СРЕДЊА МУЗИЧКА ШКОЛА „СТЕВАН МОКРАЊАЦ“

Краљево
Етномузиколошки одсек

Матурски рад

Традиционално свирање на фрули, двојницама,

диплама, гајдама и тамбурици-самици у Србији
(на примеру свирке Борислава Бирача)

Ученик: Борислав Бирач Класа: мр Злата Марјановић

Краљево 2012

1
 САДРЖАЈ:

УВОД 3

ПРВА САЗНАЊА О МУЗИЦИ (моја биографија) 5

О СВИРЦИ
Свирала (фрула) 8
Двојнице (свирале) 11
Гајде 13
Дипле 19
Тамбура самица 22

ЗАКЉУЧАК 25

ЛИТЕРАТУРА 27

2
 УВОД
Српска народна музика уопште, како вокална, тако и
инструментална,чини део широке палете културне традиције региона. 1 С
обзиром на многа искушења и културно-историјска збивања из прошлости, која
су свакако очувала њен идентитет, али и на утицаје како са Оријента,тако и из
Западне Европе,у српској музичкој традицији се може препознати извесна
слојевитост.
Како свако време „доноси“ неке своје посебности, многи делови наше
музичке традиције одавно нису више у пракси (попут додолских или лазаричких
опхода, на пример). Захваљујући етномузиколозима и свим оним научним
радницима који још од краја 19. века наовамо записују, снимају и публикују
српску песму и свирку од аутентичних народних уметника, 2 ипак је могуће
многе делове те „заборављене“ традиције вратити у одређене сегменте модерног
друштва. 3
Посебно драгоцени за изучавање и „враћање“ музичке традиције у
праксу су градитељи народних инструмената. Они поштују пре свега традицију,
тј., задржавајући њихову аутентичност у материјалима за израду, у изгледу
инструмената (самим тим и мелодијског низа и опсега), као и мелодија које се
изводе. У новије време, што је и логично, они уносе у своје традиционално
умеће и одређене иновације, и то најчешће како би приближили српске
традиционалне инструменте савременијим схватањима музике. Они то чине
одређеним обрадама у смислу аранжирања, затим комбиновањем са класичним
или електронским инструментима, а такође и подизањем техничких и
извођачких могућности самих инструменталиста на један виши ниво. 4
Оваквом приступу и односу су свакако допринели разни семинари и/или
школе свирања многих стручњака, који такође своје знање преносе и у
културно-уметничким друштвима и „етно групама“,као што су Зоран

1
Под регионом се подразумевају земље попут Словеније, Хрватске, Србије, Босне и
Херцеговине, Црне Горе, Македоније итд.
2
О првим српским етномузиколозима и научним радницима видети више у Марковић 2006: 7.
3
Више о овој појави, познатој и као revival видети у Јаковљевића 2011: 28.
4
Видети више о овим поступцима у Јаковљевић 2011.

3
Богдановић из Новог Сада, Слободан Тркуља из Новог Сада,Бокан Станковић
из села Ласово код Зајечара, Дарко Мацура из Београда, Крстивоје Суботић из
села Осеченица код Ваљева. Сви они су били предавачи на семинарима за учење
свирања на традиционалним инструментима центра за проучавање народних
игара Србије.
Свему томе посебно доприноси и деловање при одсеку за традиционалне
инструменте при основној и средњој музичкој школи, који је заживео средином
деведесетих година (у музичким школама у Београду, Краљеву, Суботици,
Смедереву, Лесковцу и Сомбору). На овом одсеку најчешће наставу држе
народни уметници (попут, на пример, Срећка Перчевића из села Велуће крај
Трстеника, који учи децу свирању на фрули, двојницама и окарини), или
етномузиколози. Таква настава свакако представља велики корак ка масовнијем
стручном поимању са српске музичке традиције, њеног ширег презентовања,
као и корак ка буђењу националне свести у коме традиционална музика свакако
заузима значајно место.

