УВОД У ПАЛЕОГРАФИЈУ

Палеографија је наука која се бави постанком и развојем писма. Назив

потиче од грчких речи paleos- стар и grafei-писмо, те је у самом називу
палеографија изражена њена суштина- проучавање старих писама. Када
данас пратимо развој писма, уочавамо два супротна правца: у једном
развој тече у омасовљавању броја знакова којима се изражава људска
мисао (нпр. кинеско и јапанско писмо). Али упркос омасовљавању
броја знакова, Кина и Јапан су током времена ипак достигли известан
цивилизацијски напредак.

У историјским временима се показало да је овако гломазно писмо

успоравало развој идеја које су услед тежине самог писма биле знане
малом броју образованих људи. Друга група је тежила да са што мање
знакова изрази човекову мисао, и у ову групу писама спадају она која
су носила западноевропску културу и мисао (грчко и латинско). Ова
два сродна писма су имала своје заједничке корене које можемо
пратити у оквиру Медитеранског басена кроз развој писма на тлу
Африке и Арабије. На овом простору је настао први и најједноставнији
облик писма изражен кроз систем знакова ликовног типа, тј. низа
цртежа и ово писмо је добило назив пиктографско писмо. Његови први
трагови су се нашли код Сумерана у Месопотамији. Сумерска култура
је трајала скоро два миленијума (од око 4 000 пне до 1 800 пне) и
утиснула је свој првобитни печат целој људској цивилизацији.

Већ око 3 000 пне на овом истом простору наилазимо на развијенији

облик писма састављеног од цртица и знакова у облику клина (тзв.
клинасто писмо). Писало се на различитим материјалима- од камена до
мекших материјала (нпр. глинених плочица). Ово писмо су даље
унапредили Вавилонци и Асирци додавајући му своје семантичке
особине. Поред оваквог начина писања разбија се аутохтоно
(независно) египатско хијероглифско писмо које је сачињено као спој
сликовних симбола, али које такође представља одређена слова и
слогове, што је посебно збуњивало научнике. Њега је растумачио
француски научник Жан Франсоа Шамполион, користећи камен из
Розете.

1
У подручју Егејског мора, у оквиру критско-микенске културе такође
се развио један аутохтони облик писма који се данас дели у старију и
млађу варијанту, тзв. ЛИНЕАР А и ЛИНЕАР Б, од којих је данас, и то
само делимично дешифрован линеар Б. Линеари су такође изражени
кроз комбинацију ликовног и симболичког тј. знаковног. Све ове
облике су упознали највећи трговци Старог века- Феничани, за које се
сматра да су осим градова Библоса, Тира и Сидона основали и више
насеобина на Средоземљу, међу којима се нарочито истицала
Картагина. Као спој свих побројаних писама, код Феничана се на
непознат начин јавља алфабетско писмо, које ће постати претеча
грчког, и касније латинског писма.

Од Феничана алфабет преузимају Грци, који га додатно усавршавају,

уносећи ознаке за вокале у грчком језику, али притом задржавајући
феничанске ознаке. Друга модификација је била у погледу начина
писања. Првобитни начин је био здесна на лево, да би Грци увели
садашњи начин- слева на десно. Како то није било учињено одмах, у
тој међуфази се развио тзв. БУСТРАФЕДОН- стил при ком се један ред
писао здесна на лево, а следећи слева на десно. Латински алфабет води
директно порекло из грчког алфабета.

Простор јужне Италије је био непосредно колонизован од стране Грка

између 800. и 600. године пне, и то у толикој мери да је добио назив
Magna Graecia. Насељеници су махом били из грчког града Халкиде са
острва Еубеје. Они су у Италији основали град Кумум и из њега
непосредно, трговином почели ширити и свој алфабет у контакту са
италским народима. Од италских народа пре свих се издвајају два
племена- Етрурци и Латини, од којих су Етрурци били на већем
културном и цивилизацијском нивоу. Они су најзаслужнији за
прихватање и даљу модификацију грчког алфабета.

2
АРХАЈСКА КАПИТАЛА.КАПИТАЛА КВАДРАТА

Прво латинско писмо које се јавило је добило назив архајска или

прастара капитала. Постоје три начина писања слова у латинском:

1) мајускула;
2) минускула; и
3) курсив.

