Lorin Vajsberger

ĐAVO VOLI DIJAMANTE

Prevela Biljana Ranđelović

Za Majka
 GAĆICE SU RUŽNA REČ

Kada je Liino zvono neočekivano zazvonilo u devet sati u ponedeljak uveče,

ona nije pomislila: "Hm, pitam se ko bi to mogao biti?" Pomislila je:
"Sranje."
Pretpostavljala je da postoje ljudi koji se zaista raduju nenajavljenim
posetiocima koji su samo "svratili" da "se jave", ili da "vide šta ima".
Pustinjaci, verovatno. Ili oni ljudi sa srednjeg Zapada koje je videla
predstavljene u "Velikoj ljubavi", koji nose pite sa jabukama, ali ih nikada nije
upoznala - da, njima to verovatno nije smetalo. Ali ovo! Ovo je bila uvreda.
Ponedeljak veče je bila svetinja, potpuno van granica za ostatak sveta - vreme
Odsustva Ljudskog Kontakta, kada je Li mogla da se izležava u majicama i da
gleda jednu za drugom predivnu epizodu TiVo-vog1 "Projekta bekstvo". To je
bilo jedino vreme koje je provodila sama čitave nedelje i, iako je to od nje
zahtevalo nešto intenzivnog treniranja, uspela je da natera svoje prijatelje,
svoju porodicu i svog dečka, Rasela, da se tome povinuju.
Devojke su još krajem devedesetih prestale da pitaju Li za planove za
ponedeljak veče; Rasel, koji je na početku njihove veze otvoreno smetao, sada
je tiho obuzdavao svoje negodovanje (a u sezoni fudbala čak uživao što ima
slobodne večeri ponedeljkom); njena majka je uspela da jedno veče nedeljno
ne okrene telefon, nakon svih ovih godina konačno prihvativši činjenicu da
neće dobiti povratni poziv do utorka ujutru, bez obzira na to koliko je puta
pritisnula "ridajl" Čak se i Liin izdavač suzdržavao da joj dodeli nešto za
čitanje ponedeljkom uveče... ili, ne daj bože, da je uznemiri telefonskim
pozivom. Upravo zato je bilo toliko neverovatno da je neko pozvonio na njena
vrata - bilo je neverovatno i izazivalo je paniku.
Pretpostavljajući da je u pitanju njen domar koji je došao da promeni filter
na klimi, ili jedan od dostavljača iz "Vrućih enčilada" koji donosi meni, ili je,
što je najverovatnije od svega, neko pobrkao njena vrata sa vratima nekog od
njenih suseda, ona je pritisnula "mjut" dugme na daljinskom i nije mrdala
nijedan mišić. Nagnula je glavu u stranu kao labrador, naprežući se da čuje
bilo kakvu potvrdu da je uljez otišao, ali sve što je čula bilo je tupo,
neprestano lupanje odozgo. Pošto je patila od onoga što je njen bivši psihijatar
nazivao "osetljivost na buku", a što su svi ostali opisivali kao "prokleto
neurotična", Li je, naravno, istražila sve o susedu iznad svog stana pre nego što
je uložila svoju životnu ušteđevinu: taj stan je možda bio najsavršeniji od svih
koje je videla u godinu i po dana traženja, ali ona nije htela da rizikuje.
Li je tražila od Adrijane informacije o ženi iznad nje u stanu 17D, ali je
njena prijateljica samo napućila svoje pune usne i slegla ramenima. Bez obzira
na to što je Adrijana od pre dve decenije, kada su se njeni roditelji doselili iz
Sao Paola u Njujork, živela u stanu koji zauzima čitavo potkrovlje, u
potpunosti je prihvatila onaj njujorški obećavam da te neću primećivati ako i
ti mene ostaviš na miru stav prema svojim komšijama. I tako je na olujno,
decembarsko subotnje jutro, baš pre Božića, Li promuvala vrataru zgrade
dvadeset dolara u stilu Džejmsa Bonda i čekala u hodniku pretvarajući se da
čita neki rukopis. Nakon tri sata skeniranja iste anegdote stotinu puta, vratar se
glasno nakašljao i značajno je pogledao preko naočara. Bacivši pogled na
gore, Li je osetila trenutni talas olakšanja. Ispred nje je, uklanjajući QVC2
katalog iz nezaključanog sandučeta, stajala punačka žena u tufnastoj kućnoj
haljini. Ni dan mlada od osamdeset, pomislila je Li uzdahnuvši sa olakšanjem;
neće biti štikli koje lupaju o parket, neće biti žurki u sitne sate, neće biti
parade posetilaca koji trupkaju naokolo.
Odmah sutradan, Li je napisala ček za kaparu, a dva meseca kasnije se
uselila u svoj skoro kao novi, jednosobni stan iz snova. Sa renoviranom
kuhinjom. I ogromnom kadom. I više nego pristojnim pogledom na Empajer
stejt bilding sa severne strane. Možda je to bila jedna od najmanjih stambenih
jedinica u zgradi, OK - najmanja, ali od trenutka kada je Adrijana pomenula
da se jedini dobar frajer u njenoj zgradi seli pre nego što je imala šansu da ga
zavede, Li je osetila da joj je suđeno da poseduje taj stan. Kredit
Svis3premestila je dobrog frajera u London, a on je, želeći da ode sa što manje
gužve i utešen ogromnim budžetom za preseljenje, odmah prihvatio Liinu
prenisku prvu ponudu. To mesto je bilo san, mali, prelepi, srećni san u zgradi
za koju je misli la da nikada neće moći sebi da priušti, a svaki bestidno
zacenjeni kvadratni metar platila je svojim vrednim radom i štednjom.
Kako je mogla da predvidi da je njena naizgled bezopasna susetka iz stana
iznad posvećeni nosilac masivnih, drvenih, ortopedskih klompi? Li je redovno
prekorevala sebe zbog amaterskog razmišljanja da su visoke potpetice jedini
rizik za buku. Naravno, pre nego što je uočila svoju susetku kako nosi
omraženu obuću na još jednom putu do poštanskog sandučeta, smislila je
detaljno objašnjenje za neumornu buku odozgo. Odlučila je da je da žena
morala biti Holanđanka (pošto svi znaju da Holanđani nose klompe),
najverovatnije je bila matrijarh ogromne ponosne holandske porodice, stalno
je primala posete nebrojene dece, unuka, nećaka, braće i sestara, daljih rođaka
i uopšte, ljudi koji traže njen savet... koji su, najverovatnije, svi i sami bili
holandski nosioci klompi. Sada je znala (nakon što se jednog dana na hodniku
pravila zainteresovana kada je videla da njena susetka nosi steznik za zglob)
da je ta žena patila od raznoraznih bolesti stopala koje odvratno zvuče,
uključujući (ali ne samo) plantar fasciitis, urasle nokte, neurome i kurje oči.
Li je odgovorila sa što je mogla više saosećanja, a onda je otrčala gore da
proveri svoju kopiju pravila kućnog reda. Naravno, pravila su diktirala da
vlasnici stanova moraju da prekriju tepisima 80% svog parketa - a onda je
shvatila da je to sasvim nebitna činjenica, pošto je sledeća strana govorila da
je njena susetka iz stana iznad predsednica kućnog saveta.
Li je izdržala skoro četiri meseca neprestanog lupanja klompama, što bi joj
bilo smešno da se dešavalo nekom drugom. Njeni nervi su bili direktno
povezani sa jačinom i učestalošću lupanja, za šta je stalno govorila sebi da je
luda pomisao, možda čak i malo paranoidna, ali nije se toga mogla otresti.
Ujednačeno tamp-tamp-tamp upravo je prešlo u tampeti-tamp-tampeti-tamp-
tamp šemu, kada je Liino srce počelo da kuca u tom ritmu. Pokušala je da diše
polako, ali su njeni izdisaji bili kratki i oštri, isprekidani malim udisajima.
Dok je buljila u svoj bledi ten (za koji je dobrim danima mislila da je
"eteričan" a ostalim ga je prihvatala kao "bezbojan") u ogledalu na ormanu u
hodniku, tanak odsjaj znoja počeo je da joj kvasi čelo. Činilo se da se ta stvar
sa znojenjem i lupanjem srca dešava sve češće - i to ne samo kada čuje
treskanje drveta o drvo. Ponekada bi se Li probudila iz tako dubokog sna da je
skoro bolelo, samo da bi otkrila da joj srce lupa i da joj je posteljina
natopljena. Prošle nedelje, tokom inače sasvim opuštajuće šavasne4 - osim
onog puta kada instruktor nije mogao da ne pusti a capella verziju Amazing
Grace preko zvučnika, osetila je oštar bol kako joj probada grudi pri svakom
odmerenom udisaju. I baš tog jutra, dok je gledala ljudsku plimu pretplatnika
javnog prevoza kako se sabijaju u voz N - prisiljavala je sebe da ide
podzemnom železnicom, ali je mrzela svaki sekund toga - Li je osetila kako joj
se steže grlo a puls ubrzava. Postojala su samo dva prihvatljiva objašnjenja i,
iako je ponekada znala da bude pomalo hipohondrična, nijednom nije
pomislila da je kandidat za srčani udar: To je, prosto i jednostavno, bio napad
panike,
U neefikasnom pokušaju da rastera paniku koja joj je stezala telo, Li je
pritisnula slepoočnice vrhovima prstiju i protegnula vrat sa jedne na drugu
stranu, ali ništa od toga nije imalo nikakvog efekta. Osećaj je bio kao da njena
pluća mogu da se rašire na samo desetinu svog kapaciteta i, dok je razmišljala
ko bi našao njeno telo - i kada, začula je tiho, prigušeno jecanje, a zvono na
njenim vratima se još jednom oglasilo.
Na vrhovima prstiju prišla je vratima i pogledala kroz špijunku, ali je
videla samo prazan hodnik Ne nasedam na ovo, pomislila je napuštajući sav
trud da bude tiha dok je okretala vratarev broj. U Njujorku ljudi upravo ovako
završavaju opljačkani i silovani - tako što ih neki kriminalni genije nasamari
da otvore vrata. Nema veze što je obezbeđenje njene zgrade moglo da se meri
sa UN-ovim, ni što za osam godina života u gradu nije lično upoznala nikoga
ko je bio makar odžeparen, niti što su šanse da će ubica psihopata izabrati baš
njen stan od više od dve stotine jedinica u njenoj zgradi bile vrlo male... Tako
je sve to počinjalo.
Vratar se javio nakon što je telefon četiri puta beskrajno dugo zvonio.
"Žerar, ovde Li Ejsner iz 16D. Neko je ispred mojih vrata. Mislim da
pokušava da provali Možeš li odmah da dođeš gore? Treba li da zovem
9115?" Reči su izlazile u paničnoj gužvi dok je Li šetala gore-dole malim
hodnikom i stavljala kockice nikoreta6 u usta direktno iz pakovanja.
"Gospođice Ejsner, naravno, odmah ću nekoga poslati gore, ali možda ste
pomešali gospođicu Solomon sa nekim drugim? Došla je pre nekoliko minuta i
direktno otišla ka vašem stanu... što je dozvoljeno nekome sa vaše liste ljudi
kojima je stalno odobren ulaz."
"Emi je ovde?", upitala je Li. Sasvim je zaboravila na svoju neizbežnu smrt
od bolesti ili ubistvom i otvorila je vrata da bi našla Emi kako se ljulja
napred-nazad na podu hodnika, kolena priljubljenih uz grudi i obraza oblivenih
suzama.
"Gospođice, mogu li vam još nekako pomoći? Da li i dalje treba..."
"Hvala na pomoći, Žerar. Sada smo dobro", rekla je Li, zaklopivši mobilni i
gurnuvši ga u kengur-džep na svom džemperu. Bez razmišljanja je kleknula i
obavila ruke oko Emi.
"Dušo, šta nije u redu?", tiho je rekla, skupljajući Eminu suzama natopljenu
kosu u rep. "Šta se desilo?"
Ispoljavanje brige donelo je novu bujicu suza. U roku od nekoliko sekundi,
Emi je tako snažno jecala da se čitavo njeno majušno telo treslo. Li je
protrčala kroz mogućnosti koje bi mogle izazvati takav bol i setila se samo tri:
smrt u porodici, neizbežna smrt u porodici, ili muškarac.
"Mila, jesu li u pitanju tvoji roditelji? Da li im se nešto desilo? Da li se Izi
nešto desilo?"
Emi je odmahnula glavom.
"Pričaj sa mnom, Emi. je l’ sve u redu sa Dankanom?"
Ovo je izazvalo tako žalosno cviljenje, da je Li zabolelo samo što ga je
čula. Bingo.
"Gotovo je", plakala je Emi, dok joj je glas zapinjao u grlu. "Zauvek je
gotovo."
Emi je to objavila ne manje od osam puta za poslednjih pet godina koliko su
se ona i Dankan zabavljali, ali večeras je to izgledalo drugačije.
"Dušo, sigurna sam da je sve to samo..."
"Upoznao je nekoga."
"On je šta?" Li je spustila ruke i sela na članke.
"Žao mi je, dozvoli da to preformulišem: ja sam mu kupila nekoga."
"Zaboga, o čemu govoriš?"
"Sećaš se kada sam mu platila članstvo u Kleju za njegov trideset prvi
rođendan zato što je tako očajnički želeo da se vrati u formu? A on onda
nikada nije otišao - ni jedan jedini put za dve jebene godine - zato što, prema
njemu, nije bilo "efikasno korišćenje njegovog vremena" da samo ode tamo i
stoji na vodeničkom točku? Zato sam onda, umesto da samo otkažem čitavu
prokletu stvar i zaboravim na to, ja, izuzetni genije, odlučila da mu platim
seriju treninga sa profesionalnim trenerom kako ne bi morao da protraći
nijedan tren svog dragocenog vremena vežbajući kao i svi ostali."
"Mislim da vidim kuda ovo ide."
"Šta? Misliš da ju je kresnuo?" Emi se sumorno nasmeja. Ponekada je
iznenađivalo ljude da vide Emi da pljuje po nekome sa takvom žestinom; ona
je, ipak, imala pedeset jedan kilogram i nije izgledala starije od tinejdžerke;
ali Li jedva da je to više i primećivala. "I ja sam tako mislila. Mnogo je gore
od toga."
"To zvuči dovoljno loše, srce." Li je mislila da su srdačno saosećanje bez
zadrške i podrška najbolje što može da ponudi, ali Emi nije delovala utešeno.
"Verovatno se pitaš kako bi moglo poslati gore, je l’ da? Pa sad ću ti reći.
Nije je samo kresnuo - sa tim bih možda i mogla da se izborim. Neeee, ne moj
Dankan. On se zaljubio u nju. Emi je ispisala navodnike prstima i zakolutala
svojim zakrvavljenim očima. On čeka, otvoreni navodnici - zatvoreni
navodnici, dok ona ne bude spremna.
Ona je DEVICA, zaboga! Trpela sam pet godina njegovog varanja, laži i
nastranog, uvrnutog seksa da bi on mogao DA SE ZALJUBI U DEVICU-
TRENERA KOJU SAM JA UNAJMILA, U TERETANI KOJU JA PLAĆAM?
Zaljubljen! Li, šta ću da radim?"
Li, kojoj je laknulo što konačno može da uradi nešto opipljivo, uze Emi za
ruku i pomože joj da ustane. "Uđi, dušo. Hajdemo unutra. Skuvaću nam čaj i
možeš da mi pričaš šta se dogodilo."
Emi je šmrknula. "Oh, bože, zaboravila sam... danas je ponedeljak. Ne želim
da smetam. Biću dobro..."
"Ne budi smešna. Nisam ništa ni radila" slagala je Li. "Ulazi ovog trenutka."
Povela ju je do kauča i nakon što je potapšala prepunjeni naslon za ruke
kako bi joj pokazala gde treba da spusti glavu, nestala je iza zida koji je
odvajao dnevnu sobu od kuhinje. Sa svojim tačkastim radnim površinama od
granita i novim kućnim aparatima od nerđajućeg čelika, kuhinja je bila Liina
omiljena prostorija u čitavom stanu. Svi njeni lonci i tiganji su visili sa kuka
ispod stolarije poredani po veličini, a sav njen pribor i začini su bili
opsesivno organizovani u jednake posude. Mrvice, fleke, folije, prljavi sudovi
- nisu postojali. Frižider je izgledao kao da ga je neko očistio huverom, a
radne površine su bile u potpunosti bez mrlja. Ako je bilo moguće da
prostorija personifikuje vlasnikovu neurotičnu ličnost, onda su kuhinja i Li
mogle biti identične bliznakinje.
Napunila je čajnik (kupljen prošle nedelje na kućnoj rasprodaji u
Blumingsdejlu), na poslužavnik je visoko nagomilala sir i vit tinsom7 i
provirila kroz prozor u dnevnu sobu da bi se uverila da se Emi udobno
odmara. Videći je da leži na leđima sa rukom prebačenom preko očiju, Li je
izvukla mobilni i odabrala Adrijanino ime iz imenika. Otkucala je: SOS. E &D
gotovi. Dolazi ovamo što pre.
Imaš li advil8?" oglasila se Emi sa kauča, A onda, nešto tiše promrmlja:
"Dankan je uvek nosio advil sa sobom."
Li je otvorila usta da kaže da je Dankan uvek nosio mnogo stvari - vizitkartu
svog omiljenog servisa za poslovnu pratnju, malu sliku sebe kao deteta i,
povremeno, jednu ili dve genitalne bradavice, za koje se kleo da su samo
"izrasline na koži", ali se obuzdala. To bi bilo licemerno: uprkos opštem
mišljenju, ni Li nije bila baš u najboljoj vezi na svetu, ali je izbacila iz uma
pomisao na Rasela.
"Naravno, doneću ti za minut", rekla je isključujući čajnik koji je pištao.
"Čaj je gotov."
Samo što su devojke uzele prve gutljaje, oglasilo se zvono na vratima. Emi
je pogledala u Li, koja je samo rekla: "Adrijana".
"Otvoreno je!", viknula je Li ka ulaznim vratima, ali je Adrijana već i sama
to shvatila. Uletela je u dnevnu sobu i stala sa rukama na kukovima, gledajući
scenu.
"Šta se dešava ovde?", zahtevala je da zna. Adrijanin pomalo brazilski
naglasak, tek nešto više od mekog, seksi pevušenja kada je bila mirna, činio ju
je skoro nerazgovetnom kada je, po njenim recima, bila "uzbuđena" zbog
nekoga ili nečega. Što je bilo skoro uvek. "Gde je piće?"
Li je pokazala prema kuhinji. "Voda je još vruća. Pogledaj policu iznad
mikrotalasne. Imam gomilu ukusa u..."
"Bez čaja!", ciknula je Adrijana i pokazala na Emi. "Zar ne vidiš da je
očajna? Trebaju nam prava pića. Napraviću kajperinje."
"Nemam mentu. Ni limete. Zapravo, nisam sigurna da uopšte imam pravu
vrstu pića", reče Li.
"Ja sam sve donela." Adrijana je podigla veliku papirnu kesu iznad glave i
iscerila se. Li je često nalazila da je Adrijanina naglost iritantna, ponekad je
bila i previše, ali večeras joj je bila zahvalna zato što je preuzela kontrolu nad
situacijom. Prošlo je skoro dvanaest godina otkako je Li prvi put videla
Adrijanin osmeh, a i dalje ju je zapanjivao i pomalo činio nervoznom. Kako je
moguće da neko bude toliko lep? Pitala se po stotinu hiljaditi put. Koja je
viša sila uredila tako savršenu harmoniju gena? Ko je odlučio da jedna
jedina duša zasluži takvu kožu? To je bilo tako fundamentalno nepravedno.
Prošlo je još nekoliko minuta pre nego što su pića bila izmešana i podeljena
i pre nego što su se svi smestili; Emi i Adrijana su se ispružile na kauču, Li je
sedela prekrštenih nogu na podu.
"Dakle, reci nam šta se desilo", reče Li, stavljajući ruku na Emin članak.
"Samo polako i ispričaj nam sve o tome."
Emi je uzdahnula i istog trena zaplakala: "Pa i nema mnogo toga da se kaže.
Ona je apsolutno neodoljiva - mislim, toliko slatka da ti se smuči. I mlada je.
Stvarno, stvarno mlada."
"Šta je stvarno, stvarno mlada?", upitala je Li.
"Dvadeset tri."
"I nije toliko mlada."
"Ima majspejs profil", reče Emi.
Li napravi grimasu.
"I ima je na fejsbuku."
"Bože moj", promuca Adrijana.
"Da, znam. Njena omiljena boja je boja lavande, a njena omiljena knjiga je
Dijeta sa južne obale i prosto obožava testo za kolače i logorske vatre i da
gleda crtaće subotom ujutru. Oh, i ona naprosto mora da dobije svojih devet
sati sna, inače je stvarno, stvarno nervozna."
"Šta još?", upita Li, iako je mogla predvideti odgovor.
"Šta još želiš da znaš?"
Adrijana je započela rundu nalik na kviz. "Ime?"
"Brajana Šeldon."
"Koledž’"
"SMU, glavni predmet joj je bila Komunikacija, Kapa kapa gama." Emi je
poslednje tri reči izrekla sa savršenim naglaskom Devojke iz Velija. "Rodni
grad?"
"Rođena u Ričmondu, podignuta u predgrađu Čarlstona."
"Muzika?"
"Kao da uopšte i moraš da pitaš. Keni Česni."
"Sport u srednjoj školi?"
 "Hajde da to kažemo uglas...", rekla je Emi.
"Navijačica", uzviknuše Adrijana i Li istovremeno.
"Istina", uzdahnula je Emi, ali onda se osmehnula na trenutak. "Našla sam
neke njene slike na veb sajtu fotografa sa venčanja njene sestre - ona uspeva
da izgleda dobro čak i u patkastoj haljini od tafta. Čitava stvar je da ti se skroz
smuči."
Sve devojke su se nasmejale, budući da su sve bile naviknute na ovu,
najstariju od ženskih tradicija za povezivanje. Kada je vaš život u kaljuži, a
ime vašeg dečka iznenada izroni na weddingchannel.com, ništa nije pružalo
toliko utehe kao ogovaranje nove devojke. Zapravo, one su se tako i
sprijateljile. Li i Emi su se upoznale na Astronomiji 101, času koji su obe
pohađale kako bi ispunile strašni obavezni broj prirodnih predmeta. Nijedna
od njih dve nije shvatila, dok nije bilo prekasno, da je astronomija zapravo
agresivna mešavina hernije, računanja i fizike - a ne šansa da se nauče nazivi
svih sazvežđa i da se gleda u lepe zvezde, kako su se obe u početku nadale.
Pošto su bile dva najmanje sposobna člana grupe sa najnižim rezultatima,
njihov mentor je povezao dovoljno engleskih reci da ih obavesti da bi im bilo
bolje da počnu da se popravljaju, inače rizikuju da padnu iz tog predmeta, što
je dalo podstreka Li i Emi da se sastaju tri puta nedeljno u salonu za učenje u
Eminoj spavaonici. To je bila staklom odvojena, fluorescentno osvetljena
čaura koja se protezala između kuhinje i zajedničkog kupatila. Devojke su tek
počinjale da se bave pregledom napomena za predstojeći semestar, kada su
začule lupanje praćeno raspoznatljivim ženskim urlanjem. Emi i Li su se
pogledale i nasmešile dok su slušale ljutite reči koje su bile razmenjivane na
dnu hodnika, sigurne da je to samo još jedna svađa između ponižene devojke iz
sestrinstva i pijanog tipa koji je nije zvao sutradan. Međutim, vikanje se
promenilo i Emi i Li su u roku od nekoliko sekundi videle kako predivna
plavuša kose boje meda sa seksi akcentom biva zasuta verbalnim rafalom
jedne histerične, zajapurene, znatno manje lepe plavuše direktno ispred salona
za učenje.
"Ne mogu da verujem da sam glasala za tebe!", vrištala je zajapurena
devojka. "Ustala sam pred čitavim sestrinstvom da bih govorila u tvoju korist,
a ti mi ovako pokazuješ svoju zahvalnost? Tako što spavaš sa mojim dečkom?"
Predivna riba sa akcentom je uzdahnula. Kada je progovorila, to je bilo sa
tihom ravnodušnošću. "Emi, rekla sam da mi je žao. Nikada to ne bih uradila
da sam znala da je tvoj dečko."
 Ovo nije smirilo vrištalicu. "Kako je moguće da nisi znala? Mislim, bili
smo zajedno već mesecima!"
"Nisam znala zato što je sinoć prišao meni, flertovao sa mnom, meni je
plaćao pića i mene je pozvao na žurku svog bratstva. Žao mi je što mi nije
palo na pamet da je taj tip imao devojku. Da jeste, uveravam te da ne bih bila
zainteresovana." Devojka je ispružila ruku kao gest pomirenja i izvinjenja.
"Molim te. Muškarci nisu toliko važni. Hajde da zaboravimo na to, OK?"
"Da zaboravimo na to?" prošištala je devojka, skoro režeći kroz stisnute
zube. "Ti si samo mala brucoška kurva, koja spava sa starijima zato što misli
da im se stvarno sviđa. Drži se podalje od mene i drži se podalje od njega, i
drži svoju glupu, brucošku droljavost van mog života. Jasno?" Devojčin glas
se pojačavao; kada je pitala Adrijanu da li je razumela, već je ponovo vikala.
Emi i Li su posmatrale kako Adrijana baca dug pogled na devojku, kao da u
svom umu vaga odgovor, odlučuje protiv i prosto kaže: "Savršeno sam
razumela." Istog trena se ljutita plavuša okrenula na jednoj Pumi i žurno
udaljila. Adrijana je konačno dozvolila sebi da se nasmeši pre nego što je
primetila da Emi i Li posmatraju iz salona.
"Da li ste videle to?" upitala je Adrijana prolazeći kroz dovratak.
Emi se nakašljala, a Li je pocrvenela i klimnula glavom. "Baš je bila
besna", rekla je Li.
Adrijana se nasmejala: "Kao što je ona tako ljubazno istakla, ja sam samo
glupa brucoškinja. Kako ja mogu da znam ko se ovde sa kim zabavlja?
Naročito kada mi je tip koji je u pitanju pola večeri pričao kako je sjajno biti
opet sam nakon što je bio u vezi protekla četiri meseca. Da li je trebalo da ga
povežem na poligraf?"
Li se zavalila u svoju stolicu i uzela gutljaj dijetalne koka-kole.
"Možda bi trebalo da počneš da nosiš spisak svake starije same devojke u
kampusu i njihove telefonske brojeve. Tako ćeš, svaki put kada budeš upoznala
tipa moći da zoveš svaku od njih i da se uveriš da ni jedna od njih ne polaže
ama baš nikakvo pravo na njega."
Adrijanino lice se razvuklo u ogroman osmeh i Li je istog trena bila
šarmirana: Odmah je videla zašto je tip od prethodne večeri izgubio sećanje na
svoju devojku u Adrijaninom prisustvu. "Ja sam Adrijana", rekla je ona, prvo
mahnuvši Li, a zatim i Emi. "Takođe poznata i kao Kraljica drolja klase 2000."
 "Ćao. Ja sam Li. Mislila sam da projurim kroz drugi semestar dok nisam
upoznala tebe, sestro. Zato, hvala na informativnoj lekciji."
Emi je presavila ćošak svoje sveske i nasmešila se Adrijani. "Ja se zovem
Emi. Poznata sam i kao Poslednja preostala devica u klasi 2000, ako već nisi
čula. Drago mi je što smo se upoznale."
Te noći su devojke pričale tri sata a kada su završile, napravile su plan igre
za nekoliko narednih nedelja: Adrijana će napustiti sestrinstvo kom se
pridružila samo pod pritiskom svoje majke, Li će povući svoju prijavu za
preskakanje prolećnog semestra, a Emi će izgubiti nevinost istog trena kada
bude upoznala odgovarajućeg kandidata.
Tokom dvanaest godina od te večeri, devojke jedva da su napravile pauzu
da udahnu vazduh.
"A takođe sam pročitala na frendsteru - koristeći Dankanovu lozinku,
naravno - da ona sanja da ima dva dečaka i devojčicu i da želi da bude mlada
mama. Zar to nije preslatko? Čini se da taj detalj ne smeta Dankanu."
Li i Adrijana su razmenile poglede i pogledale u Emi, koja se sasvim unela
u uklanjanje kožice oko nokta jedne ruke drugim noktom, očigledno se trudeći
da ne zaplače.
Aha, tu je bio problem. Godište nove devojke, njeno navijanje, čak i njeno
"oh, tako neodoljivo" ime možda su mogli da dovedu Emi do besa, ali nisu bili
nepodnošljivi; činjenica da je i ona želela da postane mama što je pre
moguće, bila je prava muka. Jer, koliko god vremena unazad je iko mogao da
se seti, Emi je bila vrlo rečita u vezi sa svojom željom da ima decu. Bila je
opsednuta. Svakome ko bi slušao, govorila je kako želi ogromnu porodicu i
kako je želi što je pre moguće. Četvoro, petoro, šestoro dece - dečaci,
devojčice, po nekoliko i jednih i drugih; sve to nije bilo bitno za Emi, samo da
se desi... uskoro. I iako je Dankan bolje no iko znao koliko je jako Emi želela
decu, uspevao je da se izmigolji iz svakog ozbiljnijeg razgovora na tu temu.
Tokom prve dve godine njihove veze Emi je ovu naročitu želju držala za sebe.
Na kraju krajeva, bilo im je samo dvadeset pet i čak je i ona znala da je u
budućnosti bilo dovoljno mesta za sve to. Ali kako su njihove zajedničke
godine počele da prolaze vorp brzinom i kako je Emi počinjala sve više da
insistira, Dankan je postajao sve oprezniji. Povremeno bi rekao stvari kao,
"statistički gledano, postoje šanse da ću jednog dana imati dece", a Emi bi
ignorisala nedostatak entuzijazma kod te izjave i upadljiv izbor zamenice,
umesto toga se koncentrišući na činjenicu da je Dankan izrekao dve magične
reči: "Imaću decu." Zbog te dve magične reči, iako izvađene iz konteksta i
odvojene od originalne namere, Emi je dopuštala Dankanu njegove kasne
izlaske i noćna odsustva zbog "posla", a jednom i neobjašnjivi - sam bog zna
kako - kontakt sa hlamidijom. Na kraju krajeva, on je pristao da bude otac
njene buduće dece.
Adrijana je prva prekinula tišinu, radeći ono što uvek radi kada joj postane
neprijatno: u potpunosti je promenila temu.
"Li, kerida, napolju je osamdeset pet stepeni. Zašto si ti obučena kao da
smo usred zime?"
Li je pogledala dole u svoje vunene pantalone i džemper i slegnula
ramenima,
"Zar se ne osećaš dobro? Da li ti je hladno?"
"Ne znam, to mi je bilo pri ruci. Kakve veze ima?"
"Nije bitno, samo je neobično kako se neko toliko, kako da to kažem,
svestan temperature, već ne topi od vrućine."
Li nije bila spremna da prizna da joj jeste bilo vruće, previše vruće, ali
postojale su okolnosti koje to objašnjavaju. Adrijana je možda pitala, ali
definitivno nije želela da čuje da se Li zamotala u odeću zato što je mrzela
kada joj se ruke ili butine lepe za kožni kauč. Da joj je, naravno, bilo draže da
sedi u boksericama i topiću, ali lepljivost kože na kožu, da ne pominjemo
cepajuće zvuke koji bi se čuli svaki put kada bi promenila položaj, činili su to
nemogućim. Li je znala da bi mislile da je luda kada bi im objasnila da je
zapravo već nosila sve svoje lagane, dugačke pidžame (i sve svoje trenerke za
jogu) i da su, zato što je više volela da ih nosi bez donjeg veša, one zaista bile
samo za jednu upotrebu i da su prilično brzo završavale na pranju. Tako da je
ona, u stvari, nosila vuneno odelo samo zato što je to bila jedina čista opcija u
njenom ormaru koja je mogla da je zaštiti od omraženog kožnog kauča za koji
su i njena majka i Emi insistirale da će biti pravi izbor, iako je Li zapravo
želela moderniji tekstil koji ne bi stvarao osećaj kao da sve vreme sedi u kadi
gumenog cementa. A da i ne pominjemo činjenicu da će za nekoliko kratkih
meseci (šest) biti zima i da će ona i dalje morati da se oblači kao Eskim, bez
obzira na to koliko je udobno toplim održavala svoj stan, jer će kauč biti
hladan kao led kada dotakne njenu golu kožu, umesto nežan i mekan kao kauč
od mikrosvejda na koji su svi ostali stavili veto. Ne, bilo bi bolje sve to
ostaviti na miru.
 "Hm" promrmljala je Li, nadajući se da će prekinuti razgovor tako što neće
reći ništa. "Mislim da smo spremne za još jednu turu."
Drugo piće je skliznulo lakše nego prvo, zapravo toliko lakše da čak ni
pojačano lupanje od gore nije činilo da se Li oseća toliko... izbačeno iz
ravnoteže. Bilo je vreme da se udruže za svoju prijateljicu.
"Dakle, reci nam tri najbolje stvari koje navijačica ne bi bila oduševljena
da sazna o Dankanu", rekla je Li sastavljajući pete i gurajući kolena ka podu,
osećajući istezanje unutrašnje strane butina.
"Da, da, dobra ideja", dodala je Adrijana.
Pramen Emine prirodno smeđe kose - ona je bila jedina od njih tri, a možda
i jedina žena na Menhetnu, koja nikada nije farbala kosu, nikada nije koristila
pakovanje, nije je posvetljivala, peglala, ma čak nije ni prskala limunov sok
na svoju do ramena dugu grivu - ispao je iz njenog repica prekrivajući
polovinu njenih šiški i čitavo levo oko. Li je žudela da posegne i ušuška ga iza
Eminog uveta, ali je odolela. Umesto toga je ubacila još jednu kockicu
nikoreta u usta.
Emi je podigla pogled. "Kako to misliš?"
"Pa, koje su njegove mane? Odvratne navike? Ono što ti se ne sviđa?",
upitala je Li. Adrijana je iznervirano podigla ruke. "Ma hajde, Emi. Bilo šta.
Ćudi, nešto na šta se prima, zavisnosti, tajne... To će učiniti da se osećaš bolje.
Reci nam šta nije u redu sa njim."
Emi je šmrknula. "Nije bilo nič..."
"Nemoj da si se usudila da kažeš da je sa njim bilo sve u redu", prekide je
Li. "Sada, priznajem, Dankan je bio veoma", tu je Li napravila pauzu, želeći da
kaže "manipulativan" ili "pokvaren" ili "lažljiv", ali se na vreme zaustavila,
"...šarmantan. Ali morao je imati nešto o čemu nam nikada nisi pričala. Neka
poverljiva informacija koja će malu, kočopernu Brajanu naterati da okači
svoje pom-pomove o klin."
"Narcisoidni poremećaj ličnosti", požurivala je Adrijana.
Li je odmah uskočila da da podršku. "Erektilnu disfunkciju?"
"Kockarsku zavisnost?"
"Plakao je više nego ti?"
"Nasilan je kad popije?"
 "Nerešena pitanja sa majkom?"
"Kopaj duboko, Emi", navaljivala je Li.
"Pa, bilo je nešto za šta sam oduvek mislila da je čudno...", rekla je Emi.
Devojke su sa nestrpljenjem gledale u nju.
"Nije da je bilo nešto bitno. Nije to radio za vreme seksa ili tako nešto",
brzo je dodala.
"Ovo je upravo postalo daleko zanimljivije", rekla je Adrijana.
"Ispljuni to, Emi", rekla je Li.
"On je, uh..." Nakašljala se i pročistila grlo. "Nismo zapravo pričali o tome,
ali on je, uh, ponekada nosio moje gaćice na posao."
Ovo otkriće je bilo dovoljno da ućutka dve osobe koje su sebe smatrale
profesionalnim brbljivicama. One su pričale na seansama sa psihijatrima,
uspevale su da se izvuku da ne dobiju saobraćajnu kaznu, da udu u potpuno
rezervisan restoran, ali - mnogo sekundi, možda i čitav minut - nijedna od njih
nije uspela da smisli ni izdaleka logičan ili racionalan odgovor na ovu novu
informaciju.
Adrijana se prva oporavila. "Gaćice su ružna reč", rekla je. Namrštila se i
ispraznila je bokal kajperinje u svoju čašu.
Li je zurila u nju. "Ne mogu da verujem da si upravo sada pedantna. Jedna
od tvojih najboljih prijateljica ti je upravo rekla da je dečko sa kojim je bila
skoro pet godina voleo da nosi njene gaćice, a tvoj najveći problem je reč?"
"Samo ističem njenu relativnu gadnost. Sve žene mrze tu reč. Gaćice. Samo
je izgovori - gaćice. Od toga mi se ježi koža."
"Adrijana! On je nosio njen donji veš."
"Znam, veruj mi, čula sam je. Samo sam komentarisala - kao usputnu
primedbu, obrati pažnju - da mislim da ubuduće ne bi trebalo koristiti tu reč.
Gaćice, Ugh. Zar vam nije odvratna?"
Li je na trenutak napravila pauzu. "Da, izgleda da je tako. Ali to nije poenta
ovde."
Adrijana je srknula i upitno pogledala u Li: "Dobro onda, šta jeste?"
"Činjenica da je njen dečko", Li je pokazala na Emi, koja je gledala
razgovor razrogačenih očiju i tupog izraza lica, "svakoga dana oblačio odelo i
odlazio u kancelariju. I da je ispod pomenutog odela nosio slatki, čipkasti
bikini. Zar te to ne izluđuje malo više nego reč gaćice?"
Sve dok Emi nije zvučno udahnula, Li nije shvatila da je preterala. "Oh, moj
bože, izvini, srce. Nisam mislila da napravim da to zvuči tako grozno kao..."
Emi je ispružila ruku, dlanom na gore, raširenih prstiju. "Molim vas,
prestanite."
"To je bilo toliko bezosećajno od mene. Kunem se da nisam ni..."
"Samo, sve ste pogrešno shvatile. Dankan nikada nije pokazivao
interesovanje za moje čipkaste bikinije. Ni za moje duboke gaće, ni bokserice,
čisto da dodam." Emi se nasmešila opako. "Ali su mu se mnogo sviđale moje
tange..."