4
 ПРВА САЗНАЊА О МУЗИЦИ
(моја биографија)
Још као седмогодишње дете сам показао прве знаке заинтересованости за
музику и игру. Сазнавши да у Руми,месту у ком сам живео од рођења, успешно
делује културно - уметничко друштво „Бранко Радичевић“, учланио сам се и
почео да стичем прва знања о играма некадашње Југославије. Скоро
истовремено, са осам година, уписујем се у нижу музичку школу „Теодор -
Тоша Андрејевић“ у Руми, у класи професора Илије Марковића. Тако, иако
несвесно, почињем да спајам игру и музику у једну целину, не знајући да ће ме
музика и игра пратити кроз цео живот.
Захваљујући занимању и ангажовању уметничког руководиоца Бранке
Трбовић из културно-уметничког друштва „Бранко Радичевић“, са непуних
дванаест година почињем да похађам у Новом Саду и семинаре за фолклор које
тада води кореограф Добривоје Путник. 5
Годину дана касније, преласком у „извођачки ансамбл“ културно
уметничког друштва, упознајем човека који је заиста својим знањем,
ангажовањем и умећем одредио мој даљи животни пут, усмеривши ме да
неговање традиционалне српске игре, односно традиционално певање као и
свирка на традиционалним инструментима буду мој животни позив. Реч је о
господину Милораду Лонићу, тада уметничком руководиоцу фолклорног
ансамбла „Бранко Радичевић“ из Руме, а данас познатом кореографу и
познаваоцу српског националног блага. Захваљујући њему, прво почињем да
свирам крајишке дипле и свирале, за потребе извођења његове прве
кореографије „игре из Буковице“ (Книнска крајина),а потом и двогласне гајде,
трогласне гајде, фрулу и тамбуру самицу.
У то време завршавајући нижу музичку школу и наставивши учење
свирања на традиционалним инструментима, неуморно настављам са
похађањем семинара које је водио хрватски етнолог, етнокореограф и

5
Више о Добривоју Путнику видети на http://www.abrasevic.org.rs/onama/dobrivoje_putnik.php.

5
етнокореолог др Иван Иванчан. 6 Тамо упознајем и господина Ђуру Адамовића 7,
гајдаша који предаје у школи свирања традиционалних инструмената Културно
просветног сабора хрватске (који је тада деловао на простору бивше СФРЈ). Он
се, поред учења полазника свирању, бави и израдом трогласних гајди. То је био
преломан моменат у мом професионалном развоју, јер, поред овладавања
техником гајдашког свирања, почињем да стичем и прва знања о начину израде
гајди, о особеностима материјала за израду и техничким карактеристикама
традиционалних инструмената.
Прве гајде и набављам управо од Ђуре Адамовића, а остале инструменте
(двогласне јужно - моравске гајде, фрулу и тамбуру самицу) ми уступа господин
Лонић. Стечена знања почињем да убрзо и да примењујем у кореографијама
Милорада Лонића, који је међу првима у Србији почео да користи
традиционалне инструменте, комбинујући их са класичним и тамбурашким
инструментима постојећег народног и тамбурашког оркестра КУД-а „Бранко
Радичевић“ из Руме. Наступајући на разним концертима, смотрама и
фестивалима фолклорне традиције, упознајем многе људе сличних склоности и
интересовања, и са њима размењујем драгоцена искуства.
Прекретницу у мом даљем развоју чини познанство са госпођом
Богданком Ђурић историчарком уметности 1994. године, тадашњом
директорком националног ансамбла „Коло“ из Београда. На њен позив долазим
да полажем аудицију у ансамбл, и од јануара месеца 1995. године постајем члан,
касније и солиста оркестра српског националног ансамбла „Коло“. Пошто
традиционална музика постаје моје професионално опредељење и мој позив,
настављам са личном едукацијом, али и своја, већ стечена знања ,почињем да
преносим на друге. Тако ме етнокореолог др Оливера Васић ангажује да
предајем традиционалне инструменте при Центру за проучавање народних
игара Србије који је деловао при Факултету музичке уметности у Београду од
1990 до 2010 године, а од 2010 делује при Националном ансамблу „Коло“.
Такође сам сарадник етномузиколошког одсека Факултета музичке уметности у
Београду и у Новом Саду (на чијем су челу професор др Димитрије Големовић и

6
О др Иванчану видети више на http://hr.wikipedia.org/wiki/Ivan_Ivančan.
7
О градитељу инстумената и гајдашу Ђури Адамовићу видети више на
http:/hr.wikipedia.org/wiki/Gajde.

6
професор др Нице Фрациле), на којима студентима у својству демонстратора
презентујем српске традиционалне инструменте.
Од краја осамдесетих година прошлог века до данас остварио сам такође
и доста трајних снимака за Радио телевизију Војводине и Радио телевизију
Србије са градским тамбурашким оркестром „Бранко Радичевић“ из Руме,затим
са суботичким тамбурашким оркестром,као и са великим тамбурашким
оркестром Радио телевизије Војводине. Такође је моја свирка на
традиционалним инструментима остварена за потребе филма „Нож“ по роману
Вука Драшковића, као и за потребе филма „Живот је чудо“ Емира Кустурице.
Са ансамблом „Коло“ сам такође за ових осамнаест година остварио доста
снимака и учешћа у разним емисијама, како у Србији, тако и у региону, у којима
су презентовани традиционална песма, свирка, игра, али и обичаји српског
народа насељеног широм региона.
Такође сам био и један сам од оснивача и чланова вокално
инструменталног ансамбла „Врело“ из Руме, који се бави извођењем обрада
традиционалних народних песама и музике.