Мајускула је оно писмо у коме све слова стају између две замишљене
линије. Исте су величине, док је минускула онај облик писма где слова
стају између четири замишљене линије, а курсив представља мало
нагнута и повезана слова.

Сматра се да је архајска капитала настала у VI-ом веку пне. Она је

мајускулни облик писма и из ње су настала сва остала латинска писма.
У свом почетку архајска капитала је имала 21 слово. Слова су преузета
из грчког алфабета и модификована у складу са латинским језиком.
Средином I-ог века пне (у Цицероново време), Римљани су додали још
два слова- ипсилон и цет, тако да је латинска абецеда имала 23 слова. У
том периоду архајска капитала се толико усаврпила да су се из е
развила два нова писма- капитала квадрата и капитала рустика.

Најстарији споменик на архајској капитали (пронађен на Римском

форуму 1899.), је тзв. Lapis niger (''Црни камен''), који потиче из VI-ог
века пне. Назива се Црни камен јер је изгорео у неком пожару. Облик
слова се ипак може сагледати, и његов култни карактер се огледа у
посвећењу неком божанству, вероватно Јупитеру.

Оба писма- и капитала квадрата и капитала рустика- су пуна

повезивања слова (лигатуре), као и скраћеница (абревијација).

Има више врста лигатура:

1) litterae in plexe (утискивање);

2) litterae culuminate (једно слово се пише изнад другог);
3) litterae inserte (једно слово прелази у друго);
4) litterae contigue (два слова имају заједничку основу)- ово је најчешћи
облик лигатуре.

3
У погледу скраћеница, постоје три групе:

1) сигле (свођење речи на почетно слово);

2) суспензије (изоставља се задњи део речи);
3) контракције (изостављање средњег дела речи).

Овакав вид поделе абревијација у 3 групе је важио за цео римски

период, а у великој мери су га преузела и друга средњевековна, махом
хришћанска писма, која ће у ову поделу ударити свој печат стварањем
посебних видова контракција типа nomina sacra (скраћивање светих
имена), која су у хришћанство ушла преко грчких превода Библије,
преузетих из првобитних јеврејских кодекса.

Архајска капитала, а делом и капитала квадрата су била писма

епиграфског типа, писана на чврстој подлози утискивањем слова.
Капитала квадрата и капитала рустика су се касније почеле писати на
мекшим материјалима- глиненим и бронзаним плочицама, као и на
папирусу. На папирусу је сачуван (на капитали квадрати) и један спис-
Carmen de bello Actiato (''Песма о бици код Акцијума'').

Капитала квадрата је била свечаније писмо од капитале рустике и

употребљавана је за свечане натписе. Зенит је достигла у Августово
доба, и врло често се среће на бронзаним плочицама, пре свега код
доделе војничких диплома. (Обавезни војни рок је трајао 15 година,
после реформи Суле и Марија; након тог периода добијао би поседе
као плату, о чему сведоче бројни бронзани списи дуж целе Римске
империје). Писмо је in continuo- речи се не одвајају.

Основну поделу латинског писма на мајускулу, минускулу и курсив је

у палеографију увео Сципион Мафеи. Он је значајан по томе што је у
Каптолској библиотеци у Верони 1713. године открио више стотина
докумената писаних латинским писмима у распону од V-ог до X-ог
века. Управо ова карактеристика (више стотина латинских рукописа на
различитим писмима) је омогућила Мафеију да закључи да је латинско
писмо имало свој континуирани развој, који се може пратити кроз
првобитне облике латинског писма од архајске капитале, преко
капитале квадрате и рустике, до унцијале итд.

4
Мафеи је својом теоријом о континуираном развоју латинског писма
оповргао до тада важећу теорију оца дипломатике Жан- Жака
Малбиона, који је сматрао да постоји 5 различитих латинских писама,
која су имала самосталан развитак.

Осим скраћеница, у римском периоду се јављају још две посебне групе

скраћеница- ноте јурис и тиронске ноте.

Ноте јурис су скраћенице правног садржаја и налазе се у оквиру

правних (јуридистичких) споменика који су већином писани
унцијалом. Оне су се множиле великом брзином тако да их данас
делимо у 8 великих група. Њихову поделу је извршио немачки
палеограф Штефенс. Карактеристика тих група је та да сваку одређује
неки одређени знак. Отуда постоје скраћенице са апострофом,
скраћенице у виду контракција, натписана слова итд.