"Hej, droljo, spreman sam za tebe." Žil je pljesnuo Adrijanu po nadlaktici

dok je prolazio, zbog čega umalo da joj ispadne mobilni koji je balansirala
između brade i levog ramena, "I požuri. Imam pametnije stvari da radim nego
da ceo dan slušam tebe kako imaš telefonski seks."
Nekoliko starijih gospođa je podiglo pogled sa svojih Vogova i
Taun&kantrija, razrogačenih očiju zbog ovog kršenja uljudnosti, zbog ovog
potpunog nepoznavanja osnovne pristojnosti. Zapravo su podigle pogled taman
na vreme da vide kako Adrijana spušta porculansku šoljicu na tacnicu i, pošto
joj je jedna ruka bila slobodna, podiže desnu ruku iznad glave i pokazuje
srednji prst. Ovo je uradila a da pri tom sama nije podigla pogled, i dalje
potpuno uronjena u razgovor.
"Da, kerido, da, da, da. Tako će biti savršeno. Savršeno! Vidimo se onda."
Glas joj se utišao, ali samo za nijansu, "Jedva čekam. Zvuči ukusno. Mmm.
Cmok, cmok." Tapnula je crveno nalakiranim noktom po Treovom9 ekranu i
ubacila ga u botega veneta torbu sa velikim otvorom.
"Ko je ovonedeljni srećni plen?" upitao je Žil Adrijanu dok mu je prilazila.
Okrenuo je stolicu ka Adrijani koja se, svesna da ima pažnju čitavog salona,
vrlo malo nagnula napred, dozvoljavajući svojoj svilenoj bluzi da spadne
nekoliko inča sa njenih grudi i guze - ne naročito male, ali zaobljene i čvrste,
kao što se muškarcima izgleda sviđa - koju je na tren zadržala u vazduhu, a
onda je, tek tako, spustila na kožu.
"Oh, molim te. Da li ti je zaista stalo? Dosadno je i spavati sa njim, a
kamoli pričati o njemu."
"Neko je danas lepo raspoložen." Stajao je iza nje prolazeći češljem sa
širokim zupcima kroz njenu talasastu kosu i pričajući sa njom preko ogledala.
"Uobičajeno, pretpostavljam?"
"Možda malo svetlije oko lica?" Napravila je pauzu da dovrši kafu, a onda
je zabacila glavu nazad na njegove grudi. Uzdahnula je: "Ja sam u kolotečini,
Žil. Umorna sam od svih muškaraca, od svih različitih imena i lica koja moram
da pamtim. A da ni ne pominjem proizvode! Moje kupatilo izgleda kao Rajt
ejd10. Tamo ima toliko različitih vrsta pena za brijanje i sapuna da bih mogla
da započnem biznis."
"Adi, draga" - znao je da je mrzela taj nadimak i zato ga je sa užitkom
koristio u svakoj prilici koja bi mu se ukazala - "zvučiš nezahvalno. Da li
shvataš koliko devojaka bi menjalo mesto sa tobom u svakom trenutku?
Provesti samo jednu noć u tom tvom telu? Do đavola, baš ovog jutra sam imao
dve "alapače na obuci" koje su brbljale o tome koliko je odista fab tvoj život."
"Stvarno?" Namrštila se sama sebi u ogledalu, ali je on mogao opaziti
nagoveštaj zadovoljstva.
Bila je istina da se njeno ime stalno pojavljivalo u svim trač-kolumnama
koje su bile bitne - šta je ona mogla protiv toga što je privlačila fotografe kao
mačja trava? Naravno, bila je na spisku za skoro svaku žurku, lansiranje
proizvoda, otvaranje prodavnice i dobrotvornu priredbu od važnosti. I da, ako
bi bila sasvim iskrena, morala je priznati da je izlazila sa nekoliko impresivno
bogatih, zgodnih i slavnih ljudi u svoje vreme, ali ju je izluđivalo to što su svi
pretpostavljali da su ukrasi fabuloznosti dovoljni da je usreće. Nije da nisu
bili sjajni - ili da bi bila voljna da se odrekne ijednog sekunda svega toga - ali
kako su njene godine napredovale i približavale se tridesetog Adrijana je
počela da podozreva da tu postoji i nešto više,
"Stvarno. Zato se isprsi, devojko. Možeš lepršati po "Zaželi-želju"
dobrotvornoj priredbi kao anđeo, ali si u suštini prljava drolja i volim te zbog
toga. Osim toga, prošli put smo samo pričali o tebi sve vreme. Sada je moj
red." Kuka izbačenog u stranu, nestrpljivome ispružio ruku dok je njegova
asistentkinja, dugonoga brineta sa srnećim očima i uplašenim izrazom lica,
požurila da stavi foliju u njegov otvoreni dlan.
Adrijana je uzdahnula i gestom tražila od asistentkinje još jedan kapučino.
"U redu. Kako si ti?"
 "Kako lepo od tebe što pitaš!" Žil se sagnuo i poljubio je u obraz. "Da
vidimo. Odlučio sam da fokusiram svoju potragu za mužem na muškarce koji
su već u ozbiljnim vezama. Istina, još je rano, ali dobijam neke opipljive
rezultate."
Adrijana opet uzdahnu. "Zar nema dovoljno nezauzetih muškaraca da te drže
okupiranim? Zar zaista moraš da se igraš rasturača domova?"
"Znaš kako kažu, draga? Ako ne možeš da imaš srećan dom - rasturi jedan."
"Ko kaže?", upitala je.
"Pa ja kažem, naravno. Nisi videla muškarca kako uživa u pušenju dok nisi
gledala onog koji ga nije dobio deset godina."
Adrijana se nasmejala i istog trena pogledala u svoje krilo. Iako se pravila
da je nonšalantna i opušteno-kul zbog Žilovih razumljivih i eksplicitnih opisa
gej seksa, zapravo se osećala pomalo neprijatno, i to joj je smetalo. Za to je
krivila staromodnost svojih roditelja koji, iako su bili darežljivi sa svojim
novcem i preterivali u mnogim načinima na koje su ga trošili, nisu bili ono što
bi neko mogao nazvati društvenim pionirima. Nije da je bila baš konzervativna
kada se radilo o njenom ljubavnom životu - nevinost je izgubila sa trinaest, a
od tada je išla u krevet sa desetinama muškaraca.
"Ozbiljno, mislim da sam prokljuvio nešto", rekao je Žil dok je vešto
postavljao folije praveći oreol koji okružuje lice, glave tek malo podignute, sa
čelom nabranim od koncentracije.
Adrijana je navikla na stalne promene njegovih "izbora životnog stila" i
volela je da ih prepričava devojkama. Prethodna viđenja donela su bisere kao
što su "Kada sumnjaš, izdepiliraj", "Pravi muškarci koriste dekoratere" i
"Nema tegova, nema izlazaka", što su sve bila pravila kojih se on pridržavao
sa iznenađujućom posvećenošću. Borio se samo sa jednim obećanjem koje je
dao na svoj četrdeseti rođendan, kada se zakleo da nikada više neće koristiti
prostitutke i poslovnu pratnju ("Profesionalci su za klince. Od sada, samo
civili.").
Adrijanin telefon je zazvonio. Vireći preko njenog ramena, Žil je prvi video
da je to Li.
"Reci joj da ću, ako ne može da ubedi tog svog dečka Adonisa da joj uskoro
stavi prsten na ruku, ja da ga kidnapujem i upoznam sa čudima homo životnog
stila."
 "Mmm, sigurna sam da je prestrašena." Na telefon: "Jesi li čula to, Li?
Moraš odmah da se udaš za Rasela inače će Žil da ga zavede." Žil je namazao
rastvor na pramen kose glatkim pokretom nagore koji se završio blagim
okretom u zglobu. Zatim je uvio krajeve na koren i hitro zamotao foliju preko
čitavog gnjecavog nereda uz ljupko tapkanje češlja. "Šta je rekla?"
"Da možeš da ga uzmeš." Žil je otvorio usta, ali je Adrijana odmahnula
glavom i podigla jednu ruku pokazujući mu da stane. "Sjajno! Računajte i
mene. Naravno da imam planove za sledeći vikend, ali sam očajnički tražila
razlog da ih otkažem. Osim toga, ako Emi želi da izađe, ko smo mi da joj
stojimo na putu? Kada? Savršeno, kerida, nalazimo se u hodniku u devet.
Cmok!"
"Šta nije u redu sa Emi?" upitao je Žil.
"Dankan je upoznao dvadesettrogodišnjakinju koja umire od želje da mu
rodi bebe"
"Ah, naravno. Kako je ona?"
"Zapravo, mislim da i nije toliko očajna", reče Adrijana, ližući pufnicu pene
od mleka sa svoje usne. "Samo misli da bi trebalo da bude. Ima mnogo
"nikada neću upoznati nekog drugog" stvari, ali veliki deo toga nema veze sa
tim da joj Dankan nedostaje. Trebalo bi da bude u redu."
Žil je uzdahnuo. "Sanjam da se dokopam te kose. Da li shvataš koliko je
ovih dana retka devičanska kosa? To je kao Sveti Gral farbanja."
"Postaraću se da joj to prenesem. Hoćeš da pođeš sa nama u subotu? Idemo
negde na piće, verovatno u klub. Ništa veliko, samo devojke."
"Znaš koliko volim devojačko veče, ali imam sastanak sa šefom sale od
prošlog vikenda. Nadam se da će me povesti direktno do tihog stola u pozadini
svoje spavaće sobe."
"Držaću ti prste." Adrijana je to rekla odsutno, očigledno usredsređena na
visokog muškarca sa širokim ramenima u plavoj, kariranoj, sportskoj majici i
savršeno pripijenim farmerkama, koji je upravo prišao prijavnici. Žil je pratio
njen pogled do vrata dok je pričvršćivao poslednji pramen njene kose folijom
i mahao rukama u "voila" fazonu. "Završio sam, ljubavi." Asistentkinja sa
Bambi očima je zgrabila Adrijanu za ruku i odvela je do sedišta za sušenje. Žil
je povikao iz svoje stanice, dovoljno glasno da svi čuju, a naročito
novopridošlica: "Samo sedi tamo i koncentriši se na to da ti noge ostanu
skupljene, draga. Znam da nije lako, ali petnaest minuta je sve što tražim."
 Adrijana je dramatično zakolutala očima i još jednom mu pokazala prst,
ovaj put ga držeći dovoljno visoko da ceo salon to može da vidi. Uživala je u
šokiranim pogledima dama iz visokog društva, koje su sve toliko ličile na
njenu majku. Krajičkom oka je videla da je onaj muškarac posmatrao nju i Žila
i da je nosio mali osmeh koji je govorio da ga to zabavlja. Previše sam stara
za ovo, pomislila je dok je krišom bacala još jedan pogled ka zgodnom
strancu. Previše stara da se bunim protiv svojih roditelja i da flertujem sa
svakim muškarcem kog upoznam i da pokušavam da šokiram potpune
strance. Ovo je pomislila baš kada je muškarac prolazio pored nje i okrenuo
osmeh ka njoj. Sa jednakim delovima proračunavanja i prirodnog instinkta,
Adrijana je zurila u njega kroz širom otvorene oči, kroz oči koje su govorile,
"Ko, ja?" i postavila je najmajušniji vrh jezika na sredinu gornje usne.
Jednostavno je morala da prestane da se ponaša ovako, tu stvarno nije bilo
reči; ali, u međuvremenu, to je bilo naprosto previše zabavno.

Krećući se tiho po stanu da ne bi probudila Otisa, Emi je shvatila da nije

bilo mnogo toga da se ispravi. To je bio mali stan, čak i za studio na Menhetnu
i kupatilo je bilo pomalo sumorno, a svetio - naročito subotnjim
poslepodnevima, koja ste navikli da provodite kod svog dečka - skoro
nepostojeće, ali kako se drugačije mogla i nadati da će živeti u najboljem
bloku sa drvoredima u Vest Vilidžu ispod $2.500 mesečno? Uredila ga je
pažljivo, koliko god je njena plata radnika bez fakulteta dozvoljavala, što nije
bilo mnogo, ali je barem uspela da okreči zidove u bledožutu, da na zadnjem
zidu instalira Marfijev krevet koji štedi prostor i da postavi nekoliko udobnih
jastučića oko ekstra pufnastog, čupavog tepiha koji je našla na rasprodaji u
jeftinoj prodavnici. Nije bilo veliko, ali je bilo udobno i, sve dok Emi nije
mislila na kuhinje u Izinom stanu u Majamiju, ili Liinom novom jednosobnom
stanu, ili o Adrijaninom carskom potkrovlju - naročito o Adrijaninom
potkrovlju - moglo joj se i sviđati. Samo je delovalo tako fundamentalno
okrutno da neko ko je voleo hranu kao ona, neko ko bi drage volje proveo
svaki slobodan minut ili na pijaci ili kod šporeta, nema kuhinju. Gde drugde na
zemlji $2.500 ne daje pravo na rernu? Ovde je bila prinuđena da se snalazi sa
sudoperom, mikrotalasnom i frižiderom dovoljno velikim za čitavu spavaonicu
na koledžu, a gazda je, nakon apsurdno mnogo moljakanja, kupio Emi novi
novcati rešo sa rernicom. Prvih nekoliko godina se hrabro borila da napravi
jela koristeći svoje ograničene mogućnosti, ali borba da učini bilo šta više od
podgrevanja ju je izmorila. Sada je bivši student kulinarstva, kao i većina
Njujorčana, samo naručivao hranu ili večerao van kuće. Odustala je od ideje
da će čistiti, prostrla se po svom nenameštenom krevetu i počela da prelistava
album sa tvrdim koricama koji je dizajnirala na kodakgallery.com kako bi
obeležila prve tri godine zabavljanja sa Dankanom. Provela je sate
odabirajući najbolje slike, svodeći ih na razne veličine i uklanjajući crvene
oči. Klik, klik, klik, kliktala je mišem dok joj prsti nisu utrnuli i dok je šaka
nije zabolela, rešena da je uradi savršeno. Neke od strana su bile u stilu
kolaža, a druge su imale samo jednu dramatičnu scenu. Ona koju je izabrala za
naslovni prozor je bila njen apsolutni favorit: crno-bela slika koju je neko
uslikao na večeri povodom osamdeset petog rođendana Dankanovog dede u Le
Cirku; više od bilo čega drugog te večeri, Emi se sećala izvrsnog bakalara sa
susamom. Nije čak ni primetila do sada, godinama kasnije, kako su se njene
ruke zaštitnički omotavale oko Dankanovih ramena, ili kako je gledala u njega,
cereći se, dok se on osmehivao na taj svoj iskontrolisani način i zurio u
daljinu. Za eksperte za govor tela iz US viklija ova slika bi bila providna! Da
ni ne pominjemo da je ova knjiga, predstavljena na večeri povodom proslave
njihove treće godišnjice, izazvala uzbuđenje koje očekuješ samo pri primanju
šala ili rukavica (što je, sasvim slučajno, upravo ono što je on njoj dao -
komplet, ranije upakovan i profesionalno umotan). Dankan je pocepao papir i
mukotrpno birane trake i odbacio ih u stranu ne trudeći se da odlepi, a kamoli
da pročita, karticu zalepljenu na pozadini. Zahvalio joj se i poljubio je u
obraz, prelistao ga je smešeći se tim stegnutim osmehom, a onda se izvinio i
otišao da odgovori na poziv svog šefa. Zamolio ju je da to veče ponese foto-
album sa sobom da ne bi morao da ga nosi u kancelariju, a isti je ostao u
njenoj dnevnoj sobi i naredne dve godine, i otvarali bi ga samo povremeni
posetioci, koji bi neizbežno prokomentarisali kako su Dankan i Emi lep par.
Otis je virio iz svog kaveza u uglu njenog studija u obliku slova L. Zakačio
je kljun oko jedne od metalnih sipki, odlučno je pro drmao i prokreštao: "Otis
hoće napolje. Otis hoće napolje."
Prošlo je više od jedanaest godina, a Otis je i dalje bio jak. Emi je negde
pročitala da afrički sivi mogu doživeti i šezdeset godina, ali se svakog dana
molila da je to bila štamparska greška. Nije joj se baš dopadao kada je bio u
potpunosti u vlasništvu Marka, prvog od njena tri dečka, ali joj se još manje
sviđao sada kada je delio njen stan od 350 kvadratnih stopa i kada je stekao
(bez imalo dresiranja i još manje ohrabrivanja) neprijatno veliki rečnik koji se
skoro isključivo koncentrisao na zahteve, kritike i rasprave o njemu samom u
trećem licu. Isprva je odbila da ga pripazi na tri nedelje kada je, jula nakon što
je diplomirao, Mark otišao da izbrusi svoj španski u Gvatemali. Ali on je
molio, a ona je pristala i ostalo joj je vrlo malo opcija. Markove tri nedelje su
postale mesec, a mesec je postao tri meseca, a tri meseca postala su
Fulbrajtova stipendija za proučavanje posledica civilnog rata na decu
Gvatemale. Mark se odavno oženio ženom rođenom u Nikaragvi koja se
obrazovala u Americi i dobrovoljno se prijavila u Mirovni korpus, pa su se
oboje preselili u Buenos Ajres, ali je Otis ostao.
Emi je skinula kukicu sa kaveza i čekala je da Otis udari vrata da se otvore.
On je nezgrapno skočio na njenu ispruženu ruku i zurio je pravo u njeno oko.
"Grožđe!", zakričao je. Uzdahnula je i otkinula jedno zrno iz činije koja se
gnezdila u pufni njenog oborenog šala. Generalno,
Emi je više volela voće koje je mogla seći ili ljuštiti, ali je Otis bio fiksiran
na grožđe. Ptica ga je zgrabila iz njenih prstiju, progutala ga celog i istog trena
tražila još.
Ona je bila takav kliše! Ostavio je dečko prostak, zamenio je mlađom
ženom. Spremna je da isecka na komade sliku zablude koja je predstavljala
njihovu vezu, a društvo joj je pravio samo nezahvalni kućni ljubimac. Bilo bi
smešno da nije u pitanju njen patetični život. Do đavola, bilo je smešno kada
je u pitanju bila Rene Zelveger koja igra slatku, bucmastu devojku u agoniji
žurke sažaljenja na alkoholni pogon, ali nekako nije bilo toliko smešno kada si
ti ta slatka, bucmasta devojka - dobro, mršava, ali ne na privlačan način - i
kada ti se život iznenada pretvorio u ženski film.
Pet godina je otišlo niz slivnik. Od dvadeset pete do tridesete sve je bilo u
vezi sa Dankanom - i šta je sada imala od svega toga? Ne položaj koji joj je
kuvar Mesi ponudio pre godinu dana, koji bi joj pružio priliku da putuje po
svetu izviđajući nove lokacije za restorane i nadzirući otvaranja - Dankan ju je
molio da zadrži svoju poziciju generalnog direktora u Njujorku kako bi mogli
redovnije da se viđaju. Svakako nije imala verenički prsten. Ne, to bi bilo
rezervisano za jedva legalnu devicu-navijačicu, koja nikada, nikada neće
morati da prolazi kroz žive noćne more o svojim sparušenim jajnicima.
Emi će morati da se snađe sa priveskom iz Tifanija od sterling srebra u
obliku srca, koji joj je Dankan dao za njen trideseti rođendan, identičan onima
- kako je kasnije otkrila - koje je kupio sestri i babi za njihove rođendane.
Naravno, da je Emi bila baš mazohistički nastrojena, napomenula bi da je, u
stvari, Dankanova majka odabrala i kupila sva tri poklona kako bi uštedela
svom zauzetom sinu vreme i trud koje je traženje poklona iziskivalo.
Kada je postala tako ogorčena? Kako se sve odigralo na ovaj način? Nije
bila ničija krivica do njena; u to je bila potpuno sigurna. Naravno, Dankan je
bio drugačiji kada su počeli da izlaze - detinjast, šarmantan, ako ne baš
pažljiv, onda barem više prisutan - ali opet, to isto važi i za Emi. Upravo je
napustila konobarisanje u Los Anđelesu kako bi se vratila u kulinarsku školu,
što je bio njen san još otkad je bila devojčica. Prvi put od koledža ponovo se
sastala sa Li i Adrijanom, bila je oduševljena Menhetnom i ponosna na sebe
što je napravila tako odlučan korak. Istina, kulinarska škola nije bila baš
onakva kakvom ju je zamišljala; časovi su često bili rigorozni i zamorni, a
njene kolege su bile iznenađujuće takmičarski nastrojene u vezi sa
volontiranjem i drugim restoranskim prilikama. Pošto su najvećim delom bili
privremeni Njujorčani i nisu znali nikoga osim ostalih učenika, društveni život
je uskoro postao incestuozan. Oh, tu je bio i taj mali incident sa kuvarom sa
Mišlenovom zvezdom11, koji se razglasio za manje vremena nego što je
potrebno da se napravi croque-monsieur. Emi je i dalje bila zaljubljena u
kuvanje, ali razočarana kulinarskom školom kada je dobila praksu u
njujorškom restoranu kuvara Mesija, Vilou. Dankana je upoznala za vreme tog
volontiranja, suludog vremena bez sna, kada je počinjala da shvata da više
uživa u prednjem delu kuće nego u kuhinji i non-stop je radila pokušavajući da
provali gde je bilo njeno mesto u kulinarskoj industriji, ako ga je uopšte i bilo.
Mrzela je to što su kuvari imali veliki ego i mrzela je manjak kreativnosti koja
je bila potrebna da bi se samo ponovo napravili pažljivo diktirani recepti.
Mrzela je to što ne može da dođe u kontakt sa ljudima koji su jeli hranu u čijem
je spremanju pomagala. Mrzela je da po osam do deset sati bude zaglavljena u
vrelim kuhinjama bez prozora, gde su je samo povici konobara i lupanje
lonaca podsećali da nije u paklu. Ništa od ovoga nije postojalo u njenoj
romantičnoj fantaziji o tome kakav će njen život biti kada postane svetski
poznat kuvar. Ono što ju je još više iznenadilo, bilo je koliko je uživala u
konobarisanju i šankerisanju kada je mogla da ćaska sa klijentima i drugim
poslužiteljima, a kasnije, kada je postala pomoćni generalni direktor, staranje
da sve radi kako treba. To je bilo vreme prevrata za Emi, vreme kada je
redefinisala ono što želi od svoje karijere i od svog života i sada je shvatala
da je bila zrela da je ubere neko kao Dankan. Bilo je skoro sasvim razumljivo
zašto je tako odmah pala na Dankana te večeri na after-partiju dobrotvorne
priredbe Mladih prijatelja nečega ili nečeg drugog, što je bila jedna od
desetak priredbi na koje ju je Adrijana odvukla te godine.
Emi ga je primetila satima pre nego što joj prišao, iako i dalje nije mogla
reći zašto. Možda zbog njegovog nagužvanog odela i olabavljene kravate, koji
su bili ukusno konzervativni, stručno upareni i toliko različiti od vrećastih
kuvarskih uniformi na koje se navikla. Ili možda zbog toga što je izgledalo kao
da poznaje svakoga i što je nudio tapkanje po leđima, poljupce u obraz i
povremeno, galantne naklone sadašnjim i budućim prijateljima. Ko je još bio
toliko pun samopouzdanja? Ko je mogao sa takvom lakoćom da se kreće među
toliko ljudi, a da ne deluje ni najmanje nesigurno? Emin pogled pratio ga je po
sobi, isprva suptilno, a zatim sa takvim intenzitetom koji ni ona sama nije
razumela. Tek kada se većina profesionalne mase nije razišla na kasne večere
ili rano leganje i kada je Adrijana odlepršala sa muškarcem za taj dan, Dankan
se pojavio pored nje.
"Ćao, ja sam Dankan." Bočno je uklizao između njene stolice i praznog
mesta pored nje, desnom rukom se naslanjajući na bar. "Oh, izvini. Evo,
upravo sam odlazila." Emi je skliznula unazad sa stolice postavljajući je
između njih.
On se nasmešio. "Ne želim tvoje mesto."
"Oh, uh, izvini."
"Želim da ti platim piće.
"Hvala, ali ja sam upravo, uh..."
"Krenula. Da, to si već rekla, ali nadam se da te mogu ubediti da ostaneš još
malo duže."
Šanker se materijalizovao sa dve čaše martinija, majušne u poređenju sa
onim veličine akvarijuma Za ribe koje su servirali u većini lokala. U jednoj je
bila bistra tečnost, u drugoj zamućena, a obe sa po jednom ogromnom, zelenom
maslinom na čačkalici.
Dankan je čašu u svojoj levoj ruci odgurao do nje, držeći je za sam donji
kraj nožice, dok su njegovi prsti pritiskali zaravnjenu staklenu osnovu. "Obe su
votka. Ova je obična, a ova je" - dok je gurao desnu ruku primetila je kako su
njegovi nokti bili čisti i beli, koliko je meko i negovano delovala koža oko
njegovih noktiju - "ekstra mešana. Koja ti se više sviđa?"
Zaboga! Mislite da bi to bilo dovoljno da aktivira bilo čiji senzor za
ljigavce. ali neeeeee, ne i Emin. Dankan joj je bio sasvim očaravajuć, a kada
ju je nekoliko trenutaka kasnije pozvao, rado je pošla kući sa njim. Naravno,
nije spavala sa njim to veće, ni sledećeg vikenda, ni vikenda posle tog. Ipak je
bila sa samo dva muškarca pre njega (francuski kuvar se nije računao -
planirala je da ima seks sa njim sve dok nije svukla njegove ekstra uske, bele
bokserice i otkrila tačno šta je Adrijana mislila kada je rekla da će Emi
"jednostavno znati" kada se suoči sa neobrezanom situacijom), a obojica su
bili dugoročne veze. Bila je nervozna. Njena čednost, nešto na šta je Dankan
tek trebalo da naiđe kod devojke, pojačala je njegovu odlučnost i Emi je
natrapala, poprilično nesvesno, na koncept tvrdog pazara. Što je više odlagala,
to ju je on više jurio i na taj način su njihovi kontakti počeli da liče na vezu.
Bilo je romantičnih večera u gradu i večera pod svećama kod kuće i velikih,
svečanih, nedeljnih doručaka u popularnim bistroima u centru. On je zvao
samo da se javi, slao joj je gumene mede i činijice kikiriki-butera u školu,
danima unapred ju je pozivao da izađu samo da bi se osigurao da ne napravi
druge planove. Ko bi mogao predvideti da će sva ta sreća pet godina kasnije
škripeći zakočiti do mirovanja, da će ona dobiti tako ciničnu crtu, da će
Dankan izgubiti pola svoje kose i da će se oni, par koji najduže traje među
svim njihovim prijateljima, srušiti kao zamak od peska na prvi dašak tropskog
povetarca?
Emi je postavila ovo pitanje svojoj sestri čim se javila na telefon. Otkada ju
je Dankan šutnuo, Izi je zvala duplo češće nedeljno nego inače; ovo je bio
četvrti put za dvadeset četiri sata.
"Da li si zaista upravo uporedila svoju vezu sa zamkom od peska, a
navijačicu sa tropskim povetarcem?", upitala je Izi.
"Hajde Izi, budi ozbiljna na sekund. Da li si ikada mogla predvideti da će se
ovo desiti?"
Nastala je pauza dok je Izi razmišljala o njenim rečima. "Pa, nisam sigurna
da je baš tako."
"Kako?"
"Pričamo u krugovima, Em."
"Onda budi otvorena sa mnom."
"Samo kažem da ovo nije sasvim i potpuno iz levog polja", reče Izi nežno.
"Ne znam na šta misliš."
"Kada kažeš da se sve srušilo na prvi znak druge devojke, nisam baš sigurna
da je to sasvim tačno. Naravno, tačnost nije bitna. Bez obzira na to, on je idiot
i budala i nije čak ni blizu tvoje lige."
"Okej, dobro, znači nije bio bas prvi znak. Svako zaslužuje drugu šansu."
"To je istina, ali šestu ili sedmu?"
"Vau. Nemoj sada da se suzdržavaš, Izi, reci mi šta zaista misliš"
"Znam da zvuči grubo, Em, ali to je istina. Moram li da te podsećam na
Dankanovo zapanjujuće vladanje engleskim jezikom? Bio je pravi leksikon."
Nije se moglo poreći da je Dankan bio pravi majstor sa rečima kada je
trebalo da objasni svoje indiskrecije. Zajedno sa Li i Adrijanom, Izi je
podržavala Emi kroz više Dankanovih "grešaka", "loših procena", "previda",
"nezgoda", "omaški" i (što su svi najviše voleli) "ponovljenih pogrešaka",
nego što je iko želeo da pamti. Emi je znala da su njena sestra i prijateljice
mrzele Dankana zato što ju je gurao kroz cediljku; njihovo neodobravanje je
bilo očigledno, a nakon prve godine i vrlo vokalno. Ali ono što one nisu
razumele, što nikako nisu mogle razumeti, bilo je osećanje koje se javljalo
kada bi njegove oči pronašle njene na prepunoj žurci. Ili kada bi je pozvao
pod tuš i istrljao je morskom solju sa mirisom krastavca, ili kada bi prvi ušao
u taksi da ona ne bi morala da se pomera preko zadnjeg sedišta, ili kako je
znao da naruči njene rob nice od tunjevine sa ljutim sosom, ali da nisu hrskave.
Takve sitnice su činile svaku vezu, naravno, ali Izi i devojke jednostavno nisu
mogle znati kakav je osećaj kada Dankan skrene svoju nemirnu pažnju ka tebi i
zaista se koncentriše, barem na nekoliko trenutaka. To je činilo da sva ostala
drama deluje kao beznačajna buka, što je tačno ono što ju je Dankan uveravao
da jeste - nevino flertovanje, ništa više.
Koja glupost!
Sada se naljutila samo razmišljajući o tome. Kako je, zaboga, mogla
prihvatiti njegovu racionalizaciju da je to što se onesvestio na kauču neke
devojke razumljivo? Do đavola, bilo je sasvim razumno - kada neko popije
onoliko viski ja koliko je on popio! O čemu je mogla razmišljati kada je
pozvala Dankana nazad u krevet pre nego što je utvrdila prihvatljivo
objašnjenje za poprilično uznemiravajuću poruku od "stare porodične
prijateljice" koju je čula na njegovoj govornoj pošti? A ni ne pominjimo čitav
debakl koji je zahtevao hitan odlazak kod ginekologa, gde je, hvala bogu, sve
bilo dobro, osim doktorovog mišljenja da je Dankanova "nebitna, mala
kvržica" najverovatnije nedavno stečena, a ne, kao što je Dankan insistirao,
reakcija iz dana na koledžu?
Zvuk Izinog glasa je prekinuo njene misli.
"I ja to ne govorim samo zato što sam ti sestra, što jesam, niti zato što sam
obavezna da to kažem, što apsolutno jesam, već zato što iskreno verujem u to:
Dankan se nikada neće promeniti i vas dvoje ne biste bili, niti ste mogli - ni
sada, ni bilo kada, biti srećni zajedno."
Jednostavnost toga joj je skoro oduzela dah. Izi je, dvadeset meseci mlađa
od Emi, a fizički skoro njen klon, još jednom dokazala da je mirnija, mudrija i
zrelija. Koliko dugo je Izi imala to mišljenje? I zašto, tokom svih beskonačnih
ženskih razgovora o Izinom nekada dečku sada mužu Kevinu, ili njihovim
roditeljima, ili Dankanu, Izi nikada nije tako jasno izrekla ovu najosnovniju
istinu?
"To što ti nikada ranije nisi čula ne znači da ja to nikada ranije nisam rekla.
Emi, sve smo ti to rekle. Govorile smo ti. Bilo je kao da si privremeno
poludela na pet godina."
"Baš si srce. Kladim se da bi svi voleli da imaju sestru kao što si ti."
"Molim te. I ti i ja znamo da si serijski monogamista i da ti je teško da
odrediš sebe van veze. Zvuči poznato? Zato što, ako mene pitaš, to baš zvuči
kao mama."
"Hvala ti za to izvrsno tumačenje sa strane. Možda me možeš prosvetliti i
kako sve ovo utiče na Otisa? Sigurna sam da raskidi mogu biti razarajući i za
papagaje. Kad bolje razmislim o tome, verovatno bi trebalo da ga odvedem na
savetovanje. Bože, bila sam toliko egocentrična. Ta ptica pati!" Iako je Izi sada
radila kao stalna babica i ginekolog u bolnici Univerziteta u Majamiju,
nakratko je flertovala sa psihijatrijom i retko kada se uzdržavala od
analiziranja bilo čega na šta bi naišla, bilo da je to biljka, osoba ili životinja.
"Šali se koliko god hoćeš, Em. Uvek si se sa svim stvarima nosila tako što
si ih ismevala i ne kažem da je to najgori pristup. Samo bih te molila da
provedeš malo vremena sama. Usredsredi se na sebe - radi šta hoćeš, kada god
hoćeš, a da ne moraš da uzimaš bilo čiji raspored u obzir."
"Ako samo počneš o onim glupostima da dve polovine ne čine celinu, ili
tako nešto, ispovraćaću se."
"Znaš da sam u pravu. Odvoj malo vremena samo za sebe. Ponovo nađi
centar svog poimanja sebe. Ponovo otkrij ko si ti."
 "Drugim rečima, budi sama." Lako je njoj da savetuje iz naručja muža koji
je voli, pomislila je Emi.
"Zar to zaista zvuči toliko užasno? Imala si jednu za drugom vezu bez pauze
od svoje osamnaeste "Ono što nije rekla je bilo očigledno: A to nije ispalo baš
najbolje.
Emi je uzdahnula i pogledala na sat. "Znam, znam. Cenim tvoj savet, Izi,
zaista ga cenim, ali moram da idem. Li i Adrijana me izvode na veliku bolje ti
je bez njega večeru i moram da se spremim. Da pričamo sutra?"
"Zvaću te iz bolnice na mobilni kasnije večeras, negde posle ponoći, kada
se stvari uspore. Popij nešto večeras, važi? Idi u klubove. Poljubi stranca.
Samo, molim te, nemoj upoznati svog sledećeg dečka."
"Pokušaću", obećala je Emi. Upravo tada, Otis je četiri puta za redom
zakreštao istu reč.
"Šta govori?", upitala je Izi.
"Gaćice. Stalno govori gaćice."