7
 О свирци: Свирала
Свирала је инструмент типа народне флауте. У народу се овај
инструмент од краја до краја може констатовати под различитим називима,
попут фрула, дудук, дудуче, свирајка и тако даље.
Реч је о инструменту цилиндричне цеви која може бити различите
дужине, са прорезом и бридом на горњем делу и одушком на доњем делу. На
свирали је са горње стране издубљено шест гласница, односно рупа за свирање
и ветрило или гласница, рупа са доње стране, која служи за побољшање звука.
Остали делови свирале су данце – чеп, засвирач – узани канал на чепу за
усмеравање ваздуха и одушка – рупа на доњем крају свирале.
Свирале се израђују од различитих врста дрвета. Најчешће је то шљива,
јер је звук инструмента од тог дрвета нежнији и мекши. Осим од шљиве, за
израду фрула се користе још и дрен, багрем, јасен, трешња, дуд и маслина.
Квалитет инструмента зависи не само од умећа народног градитеља, већ и од:
1. Надморске висине на којој дрво расте (не треба да је претерано
високо, због влаге),

2. Стране света (никако то не треба да буде северна страна), па за

израду свирале народни градитељи користе најчешће дрво које расте на
јужној страни,

3. Земљишта (никако није добро да буде дрво са плодног земљишта),

4. Од дрвета чији се квалитет препознаје по кори, по плоду који

треба да сазрева касно и да му касно отпадају и плод и лист.

5. Времена сече дрвета (најповољнији су месеци за то септембар и

октобар).

За израду фрула употребљава се уобичајени тесарски алат: бургије,

тестере, брадве, разни ножеви, а у новије време и струг.
Данце – чеп свирале не мора бити направљено од истог материјала од
којег је и сама свирала. Разлог томе је што овај део свирале мора бити сувљи од
„тела“ свирале, да, натопљено влагом не би набубрило и располутило свиралу и
обрнуто, да, пошто се сасуши, не би испало из лежишта.

8
 Без обзира на начин израде, величина отвора, односно цеви, зависи од
збијености текстуре дрвета и од жељене величине свирале. За свирале са нижим
основним тоном потребан је већи отвор, а за свирале са вишим тоном отвор је
ужи.
Доњи отвор се при дну свирале сужава за неколико милиметара, јер
интонативно чист тонски низ умногоме зависи и од доњег отвора цеви и
дебљине доњег зида. Тај отвор је најчешће истог пречника као што су и рупице
за бирање тонова, а каткад и нешто уже. Сужењем цеви резонатора постиже се
да већа количина утиснутог ваздуха пролази кроз рупице за бирање тонова, а
мања слободно одлази „одише“.
Пошто се добије жељени отвор, свирала се обрађује са спољне стране. У
Србији разликујемо два штима: војвођански штим и србијански штим.
Војвођански штим се добија кад се од дужине свирале „одбију“ дубина
главе или чепа и један сантиметар са доње стране. Средина растојања је место
прве рупице за свирање, док је преостали део једнако подељен, осим размака
између треће и четврте рупице, који је неколико милиметара већи.
Код србијанског штима, место прве рупице је тачно на средини свирале,
а размак између осталих рупица је подељен на једнаке делове.
Приликом свирке, свиралу свирач држи право испред себе. Прсти леве и
десне руке и то кажипрст, средњи прст и домали односно други, трећи и четврти
прст постављају се на рупице за бирање тонова, па се одизањем и спуштањем
прстију обе руке, као и јачим и слабијим дувањем кроз засвирач добијају сви
тонови које свирала може да произведе.
У источној Србији, поред обичног продувавања кроз свиралу, познат је и
другачији начин свирања. При таквом свирању свирач спусти доњу усну на
рупу гласницу (која се налази са доње стране свирале кроз коју ваздух удуван
кроз улазни канал излази из инструмента секући се о ивицу брида на писку),
делимично је покрије. па тако добије испрекидан, треперав тон. Ако уз то још и
„мумла“ гласом пратећи мелодију, добија посебан звук који се у источној
Србији зове заржавајући, а начин свирања заржавање.
Свирала је и до данас остала омиљени инструмент у Србији. Она се
најчешће користи као соло инструмент, мање као дует две свирале, а ређе и као
читав ансамбл (у источној Србији, код Влаха).

9
 У новије време свирала се користи и као један од водећих инструмената
у народним оркестрима КУД-ова и разним другим ансамблима. У народу су
познати наши врхунски уметници на овом инструменту као што су: Бора Дугић,
Добривоје Тодоровић, Димитрије-Микан Обрадовић, Марко Којадиновић и
многи други, који се за престижно место најбољег свирача Србије такмиче сваке
године у селу Прислоница код Чачка. Овом приликом бих желео да споменем и
наше најбоље мајсторе за израду свирала, а то су: Бора Дугић из Крагујевца,
Паја Обрадовић из села Чукојевац код Трстеника, Михајло Илијевић из Шапца,
Митар Васић из села Белошевац код Крагујевца, Срећко Перчевић из села
Велућа крај Трстеника и многи други.
Репертоар на свирали је доста разноврстан од најједноставнијих кола и
мелодија па до врло виртуозно компонованих нумера како народне тако и
класичне и музике осталих жанрова. Добре и штимоване свирале могу да
свирају чак и преко две октаве са свим повишеним у сниженим тоновима што
инструменту даје изузетну покретљивост и висок ниво извођачке технике. Ја
користим свиралу србијанског штима у оквиру оркестра ансамбла „Коло“ за
потребе извођења разних кореографија.

