca.
„Kako ste, gospodine Rork? Kakvo zadovoljstvo opet vas videti! Raduje me
što vas upoznajem, doktore Kendriks, doktorko Kol. Molim vas, sedite, sedite.“
A onda je postao jako poslovan. Budnog pogleda, mirno je postavljao pitanja,
na većinu kojih je Tom tog popodneva već odgovarao Rorku.
Pribavio je dosije Elizabet Saliven i proučio ga, reče Vilout. „Tamo stoji da je
po nalogu doktora Hauarda Fišera pacijentkinja iz sobe 208 Memorijalne
bolnice ‘Midlseks’ dobijala oralno morfijum i to preparat poznat pod imenom
‘kontin’ u dozi od trideset miligrama dva puta dnevno.
Dozvolite mi da pogledam. Navedene noći, u dva sata i deset minuta, doktor
Tomas Kendriks je uneo u bolesnički karton pacijentkinje nalog za četrdeset
miligrama morfijumsulfata za intravenozno davanje. Prema navodima
medicinske sestre, gospođice Beverli Martin, lekar je rekao da će sam dati
injekciju. Sestra je potvrdila da kada je posle pola sata ušla u sobu 208, da bi
pacijentkinji izmerila temperaturu i krvni pritisak, gospođa Saliven je bila
mrtva. Doktor Kendriks je sedeo pored njenog kreveta i držao je za ruku.“
Pogledao je Toma. „Da li su ove činjenice, tako kako sam ih predstavio, u suštini
korektne, doktore Kendriks?“
„Da, rekao bih da su odgovarajuće, gospodine Vilout. „
„Da li ste ubili Elizabet Saliven, doktore Kendriks?“
 Tom je pogledao u Rorka. Rorkov pogled nije ništa odavao, ali je advokat
klimnuo glavom i time dao Tomu znak da treba da odgovori.
„Ne, gospodine. Elizabet Saliven je ubio rak.“
I Vilout je klimnuo glavom. Učtivo im se zahvalio na poseti i na taj način im
dao na znanje da je razgovor završen.
 6.
Opasni konkurent
Okružni javni tužilac se nije više javljao, a ni u štampi nije bilo ničega o tome.
Roberta je znala da ćutanje može da bude loš predznak. Viloutovi ljudi su
prionuli na posao: ispitivali su sestre i lekare u bolnici „Midlseks“ i pokušali da
saznaju da li imaju slučaj ili ne, kao i da li bi za tužiočevu karijeru bilo povoljno
ili štetno ako bi doktora Kendriksa gurnuli u blato.
Roberta se usredsredila na svoj posao. U bolnici i na Medicinskom fakultetu
istakla je obaveštenja u kojima se najavljuje osnivanje komiteta za publikacije.
Kada je u utorak, jedne snežne večeri, održan prvi sastanak, okupilo se četrnaest
ljudi. Očekivala je da će komitet privući prvenstveno asistente i mlade lekare
koji još ništa nisu objavili. Međutim, došlo je i nekoliko njih iz starije generacije.
To nije trebalo da je iznenadi. I ona je poznavala više onih koji su postali dekani
Medicinskog fakulteta, a da nisu znali ispravno da pišu engleski.
Načinila je mesečni plan sa predavanjima koja je trebalo pretežno da održe
urednici medicinskih publikacija, a neki lekari su se ponudili da na sledećem
sastanku čitaju iz svojih radova koji su u toku i da na taj način čuju primedbe i
diskusiju. Roberta je morala da prizna da je Sidni Ringold dobro procenio
potrebu za ovakvom aktivnošću.
Boris Latimer, jedan stariji lekar sa odeljenja, pozvao je u kafeteriji Robertu
na stranu i šapnuo joj na uvo da ima za nju novosti. Sidni mu je rekao da će kao
sledećeg zamenika medicinskog direktora imenovati ili Robertu ili Alena
Grinštajna. Grinštajn je bio izvanredan naučnik koji je razvio opštepriznat
program za genetsku kontrolu novorođenčadi. Roberta se nadala da glasine
nisu tačne, jer je Grinštajn bio konkurent koga se trebalo bojati.

Dodatni posao vezan za Komitet nije bio težak, samo je Robertin raspored
postao još gušći, a njeno dragoceno slobodno vreme sve kraće. Ali, Roberta nije
nikad pala u iskušenje da odustane od svog rada četvrtkom. Znala je da će bez
higijenskih modernih klinika za prekid trudnoće, mnoge žene umreti u pokušaju
da to urade same. Sasvim siromašne žene, one bez zdravstvenog osiguranja, bez
novca ili nedovoljno spretne da pronađu mesto gde mogu da dobiju pomoć, još
su pokušavale da same izazovu pobačaj. Gutale su terpentin, amonijak ili
sredstva za čišćenje, ili su svim mogućim predmetima kopale po svojoj materici
– vešalicom za odela, štrikaćim iglama, kuhinjskim priborom, sve što je moglo
da izazove pobačaj. Roberta je radila na Klinici za planiranje porodice jer je
prema njenom ubeđenju za svaku ženu bilo u suštini značajno da dobije
odgovarajuću pomoć kada joj ona zatreba. Za medicinsko osoblje klinike
postajalo je sve teže. Kada se jedne srede uveče posle napornog dana u bolnici
vraćala kući, čula je na radiju u kolima da je ispred jedne klinike za abortuse u
Bridžportu eksplodirala bomba koja je razorila deo zgrade, oslepela jednog
čuvara, a jedna sekretarica i dve pacijentkinje su povređene.

Sledećeg jutra joj je Gven Gebler na klinici rekla da prestaje sa radom i da se seli.
„Ali, ne možeš to da uradiš!“, rekla je Roberta.
Ona, Gven i Samanta Porter su još sa fakulteta bile bliske prijateljice. Samanta
je bila ugledna profesorka na Medicinskom fakultetu masačusetskog
univerziteta; njena predavanja iz anatomije već su bila legendarna. Roberta je
nije viđala toliko često koliko je želela, dok je sa Gven imala prisan i redovan
kontakt i to već osamnaest godina.
Gven je bila ta koja joj je omogućila da i dalje radi u Planiranju porodice,
pružala joj podršku kada su stvari postajale teške. Roberta nije bila hrabra.
Divila se Gven na njenoj odvažnosti.
Gven joj se tužno nasmešila. „Nedostajaćeš mi, kao niko drugi.“
„Onda nemoj da ideš!“
„Moram. Fil i deca idu prvi.“ Tržište nekretnina je bilo loše i Fil Gebler je iza
sebe imao neuspešnu poslovnu godinu. Gebleri su se selili na zapad, u Moskvu u
Ajdahu. Fil će na tamošnjem univerzitetu držati predavanja o trgovini
nekretninama, a Gven je pregovarala da kao ginekolog akušer radi u jednoj
organizaciji za zaštitu zdravlja. „Fil voli da podučava, a organizacije za zaštitu
zdravlja sada su glavni hit. Mora nešto da se uradi da bi se promenio sistem,
Roberta. Pre ili kasnije, svi ćemo raditi za takve organizacije.“ Prve dogovore o
poslu već je obavila telefonom.
Držale su se za ruke i Roberta se pitala kako će se snaći bez Gven.

Posle velike vizite u petak ujutru, Sidni Ringold se odvojio iz gomile belih
mantila, prešao preko bolničkog hola i prišao Roberti koja je čekala lift.
 „Hteo sam samo da ti kažem da sam dobio gomilu pozitivnih reakcija na
Komitet za publikacije“, rekao je.
Roberti se to učinilo sumnjivim. Obično Sidni Ringold nije okolišao da bi
nekog potapšao po ramenu.
„Kako je, u stvari, u zadnje vreme Tom?“, pitao je kao uzgred. „Čuo sam za
prijavu Komitetu za ispitivanje grešaka u lečenju na ‘Midlseksu’. Može li ta priča
da mu naškodi?“
Sidni je uložio mnogo novca u bolnicu i preterano se bojao svakog lošeg
publiciteta, čak i onog koji se odnosio na bračnog partnera.
Roberta je oduvek mrzela moljakanje za posao. Ipak, nije podlegla izazovu i
nije rekla: Nosi se i ti i položaj koji mi nudiš! „Ne“, rekla je umesto toga, nema
teškoća, Sidni. Tom smatra da to opterećuje, ali ništa zbog čega bi čovek trebalo
da brine.“ Nagnuo se ka njoj. „I ja mislim da ti ne treba ni za šta da brineš. Neću
ništa da obećavam, ali sve izgleda dobro za tebe. Čak veoma dobro.“
Njegovo ohrabrenje ju je ispunilo neobjašnjivom tugom. „Znate li šta želim?“,
spontano ga je upitala. „Želim da vi i ja zajednički izgradimo ovde u ‘Lemjuel
Grejsu’ odeljenje opšte medicine za lečenje bolesnika, kako bi i neosigurani u
Bostonu imali mesto gde će dobiti prvoklasnu medicinsku pomoć.“
„Ali, takvo mesto za neosigurane već postoji! Imamo ambulantu koja veoma
uspešno radi.“ Sidnijeva ljutnja je bila primetna. Nije trpeo nikakve nagoveštaje
o tome da njegova bolnica nema sve što je s medicinskog aspekta potrebno.
„U ambulantu dolaze ljudi samo u krajnjoj nuždi. Svaki put ih pregleda drugi
lekar, znači ne postoji kontinuitet u lečenju. Oni se uvek leče samo od ekstremne
bolesti ili povrede, ne postoji medicinska preventiva. Sidni, mi bismo mogli
stvarno nešto da pokrenemo, ukoliko bismo školovali lekare opšte medicine. To
su lekari koji će stvarno biti potrebni.“
Njegov osmeh je bio izveštačen. „Nijedna bostonska bolnica nema nastavnu
bazu za opštu medicinu.“
„Zar to nije odličan razlog da se tako nešto uvede?“
Odmahnuo je glavom. „Umoran sam. Mislim da sam svoj posao kao
medicinski direktor dobro obavljao, a imam samo još tri godine do
penzionisanja. Nisam više zainteresovan da vodim bitku koja bi bila nužna da se
takav program probije. Nemoj mi, Roberta, više dolaziti sa bilo kakvim
krstaškim pohodima! Ako želiš da menjaš sistem, moraš prvo da se izboriš za
odgovarajuće mesto u hijerarhiji. Onda možeš da sprovodiš sopstvenu
strategiju.“

Tog četvrtka je otkriven njen tajni put do Klinike za planiranje porodice.

Policijska jedinica koja je inače udaljavala demonstrante od klinike, tog jutra je
zakasnila. Roberta je ostavila svoja kola u dvorištu Ralfa Ajela i upravo je ušla
kroz baštenska vrata, kada je primetila da demonstranti dolaze i s leve i sa
desne strane oko klinike.
Mnogo ljudi sa transparentima, ljudi koji su vikali i prstom upirali u nju.
Šta da uradi?
Ono čega se uvek bojala bilo je tu: osećala je duh nasilja.
Hrabrila je sebe da ćutke prođe kroz gomilu, a da se ne primeti kako drhti.
Pasivni otpor. Misli na Gandija!, rekla je sebi; a ipak je morala da misli na sve one
lekare koji su napadnuti, na osoblje klinike koje je povređeno ili čak ubijeno.
Sumanuti ljudi!
Nekoliko njih se guralo pored nje kroz vrata u Ajelovo dvorište.
Dostojanstvena ravnodušnost. Misli na Martina Lutera Kinga. Prođi kroz njih!
Idi!
Okrenula se i videla kako se gomila gura oko njenog BMV-a i kako ga slika. Oh,
lak! Okrenula se i ponovo progurala kroz vrata. Neko ju je munuo u leđa.
„Sklonite prste od kola, inače ću vam slomiti ruku“, dreknula je.
Čovek sa kamerom se okrenuo i uperio je na njeno lice. Blic je neprekidno
sevao i svetlosni blesci su se kao igle ubadali u njene oči. A vika koja joj je parala
uši odzvanjala je kao udar groma; bila je to neka vrsta razapinjanja na krst.
 7.
Glasine
Odmah je pozvala Neta Rorka i obavestila ga o događaju ispred klinike.
„Smatrala sam da treba to da znate, da vas ne iznenadi ukoliko tužilac pokuša
da moju aktivnost upotrebi protiv Toma.“
„Da. Srdačno vam zahvaljujem, doktorko Kol“, reče Rork. Njegovo ophođenja
je bilo učtivo rezervisano, tako da Roberta nije mogla da dokuči šta je on
stvarno mislio.
Te večeri je Tom rano došao kući. Sedela je za kuhinjskim stolom i sređivala
papirologiju, a on je ušao i uzeo pivo iz frižidera. „Želiš li i ti?“
„Ne, hvala.“
Seo je naspram nje. Osetila je potrebu da ga dotakne. Izgledao je premoreno.
Ranije bi mu prišla i masirala njegov potiljak. Jedno vreme su bili željni dodira,
pa je i on nju često masirao.
„Rork me je nazvao i ispričao mi šta se danas dogodilo u ‘Jamajka Plejnu’“,
reče Tom.
„Stvarno.“
„Da. On me je, eh... pitao o našem braku. Odgovorio sam mu otvoreno i
pošteno.“
Pogledala ga je i smeškala se. Ono što je nekad bilo više ne postoji. „To je uvek
najbolje.“
„Da. Rork misli da ako želimo da se razvedemo, da to odmah i pokrenemo, da
tvoj rad na klinici za abortuse ne bi uticao na moju odbranu.“
Roberta klimnu glavom. „To zvuči razumno. Naš brak već dugo više ne
postoji, Tome.“
„Da. To je tačno, Roberta.“ Nasmešio joj se. „Da li bi sada popila jedno pivo?“
„Ne, hvala“, rekla je i ponovo se nadnela nad svoje papire.

Tom je spakovao nešto stvari i još iste večeri se iselio. Bio je tako bezbrižan da
je Roberta bila ubeđena da postoji neko kod koga će se odmah useliti.
 U prvo vreme nije mogla da primeti nikakve promene u kući u ulici Bratl, jer
je navikla da u njoj bude sama. Vraćala se svake večeri, kao i ranije, u praznu
kuću, ali se sada u nju uselio neki novi mir, jer nije bilo znakova Tomovog
prisustva koji su joj smetali i ljutili je. Radosno proširenje njenog ličnog
slobodnog prostora.
Međutim, osam dana po njegovom iseljenju, iznenada su počeli noćni pozivi.
Bili su to različiti glasovi koji su nazivali u najrazličitije doba tokom cele noći;
izgledalo je kao da su bili organizovani u smene.
„Ti ubijaš bebe, ti kučko!“, šaputao je muški glas.
„Ti seckaš našu decu. Ti usisavaš ljudska bića kao što se prašina usisava sa
tepiha.“
Jedna žena je sa žaljenjem u glasu rekla Roberti da je očigledno u vlasti
đavola. „Vi ćete večno da gorite u paklu“, rekla je. Bio je to grleni glas
obrazovane osobe.
Roberta je zatražila tajni broj. Ali, kada je nekoliko večeri kasnije došla kući,
videla je da je neko velikim ekserima na skupo restaurirana vrata džordžijanske
kuće zakucao plakat.

TRAŽI SE
POTREBNA NAM JE VAŠA POMOĆ
DA ZAUSTAVIMO DR ROBERTU Dž. KOL

Slika na plakatu prikazivala ju je kako ljutito gleda u kameru, ne baš privlačno

otvorenih usta. Ispod slike je pisalo:

Dr Roberta Dž. Kol, sa stanom u Kembridžu, tokom nedelje igra ulogu

cenjenog lekara i predavača u bolnici „Lemjuel Grejs“ i na
masačusetskom koledžu za lekare i kirurge.

Ali, ona vrši pobačaje. Svakog četvrtka ubije deset do trinaest beba.

Molimo, pomozite nam:

1. Molite se i postite – Bog ne želi da ijedna duša bude izgubljena.
Molite se za spas duše dr Kol;
2. Pišite joj i pozovite je, javite joj radosnu vest i recite da želite da
 joj pomognete da prestane sa svojom delatnošću;
3. Molite je DA NE VRŠI VIŠE ABORTUSE! I nemojte pristajati na
bezrodna dela tame nego još karajte! (Efešanima, 5,11). Osnovni troškovi
za jedan abortus iznose 250 dolara. Najveći broj lekara u položaju dr Kol
dobija polovinu te sume. Tako su se prihodi dr Kol od čedomorstva –
usmrćivanja skoro 700 dece – u toku prošle godine popeli na 87.500
dolara.

Na plakatu je bilo navedeno i kako se dr Kol može naći, njen dnevni raspored
i adresa i telefonski brojevi bolnice, Medicinskog fakulteta, PMS klinike i Klinike
za abortuse. Plakat se završavao sledećim rečima:

NAGRADA:
ŽIVOTI ĆE BITI SPASENI AKO JE ZAUSTAVITE!

Sledeće sedmice je vladalo zloslutno ćutanje. Jednoga jutra je u Boston globu

objavljen članak sa izjavama pojedinih političara prema kojima okružni tužilac
ispituje raspoloženje javnosti u vezi sa svojom kandidaturom za položaj
viceguvernera. U nedelju je u svim crkvama bostonske dijaceze pročitano
kardinalovo pismo pastvi u kojem se svaki pobačaj smatra smrtnim grehom.
Dva dana kasnije nacionalni mediji su javili vest da je u Mičigenu dr Džek
Kevorkijan ponovo pružio pomoć u samoubistvu. Kada je Roberta uključila
televizor da čuje kasne večernje vesti, čula je odlomke iz jednog Viloutovog
govora pred skupom starijih građana. On je insistirao da se „Antihrist u našoj
sredini, koji pobačajima, samoubistvima i ubistvima pokušava da prisvoji moć
Svetog trojstva, mora privesti pravdi“.

„Nadam se da to možemo civilizovano da rešimo, bez besa i svađe, ukoliko

jednostavno sve podelimo, aktivu i pasivu. Tačno pola-pola“, reče Tom.
Roberta se saglasila. Bila je ubeđena da bi je dočekao na nož da je bilo nekog
novca, ali sve što su zaradili utrošili su na kuću i na vraćanje njegovih dugova za
studije.
Tomu je bilo neprijatno kada je priznao da stanuje kod Sindi Volper, svoje
glavne sekretarice: plava, temperamentna, kraj dvadesetih.
„Želimo da se venčamo“, rekao je i činilo se da mu je laknulo što je konačno
od nevernog muža postao novopečeni verenik.
Jadna devojka, pomislila je ljutito.
Uprkos svom ubeđivanju o civilizovanom razvodu, Tom je, kada su se sastali
da se dogovore o raspodeli imovine, poveo advokata, Džerija Saltusa.
„Da li nameravaš da zadržiš kuću u ulici Bartl?“, pitao je Tom.
Roberta ga je začuđeno pogledala. Kuću su kupili na njegovo navaljivanje i
uprkos njenom opiranju. Pošto ju je tako žarko želeo, sav njen novac je utrošen
za tu kupovinu. „Zar je ti ne želiš?“
„Sindi i ja smo odlučili da kupimo stan.“
„Dakle, ja tu pretencioznu kuću takođe ne želim. Nikada je nisam ni želela.“
Primetila je da je podigla glas i zvučala prilično iznervirano, ali nije marila.
„Šta ćemo sa kućom na selu?“
„Bilo bi najbolje da i nju prodamo“, rekla je.
„Ako ti preuzmeš brigu o kući na selu, ja ću preuzeti prodaju kuće u gradu. Je l’
važi?“
„Važi.“
Rekao je da bi neizostavno želeo orman za biblioteku od trešnjevog drveta,
sofu, obe naslonjače sa visokim naslonom i televizor sa velikim ekranom. I ona
bi rado uzela orman za biblioteku, ali joj je on za uzvrat prepustio klavir i
persijski tepih, sto godina star „hejls“, koji je jako volela. Ostali nameštaj su
delili tako što bi naizmenično uzimali po jedan komad. Sporazumeli su se brzo i
bezbolno, tako da je advokat otišao pre nego što su imali priliku da se
predomisle i prirede ružnu scenu.

U nedelju uveče je otišla u fitnes studio sa Gven, koja će se već za nekoliko

nedelja preseliti u Ajdaho. Pre aerobika, Roberta je upravo pričala o Tomu i
njegovoj budućoj, kada je ušao Aleksandar Manakos sa nekim mehaničarem da
bi na drugom kraju sale pokazao jednu neispravnu spravu za vežbanje.
„Gleda ka nama“, reče Gven.
„Ko?“
„Manakos. Gleda u tebe. Već te je nekoliko puta pogledao.“
„Ah, Gven, nemoj da budeš smešna.“
 Vlasnik kluba je potapšao čoveka po ramenu i uputio se ka njima.
„Odmah se vraćam. Moram samo kratko da se javim u bolnicu“, reče Gven i
nestade.
Manakosova odeća je bila dobra kao i Tomova, ali nisu je šila braća Bruks.
Bila je ležernija, modernija. Izgledao je veoma dobro.
„Dortorka Kol?“
„Da.“
„Ja sam Aleks Manakos.“ Skoro zvanično joj je pružio ruku. „Da li ste sa svime
zadovoljni u mom klubu?“
„Da. Meni je ovde veoma zabavno.“
„Pa, to me stvarno raduje. Molim vas, nemojte da se ustručavate ako imate
bilo kakve primedbe.“
„Naravno. Odakle znate moje ime?“
„Nekoga sam pitao. Pokazao sam vas dami, pa sam mislio da vas kratko
pozdravim. Izgledate kao veoma prijatna osoba.“
„Hvala.“ U tim stvarima je bila nespretna i bilo joj je neprijatno što joj se
obratio. Iz blizine je njegova kosa podsećala na Roberta Redforda iz mlađih
dana. Nos mu je bio kriv, što mu je davalo pomalo brutalan izgled.
„Smem li jednom da vas pozovem na večeru? Ili na jedno piće, ako vam je to
milije. Da malo porazgovaramo, da se bliže upoznamo.“
„Gospodine Manakos, nemam običaj...“
„Aleks. Zovite me Aleks. Da li bi vam bilo prijatnije da nas jedno drugom
predstavi neko koga vi poznajete?“
Nasmešila se. „Nije potrebno.“
„Ah, sada sam vas uplašio time što sam vam se tako direktno obratio, kao da
hoću da vas pokupim. Znam da ste ovde zbog kursa aerobika. Razmislite i
obavestite me, pre nego što odete.“
Pre no što je mogla da otvori usta i negoduje i kaže mu da svoje mišljenje
neće promeniti, on je otišao.
„Izaći ćeš s njim, zar ne?“
„Ne, neću.“
„Zašto? On stvarno dobro izgleda.“
 „Gven, on je izvanredan, ali jednostavno nije moj tip. Ne mogu da ti kažem
zbog čega.“
„Pa šta? Nije ti predložio brak niti te zamolio da ostatak života provedeš s
njim. On jednostavno hoće da izađe sa tobom.“
Gven nije popuštala. Posle svake vežbe se vraćala na tu temu.
„On stvarno deluje veoma prijatno. Kad si poslednji put imala sastanak sa
nekim muškarcem?“
Za vreme vežbi Roberta je razmišljala šta ona o Manakosu stvarno zna.
Poticao je iz emigrantske porodice i ranije je bio igrač košarke za Bostonski
koledž. U sali se nalazila jedna njegova slika iz mladih dana – mladić ozbiljnog
pogleda sa sandučetom za čišćenje cipela. Kada se upisao na koledž već je imao
iznajmljenu malu tezgu za čišćenje cipela u ulici Kenmor i angažovao više ljudi
da rade za njega. Istovremeno sa porastom njegove slave kao sportiste, postalo
je moderno za sve ljubitelje sjajnih cipela da ih čiste „Kod Aleksa“. Tako je
uskoro imao svoj salon za čišćenje obuće sa pultom za osveženje. Nije bio
dovoljno dobar da bi postao profesionalni igrač, ali je diplomirao ekonomiju i
bio dovoljno poznat da od bostonskih banaka dobije dovoljno novca da otvori
fitnes studio pun Nautilusovih uređaja i školovanih trenera. Kao uspomena na
ranija vremena, u fitnes centru je postojao i salon za čišćenje obuće, ali je pult za
osveženje izrastao u kafe bar. U međuvremenu je Aleks Manakos Posedovao
grčki restoran u luci, još jedan u Kembridžu i ko zna šta još.
Osim toga, znala je da nije oženjen.
Kada si poslednji put popričala sa nekim muškarcem koji nije bio lekar ili
pacijent? On izgleda prijatno, stvarno prijatno.
„Izađi s njim“, šištala je Gven.
Pošto se istuširala i presvukla, Roberta je ušla u bar. Aleks Manakos se
nasmešio kada je rekla da će rado izaći s njim.
„Baš lepo. Vi ste lekarka, jesam li u pravu?“
„Da.“
„Dakle, još nisam izlazio sa jednom lekarkom.“
U šta li sam se to upustila, pomislila je. „Da li inače izlazite samo sa
lekarkama?“
Srdačno se smejao i pri tom ju je zainteresovano posmatrao. I tako su se
dogovorili za večeru u subotu.
Sledećeg jutra su Harald i Glob objavili članak o pobačajima u Bostonu. Reporter
je intervjuisao obe strane u tom sukobu, a oba lista su objavila i slike raznih
aktivista. Harald je dodatno objavio i kopije dva plakata-poternica. Jedna je
prikazivala Džejmsa Dikinsona, ginekologa koji je vršio pobačaje na Klinici za
planiranje porodice u Bruklinu, a drugi je bio plakat-poternica za dr Robertom
Kol.
U sredu je objavljeno da je doktor medicine Alen Grinštajn naimenovan za
zamenika medicinskog direktora bolnice „Lemjuel Grejs“, a time i za naslednika
Maksvela Rouzmena.
Sledećih dana su štampa i televizija objavljivale intervjue sa dr Grinštajnom u
kojima je govorio da će već za nekoliko godina novorođenčad moći da se
genetski snimaju i zahvaljujući tome roditeljima saopšti koje zdravstvene rizike
će njihova deca imati tokom života, čak i od čega će umreti.
Roberta i Sidni Ringold su se silom prilika sretali u velikoj viziti i na
sastancima odeljenja, a često i po hodnicima. Sidni ju je pri tom uvek gledao u
oči i pozdravljao prijateljski i srdačno.
Roberti bi bilo milije da je stao i s njom popričao. Želela je da mu kaže da se
ne stidi što vrši abortuse, da time obavlja težak i odgovoran posao, koji je
prihvatila samo zato što je dobar lekar.
Zbog čega se onda šunja hodnicima svoje bolnice sa osećanjem krivice?
Do đavola!
U subotu popodne je rano došla kući pa je imala vremena da se istušira i
brižljivo obuče. U sedam je ušla u Aleksov studio i otišla u kafe bar. Aleksandar
Manakos je stajao na kraju bara i razgovarao sa dvojicom muškaraca. Sela je na
barsku stolicu na drugom kraju šanka, a on joj je odmah prišao. Izgledao je bolje
nego ikad.
„Dobro veče!“
Klimnuo je glavom. U rukama je držao novine. Kada ih je otvorio, videla je da
je to izdanje Globa od ponedeljka. „Da li je istina to što ovde piše? Da li vi, već
znate, vršite pobačaje?“
To nije bilo rečeno u pozitivnom smislu, znala je. Podigla je glavu i ispravila
se, tako da je mogla da ga pogleda u oči. „Da. To je legalan i moralan medicinski
zahvat koji je od izuzetnog značaja za zdravlje i život mojih pacijentkinja“, rekla
je poslovno. „A ja svoj posao dobro obavljam.“
 „Gadiš mi se. Ne bih te jebao ni tuđom kitom.“
Vrlo simpatično.
„Pa, sa vašom to sigurno nećete učiniti“, odgovorila je mirno, ustala i
napustila kafe. Pri tom je prošla pored stola za kojim je sedela sedokosa žena
majčinskog izgleda, koja joj je sa suzama u očima aplaudirala. Bilo bi to za
Robertu utešno da žena nije bila pijana.

„Nije mi niko potreban. Mogu svoj život i sama da živim. Sama! Nije mi potreban
nijedan čovek, razumeš li? I želim da me ostaviš na miru, jasno, prijateljice?“,
rekla je ljutito Gven.
„U redu, u redu“, odgovorila je Gven, ustala i otišla.
 8.
Kolege kao porota
Sastanak bolničkog Odbora za ispitivanje medicinskih incidenata u
Memorijalnoj bolnici „Midlseks“, zakazan za april, bio je otkazan zbog prolećne
mećave koja je prekrila prljave gomile snega i ostatke leda novim belim slojem.
Ranije u toku godine to bi bilo osveženje; ali sada je Roberti već bilo dosta
snega.
Odbor se sastao naredne nedelje. Sastanak je kratko trajao: suočeni sa jasnim
dokazima i svedočenjem da je Elizabet Saliven umirala i trpela užasne bolove,
jednoglasno su odlučili da dr Tomas Kendriks nije postupio neprofesionalno
kada je gospođi Saliven dao veliku količinu sedativa.
Nekoliko dana posle sastanka, Fil Rosvel, jedan od članova odbora, rekao je
Roberti da nije ni bilo rasprave. „Do đavola, budimo iskreni. Svi mi to radimo da
bismo ubrzali milostivi kraj kada je smrt blizu i neminovna“, rekao je Rosvel.
„Tom nije pokušavao da sakrije zločin, napisao je otvoreno nalog u njen karton.
Da smo ga kaznili, morali bismo da kaznimo i sebe i većinu lekara koje znamo.“
Net Rork je obavio poverljiv razgovor sa javnim tužiocem i saznao da Vilout
nema nameru da iznese smrt Elizabet Saliven pred veliku porotu.
Tom je likovao. Rešio je da okrene novu stranicu u svom životu, nestrpljiv da
završi sa razvodom i započne novi brak.

* * *

Prosjaci, kojih je bilo na sve strane, samo su doprinosili Robertinom lošem

raspoloženju. Bila je rođena i odrasla u Bostonu i volela ga je, ali sada nije mogla
da podnese pogled na ljude ulice. Viđala ih je po celom gradu kako čeprkaju po
kontejnerima, kotrljaju svoju malu imovinu u kolicima ukradenim u
samoposlugama, spavaju u tovarnim sanducima na hladnim dokovima, stoje u
dugim redovima čekajući na besplatni obrok u narodnoj kuhinji u ulici Tremont,
zaposedaju klupe na javnim mestima.
Za nju su beskućnici bili medicinski problem. Sedamdesetih, psihijatri su
lobirali za postepeno zatvaranje masivnih kamenih azila, u kojima su ludake
gomilali u sramotnim uslovima. Ideja je bila da pacijenti budu pušteni na
slobodu i žive u harmoniji sa normalnima, kao što je sa uspehom bilo učinjeno u
nekoliko evropskih zemalja. Ali u Americi su lokalni zdravstveni centri osnovani
za brigu o oslobođenim pacijentima bili slabo finansirani i na kraju su propali, a
pacijenti se rasuli. Za psihijatrijske socijalne radnike bilo je nemoguće da vode
računa o nekome ko spava u kartonskim kutijama jedne noći, a sledeće već,
kilometrima daleko na nekom neznatno toplijem mestu. Po celim Sjedinjenim
Državama, alkoholičari, narkomani, šizofreničari i sve moguće vrste mentalno
obolelih stvorili su čitavu armiju beskućnika. Mnogi od njih su počeli da prose,
jedni su moljakali za novac po metroima i u autobusima, držeći glasne govore i
pričajući svoje tužne priče, drugi su sedeli na trotoarima naslonjeni na zgrade
sa čašom ili šeširom pored prostih natpisa poput: „Radim za hranu. Četvoro
dece kod kuće.“
Roberta je čitala o istraživanju po kojem je 95 odsto američkih prosjaka bilo
zavisno od droge ili alkohola i da neki uspeju da isprose i do 300 dolara dnevno,
koje bi brzo trošili na drogu ili alkohol. Sa osećanjem velike krivice razmišljala je
o onih pet odsto koji nisu bili zavisnici, već samo bez kuće i bez posla. Uspela je
da se očeliči, i da im ne daje novac i bila je besna kada bi videla da neko ubaci
novčić u čašu umesto da vrši politički pritisak da se beskućnici sklone sa ulica i
da im se obezbedi adekvatna nega.
Nisu to bili samo beskućnici; svi činioci njene gradske egzistencije išli su joj
na živce – kraj njenog braka, depersonalizacija njene profesije, svakodnevni
mukotrpan kancelarijski posao, saobraćaj, činjenica da je sada mrzela da ide na
posao u kojem ju je Alen Grinštajn nadigrao.
Sve se to smešalo u gorak koktel. Polako je postajala svesna da je došlo vreme
da drastično promeni svoj život, da napusti Boston.
Baltimor i Filadelfija su bila dva medicinska centra u kojima je bilo programa
u koji bi neko njenih interesovanja mogao da se uklopi. Sela je i napisala pisma
Rodžeru Karltonu sa „Džona Hopkinsa“ i Irvinu Simpsonu sa „Pena“, pitajući da
li su zainteresovani za njene usluge.
Još mnogo ranije pobrinula se da tog proleća bude slobodna nekoliko nedelja,
sanjajući o Sv. Tomasu. Umesto toga, jednog toplog petka otišla je ranije iz
bolnice i spakovala nekoliko stvari za boravak na selu. Trebalo je osloboditi se
berkširskog imanja.
Napustila je kuću i već ulazila u kola kad se setila Elizabetinog pepela. Vratila
se i uzela kartonsku kutiju sa vrha police u gostinskoj sobi, gde ju je bila ostavila
kada su je doneli kući.
Nije mogla sebe da natera da stavi pepeo u prtljažnik sa koferima. Umesto
toga, stavila je malu kutiju na suvozačko sedište i ušuškala je svojim mantilom
da ne padne ako naglo zakoči.
Onda je krenula svojim crvenim BMV-om do Mas Pajka, a zatim dalje, na
zapad.
 9.
Vudfild
Još pre nego što je džordžijanska kuća u ulici Bratl bila renovirana i nameštena
po njihovoj želji, njen brak sa Tomom je počeo da se raspada. Kada su pronašli
dražesno imanje u planinskim predelima Berkšira, u opštini Vudfild u
zapadnom Masačusetsu, blizu granice sa Vermontom, kupili su ga i pokušali da
uz pomoć vikendice povrate međusobnu bliskost. Mala žuta kuća od drveta,
stara oko 85 godina, snažno je odolevala zubu vremena uz stari ambar za duvan
koji je počeo gadno da se urušava, baš kao i njihovi odnosi. Uz kuću je bilo
sedam jutara livade i 39 jutara guste novoengleske šume, a Katamaunt, jedna od
tri vudfildske male planinske reke, proticao je i kroz šumu i kroz livadu.
Tom je bio unajmio radnike da iskopaju jezerce za plivanje na močvarnom
delu pašnjaka. Kada je buldožer počeo da kopa, otkrio je ostatke bebe. Vezivno
tkivo je odavno bilo nestalo, a prema onom što je preostalo moglo je lako da se
pomisli da su to pileće kosti, da nije bilo neosporno ljudske lobanje koja je
izgledala kao stvrdnula pečurka. Nije bilo nikakve oznake groba, a zemlja je bila
suviše močvarna da bi tu moglo biti groblje. Ovaj pronalazak je izazvao
komešanje među lokalnim stanovništvom. Niko u mestu nije znao kako se fetus
tu našao.
Moguće je bilo da je pokopano dete indijansko. Medicinski istražitelj je rekao
da su kosti bile stare – ne baš hiljade godina, ali sigurno su bile zakopane veoma
davno.
U zemlji iznad kostiju bio je otkriven grnčarski tanjir. Kada su ga oprali,
pojavio se niz slova boje rđe. Natpis je bio veoma oštećen – nije bilo moguće
pročitati ga. Većina slova je nestala; ostalo je samo nekoliko slogova: ‘ah’ i ‘od’,
zatim ‘o’, pa opet ‘od’. Uprkos svim pokušajima, nekoliko malih kostiju nikad nije
pronađeno. Okružni istražitelj je uspeo da spoji dovoljan deo skeleta da bi
mogao da odredi da je fetus bio gotovo sasvim razvijen, ali nije mogao da mu
odredi pol. Forenzičar je poneo kosti, ali je na Robertino pitanje, da li može da
zadrži tanjir, slegnuo ramenima i dao joj ga. Od tada ga je držala u niši dnevne
sobe.

Masačusetski autoput je potpuno nezanimljiv gotovo celom svojom dužinom.

Tek kada je blizu Springfilda isključila sa autoputa i krenula na sever Putem 91,
ugledala je niske planine i počela da se oseća srećnom. „Podići ću pogled prema
brdima odakle dolazi pomoć moja.“ Za pola sata bila je u brdima, penjući se
putevima koji su vijugali i talasali, prolazili pored farmi i šuma, dok nije
skrenula na put za Laurel Hil, a zatim se spustila dugim i krivudavim prilaznim
putem do drvene seoske kuće, boje maslaca, koja je ležala u zagrljaju drveća na
rubu šume, na najudaljenijem kraju livade.
Ona i Tom nisu bili ovde još od prošle jeseni. Kada je otvorila vrata, zapahnuo
ju je ustajao, težak i kiselkast vazduh. Na prozorskoj dasci u dnevnoj sobi našla
je životinjski izmet, sličan mišjem, ali krupniji i, u ponovnom naletu lošeg
osećaja koji ju je mučio već danima, pomislila da je u kući pacov. Ipak, u ćošku
kuhinje pronašla je osušene ostatke slepog miša. Prvi zadatak joj je bio da uzme
metlu i lopatu i pokupi slepog miša i izmet. Uključila je frižider, otvorila prozore
da uđe svež vazduh i unela dve kutije namirnica i mali frižider sa kvarljivom
hranom. Gladna ali neambiciozna, pripremila je sebi jednostavan obrok od
tvrdog i bezukusnog paradajza iz samoposluge, čorbe i dve šolje čaja i kutije
čokoladnog keksa.
Dok je čistila mrve sa stola, odjednom je shvatila da je zaboravila na Elizabet.
Izašla je, uzela kutiju sa pepelom iz kola i stavila je na policu iznad kamina.
Moraće da pronađe lepo mesto kakvo bi Elizabet želela i da sahrani pepeo.
Vuklo ju je da izađe napolje i načini nekoliko koraka kroz šumu, ali bilo je
mračno, a granje gusto i isprepletano – nije bilo moguće istraživati bez
pentranja i provlačenja ispod srušenog drveća, probijanja kroz žbunje i drač.
Nije sada bila spremna za to, tako da se brzo povukla i krenula pošljunčanom
stazom do puta za Laurel Hil. Bio je to šljunkovit put dug skoro pet kilometara,
koji se peo i spuštao preko nekoliko brda. Prijalo joj je hodanje. Dva kilometra
dalje, pred njom se stvorila mala bela seoska kuća i ogromni crveni ambar
Hanka i Fride Kranc, farmera od kojih su Tom i ona kupili svoju kuću. Okrenula
se i pošla nazad pre nego što je stigla do njihovih vrata; trenutno nije bila
raspoložena da odgovara na pitanja o Tomu i da objašnjava završetak njihovog
braka.
Kada se vratila kući sunce je bilo nisko na nebu a vazduh je bio oštar i hladan.
Zatvorila je sve prozore osim jednog. U šupi je bilo suvih drva i ona naloži malu
vatru u kaminu da bi se ugrejala. Padao je mrak, a kroz otvoreni prozor ulazio je
šištavi zvuk ventila koji je kontrolisao količinu vode u jezercetu. Sela je na kauč i
pila vruću, crnu kafu koja je bila dovoljno slatka da doprinese višku kilaže.
Sledećeg jutra je duže spavala, napravila sebi kajganu, a onda se upustila u
pomamno čišćenje kuće. Pošto se retko bavila kućnim poslovima, sada je
uživala i nalazila veliko zadovoljstvo u usisavanju, brisanju prašine, ribanju.
Oprala je sve šerpe i tiganje, ali samo onoliko tanjira i pribora za jelo koliko je
bilo dovoljno za nju samu.
Znala je da Krancovi ručavaju tačno u podne, tako da je sačekala do jedan i
petnaest, a onda se prošetala do njihove kuće i pokucala na vrata.
„Hej, koga to vidim!“, zabrunda Hank Kranc. „Uđite, uđite!“
Uveli su je u kuhinju, a Frida Kranc joj bez pitanja nali šolju kafe i odseče
veliko parče torte koja je stajala na kredencu.
Roberta ih nije dovoljno poznavala; viđala ih je samo tokom njihovih retkih
dolazaka. Ali videla je iskreno žaljenje u njihovim očima kada im je ispričala o
razvodu i upitala ih za savet kako na na najbolji način proda kuću i zemlju.
Hank Kranc se počešao po glavi. „Možete da odete kod agenta za nekretnine u
Grinfildu ili u Amherstu, naravno, ali u današnje vreme većina ljudi prodaje
preko tipa po imenu Dejv Markus, odmah tu, u mestu. On oglašava prodaju i
uspeva da postigne dobru cenu. Osim toga, vrlo je otvoren i pošten; uopšte nije
od one loše vrste kakva bi se očekivala od tipa iz Njujorka.“
Objasnili su joj kako da dođe do Markusove kuće. Vozila je prvo do autoputa,
a zatim skrenula na džombast šljunkoviti put i nastavila dalje. Pored nje, kroz
polje deteline s druge strane ograde, jurio je divan konj riđan, sa belim znakom
na čelu, a onda ju je pretekao i pojurio napred dok su mu rep i griva vijorili.
Ispred lepe brvnare stajala je tabla na kojoj je pisalo da se tu nalazi agent za
nekretnine. Kuća je bila na mestu odakle se pružao divan vidik. Videvši drugu
tablu, morala je da se nasmeje:

Zaljubljen-sam-u-tebe
Med

Tegle meda boje ćilibara bile su poređane na dve stare police za knjige na
verandi. Unutra je odjekivala rok muzika – grupa Who. Tinejdžerka duge crne
kose došla je do vrata. Pegava, velikih grudi, anđeoskog lica iza debelih stakala
naočara, tapkala je kuglicom vate raskrvarenu bubuljicu na čelu.
„Zdravo! Ja sam Sara, moj otac nije tu. Doći će noćas.“ Nažvrljala je Robertino
ime i broj telefona i obećala da će je njen otac nazvati. Dok je Roberta kupovala
med, konj je njištao iza ograde.
„On je takav prokleti nametljivac!“, reče devojka. „Hoćete da mu date šećer?“
„Naravno.“
Sara Markus donese dve kocke šećera i dade joj ih; zatim zajedno odšetaše do
ograde. Roberta plašljivo pruži šaku sa šećerom, ali se veliki četvrtasti zubi ipak
ne zariše u njen dlan; dodir grubog, vlažnog jezika natera je da se nasmeši.
„Kako se zove?“
„Haim. On je Jevrejin. Otac ga je nazvao po piscu.“
Roberta je osetila kako počinje da se opušta. Mahnula je devojci i konju i
odvezla se nazad drumom oivičenim visokim drvećem i starim kamenim
zidovima.
Glavna ulica Vudfilda sastojala se od pošte i četiri radnje: za Hejzelovu, čovek
nije mogao da se odluči da li je više gvožđara ili prodavnica poklona i suvenira;
zatim je tu bila Bjuelova automehaničarska radionica; Sotbijeva radnja
mešovite robe, osnovana 1842; i, na kraju, Terijev modemi dućan sa dve pumpe
za benzin ispred radnje.
Roberta je posebno volela starinsku radnju mešovite robe. Frenk Sotbi je
uvek imao veliki kolut oštrog starog čedra od kojeg joj je voda išla na usta.
Prodavao je javorov sirup, sveže meso od životinja koje je sam gajio, a sam je
pravio i kobasice, ljute i slatke.
Nije bilo tezge sa svežim sendvičima ili salatama kao u gradu.
„Da li biste mogli da mi napravite sendvič, kiflu sa čedrom?“
„Što da ne!“, reče trgovac. Naplatio je jedan dolar i još 50 centi za oranžadu.
Ručala je sedeći na klupi ispred radnje i posmatrala ljude koji prolaze. Onda se
vratila u radnju i, dižući ruke od svoje uobičajene dijetalne ishrane, kupila
rozbratnu, slatku kobasicu i komad dobrog, punomasnog sira.
Tog popodneva je obukla svoju najstariju odeću i čizme i hrabro krenula u
šumu. Samo nekoliko koraka dalje, kročila je u sasvim drugi svet; bilo je svežije i
mračno. Tišinu je remetio samo vetar – milijarde listića je šuštalo; šuštanje je
povremeno postajalo tako glasno kao kad talasi udaraju o grebene. Osećala se
veličanstveno, ali i pomalo uplašeno. Računala je da bi velike životinje i
monstrume oterala buka koju je bez posebnog napora pravila gazeći suve
grančice i krećući se pomalo trapavo kroz gustu šumu. Povremeno bi nailazila
na malu čistinu, gde je mogla da predahne, ali nije bilo nijednog privlačnog
mesta za odmor.
Pratila je potok do reke Katamaunt. Bila je otprilike blizu središta njihovog
imanja. Nastavila je da prati reku nizvodno. Obala je bila jednako zarasla u šiblje
i granje kao i šuma i to joj je otežavalo napredovanje. Uprkos prolećnoj svežini,
bila je oznojena i iscrpljena kada je ugledala veliku granitnu stenu koja se sa
obale pružala u vodu reke. Sela je da se odmori. Posmatrala je vodu i videla male
pastrmke kako lebde u dubini u zaklonu stene, povremeno se krećući zajedno
kao eskadrila malih borbenih aviona.
Voda se na tom mestu širila u neku vrstu jezerceta; na jednom njegovom
kraju bio je brzak; dubina je bila velika od snega koji se topio sa planina. Legla je
potrbuške na toplu stenu i, dok je sunce grejalo, posmatrala ribe. Povremeno bi
osetila prskanje sitnih kapljica kao šapat leda na svom obrazu.
Istraživala je dugo, sve dok nije osetila iscrpljenost, a onda se probila nazad
kroz šumu, pala na kauč i odremala dva sata. Kada se probudila, ispržila je
krompir i luk i papriku, a zatim bacila u tiganj meso. Halapljivo je pojela sve
ispred sebe, završavajući večeru čajem zaslađenim medom. Dok je poslednji
trag svetla nestajao sa neba, ona se upravo spremala da ispred kamina popije
kafu, kada je zazvonio telefon.
„Doktorko Kol, gospode bože, Frenk ovde. Frida je ranjena, moja puška je
opalila.“
„Gde je pogođena?“
„Gornji deo noge, ispod kuka. Strašno krvari, krv samo teče iz nje.“
„Uzmite čist peškir i pritisnite ga na ranjeno mesto, snažno. Dolazim!“
 10.
Susedi
Roberta je bila na odmoru i nije imala uz sebe svoju lekarsku torbu. Kada je
jurnula putem i skrenula na prilazni put, točkovi BMV-a su škripali po šljunku, a
farovi su se borili sa ludim senkama. Levi točkovi su izgazili travu koju je Hank
Kranc tako brižljivo negovao. Dovezla se do ulaznih vrata i ušla u kuću bez
kucanja. Pomenutu pušku je videla na novinama prekrivenom stolu zajedno sa
nekoliko krpa, šipkom za čišćenje i malom bocom ulja za podmazivanje.
Frida je ležala na levom boku u krvi, zatvorenih očiju; sada ih je otvorila i
pogledala Robertu. Frenk joj je dopola skinuo farmerke, klečao pored nje i
pritiskao krvlju natopljeni peškir na njenu butinu. Košulja i rukavi su mu bili
krvavi. „O bože, o bože koji si na nebesima, pogledaj šta sam uradio!“ Silno je
patio, ali se obuzdavao. „Pozvao sam sanitetska kola da mogu da je prevezu u
Grinfild.“
„Dobro. Donesite čist peškir! Stavite ga na ovaj krvlju natopljen i ponovo
čvrsto pritisnite.“ Klekla je pored njega i napipala preponu, odmah pored
stidnih dlaka koje su se nazirale ispod Fridinih pamučnih gaćica. Kada je osetila
pulsiranje femoralne arterije, stavila je pesnicu na to mesto i pritisnula. Frida je
bila krupna, snažna žena, a dugogodišnji rad na farmi učinio ju je mišićavom.
Roberta je morala čvrsto da se odupre da bi mogla da pritisne arteriju; Frida je
otvorila usta da viče, ali se čulo samo tiho stenjanje.
„Žao me je...“ Dok je levom rukom pritiskala arteriju, Roberta je desnom
pažljivo opipavala unutrašnju stranu Fridine butine. Kada je dodirnula izlaznu
ranu Frida se zgrčila.
Roberta je upravo pipala puls na Fridinoj žili kucavici kada se začulo prvo
zavijanje sirena. Ubrzo su se pred kućom zaustavila dva vozila. Vrata su im se
zalupila. Troje ljudi je hrupilo u kuću: jedan stameni policajac srednjih godina i
muškarac i žena u crvenim poliesterskim jaknama.
„Ja sam lekar. Pogođena je iz puške. Butna kost je razmrskana, arterija
povređena, možda i prekinuta. Postoje ulazna i izlazna rana. Puls joj je sto
devetnaest, jedva opipljiv.“
Medicinski tehničar Hitne pomoći klimnuo je glavom. „Ona je u šoku, to je
jasno. Izgubila je prokleto mnogo krvi, je l’ da?“, rekao je videvši umrljani pod.
„Možete li i dalje da pritiskate arteriju, doktorka?“
„Da.“
„Dobro, onda to i dalje činite.“ Kleknuo je s druge strane pored Fride. Ne
gubeći vreme poče da pregleda pacijentkinju. Bio je širokih ramena, debeo i
veoma mlad, malo stariji od dečaka, ali je imao spretne ruke.
„Da li je ispaljen samo jedan metak, Hank?“, viknuo je.
„Da“, odgovorio je Hank Kranc, ljut zbog prizvuka sumnje u tom pitanju.
„Da, jedna ulazna i jedna izlazna rana“, reče sanitetlija kada je završio
pregled.
Sitna mlada žena je već merila pritisak. „Osamdeset jedan sa pedeset sedam“,
rekla je, a njen kolega klimnu glavom. Postavila je prenosni uređaj sa
kiseonikom i prikačila Fridi masku preko usta i nosa. Onda je rasekla Fridine
farmerke i gaćice, oprezno ih sklonila i pokrila je peškirom. Kada joj je skinula
patiku i čarapu, obuhvatila joj je bosu nogu obema rukama i počela polako i
ravnomerno da je vuče.
Muškarac je stavio elastičan zavoj na pacijentkinjinu nogu. „Sada će biti malo
problematično, doco“, rekao je. „Šinu moramo da provučemo pored vaše ruke.
Moraćete na par sekundi da pustite.“ Kada je to učinila, krv je ponovo počela da
šiklja iz rane. Brzim pokretima su sanitetlije imobilisale nogu pomoću metalnog
rama koji je udobno smešten jednim krajem u preponu, a drugi kraj je zategnut i
virio je ispod stopala. Čim je bilo moguće, Roberta je ponovo pritisnula
femoralnu arteriju i krvarenje se smanjilo. Imobilizacioni zavoj je zakačen na
butini i pričvršćen na članku noge. Jedan mali čekrk je omogućio sanitetlijama
da zategnu zavoj, tako da ručno istezanje više nije bilo potrebno.
Frida je uzdahnula i član hitne pomoći je klimnuo glavom. „Da, ovo donosi
malo olakšanja, zar ne?“ Ona je takođe klimnula glavom, ali je jauknula kada su je
podigli i zaplakala kada su je stavili na nosila. Izneli su je udruženim snagama:
Hank i policajac držali su za prednje ručke nosila, sanitetlija iza Fridine glave, sa
jedne strane plava žena sa bocom sa kiseonikom, a sa druge Roberta, koja je u
hodu pokušavala da i dalje pritiska arteriju.
Podigli su nosila u ambulantna kola i pričvrstili ih. Žena iz Hitne pomoći
pričvrstila je Fridinu masku za disanje na bocu s kiseonikom iz kola, podigla joj
noge i umotala ih, zbog šoka, u toplu ćebad. „Nedostaje nam jedan. Hoćete li
poći sa nama“, upita sanitetlija Robertu.
 „Naravno“, reče ona i on klimnu glavom.
Žena je sela za volan, Hank pored nje na suvozačko sedište. Već pri kretanju
plavuša je javila radio-vezom bolnici da su poveli pacijentkinju i da su na putu
za bolnicu. Policijska kola su vozila ispred njih sa upaljenim plavim svetlom, a
bučne sirene su se postarale da im put bude slobodan. Migavci ambulantnih
kola bili su uključeni i dok su kola stajala. Sada je plava žena uključila i
dvotonsku sirenu koja je naizmenično ispuštala zvuke vup-vup-vup i iiaa-iiaa-
iiaa.
Roberti je bilo teško da održava pritisak na arteriji jer su ambulatna kola
jurila preko rupčaga i na krivinama se opasno zanosila.
„Ona ponovo krvari“, rekla je.
„Znam.“ Čovek je pripremio neku bezobličnu stvar iz koje su virili kablovi i
cevčice; to je bila neka vrsta pantalona koje su ličile na donji deo
kosmonautskog odela. Prethodno je brzo proverio Fridin krvni pritisak, puls i
frekvenciju disanja, skinuo slušalicu sa zida i zatražio od bolnice dozvolu da
upotrebi protivšok pantalone. Posle kraće diskusije dobio je dozvolu i Roberta
mu je pomogla da ih navuku preko zavoja. Vazduh je, uz šištanje, upumpan u
pantalone koje su se nadule i ukrutile.
„Volim ovu stvar. Da li ste već ovako nešto koristili, doktorka?“
„Nemam baš mnogo iskustva u urgentnoj medicini.“
„Dakle, ova stvar čini sve umesto vas i to sve odjednom. Zaustavlja krvarenje,
pojačava efekat stabilizacije specijalnog zavoja i potiskuje krv ka srcu i mozgu.
Međutim, za njenu primenu moramo da tražimo dozvolu, jer ukoliko postoje
unutrašnje povrede, može svu krv da potisne u trbušnu duplju.“ Ponovo je brzo
proverio Fridino stanje, nasmešio se i pružio ruku Roberti. „Stiv Ripli.“
„Ja sam Roberta Kol.“
„Naš reli vozač je Tobi Smit.“
„Halo, doktorka!“ Nije ispuštala put iz vida, ali je Roberta u retrovizoru
ugledala osmeh koji osvaja.

Na ulazu u bolnicu u Grinfildu već su čekali sestre i bolničari i Frida je odneta.

Oba člana spasilačkog tima skinuli su krvave čaršave sa nosila i zamenili ih
čistim iz bolničkog magacina, dezinfikovali nosila i osposobili ih za sledeću
upotrebu, pre nego što su ih ponovo gurnuli u ambulantna kola. Onda su seli u
čekaonicu, pored Roberte, Hanka i policajca. Policajac se predstavio kao Moris
Makortni, šef policije u Vudfildu. „Zovu me Mak“, rekao je ozbiljno Roberti.
Njih četvoro su očigledno izgledali klonulo; posao je bio obavljen i tek sada
su osetili umor.
Hank Kranc je želeo svima da stavi na znanje svoju grižu savest. Kojoti su
krivi, rekao je, koji se već skoro celu sedmicu šunjaju oko farme. Zbog toga je
rešio da očisti svoj lovački pribor, da bi nekoliko njih ubio i tako rasterao čopor.
„Vinčesterka, zar ne?“, upita Makortni.
„Da, stara ‘vinčesterka 94’ sa donjim potezanjem, kalibar .30-.30. Imam je
sigurno već osamnaest godina i još se nikad ništa nije desilo. Verovatno sam je
malo jače lupio o sto i ona je jednostavno opalila.“
„Zar nije bila zakočena?“, upita Stiv Ripli.
„Moj bože, ja inače nikada ne ostavljam metak u cevi. Uvek ispraznim
prokletu stvar kada mi nije više potrebna. Ali ovog puta sam to očigledno
zaboravio, kao što u poslednje vreme sve zaboravljam.“
Ljutito je pogledao sanitetliju. „TI imaš obraza, Ripli! Da me pitaš ima li u telu
više od jednog metka! Da li misliš da sam hteo da ubijem svoju ženu?“
„Čekaj, molim te. Ležala je na podu i krvarila kao luda. Samo sam hteo da što
pre saznam da li treba da se pobrinem o jednoj ili o više rana.“
Hankov pogled se ublažio. „Da. Nije trebalo da ti prebacujem. Konačno,
spasao si joj život, bar se tome nadam.“
Ripli je odmahnuo glavom. „Život joj je, u stvari, spasla doktorka Kol, ova
ovde prisutna. Da nije tako brzo našla arteriju i pritisla je, sada bismo bili
ožalošćena skupina.“
Hank Kranc je pogledao Robertu. „To nikad neću zaboraviti.“ Odmahivao je
glavom. „Šta sam samo učinio mojoj Fridi!“
Tobi Smit se nagnula prema njemu, pomilovala ga po ruci i ostavila svoju
ruku na njegovoj. „Čuj, Hank, svi mi ponekad napravimo sranje, činimo sve
moguće glupe greške. To što sada sebi prebacuješ neće Fridi nimalo koristiti.“
Šef policije je nabrao čelo. „Ne držiš više krave muzare. Imaš samo nekoliko
volova za klanje. Ne verujem da bi kojoti napali odraslog vola.“
„Ne, vola ne bi napali. Ali sam prošle nedelje kupio četiri teleta od Bernštajna,
onog trgovca stokom iz Pitsfilda.“
 Mak je klimnuo glavom. „To objašnjava stvar. Tele će da srede, ali ne i junicu.“
„Da, junice obično ostavljaju na miru“, potvrdi Hank.

Mak se pozdravio, jer je morao da se vrati u Vudfild da patrolira. „I vi ćete

morati da se vratite“, reče Hank Ripliju.
„Ah, za izvesno vreme mogu susedna mesta da preuzmu i naš deo. Ostaćemo
ovde. Sigurno želiš da još porazgovaraš sa lekarem.“
Trajalo je sat i po dok hirurg nije izašao iz operacione sale. Saopštio je Hanku
da je zašio arteriju i razmrskanu butnu kost učvrstio pomoću metalnog klina.
„Biće ona sasvim dobro. Moraće da ostane ovde još otprilike pet dana. Pet dana
do jedne sedmice.“
„Mogu li da je vidim?“
„Sada leži na intenzivnoj nezi. Dejstvo anestezije će trajati tokom cele noći.
Najbolje je da odete kući i malo odspavate. Sutra ujutru možete da je posetite.
Da li želite da lekarski izveštaj pošaljem vašem kućnom lekaru?“ Hank se
namrštio. „Zapravo, trenutno ga nemamo. Naš kućni lekar je nedavno otišao u
penziju.“
„Ko je to bio? Hju Meršant, preko u ulici Haj?“
„Da. Doktor Meršant.“
„Pa, kad budete imali novog lekara, javite mi, pa ću mu poslati izveštaj.“

„Zašto putujete čak u Grinfild kada vam zatreba lekar?“

„Veoma prosto. Ne postoji niko bliži. U Vudfildu već dvadeset godina
nemamo lekara; otkad je stari lekar umro.“
„Kako se zvao?“
„Torndajk.“
„Da. O njemu mi je već nekoliko ljudi pričalo.“
„Kreg Torndajk. Ljudi su ga voleli. Ali posle njegove smrti više nijedan lekar
nije došao u Vudfild.“
Bilo je nešto posle ponoći kada su ambulantna kola dovezla Hanka i Robertu
do kuće Krancovih.
„Da li je sa vama sve u redu?“, upitala je Hanka.
 „Da. Ali u svakom slučaju, neću moći da spavam, to znam. Makar ću da
očistim kuhinju.“
„Dozvolite mi da vam pomognem!“
„Ne, to uopšte ne dolazi u obzir“, rekao je odsečno, a ona se tome čak i
obradovala, jer je bila mrtva umorna.
Oklevao je. „Veliko vam hvala! Samo Bog zna šta bi se desilo da niste bili
ovde.“
„Radujem se što sam bila tu. A vi gledajte da se sada odmorite.“
Zvezde su sijale, velike i bele. U vazduhu se još osećao ostatak mraza,
proletnja hladnoća, ali je Roberti bilo toplo dok se vozila putem kući.
 11.
Zov
Sledećeg jutra se rano probudila. Ležala je u krevetu i razmišljala o događajima
od prethodne večeri. Pretpostavljala je da je čopor kojota koje je Hank želeo da
otera sam otišao da lovi na nekom drugom mestu, jer je kroz prozor spavaće
sobe mogla da vidi tri jelena kako pasu na livadi, mašući svojim belim repovima
dok su jeli detelinu. Automobil je dolazio drumom i repići su se podigli,
pokazujući svoje bele zastave uzbune. Kada su kola prošla, repovi su se spustili i
ponovo mirno mahali, a jeleni nastavili da pasu.
Desetak minuta kasnije, neki mladić je zabrundao svojim motorom, a jeleni
su odjurili u šumu dugim, plašljivim skokovima koji su u isto vreme delovali
moćno i ranjivo.
Kada je ustala i nazvala bolnicu, saznala je da je Fridino stanje stabilno.
Bila je nedelja. Posle doručka, Roberta se polako odvezla do Sotbija, gde je
kupila Njujork tajms i Boston glob. Upravo kada je napuštala radnju, naišla je
Tobi Smit.
„Pa, izgledate odmorno posle rada do kasno u noć“, reče Tobi.
„Bojim se da sam navikla na kasno leganje. Imate li par minuta, Tobi?“
„Naravno!“
Povela ju je do klupe ispred prodavnice. Kada su sele, Roberta zamoli:
„Pričajte mi o službi hitne pomoći.“
„Hm... istorija, znači. Počelo je odmah posle Drugog svetskog rata. Nekoliko
ljudi koji su služili u sanitetu vojske vratili su se kući, kupili rashodovana vojna
ambulatna kola i počeli da opslužuju mesto. Posle nekog vremena, država je
počela da testira i daje diplome za medicinske tehničare hitne pomoći i počeo je
da se razvija čitav sistem kontinuiranog obrazovanja. Medicinski tehničari su
morali da budu u toku sa dostignućima hitne medicinske pomoći i da svake
godine polažu ispit. U mestu sada imamo 14 registrovanih medicinskih
tehničara i svi su dobrovoljci. Naša usluga je besplatna za svakoga ko živi u
Vudfildu. Nosimo pejdžere i dostupni smo 24 sata dnevno. Idealno bi bilo da
imamo uvek po troje ljudi u timu, jednog za volanom, a dvoje pozadi sa
pacijentom. Ali, najčešće nas bude samo dvoje, kao prošle noći.“
 „Zašto je to besplatna usluga?“, upita Roberta. „Zašto ne naplaćujete od
zdravstvenog osiguranja za transport njihovih klijenata do bolnice?“
Tobi je zbunjeno pogleda. „Nemamo velike poslodavce ovde u brdima. Mnogi
naši ljudi rade za sebe i jedva sastavljaju kraj s krajem: šumari, stolari, seljaci,
zanatlije. Većina stanovništva nema zdravstveno osiguranje. Ni ja ga ne bih
imala da moj muž nema savezni državni posao kao lovočuvar za ribu i divljač. Ja
radim knjigovodstvo kao slobodnjak i jednostavno ne bih mogla da uplaćujem
sebi za osiguranje.
Roberta klimnu glavom i uzdahnu. „Izgleda da ovde nije mnogo drukčije nego
u gradu, bar što se tiče zdravstvenog osiguranja.“
„Mnogi se kockaju time što misle da se neće razboleti ili povrediti. Žive u
ogromnom strahu, ali ipak to rade. Stoga je služba hitne pomoći postala veoma
važna u mestu“, rekla je Tobi. „Ljudi su stvarno zahvalni što smo tu. Najbliži
lekar na istoku radi čak u Grinfildu, a na zapadu postoji lekar opšte prakse po
imenu Njuli, dvadeset kilometara odavde, odmah iza Daltona na Putu 9.“ Tobi je
pogleda i nasmeši se. „Što ne dođeš da živiš ovde i budeš naš doca?“ Roberta se
nasmešila. „Teško“, rekla je.
Ipak, kada je stigla kući, uzela je mapu regije i proučavala je. Bilo je jedanaest
malih mesta i sela u kraju za koji je Tobi Smit rekla da nema stalnog lekara.

Tog popodneva je kupila biljku u saksiji – afričku ljubičicu sa cvetovima boje

šljive – i odnela je Fridi u bolnicu. Frida je još bila na postoperativnoj nezi i nije
mnogo govorila, ali je Hanku Krancu očigledno prijalo Robertino prisustvo.
„Hteo sam da vas pitam koliko smo dužni za prošlu noć?“
Roberta odmahnu glavom. „Došla sam više kao komšija nego kao lekar“, rekla
je, a Frida je pogleda i nasmeši se.
Polako se odvezla nazad u Vudfild, uživajući u pogledu na farme i šumovita
brda.

Sunce je upravo zalazilo kada je zazvonio telefon.

„Doktorka Kol? Ovde Dejvid Markus. Ćerka mi je rekla da ste dolazili juče. Žao
mi je što nisam bio tu.“
„Da, gospodine Markus... Želela sam da popričamo o prodaji moje kuće i
zemlje...“
 „Naravno. Kada bi vam odgovaralo da svratim?“
„Pa, stvar je u tome... Možda ću ipak želeti da je prodam, ali odjednom više
nisam tako sigurna. Moram da razmislim.“
„Naravno, uzmite sebi dovoljno vremena i dobro razmislite.“
Imao je ljubazan, topao glas, pomisli Roberta. „Ali volela bih da popričam sa
vama o nečem drugom.“
„Razumem“, rekao je, mada je bilo očigledno da nije imao pojma o onome šta
bi to moglo da bude.
„Uzgred, pravite božanstveni med!“
Mogla je da oseti njegov osmeh sa druge strane žice. „Hvala, reći ću pčelama.
Vole da čuju takve pohvale, ali polude što ja poberem sve zasluge.“

Ponedeljak je osvanuo oblačan, ali je Roberta imala jednu obavezu o kojoj je

mnogo razmišljala. Probila se nazad u šumu, sve do reke, gde je stigla sva
izgrebana po vratu od trnja i odranih dlanova. Pratila je reku nizvodno, trudeći
se da hoda što bliže vodi, kojoj na nekim mestima nije moglo da se priđe od
grmova divlje ruže, kupina i drača. Pratila je reku sve do kraja imanja i pažljivo
procenjivala nekoliko mesta da bi se najzad odlučila za osunčani, travnati
proplanak na kojem je debela bela breza činila luk nad malim živopisnim
vodopadom. Ponovila je mukotrpno probijanje kroz šumu i vratila se sa ašovom
koji je našla na zidu šupe i kutijom sa Elizabetinim pepelom.
Iskopala je duboku rupu između dve debele žile brezinog korena i u nju usula
pepeo iz kutije. To su, u stvari, bili samo fragmenti kostiju. U proždrljivom
plamenu krematorijuma, ono što je bilo telo Bet Saliven isparilo je i nestalo,
odletelo nekud, kao što je Roberta uvek zamišljala kao dete: da odlazeća duša
slobodno napušta ovaj svet.
Pokrila je pepeo zemljom i nežno je utapkala. Zatim je, brinući da neka
životinja ne otkopa rupu, našla obli kamen koji je rečna struja lepo uglačala. Bio
je toliko veliki da je jedva uspela da ga, iz nekoliko pokušaja, prenese i stavi na
zemlju pod kojom je ležao pepeo. Sada je Bet bila deo ove zemlje. Začudo, i
Roberta je sve više osećala da je i ona njen deo.
Sledećih nekoliko dana provela je istražujući, skupljajući informacije,
zapisujući, žvrljajući podatke i proračune. Dejvid Markus je bio krupan, tih čovek
u kasnim četrdesetim, čupav, krepak i blag, interesantan na linkolski način
(kako su samo za Linkolna mogli da kažu da je bio ružan, pitala se). Imao je
široko lice, istaknut, blago povijeni nos, ožiljak na levoj strani iznad gornje usne
i nežne smeđe oči koje su se lako smešile. Njegovu poslovnu odeću predstavljale
su izbledele „levis“ farmerke i jakna novoengleskih patriota, a svoju gustu
smeđu kosu, prošaranu sedinama, nosio je skupljenu u nemoguć rep.
Otišla je u zgradu mesne opštine i razgovarala sa ženom po imenu Dženet
Santvel, mršavom starijom ženom umornih očiju, koja je nosila pohabane
farmerke, još gore od Markusovih, i belu mušku košulju zavrnutih rukava.
Roberta je prošetala glavnom ulicom s jednog kraja na drugi, proučavajući
kuće i ljude koje je sretala i saobraćaj. Otišla je do grinfildskog Kliničkog centra i
razgovarala sa direktorom bolnice, a zatim sela u kafeteriju, gde je razgovarala
sa nekoliko lekara koji su došli na ručak.
Nakon toga je spakovala torbu, sela u kola i odvezla se nazad u Boston. Što je
bila dalje od Vudfilda, to je više osećala da mora da se vrati; kad god bi čula da je
neko „čuo zov“, pretpostavljala je da je taj izraz samo romantični eufemizam.
Sada je, međutim, shvatila da je moguće biti zanesen neodoljivom silom, tako
moćnom da je nemoguće da se ona zanemari.
Još bolje od toga – to čime je bila opsednuta bio je sjajan, praktičan odgovor i
davalo je smisla njenoj želji da sredi svoj život i nađe svoj mir.
Preostalih nekoliko dana odmora iskoristila je za sastavljanje spiska stvari
koje treba da obavi. I za formulisanje svojih planova.
Na kraju, pozvala je svog oca i zamolila ga da ručaju zajedno.
 12.
Studije prava kao bunt
Takmičila se sa svojim ocem od najranijeg detinjstva pa sve dok nije odrasla. A
onda se desilo nešto slatko i dobro, simultano sazrevanje i rascvetavanje
osećanja. Sa njegove strane, bila je to neka vrsta ponovne procene onoga zbog
čega ju je voleo i jedna drukčija vrsta ponosa na nju. Sa njene strane je tu bila
spoznaja da joj je on uvek, čak i u godinama kada je stalno bila ljuta na njega,
postojano pružao podršku.
Doktor Robert Džejmison Kol bio je profesor imunologije na bostonskom
Medicinskom fakultetu, zadužbini njegovog dalekog rođaka. Roberta nikada nije
primetila da mu je bilo neprijatno kada bi neko pomenuo tu činjenicu.
Originalna zadužbina bila je izgrađena dok je Džejmison Kol još bio dečak, a kao
lekar je bio toliko cenjen u svojoj oblasti da niko njegov položaj nije dovodio u
vezu sa bilo čim drugim osim sa njegovim sopstvenim zaslugama. Imao je
snažnu volju i velika dostignuća.
Roberta se sećala kako je majka pričala prijateljici da je njena ćerka prvi put
prkosila profesoru Kolu već onog trenutka kada se rodila. Računao je na dečaka.
Stolećima su Kolovi svojim prvorođenim sinovima davali ime Robert, sa
srednjim imenima koja su počinjala na Dž. Doktor Kol je dobro promislio i za
svog sina izabrao ime Robert Džener Kol; srednje ime je odabrao u čast Edvarda
Dženera, izumitelja vakcine. Kada se pokazalo da je rođena ćerka i da njegova
žena, Bernadet Valeri Kol, više neće moći da rađa, dr Kol je insistirao da ćerka
dobije ime Roberta Džener Kol i da je zovu Rob Džej. To je bila još jedna
porodična tradicija; nekako je pretenzija da će dete biti novi Rob Džej značila
objavu da je rođen još jedan budući doktor Kol.
Bernadet Kol je pristala na njegov plan, osim što se tiče srednjeg imena. Neće
njena ćerka nositi muško ime! Tako se obratila svojim precima u severnoj
Francuskoj i devojčica je krštena kao Roberta Dž. D’Ark Kol – dobila je srednje
ime po Jovanki Orleanki, a to srednje J. moglo je da se čita kao „Džej“ kako je njen
muž želeo. Postepeno je dr Kolov pokušaj da svoju ćerku zove Rob Džej propao.
Za majku, a i za sve ostale koje je znala, bila je „Ar Džej“, iako ju je njen otac
tvrdoglavo zvao Rob Džej u trenucima nežnosti.
Roberta je odrasla u komfornom stanu na drugom spratu zgrade od mrkog
peščara u ulici Bikon, sa džinovskim starim žbunovima magnolije u prednjem
dvorištu. Doktor Kol ju je voleo jer je bila samo nekoliko kuća dalje od slične
zgrade u kojoj je živeo lekar Oliver Vendel Holms. Njegovoj ženi se sviđalo što je
stanarina bila pristupačna i mogla da se izdvaja od fakultetske plate. Ali posle
njene smrti od upale pluća, tri dana posle ćerkinog 11. rođendana, stan je postao
prevelik za njih dvoje.
Pohađala je državnu školu, ali posle majčine smrti, otac je mislio da joj je
potrebno više kontrole i strogosti nego što je on bio u stanju da joj pruži i
upisao ju je u školu u Kembridžu, do koje je svakog dana putovala autobusom.
Učila je da svira klavir od sedme godine, ali je sa dvanaest počela da uzima
časove klasične gitare u školi i za nekoliko godina već provodila vreme na Trgu
Harvard, svirajući i pevajući sa ostalim uličnim muzičarima. Svirala je veoma
dobro i, mada nije imala super glas, bila je dovoljno dobra. Sa petnaest je slagala
da je starija i postala pevačica-konobarica u istom klubu u kojem je počela svoju
karijeru Džoan Baez, koja je takođe bila ćerka bostonskog univerzitetskog
profesora. Tog septembra, Roberta je prvi put imala seks, u potkrovlju kućice za
čamce, sa članom veslačkog tima. Bilo je bolno i prljavo i to iskustvo ju je
odvratilo od želje za seksom, mada ne za sva vremena. I ne zadugo.

* * *

Roberta je uvek mislila da je srednje ime koje je izabrala njena majka

umnogome odredilo njen život. Još od detinjstva je uvek bila spremna da se bori
za ono u šta je verovala. I mada je svog oca obožavala, često je baš dr Kol bio taj
s kim se borila. Njegova čežnja za Robom Džejem, koji, odnosno koja bi išla
njegovim stopama na polju medicine, predstavljala je stalni pritisak na njegovo
jedino dete. Možda bi njen put bio drukčiji da toga nije bilo. Kada bi popodne
stigla sama u tihi stan u ulici Bikon, odlazila bi u njegovu radnu sobu i uzimala
knjige sa polica. Iz njih je pamtila seksualne organe muškarca i žene, tražeći
poze o kojima su njeni vršnjaci šaputali i kikotali se. A onda je prešla na ono što
nije imalo veze sa seksom – anatomiju i psihologiju; isto kao što su njeni
vršnjaci pamtili imena dinosaurusa, ona je pamtila kosti čovekovog tela. Na
očevom radnom stolu, u maloj kutiji od hrastovine i stakla, stajao je stari
hirurški skalpel od kovanog plavog čelika. Po porodičnoj legendi, skalpel je pre
mnogo stotina godina pripadao jednom od Robertinih predaka, velikom
hirurgu. Ponekad joj se činilo da bi pomaganje ljudima kao lekar bio dobar način
da se provede život, ali njen otac je bio toliko napadan i zahtevan, da ju je to
nateralo da, kada je došlo vreme da se odluči, objavi kako će studirati prava. Kao
ćerka profesora, mogla je da pohađa besplatno Bostonski univerzitet na kojem
je on predavao. Umesto toga, pobegla je od viševekovne lekarske tradicije
porodice Kol i dobila stipendiju za Univerzitet Taft. Da bi dopunila svoj budžet,
radila je u studentskoj menzi za vreme ručka i dve večeri nedeljno u klubu na
Trgu Harvard. Ipak je prava studirala na Bostonskom univerzitetu. Do tada je
već imala svoj stan na Bikon Hilu.
Bila je na trećoj godini prava kada je srela Čarlija Harisa, visokog, mršavog
mladog lekara, čije su naočare sa rožnatim ramom stalno klizile niz njegov dug,
pegavi nos i davale njegovim dragim smeđim očima začuđen izraz. On je upravo
započinjao specijalizaciju kao hirurg.
Nikada nije srela nekoga tako ozbiljnog i istovremeno tako duhovitog. Mnogo
su se smejali, ali je on bio potpuno posvećen svom poslu i s tim se nikada nije
šalio. Zavideo joj je na stipendiji i na činjenici da su joj ispiti predstavljali
zadovoljstvo i polagala ih uspešno bez velikog napora. Bio je inteligentan, sa
dobrim temperamentom za jednog hirurga, ali mu studiranje nije išlo lako i
uspeo je samo zahvaljujući tome što je radio mnogo i naporno. „Moram da
brinem o poslu, Ar Džej“, govorio je. Ona je spremala ispite, on je dežurao. Uvek
su bili umorni i neispavani, a raspored njihovih obaveza nije im dozvoljavao da
se dovoljno viđaju. Posle nekoliko meseci, preselila se iz ulice Džoj u njegovu
preuređenu štalu blizu ulice Čarls, jeftiniju od njihova dva stana.
Tri meseca pre kraja studija, Roberta je otkrila da je trudna. Isprva su i ona i
Čarli bili užasnuti, a zatim ih je ispunila radost roditeljstva i dogovorili su se da
se odmah venčaju. Nekoliko jutara kasnije, međutim, dok je Čarli ribao ruke
pred, operaciju, odjednom ga je presekao snažan probadajući bol u donjoj levoj
četvrtini abdomena. Ispitivanja su pokazala da ima kamenje u bubregu, suviše
velike da bi mogao sam da ih izbaci, i kroz 24 časa već je bio primljen kao
pacijent u bolnicu u kojoj je radio. Ted Forester, najbolji hirurg na odeljenju,
izvršio je operaciju. Izgledalo je da Čarli uspeva da prebrodi prvi postoperativni
period, osim što nije mogao da izbacuje mokraću. Kada ni posle 48 sati nije
mokrio, dr Forester je naredio da mu se stavi kateter, koji je postavio jedan
stažista. Posle toga bilo mu je lakše. Nakon dva dana Čarlijev bubreg se inficirao.
Uprkos antibioticima, infekcija stafilokokama se proširila preko krvotoka i
lokalizovala u srčanom zalisku.
Četiri dana posle operacije, Roberta je sedela pored njegovog kreveta u
bolnici. Ostavila je poruku da želi da vidi dr Forestera kada bude krenuo u vizitu
i razmišljala o tome da pozove Čarlijevu porodicu u Pensilvaniji, tako da njegovi
roditelji mogu da razgovaraju sa doktorom ako žele.
Čarli je zastenjao i ona ustade i obrisa mu lice mokrim peškirom. „Čarli?“
Uzela je njegove šake u svoje, naslonila se i proučavala njegovo lice. Nešto se
desilo. Kao da je struja informacija iz njegovog tela prešla u njeno, u njen mozak.
Nije znala kako, ni zašto. To nije izmislila; bilo je stvarno. Na neki način to nije
mogla da razume, ali odjednom je bila svesna da oni neće ostariti zajedno. Nije
mogla da pusti njegove ruke, niti da pobegne, niti čak da uzvikne. Samo je sedela
tu gde je bila, nagnuta nad njim, čvrsto držeći njegove šake kao da može da ga
zadrži, pamteći crte njegovog lica dok je još imala šanse.

Sahranjen je na velikom, ružnom groblju u Vilkis Baru. Sedela je na fotelji

presvučenoj somotom u dnevnoj sobi njegovih roditelja i trpela zapanjene
poglede i pitanja tih stranih ljudi dok ona nije bila u stanju da pobegne odatle. U
malom toaletu aviona koji ju je nosio nazad u Boston, mučnina je nadvladala i
povraćala je. Danima je razmišljala o tome kako bi izgledala Čarlijeva beba.
Možda je u pitanju bila patnja ili bi se to desilo i da je Čarli bio živ; u svakom
slučaju, petnaest dana posle njegove smrti, Roberta je imala pobačaj.
Tog jutra kada je polagala ispit pred advokatskom komorom, sedela je u sobi
punoj napetih muškaraca i žena. Znala je da bi joj Čarli rekao da vodi računa o
poslu i zato je stvorila ledenu kocku u svojoj glavi u čiji je centar smestila sebe,
hladno stavljajući patnju i neprijatnost i sve ostalo van svoje svesti i
posvećujući svu svoju pažnju mnogim i teškim pitanjima ispitivača.

Roberta je zadržala svoj ledeni oklop kada je počela da radi za „Vigoder, Grant i
Berlou“, staru advokatsku firmu koja se bavila opštim pravom i zauzimala tri
sprata kancelarija u elegantnoj zgradi u ulici Stejt. Vigodera više nije bilo.
Harold Grant, glavni partner u firmi, bio je izboran, usahnuo i ćelav. Džordž
Berlou, na čelu odeljenja koje se bavilo testamentima i fondacijama, imao je
veliki stomak i rumeno lice prošarano kapilarima od mnogo viskija. Njegov sin
Endru Berlou, učtiv četrdesetogodišnjak, bavio se glavnim klijentima koji su
radili s nekretninama. Dao je Roberti da obavlja prepisku, priprema dokumenta
za zakupce – rutinske poslove za kompjuterom. To joj je bilo monotono i
dosadno i posle dva meseca priznala je to Endiju Berlou. Klimnuo je glavom i
suvo joj odvratio da je to dobro iskustvo. Sledeće nedelje joj je dopustio da ga
prati na sud, ali je ona ostala nezainteresovana. Rekla je sebi da je u pitanju
depresija i pokušala da primora sebe da dobro zapne na poslu.
 Posle pet meseci rada u advokatskoj firmi, pukla je. To je bio manje emotivni
slom, a više privremeno iskliznuće iz šina. Jedne noći kada su ona i Endi radili
do kasno, pridružila mu se na čaši vina, koja se pretvorila u litru i po, i završili su
u njenom krevetu. Dva dana kasnije, izveo je na ručak i nervozno objasnio da je,
iako razveden, „u vezi sa jednom ženom, u stvari skoro živi s njom“. Robertinu
reakciju je smatrao milostivom; a u stvari je jedini muškarac do koga je njoj bilo
stalo, bio mrtav. Pomisao na to dovela je do pucanja njenog ledenog oklopa.
Kada je počela da jeca, otišla je iz kancelarije kući i ostala tamo. Endi Berlou ju je
pokrivao, misleći da je skrhana zbog ljubavi prema njemu.