Prvi put otkad se Li doselila u zgradu, Adrijana je pre nje stigla u hodnik.
To je uradila zbog nužde: Adrijana se vratila sa opuštajućeg dana u salonu -
sastanak sa zgodnim strancem je bio ugovoren za sledeći vikend - samo da bi
otkrila da su njeni roditelji skoro zauzeli stan. Iskreno govoreći, to jeste bio
njihov stan, ali budući da su svraćali samo na nekoliko nedelja godišnje,
osetila je da je opravdano da o njemu razmišlja kao o samo svom stanu, u kom
su oni bili gosti. Nemogući gosti čijeg se dolaska plašila. Ako im se nisu
sviđale autentične kože zebri koje je odabrala da zamene njihove dosadne
orijentalne tepihe, ili to što je uredila da sva svetla, zastori i elektronska
oprema rade na daljinski, to nije bio njen problem. I niko, čak ni njeni
roditelji, nije mogao da tvrdi da mu se više sviđaju njihovi ručno klesani,
specijalno uvezeni, italijanski tuš i kada, nego ultramoderni tuš sa širokim
rasprskavanjem, sauna i parna soba, kojima je zamenila njihov tuš u glavnom
kupatilu. To barem ne bi mogla da tvrdi nijedna normalna osoba. I upravo zato
je Adrijana morala da se obuče i pobegne što je pre moguće: Za četiri kratka
sata, njeno uglađeno utočište je postalo bitkama ispunjen prsten pakla.
Nije da ih nije volela, naravno. Njen papa je postajao stariji i u ovoj fazi
svog života, znatno mekši nego što je bio dok je Adrijana odrastala. Delovao
je kao da drage volje prepušta svojoj ženi da vuče konce i retko kada je
insistirao na bilo čemu osim na svojoj večernjoj kubanskoj cigari i na tradiciji
da se sva njegova deca - troje od prve žene, troje od druge i Adrijana sa
trenutnom, svi su nadali i poslednjom, ženom - sastanu na okupljanju u Rio de
Žaneiru tokom nedelja pre i posle Božića. Ispostavilo se da za njenu majku
važi suprotno. Iako je gospođa De Suza bila opuštena i prihvatala je
Adrijanine tinejdžerske godine i sve eksperimentisanje sa seksom i drogama,
njen liberalni stav se nije proširio na neudate dvadesetdevetogodišnje ćerke -
naročito na one čija sklonost seksu i drogama više nije mogla da se nazove
"eksperimentalnom." Nije da ona nije razumela dobar život; ipak je bila
Brazilka. Jelo (bez masti sa što manje kalorija), piće (boca za bocom skupog,
belog vina), ljubav (kada nikako ne može odglumiti još jednu glavobolju) - to
su bile stvari koje čine samu suštinu života. Koje se, naravno, rade samo pod
određenim okolnostima: kada si bezbrižna mlada devojka, a onda ponovo tek
nakon što pronađeš i osvojiš odgovarajućeg muža. I ona je putovala, bavila se
manekenstvom i išla na žurke u svojim mladim godinama - Žizel svoje
generacije, još su govorili ljudi. Ali Kamila de Suza je uvek upozoravala
Adrijanu da su muškarci (malo) manje prolazni od dobrog izgleda. Kada je
napunila dvadeset tri godine, osigurala je sebi fantastično bogatog muža i
stvorila je predivnu malu devojčicu. Tako to treba da bude.
Od same pomisli da treba da sluša majčinu priču naredne dve nedelje,
Adrijana je dobijala vrtoglavicu. Ispružila se na blago ulegnutoj sofi u hodniku
i u mislima prešla svoju strategiju. Ostati zauzeta tokom dana, doći kući kasno,
ili uopšte ne doći i u svakoj mogućoj prilici ih uveriti da su njene energije - da
ni ne pominjemo pozamašni fond novca - usmerene na pronalaženje valjanog
muža. Ako bude pažljiva, nikada neće saznati za zlovoljnog britanskog rokera
koji je živeo u Ist Viliđžu u zgradi bez lifta, ili za seksi hirurga sa ordinacijom
na Menhetnu i ženom i decom u Greniču. Ako bi bila pedantna, možda ne
otkriju ni predivnog Izraelca koji je tvrdio da gura papire u izraelskoj
ambasadi, ali koji je, Adrijana je bila sigurna, radio za Mosad.
Liin hrapavi glas - jedna od svega nekoliko prirodno seksi stvari kod nje,
što joj je Adrijana stalno govorila, mada ona nije slušala - prekinuo je njene
misli. "Vau", uzdahnula je Li. "Izgledaš naročito dobro večeras, čak i za sebe."
"Hvala, kerida, moji roditelji su došli u grad pa sam morala da im kažem da
imam sastanak sa argentinskim biznismenom. Mama je bila toliko srećna što to
čuje da mi je pozajmila jednu od svojih Valentinovih kreacija." Adrijana je
prešla dlanovima niz svoju kratku, crnu haljinu i napravila okret. "Zar nije
fabulozna?"
Haljina je zaista bila prelepa - svila kao da je znala gde da skrene a gde da
se graciozno nabora; mada, Adrijana bi izgledala divno čak i u crvenom,
kariranom stolnjaku. Kada su muškarci pričali o Adrijani svojim prijateljima,
posezali su za klišeima koji je nisu najbolje objašnjavali. Govorili su o njenim
dugim nogama, tvrdoj guzi, zaobljenim kukovima, čvrstim grudima, talasastoj
kosi i mekoj koži, ali su nešto teže objašnjavali šta ju je tačno činilo tako
prirodno seksi. Nikada muškarac nije dočarao kakav je osećaj gledati vrh
njenog jezika kako klizi preko njene zrele gornje usne, ili koliko je erotično
bilo gledati plavu kosu kako prelazi preko kože, tako zlatne da je delovala kao
da je stalno osunčana. Nisu mogli da opišu kako su se njen donji deo leđa i
gornji deo butina stapali u jedno, ili kakav su osećaj imali kada bi ovo nežno,
senzualno, krajnje ženstveno biće pogledalo u njih kroz poluzatvorene kapke,
pogledom koji je u isto vreme bio i ranjiv i predatorski.
Što ne znači da Adrijana nije bila svesna svog efekta. Tu moć je osećala u
kostima, tu sposobnost da utiče ne samo na muškarce već i na svakoga ko je
bio impresioniran njenom izvrsnošću, osećala je to kao što osećamo hladne
temperature pre nego što izađemo napolje. Nije bilo do toga kako su je drugi
definisali, već do toga kako je ona definisala sebe: Iznad bilo kojih drugih
mana, talenata ili veština, Adrijana je bila naprosto božanstvena. Ono što niko
drugi nije mogao da razume je kako joj neiscrpno pouzdanje u sopstveni izgled
nije donelo magični ključ sreće, a trebalo je da dođe na koledž da bi upoznala
devojke koje su vremenom uspele da iza laserski oštrih jagodica vide i
nesigurnosti koje su je mučile. Zategnuti stomačić je mogao privući muškarce
na prvu loptu, ali izgleda da nije mogao da ih zadrži zainteresovanim. Plemići
i profesori su bili zadivljeni njenim izgledom, ali to nije osiguravalo bliska
prijateljstva ni dobre ocene, niti bilo šta drugo što je dolazilo uz pomoć prave
povezanosti i truda. I nije bio potreban doktorat iz psihologije da bi se videlo
da Adrijanina lepota nije inspirisala njene roditelje da se zaista zainteresuju za
njen život osim za koga i kada će se udati.
"Fabulozna je", reče Li.
"Hajde, krenimo pre nego što siđu dole i vide da sam sa tobom, a ne sa
nekim južnoameričkim igračem pola."
"Mislila sam da on treba da je biznismen?"
"Šta bilo."
 Taksi je puzao kroz Trinaestu ulicu brzinom glečera, zaglibljen u subotnjem
saobraćaju u centru, koji je činio da nekoliko blokova deluje dugo kao da se
vozite gradskim prevozom iz Nju Džerzija. Devojkama bi bilo potrebno samo
deset minuta da prepešače od svoje zgrade u donjem delu Pete do Vest Vilidža,
ali nijednoj od njih nije ni padalo na pamet da tabana. Naročito je Adrijana
delovala kao da rizikuje povredu i moguću paralizu ako bi samo i pomislila da
prepešači više od par pažljivo određenih metara.
Dok su stigle ispred Vejverli ina, Emi je svakoj od njih poslala poruku već
šest puta.
"Gde ste dosad?" šišteći je šaputala Emi dok su se devojke provlačile kroz
mala prednja vrata. Naslanjala se na hostesin sto i mahala u njihovom pravcu.
"Neće da me puste ni da sednem za bar bez vas."
"Mario, tako si nevaljao dečak!" mrmljala je Adrijana, ljubeći u oba obraza
zgodnog muškarca neodređenog etniciteta. "Emi je moja prijateljica i moj gost
na večeri. Emi, upoznaj Marija, čoveka iz legende."
Upoznavanje i poljupci - vazduh, obraz i ruka - razmenjeni su pre nego što
su devojke otpraćene u prostoriju iza i postavljene za sto za troje. Restoran
nije bio prepun kao inače zato što je većina njegovih stalnih bukadžija bila u
Hemptonima zbog vikenda Dana sećanja, ali je i dalje bio prilika za
fantastično posmatranje ljudi.
"Čovek iz legende?", upitala je Emi, kolutajući očima. "Da li si ozbiljna?"
"Muškarce treba maziti, kerida. Ne znam koliko sam puta pokušala vas dve
da naučim tome. Oni ponekada zahtevaju nežan dodir. Naučite kada da koristite
čvrstu ruku, a kada da je pokrijete somotom i biće vaši zauvek,"
Li je uzela nekoliko nikoreta. "Uopšte nemam pojma o čemu govoriš."
Okrenula se ka Emi. "Da li uopšte i govori engleski?"
Emi je slegnula ramenima. Navikla je na tajne koje je Adrijana godinu za
godinom pokušavala da saopšti. Bile su kao lepe male bajke: zabavno ih je
slušati, ali su u stvarnom životu bile naizgled neupotrebljive.
Adrijana je naručila turu votka-gimleta tako što je uhvatila konobarevu ruku
među svoje i rekla: "Donećeš nam tri moja omiljena, Nikolas." Zavalila se da
bi razgledala masu. Još je bilo pomalo rano - neće početi baš da zuji do
ponoći ili tu negde, dok ne budu otišli svi koji su tu prvi put i svi koji traže
poznate face i kada redovni budu mogli da započnu pravo pijenje i druženje -
ah za sada, grupa ljudi iz medija i zabave od trideset i nešto godina delovala je
srećno i privlačno. Ne toliko privlačno kao ona, naravno, ali dovoljno dobro
sastavljena.
"OK, devojke, zašto to ne bismo maknule sa puta kako bismo mogle da
uživamo u jelu?", upita Emi čim je Nikolas doneo njihova pića.
Adrijana je vratila pažnju na društvo za stolom. "Šta da maknemo sa puta?"
Emi podiže čašu. "Zdravicu koju će jedna od vas neizbežno izgovoriti kako
bi me podsetila kako mi je mnogo bolje bez Dankana. Nešto o tome kako je
biti singl fabulozno. Ili kako sam ja mlada i lepa i kako će muškarci lupati na
moja vrata. Hajde, hajde samo da to obavimo i nastavimo dalje."
"Ja ne mislim da ima bilo čega tako sjajnog kada si sam", reče Li.
"I, iako sasvim sigurno jesi lepa, kerida, ne bih rekla da si sa skoro trideset
baš tako mlada", nasmešila se Adrijana.
"Sigurna sam da ćeš s vremenom upoznati nekoga predivnog, ali muškarci
ovih dana izgleda ne lupaju ni na čija vrata", dodala je Li.
"Makar ne oni neoženjeni", reče Adrijana.
"Zar ima onih koji nisu oženjeni?", upita Li.
"Gejevi nisu."
"Barem ne još. Ali će uskoro verovatno to biti. A onda uopšte neće biti
neoženjenih muškaraca."
Emi je uzdahnula. "Hvala, društvo. Vi uvek znate tačno šta da kažete. Vaša
beskrajna podrška mi neizmerno znači."
Li je odlomila komad hleba i zavrtela ga po maslinovom ulju. "Šta Izi ima
da kaže na sve to?"
"Pokušava to da ne pokaže, ali ja znam da je apsolutno oduševljena. Ona i
Dankan se nikada nisu preterano voleli. Plus, opsednuta je idejom da ja,
citiram, "ne znam da se definišem osim ako sam u vezi", kraj citata. Drugim
recima, njena uobičajena psihotrućanja."
Adrijana i Li razmenile su potvrđujuće poglede.
"Šta?", upita Emi.
Li je zurila u tanjir, a Adrijana je izvila svoje savršene obrve, ali nijedna
nije progovorila ni reč.
"Oh, ma hajde! Nemojte mi reći da se slažete sa Izi, Ona nema pojma o
čemu priča."
Li se pružila preko stola i potapšala Emi po ruci. "Da, draga, naravno. Ona
ima muža koji je bezumno zaljubljen u nju, mnoštvo hobija na otvorenom i
medicinsku diplomu. Da li sam zaboravila nešto? Oh, da, primljena je za
stalno u bolnici koja joj je bila prvi izbor i sada je kandidat da postane šef
osoblja - godinu dana ranije nego što je očekivano. Sasvim si u pravu... zvuči
užasno nekompetentno da deli malo sestrinskih saveta."
"Skrenuli smo sa teme", ubaci se Adrijana. "Ne bih da budem ona taktična
ovde, ali mislim da je Li samo pokušavala da kaže da je Izi možda u pravu."
"U pravu?"
Adrijana klimnu glavom. Jeste prošlo mnogo vremena od kada si bila
sama."
"Da, kao... čitava večnost?" dodala je Li. "Mada to nije nužno loše. Samo
što je, sasvim slučajno, istina."
"Vau. Je l’ ima još nešto što vas dve jedva čekate da mi kažete?" Emi privi
meni na grudi. "Nemojte sada da prećutite."
"Pa..." Adrijana pogleda u Li.
"Samo reci.", klimnula je Li.
"Nisam to ozbiljno mislila", reče Emi dok su joj se oči širile. "Postoji
nešto?"
"Emi, kerida, to je kao veliki, beli nosorog u sobi."
"Slon."
Adrijana je mahnula rukom. "Kako god. Veliki, beli slon. Imaš skoro trideset
godina..."
"Hvala što to ponovo pominješ."
"...a bila si samo sa tri muškarca. Tri! Teško je poverovati, a ipak je istina!"
Devojke su se ućutale dok je Nikolas postavljao njihova zajednička
predjela na sto. Porcija tunjevine u tartar-sosu sa avokadom i prepun tanjir
ostriga. Činilo se da je spreman da primi njihove narudžbine, ali je Emi stavila
obe ruke na meni i zurila u njega. On se, poražen, odgegao od stola.
"Vas dve ste neverovatne. Sedite ovde dvadeset minuta govoreći mi kako ne
znam da budem sama, a onda promenite uloge - bez ikakvog upozorenja - i
kažete da nisam izlazila sa dovoljno ljudi. Da li čujete sebe?"
 Li je iscedila krišku limuna preko ostriga i pažljivo izvukla jednu iz školjke.
"Ne izlazila. Nisi spavala sa dovoljno ljudi."
"Oh, ma hajde! U čemu je razlika?"
Adrijana naglo udahnu. "Upravo to, moja draga prijateljice, i jeste problem.
U Čemu je razlika? Između izlaženja i nasumičnog seksa? O, moj bože, imamo
mnogo posla da obavimo."
Emi je pogledala u Li tražeći pomoć, ali je Li klimnula slažući se. "Ne mogu
da verujem da govorim ovo, ali moraću da se složim sa Adrijanom. Ti si
serijski monogamista i posledica toga je da si bila samo sa troje ljudi u bitnom
smislu. Mislim da Adi govori - ovde je mogla da umuva jednu upotrebu
omraženog nadimka zato što je Adrijani pažnja bila odvučena na više frontova
zbog hrane, pića i razgovora o seksu -"da bi neko vreme trebalo da budeš
sama. A biti sama znači izlaziti sa različitim ljudima, otkrivati ko i šta ti
najviše prija i, iznad svega, malo se zabaviti."
"Dakle, ono što vi u stvari govorite - budimo iskrene ovde - jeste da bi se
trebalo više kurvati naokolo", reče Emi.
Li se nasmešila kao ponosni roditelj. "Da."
"A ti?", okrenu se Emi ka Adrijani, koja je spojila dlanove i nagnula se
napred.
"To je tačno ono što govorim."
Emi je uzdahnula i zavalila se u stolicu. "Slažem se."
U isto vreme, skoro istim tonom koji izražava nevericu, Li i Adrijana su
upitale: "Slažeš se?"
"Naravno. Imala sam malo vremena da se preispitam i došla sam do istog
zaključka. Postoji samo jedan logičan način da nastavim dalje: imaću seks sa
nasumično odabranim muškarcima. Sa svim vrstama, veličinama i bojama
nasumičnih muškaraca. Sve vrste seksa, kad smo već kod toga." Zastala je i
pogledala Adrijanu. "Nivo mog planiranog kurvanja će vas učiniti ponosnim."
Adrijana je zurila u nju i pitala se da li je dobro čula svoju prijateljicu.
Zaključila je da ju je dobro čula, ali da joj je sigurno negde usput promakao
sarkazam - ova izjava je bila nezamisliva. Rekla je ono što je uvek govorila
kada nije imala pojma šta drugo da kaže. "Fabulozno, kerida. Stvarno
fabulozno. Sviđa mi se čitava ideja."
Li je upotrebila nož da nagura parčence tune i krastavca na viljušku i
elegantno ih je prinela do usta. Tiho hrskanje, nekoliko žvakanja i progutala je.
"Emi, draga. Samo smo se šalile, znaš. Mislim da je sjajno što nisi bila sa
mnogo muškaraca. Kada neko pita sa koliko si muškaraca spavala, ti čak ne
moraš da deliš ni sa tri! Pa zar to nije lepo? Da ne moraš da lažeš!"
"Stvarno se ne šalim u vezi sa ovim", reče Emi. Ostvarila je kontakt očima
sa konobarem koji je prolazio i naručila je tri čaše šampanjca kada je prišao.
"Ovo je početak mog novog života i, verujte mi, odavno je trebalo to da
uradim. Prva stvar koju ću uraditi u ponedeljak ujutru je da zovem kuvara
Mesija i da mu kažem da prihvatam posao. "Koji posao", mogle biste se vi
zapitati. Onaj za koji hoće da mi plate ogromnu svotu novca i da mi daju
ogroman budžet za troškove kako bih mogla da putujem svuda po svetu,
odsedam u najfinijim hotelima i da jedem u najboljim restoranima, kako bih
dobila inspiraciju. Inspiraciju!
Za nove ideje za meni. Da li ste ikada čuli za nešto tako besmisleno? A ko je
prokleti idiot koji poslednja dva meseca govori "ne", zato što ne želi da
napusti svog jadnog, usamljenog dečka? Iskreno vaša. Nisam želela da se
jadni, mali Dankan oseti napušteno i nevoljeno dok ja letim na neko fabulozno
mesto. Zato - da, zvaću ga i prihvatiću taj posao, a onda ću se tucati sa svakim
singl, usamljenim, privlačnim muškarcem kog upoznam. Sa stranim, seksi,
lepim muškarcima. I mislim bukvalno sa svakim. Kako vam to zvuči, devojke?
Prihvatljivo?" Konobar se vratio sa njihovim šampanjcem. "Zato, molim vas,
nazdravimo."
Adrijana je ispustila zvuk koji bi se kod bilo koga manje lepog mogao
nazvati samo graktanje, ali kada je dolazio od nje, zvučao je egzotično i
ženstveno. Obe devojke su se okrenule i pogledale je, a ona se iznenada
sneveselila. Adrijana nije bila sigurna da li je to zbog toga što je njena
prijateljica upravo objavila planove za veliku životnu promenu, dok se ona
već godinama bez truda penjala istom stazom. Možda se osetila čudno zato što
je bila ugrožena njena uloga džet-setera u toj grupi i lika koji ide na žurke, ili
je možda popila jedno piće više nego što je trebalo. Ali bilo je nešto u vezi sa
Eminom objavom što je za nju bilo vrlo uznemirujuće. A ako je postojao
osećaj na koji Adrijana nije navikla, onda je to bio osećaj uznemirenosti.
Podigla je čašu i na silu se osmehnula.
Emi je uzvratila osmehom i podigla ruku pokazujući "stop". "Postoji samo
jedan uslov. Hoću društvo."
"Društvo?" upita je Li. Ugrizla je donju usnu, hvatajući malo kože između
zuba. Delovala je nervozno. Adrijana se pitala zašto je ta devojka ovih dana
uvek delovala nervozno, naročito kada joj je sve išlo tako lepo.
"Da. Društvo, Voljna sam da se potpuno podroljim, ako ti", Emi je prstom
pokazala na Adrijanu, "pristaneš da imaš posvećenu, monogamnu vezu. Sa
čovekom koga sama odabereš, naravno."
Adrijana je udahnula. Izvela je jedan od svojih omiljenih pokreta, koji se
sastojao od odsutnog dodirivanja usana vrhom prsta, koji bi zatim otklizao do
tačke tačno ispod njenog levog uveta. Kao što je i znala da hoće, to je
četvoricu muškaraca za okolnim stolovima nateralo da zure, a Nikolasa da
dođe trčećim korakom. Osetila je to poznato ushićenje oduševljenja, taj mali
trzaj uzbuđenja koji se javljao kada bi je ljudi posmatrali. Devojke su naručile
glavno jelo, još jednu rundu pića i tanjir makarona od gomoljica sa sirom, koji
bi podelile.
"Dakle? Šta kažete?" upitala je Emi.
"Da li te je moja majka nagovorila na ovo?"
"Da, draga. U potpunosti je ideja tvoje mame da ja padnem u krevet sa
svakim muškarcem kog upoznam u narednih godinu dana, samo da bi ti pristala
da izlaziš sa samo jednom osobom. Ona je pametnica", reče Emi.
"Hajde, ljudi, budimo ozbiljni na trenutak." Li uzdahnu. "Ni jedna od vas
neće to izvesti do kraja, zato, možemo li promeniti temu? Emi, shvatile smo šta
si htela da kažeš. Ako želiš da uletiš glavom napred u još jednu vezu od pet
godina, to je tvoja privilegija. A Adrijana, veće su šanse da ćeš postati
astronaut nego da ćeš izlaziti sa jednim muškarcem. Sledeća tema."
"Nije da sam je izazvala da uradi nešto stvarno drastično, kao da se
zaposli..." Emi se iscerila.
Adrijana je s mukom uzvratila osmehom, iako joj je bilo teško da se smeje
samoj sebi, naročito kada su se šale ticale njene nezaposlenosti. Bilo da je
popila previše pića, ili da je u pitanju iritantni glas njene majke koji je
odzvanjao u njenoj glavi, ili su decenije razuzdanosti uzimale svoj danak, tek,
Adrijana se osetila iscrpljeno. "Vau. Igramo grubo, je T tako, kerida? Pa,
pogodi šta? Prihvatam tvoj izazov."
Bila je oduševljena šokiranim izrazima na licima svojih prijateljica.
"Ti - šta?" upita Emi, besno uvrćući pramen kose.
Liina čaša zastala je na pola puta do njenih usta. "Uradićeš to?"
 Njihova neverica je samo pojačala Adrijanino zadovoljstvo; bila je sasvim
sigurna da radi pravu stvar. "Rekla sam da ću to uraditi. Kada počinjemo?"
Emi odgrize kraj asparagusa. "Ja kažem da uzmemo dve nedelje da utvrdimo
uslove. Do kraja sledećeg vikenda, složićemo se oko plana?"
Adrijana je klimnula glavom. "Dogovoreno. A to će i tebi dati šansu",
mahnula je svojom čašom šampanjca ka Li, "da razmisliš šta će biti tvoja
odluka."
"Meni?" Liine nedavno očupane obrve se nabraše. "Odluka? Zašto? Nije
čak ni Nova godina. To što ste vas dve lude, ne znači da sam i ja."
Emi zakoluta očima. "Li? Molim te. Šta bi ona morala da promeni? Savršen
posao, savršen dečko, savršen stan, savršena porodica..." Emin glas je postao
nazalan i unjkav. "Marsa, Marša, Marša", pevala je. Mislila je da u isto vreme
i kompliment i jako smešno, da uporedi Li sa Maršom Brejdi, a Liin pogled
nezadovoljstva je odbacila kao trenutnu mrzovolju.
"Da, možda je tako", rekla je Adrijana, gledajući samo u Li. "Ali mora će
nešto da smisli. Možeš to da uradiš, zar ne, Li? Da se setiš jednog jedinog
aspekta svog života koji bi volela da promeniš? Nešto na čemu ćeš poraditi?"
"Naravno da mogu", reče Li, oštrije nego što joj se sviđalo. "Sigurna sam da
postoji milion stvari."
"Pa, imaš dve nedelje da odabereš jednu od njih, kerida", objavila je
Adrijana svojim hrapavim autoritativnim glasom, koji je obično rezervisala za
muškarce. "U međuvremenu, nazdravimo."
Emi je podigla čašu kao da je težine pera. "Za nas", objavila je. "Do
sledećeg leta ja ću se već prostituisati sa pola Menhetna, Adrijana će otkriti
radosti monogamije. A Li će... uraditi nešto."
"Živeli!" uzviknu Adrijana, ponovo privlačeći pažnju polovine restorana.
"Za nas."
Li je malodušno kucnula čašom. "Za nas."
"Mi smo, totalno, sasvim, kraljevski sjebane", nagnula se Emi i scenski
prošaputala.
Adrijana je zabacila glavu unazad, delom zbog oduševljenja, a delom po
navici, zbog efekta. Šampanjac je učinio da to čudno osećanje nestane. "Sto
posto sjebane", smejala se. "Naravno, to je igra rečima."
"Možemo li otići odavde pre nego što započnemo spiralu srama kakvu još
nijedna od nas još nikada nije spoznala? Molim vas?", preklinjala je Li.
Crveno vino koje im je Nikolas doneo na račun kuće počinjalo je da joj zadaje
glavobolju i znala je da je samo pitanje vremena - verovatno minuta, pre nego
što se njene prijateljice pretvore od šarmantno omamljenih u glasno pijane.
Adrijana i Emi su ponovo razmenile poglede i zakikotale se.
"Hajde, Marša", reče Adrijana klimavo se podižući u stojeći stav dok je
povlačila Liinu podlakticu. "Možda ćemo te i naučiti da se malo zabavljaš."
 AKO MISLIŠ DA JE PREVELIKI, NE ZASLUŽUJEŠ
GA