Свирала (фрула)

10
 О свирци: Двојнице (свирале)
Двојнице припадају групи народних флаута. Оне имају прорезани писак
и косо засечени усник. Имају и седам рупица за свирање са горње стране
инструмента, и то четири на једној и три на другој страни. Реч двојнице
означава удвојену свиралу са два прорезана писка. Израђују се у облику
паралелопипеда, различитих дужина (од 300 до 600 милиметара, ширине 40
милиметара, а дебљине 15 до 20 милиметара).
Граде се обичним тесарским алатом, а од различитог дрвета, попут
јавора, јасена, шљиве, крушке, дрена итд. У обликованом комаду дрвета најпре
се избуше два паралелна канала кроз сам инструмент, који се при крајевима
незнатно разилази. Коси усник са отворима на предњој страни је први и други
писак.
На оба усника се, као и код фруле, налази данце или чеп, кроз који
двојничар удувава ваздух у инструмент.
У народној традицији региона су забележени разни типови двојница.
Најчешће се разликују по распореду избушених рупица, који је у директној вези
са особинама музичке традиције чији је овај инструмент део. Тако се, на
пример, код македонских двојница, на једној страни инструмента налази шест
отвора, док на другој страни не постоји нити један отвор. Како ја свирам на
далматинским двојницама, посветићу овом типу инструмента више пажње.
Код далматинских двојница рупице за свирање се налазе четири на
десној страни и три на левој. При свирању свирач двојнице држи као и фрулу,
право испред себе, са палцима позади, а остале прсте држи са горње стране
инструмента. Он свира са по три тј. четири прста леве и десне руке и то
кажипрстом, средњим прстом, домалим, као и малим прстом (десне руке) на
рупицама за свирање.
На двојницама се могу изводити мелодије, песме и кола, али само она
чија је мелодија у опсегу квинте.
На далматинском типу двојница најчешће свирају пастири чувајући овце
и козе по забаченим врлетима Далматинске загоре подно Велебита. Свирач
изводи најчешће импровизацију опонашајући звуке из природе и гласове
животиња (блејање оваца и коза, лајање пса, цвркут птица, удар грома, дување

11
ветра...). Познати мајстор и свирач на далматинским двојницама је Тодор
Комазец из Жегара.

Двојнице (свирале крајишке)

12
 О свирци: Гајде
Гајде су народни музички инструмент типа кларинета. Овај дувачки
инструмент је забележен у традицији многих европских и ваневропских народа.
Сматра се да потиче из Азије, а колико је овај инструмент стар документују и
подаци о сродним инструментима на којима је свирано у доба античког Римског
царства.
Гајде се састоје од свирала (мања, на којој се изводи мелодија и већа, на
којој се изводи бордунски тон), мешине (резервоар ваздуха) и дуваљке или
ручног меха (којима се удувава ваздух у мешину).
У нашој музичкој традицији се гајде могу поделити са неколико
аспеката.
Према величини гајденице, народ препознаје велике гајде, средње гајде,
мале гајде и карабе.
У нашој традицији се гајде деле и према броју свирала на којима се
изводи мелодија. Према томе, гајде могу бити:
1. Једноцевне, тј. састављене од једне цилиндричне цеви са рупицама за
бирање тонова, и друге, бордунске цеви на којој се добија један лежећи тон
2. Двоцевне, тј. састављене од једне цеви са две паралелне свирале са
рупицама за бирање тонова и бордунске свирале са једном цеви, на којој се
добија један лежећи тон.
Према подели са аспекта вишегласног свирања, гајде у Србији се могу
поделити на:
1. двогласне гајде
2. трогласне гајде.

Двогласне гајде
Двогласне гајде су забележене као македонско српска варијанта,
познате и као јужноморавске гајде. Распрострањене су у Македонији и
југоисточној Србији. Састоје се од гајденице – цеви са рупицама, обично од
шимшировог дрвета, која на предњој страни има седам рупица, а на задњој
једну (осму), а које служе за свирање мелодија.