Због своје различите примене биле су двапут забрањиване и избачене

из употребе. Први пут 438. године нове ере, а други пут 530. нове ере,
да би већ после друге забране њихов број и употреба у средњевековним
писмима на европском континенту почео нагло да опада. Оне су се
одржале само у острвским (инсуларним) писмима- ирском, келтском и
сл.

Друга група су тиронске ноте. Свој назив дугују Цицероновом робу

Тирону, који их је први осмислио и ставио у употребу, а ускоро су их
прихватили сви велики државници, правници, филозофи итд. За
њихово ширење је заслужан истакнути римски филозоф Сенека из
првог века пне, и у његово време број тиронских нота је достигао
цифру преко 5 000. У средњем веку њихов број је износио преко 10
000. Оне су систем тахиграфских или стенографских знакова и
састојале су се од два знака:

- главног (signum principale); и

- споредног (signum auxiliare).

Главни знак је био обележен првим словом или почетним словима

више речи, а споредни знак крајем речи. Оне су се сачувале у употреби
кроз средњевековна писма и постале основ данашњег стенографског
система.

5
 РИМСКО КУРСИВНО ПИСМО

Осим мајускуле и минускуле у римском периоду се јавља и курсив (тзв.

брзо писмо), са својом основном карактеристиком- нагнутим и
међусобно повезаним словима. Римски курсив се јавио у два вида- као
старији римски курсив и као млађи римски курсив.

Старији римски курсив се употребљавао на воштаним таблицама (тзв.

tabulae cerate) и на глиненим плочицама. Врло ретко се старијим
римским курсивом писало на папирусу. Старији римски курсив већ
напушта основни мајускулни дволинијски систем и његова слова су
збијена и веома тешка за читање. Пуно споменика на старијем римском
курсиву је нађено у Помпеји и Херкулануму, који су доживели
вулканску ерупцију.

У млађем римском курсиву слова су скоро потпуно слободна и он се

може назвати минускулом. Пише се на мекшим материјалима-
папирусу и пергаменту, а као помоћна алатка за писање се почиње
користити птичје перо (превасходно за пергамент); тиме се повећала
брзина писања, јер се до тада писало стилусом, који је био израђиван
од метала или кости, и њоме се писало углавном на воштаним
таблицама. Птичје перо је било боље и од каламуса којим се писало на
папирусу, а који је представљао цевчицу од трске зашиљену на врху.
Скоро сва средњевековна писма су се развила из млађег римског
курсива.

6
 РИМСКИ БРОЈЕВИ

Римски бројеви имају несумњиво дуг процес свог развитка, и данас је

потврђен став истакнутог палеографа Монсена да су основни римски
бројеви 1, 5 и 10. Ови бројеви су старији од самог алфабета и
представљали су један прст, отворену шаку и две шаке. Настанак
других помоћних бројева- 50, 100 и 1000 Римљани су у почетку
преузели од Грка, где је:

τ (тета)- 100
φ (фи)- 1000
χ (кси)- 50

У Цезарово време, осим овог начина обележавања, писало се и:

I – 1 000
II – 2 000
III – 3 000

У употребу улазе и поједине сигле за означавање бројева, као нпр.:

C – centum - 100
M - milla - 1 000

Број 500 је настао половљењем ознаке за 1 000 из Цезаровог времена:

I -D

Остали бројеви настају комбинацијом главних римских бројева са

помоћним. Ознака за 50 била је замењена римским словом L, али овај
знак не води директно порекло из алфабета, већ је у почетку то био
знак преузет из грчког алфабета (λ) од ког је временом отпала једна
страна (леви крак). Арапске бројске су индијског порекла, што осим
западних потврђују и арапски историографи, а први познати примерци
индијских бројки у Европи су нађени у оквиру два шпанска рукописа

7
из средине X века. Арабљани су освојивши северну Африку продрли на
Иберијско полуострво. На остале просторе Европе арапске бројке су се
пробиле тек крајем XII века.

Капитала рустика се употребљавала у свакодневном животу; већина

слова је иста као и у капитали квадрати. Писмо је in continuo (речи се
не раздвајају), али постоје тачке.