"Dođi u krevet, ljubavi. Skoro je jedan - zar ne misliš da je vreme da završiš

za danas?" Rasel je svukao svoju majicu i okrenuo se ka Li, oslanjajući glavu
punu crnih kovrdža na desnu ruku. Malo je protrljao čaršave i potapšao ih
levom rukom, što je trebalo da bude gest koji je dovodi u iskušenje, nešto
primamljivo, ali je Li uvek delovalo pomalo preteće.
"Imam samo još nekoliko strana. Da li ti smeta svetio? Mogu da se prebacim
u dnevnu sobu."
Uzdahnuo je i podigao svoju knjigu, Anatomija treninga snage. "Nije do
svetla srce, i ti to znaš. Smeta mi to što već nedeljama nismo zaspali zajedno.
Samo mi nedostaješ."
Njena prva pomisao je bila da on zvuči kao cmizdravo, bezobrazno dete;
ipak je ovo bio jedan od najtraženijih rukopisa te godine i bilo je od suštinske
važnosti da ga pročita pre sastanka o usvajanju, koji će se odigrati sutra ujutru.
Bilo je potrebno osam nemoguće dugih godina posvećenog rada kako bi
konačno - konačno! - došla nadomak pozicije starijeg urednika (na kraju
krajeva, u Bruk Harisu ih je bilo samo šestoro, a ona bi možda mogla biti
najmlađi od njih), a Rasel kao da je mislio da nakon godinu dana zabavljanja
ima pravo da upravlja čitavim njenim životom. Nije ona njega pitala da li
može da prenoći, nije se ona pojavila na njegovom pragu vraćajući se sa svoje
nedeljne partije pokera, sa dugim trepavicama koje idu gore-dole i sva u
fazonu "ljubavi, jednostavno sam morala da te vidim".
Sledeća misao - bila je najgroznija, najnezahvalnija kučka bez poštovanja
na ovom svetu što uopšte i razmišlja tako o Raselu. Sasvim sigurno nije bila
ovako odbojna pre godinu dana. Kada joj je prišao na promociji knjige koju je
Bruk Haris priredio u čast Bila Parselsa (koji je upravo napisao memoare o
godinama koje je proveo kao trener "Kauboja"), odmah ga je prepoznala. Nije
da je ikada gledala ESPN - nije, ali sa svojim dečačkim osmehom, rupicama
na obrazima i reputacijom jednog od najpoželjnijih neženja na Menhetnu, znala
je da treba da bude ekstra šarmantna kada se predstavio. Te večeri su pričali
satima, prvo na promociji, a zatim uz amstel u Pitovoj taverni. Bio je skoro
šokantno otvoren u vezi sa tim da mu se smučila scena izlaženja u Njujorku, da
je završio sa zabavljanjem sa modelima i glumicama i da je spreman da
upozna, po njegovim rečima, "pravu devojku", što je, naravno, nagoveštavalo
da je Li savršeni kandidat. Prirodno, ona je bila počastvovana njegovom
pažnjom; koja ne bi želela da je juri Rasel Perin? On je ispunjavao svaku
stavku na svakom spisku koji skicirala u proteklih deset godina, On je, po
svemu, bio upravo ona vrsta muškarca kakvu se nadala da će naći, ali nikada
nije mislila da će se to zaista i desiti.
Sada je bila ovde, godinu dana u vezi sa ovim predivnim muškarcem, koji je
sasvim slučajno i osetljiv, ljubazan, pažljiv i ludo zaljubljen u nju i sve što je
osećala je bilo da se guši. Svima ostalima u Liinom životu bilo je vrlo jasno
da je upoznala Onog Pravog; zašto to njoj nije bilo jasno? Kao da želi da
naglasi tu misao, Rasel je okrenuo njeno lice ka svom, pogledao je u oči i
rekao: "Li, srce. Mnogo te volim."
"Volim i ja tebe", odgovori Li automatski, bez trenutka oklevanja, iako bi
nepristrasni posmatrač - pa čak i potpuni stranac - mogao dovesti u pitanje
iskrenost ove izjave. Šta treba da radite kada neko ko vam se sviđa i veoma ga
poštujete, neko koga želite bolje da upoznate, nakon dva meseca inače
neobaveznih izlazaka, objavi da je zaljubljen u vas? Uradili biste isto što i
svaka osoba koja izbegava sukobe i odmah biste uzvratili sa "I ja tebe volim."
Li je mislila da će vremenom prihvatiti te reci, da će moći sa više ubeđenja da
ih izgovori kada se budu malo bolje upoznali. Uznemirilo ju je to što je godinu
dana kasnije i dalje čekala. Prisilila se da podigne pogled sa knjige i preuzela
je sirupasto - sladak glas. "Znam da je u poslednje vreme sve bilo grozničavo,
ali tako je svake godine, kao navijeno: čim kalendar pokaže jun, sve se
pretvori u haos. Obećavam da neće trajati večno."
Li je zadržala dah i čekala da on eksplodira (što se do sada još nije desilo),
čekala je da joj Rasel kaže da neće tolerisati da mu se obraća sa visine i da ne
voli što se ona postavlja kao da je ona roditelj, a on klinac koji je utrljao
kikiriki-buter u tepih.
Umesto toga, on se osmehnuo. I to nije bio osmeh ispunjen ogorčenošću ili
ravnodušnošću; bio je pravi, pun razumevanja i sasvim pokajnički. "Nisam
mislio da vršim pritisak na tebe, dušo. Znam koliko voliš svoj posao i želim da
uživaš u njemu dok možeš. Nemoj žuriti i dođi u krevet kad god budeš
spremna."
"Dok još mogu?" Liina glava se trgnu na gore. "Da li zaista ponovo povlačiš
to u jedan ujutru?"
"Ne, srce. Ne povlačim to ponovo. Savršeno si mi objasnila da San
Francisko nije u tvojim planovima za sada - ali bih stvarno voleo da ne budeš
tako uskoumna oko toga. To bi bila neverovatna prilika, znaš."
"Za tebe", rekla je Li, dureći se kao dete.
"Za oboje."
"Rasel, zajedno smo manje od godinu dana. Mislim da je malo rano da
počinjemo priču o zajedničkoj selidbi u drugi kraj zemlje." Nivo
iznerviranosti u njenom glasu ih je oboje iznenadio.
"Nikada nije prerano ako voliš nekoga, Li", rekao je ravnomernim i
smirenim glasom. Baš ta ravnomernost, koja joj se u početku toliko sviđala,
sada je mogla da je dovede do besa; njegovo odbijanje da se naljuti i njegovo
savršeno vladanje emocijama, terali su je da se zapita da li je on ikada čuo šta
ona priča.
"Hajde da ne pričamo o tome sada, OK?", pitala je.
Seo je i skliznuo do ivice kreveta, bliže uglu u koji je Li smestila svoju
udobnu stolicu za čitanje i lampu sa mekim belim svetlom. Preveliki jorgan -
koji je nedeljama tražila, testirajući svaku marku na tržištu zbog mekoće i
pufnastosti - skliznuo je na pod i oborio bonsai drvo sa noćnog stočića. Rasel
kao da to nije primetio. "Zašto ti ne bih napravio čaj?", upitao je.
Ponovo je Li osetila da mora da upregne svaku uncu snage volje da ne bi
vrištala. Nije želela da ide u krevet. Nije želela čaj. Samo je želela da on
prestane da priča.
Duboko je udahnula. Polako, da ne bude očigledno. "Hvala, ali stvarno sam
u redu. Samo mi daj još nekoliko minuta, okej?"
Gledao je u nju sa osmehom punim razumevanja pre nego što se iskobeljao
iz kreveta i zamotao je u medveđi zagrljaj. Osetila je da joj se telo koči; nije
mogla ništa protiv toga. Rasel je samo još jače zagrlio i ušunjao svoje lice u
krivinu njenog vrata, uglavljujući ga iznad njenog ramena, a ispod brade.
Njegova tek nikla brada je ogrebala njenu kožu i ona se uzvrpoljila.
 "Da li golica?" nasmejao se on. "Moj tata je uvek govorio da ću jednog dana
morati da se brijem dva puta dnevno, ali nikada nisam želeo da mu verujem.
"Idem da donesem vode. Hoćeš i ti?"
"Može", reče Li, iako je nije želela. Vratila je pažnju na rukopis i prešla je
pola strane kada je Rasel pozvao iz kuhinje.
"Gde držiš med?"
"Šta?", povikala je ona.
"Med. Pravim nam čaj i hoću da ga napravim sa toplim mlekom i medom.
Imaš li meda?"
Duboko je udahnula. "Nalazi se u kredencu iznad mikrotalasne."
Nekoliko trenutaka kasnije se vratio sa dve šolje u rukama i sa kesicom
njumans oun keksića sa komadićima čokolade među zubima. "Napravi pauzu,
ljubavi. Obećavam da ću te ostaviti na miru nakon ponoćne užine."
Ponoćne? pomisli Li za sebe. Sada je pola dva ujutru, a ja moram da
ustanem za pet i po sati. Da ni ne pominjem to što nema svako prirodno
zategnuto telo elitnog sportiste sa koledža i ne može da priušti sebi da žvaće
keksiće u svako doba.
Zagrizla je keksić i sedla se svih godina u svojim ranim i srednjim
dvadesetim kada je ovu scenu tako žarko želela: dečko koji je ludo zaljubljen u
nju, romantični piknik kasno uveče, udoban stan ispunjen svim stvarima koje je
volela. Tada je sve to delovalo skoro nemoguće, ili barem, vrlo udaljeno; a
sada je imala sve, samo što realnost nije stvarala osećaj kao fantazija.
Tek što je progutao keksiće i ne dovršivši čaj, Rasel se sklupčao oko
jorgana i ubrzo upao u intenzivno dubok i odmarajući san. Ko je još spavao
tako? To nikada nije prestalo da zapanjuje Li. On je tvrdio da je to zbog
detinjstva ispunjenog haosom, zato što je naučio da spava uz buku koju su
pravili dva roditelja, dve sestre, dadilja koja je živela sa njima i tri brbljiva
bigla12. Možda. Ali Li je smatrala da je to imalo više veze sa njegovom
čistom savešću i čistim načinom života i, ako bi bila sasvim iskrena, sa
činjenicom da njegov život i nije bio baš stresan. Koliko bi teško bilo spavati
kao beba kada vaša dnevna rutina uključuje dva sata vežbanja (sat treninga sa
tegovima i sat kardio-treninga) a isključuje kofein, šećer, konzervanse, belo
brašno i zasićene masti? Ako ste nedeljno snimali tridesetominutnu emisiju na
temu koju volite (sport) samim tim što ste muško i ako biste imali tim pisaca i
producenata koji sve to sastavljaju da biste vi samo pročitali? Ako biste imali
zdrave i produktivne veze sa porodicom i prijateljima, koji vas vole i dive
vam se samo zato što ste ono što jeste? To je bilo dovoljno da vam se smuči,
ili bar da postanete ogorčeni, što je, ako bi bila savršeno iskrena, Li često
osećala.
Noćas je to samo učinilo da Li očajnički poželi cigaretu. Nema veze što je
prestala pre skoro godinu dana, baš kada su ona i Rasel počeli da se
zabavljaju; nije prošao nijedan dan da nije žudela za finim, dugim uvlačenjem
dima, Pušači su uvek postajali poetični kada bi opisivali ritual, kako je veliki
deo zadovoljstva bilo otvaranje kutije, čupanje folije i izvlačenje aromatičnog
štapića. Tvrdili su da vole paljenje, trešenje pepela, osećaj da drže nešto
među prstima. To je sve bilo fino i dobro, ali ništa nije bilo kao sam čin
pušenja; Li je volela uvlačenje dima. Usnama povući filter i osetiti kako dim
teče preko vašeg jezika, niz vaše grlo i direktno u vaša pluća, značilo je
trenutno biti prebačen u nirvanu. Sećala se, svakog dana, kakav je osećaj bio
kada je prvi put uvukla dim, kada je nikotin uleteo u njen krvotok. Nekoliko
sekundi smirenosti i živahnosti zajedno, u baš pravom odnosu. A zatim bi spori
izdah – dovoljno jak da dim ne curi iz vaših usta, ali ne ni toliko energičan da
poremeti trenutak - kompletirao blaženo iskustvo.
Naravno, Li nije bila idiot i znala je za sve gadne mane svoje voljene
navike. Emfizem. Rak pluća. Bolesti srca. Visok pritisak. To što mora da
podnosi grafičke slike pocrnelih pluća u časopisima i zastrašujuće reklame sa
ljudima hrapavog glasa kojima je rađena traheotomija. Žuti zubi i nadimljena
kosa i požuteli gornji zglob njenog srednjeg prsta. Neprestano zvocanje njene
majke. Zlokobna predviđanja njenog doktora. Izluđujući u slučaju da nisi čula
glas koji su koristili potpuni stranci kada bi joj prilazili ispred zgrade u kojoj
radi kako bi nabrojali mnoge opasnosti pušenja. A onda i Rasel! Gospodin
"Moje telo je hram" ne bi nikada, nikada izlazio sa pušačem i to joj je vrlo
jasno stavio do znanja od prvog dana. To je bilo dovoljno da čak i
najposvećenijeg pušača natera da odustane i, nakon osam godina paklica na
dan užitka, Li se konačno predala. To je zahtevalo nadljudski trud i sposobnost
za izdržavanje nedelja mučnih žudnji, ali ona je istrajala. Do sada nije uspela
da se sasvim otarasi nikotina - neki bi rekli da je uspela samo da prebaci svoju
upornu zavisnost sa cigara na nikotinske žvake - ali bilo je "ni iz džepa, ni u
džep". Žvaka je neće ubiti u bliskoj budućnosti, barem se tako nadala, a ako je
i ubije, neka tako bude.
 Uzela je jednu više da bi došla do prave mere i odložila rukopis. Obično
nije bilo teško zadubiti se u dobru knjigu oko koje se prepiralo nekoliko
izdavačkih kuća, ali ova je delovala kao kuluk. Da li bi američka javnost
zaista želela da čita još jedan tom istorijske fikcije na osam stotina strana o
bivšem predsedniku iz prošlog veka? Već je bilo dosta. Sve što je želela bilo
je da se sklupča sa štivom za plažu i da se izgubi u nečemu što nije bilo tako
smrtno dosadno. Sve bi dala da je ovo Ponedeljak Veče Bez Ljudskog
Kontakta. Iscrpljene energije i bez volje da pročita ijednu reč o kampanji koja
se odigrala pre više od sto godina, Li je bacila rukopis u stranu i privukla svoj
mekbuk u krilo.
Često je bar jedan od njenih prijatelja bio na IM-u13 u dva ujutru, ali noćas
je sve bilo tiho. Li je brzo i efikasno prošla kroz sve svoje omiljene sajtove,
dok su njene oči skenirale strane tražeći informacije. Na cnn.com, napad
aligatora u južnoj Floridi. Na Yahoo!, demonstraciju kako napraviti korpu od
lubenice samo pomoću noža i netoksičnog markera. Na gofugyourself.com,
smešan članak o šiškama Toma Kruza i flovbi14. Na neimamnarcus.com,
obaveštenje o poboljšanoj isporuci sve kožne galanterije. Klik, klik, klik, klik.
Skenirala je najskoriju listu bestselera na Pablišers vikli, kliknula da podrži
besplatne mamograme na sajtu za borbu protiv raka dojke i proverila je da li
je njena direktna uplata prošla na chase.com. Nakratko je razmišljala da li da
proven simptome opsesivno-kompulsivnog poremećaja na WebMD, ali je
odolela. Konačno, umorna, ako ne i potpuno iscrpljena, Li se pažljivo umila,
koristeći ispravne pokrete nagore i vuneno odelo zamenila je mekim pamučnim
šortsom. Gledala je Raselovo lice dok se nameštala pored njega, polako se
zavlačeći pod jorgan, rešena da ga ne probudi. Isključila je svetlo i uspela da
se okrene na svoju stranu, a da ga ne uznemiri, ali taman kada je njen um počeo
da se usporava, a njeni udovi opuštaju, osetila je kako se njegovo telo pribija
uz njeno. Njegovo uzbuđeno telo. Obuhvatio ju je svojim rukama i pritisnuo
svoju karlicu o donji deo njenih leđa.
"Hej ti tamo", prošaputao je dahom koji je još mirisao na keksiće.
Ležala je olabavljena, u isto vreme moleći se da će se on vratiti da spava i
mrzeći sebe zbog toga.
"Li, dušo, da li si budna? Znam da ja jesam," Još jednom ju je malo
pogurao, za slučaj da nije bila sigurna šta je imao na umu,
"Iscrpljena sam, Ras. Već je previše kasno, a moram rano da ustanem zbog
sutrašnjeg sastanka. Kada sam počela da zvučim kao moja majka?, zapitala
se.
"Obećavam da nećeš ništa morati da radiš."
Privukao ju je bliže i poljubio njen vrat. Ona se stresla, što je on protumačio
kao ushićenje i prešao je prstima preko njene naježene kože, što je on smatrao
za dobar znak. Kada su počeli da se zabavljaju mislila je da se on ljubi
najbolje na svetu. Još se sećala njihovog prvog poljupca - bio je potpuno
nenadmašan. Poveo ju je kući taksijem nakon promocije knjige i bara i trenutak
pre nego što su došli do njene zgrade, privukao ju je k sebi da bi joj dao jedan
od najmekših i najneverovatnijih poljubaca koje je ikada iskusila. Upotrebio je
pravu kombinaciju usana i jezika, idealni pritisak, tačnu količinu strasti. Nema
sumnje da je imao dovoljno iskustva iz kog je učio, budući da je bio jedan od
najpoznatijih i najtraženijih muškaraca koje je ikada upoznala. A ipak, u
poslednjih nekoliko meseci počela je da ima osećaj da ljubi stranca - i to ne na
onaj uzbudljivi način. Umesto meke i tople, njegove usne su sada stvarale
hladan i mokar osećaj i pomalo su bile šok za njenu kožu. Njegov jezik je sada
prodirao previše proždrljivo; njegove usne su uvek delovale ili tvrdo ili
gnjecavo. Večeras, na njenom potiljku, bilo je kao da su napravljene od
papirne smese pre nego što bi se propisno stvrdnula. Kašasta papirna smesa.
Zamrznuta, kašasta, papirna smesa.
"Ras." Uzdahnula je i čvrsto zatvorila oči.
Mazio joj je kosu i masirao ramena, pokušavajući da je opusti. "Šta je,
dušo? Da li je ovo tako užasno?"
Nije mu rekla da je svaki dodir osećala kao skrnavljenje. Zar nije seks
nekada bio fantastičan? Onda kada je Rasel bio malo teže uhvatljiv, kada je
više flertovao i zavodio je, a ne toliko zavisan i odlučan da se smiri sa
ozbiljnijom devojkom nego što su one iz njegovih dvadesetih? To je delovalo
tako davno.
Pre nego što je shvatila šta se dešava, on joj je svukao šorts do kolena i
privukao je još bliže. Njegove nadlaktice su bile ogromne, bukvalno su pravile
udubljenje ispod njene brade, neizbežno joj pritiskajući grlo. Njegove grudi su
širile toplotu kao topionica čelika, a dlake na njegovim butinama bile su kao
šmirgla. I sada, prvi put dok je u krevetu sa Raselom, počela je da oseća kako
se javljaju poznati simptomi srčanog udara.
"Prestani!" prošištala je, šapućući glasnije nego što je planirala. "Ne mogu
to sada da radim."
Njegov zagrljaj se istog trena olabavio i Li je istog trena bila zahvalna što
ne može da vidi njegovo lice.
"Ras, žao mi je, samo..."
"Nemoj da brineš, Li. Stvarno razumem." Glas mu je zvučao smireno, ali
odsutno. Otkotrljao se od nje i za nekoliko minuta njegovo disanje se ustalilo u
ritmu dubokog sna.
Li je konačno zaspala nešto pre šest, baš kada je gospođa od gore obuvala
svoju raznoraznu opremu za stopala i započinjala dnevno klomparanje, ali sve
do sastanka sledećeg jutra, na kome se osetila nedovoljno rečito i otežalog
jezika od iscrpljenosti, nije se setila šta je poslednje pomislila pre nego što se
uspavala. Setila se večere sa devojkama od pre nekoliko nedelja i njihovih
najavljenih promena. Emi je planirala da proširi svoje iskustvo tako što će
imati mnogo afera, a Adrijana je odlučila da monogamiji pruži šansu. Deset
dana od tada, Li nije mogla da se seti ničega što je bila spremna da priloži.
Sve do sada. Zar ne bi bilo smešno da objavi kako će skupiti hrabrost da
okonča svoju napuklu vezu, iako je bila najdublje prestrašena da bude sama i
ubeđena da neće moći da upozna nikoga ko bi je voleo makar upola koliko ju
je Rasel tako očigledno voleo? Da je čekala i čekala da prema Raselu oseti
ono što su svi mislili da bi trebalo da oseća, ali da se to do sada nije desilo?
Ha, ha. Da umreš od smeha, pomislila je za sebe. Neće mi poverovati ni na
sekund.