13
 Криваја је доњи криви део додат на гајденицу, савијен под одређеним
углом, направљен најчешће од крављег рога, на чијем се крају налази рупа
гласница која служи за излазак вишка ваздуха из гајденице.
Писак са једноструким ударним језичком утиснут је у гајденицу са њене
горње стране и најчешће је направљен од трске.
Бордунска цев се састоји из три дела, спојена у једну цев. У њу је са
горње стране утакнут обично два пута дужи писак са једноструким ударним
језичком од писка утиснутог у гајденицу. Ова троделна цев константно даје
лежећи тон који служи као пратећи или други глас свирки која се добија на
мелодијској цеви, тј. гајденици.
Дуваљка је мања цев, у коју гајдаш удувава ваздух у мешину. У доњем
делу дуваљке, који се налази у мешини смештена је и клапна (кожни поклопац)
која спречава излазак ваздуха из мешине.
Мешина се прави од козије или овчије коже која се штави специјалним
методама (природним или, у новије време, индустријским путем). То је
ваздушни резервоар из кога ваздух, преко пискова, улази у гајденицу и
бордунску цев. У врат мешине се утиче гајденица, у једну од предњих ногу
мешине улази дуваљка, а у другу бордунска цев. У доњем крају, изнад задњих
ногу, мешина се сече и чврсто увезује, тако да, када је надувана, ваздух из ње не
може да излази.
Други тип двогласних гајди су влашке гајде. Како им сам назив
сугерише, оне су распрострањене у североисточној Србији. Доста су сличне
македонско - српским гајдама, само што је гајденица код влашких гајди на
доњем делу проширена у облику левка и што су ове гајде мањих димензија.

14
Двогласне јужноморавске гајде (македонско српска варијанта лево) и
гајденица (десно) и Влашке гајде (доле)

15
 Трогласне гајде
Трогласне гајде, поред сталног лежећег тона, имају још један пратећи
глас, који може да звучи унисоно са основним тоном мелодијске свирале или
гајденице, или за сазвук кварте ниже. Постоје два основна типа трогласних
гајди. Први од њих су сврљишке гајде или ерске гајде. Распрострањене су у
источној и централној Србији.
Састоје се од гајденице која је двоцевна. Једна од тих цеви на својој
предњој страни има пет рупица за бирање тонова, а друга, такође са предње
стране, има једну рупицу за бирање тонова. На доњи крај гајденице ставља се
посебан додатак у облику пехара тзв. рог. Материјал за израду гајденице је
најчешће шљива, бели јавор, шарени јавор, трешња, крушка итд. Пискови су
обично од трске или зове. Налазе се са горње стране отвора гајденице. Такође је
и овде реч о писковима са једноструким ударним језичком, само што их код
овог типа гајди на гајденици има два.
Бордунска цев се такође састоји из три дела, као код јужноморавских
гајди. На горњој страни бордунске цеви такође се налази један писак са
једноструким ударним језичком, који је, као и код јужноморавских гајди,
обично дупло већи од пискова на гајденици. На завршном делу бордунске цеви
се налази кугла, која је најчешће од тикве и на којој се налазе два до три отвора.
Она служи као резонатор да би звук који излази из бордунске цеви био јачи и
продорнији.
Дуваљка је иста како и код јужноморавских гајди.
И мешина је такође урађена по истом принципу као код јужноморавских
гајди.

Трогласне сврљишке гајде Гајденица сврљишких гајди Гајденица у мешини

16
Банатске гајде су, према свом називу, распрострањене у Банату, али и у Бачкој
и у Срему.
Гајденица им је двоцевна, распоред рупица за свирање је исти као код
сврљишких гајди. Једина разлика је у самој дужини гајденице, која може бити
чак и четрдесет сантиметара. Такве гајде се у Војводини онда зову гајде великог
калупа или кумовске гајде, пошто је гајдаш у Војводини најчешће свирао не
само на забавама, већ и на свадбама, на којима је био искључиво свирач куму. С
обзиром на то да и гајденица може бити дужа, и рог на самом крају гајденице је
сразмеран њеној дужини. Пискови су исти као код сврљишких гајди.
Бордунска цев је такође иста као код сврљишких гајди.
Уместо дуваљке, на овој варијанти гајди се јавља лактача или ручни мех,
који служи за удувавање ваздуха у мешину. Она се привезује за подлактицу
руке и притиском се пуни мешина ваздухом. Овај начин удувавања ваздуха се
користи да би уста гајдаша била слободна за певање, пошто се у Војводини уз
ове гајде и пева. Мешина на овим гајдама је идентична као и на
јужноморавским односно сврљишким гајдама.
Такође бих навео и врсне мајсторе и свираче на овим инструментима. На
двогласним гајдама македонско-српске варијанте су сада већ покојни Пеце
Атанасовски, солиста и шеф оркестра традиционалних инструмената Радио
Телевизије Скопље, затим његов наследник Стефче Стојковски, Филип
Василевски и Стојанче Стојковски, солиста Македонског националног ансамбла
„Танец“ из Скопља. Такође као врстан музичар на сврљишким трогласним
гајдама Бокан Станковић из села Ласово код Зајечара, затим на банатским
трогласним гајдама (такође, и нажалост) покојни Рада Максимовић из
Србобрана, затим Чеда Огњанов из Долова код Панчева, Ацко Пејаков, врсни
мајстор за израду банатских гајди из Мокрина (по њему је подваријанта
трогласних банатских гајди добила још и назив мокринске гајде), затим данас
још активног мајстора за израду банатских гајди Максима Мудринића из Сивца,
као и плејаду млађих гајдаша Зорана Богдановића из Новог Сада који је и
врстан мајстор за израду двогласних и трогласних гајди, Филипа Јовић
Вујаковића из Руме и многе друге ученике етномузиколошких одсека средњих
музичких школа у Србији.
Репертоар гајди је такође разноврстан као и код свирале,само што је у
овом случају репертоар сужен због опсега мелодијске лествице како двогласних
17
(опсег квинте) тако и трогласних (опсег ноне) гајди. Ја двогласне и трогласне
гајде користим за потребе репертоара ансамбла „Коло“ затим за потребе
свирања са тамбурашким оркестрима као и у оквиру солистичког извођења
разних песама у којима су гајде музичка пратња (трогласне банатске гајде).