Bio joj je potreban dug razgovor sa Čarlijem Harisom. Čeznula je za tim da

ponovo vode ljubav, čeznula je za njegovim nerođenim detetom, detetom koje je
moglo da postoji. Znala je da nijedna od ovih želja ne može da se ispuni, ali je
patnja bila tako snažna da je jedva funkcionisala. Postojala je samo jedna oblast
njenog života koju je mogla da promeni.
 13.
Novo opredeljenje
Robertina želja da studira medicinu bila je upravo ono što je njen otac oduvek
priželjkivao, ali je profesor Kol previše voleo svoju ćerku i o toj temi se veoma
oprezno izjašnjavao.
„Da li to radiš zbog toga što osećaš da nekako treba da zauzmeš Čarlsovo
mesto?“, upitao je blago. „Da li želiš da doživiš ono što je on osećao i
doživljavao?“
„Delimično je tako, moram da priznam“, odgovorila je, „ali to je samo mali
deo toga.“ Pomno je razmišljala o toj stvari i došla do promišljene, zrele odluke.
Pri tom je shvatila da je njena ranija želja da postane lekar, potiskivana samo
zato što je želela da se suprotstavi ocu. I sada je još bilo problema u njihovim
odnosima. Zbog toga nije konkurisala za Medicinski fakultet Bostonskog
univerziteta, jer je njen otac tamo bio profesor. Dobila je mesto na
Masačusetskom koledžu za lekare i hirurge, sa nedovoljnim znanjem iz
organske hemije, što je nadoknadila na jednom kursu za vreme raspusta.
Za studente medicine nije postojala neka odgovarajuća finansijska pomoć.
Roberta je dobila minimalnu stipendiju i bila svesna da će morati mnogo da se
zaduži. Otac joj je pomogao oko studija prava tako što je njene prihode od
stipendije i dodatnih poslova malo uvećao; bio je spreman da joj pomogne i oko
studija medicine, iako bi morao da podnese i neku žrtvu. Međutim, ljudi iz firme
„Vigoder, Grant i Berlou“ bili su fascinirani onim što je ona želela da uradi. Sol
Forman, šef službe za medicinske pravne sporove, pozvao ju je na ručak iako ga
do tada nije nikada srela.
„Endi Berlou mi je pričao o vama. Iskreno govoreći, gospođice Kol, kao
advokat koji studira medicinu, za našu kancelariju ste mnogo vredniji nego kao
pomoćnik u odeljenju za nekretnine. Vi ćete biti u stanju da istražite činjenice u
važnim slučajevima s medicinskog stanovišta, ali ćete u isto vreme moći i da
napišete spis, kao što to čine školovani pravnici. Mi dobro plaćamo za takvu
vrstu stručnosti.“
To joj je bilo i te kako dobrodošlo. „Kada treba da počnem?“
„Zašto ne pokušate odmah?“
 Dok je bubala hemiju na letnjem kursu, istovremeno je istraživala slučaj
jedne dvadesetdevetogodišnje žene koja je umrla od aplastičke anemije i to
usled lečenja penicilinom, koji je smanjio funkciju stvaranja krvi u koštanoj srži.
Upoznala je sve medicinske biblioteke u Bostonu i probijala se kroz kartoteke,
knjige, medicinske stručne časopise i istraživačke radove, da bi što više naučila
o antibioticima.
Forman je delovao zadovoljan rezultatima i odmah joj je poverio drugi
zadatak. Pripremila je sažeti spis za raspravu u slučaju pedesetdevetogodišnjeg
nastavnika, koji je pri operaciji kuka, zbog nedovoljno filtriranog vazduha u
operacionoj sali, dobio infekciju koja je tri godine tinjala u njegovom telu sve
dok nije izbila u vidu nestabilnog kuka i kraće noge.
Zahvaljujući njenim istraživanjima, advokatska firma za koju je radila odbila
je jednog klijenta; čovek je hteo da tuži hirurga koji je obavio neuspelu
vazektomiju. Roberta je skrenula pažnju na to da je hirurg upozorio pacijenta na
rizik od neuspeha i savetovao mu da posle operacije šest meseci koristi
kontraceptivna sredstva. Savet koji čovek nije poslušao.
U firmi „Vigoder, Grant i Barlou“ bili su veoma zadovoljni njenim radom.
Forman joj je plaćao mesečni osnovni honorar uz koji je dodatno nagrađivana
prema učinku, a on je bio spreman da joj poveri onoliko poslova koliko je mogla
da obradi. U septembru je, da bi još više poboljšala svoju finansijsku situaciju,
primila i jednu studentkinju medicine da stanuje sa njom: bila je to prelepa
crnkinja iz Fultona u Misuriju, koja se zvala Samanta Porter. Uz minimalnu
očevu pomoć, Roberti je bilo moguće da plaća studije i životne potrebe i da uz to
vozi i kola. Poziv advokata, koji je napustila, omogućio joj je da studira medicinu
bez posebnih finansijskih problema.

Bila je jedna od jedanaest žena na godini koja je brojala devedeset devet

studenata. Činilo joj se kao da je bila zalutala i tek sada konačno našla svoj put.
Svako predavanje je bilo izvor znanja i povećavalo njeno interesovanje. Shvatila
je da je imala sreću sa izborom svoje sustanarke. Samanta Porter je bila
najstarija od osmoro dece i odrasla je na maloj, zakupljenoj farmi koja je jedva
pokrivala najosnovnije potrebe porodice. Sva deca u porodici Porter brala su
pamuk i povrće za druge ljude, prihvatala se svakog posla, samo da zarade nešto
novca. Sa šesnaest godina Samanta je već bila visoka žena širokih ramena.
Radila je posle škole i za vreme raspusta u jednoj firmi za pakovanje mesa.
Pretpostavljeni su je voleli jer je bila dovoljno snažna da nosi teške, zamrznute
komade mesa, što se lepo ponašala i bila pouzdana. Posle godinu dana guranja
kolica sa iznutricama kroz halu, obučena je za mesara. Mesari su radili
električnim testerama i noževima koji su bili toliko oštri da su bez problema
sekli meso i vezivno tkivo i nije bilo neuobičajeno da se neki radnik ozbiljno
povredi. Samanta je prošla sa nekoliko manjih posekotina i navikla je na
zavijene prste, ali je uspela da izbegne veće ozlede. Uprkos svakodnevnom radu,
bila je prva u porodici koja je završila srednju školu. Iako je i sledećih pet leta
radila u fabrici mesa, diplomirala je prvo na koledžu a posle i na Misuri
univerzitetu na uporednoj anatomiji. Osnovni kurs iz ljudske anatomije na
Medicinskom fakultetu započela je sa zavidnim poznavanjem građe kostiju,
unutrašnjih organa i krvotoka kod životinja.
Roberta i Samanta su razvile prisno prijateljstvo sa još jednom ženom sa
svoje godine. Gvendolin Benet je bila živahna crvenokosa iz Mančestera u Nju
Hempširu. Iako je medicina pretrpela mnoge promene, ipak je još bila područje
muškaraca. Među nastavnim osobljem je bilo pet žena, ali su katedre i
rukovodeće položaje zauzimali muškarci. Na kursevima su muškarci bili češće
prozivani, a žene su, naprotiv, previđane. Ipak, tri žene su odlučile da ne dozvole
da budu ignorisane. Gven je već imala iskustva kao borac za ženska prava na
Mont Holjok koledžu i ona je ostalima skicirala svoju strategiju.
„Na kursevima moramo da se dobrovoljno javljamo. Predavač postavi
pitanje, a mi podignemo ruku i pružimo je i gurnemo je pravo u njegovo muško
šovinističko lice i dajemo tačan odgovor. Skrenućemo pažnju na sebe time što
ćemo se grbiti nad knjigom, jasno? To znači da moramo intenzivnije da učimo
od muškaraca, da budemo spremnije od njih i da ih u svemu nadmašimo.“
Za Robertu je to bio dodatni napor njenim medicinsko-pravničkim
istraživanjima, koje je preduzela da bi mogla da nastavi studiranje, ali je to bio
upravo izazov koji joj je bio potreban. Njih tri su zajedno učile, preslišavale
jedna drugu pred ispite i međusobno se pomagale kada bi neka od njih ispoljila
rupu u znanju ili slabost.
Njihova strategija je bila krunisana uspehom, s tim što su uskoro bile
proglašene agresivnim ženama. Ponekad im se činilo da su dobile slabije ocene
jer je profesor imao prema njima predrasude, ali su u najvećem broju slučajeva
dobijale dobre ocene koje su i zaslužile. Sa muškarcima su samo povremeno
izlazile, jer su vreme i snaga postali tako dragoceni da su sa njima morale da
budu štedljive. Slobodnih večeri su zajedno odlazile u laboratoriju za anatomiju
koja je za Samantu postala drugi dom. Od početka je svima na anatomiji bilo
jasno da je Samanta pravi as, buduća profesorka u toj specijalnoj oblasti. Dok su
drugi studenti morali da se bore da dobiju ruku ili nogu za seciranje, za Samantu
je svaki put bio rezervisan ceo leš koji je delila sa svoje dve prijateljice. Za četiri
godine su secirale četiri mrtvaca: jednog starijeg ćelavog Kineza sa prilično
razvijenim grudnim košem, što se moglo pripisati hroničnom emfizemu; jednu
staru crnkinju sa sedom kosom i dvoje belaca – atletski razvijenog muškarca
srednjih godina i trudnicu otprilike njihovih godina. Samanta je Robertu i Gven
uvela u studije anatomije, kao da je to egzotična zemlja čuda. Satima su bile u
stanju da seciraju i oslobađaju sloj po sloj tkiva, mišiće i organe, zglobove i
krvne sudove, da ih skiciraju do najsitnijih detalja i tako dobiju uvid u
kompleksnost i tajne čovekovog anatomskog sklopa.
Nedugo pre početka druge godine studija, Roberta i Samanta su napustile
stan u ulici Čarls. Roberta se radovala što napuštaju preuređenu štalu, iako je
ona bila puna uspomena na Čarlsa. Zajedno sa Gven su iznajmile napušteni
železničarski stan koji je bio samo tri bloka udaljen od Medicinskog fakulteta.
Stan se nalazio na granici sumnjive četvrti, ali nisu morale da gube dragoceno
vreme da bi dospele do laboratorija ili bolnica. Uveče, uoči početka semestra,
organizovale su proslavu povodom useljenja. Tipično za njih je bilo što su kao
domaćice dosta rano razjurile goste, da bi sledećeg jutra bile u vrhunskoj formi.

Kada je došlo vreme kliničke prakse po bolnicama, Roberta se bacila na rad kao
da se celog života za to pripremala. Ona je medicinu posmatrala drugačijim
očima nego većina njenih kolega. Pošto je Čarlsa Harisa izgubila usled infekcije
unete kateterom i pošto se kao pravnik neprekidno bavila greškama u lečenju,
bila je sklona da prepozna opasnost za koju su njene kolege bile slepe.
Prilikom svojih pravničkih proučavanja naletela je na jedan izveštaj izvesnog
dr Najta Stila iz Medicinskog centra Bostonskog univerziteta. On je ispitivao
osamsto petnaest medicinskih slučajeva, koji su sledili jedan za drugim. Pri tom
je izuzeo kancer, jer su kod hemoterapije fatalna uzgredna dejstva veoma česta.
Kod dvesto devedeset pacijenata – što je bilo više od trećine – pokazali su se
jatrogeni simptomi.
Kod sedamdeset tri pacijenta, odnosno devet procenata ispitanih slučajeva,
došlo je do komplikacija koje su ugrozile život pacijenata ili prouzrokovale
stalan invaliditet – znači katastofe, koje su mogle da budu izbegnute da ti ljudi
nisu ni dolazili kod lekara i u bolnice.
Do ovakvih ishoda je dolazilo usled propisivanja lekova, pri dijagnosticiranju
i lečenju, zbog ishrane, nege i transporta, kod kateterizacije srca, intravenoznih
intervencija, arteriografije i dijalize, kateterizacije mokraćnih kanala i
mnogobrojnih drugih postupaka kojima je pacijent bio izložen.
Uskoro je Roberti postalo jasno da pacijentima u svakoj oblasti medicinskog
tretmana preti opasnost od strane njihovih dobročinitelja. Što je više novih
lekova stizalo na tržište i što se više testova i laboratorijskih analiza
preporučivalo lekarima radi zaštite od tužbi za pogrešno lečenje, utoliko je bio
veći rizik od jatrogenih oštećenja. Doktor Franc Ingelfinger, visoko cenjeni
profesor medicine na Harvardu i izdavač časopisa New England Journal of
Medicin, napisao je:

„Pođimo od toga da osamdeset odsto pacijenata boluje od bolesti koje

su ili same po sebi ograničene ili ih savremena medicina ne može
poboljšati. Međutim, u oko deset odsto slučajeva medicinski tretman
donosi jasne uspehe. Nažalost, kod preostalih devet procenata, plus-
minus neki deo procenta, lekar neprimereno dijagnostikuje ili leči, ili
prosto nema sreće. Šta god da je uzrok, pacijent dobija jatrogene
probleme.

Roberta je saznala da uprkos velikim novčanim ulaganjima i ljudskim patnjama,

medicinski fakulteti ne stvaraju u studentima svest o riziku pogrešnog lečenja
pacijenata, niti ih uče kako da reaguju na tužbe za pogrešno lečenje uprkos
velikom povećanju broja sudskih procesa protiv lekara. U toku svog daljeg rada
za advokatsku firmu, Roberta je sastavila obiman izveštaj ilustrovan
slučajevima i podacima iz ove oblasti.

Posle diplomiranja, trio se raspao. Samanta je oduvek znala da želi da predaje

anatomiju i zbog toga je prihvatila mesto lekara pripravnika na patologiji
Medicinskog centra Jel u Nju Hejvenu. Gven skoro do kraja četverogodišnjih
studija na Medicinskom fakultetu nije imala pojma u kojoj oblasti želi da
specijalizira, dok je konačno njeno političko angažovanje nije dovelo do
ginekologije. Otišla je kao pripravnik u bolnicu „Meri Hičkok“ u Nju Hempširu.
Roberta je želela da nauči sve što čini život jedne lekarke. Ostala je u Bostonu i
počela trogodišnji pripravnički staž u bolnici „Lemjuel Grejs“. Čak i u najgorim
vremenima kada je bila pretrpana prljavim poslovima, uprkos svim mukama,
nedovoljnom snu i beskrajnim dežurstvima, ni u jednom trenutku nije
posumnjala u ono što je radila. Bila je jedina žena među trideset internista
stažista. Kao i na Pravnom i na Medicinskom fakultetu, morala je malo glasnije
da govori od muškaraca i malo više da radi. Lekarska soba je bila muški teren,
gde su se njene kolege stažisti opuštali, pričali vulgarne viceve o ženama
(stažiste sa ginekologije su zvali poznavaocima pića) i najčešće je ignorisali. Ali
ona je od početka imala svoj cilj – da postane što je moguće bolji lekar – i mogla
je sebi da dopusti da se izdigne iznad muškog šovinizma kada naiđe na njega,
isto kao što se Samanta uzdigla iznad rasizma.

Robertin izraziti talenat kao dijagnostičara potvrdio se već na početku njene

karijere; svakog pacijenta je doživljavala kao zagonetku koju mora da reši
pomoću svoje inteligencije i znanja. Kada se jedne večeri šalila sa jednim
pacijentom, starijim muškarcem sa srčanim problemima, Brusom Vajlerom,
uzela je njegove ruke u svoje i stisnula ih.
Više nije bila u stanju da ih pusti.
Bilo je to kao da je vezana za pacijenta preko... preko čega? Zbunjeno je
osetila određeno saznanje koje trenutak pre toga nije imala. Najradije bi
gospodinu Vajleru doviknula upozorenje. Umesto toga, rekla mu je neku
banalnu rečenicu i sledećih četrdeset minuta provela u proučavanju njegove
istorije bolesti, neprekidno mu mereći puls i slušajući rad njegovog srca. Izgleda
da mi živci popuštaju, rekla je sebi, jer niti je nešto sumnjivo u bolesničkom
kartonu gospodina Vajlera, niti su njegove vitalne funkcije upućivale na to da sa
njegovim srcem, koje se oporavlja i postaje sve jače, ima nekih problema.
Uprkos tome, bila je sigurna da će uskoro umreti. Nije ništa rekla
odeljenskom lekaru Fricu Boldvinu. Nije mogla ništa da mu kaže što bi imalo
smisla.
Ali, u ranim jutarnjim časovima srce gospodina Vajlera je počelo da udara
kao ludo i on je umro.

Nekoliko nedelja kasnije imala je slično iskustvo. Zabrinuta i u isto vreme

fascinirana, ispričala je ocu o tim slučajevima. Profesor Kol je klimnuo glavom i
primetila je iskru interesovanja u njegovim očima.
„Ponekad lekar poseduje neko šesto čulo koje mu omogućava da predoseti
kako neki pacijent reaguje.“
„To sam već jednom osetila, mnogo pre nego što sam postala lekar.
Odjednom sam znala da će Čarli Haris umreti. Znala sam to sa apsolutnom
izvesnošću.“
 „U našoj porodici postoji legenda“, reče on oklevajući. Roberta je u sebi
zastenjala, jer nije bila raspoložena da sluša porodične legende. „Ona govori da
već vekovima pojedini lekari porodice Kol mogu da predosete smrt kada
pacijente drže za ruke.“
Roberta je prezrivo frknula.
„Ne, ja to mislim ozbiljno. Oni su to nazivali ‘dar’.“
„Ali, tata! To je sujeverje! I to još iz doba kada su lekari prepisivali oči
daždevnjaka i žablje prste. Da li u to stvarno može da se veruje?“
Slegnuo je ramenima. „Smatra se da su moj deda, dr Robert Džeferson Kol i
moj pradeda dr Robert Džadson Kol, obojica imali taj dar dok su bili seoski
lekari u Ilinoisu“, rekao je blago. „Taj dar može da preskoči generacije. Govori se
da neki od mojih rođaka poseduju taj dar. Ja sam doduše nasledio porodične
relikvije kao što je skalpel Roba Kola koji stoji kao ukras na mom pisaćem stolu,
kao i violu mog pradede, ali mi je dar uskraćen.“
„Znači... ti to nisi nikad doživeo?“
„Naravno, obično znam da li će neki pacijent preživeti ili ne. Ali ne, sigurno
saznanje o nečijoj skoroj smrti, bez znakova koji na to ukazuju, ili simptoma, još
nikad nisam imao. Naravno“, dodao je kao uzgred, „legenda kaže da se dar
umanjuje ili čak gubi upotrebom stimulanata.“
„Na taj način ti otpadaš“, reče Roberta. Godinama, dok generacija lekara kojoj
je pripadao nije pronašla ništa bolje, profesor Kol je često uživao u dobroj cigari,
a još uvek je sebe svake večeri častio čašicom dobrog starog viskija.
Roberta je u vreme kada je išla u srednju školu probala nekoliko puta
marihuanu, ali se nikad nije navikla na pušenje bilo koje vrste. Kao i njen otac,
volela je alkohol. Doduše, nikad nije dozvolila da to utiče na njen rad, ali u
periodima velikog opterećenja, smatrala je da joj jedno piće izrazito prija i to je
rado i činila.

Pri kraju treće godine svog staža, Roberta je znala da želi da leči čitave porodice,
ljude svih životnih doba i oba pola. Ali da bi to radila na odgovarajući način,
morala je više da nauči o medicinskim problemima žena. Dobila je dozvolu da
na odeljenju ginekologije i akušerstva provede umesto jednog, tri rotaciona
ciklusa. Po završetku stažiranja, radila je godinu dana volonterski kao lekar na
odeljenju ginekologije i akušerstva bolnice „Lemjuel Grejs“ i istovremeno
iskoristila ponudu da vrši istraživanja u okviru jednog velikog istraživačkog
projekta na temu hormonalnih problema žena. Te godine je položila i prijemni
ispit za Američku akademiju interne medicine.
U međuvremenu je u bolnici već bila veteran. Bilo je opštepoznato da je
radila veliki deo pravničkog posla za procese povodom grešaka u lečenju, koji su
pojedinim osiguravajućim društvima naneli velike troškove. Naglo su skočile
premije za osiguranje od grešaka u lečenju. Pojedini lekari nisu skrivali otvoreni
bes i smatrali su neoprostivim da jedan lekar čini nešto što šteti njegovim
kolegama; za vreme njenog stažiranja često je dolazilo do neprijatnih situacija
kada bi neko otvoreno pokazivao netrpeljivost koju je prema njoj gajio. Ali, ona
je radila i na nizu slučajeva u kojima je njeno veštačenje išlo u prilog tuženog
lekara, a i to je bilo opštepoznato.
Roberta je imala smiren odgovor za svakog ko ju je napadao. „Rešenje nije u
izbegavanju procesa za grešku u lečenju. Rešenje je izbeći greške u lečenju koje
se najčešće čine; naučiti javnost da ne postavlja nepravedne zahteve, a lekare
naučiti kako mogu da štite sebe kada im se desi greška koja se svakom čoveku
može desiti. Mi uzimamo sebi za pravo da kritikujemo inače poštene policajce,
koji štite svoje korumpirane kolege, zbog kodeksa časti ‘plavaca’. Ali mi imamo
svoj kodeks ‘belih mantila’. On dozvoljava pojedinim lekarima da se izvuku
uprkos kliničke aljkavosti i lošeg lečenja, a ja kažem: do đavola sa njima!“
Neko je to čuo. Pri kraju njenog rada u odeljenju za ginekologiju i akušerstvo,
dr Sidni Ringold, medicinski direktor bolnice „Lemjuel Grejs“, upitao je Robertu
da li je zainteresovana da drži dva kursa: Sprečavanje grešaka u lečenju i
odbrana od tužbi zbog njih, za studente četvrte godine i Izbegavanje jatrogenih
komplikacija za studente treće godine. Status predavača joj je obezbeđivao i
prijem u stalno osoblje bolnice. Roberta je predlog odmah prihvatila. Njeno
postavljenje je izazvalo gunđanje i poneku žalbu unutar odeljenja, ali ju je dr
Ringold smireno branio i sve je dobro krenulo.
Nakon stažiranja, Samanta Porter je otišla kao predavač anatomije na
Medicinski fakultet Državnog univerziteta u Vusteru. Gven Benet je stupila u
cenjenu privatnu ordinaciju nekog ginekologa u Fremingemu i pored toga radila
u Klinici za planiranje porodice. Tri žene su ostale bliske prijateljice i politički
saveznici. Gven i Samanta, kao i niz drugih žena i naprednih lekara, energično su
podržavali Robertu kada je zahtevala ambulantu za lečenje premenstrualnog
sindroma (PMS); posle izvesnih rovovskih bitki sa lekarima koji su to smatrali
čistim bacanjem novca, PMS klinika je postala sastavni deo bolnice, a PMS
problemi deo nastavnog plana.
 Sve te kontroverze su posebno pogađale profesora Kola. On je bio poznat
zagovornik medicinskog establišmenta, pa je teško podnosio grube kritike na
račun svoje ćerke, a pogotovu prebacivanja za izdaju sopstvenih kolega. Ali
Roberta je znala da se on u suštini njome ponosi. Uprkos ranijim
razmimoilaženjima, uvek joj je pružao podršku. Njihov odnos je bio čvrst, te ni
sada nije oklevala da se obrati ocu.
 14.
Poslednji kauboj
Našli su se u restoranu „Pinerola“, u Nordendu. Prilikom svoje prve posete, tada
sa Čarlijem Harisom, Roberta je morala da prođe mračnom ulicom između dve
stambene zgrade, da se popne uz strme stepenice do jedne prostorije koja je
zapravo bila samo kuhinja sa tri mala stola. Karla Pinerola je bila kuvarica kojoj
je pomagala samo njena majka, stara žena koja ju je često gunđajući napadala.
Karla je bila srednjih godina, seksi. Bila je ličnost. Imala je muža koji ju je tukao;
ponekad, kada bi Roberta i Čarli došli u restoran, Karla je imala modricu na ruci
ili na oku. U međuvremenu joj je majka umrla, a Karla se nije pokazivala; kupila
je jednu od stambenih zgrada, razrušila prva dva sprata i tako uredila veliki,
komforan restoran. Sada je uvek čekao red stalnih gostiju na slobodan sto:
poslovni ljudi i studenti sa koledža. Roberta je još volela taj restoran. Jelo je bilo
skoro isto tako dobro kao u davnim danima, a navikla je da nikada ne ide bez
prethodne rezervacije.
Sedela je za stolom i primetila kako njen otac, koji je malo zakasnio, žurno
prilazi. Njegova kosa je već skoro sasvim osedela. Pogled na njega ju je podsetio
da i ona biva starija.
Poručili su predjelo, teleće medaljone u belom vinu, pili belo vino i pričali o
klubu „Red Soks“, o pozorišnom životu u Bostonu i o njegovom artritisu koji je u
međuvremenu postao bolan.
Roberta je otpila gutljaj vina i ispričala mu da želi da otvori privatnu
ordinaciju u Vudfildu.
„Zašto privatnu praksu?“ Bio je očigledno zapanjen, očigledno zabrinut. „I
zašto u takvoj zabiti?“
„Vreme je da odem iz Bostona. Ne kao lekar, nego kao čovek.“
Profesor Kol je klimnuo glavom. „To razumem. Ali zašto ne odeš u neki drugi
medicinski centar? Ili počneš da radiš za... ne znam ni sam, ali na primer za neki
pravno-medicinski institut?“
Od Rodžera Karltona iz Hopkinsa, dobila je pismo u kojem joj saopštava da
trenutno nema predviđenih sredstava za mesto koje bi joj odgovaralo, ali da
kroz šest meseci može da joj obezbedi posao u Baltimoru. Od Irvina Simpsona je
dobila faks sa saopštenjem da bi je na Penu vrlo rado zaposlili i pitanjem da li bi
došla u Filadelfiju da se dogovore o finansijskim detaljima.
„Ne želim to da radim. Želim da budem pravi lekar.“
„O moj bože, Roberta! A šta si sada?“
„Želim da budem lekar opšte prakse u malom mestu.“ Smeškala se. „Mislim
da sam reinkarnacija tvoga dede.“
Trudeći se da ne izgubi strpljenje, profesor Kol je posmatrao svoju jadnu
ćerku koja je utuvila sebi u glavu da celog svog života ide uz vetar. „Postoji
dobar razlog zbog čega su sedamdeset dva procenta američkih lekara
specijalisti, Roberta. Specijalisti mlate ogromne pare, dva ili tri puta više od
lekara opšte prakse, a mogu i noću mirno da spavaju. Ako budeš seoski lekar,
imaćeš mnogo teži život. Znaš li šta bih ja uradio da sam u tvojim godinama, u
tvom položaju, tako nezavistan kao što si sada ti? Učio bih sve više i više, sve što
može da stane u moju glavu. Bio bih superspecijalista.“
Roberta je uzdahnula. „Nema više specijalizacija i ni u kom slučaju više
stažiranja. Htela bih da odem dalje od sve te tehnologije, od svih tih aparata;
htela bih da vidim ljude. Čvrsto sam rešila da budem seoski lekar. Prihvatam da
manje zarađujem. U pitanju je moj život.“
„Život?“ Odmahnuo je glavom. „Roberta, ti si kao onaj poslednji kauboj iz
onih romana i pesama koji sedla svog konja i jaše kroz beskonačnu saobraćajnu
gužvu i stambene četvrti, uvek u potrazi za nestalom prerijom.“
Smeškala se i odmahnula glavom. „Prerija je možda nestala, tata, ali
brežuljaka još ima preko, na drugom kraju države, i oni su puni ljudi kojima je
potreban lekar. Opšta medicina je najčistiji oblik lekarske prakse. Sama ću je
sebi pokloniti.“

Nisu žurili s jelom, razgovarali su. Slušala ga je pažljivo jer je znala da se on

veoma dobro razume u sve što je vezano za medicinu.
„Već kroz nekoliko godina nećeš moći da prepoznaš američki zdravstveni
sistem. Potpuno će se promeniti“, rekao je. „Borba za izbor predsednika je
trenutno u svojoj vrućoj fazi, a Bil Klinton obećava američkom narodu da će svi
dobiti neko zdravstveno osiguranje ukoliko on pobedi.“
„Misliš da će obećanje moći i da održi?“
„Čvrsto sam ubeđen da će to ozbiljno pokušati. Izgleda da je on prvi političar
koga se dotiču siromašni ljudi bez ikakve medicinske zaštite i koji priznaje da se
stidi sadašnjeg stanja. Opšta zdravstvena zaštita će olakšati život tvom lekaru
praktičaru, ali će u isto vreme smanjiti prihode specijalista. Moramo da
sačekamo i vidimo šta nam predstoji.“
Razgovarali su o finansijskom aspektu njenog plana. Posle odbitka dugova,
od novca dobijenog za kuću u ulici Brati, neće mnogo ostati jer su cene
nekretnina bile veoma niske. Pažljivo je izračunala koliko bi joj bilo potrebno za
uređenje privatne ordinacije i njeno otvaranje i da se preživi prva godina rada.
Nedostajalo joj je tačno pedeset tri hiljade dolara. „Razgovarala sam sa nekoliko
banaka i mogu da dobijem taj novac. Imam dovoljno garancija za pozajmicu, ali
traže i jednog žiranta.“ To je bilo ponižavajuće, jer je sumnjala da bi to tražili i
od Toma Kendriksa.
„Stoprocentno si sigurna da baš to želiš?“
„Stoprocentno!“
„Onda ću ja biti žirant, ako mi dozvoliš.“
„Hvala, tata!“
„S jedne strane me izbezumljuje kada predstavim sebi u šta se upuštaš, a s
druge strane moram priznati da ti zavidim.“
Roberta je prinela njegovu ruku svojim usnama. Pijući kapućino, zajednički
su prošli njene proračune. Po njegovom mišljenju, mnogo je tesno kalkulisala i
smatrao je da treba da pozajmi deset hiljada dolara više. Bila je užasnuta tako
visokim zaduživanjem i energično se borila protiv toga, ali je na kraju uvidela da
je otac u pravu i bila spremna da traži veći kredit.
„Ti si, kćeri, pravi zmaj!“
„Ti si takođe zmaj, stari moj.“
„I hoćeš li se sasvim sama snaći tamo gore, u brdima?“
„Ti me bar poznaješ, tata! Niko mi nije potreban. Osim tebe“, reče ona, naže
se preko stola i poljubi ga u obraz.


DRUGI DEO
Kuća na rubu
 15.
Preobražaj
Roberta je pozvala Tesu Martulu na ručak. Tesa je lila suze u svoj tanjir sa
jastogom i bila naizmenično ushićena i očajna. „Ne znam zašto morate sve to da
napustite i da pobegnete“, rekla je. „Mogli ste da budete moje lestvice za uspon
u karijeri.“
„Ti si odlična sekretarica i uspećeš da napreduješ. A ja ne bežim“, reče
Roberta strpljivo, „nego idem na mesto koje je za mene bolje – bar ja tako
mislim.“
Pokušala je da bude samouverena jednako kako je i zvučala, ali bilo je to kao
da ponovo završava školovanje. Obuzeli su je strah i nesigurnost. Poslednjih
godina nije obavljala porođaje i sada se nije osećala potpuno doraslom takvim
situacijama. Luj Stanicki, šef porodilišta, dao joj je dobre savete, ali način na koji
joj je govorio bio je mešavina brige i zabave. „Znači, želite da budete seoski
lekar, ha? Dakle, ako tamo na kraju sveta želite da donosite decu na svet, morate
da imate pri ruci ginekologa. Po zakonu, morate da pozovete ginekologa ukoliko
dođe do komplikacija koje zahtevaju carski rez, porođaj klještima ili izvlačenje
deteta vakuumom.“
Dozvolio joj je da pored stažista i asistenata provede mnoge sate u bolničkoj
sali za porođaje; bila je to velika prostorija puna stolova za porođaje na kojima
su sedele gradske žene, mahom Afroamerikanke, napinjući se i znojeći se, a
često i psujući. Tom prilikom je mogla do mile volje da proučava dva dugačka
niza smeđih i ljubičastih vulvi koje su se prirodnom silom širile pri porođaju.
Za Tesu je napisala argumentovanu i pohvalnu preporuku, ali to nije bilo ni
potrebno. Nekoliko dana kasnije Tesa je došla do nje, sva blistajući.
„Ne možete ni da pretpostavite za koga ću od sada da radim. Za doktora
Alena Grinštajna.“
Kada bogovi žele da budu užasni, onda to čine temeljno, pomislila je. „Hoće li
on ovde i da se useli?“
„Ne, dobićemo kancelariju doktora Rouzmena, onu lepu kancelariju na uglu,
preko puta doktora Ringolda.“
Roberta ju je zagrlila. „Pa, on može da bude samo srećan što te je dobio“, reče.
 Bila je iznenađena koliko joj je teško pao rastanak sa bolnicom. Na Klinici za
planiranje porodice to je bilo jednostavnije. Monu Vilson, šefa klinike, obavestila
je šest nedelja ranije. Srećom, Mona je već udarila u bubnjeve i započela
vrbovanje da bi našla zamenu za Gven. Doduše, još se niko nije javio za mesto sa
punim radnim vremenom, ali je Mona zaposlila već tri osobe za povremeni rad;
tako nije bilo problema da se nađe zamena za Robertu.
„Poklonili ste nam dve godine“, rekla je Mona. Pogledala je Robertu i
nasmešila joj se. „I mrzeli ste svaku sekundu provedenu ovde, zar ne?“
Roberta je klimnula glavom. „Mislim da je tako. Kako ste znali za to?“
„Ah, to nije bilo teško pogoditi. Ali zašto ste to radili ako je to bilo tako teško
za vas?“
„Znala sam da sam ovde stvarno potrebna. Znala sam da žene moraju da
imaju mogućnost izbora“, odgovorila je Roberta.
Ali kada je napuštala kliniku osećala se laka kao pero. Ne moram da se
vraćam, likovala je u sebi.
Priznala je da BMV, koliko god da joj je pričinjavao zabavu, nije bio pravi auto
za proletnje blato, neasfaltirane puteve i slične neprilike sa kojima je u Vudfildu
morala da se suoči i da ih savlada. Pomno je razgledala nekoliko vozila sa vučom
na sva četiri točka i konačno se odlučila za jedan „ford-eksplorer“ – snažno
terensko vozilo. Naručila ga je kompletnog: sa klima uređajem, dobrim radiom i
CD plejerom, sa jakim akumulatorom izvanrednog kvaliteta i specijalnim
gumama za blatnjave puteve. „Smem li da vam dam jedan savet?“, upita je
prodavač. „Naručite i jedan specijalan pribor za vuču.“
„Jedan šta?“
„Električni čekrk pričvršćen za prednji branik. Radi na akumulator. Ima
čelični kabl i kuku.“
Bila je neodlučna.
„Ako se zaglavite u blatu, obmotate kabl oko velikog drveta i izvučete se
pomoću čekrka. Može da povuče pet tona. Koštao bi vas, doduše, još dodatnu
hiljadarku, ali je vredan svakog penija koji date za njega ako se vozite lošim
putevima.“
Poručila je i to. Trgovac je znalački merkao njen crveni BMV.
„U prvoklasnom je stanju. Unutrašnjost je sva u koži“, reče ona.
„Uračunaću vam ga u cenu. Daću vam za njega dvadeset tri hiljade.“
 „Ali čujte! To su skupa sportska kola. Platila sam za njih dvostruko više.“
„Pre nekoliko godina, možda.“ Slegnuo je ramenima. „Pogledajte cenovnike za
polovna kola!“
To je i uradila i dala oglas u nedeljnom izdanju Globa. Neki inženjer iz
Leksingtona kupio je njen BMV za 28.900 dolara, tako da joj je posle kupovine
„eksplorera“ preostalo nešto novca.
Vozila se tamo-amo između Bostona i Vudfilda. Dejvid Markus je predložio
da potraži prostorije za svoju lekarsku praksu u ulici Mejn, neposredno u centru
mesta. Ulica se pružala kružno oko drvene većnice koja je nastala pre više od sto
godina od nekadašnje crkve i koju je krasila mala kula u stilu Kristofera Vrena.
Markus joj je pokazao četiri objekta u ulici Mejn; bili su prazni ili je uskoro
trebalo da budu slobodni. Lekaru je za obavljanje prakse bilo potrebno između
devedeset i sto četrdeset kvadratnih metara. Od četiri ponuđene kuće Roberta
je odmah odbacila dve kao nepogodne. Treći objekat joj se dopao, ali je sa svojih
sedamdeset četiri kvadratna metra bio premali. Četvrti, koji je pametni
posrednik za najam nekretnina ostavio kao poslednji, delovao je obećavajuće.
Nalazio se preko puta gradske biblioteke, u prizemlju, udaljen samo nekoliko
kuća od većnice. Fasada je bila u dobrom stanju, a okolno zemljište negovano.
Prostorije su bile malo zapuštene, ali je zato kirija bila niža od one koju je
Roberta sa ocem i drugim savetnicima nekako uklopila u svoje finansijske
okvire. Kuća je pripadala jednoj starijoj dami, Sali Hauland. Imala je rumene
punačke obraze i nervozan, ali dopadljiv pogled i smatrala je da su počastvovani
da opet imaju lekara u svom mestu, uz to baš u njenoj kući.
„Živim od kirije tako da ne mogu da vam spustim cenu, morate da me
razumete.“ Takođe nije bila u stanju da snosi troškove neophodnog renoviranja,
nastavila je, ali prepušta Roberti da o svom trošku sprovede ono što želi.
„Renoviranje i molerski radovi će vas koštati“, umešao se Markus. „Ako želite
ove prostorije, morate, radi svoje sigurnosti, da sklopite ugovor o zakupu.“
Na kraju je upravo to i učinila. Molerske radove će obaviti Bob i Uli Metjuson,
bračni par koji je u susedstvu imao malu mlekaru. Prostorije su bile pune
antičkog rada u drvetu, koje je pod njihovim rukama dobilo meki, novi sjaj.
Otrcane, izgrebane borove podne daske raznih širina, Roberta je dala da se
lakiraju u mat plavo. Stolar iz mesta je načinio gomilu polica i isekao iz zida
nekadašnje dnevne sobe pravougaoni otvor – gde će sedeti službenica koja će
primati pacijente. Vodoinstalater je izgradio dva dodatna mokra čvora i
instalirao umivaonike u obe nekadašnje spavaće sobe koje su trebale da posluže
kao prostorije u kojima će se obavljati pregledi. Prepravio je i bojler u podrumu
i ugradio u njega protočni grejač, da bi uvek bilo tople vode.
Kupovina nameštaja i uređaja trebalo je, u stvari, da joj pričinjava
zadovoljstvo, ali je stalno brinula da li će se uklopiti u njen bankovni račun.
Problem je bio u tome što je u bolnici uvek nabavljala samo najbolje. Sada je
morala da se zadovolji polovnim stolovima i stolicama, divnim tepihom iz
Vojske spasa, dobrim ali korišćenim mikroskopom i generalno remontovanim
uređajem za sterilizaciju. Ipak, instrumente je kupila nove. Savetovano joj je da
kupi dva kompjutera: jedan za evidenciju o pacijentima, a drugi za
knjigovodstvo, ali je bila čvrsto rešena da sav posao obavlja na jednom.
„Da li ste već upoznali Meri Stim?“, upitala je Sali Hauland.
„Mislim da nisam.“
„Ona je naša poštarka. Njoj pripada teška stara vaga za merenje, koja je ranije
stajala u ordinaciji doktora Torndajka. Kupila ju je na licitaciji kada je pre
dvadeset dve godine doktor umro. Za trideset dolara bi vam prodala vagu.“
Roberta je kupila vagu, očistila je i dala da se proveri i ponovo baždari. Time
je ta vaga postala nit koja povezuje starog doktora u mestu sa novom
doktorkom.
Mislila je da preko oglasa u novinama potraži pomoćnicu, ali to nije bilo
potrebno. Vudfild je raspolagao tajnim sistemom komunikacija koji je radio
pouzdano i skoro brzinom svetlosti. Ubrzo su pred njom ležale četiri ponude
žena koje su bile voljne da rade kao službenice i tri ponude medicinskih sestara
sa državnim diplomama. Roberta je posvetila dosta vremena odbiru, ali je među
onima koji su se prijavili za službenicu bila i Tobi Smit, simpatična plavuša koja
je u noći kada je Hank Kranc pucao u svoju ženu vozila sanitetska kola. Od prvog
trenutka je ostavila jak utisak na Robertu, a osim toga je bila knjigovođa, tako da
je mogla da se stara o finansijama i organizaciji. Za medicinsku sestru je
odabrala stamenu, sedokosu pedesetšestogodišnju Margaret Vajler, koju su
zvali Pegi.
Bilo joj je neprijatno kada je s njima trebalo razgovarati o novcu. „Ono što
mogu da vam ponudim kao početnu platu sigurno je manje od onoga što biste
dobile u Bostonu“, obratila se Tobi.
„Čujte, o tome nemojte da razmišljate!“, odgovorila je prostosrdačno
novopečena službenica. „I Pegi i ja se radujemo što smo našle posao u mestu.
Ovde nismo u Bostonu. U unutrašnjosti je teško naći posao.“
Dejvid Markus je s vremena na vreme svraćao u ordinaciju koja se polako
uobličavala. Znalački je posmatrao radove na renoviranju i povremeno davao
Roberti poneki savet. Nekoliko puta su otišli na ručak u piceriju „Rečna obala“;
dva puta je platio on, jednom ona. Primetila je da joj se sviđa i rekla mu da je
prijatelji zovu Roberta.
„Svi me zovu Dejv“, odgovorio joj je. Ona se nasmešila. „Prijatelji me zovu
Dejvid.“ Farmerke su mu bile izbledele, ali su delovale veoma čisto. Kosa,
vezana u konjski rep, bila je uvek sveže oprana. Kada se s njim rukovala osetila
je da mu je dlan mišićav i otvrdnuo od fizičkog rada, ali su mu nokti bili isečeni i
delovali negovano.
Nije mogla baš da se opredeli da li je bio seksi ili samo zanimljiv.
U subotu, pre nego što se konačno odselila iz Bostona, pozvao ju je u
određeno vreme na večeru u Nortempton. Kada su napuštali restoran, uzeo je
punu šaku slatkiša iz posude pored vrata; male glazirane čokoladne kolutiće.
„Mm, luksuzni M&M!“, reče i ponudi joj.
„Ne, hvala.“.
U kolima je gledala kako ih žvaće i trudila se da ostane mirna. „Ne bi trebalo
da ih jedete, Dejvide!“
„Ne, ali ja volim ove stvari. Neću se ugojiti.“
„I ja ih volim. Kupiću vam ih u običnom, čistom pakovanju.“
„Fanatični čistunac, a? Uzeo sam ih u finom, čistom restoranu!“
„Nedavno sam čitala o testovima slatkiša iz restoranskih posuda. Na
najvećem broju tih slatkiša nađeni su tragovi urina.“
Ćutke ju je pogledao. Prestao je da žvaće.
„Muški posetioci idu u toalet. Posle toga često ne peru ruke. A prilikom
napuštanja restorana zagrabe u posudu.“
Primetila je da nije bio načisto da li da ispljune ili proguta. Ovo je kraj našeg
odnosa, pomislila je kada je progutao, otvorio prozor i ostatak bacio na put.
„Nije baš lepo pričati nekome takve horor priče. Godinama rado jedem ove
slatkiše po restoranima. Ali vi ste mi to zadovoljstvo pošteno pokvarili.“
„Znam. Ali, da sam ih ja jela, a vi znali za to, zar mi ne biste takođe rekli?“
„Možda ne bih“, odgovorio je, a kada je počeo da se smeje, smejala se i ona
zajedno s njim. Još su se cerekali kada su već prešli polovinu Puta 91.
 Na putu kući u planine i kasnije, sedeći u njegovom kamionetu parkiranom
ispred njene kuće, razgovarali su o svojim životima. Kao mladić bio je sportista.
„U svakom slučaju tako dobar da sam u gomili sportova zaradio gomilu
povreda.“ Kada je konačno dospeo na koledž, tako se često povređivao da se
više nije bavio nikakvim sportom. Na Hamilton koledžu je studirao engleski i
napisao svoj diplomski rad na temu o kojoj nije hteo ništa pobliže da kaže. Pre
nego što se povukao u brda Masačusetsa, bio je menadžer firme za nekretnine
„Lever Braders“ u Njujorku, a poslednje dve godine čak zamenik direktora.
„Prava katastrofa – u sedam i pet vozom za Menheten, velika zgrada, bazen,
tenisko igralište.“ Njegova žena Natali obolela je od amiotrofične lateralne
skleroze, Lou Gerigsove bolesti. Oboje su znali šta to znači, jer su videli kako
njihov prijatelj umire od iste bolesti. Mesec dana nakon konačno potvrđene
dijagnoze, Dejvid je po dolasku kući našao svoju devetogodišnju ćerku na
čuvanju kod jednog suseda; Natali je zapušila vrata garaže mokrim krpama i
pustila motor svojih kola da radi, da bi uz klasičnu muziku sa radija izvršila
samoubistvo.
Zaposlio je domaćicu i kuvaricu koje su se brinule o Sari, a on je osam meseci
bežao u alkohol. Onda je jednoga dana, kada je bio trezan, konačno shvatio da
njegova inteligentna, živahna ćerka popušta u školi i pati od psihosomatskih
smetnji, na primer hroničnog kašlja; tada se prvi put obratio Anonimnim
alkoholičarima. Dva meseca kasnije, sa Sarom se preselio u Vudfild.
Kada je nedugo potom, nakon treće jake kafe u Robertinoj kuhinji, saslušao
njenu priču, klimnuo je glavom.
„Ova brda su puna boraca za preživljavanje“, rekao je.
 16.
Ordinacija
Kada je jednog vrelog jutra krajem juna napustila Kembridž, na nebu su bili
visoki, tamni kišni oblaci koji su obećavali nevreme. Mislila je da će biti srećna
kada konačno napusti kuću. Međutim, poslednjih dana kada su pojedini delovi
nameštaja prodati, neki smešteni u skladište a ostali odneti Tomu, dok je
komad po komad iznošen, posmatrala je kuću opraštajući se od nje kao
nekadašnji vlasnik. Dok su njene visoke potpetice odzvanjale praznim sobama,
uvidela je da je Tom, u pogledu kuće, u stvari bio u pravu što se tiče njene
dostojanstvenosti i veličanstvenosti. Odlazila je nevoljno, uprkos svom
neuspelom braku; to je bilo njeno gnezdo. A onda se setila da je ta kuća bila bure
bez dna u koje su sipali svoj novac, pa je rado zaključala vrata za sobom i
odvezla se niz prilazni put, prošla pored zida od cigala koji je još iziskivao
popravke, ali to više nije bila njena briga.
Bilo joj je jasno da se vozi u nepoznato. Celim putem za Vudfild mozgala je o
ekonomskim problemima, strahujući da možda čini kardinalnu grešku.
Već danima je nije napuštala jedna ideja. Pod pretpostavkom da svoju
ordinaciju može da održava isključivo na bazi gotovine, bila bi u stanju da
ignoriše zdravstveno osiguranje od kojeg i potiču sve nevolje, koje poziv čine
neprijatnim. Ako bi svoj honorar po poseti znatno smanjila – recimo na
dvadeset dolara – da li bi tada imala toliko pacijenata da njeni prihodi mogu da
izdrže ordinaciju? Pojedini će doći, to je znala: bolesnici koji nisu osigurani. Ali,
da li će i oni koji kasi zdravstvenog osiguranja redovno uplaćuju određen iznos
zaboraviti da imaju polisu osiguranja i ostaviti u ordinaciji doktorke Kol
dobrovoljno na sto gotovinu?
Nažalost, morala je sebi da prizna da većina to neće uraditi.
Odlučila je da utvrdi nezvanični honorar od dvadeset dolara za one koji nisu
osigurani. Osiguravajuća društva neka i dalje plaćaju uobičajenu cenu od
četrdeset do šezdeset pet dolara po pregledu za svoje klijente, već prema
komplikovanosti problema pacijenata i odgovarajuće uvećanje za kućne posete.
Obimnije preglede je htela da zaračuna devedeset pet dolara, a sva
laboratorijska ispitivanja da poveri Medicinskom centru u Grinfildu.
Dve nedelje pre zvaničnog otvaranja ordinacije, naložila je Tobi da sve
obrasce zdravstvenog osiguranja unese u kompjuter. Najveći broj obračuna
obavljan je preko pet najvećih osiguravajućih kompanija, ali je postojalo još
petnaest drugih kod kojih je bilo osigurano puno pacijenata; uz njih je bilo još
trideset pet manjih i beznačajnijih. Podaci svih kompanija morali su da se unesu
u kompjuter – veliki broj obrazaca svakog osiguravajućeg društva. Ovo
mukotrpno unošenje je bio jednokratni posao, ali je Roberta iz iskustva znala da
povremeno moraju da se proveravaju, jer su društva neke obrasce povlačili, u
nekima vršili izmene, a neke zamenjivali novim.
To je iziskivalo mnogo vremena; problem s kojim njen pradeda nije morao da
se bori.

Ponedeljak jutro.
Bila je već rano u ordinaciji i na brzinu progutala doručak – tost i čaj – koji se
u njenom želucu pretvorio u hladno klupko nervoze. Ordinacija je mirisala na
boju i razređivač. Tobi je već radila, a dva minuta kasnije stigla je i Pegi. Njih tri
su se glupavo smeškale jedna drugoj.
Čekaonica je bila mala, ali se Roberti odjednom učinila ogromnom,
napuštenom i praznom.
Samo trinaest ljudi je zakazalo pregled. Govorila je sebi da su u mestu koje je
dvadeset dve godine bilo bez lekara, ljudi navikli da se na lekarski pregled mora
putovati u obližnji grad. Osim toga, ako je neki pacijent jednom uspostavio
odnose sa jednim lekarem, neće tek tako da ode kod drugog.
Šta će biti ako niko ne dođe, pitala se i odmah shvatila da je to bila bezazlena
panika.
Njen prvi pacijent je stigao petnaest minuta pre zakazanog termina: bio je to
Džordž Palmer, star sedamdeset dve godine, penzionisani radnik u pilani. Boleo
ga je jedan kuk, a umesto prstiju, imao je tri patrljka.
„Dobro jutro, gospodine Palmer!“, reče Tobi opušteno, kao da već godinama
pozdravlja pacijente u praksi.
„’Bro jutro, Tobi!“
„’Bro jutro, Džordže!“
„’Bro jutro, Pegi!“
Pegi Vajler je i te kako znala šta treba da uradi. Uvela ga je u jednu od dve
ambulante, ispunila zaglavlje njegovog kartona, izmerila mu vitalne funkcije i
unela podatke.
Roberta je uživala u tome što može opušteno da sasluša istoriju bolesti
Džordža Palmera. U početku će svaka poseta zahtevati mnogo vremena, jer je za
nju svaki pacijent bio nov; zbog toga će morati o njemu temeljno da se
informiše.
U Bostonu bi gospodina Palmera sa njegovim burzitisom poslala ortopedu da
mu da injekciju kortizona. Ovde mu je injekciju sama dala i preporučila mu da
zakaže termin za sledeći pregled.
Kada je provirila u čekaonicu, Tobi joj je pokazala buket suncokreta koji joj je
poslao otac i jedan ogroman fikus od Dejvida Markusa. U čekaonici je sedelo
šestoro ljudi, od kojih troje nije bilo zakazano. Naložila je Tobi da izvrši trijažu i
kod redosleda pacijenata načini prioritete. Oni sa akutnim bolovima ili ozbiljno
bolesni, trebalo je da imaju prioritet, a ostalima da zakaže najbliži mogući
termin. Konačno je s mešavinom olakšanja i žaljenja shvatila da neće imati
vremena za pauzu. Zamolila je Tobi da joj od „Sotbija“ donese sendvič sa sirom i
veliku kafu bez kofeina. „Radiću za vreme pauze za ručak.“
Sali Hauland se pojavila na ulaznim vratima. „Imam zakazano“, rekla je kao da
je očekivala da bude izazvana, i Roberta se uzdržala da ne poljubi svoju
čangrizavu gazdaricu.
Pegi i Tobi su rekle da će i one raditi bez pauze i poručiti i sebi sendviče. „Na
moj račun“, reče veselo Roberta.
 17.
Dejvid Markus
Pozvao ju je na večeru u svoju kuću.
„Hoće li i Sara biti tamo?“
„Sara je na velikoj zvaničnoj večeri svog kuvarskog kluba iz srednje škole“,
reče Dejvid. Posmatrao ju je zamišljeno. „Zar ne možete da dođete u moju kuću
bez prisustva treće osobe?“
„Ne, naravno da ću doći. Samo sam se nadala da će i Sara biti prisutna.“
Dopala joj se njihova kuća: toplina i prijatnost debelih balvana i stari
nameštaj. Na zidu je bilo puno slika, radova umetnika iz okoline, čija imena joj
ništa nisu govorila. Pokazao joj je kuću. Kuhinja sa trpezarijom u uglu,
kancelarija puna pribora za rad jednog posrednika za nekretnine, kompjuter,
velika siva mačka koja je spavala na njegovom pisaćem stolu.
„Da li je i mačka jevrejska – kao i konj?“
„Istini za volju, jeste.“ Smejao se. „Dobili smo je zajedno sa jednim podivljalim
starim mačorom, ludim od ljubavi; Sara je tvrdila da je on njen muž. Ali, mačor je
izdržao samo nekoliko dana, a onda nestao. Tako sam mačku krstio Aguna. To je
na jidišu napuštena žena.“
Njegova monaška spavaća soba. A ipak se u Roberti pojavilo malo seksualne
napetosti kada je ugledala bračni krevet sa dušekom sa oprugama. Na zidu je
bila polica puna knjiga iz istorije i poljoprivrede, a pored nje pisaći sto sa
kompjuterom i velikom hrpom nekog rukopisa. Na njeno insistiranje, Dejvid je
priznao da piše roman o odumiranju malih farmi u Americi i o prvim farmerima
koji su naselili brežuljke Berkšira.
„Oduvek sam želeo da pričam priče. Posle smrti Natali odlučio sam da
pokušam. Pošto želim da obezbedim Saru, morao sam i nakon preseljenja da
ostanem u poslu s nekretninama. Ovde napolju se kao posrednik ne pati baš
mnogo od stresa. Imam puno vremena za pisanje.“
„I, kako ide?“
„Pa...“ Smeškao se i slegnuo ramenima.
Sarina soba. Na prozorima užasno šarene zavese – batik, koji je, kako je on
rekao, Sara sama napravila. Dva postera Barbare Strejsend. Preko cele sobe
rasute kutije sa kamenjem: veliki delovi stena, sitan šljunak, kamenje srednje
veličine – ali sve u prepoznatljivom obliku srca. Geološki pozdravi za Dan
zaljubljenih.
„Kakvo je to kamenje?“
„Ona ih zove kamen-srce. Sakuplja ih odmalena. Natali ju je na to navela.“
Roberta je provela godinu dana studirajući geologiju na Taft univerzitetu.
Kada je pažljivije zagledala kutije, verovala je da je prepoznala kvarc, sivi
škriljac, mramor, peščar, bazalt, tamni bakarni škriljac, feldspat, liskun, krečnjak
i čak jedan crveni granat – sve u obliku srca. Među njima je bilo i kristala koji su
joj bih potpuno nepoznati. „Ovaj sam doneo u traktorskoj prikolici“, reče Dejvid
i pokaza joj u uglu jedno srce od granita skoro metar visoko. „Bilo je šest milja
udaljeno, u šumi Frenka Parsona. Bilo je potrebno troje ljudi da bismo ga uneli u
kuću.“
„Ona ih nalazi jednostavno na zemlji?“
„Nalazi ih svuda. Ima oko za njih. Ja skoro nikad ne nađem nijedan. Sara je
stroga i mnogo kamenja odbaci. Za nju je kamen-srce samo onaj koji ima
stvarno oblik srca.“
„Možda bi trebalo pažljivije da gledate. Napolju ima na milione kamenja.
Kladim se da ću za Saru moći da nađem nekoliko kamen-srca.“
„Stvarno mislite? Imate još dvadeset pet minuta dok serviram jelo. U šta
hoćete da se kladimo?“
„U picu sa svim i svačim. Dvadeset pet minuta bi trebalo da bude dovoljno.“
„Ako pobedite, dobijate picu. Ako ja pobedim, dobijam poljubac.“
„Hej!“
„Šta je, uplašili ste se? Vaša usta protiv mog novca.“ Smejao se izazivački.
„Dogovoreno!“

Nije se mnogo zadržala na prilaznom usponu u dvorištu, smatrajući da je tu već

sve temeljno pretraženo. Put nije bio asfaltiran i bio je pun kamičaka. Polako,
pognute glave, pretraživala je tlo. Nije imala predstavu koliko kamenje može da
bude različito, koliko ima raznih oblika – duguljasti, okrugli, ćoškasti, uski,
pljosnati.
 S vremena na vreme bi se sagla i uzimala neki kamen u ruke, ali nijedan nije
bio pravi kamen-srce.
Posle deset minuta, kada je bila udaljena oko četvrt milje od kuće, našla je
prvi kamen koji je približno podsećao na srce, ali pre na neko deformisano, jer je
desni luk bio previše nizak.
Loša opklada, pomislila je. Na svaki način je želela da nađe bar jedan kamen-
srce. Ni u kom slučaju Dejvid nije trebalo da pomisli da je namerno izgubila.
Kada je vreme isteklo, vratila se u kuću. „Našla sam jedan“, reče pokazujući
mu kamen.
Pogledao ga je i cerio se. „Ovom srcu nedostaje... kako se zove gornja
komora?“
„Pretkomora.“
„Da. Ovom srcu fali desna pretkomora.“ Otišao je s kamenom do vrata i
izbacio ga.
Važno je šta će se sada desiti, pomislila je. Ako opkladu iskoristi da bi se
pokazao kao mačo, bilo da je jako stegne u zagrljaj ili pokuša poljubac s jezikom,
neće više biti zainteresovana za njega.
Ali on se nagnuo nad nju i samo nežno dotakao njene usne svojim usnama;
bio je to jako nežan i neverovatno sladak poljubac.
Ooh.

Poslužio je jednostavnu ali izvanrednu večeru: velika hrskava salata sa

sastojcima iz njegove sopstvene bašte, osim paradajza koji je kupljen jer njegov
još nije sazreo. Salata je bila začinjena specijalitetom kuće – prelivom od meda i
misa, garnirana šparglama koje su neposredno pre jela zajedno nabrali i
dinstali. Salata je bila poboljšana izdancima, kako je on tvrdio, tajne mešavine
semena povrća. Uz sve to su išli sveže pečeni hrskavi hlepčići u kojima su bili
komadići belog luka, koji su prilikom žvakanja izazivali prave eksplozije ukusa.
„Čoveče, pa ti umeš da kuvaš!“
„Samo rado eksperimentišem.“
Za desert su imali domaći sladoled od vanile uz kolač od borovnica koji je tog
prepodneva ispekao. Tokom jela Roberta mu je pričala o verskoj raznolikosti u
svojoj porodici.
 „Postoje protestantski Kolovi i Regensbergovi koji su kvekeri. I jevrejski
Kolovi i Regensbergovi. I ateisti. A moja nećaka, Marsela Regensberg je
monahinja u franjevačkom manastiru u Virdžiniji. Imamo pomalo od svega.“
Kod druge šolje kafe saznala je o njemu nešto što ju je zaprepastilo.
Misteriozni diplomski rad je odbranio na Jewish Theological Seminary of
America u Njujorku. Jevrejsko teološko učilište Amerike, znači, „Ti si šta?“
„Rabin. U najmanju ruku imam diplomu rabina. Ali, to je bilo davno. Svoju
službu sam obavljao samo kratko vreme.“
„Zbog čega si prestao? Da li si imao svoju zajednicu?“
„Ja, hm...“ Slegnuo je ramenima. „Zanimalo me je previše pitanja i nedoumica
da bih preuzeo neku zajednicu. Počeo sam da sumnjam; više nisam bio siguran
da li Bog postoji ili ne. Smatrao sam da jedna zajednica zaslužuje rabina koji je
bar u tom pogledu siguran.“
„A sada? Da li si od tada dospeo do istine?“
Abrahama Linkolna je dugo posmatrala. Kako mogu plave oči da budu tako
tužne, da zrače tako neposrednim bolom? Lagano je odmahnuo glavom. „Porota
još veća.“

On se nije lako otvarao. Tek nedeljama kasnije i nakon više susreta, saznala je
pojedinosti. Posle završene teologije otišao je pravo u vojsku: devedeset dana
obuke za oficira, a onda odmah u Vijetnam kao poručnik – pomoćnik kapelana.
Bila je to relativno udobna služba, sigurna, u pozadini u jednoj velikoj bolnici u
Sajgonu. Preko dana se bavio sakatima i umirućima, a noću je pisao pisma
njihovim porodicama, poprimivši njihove strahove i bes mnogo pre nego što je i
sam bio ranjen.
Jednoga dana je sa dva katolička duhovnika, majorom Džozefom Falonom i
poručnikom Bernardom Tauersom, bio na putu u vojnom transporteru. Vozilo
je pogođeno direktno spreda. U zadnjem delu, gde su oni sedeli, dejstvo
detonacije bilo je na uskom prostoru, a učinak selektivan. Berni Tauers, koji je
sedeo s leve strane, poginuo je. Džou Falonu, koji je sedeo u sredini, otkinuta je
desna noga ispod kolena. Dejvidu je povređena leva noga, pri čemu je stradala i
kost. Da bi se noga ponovo dovela u red, bile su potrebne tri operacije, a
oporavak je trajao jako dugo. Sada mu je leva noga bila malo kraća od desne, ali
je samo jedva primetno hramao. Roberta to čak nije ni uočila.
Posle otpuštanja iz vojske vratio se u Njujork i kao konkurent za mesto
rabina održao gostujuću propoved u Baj Patu na Long Ajlendu u sinagogi Bet
šalom, Kući mira. Govorio je o očuvanju mira u jednom kompleksnom svetu.
Usred propovedi je podigao glavu i ugledao veliku tablu na kojoj je bila ispisana
prva od trinaest Majmonidesovih verovanja: „Duboko verujem u Tvorca, neka je
slavljeno ime njegovo, stvaraoca i upravljača svega što je stvoreno i da je on jedini
koji je sve što postoji stvorio, stvara i stvaraće.“
Sleđen od užasa shvatio je da on tu rečenicu ne može sa punim ubeđenjem da
prizna i samo s mukom je uspeo da završi svoju propoved.
Posle toga je otišao kao pripravnik u firmu „Lever Braders“ koja se bavila
nekretninama, jer je verovao da rabin sa previše sumnji ne bi nikome bio dobar
dušebrižnik.
„Da li još uvek smeš da sklapaš brakove?“
Njegov osmeh je bio atraktivan, pomalo prezriv. „Mislim da mogu. Jednom
rabin...“
„Bila bi to luda kombinacija natpisa: MARKUS – VENČANJA, a odmah ispod
toga ZALJUBLJEN SAM U TEBE i MED.“
 18.
Mačje intimisanje
Roberta se nije odmah zaljubila u Dejvida Markusa. Počelo je kao zrnce, njenim
divljenjem njegovom licu i njegovim jakim, dugim prstima, njenim reagovanjem
na boju njegovog glasa, blagost njegovih očiju. Ali seme se otvorilo, osećanja
porasla, što ju je iznenadilo i istovremeno uplašilo. Nisu pali jedno drugom u
zagrljaj – bilo je kao da svojim strpljenjem, svojom zrelom pažnjom žele da
jedno drugom nešto saopšte. Ali, jednog kišnog popodneva, sami u njegovoj kući
(Sara je sa drugaricama bila u bioskopu u Nortemptonu), ljubili su se s
prisnošću koja je takođe među njima porasla.
Žalio se da u radu na svom romanu ima teškoća da opiše žensko telo. „Slikari
i fotografi jednostavno koriste modele, vrlo pametno rešenje.“
Vrlo pametno, složila se s njim.
„Hoćeš li da poziraš za mene?“
Odmahnula je glavom. „Neću. Moraćeš da pišeš na osnovu sećanja.“
Upravo su se bavili svojom dugmadi.
„Ti si devica“, rekao je.
Nije ga podsetila da je razvedena žena i da ima četrdeset dve godine.
„A ja još nisam bio ni sa jednom ženom. Oboje smo sasvim novi: neispisane
stranice.“
Odjednom su to i bili. Pažljivo su ispitivali jedno drugo. Roberta je teško
disala. On je bio nežan i pažljiv; vladao je sobom, bio blag i postupao s njom kao
da je od krhkog, lomljivog materijala. Bez reči joj je davao na znanje ono što je
bitno. Ipak, uskoro više ništa nije moglo da obuzda njihovu strast.
Kasnije su ležali kao u komi, i dalje povezani. Kada je Roberta konačno
okrenula glavu, pogledala je u nepomične zelene oči mačke. Aguna je sedela na
stolici pored kreveta i posmatrala. Roberta je bila sasvim sigurna da je mačka
tačno znala šta su oni upravo radili.
„Dejvide, ako je to trebalo da bude test, ja sam pala. Izbaci je napolje.“
Smejao se. „To nije bio test.“
 Odvojio se od nje, odneo mačku iz sobe, zatvorio vrata i došao ponovo u
krevet. Drugi put se sve dešavalo laganije, mirnije i Roberta je stvarno bila
srećna. Ponašao se obzirno i velikodušno. Priznala mu je da su njeni orgazmi
obično bili dugi i intenzivni, ali kada bi imala jedan, na drugi bi morala da čeka
nekoliko dana. Bila je zbunjena kada mu je to rekla, jer je bila sigurna da je
njegova poslednja ljubavnica doživljavala vatromete od vrhunca: pokazalo se da
je on bio osoba sa kojom se o tako nečemu moglo razgovarati.
Konačno ju je ostavio da leži u krevetu, ustao i pripremio večeru. Vrata su
bila otvorena i mačka se vratila i ponovo sela na stolicu. Ovog puta Roberta nije
imala ništa protiv. Jednostavno je ležala i slušala kako Dejvid, prilično pogrešno,
ali veselim glasom, peva nešto od Pučinija. Miris njihovog spajanja mešao se sa
mirisom omleta, mirisom luka i paprike i malih tikvica koje je pržio sve dok nisu
postale slatke kao njegovi poljupci i raskošne kao životna obećanja. Kada su
kasnije ona i Dejvid ležali jedno pored drugog, Aguna se udobno smestila na
kraju kreveta među njihove noge. Čim se na to navikla, Roberti se dopalo.
„Hvala na ovom izvanrednom doživljaju, za sve važne sitnice o kojima sada
mogu da pišem.“
Ljutito je sevnula na njega. „Iščupaću ti srce“.
„To si upravo učinila“, galantno je odgovorio.

U proseku jedan od šest pacijenata koji su dolazili u njenu ordinaciju, nije imao
nikakvo zdravstveno osiguranje. Veliki broj njih nije imao ni onih dvadeset
dolara koje je utvrdila kao honorar za lečenje neosiguranih. Od pojedinih je
naplaćivala u naturi. Tako je iza njene kuće uredno bilo složeno šest hvati
iscepanog tvrdog drveta. Na taj način je došla i do žene koja joj je jednom
nedeljno pospremala kuću i do druge koja je čistila ordinaciju. Redovno je
dobijala piliće i ćurke, već očišćene i pripremljene za pečenje i imala razne
izvore za sveže povrće, bobičasto voće i cveće.
To ju je zabavljalo, ali je ipak bila zabrinuta zbog svog finansijskog stanja i
dugova.
Za neosigurane pacijente je razvila posebnu strategiju lečenja, jer je bila
svesna da kod njih često mora da pokuša da izleči zapuštene bolesti koje dugo
nisu lečene. Ali, nisu je najviše brinuli ljudi sa komplikovanim zdravstvenim
problemima, nego oni koji uopšte nisu dolazili jer nisu imali novca, a bili su
suviše ponosni da prihvate dobročinstvo. Takvi ljudi su tražili lekara samo u
izuzetnim slučajevima, najčešće kada je za svaku pomoć već bilo prekasno: kada
je dijabetes već doveo do slepila, kada je tumor već stvorio metastaze. Roberta
je ubrzo naišla na takve slučajeve, ali nije mogla ništa da učini osim da nemo
besni protiv sistema i da ih leči.
Oslonila se na to da će se njena poruka proširiti usmenom propagandom po
brežuljcima: Ako si bolestan, ako imaš bolove, idi novoj doktorki! Ukoliko nemaš
zdravstveno osiguranje, ona će već naći neko rešenje za problem novca.
I stvarno je došlo nekoliko obespravljenih. Iako uopšte nije želela njihovu
robu, kao zamenu, poneki su na tome insistirali. Jedan čovek, oboleo od
Parkinsonove bolesti, ispleo joj je, uprkos drhtavim prstima, korpu od
jasenovog pruća. Žena sa rakom jajnika sašila joj je pačvork prekrivač. Ali
mnogo više ljudi bilo je bez osiguranja i bez ikakve medicinske zaštite. To ju je
izjedalo.

Nastavila je da se viđa sa Dejvidom. Bila je iznenađena i bilo joj je žao što je

Sarina srdačnost, ispoljena prilikom prvog susreta, primetno opala. Roberta je
uočila da je devojčica ljubomorna na nju i razgovarala je o tome sa Dejvidom.
„Sasvim je prirodno što se oseća ugroženom od žene kojoj njen otac
posvećuje veliki deo svog života“, rekla je.
Potvrdio je. „Moramo joj jednostavno dati vremena da se na to privikne.“
To je pretpostavljalo da njih dvoje krenu putem za koji Roberta nije bila
sigurna da želi da ide. Dejvid je sasvim otvoreno i pošteno govorio o osećanjima
koja su se među njima razvila. Ona je takođe bila poštena prema sebi i prema
Dejvidu.
„Želim i dalje da živim kao do sada, bez velikih planova za budućnost. Za
mene je još prerano da govorim o nekoj trajnoj vezi. Ovde sam sebi postavila
ciljeve koje želim da ostvarim. Htela bih da postanem prihvaćen lekar ovog
kraja i ne nameravam već u ovom trenutku da preuzmem lične obaveze.“
Dejvid se zakačio za reči „već u ovom trenutku“ i iz njih crpeo nadu. „Dobro.
Moramo sebi da damo vremena.“
Bila je puna sumnji i ni sama nije znala šta želi, ali s njim je mogla da govori o
svojim nadanjima i o svojim finansijskim brigama.
„Doduše, nemam pojma o vođenju lekarske ordinacije, ali u okolini bi moralo
biti dovoljno pacijenata da ti obezbede prokleto dobre prihode. Veliki novac.“
„Ne bi čak moralo da bude prokleto mnogo, ali treba da mi obezbedi
preživljavanje. Nemam nikoga ko bi me podupro. Moram sama da se brinem za
sebe.“
„Uprkos tome, zašto samo da preživiš?“ Pogledao je, kao što je to njen otac
činio.
„Novac mi nije važan. Važno mi je da u ovo malo mesto uvedem vrhunsku
medicinsku uslugu.“
„To te čini nekom vrste svetice“, reče on skoro sa strahopoštovanjem.
„Vrati se na zemlju! Nijedna svetica ne bi radila sa tobom ono što sam ja
upravo s tobom radila“, rekla je suvo i pogledala ga zaverenički.
 19.
Kuća na rubu
Zajedno sa Pegi i Tobi, Roberta je polako odstranila slabosti svakodnevnog toka
rada. Takođe polako, naučila je i ritam života samog mesta i saživela se s njim.
Shvatila je da ljudi koji su joj klimali glavom i pozdravljali je sa „Zdravo,
doktorka!“, izražavaju ponos što u svom mestu ponovo imaju lekara. Počela je s
kućnim posetama, brinula o ležećim bolesnicima i vozila se do pacijenata
kojima je bilo teško ili nemoguće da dođu u ordinaciju. Kada je imala vremena i
kada bi je ponudili kafom i kolačima, sedala je s ljudima za kuhinjski sto i
razgovarala o lokalnoj politici i o vremenu ili je zapisivala kulinarske recepte u
svoju knjižicu recepata za lekove.
Vudfild se prostirao na sedamdeset kvadratnih kilometara neravnog
zemljišta. Pokatkad su je pozivali i u okolna mesta. Jednom ju je pozvao neki
dečak koji je kilometrima morao da trči do prvog telefona. Odvezla se do jedne
kolibe u Haugtonove planine da bi Luisu Megaunu, odgajivaču ovaca, povezala
iščašeni članak na nozi. Kada se sa planine vratila u ordinaciju, naišla je na
zbunjenu i uplašenu Tobi. „Set Rašton je imao srčani napad. Njegovi ljudi su
odmah nazvali, ali pošto nisam mogla da vas nađem, pozvala sam sanitetska
kola.“
Roberta se odmah odvezla na Raštonovu farmu i saznala da su sanitetska
kola već na putu za Grinfild. Rašton je bio zbrinut i van opasnosti, ali je to za nju
bio dobar nauk. Narednog jutra se odvezla u Grinfild i kupila telefon za kola.
Smestila ga je u svoj „eksplorer“ i od tada je uvek bila dostupna.
S vremena na vreme, kada se vozila po mestu, prolazila je pored Sare Markus.
Uvek bi joj zatrubila i mahnula, a Sara bi joj odgovorila mahanjem.
Kada bi prilikom njenih poseta Dejvidu i Sara bila kod kuće, osećala je njen
brižan pogled i primetila kako devojčica pažljivo prati njihov razgovor.
Dok je jednog popodneva vozila od ordinacije prema kući, pored nje je
projahala Sara na Haimu. Divila se kako devojka sigurno jaše, kako je bez
ikakvog napora odjahala, sa crnom kosom koja joj se vijorila. Nije joj zatrubila
jer se bojala da ne uplaši konja.
Nekoliko dana kasnije Roberta je sedela u svojoj dnevnoj sobi i gledala kroz
prozor. U otvorima između drvoreda jabuka ugledala je Saru Markus kako
polako jaše putem za Laurel Hil i pri tom posmatra njenu kuću.
Robertino zanimanje za devojku nije bilo samo zbog njenog oca, već i zbog
nje same, a možda iz još jednog razloga. Negde u podsvesti je imala nejasnu
sliku, mogućnost, o kojoj se u tom trenutku nije usuđivala ni da misli: predstavu
o njima troma kao zajednici. Ona, Dejvid i ta devojka kao njihova ćerka.
Nekoliko minuta kasnije, i konj i jahačica su ponovo prošli ulicom, a Sara je
jednako posmatrala kuću i njenu okolinu. Dospevši do kraja imanja, podbola je
petama konja u slabine i Haim je počeo da kasa.
Prvi put posle dugog vremena Roberta je dozvolila sebi pomisao na svoju
trudnoću i pobačaj posle Čarlijeve smrti. Da se beba rodila, sada bi imala
trinaest godina – tri godine manje od Sare.
Prišla je prozoru u nadi da će Sara okrenuti konja i još jednom projahati.
Jednoga dana, kada se u sumrak vraćala kući, zatekla je ispred vrata jedan
kamen u obliku srca, veličine dlana. Bio je to božanstveni kamen-srce sa
spoljnjim slojevima od tamnosivog kamena i unutrašnjim svetlijim slojem sa
svetlucavim tačkicama.
Znala je ko ga je tu stavio. Ali, da li je to bio znak prihvatanja? Simbol za
prekid vatre? Kamen je bio previše lep da bi značio objavu rata, u to je Roberta
bila sasvim sigurna.
Radovala se tom kamenu, unela ga je u kuću i smestila na počasno mesto na
policu iznad kamina pored mesinganog svećnjaka svoje majke.

Frenk Sotbi je stajao na verandi ispred svog dućana i meškoljio se. „Dakle,
mislim da bi ove obe trebalo jednom da odu do neke bolničarke, a, doktorko
Kol? Njih dve žive sasvim same sa čoporom mačaka u stanu iznad gvožđare.
Kakav smrad! Fuj!“
„Mislite odmah tu dole, u ulici? Kako to da ih još nikad nisam videla?“
„Pa, zato što još jedva izlaze pred vrata. Jedna, gospođica Eva Gudhju, previše
je stara, a gospođica Helen Filips, Evina nećaka, mnogo je mlađa, ali nije baš
čista u glavi. Brinu jedna o drugoj, ako se to tako može reći.“ Ustezao se. „Eva me
nazove svakog petka i izdiktira svoj spisak za kupovinu. Pa... prošle nedelje se
vratio njen poslednji ček iz banke. Bio je bez pokrića.“
U tamnom, uskom stepeništu nije bilo sijalice. Kada je stigla gore, Roberta je
zakucala na vrata i, posle dugog čekanja, zalupala jače. Tako nekoliko puta.
Nije čula korake, ali je osetila neko slabo kretanje iza vrata. „Halo?“
„...ko je?“
„Ja sam Roberta Kol. Doktorka.“
„Od doktora Torndajka?“
O bože! „Doktor Torndajk... već dosta dugo nije više ovde. Ja sam novi lekar.
Molim vas, da li govorim sa gospođicom Gudhju ili sa gospođicom Filips?“
„Evom Gudhju. Šta hoćete?“
„Želela bih da vas upoznam, gospođice Gudhju, prosto da vas pozdravim. Da li
biste bili tako ljubazni da otvorite vrata i da me pustite da uđem?“
Iza vrata je vladalo ćutanje. Trenutak se produžavao i produžavao. Ćutanje je
visilo u vazduhu kao teret.
„Gospođice Gudhju?“
Roberta je uzdahnula. „Imam novu ordinaciju, samo malo dalje u ulici Mejn. U
prizemlju, kod Sali Hauland. Ako vam ikada zatreba lekarska pomoć, vama ili
vašoj nećaki, jednostavno nazovite ili pošaljite nekoga po mene! Je l’ u redu?“
Izvadila je svoju vizitkartu i gurnula je ispod vrata. „U redu, gospođice Gudhju?“
Nije bilo odgovora i Roberta je sišla niza stepenice.

Prilikom retkih poseta svojoj kući na selu, ona i Tom su povremeno viđali
životinje koje žive u prirodi: zečeve, veverice i prugaste male veverice koje su
sazidale staništa ispod nadstrešice drvene šupe. Sada je, otkako je stalno živela
u toj kući, upoznala mnoge divlje susede koje nikad pre nije videla. Navikla je da
joj dvogled bude uvek pri ruci.
Jednom je u zoru sa kuhinjskog prozora videla riđeg risa kako se ponosno
šepuri po livadi. Sa prozora svoje radne sobe posmatrala je četiri vidre koje su
se popele sa reke da love na vlažnoj livadi. Trčale su jedna za drugom, tako da je
njihovo kretanje bilo vijugavo i na vlažnoj njivi delovalo kao kretanje neke
ogromne zmije, čudovišta iz Loh Nesa. Videla je kornjače i zmije, jednog debelog
i starog mrmota koji je svakoga dana pasao detelinu na livadi, i bodljikavo prase
koje je trapavo došlo iz šume, da pojede male, svetlozelene jabučice, pre
vremena sazrele i popadale na zemlju. Žbunje i drveće je bilo puno ptica
pevačica i grabljivica. Bez velikog truda posmatrala je plave čaplje i razne vrste
orlova. Sa svoje verande je videla jednu sovu ušaru koja je nadletala livadu i
obrušila se na krticu, brzo kao nesreća i tiho kao šaputanje. A onda je ponovo
poletela i nestala.
Opisivala je Dženet Kantvel šta je sve videla. Odbornica u opštini je predavala
biologiju na univerzitetu u Amherstu. „To je zbog toga što se vaša kuća nalazi na
rubu, na sredikraći različitih predela. Močvarne livade, suvi pašnjaci, guste
šume sa jezercima, a kroz sav taj prostor protiče i čista reka. Životinje tu nalaze
izvanredne uslove za lov.“

Tokom vožnje kroz okolinu, Roberta je stalno nailazila na table sa nazivima

imanja. Poneka imena su jednostavno sadržavala dopunska obaveštenja:
„Šrederovih deset hektara“, „Ransomova farma drveća“ ili „Petersonova
nagrada“. Druga su bila šaljiva: „Danrivin“ i „Ovo je naše mesto“, ili opisna:
„Deset hrastova“, „Kresta vetra“ i „Brdo oraha“. Neka imena su jednostavno bila
prelepa. Ona bi svoju kuću rado nazvala „Farma na reci Katamaunt“, ali tako se
već godinama zvala jedna kuća kilometar i po uzvodno; s druge strane, bilo bi
neumesno da svoje imanje već nazove farmom.
Dejvid, taj čovek sa mnogo lica, imao je podrum pun alata i ponudio se da joj
pomogne u traženju table za naziv.
Pričala je o tome sa Hankom Krancom i on je jednog jutra ututnjao u njeno
dvorište svojim traktorom i prikolicom za đubre. „Upadajte!“, viknuo joj je.
„Nabavićemo vam drvo za vašu tablu s natpisom.“ Popela se u, srećom, praznu
prikolicu, koja je zaudarala na kravlju balegu i držala se, odmahujući glavom,
čvrsto za ivicu, dok ju je – nju pravu seosku ženu – poskakujući i drndajući,
traktor vozio do reke.
Hank je izabrao jedan stari divlji bagrem koji je stajao u grupi drveća na obali
i oborio ga pomoću električne testere. Onda je ogulio stablo i ubacio ga u
prikolicu. Tako je u povratku imala društvo.
Dejvid je izdeljao stablo u jak četvrtasti stub koji je trebalo da služi kao direk.
Bio je zadovoljan Hankovim izborom. „Drvo divljeg bagrema praktično nikada
ne truli“, rekao je i ukopao direk skoro metar duboko u zemlju. Na vrh je, dvema
kukama, pričvrstio jednu granu koja je štrčala sa strane i na koju je kasnije
trebalo okačiti tablu sa nazivom. „Hoćeš li, osim svog imena, staviti još nešto na
tablu? Želiš li svojoj kući da daš ime?“
„Ne“, odgovorila je. Kasnije je ipak drugačije odlučila i rekla: „Ipak, hoću“.
 Kada je bila gotova, tabla joj se veoma dopala. Bila je premazana svetložutim
lakom, baš kao i kuća, a natpis je bio crn:

KUĆA NA RUBU
DR R. Dž. KOL

Tabla je zbunjivala ljude. „Na rubu čega?“, pitali su je.