УНЦИЈАЛА

Унцијала је мајускулно писмо. Разликује се од капитале по изразитој

облини слова. Мишљења научника о пореклу овог писма су различита.
Једни тврде да је унцијала прво настала на камену, те је можемо
назвати писмом епиграфског типа и да је тек касније постала и књижно
писмо. Други опет тврде да је она од почетка била књижно писмо. Ова
друга тврдња је прихватљивија, јер нису нађени споменици унцијале
урезане у камену. Најстарији помен унцијале се јавио у време светог
Јеронима (IV-V век нове ере), који је пореклом био из Далмације. Овим
би се унцијала третирала као писмо настало у IV веку, али сам свети
Јероним дословце каже да је читао старе књиге (veteros libros) на овом
писму, чиме би се старост унцијале могла померити на III, а ножда чак
и на II век нове ере. Како ти примерци унцијале нису сачувани, може се
претпоставити да су писани на папирусу, који је крхкији и ломљивији
од пергамента и изложенији утицају влаге. Због тога ти примерци нису
сачувани. Свети Јероним је са хебрејског на латински превео Стари
завет, и са грчког на латински Нови завет.

Ови преводи се називају vulgata и тачнији су од старијих превода с

хебрејског на латински, који су се називали itaca. Осим светог
Јеронима који је писао унцијалом, велика заслуга заљ њено ширење
припада хришћанској цркви, која је ширила ово писмо кроз Јеронимове
преводе Библије и путем Јеванђеља која су такође написана овим
писмом. Први пут се јављају преписивачки центри при већим
манастирима (тзв. скрипторији). Унцијала директно води порекло из
капитале, с тим што су јој слова заобљенија, искривљенија и почињу
већ да се приближавају курсиву. Она нема много скраћеница, као ни
лигатура. Уколико се оне јављају, то су већином контракције типа
nomina sacra, и лигатуре типа litterae contigue. Унцијала траје негде до

8
VIII-ог века и достиже свој врхунац у V веку,када је латински језик био
на изузетном нивоу, за разлику од Римског царства које је дуго трпело
варварске ударце.

Након његовог пада 476. године нове ере, Византија је као његов
наследник (иако по својој форми Грчко царство) сачувала употребу
латинског као званичног језика царства све до продора Словена на
Балкан. Словени су направили језичку баријеру и територијално
одвојили византијске области у Италији од остатка Царства.

СПОМЕНИЦИ НА УНЦИЈАЛИ

Најзначајнији споменик на унцијали је Јеванђеље из Чидада настало

око VII на VIII век. Легенда каже да га је написао апостол Марко
(пратилац Петра и Павла). По подацима које поседујемо о Марку,
унцијала би се могла датирати у I век нове ере. Касније је утврђено да
је Јеванђеље заправо настало крајем VII и почетком VIII века. Приказ
апостола Марка у хришћанству је био крилати лав са отвореном
књигом, што је симбол Венеције која га је и узела за свог заштитника.
Чидад је због своје легенде о апостолу Марку постао велико
хришћанско ходочашће, а у књизи посетилаца налазе се потписи раних
хрватских кнезова Трпимира, Бранимира и Браслава. Унцијалом је
делимично написано и сплитско Јеванђеље, чијих је првих 6 редова
написано унцијалом, а остатак полуунцијалом па чак и грчким
алфабетом.

ПОЛУУНЦИЈАЛА

Полуунцијала (семиунцијала) је мешавина унцијале и капитале, али је

пре свега писмо минускулног типа. Она је искључиво књижног типа и
прилагођена је бржем начину писања. У њој сагледавамо основне
одлике курсива, тј. нагнутост слова и њихову повезаност. Јавља се
отприлике у истом периоду кад и унцијала, а на просторе Балкана
полуунцијалу је проширио путем скрипторија Иван Равељанин. У овом

9
периоду ће на полуунцијали настати и њен најзначајнији споменик-
сплитско Јеванђеље; за њега се сматра да га је написао свети Дује, али
како се по историографији зна да је он умро 304. године нове ере, за
настанак Јеванђеља се ипак узима VIII век. Пропашћу Римског царства
и шароликошћу језика које је притом настало, као и стварањем
варварских држава на тлу Римског царства, почињу се развијати
национална средњевековна писма, од којих је прва настала bene ventana

БЕНЕВЕНТАНА

Беневентана је била у употреби од VIII-ог до XIII-ог века. Место њеног

настанка је везано за манастир Монте Касино у Италији, који је
припадао монашком реду бенедиктинаца. Бенедиктинци су најстарији
монашки ред у Западној Европи. Њихова правила представљају спој
римског права и хришћанске побожности. Монте Касино је један од
најстаријих манастира у Италији.