Adrijana je pokušavala da misli na nešto drugo - na vreme, na predstojeće

putovanje, na činjenicu da su njeni roditelji razmatrali činjenicu da se ponovo
presele u SAD - ali njen um je odbijao da se koncentriše na bilo šta drugo
osim na predivni kontrast između Janijevih grubih dredova nalik na konopce i
mlečne teksture njegove kože. Svaki put kada bi istegao ili ispravio taj
predivni stomak, njen puls bi se ubrzao. Krišom je gledala kako kapljica znoja
putuje od njegovog čela ka vratu i pokušala je da zamisli kakvog je ukusa.
Kada je postavio svoje ogromne ruke na njene kukove, učinila je sve što može
da ne zastenje. Oštri dred okrznuo je njeno rame; mirisao je kao mahovina,
neodoljivo zeleno, ali to je bilo prijatno, muževno. Postavio je dva prsta na
prevoj njenih leđa i gurnuo njenu karlicu napred, "Baš tu", rekao je meko. "Baš
tako." Njegov glas je postao glasniji, ali samo za nijansu. "Nežno postavite
levi dlan na pod i rotirajte telo u položaj daske. Osetite kako energija teče iz
vaših ruku u zemlju, iz zemlje u vaše ruke. Nemojte zaboraviti da dišete. Tako,
zadržite se tako."
Adrijana je pokušala da blokira zvuk njegovog glasa, a onda, pošto to nije
bilo moguće, pokušala je da preformuliše njegove reći kako bi zvučale malo
normalnije. Svi su se kretali kao koreografisana plesna trupa, kolekcija žilavih
udova i zategnutih torza, koji su činili da pokreti izgledaju skoro nenaporni.
Volela je jogu i žudela je za Janijem, ali je imala minimalnu toleranciju na te
osetljive stvari. Ispravka - osetljivost je bila super, dokle god je ona osećala
Janija. Sve te pridike o energiji, karmi i duhu su ga činile malo manje
privlačnim i to je bila baš šteta - ali ništa preko čega nije mogla da pređe.
Prebacila je telo u položaj daske, dok su joj tricepsi drhtali od napora i
podigla pogled da pronađe Janija. On je stajao iznad Li sa stopalima sa obe
strane njenih ispruženih nogu, gurajući tačku između njenih lopatica bliže ka
podu. Li je srela Adrijanin pogled i zakolutala očima.
Kao i obično, na času su bile samo žene. Adrijana je stručno skenirala
prostoriju kad je ušla i nakon što je utvrdila da je ona najzgodnija i
najprivlačnija od prisutnih devojaka, prostrla je svoju strunjaču i sačuvala
mesto za Li. Osetila se ponosno zato što je u ovoj prostoriji punoj lepih žena -
koje su sve bile u dvadesetim ili ranim tridesetim, od kojih su sve osim jedne
imale ili idealnu ili manju telesnu težinu, sve savršeno uređene, uprkos tome
što je rano nedeljno jutro i uprkos fizičkoj prirodi te aktivnosti - ona bila
najlepša. Ovo shvatanje je više nije toliko iznenađivalo ni oduševljavalo kao
što je bio slučaj kada je bila mlađa; umesto toga, pružalo joj je malo dodatnog
samopouzdanja, što joj je pomagalo da pregura dan. Činjenica da Jani nije
hteo da spava sa njom je samo ukazivala na to da je problem u njemu, a ne u
njoj, što je bila teorija koju je želela da potvrde njene drugarice na doručku
posle joge.
"To jednostavno nema smisla", rekla je Adrijana graciozno postavljajući
usta oko kašičice granole. "Šta mislite da nije u redu sa njim?"
Li je srknula kafu i osmehom saopštila konobarici da želi još. Restoran na
uglu Desete i Univerzitetske nije bilo baš najbolje mesto za kasni doručak -
poslužitelji su uvek bili mrzovoljni, jaja su ponekad bila hladna, a kafa je išla
skalom od vodnjikave do gorke - ali bio je blizu studija i obe devojke su
mogle biti sigurne da neće sresti nikog poznatog. One su istrajavale zato zato
nije bilo mnogo mesta u centru
Menhetna u kojima biste mogli jesti, noseći sportske joga-pantalone i
znojave konjske repiće, a da ljudi ne podižu obrve.
"Ne znam. Pretpostavljani da ne misliš da je gej?"
"Naravno da ne", prasnu Adrijana.
"A nema šanse da mu se jednostavno ne sviđaš..."
Adrijana je slatko izdahnula kroz nos. "Molim te,"
"Pa, onda mora da je nešto od uobičajenih. Erektilna disfunkcija, u toku je
izbijanja herpesa, nakazno mali ud. Šta bi drugo moglo biti?"
Adrijana je razmislila o ovim opcijama, ali nijedna od njih nije delovala
sasvim ispravno. Jani je delovao smireno, prihvatajuće, potpuno samopouzdan
na onaj snažni, tihi način. Nikada se nije desilo da neki muškarac ne odreaguje
na nju. A nije da se ona nije trudila - prošle su godine od kada je morala
ovoliko da se potrudi, a i tada jer je oklevanje dotičnog mladića bilo vezano
za njegovo predstojeće venčanje - ali ponekada je delovalo kao da je Jani ni
ne primećuje. Što je više zabacivala kosu ili prsila svoje savršene grudi, to je
manje on primećivao.
"Šta drugo? On piški u krevet i užasnut je da će biti otkriven." Činilo se da
se Emi materijalizovala ni od kuda i za najkraći trenutak, Adrijana je bila
iziritirana što je pažnja skrenuta sa nje.
"Hej! Nismo znale da li ćeš uspeti da stigneš. Hajde, dodaj mi svoje stvari",
reče Li pružajući ruke.
"Sta, zar ne želiš da sednem pored tebe? Obećavam da ću sesti stvarno
blizu, možda ću prisloniti svoje rame na tvoje. Biće zabavno."
Li uzdahnu.
Adrijana je potapšala mesto do sebe - znala je da Li ima "nerešena pitanja
sa prostorom" i pokušala je da pokaže razumevanje, ali bilo je iritantno što je
uvek ona morala da bude sabijena u separeima i zbijena na banketima. "Kako
Rasel podnosi činjenicu što ti ne možeš da podneseš da budeš blizu bilo
koga?"
"Nije da 'ne mogu da podnesem da budem blizu bilo koga'. Samo volim da
imam tampon zonu. Šta nije u redu sa malo ličnog prostora?" upitala je Li.
"Da, ali ozbiljno, da li on to shvata? Prihvata? Ili mrzi?"
 Lije ponovo uzdahnula. "On to mrzi. Osećam se loše. On dolazi iz ogromne,
srećne porodice koja se ljubi u usta! ja sam jedinica sa roditeljima koji
pokazuju osećanja kao keramičke statue. Radim na tome, ali ne mogu ništa
protiv toga što me sva bliskost i dodirivanje ozbiljno izluđuju."
Adrijana je, poražena, podigla ruku. "Pošteno. Dokle god prepoznaješ
problem."
Li klimnu glavom. "Definitivno sam svesna. Neprestano, neurotično, očajno
svesna. I radim na tome, zaista."
Emi se sručila na klupu pored Adrijane; tapacirung od vinila je malo ulegao
pod dodatnih devedeset pet funti, a onda se zaustavio. "Kako je bilo na jogi?
Još nema ljubavi od J.-a?"
"Ne još, ali će podleći", rekla je Adrijana.
Li klimnu glavom. "Uvek podlegnu. Barem tebi,"
Emi je lupila šakom o sto. "Devojke, devojke! Da li smo prerano
zaboravile? Adrijana više ne traga za neobaveznim susretima. Naravno,
dobrodošla je da postane Janijeva devojka ali prema pravilima, ne može da
bude njegova veza za jednu noć."
"Ah, da. Pravila. Na koja smo pristale nakon previše koktela i oko kojih se,
barem od danas, još nismo dogovorile. Mislim da to i dalje čini Janija fer
igrom." Adrijana je iznela stav da bi se nasmešila slatko, ne i seksi,
koncentrišući se na produbljivanje rupica na obrazima koje su se pojavljivale
kada se najviše ponašala kao devojčica.
Emi joj je oduvala poljubac, "Dušo, sačuvaj te rupice za svog budućeg
dečka. Bezvredne su za ovim stolom. A, osim toga, imam novosti."
"Novosti o Dankanu?", upita Li automatski, na trenutak zaboravljajući da oni
nisu zajedno već tri nedelje.
"Ne, ne novosti o Dankanu, mada jesam naletela na njegovu sestru, koja mi
je rekla da on i devica-navijačica idu u Hemptone gde će deliti smeštaj sa još
tri para tokom jula i avgusta"
"Mmm, zvuči sjajno. Mogu da plate dvadeset hiljada za malenu sobu,
zajedničko kupatilo i stalno sudaranje sa drugim ljudima, a sve to samo da bi
mogli provesti leto nemajući seks. Zvuči kao san. Moram li ponovo da
pominjem leto ’03?"
Adrijana se stresla. I sama pomisao na to leto bila je dovoljna da je dovede
do ivice. To je bila njena ideja - šta bi moglo biti toliko loše sa vilom u
Hemptonima, sa bazenom, teniskim terenom i četrdeset do pedeset muškaraca
od dvadeset i nešto? Nedeljama je glasno nagovarala
Emi i Li dok konačno nisu pristale. Sve tri su bile toliko očajne zbog
neprestane buke, žurki sa temom "pij dok ne povratiš", da su svaki vikend svog
aranžmana koji su delile na pola sa nekim, provele šćućurene u udaljenom
kraju bazena, držeći se jedna druge da ne polude. "Molim te, ne! Nemoj ići
tamo. Uspomene su još previše sveže. I nakon svih ovih godina, još je
traumatično."
"Da, Dankan i trener mogu da idu da se obese, što se mene tiče. Ove nedelje
sam imala dug razgovor sa kuvarom Mesijem i on je još zainteresovan da mi
da neki posao u inostranstvu. Planira da otvori dva nova restorana ove godine
i potrebni su mu ljudi na licu mesta koji će nadgledati napredak, pomagati sa
zapošljavanjem i takvim stvarima. Počinjem sledećeg ponedeljka."
"Čestitam!" rekla je Li.
Adrijana je stegnula Liinu ruku i dala sve od sebe da deluje zadovoljno.
Nije bila nesrećna zbog Emi - na kraju krajeva, ta devojka jeste imala nesreće
do sada - ali, sebično govoreći, ponekada je bilo teško slušati svoje drugarice
o uspesima u karijeri. Znala je da su joj one zavidele na slobodnom vremenu,
da bi ubile da imaju sredstava da malo više uživaju u životu, ali više se nije
osećala dobro kada to čuje. I, naravno, ona nije želela posao nijedne od njih,
to je sigurno. Emine tirade o kuvarima-egomanijacima i nemogućim ličnostima
u restoranima su bile dovoljno strašne da bilo koga odbiju od karijere u
industriji hrane, a Liino radno vreme je bilo nenormalno. Stalno se žalila na
lude autore i ugnjetavačke rasporede čitanja, a Adrijana se pitala da nije
možda barem malo zavidela onima koji su pisali knjige umesto da ih izdaju.
Ako bi Adrijana bila sasvim iskrena prema sebi, znala je da obe devojke
pronalaze određeno zadovoljstvo u svojim poslovima koje ona nikada neće
spoznati u svom dnevnom rasporedu negovanja, ručanja, vežbanja i druženja,
koliko god da je bio rigorozan. Nije da ona nije pokušala da radi - dala je
tome poštenu šansu. Odmah nakon diplomiranja se prijavila za obuku kupaca u
Saksu, ali je ubrzo dala otkaz, čim je shvatila da će morati da počne sa
šminkom i galanterijom i da će joj biti potrebne godine da dogura do modnog
savetnika. Imala je kratkotrajno zaposlenje u reklamnoj agenciji u kome je
skoro uživala, barem dok je šef nije zamolio da izađe napolje da mu donese
kafu, po snegu. Čak je nekoliko nedelja radila za jednu od poznatih galerija u
Čelsiju, pre nego što je shvatila koliko je bila naivna misleći da će moći da
upozna primamljive strejt muškarce u svetu umetnosti. Nije prošlo mnogo
nakon tog posla kada je Adrijana shvatila da nema mnogo smisla raditi
četrdeset sati nedeljno i zapostaviti tako mnogo drugih aspekata svog života za
nekoliko hiljada dolara tu i tamo. Tako da, iako je znala da nikada ne bi
menjala slobodu svoje situacije za dirinčenje od devet do pet, bilo je dana
kada je želela da je dobra još u nečemu osim u povaljivanju muškaraca. Sa
izuzetkom trenutnog slučaja sa Janijem.
"...Tako da ću putovati jednu ili dve nedelje na svake četiri nedelje. A on će
početi da traži novog generalnog direktora za Vilou, kako bih mogla još više da
se koncentrišem na nove restorane. Moći ću da radim pomalo od svega:
izviđanje, zapošljavanje, konsultacije oko menija, a onda, kada otvore, ostaću
nekoliko nedelja da se postaram da sve ide kako treba. Koliko je to kul?"
blistala je Emi od zadovoljstva.
Adrijana nije čula ni reč. "Šta se dešava?", upitala je.
Li je prostrelila očima. "Emi je upravo govorila da je ponuda kuvara Mesija
još na stolu. I Emi će je prihvatiti."
"Plata nije onolika koliko sam se nadala, ali ću toliko putovati da ću jedva
uopšte imati troškova, osim putnih. I - da li ste spremne za ovo? - moje prvo
putovanje je za Pariz. Na "obuku". Koliko je to neverovatno?"
Adrijana je pokušala da ne prezire razdragan izraz na Eminom licu. To je
samo Pariz, pomislila je u sebi. Svi su bili tamo već hiljadu puta. Bila joj je
potrebna svaka unca snage volje da ne zakoluta očima kada je Li u dahu rekla:
"Mnogo neverovatno."
Emi je slučajno uzela gutljaj iz Adrijanine šoljice kafe i najviše što je
Adrijana mogla da uradi je da je ne ubode viljuškom u ruku. Zaboga, zašto je
bila toliko uznemirena? Da li je zaista bila toliko ljubomorna, sitničava osoba
da nije mogla da se raduje zbog uspeha svoje najbolje prijateljice? Prisilila je
sebe da se smeši i da izgovori neku vrstu čestitke na jedini način koji je znala,
"Dobro, znaš šta to znači, zar ne, kerida? Tvoja prva afera će biti sa
Francuzom."
"Da, malo sam razmišljala o tome."
"Već se povlačiš?" reče Adrijana smerno. Obuhvatila je svoju šoljicu kafe
sa obe ruke i pritisnuta usne na ivicu.
Emi je pročistila grlo i pravila se da gladi obrvu pruženim srednjim prstom,
"Povlačim se? Teško. Htela sam samo da pojasnim nekoliko pravila, to je
sve."
"Ti samo misliš na pravila, zar ne?", odseče Adrijana.
"Hej, nemoj na meni da se istresaš što gubiš osećaj. Nije moja krivica što
Jani ne može biti manje zainteresovan", rekla je Emi.
"Hajde društvo" uzdahnula je Li, Bez obzira na to koliko je godina prošlo i
koliko su odgovornosti preuzimale, i dalje su redovno uspevale da se prepiru
kao osorne tinejdžerke. Doduše, na neki način su sve one nalazile utehu u tome
- to ih je podsećalo na to koliko su zaista bliske
- poznanici se uvek ponašaju najbolje što umeju, ali sestre se dovoljno vole
da pričaju slobodno.
"Šta mogu kada jedva čekam da počnem? Kao što se nijedna od vas nije
postidela da istakne, ja mnogo, mnogo zaostajem", rekla je Emi.
Adrijana se podsetila da treba lepo da se igra. Pljesnula je rukama i rekla:
"Okej, uradimo to. O koliko muškaraca razmišljaš za ovu godinu?"
Li se, očajnički želeći da ne podseti devojke da ona nije pristala na bilo
kakve promene, sa strepnjom priključila. "Mislim da tri zvuči fer? A vi,
društvo?"
Adrijana je napravila zvuk kao da se zagrcnula katom. "Tri? Molim te! To je
dobar mesec, a ne dobra godina."
"Prvi put, složiću se sa tobom", reče Emi. "Koliko ću putovati, mislim da tri
nije realno."
"Šta to znači, tucaćeš se sa po jednim tipom u svakoj zemlji koju posetiš?"
nasmejala se Li. "Kao, izvolite moj pasoš, a ovo je ključ moje sobe, slobodno
uđite..."
"Zapravo, mislila sam više kao, po jedan tip na svakom kontinentu."
"Umukni!" rekoše Li i Adrijana u tandemu.
"Šta? Da li je to toooliko teško zamisliti?"
"Da" klimnu Li glavom.
"Smešno je", složila se Adrijana.
"Pa, ja sam odlučila. Po jedan muškarac za svaki kontinent koji posetim.
Strani, seksi muškarci. Što je manje Amerikanac, to bolje. I bez obaveza.
Nema veza, nema emotivnog uplitanja - samo čisti, neuprljan i seks."
 Adrijana je zviznula. "Kerida! Pocrvenela sam zbog tebe!"
"Šta je sa Antarktikom?", upita Li. "Ne želim da uništavam elan, ali kako će
to da funkcioniše?"
"Mislila sam na to. Antarktik zaista deluje malo nerealno. Zato mislim da se
Aljaska može računati umesto Antarktika." Emi je izvukla zgužvani papir iz
svoje poštarske torbe i razvukla ga na stolu.
"Da li je to mapa? Molim te nemoj mi reći da si napravila mapu." smejala
se Adrijana.
"Napravila sam mapu."
Li je pogledala ka plafonu. "Napravila je mapu."
"Sve sam smislila. Očigledno, imam Severnu Ameriku, što ostavlja još šest.
I, tehnički, Mark, Otisov tata, rođen je u Moskvi, tako da bi se on mogao
računati za Evropu."
"Ja kažem da je to glupost" reče Li. "Mora da bude ove godine." Konobarica
se namrštila kada im je donela ček.
"I još nešto', reče Adrijana, "daćemo ti Ameriku - samo Severnu, ali Mark
ne može da prođe. Zašto bi uopšte i želela da se on računa za Evropu? Ideš u
Pariz za nekoliko nedelja!"
Emi je klimnula glavom. "Pošteno. Jedno se priznaje, ostaje još šest."
"Šta ako upoznaš Japanca u Grčkoj, ili Australijanca na Tajlandu?", upita
Adrijana delujući zbunjeno. "Da li se oni računaju kao Azija i Australija, ili
seks mora da se dogodi na tom kontinentu?"
Emine obrve su se skupile. "Ne znam. Nisam razmišljala o tome."
"Pustimo devojku na miru", reče Li, gledajući u Adrijanu. "Mislim da
nacionalnosti i lokacija ne bi trebalo da budu bitni. Moj bože, dovoljno je
zapanjujuće što će uopšte i da pokuša ovako nešto."
"Meni odgovara", složila se Adrijana. "A kao pokazatelj dobre volje,
mislim da bi trebalo da imaš i slobodan prolaz."
"Što znači?"
"Što znači da možeš da preskočiš jedan kontinent. U suprotnom, mislim da
se samo nameštaš za neuspeh."
"Koji?", upita Emi sa vidnim olakšanjem.
"Šta ako se Švajcarci računaju kao džokeri?" upitala je Li. "To je neutralna
zemlja. Mislim da, ako spavaš sa Švajcarcem, on može da zameni bilo koji
kontinent."
Devojke su se smejale i smejale, onom vrstom smeha koja se dešava
previše retko nakon koledža.
Adrijana je izvukla plavu limenu tubicu iz prednjeg džepa svoje torbe za
jogu i namazala malo providnog gela na usne, svesna da su obe njene
prijateljice i skoro svaki posetilac za svakim okolnim stolom bili opčinjeni
njenim malim ritualom. To je učinilo da se oseti malo bolje. Imala je problema
da se otarasi misli koje su je odnedavno mučile - da njen izgled neće potrajati
večno. Naravno, to je shvatala intelektom, onako kako tinejdžer zna da je smrt
neizbežna, ali uopšte nije mogla da prihvati realnost. Adrijana se približavala
tridesetoj i sam bog zna da nije mogla očekivati još mnogo opčinjenih masa
gde god da ode. Njena majka je podsećala na ovu činjenicu od dana kada je
Adrijana pristala na izlazak sa dva različita dečka iste večeri. Kada ju je
upitala koga će izabrati da vidi to veče, Adrijana je još buljila u svoju i dalje
lepu majku očima punim nerazumevanja.
"Zašto bih pokvarila planove sa bilo kojim od njih, mama?", upitala je
Adrijana. "Ima dovoljno vremena za obojicu."
Njena majka se nasmešila i uhvatila Adrijanin obraz u hladnu, otvorenu
šaku. "Uživaj u tome sada, kerida. Neće uvek biti ovako."
Naravno da je bila u pravu, ali Adrijana nije računala da će "uvek" doći
tako brzo. Bilo je vreme da upotrebi svoju lepotu za nešto važnije od
privlačenja ravnomernog niza ljubavnika. Njeno zavetovanje da će naći dečka
bio je korak u pravom smeru, ali to nije bilo dovoljno dalekosežno.
Sa velikim lukom, Adrijana je podigla levu ruku i dramatično uzdahnula.
"Vidite li ovu ruku, devojke?" Obe su klimnule glavom, "U ovo vreme sledeće
godine, na njoj će biti dijamant. Ja sada objavljujem da ću biti verena sa
savršenim muškarcem za dvanaest meseci."
"Adrijana!", kriknula je Emi. "Ti samo pokušavaš da me nadmašiš."
Li se zagrcnula parčetom dinje, "Verena? Sa kim? Da li se viđaš sa nekim?"
"Ne, ne trenutno. Ali Emina posvećenost promeni me je inspirisala. Plus,
vreme je da se suočimo sa činjenicama, devojke. Mi ne postajemo ništa mlađe
i mislim da ćemo sve priznati da postoji ograničen broj bogatih, zgodnih,
uspešnih muškaraca između trideset i četrdeset. Ako ne uzmemo naše sada",
sklopila je obe ruke oko svojih čvrstih grudi i pogurala ih na gore, "onda
možemo i da zaboravimo na to."
"Pa, hvala bogu da si to skontala" rekla je Emi razdragano.
"Samo ću uperiti prst u jednog od desetina, ne - stotina, uspešnih, zgodnih,
neoženjenih muškaraca u tridesetim koje poznajem i učiniću ga svojim. Da, to
je moj plan."
Adrijana se nasmešila i sa visine potapšala Eminu ruku. "Ne zaboravi
bogate, kerida. Sada, ne kažem da bismo sve trebale to da radimo. Jasno je da
ti prvo moraš malo da se igraš i mislim da je tvoj mali predstojeći pohod u
promiskuitet baš ono što je doktor preporučio. Ali ja sam već išla u pohode
tamo..."
"Ako pod išla u pohode podrazumevaš potpuno osvojila, onda
pretpostavljam da se slažem." dodala je Li.
"Smejte se ako morate" rekla je Adrijana, osećajući se pomalo iziritirano
zato što, kao i obično, nije shvaćena ozbiljno." Ali nema ničeg smešnog u vezi
sa okruglim kamenom od pet i više karata u graviranom prstenu iz Marija
Vinstona. Baš ničeg smešnog."
"Da, ali je poprilično smešno sada", rekla je Emi dok je Li prasnula u smeh.
"Adrijana verena? To je nemoguće zamisliti."
"Ništa manje moguće zamisliti nego da serijski monogamista da je svakom
strancu koji joj se nađe na putu", uzvratila je Adrijana.
Emi je nastavila da se smeje, ali je klimnula glavom. "Touche!"
Li je obrisala suzu ispod oka, pazeći da ne povuče nežnu kožu ispod oka,
kožu koja je verovatno i onako osuđena na propast zbog njenih pušačkih dana.
Nije bila sigurna da li je to endorfin od naročito napornog časa joge, ili
poluužasnutost zbog večere sa Raselovim roditeljima koja ju je čekala, ili
samo želja da učestvuje u zabavi svojih prijateljica, ali pre nego što je mogla
da se zaustavi, čak i pre nego što je znala šta se dešava, Li je počela da priča
bez prethodnog razmišljanja ili svesnosti.
"U čast vaših hrabrih dela", govorila je, osećajući kao da reči sasvim
svojevoljno izlaze, "i ja bih želela da predložim cilj. Do kraja ove godine, ja
ću..." Njene reči su utihnule. Počela je da govori ne znajući šta da kaže,
pretpostavljajući da će nešto iskrsnuti, ali nije imala ništa da ponudi, Uživala
je u svom poslu, iako jeste bio pomalo dosadan s vremena na vreme; savršeno
je bila zadovoljna brojem muškaraca sa kojima je spavala do sada; već je
ugrabila sebi dečka koji zadovoljava sve Adrijanine kriterijume - i to ne bilo
kog muškarca, već slavnog muškarca, muškarca sa kojim je polovina zemlje i
čitava ženska populacija žarko želela da izlazi i konačno je uštedela dovoljno
da kupi svoj stan. Radila je tačno ono što se od nje očekivalo. Šta je trebalo da
promeni?
"Biti napumpana?" ponudila je Emi.
"Uraditi plastičnu operaciju?" kontrirala je Adrijana.
"Zaraditi svoj prvi milion?"
"Učestvovati u trojci?"
"Navući se na piće ili drogu?"
"Naučiti da voliš metro?", upitala je Adrijana sa zločestim osmehom.
Li se stresla. "Gospode, ne. Ne to! nasmešila se.
Emi je potapšala po ruci. "Znamo, dušo. Prljavština, buka, nepredvidivi
raspored..."
"Svi ti ljudi!", dodala je Adrijana. Nakon dvanaest godina prijateljstva,
imala je utisak da Li poznaje bolje nego samu sebe. Ako je postojala jedna
stvar koja je izluđivala tu jadnu devojku - čak i više nego nered ili glasni,
ponavljajući zvuci, ili iznenađenje - to je bila gužva. Ta devojka je bila
nervozni haos ovih dana i Adrijana i Emi su pričale o tome kad god bi im se
ukazala prilika, ali se činilo da sama Li to ne uviđa.
Emi je prekinula trenutak tišine. "Shvati kao dobar znak to što nijednoj
oblasti u tvom životu ne treba masivno restrukturiranje. Mislim, koliko ljudi
zaista može da kaže tako nešto?"
Adrijana je grickala preostalo parče tosta. "Ozbiljno, kerida, sve što treba
da radiš je da naučiš da ceniš svoj savršeni život." Podigla je svoju solju kafe.
"Za promene."
Emi je posegnula za svojom skoro praznom čašom soka od grejpfruta i
okrenula se ka Li. "I za prepoznavanje savršenstva kada je prisutno."
Li je zakolutala očima i na silu se osmehnula. "Za predivne strance i
dijamante veličine šljunka", rekla je.
Dve čaše su se susrele sa njenom i napravile predivan kucajući zvuk.
"Živeli!" rekle su sve uglas. "Živeli u to ime."

*
 Ako sve njene iritantno pričljive kolege ne budu ućutale u narednih sedam
minuta, nema šanse da Li uspe da stigne od istočnog dela centra do gornjeg
zapadnog dela u jednom komadu. Zar ovim ljudima nikada nije bilo muka da
čuju sami sebe kako govore? Da li su ikada ogladneli? Njen stomak je čujno
zakrčao kako bi podsetio prisutne da je vreme ručku, ali činilo se da to niko
nije primetio. Raspravljali su o predstojećem objavljivanju Života i vodstva
Pape Jovana Pavla II intenzitetom vrednim predsedničke debate.
"Leto je teško vreme za religioznu biografiju - znali smo da to dolazi",
prokomentarisao je sa nekom strepnjom jedan od urednika-saradnika, još
nenaviknut da govori na sastancima.
Neko iz prodajnog tima, žena sa slatkim licem koja je izgledala daleko
mlade od svojih trideset i nešto godina i čije ime Li nikako nije mogla da
zapamti, obratila se ostalima za stolom: "Naravno da leto nije idealno za bilo
šta osim štiva za plažu, ali sama sezona ne opravdava razočaravajuće brojke.
Narudžbine od svih - B&N, Bordersa, nezavisnih distributera, znatno su manje
od predviđenih. Možda, ako bismo mogli da stvorimo malo više ushićenja..."
"Ushićenja?", podrugnuo se Patrik, feminizirani šef publicista. "A kako
predlažete da stvorimo ushićenje za knjigu o papi?. Dajte nam nešto što makar
izdaleka odgovara i možemo napraviti nešto. Ali Britni Spirs bi mogla
istetovirati čitav sadržaj ove knjige na svojih golim grudima, a ljudi i dalje ne
bi pričali o njoj."
Džoš, jedini drugi urednik koji je bio unapređen brzo kao i Li i čije je
postojanje u Bruk Harisu bila jedina stvar koja ju je sprečavala da poludi,
uzdahnuo je i pogledao na sat. Li je uhvatila njegov pogled i klimnula glavom.
Nije mogla više da čeka.
"Molim vas da me izvinite", prekinula ih je Li, "ali imam dogovoreni ručak
koji ne mogu da propustim. Poslovni ručak, naravno", dodala je brzo, mada,
naravno, nikoga nije bilo briga. Tiho je sakupila papire, sve ugurala u kožnu
fasciklu sa manogramom koja ju je svuda pratila i na vrhovima prstiju izašla iz
sale za sastanke.
Svratila je do kancelarije samo da uzme tašnu kada je zazvonio njen telefon
i videla je izdavačevu telefonsku identifikaciju. Upravo je odlučila da ga
ignoriše, kada je čula glas svog asistenta kako viče: "Henri, linija jedan. Kaže
da je hitno."
"On uvek kaže da je hitno" promrmlja Li za sebe. Duboko je udahnula kako
bi se smirila, a zatim je podigla slušalicu.
"Henri! Da li zoveš da se izviniš zato što si propustio prodajni sastanak?"
našalila se. "Voljna sam da ti progledam kroz prste ovaj put, ali nemoj da ti se
ponovo desi."
"Ha-ha. Smejem se iznutra, stvarno", reče on. "Ne zadržavam te da odeš na
manikir u vreme ručka, ili na brzi izlet do Barnija, zar ne?"
Li se nasmejala na silu. Bilo je zaista jezivo koliko ju je dobro poznavao.
Iako, tehnički, u pitanju je bilo i feniranje i brzi izlet do Barnija. Nije baš
mogla da priušti ni jedno ni drugo trenutno, ali njena današnja manjkavost i u
ličnoj higijeni i u odeljenju sa poklonima, nalagala je da bude velikodušna.
"Naravno da ne. Šta mogu da učinim za tebe?"
"U mojoj kancelariji je neko koga bih voleo da upoznaš. Dođi ovamo na
minut."
Do đavola! Taj čovek je imao osećaj za najnepogodnije trenutke u njenom
danu, a onda bi zvao i tražio nešto. To je bilo jezivo i po ko zna koji put se
pitala da nije ozvučio njenu kancelariju. Još jednom je udahnula kako bi se
smirila i bacila pogled na sat. Imala je zakazano za petnaest minuta, a salon je
bio udaljen deset minuta. "Odmah dolazim", rekla je sa toliko elana koliko je
potrebno da se ispuni kanjon.
Brzo je hodala između kockastih ormana i zavojitih hodnika koji su njenu
kancelariju odvajali od Henrijeve. Očigledno je želeo da je upozna sa
potencijalnim autorom ili sa nekim novim ko je tek potpisao ugovor, jer je jako
verovao u demonstriranje kako je Bruk Haris vođen kao porodica i insistirao
je da lično upoznaje sve starije urednike sa svim novim autorima. To je bila
jedna od osobina koje su je najviše impresionirale kada je tek počinjala i
jedan od glavnih razloga zašto je toliko autora potpisivalo ugovor sa Bruk
Harisom i ostajalo tu tokom čitave svoje karijere, ali danas je to bilo stvarno
prokleto iritirajuće. Bilo ko manji od Toma Vulfa i ona ne bi bila
zainteresovana. Preračunavala se dok je zaobilazila ćošak i prolazila
platformu lifta. Njen čestitamo na ulasku u porodicu tako nam je drago što
ste sa nama ili neki sličan, bilo-bi-nam-drago-kada-bi-ste-pristupili-našoj-
porodici govor bi oduzeo samo nekoliko minuta. Još minut il’ dva da odglumi
zainteresovanost za trenutni rad novog, potencijalnog autora, plus još jedan da
mu čestita na uspehu njegovog prethodnog dela i postojala je šansa da će izaći
za manje od pet minuta. Barem bi joj bilo bolje da tako bude.
 Sinoć je ostala budna toliko kasno pokušavajući da završi svoje beleške o
poslednjem poglavlju najnovijih memoara koje su dobili, da je prespavala
alarm i morala je da juri, neistuširana, kako bi na vreme stigla na prodajni
sastanak. Sve dok nije videla na svom stolu kao kulu visoku, bledopurpurnu
orhideju sa karticom na kojoj je pisalo "Volim te i jedva čekam da te vidim
večeras. Srećna prva godina!", zaboravila je da je Rasel napravio rezervacije
u Danijelu kako bi proslavili svoju prvu godišnjicu. Tipično. To je bio jedini
dan u čitavoj njenoj karijeri - a možda i u čitavom njenom životu - da se nije
probudila na vreme i da je izašla iz kuće izgledajući kao beskućnik i to je bio
jedini put kada je i bilo bitno. Na svu sreću, Žil je pristao da je uglavi za
feniranje u poslednjem trenutku." Možeš upasti umesto Adrijane u jedan ako
njoj ne smeta", ponudio je on. "Ne smeta joj!", vrisnula je Li u telefon.
"Preuzimam punu odgovornost!" Planirala je da svrati do Barnija i pokupi
bocu kolonjske vode ili neseser - bilo šta što je bilo najbliže kasi i već
upakovano, u povratku do kancelarije. Stvarno nije bilo vremena za gubljenje.
"Možeš odmah ući unutra", otezala je Henrijeva nova, kočoperna
asistentkinja. Njena frizura sa roze išatiranim šiljcima nije se uklapala sa
njenim južnjačkim akcentom, a ni sa konzervativnom korporativnom kulturom
ali, činilo se da zna da speluje i da nije previše neprijateljski nastrojena, pa
joj je progledano kroz prste.
Li je klimnula u znak zahvalnosti i proletela kroz otvorena vrata. "Zdravo!",
otpevala je Henriju. Nagađala je da je čovek koji sedi nasuprot njemu, leđima
okrenut njoj, u svojim četrdesetim. Uprkos vremenu karakterističnom za rano
leto, nosio je laganu, plavu košulju i maslinasto zeleni blejzer od prugastog
somota sa zakrpama na laktovima. Njegova prljavoplava kosa, zapravo
svetlosmeđa, kad je malo pažljivije pogledala, bila je savršeno kovrdžava,
samo dodirujući vrh njegove kragne i pomalo padajući preko ušiju. I pre nego
što se okrenuo da je pogleda, intuitivno je znala da će biti privlačan. Možda
čak i božanstven. Što je delom bio razlog zašto se tako zanela unazad kada su
se njihove oči konačno srele.
Iznenađenje je bilo dvostruko. Njena prva pomisao je bila da on ni izbliza
ne izgleda toliko dobro koliko je predvidela. Njegove oči nisu bile prodorne
nijanse plave ili zelene kao što je očekivala, već neupadljivo sivkasto-smeđe,
a njegov nos je uspevao u isto vreme da deluje i spljošteno i da štrči. Ali jeste
imao besprekorne zube, prave, bele, prelepe zube, zube koji bi mogli biti
zvezde reklame za Krest15 i upravo su ti zubi privukli njenu pažnju. Sve dok se
muškarac nije osmehnuo, otkrivajući duboko urezane, ali nekako vrlo
privlačne bore od smeha, ona nije shvatila da ga poznaje. Sedeći tamo, zureći
u nju sa nonšalantnim smeškom i izrazom dobrodošlice, bio je Džesi Čepmen,
čovek čiji su se talenti mogli uporediti sa Apdajkom, Rotom i Belovom; sa
Mekinernijem, Fordom i Francenom. Razočaranje, prvi roman koji je objavio
sa dvadeset tri godine, bio je jedna od onih neverovatno retkih knjiga koje su
bile i komercijalni i literarni uspeh, a Džesijeva reputacija kao nevaljalog
dečaka - genija se samo povećavala sa svakom žurkom koju je posetio, sa
svakom manekenkom sa kojom je izlazio, sa svakom knjigom koju je napisao.
Nestao je pre devet ili deset godina nakon glasina koje su tvrdile da se
povukao zbog rehabilitacije i poplave loših kritika, ali niko od njega nije
očekivao da zauvek ostane sakriven. Činjenica da je on ovde, u njihovim
kancelarijama, mogla je da znači samo jednu stvar.
"Li, mogu li te upoznati sa Džesijem Čepmenom? Upoznata si sa njegovim
radom, naravno. Džesi, ovo je Li Ejsner, moj urednik koji najviše obećava i
moj omiljeni urednik, ako bih morao da biram."
Džesi je ustao da se okrene ka Li i, iako su njegove oči ostale fiksirane na
njene, mogla je da oseti da je procenjuje. Pitala se da li mu se sviđaju devojke
sa konjskim repićima u pramenovima i bez šminke. Molila se da je tako.
"To kaže za sve", graciozno je rekla Li, pružajući ruku da se sretne sa
Džesijevom.
"Naravno", uglađeno je rekao Džesi, stojeći kako bi obuhvatio njenu desnu
ruku obema svojim rukama. "I zato ga svi mi obožavamo. Molim te, hoćeš li
nam se pridružiti?" Mahnuo je rukom ka praznom mestu pored sebe na dvosedu
i pogledao u nju.
"Oh, pa, zapravo, ja sam upravo..."
"Volela bi to" reče Henri.
Li je odolela porivu da zuri u njega dok se smeštao na kauč-antikvitet. Ćao,
ćao, feniranje, pomislila je. Ćao, ćao, Barni. Bilo bi pravo čudo ako bi Rasel
ikada više pričao sa njom nakon katastrofe koja će se sigurno desiti večeras.
Henri je pročistio grlo. "Džesi i ja smo upravo pričali o njegovom
poslednjem romanu. Upravo sam govorio kako smo svi mi - zaista, čitava
izdavačka industrija - smatrali da nema izgovora za Tajmsov napad. To je bilo
stvarno ponižavajuće za njih, sa njihovim očiglednim programom rada.
Apsolutno niko to nije shvatio ozbiljno. To je bilo potpuno... "
 Ponovo se osmehujući, ovog puta sa najblažim izrazom koji je govorio da se
zabavlja, Džesi se okrenuo ka Li. "A šta si ti mislila, draga? Da li si ti
smatrala da su kritike na mestu?"
Li je bila šokirana njegovom uverenošću da je ona ne samo pročitala već i
zapamtila, kako njegovu knjigu, tako i tu naročitu kritiku. Iritantno je bilo to što
je bio u pravu. To je bila naslovna strana nedeljnog Pregleda knjiga pre šest
godina i njena žestina još je odzvanjala. Sećala se kako se pitala kako li se
autor oseća kada čita tako nešto o svom radu i kako se pitala gde je Džesi
Čepmen bio kada je prvi put ugledao tih deset brutalnih paragrafa. Pročitala bi
knjigu bez obzira na to - proučavala je Džesijeve ranije romane na nebrojenim
časovima literature na koledžu, ali puka zloba kritike ju je podstakla da je kupi
u tvrdim koricama i proguta još te iste nedelje.
Li je progovorila, kao što je to često radila, ne razmišljajući. To je bila
navika u direktnoj suprotnosti sa njenom metodičnom ličnošću, ali jednostavno
nije mogla da se obuzda. Mogla je pedantno organizovati stan, rasporediti
obaveze u toku dana ili napraviti plan rada, ali činilo se da nije mogla ovladati
konceptom da ne moraju sve misli biti izgovorene. Devojke i Rasel su tvrdili
da im je to šarmantno, ali ponekada je znalo da bude sasvim nezgodno. Kao, na
primer, na sastanku kom prisustvuje i vaš šef. Nešto u vezi sa Džesijevim
pogledom, koji je bio zainteresovan, a opet sa visine, navelo ju je da zaboravi
da je u Henrijevoj kancelariji i da priča sa jednim od najvećih spisateljskih
talenata dvadeset prvog veka. "Kritika je bila sitničava, to je sigurno. Bila je
osvetoljubiva i neprofesionalna i ako sam ikada videla potplaćen posao, to je
bilo to. Rekli su, mislim, da je Ogorčenost bio vaš najslabiji pokušaj. Nije
zasluživao takvu kritiku, ali nije bio ni blizu Mesečevog poraza ili, naravno,
Razočaranja. "
Henri je udahnuo i instinktivno stavio ruku preko usta.
Li je osetila slabost; njeno srce je počelo da kuca najvećom brzinom i
mogla je da oseti kako joj znoj kvasi dlanove i stopala.
Džesi se nasmešio. "Govoriš iskreno. Bez okolišanja. To je retko ovih dana,
slažeš li se sa mnom?"
Pošto nije bila sigurna da je to pravo pitanje, Li je zurila u svoje šake, koje
je uvrtala sa zastrašujućom žustrinom.
"Prava škola šarma, zar ne?", nasmejao se Henri. Njegov glas je zvučao
šuplje i više nego malo nervozno. "Pa, hvala ti što si podelila svoje mišljenje
sa gospodinom Čepmenom, Li. Samo svoje mišljenje, naravno." Klonulo se
osmehnuo Džesiju.
Li je to shvatila kao znak da treba da ode i bila je van sebe od sreće što
može da posluša. "Ja, uh, tako mi je... Naravno, nisam mislila da vas uvredim.
Ja sam stvarno vaš veliki obožavatelj, samo što..."
"Molim te, nemoj se izvinjavati. Bilo je zadovoljstvo upoznati te." Uz
ogroman napor, Li je odolela porivu da se ponovo izvini i uspela je da ustane
sa kauča, prođe pored Džesija i izađe iz Henrijeve kancelarije bez daljeg
ponižavanja, ali jedan pogled na lice Henrijeve asistentkinje bio je dovoljan
da shvati da je nadrljala.
"Zar je zaista prošlo toliko, loše?", pitala je, stežući devojčin sto.
"Vau. To je bilo hrabro."
"Hrabro? Nisam imala nameru da budem hrabra. Obično mogu barem da
pokušam sa diplomatijom, ali ovog puta su reči samo izašle napolje. To nije
bilo hrabro, to je bila čista glupost! Ja sam takav idiot. Da li misliš da će me
otpustiti? Ne mogu da verujem da sam to rekla. O, moj bože, osam godina rada
i sve je otišlo niz slivnik samo zato što ne mogu da držim svoja glupa usta
zatvorena. Da li je stvarno bilo toliko loše?", upita Li ponovo.
Nastala je pauza. Asistentkinja je otvorila usta kao da želi nešto da kaže, a
onda ih opet zatvorila. "Nije bilo dobro."
Li je pogledala na sat i nevoljno priznala sebi da nema šanse da stigne na
friziranje i da se vrati na vreme za sastanke koje je zakazala sa raznim
agentima za čitavo poslepodne. Kada se vratila u kancelariju počela je da radi
na telefonima. Njen prvi poziv je bio da otkaže kod Žila, a drugi poziv je bio
za Barnija. Prijatan prodavač na muškom odeljenju je pristao da pošalje
poklon u njenu kancelariju pre šest. Li je bila zbunjena kada ju je pitao šta bi
volela; ne mogavši jasno da razmišlja i ne mareći previše, naložila mu je da on
odabere poklon u okviru dvesta dolara i da naplati na njenu ameriken ekspres
karticu.
Kada je kutija sa poklonom stigla u pet i trideset, Li je već bila na ivici
suza. Nije čula više nijednu reč od Henrija, koji obično nije mogao da izdrži ni
sat vremena bez nekoliko telefonskih poziva ili svraćanja. Uspela je nakratko
da ode do teretane - bez vežbanja, samo kratko tuširanje - ali sve dok nije stala
pod blaženo toplu vodu nije shvatila da je torbu za teretanu, torbu sa
kozmetikom, čistim donjim vešom i, što je najvažnije, sa fenom za kosu,
ostavila u kancelariji.
Iako je mislila da je to nemoguće, mini-fen prikačen za zid teretane kablom
koji je odavao utisak da je dva inča dugačak, zapravo je učinio da njena kosa
izgleda znatno gore nego pre tuširanja. Rasel i njena majka su je zvali na
mobilni dok je išla nazad do kancelarije, ali ih je oboje odbila.
Ja sam loše ljudsko biće, pomislila je Li dok se preispitivala u toaletu koji
je bio najbliži njenoj kancelariji. Bilo je skoro sedam i ona je upravo završila
telefonski razgovor sa jednim od svojih najneomiljenijih agenata. Kosa joj je
visila u mlitavim, razbarušenim pramenovima, a njena pljosnatost je bila
naglašena tamnim kesama pod njenim očima i ljutitim crvenilom bubuljice na
ćelu, za koju nije imala ni kose ni korektora da je pokrije. Zaboravila je da je
Rasel jednom rekao da izgleda "lezbijski šik" u blejzeru koji je nosila i, iako
je uvek volela kako joj knap pristaje, njegove masivne zlatne lance i činjenicu
da je to Šanel - jedini artikal visoke mode koji je posedovala - nikada do sada
nije primetila da čini da izgleda kao odbrambeni igrač u ragbiju. "Ne brini"
promrmljala je, nesvesna da razgovara sama sa sobom. On radi za ESPN. On
posvećuje svoj život profesionalnim sportistima. Rasel obožava ragbiste!" I sa
tim, stiskajući predivno uvijen poklon iz Barnija, pokušavajući da ne brine
zbog toga što je njegov sadržaj potpuna misterija pribrala se i onako neuredna,
progurala niz stepenice da zaustavi taksi.
Rasel je stajao ispred Danijela, delujući opušteno, zgodno i srećno. Kao da
se upravo vratio sa jednomesečnog odmora na Karibima, gde nije radio ništa
osim što je tretirao svoje telo kao hram. Njegovo ugljenosivo odelo je grlilo
svaki zategnuti mišić, njegova koža je zračila zdravljem nekoga ko trči šest
milja dnevno; bio je sveže umiven i obrijan. Čak i njegove cipele - koje nisu
bile na pertlanje i koje je kupio na njihovom poslednjem putovanju u Milano -
bukvalno su sijale. Bio je istimaren do savršenstva, a Li ga je mrzela zbog
toga. Ko je, zaboga, uspevao da radi čitavog dana i da održi kravatu tako
čistom, a košulju tako ispeglanom? Kako je bilo moguće uvek tako dobro sve
sklopiti, imati usklađene manžetne sa čarapama, čarape sa aktovkama?
"Ćao, lepotice. Već sam počeo da brinem."
Cmoknula ga je u usta, ali se odmakla pre nego što je on mogao da otvori
usne. "Da brineš? Zašto? Stigla sam tačno na vreme."
"Pa, znaš, nisam se čuo sa tobom čitav dan. Dobila si orhideju, je l' da?
Znam da su ti omiljene purpurne orhideje."
 "Jesam. Bila je prelepa. Baš ti hvala." Njen glas je zvučao čudno čak i
njenim ušima - to je bio tanji, ljubazni glas koji je koristila sa vratarem ili na
hemijskom čišćenju.
Rasel je postavio šaku na krivinu njenog vrata i poveo je kroz prednja vrata.
Odmah ih je pozdravio muškarac u smokingu, koji se bližio kraju srednjeg
doba i koji je naizgled prepoznao Rasela. Na trenutak su se šapatom
dogovarali, šef sale se naginjao ka Raselu, dva muškarca su se potapšala po
leđima. Trenutak kasnije je pokretom pozvao devojku u uskom, ali ipak
konzervativnom kostimu da ih odvede do stola.
"Obožavatelj fudbala?", upitala je Li, više da bi delovala zainteresovano
nego što je zaista bila.
"Šta? Oh, šef sale? Da, mora da me je prepoznao iz emisije. Šta bi drugo
moglo objasniti ovaj sto, zar ne?"
Tek tada je Li primetila da imaju daleko najbolji sto u čitavom restoranu. Ka
čitavoj prelepoj prostoriji su gledali sa svog uzvišenja pod jednim od
dramatičnih lukova. Osvetljenje je bilo toliko meko i savršeno da je Li mislila
da bi čak mogla i izgledati dobro pod njim, a težak brokat i kilometri bogatog,
crvenog somota su delovali umirujuće nakon tako paklenog dana. Stolovi su
bili adekvatno odvojeni kako ljudi ne bi sedeli jedni na drugima, muzika u
pozadini je bila nenametljiva i izgleda da nije bilo nijedne osobe koja
razgovara preko mobilnog. Sa striktno neurološke tačke gledišta, ovo mesto je
bilo raj na zemlji - što je bila naročito dobra stvar večeras, uzevši u obzir da
bi Rasel bio manje oduševljen ako bi ona digla frku oko izbora stola.
Li se još više opustila uz čašu sivog pinoa, pinot grigio, a i nekoliko
delikatno karamelizovanih morskih ljuskara, ali još nije mogla da se prebaci
sa posla na romantičnu večeru u dvoje. Klimala je glavom kroz Raselov opis
memoranduma na nivou kompanije koji je mislio da napiše, kroz njegov
predlog da probaju da stignu ovog leta u vikendicu u vinogradu njegove
drugarice sa koledža, Marte, i kroz njegovo prepričavanje šale koju mu je tog
jutra ispričala jedna od šminkerki iz emisije. Sve dok konobar nije doneo dve
čaše šampanjca i nešto nazvano dacquoise od kokosa. Tamo, stojeći
neobavezno pored tanjira oljuštenog ananasa i okružena bobicama, bila je
crna, somotska kutija. Bila je iznenađena i pomalo zbunjena zato što je prvo
osećanje koje se javilo nakon što je uočila kutijicu za nakit, bilo osećanje
olakšanja - njen dug, pravougaoni oblik je nagoveštavao da to nije, hvala bogu,
prsten. Naravno, verovatno će želeti da se uda za Rasela jednog dana - nije
postojao nijedan prijatelj ili član porodice koji ga je upoznao, a da nije odmah
prokomentarisao njegov superiorni potencijal za muža, ljubaznost, zgodno-
dobar izgled, uspešnu karijeru, šarmantnu harizmu i očigledno obožavanje Li -
ali, ona definitivno nije bila spremna da se sada uda za njega. Nije se činilo
da ima bilo kakve štete u tome da sačeka još godinu dana, ili možda dve. Brak
je bio brak i ona je želela da bude apsolutno sigurna.
"Šta je ovo?", upitala je ona sa iskrenim uzbuđenjem, već zamišljajući neku
vrstu priveska sa inicijalima, ili možda lepu, zlatnu narukvicu.
"Otvori i videćeš", reče on meko.
Li je uzela plišani somot i nasmešila se. "Nije trebalo!"
"Otvori je!"
"Jednostavno znam da će mi se mnogo svideti!"
"Li, otvori kutiju. Možda ćeš se iznenaditi."
Pogled u njegovom oku, kao i način na koji se njegova ruka stegla oko čaše
šampanjca, naveo ju je da zastane. Otvorila je poklopac i, baš kao u svakom
lošem ženskom filmu, naglo udahnula. Tamo, u samoj sredini kutije za ogrlicu,
ugnezdio se prsten. Verenički prsten. Vrlo veliki, vrlo lep, verenički prsten.
"Li?", glas mu je podrhtavao. Nežno, uzeo je kutiju od nje i izvukao prsten.
U jednom brzom trenutku, uzeo je njenu levu ruku u svoju i stavio joj prsten na
odgovarajući prst. Savršeno je pristajao. "Li, dušo? Voleo sam te od trenutka
kada sam te upoznao, pre tačno godinu dana. Hoćeš li se udati za mene?"