Već prema raspoloženju, dozvolila bi sebi šalu i objašnjavala da kuća stoji na
rubu platežne sposobnosti, na rubu očaja, na rubu kolapsa ili na rubu kosmičkih
zagonetki. Ali, uskoro je ljudima dosadila neobičnost table ili su navikli na nju;
tek, pitanja su prestala.
 20.
Fotografije
„Ko je sledeći?“, upitala je Roberta Tobi Smit jednog kasnog popodneva.
„Ja“, reče nervozno Tobi.
„Vi? Oh, naravno, Tobi. Samo „rutinski pregled ili imate neki problem?“
„Problem.“
Tobi je sela na stolicu pored Robertinog pisaćeg stola i opisala kratkim,
jezgrovitim rečima stanje stvari.
Ona i njen muž su bili dve i po godine u braku. Već dve godine pokušavaju da
dobiju dete. Ali, jednostavno ne funkcioniše. „Stalno spavamo jedno s drugim;
očajnički i u stvari prečesto. To je poremetilo ceo naš seksualni život.“
Roberta je saosećajno klimnula glavom. „Napravite pauzu! Nije važno šta
radite, nego kako radite. I kada. Da li Jan zna da o tome sa mnom razgovarate?
Da li je i on spreman da dođe kod mene?“
„O, da.“
„Onda ćemo prvo da razgovaramo i analiziramo i da sprovedemo nekoliko
testova. A kada budemo imali potrebne informacije, sastavićemo za vas jedan
ustaljeni postupak.“
Tobi je ozbiljno pogledala. „Bilo bi mi draže ako možete za to da upotrebite
neku drugu reč, doktorko Kol.“
„Naravno. Kako bi bilo s vremenskim planom? Sastaviću za vas vremenski
plan.“
„Vremenski plan je u redu“, reče Tobi, i jedna drugoj su se nasmešile.

Robertina i Dejvidova veza je došla u fazu kada su postavljali mnoga pitanja i

želeli sve da saznaju jedno o drugom. Pitao ju je kako se odnosi prema svom
poslu i smatrao da je veoma zanimljivo što je školovana i za advokata i za
lekara.
„Majmonides je takođe bio advokat i lekar.“
„I rabin, ili...?“
 „I rabin, takođe. Osim toga i trgovac dijamantima, da bi zaradio za porodicu.“
Smeškala se. „Možda bi trebalo da i ja trgujem dijamantima?“
Shvatila je da s njim može o svemu da razgovara, a to je za nju bio
neverovatan luksuz.
Prema prekidima trudnoće imao je isti stav kao i prema bogu: bio je
nesiguran. „Mislim da bi žena morala da ima pravo da odlučuje o sopstvenom
životu, da štiti svoje zdravlje i budućnost, ali... za mene je dete nešto veoma
ozbiljno.“
„Naravno. I za mene. Održati život, učiniti ga boljim – to je moj zadatak.“
Pričala mu je šta oseća kada nekome pomogne, kada stvarno uspe da ublaži
bolove, kada može da produži život. „To je kao kosmički orgazam. Kao najjači
zagrljaj celog sveta“.
Slušao je i kada je pričala o lošim iskustvima, greškama koje je činila i o
saznanju da je nekome ko joj se obratio za pomoć, svojim delanjem naškodila.
„Da li si ikada nekom čoveku skratila život?“
„Misliš ubrzala smrt? Da.“
Radovala se što joj nije odgovorio nekom banalnom frazom. Klimnuo je
glavom, pogledao je u oči i uhvatio je za ruku.
Umeo je da bude ćudljiv. Posao sa nekretninama je retko imao uticaj na
njegovo raspoloženje, ali je ona primećivala da li mu pisanje ide od ruke ili ne.
Kada mu je pisanje išlo loše, bežao je u fizički rad. Ponekad je vikendom
dopuštao da mu pomaže u bašti. Tada bi radila sitne poslove, kao što je čupanje
korova, plevljenje; rukama je rila po zemlji i uživala u grubom osećaju na svojim
šakama. Iako je iz tuđih bašti dobijala sveže povrće, želela je da ima svoje.
Dejvid ju je ubedio u prednost visokih leja, a znao je i gde može da dobije drvo
za ograđivanje leja.
Otklonili su travu sa dva pravougaonika zemlje na padini okrenutoj prema
jugu; pri tom su travu isecali kao što Eskimi vade iz leda blokove za svoje igloe, i
redali ih, travom okrenute nadole, u komposter. Zatim je na pravougaonik
veličine metar i dvadeset sa dva metra stavljala ravno kamenje, koje je tako
pritisla da obrazuje ravnu površinu. Na toj osnovi od kamenja Dejvid je izradio
ramove od hrastovog drveta. Balvani su bili teški za obradu. „Tvrdo kao smrt i
teško kao greh“, gunđao je Dejvid. Uskoro je ipak uspeo da izdubi balvane i
uklopi jedan u drugi. Električnom bušilicom je izbušio rupe na spojevima i
naknadno ih učvrstio dugim čeličnim zavrtnjima.
Uspravio se i uhvatio Robertu za ruku. „Znaš šta volim kod tebe?“
„Šta“, upita ona uznemirenog srca.
„Konjsku i kravlju balegu.“
Stajnjak su dobili iz štale Krancovih. Pomešali su ga sa tresetom i zemljom i
time popunili okvir sve do ivice. Preko svega je stavljen debeo, rastresiti sloj
sena.
„To će se sleći. Idućeg proleća treba samo da odstraniš seno i da seješ. U fazi
rasta, dodaćeš lejama đubrivo“, reče Dejvid, a ona se radovala kao dete.
Početkom juna Roberta je uspela da utvrdi finansijsko stanje svoje ordinacije.
Sa zaprepašćenjem je zaključila da neki pacijenti prekoračuju plaćanje, nemajući
ozbiljnu nameru ni da izmire svoje dugove za njene lekarske usluge. Honorar za
osigurane pacijente bio je siguran, iako je sporo pristizao. Neki od neosiguranih
pacijenata bili su bez sredstava i ona je novac za njihovo lečenje bez
razmišljanja otpisivala – bilo je to dobro delo. Ali nekoliko pacijenata nisu hteli
da plate iako su očigledno bili u mogućnosti da to urade. Lečila je od čireva na
leđima izvesnog Gregori Hintona, dobrostojećeg farmera – proizvođača mleka.
Tri puta je dolazio u ordinaciju na lečenje i svaki put je rekao Tobi da će „poslati
ček“. Ali ček nije nikad stigao.
Kada se jednoga dana provezla pored njegove farme i videla da je upravo
ušao u štalu, skrenula je na njegovo imanje. Ljubazno ju je pozdravio, iako sa
neskrivenom radoznalošću. „Hvala bogu, niste mi više potrebni. Svi čirevi su
nestali.“
„To je lepo, gospodine Hinton. Radujem se zbog vas. Samo sam se pitala da li
bi... pa, da li možete da platite račun za svoje tri posete.“
„Šta?“ Ljutito ju je pogledao. „Da li vam je nužno da opominjete pacijente?
Kakav ste vi to lekar?“
„Lekar koji je upravo otvorio svoju ordinaciju.“
„Da vam kažem, doktor Torndajk je uvek ostavljao dugo vremena da mu
pacijenti plate.“
„Doktor Torndajk već dugo, dugo vremena nije ovde, a ja sebi ne mogu da
priuštim taj luksuz. Jako bih cenila ako možete da platite ono što mi dugujete“,
rekla je i poželela mu, koliko god je mogla ljubaznije, lep dan.
Kada je Dejvidu te večeri ispričala o raspravi, obazrivo je klimnuo glavom.
„Hinton je tvrdoglava stara škrtica. Svakoga pušta da čeka na njegovo
plaćanje da bi iz svakog dolara iscedio i poslednji cent kamate u banci. Ali ti
moraš da budeš načisto – a i tvoji pacijenti moraju da shvate – da time što lečiš
ljude, vodiš svoj posao. Morala bi da pronađeš sistem za uterivanje novca“,
smatrao je. Opomena ne treba da dođe od lekarke, nego od nekog drugog, da bi
Roberta sačuvala imidž „svetice“. „Uterivanje dugova se u svakom poslu vrši na
isti način“, rekao je, pa su zajednički razradili program koji je Roberta sledećeg
jutra objasnila Tobi. Ona je trebalo da preuzme slanje opomena, s tim da se
mesečno vrši kontrola dospelih računa.
Tobi je dobro poznavala stanovništvo, pa je mogla da donosi teške odluke da
li je pacijent stvarno bio bez sredstava. Svako ko nije imao novca, ako je želeo,
mogao je da plati robom ili radnim satima. A ako neko nema novca niti nešto za
razmenu, neće mu se ni poslati račun.
Za one za koje je Tobi smatrala da su platežno sposobni, utvrdili su posebne
kategorije koje su unete u kompjuter. I to sa odloženim plaćanjem od trideset,
šezdeset i devedeset dana, i rokom od preko devedeset dana. Četrdeset pet
dana po ispostavljanju računa, šalje se prvo pismo u kojem se pacijent učtivo
opominje da se, ukoliko ima nekih pitanja u vezi sa računom, poveže sa
doktorkom.
Posle šezdeset dana, Tobi je trebalo da pozove pacijenta, da ga podseti na
njegov dug i da pribeleži njegovo reagovanje. Posle devedeset dana je trebalo da
se pošalje drugo pismo u kojem se od pacijenta izričito traži da do nekog
određenog datuma izmiri svoje dugovanje.
Dejvid je predložio da predmete starije od četiri meseca povere nekoj
agenciji za uterivanje dugova. Roberta se na to namrštila, jer se to nije uklapalo
u njenu predstavu o odnosima sa stanovništvom malog mesta kao što je bio
Vudfild. Znala je da mora sebe da prisili da bude poslovna žena jednako kao i
lekar, ali se ipak dogovorila sa Tobi da se za sada ne uključuje agencija za
ubiranje dugova.
Jednog jutra je Tobi došla na posao sa listom hartije koji je, osmehujući se,
predala Roberti. Bio je požuteo i krt i nalazio se u providnom plastičnom
zaštitnom omotaču.
„Meri Stim ga je pronašla u arhivi Istorijskog društva“, reče Tobi. „Kako je
bilo adresirano na jednog pretka moga muža, brata njegove čukunbabe – donela
nam ga je.“
 Bio je to lekarski račun na ime Alonza S. Šefilda za „posetu lekaru zbog gripa –
pedeset centi“.
Ime u zaglavlju pisma je glasilo „Doktor Peter Elias Hatavej“, a datirano je 16.
maja 1889. godine.
„Okrenite račun“, reče Tobi.
Na poleđini je bila ispisana pesmica:

Tek kada preti opasnost, ne pre,

Pomislimo na boga i lekara.
Kada opasnost prođe,
Ne odužujemo se
Ni molitvom,
A pogotovu ne plaćanjem.

Tobi je vratila račun Istorijskom društvu, ali je prethodno pesmicu kopirala,

unela je u kompjuter i prilagala uz račune koje je slala.

Dejvid je sve vreme govorio o Sari, a Roberta ga je u tome ohrabrivala. Jedne

večeri je izneo fotografije, četiri debela albuma, koji su prikazivali život tog
jednog jedinog deteta. Na jednoj se videla Sara kao novorođenče u rukama svoje
bake sa majčine strane, pokojnom Trudi Kaufman, korpulentnom ženom
širokog osmeha. Na drugoj se videla Sara u dupku kako pažljivo posmatra oca
pri brijanju. Mnoge su imale svoju priču. „Vidiš li ovo odelce za sneg? Upravo je
bila napunila godinu dana. Natali i ja smo bili vrlo ponosni na nju što joj više
nisu bile potrebne pelene. Jedne subote smo otišli s njom u finu robnu kuću
‘Abraham i Štraus’ u Bruklinu. Bio je januar, odmah posle praznika, i bilo je
veoma hladno. Znaš li šta znači obući dete za veliku hladnoću? Slojevi koje
moraš da mu navučeš?“
Smešeći se, Roberta je klimnula glavom.
„Imala je toliko slojeva odeće na sebi da je izgledala kao loptica, kao mali
rolat. Nalazili smo se u liftu A&Š, a liftboj je izvikivao koja odeljenja se nalaze na
kom spratu. Pre toga sam Saru nosio, ali je sada stajala između nas i držala nas
za ruke. Primetio sam izraz lica liftboja i pratio njegov pogled. Odjednom sam
video kako se oko malih bebećih nogu na tepihu lifta obrazuju dve barice, a
Sarine nožice su bile nekako tamnije od ostalih delova njenog odelca.
 Imali smo za nju preobuku u kolima. Otrčao sam u garažu i doneo je. Tako
smo morali da skinemo sve mokre slojeve i obučemo joj suve. Ali je odelce za
sneg bilo skroz prokvašeno, pa smo otišli na odeljenje sa dečjom robom i kupili
joj novo.“
Sara na svoj prvi školski dan. Sara kao mršava osmogodišnjakinja igra se u
pesku za vreme odmora u Old Lajm Biču, u Konektikatu. Sara sa zubnom
protezom, osmehuje se preterano široko razvučenim usnama, da bi se proteza
što bolje videla.
Na nekoliko snimaka je bio i Dejvid, ali je on najčešće stajao iza kamere, jer je
na puno snimaka bila Natali. Roberta ju je potajno merkala. Bila je to zgodna,
samouverena mlada žena s dugom crnom kosom i na Robertu je delovala skoro
šokantno poznato jer joj je šesnaestogodišnja ćerka bila jako slična.
Biti ljubomoran na mrtvu ženu bilo je pogrešno i skoro bolesno, ali je Roberta
bila ljubomorna na ženu koja je začela i donela na svet ćerku; koja je Saru
vaspitavala i poklonila joj svoju ljubav. S nelagodnošću je utvrdila da naklonost
prema Dejvidu delom potiče i od njene čežnje za ćerkom i da zbog toga pokazuje
tako veliko interesovanje za devojku koju su on i Natali Kaufman stvorili.

Kada bi išla peške, često je mislila na Saru i njenu zbirku i pokušavala da nađe
kamen-srce, ali bez uspeha. Ali, najčešće je bila toliko zauzeta da joj je
preostajalo tek nekoliko prijatnih trenutaka koje bi provodila u potrazi za
srcolikim kamenom.
A onda se desilo sasvim slučajno; jednostavno je imala sreću. Jednog vrućeg
letnjeg dana iskrala se u šumu i na reci izula cipele i čarape. Podvrnula je
nogavice pantalona do iznad kolena i sva srećna gacala kroz hladnu vodu
Katamaunta. Ubrzo je stigla do jednog bazena koji je vrveo od mladica. Plivale
su u bistroj vodi i nije mogla da proceni da li su to potočne ili mrke pastrmke.
Odjednom je ispod jata riba ugledala mali beličasti kamen. Iako se na osnovu
dotadašnjeg lošeg iskustva nije mnogo nadala, kročila je u dublju vodu,
rasteravši ribice na sve strane, do njenih prstiju u blizini kamena.
Bio je to kamen-srce.
Kristal, verovatno kvarc, oko pet centimetara u prečniku, sa glatkom mat
površinom nebrojano godina dugo glačanom tekućom vodom i peskom u
savršen oblik.
Trijumfalno ga je ponela kući. U fioci svog pisaćeg stola imala je kutijicu za
nakit u kojoj je čuvala svoje biserne minđuše. Izvadila ih je i na somot stavila
kristal. Zatim se sa kutijicom odvezla na drugi kraj sela.
Na sreću, Markusova brvnara je delovala napušteno. Ostavila je uključen
motor „eksplorera“, popela se i stavila kutijicu na gornji stepenik, pred vrata.
Uskočila je u kola i pobegla, kao da je upravo orobila neku banku.
 21.
Šumska staza
Roberta nikad nije pomenula Sari kamen-srce koji je ostavila pred njenim
vratima, a Sara nije ništa rekla o kristalu u kutijici za nakit.
Kada se sledeće srede Roberta vraćala kući iz ordinacije, našla je ispred
svojih vrata malu kartonsku kutiju. U njoj je bio maleni, blistavo zeleni kamen sa
reckavom pukotinom koja se pružala sve do centra srca.

Sledećeg jutra, kada je Roberta imala svoj dragoceni slobodan dan, odvezla se u
brda do gomile šljunka koji su koristile službe za održavanje puteva. Pre više
miliona godina led se naglo topio i ogromna bujica je nosila sa sobom zemlju,
kamenje, stene, gurala ih pred sobom, gomilajući ih u hrpe komadića glečera
koji se sada koristi za pošljunčavanje puteva u Vudfildu.
Roberta se celo prepodne pentrala po gomilama šljunka i kopala po
oblucima. Nailazila je na kamenje najrazličitijih kombinacija boja: smeđe, plave,
zelene, crne i sive. Bilo je i puno različitih oblika, tako da je Roberta posmatrala i
odbacivala na hiljade kamičaka, a da nije naišla na oblik koji je tražila. Oko
podne se odvezla kući, izgorela od sunca i neraspoložena. Kada je prolazila
pored farme Krancovih, ugledala je u bašti Fridu koja je svojim štapom pozivala
da svrati.
„Upravo vadim repu“, viknu Frida kada je Roberta spustila prozor na kolima.
„Hoćete li neku?“
„Vrlo rado. Sačekajte, pomoći ću vam!“
U velikoj bašti sa južne strane crvenog ambara, upravo su povadili osmi red
repe kada je Roberta u iskopanoj zemlji ugledala crni bazaltni kamen-srce,
veličine nokta na njenom malom prstu. Bio je izvanredno oblikovan. Izvadila ga
je smejući se.
„Smem li da zadržim kamen?“
„Naravno. Da nije dijamant?“
„Ne, samo oblutak“, odgovori Roberta i trijumfalno odnese kamen i repu u
kola.
 Kod kuće je oprala kamen i uvila ga u papirnu maramicu. Paketić je spljoštila
i stavila u plastičnu kutiju video kasete, a ovu u kartonsku kutiju. Prazninu je
popunila kokicama koje je sebi spremila za ručak. Onda je uzela veću kutiju,
popunila je gužvama papira i u nju stavila manju. Na kraju je uredno, lepljivom
trakom, zatvorila najveću kutiju.
Podesila je budilnik jer je želela da sledećeg jutra ustane dovoljno rano da
bude kod Dejvidove i Sarine kuće dok oni još spavaju. Kada je stigla do kuće
Markusovih, sunce je bilo još toliko nisko da su kapljice rose sijale na travi.
Pošto nije želela kolima da ide do kuće, popela se sa kutijom peške do ulaza i
stavila je pred vrata. U tom trenutku je zanjištao Haim.
„Aha! To si dakle bila ti“, viknu Sara sa svog otvorenog prozora.
Trenutak kasnije je bila na vratima. „Au, to mora da je veliki kamen“, reče, a
Roberta se smejala kada je Sara podigla neočekivano laku kutiju.
„Uđi, skuvaću kafu“, reče Sara.
Posle su sedele za kuhinjskim stolom i zbunjeno se gledale. „Jako volim
kamen-srce koji si mi poklonila i uvek će mi stajati na počasnom mestu“, reče
Roberta.
„Kristalni je moj miljenik, bar u ovom trenutku. Kod mene se to često menja“,
reče Sara, trudeći se da bude poštena. „Kaže se da kristali imaju moć da leče
bolesti. Veruješ li u to?“
I Roberta je pošteno odgovorila. „Sumnjam u to, ali još nemam iskustva sa
kristalima, znači da zapravo ne mogu ništa da kažem.“
„Ja verujem da kamen-srce ima magičnu moć. Znam da donosi sreću i uvek
nosim jedan sa sobom. Da li veruješ u sreću?“
„O, da! U sreću verujem. Stvarno.“
Dok se kafa kuvala u aparatu, Sara je stavila paket na sto i presekla lepljivu
traku. Smejući se, probijala se kroz grdne slojeve i prepreke i konačno ugledala
majušni kamen-srce; tada je zadržala dah. „Ovaj je do sada najlepši!“
Uokolo, na podu, bile su rasute gužve papira i kokice, tako da je Robertu sve
to podsetilo na otvaranje poklona za Božić.
Tako ih je zatekao Dejvid kada je sišao u pidžami dole da popije kafu.

Roberta je počela više da se stara o svojoj kući. Uživala je u uređivanju

sopstvenog gnezda, a da ne mora da uzima u obzir želje ili protivljenja neke
druge osobe. U međuvremenu su stigle knjige iz kuće u ulici Bratl. Ponudila je
medicinsko zbrinjavanje za četvoro dece u zamenu za stolarske radove njihovog
oca, Džordža Garoveja. U jednoj strugari u brdima, u kojoj je radio samo jedan
čovek, kupila je odležale, dobro osušene daske. U Bostonu bi daske od
trešnjevog drveta verovatno bile veštački sušene i bezobrazno skupe. Međutim,
Eliot Pardi je sve sam radio. Obarao je drveće na sopstvenom imanju, strugao je
sam daske i sušio ih na vazduhu. Zbog toga je cena bila razumna. Roberta i
Dejvid su preneli daske do „Kuće na rubu“ Dejvidovim kamionetom, a Garovej je
napravio regale duž zidova dnevne sobe. Roberta je provodila večeri i večeri
glačajući ih i premazujući ih smolom za poliranje. Često joj je u tome pomagao
Dejvid, a ponekad i Tobi i Jan. Nagrađivala ih je špagetama i operskom muzikom
sa CD-a. Kada je konačno sve bilo gotovo, soba je odisala toplinom koju mogu da
stvore samo prigušeni sjaj drveta i knjige na policama.
Zajedno sa knjigama iz skladišta u Bostonu dopremljen je i klavir, koji je
postavljen ispred dnevne sobe, i persijski tepih koji joj je u kući u Kembridžu bio
omiljen. Stari „heris“ je bio napravljen pre 125 godina i tada je sijao u raznim
bojama, ali je tokom godina crvena postala boje rđe, nijanse plavog i zelenog su
postale fina, nežna, izbledela osenčenja, a bela boja je sada bila krem.
Nekoliko dana kasnije u Robertino dvorište se uvezao transporter „Federal
ekspresa“ i predao joj ogroman paket iz Holandije. Bio je to servis koji joj je
zaveštala Bet Saliven: izvanredno izrađen srebrni poslužavnik, bokal za kafu,
čajnik, kutija za šećer i posuda za mleko. Celo veče je glačala teške komade i
stavila servis na komodu, da bi i njega, kao i „heris“, mogla da vidi kada sedi za
klavirom i svira. Ispunjavalo ju je duboko zadovoljstvo, osećanje koje još nije
dobro poznavala, ali na koje bi se lako mogla navići.
Dejvidu je skoro zastao dah kada je ugledao srebrni servis. Bio je veoma
zainteresovan za njenu priču o Elizabet Saliven i dirnut kada ga je odvela do
mesta, čistine na obali reke, gde je pokopala Elizabetin pepeo.
„Da li često dolaziš ovamo da popričaš sa njom?“
„Dolazim ovamo jer mi se ova čistina sviđa. Ali ne... ne pričam sa Elizabet.“
„Zar nećeš da joj kažeš da je njen poklon stigao?“
„Ali, ona nije tu, Dejvide.“
„Odakle to znaš?“
„Jednostavno znam. Ispod ovoga leže samo izgorele kosti. Elizabet je samo
želela da njeni ostaci počivaju na nekom lepom, divljem romantičnom mestu.
Ovaj kraj, ovo mesto na Katamauntu, nisu bili za nju značajni dok je bila živa.
Nije ih ni poznavala. Ako se posle smrti duše vraćaju – u šta ne verujem – dakle
ako bi tako nešto moglo da se desi, zar se Elizabetina duša ne bi vratila na neko
mesto koje je za nju bilo važno?“
Bio je šokiran, što je primetila. I razočaran u nju po pitanju koje je za njega
bilo važno.
Bili su dva potpuno različita bića. Možda je tačno, pomislila je, da se
suprotnosti privlače.

Iako je njihov odnos bio pun pitanja i nesigurnosti, provodili su udvoje divne
časove. Zajednički su istraživali Robertino imanje i otkrivali prava blaga.
Duboko u unutrašnjosti šume otkrili su niz barica poređanih kao niska bisera.
Počinjala je majušnom ustavom čiji je pad stvarao nešto što bi jedva moglo da
se nazove potočićem, i stvaralo barice od sakupljene vode.
Sa nepogrešivim instinktom graditelja, dabrovi su iza te prve prepreke
sagradili čitav niz ustava i barica, a na završetku se pružalo jezero koje je
pokrivalo skoro pola hektara. Na to jezero su dolazile ptice i druga divljač da
love pastrmke ili da grade gnezda, jer su tu vladali tišina i mir.
„Rado bih išla kroz šumu, a da ne moram da se probijam kroz drveće i
žbunje.“
Dejvid se složio. „Potrebna ti je staza.“
Tog vikenda je doneo kutiju sa bojom i raspršivačem da bi označio putanju
staze. Prokrstarili su više puta šumu dok nisu našli optimalnu putanju, a onda je
Dejvid markirao drveće i istovremeno se latio svoje motorne testere.
Namerno su pravili usku stazu. Obilazili su mrtva, pala stabla i istovremeno
izbegavali da obaraju veliko drveće; njima su potkresivali samo grane koje su
nisko visile i ometale prolaz. Roberta je odvlačila grane i malo drveće koje je
Dejvid odsekao; pri tom je odvajala veće komade da se kasnije iskoriste za
ogrev. Od sitnijih komada je pravila visoke gomile koje su manjim životinjama
mogle da posluže kao utočište.
Dejvid joj je pokazivao tragove životinja: drvo o koje je jelen trljao svoje
rogove da bi se oslobodio paroščića, mrtvo stablo koje je mrki medved
raspolutio u potrazi za insektima i crvima. Povremeno su nailazili na medveđi
izmet: ponegde bezobličan, jer je medved imao proliv, ponegde kao čovečji,
samo mnogo veći.
 „Ima li u okolini mnogo medveda?“
„Sigurno nekoliko. Pre ili kasnije ćeš nekog videti; verovatno iz daljine. Ne
dozvoljavaju da im ljudi priđu. Čuju da dolazimo, nanjuše nas. U većini slučajeva
se sklanjaju ljudima s puta.“
Pojedina mesta su bila naročito lepa i dok su napredovali kroz šumu, Roberta
je pamtila takva mesta koja će kasnije postaviti klupe. Za početak je u
samousluzi u Grinfildu kupila dve plastične stolice i postavila ih u mali šumarak
na obali najvećeg dabrovog jezera. Naučili su da tamo dugo sede nepomično, a
pokatkad bi za to bili nagrađeni: posmatrali su dabrove i božanstveni par
gnjuraca; plave čaplje koje su šljapkale kroz plitku vodu, jelena koji je došao na
jezero kao na pojilo i dve kornjače veličine Betinog srebrnog poslužavnika.
Ponekad je Roberta sebi ličila na čoveka koji se nikada nije zaglavio u
saobraćajnoj gužvi. Kad god su imali vremena, produžavali su usku stazu metar
po metar u dubinu šaputave šume: prvo do jezera dabrova, a onda dalje, do reke.
 22.
Pevači
Uprkos svim sumnjama, Roberta je sve dublje ulazila u taj odnos.
Ulivalo joj je strah to što žena njenih godina i njenog iskustva može da bude
toliko sluđena, da postane tako ranjiva kao tinejdžerka. Njen posao je zahtevao
da najčešće ne bude sa njim, ali je stalno mislila na njega – na njegova usta,
njegov glas, njegove oči, oblik glave, držanje – i to u najnezgodnijim situacijama.
Pokušala je da naučno analizira svoje reakcije i ubeđivala sebe da je sve to samo
biohemija. Kada bi ga videla, čula njegov glas ili osetila njegovo prisustvo, njen
mozak je stvarao feniletilamin koji je uzbuđivao njeno telo. Kada ju je milovao,
kada ju je ljubio, kada su vodili ljubav, hormon oksitocin je ljubav činio slađom.
Preko dana ga je nemilosrdno terala iz svojih misli da bi mogla da
funkcioniše kao lekar. Ali, kada su nalazili vremena da budu zajedno, nisu mogli
da skinu ruke jedno sa drugog.
Za Dejvida je to bilo teško vreme, vreme odluke. Polovinu svog rukopisa i
sadržaj cele knjige poslao je jednom izdavaču, i pozvan je da krajem jula dođe u
Njujork. Otputovao je vozom jednog od najtoplijih dana toga leta.
Vratio se sa ugovorom. Predujam nije bio toliki da bi mu promenio život –
dvadeset hiljada dolara, uobičajena suma za roman prvenac u kojem se ne radi o
ubistvu i atraktivnim detektivima. Ipak je to bila pobeda i lični trijumf kada je
dozvolio da ga izdavač pozove na ručak, ali ne i na vino.
Roberta ga je pozvala na večeru, da proslave uspeh, u fini restoran „Dirfild In“
a posle ga je pratila na sastanak Anonimnih alkoholičara u Grinfild. Za večerom
joj je priznao da sumnja da će uspeti da završi knjigu. Za vreme sastanka
Anonimnih alkoholičara primetila je da nije imao hrabrosti da se predstavi kao
pisac.
„Ja sam Dejvid Markus“, rekao je. „Alkoholičar sam i prodajem nekretnine u
Vudfildu.“

Kada su se vratili u njegovu kuću, sedeli su u mraku na pohabanom kauču na

verandi, uz tegle sa medom, i uživali u svežem povetarcu koji je povremeno
pirkao iz šume preko pašnjaka.
 Dok su tako sedeli, jedna kola su skrenula na prilazni put a veliki žuti zraci
farova bacali su senku glicinije koja se spuštala sa verande, čineći šare na
Dejvidovom licu.
„To je Sara“, reče on. „Bila je sa Bobijem Hendersonom u bioskopu.“
Iz kola koja su se približavala čula se muzika. Sara i mladi Henderson su sebe
oprobavali pevajući „Klementinu“. Glasovi su im zvučali tanko i prilično
pogrešno, ali je bilo očigledno da ih to zabavlja.
Dejvid se nasmejao.
„Pst“, reče Roberta tiho. Auto se zaustavio na nekoliko metara od verande i
samo je gustina glicinijine loze odvajala one u kolima od para na verandi.
Sara je započela sledeću pesmu, „Đakon je otišao u podrum da se pomoli“, a
mladić ju je prihvatio. Posle toga je nastupilo ćutanje. Verovatno Bobi sada ljubi
Saru, pomisli Roberta. Sada joj je bilo jasno da je trebalo da se jave da su tu. Ali,
bilo je prekasno. Ona i Dejvid su sedeli u mraku, držeći se za ruke kao neki stari
bračni par i zaverenički se smeškali.
Uto je Bobi počeo jednu pesmu:
„Dingica-dongica mala je i meka...“
„O Bobi, baš si svinja!“, viknula je Sara. Ali se pri tom kikotala i kada je on
nastavio, pevali su u dva glasa.

„dlakama prekrivena...“
(„mnogim dlačicama...“)
„kao mačkica neka...“
(„maačkica...“)

Dejvid je uhvatio Robertu za ruku.

„Da, dlakama prekrivena...“

(„crnim kovrdžama...“)
„i po sredini razrezana...“
(„baš po sredini...“)
„takvo su joj ime dali...“
(„baaš takvo ime...“)
„Sarinoj dingici-dongici...“
 („moooja dingica-dongica!“)

„Sara“, reče Dejvid glasno.

„O bože“, reče Sara.
„Idi u kuću.“
Nakratko se čulo ubrzano šaputanje, a onda kikotanje. Vrata na kolima su se
otvorila i zalupila. Sara je ustrčala uza stepenice i prošla bez reči pored njih, dok
je Bobi Henderson okrenuo kola u dvorištu, još jednom se provezao pored kuće
i odjurio u pravcu druma.
„Dođi, odvešću te kući! Saru ću da preslišam posle.“
„Samo mirno! Nije počinila ubistvo.“
„Gde li joj je samopoštovanje?“
„Ipak je to bio samo nedostatak dobrog ukusa. Tinejdžerska glupost.“
„Glupost? Čuj molim te!“
„Dejvide! Zar nisi i ti u njenim godinama pevao bezobrazne pesmice?“
„Jesam. Ali sam ih pevao sa mojim drugarima. Sa pristojnom devojkom ih
nikad nisam pevao, u to možeš da budeš sigurna.“
„Šteta“, reče Roberta, ustade i pođe niza stepenice do njegovih kola.

Posle nekoliko dana javio joj se i pozvao na večeru, ali je ona bila previše
zauzeta; bio je to početak petodnevnog radnog maratona, kad ni noću neće
imati mira. Njen otac je bio u pravu: često su joj prekidali san. Problem je bio u
tome što se u slučaju nužde sanitetskim kolima doduše stizalo u bolnicu u
Grinfildu, gde je ona upućivala svoje pacijente, ali ta bolnica nije bila nastavna
baza. U retkim slučajevima kada je u Bostonu bila noću pozivana, već su je
čekale gotove dijagnoze sa prijema, koje je obavio dežurni lekar. Tako je
kućnom lekaru bilo dovoljno da mu se kaže šta treba sa pacijentom da se uradi;
posle je mogla da se vrati kući, u krevet. U bolnici u Grinfildu nije bilo dežurnog
lekara. Kada bi dobijala poziv, najčešće je zvala bolničarka i to obično usred
noći. Pomoćno osoblje je bilo vrlo dobro, ali je Roberta uskoro poznavala
Mohavik Trejl po danu, po noći ili u ranim jutarnjim izmaglicama kao svoj džep.
Zavidela je lekarima u evropskim zemljama, gde su pacijenti upućivani u
bolnice sa kompletnom dokumentacijom i gde je čitav štab bolničkih lekara
preuzimao punu odgovornost za njihovo lečenje. Ali, ona je radila u Vudfildu, a
ne u Evropi i zbog toga se često vozila u bolnicu.
Unapred se bojala vožnje zimi kada je Mohavik Trejl bio klizav i zaleđen; ali, i
tokom najgorih od tih zamornih vožnji tokom ove nedelje, stalno je sebe
podsećala da je bezuslovno želela da obavlja svoj poziv na selu.
Tek na kraju nedelje je našla vremena da prihvati Dejvidov poziv na večeru,
ali kada je stigla kod njega, nije bio kod kuće.
„Morao je sa klijentima da ode do Poterovog brda da bi im pokazao kuću
Vajlendovih. Par je iz Nju Džerzija“, reče Sara. Bila je obučena u majicu i šorts,
koji je njene duge, od sunca pocrnele noge činio još dužim. „Danas ja kuvam.
Teleće meso sa povrćem. Hoćeš li limunadu?“
„Rado.“
Sara joj je natočila čašu. „Možeš da je popiješ napolju, na verandi, ili da mi
praviš društvo ovde u kuhinji.“
„Naravno, doći ću u kuhinju.“ Roberta je sela za sto i pila dok je Sara izvadila
komadiće teletine, oprala ih pod česmom, osušila kuhinjskim papirom, posula
brašnom, začinima i stavila u plastičnu kesu. Kada je, tresući kesu, obložila
meso, zagrejala je malo ulja u tiganju i zapekla ga. „A sada pola sata na dvesta
stepeni u rerni.“
„Izgledaš i govoriš kao prvorazredna kuvarica.“
Devojka je slegla ramenima i smeškala se. „Pa da, jednostavno kći svog oca.“
„Da. On je izvanredan kuvar, zar ne?“ Roberta je zastala. „Da li je još ljut na
tebe?“
„Ne. Tata se doduše brzo razbesni, ali se brzo i smiri.“ Skinula je pletenu
korpu sa kuke iznad radnog stola. „Tako, dok se meso krčka, moramo u baštu po
povrće.“
U bašti su klekle sa obe strane grma boranije i zajednički brale.
„Moj otac je jako smešan, što se mene tiče. Najradije bi me zavio u celofan i
raspakovao tek kada se udam.“
Roberta se smeškala. „Moj otac je bio isti takav. Mislim da bi većina roditelja
to rado učinila. Očajnički žele da svoju decu sačuvaju od patnji.“
„Ali ne mogu!“
„Tačno, Sara. To ne mogu.“
 „Dosta je boranije. Doneću još jedan paštrnjak. Hoćeš li da izvadiš, molim te,
otprilike desetak šargarepa?“
Zemlja oko šargarepe je bila često okopavana, pa Roberti nije bilo teško da
izvadi blistavo narandžaste kratke repe u obliku klina. „Koliko dugo se već
zabavljaš s Bobijem?“
„Otprilike godinu dana. Mom ocu bi doduše bilo milije da izaberem jevrejske
prijatelje i zbog toga pripadamo jevrejskoj zajednici u Grinfildu. Ali Grinfild je
daleko, tamo nemam stvarno bliske prijatelje. Osim toga, celog života mi je
pridikovao da nikoga ne treba suditi po rasi ili veri. Da li to sve prestaje da vredi
kada počne da se izlazi sa momcima?“ Namrštila se. „Primetila sam da mu tvoja
vera nije bila važna kada te je upoznao.“
Roberta je zamišljeno klimnula glavom.
„Bobi Henderson je stvarno prijatan; a i inače je dobar za mene. Prave
prijatelje u školi stekla sam tek otkad izlazim s njim. On je u fudbalskom timu, a
na jesen će postati zamenik kapitena. Veoma je omiljen, a to je i mene učinilo
omiljenom, razumeš?“
Roberta je klimnula glavom, ali se ipak pomalo brinula. Razumela je šta Sara
misli. „Samo jedno, Sara. One večeri je tvoj otac bio u pravu. Nisi učinila
kriminalno delo, ali to što si onu pesmicu pevala zajedno s njim nije baš bio
znak samopoštovanja. Takve pesme... one su skoro pornografija. Ako muškarce
ohrabruješ da žene posmatraju samo kao seksualne objekte, onda će te oni tako
i posmatrati – kao sveže meso.“
Sara je pogledala Robertu; očigledno je još jednom razmišljala šta da misli o
starijoj ženi. Lice joj je bilo ozbiljno. „Bobi me ne posmatra tako. Jednostavno,
srećna sam što mi je on dečko. Konačno, nisam neka lepotica.“
Roberta nabra čelo. „To je bila šala, zar ne?“
„Šta?“
„Ili mene ili samu sebe zavitlavaš. Izgledaš ludo.“
Sara obrisa zemlju sa jedne bele repe, stavi je u korpu i ustade. „Bilo bi lepo.“
„Tvoj otac mi je pokazao gomilu slika iz albuma koji stoje u dnevnoj sobi. Bilo
je i nekoliko slika tvoje majke. Ona je bila veoma lepa, a ti izgledaš isto kao ona.“
Sarine oči su zablistale. „To mi je već više puta rečeno, da sam joj jako slična.“
„Da. Jako ličiš na nju. Dve lepe žene.“
 Sara joj priđe korak bliže. „Roberta, hoćeš li nešto da mi učiniš?“
„Naravno, ako mogu.“
„Odaj mi tajnu šta mogu da uradim protiv ovih ovde“, reče i pokaza na dve
bubuljice na bradi. „Ne razumem zašto sam ih dobila. Trljam lice, jedem prave
stvari. Nikad mi nije potreban lekar. Nemam još nijednu plombu u zubima i
mažem lice kremom dok mi prsti ne otpadnu, ali...“
„Izostavi kremu za lice! Bolje je da koristiš sapun i vodu i budi obazriva sa
trljanjem, jer se koža vrlo lako nadraži. Daću ti jednu mast.“
„I to će pomoći?“
„Mislim da hoće. Probaj!“ Oklevala je. „Sara, ponekad postoje stvari o kojima
je lakše govoriti sa ženom nego sa muškarcem, čak i ako je u pitanju rođeni otac.
Ako ikada budeš imala pitanja ili ako prosto zaželiš da o nečemu proćaskamo...“
„Hvala. Čula sam šta si ono veče rekla mom ocu, da si me branila. Hvala ti.“
Prišla je Roberti i zagrlila je.
Roberta oseti slabost u kolenima; ona bi Saru rado pritisla uz sebe i
pomilovala je po sjajnoj crnoj kosi. Ipak se ograničila samo na to da je rukom, u
kojoj nije držala šargarepe, tapše po ramenu.
 23.
Božji dar
Kao po pravilu, temperatura u brdima bila je za četiri stepena niža od one u
ravnici, i leti i zimi. Ali te godine je treća nedelja avgusta bila tako vrela da su
Roberta i Dejvid bežali u svežinu šume. Od kraja staze probijali bi se kroz šiblje
do reke i, okupani znojem, vodili ljubav na obali. Roberta je bila nervozna usled
straha da bi neki lovac mogao da ih iznenadi. Zatim bi uz reku potražili bazen sa
peskovitim dnom, goli sedali u vodu i trljali jedno drugo golim rukama.
„Ovo je raj“, rekla je.
„U najmanju ruku je suprotnost od pakla“, objasnio je Dejvid zamišljeno.
Ispričao joj je jednu priču, legendu. „U Šeolu, vatrenom donjem svetu u koji
stižu svi grešnici, svakog petka uveče, u smiraj dana, malakh ha-mavet, anđeo
smrti, privremeno oslobađa duše. One tada tokom sabata sede u svežem potoku
da bi se rashladile, kao što mi sada činimo. To je razlog zašto ortodoksni Jevreji
tokom sabata nisu pili vodu. Nisu želeli da snize nivo vode koja čini dobro i u
kojoj sede duše privremeno oslobođene pakla.“
Legenda ju je fascinirala, ali je Dejvid za nju ostao zagonetka. „Ne razumem
te. Da li se podsmevaš pobožnosti ili je pobožnost deo stvarnog Dejvida
Markusa? Kako uopšte možeš da govoriš o anđelima ako ne veruješ ni u Boga?“
Činilo se da je bio pomalo šokiran. „Ko to kaže? Samo je... samo nisam siguran
da Bog postoji, a ako postoji, ko je on, ona ili ono.“
Smejao se. „Verujem u sijaset viših sila: anđele, đavole, kućne vile. Verujem u
posvećene duše koje služe onima koji čitaju molitve, u vampire i vilenjake.“
Podigao je ruku. „Slušaj!“
Ono što je čula bilo je žuborenje vode, veselo cvrkutanje ptica, šum vetra kroz
lišće i prigušeni zvuk motora kamiona sa udaljenog druma.
„Kad god dođem u šumu, osetim prisustvo duhova.“
„Dejvide, mislim ozbiljno.“
„Prokletstvo, i ja.“
Primetila je da je sposoban za spontanu euforiju, za jednu vrstu opijenosti
bez alkohola. Stvarno bez alkohola? Da li je u međuvremenu postao imun na
alkohol? Koliko je bio izlečen od te slabosti koja je vrebala usred njegove snage?
Ćudljivi povetarac je i dalje šuštao u lišću koje ih je natkriljavalo, a šumski
duhovi su izjedali najosetljiviji deo njene psihe, šaputali joj u uvo da tog čoveka,
s kojim se upušta u sve dublju vezu, uopšte ne poznaje.

Roberta je nazvala socijalnu radnicu okruga i prijavila da je Evi Gudhju i Heleni

Filips potrebna pomoć. Ali žrvnjevi vlasti sporo melju, i pre nego što je ovaj
poziv izazvao bilo kakvu reakciju, jedno popodne u ordinaciju je dotrčao dečak i
rekao da je u stanu iznad gvožđare potreban lekar.
Ovoga puta su se vrata Evinog stana otvorila i Roberti je svom silinom udario
u nos tako odvratan smrad da se jedva uzdržala da ne povrati. Posvuda po podu
bile su mačke koje su joj se trljale o noge dok je pokušavala da izbegne njihov
izmet. Iz jedne plastične kofe je kipelo đubre, u sudoperi se nagomilalo posuđe
sa ubuđalim ostacima hrane. Roberta je pomislila da je zovu zbog problema
gospođice Gudhju, ali ju je devedesettrogodišnja žena dočekala obučena i čila.
„U pitanju je Helen. Jako joj je loše.“
Helen Filips je ležala u krevetu. Kada joj je Roberta stetoskopom poslušala
srce, nije delovalo zabrinjavajuće. U svakom slučaju, bilo joj je potrebno jedno
pošteno kupanje; na zadnjici i leđima je imala rane od ležanja. Patila je od
zatvora, podrigivala i puštala vetrove i nije reagovala na Robertina pitanja. Eva
Gudhju je odgovarala umesto nje.
„Zašto ležite u krevetu, Helen?“
„To joj se dopada. Udobno je. Veseli je da leži u krevetu i gleda televiziju.“
Sudeći po stanju u kojem se nalazila posteljina, Helen je i jela u krevetu.
Roberta je već bila spremna da joj preporuči drugačiji i stroži način života – da
rano ujutru ustane, redovno da se kupa, da jede za stolom – a protiv zatvora da
joj prepiše lek, ali kada je Helenine ruke uzela u svoje, bila je zaprepašćena.
Prošlo je već dosta vremena otkad je poslednji put osetila to čudno i strašno
saznanje, tu izvesnost za koju nije postojalo objašnjenje.
Zgrabila je telefon i okrenula broj Hitne pomoći i nestrpljivo čekala odgovor.
„Džo, ovde Roberta Kol. Imam hitan slučaj i potrebna su mi, najbrže moguće,
sanitetska kola. Kod Eve Gudhju, u ulici Mejn, iznad gvožđare.“
Kola su stigla brzo, za nepuna četiri minuta. Uprkos tome, na pola puta do
bolnice, prestalo je da kuca srce Helen Filips. Uprkos očajničkim pokušajima
osoblja Hitne pomoći da je reanimiraju, bila je mrtva kada su stigli do bolnice.
 Već nekoliko godina Roberta nije primila poruku o predstojećoj smrti. Sada je
prvi put sebi priznala da poseduje taj dar. Setila se šta joj je otac o tome pričao.
Shvatila je da je spremna da poveruje.
Možda bih, rekla je sebi, mogla ovaj dar da iskoristim u borbi protiv anđela
smrti, koga je Dejvid zvao malakh ha-mavet.
Vodila je računa da u svojoj lekarskoj torbi uvek ima špriceve za injekcije i
zalihe streptokinaze, i hvatala je ruke svojih pacijenata kad god je to bilo
moguće.
Samo tri nedelje kasnije, za vreme kućne posete Frenku Olhovskom,
profesoru matematike u srednjoj školi, koji je ležao bolestan od gripa, rukovala
se sa njegovom ženom Stelom; osetila je signale kojih se toliko plašila.
Duboko je uzdahnula i prisilila sebe da bude hladnokrvna i da trezveno
razmišlja. Ona doduše nije znala kakva vrsta katastrofe se u ovom slučaju
najavljuje, ali je najverovatnije u pitanju bio infarkt srca ih mozga. Žena je imala
pedeset tri godine, najmanje deset kilograma viška i bila je nervozna i zbunjena.
„Ali, Frenk je bolestan, doktorko Kol! Zašto ste pozvali sanitetska kola?“
„Morate mi verovati, gospođo Olhovski.“
Kada je gospođa Olhovski smeštena u sanitetska kola, pogledala je u Robertu
s nerazumevanjem. Roberta ju je pratila. Stavila joj je masku za disanje i
podesila dovod kiseonika na sto posto. Vozač je bio Timoti Dalton, farmerski
radnik.
„Kreni i vozi brzo! Ali bez buke!“, rekla mu je. Prilikom davanja gasa uključio
je plavo svetio ali ne i sirenu; Roberta nije želela da još više uznemiri gospođu
Olhovski.
I Stiv Ripli je bio začuđen kada je pacijentkinji izmerio vitalne funkcije.
Bolničar je pogledao u Robertu upitno. „Šta joj je, doktorko Kol?“, upitao je i
dohvatio mikrofon za radio-vezu.
„Nemojte još da nazovete bolnicu!“
„Ako nekoga dovedem u bolnicu bez simptoma, a da prethodno nisam stupio
u vezu sa lekarem iz Hitne pomoći, imaću grdne probleme.“
Pogledala ga je. „Oslonite se ovoga puta na mene, Stiv!“
Nerado je spustio slušalicu. Kada su sanitetska kola skrenula na Put 2, sve
nesrećnije je pogledavao u Robertu i Stelu Olhovski.
 Prešli su otprilike dve trećine puta za bolnicu kada se gospođa Olhovski
zgrčila i stavila ruku na grudi. Stenjala je i gledala u Robertu širom otvorenih
očiju.
„Još jednom vitalne funkcije, ali brzo!“
„O, bože, ona ima teške aritmije.“
„Sada možete da nazovete službu hitne pomoći. Recite da ima infarkt srca i
da je doktorka Kol sa njom! I pribavite mi dozvolu da joj dam streptokinazu.“ Još
dok je govorila, ubola je iglu u meso i pritisla klip.
Time su ćelije srčanog mišića bile preplavljene kiseonikom i kada je dozvola
stigla, lek je već delovao. Prilikom prijema u službu hitne pomoći utvrđeno je da
je srce gospođe Olhovski pretrpelo samo malo oštećenje.
Roberta je tada prvi put doživela da ona neobična poruka, koju je ponekad
primala od pacijenata, može da im spase život.

Stela Olhovski je pričala svim svojim prijateljima o svojoj doktorki koja

poseduje čudesnu medicinsku mudrost. „Ta žena me je samo pogledala i odmah
znala šta će se desiti. To je pravi lekar!“ Osoblje sanitetskih kola je bilo istog
mišljenja i sa svoje strane je priču još nakitilo. Roberta je uživala u osmesima s
kojim su je dočekivali prilikom kućnih poseta.
„Ovo mesto se raduje što opet ima doktora“, pričala joj je Peg. „I ljudi su
ponosni jer smatraju da ste prokleto dobar lekar.“
Iako joj je bilo neprijatno, vest se proširila preko brda i dolina. Jednom se
Tobi vratila sa nekog partijskog skupa demokrata u Springfildu i ispričala o
jednom delegatu iz Šarlemona koji joj je rekao da je čuo da je lekarka kod koje
ona, Tobi, radi, prijatna, srdačna osoba. Uvek drži ljude za ruke.

Oktobar je dokrajčio najezdu insekata i obojio drveće neverovatnim bojama.

Meštani su smatrali da je to sasvim obična jesen, ali Roberta nije u to verovala.
Jednog dana Miholjskog leta, otišla je sa Dejvidom na pecanje na
Katamauntu; on je ulovio tri pristojne pastrmke, a ona dve. Sve su imale jako
šarene škrge, što je govorilo da su spremne za parenje. Prilikom čišćenja su
videli da su dve pastrmke bile ženke, pune ikre koju je Dejvid sklonio da bi ih
kasnije ispržio s kokošjim jajima. Roberta ih nije volela, jer je imala odvratnost
prema svakoj vrsti ikre.
 Posle jela su sedeli na obali i Roberta je primetila da sa Dejvidom govori o
daru porodice Kol na način na koji se nikad ne bi usudila da govori nekom kolegi
medicinaru.
Dejvid je bio ozbiljan. Slušao ju je s velikim interesovanjem, čak joj se činilo
sa zavišću.
„U Mišni piše... Znaš šta je Mišna?“
„Sveta knjiga Jevreja?!
„To je osnova jevrejskih zakona i jevrejskog načina mišljenja, zbirka tekstova
koja je sačinjena pre hiljadu osamsto godina. U njoj se govori o jednom rabinu,
Hanini ben Dosi, koji je mogao da čini čuda. Molio se u prisustvu bolesnih i tada
bi uvek govorio ‘ovaj će umreti’ ili ‘ovaj će živeti’ i uvek je bivalo onako kako je
on predskazao. Pitali su ga: ‘Odakle to znate?’ a on je odgovarao: ‘Kada mi moja
molitva glatko teče s usana, znam da će biti prihvaćena. A ako ne, znam da će
biti odbijena’.“
Bila je ljuta. „Ja se ne molim u prisustvu mojih pacijenata.“
„Znam. Tvoji preci su toj sposobnosti nadenuli dobro ime: to je dar.“
„Ali... šta je to tačno?“
Slegnuo je ramenima. „Religiozni mudrac bi za tebe i rabina Hanina rekao da
oboje posedujete privilegiju da primate poruke koje inače niko ne primećuje.“
„Ali zašto ja? Zašto moja porodica? I od koga dolazi poruka? Sigurno ne od
tvog anđela smrti.“
„Mislim da je tvoj otac u pravu sa svojom pretpostavkom da je to genetski
dar, kombinacija mentalnih i bioloških senzora koja ti dostavlja dodatne
informacije. Šesto čulo.“
Pružio joj je obe ruke.
„Ne! Pusti to!“, rekla je kada je shvatila šta je hteo.
Ali, on je čekao s ogromnim strpljenjem dok nije uzela njegove ruke u svoje.
Osetila je samo toplinu i snagu njegovog stiska, a kada joj je skoro pozlilo od
olakšanja, osetila je prema njemu bes.
„Živećeš večno.“
„Hoću, ako ćeš i ti to da učiniš.“
Govorio je kao da su srodne duše.
 Razmišljala je o tome kako je on imao iza sebe već jednu duboku ljubav, ženu
koju je obožavao i za kojom je tugovao! Roberta je imala Čarlsa Harisa, ranog
ljubavnika, koji je umro dok je njihova veza još bila neučvršćena. Posle toga je
imala loš brak sa egocentričnim i nezrelim čovekom. I dalje je držala Dejvidove
ruke. Nije želela da ih pusti.
 24.
Novi prijatelji
Jednog stresnog popodneva u ordinaciju se javila Peni Koleridž i tražila da
razgovara sa Robertom. „Rekla sam joj da upravo pregledate pacijenta i da ćete
joj se javiti“, reče Tobi. „Ona je babica. Rekla je da bi vas rado upoznala.“
Čim je ugrabila slobodno vreme, Roberta ju je nazvala. Peni Koleridž je preko
telefona zvučala prijatno, ali na osnovu glasa Roberta nije mogla da proceni
njene godine. Ispričala je da je babica tu u brdima već četiri godine. Zajedno sa
njom rade još dve babice, Suzan Milet i Džun Todman. Roberta ih je sve tri
pozvala da u četvrtak, kada je imala slobodno popodne, dođu kod nje na večeru.
Posle dogovora sa koleginicama, Peni Koleridž je i u njihovo ime prihvatila
poziv. Ona je bila stamena brineta, verovatno u svojim kasnim tridesetim. Suzan
Milet i Džun Todman bile su desetak godina starije. Suzan je već imala poneku
sedu; i ona i Džun su bile plavuše i ličile jedna na drugu kao da su sestre. I one su
se upoznale tek pre nekoliko godina. Džun je svoje obrazovanje stekla na Jelu, u
Nju Hejven programu za babice. Peni i Suzan su bile medicinske sestre i babice.
Peni se obrazovala na univerzitetu u Minesoti, a Suzan u Urbani, u Ilinoisu.
Sve tri su jasno pokazivale da se raduju novoj doktorki u Vudfildu. Rekle su da
bi neke trudnice iz brda više volele da ih porodi ginekolog ili lekar opšte prakse,
a da bi ga našle morale su daleko da putuju. Neke su pristalice manje invazivnih
tehnika pri porođaju, koje primenjuju babice. „U kraju gde su svi lekari
muškarci, pojedine žene dolaze kod nas, jer bi radije da ih porodi žena“, reče
Suzan. Nasmešila se Roberti. „Ali sada, kada ste vi tu, izbor je veći.“
Pre nekoliko godina ginekolozi u velikim gradovima vršili su politički
pritisak na babice, jer su u njima videli konkurenciju u pogledu honorara. „Ali
ovde, na selu, lekari nam ne prave nikakve teškoće“, reče Peni. „Ima više nego
dovoljno posla za sve i oni se raduju što smo mi tu da ih rasteretimo. Po zakonu,
moramo da imamo platu, bilo da smo zaposlene u nekoj bolnici ili kod nekog
lekara. I, iako su babice potpuno spremne da izvrše porođaj kleštima ili da
urade vakuumsku ekstrakciju, moramo za takve slučajeve da pozovemo
akušera, kao uostalom i vi.“
„Imate li ginekologa koji vam pomaže u takvim slučajevima?“, upita Džun
Robertu.
 „Ne. Bila bih jako srećna ako biste mogle u tom pogledu da me posavetujete.“
„Do sada smo radile kod jednog dobrog, mladog akušera, doktora Granta
Hardija“, reče Suzan. „On je inteligentan, bez predrasuda i idealista.“ Napravila
je grimasu. „Čini mi se, previše veliki idealista. Prihvatio je posao u Ministarstvu
zdravlja u Vašingtonu.“
„Da li ste već postigle dogovor sa nekim drugim?“
„Preuzeće nas Danijel Nojs. Problem je samo u tome što on kroz godinu dana
ide u penziju, pa ćemo onda morati ponovo da tražimo nekog drugog. Kada
bolje razmislim“, reče Peni, „sasvim bi mogao i vama da se nađe kao
ginekološka podrška. Naizgled je dosta mrgodan i nabusit, ali je u stvari duša od
čoveka. Sigurno je najbolji akušer u okolini, a ako postignete dogovor, imali
biste vremena do njegovog penzionisanja da pronađete drugog ginekologa.“
Roberta je klimnula glavom. „To zvuči razumno. Pokušaću da ga ubedim da
sarađuje sa mnom.“
Babice su se radovale kada su čule da Roberta ima dodatno iskustvo u
ginekologiji i akušerstvu i da je radila u ambulanti za hormonalne probleme
žena. Za njih je bilo olakšanje da im ona uvek bude na raspolaganju ukoliko
nastupe neki zdravstveni problemi kod njihovih pacijentkinja i već su imale više
žena koje su želele da ih Roberta pregleda.
Roberti su se dopale i kao ljudi i kao babice i to što su bile tu ulivalo joj je
osećaj veće sigurnosti.

Posle smrti Helen Filips, Roberta je često navraćala kod Eve Gudhju; neki put sa
čašom sladoleda, ponekad sa voćem. Eva je bila tiha i povučena u sebe i Roberta
je u početku mislila da je to njen način tugovanja za bratanicom. Međutim, ubrzo
je shvatila da su to Evine karakterne osobine.
Stan su temeljno očistili članovi Prve kongregacione crkve, a neprofitna
organizacija za brigu o starima „Hrana na točkovima“ donosila joj je
svakodnevno topli obrok. Roberta se sastala sa Mardžori Lesiter, socijalnom
radnicom ove oblasti i Džonom Ričardsonom, parohom crkve u Vudfildu.
Razgovarali su o ostalim potrebama gospođice Gudhju. Socijalna radnica je
odmah počela neulepšanim opisom finansijske situacije gospođice Gudhju.
„Ona je bankrot.“
Pre dvadeset devet godina umro je od zapaljenja pluća Evin poslednji brat,
Norm, koji je bio neoženjen. Posle njegove smrti, Eva je bila jedini naslednik
porodične farme na kojoj je provela ceo svoj život. Prodala je farmu za četrdeset
jednu hiljadu dolara i preselila se u centar mesta, iznajmivši stan u ulici Mejn.
Nekoliko godina kasnije njena bratanica Helen Gudhju Filips, ćerka njenog
drugog, takođe pokojnog, brata Harolda Gudhjua, razvela se od svog nasilnog
muža i uselila kod svoje tetke.
„Živele su od Evinog novca koji je stajao u banci i socijalnog dodatka malog
iznosa“, reče Mardžori Lesiter. „Mislile su da mogu bezbrižno da žive, i često su
se prepuštale zajedničkoj slabosti prema kataloškoj kupovini. Stalno su više
trošile nego što su iznosile godišnje kamate na kapital i sada je njen račun u
banci prazan. Verujte mi, nije neuobičajeno da neko duže živi nego što iznosi
njegova štednja.“
„Hvala bogu što bar dobija socijalnu pomoć“, primeti Džon Ričardson.
„Od toga ne može da živi“, odgovori socijalna radnica. „Već sama kirija iznosi
četiristo deset dolara mesečno. Mora da kupuje namirnice. ‘Mediker’ – osnovna
zdravstvena zaštita – snosi doduše njene lekarske troškove, ali lekove mora
sama da plati. Ona, naime, nema dodatno osiguranje.“
„Lekovima ću je ja snabdevati, dok god ovde stanuje“, reče tiho Roberta.
Gospođa Lesiter ju je tužno pogleda.
„Još ostaju troškovi grejanja, struje, a povremeno joj treba i neki komad
odeće.“
„Postoji Samner fond“, reče Ričardson. „Opština Vudfild ima na raspolaganju
izvesnu sumu novca čije kamate mogu da se iskoriste za pomoć siromašnim
građanima. Ova pomoć se dobija na osnovu mišljenja tri opštinska većnika i to
uz punu diskreciju. Razgovaraću sa Dženet Kentvel“, obeća paroh.
Nekoliko dana kasnije Ričardson je sreo Robertu ispred biblioteke i ispričao
joj da je stvar sa Savetom opštine sređena. Gospođica Gudhju će od Semner
fonda dobijati pomoć u visini svog deficita.
Tek kasnije, kada je bolesničke kartone dovela na najnovije stanje, Robertu je
obuzelo radosno saznanje: dok god živi u opštini koja je spremna da pomogne
staroj ženi u nevolji, rado će odustati od novih vodovodnih instalacija u
toaletima većnice.

„Želim da ostanem u svom stanu“, rekla je Eva Gudhju.

„I ostaćete“, odgovori joj Roberta.
 Na Evin predlog, Roberta je skuvala bokal čaja od crne ribizle, Evino omiljeno
piće. Sedele su za kuhinjskim stolom i razgovarale o pregledu koji je Roberta
upravo obavila. „Za ženu koja se približava devedeset trećoj godini, vi ste u
zapanjujuće dobroj formi. Očigledno imate jako dobru predispoziciju. Da li su i
vaši roditelji tako dugo živeli?“
„Ne, moji roditelji su umrli dosta mladi. Mojoj majci je prsio slepo crevo kada
mi je bilo pet godina. Moj otac bi možda doživeo starost, ali je okončao život u
jednoj nesreći na farmi. Gomila naređanog drveta počela je da se kotrlja i
prignječila ga pod sobom.
„Pa ko vas je onda odgajio?“
„Moj brat Norm. Imala sam dva brata. Norm je bio trinaest godina stariji od
mene, a Harold četiri godine mlađi od njega. Njih dvojica se nisu slagala. Stalno
su se svađali i jednog dana je Harold otišao – jednostavno je Normu prepustio
farmu i sve brige. Otišao je u obalsku stražu i nikada se više nije vratio; nikada
nije uspostavio vezu sa Normom. Ja sam povremeno dobijala od njega
dopisnicu, a ponekad, za Božić, poslao bi mi pismo sa nešto novca.“ Popila je
gutljaj čaja. „Harold je umro od tuberkuloze u Mornaričkoj bolnici u Merilendu,
otprilike deset godina pre Norma.“
„Znate šta me fascinira?“
Eva se nasmešila formulaciji pitanja.
„Šta?“
„Kada ste vi rođeni, Viktorija je bila kraljica Engleske, Vilhelm II je bio
poslednji nemački car, Tedi Ruzvelt je bio neposredno pred izborima za
predsednika Sjedinjenih Država, a Vudfild – kakve ste sve promene morali da
doživite u Vudfildu!“
„Baš i ne mnoge, iako vi to mislite“, reče Eva. „Automobil je u svakom slučaju
bio velika promena. Sada su svi glavni putevi asfaltirani i svugde ima struje. Još
se sećam kada su u ulici Mejn postavljene prve ulične svetiljke. Imala sam
četrnaest godina i išla sam peške skoro deset kilometara od farme dovde i
nazad, naravno posle rada, samo da bih videla kako se pale svetiljke. Trajalo je
još deset ili dvadeset godina dok je električna struja stigla u sve kuće u opštini.
Prvu mašinu za mužu dobili smo tek kada sam imala već dvadeset sedam
godina. A to je bilo veliko olakšanje u poslu.“
Nije govorila o Heleninoj smrti. Roberta je tu temu načela misleći da će
starijoj ženi prijati da o tome progovori, ali je Eva samo zurila u nju umornim
očima koje su bile duboke i nedokučive kao more.
„Ona je imala dobro srce, jedino dete mog brata Harolda. Naravno da mi
nedostaje. Nedostaju mi svi, ili bar skoro svi. Živela sam duže od svih koje sam
nekada poznavala“, reče ona.
 25.
Dom
Jednog prijatnog dana sredinom oktobra, izlazeći iz bolnice u Grinfildu, Roberta
je na parkingu primetila Suzan Milet kako nešto objašnjava jednom čoveku
crvenog lica i proređene kose. Čovek je bio visok i snažan, ali lako pognut,
savijene kičme, a levo rame mu je bilo nešto niže od desnog. Degenerativna
skolioza, pomislila je.
„Zdravo, Roberta! Ovde je neko koga bih vam rado predstavila. Doktore
Danijele Nojs, ovo je doktorka Roberta Kol.“ Rukovali su se. „Znači, vi ste
doktorka Kol. Mogu vam reći da u zadnje vreme od tri babice čujem samo vaše
ime. Vi ste stručnjak za hormone, kako mi je rečeno.“
„Ne može se reći baš stručnjak.“ Govorila mu je o svom radu na PMS klinici u
bolnici „Lemjuel Grejs“, a on je klimnuo glavom. „Nemojte da mi protivrečite! To
vas čini najvećim stručnjakom koga smo ikada ovde imali.“
„Volela bih da vršim porođaje, jer smatram da to spada u dužnosti
porodičnog lekara. Za to mi je potrebna potpora ginekologa i akušera.“
„Tako, tako, potrebna vam je, a?“, pitao je hladno.
„Da.“ Odmeravali su jedno drugo.
„I? Da li je to bila molba za saradnju?“
On je namćor i grubijan, pomislila je, baš kao što su ga babice opisale. „Da, to
sam htela da kažem. Jasno mi je da o meni skoro ništa ne znate. Imate li možda
vremena za ručak?“
„Nije potrebno da trošite novac na moj ručak. One tri su mi dosta napričale o
vama. Da li su vam rekle da ću za dvanaest i po meseci okačiti svoj mantil o
klin?“
„Da, rekle su mi.“
„Pa, u redu. Ako uprkos tome želite moju saradnju – meni odgovara.“
„Divno! Stvarno želim vašu saradnju.“
Sada se smešio. „Onda je dogovoreno. A kako bi bilo da ja sada vas pozovem
na ručak i da vam ispričam nekoliko priča iz života lekara sa zapada
Masačusetsa?“
Bio je stvarno duša od čoveka, to je primetila. „Rado prihvatam poziv.“
„Pretpostavljam da i vi želite da pođete“, rekao je ne baš ljubazno Suzani, na
kojoj se videlo koliko je zadovoljna.
„Ne, imam već dogovoreno, samo vi idite.“
U sebi se smejala dok je prilazila svojim kolima.

Roberta je imala mnogo posla. Njen radni dan je bio dug, pa je često bila
umorna; čak i kada je imala vremena, nije imala želju da bilo šta preduzme.
Staza kroz šumu nije mnogo napredovala; doprla je malo dalje od jezera
dabrova. Kada bi zaželela da ode na reku, i sada je morala da se probija kroz
čestar.
U kasnu jesen, ona i Dejvid nisu mogli da idu u šumu jer je posvuda vrvelo od
lovaca sa napunjenim puškama i lakih na obaraču. Bolela ju je duša kada bi na
podu kamioneta viđala ubijene jelene sa belim repićima.
U brdima se mnogo ljudi bavilo lovom. Tobi i Jan su pozvali Robertu i Dejvida
na večeru i poslužili ih pečenjem od srnećih leđa.
„Došao mi je pred pušku jedan mladi jelen, odmah tu na brdu iza kuće“, reče
Jan. „Odmalena idem u lov sa svojim ujakom Karterom Smitom već prvog dana
lovne sezone.“
Kada bi on i njegov ujak ubili jelena, sledio je porodični ritual Smitovih,
pričao je. Još u šumi bi jelenu izvadili srce, isekli ga i jeli sirovo. Zabavljalo ga je
da opisuje taj običaj i pričao je živopisno, tako da su obe žene stekle utisak o
ljubavi i vezanosti između starog i mladog čoveka.
Roberta je savladala svoju odvratnost. Nije mogla da ne pomisli na sve
parazite koje su obojica unosila u svoj organizam jedući sirovo srce jelena, ali je
napokon odagnala tu pomisao. Morala je da prizna da je pečenje bilo
izvanredno, pa je navalila na jelo, hvaleći ga.

Došla je u jednu sredinu čija joj je kultura bila potpuno strana. Ponekad je teško
mogla da se pomiri sa činjenicom da mora da se prilagodi navikama potpuno
tuđim njenom dotadašnjem životu.
Čitav niz porodica je generacijama živeo u mestu. Preci Jana Smita preselili
su se krajem sedamnaestog veka, zajedno sa svojim kravama, iz Kejp Koda u
Vudfild. Međusobno su se ženili, tako da se činilo da je svako svakome rod. Neki
od starosedelaca u Vudfildu bili su otvoreni prema pridošlicama, a neki nisu.
Roberta je zapazila da su ljudi koji su manje ili više bili zadovoljni sobom
staloženi, i obično su bili otvoreniji za nova poznanstva. Oni koji su svoje
samopouzdanje crpli iz svojih predaka i činjenice da su starosedeoci, bili su
prema ‘novim ljudima’ često kritički raspoloženi i hladni.
Najveći broj stanovnika Vudfilda radovao se što imaju novog lekara u mestu.
Uprkos tome, Roberti je celo mesto bilo strano i često se osećala kao pionir na
nekoj novoj teritoriji. Posao seoskog lekara ličio je na vratolomije akrobate na
visini bez mreže. U bolnici u Bostonu uvek je raspolagala laboratorijom i
dijagnostičkim tehnikama kao ispomoć; ovde je morala da se osloni samo na
sebe. Savremene tehnologije su doduše stajale na raspolaganju, ali su ona i njeni
pacijenti mogli da ih koriste samo uz veliki napor.
Pacijente je slala iz Vudfilda samo ako je to bilo neophodno, jer se radije
oslanjala na sopstveno znanje i sposobnosti. Ali, dešavalo se da tokom pregleda
pacijenta u njenoj glavi zazvoni zvono za uzbunu. Tada je znala da joj je
potrebna pomoć. Takve slučajeve je slala u Grinfild, Nortempton ili Picfild, a
ponekad i kod još stručnijih specijalista u Bostonu, Nju Hejvenu ili Hanoveru u
Nju Hempširu.
Često se osećala kao da tapka po mraku, ali je već mnoge svoje pacijente
veoma dobro poznavala. Imala je uvid u ceo njihov život koji je uticao na njihovo
zdravstveno stanje i to na način na koji može samo jedan seoski lekar.
Jedne noći ju je iz sna trgao poziv Stasje Hinton, žene Gregorija Hintona.
„Doktorko Kol, naša kći Meri i naše obe unuke došle su iz Njujorka kod nas u
posetu. Najmlađa Keti je stara dve godine. Ona ima astmu, a sada je uz to dobila
jaku prehladu. Jedva diše. Sasvim je crvena u licu i mi smo zabrinuti. Ne znamo
šta da radimo.“
„Držite je iznad lonca sa vrijućom vodom, tako da udiše paru i stavite joj
preko glave peškir. Neka udiše paru! Uskoro stižem do vas, gospođo Hinton.“
Stavila je u svoju torbu opremu za intubaciju, ali kada je stigla na farmu
Hintonovih, zaključila je da intubacija neće biti potrebna. Para je već delovala.
Dete je resko kašljalo, ali je disalo, a boja lica se normalizovala. Roberta bi rado
uradila rentgenski snimak da vidi da li postoji epiglotitis, ali joj je obnovljen
pregled pokazao da je sa poklopcem dušnika sve u redu. Utvrdila je upalu,
sluzokože grkljana i dušnika. Keti je plakala tokom celog pregleda, a onda se
Roberta setila nečega što je njen otac činio kada su mu pacijenti bila deca. „Da li
bi volela da ti dam tricikl?“
Keti je potvrdila jecajući. Roberta joj je obrisala suze s obraza, izvadila čistu
špatulu iz torbe i na njoj hemijskom olovkom nacrtala tricikl. Devojčica je uzela
špatulu i sa interesovanjem je posmatrala.
„Želiš li da na njemu bude klovn?“
Keti je još jednom klimnula glavom i ubrzo je imala tricikl sa klovnom na
njemu. „Veliku pticu.“
„Oho!“ Njeno vizuelno pamćenje nije baš bilo izvanredno, ali je ipak uspela da
nacrta noja sa šeširom, a dete se smeškalo.
„Mora li u bolnicu?“, pitala je Stasja Hinton.
„Mislim da ne mora“, odgovori Roberta. Ostavila im je nekoliko uzoraka
lekova i napisala dva recepta koja je sledećeg jutra trebalo da odnesu u apoteku
u Šelburn Felsu.
„I dalje neka udiše paru! Ukoliko se opet pojave problemi, odmah me
pozovite!“, reče Roberta. Onda je ukočenih zglobova otišla do svojih kola, vozila
pospana do kuće i sručila se ponovo u krevet.

Sledećeg popodneva, u ordinaciju je došao Greg Hinton i rekao Tobi kako mora
lično da razgovara sa doktorkom. Seo je u čekaonicu, uzeo da čita neke novine,
sve dok Roberta nije imala vremena za njega.
„Koliko sam vam dužan za prošlu noć?“
Kada mu je rekla, samo je klimnuo glavom i napisao ček. Primetila je da je
suma sadržala i njegova dugovanja za prethodno lečenje.
„Prošle noći vas nisam videla“, reče Roberta.
Ponovo je klimnuo glavom. „Mislio sam da je bolje da se ne pojavljujem. Bio
sam tvrdoglava budala. Nekako mi je bilo neprijatno da vas usred noći zovem u
svoju kuću, posle mog onakvog ponašanja prema vama.“
Smešila se. „Nemojte time da razbijate glavu! Kako je Keti danas?“
„Mnogo bolje. I zato želimo da vam se zahvalimo. Je l’ se ne ljutite više na
mene?“
„Ne, ne ljutim se na vas“, reče ona i prihvati ispruženu ruku.
Sa svojim krdom od sto sedamdeset pet krava Greg Hinton je lako mogao da
podmiri lekarski račun; ali Roberta je lečila i Boni i Pola Roš, mladi bračni par sa
dvoje male dece, koji su se sa svojih osamnaest krava muzara borili da prežive.
„Svakog meseca“, pričala joj je Boni Roš, „dolazi nam veterinar da pregleda
krave i da im da potrebne vakcine. Ali zdravstveno osiguranje za nas same ne
možemo da priuštimo. Sve dok vi niste došli, moje krave su medicinski bile
bolje obezbeđene od moje dece.“
Rošovi nisu bili jedinstven slučaj u Americi. U novembru je Roberta išla u
drvenu većnicu da glasa na izborima i dala svoj glas za Bila Klintona. Klinton je
njenim pacijentima obećao da će se kao predsednik Sjedinjenih Država
pobrinuti da zdravstveno osiguranje dobiju svi oni koji ga nemaju. Doktorka
Roberta Kol je htela da ga drži za reč i zbog toga je svoj glasački listić ubacila
kao da je bacila bombu na zdravstveni sistem.
 26.
Iznad linije snega
„Sara je imala polni odnos.“
Roberta je za trenutak oklevala, a onda je oprezno upitala: „Odakle znaš?“
„Ona mi je rekla.“
„Dejvide, pa to je divno što Roberta može sa tobom da govori o nečem tako
intimnom! Mora da imaš s njom izvanredan odnos.“
„Očajan sam“, rekao je tiho, a ona je videla da je to tačno. „Želeo sam da
sačeka dok ne bude zrela za to. Ranije je to bilo jednostavnije, jer se od žena
očekivalo da sve do prve bračne noći ostanu netaknute.“
„Dejvide, ona ima sedamnaest godina. Poneki bi rekli da je ona već zakasnila.
Lečila sam jedanaestogodišnju decu koja su već imala seks. Tačno je da neke
žene čekaju sa seksom do udaje, ali one pripadaju izumrloj vrsti. Čak i tada kad
se od neudatih žena očekivalo da budu device, mnoge to nisu bile.“
Klimnuo je glavom. Celo veče je bio ćutljiv i mrzovoljan, ali je sada sa puno
ljubavi počeo da priča o svojoj ćerci. Govorio je kako su on i Natali razgovarali
sa Sarom pre i za vreme njenog puberteta o seksualnosti, a sada on shvata kako
je srećan što je ona jednako spremna da o toj temi s njim tako otvoreno govori.
„Sara doduše nije rekla ko joj je bio partner, ali pošto izlazi samo sa Bobom
Hendersonom, može se pretpostaviti da je to bio on. Rekla je da je to smatrala
eksperimentom, da su ona i momak jako dobri prijatelji i da su oboje imali
osećaj da su to morali da obave.“
„Želiš li da ja porazgovaram s njom o zaštiti i takvim stvarima?“ Roberta se
nadala da će on prihvatiti. Ali, on je bio uplašen.
„Ne, mislim da to nije potrebno. Ne bih želeo da zna da sam s tobom
razgovarao o njoj.“
„Onda bi ti morao da porazgovaraš s njom o tim stvarima!“
„Da, to ću učiniti.“ Sada je ponovo delovao veseo. „Osim toga, rekla mi je da je
eksperiment završen. Jer, oboma je njihovo prijateljstvo suviše vredno da bi ga
tako nečim pokvarili; oboje su zaključili da će sada ponovo biti samo drugari.“
 Roberta je bila skeptična. Nije mu rekla da, prema njenom iskustvu, mladi
ljudi koji su jednom imali seks, po pravilu ga i dalje upražnjavaju.

Dan zahvalnosti je provela u kući Markusovih. Dejvid je ispekao ćurku i napravio

punjene krompire u foliji, a Sara je sladak krompir marinirala u javorovom
sirupu i napravila sos od tri vrste bobičastog voća i jabuka iz njihove bašte.
Roberta je donela kolače od bundeve i jabuka, koje je spremila od zamrznutog
lisnatog testa iz samoposluge i fila koji je u tri sata ujutru sama kuvala.
Bio je to miran, opušten obed za Dan zahvalnosti. Roberta se radovala što ni
Dejvid ni Sara nisu pozvali u goste još nekog od poznatih. Jeli su izvrsno jelo, pili
vruću jabukovaču i pravili kokice u kaminu. Da bi se upotpunila Robertina
predstava o savršeno provedenom Danu zahvalnosti, nešto pre večeri na nebo
su se navukli teški, crni oblaci iz kojih su počele da padaju krupne bele pahuljice.
„Ali, za sneg je još prerano!“
„Ne ovde gore.“
Dok se vozila kući, na drumu je bilo već nekoliko centimetara snega. Brisači
su dobro radili, a funkcionisao je i uređaj za odleđivanje; ipak je vozila lagano i
pažljivo, jer još nije bila stavila zimske gume.
U Bostonu, Roberta je volela zimi ono kratko, mistično vreme posle snežnih
padavina, kada je sve bilo tiho i belo. Međutim, u gradu je ubrzo počinjala buka
koju su pravili čistači snega, vozila koja posipaju puteve i automobili, tako da se
beli sneg ubrzo pretvarao u prljavu, tužnu kaljugu.
Ovde je bilo drugačije.
Čim je stigla kući na Laurel Hil, zapalila je vatru u kaminu, isključila svetla i
sela pred vatru u mračnoj dnevnoj sobi. Kroz prozor je videla kako okolinu
zahvata sve gušća plavičasta belina, koja dolazi od šume i livada.
Zamislila je životinje tamo napolju, u njihovim jazbinama ispod zemlje, u
malim pećinama ili u šupljem drveću i poželela im da prežive.
Isto je poželela i sebi. Preživela je prve, jednostavne mesece kao lekar u
Vudfildu – proleće i leto. Sada je priroda u brdima pokazala svoje zube i Roberta
se nadala da je dorasla izazovima.