У Монте Касину је стварао и историчар лангобардског порекла Павле

Ђакон, који је својим делом ''Историја Лангобарда'' (''Historia
Langobardorum'') заинтересовао и франачког краља Карла Великог.
Беневентана је као писмо доживела врхунац у XI-ом и XII-ом веку,
када су њена слова најправилнија и изузетно лепо калиграфисана
(калиграфија= начин украшавања слова). Јавила се у две варијанте: као
обла у романским земљама и у Далмацији и угласта у германским
земљама. Њу ће почети потискивати већ негде око X-ог века каролина,
која се појавила отприлике у истом периоду кад и беневентана.

Беневентана је писмо минускулног типа, пуна је лигатура и

абревијација. Слова су скроз нагнута и међусобно повезана.
Најзначајнији споменик на беневентани на јужнословенским
просторима је Трогирско јеванђеље. По легенди га је написао сплитски
архиђакон Тома који је живео у XIII-ом веку. Оно је изузетно вредан
историјски документ због тога што говори не само о најстаријим
временима првобитне солинске епископије, него превасходно што
доноси важне историјске податке везане за XIII век, нпр. проласку
папских легата кроз Сплит који су носили круну првом српском краљу
Стефану Првовенчаном 1217. године, а исто тако доноси битне податке
о провали Монгола 1241. и 1242. године.

10
 КАРОЛИНА

Каролина је као писмо настала у доба каролиншке династије. Била је у

употреби од VIII-ог до XIII-ог века. Многи су сматрали да је она
директно дело и плод Карла Великог, као и да је он сам писао на том
писму. Данас се сматра да каролина јесте настала у време Карла или
пак његових наследника. Појавом Карла Великог први пут је дошло до
политичког обједињавања простора бившег Западног Римског царства,
тј. поново се јавила идеја о царству на Западу која је надрастала
стварање малих засебних држава тј. краљевина. Тако створено и
обједињено царство је тежило да има јединствено писмо. На основу
тога настаје каролина, али не декретом или заповешћу, већ просто
временом, а пре свега захваљујући и чињеници да се њоме почела
служити царска и папска канцеларија. Путем тога је ово писмо продрло
у све делове Царства и временом је потиснуло беневентану.

Каролина је писмо минускулног типа и била је уједно и књижно и

канцеларијско писмо. Слова су пропорционална, чиста и изузетно
калиграфисана. На каролини је сачуван велики број докумената.
Раширила се и на јужнословенском простору- на територији Словеније
и Хрватске, да би се у Далмацији смењивале и међусобно стапале у
једно писмо беневентана и каролина. На јужнословенском простору,
најважнији споменик на каролини је повеља хрватског краља Петра
Крешимира (1064), а најстарији су тзв. брижински споменици.

ПАПСКА КУРИЈАЛА

Ово писмо је посебан тип минускулног писма. Била је у употреби у

Папској држави, тзв. курији од VIII до XII века. Најстарији примерак
овог писма потиче са краја VIII века и то је писмо папе Хадријана
Карлу Великом. Ранији примерци куријале нису очувани, јер су
вероватно били писани на папирусу. Сматра се да је куријала настала
украшавањем римског курсивног писма, при чему је поклоњена већа
пажња облику и карактеру слова. Као писмо се јавила у две форма:
старија куријала (чија су слова округлог типа, са реповима на крају) и

11
млађа куријала (чија су слова ситнија и међусобно збијенија). Она је
као већина средњевековних националних писама била потиснута од
стране каролине као универзалнијег писма. У њој има доста лигатура,
али нема скраћеница.

ВИЗИГОТИКА

Визиготика је добила свој назив по Визиготима, који су се у време

Сеобе народа населили у старој римској провинцији Иберији.
Постепено су, као и остали варвари, примили хришћанство, али у
аријанском виду. Управо овај вид исповедања вере је касније скупо
коштао варварска племена која су сачинила своје државе на територији
Западног Римског царства. Због аријанства су уништене државе
Острогота, Визигота и Лангобарда.