Emin prvi sastanak sledećeg dana sa lokalnom agencijom za kulinarsko

osoblje je bio tek u dva posle podne - što je jedna od mnogih prednosti
ugostiteljske industrije - ali je stvarno počela da pati zbog vremenske razlike.
Kada je tog jutra u deset stigla u hotel, naručila je lagani rum-servis doručak
koji se sastojao od kafe, kroasana i bobica (nakon brzog preračunavanja evra u
dolare, shvatila je da je to koštalo $31, ne uključujući napojnicu, a onda se
okupala koristeći kupku od tri unce koju je našla u mini-baru ($50). Nakon
kratke dremke i nekoliko sati potvrđivanja sastanaka za sledeći dan, uzela je
Niçoise salatu u bašti restorana ($38). Ništa od toga nije delovalo naročito
ekstravagantno u poređenju sa jednostavnim pomfritom koji je pre dva sata
jela u ručaonici lobija hotela. Šnicla, pomfrit i jedna čaša crvenog vina. ("Vino
kuće? Šta podrazumevate pod vinom kuće?", pitao ju je konobar jedva se i
trudeći da potisne frktanje. "Ah", rekao je nakon trenutka intenzivnog
razmišljanja. "Mislite, jeftino, je F da? Doneću vam, madam!") Račun je
izašao poražavajućih devedeset šest dolara, a vino je imalo ukus kao
Manischewitz. A nije je čak ni nazvao mademoiselle!"
Zauzimajući visoko drugo mesto među nekretninama na Rue du Faubourg na
prvoj opštini, samo nekoliko koraka od Rica i Hermesa, hotel Kostes je bio
legendaran zbog svoje slavne klijentele i ultrašik noćne scene u salonu hotela.
Kada je odeljenje za putovanja pitalo da li ima neke preferencije za hotel, Emi
nije mogla da skupi hrabrosti čak ni da predloži Kostes. Tek kada joj je agent
ponudio da bira između Kostesa i predivnog hotela na Levoj obali, bukvalno
je ciknula od uzbuđenja. Koje bi mesto moglo biti bolje za Tur de Drolja ’08?!
Emi je provela čitavu nedelju iščekujući svoje odsedanje u Kostesu. Sat
vremena nakon dolaska bila je zapanjena koliko je bio kul; dva sata kasnije
bila je zastrašena; tri sata nakon toga bila je spremna da se odjavi. Kostes je
možda bilo najbolje mesto u gradu da budete viđeni, ali delovalo je nemoguće
da iko zapravo odseda tamo. Ili je ona postala stvarno, stvarno matora, ili je
Kostes imao veliki problem sa stavom. Hodnici su bili toliko mračni da je
počela da prevlači ruke preko zidova da ne bi udarila u njih. Muzika iz salona
je odzvanjala u svim sobama, a bučna žurba manekenki koje srkuću obrana
mleka i muškaraca raznih nacionalnosti koji ih jure srčući bordo u centralnom
dvorištu, odbijala se o svaki prozor. Njena šarmantna kada u obliku kandže
nije imala zavesu, tako da je pod bio poplavljen kada je uključila tuš. U
kupatilu nije bilo utičnice (verovatno zato što je svako vodio svog stilistu),
tako da je Emi bila prinuđena da suši kosu, bez ogledala, za stolom. Do sada
joj se osoblje hotela obraćalo sa visine, ignorisalo je i rugalo joj se. A opet,
što je bilo iritantno, nije mogla da se otrese osećanja da bi trebalo da bude
počastvovana što tu odseda.
Zato je sedela u salonu, najneupadljivije što je mogla, čitajući i-mej-love na
laptopu i gustirajući espreso (bez mane, pomislila je zlovoljno). Njena sestra
joj je pisala da ona i Kevin planiraju da dođu u Njujork za Četvrti juli i pitala
je da li će biti u građu. Upravo je napisala da mogu da uzmu njen studio, a da
će ona odsesti kod Adrijane, kada je zazvonio njen novi, internacionalni
mobilni telefon, koji joj je obezbedila kompanija.
"Emi Solomon ovde", rekla je što je najprofesionalnije što je mogla.
"Emi? Da li si to ti?"
 "Li? Kako si dobila ovaj broj?"
"Zvala sam tvoju kancelariju ovde i rekla da je hitan slučaj. Nadam se da ti
ne smeta?"
"Dušo, je l’ sve u redu? Tamo je dva ujutru."
"Da, sve je u redu, samo sam želela da ovo čuješ od mene pre nego što se
vest proširi preko mejla. Verena sam!"
Emi ne bi mogla biti više iznenađena ni da je Li upravo objavila da je
lezbijka, ili da je prihvatila mormonizam, ili da je odlučila da ostavi svoj
posao urednika kako bi se oprobala u friziranju pasa. Nije da je bilo sasvim
nezamislivo da će se Li udati za Rasela - zapravo, bilo je sasvim suprotno,
pošto se činilo da je on najsavršeniji muškarac na svetu - već je u pitanju bilo
to što njena prijateljica ničim nije nagovestila da je veridba na horizontu.
"Verena? Oh, moj bože! Li, čestitam ti! Nisam imala pojma da vas dvoje
uopšte i razmišljate o tome. Ovo je tako uzbudljivo! Ispričaj mi sve." Emi je
videla uniformisanog radnika kako ispaljuje gađan pogled ka njoj, ali je
uzvratila na isti način.
"Ja, uh, pretpostavljam da ni sama nisam to očekivala", rekla je Li. "Samo
je, nekako, došlo iz vedra neba."
"Pa, kako je to uradio?"
Li je u odmerenim, tačnim detaljima opisala ono što je trebalo da bude
večera povodom godišnjice, kako je izgledala i osećala se kao veštica i šta je
ko od njih dvoje naručio. Dok je došla do prosidbe u vreme deserta, Emi je
već počela da je prekida u očajničkom pokušaju da dođe do sočnih stvari.
"Nije me briga kako si ti izgledala - kako izgleda prsten? I dozvoli da te
podsetim da sada nije vreme da budeš skromna."
"Ogroman je."
"Koliko ogroman?"
"Vrlo ogroman."
"Li."
"Nešto ispod četiri."
"Nešto ispod četiri! Karata? Četiri karata?"
"Brinem se da nije previše veliki. Kako mogu nešto takvo da nosim na
posao? Ja radim u izdavaštvu knjiga", uzdahnula je Li.
 Emi je htela da vrisne. "Praviću se da to nisi rekla, zato što sam takav
prijatelj. To čak neću ni udostojiti odgovora. Da li si rekla Adrijani da misliš
da je... ne mogu se naterati da to uopšte i izgovorim,"
"Da, Rekla mi je da treba da mu ga vratim, jer ako mislim da je preveliki,
onda ga ni ne zaslužujem."
"Potvrđujem to. Sada prestani da budeš prokleti idiot i pričaj mi još. Jeste li
već zakazali datum? Šta misliš, kada ćeš se useliti kod njega?"
Tišina na liniji je bila tako potpuna, da je Emi pomislila da je pukla veza.
"Li? Čuješ li me?"
"Da, izvini zbog toga. Nismo još ni blizu biranja datuma - ne znam, sledećeg
leta, pretpostavljam? Leta posle tog?"
"Li! Ti imaš trideset godina i ne postaješ ništa mlada. Misliš da ćemo te
pustiti da budeš verena dve godine? Da sam ja na tvom mestu, odvela bih tog
dečka pred oltar za pet meseci. Šta čekaš?"
"Čekam bilo šta", rekla je Li ozlojeđeno. "Jednostavno ne vidim oko čega je
sva ta frka. Tek što smo se upoznali, zaboga."
"Upoznali ste se pre godinu dana, Li i, kao što si i ti sama više puta istakla,
on se uklapa u svaki spisak svega što tražiš kod muškarca. Čak je i više od
toga. Bila bi luda da to ne zaključiš što je pre moguće. U najmanju ruku bi
trebalo da se smestiš u njegov stan. Traži šta ti pripada."
"Emi, preteruješ. Da 'tražim ono što mi pripada'? Šališ li se? Osim toga,
znaš kakvi su moji stavovi o zajedničkom životu pre braka."
Emi je zakreštala, a onda je, setivši se gde se nalazi, poklopila usta rukom.
"Nemoj mi reći da ćeš zaista da se vodiš tom apsurdnom idejom? Moj bože,
Li, zvučiš kao neki religiozni luđak!"
"Oh, Emi, prestani. Znaš da to nema veze sa bilo kakvim religioznim ili
moralnim razlozima. Ja jednostavno hoću tako. Jeste malo staromodno. Pa
šta?"
"Da li Rasel to zna?"
"Sigurno zna šta ja generalno mislim."
"Ali ne zna da ni sada, iako ste vereni, ti nećeš živeti sa njim?"
"Nismo još došli do toga. Ali sam sigurna da će sve razumeti."
"Blagi bože, Li. Znaš da ćeš u nekom trenutku morati da počneš da živiš sa
njim? Iako je on dečak i grozan je u kupatilu i možda će nekada želeti da
uključi TV kada ti to ne budeš htela? Razmišljala si o tome, zar ne?"
Li je uzdahnula i rekla: "Znam. U teoriji to sve zvuči okej, ali u stvarnosti...
Ja sam naprosto navikla da živim sama. Sviđa mi se da živim sama. Buka i
stvari svuda po kući i to što uvek moraš da pričaš, čak i kada samo želiš da
sediš na kauču i blejiš... to je užasavajuće."
Pošto joj je malo laknulo kada je Li, u najmanju ruku, priznala svoj strah od
zajedničkog života, Emi je malo popustila, "Znam srce, svima je strašno. Do
đavola, Dankan i ja smo se zabavljali pet godina i nikada to nismo sasvim
ozvaničili. Ali ti voliš njega, i on voli tebe, i vas dvoje ćete to zajedno
razrešiti. A ako hoćeš da sačekaš dok ne budete legalni, pa - ko sam ja da ti
kažem šta..,"
"Ja nisam zaljubljena u njega, Emi." Liin glas nije bio drhtav, a veza je bila
kristalno jasna, ali Emi je bila sigurna da nije dobro čula.
"Šta si rekla? Ne mogu ništa da čujem ovde."
Na drugom kraju Li je bila tiha.
"Li? Da li si tamo? Šta si upravo rekla?"
"Nemoj me terati da ponavljam", prošaputala je Li, a grlo joj se steglo kod
poslednje reči.
"Dušo, kako to misliš? Vas dvoje delujete tako srećno zajedno! Nikada nisi
rekla ništa loše o Raselu, samo si nam iznova i iznova govorila kako je sladak,
ljubazan i pažljiv', navaljivala je Emi.
"Ništa od toga ne menja činjenicu da mi je ponekada dosadno do suza kada
sam sa njim. Znam da ne bi trebalo da je tako, ali to ne menja činjenicu da
jeste. Nemamo ništa zajedničko! On voli sport; ja volim čitanje. On želi da
izlazi i da se povezuje i da upoznaje ljude, a ja samo želim da se zavučem u
kuću. On nije ni najmanje zainteresovan za aktuelna dešavanja ili umetnost -
samo za fudbal, trening sa tegovima, ishranu, statistiku, svoju povredu sa
koledža. Ne poričem da je on sjajan dečko, Em, ali nisam sigurna da je sjajan
za mene."
Dobro. Emi je volela da misli za sebe kako je vrlo intuitivna, ali ovo nije
osetila ni na sekund. Nervi, pomislila je za sebe. Ništa drugo do
Liina nemogućnost da prihvati da je zaslužila sjajnog tipa i da ga je i našla.
Svi su znali da se luđačka strast i velike ljubavne afere smiruju posle nekoliko
meseci, možda posle godinu dana. Ono što je bitno, jeste naći nekoga ko je
dobar partner na duge staze. Nekoga ko će ostati pored tebe, ko će biti dobar
muž, dobar otac. A ako Rasel nije bio takav tip, onda nije znala ko jeste.
Počela je tačno to da objašnjava Li, ali ju je prekinuo namrgođeni hotelski
službenik, koji ju je grubo potapšao po ramenu. "Madam? Budite ljubazni i
spustite cipele sa nameštaja."
"Ko je to?", pitala je Li.
"Izvinite?" Emi je upiljila u tog čoveka; na trenutak zastrašena, ali se to brzo
pretvorilo u iznerviranost.
"Tražio sam da spustite cipele sa te stolice. Mi ovde ne sedimo tako" Čovek
se ukopao na svom mestu i zurio je u Emi.
"Emi, šta se dešava? Ko je to?"
Emi, kojoj je obično bilo koja vrsta sukoba bila neprijatna, oseti kako kroz
nju nadire talas besa. Sasvim je zaboravila na Li i streljala je očima tog
čoveka. "Mi ovde ne sedimo tako? Da li ste mi zaista to upravo rekli?"
Li se nasmejala. "Reci mu kako stoje stvari."
Emi je istakla svoje mišljenje glasno govoreći u slušalicu. "Sedim u salonu
zato što je previše prokleto mračno da čitam u svojoj sobi, samo sedim -
obrati pažnju, a jednu nogu sam savila pod sebe. A hoćeš da znaš koje cipele
sam stavila na nameštaj? Papuče baletanke. Ne cipele baletanke, već prave
papuče baletanke bez đona. Ja sam gost ovog hotela, a on ima drskosti da me
prekoreva kao dete?" Sevnula je očima nagore kako bi susrela njegov pogled.
Odmahnuo je glavom kao da kaže glupa Amerikanka i okrenuo se. U stvari,
napravio je piruetu.
"Moraš da voliš francusku gostoprimljivost", rekla je Li. "Pretpostavljam da
još nisi sebi ugrabila francuskog ljubavnika?"
"Dobar pokušaj. Nemoj misliti da ćeš tako lako promeniti temu."
"Em, stvarno cenim što si me saslušala, ali ne želim više da pričam o tome,
okej? Sigurna sam da će sve ispasti kako treba."
E tako treba!, pomislila je Emi. Li je bilo potrebno samo malo vremena da
razbistri svoje misli, da shvati šta je važno. To je bio samo slučaj Li koja
previše razmišlja o stvarima i sigurno će uvideti da se ponaša blesavo. "Okej.
Nazad na prsten. Pričaj mi još."
"Stvarno je vrlo lep", meko je rekla Li. "Tako je klasičan. Ne znam kako je
znao da mi se to dopada - nisam čak ni sigurna da sam ja znala da mi se to
dopada. Nikada nismo išli da kupujemo ili razgledamo nakit; nikada nismo čak
ni pričali o tome."
"Takav ti je Rasel. Kakvog je oblika?"
"To je veliki smaragd u sredini, na čijim su bokovima dva manja smaragda,
na vrlo tankom platinastom prstenu. Kartije.
Emi je zazviždala. "Zvuči prelepo. Zar stvarno nisi imala pojma?"
Došlo je do duge pauze. Na trenutak je Emi ponovo pomislila da se
prekinula veza, ali onda je čula Li kako teško diše.
"Da li si dobro, dušo? Li?"
Još dahtanja, sada u kraćim, plićim intervalima.
"Oh, dobro sam. Samo mi malo lupa srce. Mora da je zbog sveg ovog
uzbuđenja, znaš?"
Emi je pritisnula mobilni na uvo, očajnički želeći da čuje samo malo
kikotavog, ženskastog oduševljenja nekoga ko se upravo verio, ali je znala - Li
nije bila kikotava, ženstvena devojka: Bila je duhovita, bila je osećajna, bila
je odana i bila je neurotična; kikotavost jednostavno nije bila njena jača
strana. Možda je Li uz to bilo i malo neprijatno da opisuje svoj verenički
prsten pošto su svi očekivali da će Emi biti prva. Emi se prisetila večere
nekoliko meseci pre toga, kada je uzbuđeno rekla Li i Adrijani da je Dankan
pitao za njenu veličinu prstena. Što nije nužno najromantičniji gest, setila se šta
je pomislila, ali je definitivno najavljivao dobre stvari. Osetila je kako crveni
od sećanja na svoje uzbuđenje i resila je da spase Li od daljeg sažaljevanja.
"A šta si ti njemu kupila za godišnjicu?" upita Emi sa dodatnom, možda i
preteranom razdraganošću. još jedna duga pauza. Zvučalo je kao da Li
pokušava da obuzda svoje disanje odmerenim udasima.
"Li?"
"Izvini, ja sam... uh, dobro sam. Samo sam malo... uh, kupila sam mu torbu
za laptop. Narandžastu. I Još jednom je duboko udahnula i nakašljala se. "Kod
Barnija."
Emi je pokušala da zamaskira svoje iznenađenje. "Rasel je konačno kupio
laptop? Nisam mislila da ću ikada dočekati taj dan. Kako si ga na kraju
ubedila?"
"On još nema laptop", reče Li. "Oh, Emi, ja sam najgora osoba na svetu!"
 "Dušo, šta nije u redu? Tako sam zbunjena. Da li planiraš da mu kupiš
laptop? To je baš slatko! Nisi mogla znati da će te zaprositi to veče. Nemoj
brinuti zbog toga. Rasel je poslednja osoba koja bi se uznemirila zbog tako
nečega."
Došlo je do još jedne duge pauze i kada je Li konačno progovorila, Emi je
čula da plače. "Uzela sam mu narandžastu torbu za laptop zato što sam bila
previše lenja da bih odabrala nešto lično", rekla je glasom ispunjenim besom i
kajanjem. "Nazvala sam radnju i dala im moj broj kreditne kartice i to su mi
poslali. Torbu za laptop! Za nekoga ko ne poseduje laptop. Narandžastu."
Začulo se šmrktanje. "Rasel mrzi jarke boje."
"Li, dušo, nemoj biti tako stroga prema sebi. Rasel te voli toliko da te je
pitao da provedeš ostatak života sa njim. Ne dozvoli da neki glupi poklon
stane tome na put. Kladim se da mu uopšte nije smetalo, zar ne?"
"Smejao se na to, ali sam mogla da vidim da je bio povređen."
"On je veliki dečko, Li. Može da izađe na kraj sa malom zbrkom oko
poklona." Obe devojke su znale da to nije ono što se desilo, ali su pustile da
prođe. "I reci mi, jesu li i svi ostali bili uzbuđeni?"
Li je odgovorno opisala reakciju svoje majke, Adrijaninu reakciju i reakciju
Raselove porodice, ubacujući šale i zabavne primedbe na pravim mestima.
Sve dok nisu prekinule razgovor, obećavši da će sutra detaljnije pričati, Emi
nije dozvolila sebi da oseti trunčicu zabrinutosti. Da li zaista može biti da
postoji problem između Li i Rasela? Da li je bilo moguće da je Li stvarno
imala ozbiljne sumnje? Apsolutno ne, odluči Emi. Samo slučaj tankih nerava.
Uzbuđenje i šok i ništa ozbiljnije od toga. Pouzdala se u svoju analizu
situacije i bila je sigurna da će se sve izgladiti čim se uzbuđenje malo smili.
Okrenuvši se nazad ka kompjuteru, Emi se pripremila da naruči još jednu kafu
od neprijateljski nastrojenog konobara.
"Pardon?" Muški glas je dolazio tik iznad njenog desnog ramena, ili ga je
Emi ignorisala, ubeđena da se to samo još jedan radnik hotela spreman da je
prekoreva zbog nečega.
"Izvinite me?", glas je bio uporan. "Oprostite što vas prekidam."
Emi je podigla pogled, u poslednjem trenutku se setivši da izgleda kao da
joj jako dosađuju i da je neverovatno nezadovoljna zbog prekidanja, ali čim je
rekla "Da?" najiznerviranijim tonom koji je uspela da izabere, zažalila je zbog
toga. Gledajući nadole u nju, stajao je tip sa klasičnim dobrim izgledom -
gusta, tamna kosa, iskošene oči, lagan osmeh pun pravih, belih zuba koji ga je
činio skoro univerzalno privlačnim. Nije bio potpuno božanstven, ni seksi kao
filmska zvezda, ali njegov zadovoljavajući izgled u kombinaciji sa
samopouzdanim pristupom učinio je da Emi pomisli da nema nijedne normalne
žene na ovoj planeti kojoj se on ne bi svideo.
"Zdravo", promrmljala je. Bingo, pomisli ona. Tur de Drolja, takmičar broj
jedan. još jednom se osmehnuo i pokazao na sedište do nje sa upitnim
pogledom. Emi je samo klimnula glavom i buljila u njega dok je sedao. Bio je
mlađi nego što je isprva pomislila, možda čak i ispod trideset. Njeno
procenjivanje brzinom munje, brušeno tokom toliko godina da je sada bilo
skoro instinktivno, proizvelo je samo pozitivne poene. Pedantno sečen, a opet
neobavezan mornarički pamučni džemper preko bele košulje sa okovratnikom.
Dobre farmerke koje su blagosloveno bile oslobođene od svih namernih
rezova, izražene izbledelosti, logoa, dugmadi, šara i opuštenih džepova,
jednostavne, ali skupe čizme od jelenske kože. Prosečna visina, razumno
zgodan tako da nije preterano opsednut time, dobro sređen, a ipak muževan.
Ako bi morala da kritikuje nešto, rekla bi da su te farmerke za nijansu previše
uske. A opet, ako planiraš da zavedeš Evropljanina, previše uske farmerke su
bile rizik koji taj posao nosi.
Iznova ohrabrena njegovim prilaskom i ne zaboravljajući da su jedini
muškarci sa kojima je do sada pričala osoblje u Kostesu, Emi se osmehnula.
"Ja sam Emi", rekla je.
On se nasmešio i pružio joj ruku. Bez prstenova, bez izgrickanih noktiju, bez
bezbojnog laka - sve dobri znaci. "Pol Vikof. Nisam mogao da ne čujem šta ti
je onaj kreten rekao..."
Do đavola. Nije se moglo poreći očigledno. Uprkos farmerkama koje kao da
su nacrtane na njemu, dobrim manirima i njenoj žarkoj želji da ne bude tako,
Pol je govorio engleski sa američkim akcentom. On je bez sumnje bio rođen i
odgajen u SAD, ili možda, u najegzotičnijem slučaju, u Kanadi. Bila je gorko
razočarana.
"Prosto je neverovatno, zar ne?", govorio je. "Nikada ne prestaje da me
zapanjuje koliko su ljudi voljni da plate da bi bili tretirani tako loše."
"Znači nisam samo ja u pitanju?", pitala je Emi, kojoj je bilo malo lakše što
hotel nije samo nju izdvojio,
"Definitivno ne", uveravao ju je Pol. "Oni bukvalno zlostavljaju sve svoje
goste. To je jedina stvar u kojoj su stvarno dosledni."
"Pa. hvala ti na tome. Počela sam da razvijam popriličan kompleks."
"Drago mi je što sam mogao da pomognem. Prvi put kada sam odseo ovde
bio sam u paranoji. Moji roditelji su nas povlačili svuda po svetu - maltene
sam odrastao u hotelima - ali bio je potreban samo jedan dan ovde da počnem
da se osećam kao suludi idiot", rekao je.
Emi se nasmejala, već zaboravljajući na Polovu neadekvatnost. Koja se,
naravno, odnosila samo na pravila igre. Bilo joj je potrebno manje od četiri
minuta ćaskanja da zaključi da bi on bio savršen muž. Ali ne! Ne, do đavola;
neće opet pasti u tu zamku. Tek što je izašla iz propale veze - duge,
sporoumiruće, propale veze. Zaklela se sebi i svojim prijateljicama da će neko
vreme pauzirati sa zabavljanjem. Seks dobar. Vezivanje loše. Ponavljala je
ove četiri reči dok su njena monik luilije venčanica iz sna (bez rukava, ali ne
bez traka, do poda, sa prašnjavo roze pojasom koji steže struk) i njen savršeni
meni (za početak, salata od paradajza ukrštenog sa limunom, za čim sledi izbor
između ahi tune sa roštilja ili file od macuzaki teletine) plesali kroz njen um.
"Drago mi je da znam da nisam jedina." Emi je dovršila kafu i dizala
kašičicu. "Zašto je tvoja porodica toliko putovala?"
"Ovde bi ja trebalo da kažem 'vojničko derište’ ili diplomatski sin', ali
istina je da ne postoji samo jedan razlog. Najvećim delom je to što su moji
roditelji šizofrenični u vezi sa svojim mestom stanovanja.
Ja sam jedinac - a verovatno i greška, ali oni to nikada nisu priznali - a oni
su oboje pisci. Tako da smo uvek bili u pokretu. Ja sam zapravo rođen u
Argentini."
Emi je bio potreban samo delić sekunde da shvati značaj te činjenice. "Da li
te to čini Argentincem?"
Pol se nasmejao. "Između ostalog."
"Što znači?"
"To znači da sam Argentinac zato što sam rođen u Buenos Ajresu dok su
moji roditelji radili na knjigama. Živeli smo tamo nekoliko puta u toku
nekoliko godina, pre nego što smo se odselili na Bali, Moj otac je Englez, tako
da automatski imam englesko državljanstvo, a moja majka je Francuskinja, ali
njihovi zakoni o državljanstvu, kao i njihova usluga, znaju da budu
komplikovani, tako da ga nikada nisam tražio. Možda zvuči zanimljivo, ali,
uveravam te, to je ogromna zbrka."
"Ali ti zvučiš tako... američki."
"Da, znam. Išao sam u američke škole čitavog života, bukvalno od vrtića, u
svakoj zemlji u kojoj smo bili. A i išao sam na univerzitet u Čikagu. Mog oca
ubija to što zvučim kao rođeni i odgajani Amerikanac."
Emi je klimnula glavom pokušavajući sve to da obradi. Ili, zapravo, da
katalogizira svaki detalj, kako ništa ne bi propustila u svom trijumfalnom mejlu
koji će poslati iste večeri devojkama.
"Da li si spremna za nešto malo jače?", upitao je Pol. "Možda ti je potrebno
nakon što si me slušala kako pričam o sebi toliko dugo."
"Sta si imao na umu?" odgovorila je ona, namerno spuštajući trepavice i
naginjući se napred. Seks dobar. Vezivanje loše.
On se nasmejao. "Ništa previše ludo. Možda prelazak sa kafe na vino?"
Podelili su flašu nečega bogatog, baršunastog i toliko punog tanina da su se
Emine usne skupljale. Bordo, cenila je ona, mada nije više mogla pogađati iz
kog vinograda, kao što je mogla godinama ranije kada je provela šest meseci
putujući po Francuskoj, radeći u nasumičnim restoranima i posećujući
vinograde. Bordo nikada nije bio jedno od njenih omiljenih vina, ali večeras
je obožavala njegov ukus. Bez napora su ćaskali uz još jednu bocu, tokom čega
je Emi zamislila njihov neizbežni medeni mesec (vila na Bora Bori okrenuta
ka okeanu sa paviljonom za spavanje na otvorenom vazduhu i privatnim
bazenom za ronjenje, ili možda luksuzni afrički safari, gde bi vodili ljubav u
svojoj ležaljci od mreže pre nego što bi ih vozač brzo provozao pored slonova
i lavova u impozantnom crnom rejndž roveru) samo jednom. Poprilično fino su
flertovali, sve dok Emi nije upitala - nonšalantno, kako joj se činilo, šta Pol
misli o deci.
Njegova glava se naglo podigla. "Deca? Šta sa njima?"
Zar nije bila onoliko suptilna koliko joj se činilo? Mora da joj vino
pomućuje rasuđivanje. Mislila je da će pitanje da li ima nećake poslužiti kao
sasvim prirodno segue u obrazlaganju njegovog mišljenja o tome da li želi
jednog dana da ima svoju decu, ali možda je ovo bilo providnije nego što joj
se na prvu loptu učinilo?
"Oh, ništa naročito", rekla je Emi. "Samo su tako neodoljiva, zar ne? Mada
se čini da ih mnogo ljudi ovih dana ne želi, je l’ da? Prosto to ne mogu da
zamislim. Ne mislim odmah, naravno, ali definitivno znam da želim da ih imam
u nekom trenutku, znaš."
Nešto u vezi sa ovom primedbom je izgleda podsetilo Pola da kasni na
svoje ranije nepomenute planove.
"Da, pretpostavljam. Slušaj, Emi, ja zapravo baš kasnim na sastanak sa
svojim prijateljima'", rekao je zureći u sat.
"Stvarno? Sada?" Bilo je negde oko ponoći, ali je ona imala utisak da je
četiri ujutru. Bila je prijatno pijana, mekana i odlučna da zavede Pola kao
seksualno nezavisna žena slobodnog razmišljanja, kakva je bila. Bez obzira na
to što je zapravo želela samo da nastave razgovor gore, ušuškani pod udobnim
prekrivačem dok malaksalo pričaju i ljube se do izlaska sunca. Ona bi položila
glavu na njegove grudi, a on bi se igrao sa njenom kosom, povremeno
obuhvatajući njenu bradu snažnom rukom, nežno privlačeći njene usne svojim.
Smejali bi se blesavim šalama, delili bi tajne i pričali o svojim omiljenim
mestima koja vole da posećuju, nadajući se, ali i dalje to ne izgovarajući -
ipak, to je bilo tek njihovo prvo veče - da će jednog dana na sva ta mesta
putovati zajedno. Probudili bi se kasno ujutru i Pol bi rekao Emi kako
neodoljivo izgleda sva pospana i raščupana i naručili bi rum-servis doručak
(lisnati kroasani, svež sok od pomorandže, kafa sa punomasnim mlekom i čitav
tanjir jedrih, sočnih bobica), a zatim bi napravili plan za..."
"Hej, ti tamo... Emi?", Pol je položio nekoliko prstiju na njenu ruku. "Da li
me pratiš?"
"Izvini. Šta si pričao?"
"Govorio sam da moram da krenem. Trebalo je da se nađem sa nekim
prijateljima u deset, ali sam, uh... bio ometen." Njegov naivni osmeh je učinio
da njeno srce poskoči. "U bilo kom drugom slučaju bih te pozvao da pođeš sa
mnom - insistirao bih na tome - ali... pa, to je rođendanska žurka moje bivše i
nisam siguran da bi bila oduševljena kada bih poveo... nekoga. Znaš?"
Projektor u Eminoj glavi se naglo zaustavio; ekran na kome se njih dvoje
smeju dok haraju po mini-baru tražeći još vina bio je zamenjen onim na kome
ona sama gleda beskrajne programske petlje na CNN Internešenel, obučena u
počepanu, sivu majicu, dok punom šakom trpa u usta te masivne francuske
framboise16.
Uspela je da se osmehne. "Ne, ne, ne. Naravno! U potpunosti razumem. Bilo
bi čudno i bezobzirno da se pojaviš sa drugom devojkom. Plus, sada stvarno
osećam razliku u vremenu - Isuse, udara me kao tona cigala. A i imam sastanak
tako rano ujutru da svakako ne bih mogla da idem." Prestani da pričaš!
navaljivala je na sebe. Samo sekunde te dele od toga da mu kažeš kako ti je
užasno urasla dlaka na preponama koju si ranije danas čačkala dok nije
prokrvarila i sada izgleda kao da imaš herpes. Ili činjenicu da sva ta kafa
praćena svim tim vinom čini da ti se stomak oseća malo čudno i da ti je, iako
si grozno razočarana što te upravo otkačio, pomalo i laknulo što ćeš imati
malo vremena nasamo da izađeš na kraj sa tim. Samo prestani da govoriš
ovog trenutka!
Pol je mahnuo konobaru da im donese račun.
"Ne, molim te, dozvoli meni", reče ona, prilično silovito posežući preko
njihovog malog stola. Remiks pesme Širli Bejzi zatresao je iz zvučnika iza njih
i Emi je bila iznenađena videvši koliko se temeljno čitav hodnik transformisao
u tamnu, baršunastu jazbinu očaravajućih ljudi.
"Stvarno mi je žao što te ostavljam ovako, ali to su moji najstariji prijatelji i
sto godina se nismo..."
"Naravno! Uopšte nemoj da brineš." Već je počela da oseća olakšanje što će
gore otići sama. Ideja da će pasti u krevet sa Polom zbog obećanja koje je dala
drugaricama, delovala je smešno. Koga je ona zavaravala? To jednostavno
nije bilo u njenoj prirodi. Dobro za druge devojke - fantastično zapravo, za
ljude kao što je Adrijana - ali Emi jednostavno nije bila tako stvorena. Želela
je da poznaje nekoga, da ga poznaje u svakom smislu te reči, a seks je bio
nešto što je prirodno sledilo u tom procesu, a ne neki vatreni čin koji je
zauzimao centralno mesto u njemu. Osim toga, bila je ovde čitave nedelje.
Možda bi se mogli naći sutradan na večeri. Oh, čekaj, imala je večernje
sastanke sutra. Pa dobro, onda bi morali da se nađu na piću posle. Početi u
hotelu, možda, zato što je to bilo najzgodnije, a onda lutati šarmantnim,
kaldrmisanim ulicama pre nego što svrate u savršeni pariški bistro na pomfrit i
lajt koka-kolu. Do tog trenutka, već bi proveli sate i sate zajedno, možda bi se
čak i ljubili pod jednom od onih romantičnih uličnih lampi od kovanog
gvožđa... samo nežno, naravno, to bi bila meka, šaputava stvar bez jezika i bez
pritiska da se ide dalje. Da, to bi bilo idealno.
Otpratio ju je do majušnog lifta ušuškanog u najtamnijem uglu hodnika i
pomerio se u stranu dok je izrazito privlačan par izlazio iz lifta.
"Drago mi je što smo se upoznali Em. Emi. Kako te ljudi zovu?"
 "Koriste i jedno i drugo. Ali moji najbliži prijatelji su uvek koristili Em,
tako da mi se to sviđa."
Uputila mu je svoj najviše osvajajući osmeh.
"Dobro, pa, ja idem ujutru, tako da pretpostavljam da je ovo zbogom."
"Oh. Stvarno? Gde ti je kuća?" Shvatila je da nije znala čak ni gde živi.
"Još ne idem kući, nažalost. Biću u Ženevi naredna dva dana, a onda možda
u Cirihu, zavisi."
"Zvuči zauzeto."
"Da, raspored putovanja može biti intenzivan. Ali, bilo mi je zadovoljstvo
upoznati te," Zaćutao je i nasmešio se. "Već sam to rekao, zar ne?"
Emi je rekla sebi da je knedla koju je osećala u grlu bila kombinacija PMS-
a, vremenske razlike i previše vina i da apsolutno nema nikakve veze sa
Polom. Ipak, plašila se da će zaplakati ako pokuša da govori, tako da je samo
klimnula glavom.
"Odmori se, okej? I ne dozvoli da te ovi ljudi iz Kostesa maltretiraju.
Obećavaš?"
Ponovo je klimnula.
Podigao je njeno lice ka svom i na trenutak je bila sigurna da će da je
poljubi. Umesto toga, on je pogledao u njene oči i ponovo se nasrnemo. Zatim
je poljubio u obraz i okrenuo se.
»Laku noć, Emi. Čuvaj se."
»Laku noć, Pol. Ti takođe."
Ušla je u lift i pre nego što su se vrata zatvorila, on je već otišao.