Трогласне банатске гајде Гајденица банатских гајди са писковима на врху

Ситно банатско коло (Национални Ансамбл „Коло“)

18
 О свирци: Дипле
Дипле су инструмент кларинетског типа. Назив дипле је новогрчког
порекла, усвојен у народу, а означава двојност. Дипле се састоје најчешће од
двоструке свирале, која у себи има два писка са једноструким ударним
језичком.
У региону се јављају без мешине и са мешином, па се тако и називају,
дипле без меха и дипле са мехом. Такође се јављају као једногласне (у Црној
Гори и деловима БиХ) и као двогласне (у деловима Хрватске и БиХ).
Како ја негујем праксу извођења на двогласним диплама из Далмације,
моја ће пажња бити усмерена свирци на овом типу дипала
У литератури се, сходно пореклу, ове дипле најчешће налазе под називом
далматинске дипле.
Израђују се најчешће од јаворовог дрвета Мелодијска свирала се састоји
из два цилиндрично пробушена канала. На десном каналу (свирали) налази се
шест рупица за свирање са горње стране, а на левом само две, које се налазе у
доњем делу и које су паралелне са рупицама на десној страни. У горње отворе
цилиндричних цеви стављају се два писка са једноструким ударним језичком
који су заштићени левкастим, лепо обрађеним кутлом, који је у доњем делу
сужен, да се може поставити на горњи део мелодијске свирале. У горњем делу је
проширен и ужлебљен, тако да се за тај жљеб може привезати мјешина.
Кутао је са предње стране украшен ситним геометријским орнаментима
у плитком рељефу, најчешће са стилизованим ликом човека - тзв. главом или
приликом.
Мјешина се израђује од штављење јареће коже. У главу мјешине се везује
кутао на ужлебљеном делу, у који улази мелодијска свирала у предње ноге. На
крајеве мешине се стављају и два зуба, најчешће од дивљег вепра, који стоје
закривљени на унутра један према другом.
Између предњих ногу, на својој средини, мјешина се прорезује, и у њу се
ставља дулац кроз који диплар удувава ваздух у мјешину.
Изнад задњих ногу мјешина се сече, и, за разлику од гајди на којима се
мешина увезује канапом, код дипала се ставља дрвена плоча тзв. ротачка, која
је са спољне стране лепо изрезбарена фрагментарним дуборезом.

19
 Ротачка и дулац се такође, а као и мелодијска свирала, најчешће праве
од јавора.

Далматинске дипле (жегарски тип)

У Далмацији су позната су места у којима се израђују дипле: Жегар,

Отишић и Зелово, па се ове дипле неретко и називају и по месту градње
(жегарске, отишићке,зеловске) Разлике између ова три типа су незнатне, јер оне
у суштини имају исте делове.
Једна од битних разлика је у обиму орнаментисања и у самој
орнаментици изрезбарених дрвених делова инструмента. Друга је разлика је та
да се код отишићког типа дипала рупе гласнице (рупице кроз које излази звук из
мелодијске свирале) налазе са горње стране, а испод доњих рупица за свирање, а
код жегарског типа дипала гласнице се налазе са стране мелодијске свирале,
такође испод доњих рупица за свирање.
Такође бих нагласио да су сва три типа дипала забележена и без мјешине.
Тада диплар наслања мелодијску свиралу са усађеним кутлом на своја уста, и
напрегнутим образима удувава ваздух из плућа директно преко кутла и пискова
у мелодијску свиралу. При томе диплар користи кружни ваздух, кружно дисање
тј. када издише ваздух на уста, у исто време узима нову количину ваздуха кроз
нос. Ова техника свирања представља изузетно тежак начин свирања и могу је