Најзаслужнији за развој писмености у Хиспанији у Средњем веку био

је Исидор Севиљски, који је оснивао скрипторије као расаднике
писмености на овом тлу. Писмо које је проистекло из ових скрипторија,
а под утицајем млађег римског курсива, прихватили су Визиготи као
господари Хиспаније, дајући му своје морфолошке особине. Овако
створено писмо се нашло и под арапским утицајем (Арапи су 712.
године продрли у Шпанију), тако да је на овом писму очуван читав низ
двојезичних текстова- на визиготици и арапском писму. Иако су
Визиготи били аријанци и збрисани са лица Земље, њихово писмо се
ипак очувало све до XII века, када је и оно проглашено јеретичким од
стране реформистичких струја Католичке цркве, међу којима су
предњачили клинијевци, и писмо је укинуто Декретима од стране цркве
и погромом њених неистомишљеника. Заменила га је каролина.

ОСТРВСКО ПИСМО

Појам ''острвско писмо'' обухвата писма која су се развила у Енглеској,

Шкотској и Ирској. У римско доба латинска писменост није ухватила
дубљи корен на Острву. Романизација је тамо била неуспешна, за
разлику од Галије и Хиспаније. Развој писма на острвима долази тек са
појавом хришћанства и деловањем Беде Венерабилиса (''Пречасног
Беде''), који је написао дело ''Historia ecclesiastice gentis Anglorum''
(''Црквена историја Енглеске). Писмо се развило под директним

12
утицајем полуунцијале, а њени наслови и почетне речи су биле
исписиване изломљеном квадратом. Јавило се у два облика: облом и
угластом. Писмо је пуно контракција и суспензија, а било је уједно и
књижног и канцеларијског облика.

МЕРОВИНГИКА

Меровингика је везана за меровиншку династију, у чије време је

започета христијанизација римског галског становништва.
Христијанизација је кренула са југа Француске где су се налазили јаки
бискупски центри и манастири Сен-Дени и Сен-Гален, који су имали
најјаче скрипторије. Хришћанска црква је постала најјачи савезник
Меровинга и помоћу њих је ширила хришћанство на просторима
данашње Француске. Писмо је слично унцијали у погледу форме, али је
у судару са варварима латински језик којим је писано доживео дубоке
промене и декаденцију, а облик слова је изгубио своју првобитну
лепоту и калиграфисаност. Рукописи на овом писму су због тога доста
нечитљиви, а најзначајнији споменик настао на меровингици је
''Historia Francorum'' (''Франачка историја'') Гргура Турског. Она је у
исто време и црквена и друштвена историја франачке државе.
Најстарији сачуван споменик на овом писму је повеља Лотара II из 625.
године.

ГОТИЦА

Готица је латинско писмо које се почело користити од краја XII, а

посебно у XIII веку до XV века. Она је у великој мери заменила
каролину и избацила је из употребе у већем делу Европе. До ње долази
кварењем слова каролине, збијености и издужености слова, што је у
почетку дало прелазну фазу писма- КАРОЛИНУ ГОТИЦУ, која ће се у
том облику задржати у романским земљама, а права готица је
преовладала у германским земљама. Назив готица је потекао од
хуманиста у XV веку, који су са згражавањем и поспрдно назвали ово
писмо готицом сматрајући га варварским писмом, али то не значи да је

13
оно потекло од Гота. Хуманисти су сматрали да је оно уништило
чистоту латинског језика, а они јој то нису могли опростити.

Готица је као писмо изузетно повезана и са истоименим стилом у

архитектури, чије су одлике монументалне грађевине са низом
преломљених лукова који су штрчали у небо да би били ближи Богу.

Ширењу готице као писма највише су допринели студенти који су

похађали први европски универзитет у Болоњи (основан 1150. године),
прихватили ово писмо и проширили га Европом враћајући се својим
кућама. Они су у готицу унели и део себе- готица је пуна скраћеница
које су се користиле ради бржег читања и хватања белешки. Сем њих,
најзаслужнији за ширење готице били су монашки редови Католичке
цркве- доминиканци и фрањевци, који су у својим скрипторијумима
такође почели писати готицом.