Kada bi u brdima jednom pao sneg, on više nije nestajao. Dve trećine visoravni
koju su domaći zvali Vudfildskim planinama, bilo je pokriveno snegom; kada bi
Roberta išla u „Pioneer Valley“ da poseti bolnicu, išla u bioskop ili neki restoran,
nailazila je u dolini na puteve bez snega. U prvi mah su joj se činili tako stranim
kao suprotna strana Meseca. Tek se prvih nedelja januara očekivalo da u dolini
padne dovoljno snega da se zadrži na putevima.
Radovala se kada bi napustila oblast bez snega i ponovo kročila u beli svet
planina. Iako je farmi na kojima se proizvodilo mleko bilo sve manje, opština se
držala starog običaja da se svi putevi čiste, da bi kamioni cisterne mogli da
sakupe mleko; tako Roberta nije imala problema da dopre do svojih pacijenata.
Jedne večeri, početkom decembra, rano je otišla na spavanje, ali ju je u
jedanaest i dvadeset probudio telefon.
„Doktorko Kol, ovde Leti Gejts, sa Poni puta. Povređena sam.“ Žena je plakala
i disanje joj je bilo neravnomerno.
„Kako povređeni, gospođo Gejts?“
„Mislim da mi je slomljena ruka. Ne znam, moja rebra... Imam bolove dok
dišem. On me je izudarao.“
„On? Vaš muž?“
„Da, on. Fil Gejts.“
„Da li je još sa vama?“
„Ne, ponovo je otišao da loče.“
„Poni put, do njega se ide uzbrdo duž Henrijevih planina, zar ne?“
„Da.“
„U redu. Stižem brzo.“
Prethodno je pozvala šefa policije. Slušalicu je podigla njegova žena, Gizela
Makortni. „Žao me je, doktorko Kol, ali Mak nije tu. Veliki kamion sa šest osovina
je sleteo sa zaleđenog puta, odmah iza deponije, tako da je on još od devet sati
tamo i reguliše saobraćaj. Očekujem da će se svakog trenutka vratiti.“
Roberta joj je objasnila zbog čega traži njenog muža. „Molim vas, pošaljite ga
na farmu Gejtsovih čim bude imao vremena.“
„Naravno, doktorko Kol. Pokušaću da ga dobijem preko radio-veze.“

Dok nije skrenula na Poni put, Roberta nije morala da uključi pogon na sva četiri
točka. Odatle je počinjala strma uzbrdica, ali je utaban snežni pokrivač na putu
omogućio čak lakše napredovanje nego što je to bilo leti po šljunkovitom putu.
 Leti Gejts je uključila jak reflektor iznad štalskih vrata, tako da je Roberta već
videla svetio kroz drveće iako je bila još dosta udaljena od farme. Uvezla se u
dvorište i parkirala „eksplorer“ neposredno ispred kućnih vrata. Upravo je bila
izašla iz kola i sa zadnjeg sedišta uzela svoju lekarsku torbu, kada je uplašeno
odskočila čuvši žestok, glasan pucanj koji je uskovitlao sneg pored njenih
čizama.
Okrenula se i otkrila u tamnom desnom uglu jednu priliku. Spoljašnje svetio
se odbijalo od snega i maglovito osvetlelo cev lovačke puške; bar se njoj tako
učinilo.
„Gledaj da se izgubiš odavde!“ Pijano se teturao kada joj je to doviknuo i
podigao oružje.
„Vaša žena je povređena, gospodine Gejts. Ja sam lekar, doktorka Kol, i sada
ću ući u kuću da je zbrinem.“ O bože, pomislila je, to baš i nije bilo najpametnije.
Ne sme da ga navede na glupe misli; mora na svaki način da ga spreči da ponovo
uđe u kuću i iznova napadne ženu.
Zapucao je još jednom i staklo na njenom desnom faru se rasprslo u
paramparčad.
Nije imala gde da se skloni od njega. Imao je opasno oružje, a ona nije imala
nikakvo. Bilo da se sagne iza svojih kola, bilo da se u njima sakrije, mogao je u
nekoliko koraka da joj priđe i ubije je, ukoliko je to želeo.
„Budite razumni, gospodine Gejts! Ja ne predstavljam nikakvu opasnost za
vas! Želim samo da pomognem vašoj ženi.“
Odjeknuo je treći hitac i njen levi far je eksplodirao. Četvrti je napravio rupu
na gumi levog prednjeg točka.
Uništiće joj kola.
Bila je iscrpljena, neispavana i tako preplašena da je zaboravila na svoju
opreznost. Sva napetost koja se sakupljala u njoj za vreme urušavanja njenog
nekadašnjeg života u Bostonu i novog početka ovde, konačno je provalila.
„Prestanite! Prestanite! Prestanite! Prestanite!“
Izgubila je samokontrolu, isključila razum i načinila korak prema njemu.
Pošao joj je u susret, oborene puške, ali sa prstom na obaraču. Bio je
neobrijan i imao na sebi prljav radnički kombinezon, flekavu radnu jaknu i
kariranu vunenu kapu sa izvezenim natpisom Plant’s Animal Feeds.
 „Niko me nije prisilio da dođem.“
Zapanjeno je slušala sopstveni glas koji je zvučao snažno i razumno.
Izgledalo je kao da ne zna šta bi, a onda je ponovo podigao oružje. U tom
trenutku su oboje čuli kola.
Oklevao je, dok je Makortni pustio sirenu svojih kola da zavija glasno i polako,
kao urlanje neke ogromne životinje.
Nekoliko trenutaka kasnije kola su ušla u dvorište i Makortni je iskočio iz
njih.
„Filipe, nemoj da sebe unesrećiš! Položi oružje ili će biti loše po tebe. Bićeš ili
leš ili ćeš ostatak života provesti u zatvoru, bez izgleda da se ikada više napiješ.“
Šef policije je govorio mirno i opušteno i Gejts je naslonio pušku na zid kuće.
Makortni mu je stavio lisice na ruke i smestio ga u unutrašnji deo džipa, koji je
sa svojom ojačanom žičanom pregradom bio siguran kao zatvor.
Vrlo oprezno, kao da hoda po tankom ledu, Roberta je ušla u kuću.
Leti Gejts je imala više masnica od muževljevih pesnica, kao i tanke naprsline
na levom laktu i na devetom i desetom rebru sa leve strane, kako se kasnije
ustanovilo na pregledu u bolnici. Roberta je pozvala sanitetska kola, koja su se
upravo bila vratila posle prevoza vozača kamiona u bolnicu.
Ruka gospođe Gejts je imobilisana i trouglastom maramom fiksirana ispred
grudi, da bi poduprla rebra. Kada su je sanitetska kola odvezla, Makortni je
upravo promenio gumu na Robertinim kolima. Bez farova, „eksplorer“ je bio
slep kao kitica, ali je ona vozila neposredno iza policijskog džipa niz brdo.
Kad je stigla kući, sela je obučena na ivicu kreveta i plakala.

Sledećeg dana je bila gužva u ordinaciji, ali je Denis Stenli, Makortnijev

povremeni pomoćnik, odvezao umesto nje „eksplorer“ u Grinfild. Nabavio je
novu rezervnu gumu, a „Fordov“ servis je stavio nova stakla na reflektore i
popravio elektriku u levom faru. Onda je otišao u okružni zatvor i ostavio račun
Filu Gejtsu, uz napomenu da će sudija prilikom donošenja odluke o puštanju na
slobodu uz kauciju, verovatno povoljno oceniti ukoliko Gejts bude pošteno
rekao da mu je žao i da je već platio za popravku štete koju je pričinio. Denis je
zajedno sa popravljenim kolima doneo Roberti i ček i savetovao joj da ga odmah
unovči, što je ona i učinila.
U decembru se posao malo smanjio, a Roberta se radovala tom predahu. Njen
otac je odlučio da te godine za Božić otputuje i poseti prijatelje na Floridi; pitao
je Robertu da li bi mogao da dođe da je poseti od 19. do 22. decembra, da bi
unapred proslavili praznik.
Time se Robertina božićna proslava poklopila sa Hanukom i Dejvid i Sara su
rado prihvatili poziv za svečani obed.
Roberta je u svojoj šumi odsekla jednu jelu, što joj je pričinilo veliku radost, i
spremila za svoje goste praznični obed.
Posle jela su razmenili poklone. Dejvid je od Roberte dobio jednu malu sliku
na kojoj su bila predstavljena vrata drvene kuće koja su podsećala na vrata
njegove kuće, kao i porodično pakovanje bombona „M&M“. Za svog oca je kod
Rošovih kupila bokal sa javorovim sirupom i od Dejvida teglu njegovog meda.
Sari je poklonila zbirku romana Džejn Ostin. Od oca je dobila flašu francuskog
konjaka, a od Dejvida zbirku pesama Emili Dikinson „Lepotica iz Armhersta“.
Sara joj je poklonila par rukavica sa jednim prstom koje je sama isplela od vune
prirodne boje i treći kamen-srce za njenu zbirku, zamotan u papir za poklone.
Predala je Roberti darove uz napomenu da oni na neki način potiču i od Bobija
Hendersona. „Vuna je od ovaca koje je odgajila njegova majka, a kamen-srce
sam našla u dvorištu Hendersonovih.“
Robertin otac je očigledno ostario. Oklevao je više nego ranije, bio je malo tiši
i zamišljeniji. Iako su mu ruke bile artritične i pričinjavale su mu bol, bio je
uporan u želji da svira. Tako su, posle jela, seli za klavir i svirali niz komada za
klavir i gudački instrument. Ovo slavlje je bilo još lepše od slavlja za Dan
zahvalnosti, za Robertu najlepši Božić koji je ikada doživela.

Kada su Dejvid i Sara otišli, Robert Džejmison Kol je otvorio vrata i izašao na
verandu. Bilo je jako hladno, tako da se na snežnom pokrivaču nahvatao tanak
sloj leda, a pun mesec je bacao široku traku svetlosti preko blistave površine, pa
je livada izgledala kao jezero.
„Obrati pažnju!“, reče otac.
„Na šta?“
„Na tišinu i sjaj.“
To su i učinili. Dug minut su stajali i udisali hladan vazduh. Ništa se nije
micalo, nije se čuo nikakav zvuk.
„Da li je ovde uvek ovako mirno?“
Roberta se smeškala. „Najčešće“, odgovorila je.
 27.
Zima
Jednog popodneva dok je Roberta bila van kuće, Dejvid se dovezao do nje i sa
krpljama na nogama tri puta prešao preko staze u šumi, sve dok duboki sneg
nije postao tako utaban da su po njemu mogli da hodaju na skijama. Staza je bila
suviše kratka da bi se na njoj skijalo, pa su odlučili da je na vreme pripreme za
sledeću zimu.
Zimi je šuma bila sasvim drugi svet. Videli su tragove životinja koje leti ne bi
mogli da primete: tragove jelena, kunića, rakuna, divljih ćurki, risova. Trag zeca
se završavao malo dalje od staze, na mestu gde je glatki pokrivač snega bio
probijen, a sneg izrovan. Kada je Dejvid svojim štapom za skijanje pročeprkao
po snegu, otkrili su smrznutu krv i čuperak belog krzna. Tu ga je očigledno
napala buljina.
Sneg u planinama je bio surova realnost svakodnevnog života. Na Dejvidivo
nagovaranje, Roberta je kupila krplje i vežbala sa njima sve dok nije naučila da
hoda prilično sigurno. Od tada ih je uvek imala u kolima, za svaki slučaj. Doduše,
ove zime još nije morala da ih koristi. Ali početkom januara doživela je nevreme
koje su najstariji u mestu ocenili kao pravu snežnu mećavu. Vejavica je trajala
neprekidno tokom celog dana i noći. Upravo kada je Roberta htela da doručkuje,
zazvonio je telefon.
Bila je to Boni Roš. „Doktorko Kol, imam užasne bolove sa strane i tako mi je
loše da sam usred muže morala da prekinem.“
„Imate li temperaturu?“
„Nešto malo iznad trideset i osam. Ali, boli do ludila.“
„Koja strana?“
„Desna.“
„Da li nešto više ili niže dole?“
„Dole... ah, ne znam. U sredini, mislim.“
„Da li vam je odstranjeno slepo crevo?“
„Nije. O bože, doktorko Kol, ne mogu u bolnicu, to je nemoguće! To ne
možemo sebi da priuštimo.“
 „Samo bez ishitrenih zaključaka. Stižem uskoro kod vas.“
„Možete da dođete samo do kraja druma. Naš prilazni put nije pročišćen.“
„Ne mičite se s mesta!“, reče Roberta odlučno. „Ja ću već proći.“
Prilazni put je bio dug oko dva kilometra. Roberta je pozvala opštinsku
službu hitne pomoći koja je raspolagala i motornim sankama. Oni su došli do
prilaznog puta sa dva takva vozila i uskoro je sedela iza Jana Smita i, obraza
naslonjenog na njegova leđa, klizila preko snegom prekrivenog prilaznog puta.
Stigavši na farmu, Roberta je odmah videla da Boni ima upalu slepog creva.
Motorne sanke nisu bile baš optimalno sredstvo za transport pacijenta sa
upalom slepog creva, ali pod datim okolnostima Roberta nije imala drugi izbor.
„Ali, ja ne mogu u bolnicu, Pole“, reče Boni svom mužu. „Ne mogu. I ti to
prokleto dobro znaš!“
„Nemoj o tome da brineš! Prepusti to meni!“, odgovorio je Pol Roš. Bio je
visok i mršav, dvadesetih godina i imao tako mladoliko lice da je moglo da se
pomisli da nije ni toliko star da sme da pije alkohol. Kad god bi Roberta došla na
farmu Rošovih on je radio, a ona ga nikada, ni na farmi ni u gradu, nije videla bez
tih brižnih bora starog čoveka na svom mladom licu.
Uprkos Boninom protivljenju, podigli su je na vozilo kojim je upravljao Denis
Stenli. Denis se s njom odvezao što je sporije i pažljivije mogao. Boni je sedela
presamićena, sa jednom rukom na bolnom mestu. Na očišćenom drumu već su
je čekala sanitetska kola koja su je odvezla u bolnicu uz urlik sirene koja je
parala tišinu.

* * *

„Što se tiče novca, doktorko Kol, mi nemamo zdravstveno osiguranje“, reče Pol.
„Da li je farma prethodne godine imala neto prihod veći od trideset šest
hiljada?“
„Neto?“ Gorko se nasmejao. „Šalite se, zar ne?“
„U tom slučaju, prema odredbama Barton-Hilovog zakona o bolničkom
lečenju, ne morate ništa da platite. Pobrinuću se da vam se dostave
odgovarajući formulari.“
„Da li to mislite ozbiljno?“
„Sigurno. Samo... mislim da Barton-Hilov zakon ne pokriva lekarske usluge.
Moj račun možete da zaboravite“, naterala je sebe da kaže, „ali hirurga,
anesteziologa, radiologa i patologa morate da platite.“
Bolelo je kada je videla kako je briga ponovo zamutila njegove oči.

Te večeri je pričala Dejvidu o nevolji u kojoj se nalaze Rošovi.

„Hil-Bartonov zakon je u stvari trebalo da one bez sredstava i neosigurane
zaštiti od katastrofa, ali to ne funkcioniše jer zakon pokriva samo boravak u
bolnici. Rošovi se materijalno nalaze na veoma tankom ledu. Troškovi koje
moraju sami da snose možda su toliko visoki da će propasti.“
„Bolnice povećavaju cene nege koje stavljaju na račun osiguranja da bi
nadoknadili ono što kod bolesnika kao što je Boni ne mogu da naplate“, rekao je
Dejvid polako. „A osiguravajuća društva povećavaju iznose koje uplaćuju
osiguranici da bi pokrili povećane cene. To konačno izlazi na to da svako ko
plaća zdravstveno osiguranje plaća i deo bolničkih troškova za Boni.“
Roberta klimnu glavom. „To je vašljivi, neadekvatan sistem. U Sjedinjenim
Državama postoji trideset sedam miliona ljudi bez zdravstvenog osiguranja.
Svaka druga vodeća industrijska zemlja na svetu – Nemačka, Italija, Francuska,
Engleska, Kanada i mnoge druge – obezbeđuju minimalnu zdravstvenu zaštitu
svim svojim građanima i to izdvajajući mnogo manje od onoga što najbogatija
zemlja na svetu izdvaja za svoj potpuno nedovoljan zdravstveni sistem. To je
nacionalna sramota.“
Dejvid je uzdahnuo. „Ne verujem da će Pol uspeti, kao farmer, čak i da reši
ovaj problem. Zemlja ovde u brdima je neplodna i stenovita. Postoji nekoliko
polja krompira i malo voćnjaka, a ranije su pojedini farmeri gajili duvan. Ali
ovde gore najbolje raste trava. Zbog toga je tu nekada bilo mnogo farmi krava.
Međutim, vlasti više ne subvencionšu cene mleka, tako da su jedini proizvođači
mleka koji mogu da imaju zaradu veliki pogoni: ogromne farme sa gigantskim
stadom u državama kao što su Viskonsin i Ajova.“
To je bila tema njegovog romana. „Male farme ovde u okolini su potpuno
nestale. A sa njima su nestale i poljoprivredne substrukture. Postoji još samo
nekoliko veterinara koji leče stada, a mnogi trgovci poljoprivrednim mašinama
zatvorili su svoje radnje. Zbog toga farmer kao što je Pol mora da putuje u
državu Njujork ili Vermont da bi nabavio rezervni deo za svoj traktor ili svoju
presu za seno. Mali farmer je osuđen na izumiranje. Za sada se održavaju samo
oni koji imaju privatnu imovinu i nekoliko onih kao Boni i Pol: beznadežni
romantičari.“
 Setila se kako je njen otac opisao njenu želju da bude seoski lekar. „Poslednji
kauboji u potrazi za nestalom prerijom.“
Dejvid se cerio. „Nešto slično.“
„Nemam ništa protiv romantičara!“ Odlučila je da učini sve što je u njenoj
moći da Boni i Pol zadrže svoju farmu.

Sara je preko noći bila u Nju Hejvenu, gde je sa pozorišnom sekcijom škole išla
da pogleda predstavu „Smrt trgovačkog putnika“, pa je Dejvid, skoro
sramežljivo, pitao Robertu može li noć da provede kod nje.
Time je u njihovim odnosima otvorena nova stranica. On je, doduše, bio
dobrodošao, ali je konačno zauzeo u njenom životu više mesta, a na to je morala
tek da se navikne. Vodili su ljubav i on je ostao u njenoj spavaćoj sobi,
zauzimajući više od polovine kreveta, i spavao tako čvrsto kao da je tu proveo
poslednjih hiljadu noći.
U jedanaest sati se izvukla iz kreveta jer nije mogla više da spava. Otišla je u
dnevnu sobu, uključila televizor i utišala ton. U kasnim vestima se mogao čuti
neki senator koji je za Hilari Klinton rekao da je „zaneseno naivna popravljačica
sveta“ jer se hvali da će sve učiniti da se sprovede zakon o reformi nacionalnog
zdravstvenog sistema. Senator je bio bogataš čiji su zdravstveni problemi lečeni
besplatno u Betesda mornaričkoj bolnici. Roberta je sedela sama ispred
svetlećeg ekrana, proklinjala ga, ljutito šapćući, sve dok nije počela da se smeje
sopstvenoj ludosti. Onda je, isključivši televizor, presekla čoveka u pola reči i
vratila se u krevet.
Napolju je urlao vetar a vazduh je bio tako hladan kao senatorovo srce. Bilo je
lepo pripiti se uz Dejvidovo toplo telo, kao kašika uz kašiku, i uskoro je spavala
duboko kao i on.
 28.
Buđenje prirode
Za Robertu je početak proleća došao iznenada. Psihički je bila sasvim okrenuta
zimi kada je poslednje nedelje sivog i neprijatnog februara primetila iz kola
ljude kako posluju u šumama. Ukucavali su drvene ili metalne cevi u javorovo
drveće i na njih kačili kofe; drugi su na cevi stavljali plastična creva, koja su se
kao ogromna infuziona mreža pružala od stabla do velikih sabirnih cisterni.
Rani mart je bio najbolje vreme za stvaranje šećera: mrazne noći i topliji dani.
Zaleđeni neasfaltirani putevi otapali su se svakog jutra i pretvarali u
blatnjave kanale. Samo što je Roberta skrenula na prilazni put Rošovih, počele
su teškoće i uskoro se „eksplorer“ zaglibio u blato sve do osovina točkova.
Po izlasku iz kola, čizme su joj utonule u blato kao da ih je neko vukao nadole.
Izvukla je sajlu sa kalema ispod hladnjaka „eksplorera“ i gacala duž puta sve dok
za njom u blatu nije ostalo trideset metara sajle. Odabrala je ogroman hrast koji
je delovao kao da je za večna vremena ukopan u zemlju, obmotala žicu oko
stabla i zakačila kuku.
Dizalica je imala daljinski upravljač. Malo se izmakla, pritisnula dugme za
start i bila fascinirana i presrećna kada je sajla počela polako, ali sigurno da se
namotava na bubanj dizalice i da se zateže. Čulo se glasno šljapkanje kada su se
četiri točka izvukla iz gustog blata i malo-pomalo pomerala unapred. Posle
približno dvadeset metara, zaustavila je dizalicu, ušla u kola i startovala motor.
Sa uključenim pogonom na sva četiri točka, „eksplorer“ se kretao po blatnjavom
tlu, tako da je posle nekoliko trenutaka sajlu ponovo namotala na bubanj i
odvezla se na farmu Rošovih.
Boni, sada već bez slepog creva, bila je sama kod kuće. Pošto još nije smela da
radi teške poslove, petnaestogodišnji Polov brat, Sem Roš, dolazio je svakog
jutra pre škole i uveče da pomuze krave. Pol je prihvatio posao kao dostavljač u
jednoj fabrici noževa u Oklendu, da bi prikupio novac za plaćanje računa koje su
dugovali. Svakoga dana je dolazio kući u petnaest časova i koristio preostali deo
dana da za videla prikuplja javorov sok, koji je posle, do ranih jutarnjih časova,
kuvao i pravio sirup. To je bio težak posao jer je morao da prikupi četrdeset
litara soka da bi dobio litar sirupa; ali ljudi su dobro plaćali javorov sirup, a
Rošovima je bio potreban svaki dolar.
 „Bojim se, doktorko Kol“, rekla je Boni Roberti. „Bojim se da neće izdržati
toliki teret i strah me je da će se neko od nas ponovo razboleti. A ako se to desi,
onda – zbogom farmo!“ Roberta se toga takođe bojala, ali je odmahnula glavom.
„To jednostavno nećemo dozvoliti“, rekla je.

Neke trenutke nikada neće zaboraviti.

Dvadeset drugi novembar 1963.: bila je u srednjoj školi i upravo išla na čas
latinskog kada je čula dva nastavnika kako razgovaraju o ubistvu Džona F.
Kenedija u Teksasu.
Četvrti april 1968: htela je da vrati knjige u bostonsku biblioteku kada je
primetila da bibliotekarka plače i saznala da je metak ubice pogodio Martina
Lutera Kinga.
Petog juna te iste godine mazila se sa svojim prijateljem u kolima ispred
stana u kojem je živela s ocem; sećala se samo da je to bio bucmast dečak koji je
svirao džez-klarinet, ali njegovog imena više nije mogla da se priseti. Upravo je
bio stavio ruku na oklop od debelog džempera i prslučeta na njenim grudima, a
ona razmišljala kako da reaguje, kada se na radiju u kolima njenog oca čula vest
da je pucano na Roberta Kenedija i da on leži na samrti.
Uvek će joj ostati u sećanju i trenuci kada je saznala da je izvršen atentat na
Džona Lenona i kada je eksplodirao vasionski brod „čelendžer“.
Sada, ovog kišnog prepodneva sredinom marta 1994, u kući Barbare
Kingsmit doživela je još jedan od tih strašnih trenutaka.
Gospođa Kingsmit je imala tešku infekciju bubrega; temperatura nije
smanjila njenu pričljivost i upravo se žalila na boje koje su korišćene prilikom
renoviranja unutrašnjosti većnice, kada je Roberta čula nekoliko reči iz
televizora koji je ćerka gospođe Kingsmit bila uključila u dnevnoj sobi.
„Izvinite“, rekla je gospođi Kingsmit i ušla u dnevnu sobu. Uto je čula
obaveštenje da je na Floridi jedan od aktivista Pokreta za pravo na život, Majki
Grifin, ubio doktora Dejvida Gana koji je radio kao lekar u jednoj bolnici za
abortuse.
Dalje je rečeno da protivnici abortusa sakupljaju novac da za Grifina angažuju
najbolje advokate.
Roberti su klecala kolena od straha.
Posle posete Kingsmitovima odvezla se pravo kod Dejvida i našla ga u
kuhinji.
Zagrlio ju je i tešio i pažljivo slušao kada mu je pričala o izobličenim licima
pored kojih je svakog četvrtka morala da prođe ispred bolnice „Jamajka Plejn“.
Pričala mu je o pogledima punim mržnje i priznala da sada zna čega se tih dana
uvek bojala: vatrenog oružja uperenog u nju i prsta na obaraču.

Roberta je češće posećivala Evu Gudhju nego što je s medicinskog stanovišta

bilo potrebno. Evin stan je bio udaljen samo nekoliko koraka od Robertine
ordinacije; imponovala joj je stara žena, a osim toga je bila neiscrpan izvor
informacija o istoriji mesta.
Najčešće bi Roberta donosila sladoled, pa su ga jele i razgovarale. Eva je
pričala o igrankama subotom uveče koje su se održavale u sali na prvom spratu
većnice, na koje su dolazili svi meštani i dovodili i decu. Govorila je o danima
kada je na Big Pondu bila ledara gde je gomila od stotinak ljudi na zaleđenoj
površini jezera isecala velike blokove leda. Sećala se i jednog proletnjeg dana
kada je ispred četvoroprega pukao led i kada je potonuo u tamnu vodu; pri tome
su se svi konji i kočijaš po imenu Čink Pot, utopili.
Eva je bila sva uzbuđena kada je čula gde Roberta stanuje. „O bože, samo ste
kilometar i po udaljeni od mesta gde sam provela ceo život. Imanje na gornjem
putu je bila naša farma. „
„Tamo gde sada žive Frida i Hank Kranc?“
„Da. Oni su nam otkupili farmu.“
U to doba je Robertin plac pripadao nekom čoveku koji se zvao Hari Kraford,
objašnjavala je Eva. „Imao je ženu Rozali. Od nas je kupio zemlju i izgradio kuću
u kojoj sada vi živite. Imao je malu strugaru sa vodeničnim točkom na obali
Katamounta. Uzimao je drva iz naše šume i prodavao razne stvari od drveta:
kofe, stupice za maslac, vesla, jarmove za volove, prstenove za salvete, a
ponekad i nameštaj. Strugara je već odavno izgorela, ali ako biste pažljivo
zagledali, sigurno biste videli na obali ostatke temelja.“
Eva Gudhju se zagrejala za tu temu.
„Još se sećam, imala sam... ah, možda sedam, osam godina kada sam stalno
odlazila tamo i gledala kako testerišu i kuckaju dok su gradili vašu kuću. Hari
Kraford i još dvojica. Ne sećam se imena te dvojice, ali još pamtim da mi je
gospodin Kraford napravio prsten od eksera sa glavom kao novčić.“ Uhvatila je
Robertine ruke i prijateljski ju je gledala u oči. „Znate, skoro da mi se čini kao da
smo susedi.“
Roberta je stalno raspitivala o Krafordovima, jer se nadala da će njihova
istorija možda otkriti tajnu malih kostiju nađenih prilikom kopanja njenog
jezera. Ali, nije saznala ništa što bi bilo od pomoći.
Nekoliko dana kasnije otišla je u staru drvenu kuću u ulici Mejn, u kojoj se
nalazio Istorijski muzej Vudfilda, da tamo kopa po arhivama. U jednom
požutelom, plesnivom porodičnom registru pročitala je da su Krafordovi imali
četvoro dece: jedan sin i ćerka, Tajron Džozef i Linda Re, umrli su mladi i leže na
groblju u Vudfildu. Druga kći, Barbara, umrla je kao odrasla u Itaki u državi
Njujork; muž se preživao Sjual. Drugi sin, Hari Hamilton, odselio se u Kaliforniju
pre mnogo godina, ali se o njegovom boravištu nije ništa znalo.
Hari i Rozali Kraford bili su članovi Prve kongregacione crkve u Vudfildu.
Sahranili su dvoje svoje dece na vudfildskom groblju; s obzirom na to, teško se
može pretpostaviti da bi neko drugo svoje malo dete sahranio u močvarnoj
neosvećenoj zemlji i to bez nadgrobnog kamena.
Ne, mora da je to rođenje bilo povezano sa nečim čega su se Krafordovi jako
stideli.
Ostala je zagonetka.

Između Roberte i Tobi razvilo se nešto više od dobrog odnosa između šefa i
službenika. Postale su prave prijateljice koje su sa međusobnim poverenjem
mogle da razgovaraju o svim važnim temama. Zbog toga je Robertu utoliko više
bolelo što Tobi i Janu nije mogla da pomogne da dobiju dete.
„Rekla si da je endometrijska biopsija bila bez nalaza, a Janova sperma je
takođe u redu. Mi činimo i sve što si nam savetovala.“
„Ponekad se prosto ne zna zbog čega ne dolazi do začeća“, odgovorila je
Roberta sa izvesnom grižom savesti jer je iscrpla svu svoju mudrost. „Mislim da
bi trebalo da odete kod nekog specijaliste za fertilitet u Bostonu ili Dartmutu.“
„Ne verujem da mogu Jana na to da nagovorim. Njemu je dosta ove priče.
Oboje smo odustali“, reče Tobi iznervirano. „Hajde da govorimo o nečem
drugom.“
Roberta je s njom otvoreno razgovarala i o Dejvidu.
Ali, Tobi je jedva reagovala na to.
„Mislim da baš ne mariš mnogo Dejvida“, rekla je Roberta.
 „To nije tačno“, odgovorila je Tobi. „Mislim da je Dejvid sasvim u redu.
Najveći broj ljudi misli o njemu lepo, ali ne poznajem nikoga ko ima bliže
kontakte sa njim. Eh... hm, on se čini nekako dovoljan samom sebi, ako razumeš
šta hoću da kažem.“
Roberta je razumela.
„Ali važno pitanje jeste da li se tebi sviđa“, reče Tobi.
„Sviđa mi se, ali to nije odlučujuće pitanje. Odlučujuće pitanje glasi: volim li
ga?“
Tobi podiže obrve. „I, kako glasi odlučujući odgovor?“
„Ne znam. Mi smo potpuno različiti. On za sebe kaže da je religiozno
sumnjalo, ali on živi u jednom upravo spiritualnom svetu, koji nikada neću moći
da delim s njim. Ranije sam bar verovala u delovanje antibiotika.“ Setno se
smeškala. „Danas više ne verujem ni u to.“
„I... kako će se dalje odvijati stvari između vas dvoje?“
Roberta je slegla ramenima. „Moraću uskoro da se odlučim. Sve ostalo ne bi
bilo fer prema njemu.“
„Ne mogu sebi da predstavim da bi ti prema bilo kome mogla da budeš
nepoštena.“
„Začudila bi se“, reče Roberta.

Dejvid je radio na poslednjem poglavlju svoje knjige. To je značilo da su se ređe

viđali, ali je on bio pred ostvarenjem svoga cilja, dugog i mukotrpnog puta, i ona
se radovala zbog njega.
Ono malo slobodnog vremena koje je imala provodila je skoro uvek sama.
Prilikom jedne šetnje kraj reke naišla je na temelje strugare Harija Kraforda:
velike, tesane kamene kvadre. Godinama su drveće i žbunje rasli i prekrili
temelje, a nekoliko blokova je skliznulo u reku. Jedva je čekala da Dejvid opet
ima slobodnog vremena i da mu pokaže svoje otkriće. Pored jednog velikog
kvadra našla je mali plavi kamen-srce čiji joj je sastav bio nepoznat. Nije joj se
činilo verovatnim da poseduje magičnu moć.
Spontano je nazvala Saru. „Da li bi se radovala da pođeš sa mnom u bioskop?“
„Hm... da!“
Nije baš dobra ideja, grdila je sebe. Ali, na njenu radost, veče je dobro prošlo.
Odvezle su se u Picfild, gde su večerale u jednom Ajlendskom restoranu, a posle
su odgledale film.
„Ovo ćemo da ponovimo“, reče Roberta i to je stvarno i mislila. „U redu?“
„Naravno.“
Danima je imala mnogo posla, tako da je prošlo tri, četiri nedelje. Nekoliko
puta je srela Saru u ulici Mejn i Sara je uvek bila prijatna i izgledalo je da se
raduje što je vidi. Bivalo je sve manje komplikovano i sve prijatnije sresti je.
Jedne subote popodne Sara je iznenadila Robertu. Došla je do njene kuće
jašući na Haimu i vezala uzdu za ogradu verande.
„Ej, baš me raduje što si ti. Hoćeš li čaja?“
„Zdravo! Da, molim.“
Roberta je upravo ispekla kolačiće sa suvim grožđem po receptu Eve Gudhju i
stavila činiju sa pecivom na sto.
„Možda nedostaje neki začin, šta misliš?“, pitala je skeptično.
Sara je uzela kolačić u ruke. „Mogli bi da budu rastresitiji... Postoji li više
razloga za izostajanje menstruacije?“, upitala je iznenada, a Roberta je
zaboravila na svoje kulinarske probleme.
„Da, sigurno. Mnogo razloga. Da li je to prvi put da ti menstruacija kasni? I da
li je izostala samo jedna jedina?“
„Već više njih.“
„Razumem“, rekla je Roberta glasom koji je uvek koristila kada nije želela da
uznemiri pacijenta. „Ima li i drugih simptoma?“
„Muka i povraćanje“, reče Sara. „Može se nazvati jutarnjom mučninom.“
„Da li se interesuješ za neku prijateljicu? Da li bi možda htela da dođe kod
mene u ordinaciju?“
Sara je uzela u ruke jedan kolačić i izgledalo je da razmišlja da li da ga zagrize
ili ne. Posle kraćeg oklevanja, vratila ga je na tanjir. Pogledala je Robertu na
sličan način kao i pecivo. Kada je progovorila, u njenom glasu se osetila jedva
primetna gorčina i samo malo podrhtavanje.
„Ne interesujem se ni za kakvu prijateljicu.“


TREĆI DEO
Kamen-srca
 29.
Sarina molba
Sarina kosa je, prema uzoru mnogih privlačnih modela i glumica, bila duga sa
razbarušenim kovrdžama. Njene blage, melanholične oči iza debelih stakala
naočara delovale su još veće i sjajnije. Usne su joj pomalo drhtale, a podignuta,
napeta ramena, izgledala su kao da očekuju udarac, kaznu osvetoljubivog boga.
Na bradi su joj se ponovo pojavile bubuljice, a jedna se videla i u korenu nosa.
Čak i sada, dok je s mukom skrivala očajanje, bila je jako slična svojoj mrtvoj
majci čije je slike Roberta kriomice posmatrala, mada je Sara bila nešto viša i
nasledila poneku crtu Dejvidovog lica. U devojci se krila prava lepota, koja je bila
čak interesantnija od Nataline, koliko je moglo da se zaključi prema
fotografijama.
Na Robertino oprezno pitanje Sara je priznala da su od „više izostalih
menstruacija“ u pitanju u stvari bile tri.
„Zašto još ranije nisi došla kod mene?“, upita je Roberta.
„Ionako nemam urednu, pa sam stalno očekivala da će stići.“
Osim toga, rekla je da još nije odlučila šta da učini. Bebe su nešto tako divno.
Često je ležeći u krevetu zamišljala tu slatku mekoću i toplu bespomoćnost
bebe.
Kako je to moglo baš njoj da se desi?
„Da li ste koristili neka zaštitna sredstva?“
„Nismo.“
„Sara! I to sve posle onoga što vam u školi govore o sidi!“, reče Roberta, jedva
skrivajući bes.
„Znali smo da nećemo dobiti sidu.“
„A kako ste to znali?“
„Pre toga nijedno od nas to ni sa kim nije radilo. Prvi put je Bobi koristio
kondom, a drugi put ga nismo imali.“
Bili su naivni kao deca. Roberta se trudila da ostane opuštena. „I – da li si o
tome razgovarala sa Bobijem?“
 „On je umro od straha“, reče Sara skoro bez glasa.
Roberta klimnu glavom.
„Rekao je da možemo da se venčamo ukoliko ja to želim.“
„Želiš li?“
„Roberta... on mi se jako sviđa. Čak ga i volim. Ali ga ne volim toliko... znaš već,
zauvek. Znam da je premlad da bi bio dobar otac, a znam da sam i ja premlada
da bih bila dobra majka. On želi da studira prava i da bude poznat advokat u
Springfildu, kao i njegov otac, a i ja bih želela da studiram.“ Sklonila je jednu
kovrdžu sa čela. „Želela bih da budem meteorolog.“
„Stvarno?“ Zbog Sarine zbirke kamen-srca Roberta je pre očekivala geologiju.
„Uvek gledam na televiziji meteorološke izveštaje. Nekoliko glupaka koji ih
čitaju, samo su cirkuzanti koji o tome nemaju pojma. Nauka pronalazi uvek nove
stvari o vremenu, a ja mislim da inteligentna žena, koja mnogo radi, može u toj
oblasti dosta da postigne.“
Roberta se nasmešila, ali samo nakratko. Jasno je osećala u kom smeru će
ovaj razgovor krenuti, ali je htela da sačeka da Sara sama progovori. „I šta sada
planiraš?“
„Ne mogu da odgajam bebu.“
„Da li razmišljaš o tome da je daš na usvajanje?“
„Mnogo sam o tome razmišljala. Na jesen ću biti u završnom razredu. To će
biti važna godina. Potrebna mi je stipendija da bih mogla da idem na koledž, a
prijemni test neću položiti ako se budem borila sa trudnoćom. Želim da
abortiram.“
„Da li si sigurna?“
„Da. To ne traje dugo, zar ne?“
Roberta je uzdahnula. „Ne, to ne bi trebalo da traje dugo. Ukoliko ne dođe do
komplikacija.“
„Da li su komplikacije česte?“
„Ne, ne tako česte. Ali mogu uvek da nastupe. Reč je, ipak, o operativnom
zahvatu.“
„Ali ti možeš da me odvedeš u neku dobru kliniku, neku stvarno dobru, zar
ne?“
 Na njenom bledom licu pege su prosto bole oči i činile Saru tako mladom i
ranjivom da je Roberta morala da se potrudi da progovori normalnim glasom.
„Da, ja bih mogla da te odvedem na dobru kliniku, ako to stvarno želiš. Zašto o
tome ne porazgovaramo s tvojim ocem?“
„Ne. On o celoj stvari ne sme ništa da sazna. Nijednu jedinu reč, jesi li
razumela?“
„Ali Sara, to je... to je velika greška.“
„Ne možeš da me ubediš da je to greška. Misliš da poznaješ mog oca bolje od
mene? Kada je moja majka umrla, postao je pijanica. Ovo bi ponovo moglo da ga
odvede u piće, a to neću da rizikujem. Čuj, Roberta, ti si draga mome ocu i
primećujem da mu mnogo značiš. Ali, on voli i mene i ima u svojoj glavi veoma
nerealnu sliku o meni. Bojim se da ovu stvar ne bi bio u stanju da pregrmi.“
„Ali to je užasno važna odluka, Sara, i ti ne bi smela sama da je donosiš.“
„Nisam sama. Imam tebe.“
To je navelo Robertu da izgovori četiri grube reči: „Ja nisam tvoja majka.“
„Nije mi potrebna majka. Potrebna mi je prijateljica.“ Sara ju je pogledala. „Ja
ću to uraditi sa ili bez tvoje pomoći, Roberta. Ali ti si mi stvarno potrebna.“
Roberta je uzvratila pogled. Onda je klimnula glavom. „Dobro, Sara. Biću tvoja
prijateljica.“ Njeno lice ili glas mora da su odali njenu bol, jer je devojka zgrabila
njene ruke.
„Hvala, Roberta. Da li ću morati da odsustvujem preko noći?“
„Prema onome što si mi rekla, ti si prešla treći mesec. Abortus posle trećeg
meseca je dvodnevna procedura. Posle zahvata dolazi do krvarenja. Možda
samo kao kod jače menstruacije, ali je moguće i veće. Moraš da se pripremiš da
najmanje jednu noć odsustvuješ od kuće. Ali, Sara... u Masačusetsu devojka
mlađa od osamnaest godina mora da ima pismenu saglasnost roditelja.“
Sara je zurila u nju. „Ti bi mogla da obaviš abortus ovde u tvojoj kući.“
„Ne. Ni u kom slučaju, moja prijateljice.“ Roberta je uhvatila Saru za slobodnu
ruku i osetila umirujuću snagu mladosti. „Nisam opremljena za pobačaje, a ne
želim da rizikujemo. Ukoliko si stvarno sigurna da želiš abortus, imaš dve
mogućnosti. Ili ćeš otići u neku kliniku u drugoj državi ili možeš da tražiš da te
sasluša sudija koji može da ti da saglasnost da abortiraš i bez odobrenja
roditelja, u ovoj državi.“
„O bože, javna rasprava?“
 „Ne, uopšte nije. Razgovaraćeš sa sudijom u njegovoj kancelariji; samo vas
dvoje.“
„Šta bi ti, Roberta, uradila da si na mom mestu?“
Ovo neposredno pitanje sateralo ju je u ćošak. Izvrdavanje nije bilo moguće.
Bila je dužna da devojci pošteno odgovori.
„Ja bih otišla kod sudije“, rekla je odlučno. „Mogla bih za tebe da ugovorim
termin. Skoro uvek se dobije dozvola. A onda bi mogla da odeš na neku kliniku u
Bostonu. Ranije sam tamo radila i znam da su veoma dobri.“
Sara se smeškala i vrhovima prstiju obrisala oči. „Onda ćemo tako i da
uradimo. Ali, Roberta, koliko će to da košta?“
„Pobačaj do tri meseca košta tristo dolara. Posle trećeg meseca, kao što je
kod tebe slučaj, abortus je komplikovaniji i skuplji. Petsto pedeset dolara. Toliko
novca nemaš, zar ne?“
„Nemam.“
„Polovinu ću platiti ja. A ti moraš da kažeš Bobiju Hendersonu da drugu
polovinu mora on da preuzme. U redu?“
Sara klimnu glavom. Sada su joj prvi put zadrhtala ramena.
„Ali, pre svega moram da ti obezbedim termin za pregled.“
Uprkos svojim malopređašnjim grubim rečima, Roberta je Saru posmatrala
skoro... ne baš kao ćerku, ali ipak kao čoveka za koga je vezuju jaka lična
osećanja. Zbog toga nije mogla da obavi lekarski pregled, jer joj se činilo kao da
je ona lično prošla trudove prilikom Sarinog rođenja, kao da je bila prisutna
kada se Sara upiškila na tepih u liftu robne kuće, kao da ju je pratila prvog dana
polaska u školu.
Posegla je za telefonom, nazvala ordinaciju Danijela Nojsa u Grinfildu i
ugovorila za Saru termin za pregled.

Doktor Nojs je rekao da je, koliko je on uspeo da ustanovi, Sara u petnaestoj

nedelji trudnoće.
Previše dugo. Zategnut devojčin trbuh se jedva malo zaoblio, ali to neće dugo
potrajati. Roberta je znala da se svakim danom koji prođe ćelije umnožavaju,
fetus raste, a pobačaj postaje sve komplikovaniji.
Utanačila je sudsko saslušanje kod sudije Džefrija Mojnihana. Odvezla je Saru
do zgrade Suda, poljubila je pred vratima sudijine sobe, sela na uglačanu drvenu
klupu u mermerom obloženom hodniku i čekala.
Svrha saslušanja jeste da se sudija Mojnihan uveri da je Sara dovoljno zrela za
abortus. U Robertinim očima to saslušanje je predstavljalo farsu: ukoliko Sara
nije dovoljno zrela za abortus, kako bi mogla da bude dovoljno zrela da iznese
trudnoću i odgaja dete?
Razgovor sa sudijom trajao je dvanaest minuta. Kada je izašla iz sudijine
sobe, Sara je ozbiljno klimnula glavom Roberti.
Roberta je obuhvatila devojčina ramena i, tako zagrljene, zajedno su otišle do
kola.
 30.
Kratko putovanje
„Šta je laž? Ništa drugo do maskirana istina“, pisao je Bajron. Roberta je mrzela
maskiranja.
„Pozvala bih tvoju ćerku na nekoliko dana u Boston, Dejvide. Ako nemaš ništa
protiv. Ženska posla.“
„Au! Čega ima tako posebnog u Bostonu?“
„Jedna glumačka trupa na turneji prikazuje ‘Jadnike’. A onda ćemo temeljno
da pročešljamo izloge. Želela bih da se nas dve bolje upoznamo.“ Osećala se
poniženom zbog laži, ali nije videla drugo rešenje.
Dejvidu se ideja jako dopala, poljubio je Robertu i veselo ih poslao na put,
poželevši im sve najbolje.

Roberta je nazvala Monu Vilson u „Jamajka Plejnu“ i rekla joj da će dovesti na

kliniku Saru Markus, sedamnaestogodišnjakinju koja je u drugom tromesečju
trudnoće.
„Devojka mi mnogo znači, Mona. Stvarno mnogo.“
„Dobro, Roberta. Pobrinućemo se za nju“, odgovorila je Mona, ali je zvučala
nešto manje srdačno nego ranije.
Roberta je to shvatila kao Moninu poruku da je za njih svaki pacijent nešto
posebno, ali nije dozvolila da je pokoleba, pa je zato nastavila.
„Da li Les Justinovič još radi kod vas?“
„Da.“
„Mogu li da dobijem Lesa za nju?“
„Doktor Justinovič za Saru Markus. Tako ćemo uraditi.“
Kada je Roberta došla po Saru, učinila joj se odviše vesela, skoro euforična.
Po Robertinom savetu obukla je dvodelni komplet, pošto će morati da oslobodi
samo donji deo tela.
Bio je blag letnji dan sa kristalno čistim vazduhom. Roberta je polako i
oprezno vozila Mohavik putem i Putem br. 3, tako da im je trebalo tri sata do
Bostona.
Ispred klinike „Jamajka Plejn“ stajala su dva policajca koja su se dosađivala i
koje Roberta nije poznavala, ali nije bilo demonstranata. Kada su ušle u zgradu,
žena na prijemnom, Šarlota Menion, radosno je uzviknula kada je prepoznala
Robertu. „Dobrodošla iz tuđine“, rekla je i pohitala iza šaltera da bi poljubila
Robertu u obraz.
Došlo je do velikih promena u osoblju, tako da je polovina ljudi koje je
Roberta tog prepodneva srela, bila za nju nepoznata. Ostali su pravili veliku
halabuku prilikom ponovnog viđenja. To je Robertu radovalo, jer se Sara
očigledno osećala sigurnijom. Čak je i Mona prevazišla svoju uzdržanost i držala
ju je dugo i čvrsto u zagrljaju. Les Justinovič, razbarušen i mrzovoljan kao i uvek,
poklonio joj je samo jedan ali srdačan osmeh. „Kako se živi na rubu?“
„Vrlo dobro, Les.“ Predstavila mu je Saru, povukla ga u stranu i dala mu na
znanje da joj je mnogo stalo do ove pacijentkinje. „Radujem se što imate
vremena da vi obavite taj zahvat.“
„Tako?“ Preleteo je preko Sarinih nalaza i primetio da je Danijel Nojs obavio
preklinički pregled, a ne Roberta. Pogledao ju je upitno. „Da li je ona vaša
rođaka? Sestričina? Ili sestra od tetke?“
„Njen otac mi mnogo znači.“
„Aha! Srećan otac!“ Pošao je, ali se utom okrenuo. „Hoćete li da asistirate?“
„Ne, ali mnogo vam hvala!“ Znala je da je poziv bio dobronameran i da je
morao dosta da se savlađuje da bi to predložio.
Ostala je sa Sarom prilikom prijema i preliminarnih pregleda prvog dana, da
bi joj pružila podršku. Za vreme informativnog razgovora, u kojem Sara nije
saznala mnogo novog jer joj je Roberta već detaljno objasnila sve pojedinosti,
Roberta je čekala ispred vrata listajući Tajms star dva meseca.
Poslednja u nizu pripremnih radnji za taj dan bio je Sarin boravak u sobi za
intervencije, gde joj je ubačen tampon za širenje grlića materice. Roberta je
odsutno listala neki časopis dok je Sara ležala na stolu za preglede, sa petama u
držačima za noge, a medicinska sestra Bet En de Marko uvlačila joj u grlić
materice pet centimetara dug smotuljak morske trave, sličan štapiću. Kod
pobačaja u prvom tromesečju trudnoće, Roberta je grlić materice širila
uvlačenjem sprave od nerđajućeg čelika koji je mogao da se širi. Za abortuse u
drugom tromesečju trudnoće bio je potreban veći otvor, jer je morala da se
primeni veća kanila. Morska trava je preko noći upijala vlagu i bubrila, tako da
nije bilo potrebno dodatno širenje.
Bet En je dopratila Saru do vrata i ispričala Roberti gde se sada nalaze ljudi s
kojima je nekada radila. „Može se desiti da ćete osetiti lak pritisak“, rekla je Sari,
kao uzgred, „a noćas može doći i do lakih grčeva.“
Iz klinike su otišle u jedan hotel na reci Čarls. Pošto su se prijavile i odnele
stvari u sobu, Roberta je odvela Saru u restoran „Chef Chang’s“ na večeru; želela
je da je mirisnom supom i pekinškom patkom iznenadi i skrene joj misli.
Iznenađenje i skretanje misli se pokazalo neuspelim, jer je Sari bilo sve više
muka. Sladoled od đumbira su morale da ostave, jer su ‘laki pritisci’, koje je
sestra spomenula, postali jaki grčevi.
Kad su konačno stigle u svoju sobu, Sara je bila bleda i izmučena. Izvadila je
kristalni kamen-srce iz torbe i stavila ga na svoj noćni ormarić tako da može da
ga gleda; zatim se sklupčala u svom krevetu i trudila se da ne zaplače.
Roberta joj je dala „kodein“ i konačno smakla s nogu cipele i legla pored
devojke iako se bojala da će biti odbijena. Ali Sara se pribila u njen zagrljaj kada
je stavila ruku oko nje.
Roberta ju je pomilovala po obrazu i kosi. „Znaš šta, malecka, prosto mi dođe
da poželim da nisi do sada bila zdrava kao dren; da si do sada morala da
plombiraš poneki zub, da su ti vađeni krajnici ili da ti je operisano slepo crevo;
jer onda bi znala da će se doktor Justinovič o tebi dobro starati i da će uskoro
sve biti gotovo. Još samo sutra“, rekla je potapšavši blago Saru po leđima i
ljuljuškajući je u svom zagrljaju. Izgleda da je to bila prava stvar, jer su njih dve,
tako zagrljene, još dugo ležale.

Rano sledećeg jutra već su bile na klinici. Les Justinovič još nije bio popio svoju
jutarnju kafu i samo ih je kratko pozdravio klimanjem glave i gunđanjem. Dok je
uzimao svoju dozu kofeina, sestra De Marko je odvela Robertu i Saru u
ordinaciju i trudnicu smestila na sto u podoban položaj.
Sara je od napetosti bila bleda i ukočena. Roberta ju je držala za ruku dok joj
je sestra davala paracervikalnu blokadu, injekciju dvadeset kubnih centimetara
lidokaina, a potom počela sa infuzijom. Na nesreću, sestra je nekoliko puta
bezuspešno ubadala infuzionu iglu dok nije pronašla venu, a Sara je tako čvrsto
stegla Robertinu ruku da ju je zabolelo. „Odmah ćeš se osećati bolje“, reče
Roberta, dok je sestra počela da daje intravenozno sto mikrograma fentanila.
Les Justinovič je ušao i ugledao njihove isprepletane ruke. „Mislim da je sada
bolje da odete u čekaonicu, doktorko Kol.“
Roberta je znala da je u pravu. Oslobodila je svoju ruku i poljubila Saru u
obraz. „Videćemo se uskoro.“
U čekaonici je sela na tvrdu stolicu između jednog mršavog čoveka koji je
pomno grickao pokožicu svog nokta i neke žene koja je odsutno listala
raskupusani primerak Red booka. Ponela je sa sobom New England Journal of
Medicine, ali joj je lektira teško pala. Bila je tačno upoznata sa procedurom i
znala šta se u kom trenutku događa sa Sarom. Kiretaža se odvijala u dva stepena
usisavanja. Prvi se zvao „duga sesija“ i trajao je otprilike minut i po. Posle pauze
usledio bi drugi, kraći stepen usisavanja kojim su se odstranjivali eventualni
ostaci. Roberta je jedva uspela da pročita jedan članak, kada je Les Justinovič
izašao pred vrata i mahnuo joj.
Kao lekar poznavao je samo jednu vrstu ponašanja: bespoštednu otvorenost.
„Pobačaj je izvršen, ali sam probušio matericu.“
„Gospode bože, Lese!“
Uputio joj je ledeni pogled koji ju je prizvao pameti.
Bez sumnje se već osećao dovoljno loše, pa nije bilo potrebno sipati so na
ranu.
„U pogrešnom trenutku se trgla. Sam bog zna da nije mogla da oseti nikakvu
bol, ali je bila snop živaca. Perforacija materice je nastala upravo na mestu jedne
fibromatozne promene, znači bilo je cepanje tkiva. Jako krvari, ali to će proći.
Pripremili smo je i kola Hitne pomoći su već na putu.“
Od tog trenutka za Robertu se sve odvijalo kao usporeni film, kao da je
odjednom bila pod dubokom vodom.
Za vreme njenog rada na klinici nikad joj se nije desila perforacija, ali je uvek
radila na trudnoći do tri meseca. Perforacije su se veoma retko događale i one
su iziskivale hiruršku intervenciju. Srećom, bolnica „Lemjuel Grejs“ bila je
udaljena samo nekoliko minuta. Kola Hitne pomoći su prispela tako brzo da
Roberta nije stigla ni da umiri i uteši Saru.
Tokom kratke vožnje sedela je pozadi pored Sare. Po dolasku u bolnicu, Sara
je odmah odvedena u operacionu salu.
Roberta nije morala da traži hirurga. O Sari se pobrinuo ginekolog koga je
znala samo po imenu: Samner Harison. Uživao je dobar glas, pa se mogla nadati
najboljem.
 Bolnica koja joj je nekad bila veoma bliska, učinila se Roberti stranom. Mnogo
nepoznatih lica. Dvoje starih poznanika koje je srela u hodniku, smeškali su se i
letimično je pozdravili.
Još je pamtila gde su telefoni. Skinula je slušalicu, provukla kroz prorez svoju
kreditnu karticu i izabrala broj.
Javio se posle dugog zvonjenja.
„Halo, Dejvide, ovde Roberta.“
 31.
Stanje se pogoršava
Kada je Dejvid stigao u Boston, Sara je već bila operisana i, s obzirom na
situaciju, bilo joj je dosta dobro. Sedeo je na njenom krevetu i držao je za ruku
dok se polako budila iz narkoze.
Prvo je plakala kada ga je ugledala i ljutito ga gledala. Roberta je imala osećaj
da Dejvid s njom postupa na pravi način. Bio je nežan i tešio je i nije bilo
znakova da svoju žeđ ne drži potpuno pod kontrolom.
Roberta je smatrala da je najbolje da ih ostavi neko vreme same. Pošto je do
detalja želela da sazna šta se dogodilo, pozvala je Bet En de Marko i pitala je da li
mogu da se nađu na večeri. Bet En je imala vremena i one su se našle u jednom
malom meksičkom restoranu u Bruklinu, u Bet Eninom susedstvu.
„Kakav dan, zar ne?“, reče Bet En.
„Da, kakvo prepodne!“
„Mogu da preporučim pirinač sa piletinom, vrlo je dobar“, reče Bet En. „Lesu
je loše. On doduše ne govori o tome, ali ga ja znam. Radim već četiri godine na
klinici i to je tek druga perforacija koju sam doživela!“
„Kome se desila prva?“
Bet En je bila zbunjena. „Slučajno, takođe Lesu. Ali je ona bila tako sićušna da
operacija nije bila potrebna. Morali smo pacijentkinju samo da previjemo i
pošaljemo je kući, u krevet. Za ono što se jutros desilo Les nije odgovoran.
Devojka se nevoljno trgla, napravila jak zamah kukovima i kireta je probila
matericu. Lekaru koji ju je kod vas pregledao...“
„Danijel Nojs.“
„Dakle, doktoru Nojsu se takođe ne može ništa prebaciti – mislim što je
prevideo fibrom. Nije bio veliki i nalazio se skriven u malom naboru tkiva, gde je
bilo nemoguće da se primeti. Da su u pitanju bili samo perforacija ili samo
fibrom, čitava sutuacija bi bila jednostavnija. Kako je ona?“
„Izgleda da je sve u redu.“
„Ako je kraj dobar, sve je dobro. Za mene piletinu s pirinčem, a za vas?“
 Roberti je bilo svejedno, pa je i ona naručila isto.

Tek kasnije uveče, kada su Roberta i Dejvid ostali sami, postavio je teška pitanja
na koja je teško mogla da odgovori.
„Šta si, do đavola, pri tom mislila, Roberta? Zar ti nije bilo jasno da si morala
sa mnom da se dogovoriš?“
„Htela sam, ali mi je Sara zabranila. Bila je to njena odluka, Dejvide.“
„Ali, ona je još dete!“
„Ponekad trudnoća učini da devojčica postane žena. Ona je
sedamnaestogodišnja žena i ona je insistirala na tome da svoj problem reši
sama. Bila je kod sudije koji je odlučio da je dovoljno zrela da obavi prekid
trudnoće bez tvoje saglasnosti.“
„Pretpostavljam da si joj ti ugovorila sastanak sa sudijom?“
„Na njenu molbu, da.“
„Prokletstvo, Roberta. Ponašala si se kao da je njen otac stranac za tebe.“
„To nije pravedno.“
Pošto nije odgovorio, upitala ga je da li će ostati u Bostonu do Sarinog izlaska
iz bolnice.
„Naravno.“
„Imam pacijente koji me čekaju. Ja ću se stoga vratiti.“
„Da, uradi tako“, rekao je.

U brdima je tri dana lila kiša, ali onog dana kada se Sara vratila kući sijalo je
sunce i blagi vetrić je donosio miris letnje šume. „Kakav dan da se izjaše na
Haimu!“, viknu Sara. Roberta se radovala što je vidi nasmejanu, ali devojka je
bila bleda i delovala umorno.
„To ne dolazi u obzir. Ostaćeš u krevetu još nekoliko dana. Jesi li razumela?“
Sara se smeškala. „Da.“
„Tako ćeš bar imati priliku da opet slušaš lošu muziku.“ Kupila joj je najnoviji
CD Perl Džema i Sarine oči se ovlažiše kada joj ga je Roberta dala.
„Roberta, neću nikad zaboraviti...“
 „U redu je! Pazi sada dobro na sebe, mala, i gledaj da svoj život ponovo uzmeš
u ruke! Da li je još ljut?“
„Već će ga proći. Sigurno. Treba samo da smo jako ljubazne s njim.“
„Ti si jedna izvanredna devojka.“ Roberta ju je poljubila u obraz. Odlučila je da
neodložno razgovara s Dejvidom i zbog toga je izašla u dvorište, gde je
istovarivao bale sena sa svojih kola. „Hoćeš li, molim te, doći sutra uveče kod
mene na večeru? Sam?“
Pogledao je i klimnuo glavom. „Dogovoreno.“
Sledećeg jutra nešto posle jedanaest časova, kada se Roberta spremala da
ode u Grinfild u bolnicu i obiđe dva pacijenta, zazvonio je telefon.
„Roberta, ovde Sara. Krvarim.“
„Mnogo ili malo?“
„Mnogo, jako mnogo.“
„Odmah stižem.“ Najpre je pozvala sanitetska kola.

Satima je Sara sedela na verandi, pored tegli meda, u staroj, tapaciranoj stolici
za ljuljanje, kao što je i red za bolesnika i posmatrala okolinu. Veverice koje su
na krovu senika jurile golubove, dva zeca koja su gonila jedan drugog, njihovog
suseda, gospodina Rajlija, u njegovom zarđalom plavom kamionetu, veliku i jako
debelu krticu koja je u severozapadnom delu pašnjaka jela detelinu.
Videla je kako je veverica pobegla u svoje stanište ispod kamenog zida, a
nekoliko trenutaka kasnije je ugledala i uzrok bežanja: iz šume se gegao mrki
medved. Bio je to mali medved, verovatno rođen tek poslednje sezone, ali se
staza ispraznila. Haim je podigao rep i počeo uplašeno i glasno da njišti i da
poigrava.
Uplašen zvukom, medved je sunuo ponovo u šumu, a Sara se smejala.
Uto je Haim dohvatio ramenima jedini nesiguran direk u ogradi od
bodljikave žice. Svi ostali direci bili su od sveže posečenog bagremovog drveta
koje je bilo postojano na vlagu. Jedino je taj jedan bio od smreke i bio u visini tla
tako truo da se, kada je konj u njega udario, skoro bešumno srušio; tako je Haim
mogao da skoči preko položene ograde.
Sara je spustila svoju šolju s kafom i ustala. „Prokletstvo! Hej, Haime, budi
dobar!“, viknula je. „Ostani tu gde si, zločesti stvore!“
 Zgrabila je stari konopac i kofu s hranom u kojoj je bilo još malo ovsa i sišla
sa verande. Konj je bio dosta udaljen i ona je prisilila sebe da ide polako preko
dvorišta.
„Dođi, Haime!“, viknula je. „Dođi, momče, uzmi!“
Udarala je prstima po kofi. Obično je to bilo dovoljno da se konj namami; ali u
njegovim nozdrvama je još bio vonj medveda, pa je krenuo gore, drumom.
„Prokletstvo!“
Haim ju je sada čekao, ali je bio okrenut tako da može da posmatra rub šume.
Nikada joj nije pobegao, ali Sara nije htela da rizikuje i oprezno mu se
približavala sa strane sa kofom ispruženom ispred sebe.
„Hajde, jedi, ti stari blesavko.“
Kada je sagnuo glavu u kofu, pustila ga je da malo pojede i stavila mu
konopac oko vrata. Nije napravila čvor bojeći se da konopac negde ne zapne i
udavi ga. Najradije bi se bacila na njega i bez sedla ga uzjahala. Umesto toga,
navukla mu je konopac preko ušiju i neprestano mu blago i umirujuće govorila.
Krajeve konopca je sastavljene držala u rukama.
Morala je da ga provede pored rupe u ogradi sve do rešetke i da podigne
teške balvane iz njihovih ležišta, da bi mogao opet da dospe na pašnjak. Taman
kad je zatvorila rešetku i razmišljala kako da zatvori oštećeno mesto do očevog
povratka, osetila je da je vlažna, i postala svesna svetlocrvene boje svojih nogu i
šokantnih tragova koje je ostavljala za sobom; konačno je izgubila svu snagu i
počela da plače.

Kada je Roberta stigla do drvene kuće, odmah je shvatila da peškiri koje je Sara
pripremila nisu bili dovoljni. Na podu je bilo više krvi nego što je mogla da
zamisli. Pretpostavljala je da je Sara tamo stajala jer nije htela da upropasti
posteljinu, a posle je, verovatno usled slabosti, pala na krevet. Sada su joj noge
visile sa tamnocrveno obojenog kreveta; prsti su dodirivali pod.
Roberta joj je podigla noge na krevet, sklonila natopljene peškire i stavila joj
sveže komprese. „Sara, moraš čvrsto da stisneš noge.“
„Roberta“, reče Sara kao iz velike daljine.
Već je bila upola u komi i Roberta je shvatila da neće moći da kontroliše svoje
mišiće. Dugim trakama flastera učvrstila je Sarine noge u predelu članaka i
kolena i nagomilala joj ćebad ispod nogu.
 Ubrzo su stigla sanitetska kola. Sara je hitno uneta i Roberta je ušla pozadi
zajedno sa Stivom Riplijem i Vilom Paulijem i odmah počela terapiju
kiseonikom. Dok su se kola uz urlanje sirene ljuljala na krivinama, Ripli je počeo
sa pregledom. Gunđao je kada su se vrednosti Sarinih vitalnih funkcija
podudarile sa onima koje je Roberta izmerila odmah po dolasku u kuću
Markusovih.
Roberta je klimnula glavom. „Ona je u šoku.“
Podigla je Sarine noge i brižno je pokrila.
Sarino lice, pod sivom maskom za kiseonik koja joj je pokrivala nos i usta,
bilo je kao od pergamenta.
Prvi put posle dugog vremena Roberta je pokušala da se svakim delićem svog
bića obrati neposredno Bogu.
Molim te, molim te, želim ovo dete! Molim te! Molim te! Molim te! Potrebna mi je
ova dugonoga devojčica, ova vesela, prelepa devojčica, ova moguća ćerka.
Potrebna mi je.
Prisilila je sebe da Sarine ruke uzme u svoje, a posle nije mogla da ih pusti, jer
je osetila kako pesak ističe iz peščanog sata.
Nije mogla ništa da učini da to spreči, nije mogla da zaustavi tok stvari. Mogla
je samo da se zamajava zavrtnjem na boci s kiseonikom, tako da u masku uđe
optimalna količina, i da zamoli Vila da javi u bolnicu da pripreme odgovarajuću
krv za transfuziju.
Kada su kola iz Vudfilda stigla pred službu hitne pomoći bolnice i kada su
bolničari koji su čekali otvorili zadnja vrata, uplašili su se; posramljeni i
nesigurni buljili su u Robertu koja nije mogla da pusti Sarine ruke. Još nisu
doživeli da im sanitetska kola dovezu jednu potpuno skrhanu lekarku.
 32.
Santa leda
Stiv Ripli je nazvao Maka Makortnija i zamolio ga da potraži Dejvida Markusa i
da ga dovede u bolnicu.
Paula Sims, lekarka u Hitnoj pomoći, insistirala je da se Roberti da sredstvo
za umirenje. Roberta je postala veoma tiha i odsutna, ali na njeno očajanje,
sredstvo nije delovalo. Sedela je kao okamenjena pored Sare i držala je za ruku
kada je Dejvid, divljeg pogleda, upao u sobu. Nije pogledao u Robertu. „Ostavi
nas same.“
Roberta je otišla u čekaonicu. Posle izvesnog vremena Paula Sims je došla
kod nje.
„On insistira da se vratite kući. Mislim da je to i najbolje, Roberta. On je
veoma... već znate, uzrujan.“

Stvarnost je nepodnošljivo bolno prodirala u njenu svest. Nije moguće da će

Sara zauvek nestati, da je više neće biti. Bilo joj je teško da to shvati i bolela ju je
svaka misao, svaki udisaj.
Konačno je santa leda, u kojoj je živela posle smrti Čarlija Harisa, ponovo bila
tu.
Popodne je prvi put nazvala Dejvida. Posle toga je pokušavala na svakih
petnaest, dvadeset minuta. Svaki put bi se čuo njegov glas sa telefonske
sekretarice, zahvaljivao joj je vrlo profesionalno, vrlo opušteno na pozivu firme
za nekretnine u Vudfildu i molio da ostavi poruku.
Sledećeg jutra se odvezla do njegove kuće, misleći da možda tamo sedi sam i
ne javlja se na telefonske pozive.
Vil Rajli, Dejvidov sused, upravo je zabijao u zemlju novi direk za ogradu dole
na putu.
„Da li je kod kuće, gospodine Rajli?“
„Nije. Jutros sam našao cedulju koju mi je ostavio na vratima: mogu li
nekoliko dana da se pobrinem o njegovim životinjama. Onda sam pomislio da
mogu bar da mu popravim ogradu. Prokleta nesreća, zar ne, doktorko Kol?“
 „Da. Prokleta nesreća.“
„Ta divna devojčica!“
Sara!
Šta se dešava sa Dejvidom? Gde je?
U kući je sve bilo još onako kako su ona i ljudi iz Hitne pomoći ostavili. Samo
se krv sasušila kao debela krasta. Skinula je posteljinu i bacila je u kesu za đubre.
Dejvidovim baštenskim ašovom sastrugala je užasnu skramu sa poda, odnela je
u plastičnoj kofi u šumu i tamo zakopala. Onda je potražila četku i sapun i
oribala pod sve dok voda kojom je ispirala nije bila bistra.
Ispod kreveta je našla mačku.
„Ah, Aguna!“
Rado bi je pomilovala i zagrlila, ali je životinja zurila u nju kao lavica saterana
u ćošak.
Morala je da požuri kući da bi stigla da se istušira i da na vreme bude u
ordinaciji.
Bila je sredina popodneva kada se u hodniku srela sa Tobi i saznala da već
pola grada zna da je Dejvid Markus odneo svoju ćerku da je sahrani na Long
Ajlendu.
Posle toga je sedela za stolom i pokušavala da odgonetne bolesnički karton
svog sledećeg pacijenta, ali su se slova i reči rasplinjavali pred njenim suznim
očima. Konačno je uradila ono što nije pre toga nikada učinila. Zamolila je Tobi
da je izvini kod pacijenata i da im zakaže nove termine. Ima užasnu glavobolju,
rekla je.
Kod kuće je u kuhinji sela na stolicu. U kući je bilo veoma tiho, a ona je prosto
samo sedela.

Za sledeća četiri dana je otkazala sve termine. Išla je u duge šetnje, napuštala
kuću i jednostavno lutala stazom, preko polja, duž puta, ne znajući kuda, tako da
se pokatkad preplašeno trzala i uznemireno osvrtala: kako sam, za ime sveta,
dospela ovamo?
Nazvala je Danijela Nojsa i oni su se našli na jednom sumornom ručku.
„Pažljivo sam je pregledao“, rekao je mirno. „Stvarno nisam mogao da
utvrdim nikakvu nenormalnost.“
 „Vi niste krivi, doktore Nojs. To znate.“
Dugo ju je ispitivački posmatrao. „Ni vi ne snosite krivicu. Znate li to?“
Klimnula je glavom.
Na izlasku iz restorana poljubio ju je u obraz pre nego što se okrenuo i uputio
do svojih kola.

Roberta nije imala problema sa snom. Naprotiv, noću je tonula u dubok san bez
snova i to je bilo njeno utočište. Izjutra je ležala u krevetu u položaju embriona i
dugo nije mogla da se pomeri.
Sara.
Razum joj je govorio da ne sme da dozvoli da je obuzme osećanje krivice, ali
je takođe bila svesna da je to osećanje krivice nerazdvojno utkano u njen jad i da
će od sada biti deo nje.
Uvidela je da je bolje da Dejvidu prvo piše, pre nego što pokuša s njim da
razgovara. Bilo joj je važno da shvati da je Sarina smrt isto tako mogla da
nastupi posle operacije slepog creva ili neke operacije stomaka. Da ni kod
jednog hirurškog zahvata ne postoji stoprocentna sigurnost. Da je pobačaj bio
Sarina lična odluka i da bi je ona sprovela i da joj Roberta nije obećala pomoć.
Roberta je znala da Dejvida neće utešiti ako mu se kaže da i najsigurnije
invazivne procedure sadrže rizik od smrtnog ishoda. Da je Sara time što se
odlučila na pobačaj, povećala svoje šanse za preživljavanje: u Sjedinjenim
Državama u proseku umire jedna od 14.000 žena na porođaju, a nasuprot tome,
kod pobačaja umire jedna žena na svakih 23.000. I to da trudnoća i pobačaj
predstavljaju izuzetno mali rizik u odnosu na rizik ulaska u kola – jedan čovek
gine od šest hiljada.
Sarina smrt nakon legalno izvršenog pobačaja predstavljala je izuzetak.
Veoma redak izuzetak.
Počinjala je pismo za pismom, sve dok jedno, koje joj se učinilo prihvatljivim,
nije dovršila i s njim otišla u poštu da ga pošalje.
Ali, umesto da ga pošalje, pocepala ga je i bacila u korpu za otpatke. Shvatila
je da ga je pisala koliko za Dejvida toliko i za samu sebe. Kakav učinak bi moglo
da ima jedno takvo pismo? Šta je Dejvida bilo briga za statistiku? Sare više nije
bilo.
Kao ni Dejvida.
 33.
Zaveštanja
Dani su prolazili a Roberta ništa nije čula o Dejvidu. Nazvala je Vila Rajlija i
pitala ga da li zna kada će se njegov sused vratiti.
„Ne, nemam pojma. Konja je prodao? znate li to? Preko telefona. Dobio sam
od njega ekspresno pismo i morao sam juče u četiri da budem u njegovoj kući
da bi vlasnik mogao da preuzme konja.“
„Mačku ću ja uzeti“, reče Roberta.
„To bi bilo dobro. Ona je u mom ambaru. Imam već četiri mačke.“
Otišla je po Agunu i ponela je svojoj kući. Aguna je ponosno šetala kroz celo
imanje sa oholim podozrenjem od vrha svog repa pa sve do brkova, kao kraljica
koja je došla u posetu. Roberta se nadala da će Dejvid uskoro da dođe i odvede je
kući. Između nje i mačke pak nikada nije uspostavljen pravi odnos.

Nekoliko dana kasnije, dok je pričala sa Frenkom Sotbijem ispred njegove

radnje, on se upitao da li će u mesto doći neki novi posrednik za nekretnine
umesto Dejva Markusa.
„Bio sam iznenađen kada sam čuo da je ponudio svoju kuću na prodaju“,
rekao je i pažljivo je posmatrao. „Koliko mi je poznato, o tome brine Mič Boudič
iz Šelburn Felsa.“
Roberta je Mohavik putem otišla u Šelburn Fels na ručak i svratila u tamošnju
kancelariju posrednika za nekretnine.
Boudič je bio nekonvencionalan, prijatan čovek. Sa prizvukom iskrenog
žaljenja rekao joj je da ne zna ni adresu ni telefonski broj Dejvida Markusa.
„Posedujem samo pismo kojim me ovlašćuje da prodam plac i kuću sa svim
inventarom – i broj računa u jednoj njujorškoj banci na koji mogu da prebacim
novac. Dejvid želi da to uradim što je moguće hitnije. On je stvarno dobar
posrednik za nekretnine i postavio je dosta nisku cenu. Mislim da ću moći dosta
brzo da obavim prodaju.“
„Ukoliko vam se javi, da li biste bili tako ljubazni da mu kažete da stupi sa
mnom u kontakt?“, reče Roberta i dade mu svoju vizitkartu.
 „Vrlo rado, doktorko“, reče Boudič.

Posle tri dana mačka je pobegla.

Roberta je pretražila put za Laurel Hil i prokrstarila šumsku stazu, dozivajući.
„Aguuunaaa!“
Pomislila je na sve one životinje kojima bi pitoma mačka bila dobar zalogaj:
risovi, kojoti, pume i velike ptice grabljivice. Kada je stigla kući otkrila je na
svojoj telefonskoj sekretarici poruku: Mjuriel, žena Vila Rajlija, saopštavala joj je
da se mačka, preko brda, ponovo vratila u njihov ambar.
Ponovo je otišla po Agunu, ali se posle dva dana životinja opet vratila
Rajlijevima.
Još tri puta je mačka bežala.
U međuvremenu je već bio kraj septembra. Vili joj se saosećajno nasmešio
kada je ponovo došla po svog jogunastog gosta. „Nemamo ništa protiv da je
ostavite kod nas“, rekao je, a Roberta se odmah složila.
Uprkos tome, rastanak joj nije bio lak. „Šalom, Aguna!“, rekla je, ali je prokleta
mačka samo lenjo zevnula.
U povratku je prošla pored Dejvidove brvnare i videla u dvorištu jedan novi
plavi džip s njujorškom registracijom.
Parkirala se iza džipa, a kad je zakucala na vrata, otvorio joj je Mič Boudič. Iza
njega je stajao čovek suncem opaljenog lica, retke prosede kose i gustih brkova.
„Zdravo! Uđite i upoznajte jednog drugog lekara!“ Upoznao ih je. „Doktorka
Roberta Kol, doktor Kenet Detinger.“ Detingerov stisak je bio srdačan, ali
kratak. „Doktor Detinger je upravo kupio kuću.“
Zauzdala je svoje reagovanje. „Želim vam sreću! Hoćete li ovde da obavljate
lekarsku praksu?“
„Bože sačuvaj, ne! Kuću ću koristiti vikendom i za vreme odmora. Tako nešto
vam je poznato.“
Bilo joj je poznato. Imao je ordinaciju u „Vajt Plejnu“. Dečja psihijatrija i
psihijatrija za mlade. „Mnogo stresa, dugačko radno vreme. Ova kuća ovde biće
za mene pravi dar s neba.“
Zajedno su izašli u zadnje dvorište i do ambara, pored šest košnica.
„Hoćete li zadržati pčele?“
 „Neću.“
„Hoćete li da prodate košnice?“
„Ah, samo ih slobodno uzmite! Biću srećan da mi ih skinete s vrata. Rado bih
ovde sebi napravio bazen za plivanje, a, osim toga, alergičan sam na pčelinji
ubod.“
Boudič je savetovao Roberti da košnice uzme tek kroz pet ili šest nedelja,
posle prvih mrazeva, kada pčele padnu u zimski san. „Kada smo već kod toga...“,
pogledao je u svoju listu inventara, „Dejvid ima još osam košnica koje je
iznajmio Doversovoj plantaži jabuka. Želite li i njih?“
„Mislim da želim.“
„Kupiti kuću kako ja kupujem, nosi sobom određene probleme“, reče Kenet
Detinger. „U ormanima visi odeća, pisaći sto i fioke se moraju isprazniti. Pri tom
nemam ženu koja bi mogla da mi pomogne da sredim kuću. Nedavno sam se
razveo, znate.“
„Žao mi je.“
„Ah“, razvukao je usne i podigao ramena. A onda se malo bolno nasmešio.
„Moram da nađem nekoga ko će da isprazni kuću i odnese stvari.“
Sarina odeća.
„Da li poznajete nekoga koga bih mogao da angažujem za taj posao?“
„Pustite da to ja sredim! Besplatno. Ja... ja sam porodični prijatelj.“
„To bi bilo lepo od vas. Mnogo vam hvala.“ Posmatrao ju je sa zanimanjem.
Imao je lepe crte lica. Ali ona nije imala poverenje u snagu koju je to lice
izražavalo. Možda je ona samo značila da je bio naviknut da sprovodi svoju
volju. „Doneću svoj nameštaj, ali ću zadržati frižider, on je star samo godinu
dana. Ako nešto želite, slobodno uzmite. A ono što preostane... poklonite ili
ovlastite nekoga sa kamionom da to odveze na đubrište! Račun mi pošaljite.“
„Do kada želite da se kuća isprazni?“
„Bio bih zahvalan ako bi bilo moguće do Božića.“
„U redu.“

Ova jesen u brdima bila je neuobičajeno lepa. U oktobru se lišće obojilo, ali nije
padala kiša koja bi ih strgla sa grana. Kuda god da je išla – u ordinaciju, u
bolnicu, u kućne posete – Robertu je zapanjivao vatromet boja koji se
pojavljivao u kristalno čistom vazduhu.
Pokušala je da se vrati u svoj uobičajeni životni ritam i da se ponovo više
koncentriše na svoje pacijente, ali joj se činilo da uvek kaska iza svog plana.
Plašila se da usled njenog jada ne dođe do smanjenja njenog lekarskog
rasuđivanja.
Par koji je živeo blizu nje, Pru i Albano Trigo, imao je bolesnog sina. Lusijen je
imao deset godina i zvali su ga Luk. Nije imao apetita, bio je bez snage i patio od
teškog proliva. Izgledalo je da mu ništa ne pomaže, stanje mu se nije
poboljšavalo. Roberta je napravila sigmoidoskopiju, poslala ga na rentgenski
pregled želuca i creva, pa čak i na tomografiju.
Ništa.
Dečak je postajao sve slabiji. Roberta ga je poslala gastroenterologu u
Springfild, ali ni on nije ništa pronašao.
Kasnije jednog popodneva otišla je u šetnju po šumi, po stazi koja je sada već
bila prekrivena opalim lišćem. Na prvom dabrovom jezeru primetila je jednu od
životinja koja je hitro, kao mali tuljan, odjurila kroz vodu.
Na Katamauntu su posvuda bile kolonije dabrova. Reka je tekla i kroz imanje
Trigoovih.
Otrčala je do svojih kola i odvezla se do njih. Lusijen je sedeo na kauču i
gledao televiziju.
„Luk, da li si ovog leta išao na plivanje? U reci?“
Klimnuo je glavom.
„Da li si plivao u jezerima dabrova?“
„Naravno.“
„Da li si pio vodu?“
Prudens Trigo je pažljivo slušala.
„Da, ponekad“, reče Lusijen. „Ali, ona je tako čista i hladna.“
„Samo izgleda čisto, Luk. I ja plivam u njoj. Ali mi je upravo palo na um da
dabrovi i ostale divlje životinje vrše nuždu u tu vodu.“
„Šta rade?“
„Kake i piške“, reče Pru svom sinu. „Doktorka Kol misli da one zagađuju vodu,
a ti je posle piješ.“ Okrenula se Roberti. „Mislite li da je od toga?“
 „Smatram to mogućim. Životinje zagađuju vodu parazitima. Ako neko pije
takvu vodu, u njemu se razmnožavaju paraziti i oblažu mu creva, tako da ona ne
mogu više da prerađuju hranu. Možemo da budemo sasvim sigurni samo ako
pošaljem Lukovu stolicu na pregled u državnu laboratoriju. U međuvremenu ću
mu prepisati jak antibiotik.“
Rezultati testa, koji su stigli nekoliko dana kasnije, pokazali su da u
Lusijenovom probavnom sistemu sve vrvi od lamblia intestinalis, ali da ima i
drugih parazita. U roku od dve nedelje dečak je počeo da jede, a proliv je
prestao. Nekoliko nedelja kasnije na pregledu se videlo da u crevima više nema
parazita, a Lusijenova nagomilana energija je već počinjala da ide na živce
njegovoj majci.
Roberta je utanačila sa dečakom da dogodine idu na plivanje na jezero Big
Pond umesto na reku, i da voda iz jezera nije za piće.