20
користити само врсни свирачи. Међу далматинским дипларима ова техника
свирања се назива и свирање са предушком.
Један од најпознатијих мајстора за израду дипала је чувени Тодор
Комазец из Жегара, по коме је жегарски тип дипала и добио име. Он је такође
био и врстан диплар, користио је подједнако добро обе технике свирања дипала
(и са мјешином и без ње). Поред Комазеца, свирањем на диплама су се бавили
још и Обрад Милић из Жегара, Дане Рамаџа из Данила Кљајића итд.
Репертоар диплара је доста сужен с'обзиром да оне спадају у групу не
темперованих инструмената, и користе се искључиво као чобански инструмент
за разоноду. На њима се не изводи мелодија за игру него искључиво слободна
импровизација по нахођењу самог диплара. Овај инструмент ја користим
искључиво за потребе извођења кореографија српског динарског становништва
у оквиру ансамбла „Коло“ (игре из Подгрмечја, игре из Книнске крајине).

Свирка на Диплама жегарског типа

21
 О свирци: Тамбура самица
Назив тамбура потиче од Персијске речи т`н, што значи жица. Из овог
корена је временом изведен назив тамбур. Реч је о кордофоном музичком
инструменту, забележеном под разним облицима у традицијама многих народа
широм света. У региону се јавља у традицији ансамбала градских средина
(различити инструменти типа саза у Босни, у тзв. чалгијским оркестрима на
подручју Македоније и у ансамблима тзв. панонске зоне, тј. у Славонији,
Војводини итд).
Један од посебних типова овог инструмента је тамбура самица. Свој
назив, самица је добила по томе што је свира само један свирач, без икакве
пратње оркестра. У региону је забележена не само у урбаним, већ и у руралним
срединама, и то у три основне варијанте. У зависности од броја жица, тамбура
самица се јавља као двожица, трожица и четворожица.
Самица двожица се јавља у Босни и на Кордуну, самица трожица се
јавља на Банији а тамбура четворожица се јавља у Лици, Војводини,
Славонији, као и у неким деловима Србије (Левач).
У редовима који следе ћу се посветити посебно пракси извођења на
тамбури четворожици, коју и свирам.
Израђује се из једног комада сувог јаворовог дрвета. Најпре се ради врат,
дугачак и витак, који мора бити и лепо обрађен, да би се рука при свирању лако
кретала преко њега.
Завршава се кваком, која је нагнута према трупу за 5 до 7 степени, да би
се постигла већа напрегнутост жица.
На кваки се налазе четири чивије, које служе да би се намотана жица за
свирање око њих могла затезати и отпуштати тј. штимовати.
Раван део врата преко кога иду жице назива се гласник. На њему су, на
одређеном растојању, попречно утиснуте жице дебљине око 1 до 2 милиметра,
учвршћене тако што су им крајеви утиснути у врат и заливени воском или
лепилом.
Те жице се називају коте. Музичка лествица самице зависи од распореда
и међусобне удаљености кота.
Самица четворожица је штимована дијатонски, тако да две доње жице
штимују за кварту вишље од горње две жице (Е-H,D-A…).

22
 Самичар тамбуру држи испред себе на стомаку, свирајући левом руком
по праговима врата. На доње две жице свира мелодију: трећу жицу увек свира
„празну“ (тј. На њој се не свира леве руке него увек звучи на основном тону
како је и наштимована) а на четвртој тј. горњој жици покаткад палцем притисне
одређени праг. Држећи између кажипрста и палца десне руке танко перо или, у
новије време, еластичну пластичну трзалицу, самичар свира сво време по свим
жицама.
Труп самице је крушколик и дубок, а врат дугачак и лепо обрађен са
главом, односно кваком на крају, најчешће у облику продуженог латиничног
слова S. Израда трупа самице је веома тешка, јер су зидови инструмента
дебљине само 4-5 милиметара. На трупу са горње стране се лепи горња даска
или покров дебљине око 2 милиметра, која се израђује од смреке. На средини
покрова се буши кружни отвор пречника 3-5 сантиметара (у зависности од
величине самице).
Испод покрова, са доње спољне стране самице се налази жичњак који
има четири металне закачке. Жице на самици закачене за закачке на доњем
крају и за чивије на кваки прелазе преко коњића од беле говеђе кости или тврдог
дрвета, најчешће абоноса, и преко помичног коњића или доње кобилице, чијим
се померањем напред-назад регулише тачност горњих октава.
Самице се израђују дрводељским алатом. У завршној обради тамбуре се
премазују воском, којим се попуњавају ситније пукотине, а на крају се самица
утрљава ланеним уљем да би се добио сјај.
Мени знани мајстори који су израђивали самице су Влада Пауковић и
Миодраг Ракановић из Руме. Овај инструмент је неоправдано запостављен и
ретко се јавља као соло инструмент у данашње време. Постоји неколицина људи
која свира овај тип тамбуре то су: Зоран Богдановић из Новог Сада, Максим
Мудринић из Сивца и Филип Јовић Вујаковић из Руме.
Репертоар самице се креће у оквиру дијатонске лествице у којој је
наштимована. Бољи самичари могу да изведу мелодију у оквиру дуодециме
(дванаест тонова). Инструмент је врло карактеристичног звука и када се користи
у оквиру оркестра (тамбурашког или народног) даје јако лепо сазвучје и боју
целом оркестру и врло лепо се уклапа у целокупну извођачку слику целог
оркестра. Овај инструмент користим најчешће свирајући са тамбурашким,али и
са народним оркестром ансамбла „Коло“,и трудим се да га употребљавам у што
23
ширем спектру музичких нумера,наравно поштујући стилске и мелодијске
одлике као и крајеве у којима се овај инструмент јавља.