На готици је одштампана и прва књига- Библија 1455. године. На

немачком простору готица се одржала доста дуго, пре свега
захваљујући Хабзбуршкој монархији, чија је администрација писала
готицом на немачком језику. Управо ова карактеристика готице као
званичног писма Монархије и немачког језика је условило да у ХХ веку
нацисти прогласе готицу немачким националним писмом. Ипак, лепота
готице је толико импресивна, да и данас најлепше изгледају натписи,
печати и свечане дипломе које су исписане на овом писму.

ХУМАНИСТИКА

Хуманистика је тип латинског писма настао под утицајем хуманиста у

ХV веку. Писмо је карактера каролине и толико слично њој да их је
понекад тешко разликовати. Постоје ипак одређене разлике-
хуманистика је чистије писмо, са мање скраћеница и чак видно
израженим знацима интерпункције. Појава хуманистике је уследила
пре свега због потешкоћа изазваних писањем готице. С друге стране,
хуманисти су сматрали да су антички писци писали каролином.
Хуманизам је тежио да сваку науку лиши мистицизма, да кроз поновно
откривање античких дела стави човека у средиште збивања; погледи се

14
у време хуманизма одвраћају од неба и Бога и упиру у прошлост антике
и њене неизмерне културне вредности.

Човек поново почиње да верује у себе и своје способности, те се Бог

као покретач свих ствари избацује. Истражује се прошлост људске
цивилизације и притом се људи највише базирају на културно-
политичкој историји Грчке и Рима. Хуманисти се враћају чистоти и
лепоти класичног латинског језика, који је за њих упрљан варварским
средњевековним латинским. Исти однос имају према готици.

Од свих писама, хуманисти признају само каролину. Када се каже да су

хуманисти мислили да су антички писци писали каролином, то је због
тога што је већина античких дела очувана у преписима углавном на
каролини. Центар деловања хуманиста је била Фиренца, а претечом
хуманизма се сматра песник Франческо Петрарка (средина ХIV века).
Зачетници реформе хуманизма су били Николо Николини, Франческо
Бријалини и Амброзио Травесари. Оснивач калиграфске школе био је
Николо Николини. Хуманистика је књижног и курсивног типа, као и
каролина. Свој данашњи назив писмо је добило у ХIХ веку, а
савременици су га називали littera antiqua или littera Romana.

ПЕРГАМЕНТ

Пергамент као материјал за писање свој назив дугује истоименом граду

у Малој Азији- Пергаму. Од IV-ог века нове ере све више потискује
папирус из употребе. Врло је ташко одредити тачно време почетка
његове производње и употребе. Постоје сигурни подаци да је већ у
Цицероново време био у употреби. Ипак, због скупог начина
производње папирус ће се још дуго одржавати као главни материјал за
писање у Старом веку.

Пергамент се израђивао од јагњеће или телеће коже која се прво

штавила (потапала у раствор различитих хемикалија да би са коже
отпала длака). Овако штављена кожа се потом глачала, истањивала и то
већином само једна њена страна на којој се потом писало. Полеђина је
остајала местимично необрађена и служила је само за кратке забелшке.

15
Путем кодекса (тј. књиге), иако скупљи, пергамент је потиснуо папирус
који се правио само у облику ротулуса (свитка). Најфинији пергамент
је производила и користила Византија, а пергамент сличног квалитета
византијском се производио у Италији. То је био пергамент од јареће
коже, док је у германским земљама у употреби био тврђи пергамент од
телеће коже. Пергамент је имао две особине које су га издвајале од
папируса и због којих је он био на изузетној цени. Као материјал се
могао обојити а да не буде оштећен и украсити (било драгим камењем,
било племенитим металима). Друга изузетна особина био је
ПАЛИМПСЕСТ (могућност скидања- стругања првобитно написаног
текста и исписивање новог на истом пергаменту). Данашњим
техникама је могуће повратити првобитни текст који је саструган.

ВОШТАНЕ ТАБЛИЦЕ

Воштане таблице се јављају као нека врста прелазног материјала за

писање између тврдих материјала епиграфског типа (на којима се слова
урезују) и меких материјала (папируса, пергамента, хартије). Таблице
се јављају још у Старом веку и биле су начињене од дрвета и оивичене
дрвеним рубом са све четири стране.