Hladnoća se spuštala iz Kanade; poljubac smrti za sve cveće osim za

najotpornije hrizanteme. Pokošena polja, čije su strnjike podsećale na kratko
šišanu kosu robijaša, postala su smeđa pod suncem žutim kao limun. Roberta je
platila Viliju Rajliju da košnice preveze do njene kuće i smesti ih između kuće i
ivice šume. Kada su konačno postavljene, izgubila je za njih svako interesovanje,
jer je bila sasvim zaokupljena lečenjem bolesnika. Bila je opomenuta od
zdravstvenih ustanova da je ovogodišnji virus gripa posebno agresivan i da
slabi organizam, a Tobi je već nedeljama pozivala starije pacijente u ordinaciju
da prime vakcinu. Uprkos vakcinaciji, epidemija je harala sve dok nije dostigla
vrhunac. Sada je Roberti dan postajao prekratak. Više nije mogla da sluša
neprekidnu zvonjavu telefona. Pojedincima, čiju je infekciju procenila
bakterijskom, prepisivala je antibiotike, ali je većinu samo mogla da savetuje da
uzimaju aspirin, da piju mnogo tečnosti, da se utopljavaju i da mnogo spavaju.
Tobi se zarazila, ali su Roberta i Peg Vajler uspevale, uprkos opterećenju radom,
da ostanu zdrave. „Nas dve smo suviše tvrdoglave da bismo se razbolele“, rekla
je Pegi.
Tako je Roberta tek druge nedelje novembra našla vremena da se sa
kartonskim kutijama odveze Dejvidovoj kući.
Dok je slagala i pakovala Sarinu odeću, pokušala je da isključi razum. Da je
mogla da pakuje žmureći, i oči bi držala zatvorene. Kada bi jednu kutiju
napunila, odnela bi je na mesto gde se sakuplja đubre i stavljala je u kontejner za
staru odeću Armije spasa.
 Dugo je stajala pred Sarinom zbirkom kamen-srca i razmišljala šta sa njom
da učini. Nije mogla da ih pokloni ili baci; pažljivo ih je spakovala i odnela u
svoja kola kao da su drago kamenje. Njena gostinska soba je postala muzej
kamenja: na sve strane su stajale kutije sa kamen-srcima.
Nemilosrdno je ispraznila Dejvidov toaletni ormarić: Sarina sredstva za
čišćenje lica, Dejvidovi lekovi protiv alergije, sve je završilo u đubretu. U Roberti
se gomilala gorčina prema Dejvidu, jer ju je prinudio da obavlja ove bolne
poslove. Pisma koja je našla na njegovom stolu, strpala je, bez čitanja, u veliki
braon koverat da bi ih sačuvala. U donjoj levoj fioci njegovog pisaćeg stola našla
je, u kartonskoj kutiji, rukopis njegovog romana. Ponela ga je kući i stavila na
gornju policu svog ormana uz svoje marame, rukavice koje više nije koristila i
uz kapu Red soksa iz svog koleškog doba.
Na Dan zahvalnosti je radila, a epidemija gripa je ipak jenjavala. Sledeće
nedelje je uspela da obezbedi sebi dva slobodna dana i da važnim povodom
otputuje u Boston: njen otac je već za deset meseci prekoračio propisanu
granicu za penzionisanje. Sada je morao da prepusti drugome katedru na
Medicinskom fakultetu, koju je tako dugo držao, pa su njegove kolege pozvale
Robertu da prisustvuje večeri koju su u njegovu čast organizovali u Junion
klubu. Bilo je to prijatno veče puno pohvala, simpatija i uspomena. Roberta je
bila veoma ponosna.
Sledećeg jutra otac ju je pozvao na doručak u „Ric“. „Da li ti je dobro?“, pitao je
blago. Već su pre toga iscrpno razgovarali o Sarinoj smrti.
„Sasvim sam u redu.“
„Šta misliš, šta se s njim desilo?“
Njen otac je to pitao veoma bojažljivo. Nije želeo da je još više povredi, ali je
ona isto pitanje već sebi postavljala i znala da je moguće da ga više nikad neće
videti. „Sigurna sam da negde gleda u dno flaše.“
Onda je ispričala ocu da je jednu trećinu kredita, za koji je on jemčio, već
otplatila i oboje su bili srećni što su mogli da promene temu.
U budućnosti je profesor Kol hteo da iskoristi priliku i napiše udžbenik koji je
već godinama planirao i da kao gostujući profesor predaju na Univerzitetu u
Majamiju.
„Imam na Floridi dobre prijatelje i čeznem za toplotom i suncem“, rekao je i
podigao ruke, koje su od artritisa postale kvrgave kao drvo jabuke. Napomenuo
je Roberti da želi da joj pokloni gambu koju je njegov pradeda poneo iz Škotske.
 „Šta da radim s njom?“
„Možda ćeš naučiti da sviraš na njoj. Ja uopšte više ne sviram, a voleo bih da
putujem sa malo prtljaga.“
„Hoćeš li mi pokloniti i skalpel Roba Kola?“ U potaji je uvek bila fascinirana
tom prastarom porodičnom relikvijom.
Smeškao se. „Skalpel ne zauzima mnogo mesta. Još ću ga zadržati. Dobićeš ga
na vreme!“
„Nadam se da ga još dugo neću dobiti“, rekla je i nagnula se preko stola da ga
poljubi.
Nameštaj iz svog stana je hteo da smesti u skladište, pa ju je zamolio da uzme
ono što želi.
„Tepih iz tvoje radne sobe“, odmah je odgovorila.
Iznenadio se. Bio je to neugledan belgijski tepih bež boje, skoro već izlizan,
bez ikakve vrednosti. „Uzmi tepih iz Hamadana iz dnevne sobe. On je mnogo
bolji od onog iz moje radne sobe.“ Ali ona je već imala persijski tepih i želela je
samo nešto što je pripadalo njenom ocu. Onda su oboje otišli u njegov stan, uvili
tepih u rolnu i vezali ga. Iako su ga zajedno nosili, za po jedan kraj, bilo je pravo
mučenje dok nisu uspeli da ga uguraju u prtljažnik „eksplorera“. Gamba je
zauzela celo zadnje sedište. I tako se vraćala u Vudfild.
Radovala se instrumentu i tepihu, ali ju je činilo tužnom što nasleđuje stvari
od ljudi koji su joj bili veoma važni.
 34.
Zimske večeri
Jednog subotnjeg prepodneva, upravo kada je Roberta pregledala poslednje
stvari iz pokućstva Markusovih, u brvnaru je stigao Kenet Detinger. Pomogao joj
je da razvrsta alat i kućne aparate.
„Ah, odvrtke i jednu do dve testere bih rado zadržao.“
„U redu. Pa platili ste ih.“
Očigledno je zvučala jednako deprimirano kako se i osećala. Pogledao ju je
ispitivački. „Šta će biti sa ostalim stvarima?“
„Daćete je crkvi za dobrotvorni bazar.“
„Odlično.“
Jedno vreme su ćutke radili svako za sebe. „Da li ste udati?“, konačno je
zapitao.
„Ne. Razvedena... kao i vi.“
Klimnuo je glavom. Videla je kako bol preleće preko njegovog lica, lako kao
ptica, vidljiv samo u jednom trenu, a zatim polako nestaje. „Ima nas prokleto
mnogo u tom klubu, zar ne?“
Roberta klimnu glavom. „Da, članovi su svuda po svetu“, odgovorila je.

Mnogo vremena je provodila sa Evom kod koje se obaveštavala o nekadašnjim

vremenima u Vudfildu, o događajima iz njene mladosti. Pri tome je budno
pratila ponašanje stare žene, uznemirena primetnim opadanjem njene
vitalnosti. Bilo je to konstantno propadanje koje je počelo odmah posle smrti
njene nećake.
Roberta se uvek iznova raspitivala za decu Krafordovih, jer joj tajna dečjeg
skeleta nije izlazila iz glave. Linda Rea Kraford je umrla u šestoj godini, a Tajron
sa devet; znači oboje pre polne zrelosti. Tako je Roberta svoju pažnju usmerila
na brata i sestru: Barbaru Kraford i Harija Hamiltona Kraforda mlađeg.
„Mladi Hari je bio blag dečak, ali nije bio stvoren za život na farmi“, prisećala
se Eva. „Stalno je držao nos zaboden u knjigu. Jedno vreme je studirao na
državnom koledžu u Amherstu, ali je odatle izbačen, navodno zbog neke igre na
sreću. Prosto se odselio. Mislim u Kaliforniju ili Oregon. Negde tamo preko.“
Druga ćerka, Barbara, bila je, po Evinim rečima, stabilnija osoba.
„Da li je Barbara bila lepa? Da li je bilo muškaraca koji su... već znate, koji su
joj se udvarali?“
„Bila je jako zgodna, vrlo mila devojka. Više se ne sećam da li je imala nekog
određenog momka, posle je otišla u školu u Springfild, a kasnije se udala za
nekog učitelja koji se zvao Sjual.“
Očigledno je Eva postala nestrpljiva zbog svih tih pitanja, pa ju je Robertino
prisustvo sve više opterećivalo. „Nemate decu, hm? Ili muža kod kuće?“
„Nemam.“
„Dakle, tu grešite. Da sam bila slobodna, sigurno bih upecala sebi muža.“
„Slobodni? Eva, vi govorite kao da ste tada bili robinja. Vi ste uvek bili
slobodni.“
„Ne zaista. Nisam mogla da pobegnem. Bila sam stalno potrebna bratu na
farmi“, odgovorila je kruto. Ponekad je prilikom takvih razgovora bila vidno
uzbuđena i tada je čupkala rese na stolnjaku, na krevetskom prekrivaču ili se
igrala omlitavelom kožom svoje ruke.
Za sobom je imala težak život i Roberta je videla da je muče uspomene na to
doba.
I u njenom sadašnjem životu je bilo brojnih, rastućih problema. Dobrovoljci
iz crkvene opštine koji su joj održavali kuću i kuvali hranu, reagovali su
izvanredno u kriznom trenutku, ali nisu mogli to dugoročno da prihvate.
Mardžori Lasiter je bila ovlašćena da angažuje ženu koja će jednom nedeljno da
očisti stan, ali je Evi bila potrebna stalna nega i socijalna radnica je poverila
Roberti da se već traga za odgovarajućom ustanovom za stare u koju bi Eva bila
smeštena. Pošto je Eva bila svadljiva i često preglasna, Roberta je
pretpostavljala da će u većini domova pokušati da je umiruju. Predviđala je
teškoće.
Sredinom decembra se konačno pojavio i sneg. Pokatkad se Roberta,
umotana u više slojeva tople odeće, usuđivala da na skijama hoda po snegu na
svojoj stazi. Zimska šuma je bila tiha kao prazna crkva, ali je bilo dosta tragova
njenih stanovnika. Videla je sveže otiske šapa divlje mačke, tragove divljači
razne veličine i krvavo mesto puno delića krzna u razrovanom snegu. Sada joj
više nije bio potreban Dejvid da bi znala da je na tom mestu neka grabljivica
ubila zeca; bili su to kojoti, čiji su se tragovi videli uokolo.
Jezera dabrova bila su zaleđena i pokrivena snegom, a zimska reka je šumela
i žuborila ispod i iznad leda. Roberta bi rado išla skijama duž reke, ali se staza
tamo završavala, pa je morala da se vrati istim putem kojim je i došla.
Zima je bila lepa u šumama i na poljima, ali bi u to godišnje doba bilo lepše
imati društvo. Čeznula je za Dejvidom.
Bilo je čudno što je dolazila u iskušenje da pozove Toma Kendriksa i s njim
razgovara o svojim problemima, ali je znala da na Toma ne može više da računa.
Bila je usamljena i bojala se budućnosti. Dok je tako sama na skijama hodala
kroz ledenu belinu, činilo joj se da je izgubljen crvić u širokom ledenom
prostranstvu.
Dva puta je u mrežastim vrećicama okačila goveđi loj za ptice, ali oba puta ih
je ukrao ris. Videla je njegove tragove, a ponekad i samog risa kako vreba
između drveća; oprezan kradljivac.
Konačno je odvukla merdevine do jednog mladog jasena na ivici šume,
popela se na njih i okačila mrežu s lojem na visinu koju ris nije mogao da
dohvati. Svoje kućice za hranjenje ptica punila je dvaput dnevno svežim
zrnevljem i iz sigurnosti svoje kuće mogla da posmatra ptice kako jedu: razne
vrste senica i zeba, jednog ogromnog tršavog detlića, par malih kardinala.
Ljutila se što je mužjak kardinala uvek slao prvo ženku do hranilice, za slučaj da
tamo preti opasnost, a ženka je poslušno igrala ulogu žrtve.
Hoćemo li mi žene ikada da se opametimo, pitala se Roberta.

Bila je iznenađena kada joj se javio Kenet Detinger. Provodio je vikend u brdima
i pitao je da li bi s njim otišla na večeru.
Već je bila zinula da odbije poziv, ali se uto u njoj pojavio otpor prema sebi.
Treba da prihvatiš, ubeđivala je sebe. Trenutak se odužio a Detinger je čekao
odgovor, sve dok pauza nije postala neprijatna.
„Vrlo rado“, odgovorila je konačno.
Dugo se spremala i najzad obukla haljinu koju je već bila zaboravila. Došao je
po nju obučen u sako od tvida, vunene pantalone, lake crne cipele za šetnju i
debelu perjanu jaknu – uobičajen komad odeće stanovnika u brdima. Odvezli su
se u jedan restoran na Mohavik putu i pažljivo birali vino pre nego što su ga
naručili.
 Robertu, koja se već odvikla od alkohola, vino je opustilo, pa je otkrila da je
Kenet zanimljiv čovek i dobar sagovornik. Već duže vreme je svake godine
provodio po tri nedelje u Gvatemali i tamo lečio decu od posledica traume posle
ubistva jednog ili oba roditelja. Njegova pitanja u vezi sa njenim radom u
brdima bila su znalačka.
Dopalo joj se jelo, razgovor o medicini, knjigama i filmovima ju je zabavljao i
učinilo joj se prirodnim da ga pozove na kafu kada su posle večere stigli pred
njenu kuću. Zamolila ga je da upali vatru u kaminu dok ona skuva kafu.
Kada ju je poljubio i to joj se učinilo prirodnim i uživala je. Dobro se ljubio i
ona mu je odgovorila na poljubac.
Odjednom su joj usne odrvenele i ona se odvoji od njega.
„Žao mi je, Kene. Bojim se da ovo prosto nije pravi trenutak.“
Ukoliko je i povredila njegov ego, on to ničim nije pokazao. „Mogu li se neki
drugi put vratiti na ovo?“ Dugo je otezala sa odgovorom, a on se smeškao.
„Ubuduće ću često biti ovde, u kraju.“ Podigao je svoju šolju s kafom. „Za neki
bolji trenutak! Ako ikada budeš imala želju da me vidiš, samo mi daj to na
znanje.“
U odlasku ju je poljubio u obraz.
Nedelju dana kasnije je ponovo došao u Vudfild, da tu provede božićne
praznike. Sa njim je bio još jedan čovek i dve veoma zgodne žene.
Kada ih je Roberta u svojim kolima srela na putu, Ken je zatrubio i mahnuo
joj.

Prvi dan Božića Roberta je provela kod Eve Gudhju. Kod kuće je ispekla manju
ćurku koju je zajedno sa prilozima i čokoladnim kolačem donela kod nje, ali Eva
se nije radovala svečanom ručku. Saznala je da će kroz dve nedelje biti poslata u
starački dom u Nortemptonu. Roberta je otišla da vidi dom i uveravala Evu da je
izvanredan, ali je stara žena samo tiho slušala i bez komentara klimala glavom.
Dok je posle obeda Roberta prala suđe, Eva je počela da kašlje. Sklonila je
tanjire u orman i primetila da je Evino lice postalo crveno i vruće.
Roberta je imala dosta iskustva sa gripom, tako da je mogla odmah da utvrdi
dijagnozu. Mora da je bila u pitanju neka vrsta virusa koja nije bila pokrivena
vakcinom koju je Eva primila.
Roberta je razmišljala da li da ostane da spava kod Eve ili da zamoli neku od
žena iz okoline da provede noć kod nje.
Eva je bila veoma slaba. Konačno je Roberta pozvala sanitetska kola i odvezla
se s njom u Grinfild, gde ju je smestila u bolnicu.
Sledećeg dana se radovala što je to uradila jer je infekcija zahvatila i Evine
disajne puteve. U nadi da je u pitanju bakterijska upala pluća, prepisala je
antibiotike, ali bila je to virusna infekcija i Eva je brzo propadala.
Dan za danom Roberta je bdela u bolesničkoj sobi. „Eva“, govorila je, „tu sam,
pored vas.“
Vozila se između Vudfilda i Grinfilda, sedela na Evinom krevetu i držala je za
ruku. Kada je osetila da se Evin život lagano gasi, oprostila se bez reči od nje.
Prepisala je kiseonik da bi Evi bar malo olakšala disanje, a kada je počeo da
joj se bliži kraj, i morfijum. Dva dana pre Nove godine, Eva je umrla.
Zemlja na groblju u Vudfildu bila je tvrda kao kremen, te nije mogao da se
iskopa grob. Evin kovčeg je stavljen u jednu prostoriju za čuvanje. Njena
sahrana je morala da sačeka proleće. U kongregacijskoj crkvi je održano opelo;
bilo je slabo posećeno jer je tokom devedeset dve godine malo ljudi u gradu bilo
blisko s Evom Gudhju.

Ledeni dani, kada ni psa čovek ne bi isterao iz kuće, kako je govorila Tobi, nizali
su se jedan za drugim. Roberta nije imala čak ni psa uz koga bi po hladnoći
mogla da se privije. Shvatila je kako to neprekidno sivo nebo utiče na dušu
čoveka. U Nortemptonu je našla učiteljicu sviranja na gambi. Bila je to Olga
Melnikof, žena preko sedamdeset godina, koja je dvadeset šest godina svirala u
Bostonskom filharmonijskom orkestru. Roberta je počela jednom nedeljno da
uzima časove, a uveče bi sedela u svojoj tihoj, hladnoj kući obgrlivši gambu
nogama kao ljubavnika. Prvi potezi gudalom izazivali su duboke, sonorne
oscilacije koje su se širile kroz celo njeno telo i uskoro bi utonula u dragocene
čari sviranja. Gospođa Melnikof ju je prvo učila osnovnim pojmovima, nabusito
korigovala njeno držanje gudala i terala je da neprekidno svira tonsku skalu. Ali
Roberta je već svirala klavir i gitaru i brzo je savladala osnovne vežbe i nekoliko
jednostavnih pesama. Jako joj se dopalo sviranje na gambi. Kada bi tako sama
sedela i svirala, činilo joj se da je prate generacije Kolovih koje su na tom
instrumentu svirale.
Bilo je to vreme plamteće vatre u kaminu i večeri u kojima se ušuškavala u
krevet. Znala je da životinje u šumi pate. Htela je da pospe seno za divljač, ali ju
je Jan Smit od toga odvratio. „Sačuvajmo ih od naše ljubaznosti! Najbolje im je
kada ih ostavimo sasvim na miru“, rekao je i Roberta se trudila da ne misli na
četvoronošce i ptice napolju dok je tako hladno da drveće puca s praskom kao
pucanj iz pištolja.
Bolnica ju je obavestila da lekari mogu pomoću odgovarajućeg modema da
dobiju pristup bolesničkim podacima u roku od nekoliko sekundi i da mogu
telefonom da daju uputstva medicinskim sestrama, tako da nema potrebe da po
zaleđenom putu voze do Grinfilda. Bilo je noći kada je Roberta ipak morala da
ide u bolnicu, ali je kupila modem i bila zahvalna što joj ponovo stoji na
raspolaganju bar jedan deo savremene tehnologije koji je ostavila u Bostonu.
Velika vatra koju je svake večeri palila u kaminu, učinila je da kuća na rubu
bude topla uprkos vetru koji je besneo. Sedela je ispred vatre i čitala stručne
časopise jedan za drugim, da bi dopunila svoje stručno usavršavanje, iako to
nije bilo dovoljno.
Jedne večeri je otišla do garderobnog ormana i izvadila Dejvidov rukopis.
Sela je ispred kamina i počela da čita.
Satima kasnije postala je svesna da je u sobi hladno pa je ustala da doda drva
na vatru, ode u toalet i skuva svežu kafu. Nastavila je da čita. S vremena na
vreme se smejala, ali je češće plakala.
Već je svitalo kada je završila sa čitanjem. U romanu se govorilo o farmerima
koji su morali da promene svoje živote jer se i svet promenio, ali nisu znali kako
to da učine. Opisi likova bili su živi, ali je rukopis bio nedovršen. Roberta je bila
duboko dirnuta, i istovremeno je imala želju da vrišti. Nije mogla da zamisli da
bi Dejvid mogao da napusti ovakav projekat dok god je u stanju da ga dovrši i
ona je znala da je on ili teško bolestan ili više nije živ.
 35.
Skriveno značenje
Roberta je sedela kod kuće i zagrevala vazduh muzikom. Imala je neko
neodređeno predosećanje da će to veče biti izuzetno. Neki rođendan? Neki
jubilej? A onda joj je pala na pamet strofa iz jedne Kitsove pesme koju je na
kursu literature na koledžu morala da nauči napamet.

Veče svete Agnes – ah,

Kakva ljuta beše zima!
Sova svakim perom svojim,
Trpi hladnoću;
Zec drhteći po smrznutoj
travi noge cima
i tiho je stado
u vunenom kaputiću.

Roberta nije znala kako je krdima, ali je znala da sve životinje koje nemaju
štalu bolno pate.
Već nekoliko puta je videla dve velike divlje ćurke kako se gegaju preko
snegom pokrivenih polja. Posle svakog novog snega na površini se stvarao
ledeni sloj, tako da je tlo prekrivalo više neprobojnih slojeva. Ćurke i divljač zbog
toga nisu mogli da dopru do trave i biljaka koje su im bile potrebne za
preživljavanje. Obe ćurke su se kretale po snežnom prekrivaču kao artritične
starice.
Roberta se pitala da li njen dar može da se primeni i kod životinja.
Ali ćurke nije morala da pipne da bi znala da im se smrt približava. U
voćnjaku su prikupile poslednju snagu i pokušale, slabo i bezuspešno, da polete
uvis i dohvate smrznute pupoljke.
Nije više izdržala. U Amherstu, u prodavnici hrane za životinje, kupila je veliki
džak okrunjenog kukuruza i rasula ga na mestima gde su ćurke mogle da ga
nađu.
Jan Smit je bio ljut. „Hiljadama godina je priroda uspevala bez čoveka. Sve
dok čovek ne ubija životinje, one mogu sasvim dobro da se snađu i bez njega.
Najjače će preživeti“, govorio je. Ljutio se čak i zbog kućica sa hranom za ptice.
„One postoje samo zato da bi ljudi mogli izbliza da posmatraju svoje pevajuće
ljubimce. Bez tih kućica ptice bi morale da pomere svoje zadnjice da bi
preživele, a malo više napora im ne bi naškodilo.“
Roberti je bilo svejedno. Zadovoljno je posmatrala kako ćurke i druge ptice
uzimaju njene velikodušne darove. Došli su i golubovi i fazani, svrake i sojke i
male ptice koje iz daljine nije mogla da prepozna. Kada bi kukuruz bio pojeden,
ili kada bi sveži sneg pao preko njega, prosula bi novi.

Hladan januar pretvorio se u ledeni februar. Kada su se ljudi usuđivali da izađu,

bili su obučeni u višeslojnu toplu odeću: štrikane džempere, perjane jakne, stare
vojničke jakne sa vunenom postavom. Roberta je oblačila debele dugačke gaće i
vunenu kapu koju je navlačila duboko preko ušiju.
Loše vreme ponovo je budilo duh pionira koji su ljudi ovde u brdima
posedovali stotinama godina unazad. Izjutra za vreme jedne oluje, Roberta je
peške krenula kroz smetove do svoje ordinacije. Stigla je pred vrata sva posuta
belim prahom. „Kakav dan!“, krkljala je.
„Da“, odgovorila joj je Tobi zajapurenog lica. „Zar nije divan?“
Bio je to mesec za tople, obilne obroke koje je bilo najbolje deliti s
prijateljima i susedima. Zima je u brdima trajala dugo i boravak u kućama je bio
neizbežan. Roberta je kod Tobi i Jana, nad činijom s toplim čilijem, razgovarala
sa Lusi Goteli, kustosom muzeja Vilijams koledža. Razgovarale su o američkim
umetničkim rukotvorinama. Lusi je rekla da njena laboratorija može prilično
tačno da utvrdi starost predmeta, a Roberta joj je ispričala o glinenoj pločici
nađenoj na livadi uz kosti bebe.
„Rado bih je pogledala“, reče Lusi. „U devetnaestom veku je ovde u Vudfildu
postojala proizvodnja dobrog negleđosanog posuđa. Možda tablica potiče
odande.“
Nekoliko nedelja kasnije Roberta je donela pločicu.
Lusi je ispitivala tablicu pomoću lupe. „Dakle, za mene to stvarno izgleda kao
proizvod vudfildske grnčarije. Naravno, ne možemo biti sasvim sigurni. Svaki
komad je s unutrašnje strane obeležavan oznakom koju su predstavljala
isprepletana slova T i R. Ukoliko je ova tablica imala oznaku, ona je davno
izbledela.“ Radoznalo je posmatrao preostala slova – ah i od i o i ponovo od, a
onda je noktom zagrebala h. „Čudna boja. Da li je to mastilo, šta mislite?“
„Nemam pojma. Izgleda kao krv“, reče Roberta nesigurno. Lusi se nasmejala.
„Ne. To sigurno nije krv. Čujte, što je ne ostavite ovde? Da vidimo šta ću
otkriti u laboratoriji.“
„U redu.“ Ostavila je tablicu kod Lusi, iako je osećala otpor da je makar i
nakratko da iz ruku.

Uprkos hladnoći i dubokom snegu, jednog ranog jutra neko živo biće je
zagrebalo po Robertinim vratima. Grebanje se ponovilo. Kada je otvorila vrata,
ugledala je, na svoje olakšanje, kako se u kuću ne gega neki medved ili vuk, nego
mačka; šetala je ponosno iz sobe u sobu.
„Žao mi je, Aguna“, reče Roberta. „Oni nisu tu.“ Aguna je ostala samo jedan
sat, a onda je stala pred vrata i čekala da je Roberta pusti napolje.
Te sedmice je dolazila još dva puta, grebala po vratima, s nepoverenjem
pretraživala kuću i opet nestajala, ne udostojivši Robertu nijednog pogleda.

Nakon deset dana nazvala je Lusi Goteli i izvinila se što je toliko trajalo. „Ispitala
sam vašu tablicu. Nije ni bilo baš teško, ali smo u muzeju imali uzbuđenje za
uzbuđenjem, pa sam tek prekjuče stigla to da uradim.“
„I?“
„Stvarno je proizvedena u vudfildskoj grnčariji. Pronašla sam oznaku. Ispitala
sam i materijal kojim su ispisana slova na površini. To je kazeinska boja.“
„O kazeinu znam samo da ga sadrži mleko.“
„Tačno. Kazein je glavni protein mleka, sastojak koji zgrušava mleko kada
ono uskisne. Nekada je većina farmera u okolini sama proizvodila svoje boje.
Imali su dovoljno obranog mleka; kada bi progrušalo, ostavljali su ga da se suši,
a posle ga drobili između kamenova. Kazein se koristio kao vezivno sredstvo i
to pomešan sa obojenim pigmentima, mlekom, belancetom i malo vode. U
vašem slučaju je primenjen pigment crvenog olova. Zapis je ispisan crvenom
bojom koja se koristi za štale, i koja se usled vremenskih uslova i hemijskih
reakcija u zemlji promenila u boju rđe.“
Bilo je potrebno da tablicu samo stavi pod ultraljubičasto svetio, reče Lusi.
Porozna glina je doduše apsorbovala boju, ali pod ultraljubičastim svetlom je
postala fluorescentna, tako što je upijala energiju i reflektovala je.
 „I – da li ste uspeli da dešifrujete ostala slova?“
„Naravno. Imate li olovku pri ruci? Pročitaću vam natpis.“
Polako je diktirala, a Roberta je beležila reči u jedan blok za recepte. Kada je
Lusi završila, sedela je nepomično, širom otvorenih očiju, skoro ne dišući. Zurila
je u ono što je pribeležila:

ISAIJA NORMAN GUDHJU

IDI BEZGREŠAN BOGU 12. nov. 1915.

Znači, porodica Harija Kraforda nije imala nikakve veze sa malim kostima.
Roberta je istraživala u pogrešnom pravcu. Kopajući po opštinskim arhivama,
uverila se da je Isaija Norman Gudhju u stvari Norm, brat sa kojim je Eva
provela skoro ceo svoj život.
To saznanje nije predstavljalo rešenje problema, već je samo donelo nova
pitanja, dalo povoda za pretpostavke od kojih je svaka nova bila neprijatnija od
prethodne.
Eva je 1915. godine bila četrnaestogodišnja devojčica; bila je polno zrela za
rađanje, ali je u mnogo čemu još bila dete. Ona i njen brat su živeli sami u
udaljenoj farmerskoj kući na putu za Laurel Hil.
Ukoliko je ona beba bila Evino dete, da li je otac bio neki neznanac ili njen
rođeni brat? Izgledalo je da ime na tablici daje odgovor na to pitanje.
Isaija Norman Gudhju bio je trinaest godina stariji od svoje sestre. Nikada se
nije ženio, proveo je život povučeno i sam vodio farmu. Eva mu je bila potrebna
da bi mu kuvala, održavala kuću i pomagala mu oko životinja na pašnjacima.
A njegove ostale potrebe?
A ako su brat i sestra bili roditelji, da li je Eva bila prisiljena? Ili je to bila
incestna ljubavna priča?
Kakav užas i kakvo osećanje greha je devojčica morala da oseća zbog te
trudnoće!
I kasnije. Roberta je mogla da zamisli Evina osećanja: preplašena, mučena
krivicom što njeno dete leži u neosvećenoj zemlji. Izmučena porođajem, bez
odgovarajuće nege.
Očigledno je za grobno mesto odabrala susedovu močvarnu livadu, jer je bila
bezvredna i nije se obrađivala. Da li su brat i sestra zajedno pokopali dete?
Glinena tablica je ležala na manjoj dubini od skeleta. Roberta je verovala da je
Eva ispisala pločicu da bi zabeležila ime i datum rođenja svog mrtvog sina –
jedini spomen koji joj je preostao, i da se prišunjala grobnom mestu i zakopa je
iznad svoje bebe.
Skoro celog svog života Eva je iz svoje kuće gledala na močvarnu livadu. Šta li
je osećala kada je videla da krave Krafordovih tamo pasu i svojim izmetom i
mokraćom natapaju tlo?
Bože moj, da li je dete rođeno živo?
Samo je Eva mogla da odgovori na ta mračna pitanja. Celu istinu Roberta
neće nikad saznati, što je možda i bilo dobro. Nije više želela da tablicu drži u
dnevnoj sobi. Suviše jasno je upućivala na jednu tragediju, suviše jasno na jad
jedne devojke sa sela i njeno tiho očajanje, i kad je pločicu dobila natrag od Lusi,
zavila ju je u papir i stavila u najdonju fioku svog ormana.
 36.
Na stazi
Bavljenje mladom Evom bacilo je neku avetinjsku senku na Robertu, koju nije
moglo da otkloni čak ni uporno sviranje. Svakog jutra je rado napuštala svoju
kuću jer joj je bio neophodan kontakt sa ljudima, a to je ono što ju je čekalo na
poslu. Ali, i ordinacija je bila mesto sa problemima; svakodnevni rad je bio
opterećen time što Tobi nikako nije mogla da zatrudni. Bila je nervozna i
spremna da plane, a što je za nju bilo još gore, bila je svesna svoje
neuravnoteženosti.
Roberti je bilo jasno da će uskoro morati o tome da porazgovaraju. Tobi joj je
u međuvremenu postala mnogo više od službenice ili pacijenta. Postale su
prisne prijateljice, pa je Roberta odlagala raspravu što je više mogla. Uprkos
tom dodatnom opterećenju, Roberta je svakodnevno ostajala dugo u ordinaciji i
nevoljno se vraćala u svoju tihu osamu.
Bilo je utešno što će zimi uskoro doći kraj. Gomile snega duž ivice puta
počele su da se tope. Zagrejana zemlja je upijala otopljeni sneg, a prozvođači
javorovog sirupa su, kao i svake godine, sakupljali dragoceni sok iz javorovih
stabala.
Frenk Sotbi je još u decembru postavio figuru skijaša ispred svoje
prodavnice: napunio je krpama stare skijaške pantalone i patike, stavio ih u
gomilu snega, a skijaški štap zario u sneg. Cela slika je podsećala na skijaša koji
je glavu zario u smet. Sada se, zajedno sa snegom, topio i skijaš. Kada je Sotbi
uklonio delove odeće, bio je to najsigurniji znak da dolazi proleće.
Jedne večeri Roberta je, na sada već poznato grebanje, otvorila vrata i mačka
je na svoj uobičajeni način proveravala kuću.
„Ah, Aguna, ostani ovog puta kod mene!“, reče Roberta, koja je bila toliko
usamljena da je čak jednu životinju preklinjala da joj pravi društvo. Ali Aguna je
uskoro stajala pred vratima i zahtevala svoju slobodu. Išunjala se i ostavila
Robertu samu.
Kako je vreme prolazilo, čak je počela da se raduje večernjim pozivima iz
Hitne pomoći i rado je pomagala. Prema propisima, osoblje spasilačke službe
trebalo je da je zove samo u slučajevima kada nisu bili u stanju da sami reše
problem. Poslednje veče marta donelo je i poslednju snežnu oluju. Na drumu
kojim se produžavala ulica Mejn, pijani vozač „bjuika“ prešao je na suprotnu
stranu puta i čeono se sudario sa malom „tojotom“. Vozač „tojote“ udario je u
volan, što je prouzrokovalo prelom rebara i odvajanje grudne kosti od rebara.
Pri svakom udisaju je imao jake bolove. Što je bilo još gore, odlomljena rebra su
pri udisanju probila plućnu maramicu.
Spasilac iz Hitne pomoći nije mogao na licu mesta ništa drugo da učini osim
da na vozačeve grudi priveže pljosnati džakčić s peskom, da mu da kiseonik i da
ga što hitnije prebaci do bolnice. Kada je Roberta stigla na mesto nesreće, sve je
već bilo urađeno. Ovog puta se na poziv odazvao neuobičajeni broj spasilačkih
ekipa, pa je i Tobi bila prisutna. Obe su gledale kako spasioci pripremaju
povređenog za transport. Onda je Roberta udaljila Tobi od vatrogasaca koji su
sklanjali staklo i komade metala sa kolovoza.
Jedno vreme su išle duž puta, a onda su zastale i osvrnule se da pogledaju
mesto nesreće.
„Mnogo sam razmišljala o tebi“, reče Roberta.
Noć je bila sveža i Tobi je drhtala u svojoj crvenoj spasilačkoj jakni. Jarko žuto
signalno svetio sanitetskog vozila kružilo je kao svetionik i svakih nekoliko
sekundi osvetljavalo njeno lice. Obgrlila je rukama telo i pogledala Robertu.
„Da?“
„Da. Postoji određeni postupak i volela bih da mu se podvrgneš.“
„Kakav postupak?“
„Ispitivanje. Želela bih da neko tačno pogleda šta se dešava u tvojoj karlici.“
„Hirurški zahvat? Zaboravi. Čuj, Roberta, neću dozvoliti da me seku. Postoje
žene kojima jednostavno nije dato da budu majke.“
Roberta se neveselo smeškala.
„To ne moraš baš meni da kažeš!“ Odmahnula je glavom. „Za to nije potrebno
da te seku. Danas su dovoljna tri mala uboda u donjem delu trbuha: jedan u
pupak, a dva ispod njega, otprilike iznad jajnika. Koristi se veoma tanak
instrument od fiberoptike sa neverovatno osetljivim sočivom; pomoću njega
lekar može vrlo precizno da vidi sve pojedinosti. Ukoliko je potrebno, mogu se
drugim, specijalnim instrumentima izvršiti i korektivni zahvati – i to sve kroz
tri rupice.“
„Da li moram za to da dobijem anesteziju?“
 „Da. Dobila bi totalnu narkozu.“
„Hoćeš li ti ovaj pregled... kako se već zove... da uradiš?“
„Laparaskopija. Ne. Ja to ne mogu da uradim. Poslala bih te kod Denija Nojsa.
On je jako dobar.“
„Ne dolazi u obzir.“
Roberta je skočila. „Ali zašto? Ti zaista želiš dete!“
„Slušaj, Roberta! Ti sve vreme propovedaš kako žene imaju pravo da same
odluče šta će se sa njihovim telom dešavati. A ovo je moje telo. A ja sam odlučila
da se operišem samo ako mi je život ili zdravlje u pitanju – što očigledno nije
slučaj. Do đavola, ostavi me na miru s tom pričom, razumeš? Zahvaljujem ti se
na brizi!“
Roberta klimnu glavom. „Nema na čemu“, reče tužno.

U martu je pokušala da bez skija i krplji ode u šumu, ali joj nije uspelo; do butina
je upadala u sneg, jer se na stazi, koja je bila u senci, sneg još nije topio. Kada je u
aprilu ponovo pokušala, na stazi je doduše još bilo snega, i s mukom je uspela da
hoda po njoj. Zima je učinila divljač još opakijom, a staza je bila skoro
neprohodna zbog mnogih odlomljenih grana koje je trebalo ukloniti. Imala je
utisak kao da je odozgo posmatra duh šume. Na jednom mestu otkrila je u snegu
tragove koji su ličili na otiske bosonogog čoveka, širokog stopala i sa deset
kandži. Palčevi su bili okrenuti ka spolja i Roberta je shvatila da su to tragovi
nekog velikog medveda. Nadula je obraze i zazviždala, ko zna zašto, „My old
Kentucky home“, iako je ta melodija pre bila pogodna da uspava medveda nego
da ga natera na beg.
Na tri mesta je drveće palo na stazu. Roberta je iz šupe donela ručnu testeru i
pokušala da istesteri jedno od palih stabala. Ubrzo je shvatila da njena testera
nije pogodna za taj posao i da bi to jako dugo trajalo. Za izvesne poslove mi je
potreban muškarac, rekla je sebi rezignirano.
Nekoliko dana je razmišljala koga bi mogla da unajmi da joj raskrči stazu i
možda i da je produži duž rečne obale. Ipak je, kasnije popodne, stajala u svojoj
omiljenoj prodavnici poljoprivrednog alata i raspitivala se o motornim
testerama.
Testere su izgledale opasne po život, a Roberta je znala da one mogu da budu
jednako smrtonosne kao što izgledaju. „Ulivaju mi neopisivi strah“, priznala je
prodavcu.
 „Pa i treba. Sa njima možete isto tako brzo da ostanete bez noge kao i da
presečete granu“, rekao je olako. „Ali, sve dok se plašite, one su bezopasne.
Nezgode se dešavaju onima koji se osećaju previše sigurnim da testerom
neoprezno rukuju.“
Bilo je testera raznih proizvođača i različitih težina i dužina. Prodavač joj je
pokazao najmanji i najlakši model. „Većina žena se odlučuje za ovu.“ Ali kada mu
je rekla u koju svrhu joj je testera potrebna, odmahnuo je glavom i pokazao joj
veću. „Ova je srednje težine. Ruke će vam se doduše brže umoriti i moraćete
češće da se odmarate, ali ćete sa ovim modelom uraditi više nego sa onom
manjom.“
Nekoliko puta je tražila da joj ponovi kako se testera pokreće, kako se
zaustavlja i kako treba da je podešena automatska kočnica da joj brzi mač ne bi
razneo glavu kada testera o nešto zapne i odskoči.
Kada je testeru zajedno sa konzervom ulja za podmazivanje i kanistrom
benzina donela kući, pojavile su se sumnje. Nakon večere je pažljivo proučila
uputstvo i shvatila da je kupovina bila čista glupost. Testera je bila suviše
komplikovana, mogla je da nanese mnogo štete, a ona neće nikada imati
hrabrosti da sama ode u šumu i da radi s tom opasnom spravom. Sklonila je
testeru u jedan ugao šupe i trudila se da više ne misli na nju.

Kada se dva dana kasnije vratila iz ordinacije, uzela je, kao i obično, poštu iz
sandučeta na ulici. Za kuhinjskim stolom je rasporedila pošiljke na tri gomile:
gomilu kojom će se kasnije pozabaviti – računi, katalozi, časopisi koji je
zanimaju; na drugu je slagala pisma, a treća, koja će završiti u đubretu,
sadržavala je reklamne prospekte.
Među pismima se nalazio svetloplavi koverat kvadratnog oblika i srednje
veličine. Čim je prepoznala rukopis, vazduh u sobi se zgusnuo, zagrejao i postao
težak za disanje.
Nije žurila sa otvaranjem koverte: ponašala se prema njoj kao prema pismu-
bombi i pažljivo je proučavala sa obe strane. Nije bio naveden pošiljalac.
Poštanski žig je bio star tri dana i poticao iz Akrona, Ohajo.
Uzela je u ruku otvarač za pisma i uredno, s gornje strane, rasekla omot.
Bila je to čestitka.
 SREĆAN USKRS
Kada je rastvorila čestitku prepoznala je Dejvidov grčevit, iskošeni rukopis.

Draga Roberta, skoro da ne znam šta da kažem, odakle da počnem.

Prvo ti moram reći da mi je jako žao što sam ti priredio toliko
nepotrebnog jada.
Želim da znaš da sam još živ i zdrav. Već izvesno vreme ne pijem i
maksimalno se trudim da tako i ostane.
Na sigurnom sam mestu. Među dobrim ljudima. Ponovo izlazim na
kraj sa svojim životom.
Nadam se da ćeš uspeti da misliš na mene blagonaklono, kao što i ja
mislim na tebe.
Puno pozdrava,

Dejvid.

Da mislim blagonaklono na njega?

Čestita mi Uskrs?
Bacila je čestitku i omot na ivicu kamina. Spopao ju je ledeni, neverovatan
bes; lutala je kroz kuću i konačno izašla napolje i ušla u šupu. Zgrabila je
motornu testeru i odvukla je u šumu do prvog drveta na stazi.
Držala se tačno pročitanih uputstava i onih koje je dobila od prodavca: klekla
je i oslonila desnu nogu na zadnju ručku da testera ne bi skliznula; postavila je
zaštitnik za ruke, povukla čok i uključila prekidač. Levom rukom je zgrabila
prednju ručku, pritisla jako nadole, a desnom rukom je povukla sajlu za
startovanje. Kada se ni posle više ponovljenih povlačenja ništa nije desilo, htela
je da odustane. Onda je još jednom povukla i testera je urlajući proradila.
Aktivirala je ručicu za gas i testera je zagrmela. Tada se okrenula oborenom
drvetu, dala ponovo gas i naslonila zupce na drvo. Lanac je jurnuo a zupci su se
zarivali u drvo i lako i brzo ga presekli. Buka je bila muzika za njene uši.
Kakva snaga! Kakva snaga! – pomislila je.
U veoma kratkom roku isekla je stablo na komade koje je bez muke mogla da
odnese sa staze. Kada je počeo da se spušta sumrak stajala je sa urlajućom
testerom u ruci, sa prstom na ručici za gas, opijena uspehom i spremna da
testerom odstrani sve svoje probleme. Nije više drhtala. Nije se više plašila ni
medveda; znala je da će medved sigurno pobeći od buke vibrirajućih, kidajućih
zubaca. Trijumfovala je. Duhovi šume bili su svedoci da žena može sve da uradi.
 37.
Most
Dva popodneva kasnije odvukla je motornu testeru u šumu da bi uklonila
preostala dva stabla. U četvrtak, na svoj slobodan dan, otišla je veoma rano u
šumu – drveće je bilo još vlažno i hladno od rose – i krenula da produži stazu. Do
reke je preostao samo mali deo, pa je tako još u toku prepodneva izbila na
Katamaunt. Uzbuđeno je krčila svoj put niz reku.
Testera je bila teška. Često je morala da prekida rad, ali je za to vreme
odvlačila sa staze odsečene grane i sitno drveće i pravila od njih gomile u
kojima su zečevi i druge male životinje mogle sebi da prave gnezda. Na obali je
tu i tamo još bilo snega; neposredno iza snega, u plitkoj vodi uz obalu, otkrila je
plavi kamen u obliku srca. Zasukala je rukav svog džempera i gurnula ruku u
vodu; u tom trenutku kao da je njena ruka postala kristal, a šok od hladnoće se
proširio sve do njenih nožnih prstiju. Kamenje bio lepo oblikovan. Obrisala ga je
pažljivo svojom maramicom i stavila u džep. Celo popodne je napredovala sa
krčenjem staze i osećala kako joj kamen-srce pruža snagu i podstrek.

Uveče, pri povratku, pratilo ju je, kao serenada, glasno zavijanje kojota i duboko
žuborenje reke. Izjutra, dok je doručkovala u kuhinji, nameštala krevet i
pospremala dnevnu sobu, posmatrala je kroz prozore bodljikavo prase, jastreba,
sovu, mišare, velikog gavrana, koji su zaposeli okolinu, kao da je odvajkada
njihova. Primetila je i mnogo zečeva i nekoliko jelena, ali od dve ćurke koje je
zimus hranila nije bilo ni traga; to ju je brinulo.
Svakoga dana je žurila kući, presvlačila se i uzimala motornu testeru iz šupe.
Rad je bio težak, ali je bila zadovoljna i vesela dok se staza u velikom luku
ponovo približavala kući.
U vazduhu je bilo nečeg novog, blagog. Iz dana u dan se sve kasnije
smrkavalo, a zemljani putevi su se pretvarali u blatnjave staze. U međuvremenu
je Roberta dobro upoznala okolinu i prilikom odlaska u kućne posete tačno je
znala gde mora da ostavi svoja kola i dalje da gaca peške. Čekrk joj više nije bio
potreban, a nije trebalo ni da je drugi izvlače iz blata.
U početku je Roberta od teškog rada u šumi dobijala upalu mišića. A zglobovi
su je toliko boleli da je stenjala pri hodu. Ubrzo joj je telo očvrslo i naviklo na
redovne fizičke aktivnosti. Kako je mač testere morala što je moguće više da
približi stablu, ruke su joj bile pune ogrebotina i oderotina. Pokušala je da
problem reši dugim rukavima i rukavicama, ali su rukavi zapinjali za granje, a u
rukavicama nije mogla dovoljno čvrsto da drži testeru; tako je morala da se
zadovolji time da svake večeri, nakon kupanja, brižljivo dezinfikuje povrede.
Ožiljke je nosila kao odlikovanja.
Bilo je dana kada su je neki hitan slučaj, kućna poseta ili poseta bolnici,
sprečavali da radi na stazi. Cicijašila je svojim slobodnim vremenom i svaki
slobodan trenutak provodila u šumi. U međuvremenu se krčenje staze bližilo
kraju. Navikla je da konzerve s uljem i kanistar sa benzinom, dobro upakovane u
plastične vreće, ostavlja u šumi. Ponekad bi nailazila na tragove koji su je
uznemiravali. Na mestu gde je prethodno popodne radila našla je perje i paperje
ćurke koju je tokom noći grabljivac ubio, i premda je znala da je to malo
verovatno, nadala se da to nije bila jedna od njenih ćurki. Jednog jutra je na stazi
naišla na ogromnu gomilu medveđeg izmeta. To joj se učinilo kao opomena.
Znala je da mrki medvedi prespavaju skoro celu zimu bez jela i bez pražnjenja
creva. U proleće žderu sve da bi izazvali jake pokrete u crevima i izbacivanje
debelog čepa izmeta. Čitala je o tim čepovima, pa je ispitivala ovaj primerak.
Njegova zapremina je svedočila da je u pitanju veoma velika životinja.
Verovatno medved čije je tragove našla u snegu. Kao da se olakšao na stazi da bi
joj dao na znanje da je to njegova, a ne njena teritorija.
Celog aprila je radila na stazi; na teškim mestima je ponekad napredovala
samo nekoliko metara dnevno. Konačno se našla pred poslednjim velikim
iskušenjem: pred potokom koji je trebalo premostiti. Bio je to prirodan kanal za
odvod vode sa močvarnih livada u reku, koji se tokom vremena duboko usekao
u tlo šume. Dejvid je na ostalim delovima staze već postavio tri mosta, a ona nije
bila baš sigurna da će umeti da izgradi četvrti – možda je za to bilo potrebno
više snage i iskustva nego što ih je ona imala.
Jednoga dana, posle posla, ispitivala je visoke obale potoka i otišla do
mostova koje je Dejvid izgradio; želela je da sazna tačnu konstrukciju. Shvatila je
da će joj za taj posao biti potreban najmanje ceo jedan dan; znači, izgradnja
mosta mora da se odloži do prvog slobodnog dana. Kako to veče nije mogla
ništa više da uradi, rešila je da ostatak dana iskoristi za uživanje. Reka je još bila
nabujana, a vodostaj previsok za pecanje. Uzela je svoj štap za pecanje, iskopala
iz komposta nekoliko glista i otišla do najvećeg dabrovog jezera. Zabacila je
udicu. Dok je jednim okom posmatrala plovak, drugim je posmatrala umeće
dabrova i divila im se. Povećali su branu i za to im je bilo potrebno da obore veći
broj drveća. Pre nego što se plovak ijednom zaljuljao, naišao je vodomar i svojim
krikom rasterao ribe. Zaronio je hitro kao munja i u sledećem trenutku odleteo
s ribom u kljunu. Roberta se osećala nemoćnom pred pticom, ali je konačno
upecala dve male pastrmke potočare koje je za večeru ispržila sa gomilom
pupoljaka paprati.
Kada je posle tog proletnjeg obeda iznela otpatke, na mestu gde je prethodno
iskopala crve ugledala je crni kamen-srce. Odnela ga je u kuću, oprala i trljala sve
dok nije zasijao a onda ga stavila na televizor.

Samo što je zemlja bila potpuno oslobođena snega, izgledalo je da je Roberta

nasledila od Sare Markus sposobnost nalaženja kamen-srca. Kud god je išla,
njen pogled je padao na njih kao vođen Sarinim duhom. Bilo ih je svih oblika: sa
kruškastim lukovima, sa uglastim, ali simetričnim lukovima i dubokim usecima,
sa vrhovima oštrim kao mač ili lukovima kao kod dečjih ljuljaški.
Kamen, sitan kao gladak smeđi mladež, našla je u kesi sa zemljom za cveće.
Drugi, veličine pesnice, našla je na ruševinama kamene ograde na zapadnoj
granici svog imanja. Nalazila ih je pri radu u šumi, na putu za Laurel Hil ili
prilikom kupovine u ulici Mejn.
Ubrzo se po Vudfildu proneo glas o doktorkinoj zainteresovanosti za srcoliko
kamenje. Ljudi su joj pomagali u njenom hobiju, sakupljali za nju kamenje i
ponosnog lica donosili ih u njenu kuću ili ordinaciju. Često se dešavalo da je,
dolazeći uveče kući, imala džepove, novčanik ili kese pune kamenja. Ubrzo je
gostinska soba postala premala za njenu zbirku. Kamen-srca bila su rasuta po
celoj dnevnoj sobi, po ivicama drvene zidne obloge i kamina, na stočićima i na
stolu pored kauča. Bilo ih je i na kuhinjskom radnom stolu, u kupatilu na prvom
spratu kao i na komodi sa ogledalom u spavaćoj sobi, pa čak i na kazančetu za
vodu u toaletu u prizemlju.

Kamenje je pričalo sa njom, slalo tužne poruke bez reči koje su je podsećale na
Saru i Dejvida. Nije želela da ih sluša, a ipak ih je skupljala kao pod prinudom.
Kupila je priručnik iz geologije i počela da klasifikuje kamenje. Radovala se kada
je jedan identifikovala kao bazalt iz mlađeg perioda jure, iz vremena kada su se
kroz ovu dolinu kretala čudovišta. Drugi je bio okamenjena magma koja je pre
milion godina izbačena iz tečnog zemljinog jezgra kao ključala masa; ovaj je bio
od istopljenog šljunka i peska, nastao u doba kada je duboki okean prekrivao
ove brežuljke; a jedan je bio komad blistajućeg gnajsa, nekad običan kamen boje
peska, dok ga sudarajući kontinenti u parnom kotlu matamorfoze nisu
promenili.
Jednog popodneva je išla ulicom King u Nortemptonu pored nekog gradilišta
gde su se zamenjivale kanalizacione cevi. Bio je to rov oko metar i po dubine,
obezbeđen drvenim gredama, metalnom rešetkom i žutom plastičnom trakom.
U jednoj brazdi rova otkrila je nešto zbog čega je razrogačila oči: crvenkast lepo
oblikovani kamen, dužine oko pedeset pet centimetara i oko četrdeset pet
centimetara širine. Okamenjeno srce nekog izumrlog diva.
Gradilište je bilo pusto. Radnici su upravo završili svoj radni dan pa nije bilo
nikoga koga bi mogla da zamoli da joj izvadi kamen. Šteta, pomislila je Roberta i
pošla dalje. Ali, već posle pet koraka se okrenula i vratila natrag. Ne vodeći
računa o svojim novim pantalonama, provukla se ispod trake za obezbeđenje,
sela na ivicu rova, oduprla se rukama i skočila dole.
Kamen je i stvarno bio tako lep kako joj je izgledao odozgo. Bio je toliko težak
da ga je s mukom podigla do visine kolena kojima ga je pridržavala dok ga je
gurala iz rova; uspela je iz drugog pokušaja, pomognuta očajničkom željom da
uspe.
„Hej, gospođo, šta to radite?“
Bio je to policajac koji je s nevericom odozgo posmatrao.
„Hoćete li, molim vas, da mi pomognete da se izvučem?“, upitala je i pružila
ruku prema njemu.
Nije baš delovao kao snažan policajac, ali ju je u sledećem trenutku već
izvukao, doduše uz isti napor uz koji je ona pre toga izbacila kamen.
Teško dišući posmatrao je njen zemljom umrljani obraz, sive pruge ilovače
na njenim crnim pantalonama, prljavštinu na cipelama. „Šta ste tražili tamo
dole?“
Stajala je pred njim, srećno se smeškala i zahvalila na pomoći. „Znate, ja sam
kolekcionar.“

Prošla su tri četvrtka dok nije našla vremena za gradnju mosta. Znala je šta
treba da se uradi. Nekoliko puta je trčala do potoka da bi tačno snimila stanje
gradilišta. U mislima je iznova prolazila kroz sve faze posla koji je trebalo
obaviti.
Morala je da obori dva drveta približno iste veličine koja će služiti kao
oslonac za most. Trebalo je da stabla budu dovoljno jaka da podnesu težinu, ali i
da budu otporna na vremenske uticaje. Uz to, morala su da budu toliko laka da
može da ih prenese i postavi u odgovarajući položaj.
Drveće je već unapred odabrala, tako da je odmah mogla da se baci na posao
testerom. Zvuci motora i urlanje lanca bili su prava muzika za njene uši; već je
sebe doživljavala kao stručnjaka dok je obarala i obrađivala drveće. Stabla su
bila vitka, ali teška; ipak je uspela da ih, jedno po jedno, pomera po nekoliko
centimetara tako što je podizala jedan kraj i snažno vukla i bacala na tlo. Činilo
se da zemlja podrhtava od udara stabala a ona se skoro osećala kao Amazonka,
iako se brzo umarala.
Ašovom i lopatom je iskopala četiri plitka udubljenja: po dva na obema
obalama. U njih je htela da postavi balvane, da ne bi skliznuli.
Polako ali sigurno je smestila balvane u njihov konačni položaj; pri tom je
ulazila u potok, sa balvanom na ramenu i tako ga postavljala u pripremljeno
udubljenje. Bilo je već podne kada je s tim završila. Insekti i komarči su je
spopadali, pa se brzo povukla.
Bila je suviše uzbuđena da bi kuvala, pa se zadovoljila na brzinu namazanim
hlebom sa buterom od kikirikija i šoljom čaja. Čeznula je za toplom kupkom, ali
je znala da ako sada uđe u kadu, neće završiti most, a pobeda joj je bila već
nadohvat ruke. Zato se samo poprskala sprejom protiv insekata i vratila na
posao.
Od Hanka Kranca je kupila kolica bagremovih dasaka – bile su poređane iza
kuće – i od njih isekla testerom komade dužine metar i dvadeset; pri tom je
vodila računa da, po mogućstvu, svaka ima istu debljinu. Onda ih je, po tri ili
četiri, odnosila na gradilište. Bila je tako iscrpljena da je ponovo morala da
predahne i popije čaj. Znala je da ono što joj sada predstoji ne prevazilazi njene
mogućnosti. To saznanje joj je pomoglo i dalo snagu pri postavljanju dasaka
jedne uz drugu i njihovo pričvršćivanje za balvane. Udarci čekića su odzvanjali
šumom i najurili svaku divlju životinju koja bi se usudila da se približi njenoj
teritoriji.
Posao je bio završen kada su senke kasnog popodneva počele da smračuju
šumu. Most je bio čvrst. Jedino što je nedostajalo bila je lepa, bela ograda od
brezovog drveta, ali odlučila je da to uradi kasnije. Sve u svemu, bila je to
solidna građevina koja će poslužiti svrsi.
Stala je nasred mosta i zaigrala od radosti. Pri tome se desni kraj mosta na
istočnoj obali malo pomerio.
 Otišla je do tog mesta, skakala po njemu, pa se taj kraj malo ukopao.
Poskočila je još nekoliko puta dok balvan nije dublje skliznuo. Metar je pokazao
da desna strana mosta leži trideset pet centimetara dublje od leve.
Sama je bila kriva za to, jer pre postavljanja balvana nije utabala zemlju.
Shvatila je da je bilo pametnije postaviti ravan kamen pod svaki kraj balvana.
Ponovo je ušla u potok i pokušala da most podigne sa desne strane, ali nije
uspela da pomeri konstrukciju ni za milimetar. Frustrirana, posmatrala je svoju
nakrivljenu građevinu. Ako ne bude i dalje tonula, moći će se preko nje oprezno
prelaziti, ali bi bila ludost opteretiti je i pokušati preći sa natovarenim kolicima.
Pokupila je svoj alat i odvukla se, razočarana i umorna, kući. Od sada će joj
biti teže da sebi kaže da sve može sama da uradi. Morala je da doda jedno
ograničenje: „Skoro sve.“
 38.
Ponovo zajedno
Jednoga dana, kada je čekaonica bila tako puna da je Nordan Petersen sedeo na
stepeništu ispred vrata, u ordinaciju je ušao Džordž Palmer, penzionisani
strugarski radnik. Kada je konačno došao na red, Roberta je popričala s njim o
njegovom burzitisu i objasnila mu zašto više ne može da mu prepisuje kortizon.
Klimnuo je glavom, zahvalio se, ali nije pokazivao nameru da ode.
„Naš najmlađi sin se zove Harold. Naša beba“, rekao je sarkastično. „Sada ima
četrdeset dve godine. Harold Velington Palmer.“
Smeškala se i klimnula glavom.
„Knjigovođa. Živi u Bostonu. U stvari, poslednjih dvanaest godina živi u
Bostonu. Sada nam se vraća. Seli se ponovo u Vudfild.“
„Oh, pa tome se sigurno radujete, Džordže“, odgovorila je oprezno, jer nije
znala da li je stvarno reč o radosnom događaju.
Pokazalo se da za Džordža to u svakom slučaju nije povod za radost.
„Harold je HIV pozitivan, kako se to kaže. Dolazi sa svojim prijateljem,
Eugenom. Njih dvojica već devet godina žive zajedno...“, zastao je kao da je bio
izgubio nit, ali je ubrzo nastavio. „Pa, biće mu potreban lekar koji bi o njemu
brinuo.“
Roberta uhvati Džordža za ruku. „Onda ću ga uskoro upoznati. Rado ću biti
njegov lekar“, rekla je i stisnula mu ruku. Džordž Palmer joj se nasmešio,
zahvalio i napustio ordinaciju.

* * *

Preostao je još samo mali komad šume između sadašnjeg kraja staze i njene
kuće, ali je nesrećno nakrenuti most ometao Robertino oduševljenje; tako joj je
rad u povrtnjaku bio dobrodošla promena. U knjigama o baštama koje je čitala,
pisalo je, doduše, da je još pre nekoliko nedelja trebalo da poseje grašak, umesto
da radi u šumi, ali je zahvaljujući svežoj brdskoj klimi, to još mogla da postigne.
Zbog toga je po lejama, koje je sa Dejvidom napravila, rasporedila treset,
kompost i dva džaka kupljenog peska. Posejala je grašak šećerac, koji je jako
volela, i spanać, jer je znala da tom povrću neće naškoditi noćni mrazevi koji su i
dalje bili redovni.
Zahvala je brižljivo – ne previše, da se seme ne utopi, ne premalo da se ne
osuši – i konačno je bila nagrađena redovima izdanaka koji su, nažalost, trajali
samo manje od nedelju dana. Jednog jutra su prosto nestali, a jedini znak gde su
se nalazili, bili su tragovi kopita laneta u rastresitoj zemlji.
Te večeri je otišla na kafu i kolače kod Smitovih i ispričala šta joj se dogodilo.
„Šta sada da radim? Da ponovo posejem?“
„Možeš da pokušaš“, reče Tobi. „Biće još vremena da plodovi sazru.“
„Ali u okolini ima mnogo divljači“, reče Jan. „Trebalo bi nešto da učiniš da
životinje ne mogu da priđu tvojoj bašti.“
„Ti si stručnjak za ribe i divljač“, reče mu Roberta. „Kako to da izvedem?“
„Pa, neki odu kod frizera i donesu ljudsku kosu koju pospu oko leja. I sam sam
to već pokušao. Ponekad vredi, a ponekad ne.“
„A kako ste vi obezbedili vašu baštu?“
„Mi pišamo oko leja“, reče Tobi potpuno mirno. „Ja ne.“ Prstom je pokazala na
svog muža. „To radi on.“
Jan klimnu glavom. „To je najbolji način. Malčice ljudske mokraće i stoka će
potražiti svoje vitamine na nekom drugom mestu. To bi i ti trebalo da uradiš.“
„Lako je tebi. Postoje određene fiziološke razlike između tebe i mene. Taj
metod bi mi stvarao određene teškoće pri sprovođenju. Ali, kako bi bilo da ti
dođeš kod mene i...“
„Ništa od toga!“, reče Tobi odlučno. „Njegove zalihe su ograničene i već su
rezervisane.“
Jan se cerio, ali pre nego što je pošla, dao je Roberti još jedan savet: „Uzmi
papirnu čašu!“
Kada je ponovo posejala grašak, poslušala je Janov savet. Problem je bio u
tome što su i njene zalihe bile ograničene iako je sebe prisiljavala da pije više
nego što je bila žedna. Ipak je bilo dovoljno urina da se ovlaži zemlja duž leja i
kada su ovog puta izdanci izašli iz zemlje, niko ih nije pobrstio.

Jednoga dana Roberta je u svom dvorištu čula zvuk koji je ličio na rad mnogih
malih motora. Kada je izašla iz kuće videla je kako se iz jedne košnice podiže
zujeći roj. Hiljade pčela je letelo okolo u valovitim, vibrirajućim trakama; one su
se u visini krova uplitale u debeli stub koji je ponekad delovao kao da je čvrsto
spojen – tako su se gusto gurala mala, brojna, tamna tela. Od stuba se stvorio
oblak koji se skupljao i širio, zbijao i rastao, sve dok se konačno nije vinuo u
visinu i kao tamni oblak odleteo preko šume.
Dva dana kasnije je odleteo drugi roj. Dejvid je uvek jako brinuo o svojim
pčelama, a Roberta ih je zapustila; ipak, taj gubitak nije sebi prebacivala. Bila je
zaokupljena sopstvenim radom i interesovanjima, morala je da se izbori sa
sopstvenim životom.
Tog popodneva je u ordinaciji primila jedan poziv. Gven Gebler je želela da
dođe iz Ajdaha i da je poseti. „Moram na nekoliko dana da odem u zapadni
Masačusets. Objasniću ti kad se budemo videle“, reče joj Gven.
Bračni problemi? Ne, uopšte nije zvučalo tako. „Mnogo pozdrava od Fila i
dece“, dodala je Gven.
„Pozdravi i ti njih. I dođi brzo! Požuri.“

* * *

Roberta je želela da je sačeka, ali je Gven dobro znala kako izgleda radni dan
jedne lekarke, pa je stigla taksijem sa aerodroma u Hartfordu – stara, šlampava,
srdačna, divna Gven.
Stigla je popodne praćena prolećnom provalom oblaka; pale su jedna drugoj
u zagrljaj, poljubile se, merkale jedna drugu, vriskale i smejale se. Roberta je
odvela Gven u gostinsku sobu.
„Ostavi to. Gde je toalet? Trpim od Springfilda.“
„Prva vrata levo“, reče Roberta. „Sačekaj!“ Otrčala je u spavaću sobu, zgrabila
četiri papirne čaše i potrčala za Gven. „Evo. Molim te, bila bih ti zahvalna.“
Gven je buljila u nju s nerazumevanjem.
„Hoćeš da uradiš pregled mokraće?“
„Ne. Koliko god možeš. Treba mi za baštu.“
„Ah, tako. Za baštu.“ Gven se okrenula, ali su joj se ramena već tresla i
trenutak kasnije se naslonila leđima na zid urlajući od smeha. „Nisi se nimalo
promenila. Moj bože, koliko si mi nedostajala, Roberta Kol!“, reče i obrisa suze
iz očiju. „Za baštu?“
„Objasniću ti.“
„Molim te, nemoj. Ne želim da čujem. Ne želim da pokvarim sebi zabavu“,
rekla je i pojurila sa papirnim čašama u ruci u kupatilo.

Uveče su govorile o ozbiljnijim stvarima. Ostale su budne do sitnih sati i

razgovarale dok je kiša udarala u okna.
Gven je pažljivo slušala Robertinu priču o Dejvidu i o tome šta se desilo sa
Sarom. Držala je Robertu za ruku i povremeno postavljala pitanja.
„A šta je sa tobom? Kako je u tvojoj zdravstvenoj organizaciji?“
„Pa, u Ajdahu je vrlo lepo, a ljudi su stvarno prijatni. Ali je Porodični
zdravstveni centar jedna prokleto loša organizacija za zaštitu zdravlja.“
„Ah, Gven, šteta! Toliko si nade polagala u to.“
Gven je slegla ramenima. „U početku je stvarno izgledalo idealno“, rekla je.
Bila je ubeđena u budućnost Organizacije za zaštitu zdravlja (OZZ), a prilikom
potpisivanja ugovora dobila je čak i bonus: garantovano joj je četiri nedelje
plaćenog godišnjeg odmora i tri nedelje za posete lekarskim kongresima i
sličnim skupovima. Bilo je, doduše, nekoliko lekara koji na nju nisu ostavili neki
utisak, ali je istovremeno shvatila da su četiri zaposlena medicinara
prvorazredna: tri muškarca i jedna žena.
Međutim, uskoro je jedan od dobrih lekara, internista, napustio Centar i
zaposlio se u obližnjoj Bolnici za veterane. Posle toga je otišao i drugi lekar
ginekolog-akušer, u Čikago. Kada je i lekarka pedijatar dala otkaz, Gven je
postalo jasno šta stoji iza tih masovnih odlazaka.
Rukovodstvo Centra je bilo jako loše. Organizacija za zaštitu zdravlja
posedovala je na zapadu ukupno sedam centara; iako su kao svoje glavne
smernice reklamirali prvoklasnu medicinsku zaštitu, u suštini se radilo samo o
profitu. Regionalni menadžer, nekadašnji internista, Ralf Bjukanan, umesto da
se bavi medicinom, vršio je samo studije rentabilnosti. Kontrolisao je sve
izveštaje lekara da bi utvrdio ko od njih „uludo“ troši novac. Nije bilo važno da li
lekar za nekog pacijenta smatra da bi bilo preporučljivo uraditi detaljnije
analize. Ukoliko lekar nije mogao da pruži „standardni razlog“ za prepisano
ispitivanje, pozivanje na odgovornost. Organizacija je imala nešto što su lekari
zvali „algoritamski dijagram odluke“. „Ako se desi A, idi na B. Ako se dogodi B,
idi na C“, reče Gven. „To znači rad lekara prema brojkama. Nauka je
standardizovana, sve je propisano do najmanje sitnice, nema mesta
individualnim varijantama ili potrebama. Rukovodstvo insistira da se o
nekliničkim aspektima života pacijenata – sveopšte okruženje – koji nas
ponekad dovodi do pravog uzroka problema, ne sme voditi računa, jer je to
traćenje vremena lekara. Lekar nema nikakav prostor da primeni medicinsko
umeće.“
Gven je dodala da to ne znači da je ceo sistem OZZ zakazao. „I dalje sam
ubeđena da objedinjena zdravstvena zaštita može da funkcioniše. Mislim da je
medicinska nauka dovoljno napredovala da možemo, uprkos ograničenju
vremena trajanja pregleda, kod pojedinih bolesti da delujemo, dok god lekari
samo imaju pravo da u slučaju potrebe odstupe od standardnih razloga, a da
posle toga ne moraju da gube vreme polažući računa rukovodstvu. Ali ovaj OZZ
vode bezveznjaci.“ Gven se smeškala. „Čekaj, dolazi još nešto mnogo gore!“
Kao zamenu za tri dobra lekara, nastavila je, Bjukanan je zaposlio one koje je
mogao da dobije: nekadašnjeg internistu koji je, zbog nemara u lečenju u
Bojziju, izgubio dozvolu; jednog šezdesetsedmogodišnjaka koji u svom radnom
veku nije nikada obavljao praksu, već se samo bavio istraživanjima i unajmio
jednog mladog lekara opšte medicine iz organizacije koja šalje lekare na
privremeni rad. Taj lekar je trebalo da radi u Centru dok se ne nađe drugi za
stalno.
„Poslednji dobar lekar, osim moje malenkosti, bio je jedan čupavi, sa
konjskim repom, doktor nove generacije; tridesetih godina, Marti Marou. Na
posao je dolazio u farmerkama i posećivao je lekarske kongrese da bi još nešto
naučio. Pokušavao je da čita sve što mu dođe pod ruku i bio izvanredan mladi
internista zaljubljen u medicinu. Da li ti to zvuči poznato? U svakom slučaju,
ubrzo smo oboje upali u probleme.“
Njeni problemi su počeli time što je njoj kao zamena kada ima slobodne
dane, određen ošljar iz Bojzija. Zbog toga je obasipala Bjukanana telefonskim
pozivima, isprva ljubaznim, a potom i oštrim. Rekla mu je da je ona ginekolog sa
licencom i da ne može da dopusti da nekvalifikovana osoba pregleda njene
pacijentkinje, da je preuzela mnogo slučajeva od ginekologa koji je napustio
Centar; da ima mnogo više pacijenata nego što je ugovorom predviđeno. S
obzirom na sve to, ona ne može da održi kvalitet lečenja pacijenata i Centar
mora što pre da zaposli još jednog ginekologa.
„Bjukanan me je podsetio da mi upražnjavamo timski rad i da moram da se
prilagodim tom timu. Rekla sam mu da ako se odupire angažovanju još jednog
ginekologa, može celu stvar da nabije sebi u dupe. Tako sam dobila počasno
mesto na njegovom spisku za odstrel. Ali, Marti Marou je imao još gore
probleme. Prema ugovoru je trebalo da leči hiljadu šeststo pacijenata, ali se kod
njega lečilo dve hiljade i dvesta. Nekvalifikovani novi lekari lečili su četiristo do
šeststo pacijenata. Istraživač nije imao pojma o internoj medicini. Kada je radio
na odeljenju za intenzivnu negu, medicinske sestre su umesto njega prepisivale
lekove. Nije izdržao ni dva meseca. Pacijenti su uskoro primetili da Centar ima
nekoliko loših lekara; kada je Centar zaključio ugovor sa jednom malom
fabrikom o medicinskoj zaštiti njihovih radnika, njih četrdeset od pedeset je
želelo da se leči kod Marti Maroua. I on i ja smo, naravno, poludeli. Mnoga imena
na zdravstvenim kartonima nisu nam bila poznata. Često smo morali da
ispisujemo recepte za pacijente drugih lekara; morali smo da prepisujemo
lekove pacijentima koje nismo poznavali niti imali uvid u njihove bolesti. Kako
smo kao lekari bili samo nameštenici, nismo imali nikakav uticaj na opštu
manjkavost kvaliteta koja je vladala u Centru.“
Gven je dalje pričala kako je jedna medicinska sestra bila posebno loša. Marti
Marou ju je nekoliko puta uhvatio u greškama kada mu je davala na potpis
recepte za lekove koje su pacijenti već primali. „Tako je, na primer, pacijentu
kome je bio potreban ‘Ksanaks’, napisala ‘Zentaks’. Stalno smo morali da je
kontrolišemo.“
Gven je ljutilo i to što se osoblje na prijemu i na telefonu ponašalo neljubazno
prema pacijentima i što njihove telefonske upite često nije prenosilo lekarima.
„Marti Marou i ja smo ih grdili i vikali na njih“, reče Gven. „Redovno smo to
javljali Bjukananu i žalili se. Njemu je to odgovaralo, jer je time što se nije
obazirao na naše žalbe, pokazao gde nam je mesto. Marti Marou je konačno
napisao pismo predsedniku organizacije, penzionisanom urologu, koji je živeo u
Los Anđelesu. Marti se žalio na medicinsku sestru, osobu na recepciji i
Bjukanana i molio predsednika da ih sve troje premesti. Bjukanan je primio
telefonski poziv od predsednika i obavestio sestru i osobu sa recepcije o žalbi
dr Maroua. Kada ih je kasnije sreo, obe su ispričale istu priču: doktor Martin
Marou ih je seksualno uznemiravao. Možeš da zamisliš Bjukananov trijumf.
Poslao je Marou preporučeno pismo kojim ga je obavestio o tužbi za seksualno
uznemiravanje i informisao ga da je suspendovan na dve nedelje, i da će se za to
vreme sprovesti istraga povodom tužbe.
Marti ima veoma zgodnu ženu o kojoj celo vreme priča i dve ćerkice, sa
kojima provodi svaki slobodan trenutak. Odmah je ispričao ženi šta se dešava.
Bio je to početak užasnih dana za njih oboje. Bjukanan je namerno mnogim
ljudima rekao da je Marou suspendovan i zbog čega. Ove glasine su ubrzo doprle
i do ušiju prijatelja porodice Marou. Marti Marou je nazvao svog starijeg brata,
Danijela J. Maroua, koji je bio jedan od partnera u advokatskoj kancelariji
„Golding, Grifi i Mur“ na Volstritu. Danijel Marou je nazvao Bjukanana i rekao mu
da najavljena istraga mora da se obavi i da njegov klijent, dr Martin Bojden
Marou, zahteva temeljito ispitivanje svih osoba u njegovom odeljenju.“
Roberta se uspravila. Iako se više nije bavila pravom, određeni slučajevi su i
dalje budili njeno interesovanje. „Da li si sasvim sigurna da Marti Marou nije...“
Gven se osmehnula i klimnula glavom. „Pomenuta medicinska sestra je pri
kraju pedesetih i poprilično je punačka. Kako i sama postajem starija i deblja,
nikako ne želim da ismevam stare i debele, ali ne mogu da pretpostavim da su
one seksualno atraktivnije od mladih žena koje još nisu imale problema sa
celulitom. Dama na prijemu ima doduše tek devetnaest godina, mršava je i puna
mržnje. Ukupno jedanaest žena stalno rade sa Marouom, a tri ili četiri od njih su
prave lepotice. I svaka od njih, osim ove dve, izjavila je da ih doktor Marou
nikada nije uznemiravao. Doduše, jedna od sestara se prisetila da je jednog
ponedeljka izjutra rekla Marou da ima za njega jedan test. ‘Ako ste stvarno tako
dobar dijagnostičar, onda pogledajte Džosi i Frensin u oči i recite mi, koja od
njih je provela vikend s nekim muškarcem’. ‘Verovatno Frensin’, odgovorio je,
‘pošto sva zrači.’“
„I nije baš neka optužba“, reče Roberta suvo.
„To je bilo najgore čime su mogli da ga terete. Nijedna od tužiteljki nije mogla
da navede nikakav dokaz i bilo je jasno da su optužbu zajedno isplele posle
njegove pritužbe na njihov rad. I drugi u Centru su se žalili na radne učinke njih
dve, tako da su posle istrage i medicinska sestra i dama sa prijema otpuštene.“
„A Bjukanan?“
„Doktor Bjukanan je još na svom mestu. Centri koji su pod njim donose
znatan profit. Martija je napismeno obavestio da istraga nije potvrdila navode
pritužbe, te da on i dalje može da radi kao internista u Higland Family Healt
Center. Marti mu je odmah odgovorio da namerava njega i obe otpuštene
službenice da tuži za klevetu, a OZZ za nepoštovanje ugovora. Predsednik
organizacije je specijalno tim povodom stigao iz Kalifornije kod nas u Ajdaho.
Sreo se sa Martijem i pitao ga kakve planove ima za budućnost. Kada mu je
Marti rekao da namerava da otvori privatnu ordinaciju, predsednik mu je
predložio, da bi, u cilju izbegavanja negativnog publiciteta suđenja, Organizacija
bila spremna da mu u tome pomogne. Ponudio je da Marti, do isteka
ugovorenog roka, prima i dodatnu platu u iznosu od ukupno pedeset dve hiljade
dolara. Osim toga, Marti može da ponese kompletnu opremu iz svoje ordinacije,
uključujući i aparat za EKG i uređaj za sigmoidioskopiju, za koji niko od ostalih
lekara nije smatrao da je vredno da nauče da njime rukuju. Marti je odmah
pristao.“
U tom trenutku, nastavila je Gven, njoj je postalo jasno da ni ona ne želi da
ostane u OZZ. „Međutim, bila sam u stisci. Fil je otkrio svoju ljubav prema
predavanjima, a ja nisam želela da mu kvarim planove za karijeru. Onda je na
jednom kongresu sreo dekana Fakulteta za biznis Masačusetskog univerziteta.
Dekanu je ubrzo postalo jasno da bi Fil bio idealna dopuna tamošnjeg
nastavničkog kadra. Odmah sam i ja zapretila Bjukananu tužbom za
nepoštovanje ugovora i posle određenog cenkanja bio je spreman da preuzme
troškove našeg preseljenja na istok. U septembru se vraćamo, a Fil će držati
nastavu u Amherstu.“
Gven je zastala i smejući se posmatrala svoju prijateljicu, koja je skakala i
divljala kao uzbuđeno i presrećno dete.
 39.
Krštenje mosta
„I? Šta ćeš raditi kad dođeš?“, upita Roberta.
Gven je slegla ramenima. „I dalje smatram da je organizovano zdravstvo
jedina šansa za Ameriku da zdravstvenom zaštitom pokrije sve svoje građane.
Verovatno ću potražiti neku drugu takvu organizaciju u kojoj ću moći da radim.
Ali ovog puta ću se pre toga uveriti da je stvarno dobra.“
Sledećeg jutra je zajedno sa Robertom otišla u grad. Šetale su duž ulice Mejn i
Gven je zamišljeno posmatrala kako ljudi pozdravljaju svoju doktorku ili joj se
smeše. U ordinaciji je išla iz sobe u sobu, sve detaljno razgledala i tu i tamo
postavljala poneko pitanje.
Dok se Roberta bavila svojim pacijentima, Gven je sedela u čekaonici i čitala
ginekološke časopise. U podne su kod „Sotbija“ naručile sendviče.
„Koliko ginekologa ima ovde, u brdima?“
„Nijednog. Žene moraju da se voze do Springfilda, Amhersta ili Nortemptona.
U Grinfildu postoje dve babice koje u brdima obavljaju kućne posete. Ali mesta
se šire, tako da je u međuvremenu već dovoljno žena da bi mogao da se zaposli
jedan ginekolog.“ Bilo bi neumesno nadati se da bi Gven otvorila ordinaciju u
brdima i Roberta nije bila iznenađena kada je njena prijateljica samo klimnula
glavom i prešla na drugu temu.
Te večeri su bile pozvane kod Tobi i Jana. Za vreme obeda je zazvonio
telefon; javljali su Janu, kao glavnom lovočuvaru, da je u Kolrenu neki strelac
povredio beloglavog orla. Zbog toga se Jan, odmah posle večere, odvezao da vidi
o čemu je reč. Bilo je to baš dobro jer su tri žene sada mogle da sednu u dnevnu
sobu i ćaskaju.
Roberta je imala loše iskustvo sa upoznavanjem dve bliske prijateljice. Takav
susret je mogao da izazove ljubomoru i rivalstvo koje je moglo sve da pokvari;
ili bi obe, tek upoznate osobe, odmah shvatile šta je u svakoj od njih njihova
zajednička prijateljica našla. Srećom, Tobi i Gven su reagovale jedna na drugu
spontanom simpatijom.
Tobi je sve saznala o Gveninoj porodici, i potpuno otvoreno je pričala o svojoj
čežnji za detetom i njenim i Janovim razočaranjem posle svih uzaludnih
pokušaja.
„Ova žena je najbolji ginekolog koga znam“, reče Roberta. „Jako bi me umirilo
ako bi te ona sutra prepodne pregledala u mojoj ordinaciji.“
Tobi je oklevala i konačno prihvatila. „Ako to za vas nije preveliki problem.“
„Koješta. To mi nije nikakav problem“, odgovori Gven.
Sledećeg jutra, posle pregleda, sve tri su sedele u ordinaciji. „Imate li
određene bolove u predelu donjeg trbuha?“, upita Gven.
Tobi klimnu glavom. „Ponekad.“
„Nisam uspela da otkrijem ništa konkretno“, reče Gven polako. „Ali mislim da
bi trebalo da se uradi laparaskopija koja bi tačno otkrila šta se dešava u vašem
telu.“ Tobi načini grimasu. „U to je Roberta već pokušavala da me ubedi.“
Gven klimnu glavom. „Roberta je dobar lekar.“
„Da li vi obavljate laparaskopiju?“
„Radim ih skoro svakodnevno.“
„Da li bi i meni radili?“
„Samo kada bih smela, Tobi. Doduše, imam još dozvolu za Masačusets, ali ne
pripadam nijednoj bolnici. Ako dobijete termin za pregled pre nego što se
vratim u Ajdaho, rado ću učestvovati kao posmatrač i savetnik lekaru koji bi to
obavio.“
Tako je i bilo. Sekretarica Danijela Nojsa je ugovorila termin u operacionoj
sali tri dana pre nego što je Gven morala da se vrati kući. A Roberta je
razgovarala sa dr Nojsom koji je odmah bio spreman da prihvati Gven kao
posmatrača koji će viriti preko njegovog ramena.
„Zašto i vi ne prisustvujete?“, rekao je Roberti. „Vi biste mogli da virite preko
mog drugog ramena.“

Sledećih pet dana Gven je posećivala više organizacija za zaštitu zdravlja i

lekare u okolini Amhersta. Pete večeri je sa Robertom gledala na televiziji
diskusiju o nacionalnoj zaštiti zdravlja u Sjedinjenim Državama. Bilo je
frustrirajuće. Svaki učesnik u diskusiji priznavao je da je sistem zdravstvene
zaštite neefikasan, nepristupačan i preskup. Najjednostavniji i najekonomičniji
postupak bilo bi uvesti sistem jedinstvenog platioca, koji se već primenjuje u
mnogim industrijski razvijenim zemljama. Sastoji se u tome da vlada naplaćuje
poreze i plaća zdravstvenu zaštitu za sve građane. I dok američki kapitalizam
nudi najbolje aspekte demokratije, nudi i najgore u vidu plaćenih lobija koji vrše
ogroman pritisak na Kongres da zaštiti masne profite zdravstvene industrije.
Ogromnu armiju lobista predstavljaju privatna osiguravajuća društva, domovi
za negu starih, bolnice, farmaceutska industrija, lekarska udruženja, radnički
sindikati, poslovna udruženja, zagovornici abortusa koji žele da ih plaća država,
protivnici abortusa koji žele na svaki način da ih spreče, dobrotvorna društva,
stari ljudi...
Borba za novac je bedna i prljava i nije lepa za gledanje. Pojedini republikanci
čak otvoreno priznaju da žele da obore predloženi zakon o reformi zdravstva,
jer bi njegovo usvajanje poboljšalo šanse predsednika da bude ponovo izabran.
Drugi republikanci se zalažu za opštu medicinsku zaštitu, ali kažu i da će se
boriti protiv povećanja poreza ili finansiranja osiguranja na račun poslodavaca.
Pojedine demokrate, koji misle na izbore koji zavise od lobista, govore isto što i
republikanci.
Svi poslovni ljudi na televiziji bili su istog mišljenja – da svaki novi sistem
mora da se uvodi postepeno, korak po korak, dugi niz godina, i da bi bili
zadovoljni ako ikada devedeset procenata stanovništva Sjedinjenih Država
bude zdravstveno osigurano.
„Idioti! Oni misle da je devedeset odsto osiguranih neki čudesan uspeh!
Znaju li oni da tada ostaje još dvadeset pet miliona ljudi bez zdravstvene
zaštite? Time stvaraju u Americi kastu nedodirljivih, milione ljudi koji su toliko
siromašni da nemaju drugi izbor nego da se prepuste bolesti ili smrti.“
„Kako će se sve ovo završiti, Gven?“
„Ah, nekako će skrpiti neki prihvatljivi sistem – ali tek posle protraćenih
godina, protraćenog zdravlja i izgubljenih života. Ali već sama činjenica da Bil
Klinton poseduje hrabrost da ovaj problem iznese pred javnost, dovešće do
nekih promena. Nepotrebne bolnice se zatvaraju, druge se spajaju. Lekari više
ne prepisuju nepotrebna ispitivanja...“
Tužno je pogledala Robertu. „Lekari će morati, i bez veće podrške političara,
da pokušaju nešto da promene: recimo da pojedine ljude leče besplatno.“
„To već radim.“
Gven klimnu glavom. „Prokletstvo, ti i ja, mi smo dobri lekari, Roberta. Kako
bi bilo da osnujemo sopstvenu medicinsku organizaciju? Mogle bismo da
počnemo time da imamo zajedničku ordinaciju.“
 Nakratko je ova ideja oduševila Robertu, ali je razum ipak prevladao. „Ti si
moja najbolja prijateljica i ja te volim, Gven. Ali moja ordinacija je premala za
dva lekara, a ja ne želim da se selim. Vudfild je postao moj zavičaj, ovdašnji ljudi
su moji ljudi. Dopada mi se ono što sam ovde izgradila. Kako da ti objasnim: ne
bih volela da to upropastim.“
Gven klimnu glavom i kažiprstom zatvori Robertine usne. „Nikad ne bih
želela nešto što tebi može da naškodi.“
„Ali, kako bi bilo da otvoriš svoju sopstvenu ordinaciju negde u blizini? Mogle
bismo da sarađujemo; možda da osnujemo zajednicu nezavisnih lekara? Mogle
bismo zajednički da se snabdevamo sanitetskim materijalom i da se
međusobno zamenjujemo, da sklopimo zajedničke ugovore sa laboratorijama,
da šaljemo jedna drugoj pacijente, da zajednički angažujemo knjigovođu koji će
voditi i tvoje i moje knjige i da zajednički razmišljamo kako da zbrinemo
neosigurane. Šta misliš o tome?“
„Sviđa mi se!“
Sledećeg popodneva su krenule da u susednim mestima traže prostorije za
ordinaciju za Gven. Posle tri dana, u Šelburn Felsu su našle nešto odgovarajuće u
dvospratnici od cigala, u kojoj su se nalazile dve advokatske kancelarije i škola
plesa.