Тамбура самица (четворожица)

Свирка на тамбури самици (четворожици)

24
 ЗАКЉУЧАК
На самом крају овог рада желео бих посебну пажњу посветити приступу и
начину едуковања младих људи који желе да се баве свирањем на српским
традиционалним инструментима. Наиме, цела ствар је померена са мртве тачке
(као што сам то на претходним странама већ и истакао) половином деведесетих
година прошлог века, када се у неколицини музичких школа Србије отварају
одсеци за учење свирања на традиционалним српским инструментима.
Направљен је план и програм рада којег се школе уопштено придржавају. Поред
етномузиколога, на стручној едукацији деце ангажовани су и демонстратори
(свирачи) на традиционалним инструментима, који преносе своја свирачка
знања на традиционални начин, онако како су и сами учили од својих старијих.
Посебно се међу њима истичу свирачи који се баве још и израдом
инструмената, попут Срећка Перчевића,наставника фруле у Музичкој школи
„Стеван Мокрањац“ у Краљеву. Они демонстрирају ученицима и поступак
целокупне израде инструмента, Ово је уједно и одличан пример заокруживања
целокупног процеса едукације ученика од почетка основне до краја средње
школе, током којег се поред технике свирања добија и практично знање о
изради, поправци и одржавању инструмента. Са аспекта репертоара који је
планом и програмом предвиђен да се обрађује у основним и средњим музичким
школама, мислим да поред изворних народних мелодија, песама и кола треба
радити и новије мелодије којима се знају аутори, а које су обично технички
мало компликованије и захтевније за извођење. Тиме би ученици подигли и
ниво свог техничког извођења на сваком традиционалном инструменту на којем
се усавршавају. Овде наравно треба обратити посебну пажњу на техничке
могућности и мелодијски опсег инструмената.
Највећи проблем, по мом мишљењу, јавља се код набавке инструмента.
Инструменти су обично или лоше направљени, или визуелно „на око“ изгледају
лепо, а кад треба да се добије тон, онда то представља велики проблем. Овакав
проблем се највише јавља код двогласних и трогласних гајди, па тако, ако је
„мајстор“ мало вичнији, направи инструмент који визуелно лепо изгледа, а
мелодијски на њему не може да се изведе ништа. Дешава се да или не зна да
направи пискове (који производе тон) или не зна да их „укомпонује“ (упари да
звуче унисоно), па инструмент не може да се наштимује. Најмањи проблем са

25
овог аспекта се јавља код израде свирала (фрула). Већина претходно наведених
мајстора који се баве израдом инструмената, а које сам навео у овом раду, је
савладала ту проблематику, па од њих и треба набављати те инструменте. Они
су подједнако добро и квалитетно савладали визуелни изглед, техничке и
мелодијско акустичке карактеристике у изради својих инструмената, тако да се
на њима може, уз адекватну едукацију, сасвим лепо свирати.
Надам се да ће и овај мој рад подстаћи неког младог човека да се посвети
свирању, али и покушају израде традиционалних инструмената, како би смо
заједнички вратили ове, нажалост, донекле заборављене и неоправдано
запостављене инструменте на место којем и припадају, а то је у сам врх
европске и светске културне баштине, јер су део богате, разноврсне и старе
традиције српског народа, који је, опет, сигурно један од најстаријих европских
народа, па мислим да, самом том чињеницом, то и сви ми заслужујемо.

ОРКЕСТАР НАЦИОНАЛНОГ АНСАМБЛА „КОЛО“ - БЕОГРАД

26
 Литература
мр Растко Јаковљевић, World music у Србији,
Традиције, порекло, развој, Београд, Музичка омладина Србије, 2011.

Марковић Младен, Како је настао први српски етномузиколог (прилог

проучавању српске етномузикологије)

Миодраг Васиљевић – живот и дело, Зборник радова са округлог стола

одржаног октобра 2003. године, Београд, Институт за књижевност и
уметност, Удружење грађана „Миодраг А. Васиљевић", Београд, 2003

Загорка Марковић, Народни музички инструменти, етнографски музеј у

Београду, 1987

Зоран Б. Богдановић : Војвођанска самица, Нови Сад, 2010.

27