»Debeljuco! Debeljuco! Debeljuco!", graktala je pogana ptica. Probudila

se, kao ljudska beba, u pet i četrdeset pet tog jutra - u subotu! - i odbijala je da
se vrati da spava. Adrijana je pokušala da joj pevuši, da je hrani, da je drži,
da se igra sa njom i na kraju, da je zaključa u gostinsko kupatilo sa isključenim
svetlima, ali mala krilata zver je istrajavala u svojoj verbalnoj paljbi.
»Velika devojka! Velika devojka! Velika devojka!" kreštao je dok mu je
glava skakala gore dole kao glava psa-igračke na kontrolnoj tabli u kolima.
 »Sada me slušaj, ti mali kretenu", šištala je Adrijana, usnama koje skoro da
su dodirivale metalne šipke kaveza. "Ja sam mnogo toga - mnogo loših, bednih
stvari - ali debela nije jedna od njih. Jesi li me razumeo?"
Ptica je iskrenula glavu u stranu kao da razmišlja o njenom pitanju. Adrijana
je pomislila da je možda čak i klimnuo glavom i okrenula se da se vrati nazad
u krevet, zadovoljna. Nije čak ni koraknula kroz vrata kupatila, kada je ptica
zakreštala, ovog puta nešto tiše, mogla se zakleti, »Debela devojka."
»Ti, kopile!", zavrištala je, zamalo jurnuvši na kavez. Bila joj je potrebna
sva samokontrola da ne baci čitavu stvar kroz prozor dvadeset šestog sprata.
Ptica ju je samo radoznalo pogledala. "Oh, moj bože", Pr°mrmljala je za sebe.
"Ja pričam sa papagajem."
Adrijana je uvek mislila da Emi preteruje kada govori o njemu, sve do ovog
trenutka. Kada je neispavanost zaista stupila na scenu i kada joj je
samopoštovanje visilo o koncu, shvatila je koliko je štetno moralo biti živeti
sa pticom sve vreme.
Isprevrtala je orman tražeći veliki peškir, ali je zadovoljno zgrabila i frit
hotelsku posteljinu pošto je to najpre ugledala. Bacajući je preko i fino
ušuškavajući njegove elastične ivice ispod kaveza, Adrijana se nakratko
zabrinula da možda guši životinju. Odlučivši da može da živi sa tom mogućom
posledicom, navukla je salone na prozorima kupatila i isključila svetla. Za
divno čudo, ptica je ćutala. Nije odahnula sve dok nije bila sigurna pod
pokrivačima, sa ponovo stavljenom maskom od krastavaca. Hvala bogu.
Upravo je padala u san kada je telefon zazvonio, a ona je bila toliko umorna
da se i javila na njega.
"Adi? Da li još spavaš?", Žilov glas, nekarakteristično dubok za nekoga
tako tankog, zabubnjao je kroz telefon.
"Danas se nalazimo u jedan. Sada je tek deset. Zašto me zoveš?"
"Gle, gle, neko nije jutarnja osoba!", zapevao je zvučeći oduševljeno.
"Žil..."
"Izvini. Moram da otkažem današnji ručak. Znam da sam grozan prijatelj, ali
dobio sam bolju ponudu."
"Bolju ponudu? Prvo mi ptica kaže da sam debela, a sada ti kažeš da imaš
bolju ponudu?"
"Ptica? Šta?"
 "Zaboravi. Dakle, prosvetli me, šta čini bolju ponudu od seckane salate,
bladi merija i manikira?"
"Oh, ne znam... Možda, uh... Da razmislim... Samo životna prilika. Da li si
spremna za ovo?"
"Spremna sam", rekla je Adrijana, jako se trudeći da zvuči vrlo
nezainteresovano.
"Agencija je zvala da kaže da je Rikardo zaglavio na snimanju na Ibici i nije
mogao da dođe danas kada ima zakazano."
"Mmm." Adrijana se nejasno sećala da su Žil i Rikardo zakleti konkurenti,
mada je Adrijana stekla utisak da je ovo žustro takmičenje više sa Žilove
strane nego sa Rikardove koji je, često na Žilov račun, bio sasvim zadovoljan
da prihvati skoro sve prestižne zadatke agencije. Radio je većinu velikih
imena u Holivudu, a njegov kalendar je bio rezervisan svake godine - i po
godinu dana unapred - za sve dodele nagrada. Njih dvojica su zajedno išli u
školu za negu lepote, zajedno su asistirali u svim salonima na Medison aveniji
a onda je, iako su obojica promovisani u dvorani u isto vreme, Rikardo nekako
postao superstar.
"Imaš li bilo kakvu ideju šta mu je bilo zakazano za danas?", zvučalo je kao
da je Žil spreman da iskoči iz svoje kože.
"Da vidimo, šta bi to moglo biti? Fotografisanje!" rekla je sa
podsmešljivim, lažnim oduševljenjem.
On ju je ignorisao. "Oh, nije to ništa. Siguran sam da ne želiš da čuješ kako
će raditi Anđelininu kosu na snimanju filma The City Dweller, što je sasvim
slučajno film za koji kažu da je najviše seksi od svih njenih dosadašnjih
filmova. Smešna stvar je što sam hteo da te pozovem da ideš sa mnom i
upoznaš sve redom, ali sam siguran da ti ne bi bila zainteresovana za tako
nešto..."
"Anđelina?"
"Jedna i jedina."
"Najviše seksi od svih njenih dosadašnjih filmova?"
"Kažu da to čini da Gospodin i gospoda Smit izgleda kao Moje pesme, moji
snovi."
Adrijana izdahnu. "Misliš li da će Bred biti tamo?"
"Ko zna? Svašta je moguće. Čuo sam da su dobre šanse da će Medoks biti
sa njom."
Medoks. Zanimljiv razvoj događaja. Koliko god da Adrijana nije volela
decu, naročito kmekavce i slinavce, naprosto se zaljubila u čitavo
Brandelinino leglo. Istina, vrištanje i bale se nisu pojavljivali na stranicama
US viklija, ali Adrijana je bila sigurna da su ta deca drugačija: smirena,
dostojanstvena, možda čak i sofisticirana. A nije se moglo poreći da imaju
stila. Volela bi uživo da vidi tog stilizovanog usvojenika iz Kambodže. I Paks
bi vredeo truda, ali niko, ni Zahara, pa čak ni Šajlo, ne bi bili tako nagrađujući
kao viđenje Medoksa. Trenutno se uspravila u krevetu i počela je paničnu
vizuelnu pretragu svog otvorenog ormana. Šta se nosi na filmskom snimanju?
"Obavezno dolazim!" zaskičala je, a njeno uobičajeno držanje na distanci je
bilo potpuno uništeno. "Gde i kada?"
Žil je bio dovoljno ljubazan da se ne smeje, "I mislio sam da bi mogla biti
zainteresovana", rekao je sa namernom hladnoćom. "Ugao Princa i Mersera za
sat vremena. Nisam siguran gde će biti parkirane prikolice za šminkanje, ali mi
pošalji poruku kad stigneš tamo i doći ću da te pokupim.
Adrijana je kliknula svojim telefonom i brzinom munje otišla da se tušira.
Ne želeći da izgleda kao da se trudila, već sasvim nehajno, nanela je malo
bebi pudera sa mirisom limuna na koren kose, ali ju je ipak ostavila
neopranom, što je imalo za posledicu seksi ispreplitane pramenove. Stavila je
blago obojenu kremu za hidriranje umesto svoje uobičajene podloge koja kožu
dovodi do savršenstva, a na obraze je nanela malo sjaja za usne pre nego što
ga je namazala na usta. Brzo tapkanje pudera sa belim sjajem u uglu očiju - trik
koji je nasledila iz manekenskih dana svoje majke i jedan sloj braon-crne
maskare upotpunili su njeno lice. Njeno uveličavajuće ogledalo na zidu je
potvrdilo da nijedan trag šminke nije bio uočljiv, ali je ishod činio da izgleda
svežeg lica, sjajno i predivno.
Za odeću je bilo potrebno malo više vremena. Odbacila je dve haljine za
toplo vreme, tuniku sa pojasom i jedne uske bele pantalone, pre nego što je
pronašla pobednika: savršeno iznošene Levis farmerke koje su bukvalno
podizale i isticale njenu guzu, a gore dve minimalne majice sa sportskim
leđima, jednu preko druge - sve to kompletirano ravnim Klois cipelama sa
kopčom koje su bile in te sezone. Njena koža, trajno tamna kako zbog gena
tako i zbog meseci provedenih na plažama Rija, bukvalno je odudarala od
belih, pamučnih topića, a kosa joj se prelivala preko ramena. Dodala je
raznoliku gomilu zlatnih grivni jednoj bronzanoj narukvici koju je već nosila i
odabrala par malih, nenametljivih zlatnih minđuša u obliku čvora kako bi
kompletirala izgled. Četrdeset pet minuta nakon što je završila razgovor sa
Žilom, Adrijana je na vrhovima prstiju prolazila pored kupatila ka ulaznim
vratima, plašeći se da ne probudi usnulu pticu.
"Arghvahhhhhhhhhhh!"
Čula je lepršanje krila i još jedan krik nerazgovetnog sadržaja, ali čudno
žalosne prirode, kome je usledilo još paničnije lepetanje. Isuse, pomislila je
otvarajući vrata kupatila. Zvuči kao da umire tamo.
"Ne možeš sada da umreš", obratila se kavezu prekrivenom posteljinom.
"Budi barem toliko ljubazan da sačekaš dok ne upoznam Medoksa. Ili, još
bolje, sačekaj Emi. Nemam pojma šta da radim sa mrtvom pticom."
Tišina, Zatim sasvim čemeran krik. Nikada ranije nije čula ništa nalik tome,
ali jad u njemu je bukvalno naterao da počne da se trese od straha.
Adrijana je skočila napred i strgnula čaršav, očajnički želeći da ućutka
životinju koja pati. "Šta je bilo, Otis?", tepala je kroz rešetke. "Da li si
bolestan?"
Sve dok Otis nije nagnuo glavu na taj brbljivi - i savršeno zdravi način -
Adrijana nije shvatila da je prevarena. Uspela je da izađe iz kupatila i stigla
na pola hodnika pre nego što je Otis izbrbljao tri puta "Debeljuco!", zastajući
samo da kokoće između reči.
"Samo izvoli, umri, ti krilati glodaru. Nadam se da će biti dugo, sporo i vrlo
bolno. Plesaču na tvom bednom, ptičjem grobu." Čitava situacija je bila
izbezumljujuća! To što je Emi osećala previše krivice da bi prodala ili ubila
prokletu pticu, ne znači da bi i drugi trebalo da podnose njegovo zlostavljanje,
Šta treba da kažete kada vas jedna od vaših najboljih prijateljica zove veče
pre putovanja, uspaničena što njen veterinar više ne prima ptice u svom
pansionu? Bilo koja racionalna osoba bi rekla tačno ono što je i Adrijana rekla
- da ako nije mogla da ga nosi, pojede ili koristi kao modni detalj, onda nije
zainteresovana - ali Emina čista užasnutost na kraju ju je izmorila. Emi se
zaklela da Otis zahteva relativno malo nege i da, uz izuzetak nekoliko
zlovoljnih ispada, Adrijana verovatno neće ni primetiti da je tu. Da, neće ni
primetiti. To je razlog zbog kog je stajala u liftu pitajući se da li njeni kukovi
izgledaju šire ovih dana. Ili zašto je nameravala da prepešači dvadeset
blokova umesto da uzme taksi, jer joj je očigledno bila potrebna vežba.
Prokleti papagaj.
 Dok je stigla tamo, puls joj je bio ubrzan od kombinacije fizičkog umora i
uzbuđenja i osećala se pomalo lepljivo od znoja, ali kao što se to dešava sa
samo najlepšim devojkama, oznojanost je Adrijani dala odsjaj koji je
uzvisivao njenu lepotu. Izgledala je još svežije i zdravije i, ako je to uopšte
moguće, joj sjajnije nego obično. Više nego nekoliko muškaraca u prolazu se
zapitalo da li se upravo iskotrljala iz kreveta nakon čitavog jutra vođenja
ljubavi; ostali su se pitali kako bi bilo pridružiti joj se.
Žil se pojavio nekoliko trenutaka nakon što mu je poslala poruku. Primetio
je grupu asistenata produkcije kako ih posmatra, pa je zato zgrabio Adrijanine
kukove, pritisnuo svoju karlicu na njenu i poljubio je pravo u usta. "Do đavola,
devojko, ti si božanstvena", objavio je. "Skoro da poželim da sam strejt."
"Da, kerido, i ja to želim. Odmah bih se udala za tebe. Zapravo, ako ne
nađem muža do sledeće godine, hoćeš li se oženiti mnome?"
"U iskušenju sam, moram da kažem. Da se obavežem na jednu osobu do
kraja života, i to još sa ženom? Samo me odmah kastriraj."
"Čekaj, mislim da sam na tragu nečega. Imali bismo sasvim otvorenu vezu -
ti bi imao slobodu da spavaš sa kim god hoćeš, ali bismo mogli da idemo na
žurke i porodične stvari zajedno, a da ipak imamo odvojene živote. Bili bismo
novi Vil i Grejs. Mislim da to zvuči fantastično."
"Da, Adi draga, ali šta, ako mogu da pitam, ja imam od toga? Zaboravljaš
da sve te stvari radim i sada kada nisam oženjen..."
"Šta ti imaš od toga? Hmm", Adrijana je pritisnula kažiprst na usne i
pretvarala se da razmišlja. "Da vidimo. Oh, ne znam... Slobodan pristup mom
neograničenom novčanom fondu, možda? Da li bi to upalilo?"
Žil se spustio na jedno koleno obučeno u teksas i prineo njenu ruku svojim
usnama. "Adrijana de Suza, hoćeš li se udati za mene?"
Ona se nasmejala i povukla ga da ustane. "Godinu dana, kerido, imam
godinu dana da nađem sebi pravog muža, a kada kažem pravog, mislim na
nekog ko želi da ima seks sa mnom. Ako ne, ti i ja ćemo se venčati. Zvuči
dobro?"
"Upravo sada mi je ukroćen, kunem se da je tako. Samo reci ponovo:
novčani fond."
Poveo ju je pola puta niz Princ ulicu pre nego što joj je rekao da tog dana
neće upoznati Anđelinu.
 "Reci mi da se šališ. Ustala sam, istuširala se i obukla se u deset ujutru,
zaboga. Da li je barem Medoks ovde sa dadiljom?"
"Žao mi je, dušo. Ali mi je zakazano da uradim Pola Rada za dvadeset
minuta, a ti si dobrodošla da sediš kod mene."
Adrijana kratko izdahnu kroz. nos. "I on je sladak, pretpostavljam
"A ako budeš dobra devojka, možda te čak pustim i da ostaneš na ranom
večernjem snimanju..."
"Hvala, ali ne hvala. Izlazim sa onim finansijskim tipom."
"Oh, onaj finansijski tip, Shvatio sam. Pa, koliko god da to superzabavno
zvuči, večeras snimaju scenu sa Tajrom... u donjem vešu... a priča se da bi joj
se i Naomi mogla pridružiti..."
"Ućuti "
"Ne šalim se."
"Kada."
"Najavljeno je za sedam u Skaj studiju. Verovatno će biti pića nakon toga."
Adrijana je polako izdahnula i pogledala u Žila. "Računaj i mene."
"Tako." Otvorio je vrata na Hadadovoj prikolici i sačekao da Adrijana uđe
unutra. Neka tinejdžerka koju nije prepoznavala strpljivo je sedela u jednoj od
četiri stolice, leđima okrenuta osvetljenom ogledalu dok je punačka žena
stilista mučno provlačila okruglu četku kroz njene guste kovrdže. Druge tri
stolice delovale su kao da su nedavno upražnjene, i dalje u neredu mason
pirson četaka, T3 jonskih fenova i svakog kerastas proizvoda koji se mogao
naći u Severnoj Americi.
"Žil, pomerili su vreme početka pola sata ranije, zato što Tobi mora rano da
ode odavde", povikala je stilistkinja preko buke fena. Ja ovde sve imam pod
kontrolom, pa zašto ti ne bi otišao na lokaciju zbog popravki?"
"Na tome sam", zapevao je Žil. Uprtio je na rame ogromnu kožnu torbu
prepunu potrepština i pokretom pokazao Adrijani vrata. "Idemo na snimanje."
Scena se već odigravala kada su oni stigli na tavan i kada su im propusnice
za snimanje pažljivo pregledala tri asistenta produkcije. "Na ovo mesto je teže
upasti nego u Še Kruz", prošaputala je Adrijana kada su konačno uspeli da uđu
unutra.
Žil se osmehnuo, ali je ostao na oprezu, pažljivo preskačući klupko žica i
produžnih kablova. "Baš pre nego što si ti stigla ovde, gledao sam ih kako
saopštavaju poštaru da ne može da isporuči poštu dok ne završe za danas."
Ogroman klasičan Soho tavan je imao šesnaest stopa visoke plafone, golu
ciglu i razne vrste vrlo zastrašujućih skulptura moderne umetnosti. Ekipa je
postavila kingsajz krevet sa metalnim uzglavljem, onu vrstu koja izgleda kao
da joj je ogromna šuplja kutija prikačena na vrh, u dnevnu sobu ispred kamina.
Sa svojim šik braon i limeta-zelenim pokrivačem u kompletu sa niskim noćnim
stočićima, izgledao je upravo kao slika iz Vest Elm kataloga. Ali daleko
zanimljivija je bila skoro gola glumica opružena preko njega.
"Tiho na snimanju!", zabubnjao je dubok muški glas negde iznad njihovih
glava.
Žil je ispružio ruku i zgrabio Adrijanu za zglob. Oboje su se zaledili u pola
koraka.
"Ide!", začuo se još jedan muški glas. Hor odgovora se začuo sa svih strana
sobe.
"Ide!"
"Ide!"
"Mi smo krenuli!"
"I... akcija!" Adrijana se okrenula i videla da su ove reči došle od čoveka
koji je sedeo malo po strani. Nosio je masivne slušalice i napeto se nagnuo
napred ispitujući centralni ekran sa potpunom koncentracijom. Pored njega je
mlada devojka marljivo pravila beleške. Adrijana je pretpostavljala da je to
bio reditelj, bog glavom i bradom i bila je zadovoljna potvrdivši svoje sumnje
kada je koraknula nekoliko inča u levo što joj je omogućilo da pročita natpis
na njegovoj stolici. TOBIBARON bilo je ušiveno na svim kapama na crnoj
tkanini. Ono što nije očekivala bilo je da će on biti toliko mlad: njegov rezime
je zvučao kao rezime nekoga u pedesetim ili šezdesetim godinama, ali ovaj
čovek nije delovao ni dan starije od četrdeset.
Žil i Adrijana su gledali klip u trajanju od dvadeset sekundi u kom je
glumica, noseći otvorenu majicu na kopčanje i bele pamučne gaćice koje su
uspevale da izgledaju dvadeset puta više seksi od većine tangi, čitala roman na
krevetu. Upravo je neobavezno mazila stomak i okretala stranice kada je
Adrijana shvatila da je ta devojka bila Anđelinina dublerka za telo.
"Rez!", povikao je Tobi. U roku od pola sekunde, Žil se stvorio pored
glumice i počeo prstima da joj rastresa kosu. Činilo se da ne primećuje da se
podigla na laktove, glave zabačene kao u ekstazi.
Nekoliko minuta kasnije, kada je scena bila postavljena tačno onako kakva
je bila pre toga, začula se još jedna runda "ide" povika i naredba "akcija!"
Samo što je ovog puta, baš kada se izbrušeni muški glumac spuštao na devojku,
zacvrkutao telefon. Adrijanin telefon. Četrdeset glava se okrenulo da zuri dok
je ona, uopšte se ne uzbuđujući, kopala po svojoj torbi, izvukla telefon i
isključila ga - nakon što je proverila ko je zove.
"I rez!", dreknuo je Tobi, očigledno iznerviran. "Šta je ovo, ljudi? Sat
amatera? Isključite mobilne telefone. Hajde sada opet od Fernandovog ulaska.
Nastavite odmah i... akcija!"
Ovog puta su glumci završili scenu na rediteljevo zadovoljstvo i Tobi je
gunđajući proglasio pauzu. Žil je stegnuo Adrijaninu ruku tako snažno da su se
njegovi nokti ukopali u njen dlan. Znala je da će da poludi - uvek je bio
vrištalica - ali im je Tobi presekao put pre nego što je mogao da je izvede
napolje i izviče se na nju. Slušalice su mu bile okačene oko vrata; mrštio se i
gnevno tresao glavom dok se ostatak ekipe povlačio dovoljno daleko da
izbegne direktan kontakt, ali ipak i dovoljno blizu da čuje šta se dešava.
"Ko si ti?" zahtevao je Tobi da zna, gledajući direktno u Adrijanu.
Žil je počeo da blebeće. "Jako mi je žao, gospodine Baron, uveravam vas
da se ovakav incident nikada..."
Tobi je prekinuo Žila razdraženo odmahnuvši, ali nije skrenuo pažnju sa
Adrijane. "Ko si ti?"
On je zurio u nju, a Adrijana je zurila u njega, njih dvoje su bili zaključani u
borbu oko moći skoro trideset sekundi ne izgovorivši ni reč. Adrijana se divila
njegovoj nepokolebljivosti; većinom bi muškarci postajali uznemireni kada bi
ona ostala tiha i prkosna. Takođe joj se poprilično sviđala njegova čvrstina.
Bio je natprosečne visine za muškarca, verovatno blizu šest stopa, ali njegova
uska majica je pokazivala torzo koji je činio da izgleda još krupnije. Koliko je
mogla da proceni, i njegov ten i tamna, gusta kosa su bili pravi. Bila je
dovoljno blizu da ga omiriše i to joj se sviđalo: dobra mešavina omekšivača
za rublje i suptilna, muževna kolonjska voda.
Trudeći se iz sve snage da ne deluje kao da se brani, pogledala je direktno u
njegove oči i rekla: "Moje ime je Adrijana de Suza."
"Ah, dobro, to sve objašnjava."
 "Molim?" A onda joj je palo na pamet da je ovaj muškarac možda odnekud
poznavao njenu majku i zbog toga nije bio iznenađen što se ona ponaša kao
diva. Ne bi bio prvi put da neko iz industrije zabave spoji Adrijanino čuveno
ime i dobar izgled.
"To objašnjava zašto bi mlada devojka kao ti imala pesmu Žoao Žilberta
kao zvono na telefonu. Iz Rija?"
"Sao Paolo, zapravo", prela je Adrijana. "Ne deluješ mi kao Brazilac."
"Ne? Je l’ to zbog imena ili zbog nosa?", konačno se osmehnuo, "Ne moraš
da budeš Brazilac da bi bio obožavatelj bosanove."
"Izvini, mora da mi je promaklo tvoje ime. Ti si... ?", upitala je Adrijana
širom otvorenih očiju. Iz mnogo godina iskustva je naučila da ako one sa
previše samopouzdanja tretiraš kao da su nebitni, tvoji su zauvek.
Njegov osmeh je na trenutak izbledeo pre nego što se pretvorio u pravi kez,
kez koji je govorio Hej, protivnik, to mi se sviđa. I iako nije tražio njen broj tu
i tada, Adrijana je bila sto posto sigurna da će joj se Tobi Baron ponovo javiti.