U utorak su ustale pre svanuća, popile na brzinu kafu i u jutarnjoj svežini se

odvezle u bolnicu. Zajedno sa dr Nojsom oprale su ruke, kao što propisuje
dezinfekcioni postupak, taj neophodan ritual njihovog poziva. U rukavicama i sa
maskama stajali su u operacionoj sali kada je u šest sati i četrdeset pet minuta
uneta Tobi.
„Zdravo, mala!“, reče Roberta iza svoje maske i namignu joj.
Tobi se tužno smešila. Već je bila priključena na infuziju: rastvor
ringerlaktata sa midazolom kao sredstvom za umirenje. Roberta je to čula od
Don Perona, anesteziologa, koji je upravo stavljao elektrode za EKG, merenje
pritiska i pulsa – oksimetar. Roberta i Gven su stajale prekrštenih ruku van
sterilnog područja i gledale kako dr Peron ubrizgava Tobi sto dvadeset
miligrama propofola.
Ćao, prijateljice. Lepo spavaj, Tobi, pomisli Roberta saosećajno.
Anesteziolog je dao Tobi lek za opuštanje mišića, stavio joj tubus u traheju i
pustio kiseonik pomešan sa azotnim oksidom i izoflurinom. Konačno je
zadovoljno zabrundao: „Spremna je, doktore Nojs.“
Posle nekoliko minuta, dr Nojs je napravio tri mala reza i uvukao sočivo na
fiberoptičkoj niti; nekoliko trenutaka kasnije, na ekranu se pojavila unutrašnjost
Tobine karlice.
„Endometrijske izrasline na zidu karlice“, primeti dr Nojs. „To može da bude
objašnjenje za povremene nedefinisane bolove koji su navedeni u bolesničkom
kartonu.“ Odmah potom u vidnom polju se pojavilo još nešto; pogledali su se i
klimnuli glavom. Na ekranu se videlo pet malih cisti između jajnika i jajovoda:
dva sa jedne i tri sa druge strane.
„Ovo može da objasni zašto do sada nije došlo do trudnoće“, promrmlja Gven.
„Najverovatnije“, odgovori Den Nojs veselo i poče da radi.
Posle jednog sata bile su otklonjene endometrijske izrasline, kao i sve ciste.
Tobi se odmarala u sobi intenzivne nege, a Gven i Roberta su se vozile Mohavik
putem nazad u Vudfild da bi Roberta mogla da počne s pregledima svojih
pacijenata.
„Doktor Nojs je obavio dobar posao“, reče Gven.
„On je veoma dobar. Iduće godine ide u penziju. Ima u okolini mnogo
pacijentkinja.“
Gven klimnu glavom. „Hm, onda me podseti da mu pošaljem pismo i da mu
polaskam“, reče i nasmeši se zaverenički Roberti.

Gven je u petak morala da otputuje, pa nije želela da joj četvrtak uludo prođe.
„Čuj“, reče, „ja sam znatno i velikodušno doprinela dobrobiti tvog graška
šećerca, promeniću ceo život da ti postanem sused i partner i učestvovala sam
kao savetnik u lečenju Tobi. Ima li još nešto što mogu da učinim za tebe pre
nego što otputujem?“
„Iskreno govoreći, ima. Pođi sa mnom“, reče Roberta.
U šupi je pronašla malj od kilogram i po i ogromnu, staru polugu za dizanje,
koja je verovatno pripadala još Hariju Krafordu. Dala je Gven rukavice za rad i
malj, zabacila polugu na svoje rame i odvela Gven kroz šumu, duž reke, sve do
poslednjeg mosta na kraju staze. Tri ravna kamena bila su na istom mestu gde
ih je postavila.
Ušle su u potok. Roberta je namestila polugu, zamolila Gven da je drži i jakim
udarcima malja pokušala da je uvuče pod balvan koji je utonuo u zemlju.
 „Sada moramo da pokušamo zajednički da ga podignemo.“
Brojala je: „Jedan... dva...“ Još iz nižih razreda srednje škole Roberta je znala
Arhimedovu tvrdnju da bi sa dovoljno dugom polugom mogao da pokrene
Zemljinu kuglu. Sada je verovala u nju. „...tri.“
Stvarno, kada su ona i Gven, dahćući, podigle ruke, kraj balvana se malo
odigao.
„Još samo malo!“, naređivala je Roberta stručno. „Sada moraš sama da držiš
polugu.“
Gven preblede.
„U redu?“
Gven klimnu glavom. Roberta pusti polugu i dohvati prvi ravan kamen.
„Roberta!“ Poluga je podrhtavala kada je Roberta hitro gurnula kamen pod
balvan.
Taman se sagla da dohvati sledeći, kada je Gven vrisnula: „Roberta! Ja...“
I drugi kamen je bio namešten.
„...ne mogu više!“
„Izdrži, Gven! Izdrži!“
Samo što je treći kamen bio podvučen, Gven pusti polugu i zgrči se u potoku.
Roberta je morala da upotrebi svu preostalu snagu da izvuče polugu ispod
balvana. Zagrebala je bučno po poslednjem kamenu, ali se tri kamena nisu
pomakla. Roberta se popela na obalu i prešla preko mosta.
Bio je koliko-toliko ravan. Dok je trupkala po daskama, konstrukcija je
delovala solidno i trajno. Most za generacije koje će doći.
Opet je izvela radostan ples. Most je doduše vibrirao, jer je bio fleksibilan, ali
nije tonuo. Roberta diže glavu, pogleda u zeleno granje drveća i poče da trupka
od radosti.
„Krštavam te ‘Gvendolin T’, što treba da znači: ‘Gebler – most iz snova’!“
Dole u potoku, Gven je pokušavala da vrisne, ali je puštala samo zvuke
prigušenog kikotanja.
„Mogu da uradim sve. Sve“, reče Roberta šumskim duhovima, „uz malu
pomoć svojih prijatelja.“
 40.
Aguna i medved
Maj je bio blag i prijatan. Zagrejana zemlja je sada mogla da se obrađuje, grobovi
da se kopaju. Petog maja, dva dana pre godišnje opštinske proslave, sanduk Eve
Gudhju je sahranjen na groblju u Vudfildu. Džon Ričardson je izgovorio nad
grobom jednostavne ali potresne reči. Došla je samo šačica ljudi, uglavnom
stariji svet, koji su se još sećali da Eva potiče iz stare porodice koja je odavno
povezana sa istorijom mesta.
Po povratku sa sahrane Roberta je posejala jednu od svojih leja. Sejala je
gusto, da ostane što manje mesta za korov. U brazde je posejala dve vrste
šargarepe, tri vrste zelene salate, rotkvice i rotkve, luk vlašac, cveklu, bosiljak,
peršun, mirođiju i pasulj puzavac. Nekako ju je tešilo da se Eva sada nalazi u
zemlji koja može da donese toliko dobra.
Kada je završila posao i sklonila alat, bilo je već kasno popodne. Upravo je u
kuhinji prala posuđe kada je zazvonio telefon.
„Halo, ovde doktorka Kol.“
„Doktorko Kol, ja sam Barbara Justis, direktorka Klinike za planiranje
porodice u Springfildu.“
„Da?“
Barbara Justis joj je iscrpno i mirno iznela svoju nezavidnu situaciju. Njeni
lekari su podlegli zastrašivanju i pretnjama nasiljem militantnih protivnika
abortusa i ubistvom dr Gana na Floridi.
„Tačno, ali je ubica osuđen na doživotnu robiju. To bi trebalo da spreči strah.“
„Tome se nadam. Ali, činjenica je da mnogi lekari ne žele da sebe i svoje
porodice izlože tom riziku. Ne mogu da im zamerim, ali ako ne nađem nekoliko
lekara koji bi pomogli, moraću da zatvorim Kliniku. To bi bilo tragično, jer smo
ženama stvarno potrebni. Razgovarala sam sa Gven Gebler i ona je predložila da
vas nazovem.“
Ona to nije mogla da učini! Prokletstvo, Gven, kako si samo mogla? Bes u njoj je
rastao.
Barbara Justis joj je rekla da već ima nekoliko hrabrih ljudi koji će raditi na
Klinici. Gven je takođe obećala da će, kada se bude preselila, biti na raspolaganju
jedan dan nedeljno. Glas na telefonu je preklinjao Robertu da i ona žrtvuje jedan
dan i da preuzme abortuse u prvom tromesečju trudnoće.
„Žao mi je. Ne mogu. Premija za moje osiguranje od grešaka u lečenju iznosi
tri i po hiljade dolara godišnje. Ako bih radila za vas, povećala bi se na preko
deset hiljada.“
„Mi ćemo vam platiti osiguranje.“
„Ali, nedostaje mi hrabrost kao i ostalima. Jednostavno – bojim se.“
„Naravno da se bojite i to s pravom. Hoću samo da vam kažem da mnogo
novca investiramo u obezbeđenje. Imamo naoružane stražare. Imamo i
dobrovoljce telohranitelje, koji dovoze i odvoze lekare.“
Roberta nije želela da ima bilo kakvu vezu sa svim tim. Niti sa opštom
kontroverzom, gnevnim masama i mržnjom. Svoj slobodan dan je želela da
iskoristi za rad u šumi, šetnje, sviranje na gambi.
Nije želela nikada više da vidi unutrašnjost neke klinike za abortuse. Večito
će je pratiti ono što se Sari desilo, toga je bila svesna. Ali nije mogla ni da se
otrgne od pomisli na sudbinu mlade Eve Gudhju i drugih žena sa sličnim
sudbinama.
„Pa, onda ću da žrtvujem svoj slobodni četvrtak.“

Između mosta „Gvendolin T“ i Robertine kuće ostalo je neraskrčeno samo jedno

malo parče šume – uglavnom gusto žbunje, šikara i drveće zbijeno jedno uz
drugo. Ostao joj je još jedan četvrtak pre nego što počne da radi na klinici. Rešila
je da tog dana makar pokuša da završi stazu.
Ustala je rano, za doručak je jedva nešto pojela, jer je želela da što pre bude
napolju i da počne sa radom. Kada je sklonila posuđe, čula je grebanje na
vratima iz dvorišta i pustila Agunu unutra.
Kao i obično, Aguna ju je ignorisala. Ispitala je kuću i čekala na prednjim
vratima da je pusti da ponovo izađe. Roberta je odustala da svojoj uobraženoj
posetiteljki ukazuje posebnu pažnju. Otvorila je vrata da je pusti napolje, ali je
Aguna oklevala, isturila grbu sa nakostrešenom dlakom i podigla rep uvis. Ličila
je na karikaturu ljute mačke; konačno se okrenula i vratila u kuću.
„Šta je, Aguna? Od čega se plašiš?“
Žurno je zatvorila vrata, okrenula ključ u bravi i provirila kroz prozor napolje.
 Kroz visoku travu se gegao medved. Roberta nije mogla da veruje da medved
u brdima Masačusetsa može da bude tako velik. Očigledno je bio mužjak,
životinja čiji su joj tragovi nedeljama ranije pali u oči. Stajala je kao opčinjena i
nije bila u stanju da se pomeri sa prozora, čak ni da bi uzela svoju kameru.
Nekoliko metara ispred kuće medved je zastao ispred drveta jabuke i stao na
zadnje noge jer je nanjušio na grani sasušene plodove preostale od prošle
godine. Zatim se spustio na sve četiri i odgegao iz Robertinog vidokruga, ka
drugoj strani kuće.
Roberta je odjurila uz stepenice do prozora svoje spavaće sobe i gledala
odozgo pravo u medveda: zurio je u svoj odraz u staklu jednog prozora u
prizemlju. Roberta je bila skoro sigurna da medved veruje da ima pred sobom
drugog medveda i nadala se da neće postati agresivan i razbiti prozor. Njegovo
čupavo crno krzno se nakostrešilo na vratu i ramenima. Ogromna, široka glava
je bila malo nakrenuta a njegove oči, premale za tu masivnu glavu, neprijateljski
su svetlucale.
Trenutak kasnije okrenuo se od svog obraza u staklu. Sa mesta gde je Roberta
stajala, snaga tih jakih ramena i začuđujuće debelih nogu, bila je zastrašujuća.
Prvi put u životu Roberta je osetila da joj se kosa na potiljku kostreši. Aguna i
ja, pomislila je.
Gledala je za medvedom sve dok nije nestao u šumi; onda je otišla u kuhinju,
spustila se na stolicu i nepomično sedela.
Mačka je bojažljivo prišla vratima. Kada ih je Roberta otvorila, Aguna je samo
načas oklevala, a onda otrčala u suprotnom smeru od onog kuda je otišao
medved.
Roberta je ponovo sela. Sada je nemoguće da idem u šumu, rekla je sebi.
Ipak, znala je da ako stazu ne završi tog dana, teško da će uskoro imati
vremena za to.
Posle pola sata je otišla u šupu, nalila benzin u motornu testeru i krenula u
šumu. Jan Smit joj je govorio da se medvedi plaše ljudi i da ih izbegavaju.
Međutim, čim je ušla u tamnu, senovitu šumu, spopao ju je strah kad je shvatila
da je napustila svoju teritoriju i stupila na medvedovu. Jan ju je ubeđivao da
medvedi čim čuju šumove ili nešto slično što ih upozorava na prisustvo ljudi,
odmah odlaze. Zbog toga je uzela štap i njime udarala o ručku testere. Jan joj je
takođe rekao da zviždanje ne predstavlja upozorenje za medvede, jer su navikli
na glasove ptica. Zbog toga je počela, što je glasnije mogla, da peva pesme koje
je pevala kao tinejdžer na Trgu Harvard: „Ova zemlja je tvoja zemlja“ i „Gde je
nestalo sve cveće“. Bila je usred pesme „Kad sveci marširaju“ kada je prešla
preko svog novog mosta.
Osećala se sigurnom tek kada je motor testere zaurlao i bukvalno se bacila na
žbunje, da bi teškim radom odagnala strah.
 41.
Srodne duše
Klinika za planiranje porodice u Springfildu bila je smeštena u jednoj lepoj
staroj kući od opeke u ulici Stejt. Kuća je spolja delovala malo zapušteno, ali je
inače bila u dobrom stanju. Roberta je obavestila Barbaru Justis da će, bar u
ovom trenutku, dolaziti radije bez pratnje jer nije verovala da pratnja može da
bude stvarna zaštita. Međutim, kada je svoja kola ostavila jedan blok dalje od
klinike i nastavila peške, počela je da sumnja u ispravnost svoje odluke. Desetak
demonstranata je stajalo ispred klinike i samo što je zakoračila na prvi stepenik,
počela je vika i zviždanje, a pred lice su joj gurali transparente.
Jedna od demonstrantkinja držala je transparent sa natpisom: ISUS JE
PLAKAO! Imala je, po Robertinoj proceni, tridesetak godina, dugu kosu boje
meda, uski, lepo oblikovani nos i smeđe oči pune bola. Nije vikala, nije mahala
transparentom, samo je stajala. Njen pogled se ukrstio sa Robertinim; znala je
da je nikad pre nije srela, ali je nekako imala osećaj da se poznaju. Zbog toga joj
je klimnula glavom, a žena je odgovorila klimanjem.
Stigla je na ulaz i ušla u zgradu, a haos je ostao iza nje.

Sa medicinskog aspekta, nije joj bilo teško da se opet navikne na proceduru

abortusa, ali je povećana napetost postala sastavni deo njenog života.
Užas ju je obuzimao svakog četvrtka, ali je cele nedelje bila izložena teroru.
Uskoro su prepoznavali njena kola. Samo dve nedelje po početku rada na klinici,
počeli su redovni pozivi – sa proklinjanjima, okrivljavanjima i pretnjama.
Ubico, umrećeš. Umrećeš, umrećeš u mukama. Kuća će ti goreti, a ti nećeš doći
da gledaš ruševine u požaru, jer ćeš ležati u pepelu. Dobro nam je poznata tvoja
kuća u Vudfildu, na putu za Laurel Hil. Tvoje jabuke u voćnjaku treba da se okrešu,
a uskoro mora i krov da ti se popravlja; ali nema potrebe da se za to brineš! Kuća
će ti goreti. A ti ćeš biti u njoj!
U početku se nije trudila da traži tajni broj; pa ljudi iz mesta moraju da nađu
svog lekara.
Jednog jutra je otišla u policijsku stanicu koja se nalazila u prizemlju većnice i
razgovarala sa Makom Makortnijem. Šef policije je pažljivo slušao dok mu je
pričala o pretnjama.
„Morate te pretnje da shvatite ozbiljno“, rekao je. „Veoma ozbiljno. Ispričaću
vam nešto. Moj otac je bio prvi katolik koji je došao u ovaj grad. Bilo je to
trideset prve. I jedne noći je došao Kju-klus-klan.“
„Mislila sam da su oni postojali samo na Jugu.“
„Ne, ne... Jedne noći su se pojavili u svojim jenkijevskim belim čaršavima i na
našem pašnjaku spalili veliki drveni krst. Očevi i stričevi onih ljudi koje vi i ja
poznajemo, koje svakodnevno srećemo, spalili su pred kućom mog oca veliki
drveni krst samo zbog toga što se jedan čikopeja katolik usudio da se doseli
ovamo. Vi ste izvanredna žena, doktorko Kol. Znam to jer sam vas video u akciji
i pažljivo vas posmatrao, iako to niste primetili. Od sada ću još brižljivije motriti
na vas. Vas i vašu kuću držaču na oku.“
Roberta je imala tri HIV pozitivna pacijenta: jedno dete koje je inficirano
transfuzijom krvi i bračni par – muž je zarazio ženu.
Jednoga jutra je došao u ordinaciju sin Džordža Palmera, Harold, u pratnji
svog prijatelja. Dok je Roberta pregledala Harolda, Eugen Devalski je u čekaonici
čitao neki časopis. Na molbu svog pacijenta, pozvala je gospodina Devalskog u
ordinaciju da utroje porazgovaraju o nalazu.
Bila je ubeđena da ono o čemu želi sa njim da razgovara za njega ne
predstavlja neko iznenađenje. Oboje su već tri godine znali da je Harold HIV
pozitivan. Kratko vreme pre njegovog povratka u Vudfild, ustanovili su kod
njega prvi Kapoši sarkom koji je bio pokazatelj punog izbijanja bolesti. Za vreme
razgovora muškarci su mirno sedeli i suvim, bezbojnim glasom odgovarali na
njena pitanja. Posle razgovora o simptomima, Harold Palmer je s oduševljenjem
pričao kako se raduje povratku u Vudfild. „Nikada ne možeš izbaciti selo iz
seoskog dečaka.“
„A kako se vama ovde dopada, gospodine Devalski?“
„Ah, vrlo dobro.“ Smešio se. „Upozorili su me da ću ovde živeti među hladnim
Jenkijima; ali one koje sam do sada sretao bili su ljubazni i srdačni. Osim toga,
izgleda da su ovde farmeri u većini poreklom Poljaci. Već smo dobili dva poziva
na domaću klobasu, golumpki i galuska, koje smo, naravno, s radošću prihvatili.“
„Koje si ti s radošću prihvatio“, reče Harold Palmer smejući se. Napustili su
ordinaciju u srdačnoj diskusiji o poljskoj kuhinji.
Sledeće nedelje je Harold došao sam da dobije injekciju. U roku od nekoliko
minuta plačući je ležao u Robertinom naručju. Pritisla mu je glavu na svoje
rame, milovala ga po kosi, zagrlila ga i ohrabrivala; činila je sve što je u moći
jednog lekara. Tako se među njima stvorio odnos koji je bio potreban za
Haroldov dug put po mukama.
Za mnoge njene pacijente bila su to teška vremena. Na televiziji su doduše
javljali da vrednosti akcija rastu, ali je ekonomska situacija u brdima bila loša.
Jednog dana se Tobi naljutila kada se jedna žena, koja je za pregled prijavila
samo svoju najmlađu ćerku, u zakazano vreme pojavila sa sve troje svoje dece.
Ljutnja je prošla kada je shvatila da žena nije osiguranik i da sasvim verovatno
ne bi imala novca da plati tri pregleda.
Upravo te večeri Roberta je čula nekog senatora Sjedinjenih Država, koji je po
drugi put arogantno tvrdio da u Americi ne postoji kriza u zdravstvenom
sistemu.

Ponekad je četvrtkom izjutra pred klinikom bila velika grupa demonstranata, a

ponekad ih je bilo malo. Roberta je primetila da se demonstranti pojavljuju i ako
je vreme loše, ali ih nema kada više dana uzastopno pada kiša – s jednim
izuzetkom: žene sa tužnim očima. Bez obzira na vreme, ona je uvek bila tu.
Nikad nije vikala niti mahala transparentom.
Svakog četvrtka bi jedna drugoj klimnule glavom – nevoljno priznanje
čovečnosti protivniku. Jednog kišovitog i vetrovitog jutra Roberta je izuzetno
rano došla na kliniku i primetila da žena u žutoj kišnoj kabanici sama stoji na
ulici. Klimnule su jedna drugoj glavom, kao i obično, i Roberta je krenula uz
stepenice, a onda se još jednom okrenula. Voda se slivala sa ženine kabanice.
„Čujte, rado bih vas pozvala na šolju kafe. U kafanu, tu na uglu.“
Ćutke su se pogledale. Konačno je žena klimnula glavom. Na putu za kafanu
stala je pored „volvo“ kombija i stavila transparent u njega.
U kafani je bilo toplo i suvo; prostorija je odzvanjala od lupe posuđa i grubih
glasova muškaraca koji su raspravljali o sportu. Obe su skinule kišne mantile i
sele za sto jedna naspram druge.
Žena se osmehnula. „Da li ovo treba da bude petominutni prekid vatre?“
Roberta pogleda na sat. „Da kažemo desetominutni! Onda moram na kliniku,
na posao. Ja sam Roberta Kol.“
„Abi Oliver.“ Malo je oklevala a onda pružila ruku koju je Roberta prihvatila.
„Vi ste lekarka, zar ne?“
 „Da. A vi?“
„Nastavnica.“
„Koja oblast?“
„Engleski za niže razrede.“
Obe su naručile kafu bez kofeina. Usledilo je zbunjeno ćutanje u kojem su obe
očekivale prvu pakosnu primedbu od one druge. Roberta je osećala da mora
ovoj ženi da kaže činjenice, na primer da joj kaže da se u Brazilu godišnje izvrši
isto toliko ilegalnih abortusa koliko u SAD legalnih. Ali se u Severnoj Americi
samo deset hiljada žena šalje u bolnicu zbog komplikacija nastalih pri abortusu;
u Brazilu je taj broj četiristo hiljada.
Roberta je znala da i žena preko puta nje želi neizostavno da iznese svoje
argumente: na primer, da Roberti kaže u lice da svaki delić koji usisa predstavlja
jednu dušu koja želi da se rodi.
„Ovo je kao nekada zatišje u Građanskom ratu“, reče Abi Oliver, „kada su
vojnici izlazili iz svojih rovova i razmenjivali duvan i hranu.“
„Da. Može se tako reći. Samo – ja ne pušim.“
„Ni ja.“
Razgovarale su o muzici. Ispostavilo se da obe vole Mocarta, da se dive Ocavi
i da ih je ožalostio gubitak Džona Vilijamsa kao dirigenta bostonskih pop
muzičara.
Abi Oliver je svirala obou. Roberta joj je pričala o svojoj gambi. Ali, kafa je bila
ispijena.
Roberta se smeškala, odgurnula stolicu i Abi Oliver je klimnula glavom i
zahvalila se. Dok je Roberta plaćala, žena je izašla na kišu. Kada je Roberta izašla
iz kafane, Abi je već uzela iz kola svoj transparent i šetala gore-dole ispred
klinike. Dok se Roberta pela uz stepenice, obe žene su izbegavale da se
pogledaju.
 42.
Bivši major
Za obrađivanje svoje bašte krala je po pola sata po povratku iz ordinacije. Često
je radila i kada se smrkne, a paradajz i papriku je rasađivala i po kiši. S tačke
gledišta povrtara, to nije bilo baš preporučljivog ali to je bilo jedino moguće
vreme koje je mogla da odvoji. Bilo je to delimično, nedovoljno posvećeno
bavljenje baštovanstvom, ali joj se ipak sviđalo; uživala je u osećanju koje joj je
pružao rad sa zemljom.
A bašta je uspevala. Jedne srede, kasno popodne, kada je čučala ispred leje i
brala salatu, ispred njenog prilaznog puta je zakočio neki auto sa registracijom
Konektikata.
Uspravila se i videla kako vozač izlazi iz kola i hramajući joj prilazi. Vitak, oko
struka malo popunjen, srednjih godina, visokog čela, čelično sive kose i bujnih
brkova.
„Doktorka Kol?“
„Da.“
„Ja sam Džo Falon.“
U prvom trenutku ime joj nije ništa govorilo, ali se onda setila raketnog
napada na kola, o kojem joj je Dejvid pričao, kada je jedan katolički sveštenik
ranjen, a drugi poginuo.
Protiv svoje volje, pogledala je u njegove noge.
Primetio je. „Da.“ Podigao je desno koleno i kucnuo na donji deo noge.
Delovalo je kao drvo. „Onaj Džo Falon“, rekao je i smejuljio se.
„Vi ste bili poručnik ili major?“
„Major. Poručnik je bio Berni Tauers. Neka počiva u miru! Ali već dugo
vremena nisam major. A isto tako, već dugo nisam sveštenik.“
Izvinjavao se što je došao bez prethodne najave. „Na putu sam ka manastiru
trapista u Spenseru. Treba tek sutra da budem tamo, a na mapi sam video da uz
malo zaobilaženja mogu da svratim do vas. Rado bih sa vama popričao o
Dejvidu.“
 „Kako ste me pronašli?“
„Pitao sam kod vatrogasaca gde stanujete.“ Imao je prijatan osmeh; tipičan
osmeh irskog šarmera.
„Dođite u kuću.“

Sedeo je za kuhinjskim stolom i posmatrao kako ona pere salatu. „Da li ste već
jeli?“
„Nisam. Ako imate vremena, rado bih vas pozvao na večeru.“
„Ovde u brdima ima malo restorana, a i svi su prilično daleko. Upravo sam
htela sebi da pripremim jednostavnu večeru: jaja i salatu. Smem li da vas
pozovem da mi se pridružite?“
„To bi bilo lepo od vas!“
Iskidala je zelenu salatu i rukolu, isekla kupljeni paradajz, tostovala hleb iz
zamrzivača i ispekla kajganu. Stavila je sve to na sto.
„Zašto ste napustili sveštenički poziv?“
„Jer sam hteo da se oženim“, odgovorio je bez oklevanja, tako da je shvatila
da je na to pitanje već često odgovarao. Sagnuo je glavu. „Gospode, zahvaljujemo
Ti na darovima Tvojim.“
„Amin.“ Bilo joj je neprijatno i morala je da se savlada da ne jede prebrzo.
„Čime se sada bavite?“
„Predajem na koledžu. Na Lojola univerzitetu u Čikagu.“
„Sreli ste ga, zar ne?“
„Da.“ Odlomio je komad tosta, spustio ga na salatu i viljuškom gurao po
tanjiru da bi ga natopio prelivom od salate.
„Pre kratkog vremena?“
„Nedavno.“
„Javio vam se, zar ne? Rekao vam je gde se nalazi?“
„Da.“
Pokušala je da se savlada i da joj suze besa ne krenu na oči.
„Nije jednostavno. Njegov sam prijatelj – možda najbolji prijatelj – ali ja sam
samo Džo, stari drugar. Preda mnom je mogao da se pokaže u... stanju slabosti.
Vi ste mu na jedan sasvim drugi način važni; kod vas to nije smeo da rizikuje.“
„Nije mogao da rizikuje da me obavesti da je još živ? Svih ovih meseci? Znam
šta je Sara za njega značila, šta mu je učinio njen nestanak. Nije uzeo u obzir da
sam i ja ljudsko biće? O ljubavi neću ni da govorim.“
Falon je uzdahnuo. „To je tako mnogo, da niko ne može od vas da očekuje da
razumete.“
„Ali je vredelo pokušati.“
„Sve je počelo u Vijetnamu. Dva popa i jedan rabin, kao u glupim vicevima.
Dejvid, Berni Tauers i ja. Po ceo dan smo nas trojica dušebrižnika pokušavali da
u bolnicama pružimo utehu osakaćenima i umirućima. Uveče smo pisali pisma
porodicama mrtvih, a onda bismo odlazili u grad i postajali svinje: pili smo
ogromne količine alkohola.
Berni je pio isto koliko Dejvid i ja zajedno, ali je on bio poseban sveštenik, kao
stena, kada je njegov poziv bio u pitanju. Ja sam već tada imao problema da
održim svoj zavet i kada bi mi bilo potrebno razumevanje i razgovor, obraćao
sam se Jevrejinu, a ne mom sabratu u veri. Dejvid i ja smo u Vijetnamu postali
bliski prijatelji.“
Odmahnuo je glavom.
„U suštini, sve je veoma čudno. Uvek sam imao osećaj da je mene trebalo da
potrefi, a ne tog divnog sveštenika kakav je bio Berni. Ali...“ Slegnuo je
ramenima. „Ali, putevi Gospodnji su nedokučivi. Kada smo se vratili u Ameriku,
znao sam da moram da napustim svoj sveštenički poziv; ali nisam uspeo.
Postao sam prava pijanica. Dejvid se brinuo o meni, odveo me kod Anonimnih
alkoholičara, dozvao me pameti. Kada mu je umrla žena, ja sam bio na redu da
njemu pomognem. I sada sam ponovo ja na redu. On je to zaslužio, verujte mi.
Ali s njim nije lako“, rekao je, a Roberta je potvrdila.
Kada je počela da rasprema sto, ustao je i pomogao joj. Pristavila je kafu i
prešli su u dnevnu sobu.
„Šta predajete?“
„Istoriju religije.“
„Lojola. Katolički univerzitet.“
„Pa, da. Još sebe osećam velikim katolikom. Sve sam uradio strogo po
propisima, kao stari vojnik. Zamolio sam papu da me razreši svešteničkog
zaveta i molba mi je uslišena. Doroti – u međuvremenu moja žena – učinila je
isto. Bila je kaluđerica.“
„Vi i Dejvid... bili ste od vojske u stalnoj vezi?“
„Najveći deo vremena. Članovi smo jednog malog, ali rastućeg pokreta koji
pripada većoj grupi religiozno orijentisanih pacifista. Posle Vijetnama je svaki
od nas znao da nikada više ne želi rat. Počeli smo da posećujemo određene
seminare i radionice; uskoro je postalo jasno da postoji čitav niz nas sveštenih
lica i teologa svih religija, koji osećamo veoma slično.“ Zastao je jer je Roberta
otišla da donese kafu. Kada mu je pružila šoljicu, otpio je gutljaj, klimnuo glavom
i nastavio.
„Vidite! Svuda, otkad je sveta i veka, ljudi su verovali u postojanje neke više
sile i očajnički čeznuli da stupe s njom u vezu. Izgovarane su molitve, pevani
psalmi, paljene svece, davani prilozi, zaveštanja, molitve su se vrtele ukrug.
Sveti ljudi podižu ruke, kleče, bacaju se ničice na tlo. Prozivaju Alaha, Budu, Šivu,
Jehovu, Isusa i mnogobrojne jake i slabe svece. Svako od nas ima svoju
sopstvenu sliku o bogu. Svi mi mislimo da je naš izabranik onaj pravi, a da su
ostali falsifikati. Da bismo to dokazali, vekovima smo ubijali pripadnike drugih,
po nama pogrešnih religija i pri tome ubeđivali sebe da činimo sveto delo u ime
jedinog pravog boga. Još uvek se katolici i protestanti međusobno ubijaju,
Jevreji i muslimani, muslimani i hindusi, šiiti i suniti. I tako sve iznova. Posle
Vijetnama smo počeli da prepoznajemo srodne duše, vernike – muškarce i žene
– koji veruju da možemo, svako na svoj način, da traži boga, bez mahanja
krvavim mačem. Osećali smo se privučeni jedni drugima i organizovali smo
jednu dosta labavu grupu koju zovemo Miroljubivo božanstvo. Pokušavamo da
od kaluđerskih redova i fondacija prikupimo novac. Video sam u Koloradu parče
zemlje sa zgradom koje bismo rado kupili i izgradili centar za studije, gde bi se
okupljali ljudi različitih religija i razgovarali o traganju za istinskim spasenjem,
o najboljoj veri koja je, u stvari, vera u trajan svetski mir.“
„I Dejvid je član tog... Miroljubivog božanstva?“
„Da.“
„Ali, on je agnostik!“
„Oh, izvinite na mojoj nepristojnosti, ali je očigledno da vi u određenim
stvarima Dejvida uopšte ne poznajete. Molim vas, nemojte to shvatiti kao
uvredu!“
„Imate pravo, svesna sam da ga ne poznajem“, rekla je sumorno.
„On, doduše, mnogo priča o agnosticizmu, ali u dubini duše – a ja znam o
čemu govorim – on veruje da nešto, neko biće iznad njega, upravlja i vodi
njegovu egzistenciju, kao i postojanje celog sveta. On samo ne može tu moć da
definiše tako precizno da bi ga to zadovoljilo i zbog toga se pravi lud. On je
možda najreligiozniji čovek koga sam ikada upoznao.“ Falon je zastao. „Posle
razgovora s njim, siguran sam da će on jednom pokušati da vam objasni svoje
ponašanje i to, čini mi se, uskoro.“
Bila je neraspoložena i razočarana. Sara i Dejvid su joj, posle njenog burnog i
nesrećnog života, davali izglede na jedan srećan, miran život pun ljubavi. Ali,
Sara je bila mrtva, a Dejvid je bio... negde, gonjen demonima, koje nije mogla
sebi čak ni da predstavi; i očigledno mu nije bilo više toliko stalo do nje, da bi
želeo da s njom uspostavi kontakt. O svemu tome bi rado popričala sa ovim
čovekom, ali nije bila u stanju.
Oboje su odneli svoje šolje i tanjiriće u sudoperu. Kada je Falon hteo da opere
sudove, zaustavila ga je. „Nemojte se truditi. Opraću ih kad vi odete.“
Bilo mu je neugodno. „Dakle, hteo bih još nešto da vas zamolim. Sve vreme
sam na putu i u raznim mestima predstavljam Miroljubivo božanstvo.
Razgovaram sa fondacijama, pokušavam da pribavim novac za naš centar.
Jezuiti plaćaju deo mojih putnih troškova, ali u tom pogledu nisu baš
velikodušni. Imam džak za spavanje. Da li biste mi dopustili da prenoćim u vašoj
šupi?“
Dobacila mu je ljutit, ispitivački pogled, a on se smejuljio.
„Ne bojte se za vaš noćni mir! Od mene ste bezbedni. Imam najbolju ženu na
svetu. A kada čovek prekrši jedan važan zavet, onda veoma ozbiljno prihvata
ostale.“
Odvela ga je u gostinsku sobu. „Po celoj kući imate kamen-srca“, rekao je.
„Bila je divna devojčica, naša Sara.“
„Da.“
Kada je oprala sudove, on ih je obrisao. Dala mu je peškir. „Idem sada u
kupatilo samo da se istuširam a onda na spavanje. Vi ne morate da žurite. Što se
tiče doručka...“
„Ah, kada budete ustali, više neću biti tu.“
„Videćemo. Laku noć, gospodine Falon.“
„Prijatno spavanje, doktorko Kol!“
Posle tuširanja je ležala budna i razmišljala. Iz gostinske sobe se čulo tiho
mrmljanje. Verovatno je izgovarao večernju molitvu. Nije mogla da razume šta
je govorio, samo je na kraju, kada je njegov glas zazvučao zadovoljno, skoro s
olakšanjem, čula reči: „U ime Oca i Sina i Svetoga duha, amin.“ Pre nego što je
zaspala, setila se da je govorio o kršenju važnog zaveta i pitala se da li su on i
njegova kaluđerica Doroti vodili ljubav i pre nego što im je papa dao razrešenje.

U ranu zoru Robertu je probudio zvuk motora Falonovih kola. Bio je još mrak i
ona je nastavila da spava, sve dok, sat kasnije, nije zazvonio budilnik.
Gostinska soba je delovala netaknuto, samo je krevet bio zategnut vojnički
precizno, što njoj baš nije uspevalo. Presvukla je posteljinu i stavila je u korpu za
prljavi veš.
Ona i Tobi su uvele običaj da se četvrtkom izjutra nađu i srede papirologiju
pre nego što Roberta krene u Springfild. Tog jutra su pregledale papire koje je
Roberta trebalo da potpiše; Tobi joj se tajanstveno smeškala.
„Roberta, mislim... mislim da je laparaskopija uspela.“
„O, Tobi! Da li si sigurna?“
„Pa, to bih više volela da čujem od tebe. Ali mislim da već znam. Želela bih da
me ti porodiš, kada dođe vreme.“
„Ne. Do tada će Gven uveliko biti ovde, a boljeg akušera nećeš naći. Ti si
srećnica!“
„Ne, samo sam zahvalna.“ Počela je da plače.
„Prestani, ludice!“, reče Roberta i tako ju je čvrsto zagrlila da je zabolelo.
 43.
Crveni kamionet
Jednog četvrtka u julu, kada je Roberta popodne izlazila iz klinike, primetila je u
retrovizoru neki izubijani crveni kamionet. Odvojio se od ivice puta i pratio ju
je. Dok je kroz centar Springfilda vozila u pravcu Puta 91, sve vreme je vozio iza
nje.
Samo što je izašla na glavni put, pre skretanja, zaustavila se uz ivičnjak.
Uzdahnula je s olakšanjem kada je crveni kamionet projurio pored nje. Sedela je
u kolima još nekoliko minuta dok joj se puls nije normalizovao i tek tada
krenula.
Posle nekih osamsto metara, na Putu 91, opet je ugledala isto vozilo. Čekao je
na jednom parkingu i opet vozio iza nje.
Sada je već drhtala. Na raskrsnici, gde se odvajao sporedni Put 292, koji je bio
pun krivina i vodio u pravcu vudfildskih planina, odlučila je da ostane na
glavnom putu.
Ovi ljudi su očigledno znali gde ona stanuje, ali Roberta nije želela da je prate
usamljenim putevima sa malo saobraćaja. Tako je ostala na Putu 91 do
Grinfilda, krenula Putem 2 na zapad i nastavila Mohavik putem do brežuljaka.
Vozila je polako i nije gubila iz vida crveni kamionet, trudeći se da upamti što
više detalja. Na Šelburn Felsu se zaustavila na parkingu ispred zgrade policije
države Masačusets, a kola koja su je pratila stala su sa druge strane ulice.
Najradije bi im prišla i rekla da se tornjaju do đavola. Ali, ljudi poput ovih pucali
su u lekare, pa je izašla iz kola i odjurila u zgradu. U zgradi je, nasuprot
sunčanom danu ranog leta napolju, bilo sveže i mračno.
Čovek za pisaćim stolom je bio mlad, suncem opaljen, kratko podšišane crne
kose. Uniforma mu je bila uštirkana i na njegovoj košulji su se videle tri
vertikalne ispeglane linije; bile su oštrije nego da su nožem povučene. „Da,
gospođo? Ja sam policajac Bakman.“
„Od Springfilda me prate trojica u jednom kamionetu. Stoje sa druge strane
ulice.“
Ustao je i otišao s njom do vrata. Mesto na kojem je stajao crveni kamionet
bilo je prazno. Jedan drugi kamionet je jurio ulicom i smanjio brzinu kada je
primetio policajca. Bio je to žuti „ford“.
Roberta odmahnu glavom. „Ne, bio je to crveni ‘ševrolet’. Nestao je.“
Policajac klimnu glavom. „Dođite ponovo unutra!“
Seo je za sto i ispunio neki formular, njeno ime i adresu, predmet njene
prijave. „Da li ste sigurni da su vas pratili? Znate, ponekad neko vozilo
jednostavno ima isti cilj, a čovek smatra da ga prati.“
„Ne. Bila su trojica i oni su me pratili.“
„Znate, doktorica, verovatno su to bili dečaci koji su malo više popili. Vide
zgodnu ženu i prate je neko vreme. To baš nije prijatno, ali nije ni tako strašno.“
„Nije tako bilo.“
Ispričala mu je o svom radu na Klinici za planiranje porodice, o
demonstracijama i pretnjama. Primetila je da ju je veoma hladno pogledao. „Da,
mogu da pretpostavim da postoje pojedini ljudi koji vas ne vole. I šta bih sada ja,
po vašem mišljenju, trebalo da preduzmem?“
„Zar ne možete da obavestite vaša patrolna vozila da pronađu kamionet?“
„Imamo ograničeni broj vozila i ona su sva na glavnim putevima: preko za
Vermont, dole ka Grinfildu, na jugu ka Konektikatu i na zapadu sve do države
Njujork. Najveći deo seoskog stanovništva vozi kamionete, a najviše je crvenih
‘fordova’ ili ‘ševroleta’.“
„Bio je to crveni ‘ševrolet’ sa papučicama spolja. Stari model. U kolima su
sedela trojica. Vozač je nosio naočare bez okvira. On i čovek koji je sedeo do
suvozačkih vrata bili su mršavi ili prosečne debljine. Čovek u sredini bio je
debeo i imao je lepu bradu.“
„Starost? Boja kože? Boja očiju?“
„To nisam mogla da uočim.“ Iz torbe je izvadila svoj blok za recepte u koji je
unela svoja zapažanja. „Registracija im je iz Vermonta. Broj TZK – 4922.“
„Aha.“ Pribeležio je. „U redu. Proverićemo i obavestićemo vas.“
„Zar ne možete to odmah da uradite? Dok ovde čekam?“
„To može da potraje.“
Sada je i ona postala neprijatna. „Čekaću!“
„Kako hoćete.“
Sela je na klupu blizu stola. Prvih pet minuta čovek se očigledno namerno nije
bavio njenim slučajem. Onda je dohvatio telefon i izabrao broj. Čula je kada je
izgovorio vermontsku registraciju, nekome se zahvalio i spustio slušalicu.
„Šta su vam rekli?“
„Moram da im dam malo vremena. Kasnije ću ih ponovo nazvati.“
Bavio se pisarskim poslovima i ignorisao je Robertu. Dva puta je zazvonio
telefon i vodio je kratke razgovore koji se nisu odnosili na nju. Dva puta je
ustajala i nervozno izlazila da osmotri glavni put; videla je samo nešto gušći
saobraćaj zbog kraja radnog vremena.
Kada se po drugi put vratila u kancelariju, govorio je telefonom o
registarskom broju.
„Ukradene tablice“, rekao je. „Jutros su skinute na Madlej Molu sa jedne
‘honde’.“
„I? To je sve?“
„To je sve. Izdaćemo poternicu, ali oni sigurno već imaju druge tablice na
svojim kolima, u to možete biti sigurni.“
Klimnula je glavom. „Mnogo vam hvala!“ Okrenula se da pođe, ali joj je nešto
palo na pamet. „Ti ljudi znaju gde stanujem. Da li biste bili ljubazni da nazovete
policiju u Vudfildu i zamolite šefa Makortnija da dođe do moje kuće?“
Uzdahnuo je. „U redu, gospođo“, reče.

Mak Makortni je zajedno sa Robertom pretražio kuću: sobu po sobu, podrum,

tavan, a na kraju su pretražili i šumsku stazu.
Ispričala mu je o telefonskim uznemiravanjima. „Zar telefonska kompanija ne
nudi uređaj pomoću kojeg se može otkriti broj sa kog se pozivi upućuju?“
„Da. Identifikator poziva. Usluga košta nekoliko dodatnih dolara mesečno i
morate da kupite uređaj koji košta otprilike koliko i telefonska sekretarica. Ali
time dobijate samo gomilu telefonskih brojeva, a telefonska kompanija Nove
Engleske neće da otkrije kome pripadaju. Ukoliko je u pitanju policijski slučaj,
postaviće ‘lovca’. Ta usluga je besplatna, ali naplaćuju tri dolara i pedeset pet
centi za svaki broj koji su pronašli i identifikovali.“
Mak uzdahnu.
„Problem je samo u tome, Roberta, što su ta đubrad koja zovu dobro
organizovani. Oni poznaju ove uređaje pa ćete dobiti gomilu brojeva telefonskih
govornica; za svaki poziv drugu govornicu.“
„Mislite da pronalaženje telefonskih brojeva ne bi nikud vodilo?“
Odmahnuo je glavom.
Ni na šumskoj stazi nisu mogli ništa da otkriju. „Kladim se u godišnju platu
da su oni odavno izvetrili“, reče Mak. „S druge strane, ove šume su veoma guste.
Tu postoje mnoga mesta na koja kamionet može da se sakrije. Bilo bi mi milije
da noćas zatvorite prozore i zaključate vrata. Moje radno vreme prestaje u devet
sati. Bil Peters je noćas dežuran. Redovno ćemo prolaziti pored vaše kuće i
držati otvorene oči. U redu?“
„U redu.“
Bila je to duga, topla noć koja je sporo prolazila. Uvek iznova, farovi kola koja
su prolazila putem bacali su svetlosne mrlje koje su igrale po Robertinoj
spavaćoj sobi. Kola su uvek kočila kada su prolazila pored kuće, pa je
pretpostavila da je to Bil Peters u policijskim kolima.
Pred jutro je vrućina postala nesnosna. Mislila je da je u stvari glupo da i
prozore na prvom spratu drži zatvorene. U svakom slučaju, čula bi ako bi neko
postavljao merdevine uza zid. Otvorila je prozore, ležala u krevetu i uživala u
svežini koja je ulazila. Nešto posle pet sati iza kuće su počinjali da zavijaju
kojoti. Dobar znak, pomislila je, jer da u šumi ima ljudi, kojoti bi ćutali.
Negde je pročitala da to zavijanje uvek ima seksualno značenje, dogovor za
parenje, i nasmejala se dok je osluškivala dugačke zvuke: Aa-ooo-ooo-ooo-ooo-
jip-jip-jip. Ovde sam, spremna sam, dođi i uzmi me!
Njeno uzdržavanje od seksa trajalo je već veoma dugo. Pa i čovek je samo
sisar, spreman za seks kao i neki kojot. Ispružila se u krevetu, otvorila usta i
zaurlala: Aa-ooo-ooo-ooo-ooo-jip-jip-jip. Urlala je sa čoporom kojota dok je
svanjivalo i na svoje iznenađenje ustanovila da može istovremeno da oseća i
veliki strah i veliku veselost.
 44.
Koncert u zoru
Za Robertu je leto bilo puno radosti i tuge. Radila je među ljudima koji su se
divili njenoj snazi u mnogim stvarima, ali i zbog toga što je imala slabosti. Majka
Dženet Kantvel, Elena Alen, već osamnaest godina je patila od šećerne bolesti.
Konačno je došlo do problema sa cirkulacijom i do gangrene, tako da je bila
neophodna amputacija desne noge. Roberta je imala loše predosećanje, pa joj je
lečila i arteriosklerotična oštećenja na levoj nozi. Elena je imala osamdeset
godina, ali je duhom bila bodra. Hodala je na štakama i pokazivala Roberti svoje
nagrađene ljiljane i ogromne plodove paradajza koji su već počeli da rude.
Pokušavala je da nagovori Robertu da uzme njene preostale tikvice.
„Imam i ja svoje!“, protestovala je Roberta smejući se. „Hoćete li možda neku
od mojih?“
„O, bože, ne!“
Svako ko je u Vudfildu imao baštu, gajio je tikvice. Gregori Hinton je bio
mišljenja da onaj ko parkira kola u ulici Mejn, treba da ih zaključa, inače će pri
povratku na zadnjem sedištu zateći gomilu tikvica. Greg Hinton, nekadašnji
Robertin kritičar, postao je njen prijatelj i podrška i bilo joj je teško što je otkrila
rak na njegovim plućima. Kada je, kašljući i teško dišući došao kod nje, bolest je
već uznapredovala. Imao je sedamdeset godina, a od svoje petnaeste je pušio
dve kutije cigareta dnevno. Po njegovom mišljenju, bilo je i drugih razloga za
bolest.
„Svi kažu da je život farmera zdrav: radi na svežem vazduhu i tome slično. A
niko ne misli na prašinu od sena u zatvorenim ambarima i na veštačko đubrivo i
hemijska sredstva za suzbijanje korova, koje jadnik tokom života udiše. U
mnogo čemu je to nezdrav posao.“
Roberta je Grega poslala onkologu u Grinfild, gde je tomografijom dodatno
otkrivena mala, prstenasta senka u mozgu. Roberta se pobrinula za zračenje,
nadgledala hemoterapiju i patila zajedno s njim.
Ali, bilo je i pozitivnih trenutaka i nedelja. Celog leta nije bilo nijednog
smrtnog slučaja, a ljudi u Robertinoj okolini su rasli i množili se. Tobin stomak
se naduvavao kao kesa sa kokicama u mikrotalasnoj pećnici. Patila je od jutarnje
mučnine koja se često protezala na popodnevne i večernje sate. Otkrila je da joj
ledena mineralna voda sa kolutićima limuna smanjuje mučninu; tako je, između
dva napada povraćanja, sedela za svojim pisaćim stolom u Robertinoj ordinaciji
i čvrsto držala visoku čašu u kojoj su lupkale kockice leda, dok je malim,
otmenim gutljajima pila iz nje. Roberta je predvidela da Tobi u sedamnaestoj
nedelji trudnoće treba da ide na amniocentezu.
Jedan događaj je ustalasao inače miran život opštine. Jednog veoma sparnog
dana, Roberta je porodila Džesiku Garland koja je rodila trojke: dve devojčice i
jednog dečaka. Već se odavno znalo da su na putu trojke, ali posle sasvim
normalnog porođaja, slavila je cela varošica. Roberti je to bio prvi porođaj trojki,
a verovatno i poslednji, jer je odlučila da po dolasku Gejblerovih sve buduće
majke šalje kod Gven. Novorođenčad su krštena imenima: Klara, Džulija i Džon.
Roberta je uvek verovala da se seoskim lekarima ukazuje čast tako što se
bebama daju imena po njima, ali očigledno taj običaj više nije postojao.
Jednog jutra je Gregori Hinton došao, kao i obično, na hemoterapiju u njenu
ordinaciju. Posle terapije je nešto okolišio.
„Doktorko Kol, čuo sam da u Springfildu obavljate prekide trudnoće.“
Formalno obraćanje je učinilo Robertu opreznom, budući da ju je Hinton već
odavno zvao po imenu. Pitanje je nije začudilo, jer nije želela da krije i taj posao.
„Da, to je tačno, Greg. Svakog četvrtka radim na toj klinici.“
On klimnu glavom. „Mi smo katolici. Da li ste to znali?“
„Ne, to nisam znala.“
„Da, da. Rođen sam i vaspitavan kao kongregacionalista, a Stasja kao
katolikinja. Zvala se Stasja Kvjatkovski; njen otac je Posedovao farmu pilića u
Sanderlendu. Jedne subotnje večeri je došla sa svojim drugaricama na igranku u
salu većnice i tamo sam je upoznao. Posle venčanja nam se učinilo jednostavnije
da idemo u jednu crkvu i tako sam počeo da posećujem njenu. Ovde naravno
nemamo katoličku crkvu, pa idemo u crkvu Sveto ime Isusovo u Saut Dirfild.
Moguće je da sam obraćenik.
Imamo nećaku u Kolrejnu, Ritu Hinton, ćerku mog brata Artura. Oni su
kongregacionalisti. Rita je pohađala univerzitet u Sirakuzi, tamo zatrudnela, a
momak je utekao. Napustila je studije i zadržala bebu, malenu devojčicu. Moja
snaja Helena se brine o bebi, a Rita, zauzvrat, radi kućne poslove. Jako se
ponosimo našom nećakom.“
„I treba da ste ponosni. Ako je to bila njena odluka, treba da je podržite i da se
zajedno s njom radujete.“
„Radi se o tome“, rekao je tiho, „mi ne možemo da prihvatimo abortuse.“
„Ni ja ne volim abortuse, Greg.“
„Zašto ih onda vršite?“
„Zato što je ljudima koji dolaze u ovu kliniku očajnički potrebna pomoć.
Mnoge žene bi umrle ukoliko ne bi imale mogućnost da obave bezbedan, čist
pobačaj. Za njih nije merodavno šta su druge trudne žene uradile ili nisu uradile,
niti šta vi ili ja mislimo o tome; ili šta ova ili ona grupa misli. Za te žene je bitno
samo šta se u njihovom telu i u njihovoj duši zbiva i one same moraju da odluče
šta žele da učine da bi preživele.“ Pogledala ga je u oči. „Možete li to da
shvatite?“
Posle trenutka oklevanja, klimnuo je glavom. „Mislim da mogu“, odgovorio je
preko volje.
„Drago mi je zbog toga.“

Uprkos tome, nije bila više spremna da se plaši svakog novog četvrtka. Kada je
obećala Barbari Justis da će joj pomoći, odmah je dodala da je to samo prolazno,
samo dok direktorka ne nađe druge lekare. Poslednjeg četvrtka u avgustu
Roberta se vozila u Springfild čvrsto rešena da kaže Barbari Justis da više neće
raditi na klinici.
Kada se provezla pored zgrade klinike, videla je ispred nje demonstrante.
Kao i obično, parkirala je kola nekoliko blokova dalje i peške pošla prema klinici.
Pozitivan rezultat Klintonove politike bio je da su policajci demonstrante
morali da drže s druge strane ulice, tako da nisu mogli nikoga fizički da spreče
da uđe u kliniku. Pa ipak, kada bi neki auto skretao na prilaz klinici, transparenti
sa parolama i posterima bi se podizali, a vika se pojačavala.
Iz jednog megafona je grmelo: „Mamice, nemoj da me ubiješ!“
„Majko, ne ubijaj svoje dete!“
„Okreni se i idi! Spasi jedan život!“
Očigledno je neko prepoznao Robertu, koja je bila udaljena samo nekoliko
koraka od vrata.
„Ubico... ubico... ubico!“
Pre nego što je kročila u zgradu, videla je da je prozor upravne sobe razbijen.
Vrata kancelarije su bila otvorena i Roberta ugleda Barbaru Justis kako klečeći
sakuplja stakliće.
„Zdravo“, reče Barbara opušteno.
„Dobro jutro! Htela sam da sa vama nakratko porazgovaram, ali očigledno...“
„Samo uđite, Roberta! Za vas uvek imam vremena.“
„Došla sam malo ranije. Dajte da vam pomognem u sakupljanju stakla! Šta se
dogodilo?“
„Bolje pitajte ko je, a ne šta! Jedan dečak, koji je mogao da ima oko trinaest
godina, prošetao se sam pored klinike sa papirnom kesom u rukama.
Neposredno ispod mog prozora je izvadio ovo iz kese i bacio.“
Kamen veličine lopte za bejzbol ležao je na Barbarinom pisaćem stolu.
Roberta je primetila da je pogodio ivicu stola, koja se od siline udarca rasprsla.
„Sreća da nije vas pogodio. Da li vas je staklo povredilo?“
Barbara Justis je odmahnula glavom. „U tom trenutku sam bila u toaletu.
Imala sam sreću; takoreći sudbinska nužda.“
„Da li je dečak pripadao demonstrantima?“
„Ne znam. Otrčao je niz ulicu, a onda kroz prolaz koji vodi u Aveniju Forbs.
Policija je krenula u poteru, ali ga nije našla. Verovatno su ga pokupila kola koja
su ga čekala.“
„O, bože. Sada već koriste i decu! Barbara, kako će se ovo završiti? Kuda nas
vodi sve ovo?“
„U budućnost, doktorko! Vrhovni sud Sjedinjenih Država potvrdio je
legalnost pobačaja u ovoj zemlji. A sada je vlada dozvolila i testove sa pilulama
za pobačaj.“
„Mislite li da će pilule nešto da izmene?“
„U to sam ubeđena. Da.“ Barbara Justis je bacila komadiće stakla u korpu za
otpatke, i opsovala sisajući vrh svog prsta. „Testovi sa RU-486 tabletama će
verovatno i kod nas da se pokažu uspešnim, budući da se ta pilula već godinama
koristi u Francuskoj, Engleskoj i Švedskoj. Kada lekari budu mogli sami da
prepisuju ove pilule i kada lečenje posle toga budu mogli na miru da obavljaju u
svojim ordinacijama, manje ili više smo dobili rat. Naravno, i tada će postojati
moralni prigovori protiv pobačaja i ljudi će i dalje povremeno demonstrirati, ali
kad žene budu mogle da prekinu trudnoću jednostavnom posetom svom
kućnom lekaru, spor oko pobačaja će uglavnom biti završen. Konačno,
protivnici ne mogu da demonstriraju ispred svake lekarske ordinacije.“
„Kada će to biti?“
„Po mom mišljenju, trajaće još dve godine. U međuvremenu, naša dužnost je
da izdržimo. Svakog dana je sve manje lekara spremnih da rade u klinikama za
abortuse. U celoj državi Misisipi postoji samo jedan čovek koji obavlja abortuse.
U Severnoj Dakoti – samo jedna žena. Lekari vaših godina neće da rade taj
posao. Mnoge klinike opstaju samo zahvaljujući starijim, već penzionisanim
lekarima.“ Nasmešila se. „Stari lekari imaju čelična muda, Roberta; mnogo su
hrabriji od mlađih. Zbog čega?“
„Možda zato što imaju manje da izgube od mlađih. Ovi imaju porodice i decu
o kojima moraju da se staraju i karijeru koju tek treba da izgrade.“
„Da. Hvala bogu što još postoje stari! Vi ste, Roberta, izuzetak. Mnogo bih
dala da imam još jednog takvog lekara kao što ste vi. Ali recite, o čemu ste
malopre hteli da razgovarate sa mnom?“
Roberta ubaci stakliće u korpu i odmahnu glavom. „Već je kasno, bolje je da
prionem na posao. Nije bilo ništa važno, Barbara. Svratiću drugi put do vas.“
U petak je upravo spremala sebi večeru od mešanog povrća i slušala na radiju
Mocartov koncert za violinu, kada se javila Tobi.
„Da li gledaš televiziju?“
„Ne.“
„O, bože, Roberta, uključi!“
Na Floridi je ubijen šezdesetsedmogodišnji lekar, Džon Bejard Briton, ispred
klinike za abortuse gde je radio. Ubio ga je iz lovačke puške protestantski
sveštenik, fundamentalista, po imenu Pol Hil. Ubistvo se desilo u Pensakoli,
istom gradu gde je prethodne godine Majki Grifin ubio lekara dr Dejvida Gana.
Roberta je sedela kao skamenjena i slušala jezive pojedinosti. Kad ju je miris
zagorelog kupusa prenuo iz obamrlosti, otrčala je u kuhinju, isključila šporet i
bacila izgorelo jelo u korpu za otpatke. Zatim je ponovo sela pred televizor i
pratila izveštaj.
Ubica je skočio na kola lekara koji se upravo zaustavio pred klinikom i hteo
da izađe. Pušku je uperio na prednje sedište sa najmanjeg rastojanja i opalio.
Vrata i prozor sa vozačeve strane bili su probijeni i lekar je bio na mestu mrtav.
Sa njim u kolima bila su dva dobrovoljca pratioca. Čovek od preko sedamdeset
godina, koji je sedeo na suvozačkom sedištu, takođe je ubijen, a njegova žena,
koja je sedela pozadi, teško je povređena i prebačena u bolnicu.
Spiker je još rekao da dr Briton nije bio izraziti pristalica abortusa, ali je
radio na klinici da bi ženama omogućio izbor.
U nastavku je emitovan govor sveštenika Pola Hila na nekim ranijim
demonstracijama, kada je Majklu Grifinu odao priznanje za ubistvo dr Gana.
Dati su i intervjui sa verskim vođama protivnika pobačaja, koji su se izjasnili
protiv nasilja i ubistava. Mogao je da se čuje glas vođe Nacionalne organizacije
protivnika pobačaja koji je objašnjavao da njegova grupa žali zbog ovog ubistva.
Ali, odmah posle toga je prikazan isti taj čovek kako ohrabruje svoje sledbenike
da se mole da svakog lekara koji izvrši pobačaj, snađe nesreća.
Jedan komentator je podsetio na udarce koji su u poslednje vreme u
Sjedinjenim Državama pogađali protivnike abortusa: „Imajući u vidu nove
zakone i promene stavova, treba računati sa daljim nasiljem od strane
radikalnih pojedinaca i grupa unutar pokreta.“
Roberta je sedela, rukama obuhvativši svoje telo, kao da ne može da se
ugreje. Čak i kada su vesti bile završene, a na televiziji se već odavno prikazivao
neki zabavni program, ona je i dalje napeto zurila u ekran.
Preko celog vikenda je računala na neprilike. Zaključala je sva vrata, zatvorila
kapke na prozorima i ostala u kući, lako obučena zbog vrućine. Pokušala je da
čita i da spava.
U nedelju rano izjutra napustila je nakratko kuću da bi posetila jednog
bolesnika. Po povratku je opet zaključala vrata.
Kada se u ponedeljak izjutra odvezla na posao, parkirala je malo dalje od ulice
Mejn i peške krenula u ordinaciju. Tri kuće pre zgrade u kojoj je bila ordinacija,
skrenula je na jedan prilazni put. Stražnja dvorišta nisu bila odvojena ogradama,
tako da je ušla na sporedna vrata.
Celog dana nije mogla da se koncentriše. Noću je ležala budna, napetih živaca,
jer su telefonska uznemiravanja naglo prestala. Trzala se na svaki šum, bilo da je
stara kuća krčkala ili se uključivao frižider.
U tri sata je konačno ustala, pootvarala sve prozore i otključala vrata.
Bosonoga je iznela stolicu na rasklapanje i stavila je pored leja sa povrćem.
Vratila se u kuću, uzela gambu i sela pod zvezdano nebo. Ukopala je nožne prste
u zemlju i svirala neku šansonu od Marea – komad koji je već davno uvežbala.
Čudesno je zvučala u jutarnjoj tami i dok je svirala, zamišljala je kako životinje u
šumi osluškuju te neobične, zagonetne tonove. Grešila je, ali joj to nije smetalo;
pa samo je salati svirala serenadu.
Muzika je na nju delovala kao transfuzija hrabrosti i ponovo je bila opuštena.
Svakog jutra je išla na posao i parkirala na uobičajenom mestu. I sa svojim
pacijentima je mogla normalno da se ponaša. Našla je vremena da svaki put pre
odlaska na posao, prošeta po šumi, a kada je popodne dolazila kući, brala je
plodove u svojoj bašti. Rasadila je pasulj čučavac i rukolu, jer su se već pojavili
izdanci.
U sredu je nazvala Barbara Justis i rekla da klinika ima dobrovoljce koji će
doći po nju i vratiti je kući.
„Ne. Nikakvi dobrovoljci.“
„Zašto?“
„Osećam da se ništa neće dogoditi. Osim toga, dobrovoljci nisu mogli da
pomognu lekaru na Floridi.“
„U redu. Ali vozite direktno na parking! Tamo će vas neko čekati i sačuvati
vam mesto neposredno pored ulaza. A imamo i toliko policijskih automobila,
kao nikada. Dakle, bezbedni smo.“
„Dobro“, rekla je.

U četvrtak je ponovo došlo do panike.

Bila je zahvalna kada je na granici Springfilda videla policijska kola koja su je,
na diskretnom rastojanju, pratila sve do klinike. Demonstranti se nigde nisu
videli. Kao što je dogovoreno, jedna od sekretarica joj je čuvala prazno mesto na
parkingu odmah pored vrata.
Dan je prošao mimo, bez posebnih događaja. Kada je završila poslednju
intervenciju, čak je i Barbara delovala kao da joj je laknulo. Samo policija – niko
više – pratila je Robertu do ruba grada, a onda je opet bila jedna od mnogih na
Putu 91 u pravcu severa.
Kada je stigla kući, obradovala se kesi mladih krompirića, veličine loptica za
golf, koja je stajala na njenoj verandi. Uz nju je bila i poruka Džordža Palmera
koji joj je savetovao da ih obari i začini buterom i svežom mirođijom i uživa u
njima. Krompirići su skoro vapili za pastrmkom, pa je iskopala nekoliko crvića i
krenula sa štapom za pecanje. Bilo je toplo, kao što je bilo uobičajeno za to doba
godine. Pošto je ušla u šumu, zapahnula ju je svežina kao dobrodošlica. Sunce,
koje je sijalo kroz krov od lišća, obasjavalo je tlo i stabla.
Kada se iz duboke senke pojavio čovek, prvo je pomislila na napad medveda.
Mogla je da prepozna visokog, bradatog muškarca sa kosom dugom kao Isusova
i tada je podigla ruku i štap za pecanje, koji je fijuknuo preko grudi čoveka koga
je udarila. Štap se slomio, ali je ona i dalje vitlala, jer je konačno shvatila ko je taj
čovek. Snažne ruke su je zagrlile, a njegova brada na njenom licu nanosila joj je
bol.
„Pažnja! Udica se otkačila, poseći ćeš njome ruku“, govorio je u njenu kosu.
„Završila si stazu“, rekao je.


ČETVRTI DEO
Seoski lekar
 45.
Priča uz doručak
Nije prošlo ni nekoliko minuta otkad je Dejvid prepao Robertu na šumskoj stazi,
a već su sedeli u njenoj kuhinji i posmatrali jedno drugo, još uvek pomalo
uplašeno. Bilo im je veoma teško da počnu da govore. Poslednji put kada su bili
zajedno, zurili su jedno u drugo iznad tela njegovog mrtvog deteta.
Nijedno od njih nije izgledalo onako kako su pamtili. Kao da se prerušio,
mislila je; nedostajao joj je njegov konjski rep i nervirala je brada koju je pustio.
„Želiš li da pričamo o Sari?“
„Ne“, rekao je naglo. „U stvari, ne sada. Želim da pričamo o nama.“
Čvrsto je stiskala svoje šake u krilu, pokušavajući da spreči drhtavicu,
kolebanje, između nade i očaja, ophrvana neobičnom kombinacijom osećanja –
radosti, lepršave veselosti, ogromnog olakšanja. Ali, bio je tu i razarajući bes.
„Što si se uopšte trudio da se vraćaš?“
„Nisam mogao da prestanem da mislim na tebe.“
Izgledao je tako zdravo, tako normalno, kao da se ništa nije dogodilo. Bio je
suviše smiren, suviše razložan. Želela je da mu govori nežne reči, ali ono što je
izlazilo iz njenih usta bilo je drugačije. „Počastvovana sam... Znači, tek tako. Ni
reči godinu dana, a onda, odjednom, ‘Zdravo, stara dobra Roberta, evo mene
nazad!’ Kako da znam da sledećeg puta kad se budemo posvađali nećeš sesti u
kola i nestati u vidu lastinog repa i opet neću znati ništa o tebi narednih godinu
dana?“
„Zato što ti ja to kažem. Hoćeš li bar da razmisliš?“
„O, hoću, razmisliću o tome“, čula je svoj svadljivi glas koji je zvučao tako
ogorčeno da je on okrenuo glavu.
„Mogu li da ostanem ovde noćas?“
Bilo joj je na vrh jezika da ga odbije, ali je shvatila da ne može. „Što da ne?“,
rekla je i nasmejala se.
„Treba mi prevoz do mog auta. Ostavio sam ga na seoskom drumu i pešačio
preko Krancovog imanja do šumske staze na reci.“
 „Pa, prošetaj se nazad dok ja spremim večeru“, rekla je surovo i pomalo
divlje. Klimnuo je bez reči i napustio kuću.

Kada se vratio, ona je već bila povratila kontrolu. Rekla mu je da kofer odnese u
gostinsku sobu, obraćajući mu se ljubaznim tonom, onako kako bi se ponašala
prema bilo kom drugom gostu, kako ne bi osetio koliko joj je drago što je tu i da
mu je zauvek na raspolaganju.
Ponudila mu je večeru koja i nije bila baš neka gozba: podgrejani teleći
kotleti, jučerašnji pečeni krompir, sos od jabuka iz tegle.
Seli su za sto, ali pre nego što je uzela ijedan zalogaj, ustala je i žurno otišla u
svoju sobu, zatvorivši vrata za sobom. Dejvid je čuo kako uključuje televizor,
smeh, reprizu nekog starog filma. Čuo je i Robertu. Nekako je znao da nije jecala
zbog njih dvoje; zato je otišao do zatvorenih vrata i tiho pokucao.
Ležala je na krevetu i on kleče pored nje.
„I ja sam je volela“, prošaputala je.
„Znam.“
Plakali su zajedno, onako kako je trebalo da urade pre godinu dana. Povukla
se i napravila mu mesta u krevetu. Prvi poljupci su bili blagi i nežni i imali ukus
suza.
„Sve vreme sam mislio na tebe. Svakog dana, svakog trenutka.“
„Mrzim bradu“, rekla je.

Ujutru je Roberta imala čudan osećaj da je provela noć sa nekim koga je tek
upoznala. Nije to bilo samo zbog brade i konjskog repa koji je nedostajao,
mislila je dok je cedila sok. Upravo je bila završila sa pripremanjem tosta i
kajgane kada joj se pridružio.
„Ovo je baš dobro. Šta je to?“
„Mešam sok od pomorandže sa sokom od brusnice.“
„Nikad to nisi tako pila.“
„Pa, sada pijem. Stvari se menjaju, Dejvide... Da li si pomislio ijednog trenutka
da sam srela nekog drugog?“
„Jesi li?“
 „Više nemaš prava da znaš!“ Ponovo je probio njen bes. „Zašto si kontaktirao
Džoa Falona, a ne mene? Zašto se nikada nisi javio telefonom? Zašto si tako
užasno dugo čekao da mi pišeš? Zašto mi se nisi javio da znam da si dobro?“
„Nisam bio dobro“, rekao je.
Kajganu nisu ni takli; hladila se na tanjirima, a on je počeo svoju priču.

Posle Sarine smrti boja vazduha dobila je čudnu nijansu; sve je poprimilo
neku ispranu bledožutu boju. Deo mene je funkcionisao. Telefonom sam
pozvao direktora pogrebnog zavoda u Roslinu na Long Ajlendu, zakazao
sahranu za naredni dan, usmerio svoj automobil prema Njujorku i vozio
pažljivo iza mrtvačkih kola. Pažljivo.
Smestio sam se u motelu. Ujutru je služba bila skromna. Rabin naše
stare sinagoge bio je nov; nije poznavao Saru i naložio sam mu da sve
obavi brzo. Radnici pogrebne službe nosili su kovčeg. Njihov direktor je
dao čitulju u jutarnje novine, ali samo mali broj ljudi ju je dovoljno rano
primetio da bi stigao na sahranu. Na groblju ‘Bet Mozes’ u Zapadnom
Vavilonu, dve devojčice koje su išle sa Sarom u osnovnu školu držale su se
za ruke i jecale, a petoro odraslih, koji su poznavali našu porodicu u
vreme kada smo živeli u Roslinu, stajali su ožalošćeni dok sam ja otpustio
grobare i sam ispunio raku; šljunak iz prvih nekoliko lopata lupao je po
kovčegu, a onda samo prašina i prašina dok nisam dostigao nivo okolne
zemlje, a onda sam napravio humku.
Krupna žena koju sam jedva prepoznao, koja je u svojoj mršavijoj i
mlađoj verziji bila Natalina najbolja prijateljica, jecala je i stiskala me u
svoj zagrljaj, a njen muž me je preklinjao da pođem sa njima njihovoj
kući. Jedva da sam bio svestan reči koje sam im rekao.
Odmah sam otišao, prateći mrtvačka kola. Vozio sam kilometar,
dva, i skrenuo na prazan parking ispred crkve, gde sam sedeo i čekao više
od sata. Kada sam se vratio na groblje, svi su već bili otišli.
Dva groba su bila jedan do drugog. Seo sam između njih, držeći
jednu ruku na Sarinom, a drugu na Natalinom grobu. Niko me nije
uznemiravao.