У њихово дрвено удубљење се наливао восак; тако добијена површина

би се изгладила и по њој би се писало неким оштрим, зашиљеним
предметом;

На грчком су се ове таблице називале pinax (пинакс), а на латинском

tabulae cerate (табуле церате).

Обично је било више таблица које су чиниле неки спис и које су биле
међусобно спојене кожном врпцом ради лакшег ношења. Када би се
отвориле две или више тако спојених таблица, добијала би се нека
врсте књиге која се називала КОДЕКС. Уколико су књигу чиниле две
спојене таблице, она би се називала ДИПТИХ, а више спојених-
ПОЛИПТИХ.

16
По воштаним таблицама се писало зашиљеним предметом од слонове
кости (стилусом, тј. графисом), који је на једној страни био зашиљен а
на другој проширен. Када текст на таблици више не би био потребан,
восак би се загрејао и проширеним делом поравнао тако да се по њему
могло поново писати.

На таблицама су се затим почели јављати украси. Украшавање драгим

камењем, златом, сребром или цртежима ће се касније пренети и на
нови, мекши материјал- пергамент.

ПАПИРУС

Папирус је мочварна биљка близу 2 метра висине чија се стабљика

завршавала густим низом влакана. Гајио се у мочварним пределима
доњег Египта. Прерадом влакана се добијао истоимени материјал за
писање. Из Египта се папирус проширио на Грчку и Рим, а као
материјал за писање се користио и у Средњем веку, па се среће све до
XI-ог века, иако његова употреба опада још у IV-ом веку нове ере. Тада
у употребу улази све више један нови, бољи материјал за писање-
пергамент.

У историји развитка производње папируса разликујемо два периода:

-први, од најстаријих времена до заузећа Египта од стране Арабљана у

VII-ом веку. У том периоду папирус се производио искључиво у
Египту, и, како се по њему писало у целом Римском (а касније и у
Византијском царству), био је једна од основних извозних грана. Током
великог дела овог периода, у Египту је постојао огромни трговачки и
културно-политички центар, назван ''мозгом Старог света''-
Александрија са својом чувеном библиотеком.

-други, који траје од похода Арабљана на Египат; у овом периоду

папирус се производио у Египту и на Сицилији. Тада су се међутим
десиле велике климатске промене и дошло је до дугих суша те је
мочварно земљиште у Египту и на Сицилији пресахло. Производња
папируса је због тога напуштена у корист пергамента који се већ

17
налазио у употреби. Папирус се исписивао у облику свитка, док ће се
пергамент осим свитка јавити и у облику кодекса.

ХАРТИЈА

Хартија или папир је најмлађа врста материјала за писање. Због својих

карактеристика је потиснула пергамент. Проналазак је Истока, тј. Кине
у II веку нове ере. Најстарији примерци хартије који су очувени потичу
из IV века нове ере.

Начин производње папира био је вековима најстроже чувана тајна

Кинеза (као и производња свиле), а за експанзију папира су заслужни
Арабљани преко којих се папир проширио на Запад. Они су се са
начином производње упознали сасвим случајно, преко кинеских
заробљеника у граду Самарканду, који су освојили у VIII веку и убрзо
се производња папира најездом Арабљана проширила све до
Гибралтара. Са освајањем Шпаније папир је почео продирати и у
Европу. Као и папирус, он се производио од биљних влакана, које су се
за разлику од влакана папируса претварала у папир. Биљке од којих се
производио биле су дуд, лан и неке кинеске траве. Ова маса се путем
скробовог лепила (које се правило комбинацијом пшенице и брашна)
претварала у материјал за писање. Кинези су на овакав начин
производње, да би дали чврстину и еластичност папиру, додавали
отпатке разних тканина, пре свих ланеног платна. На западу се папир
проширио тек са почетком крсташких ратова, када је осим ратних
дејстава вршена и културна размена између истока и запада. Уз
фабрике папира које су почеле ницати на Западу, јавила се и једна врло
важна новина- утискивање тзв. водених знакова или филиграна у
папир.

Филиграни нису битни само за хронолошко сагледавање производње

папира. Кроз њих се могу сагледати трговинско-економски односи у
Европи. Папир је до XIV века био груб, дебео и оштар, да би од тог
периода модерније производње почео да изгледа као данашњи.

18