Znao sam samo za svoju patnju i stravičnu samoću. Kasno popodne seo
sam u auto i odvezao se.
 Nisam imao cilj. Bilo je kao da me sam auto vozi, duž Velvud avenije,
autoputevima, preko mostova.
U Nju Džerzi.
U Njuarku sam stao kod nekog radničkog paba po imenu ‘Old Glori’,
tik uz put za Džerzi. Popio sam tri kratka pića, a onda sam postao svestan
pogleda i tišine.
Da sam imao radnički kombinezon ili farmerke, sve bi bilo u redu;
ali na sebi sam imao uništeno i blatom umrljano jednoredno, mornarski
plavo ‘Hart Šafner i Marks’ odelo, a uz to sam bio ne više tako mlad
muškarac sa konjskim repom. Platio sam i izašao napolje, svratio u
susednu radnjicu i kupio tri flaše ‘bifiters’ džina koji sam odneo u obližnji
motel.
Čuo sam stotine pijanaca kako pričaju o alkoholu. Neki su ga
nazivali ‘tečnim zvezdama’, neki ‘nektarom’, a neki ‘pićem bogova’. Uvek
sam mrzeo ukus alkoholnih pića spravljenih od žitarica i držao se votke i
džina. U motelskoj sobi potražio sam zaborav, pijući sve dok nisam uspeo
da zaspim. Svaki put kad bih se probudio, ležao bih nekoliko trenutaka
zbunjen, probijajući se kroz svoje misli, a onda bi stravičan bol, kobno
sećanje rasparalo po mom mozgu i ja bih nastavljao da pijem.
Bio je to stari, poznati šablon koji sam odavno usavršio – piti u
zaključanim sobama gde sam bio na sigurnom. Tri flaše su bile dovoljne
da budem pijan četiri dana. Bio sam jadan i bolestan danonoćno, a onda
bih doručkovao, odjavio se iz motela i pustio auto da me odveze nekud.
Bila je to rutina koju sam živeo i ranije, koja je bila tako bliska da
sam se lako prilagodio. Nikada nisam vozio pijan, znajući da me od
katastrofe čuvaju samo moja kola, moj novčanik sa kreditnim karticama i
čekovna knjižica.
Vozio sam sporo, automatski, utrnulog mozga, pokušavajući da
stvarnost ostavim iza sebe. Ali uvek je, pre ili kasnije, dolazio onaj
trenutak kada je stvarnost ulazila u kola i vozila se samnom, i svaki put
kada je bol postajao neizdržljiv, zaustavljao sam, kupovao nekoliko flaša
alkohola i iznajmljivao sobu.
Bio sam pijan u Harisburgu u Pensilvaniji. Bio sam pijan na periferiji
Sinsinatija u Ohaju, na mestima za koja nisam ni znao kako se zovu. Bivao
sam pijan i treznio se dok su se godišnja doba smenjivala.
 Jednog toplog jutra rane jeseni, veoma rano, uz gadni mamurluk,
vozio sam seoskim putem. Bio je to lep predeo iako su planine bile niže
od onih u Vudfildu i bilo je više obrađenih njiva nego šuma. Pretekao sam
crna zaprežna kola, a na kočijaškom mestu je sedeo bradati čovek sa
slamnatim šeširom, u beloj košulji i crnim pantalonama sa tregerima.
Amiš.
Prošao sam pored seoske kuće i video ženu u dugoj haljini i sa
malom molitvenom kapom kako pomaže dvojici dečaka da istovare
bundeve sa kola. S druge strane kukuruzišta, neki čovek je upravljao
zapregom koju je vuklo pet konja, žanjući zob.
Bilo mi je muka i bolela me je glava. Polako sam vozio pored farmi,
kuća koje su sve bile bele ili neokrečene, predivnih štala, tornjeva za
vodu sa vetrenjačama, vredno obrađenih njiva. Mislio sam da sam možda
ponovo u Pensilvaniji, možda blizu Lankastera; ali ubrzo sam došao do
table iz koje sam saznao da napuštam Epl Krik u Ohaju i ulazim u
područje Kidrona. Užasno sam bio žedan. Da sam znao da sam samo dva,
tri kilometra daleko od radnji, motela, hladne koka-kole, hrane. Ali
nisam.
Lako sam mogao proći pored kuće a da je ne primetim, ali naišao
sam na praznu zapregu sa rudom koja je ležala na makadamu i
pokidanim kožnim remenjem – očigledno da je konj bio pobegao.
Prošao sam pored čoveka koji je trčao za kobilom koja kao da je
znala šta radi, jureći kao sa nekim ciljem.
Bez mnogo razmišljanja, kada sam pretekao konja, okrenuo sam
auto i blokirao mu put, a onda sam izašao i stao ispred kola, mašući
rukama prema životinji koja se približavala. Sa jedne strane druma bila je
ograda, a sa druge visoke stabljike kukuruza; kada je kobila usporila,
krenuo sam prema njoj tiho joj govoreći i zgrabio uzdu.
Čovek je prilazio, zadihan i smrknut. „Danke. Sehr danke. Vi znate
kako da se ophodite sa ovim životinjama, ja?“
„Nekad smo imali konja.“
Njegovo lice je počelo da se rasplinjava pred mojim očima i morao
sam da se naslonim na kola.
„Vi ste krank? Pomoć vama treba?“
 „Ne, dobro sam. Sasvim dobro.“ Vrtoglavica je prolazila. Ono što mi
je bilo potrebno, bilo je da se sklonim sa užarenog sunca. Imao sam
‘tajlenol’ protiv glavobolje u kolima. „Možda znate gde bih mogao da
dobijem malo vode.“
Čovek klimnu glavom i pokaza na obližnju kuću. „Oni ljudi tamo
daće vam vode. Pokucajte na vrata.“

Seoska kuća je bila okružena kukuruzištem, ali nije pripadala Amišima –

mogao sam da vidim dvorište u kojem je bilo parkirano više automobila.
Već sam bio pokucao na vrata kada sam primetio malu pločicu na kojoj je
pisalo: Jeshiva Yisroel. Učilište Izraela. Kroz otvoren prozor čulo se
pevanje na hebrejskom, sigurno iz nekog od psalama: Bayt Yisroel
barachu et-Adonai, bayt Aharon barachu et-Adonai. ‘O, kućo Izraela,
blagoslovi Gospoda, o, kućo Aarona, blagoslovi Gospoda...’
Vrata je otvorio bradati čovek koji je nosio iste crne pantalone i
belu košulju kakve je nosio Amiš, ali je na glavi imao molitvenu kapicu,
levi rukav mu je bio zavrnut, a molitveni kaiš obmotan oko čela i ruke. Iza
njega, za stolom su sedeli muškarci.
Zurio je u mene. „Uđi, uđi. Bist ah Yid? Jesi li Jevrejin?“
„Da.“
„Čekali smo na tebe“, rekao je na jidišu.
Nije bilo predstavljanja. Upoznavanje je došlo kasnije. „Ti si deseti
čovek“, obratio se sedobradi. Razumeo sam da sam popunio minjan,
omogućivši im da prestanu sa pevanjem psalama i počnu jutarnju
molitvu.
Nekoliko muškaraca se nasmešilo, drugi su mrzovoljno mrmljali
‘Najzad, i bilo je vreme’. Zastenjao sam u sebi. Nisam baš želeo da budem
zarobljen u ortodoksnoj jevrejskoj službi.
Ali, s obzirom na okolnosti, šta sam mogao? Na stolu je bila voda i
čaše i prvo su me pustili da se napijem. Neko mi je dodao molitveni kaiš.
„Ne, hvala.“
„Šta? Ne budi nahr, moraš da staviš tefilin, ne ujeda“, zagunđa
čovek.
Prošlo je suviše godina, morali su da mi pomognu da obavijem tanki
kožni kaiš oko podlaktice, pravilno preko dlana, oko srednjeg prsta. I da
pričvrstim kutijicu sa svetim rukopisom na čelo, između očiju.
U međuvremenu, došla su još dva čoveka i stavila tefilin, ali mene
niko nije požurivao. Kasnije sam saznao da su bili navikli na nereligiozne
Jevreje koji su se povremeno pojavljivali. Za njih je to bila micva, dužnost
i blagoslov da obučavaju i uče druge.
Kada je molitva počela, pomislio sam kako je moj zapostavljeni
hebrejski zarđao, ali je i dalje bio sasvim pristojan za obavljanje službe.
Na bogosloviji, u ono davno doba, hvalili su moj prelepi hebrejski. Pri
kraju službe, trojica su ustala za kadiš, molitvu za mrtve, a i ja sa njima.
Posle molitve, doručkovali smo pomorandže, tvrdo kuvana jaja,
kišlah i jak čaj. Baš sam razmišljao kako da pobegnem kada su raščistili
sto i izvadili velike hebrejske knjige, požutelih, izlizanih listova i u
kožnom povezu iskrzanih uglova.
Ubrzo su već sedeli na rasparenim stolicama za stolom i proučavali
knjige; ali nisu samo čitali, već – kontrirali jedni drugima, raspravljali,
slušali sa punom pažnjom. Tema je bila: u kolikoj meri je u čovečanstvu
prisutan jecer hatov, sklonost ka dobru, a u kolikoj jecer harah, sklonost
ka činjenju zla. Bio sam zadivljen što su vrlo retko morali da konsultuju
knjige koje su bile pred njima i po sećanju izgovarali čitave delove
usmenog zakona koji je priredio rabin Juda pre 1.800 godina. Njihovi
umovi jurili su kroz vavilonski i jerusalimski Talmud, lako i sa stilom, kao
kada deca prave bravure na rolerima. Ušli su u žučnu debatu o tezama iz
‘Vodiča zalutalih’, o desetak komentara o Zoharu. Shvatio sam da
prisustvujem svakodnevnom učenju i naučnim raspravama kakve su se
vodile skoro šest hiljada godina na mnogim mestima, u velikoj
Talmudskoj akademiji Nahardeje, u beth midresh Rašija, u studijama
Majmonidesa, u ješivama istočne Evrope.
Diskusija se povremeno odvijala na jidišu, hebrejskom, aramejskom
jeziku, kolokvijalnom engleskom. Mnogo toga nisam razumeo, ali često
su usporavali dok su tragali za citatima. Glava mi je još bučala, ali bio sam
fasciniran onim što sam uspevao da razumem.
Mogao sam da prepoznam glavnog čoveka, starijeg Jevrejina guste
bele brade i zulufa, sa stomačićem pokrivenim molitvenim šalom,
flekama na kravati i naočarima okruglog metalnog rama, koje su
uvećavale njegove intenzivno plave oči boje ahata. Učitelj, rebe, sedeo je
i odgovarao na pitanja koja su mu ostali povremeno postavljali.
Jutro je nekako brzo prošlo. Osećao sam se kao da sam zarobljen u
snu. Kada su u podne prekinuli, učenici su se povukli da pojedu svoj ručak
iz malih braon papirnih kesa, a ja sam se trgao iz sanjarenja i počeo da se
spremam za odlazak, ali me je rabin zaustavio.
„Pođite sa mnom, molim. Poješćemo nešto.“
Pratio sam ga dok je napuštao sobu za učenje, pa kroz dve male
učionice sa redovima trošnih klupa i dečjim radovima na hebrejskom,
zakucanim na zidove pored table, a zatim uz strme stepenice.
Bio je to mali, uredan stan. Uglačani podovi su blistali, čipkani
podmetači su ukrašavali nameštaj dnevne sobe. Sve je bilo na svom
mestu; očigledno, to nije bio dom u kojem su obitavala mala deca.
„Ovde živim sa svojom ženom Dvorom. Ona je sada na poslu u
susednom mestu, prodaje žensku odeću. Ja sam rabin Moskovic.“
„David Markus.“
Rukovali smo se.
Žena je ostavila salatu od tunjevine i povrće u frižideru, a rabin je
vešto odvojio režnjeve šalaha iz friza i stavio ih u toster.
„Eto“, reče kada je blagosiljao hranu i mi počeli da jedemo. „Dakle,
čime se bavite? Trgovac?“
Oklevao sam. Ako bih rekao da prodajem nekretnine, to bi izazvalo
neobičnu radoznalost o tome šta bi moglo biti za prodaju u tom kraju.
„Ja sam pisac“, rekoh.
„Zaista? O čemu pišete?“
To je ono što se dešava kada čovek tka zamršenu mrežu,
prekorevao sam sebe. „O poljoprivredi.“
„Ovde ima mnogo zemljoradnje“, reče rabin, a ja klimnuh glavom.
Jeli smo u prijatnoj tišini. Kada smo završili, pomogao sam mu da
raščisti sto.
„Volite li jabuke?“
„Da.“
Rabin uze nekoliko mladih mekintoš jabuka iz frižidera. „Imate li
gde da prenoćite?“
„Još ne.“
„Onda ostanite kod nas, izdajemo jednu sobu, nije skupo. A ujutru
ćete nam pomoći da imamo minjan. Što da ne?“
Jabuka koju sam zagrizao bila je kisela i sočna. Na zidu sam video
kalendar proizvođača macesa, na kojem je bila slika Zida plača. Bio sam
veoma umoran od sedenja u kolima, a kada sam otišao do kupatila,
blistalo je od čistoće. Pa, zaista, što da ne, razmišljao sam dok mi se
vrtelo u glavi.
Rabin Moskovic je nekoliko puta tokom noći ustajao i odlazio do
kupatila, vukući svoje otečene noge u platnenim papučama;
pretpostavljao sam da ima uvećanu prostatu.
Dvora, rabinova žena, bila je sedokosa ženica rumenog lica i
živahnih očiju. Podsećala me je na neku dragu vevericu; svakog jutra, dok
je spremala doručak, pevala je na jidišu ljubavne pesme i uspavanke
slatkim, podrhtavajućim glasom.
Nisam poređao svoje stvari u orman, već sam sve ostavio u koferu,
svestan da ću uskoro otići. Svakog jutra sam nameštao svoj krevet i
sklanjao svoje stvari. Dvora Moskovic mi je rekla da bi svako poželeo
takvog stanara.
U petak je za večeru bila ista hrana kakvu mi je majka spremala dok
sam bio dečak: punjena riba, pileća supa sa bademima, pečena piletina
sa knedlama od krompira, voćni kompoti čaj. Popodne je Dvora napravila
šolet za sledeći dan, subotu, kada je zabranjeno kuvati. Poređala je
krompir, crni luk, beli luk, sitan beli ječam i pasulj u zemljanu posudu i
zalila vodom. Dodala je so, biber i alevu papriku i stavila da provri.
Nekoliko časova pre početka sabata, dodala je veliki flanken i stavila
posudu u rernu i ostavila da se krčka na slaboj vatri sve vreme šabosa do
sledeće večeri.
Kada je otklopila šerpu, sve je bilo predivno zapečeno, a bogati
mirisi koji su se širili iz posude terali su mi vodu na usta.
Rabin Moskovic je uzeo flašu viskija sa kredenca i dve čašice.
„Za mene ne.“
Rabin raširi ruke. „Nećeš šnapsel?“
 Znao sam da će, budem li uzeo to piće, flaša votke naći put iz mojih
kola; a ova kuća nije bilo mesto gde bi čovek mogao da se napije.
„Ja sam alkoholičar.“
„A tako...“ Rabin klimnu glavom i zaćuta.

Činilo mi se kao da sam bio u stanju da zakoračim u priču koju sam slušao
od svojih roditelja – o svetu ortodoksnih Jevreja, u kojem su oni bili
rođeni. Ali ponekad sam se noću budio i skorašnja sećanja bi me
preplavila, donoseći bol koji me je terao da posegnem za flašom.
Jednom sam napustio krevet i sišao bos niz stepenice, a zatim napolje, u
dvorište vlažno od jutarnje rose. Otvorio sam prtljažnik kola i našao
votku, otpio dva velika gutljaja da spasem život, ali nisam poneo flašu u
kuću. Ako su me rabin i Dvora i čuli, nijedno od njih mi ništa nije reklo
sledećeg jutra.
Svakog jutra sam sedeo sa učenicima, osećajući se kao jedno od
dece koja su punila učionice popodne. Ovi ljudi su oštrili svoje umove
tokom celog života, tako da je svaki od njih bio iznad mog slabog
pokušaja proučavanja Biblije i Halaha, jevrejskog zakona. Nisam im ni
pomenuo da sam završio Jevrejsku teološku školu i da sam radio kao
rabin. Znao sam da za njih konzervativni ili reformistički rabin nije rabin,
a još manje rebe, učitelj.
Tako sam ćutke slušao njihove rasprave o ljudskim bićima i njihovim
kapacitetima za dobro i zlo, o braku i razvodu, o trejfu i kašrutu, zločinu i
kazni, o rođenju i smrti.
Za jednu raspravu sam se posebno zainteresovao. Reb Levi Dresner,
stari čovek koji je drhtao i imao promukli glas, izneo je misli tri različita
mudraca koji su rekli da dobra starost može biti nagrada za pravednost,
ali čak i pravedni mogu sresti smrt rano u svom životu, što je velika
nesreća.
Reb Riven Mendel, gojazan četrdesetogodišnjak crvenog lica, citirao
je delo za delom koja su dopuštala da oni koji prežive mogu naći utehu u
ideji da se mladi ljudi posle smrti često ponovo nađu sa svojim majkama
ili očevima.
Reb Jehuda Nahman, bledunjavi mladić pospanih očiju i svilenkaste
smeđe brade, citirao je nekoliko autoriteta koji su smatrali da mrtvi
nastavljaju vezu sa živima i zauvek ostaju zainteresovani za ono što im se
dešava u životu.
 46.
Kidron
„Znači, celu godinu si proveo sa ortodoksnim Jevrejima?“, pitala je Roberta.
„Ne, i od njih sam pobegao.“
„Šta se desilo?“, pitala je. Uzela je trougao hladnog tosta i zagrizla.

Dvora Moskovic je bila tiha i puna poštovanja u prisustvu svog muža i

drugih članova učilišta, ali, kao da je bila svesna da sam ja bio drugačiji
od njih, kada bi ostajala sama sa mnom, postajala je brbljiva.
Naporno je radila da dobro očisti stan i učilište na vreme za Veliki
praznik, a između pranja i poliranja i ribanja, pričala mi je o istoriji i
legendama porodice Moskovic.
„Već dvadeset sedam godina prodajem haljine u ‘Bonton’ radnji.
Zaista se radujem sledećem julu.“
„A šta će se tada desiti?“
„Napuniću šezdeset i dve godine i moći da se penzionišem.“ Uživala
je u vikendima, jer nije radila petkom i subotom, u dane sabata, a radnja
je nedeljom bila zatvorena, što je bio vlasnikov sabat. Rodila je rabinu
četvoro dece pre nego što je došlo vreme da više nije mogla da rađa,
božja volja. Imali su tri sina, dva su bila u Izraelu. Label ben Šlomo bio je
član učilišta ‘Mea šearim’. Pinkus ben Šlomo je bio rabin u kongregaciji
Petah Tikve. Najmlađi, Irving Moskovic, prodavao je životno osiguranje u
Blumingtonu u Indijani. „Moja crna ovca.“
„A vaše četvrto dete?“
„Bila je ćerka, Lea, umrla je kada joj je bilo dve godine. Difterija.“
Ćutali smo neko vreme, a onda ona zapita: „A vi? Imate li dece?“
Odjednom sam shvatio da joj pričam; ne samo da sam bio prinuđen
da se suočim, da mislim o tome, već i da to sve pretočim u reči.
„Tako znači. Za ćerku ste, u stvari, izgovarali kadiš.“ Uzela me je za
ruku. Oči su nam se oboma ispunile suzama; očajnički sam želeo da
pobegnem. Skuvala je čaj i nutkala me hlebom sa bademom i
bombonama od šargarepe.
U jutru sam ustao veoma rano, dok su svi još spavali. Namestio sam
krevet, ostavio novac i kratku poruku u kojoj se zahvaljujem za
gostoprimstvo i iskrao se iz kuće noseći kofer do kola dok je tama još
skrivala strnjikava polja.

Sve vreme praznika bio sam pijan: u prenoćištu najgore vrste u gradu
Vindhamu, u rasklimatanom bungalovu u Reveni. Na Kijahoga
vodopadima, menadžer hotela je svojim ključem spolja otvorio vrata
sobe u kojoj sam tri dana sedeo zaključan i pio, i rekao mi da odem.
Dovoljno sam se bio otreznio da bih te noći otišao u Akron, gde sam
pronašao stari, propali hotel ‘Mažestik’, žrtvu nove ere motela. Sobi na
uglu na trećem spratu ne samo da je bilo potrebno krečenje već je bila i
sva prašnjava. Kroz jedan prozor sam video dim fabrike guma, a kroz
drugi deo reke Maskingam. Ostao sam tamo osam dana. Portir po imenu
Roman donosio mi je piće svaki put kad bih presušio. Hotel nije imao
sobnu uslugu. Roman je odlazio nekuda – mora da je bilo prilično daleko,
uvek mu je trebalo mnogo vremena da se vrati – da donese lošu kafu i
masni hamburger. Davao sam mu velikodušnu napojnicu da me ne bi
gnjavio ili pokrao tokom mog pijanstva.
Nikad nisam saznao da li mu je Roman bilo ime ili prezime.

Jedne noći sam se probudio sa osećanjem da je još neko u sobi.

„Romane?“
Upalio sam svetio, ali nikoga nije bilo. Čim sam isključio svetio,
ponovo sam bio svestan nečijeg prisustva.
„Sara?“, najzad sam rekao. A onda: „Natali? Jesi li to ti, Nat?“
Niko nije odgovorio.
Mogao sam isto tako da zovem Napoleona ili Mozesa, mislio sam
ogorčeno. Ali nisam mogao da se otmem utisku da nisam sam.
Nije to bilo nikakvo preteče prisustvo. Ležao sam u mraku, sećajući
se rasprave u učilištu. Reb Jehuda Nahman citirao je pisano predanje da
voljeni mrtvi nikada nisu mnogo daleko i da ih zanimaju životi živih koje
su ostavili za sobom.
 Posegao sam za bocom i bio užasnut mišlju da me moja žena i ćerka
posmatraju, da me vide tako slabog i samodestruktivnog u toj groznoj
sobi koja smrdi na povraćku. Već je u meni bilo dovoljno alkohola i
najzad sam utonuo u mrtve snove.
Kada sam se probudio, osećao sam da sam ponovo sam; ali ostao
sam da ležim u krevetu i da se sećam.
Kasnije tog dana pronašao sam tursko kupatilo, gde sam se ispružio
na klupi u oblaku pare i znojem izbacivao alkohol iz svog tela dugo
vremena. Onda sam odneo prljav veš u praonicu. Dok se veš sušio,
pronašao sam berberina koji me je veoma loše ošišao. Oprostio sam se
od konjskog repa – došlo je vreme da odrastem, da pokušam da se
menjam.
Sledećeg jutra sam seo u kola i napustio Akron. Nisam bio začuđen
kada me je auto odvezao nazad u Kidron, baš na vreme za minjan; tamo
sam se osećao sigurnim.
U učilištu su me toplo pozdravili. Rabin se smeškao i klimao glavom
kao da sam se upravo vratio s posla. Rekao je da je moja soba još prazna
i posle doručka sam uneo svoje stvari. Ovog puta sam se raspakovao i
odeću poređao u orman.

Jesen je prešla u zimu koja je tamo u Ohaju ličila na ovu vindfildsku –

duge gaće, farmerke, vunene košulje i čarape. Kada sam izlazio, nosio
sam debeli džemper, vunenu kapu, prastari crveni šal koji mi je dala
Dvora i mornarski kaput boje graška koji sam kupio u prodavnici polovne
odeće u Picfildu dok sam boravio u Berkširu. Mnogo sam hodao, koža mi
je bila ogrubela i navikla na hladnoću.
Izjutra sam učestvovao u minjanu, više iz društvene obaveze nego
što je molitva uspevala da dopre do moje duše. I dalje me je zanimalo da
slušam diskusije učenika, koje su sledile posle svake službe, i počinjao
sam sve bolje da shvatam ono što sam čuo.
Popodne su deca bučno ulazila u svoje učionice, pored sale za
učenje, na seder, a neki od učenjaka su im predavali. Poželeo sam da se
prijavim da pomažem u podučavanju đaka, ali sam shvatio da su učitelji
bili plaćeni, tako da nisam hteo da nekome kvarim posao. Mnogo sam
čitao iz starih hebrejskih knjiga i povremeno postavljao rabinu neko
pitanje o kojem bismo zatim raspravljali.
 Svaki od učenika znao je da mu je Bog omogućio da uči i sa
ozbiljnošću se odnosio prema tom poslu. Dok sam ih posmatrao, to nije
bilo baš kao kad bi neko iz potpuno civilizovanog sveta posmatrao ljude
prašume – na kraju krajeva, roditelji mojih roditelja su pripadali ovoj
kulturi – ali bio sam samo posetilac, stranac. Pažljivo sam slušao i, kao i
ostali, često listao knjige u potrazi za traktatima koji bi potkrepili neki
argument. Jednom sam zaboravio na svoju povučenost i izletelo mi je
pitanje. To se desilo prilikom diskusije o drugom svetu.
„Otkud znamo da ima života posle smrti? Otkud znamo da postoji
veza između nas i naših voljenih koji su umrli?“
Lica su se brižno okrenula prema meni.
„Zato što je tako zapisano“, promrmlja reb Geršom Miler.
„Mnoge stvari koje su zapisane su netačne.“
Reb Geršom Miler me ljutito pogleda, ali rabin se nasmešio. „Stani,
Davide“, reče on, „zar bi tražio od Svemoćnog, neka je blagosloven, da
potpiše ugovor?“ I protiv svoje volje priključio sam se opštem smehu.

Jedne večeri, posle obeda, raspravljali smo o tajnim svecima, lamed vav.
„Naša tradicija kaže da u svakoj generaciji ima trideset šest pravednih
muškaraca, običnih ljudi koji se bave svojim svakodnevnim poslom, od
čije dobrote zavisi opstanak sveta“, rekao je rabin.
„Trideset šest muškaraca? Zar žena ne može da bude lamed
vavnikit?“, pitao sam.
Rabin pogladi svoju bradu, mrseći je kao i uvek kada je mozgao.
Kroz otvorena vrata sobe video sam da je Dvora zastala u svom poslu.
Bila mi je okrenuta leđima, ali sam video da se ukočila i da pažljivo sluša.
„Mislim da može.“
Dvora nastavi svoj rad sa velikim entuzijazmom. Izgledala je
zadovoljno kada je unela salatu od lososa.
„Da li i hrišćanka može biti lamed vovnikat?“, upitao sam tiho, ali
sam video da su oboje osetili težinu pitanja u mom glasu i znali da to
potiče od nečeg intenzivno ličnog. Video sam da Dvora proučava moje
lice dok je spuštala tanjir na sto.
Rabinove plave oči bile su zagonetne. „Šta ti misliš da je odgovor na
 to pitanje?“
„Naravno da može.“
Robin je klimnuo glavom; nije bio nimalo iznenađen. Nasmešio se.
„Možda si ti lamed vovnik“, reče.

Probudio sam se usred noći sa mirisom parfema u nozdrvama. Setio sam

se da sam ga udisao dok mi je lice bile uronjeno u tvoje naručje.

Roberta pogleda Dejvida, a onda skrenu pogled. Čekao je nekoliko trenutaka,

a onda nastavio sa svojom pričom.

Imao sam seksualne snove o tebi i tada je sperma napuštala moje telo;
mnogo češće sam video tvoje lice, gledao kako se smeješ. Ponekad snovi
nisu imali nikakvog smisla. Sanjao sam te kako sediš za kuhinjskim
stolom sa Moskovicevima i nekim Amišima. Sanjao sam kako voziš
zapregu u koju je bilo upregnuto osam konja. Sanjao sam te obučenu u
dugu, bezobličnu amišku haljinu, sa keceljom oko struka i skromnom
belom kapicom na tvojoj tamnoj kosi.

U ješivi sam nailazio na simpatije i dobru volju, ali ne i na poštovanje.

Znanje ljudi u učilištu bilo je veće nego moje, a njihova vera drukčija.
I svako u ješivi je znao da sam pijanac.
U nedelju popodne rabin je držao službu na venčanju ćerke reba
Josela Štajna. Baša Štajn se udavala za reba Jehuda Nahmana, najmlađeg
člana učilišta, sedamnaestogodišnjaka koji je celog svog života bio ‘ilui’,
čudo od deteta. Svadba je održana u štali i došli su svi članovi ješivine
zajednice. Kada je par stao ispod baldahina, zapevali su gromko:

On koji je snažniji od svih,

On koji je blagosloven od svih,
On koji je veći od svih,
Neka blagoslovi mladoženju i mladu.

Posle toga mi niko nije ponudio čašicu kada je sipana rakija, kao što me
niko nije nudio vinom za oneg sabat kojim se završavala svaka služba za
sabat. Ponašali su se prema meni sa blagom snishodljivošću, čineći svoju
micvu, dobro delo i dužnost, kao kad bi neko bio ljubazan prema bogalju
da bi zaslužio pravo na nagradu s one strane večnosti.
Dolazak proleća osetio sam kao novi bol. Bio sam siguran da će se
moj život promeniti, ali nisam znao kako. Prestao sam da se brijem,
odlučivši da probam da nosim bradu kao svi ostali muškarci oko mene.
Kratko vreme sam se čak igrao mišlju da sebi stvorim život u ješivi, ali
sam shvatio da sam od tih Jevreja bio drukčiji skoro koliko i od Amiša.
Posmatrao sam seljake kako počinju da rade u svojim njivama već
toplim od sunca. Težak, slatkasti miris đubriva osećao se posvuda.
Jednoga dana sam potražio Simona Jodera na njegovoj farmi. Joder
je bio seljak koji je uzimao u najam i obrađivao ješivinu zemlju. To je bio
njegov konj kog sam zaustavio kada je pobegao na dan mog dolaska u
Kidron.
„Želeo bih da radim za vas“, rekoh.
„Šta da radite?“
„Šta god je potrebno.“
„Umete li da vozite?“
„Konjsku zapregu? Ne.“
Joder me je gledao zamišljeno, proučavajući tog čudnog Engleza
koji je stajao ispred njega. „Mi ovde ne plaćamo minimalac, znate. Plata
je mnogo manja od toga.“
Slegnuo sam ramenima.
Tako me je Joder testirao: dao mi je da radim na kamari đubriva,
tako da sam po ceo dan lopatom bacao konjsku balegu na rastresač
gnojiva. Bio sam u raju. Kada sam se vratio u stan Moskovica te večeri, sa
bolnim mišićima i odećom koja je smrdela, Dvora i rabin su ili mislili da
sam se vratio piću ili da sam potpuno poludeo.

Bilo je to nenormalno toplo proleće, suvo ali ipak dovoljno vlažno da

obezbedi pristojnu žetvu. Kada je đubrivo bilo rasuto, Simon je orao njivu
uz pomoć pet konja, a iza njega je orao njegov brat Hans sa osam velikih
životinja. „Konj proizvodi đubrivo i druge konje“, rekao mi je Simon.
„Traktor proizvodi samo račune.“
 Učio me je da vozim. „Već si pokazao da umeš sa jednim konjem. To
je, u stvari, najvažniji deo. Uprežeš ih jednog po jednog. Jednog po
jednog isprežeš. A osim toga – oni su navikli da rade kao tim.“ Počeo sam
da radim iza dva konja, orući sve rubove njiva. Sâm sam posejao kukuruz
na njivi oko ješive. Dok sam hodao iza konja, držeći uzde, bio sam svestan
da me kroz sve prozore učilišta posmatraju bradata lica, svaki moj
pokret, kao da sam čovek sa Marsa.
Ubrzo pošto je sejanje završeno, bilo je vreme za košenje trave.
Svakog dana sam radio u polju, udišući miris rada, mešavinu konjskog
mošusa, sopstvenog znoja, opojnog mirisnog talasa, mirisa pokošene
trave sa velikih površina. Pocrneo sam na suncu, a telo mi je postepeno
očvrslo. Pustio sam dugu kosu, a brada mi je porasla. Počinjao sam da se
osećam kao Samson.
„Rabine“, upitao sam jednom za večerom, „da li verujete da je Bog
zaista svemoguć?“
Dugi beli prsti počeše da mrse dugu belu bradu. „U svemu osim u
jednome“, reče najzad rabin. „Bog je u svakom od nas. Ali moramo mu
dozvoliti da izađe.“

Celog leta sam u radu nalazio pravu sreću. Mislio sam na tebe dok sam
radio, dopuštajući to sebi jer sam mislio da postajem svoj sopstveni
gospodar. Počeo sam da se usuđujem da se nadam, ali bio sam realan i
znao da sam pijanica jer mi je nedostajala određena vrsta hrabrosti.
Čitavog života sam bežao. Bežao sam od užasa kojem sam prisustvovao u
Vijetnamu – u piće. Bežao sam od rabinstva u prodaju nekretnina. Bežao
sam od ličnog gubitka – u degradiranje samog sebe. Malo sam iluzija
imao o sebi.
Pritisak i nespokoj u meni su rasli. Kada je leto prošlo, pokušavao
sam da ih preusmerim, ponekad skoro frenetično, ali na kraju više nisam
mogao da ih negiram. Najvrelijeg avgustovskog dana, pomogao sam
Simonu Joderu da poplasti seno i smesti ga u štalu, a onda sam se
odvezao u Akron.
Radnja je bila još tamo, kako sam se i sećao. Kupio sam litru
‘Sigramovog’ viskija. U košer pekari sam našao kišlah, a na jevrejskoj
pijaci sam kupio šest tegli ukiseljenih haringi. Mora da neka od tegli nije
bila dobro zatvorena, jer je i pre nego što sam dovoljno odmakao, kola
 ispunio oštar, mastan miris ribe.
Otišao sam do juvelirnice i obavio još jednu kupovinu – jedan jedini
biser na tankom, finom zlatnom lančiću. Predao sam taj poklon Dvori
Moskovic te večeri, i uz to i ček za stanarinu. Poljubila me je u oba obraza.
Narednog jutra posle službe, izvadio sam hranu i viski za minjan. Sa
svima sam se rukovao. Rabin me je otpratio do kola i predao mi kesu sa
sendvičima sa tunjevinom i kolačićima, koje mi je Dvora spremila. Od
rabina Moskovica očekivao sam nešto sudbinskije; i stari čovek me nije
razočarao.
„Neka te Bog blagoslovi i čuva. Nek’ lik njegov svetli nad tobom i
donese ti mir“
Zahvalio sam mu i startovao motor. „Šalom, učitelju!“ Bio sam
svestan da ovog puta napuštam to mesto na pravi način. Ovog puta sam
ja rekao kolima kuda da me voze – pravo u Masačusets.

Kada je najzad stigao do kraja priče, Roberta ga je pogledala.

„Dakle... da li da ostanem?“
„Mislim da bi trebalo, bar na neko vreme.“
„Na neko vreme?“
„Još nisam sigurna. Ali ostani neko kraće vreme. Ako odlučimo da ne treba da
budemo zajedno, bar...“
„Bar možemo da završimo na fini način? Zatvaranje poglavlja?“
„Tako nešto.“
„Ja ne moram da razmišljam. Ali ti uzmi sebi vremena. Roberta, nadam se...“
Dodirnula je glatko, poznato, a ipak nepoznato lice. „I ja se nadam. Potreban
si mi, Dejvide. Ili neko kao ti“, rekla je, i sama zapanjena svojim rečima.
 47.
Zajednički dom
Kada se Roberta te večeri vratila sa posla, kući je zatekla bogati miris pečenog
jagnjećeg buta. Nije bilo potrebe za objavljivanjem Dejvidovog povratka,
shvatila je. Ako je otišao do prodavnice u centru da kupi jagnjetinu, sigurno je
već ceo gradić znao da se vratio.
Napravio je izvanrednu večeru, male šargarepe i mladi krompirići ispečeni u
moči od pečenja, kukuruz, pita od borovnice. Pustila ga je da opere sudove, dok
je ona otišla u svoju sobu i uzela kutiju sa dna svog ormana.
Kada mu je pružila, obrisao je sapunjave ruke i odneo kutiju do kuhinjskog
stola. Mogla je da vidi da se plaši da je kutiju, ali najzad je skinuo poklopac i
izvadio debeli rukopis.
„Sve je tu“, rekla je.
Seo je, držeći rukopis u rukama i proučavajući ga. Listao je po njemu,
poravnavao stranice.
„Tako je dobar, Dejvide!“
„Pročitala si ga?“
„Da. Kako si mogao da ga napustiš?“ Pitanje je bilo tako apsurdno, da je i
sama morala da se nasmeje.
„Otišao sam od tebe, zar ne?“

Ljudi u varošici različito su reagovali na vest o Dejvidovom povratku. U

ordinaciji je Pegi rekla Roberti da se raduje zbog nje. Tobi je govorila utešne
stvari, ali nije bila u stanju da sakrije svoju zebnju. Odrasla je uz oca koji je pio i
Roberta je znala da se njena prijateljica plašila onoga što je u budućnosti čekalo
nekoga ko voli zavisnika.
Tobi je brzo promenila temu. „Uskoro ćemo doći do tačke potpunog zasićenja
pacijentima; neće svi moći ni da se smeste u čekaonicu. Više nijedne večeri
nećeš biti u stanju da odeš odavde u neko pristojno vreme.“
„Koliko sada imamo pacijenata, Tobi?“
 „Hiljadu četristo četrdeset i dva.“
„Mislim da će biti najbolje da ne primamo više nove pacijente kada stignemo
do hiljadu i petsto.“
Tobi klimnu glavom. „Hiljadu petsto je baš onoliko koliko sam i ja računala.
Problem je u tome, Roberta, što nekih dana dobiješ više novih pacijenata. I da li
ćeš stvarno biti u stanju da odbiješ ljude i ne pružiš im pomoć kada ispuniš
kvotu od hiljadu petsto pacijenata?“
Roberta je uzdahnula. Obe su znale odgovor na to pitanje. „Odakle uglavnom
dolaze novi pacijenti?“, upitala je. Nagle su se nad monitor kompjutera i
proučavale mapu regiona. Bilo je lako videti da joj novi pacijenti dolaze sa
krajnjih rubova teritorije koju je pokrivala, iz mesta zapadno od Vudsfilda,
odakle je ljudima bilo strašno daleko da putuju do lekara u Grinfild ili Picfild.
„Potreban nam je lekar tačno ovde“, reče Tobi, upirući prstom na Bridžton.
„Bilo bi mnogo pacijenata za nju – ili njega“, reče, osmehnuvši se brzo. „A tebi bi
to zaista olakšalo život, da ne moraš tako daleko da ideš u kućne posete.“
Roberta klimnu. Te noći je telefonirala Gven, koja je bila usred selidbe svog
domaćinstva preko gotovo celog kontinenta. Naširoko su raspravljale i o
populaciji pacijenata, a sledećih nekoliko dana Roberta je slala pisma
načelnicima nekoliko bolnica sa dobrim programom specijalista i stažiranja, u
kojima je navela detalje potreba i mogućnosti planinskih mesta.
Dejvid je otišao u Grinfild, odakle se vratio sa kompjuterom, štampačem i
radnim stolom na sklapanje, koji je postavio u gostinskoj sobi. Obavio je
neprijatan telefonski razgovor sa svojim izdavačem, plašeći se da možda Ilejn
Kataldo, njegova urednica, više tamo ne radi ili da više nije zainteresovana za
roman. Ali Ilejn je uzela slušalicu i razgovarala s njim, u početku vrlo obazrivo.
Izrazila je iskrenu zabrinutost što se tiče njegove pouzdanosti, ali posle dugog
razgovora, rekla mu je da je i ona patila od strašnog ličnog gubitka i da je jedina
stvar koja može da se uradi – nastaviti sa svojim životom. Ohrabrila ga je da
završi knjigu i rekla da će napraviti novi izdavački plan.

Dvanaest dana posle Dejvidovog povratka, začulo se grebanje na ulaznim

vratima. Kada ih je otvorio, Aguna je ušetala unutra. Hodala je i hodala oko
njega, obilazila ga i pritiskala svoje krzno uz njegove noge, obeležavajući ga
svojim mirisom. Kada ju je podigao, isplazila je jezik i olizala mu lice.
Dugo ju je mazio. Kada je najzad spustio na pod, prošetala se kroz sve
prostorije, a zatim legla na prostirku ispred kamina i zaspala.
Ovog puta nije pobegla.

Roberta se našla u poziciji da deli svoj dom sa nekim. Na Dejvidov predlog, on je

išao u nabavke i kuvao, pripremao drva za loženje, čistio i plaćao račune za
struju.
Sve Robertine potrebe bile su podmirene i nije više dolazila u praznu kuću
posle napornog dana provedenog na poslu. Bio je to savršen aranžman.
 48.
Fosil
Gven je stigla jedne subote u septembru, posle Praznika rada, sa porodicom; svi
su bili iscrpljeni i mrzovoljni nakon tri dana vožnje. Kuća koju su ona i Fil kupili
u Čarlmontu, sa pogledom na reku Dirfild, bila je očišćena i spremna, ali se
kombi sa njihovim nameštajem pokvario u Ilionisu i kasnio dva dana. Roberta je
insistirala da se usele u njenu gostinsku sobu u međuvremenu i otišla da
iznajmi dva poljska kreveta u radnji na Putu br. 2 za decu, osmogodišnju Eni i
šestogodišnjeg Džulijana, koga su zvali Džuli.
Dejvid se svojski potrudio da uživaju u obedima i dobro se slagao sa Filom sa
kojim je delio zajedničku ljubav prema timskim sportovima. Eni i Džuli su bili
zgodni i dragi, ali bili su deca, puna prigušene, bučne energije i uz njih se kuća
činila suviše malom. Prvog jutra kod Roberte, deca su se potukla uz ciku i vrisku,
a Džuli se rasplakao jer ga je njegova sestra zadirkivala da ima žensko ime.
Fil i Dejvid su ih najzad poveli na reku, na pecanje, ostavljajući prvi put dve
žene same.
„Eni je u pravu, znaš?“, rekla je Roberta. „Stvarno ima žensko ime.“
„Hej!“, oštro je uzvratila Gven. „Tako smo ga uvek zvali. „
„Pa? Možete to da promenite. Zovite ga Džulijan. To je savršeno dobro ime i
osećaće se kao odrastao.“
Roberta je bila sigurna da će joj Gven reći da se to nje ne tiče, ali, trenutak
kasnije, prijateljica je pogleda i nakezi se. „Dobra, stara Roberta. Još uvek imaš
sve odgovore. Uzgred, sviđa mi se Dejvid. Šta će biti s vama dvoma?“
Roberta odmahnu glavom. „Nemam nijedan odgovor, Gven.“

Dejvid je počeo da piše svakog jutra još pre nego što bi ona krenula u ordinaciju,
ponekad čak i pre nego što bi uopšte ustala iz kreveta. Rekao joj je da je na
osnovu sećanja na Amiše, u stanju da oživi ljude koji su živeli u planinama
Masačusetsa pre sto godina i da opiše njihove dane ispunjene radom.
Pisanje ga je ispunjavalo napetošću koju je mogao da izbaci iz sebe samo
fizičkim radom. Svakog poznog popodneva radio je oko kuće, brao voće u
malom voćnjaku, povrće u bašti, čupkao sasušene biljke i bacao ih na kompost.
Bio je zahvalan Roberti što je sačuvala njegove košnice i bacio se na njihovo
sređivanje. One su mu nudile sasvim dovoljno posla koji mu je bio potreban.
„U groznom su stanju“, veselo je rekao Roberti.
Samo su još dve košnice imale zdrav roj pčela. Dejvid je bio na oprezu i svaki
put kada bi video kako pčele odlaze u šumu, pratio ih je, nadajući se da će
zarobiti jedan od rojeva koji su pobegli. U nekim košnicama pčele su bile
oslabljene bolešću i parazitima. Napravio je sebi radni sto od grubo tesanog
drveta u štali i uredio „kuću meda“. Praznio je, čistio i sterilisao košnice, lečio
pčele antibioticima, a iz dve košnice izvukao je leglo miševa.
Naglas se pitao šta se desilo sa njegovim separatorom i svim praznim
teglama za med i odštampanim nalepnicama sa natpisima.
„Sve te stvari se nalaze u ćošku štale na tvom bivšem imanju. Sama sam ih
tamo stavila“, reče Roberta.
Tog vikenda se javio Kenetu Detingeru. Detinger je otišao u štalu i zatim ga
izvestio da su sve stvari još tamo, tako da se Dejvid odvezao do njega i preuzeo
ih.
Kada se vratio, objasnio je Roberti da je ponudio da otkupi separator i tegle,
zajedno sa starom drvenom tablom, kao i sve tegle sa medom – bilo ih je
pedesetak.
„Detinger je rekao da ga ne zanima da se bavi pčelama. Rekao je da će rado
povremeno primiti pokoju teglu meda. Simpatičan tip.“
„Jeste“, reče Roberta.
„Hoće li ti smetati ako ponovo prodajem med, i to ovde?“
Nasmešila se. „Ne, to bi baš bilo dobro.“
„Moraću da stavim tablu.“
„Sviđa mi se tvoja tabla.“
Probušio je dve rupe na dnu njene table koja je visila na prilazu kući, a onda
pričvrstio svoj natpis ispod njenog.
Sada je nekoga ko bi prolazio pored kuće pogađao rafal raznih podataka:

KUĆA NA RUBU
ROBERTA Dž. KOL, dr med.
 Zaljubljen sam u tebe
Med

Roberti se vratila nada u budućnost. Dejvid je ponovo odlazio na sastanke

Anonimnih alkoholičara. Otišla je jedne večeri s njim i sedela u sobi sa niskom
tavanicom u gracioznoj episkopskoj crkvi sa još četrdesetak ljudi. Kada je došao
red na Dejvida, ustao je i obratio se grupi.
„Ja sam Dejvid Markus i alkoholičar sam. Živim u Vudfildu i bavim se
pisanjem.“
Nikada se nisu svađali. Slagali su se divno, sve je bilo sjajno i sunčano, osim
činjenice koju nije mogla da prenebregne i zaboravi.
Nikada nisu pričali o Sari.

Jednog popodneva kad je Dejvid vadio i presađivao žilav, crvenkasti koren

rabarbera, koji je tu rastao još otkad je Roberta kupila imanje, ušao je u kuću i
počeo da pere nešto u sudoperi.
„Pogledaj“, rekao je brišući to nešto.
„O, Dejvide, divno je!“
Bio je to kamen-srce. Komad crvenkastog kamena predstavljao je srce
nepravilnog oblika, ali ono što ga je činilo divnim i jedinstvenim bio je jasan
otisak prastarog, srcolikog fosila – bio je utisnut na površini, samo malo
pomeren od centra kamena.
„Šta je to?“
„Ne znam. Izgleda kao neka vrsta raka, zar ne?“
„Ne liči ni na jednog raka koga sam ikada imala prilike da vidim“, reče
Roberta. Fosilni otisak je bio manji od osam centimetara. Glava mu je bila
velika, sa ogromnim praznim očnim dupljama. Telo se sastojalo iz jasno
izraženih poprečnih rebara koja su dva uzdužna žleba delila na tri dela.
Pogledali su u enciklopediji odrednicu „fosili“.
„Mislim da je ovaj“, reče Roberta, pokazujući nešto što se u knjizi zvalo
trilobit, rakolika životinja koja je živela pre više od 225 miliona godina, u vreme
dok su tople, plitke vode okeana prekrivale veći deo Sjedinjenih Država.
 Životinjica je umrla u mulju; mnogo pre nego što se mulj stvrdnuo u stenu,
njeno meso je istrulilo i ugljenisalo se, ostavljajući čvrst hemijski film, zaštitni
sloj preko otiska kojem je bilo suđeno da bude pronađen ispod stabljike
rabarbera.
„Kakvo otkriće, Dejvide! Zar može postojati bolji kamen-srce? Gde da ga
stavimo?“
„Ne želim da ga izložim u kući. Želim da ga pokažem nekim ljudima.“
„Dobra ideja“, rekla je. Kamen-srce ju je podsetio na nešto. Kada je tog jutra
unela poštu, među pismima je bila jedna koverta za Dejvida od uprave groblja
„Bet Mozes“ u Zapadnom Vavilonu na Long Ajlendu. Čitala je da je običaj kod
Jevreja da pred Veliki praznik posećuju groblje.
„Zašto ne bismo otišli da zajedno obiđemo Sarin grob?“
„Ne“, rekao je kratko. „Još ne mogu da se suočim sa tim. Siguran sam da
razumeš“, rekao je, stavio kamen sa fosilnim ostatkom u džep i otišao u štalu.
 49.
Pozivi
„Halo?“
„Roberta? Ovde Samanta.“
„Sem! Kako si?“
„Sjajno, zato i zovem. Hoću da se nađemo ti, Gven i ja i da podelim sa vama
jedno malo iznenađenje, malu lepu vest.“
„Sem! Udaješ se!“
„Roberta, da se nisi usudila da kreneš sa ludim nagađanjima i da mi pokvariš
iznenađenje. Ono će izgledati bledo u odnosu na tvoja nadanja. Volela bih da vas
dve dođete u Vuster. Već sam se čula sa Gven i poželela joj dobrodošlicu na
povratku u Masačusets. Kaže da zna da imaš slobodnu sledeću subotu i doći će
ako dođeš i ti. Kaži da ćeš doći!“
Proverila je svoj rokovnik i videla da još nema ništa zakazano za subotu, osim
što ju je čekala gomila poslova. „Okej.“
„Divno! Nas tri ponovo zajedno! Jedva čekam!“
„Radi se o unapređenju, a? Postaješ redovni profesor? Pomoćnik šefa
patologije?“
„Roberta, još uvek si najveći davež na svetu! Ćao, volim te.“
„Volim i ja tebe“, reče Roberta i spusti slušalicu, smejući se.
Dva dana kanije, dok se vraćala kući posle posla, naišla je na drumu na
Dejvida. Bio joj je krenuo u susret, putem za Laurel Hil, pa onda Franklinovim
drumom, znajući da Roberta uvek ide tim putem.
Bio je već oko tri kilometra od kuće kada ga je videla kako podiže palac kao
stoper. Stala je i otvorila vrata na kolima.
Uleteo je sav uzbuđen.
„Nisam mogao da dočekam da ti kažem. Celo popodne sam proveo pričajući
telefonom sa Džoom Falonom. ‘Mirovno božanstvo’ je dobilo nagradu Fondacije
Tomasa Blenkenšipa. Velika lova, dovoljno da osnuje i finansira centar u
Koloradu.“
 „Dejvide, stvarno divno za Džoa! Blenkenšip? Onaj engleski izdavač?“
„Novozelandski. Sve one novine i časopisi. Divno za sve nas koji želimo mir.
Džo nas je pozvao da dođemo i pridružimo mu se za nekoliko meseci.“
„Kako to misliš?“
„Kao što sam rekao: mala grupa ljudi će živeti i raditi u centru kao stalno
osoblje. Džo je pozvao nas dvoje da budemo među njima.“
„Zašto bi mene pozivao? Ja nisam teolog!“
„Džo oseća da vrediš. Mogla bi da doprineseš medicinskim stavom, naučnom
i pravnom analizom. Voleo bi da tamo ima lekara koji bi brinuo o ostalim
članovima. Radila bi svoj posao.“
Kada je skrenula na put za Laurel Hil, odmahnula je glavom. Nije morala to da
pretoči u reči.
„Znam. Već radiš svoj posao i ovo je mesto gde želiš da budeš.“ Dodirnuo joj
je lice. „To je interesantna ponuda. Razmišljao bih da je prihvatim da nema tebe.
Ako je ovo mesto ono na kojem želiš da budeš, onda i ja želim da budem ovde.“
Ali, ujutru kad se probudila, njega nije bilo. Na kuhinjskom stolu je ležao
presavijeni list papira.

Draga Roberta,
Moram da odem. Ima nekih stvari koje moram da uradim. Vratiću
se za nekoliko dana.
S ljubavlju,

Dejvid.

Ako ništa drugo, ovog puta je bar ostavio poruku, rekla je sebi.
 50.
Tri drugarice
Samanta je sišla u hol Medicinskog centra istog trenutka kada su je sa
prijemnog pozvali i rekli da su Roberta i Gven stigle. Uspeh joj je doneo neku
vrstu tihog samopouzdanja. Njena crna kosa bila je sada kratka, ističući lep
oblik njene glave, a preko desnog uva joj je padao sedi pramen. Jednom su je dve
drugarice optužile da hemijom postiže taj dramatičan efekat, mada su znale da
nije tako. To je bio Samantin način da prihvati ono što joj je priroda dala i da to
iskoristi na najbolji mogući način.
Obe je veselo grlila naizmenično, po više puta.
Njen plan je bio da odu na ručak u bolnički restoran, da ih provede kroz
Medicinski centar, zatim da večeraju u božanstvenom restoranu i, na kraju, da
pričaju do sitnih sati u njenom stanu. Gven i Roberta bi ostale da prenoće kod
nje, a onda bi se rano ujutru vratile u planine na zapadu.
Tek su počele da jedu kada je Roberta uputila Samanti jedan od svojih
advokatskih pogleda. „Dobro, ženska glavo, saopšti nam najzad tu vest zbog koje
smo vozile dva sata, da je čujemo!“
„Vest“, reče Samanta staloženo. „Pa, ovo je vest. Ponuđeno mi je mesto
načelnika patologije.“
Gven uzdahnu. „Oho!“ Zadovoljno su se smešile i čestitale joj. „Znala sam!“,
uzviknu Roberta.
„To se neće desiti još sledećih osamnaest meseci, dok Kerol Hemingvej,
sadašnji šef, ne ode na Kalifornijski univerzitet. Ali ponudili su mi mesto već
sada i ja sam prihvatila. Jer, to je bilo ono što sam oduvek želela.“
Nasmešila se. „Ali... nije to glavna vest.“
Okrenula je zlatni prsten na srednjem prstu leve ruke da pokaže kamen: plavi
dijamant nije bio veliki, ali je bio divno izbrušen. Roberta i Gven skočiše i
ponovo je izljubiše.
Samanta je imala prilično muškaraca u svom životu, ali nikada se nije
udavala. Iako je bila izgradila zavidan život za sebe, njene drugarice su bile
srećne što je našla nekoga s kim to može da podeli.
 „Da pogađam“, reče Gven. „Kladim se da je medicinar, redovni profesor ili
tako nešto.“
Roberta odmahnu glavom. „Neću da pogađam. Nemam predstavu. Reci nam
sve o njemu, Sem.“
Sada Samanta odmahnu glavom. „On će vam sam reći. Pridružiće nam se za
desert.“
Dena Karter je bio visok muškarac sede kose, zavisnik od dugog trčanja i vrlo
vitak, gotovo mršav, sa kožom boje kafe i mladalačkim očima.
„Nervozan sam ko pas!“, rekao je. „Sem mi reče da će susret sa njenom
porodicom u Arkanzasu biti lak, ali da će pravi test biti da li ću uspeti da
zadovoljim vas dve.“
Bio je menadžer personalnog u kompaniji za životno osiguranje, udovac sa
odraslom ćerkom koja je bila brucoš na Univerzitetu Brandejs, i bio je dovoljno
zaljubljen da zadovolji čak i Samantine najbolje drugarice.
Kada ih je napustio, provele su još jedan sat slušajući detalje o njegovom
životu – rođenje na Bahamima, ali je odrastao u Klivlendu – i govoreći Samanti
kako je srećna i kako je „prokleto srećan“ bio Dena.
Sem je sva blistala dok ih je vodala kroz Medicinski centar, pokazujući im
svoje odeljenje, traumatološki centar, heliodrom koji ga je opsluživao, odlično
opremljenu biblioteku, laboratorije i sale za predavanje Medicinskog fakulteta.
Roberta je shvatila u jednom trenutku da se pita da li zavidi Samanti na
njenom uspehu i autoritetu. Bilo je lako primetiti da je ostvarila ono što su svi
verovali da će postići dok su bile na studijama. Roberta je primetila i poštovanje
sa kojim joj se obraćaju ljudi u Centru, način na koji slušaju ono što govori i
kreću da izvrše ono što im je sugerisala.
„Mislim da bi trebalo da i vas dve dođete da radite ovde. Ovo mesto je jedini
veliki medicinski centar u državi koji ima odeljenje porodične medicine“, rekla
je Sem obraćajući se Roberti. „Zar to ne bi bilo lepo“, rekla je čežnjivo, „kad
bismo nas tri mogle da radimo u istoj zgradi i da se stalno viđamo? Znam da
biste ovde obe mogle da nađete dobra mesta.“
„Ja već imam dobro mesto“, rekla je Roberta šaljivo, ali pomalo oštro,
osetljiva na moguću nijansu potcenjivanja, iznervirana što dobronamerni ljudi
stalno pokušavaju da joj promene život.
„Čuj“, reče Samanta, „šta imaš tamo u planinama što ne možeš da imaš ovde?
I nemoj da mi pominješ ona sranja poput čistog vazduha i duha zajednice. Mi
ovde sasvim dobro dišemo, a ja sam isto toliko aktivna u svojoj zajednici kao i ti
u tvojoj. Vas dve ste odlični lekari i treba da uzmete učešća u medicinskoj
sutrašnjici. U ovoj bolnici radimo na apsolutno gornjoj granici medicinske
nauke. Šta možeš da učiniš u ruralnoj žabokrečini kao doktor što ne bi mogla
ovde?“
Njih dve su se smešile, čekajući da se smiri. Roberta nije želela da se svađa.
„Volim da radim tamo gde sam“, rekla je mirno.
„A ja već sad mogu da kažem da ću gajiti isto osećanje prema planinskim
gradićima“, reče Gven.
„Reći ću vam nešto: uzmite sebi koliko god hoćete vremena da mi odgovorite
na moj predlog“, rekla je Samanta gordo, a onda se okrenula Roberti. „Ako ti
padne napamet bilo kakav odgovor, napiši mi red, dva, važi, doktorko Kol?“
Roberta se nasmešila. „Biće mi drago da vam ugodim, profesorko Poter.“

Prva stvar koju je Roberta videla kada je sledećeg jutra skrenula na svoj prilazni
put, bila su patrolna policijska kola države Masačusets parkirana ispred garaže.
„Jeste li vi doktorka Kol?“
„Da.“
„Dobro jutro, gospođo. Ja sam policajac Barouz. Nije ništa strašno u pitanju.
Bilo je malo problema sinoć. Šerif Makortni nas je zamolio da obratimo pažnju
na to kada ćete se vratiti i da mu javimo radio-vezom.“
Zavukao se u svoja kola i odmah javio Maku Makortniju da se doktorka Kol
vratila kući.
„Kakva vrsta problema?“
Malo posle šest popodne prethodnog dana, Mak Makortni je, vozeći pored
prazne kuće, primetio nepoznati plavi kombi, stari „dodž“, parkiran između
kuće i štale. Kada je stao da pogleda u čemu je stvar, pronašao je tri čoveka iza
kuće, pričao je policajac.
„Jesu li provalili?“
„Ne, gospođo. Nisu imali priliku da urade bilo šta; izgleda da je šerif Makortni
stigao u pravom trenutku. Ali u kombiju se nalazilo desetak kanistera punih
kerozina i materijal pomoću kojeg bi mogli da naprave tempirani upaljač.“
 „Gospode bože!“
Imala je mnogo pitanja, ali je državni policajac imao malo odgovora.
„Makortni zna mnogo više o svemu tome od mene. Biće tu za nekoliko minuta, a
onda ja odlazim.“
Zaista, Mak se pojavio pre nego što je Roberta uspela da iznese svoju torbu iz
kola. Seli su za kuhinjski sto i ispričao joj je da je uhapsio te ljude i zadržao ih
preko noći u skučenoj, staroj ćeliji, nalik na tamnicu nekog zamka, u podrumu
gradske kuće.
„Jesu li sada tamo?“
„Ne, nisu, doco. Nisam mogao da ih optužim za podmetanje požara. Nisu bili
izneli zapaljiv materijal iz kombija, a, osim toga, rekli su da su bili na putu da
pale žbunje i da su stali kod tvoje kuće da pitaju za put do druma za Šelburn
Fels.“
„Je l’ moguće da je to istina?“
Makortni uzdahnu. „Bojim se da nije. Zašto bi skrenuli s kombijem sa tvog
prilaznog puta na travnjak samo da bi pitali za put? Imali su dozvolu za paljenje,
da mogu da se pokriju u slučaju da zatreba, ali je to bila dozvola za paljenje trave
u Daltonu, skroz tamo u berkširskoj oblasti, a bili su veoma daleko od tog mesta.
Osim toga, pokazalo se da se njihova imena nalaze na listi javnog tužioca sa
poznatim aktivistima pokreta protivnika abortusa.“
„Tako dakle.“
Klimnuo je glavom. „Da. Registarske tablice na kombiju bile su ukradene, a
vlasnik je za to optužen u Grinfildu. Neko se odmah pojavio da plati kauciju.“
Mak je imao njihova imena i adrese, kao i fotografije koje je snimio
polaroidom i sada ih je pokazivao Roberti. „Da li ti se čine poznatim?“
Možda je jedan od njih, debeo i bradat, bio čovek koji ju je pratio iz
Springfilda.
A možda i ne.
„Ne mogu da budem sigurna.“
Makortni, obično blag policajac koji je zdušno branio građanska prava
stanovnika, bio je dopustio sebi da pređe granicu, priznao je, „na način zbog
kojeg bih mogao da ostanem bez posla ako to budeš ispričala bilo kome
drugom“. Dok su trojica muškaraca, naime, bila kod njega u zatvoru, rekao im je
hladno i jasno da ako oni ili bilo ko od njihovih prijatelja budu ponovo dirali
doktorku Robertu Kol, on im lično jamči da će im kosti biti slomljene a oni
trajno onesposobljeni.
„Bar smo ih preko noći zadržali u pritvoru. Ćelija je stvarno bedna“, rekao je
zadovoljno. Makortni je ustao, nespretno potapšao Robertu po ramenu i otišao.

Dejvid se vratio narednog dana. Usiljeno su se pozdravili, ali kada mu je

ispričala šta se desilo, prišao joj je i zagrlio je.
Hteo je da porazgovara sa Makortnijem, pa su zajedno otišli i našli Maka u
njegovoj maloj kancelariji u suterenu.
„Šta treba da uradimo da bismo se zaštitili“, upita ga Dejvid.
„Imate li pušku?“
„Ne.“
„Mogli biste da je kupite. Pomoći ću vam oko dozvole. Bili ste u Vijetnamu,
zar ne?“
„Bio sam vojni sveštenik.“
„Uf!“ Makortni uzdahnu. „Potrudiću se da dobro pazim na tvoju kuću,
Roberta.“
„Hvala, Mak.“
„Ali odgovoran sam za veliku teritoriju kada patroliram“, dodao je.
Sutradan je došao električar i postavio reflektore sa svih strana kuće, sa
senzorima na toplotu, koji su uključivali sva svetla onog trenutka kada čovek ili
automobil priđe na dvanaest metara. Roberta je pozvala kompaniju koja je
ugrađivala sigurnosne sisteme i ekipa je čitav dan postavljala alarme koji bi se
uključivali ako provalnik otvori kućna vrata, kao i senzore na toplotu i pokret,
koji bi pokrenuli alarm ukoliko bi neko uspeo da uđe. Sistem je bio tako podešen
da obavesti policiju ili vatrogasce u roku od nekoliko sekundi.
Nije prošlo ni deset dana od instaliranja ove elektronike kada je Barbara
Justis pozvala da joj kaže da je na klinici u Springfildu zaposlila dva lekara sa
punim radnim vremenom i da im Roberta više nije neophodna.
Četvrtkom je ponovo mogla da bude slobodna.
Za samo nekoliko dana, ona i Dejvid su već potpuno ignorisali sigurnosni
sistem. Znala je da demonstranti više nisu zainteresovani za nju; saznaće za dva
nova lekara i skoncentrisati se na njih. I mada je bila ponovo slobodna, bilo je
trenutaka kada u to nije mogla da poveruje. Povremeno su se vraćale noćne
more u kojima se Dejvid nije bio vratio, ili je možda ponovo otišao, a trojica
muškaraca su došli po nju. Svaki put kada bi se trgla iz sna, zbog more ili
škripanja stare kuće na vetru ili njenog artritičkog ječanja, posegnula bi za
prekidačem na tabli pored kreveta i pritiskom na njega stvarala elektronski rov
oko svoga zamka, terajući zmajeve daleko. A onda bi krišom pokrenula ruku pod
pokrivačem da proveri da li je to stvarno bio samo san.
Da proveri da li je Dejvid još tu.
 51.
Odgovor na pitanje
U pismima upućenim rukovodiocima raznih medicinskih centara u vezi sa
mogućnošću otvaranja još jedne lekarske ordinacije u brdima Berkšira, Roberta
je podvlačila i lepotu okoline i mogućnost lova i ribolova. Nije očekivala lavinu
odgovora, ali ni to da ni na jedno pismo neće stići odgovor.
Zbog toga se obradovala telefonskom pozivu Pitera Džeroma, koji joj je
ispričao da je završio stažiranje i da je posle toga prošao obuku za lekara
specijalistu opšte medicine u Masačusetskom medicinskom centru. „Trenutno
radim u službi hitne pomoći, ali razmišljam o radu na selu. Možemo li, moja
žena i ja, da vas posetimo?“
„Dođite, čim budete mogli“, odgovorila je Roberta.
Odmah su se dogovorili o terminu posete i još istog popodneva poslala je dr
Džeromu opis maršrute do njene ordinacije; u tu svrhu je iskoristila najnoviji
tehnološki uređaj koji je nabavila – faks. On joj je sada služio za prijem
obaveštenja i bolesničkih izveštaja iz bolnica ili od drugih lekara.
Razmišljala je o predstojećoj poseti. „Ne bi bilo verovatno da će jedini koji je
odgovorio na tvoja pisma odmah biti i odgovarajući kandidat“, rekla je Gven.
Ipak joj je bilo stalo da ovu posetu organizuje tako da bude atraktivna. Bar se
priroda pokazala sa svoje najlepše strane. Lišće je već počinjalo da dobija
najrazličitije boje.
Ali, kao što se ponekad u jesen događa, dan pre dolaska bračnog para
Džerom, nad Novu Englesku se osula jaka kiša. Cele noći su kapi udarale po
krovu, a Roberta nije bila iznenađena kada je u kišovito jutro primetila da je sve
šareno lišće otpalo.
Džeromovi su bili prijatni ljudi. Piter Džerom je bio mlad čovek, pravi veliki
plišani meca. Okruglog lica, blagih smeđih očiju iza debelih stakala naočara i
pepeljaste kose koju je stalno sklanjao sa čela. Njegova žena, Estela, koju je
predstavio kao Esti, bila je zgodna brineta sa nešto malo viška kilograma. Bila je
anesteziološka medicinska sestra sa položenim državnim ispitom. Po
temperamentu je bila slična mužu i njen miran, prijatan nastup Roberti je
odmah bio simpatičan.
 Došli su jednog četvrtka. Roberta ih je prvo odvela kod Gven, a onda ih
provozala kroz ceo zapadni deo pokrajine, i konačno, u Grinfild i Nortempton,
da bi im pokazala bolnice.
„I, kako je bilo?“, pitala je Gven telefonom te večeri.
„Ne mogu ništa da kažem. Ali, nisu se baš pretrgli od oduševljenja.“
„Mislim da ne pripadaju ljudima koji se tek tako oduševljavaju. To su ljudi koji
razmišljaju“, reče Gven.
Ono što su videli, Džeromovima je toliko odgovaralo da su došli još jednom;
ovoga puta u četvorodnevnu posetu. Roberta bi ih rado smestila kod sebe, ali je
u međuvremenu njena gostinska soba postala Dejvidova kancelarija. Po celoj
sobi su bili rasuti listovi njegovog rukopisa, a on je grozničavo radio na
završetku svog romana. Gven se još nije bila kompletno smestila i nije bila u
stanju da primi goste na spavanje, pa su Džeromovi našli sobu sa doručkom u
ulici Mejn. Soba je bila samo dva bloka udaljena od Robertine ordinacije.
Roberta i Gven su bile srećne što bar uveče mogu da im budu domaćini.
Roberta se u potaji nadala da će se Džeromovi nastaniti negde u okolini.
Njihovo obrazovanje i iskustvo bili su idealni. Kada je Roberta govorila o
labavoj lekarskoj kooperaciji, sličnoj organizacijama za zaštitu zdravlja, kakvu
su ona i Gven nameravale da izgrade u brdima, postavljali su praktična,
razumna pitanja.
Džeromovi su ta četiri dana proveli vozeći se po okolini i razgovarajući sa
ljudima u većnicama, radnjama i vatrogasnoj službi. Popodne poslednjeg dana
bilo je sveže i oblačno, ali je Roberta, uprkos tome, prošetala sa njima po svojoj
šumskoj stazi. Piteru se dopao Katamaunt. „Izgleda kao voda dobra za
pastrmke.“.
Roberta se smeškala. „Da, veoma je dobra.“
„Smemo li u njoj da lovimo ribu kada se doselimo?“ Roberta se jako
obradovala. „Naravno.“
„Pa, time je stvar odlučena“, reče Esti Džerom.

U svežem, kao olovo sivom vazduhu visile su promene – i to ne samo

vremenske. Iako je Tobi prošla tek dve trećine svoje trudnoće, ipak je napustila
posao u Robertinoj ordinaciji. Želela je da se mesec dana priprema za bebu, a
zatim da pomogne dr Džeromu u traženju mesta za ordinaciju i u započinjanju
prakse. Posle toga je trebalo da preuzme upravu planirane lekarske kooperative
koju su hteli da nazovu Brdsko medicinsko udruženje. Bavila bi se
ispostavljanjem računa, nabavkom i knjigovodstvom za sve tri ordinacije:
Robertinu, Piterovu i Gveninu.
Tobi je Roberti predložila ženu koja bi je zamenila u ordinaciji na prijemu
pacijenata i Roberta ju je zaposlila uzdajući se u Tobin istančani osećaj za ljude.
Meri Vilson je bila član opštinskog Odbora za planiranje kada je Roberta tražila
dozvole za adaptaciju prostora za svoju ordinaciju. Izgledalo je da će Meri biti
odlična službenica, ali je Roberta znala da će joj nedostajati svakodnevno
viđanje sa Tobi. Da bi proslavile Tobin novi posao, Roberta i Gven su je pozvale
na večeru u restoran u Dirfildu.
Našle su se posle posla. Tobi zbog trudnoće nije želela da pije alkohol, ali su
njih tri i bez vina ubrzo bile u najlepšem raspoloženju; nazdravljale su sokom od
borovnice bebi i novom poslu. Roberta je osećala duboku naklonost prema
svojim prijateljicama i veoma se dobro zabavljala.
Pri povratku, negde na pola uspona na Vudfildske planine, počela je da pada
kiša. Kada je Roberta iskrcala Tobi, već je lilo kao iz kabla. Vozila je polako i
napeto gledala kroz brisače na put.
Toliko se skoncentrisala na vožnju, da je skoro prošla farmu Gregori Hintona,
ali je odjednom primetila da u štali gori svetio. Kroz otvorena vrata je ugledala
neku priliku kako sedi na stolici.
Put je bio klizav tako da nije ni pokušavala da koči. Samo je smanjila gas i tek
kada je stigla do poljskog puta koji je vodio na Hintonove pašnjake, okrenula je
kola i vratila se. U to vreme je Gregori primao kombinovanu terapiju zračenja i
hemoterapije, opala mu je kosa i patio je od pratećih pojava lečenja. Neće biti na
odmet da svratim i pozdravim ga, pomisli Roberta.
Dovezla se sve do vrata štale, a on se okrenuo kada je zalupila vrata kola i
jurnula kroz kišu. Sedeo je, u radnom odelu, ispred jednog boksa, na stolici za
rasklapanje. Oćelavelu glavu je sakrio kapom sa natpisom neke firme za
veštačko đubrivo.
„Uh, kakva noć! Zdravo, Greg, kako je?“
„Roberta... ah, pa već znate.“ Odmahnuo je glavom. „Muka, proliv. Slab sam
kao neko odojče.“
„Ovo je najgori deo lečenja. Čim ta faza prođe, osećaćete se mnogo bolje.
Prosto nemamo izbora. Moramo da zaustavimo rast tog tumora na mozgu i da
ga, ako je moguće, uništimo.“
 „Prokleta bolest.“ Pokazao joj je na drugu stolicu na rasklapanje koja je bila u
štali. „Hoćete li malo da sednete pored mene?“
„Rado.“ Otišla je po stolicu. Još nikada nije bila u Gregovoj štali. Prostirala se
u dubinu kao hangar za avione, a u tami se Osećao vonj životinja; u boksovima
sa obe strane nalazile su se krave. Visoko gore, pod krovom, nešto je zalepršalo i
ostalo da lebdi, a Greg Hinton je pogledao u šta ona gleda.
„Samo slepi miš. Oni ostaju gore.“
„Ogromna štala.“
Klimnuo je glavom. „Istini za volju, ranije su to bile dve štale. Ovaj deo ovde je
bio prednji. Zadnja polovina je bila druga štala koja je pre otprilike sto godina
dovezena volovskom zapregom. Mislio sam da ću ovde smestiti veliku mužaru,
ali to nikad nisam učinio. Stasja i ja muzemo na starinski način: sa glavom krave
u valovu, kako bi nas pustile da ih na miru pomuzemo.“
Zatvorio je oči, a ona je svoju ruku stavila na njegovu.
„Verujete li da će se ikada naći lek protiv ove proklete boljke, Roberta?“
„Skoro sam sigurna, Greg. Radi se sa genetskim lekovima za sve moguće
bolesti, između ostalog i za razne vrste raka. Sledećih godina će se mnogo toga
dešavati. Nastaće jedan potpuno novi svet.“ Otvorio je oči i pogledao je. „Za
koliko godina?“
Velika crno-bela krava u boksu je glasno i bolno zamukala, tako da se Roberta
uplašila. Da, za koliko godina. „Ah, Greg, ne znam. Možda već kroz pet? Ali to je
samo pretpostavka.“
Gorak osmeh mu je prešao preko lica. „Verovatno je svejedno kroz koliko
godina. Ja sigurno taj novi svet neću doživeti, zar ne?“
„Ne znam. Mnogi ljudi sa bolešću kao što je vaša, žive čitav niz godina. Mislim
da je važno da verujete – da stvarno verujete – da pripadate tim ljudima. Znam
da ste religiozni i neće škoditi ako se upravo sada mnogo molite.“
„Hoćete li da mi učinite uslugu?“
„Šta?“
„Molite se i vi za mene, Roberta.“
O, moj bože, pomislila je, obratio si se na pogrešnu adresu, ali mu se
nasmešila. „Pa, ni to neće škoditi, zar ne?“, reče ona i obeća mu da će to i činiti.
Životinja pred njima je konačno gromko zamukala, što su prihvatile i ostale
krave.
„Recite mi, zašto sedite sami ovde napolju?“
„Ova krava treba da se oteli, ali ima problema“, reče on i pokaza bradom na
kravu u boksu ispred njih. „Ona je prvorotka – znate već – nije se još telila.“
Roberta klimnu glavom. Prvorotka.
„Dakle, ona je prilično uska, a tele se u njoj okrenulo. Pozvao sam dva
veterinara iz okoline koji se još jedini bave krupnim životinjama. Hal Dominik
leži sa teškim gripom, a Linkoln Foster je u južnom delu pokrajine, gde mora da
obavi još dve ili tri stvari. Obećao je da će pokušati da stigne do jedanaest.“
Krava je opet zamukala i podigla se.
„Budi mirna, Zaza!“
„Koliko krava imate?“
„Trenutno sedamdeset sedam. Od toga četrdeset jedna muzara.“
„I sve ih znate po imenu?“
„Samo one koje su registrovane. Znate, mora da se napiše ime na prijavu.
Životinje koje nisu registrovane dobijaju brojeve nacrtane na bokovima. A ova
krava je registrovana i zove se Zaza.“
Dok su je posmatrali, krava se skljokala na pod, zapravo se prosto spustila na
desni bok i ispružila noge ispred sebe.
„Sranje! Sranje! Izvinite“, reče Hinton, „ali ovako na stranu padaju samo ako
više ne mogu da izdrže. Do jedanaest nikako neće izdržati. Već pet sati pokušava
da se oteli. Mnogo novca sam uložio u nju“, reče ogorčeno. „Od jedne ovakve
registrovane krave može da se očekuje trideset do četrdeset litara mleka
dnevno. A i tele bi vredelo. Dao sam sto dolara samo za seme izuzetno dobrog
bika.“
Krava je stenjala i drhtala.
„Zar ne možemo ništa da učinimo za nju?“
„Ne. Ja sam suviše bolestan za takav posao, a Stasja je potpuno iscrpljena, jer
ih gotovo sve ona pomuze. A ni ona nije više mlada. Nekoliko sati je pokušavala
da pomogne kravi, ali nije ništa vredelo; toliko se umorila da je morala da ode u
kuću da legne i odmori se.“
Krava je urlala od bolova, s mukom se podigla i ponovo se skljokala.
 „Dajte da ja pogledam!“, reče Roberta. Skinula je svoju italijansku kožnu jaknu
i stavila je na balu sena. „Hoće li me ritnuti?“
„Ne verujem, vidite kako leži“, odgovori suvo Hinton. Roberta se obazrivo
približavala životinji i sklupčala se iza nje u strugotini. Bio je to neobičan prizor.
Balegom umazani čmar kao okruglo oko a ispod toga ogromna kravlja vulva u
kojoj je mogla da prepozna dirljivo mali papak i nešto mlitavo crveno, što je
postrance izlazilo.
„Šta je to?“
„Jezik teleta. Glava je odmah iza njega, ali se još ne vidi. Iz nekog razloga telići
se često rađaju s isplaženim jezikom.“
„Šta zadržava tele?“
„Kod normalnog telenja, prvo dolaze prednje noge, a potom glava – tele čini
slično plivaču kada skače u vodu. Kod ovog je levi papak u pravom položaju, ali
je desni savijen negde pozadi. Veterinar mora da gume teletovu glavu natrag u
vaginu, zatim da pruži unutra ruku i utvrdi šta nije u redu.“
„Ali, to bih mogla i ja da pokušam.“
Odmahnuo je glavom. „Za to je potrebno dosta snage.“
Videla je kako krava opet drhti. „Pa, da pokušam. Ne može da škodi. Do sada
još nijednu kravu nisam izgubila“, rekla je, ali šala nije uspela; Greg čak nije ni
reagovao.
„Da li koristite neko sredstvo za podmazivanje?“
Skeptično je pogledao i odmahnuo glavom. „Ne. Samo operite celu ruku
sapunom i ostavite na njoj dosta sapunice“, rekao je i pokazao na umivaonik.
Zavrnula je oba rukava do ramena i oribala ruke hladnom vodom i domaćim
sapunom koji je stajao na ivici umivaonika.
Onda se opet sklupčala iza krave. „Mirna, Zaza!“, rekla je. Sama sebi je
izgledala smešno, jer je govorila kravinoj zadnjici. Kada je zavukla prste i ruku u
vlažnu toplinu porođajnog kanala, krava je podigla rep koji je postao uspravan i
krut.
Glava teleta je ležala odmah iza otvora, ali je izgledalo da Roberta ne može da
je pomeri.
Kada je pogledala u Grega, mogla je, uprkos sve njegove brige, da mu u očima
jasno pročita „Zar vam nisam rekao?“. Udahnula je duboko i oduprla se o glavu
teleta kao da želi da gurne plivača nazad u skoro smrznutu vodu. Glava se
veoma polako povlačila. Čim je bilo dovoljno mesta, gurnula je ruku dublje u
vaginu krave: najpre samo do članka ruke, a zatim i do pola podlaktice. Konačno
su njeni prsti nešto napipali.
„Osećam... mislim da je to koleno.“
„Da, verovatno. Pokušajte da pipate duž njega i da izvučete drugi papak“, reče
Hinton i Roberta je poslušala.
Gurnula je ruku dublje, ali je odjednom osetila jaku unutrašnju vibraciju,
sličnu zemljotresu, a onda snagu koja se kotrlja i tkivo koje se odupire o njenu
ruku. Ruka joj je bila izbačena kao iz katapulta, kao da je neko ispljunuo košticu
trešnje i to takvom silinom da je pala na leđa.
„Šta, do đavola...“, šaputala je, ali nije bilo potrebno da joj Greg kaže da je
upravo doživela vaginalnu kontrakciju, kakvu još nikad nije doživela.
Polako je ponovo nasapunjala ruku. Vratila se kravi i posle kraćeg
posmatranja shvatila je o čemu se radi. Kontrakcije su se dešavale jedna u
minutu i trajale oko četrdeset pet sekundi. Znači, ostajala joj je samo pauza od
petnaest sekundi. Čim je osetila da je jedna kontrakcija počela da slabi, gurnula
je ruku duboko u napeti otvor, pored kolena i duž lista na nozi teleta.
„Osećam neku kost, trebalo bi da je bedrena“, obavestila je Grega.
A potom: „Imam papak, ali uklešten ispod bedrene kosti.“
Ukrućeni rep se trznuo, možda usled bola, i udario Robertu preko usta.
Pljujući, uhvatila ga je levom rukom i čvrsto držala. Najavila se nova kontrakcija
i imala je samo toliko vremena da zgrabi kopito pre nego što su joj mišići vagine
kao mengele ukleštili ruku od vrhova prstiju do ramena. Ovog puta nije
postojala opasnost da joj ruka bude izbačena – bila je čvrsto zarobljena. Članak
ruke joj je bio pritisnut uz karličnu kost krave i u prvom trenutku joj je od bola
ponestalo daha. Ruka joj je veoma brzo utrnula, a Roberta je sklopila oči i
pritisla čelo uz Zazinu zadnju nogu. Ruka joj je bila ukleštena do ramena: bila je
zarobljena, čvrsto vezana za kravu. Počelo je da joj se vrti u glavi i obuzela ju je
strašna vizija: da će krava lipsati i da će morati da je iseku da bi joj oslobodili
ruku.
Nije čula kada je Stasja Hinton ušla u štalu, samo je čula uzbuđeni glas žene.
„Šta devojka radi ovde?“. a kao odgovor nejasno mrmljanje Grega Hintona.
Osećala je miris đubreta, isparenja iz kravine utrobe i životinjski miris svog
sopstvenog straha i znoja; tada je kontrakcija prestala.
 Donela je na svet dosta ljudskih beba da bi znala šta treba činiti, pa je otupelu
ruku povukla do teletovog kolena i gurnula unazad. Sada je mogla da gurne ruku
dublje. Kada je ponovo dohvatila papak, morala je da se bori protiv panike;
želela je da ubrza svoje pokrete da joj ruka ne bi opet ostala u kravinoj vagini
kada naiđe sledeća kontrakcija.
Radila je pažljivo, zgrabila papak i povukla ga duž porođajnog kanala i time i
iz vagine, sve dok nije bilo pored prvog, gde mu je i bilo mesto.
„Hej“, Greg Hinton je radosno uzdahnuo.
„Dobra devojka“, reče Stasja.
Prilikom sledeće kontrakcije pojavila se glava telenceta.
Halo, pozdravila ga je Roberta nemo i oduševljeno. Ali nije uspela više nego
samo da iz krave izvuče glavu i prednje noge teleta. Tele je ležalo čvrsto, kao
zapušač u boci.
„Kad bismo samo imali izvlakač za telad“, reče Stasja Hinton.
„Šta je to?“
„Jedna vrsta čekrka“, odgovori Greg.
„Vežite papke jedan za drugi!“, viknu Roberta.
Otišla je do svojih kola, oslobodila kuku sajle i odvukla sajlu u štalu.
Sa motornim čekrkom ćemo lako izvući tele, još jedan doprinos moderne
tehnike, pomisli Roberta.
„Bikčić“, konstatovao je Greg.
Sedela je na podu i gledala kako Stasja sa teletove njuške briše sluz i ostatke
plodove vode.
Doneli su tele do kraja boksa, a Zaza je ležala previše iscrpljena i jedva se
micala. Greg je teletu istrljao grudi suvim senom. „To doprinosi radu pluća i to je
razlog zašto krava uvek oliže tele svojim rapavim jezikom. Ali majka našeg
telenceta je suviše umorna čak i da oliže markicu za pismo.“
„Hoće li se oporaviti?“, upita Roberta.
„Naravno“, reče Stasja. „Kroz nekoliko minuta doneću joj kofu tople vode. To
će joj pomoći da izbaci posteljicu.“
Roberta je ustala s poda i otišla do umivaonika. Prala je ruke, ali je uvidela da
ovde neće uspeti sasvim da se opere.
 „Imate... eh, balege u kosi“, rekao joj je Greg taktično.
„Ne dirajte! Samo će se razmazati“, reče Stasja.
Smotala je sajlu motornog čekrka, s dva prsta uzela svoju kožnu jaknu i sve
odnela u kola. Jaknu je stavila na zadnje sedište, što dalje od sebe.
„Laku noć!“ Jedva je čula kako joj se njih dvoje zahvaljuju. Za vreme vožnje
trudila se da što je moguće manje dodiruje tapacirane delove kola.
Već u kuhinji je skinula bluzu. Prednji deo je bio umazan. Prepoznala je krv,
sluz, balegu i razne sekrete koji se javljaju prilikom porođaja. Zgađena, smotala
je bluzu i bacila je u kantu za đubre.
Potom je dugo ostala pod toplim tušem, masirala svoju desnu ruku i prala je
velikom količinom sapuna, šampona i četkom.
Oprala je zube i u mraku obukla pidžamu.
„Šta se dešava?“, viknu Dejvid.
„Ništa“, reče Roberta i on je ponovo zaspao.
U stvari je mislila da odmah ode u krevet, ali je ipak ponovo sišla u kuhinju i
pristavila vodu za kafu. Ruka joj je bila nagnječena i bolela je, ali mogla je da
pokreće zglob i prste, te je bilo jasno da nije ništa slomljeno. Donela je papir i
olovku iz svog pisaćeg stola i probala da li može da piše. Rešila je da napiše
pismo Samanti Porter.

Draga Sem,
Rekla si Gven i meni da ti pišemo ako nam padne na pamet nešto
što lekarka na selu može da uradi, a što ne može da se uradi ni u jednoj
bolnici u gradu. Večeras mi je tako nešto palo na pamet – može da nabije
svoju ruku u kravu.
Mnogo pozdrava, Roberta.
 52.
Posetnice
Roberta se jednog jutra zapanjila kada je utvrdila da joj se približava rok do kada
mora da obnovi svoju dozvolu za obavljanje lekarske prakse u Masačusetsu, a da
za to nije spremna. Državna dozvola je morala svake dve godine da se obnavlja u
cilju zaštite stanovnika. Svaki lekar koji obavlja praktičan rad mora da dokaže
da ima sto časova provedenih na svom usavršavanju.
Ovakav sistem je trebalo da obezbedi da medicinsko znanje svakog lekara
stalno bude na najnovijem nivo i da spreči da njihovo znanje padne ispod
standarda lekarskog poziva. Roberta se u potpunosti slagala sa svrsishodnošću
tog sistema, ali je shvatila da je za protekle dve godine, zbog uhodavanja nove
ordinacije i rada na klinici u Springfildu, zanemarila svoje stručno usavršavanje
i uspela da prikupi svega osamdeset jedan bod, što je odgovaralo osamdeset
jednom času.
Obližnje bolnice su često nudile predavanja ili seminare koji bi Roberti doneli
nekoliko bodova, ali ona nije imala vremena da na taj način nadoknadi svoje
zaostajanje u daljem usavršavanju.
„Moraš da učestvuješ na nekom velikom medicinskom kongresu“, rekla je
Gven. „I mene čeka isto.“
Roberta je počela da prati najave kongresa u stručnim medicinskim
časopisima. Pažnju joj je privukao trodnevni simpozijum o raku za lekare opšte
prakse, koji je trebalo da se održi u njujorškom hotelu „Plaza“. Kongres su
sponzorisali Američko udruženje za borbu protiv raka i Američko udruženje
internista, i donosio je dvadeset osam bodova za usavršavanje.
Piter i Esti Džerom bili su spremni da za vreme njenog odsustva stanuju u
njenoj kući, kako bi Piter mogao da je zamenjuje. On je već zatražio dozvolu u
jednoj bolnici, ali mu još nije stigla. Zbog toga je Roberta zamolila jednog
internistu u Grinfildu da one njene pacijente kojima je potrebno bolničko
lečenje, uputi u tamošnju bolnicu.
Dejvid se preznojavao nad poslednjim poglavljem svoje knjige i dogovorili su
se da on ne prekida svoj rad. Tako je, jednog dana, pod svetložutim
novembarskim suncem, sama otputovala za Njujork.
Odlazeći iz Bostona, Roberta je bila srećna što napušta velegradsku vrevu, ali,
morala je to da prizna, sada se radovala dolasku u veliki grad. Posle seoske
usamljenosti i tišine, Njujork je ličio na mravinjak, a užurbanost ljudi na ulicama
delovala je na nju stimulativno. Voziti kroz Menheten nije joj baš činilo
zadovoljstvo, pa je odahnula kada je hotelskom portiru predala kola. Radovala
se što je tu.
Njena soba na devetom spratu bila je mala ali komforna. Malo je dremnula i
imala dovoljno vremena da se istušira i obuče.
Otvaranje kongresa je podrazumevalo i koktel, pa je uzela pivo i utolila glad
sa dobro snabdevenog švedskog stola.
Nije videla nikog poznatog. Bilo je prisutno puno parova. Kod bifea je s njom
zapodenuo razgovor jedan lekar na čijem bedžu je pisalo da se zove Robert
Starbak iz Detroita u Mičigenu.
„Gde u Masačusetsu leži Vudfild?“
„Na Mohavik putu.“
„Aha, stare planine, ljupke i pomalo u propadanju. Da li sve vreme vozite po
okolini i divite joj se?“
Smeškala se. „Ne. Gledam je samo dok se vozim u kućne posete pacijentima. „
Pogledao ju je u lice. „Idete u kućne posete?“
Tanjir mu je bio prazan pa se udaljio nakratko do stolova da bi ga napunio, ali
se odmah vratio. Bio je prosečno atraktivan čovek, ali je tako očigledno i
nametljivo tražio više od razgovora da je Roberta bez razmišljanja, čim je
završila s jelom, ostavila njega i svoj tanjir.
Sišla je u hol i izašla na ulice Njujorka. Central park nije bio mesto za noćne
šetnje, a nije je ni privlačio: travu i drveće imala je i kod svoje kuće. Šetala je
Petom avenijom, zastala skoro pored svakog izloga i posmatrala raskošnu
raznovrsnost odeće, kofera i drugih putnih potrepština, cipela, nakita i knjiga.
Prošla je šest blokova, prešla preko ulice i vratila se u hotel. Popela se u sobu i
rano legla, kao što je činila pred svaki seminar u toku svojih studija. Skoro da je
mogla da čuje glas Čarlija Harisa: „Moraš da se staraš o svom poslu.“

Bio je to dobar kongres, intenzivan i poučan, sa malim doručkom serviranim

svakoga jutra za vreme prve sesije i sa predavanjima za vreme ručka i večere.
Roberta ga je ozbiljno shvatila. Nije propustila nijednu sesiju, brižljivo je pravila
pribeleške a za predavanja, koja su joj bila posebno zanimljiva, naručivala je i
trake. Večeri su bile rezervisane za zabavu, a ponuda je zaista bila bogata. Prve
večeri je odgledala predstavu Show Boat i divno se zabavila; druge večeri je bila
na redu predstava Plesnog teatra iz Harlema, koja joj se takođe veoma dopala.
Do trećeg jutra je već prikupila dovoljno bodova za obnovu svoje dozvole.
Tog dana su je zanimala samo prva predavanja, pa je odlučila da posle njih
napusti kongres i ode u kupovinu pre nego što napusti Njujork.
Na putu prema njenoj sobi, pala joj je na pamet bolja ideja.
Dama na recepciji bila je jedna preterano vesela pedesetogodišnjakinja.
„Naravno“, rekla je kada je Roberta upitala da li ima auto-kartu šire okoline
Njujorka.
„Možete li mi reći kako ću najbolje da stignem do Zapadnog Vavilona na Long
Ajlendu?“
„Evo, gospođo, samo malo strpljenja...“ Žena je proučavala kartu i odlučno
ucrtala put.
Sišavši sa autoputa, Roberta se zaustavila na prvoj benzinskoj pumpi koju je
videla i pitala za groblje „Bet Mozes“.
Kada je stigla do groblja vozila je duž ograde sve do ulaza. Odmah pored
kapije nalazila se upravna zgrada. Zaustavila je kola i ušla u upravu. Za pisaćim
stolom je sedeo čovek približno njenih godina, u plavom odelu i sa belom
kapicom na proređenoj tamnoj kosi i potpisivao neke papire. „Dobro jutro“,
rekao je ne ustajući.
„Dobro jutro. Možete li mi pomoći da nađem jedan grob?“
Klimnuo je glavom. „Ime preminulog.“
„Markus. Sara Markus.“
Okrenuo se svom kompjuteru i utipkao ime.
„Da, imamo ih šest sa tim imenom. Početna slova drugog imena?“
„Nema. Markus sa ‘K’, ne sa ‘C’.“
„Aha, tako... Još uvek imamo dva. Da li je imala šezdeset sedam ili sedamnaest
godina?“
„Sedamnaest“, reče Roberta tihim glasom i čovek klimnu glavom.
„Ima ih tako mnogo“, reče izvinjavajući se.
 „Ovo je ogromno groblje.“
„Dvadeset i četiri hektara.“ Uzeo je plan groblja i ucrtao joj je put. „Odavde
dvanaest parcela nadole, zatim desno. Posle osme parcele skrenite levo. Grob
koji tražite nalazi se u sredini drugog reda. Ukoliko zalutate, vratite se, pa ću vas
ja odvesti... Da“, reče kada je na kompjuteru proverio da li je dao tačne podatke.
„Imamo sve u kompjuteru“, primetio je ponosno. „Sve. Kao što vidim, tu je
prošlog meseca bilo osvećenje.“
„Osvećenje?“
„Da, postavljenje nadgrobni kamen.“
„Oh.“ Zahvalila se i izašla sa planom u rukama.
Išla je polako uskim šljunkovitim putem. Iza grobljanskog zida jurili su
automobili, jedan motocikl je brektao, kočnice su škripale, orile se sirene.
Brojala je parcele.
Robertina majka je ležala na groblju u Kembridžu, sa travom između
nadgrobnih kamenova. Ovde su grobovi užasno blizu jedan drugom, pomislila
je. Bilo ih je tako mnogo kao da su mrtvi iz drugog grada došli ovamo.
Jedanaest... Dvanaest.
Skrenula je desno i prošla pored još osam parcela. Ovde bi trebalo da bude.
Na parceli iza te, sedeli su ljudi na stolicama oko otvora u zemlji. Čovek sa
kapicom je upravo završavao govor, a prisutni su lopatama ubacivali zemlju u
raku.
Išla je do drugog reda parcele, pokušavajući da se ponaša što je moguće
neupadljivije. Sada više nije brojala redove nego je čitala imena sa spomenika.
EMANUEL RUBIN. LESTER ROGOVIN.
Na mnogim nadgrobnim pločama stajalo je malo kamenje. Bile su to
„posetnice“ koje su govorile o poseti nekog bliskog. Oko nekih grobova bilo je
posađeno cveće ili žbunje. Jedan je bio potpuno prekriven granama tise. Roberta
je razgrnula grane da bi mogla da pročita ime: LEA ŠVARC. Na nadgrobnoj ploči
Lee Švarc nije bilo „posetnica“.
Prošla je pored porodične grobnice Gutkinovih, mnogih Gutkina, a onda je
ugledala dvostruku nadgrobnu ploču sa lepim, emajliranim portretima mlade
žene i mladog čoveka: DMITRIJ LEVNIKOV, 1970-1992, i BASJA LEVNIKOV,
1973-1992. Bračni par? Brat i sestra? Da li su umrli zajedno? U nekoj
saobraćajnoj nesreći ili u požaru? Pomislila je da je to verovatno ruski običaj da
se na nadgrobne ploče stave portreti. Očigledno su bili emigranti. Kako je to
tužno, pomislila je, da su prešli sav taj dugi put, probili zvučni zid kultura, i onda
ovo.
KIRŠNER. ROSTEN. AJDELBERG.
MARKUS.
NATALI J. MARKUS, 1952-1985. NAŠA OBOŽAVANA SUPRUGA I VOLJENA
MAJKA.
Bila je to dvostruka ploča: jedna gravirana, druga prazna.
Do nje: SARA MARKUS, 1977-1994. NAŠA NEŽNO VOLJENA ĆERKA.
Jednostavan granitni blok, kao i za Natali, ali ne trošan, očigledno nov.
Na svakoj ploči je bio kamen „posetnica“. Roberta je kao oduzeta gledala u
mali kamen na Sarinom grobu: crvenkasti škriljac u obliku nepravilnog srca sa
jasnim otiskom glave slične rakovoj i sa trostruko podeljenim telom jednog
trilobita koji je živeo pre više miliona godina.
Roberta nije govorila Natali ili Sari jer nije verovala da one mogu da je čuju.
Sećala se da je, verovatno za vreme studija, negde pročitala da jedan hrišćanski
filozof – Toma Akvinski – sumnja da mrtvi znaju šta živi rade, šta se sa njima
dešava. Ali, da li je to sa sigurnošću mogao da zna? Šta je uopšte iko znao, Toma
Akvinski, Dejvid ili bilo koji drugi uobraženi čovek?
Roberti pade na pamet da ju je Sara volela. Možda je u ovom kamen-srcu bila
neka magija, neki magnetizam koji ju je doveo ovamo i koji je doveo do toga da
sazna šta mora da učini.
Podigla je sa tla dva kamenčića i jedan stavila na Natalin, a drugi na Sarin
grob.
Sahrana u susedstvu je bila završena, a ožalošćeni su se razišli. Mnogi su
dolazili u njenom pravcu i prolazili pored nje. Skretali su pogled sa tužnog, ali
svakodnevnog prizora žene skrhane bolom kraj jednog groba. Nisu mogli da
znaju da Roberta plače ne samo nad mrtvima nego i nad živima.

Kao lekaru, uvek joj je bilo teško da sa pacijentima razgovara o kraju koji se
približava. Tako je i sledećeg jutra, za kuhinjskim stolom, morala da uloži veliki
napor da sa Dejvidom razgovara o neminovnom kraju njihovog odnosa. Ipak je
uspela da mu kaže da je došlo vreme da se njihova veza završi. Zamolila ga je da
uvidi da nikada neće moći zajedno da funkcionišu. „Rekao si mi da ideš na put
da vršiš istraživanja za svoju knjigu. A otputovao si za Njujork da bi osveštao
spomenik svoje ćerke. Kada sam htela da odem tamo sa tobom, odbio si.“
„Potrebno mi je vreme, Roberta.“
„Ne verujem da će vreme išta promeniti, Dejvide“, rekla je blago. „Čak i ljudi
koji su u braku često se posle smrti deteta razvedu. Možda bih mogla da živim
sa tvojim alkoholizmom i sa strahom da ćeš jednoga dana opet nestati. Ali,
duboko u svom srcu mene kriviš za Sarinu smrt. Mislim da ćeš me uvek smatrati
odgovornom za to, a sa tim ne mogu da živim.“
Prebledeo je. Ništa nije opovrgao. „Tako nam je bilo lepo zajedno. Samo da se
to nije dogodilo...“
Sve se rasplinulo pred njenim očima. Bio je u pravu. U mnogo čemu su tako
dobro odgovarali jedno drugom. „Ali, dogodilo se.“
Prihvatio je da je tačno ono što je rekla, ali je njemu bilo potrebno više
vremena da prihvati i neumitne posledice.
„Mislio sam da me voliš.“
„Volela sam te, još uvek te volim i uvek ću te voleti i želim ti sreću.“ Otkrila je
još nešto. Volela je i sebe.

Te večeri ostala je dugo u ordinaciji, a kada je stigla kući, Dejvid joj je saopštio
da je odlučio da ode za Kolorado i priključi se grupi Džoa Falona. „Poneću uređaj
za vrcanje meda i nekoliko najboljih košnica i u Koloradu zapatiti novi roj.
Mislio sam da ostale košnice ispraznim i ostavim ih u tvojoj šupi.“
„Ne. Bilo bi bolje da ih prodaš.“
Shvatio je šta je htela: da razlaz bude konačan. Pogledali su se i on je klimnuo
glavom.
„Moći ću da otputujem tek kroz deset dana. Hoću najpre da završim rukopis i
pošaljem ga izdavaču.“
„To je razumno.“
Aguna je došla u kuhinju i hladno pogledala u Robertu.
„Dejvide, hoćeš li nešto da mi učiniš?“
„Šta?“
„Kada ovoga puta odeš, povedi mačku!“
Sada je vreme sporo prolazilo i trudili su se da se jedno drugom sklanjaju s puta.
Prošla su tek dva dana od odluke kada se javio njen otac, iako se njoj činilo da je
prošlo mnogo više vremena.
Kada je otac upitao za Dejvida, našla je snage da mu kaže da su se ona i Dejvid
rastali.
„Eh, je l’ sve u redu sa tobom, Roberta?“
„Da, sve je u redu“, rekla je boreći se sa suzama.
„Volim te.“
„I ja volim tebe.“
„Evo zašto sam te nazvao: kako bi bilo da za Dan zahvalnosti dođeš kod
mene?“
Odjednom je zaželela da ga vidi, da s njim razgovara, da mu dopusti da je teši.
„Mogu li ranije da dođem? Na primer odmah?“
„Možeš li to da središ?“
„Još ne znam, ali ću pokušati.“
Kada je upitala Pitera Džeroma da li bi je još jednom zamenio na dve nedelje,
on se doduše čudio njenom pitanju ali je rado prihvatio. „Rad kod vas mi
stvarno čini zadovoljstvo“, rekao je. Odmah je rezervisala avionsku kartu i
nazvala oca da mu kaže da će sledećeg dana stići na Floridu.
 53.
Sunce i senke
Srce joj je bilo puno kad je videla oca, ali joj se nije dopao njegov izgled. Kao da
se skupio, smanjio. Roberta je postala svesna da je od njihovog poslednjeg
susreta on ostario. Bio je dobre volje i van sebe od radosti što je ponovo vidi.
Odmah su počeli da se svađaju, ali bez žestine: htela je da uzme nosača za svoja
dva prtljaga iako je znala da će joj on jedan poneti.
„Ali, Roberta, to je glupo. Ja ću uzeti kofer, a ti uzmi torbu.“
Rezignirano se osmehnula i pustila ga da sprovede svoju volju. U trenutku
kada su napustili aerodromsku zgradu, žmirkala je u jarko sunce i skoro se
srušila pod vlažnim udarom tropskog vrućeg vazduha.
„Koliko je stepeni, tata?“
„Preko trideset“, rekao je ponosno kao da je vrućina njegova lična zasluga.
Vozio je od aerodroma do centra grada kao da je to njegov svakodnevni put.
Uvek je bio samouveren vozač. Na glatkoj, plavoj površini mora videla je
belasanje jedrilica; nedostajao joj je svež povetarac njenih šuma.
Njen otac je živeo u jednoj višespratnici koja je pripadala Univezitetu, u
bezličnom stanu sa dve spavaće sobe. Osećalo se da se nije ni trudio da mu da
neki lični pečat. U dnevnoj sobi su bile dve uljane slike koje su prikazivale
Boston: na jednoj je bio Trg Harvard u zimsko doba, a druga je predstavljala
scenu sa veslačke regate na reci Čarls. Bili su to veslači Bostonskog univerziteta
zaustavljeni u snažnom pokretu kao da žele svojim čamcima da iskoče iz slike. U
pozadini, na drugoj obali, videli su se magloviti obrisi masačusetskog Instituta
za tehnologiju. Izuzimajući slike i nekoliko knjiga, stan je bio vojnički uredan ali
neudoban, kao malo veća ćelija nekog savremenog monaha-naučnika. Na
pisaćem stolu u gostinskoj sobi, koju je pretvorio u svoju radnu sobu, stajala je
hrastova kutija sa skalpelom Roba Dž. Kola.
U njegovoj spavaćoj sobi Roberta je videla svoju sliku, a pored nje požutelu
fotografiju svoje majke: mlada žena u jednodelnom staromodnom kupaćem
kostimu koja se osmehivala i žmirkala od sunca na nekoj plaži u Kejp Kodu. Na
drugoj komodi je stajala uramljena slika žene koju Roberta nije poznavala.
„Ko je to, tata?“
 „Prijateljica. Pozvao sam je da ide sa nama na večeru, ako nemaš ništa
protiv.“
„Naravno da nemam. Ali prvo moram da se propisno istuširam.“
„Mislim da će ti se svideti“, rekao je. Očigledno, njen otac ipak nije bio monah.

Rezervisao je sto u ribljem restoranu odakle su mogli da posmatraju brodski

saobraćaj na kanalu. Lice sa slike pripadalo je jednoj dobro obučenoj dami,
Suzan Dolbi. Bila je stamena ali ne debela i ostavljala je sportski utisak. Seda
kosa joj je bila kratko podšišana i lepo oblikovana, nokti na rukama podsečeni,
premazani bezbojnim lakom. Lice joj je bilo pocrnelo i imala je bore smeha oko
očiju. Da li su bile zelene? Ili smeđe? Roberta je mogla da se kladi da igra golf ili
tenis.
Suzan Dolbi je takođe bila lekar: internista sa privatnom ordinacijom u Fort
Loderdejlu.
Njih troje su razgovarali o zdravstvenoj politici. Dok su iz zvučnika u
restoranu dopirali zvuci neke malo preuranjene božićne pesme, napolju, na
vodi, bleštalo je sunce, a jedrilice su klizile kao skupoceni labudovi.
„Pričajte mi o vašem radu!“, reče Suzan. Roberta im je pričala o mestu i
ljudima. Razgovarali su o gripu u Masačusetsu i na Floridi i upoređivali svoje
teške slučajeve; lekarsko ćaskanje. Suzan je rekla da je odmah po završetku
stažiranja u Čikagu došla u Loderdejl. Posećivala je Medicinski fakultet na
univerzitetu u Mičigenu. Roberti je bila simpatična njena otvorenost i
nenametljiva ljubaznost.
Upravo kad je posluženo glavno jelo – škampi – zazujao je Suzanin pejdžer.
„Oh, oh“, rekla je, izvinila se i otišla da potraži telefon.
„Šta kažeš?“, upitao je nekoliko trenutaka kasnije otac Robertu i ona je
primetila da mu je stalo do te žene.
„Bio si u pravu. Stvarno mi je draga.“
„To me raduje.“
Rekao je da poznaje Suzan već tri godine. Upoznali su se još u Bostonu na
jednoj konferenciji na Medicinskom fakultetu.
„Kasnije smo se povremeno viđali, ponekad u Majamiju, ponekad u Bostonu.
Nismo mogli češće da se viđamo jer smo oboje imali mnogo obaveza. Tako sam,
neposredno pred svoje penzionisanje, stupio u vezu sa kolegama sa ovdašnjeg
univerziteta i bio srećan kada sam dobio ovu ponudu.“
„Onda je to ozbiljna veza.“
Nasmešio joj se. „Da, postaje ozbiljna.“
„Tata, tako se radujem zbog tebe!“, reče Roberta i uze njegove ruke u svoje.
U prvom trenutku je samo primetila da su mu prsti postali još više artritični.
Ali, kada mu se nasmešila i nagla prema njemu, osetila je neku vrstu strujanja,
postupan gubitak energije.
Suzan se vratila za sto. „Uspela sam da telefonski rešim problem“, rekla je.
„Tata, da li se dobro osećaš?“
Otac je bio bled, ali mu se u očima videla uznemirenost kada ju je pogledao.
„Da. Zašto pitaš?“
„Nešto se dešava“, odgovori Roberta.
Suzan Dolbi je posmatrala. „Šta to treba da znači?“
„Mislim da će dobiti infarkt.“
„Roberte“, reče mirno Suzan, „imaš li bolove u grudima? Teškoće pri
disanju?“
„Ne.“
„Izgleda da se i ne znojiš. Imaš li bolove u mišićima?“
„Nemam.“
„Pa, čuj! Da li je to neka vaša porodična šala?“
Roberta je osetila opadanje unutarnjeg barometra. „Gde je najbliža bolnica?“
Otac ju je pogledao s interesovanjem. „Mislim da je bolje da poslušamo
Robertu, Suzan“, rekao je.
Suzan je bila zbunjena, ali je klimnula glavom. „Cedar medicinski centar je
udaljen samo nekoliko minuta. Restoran ima invalidska kolica. Službu hitne
pomoći možemo da nazovemo sa mog telefona u kolima. Biće brže da ga same
odvedemo umesto da čekamo sanitetska kola.“

Tek što su skrenuli na prilazni put bolnice, Robert Dž. Kol je počeo da stenje od
prvih bolova. Sestre i lekari su već čekali pred vratima spremni sa nosilima i
kiseonikom. Dali su mu injekciju streptokinaze, gurnuli ga u ordinaciju i doneli
mobilni EKG aparat.
 Roberta je stajala pored. Pažljivo je slušala, posmatrala svaki pokret ruku; ovi
ljudi su radili dobro i bilo je najbolje ostaviti ih da na miru obave svoj posao.
Suzan Dolbi je stajala uz svog prijatelja i držala ga za ruku. Roberta je bila samo
posmatrač.

Bilo je kasno veče. Robertin otac je bio dobro obezbeđen i ležao je na

intenzivnoj nezi, priključen na razne kontrolne aparate pod maskom za
kiseonik. Bolnička kafeterija je bila već zatvorena, tako da su Suzan i Roberta
otišle u jedan mali restoran u blizini i jele supu od crnog pasulja i kubanski hleb.
Vratile su se u bolnicu i sedele same u maloj čekaonici.
„Verujem da mu je dobro“, reče Suzan. „Dobio je pravovremeno koagulante,
jedan i po milion jedinica streptokinaze, aspirin, pet hiljada jedinica heparina.
Stvarno smo imali sreću.“
„Hvala Bogu!“
„Ali – odakle ste znali?“ Roberta joj je objasnila što je moguće kraće i
jednostavnije.
Suzan Dolbi je odmahnula glavom. „Normalno bih rekla da je to uobraženje,
bajka. Ali sam to doživela.“
„Moj otac to zove ‘dar’... Jedno vreme sam to smatrala teretom. Ali, naučila
sam da živim sa tim i da ga korisno upotrebim. Večeras sam srećna što taj dar
posedujem“, reče Roberta. Malo je oklevala. „O ‘daru’ ne govorim sa drugim
lekarima, što verovatno razumete. Bila bih vam zahvalna ako ni vi...“
„Ne. Ko bi mi i verovao? Ali zašto ste meni ispričali istinu? Da li ste bili u
iskušenju da nađete neki izgovor?“
Roberta se nagnula prema njoj i poljubila je u pocrneli obraz. „Znala sam da
ostaje u porodici.“

Njen otac je imao bolove i kako nitroglicerin ispod jezika nije pomogao, lekari
su mu dali morfijum. Tada je zaspao. Posle drugog dana Roberta je na sat ili dva
mogla da napusti bolnicu. Koristila je očeva kola. Suzan je morala da brine za
svoje pacijente, ali joj je pokazala najbolje plaže i Roberta je odlazila na plivanje.
Mazala je telo zaštitnim kremama, kao što i treba da čini dobar lekar, ali je
prosto bio divan osećaj opet osetiti kako se so suši na koži. Nekoliko minuta je
ležala na leđima sa narandžastom svetlošću iznad zatvorenih očiju i sa brigom i
žaljenjem mislila na Dejvida. Molila se za svog oca i za Grega Hintona, kao što
mu je i obećala.
Za to veče je imala sastanak sa očevim kardiologom dr Samnerom Kelikerom
i radovala se što će i Suzan biti prisutna. Keliker je bio nervozan čovek crvenog
lica, u skupom odelu, i očigledno nije bio oduševljen pacijentom iza koga je
stajala čitava porodica lekara.
„Brine me morfijum, doktore Keliker.“
„Zbog čega, doktorko Kol?“
„Ima vagotono dejstvo. Može da dovede do usporavanja frekvencije srca i do
znatnog pada krvnog pritiska, zar ne?“
„Pa, da, to se dešava. Ali sve što činimo nosi u sebi rizik; sve ima svoje naličje.
To i vi znate.“
„Kako bi bilo da mu date beta-blokatore umesto morfijuma?“
„Beta-blokatori ne deluju uvek. A tada bi opet imao bolove.“
„Ali, vredelo bi pokušati, zar ne?“
Doktor Keliker je pogledao u Suzan i očigledno tražio podršku. „I ja sam tog
mišljenja“, reče Suzan.
„Ako obe to želite, nemam ništa protiv“, reče dr Keliker neraspoloženo.
Klimnuo je glavom i otišao.
Suzan je prišla Roberti. Pogledala ju je u oči i zagrlila. Tako su stajale, a
Roberta je uzvratila zagrljaj.
Obavila je razne pozive. „Već prvog dana vašeg boravka na Floridi je dobio
napad?“, pitao je Džerom. „To je pravi uvod u odmor!“ Uveravao je Robertu da
sve drži pod kontrolom. „Ljudima nedostajete i pozdravljaju vas.“ Dejvida nije
spomenuo.
Tobi je bila veoma zabrinuta. Prvo za Robertinog oca, ali i za Robertu. Na
pitanje kako se oseća, Tobi je tužno odgovorila da ima bolove u leđima i da se
oseća kao da je celog života trudna.
Gven je tražila da joj ceo slučaj ispriča sa svim pojedinostima i smatrala je da
je bilo pametno dati beta-blokatore kao zamenu za morfijum.
Roberta je bila u pravu. Beta-blokatori su smanjili bolove i posle dva dana
Robert Džemison Kol je mogao dvaput dnevno na po pola sata da napušta
krevet i sedi u fotelji. Kao i većina lekara, bio je grozan pacijent. Postavljao je
bezbroj pitanja o svom stanju, tražio da vidi rezultate angiografije kao i potpun
izveštaj dr Kelikera.
Raspoloženje mu se naglo menjalo, od apsolutne euforije do najdublje
depresije i obrnuto. „Želeo bih da poneseš skalpel Roba Dž. Kola kada budeš
odlazila“, rekao je svojoj ćerci u trenutku depresije.
„Zašto?“
Slegnuo je ramenima. „Jednog dana će i ovako i onako pripasti tebi. Zašto ga
ne bi odmah dobila?“
Pogledala ga je pravo u oči. „Jer će još mnogo godina pripadati tebi“, rekla je i
time zaključila tu temu.
Dobro je napredovao. Trećeg dana je već mogao da stoji pored kreveta, a
sledećeg dana i da prošeta po hodniku. Roberta je znala da su prvih šest dana
kod infarkta kritični i kada je prošlo nedelju dana bez komplikacija, odahnula je.
Osmog dana boravka u Majamiju Roberta se našla sa Suzan u jednom hotelu
na doručku. Sedele su na terasi nad plažom i Roberta je duboko udisala blagi
morski vazduh. „Na ovo bih mogla da se naviknem.“
„Stvarno, Roberta? Je l’ vam se dopada na Floridi?“
Robertina primedba je u stvari bila šala, aluzija na luksuz na koji nije navikla.
„Florida je divna, ali stvarno mi se ova vrućina ne sviđa.“
„Čovek se na nju navikne, ali ipak, mi ljudi sa Floride, volimo i svoje klima-
uređaje. Roberta, nameravam da iduće godine odem u penziju. Moja ordinacija
je dobro uhodana i donosi solidne prihode. Pitam se, da li ste zainteresovani da
je preuzmete?“
„Osećam se jako polaskanom, Suzan. Hvala vam! Ali ja sam u međuvremenu
pustila korenje u Vudfildu. Mnogo mi znači što tamo radim.“
„Da li ste sigurni da o tome nećete makar da razmislite? Mogla bih da
navedem mnogo dobrih argumenata. Mogla bih još godinu dana da radim sa
vama, dok se ne uhodate...“
Roberta se smeškala, odmahujući glavom.
Preko Suzaninog lica je samo nakratko prešla senka, a onda je uzvratila
osmeh. „Vaš otac je za mene postao veoma važan. A vi ste mi se od prvog
trenutka dopali. Inteligentni ste, pažljivi i očigledno ste veoma dobar lekar –
lekar kakvom se divim i kakvog su moji pacijenti zaslužili. Mislila sam da je to
odličan način da svi budu zadovoljni: moji pacijenti, vi, Robert i ja. Svi zajedno.
Nemam porodicu. Trebalo je da znam da savršenih rešenja, koja će svakog da
zadovolje, nema.“
„I vi ste meni dragi, Suzan, i nadam se da ćete vas dvoje, moj otac i vi,
izgraditi zajednički život. A ako to uspe, sigurno ćemo se i češće viđati“, reče
Roberta.

Kada je tog jutra posetila oca u bolnici, odložio je ukrštene reči koje je rešavao.
„Zdravo!“
„Zdravo!“
„Šta ima novo?“
„Novo? Ne mnogo.“
„Da li si jutros razgovarala sa Suzan?“
Znači, oni su o tome razgovarali pre nego što joj je Suzan to predložila. „Da,
jesam. Rekla sam joj da je to vrlo lepo od nje, ali da i ja imam svoju ordinaciju.“
„Za ime Boga, Roberta! To je fantastična šansa“, rekao je uzrujano.
Palo joj je na pamet da zrači nečim što navodi ljude da joj daju savete kako i
gde treba da živi. „Moraš da naučiš da mi dozvoliš da kažem ne, tata“,
odgovorila je mirno. „Imam četrdeset četiri godine i sasvim sam sposobna da
sama donosim odluke.“
Okrenuo se od nje. Ali joj se uskoro obratio. „Znaš šta?“
„Šta, tata?“
„Potpuno si u pravu.“
Igrali su karte i on je dobio od nje dva dolara i četrdeset pet centi. Posle toga
je malo dremnuo.
Kada se probudio, Roberta mu je pričala o svom poslu. Radovao se što je
njena praksa tako brzo rasla i pohvalio je njenu odluku da posle
hiljadupetstotog pacijenta više ne prima nove. Bio je nezadovoljan kada mu je
rekla da će uskoro da otplati ostatak bankarskog kredita za koji je on jemčio.
„Ne moraš sve dugove da izmiriš za prve dve godine! Mislim da nije dobro da
se odričeš stvari koje su ti možda potrebne.“
„Ne odričem se ničega“, rekla je i zgrabila ga za ruku. Mirno i samouvereno joj
je pružio i drugu.
 Za nju je to bio trenutak straha. Ali poruka koju su njegove ruke slale, izazvala
je osmeh na njenim usnama. Nagnula se ka njemu da ga poljubi i u kratkom
osmehu koji joj je uputio, prepoznala je i njegovo olakšanje.
Na Dan zahvalnosti, Roberta i Suzan su naručile ručak iz bolničke kantine i
jele u bolesničkoj sobi.
„Danas prepodne srela sam Samnera Kelikera“, obavestila ih je Suzan.
„Veoma je zadovoljan tvojim stanjem i nada se da će moći kroz dva do tri dana
da te otpusti.“
Roberta je znala da postepeno mora da se vrati svojim pacijentima. „Moramo
da angažujemo nekoga ko će u prvo vreme da bude sa tobom u stanu.“
„Ništa od toga!“, reče Suzan. „Stanovaće kod mene, zar ne, Roberte?“
„Ne znam, Suzan. U stvari, ne želim da budem tvoj pacijent.“
„Mislim da je došlo vreme da jedno za drugo budemo sve“, rekla je, a on je
konačno prihvatio da se preseli kod nje.
„Imam dobru kuvaricu koja preko nedelje sprema večeru. Vodićemo računa o
Robertovoj dijeti i brinuti da se kreće koliko je potrebno. Za ovog čoveka se ne
moraš brinuti“, reče Suzan, a Roberta je obećala da to neće ni činiti.

Sledećeg dana predveče odletela je za Hartford. Dok su kružili iznad aerodroma

Bredli, pilot je saopštio: „Temperatura na zemlji je minus četiri stepena.
Dobrodošli u normalan svet!“
Noćni vazduh Nove Engleske u kasnu jesen bio je oštar i ujedao je pri
udisanju. Vozila je polako kući, u Masačusets i gore u brda.
Kada je skrenula na svoj prilazni put imala je osećaj da se nešto izmenilo.
Zaustavila je kola na trenutak i posmatrala svoju mračnu kuću na rubu, ali je sve
delovalo nepromenjeno. Tek je sledećeg jutra, kada je pogledala kroz prozor,
videla direk za tablu sa natpisom. Kuke ispod table bile su prazne.
 54.
Setva
Pre izlaska sunca mraz je stezao zemlju a vetar sa planina duvao je preko livade
i tresao kuću. U polusnu, u prijatnoj toploti kreveta, Roberta je volela zvuk vetra.
Probudilo ju je svetio nastupajućeg dana i ona se sklupčala pod toplim
jorganom. Razmišljala je, sve dok nije prisilila sebe da ustane, da podesi
termostat i da ode pod tuš. Dok se brisala, setila se da joj je menstruacija već
nekoliko nedelja izostala. Zlovoljno je razmišljala o dijagnozi koja se nametala:
pretklimakterična amenoreja. Morala je da prihvati činjenicu da će sada, ili
uskoro, njene telesne funkcije da se uspore i promene; da organi koji nisu
potrebni obustavljaju svoju funkciju i tako nagoveštavaju trajni prestanak
menstruacije. Hitro je odagnala tu pomisao.
Bio je četvrtak, njen slobodan dan. Samo što je izašlo, sunce je ugrejalo kuću,
tako da je Roberta isključila termostat i zapalila vatru u kaminu. Bilo je prijatno
videti drva kako gore u plamenu, ali je on isušivao vazduh i sve u sobi bilo je
prekriveno tankim slojem finog pepela. Kamen-srca, koja su ležala posvuda,
pretvarala su brisanje prašine u pravo mučenje.
Zagledala se u jedan sivi rečni kamen u obliku srca. Konačno je odložila krpu
za prašinu i otvorila orman u kojem je držala svoj ranac. Stavila je u njega sivi
kamen i prokrstarila kroz kuću sakupljajući i ostalo kamenje.
Kada je ranac bio skoro pun, odvukla ga je na zadnja vrata i izručila u velika
kolica. Vratila se u kuću da pokupi još kamenja. Zadržala je samo tri kamen-srca
koje joj je Sara poklonila i dva koja je ona poklonila Sari: kristal i majušni crni
bazalt.
Pet puta se vraćala dok nije sve kamenje iznela napolje. Obukla je zimsku
odeću – perjanu jaknu, štrikanu vunenu kapu, rukavice za rad – izašla iz kuće i
zgrabila ručice kolica. Velika kolica su bila natovarena skoro do pola, a kamenje
je bilo teško. Morala je da se napregne da ih gura osam metara preko travnjaka,
ali kada je stigla na šumsku stazu, put je vodio nizbrdo, tako da su se kolica
kretala maltene sama.
Oskudno sunčevo svetio koje se probijalo kroz granje šaralo je duboku senku.
U šumi je bilo hladno, ali je drveće zadržavalo vetar, a gumeni točkovi kolica su
škripali preko ugaženih, vlažnih iglica smreke, a zatim skakutali preko dasaka
„Gvendolin T“ mosta.
Zaustavila se na reci koja je narasla od jesenjih kiša i tekla sporo i grgoreći.
Sadržaj poslednjeg ranca nije sipala u kolica. Sada ga je skinula sa leđa i s njim
išla stazom. Obala je bila obrasla drvećem i žbunjem, ali je između drveća bilo
prolaza. Zastajala je kod svakog i bacala u vodu po jedan kamen-srce iz ranca.
Bila je praktična osoba i ubrzo je pronašla sistem za ovaj posao. Sitno
kamenje je ostajalo u plitkoj vodi, blizu obale, a veće je dospevalo u dublju vodu
– pretežno u bazene koji su se mestimično obrazovali. Pošto je ispraznila ranac,
vratila se i pogurala kolica malo uzvodno. Tada je napunila ranac i bacala
preostalo kamenje u vodu.
Najteži kamen u kolicima bio je onaj koji je našla na gradilištu u
Nortemptonu. Pognutih leđa i podignutih ramena odvukla ga je do najdubljeg
bazena, tačno ispod jezera dabrova. Bio je pretežak za bacanje pa je morala da
ga nosi po nasipu dabrova sve do sredine bazena. Već u početku se okliznula, pa
su joj čizme bile pune ledene vode. Ali, korak po korak, uspela je da dođe do
mesta koje joj se dopalo. Tamo je bacila kamen kao bombu u vodu i gledala kako
tone na dno i ostaje da leži na pesku.
Roberti se dopadalo što zna da je kamen tamo gde će ga uskoro prekriti
zimski led i sneg. U proleće će možda muve da polože jaja na njega, a pastrmke
bi mogle da popasu larve i da strane srca iskoriste kao zaklon od struje.
Predstavila je sebi sliku kako u tajanstvenoj tišini letnje noći pod jasnim
zracima meseca koji obasjavaju vodu, lebdi nad kamenom par dabrova i vodi
ljubav, kao dve ptice sjedinjene u vazduhu. Napustila je nasip i bacila preostalo
kamenje u reku kao da u pogrebnom ritualu prosipa pepeo nekog umrlog. Tako
je, na dužini od osamsto metara, divnu brdsku reku pretvorila u mesto sećanja
na Saru Markus.
Sada je u reci mogao da se nađe kamen-srce kad god se zaželi.
Odgurala je prazna kolica kući i sklonila ih.
U predsoblju je izula čizme i mokre čarape. Bosa je potražila suve vunene
čarape i obula ih. Počela je da čisti kuhinju, a onda je u celoj kući obrisala
prašinu.
Kada je završila, otišla je u dnevnu sobu. Sve je bilo prazno, čisto i tiho, osim
zvuka njenog daha.
Nije više bilo muškarca, ni mačke, ni duhova. Sada je to ponovo bila samo
njena kuća; sedela je u tišini i sve gušćoj pomrčini u svojoj dnevnoj sobi i čekala
šta će joj doneti budućnost.
 55.
Prvi sneg
Tmurno, oblačno nebo obeležilo je prelazak novembra u decembar. Lišće sa
listopadnog drveća je opalo, njihove gole grane su ličile na ruke pružene uvis, a
grančice na raširene prste. Celog leta je hodala stazom bez razmišljanja, ali sada,
kada je većina medveda utonula u svoj zimski san, odjednom se plašila da ne
sretne nekog velikog medveda. Prilikom jednog od boravaka u Grinfildu, otišla
je u sportsku radnju i kupila brodsku sirenu – kutijicu koja je odavala prodoran
zvuk kada bi se pritislo dugme. Kad god bi išla u šumu, nosila je u džepu na
pojasu spravicu za pravljenje buke. Ali, jedina životinja koju je srela bio je jelen
koji je uspeo da preživi sezonu lova. Prošao je nekoliko metara od nje, a da je
nije osetio; da je Roberta bila lovac, loše bi prošao.
Prvi put je bila svesna svoje samoće.
Uočila je da su se na drveću duž staze donje grane osušile, pa je jednog dana
otišla sa ručnom testerom u šumu da oslobodi stabla od osušenih grana.
Podsečena stabla su joj se dopala jer su štrčala uvis kao prirodni stubovi. Rešila
je da potkreše sve drveće duž staze – dugotrajni posao.
Trećeg decembra je pao prvi sneg – jaka snežna oluja koja je nastupila bez
prethodnog upozorenja i sve pokopala pod sobom. Sneg je padao ceo jedan dan
i noć. Kada je, posle toga, htela da hoda na skijama po svojoj stazi, još uvek se
borila sa iracionalnim strahom koji ju je već neko vreme mučio. Mašila se
telefona i nazvala Fridu Kranc. „Halo, Frida, ovde Roberta. Idem da prošetam na
skijama po mojoj šumskoj stazi. Ako ti se za oko sat i po ponovo ne javim, molim
te, hoćeš li reći Henku da me potraži? Ne očekujem doduše nikakve probleme,
ali...“
„Pametna devojka“, reče Frida mirno. „Naravno. Dobro se zabavi, tamo
napolju, Roberta.“
Sunce je bilo visoko na čelično plavom nebu. Sveza belina snega je
zaslepljivala, ali u šumi svetio nije bilo tako jako. Skije su joj klizile po stazi;
suviše malo vremena je prošlo od oluje da bi naišla na mnogo tragova, ali je ipak
videla trag zeca i nekoliko otisaka mišjih nožica.
Na celoj stazi je postojao samo jedan opasan uspon. Kod spusta je izgubila
ravnotežu i teško pala u svež, duboki sneg. Zatvorenih očiju je ležala u
pahuljastoj hladnoći – lak plen za sve što je moglo u šumi da se pojavi: medved,
razbojnici, bradati Dejvid Markus.
Ali ništa se nije dešavalo pa je uskoro ustala, vratila se kući i pozvala Fridu.
Pad je izgleda lako podnela: bez preloma ili iščašenja, čak i bez modrica,
samo su joj grudi natekle i bile vrlo osetljive.
Kada je te večeri krenula na spavanje, prvi put posle dužeg vremena uključila
je sigurnosni sistem.

Odlučila je da nabavi psa. Uzela je knjige iz opštinske biblioteke i informisala se

o raznim rasama. Svaki vlasnik pasa koga je pitala imao je drugačiju preporuku;
vikendom je obilazila prodavnice životinja i uzgajališta pasa, tako da je spisak
bivao sve kraći. Konačno se odlučila za velikog šnaucera, rasu poznatu
vekovima. Bili su to veliki, snažni psi koji su mogli da čuvaju stada ovaca i
goveda od divljih zveri i grabljivica. Rasa je uzgajena od lepih, inteligentnih
običnih šnaucera, koji su pareni sa vučjacima i danskim dogama. U jednoj od
knjiga koje je čitala, pisalo je da je kao rezultat ukrštanja dobijena rasa
„izvanrednih pasa čuvara: velikih, vernih i jakih“.
U Springfildu je našla odgajivača koji se specijalizovao za uzgoj velikih
šnaucera. „Najbolje je da kupite štene, tako da odmalena može da se navikne na
vas“, posavetovao ju je. „Upravo imam malog drugara za vas.“
Roberta se trenutno zaljubila u mladu životinju. Bio je mali i trapav, sa
ogromnim šapama, crnom oštrom dlakom, tupom četvrtastom njuškom i
kratkim brkovima. „Narašće skoro do sedamdeset centimetara visine i do
težine od četrdeset kilograma“, reče uzgajivač. „Dakle, pažnja! On jede velike
količine hrane.“
Pas je lajao promuklo i uzbuđeno, što je Robertu podsetilo na glas Endija
Devina, glumca iz starih filmova koje je ponekad, kasno uveče, gledala na
televiziji. Zbog toga je psića nazvala Endi i to prvi put kada je morala da ga grdi,
jer se u povratku kući upiškio na sedište kola.

Tobi je imala nesnosne bolove u krstima. Uspela je da na Božić ujutru ode u

crkvu. Roberta je ispekla ćurku i kod Smitovih pripremila svečani ručak. Kupila
je velikog ćurana, da bi Smitovi i sledećih nekoliko dana imali šta da jedu. Pre
toga su neki drugi prijatelji Jana i Tobi kuvali ili im donosili gotovu hranu. Takav
je bio običaj u Vudfildu kada je nekome bila potrebna pomoć – običaj tipičan za
provinciju, kojem se Roberta divila.
Posle obeda, Roberta je svirala božićne pesme na starom klaviru Smitovih.
Njih troje su pevali i pospano sedeli ispred vatre. Roberta se čudila svojoj
iscrpljenosti. Povremeno je nastupalo prijatno ćutanje. „Ne moramo uvek da
pričamo. Možemo jednostavno da sedimo i čekamo da moje dete ugleda svet“,
primetila je Tobi.
„Da čekam mogu i kod kuće“, odgovori Roberta, malo iznervirana. Poljubila je
prijateljicu, poželela njoj i Janu srećne božićne praznike i laku noć.
Kod kuće je dobila najdraži poklon: poziv iz Floride. Preko telefona je njen
otac ostavljao dobar utisak; glas mu je zvučao gromko i srećno. „Suzan me već
tera da iduće nedelje počnem da radim“, rekao je. „Sačekaj trenutak. Treba nešto
da ti kažemo.“ Suzan je takođe došla do telefona i zajednički su joj saopštili da
su odlučili da se na proleće venčaju. „Verovatno poslednje nedelje maja.“
„O, tata... Suzan! Tako se radujem zbog vas!“
Njen otac je oklevao. „Roberta, pitali smo se da li bismo možda u tvojoj kući
mogli da napravimo svadbu?“
„Tata, pa to bi bilo divno.“
„Ako bude lepo vreme, mogli bismo da slavimo napolju, na livadi, sa tvojim
brdima i obroncima u pozadini. Rado bismo pozvali nekoliko ljudi iz Majamija,
nekoliko mojih prijatelja iz Bostona i Suzaninu najbližu rodbinu. Mislim da bi
ukupno bilo oko trideset gostiju. Mi ćemo, naravno, da platimo slavlje, ali da li bi
ti, Roberta, mogla sve da organizuješ? Znaš već: da nađeš sveštenika, dobar
servis za hranu i slično?“
Obećala je da će se za sve pobrinuti. Posle razgovora je sela pred vatru i
pokušala da svira na gambi, ali u mislima nije bila kod muzike. Uzela je papir i
olovku i počela da zapisuje šta će sve biti potrebno za svadbu. Muzika, možda
kvartet; na sreću, u okolini je bilo izvanrednih muzičara. Hrana je iziskivala
brižljivo planiranje, pa je odlučila da potraži savet. Cveće... Krajem maja biće
ljiljana u izobilju, a možda već i ranih ruža. Livadu će morati da pokosi ranije
nego obično. Iznajmiće šator, mali, sa otvorenim stranama.
Planirati očevu svadbu!
Roberti je bilo potrebno nekoliko nedelja i uporna odlučnost dok Endija nije
naučila da ne piški po kući, a i tada je štene ponekad, od uzbuđenja, gubilo
kontrolu. Odlučila je da njegovo mesto bude u podrumu, gde mu je namestila
mekani ležaj pored uređaja za grejanje. Za Novu godinu je napravila izuzetak.
Nije imala nikakav dogovor i nekoliko dugih časova borila se da ne padne u
samosažaljenje. Konačno je otišla u podrum i povela Endija gore; sedela je u
dnevnoj sobi sa psom, koji je očigledno uživao da leži pored njene naslonjače na
podu uz vatru. Nazdravila mu je kakaom: „Za nas, Endi! Za staru damu i njenog
psa“, rekla mu je. Ali, Endi je već bio zaspao.

Kao i svake godine, talas gripa i prehlada širio se zemljom; čekaonica je bila
puna onih koji su kijali i kašljali. Roberta je, doduše, uspela da se ne zarazi, ali je
bila iscrpljena i nervozna, grudi su joj još bile napete, a mišići su je boleli.
U ponedeljak je za vreme podnevne pauze otišla u opštinsku biblioteku da
vrati neku knjigu. Uhvatila je sebe kako nepristojno zuri u lice Širli Benson,
bibliotekarke.
„Od kada imate taj crni mladež na nosu?“
Širli se namrštila. „Nekoliko meseci. Ružno, zar ne? Omekšavala sam ga i
pokušavala da ga iscedim, ali ništa ne pomaže.“
„Reći ću Meri Vilson da vam hitno obezbedi termin kod nekog dermatologa.“
„Ne, to neću, doktorko Kol.“ Oklevala je, pocrvenevši. „Ne mogu sebi da
priuštim da dam novac za tako nešto. Ovde radim samo deo radnog vremena i
zbog toga mi opština ne plaća zdravstveno osiguranje. Sin mi je u poslednjem
razredu srednje škole i zabriniti smo hoćemo li moći da plaćamo njegov odlazak
na koledž.“
„Bojim se da se kod vašeg mladeža ne radi o melanomu, Širli. Možda se
varam, ali ako sam u pravu, mogle bi uskoro da se pojave metastaze. A ja sam
sigurna da želite da doživite da vaš sin ode na koledž!“
„U redu.“ Širline oči su se ovlažile. Roberta nije bila načisto da li su to bile
suze straha ili suze gneva zbog njenog tiranskog nastupa.

U sredu prepodne u ordinaciji je bilo puno posla. Pojedini pacijenti su došli na

redovan godišnji kontrolni pregled, a dijabetičarki Beti Peterson Roberta je
morala da promeni lekove, jer je bila sklona infekcijama. Potom je popričala sa
Sali Hauland, koja je patila od lupanja srca, o njenom EKG-u. Poli Striklend je
imala zakazano zbog neuobičajeno jakog menstrualnog krvarenja, koje ju je
brinulo. Imala je četrdeset pet godina.
 „Mogao bi da bude početak tegoba prelaznih godina“, reče Roberta.
„Mislila sam da onda periode izostaju.“
„Ponekad, u samom početku, budu vrlo jake i dolaze neredovno. Ima veoma
različitih procesa. Samo kod malog broja žena menstruacija jednostavno
prestane, kao da se zatvori slavina.“
„Srećnice!“
„Da...“
Pre nego što je pošla na podnevnu pauzu Roberta je pročitala nekoliko
izveštaja sa patologije. Među njima je bio i jedan iz kojeg je saznala da se kod
mladeža uklonjenog sa nosa Širli Benson radilo o melanomu.

Po završetku rada u ordinaciji osetila je jaku glad, pa se odvezla u restoran u

Šelburn Felsu gde je naručila salatu od spanaća. Međutim, istog časa je
promenila mišljenje i zamolila kelnericu da joj donese i veliki biftek, srednje
pečen.
Jela je meso sa krompir pireom, varivom od bundeve, grčkom salatom i
hlepčićem, a zatim je poručila i kolač od jabuka i kafu.
Prilikom povratka za Vudfild, pomislila je, šta bi uradila da joj je došla
pacijentkinja sa simptomima koje je poslednjih nedelja primetila kod sebe:
razdražljivost, promene raspoloženja, bolovi u mišićima, vučji apetit, napetost
grudi i njihova osetljivost na dodir, kao i izostajanje menstruacije.
Pomisao je bila apsurdna. Godinama je pokušavala da dobije dete, bez
ikakvog uspeha.
Pa, ipak.
Znala je šta bi uradila da je u pitanju jedna od njenih pacijentkinja i zbog toga
se nije odvezla kući, nego u ordinaciju.
Ordinacija je bila zaključana i mračna; iskoristila je svoj ključ i upalila svetio.
Skinula je kaput i na svim prozorima spustila roletne, nervozno, kao da je
zavisnik koji želi sebi da ubrizga dozu droge.
Potražila je sterilnu šuplju iglu koju je bez komplikacija mogla sebi da stavi,
pričvrstila je za nju epruvetu; gumenim crevom je stegla nadlakticu svoje leve
ruke. Istrljala je prevoj na ruci vatom natopljenom u alkohol i stisla pesnicu. Nije
bilo lako samoj sebi uzeti krv, ali je konačno našla venu i uzela tamnocrveno-
smeđu tečnost u epruvetu.
 Morala je da se posluži zubima da bi razvezala crevo. Tada je izvukla iglu iz
epruvete, zatvorila je i stavila u smeđi omot. Pošto je obukla kaput, isključila je
svetio, zaključala vrata i sa omotom ušla u svoja kola.
Ponovo je vozila duž Mohavik puta, ali sada direktno do Grinfilda.
Laboratorija u prizemlju bolnice radila je danonoćno. Jedna jedina
laborantkinja je radila u noćnoj smeni.
„Ja sam doktorka Kol. Predala bih vam uzorak krvi na analizu.“
„Naravno, doktorka. Da li je slučaj hitan? U ovo doba radimo analize samo u
hitnim slučajevima.“
„Nije hitan slučaj. U stvari, test na trudnoću.“
„Primiću uzorak, a rezultat će vam biti dostavljen sutra. Da li ste već ispunili
formular?“
„Nisam.“
Laborantkinja je izvadila formular iz fioke. Jednog trenutka je Roberta pala u
iskušenje da u rubriku „ime pacijenta“ upiše neko izmišljeno ime, a da svoje
upiše samo kao ime lekara koji leči pacijenta. Još dok je o tome razmišljala,
postala je ljuta na sebe i dva puta je upisala svoje ime, i kao pacijenta i kao
ordinirajućeg lekara.
Predala je formular laborantkinji i primetila da se mlada žena trudi da joj lice
ostane bezizražajno, kada je videla isto ime na dva mesta.
„Da li biste bili ljubazni da me, kada rezultat bude gotov, nazovete na kućni
broj, ne na ordinaciju?“
„Naravno, doktorka Kol, vrlo rado.“
„Hvala lepo!“ Otišla je do kola i lagano vozila do kuće, osećajući se kao da je
trčala maraton.

„Gven?“, reče u slušalicu.

„Da. Roberta?“
„Da. Znam da je jako kasno za poziv...“
„Nije. Još smo budni.“
„Imaš li vremena da sutra večeraš sa mnom? Moram da razgovaram sa
tobom.“
 „O, ne. Upravo se pakujem. Potrebno mi je još četrnaest bodova stručnog
usavršavanja da bih mogla da obnovim svoju dozvolu, pa ću da uradim isto što
si i ti uradila. Putujem sutra u Albani na kongres o porođajima carskim rezom.“
„Ah, tako... Dobra ideja.“
„Da. Sledećih nekoliko dana nijedna moja pacijentkinja ne treba da se porodi,
a Stenli Čink će preuzeti da me zamenjuje. Reci, imaš li neki problem? Možemo li
sada o tome da popričamo? Ili da odustanem od kongresa? Nije neophodno da
odem.“
„Ne, ni u kom slučaju. U stvari, nije ništa.“
„Vraćam se u nedelju uveče. Kako bi bilo da se u ponedeljak posle posla
nađemo na ranoj večeri?“
„Zvuči dobro, tako ćemo učiniti... A ti, vozi pažljivo! Hoćeš li?“
„Hoću, dušo. Laku noć, Roberta!“
„Laku noć.“
 56.
Otkrića
Nemirna noć. Ustala je rano u četvrtak, neispavana i mrzovoljna. Cerealije koje
je doručkovala imale su ukus seckanog kartona. Sigurno još satima neće zvati iz
laboratorije. Možda bi bilo lakše da nije imala slobodan dan; možda bi joj posao
okupirao misli. Rešila je da se baci na kućne poslove i počela sa pranjem poda u
ostavi. Bilo je potrebno mukotrpno energično ribanje da bi se otklonile sva
prljavština i fleke, ali na kraju je linoleum zablistao.
Kada je pogledala na sat, shvatila je da je uspela da ubije samo 45 minuta.
Dva drvena sanduka bila su gotovo prazna i ona poče da donosi komade drva
za loženje, tri, četiri odjednom, i da puni sanduk od borovog drveta pored
kamina i onaj od trešnjevog drveta uz šporet. Zatim je počistila trunje od drveta
i usisala.
Malo posle pola jedanaest izvadila je srebrni servis i sredstvo za poliranje na
kuhinjski sto. Pustila je Mocarta, Adađo za violinu i orkestar. Obično bi violina
Isaka Perlmana mogla da je natera da na sve zaboravi, ali ovog jutra končerto joj
je zvučao napadno i neskladno; posle nekog vremena je ustala, oprala ruke i
otišla do muzičkog stuba.
Čim je muzika prestala, zazvonio je telefon; duboko je udahnula i podigla
slušalicu.
Bio je to Jan. „Roberta, Tobi ima užasne bolove. Krsta je bole više nego ikad, a
uz to ima i grčeve.“
„Daj mi je na telefon, Jane.“
„Suviše je uznemirena da bi pričala. Plače.“
Tobi je trebalo da se porodi tek za tri i po nedelje.
„Najbolje je da dođem.“
„Hvala, Roberta.“
Zatekla je Tobi uzrujanu, u flanelskoj spavaćici na ružice, kako hoda tamo-
amo u debelim zoknama za koje je Roberta znala da ih je dobila od Pegi Vajler za
Božić.
 „Roberta, tako se bojim!“
„Smiri se. Sedi. Da vidimo šta se dešava.“
„Kad sednem, krsta me još više bole.“
„Dobro, onda lezi! Hoću da ti izmerim puls i pritisak“, reče Roberta ovog puta
odlučno, stavljajući joj do znanja da mora da je posluša bez pogovora.
Tobi je disala ubrzano. Pritisak joj je bio 140 sa 86, a puls 92, nimalo loše
budući da je bila uzbuđena. Nije gubila vreme na merenje temperature. Kada je
stavila dlan na njen ispupčeni stomak, osetila je kontrakcije – nije bilo nikakve
sumnje, i ona uze Tobinu šaku i stavi je na njen stomak da bi i ona shvatila šta se
dešava.
Roberta se okrenula prema Janu. „Hoćeš li, molim te, da pozoveš Hitnu
pomoć i kažeš da ti se žena porađa? Zatim nazovi bolnicu. Kaži im da dolazimo i
zamoli ih da jave doktoru Stenliju Cinku.“
Tobi je počela da plače. „Valja li on uopšte?“
„Naravno. Gven ne bi dozvolila da je zamenjuje bilo ko.“
Roberta je navukla sterilne rukavice. Tobine oči se raširiše. Roberta je
nekoliko puta morala da joj ponovi da skupi kolena; na kraju prilično oštro.
Pregled nije davao neki razlog za uznemirenost; bila je otvorena ne više od tri
prsta.
„Tako se bojim, Roberta.“
Roberta je zagrli. „Biće sve u redu, obećavam.“ Poslala ju je u kupatilo da
isprazni bešiku pre nego što dođu kola Hitne pomoći.
Jan se vratio. „Treba da ponese nešto od stvari“, reče mu Roberta.
„Torbu je spakovala još pre pet nedelja“, reče on.

* * *

Kola Hitne pomoći bila su krcata ljudima. Stiv je stajao iznad Tobine glave,
najbliži vozaču i radio-vezi; Jan je stajao kod nogu svoje žene, a Roberta u
sredini, sve troje ljuljajući se i boreći se da održe ravnotežu, posebno kada je
vozilo bilo napustilo lokalni put i krenulo krivudavim autoputem.
Unutra je bilo toplo, grejanje je odlično radilo; na početku jurnjave sklonili su
pokrivač sa Tobi, a Roberta joj je podigla spavaćicu visoko iznad stomaka.
Isprva je Roberta prekrila tankim čaršavom pristojnosti radi, ali ga je Tobi
zbacila, ritajući se u bolovima.
U početku putovanja, Tobi je bila bleda i ćutljiva, ali se ubrzo njeno lice
zacrvenelo od napora da potisne bol i ona poče da stenje, ispuštajući
povremeno poneki oštar uzvik.
„Da li da joj dam kiseonik?“, upita Stiv.
„Ne može da naškodi“, reče Roberta.
Ali posle nekoliko udisaja, Tobi strže masku sa licu. „Roberta!“, uzviknula je
izbezumljeno i poskočila u trenutku kada je osetila kako nešto šiklja iz njene
utrobe, pravo na Robertine ruke i farmerke.
„U redu je, Tobi, samo ti je pukao vodenjak“, reče Roberta i požuri da uzme
peškir. Tobi otvori usta i isplazi jezik kao da bi htela da vrisne, ali nikakav glas
nije izlazio iz njenih usta. Roberta je pažljivo pratila; prethodni put kada je
pogledala, bila se samo malo otvorila, možda za četiri prsta, ali sada je videla da
je Tobina vulva potpuno otvorena, uokvirujući vrh malene, dlakave glave.
„Denise!“, uzviknu. „Skreni i stani pored puta!“
Vozač je vešto skrenuo i parkirao vozilo. Roberta je isprva mislila da će
morati još prilično da čekaju, ali nešto u Tobinom stenjanju nagnalo ju je da
shvati da će se sve odvijati brzo. Stavila je ruke između Tobinih nogu baš u
trenutku kada je mala, ružičasta beba bukvalno iskliznula napolje i ispunila
njene šake.
Prva stvar koju je Roberta primetila bilo je da je beba, nedonošče ili ne, imala
zamršenu kosicu, svetlu i tanku baš kao njena majka.
„Dobila si dečaka, Tobi. Jane, dobio si sina.“
„Pogledaj ga samo!“, uzviknu Jan, ne prestajući da masira stopala svoje žene.
Beba je cvilela, ispuštajući oštar, ogorčeni glas. Uvili su je u peškir i položili
pored majke. „Vozi nas, Denise“, viknuo je Stiv. Kola su upravo bila ušla u
gradsko područje Grinfilda kada je Tobi ponovo počela da dahće. „Oh, bože!
Jane, evo ga još jedno!“
Bacakala se snažno i Roberta hitro podiže bebu van domašaja i predade je
Stivu. „Bolje da ponovo zaustaviš!“, uzviknu.
Ovog puta je Denis skrenuo na parking ispred samoposluge. Svuda oko njih
ljudi su ulazili i izlazili iz svojih kola.
 Tobi iskolači oči. Zadržavala je dah, stenjala i naprezala se. Pa opet:
zadržavala dah, stenjala, naprezala se, opet i opet, ležeći iskrivljena na levom
boku i beznadežno zureći u zid vozila.
„Potrebna joj je pomoć. Podigni joj visoko desnu nogu, Jane“, reče Roberta, i
Jan joj podiže koleno desnom rukom, oslanjajući se levom na njen bok kako bi
noga ostala savijena.
Tada Tobi zavrišta.
„Ne, drži je!“, uzviknu Roberta i izvadi posteljicu. Od silnog naprezanja, Tobi
je malo ispraznila creva i Roberta prekri izmet peškirom, zadivljena time što je
na takav način nastajao svet, svi ti milioni ljudi milionima godina, svi oni nastali
u istom tom mulju, i krvi, i agoniji.
Dok je Denis ponovo vozio, sada kroz centar grada, pronašla je plastičnu kesu
i stavila u nju posteljicu.
Ponovo su stavili bebu pored Tobi, a posteljicu pored bebe. „Da li da
presečemo pupčanu vrpcu?“, upita Stiv.
„Čime?“
Otvorio je kutiju sa hirurškim instrumentima i izvadio žilet. Roberta je
zamislila kako ga koristi u vozilu u pokretu i stresla se. „Sačekaćemo i pustiti da
neko to učini sterilnim makazama“, rekla je, ali je uzela dve štipaljke iz kutije i
stegla pupčanu vrpcu prvom na dva i po centimetra od bebinog abdomena, a
drugu blizu otvora plastične kese. Tobi je ležala mimo, sklopljenih očiju. Roberta
joj je masirala stomak i, upravo u trenutku kada su ambulantna kola skrenula
prema bolnici, osetila kroz tanku, opuštenu kožu stomaka kako materica
reaguje i pravi kontrakcije, postajući čvrsta i spremna za slučaj eventualnog
novog porođaja jednoga dana.

U kupatilu za osoblje Roberta je stajala kod umivaonika i ribala šake i

podlaktice, spirajući amnionovu vodu i razblaženu krv. Njena odeća je bila
natopljena ovim tečnostima i širila zemljani, opori miris. Skinula je farmerke i
džemper i uvila ih u zamotuljak. Na polici je stajala gomila sveže opranih sivih
uniformi i ona uze po jedan gornji i donji deo i obuče ih brzo. Kada je napuštala
kupatilo, u ruci je držala papirnu kesu sa svojom odećom.
Tobi je ležala na bolničkom krevetu. „Gde je? Želim ga!“ Glas joj je bio
promukao.
„Kupaju ga. Njegov tata ga gleda. Ima dve kile i 550 grama.“
 „To baš nije mnogo, zar ne?“
„Zdrav je! Samo je mali zato što se rodio malo ranije. Zato ti je porođaj bio
tako lak.“
„Bio je lak?“
„Pa... brz.“ To ju je podsetilo na nešto upravo kada je jedna od sestara ulazila
u sobu. „Na nekoliko mesta se malo pocepala. Ako imate pribor, mogla bih da je
zašijem.“
„O... doktor Čink upravo stiže. On je zvanični akušer. Ne biste li sačekali da on
to uradi?“, predloži sestra taktično, a Roberta shvati poruku i klimnu glavom.
„Planiraš li da ga nazoveš po dobrom, starom doktoru, onom koji se javio na
tvoj poziv?“, upita Roberta.
„Ništa od toga“, odmahnu Tobi glavom. „Jan Pol Smit, kao njegov otac. Ali
imaćeš deo njega. Možeš da ga učiš higijeni i kako da se ponaša sa svim tim
devojkama. Takve stvari.“
Oči joj se zatvoriše, a Roberta zagladi svoju vlažnu kosu.

Bilo je dva i deset kada su ambulantna kola ostavila Robertu kod njenog
automobila. Vozila je polako, duž poznatih drumova varošice. Nebo je postalo
sivo nad njivama pokrivenim snegom. Između livada šume su nudile zaklon, ali
na otvorenom, vetar je jurio poput vuka, bacajući komade zaleđenog snega po
njenim kolima.
Kada je ušla u kuću, odmah je otrčala do telefonske sekretarice, ali nije bilo
poziva.
Odnela je hranu i svežu vodu Endiju u podrum, pomazila ga iza ušiju, a onda
se popela uz stepenice i sebi priuštila dugo tuširanje vrućom vodom; bio je to
pravi blagoslov. Kada je završila, dobro se istrljala peškirom i obukla svoju
najudobniju odeću – donji deo trenerke i iskrzanu duksericu.
Tek je bila obula jednu patiku kada je zazvonio telefon i ona, bacivši drugu,
othrama do telefona i podiže slušalicu.
„Halo?...“
„Da, tu je...“
„Da, šta je pokazao?“
„Aha. Koji su brojevi?...“
 „Budite tako ljubazni pa mi pošaljite izveštaj na kuću.“
„Hvala lepo.“

Nije ni bila svesna da je obula i drugu patiku. Lutala je po kući. Na kraju je sebi
spremila sendviče sa puterom od kikirikija i džemom i popila šolju mleka.
Ostvario se njen davnašnji san; osvojila je najveći dobitak na lutriji, ono
najbolje što je svet mogao da joj ponudi.
Ali... odgovornost!
Svet kao da je postajao sve turobniji i opakiji, kako ga je tehnologija sve više
činila skučenim. Svuda su ljudi ubijali ljude.
Možda će ove godine baš biti rođeno dete koje...
To nije fer, nije fer ni samo razmišljanje o tome da se na jedna još nerođena
pleća svali teret da bude tajni svetac, ili čak da bude Rob Džej, sledeći u dinastiji
Kolovih lekara. Dovoljno će biti, mislila je skeptično, proizvesti ljudsko biće,
dobro ljudsko biće.
To je bila tako jednostavna odluka.
Ovo dete će se vraćati u topli dom i biće mu poznati mirisi kuvane hrane i
pečenih kolača. Roberta je razmišljala o tome čemu mora da nauči svoje dete:
nežnosti, kako da voli, kako da bude jak i da se nosi sa svojim strahom, kako da
opstane uz živa bića u šumi, kako da prepozna gde da traži pastrmke u reci.
Kako da pravi šumsku stazu, da izabere put. O nasleđu kamen-srca.
Činilo joj se da će joj se mozak rasprsnuti. Želela je da satima hoda, ali napolju
je i dalje duvao snažan vetar, a počela je i mećava.
Pustila je muziku i sela na kuhinjsku stolicu. Sada je Mocartov končerto imao
smisla i slatko joj pričao o radosti i iščekivanju. Roberta se opustila dok je
sedela i slušala, sa dlanovima na stomaku. Muzika je narastala; osećala je kako
se širila i putovala od njenih ušiju duž nerava kroz njene mišiće i kosti. Bila je
tako moćna da je putovala sve do njene duše, do same suštine njenog bića, sve
do malog bazena u kojem je plivala ta malena ribica.
 Zahvalnica
U pisanju ovog romana pomogao mi je čitav tim lekara, koji su, uprkos njihovoj
velikoj zauzetosti, bili voljni da odvoje malo vremena za mene. Odgovarali su na
moja pitanja i pozajmljivali mi knjige i druge materijale. Među njima su bili i
sledeći lekari koji imaju svoju privatnu praksu: Ričard Verner iz Buklenda u
Masačusetsu; Beri Poret i Nensi Beršof, oboje iz Grinfilda u Masačusetsu;
Kristofer Frenč iz Šelburn Felsa u Masačusetsu; i Volfgang Džilijar iz San
Franciska u Kaliforniji.
Pomoć su mi pružili i profesori medicine kao i klinički lekari. Među njima su:
Luis R. Keplen, upravnik neurološkog odeljenja na Tafts univerzitetu i šef
neurologije u Medicinskom centru Nove Engleske u Bostonu u Masačusetsu;
Čarls A. Vakanti, profesor anesteziologije i šef odeljenja za anesteziologiju u
Medicinskom centru Masačusetskog univerziteta u Vusteru u Masačusetsu; kao
i Vilijam E. Dojl, šef patologije u Medicinskom centru „Franklin“ u Grinfildu u
Masačusetsu.
Informacije sam dobijao od Ester V. Pariton, direktora Uprave za kontrolu
kvaliteta u Medicinskom centru „Franklin“ i babice Lize Remlov. Suzan Njusam
iz Lige za planiranje porodice Masačusetsa, razgovarala je sa mnom o
problemima abortusa, kao i Virdžinija A. Talbot iz Hempden ginekološke
asocijacije i Medicinskog centra „Bej Stejt“ u Springfildu u Masačusetsu; kao i
Ketlin A. Melen. O pokretu protiv abortusa dobio sam podatke od Poli Vajs iz
Vest Palm Biča na Floridi.
Kao i obično, pomoć i podršku dobio sam iz mog rodnog mesta. Margaret
Kejt me je snabdela antropološkim informacijama o kostima; Suzan Korbat je
razgovarala sa mnom o konjima; ljudi iz Hitne pomoći, Filip Lusije i Roberta
Evans, osvežili su moje pamćenje na spasilačku službu u brdima; Denis Džejn
Baklo, nekadašnja sestra Mirijam hrišćanskog reda Isusovo telo, uputila me je u
katoličanstvo i sociologiju; Den Baklo, iz Ministarstva za poljoprivredu
Sjedinjenih Država i farmer Ted Bobecki pričali su mi o zemljoradnji i uzgoju
stoke. Ted Baklo mi je stavio na raspolaganje knjige o pčelarstvu koje su
pripadale njegovom pokojnom ocu, Haroldu Baklou iz Koldvotera, Ohajo.
Advokat Stjuart Ajzenberg i nekadašnji šef policije iz Ešfilda, Geri Sibilija,
informisali su me o zatvorskim kaznama, a Rasel Fesenden mi je pričao o svom
pokojnom dedi Džordžu Raselu Fesendenu, koji je bio seoski lekar.
 Veterinar Rodžer Vest iz Konveja pričao mi je o pomoći kod telenja krava, a
farmer Dejvid Tibolt iz Konveja, u Masačusetsu, dozvolio mi je da prisustvujem
rađanju jednog teleta.
Džuli Rejli, konzervator u muzeju u Vinterturu u Deleveru, snabdela me je
detaljima o datiranju stare keramike; pomogla mi je i Suzan Makgoven iz
Memorijalnog centra doline Pokamtak u Old Dirfildu u Masačusetsu. Zahvalan
sam i Memorijalnoj biblioteci u istorijskom Dirfildu, osoblju Belding
memorijalne biblioteke u Ešfildu, kao i bibliotekama Masačusetskog
univerziteta u Amherstu.
Zahvaljujem se na prijateljstvu i podršci svom agentu Eugenu H. Viniku iz
kuće McIntosh & Otis, Inc., doktoru Karlu Blesingu iz izdavačke kuće „Dromer
Knaur“ iz Minhena i Peteru Mejeru i Robertu Dresenu iz „Pengvin buksa“, SAD.
Na kraju, zahvaljujem svojoj porodici: Loren Gordon, koja odlično uspeva da
objedini razne uloge: supruge, menadžera i literarnog savetnika; Lizi Gordon,
mojoj lektorki i ćerki, koja je živela sa knjigom sve dok nije bila predata
izdavaču; Rodžeru Vajsu, stručnjaku za kompjutere i zetu, koji je održavao moje
tehničke uređaje; ćerki Džejmi Bet Gordon, koja mi je velikodušno dozvolila da
kroz svoje likove čitaocima prikažem njenu kreativnu strast prema kamen-
srcima. Pojam „heartrocke“ je zakonom zaštićen i može se koristiti samo uz
njenu saglasnost; sinu Majklu Gordonu, koji me često savetovao i bio moj
zastupnik prilikom dodele nagrade „Džejms Fenimor Kuper“ u Njujorku kada
me je hitna operacija onemogućila da lično pročitam govor na svečanoj
ceremoniji.
Ovu knjigu, sa svom svojom ljubavlju, posvećujem njima.
Pravo na izbor (Matters of Choice) je treća knjiga trilogije o lekarskoj dinastiji
Kolovih. Dva prva romana, Medikus (Physician) i Šaman (Shaman) dobili su
razne nagrade i međunarodni su bestseleri. Trilogija je bila trinaest godina
sastavni deo mog života i vodila me od XI veka do današnjih dana – bio je to
fascinantan put. Zahvalan sam što sam mogao da prođem njime.

Ešfild,
Masačusets
16. februar 1995.
 Beleška o piscu
Noa Gordon je rođen 1926. u Vusteru, u američkoj državi Masačusets. Na
Univerzitetu u Bostonu diplomirao je 1950. novinarstvo i magistrirao iz
engleskog jezika i kreativnog pisanja.
Bio je urednik raznih medicinskih časopisa. Niz godina je učestvovao kao
dobrovoljac u hitnoj medicinskoj službi.
Gordonov prvi roman, The Rabbi, objavljen 1965, bio je 26 sedmica na listi
bestselera koju objavljuje Njujork tajms. Postiže veliki uspeh i u Evropi, a njegov
stil pisanja upoređuju sa pisanjem Sinklera Luisa.
Sledeći roman, The Death Committee, objavljen 1969, takođe postiže uspeh.
Treći roman, Jerusalimski dijamant (The Jerusalem Diamond) objavljuje 1979.
To je priča o porodičnoj tradiciji Houpmenovih bavljenja dijamantima i o
dramatičnoj potrazi za drevnim dijamantom na koji polažu pravo tri religije. I
ovaj roman postiže veliki uspeh u Americi, Evropi kao i na Bliskom istoku.
Sledi pisanje trilogije: Medikus (The Physician, 1986), Šaman (Shaman, 1992)
i Pravo na izbor (Matters of Choice, 1996), koja se ubraja u deset najčitanijih
knjiga tokom više godina.
Poslednji Gordonov roman, The Last Jew, objavljen je 2000, a tri godine
kasnije pojavljuje se njegova prva knjiga za decu Sam and Other Animal Stories.
Noa Gordon je dobitnik mnogih nagrada i priznanja:
1966 – Nagrada Bostonskog univerziteta koja se dodeljuje bivšim
studentima za izuzetna dostignuća, Alumni Distinguished Achievement Award.
1992 – Silver Basque Prize u San Sebastijanu, Španija, za roman The Physician.
Ovu nagradu dodeljuju baskijski knjižari jednom godišnje u Španiji i Francuskoj.
U Nemačkoj ga je Klub Bertelsman Buk imenovao piscem godine. Iste godine
dobija u Minhenu nagradu Golden Pen Award.
1993 – roman Šaman u Italiji postaje jedan od šest dobitnika nagrade
Bancarella.
Iste godine Američko istorijsko društvo dodeljuje romanu Šaman nagradu
„Džejms Fenirpor Kuper“ kao najboljem istorijskom romanu u 1991. i 1992.
godini.
 1995 – roman Pravo na izbor dobija nagradu Silver Basque Prize u San
Sebastijanu.
1999 – na madridskom Sajmu knjiga roman The Physician proglašen je za
jedan od deset najomiljenijih knjiga svih vremena.
2000 – časopis Publishing Trends objavljuje da je Gordonov roman The Last
Jew među deset najčitanijih knjiga u 2000. godini.
2001 – Roman The Last Jew dobija nagradu Boccaccio Literary Prize u
Certaldu u Italiji.
Isti roman ulazi u uži izbor za godišnju nagradu bostonskog kluba pisaca
Book of Literary Merit Award.
 Beleška o prevodiocima
Mirjana Cvekić, diplomirani inženjer elektrotehnike.
Konstruktor prvog domaćeg tranzistorskog prijemnika, daleke 1958. godine.
Napisala prvu knjigu o tranzistorskoj tehnici „Osnovi tranzistorske tehnike“
1961. godine, koja je doživela sedam izdanja. Od sedamdesetih godina prošlog
veka bavi se informacionim tehnologijama, posebno mikrografijom i zaštitom
dokumenata. Objavila 1978. knjigu „Mikrofilm u informacionim sistemima“.
Knjigu „Kuvar za dijabetičare“, objavila je 1994, a četvrto izdanje je štampano
2004. To je bila, posle pedeset godina, prva knjiga te vrste koja je kod nas
objavljena. Jedan je od prevodilaca knjiga „Medikus“ i Jerusalemski dijamant
autora Noa Gordona, objavljenih 2005. i 2006. godine.
Bavila se prevođenjem stručne literature, posebno iz oblasti informatike.
Otišla u penziju kao viši savetnik Investbanke.
Govori nemački, mađarski, engleski i ruski jezik.
Majka dvoje dece i baka troje unučadi.

Ljiljana Cvekić, novinar.

Slobodan novinar i prevodilac od 1980. Koautor knjige „Venac Svetog Save“
objavljene 1988. Sarađivala u mnogim listovima i časopisima. Autor serije priča
pod zajedničkim naslovom Beograđanka u Americi, objavljene u Politici 1991-92.
Portparol UNICEF-a u Beogradu, uređivala list o dečjim pravima.