"Zašto si tako tiha?", upitao je Rasel dok se vrteo po parkingu kao kiša oko
Merita', što je bilo dodatno pogoršano njegovim nepokolebljivim odbijanjem
da zaobiđe trifektu" saobraćajnog užasa: otišli su iz grada ne samo u vreme
špica, već u vreme špica u petak letnjeg vikenda.
Li je uzdahnula. Još samo tri dana do njenog željno iščekivanog Ponedeljka
Bez Ljudskog Kontakta. "Samo uobičajeni užas."
"Stvarno nisu toliko strašni, dušo. Moram da kažem da ne razumem zašto ti
toliko smetaju?"
"Pa to je verovatno zato što si ih sreo čitavih pet puta u svom životu, a oni,
ako išta znaju, znaju da ostave dobar prvi utisak. Ne počinju sa svojom stvarno
teškom dužnošću podrivanja dok ih ne upoznaš stvarno dobro i ne počneš da
im veruješ. A onda... pazi se."
Iznervirana zato što je branio njene roditelje, pročačkala je svoj ajpod i
skroz pojačala zvuk. Iz zvučnika je dreknula pesma Džona Majera, Čekajući
da se svet promeni.
Bili su u Raselovom novom rejndž roveru, kojeg se ona grozila. Kada je
nekoliko meseci ranije tražio njeno mišljenje o kolima koja joj se sviđaju, ona
je samo slegnula ramenima.
"Lepota življenja u Njujorku je u tome što ti ne trebaju kola. Zašto se truditi
oko toga?"
"Zato draga, što želim da idem na romantična vikend-putovanja sa tobom.
Sloboda koju to nudi bi nam prijala. A osim toga, ESPN će plaćati da ga
garažiram u gradu. Dakle, ima li nešto što ti se naročito sviđa?"
"Ne naročito."
"Ma hajde, Li. Često ćemo ga koristiti zajedno. Ti stvarno nemaš nikakvo
mišljenje?"
"Ne znam... sviđaju mi se plavi, valjda." Znala je da je nemoguća, ali njoj
stvarno, najiskrenije nije bilo bitno. Rasel će biti opsednut kolima bez obzira
na to da li se njoj sviđaju ili ne, zato stvarno nije htela da se cima oko toga.
"Plava? Ponašaš se kao kučka."
Laknulo joj je što je konačno rešio da uzvrati, što se dešavalo previše retko
i malo je popustila, "Henri vozi plavog prijusa i obožava ga - kaže da troši
neverovatno malo. Neko je rekao da je i hibrid eskejp dobar - SUV koji ne
izgleda kao tenk.
"Hibrid?"
"Ne znam. Ne mora da bude. Takođe mi se sviđa onaj zaobljeni nišan...
Kako se zove? Mural?"
"Murano. Da li si ozbiljna?"
"Zapravo, već sam ti rekla da mi uopšte nije bitno, ali si ti isforsirao
razgovor. Uzmi šta god se tebi sviđa."
Usledio je dug monolog u kome je Rasel veličao mnoge vrline rejndž
rovera. Pokrio je unutrašnjost, spoljašnjost, konjsku snagu, ekskluzivnost,
stilizovanost i praktičnost po lošem vremenu (primetno izostavljajući da
pomene potrošnju na sto kilometara ili poteškoće pri servisiranju, ali se Li
suzdržala da to ne istakne). Instinktivno je postao ona ličnost koja se javlja
pred kamerama i nastavljao je da smara: bariton glas - živahan ali ravnomeran,
pogled miran, stav savršen. Upravo ono što ga je za vreme emitovanja činilo
toliko harizmatičnim, sada ga je, kada su sami, činilo toliko napornim. Pitala
se šta bi sve one devojke koje su pisale njegovom veb sajtu i slale svoje
zavodljive slike, mislile kada bi videle ovakvog Rasela: istina, i dalje
božanstvenog, ali takođe izveštačenog i ne malo dosadnog.
 Upravo je završio priču o posvećenosti košarkaša Turla Bejlija trupama,
kada su stigli do kuće njenih roditelja. Njeni roditelji su gunđajući napustili
Grenič osamdesetih, kada je Liina baba preminula ostavljajući porodičnu kuću
svom jedinom sinu. Liin otac je još bio mlađi urednik, a njena majka tek što je
završila stažiranje, tako da je šansa da žive bez kirije i hipoteke, čak i ako je,
nažalost, bila van Menhetna, bila jednostavno previše dobra da bi je
propustili. Li je živela u divnoj staroj kući od predškolskog uzrasta, igrala se
šuge u okolnim šumama, pravila rođendanske žurke na svom bazenu i izgubila
nevinost u hladnom podrumu nalik pećini sa dečakom čije je ime zapamtila, ali
čije se lice od tada zamaglilo; a opet, kuća sa pet spavaćih soba već mnogo
godina nije predstavljala dom.
Li je ukucala sigurnosni kod (1-2-3-4, naravno) na garaži i gestom pokazala
Raselu da je sledi. Deo nje je bio razočaran što njena mama nije istrčala
napolje da bi zgrabila njenu ruku i buljila u verenički prsten brišući suze dok
je ljubila svoju jedinu ćerku i budućeg zeta, ali je bila dovoljno samosvesna
da prizna da bi bila iznervirana i postiđena da je njena majka upravo to
uradila. Gospođa Ejsner nije bila baš prenemažući, plačljivi tip i u tome su
majka i ćerka bile slične,
"Mama? Tata? Stigli smo!" Provela je Rasela kroz prednji hodnik, koji je
odavno prestao da bude blatnjavi put i transform išao se u elegantni foaje i
uvela ga u kuhinju. "Gde su svi?"
"Stižem!", čula je svoju majku kako viče iz porodične sobe. Trenutak kasnije
pojavila se pred njima, izgledajući neobavezno elegantno u jednoj od svojih
trilion polo-majica sa okovratnikom, kaki kapri pantalonama i Todovim
mokasinama za vožnju.
"Li! Rasel. Čestitam. Oh, tako sam oduševljena zbog vas." Zagrlila je svoju
ćerku i nagnula se da poljubi Raselov obraz. "Sada sedite, da mogu da ispitam
ovaj dragulj. Ne shvatam da sam morala da čekam punih dvanaest dana da bih
videla ovo!"
Pasivno-agresivan komentar broj jedan, pomislila je Li. Upravo smo
uhvatili zalet.
"Jako mi je žao što nisam sačekao da se vi i gospodin Ejsner vratite, ali sam
baš želeo da je zaprosim na proslavi naše prve godišnjice", požurio je Rasel
da objasni.
Njeni roditelji su se kasno prethodne noći vratili sa svog godišnjeg,
tronedeljnog hodočašća po Evropi i insistirali su da im se srećni par pridruži
na slavljeničkoj večeri.
"Molim te", odmahnula je rukom njena majka. "Razumemo. Osim toga, sada
više nikome nisu zaista potrebni roditelji za ovakve stvari, zar ne?"
Broj dva. I to u rekordnom roku.
Rasel je pročistio grlo i delovao dovoljno postiđen da je Li osetila trenutan
nalet saosećanja. Odlučila je da ga spase. "Mama, je l’ može jedna čaša vina?
Je li u frižideru?"
Gospođa Ejsner je uperila prstom ka baru od mahagonija u uglu sobice.
"Trebalo bi da bude nekoliko boca šardonea u hladnjaku za vino. Tvoj otac
ga voli, ali ja smatram da je malčice suv. Ako bi radije pila crveno, moraćeš
da ga uzmeš iz podruma."
"Mislim da bismo radije pili crveno", rekla je Li, najvećim delom zbog
Rasela. Znala je da je mrzeo belo vino, najviše od svega šardone, ali nikada to
ne bi izrekao pred njenim roditeljima.
"Vas dve porazgovarajte na minut", rekao je Rasel sa pobedničkim (prošle
godine je osvojio Emi za "Izuzetnu nedeljnu emisiju") osmehom. "Ja ću otići
po vino."
Gospođa Ejsner je zgrabila Liinu ruku i povukla je direktno ispod stone
lampe. "Vidi, vidi, on je baš dobro uradio domaći, zar ne? A, naravno, i ti si.
Rasel će biti tako divan muž. Mora da si jako zadovoljna."
Li je na trenutak zastala, nesigurna u smisao majčinih reči. Bilo je
nagovešteno da je Li čitavog života imala odgovarajući stav i bila spremna za
ovaj trenutak, da je ovaj prsten označavao uspeh kakav govorništvo, Prinston,
ili to što je postala najmlađi stariji urednik u Bruk Harisu, nikada nisu mogli
biti. Volela je Rasela, stvarno jeste, ali je bilo razočaravajuće to što je njena
rođena majka smatrala da je njen najveći uspeh to što izlazi sa njim.
"Sve je tako uzbudljivo", prihvatila je Li sa ekstra velikim osmehom.
Njena majka je uzdahnula. "Pa, nadam se da je tako! Tako je lepo videti te
srećnu već jednom. Već toliko dugo radiš tako naporno... Dovoljno je reći da
se ovo nije desilo ni trenutak prerano."
"Majko da li shvataš da si upravo..." Ali pre nego što je mogla da kaže
uspela da nagovestiš da sam pod jedan, ja uvek negativna, a pod dva da sam
toliko matora da si se brinula da nikada neću ugrabiti muža, vratio se Rasel
sa gospodinom Ejsnerom za sobom.
"Li", rekao je njen otac glasom tako smirenim i tihim da je bio skoro šapat.
"Li, Li, Li." Njegova kosa je sada bila sasvim seda, mada, kao što je to slučaj
sa mnogim muškarcima, nije učinila da deluje starije, već markantnije. Isto je
važilo i za duboke linije ugravirane na njegovom čelu i oko usta i očiju -
stvarale su osećanje mudrosti i iskustva, a ne auru problema sa kojom bi se
trebalo izboriti kad plastični hirurg bude imao sledeći slobodan termin. Čak i
njegov džemper, tri decenije star mornarički džemper sa kožnim zakrpama na
laktovima i klinastim dugmićima, delovao je nekako inteligentnije nego
džemperi koje u sadašnje vreme nosi većina muškaraca. Stajao je u dovratku
pored klavira i zurio u nju na onaj način koji je uvek činio da se oseća kao da
je procenjuje, kao da odlučuje da li mu se sviđa njena nova frizura, ili da li
odobrava njen izbor odeće. Dok je odrastala, njena majka je postavljala
neposredna pravila u vezi sa tim - da li je ajlajner dozvoljen i koja je
prikladna garderoba za školsku igranku - ali samo njen otac je mogao da učini
da se oseća briljantno ili kao idiot, božanstveno ili odvratno ružno, šarmantno
ili unakaženo i to najnonšalantnijim pogledom ili komentarom. Naravno, iako
su takvi komentari mogli delovati nonšalantno, oni to nikada nisu bili. Svaka
reč koju je izrekao bila je razmotrena, odvagana i odabrana sa namerom, i jao
onoj osobi koja nije uspela da odabere reči sa takvom preciznošću. Iako Li
nije mogla da se seti ijedne prilike u kojoj je njen otac podigao glas, sećala se
bezbrojnih slučajeva kada je disecirao njene argumente ili mišljenja sa tihom
nemilosrdnošću koja ju je zastrašivala do dana današnjeg.
»On je urednik", tešila ju je majka kada bi se kao dete uznemirila. "Reči su
njegov život. On je pažljiv sa njima. On ih voli, voli jezik. Nemoj to shvatati
lično, draga." A Li bi klimnula glavom i rekla da razume i više bi se trudila da
pazi šta govori, pokušavajući da ništa od toga ne shvati lično.
"Zdravo tata", rekla je skoro stidljivo. Videla je da i Emi i Adrijana svoje
očeve zovu "tatica", ali se činilo nemogućim i zamisliti da ona svog oca naziva
tako zašećereno. Iako se penzionisao pre šest godina, Čarls Ejsner će ostati
uticajni, glavni urednik dokle god je živ. Vladao je čvrstom rukom tokom
dvanaest godina na čelu Paramor pablišinga i ostajao je dosledno hladan i na
distanci i kod kuće, koliko god je to bilo moguće. Jesenji izveštaji, rasporedi
proizvodnje, pomoćni urednici, pritisci partnera, pa čak i sami autori, posle
prvih nekoliko godina postajali su savršeno predvidljivi i Li je uvek mislila da
ga je naročito izluđivalo što deca to nisu. Do današnjeg dana je Li pokušala da
ostane mirna i nepristrasna u prisustvu svog oca koliko god je moguće, vodeći
naročitu brigu da ne izbrblja šta god da joj je na umu.
"Već sam čestitao svom budućem zetu", rekao je idući preko sobe ka Li.
"Priđi, draga. Dozvoli mi ovo zadovoljstvo."
Nakon kratkog zagrljaja i poljupca u čelo, koji nije bio ni naročito topao ni
pun ljubavi, gospodin Ejsner je pozvao sve u trpezariju i počeo da izdaje tiha
uputstva.
"Rasel, hoćeš li, molim te, natočiti vino? Uzmi iz bara čaše bez nožice, ako
želiš. Kerol, salata mora da se promeša sa sirćetom. Sve ostalo je gotovo, ali
nisam želeo da salata postane gnjecava dok čekamo. Li, draga, ti samo sedi i
opusti se. Na kraju krajeva, večeras je tvoje posebno veče."
Rekla je sebi da je paranoidno i neurotično da to tumači kao bilo šta drugo
nego kompliment, ali nije mogla da se otrese osećanja da je to bio mali napad.
"Okej", rekla je. "Ja ću biti zvanični opuštač."
Pričali su o putovanju njenih roditelja uz salatu od rukole i kozjeg sira i
razglabali o svojoj veridbi uz file sa asparagusom i rozmari krompirima. Rasel
je zabavljao sto anegdotama o kupovini prstena i planiranju prosidbe, a Liini
roditelji su se osmehivali i smejali daleko više nego što je bilo uobičajeno za
njih i sve je bilo sasvim civilizovano, skoro čak i prijatno, dok Liin mobilni
nije zazvonio usred deserta. Izvukla je torbu ispod stola i uklonila telefon.
"Li!", gunđala je njena majka. "Mi jedemo."
"Da, majko, znam, ali zovu sa posla. Izvinite me na trenutak." Uzela je
telefon i krenula ka dnevnoj sobi, ali shvatajući da će svi moći da je čuju,
skrenula je napolje i tik pre nego što je zatvorila vrata, čula je oca kako kaže:
"Ni jedan izdavač sa kojim sam ja ikada radio ne bi zvao jednog od svojih
urednika petkom u devet uveče, osim ako nešto nije debelo pošlo naopako."
"Halo?", odgovorila je, ubeđena da je njen otac u pravu i da Henri zove da
je otpusti. Prošlo je deset dana od čitavog Džesi Čepmen-incidenta i iako se Li
izvinila više puta, Henri je delovao udaljeno i rasejano.
"Li? Henri je. Izvini što zovem ovako kasno, ali nisam mogao da čekam do
sutra."
Evo sad će, pomislila je pripremajući se da čuje vesti. Bilo je dovoljno
loše biti otpušten iz kuće u kojoj si najmlađi stariji urednik, ali to što će morati
da uđe u kuću i to saopšti svom ocu, čitavu stvar će učiniti nepodnošljivom.
 "Nema problema. Ja sam kod roditelja i upravo završavamo večeru, tako da
je vreme savršeno. Da li je sve u redu?"
Henri je uzdahnuo. Do đavola. Ovo bi moglo biti gore nego što je mislila.
"Ti si sa Carlsom? To je savršeno, ovo će mu se svideti."
Li je duboko udahnula i naterala se da govori. "Da?" To je zazvučalo više
kao cviljenje nego kao reč.
"Da li sediš? Nećeš moći da poveruješ. Sam bog zna da ja jedva mogu da
poverujem."
"Henri" rekla je tiho. "Molim te."
"Upravo sam završio razgovor sa Džesijem Čepmenom..." Oh, hvala bogu,
pomislila je Li, konačno prestajući da steže ruke. Zvao je samo da mi kaže da
je odabrao izdavača. Znala je da je verovatno trebalo da joj bude stalo da li
je izabrao Bruk Haris ili ne, ali njeno olakšanje je bilo tako sveprožimajuće.
"...i odlučio je da bi voleo da mi objavimo njegov sledeći roman."
"Henri, to je sjajno. Oduševljena sam. I, naravno, znaš da ću mu se ponovo
lično izviniti kada... "
Prekinuo ju je. "Nisam završio, Li. Želi da mi objavimo njegov roman, ali
ima jedan uslov: želi da ti budeš njegov urednik."
Li je upravo htela da kaže "šališ se" kada je Henri ponovo progovorio.
"I ovo nije šala."
Li je pokušala da proguta, ali su joj usta bila kao od pamuka. Kombinacija
uzbuđenja, olakšanja i straha je bila više nego što je mogla da podnese.
"Henri, molim te."
"Šta me moliš? Da li me slušaš? Da li si me čula? Broj jedan autor
bestselera u Njujork tajmsu, dobitnik Bukera, koji je prodao pet miliona
primeraka širom sveta, nominovan za prokletog Nobela i sve do ovog trenutka
naprosto nestao, tražio je - ne, izvini, zahtevao - da ti, Li Ejsner, budeš njegov
urednik."
"Ne"
"Li, saberi se. Ne znam kako drugačije ovo da kažem. On hoće tebe i samo
tebe. Rekao je da od kada je uspeo, niko više nije hteo da bude iskren sa njim.
Svi su ga samo mazili i povlađivali mu i govorili mu da je briljantan, ali niko -
čak ni njegov urednik, niti izdavački agent - nikada nije hteo da mu kaže bilo
šta otvoreno. I, izgleda da mu se svidelo to što se ti nisi plašila da budeš
iskrena sa njim. Mislim da su njegove reči bile: "Ta devojka uopšte ne toleriše
gluposti, kao ni ja. Hoću da radim sa njom."
"Uopšte ne toleriše gluposti? Henri, čitav moj posao se zasniva na tome da
autorima govorim samo ono što hoće da čuju. Do đavola, čitav moj život je
takav, Ponekada mi se omakne, ali..."
"Omakne?"
"Dobro, to je blago rečeno. Istina, nije mi strano da, ponekada, govorim bez
razmišljanja. Ali mislim da nisam sposobna za iskrenost po narudžbini. To
nekako samo ispliva, kada se najmanje nadam."
"Pa, ja sigurno znam to, ali naš prijatelj Džesi to ne zna. Niti će saznati."
Napravio je pauzu. "Li, moram da kažem da sam bio šokiran koliko i ti,
verovatno i više, ali želim da me slušaš vrlo pažljivo. Ti imaš ono što je
potrebno. Ne bih pristao na to da nisam apsolutno siguran da ti možeš da
izađeš na kraj sa tim. I to ne samo da izađeš na kraj sa tim, već i da učiniš da
uspe. Nisam ti potreban ja da ti kažem koliko će ovo značiti za tvoju karijeru.
Odvoj neko vreme večeras, razmisli o tome i dođi u moju kancelariju sutra
kada dođeš, važi? Iza tebe sam u ovome, Li. Biće sjajno."
Njena porodica je razgovarala o promišljenosti vereničke proslave kada se
vratila za sto i tiho objavila da će uređivati novu knjigu Džesija Čepmena.
"Oh, izlazi njegova nova knjiga?", upitala je njena majka dok je sipala sebi
još kafe. "Baš divno. Prošlo je dosta vremena, zar ne?"
Rasel je bio malo upućeniji, ali ne mnogo. Podržavao je, naravno i uvek se
činilo da je ponosan kada priča svojim prijateljima i kolegama o njenom poslu
i znao je da je Li najverovatnije uvredila Džesija Čepmena tog dana u
Henrijevoj kancelariji, ali autori kao što je Džesi Čepmen nisu bili na vrhu
njegove liste za čitanje.
Doduše, nije ni bilo bitno. Jedina osoba koja je shvatala značaj situacije ju
je čula glasno i jasno - njen otac je izgledao kao da je neko upotrebio njegov
stomak kao vreću za udaranje. "Džesi Čepmen? Onaj Džesi Čepmen?"
Li je samo klimnula glavom, ne mogavši da veruje sebi da neće likovati ako
otvori usta.
On se brzo oporavio i podigao čašu za zdravicu, ali Li je mogla da vidi
sumnju i nevericu u njegovim očima. Znala je da misli da mora da je došlo do
neke greške, da njegova ćerka, toliko neiskusna u poređenju sa njegovom
svetlom karijerom, ne može da uređuje autora većeg od bilo kog autora sa
kojim je on ikada radio. Li skoro da je osetila sažaljenje - skoro - kada je
videla da je, prvi put u svom životu, njen otac, majstor reči, veliki guru,
nenadmašni sudija i porota, ostao bez teksta.
 KADA SE STAVE, PRAVE SU

Dok je ostatak Amerike proveo produženi praznični vikend gledajući vatromet

i prisustvujući roštiljima pored bazena, Emi se sa svojim društvom skljokala
na pločnik aerodroma u Kurakau, pokušavajući da shvati kada je njihov odmor
pošao tako strašno naopako. Nije čak ni osetila kada su joj naočari za sunce
ukradene sa glave, verovatno ne bi nikada ni primetila tačan trenutak kada su
strgnute, da lopovi, dva dugokosa, bubuljičava tinejdžera u raspalom
kamionetu, nisu stali nekoliko stotina jardi dalje, izvirili kroz prozore i mahali
njima dok su likujući uzvikivali nešto na njoj nepoznatom jeziku.
Sve se odigralo tako brzo. I dalje nesigurna, Emi je pipnula glavu da potvrdi
da ih više nema.
"Zašto oni klinci viču na nas?", upitala je Adrijana, delujući zbunjeno. "Da
li pokušavaju da nam prodaju te naočari?"
Odgovaranje je delovalo kao pretežak zadatak. Činilo se da bi trebalo da
bude vrlo jednostavno objasniti da su to njene naočari za sunce, ali koliko god
da se trudila, nije mogla ni da prozbori.
Očigledno, ni Li nije shvatila šta se desilo. "Reci im da ti ne trebaju naočari
za sunce, da si upravo kupila", promrmljala je.
"Ali trebaju mi", žalostivo reče Emi. Mlitavo je mahnula u pravcu dečaka
koji su upravo pokrenuli kamionet i odlazili ka izlazu sa aerodroma. "Pomozite
nam." Zvučala je kao Rouz iz filma Titanik, smrznuta i skoro bez svesti na
svom splavu, plutajući Atlantikom, samo što se one nisu ni smrzavale, ni
plutale.
"Hajde devojke, moramo se sabrati. Ovo je odmor - proslava, a ne
sahrana", rekla je Adrijana ne misleći ozbiljno nijednu reč.
Emi je imala utisak da je "odmor" bio znatno manje radostan od poslednjeg
bdenja kome je prisustvovala, da ni ne pominjemo da brana nije bila toliko
dobra. Ali nije rekla ništa. Na kraju krajeva, bile su tu da bi proslavile Liinu
veridbu i neka je prokleta ako je upropasti. Pa šta ako je sve postalo ogromna
noćna mora još pre nego što je počelo? Tvoja najbolja prijateljica ima veridbu
samo jednom u životu (nadajmo se... a ako je ta prijateljica Li, onda je
definitivno tako) i ona će pokazati Li dobar provod makar je to ubilo. Što bi se
možda i moglo desiti.
Uspevala je da ne razmišlja o ironiji čitave situacije, ali to što je sedela
pijana i potudrogirana na karipskom aerodromu dok su je lokalni tinejdžeri
pljačkali, nateralo je da se malo zamisli. Ipak, ona je bila tu zato što je njen
bivši dečko isplanirao ovaj put da bi proslavili svoju petu godišnjicu. Nakon
što ju je pomenuti bivši dečko ostavio zbog devičanske navijačice koja je bila
njegov trener, ponudio joj je ovaj odmor kao neku vrstu utešne nagrade. Emina
utroba joj je rekla da ima malo dostojanstva i da mu kaže da odjebe jednom za
svagda, ali već je bio plaćen, a u poslednje vreme je bila pod stresom zbog
novog posla. Na kraju krajeva, bilo je vredno prihvatiti ga samo zbog šanse da
nagovesti da će otići sa svojim novim dečkom.
"Ozbiljno Em, idi. Sve je ugovoreno i plaćeno. Prijaće ti", rekao je Dankan
kada je nedelju dana nakon što se vratila iz Pariza došao da pokupi svoje
DVD-jeve i poslednje preostale komade donjeg veša. Što se tiče posla, put je
bio savršen, ali ju je još pomalo peklo Polovo razmetljivo odbijanje, da ne
pominjemo i njenu očiglednu ulogu u njegovom odbijanju, koju je odigrala
pričom o bebama. Nije pomoglo ni to što je Dankan izgledao neverovatno
zgodno i srećno, verovatno najbolje otkad ga ona poznaje. Đubre.
"Šta? Ti i navijačica još niste spremni za zajedničko putovanje? Ili ona ne
veruje ni u putovanja pre braka?"
Uzdahnuo je kao da želi da nagovesti da od Emi nije ništa drugo ni
očekivao, predao joj fasciklu sa čitavim planom puta i cmoknuo je u obraz.
"Idi. Uhvati malo sunca. Ne bih voleo da ovo propadne."
"Hvala, Dankane, mi ćemo upravo to i uraditi." Naglasak je, naravno, bio na
mi. Nije čak ni trepnuo.
Kopile.
Emi ga je mrzela što ju je ohrabrivao da ide, ali je još više mrzela sebe što
ga je poslušala. Možda bi samo odbacila čitavu ideju, ali je nepromišljeno
zatražila mišljenje svojih prijateljica o solo odlasku na holandske Antile.
"Solo? Zašto bi, zaboga, sama išla tamo? Naročito uzevši u obzir da dve
tvoje najbolje prijateljice sede ovde, a jedna od njih se upravo verila. Mislim
da bi bilo skroz nemarno ne pozvati nas", frknula je Adrijana.
Lije bila malo rezervisanija, što i nije neko iznenađenje. "Oh, molim te, to
nije toliko bitno. A osim toga, na poslu mi je haos. Uređujem svog prvog
velikog autora. A mislim da ni Rasel ne bi bio oduševljen ako bih ga ispalila
za Četvrti juli."
Emi klimnu glavom. "Vidiš? Li je previše zauzeta, a sigurna sam da i ti
imaš, uh... nešto da radiš." Niko nije imao jasnu predstavu o tome šta je
Adrijana radila po čitav dan, ali je postojao prećutni dogovor da se to ne
poteže. "Osim toga, rezervisano je samo za dvoje."
Bez obzira na odluku posle raskida, Emi nije bila preterano zainteresovana
da provede čitavu nedelju tražeći muškarce ili igrajući na stolovima u
lokalnim noćnim klubovima. Pariz i čitav debakl sa Polom su bili ozbiljan
udarac za njen ego; poslednje što je želela je da je Adrijana danonoćno tera da
juri muškarce.
"Dvoje, troje, zašto je to bitno? Ne postoji ništa što mali telefonski poziv ne
može da sredi. I Li, draga, uopšte me ne zanima šta ti se dešava na poslu. A što
se Rasela tiče, on će jednostavno morati da shvati da su tvoje najbolje
drugarice srećne zbog tebe i žele da te časte." Adrijana se široko osmehnula
obema devojkama. "Eto, to je sređeno. Kada krećemo?"
Stvari su se ubrzano pogoršavale otkad su napustile Njujork, iako su do
sada detalji postajali već pomalo mutni. Letele su u šest ujutru sa La gvardije
za Majami, a Adrijana je nekako, uprkos njihovom razumu, smislu i dobrom
rasuđivanju, uspela da ih ubedi da piju bladi merije tokom leta. Bladi meri pre
devet ujutru. Što je, iako Emi nije htela to da prizna, bilo lepo. Drugi i treći
koktel su sasvim lepo skliznuli i kada su sleteli na aerodrom u Kurakau,
stajanje u Majamiju je bilo tek nešto više od maglovitog sna. Jedini opipljivi
dokaz da se ikada dogodilo - Gučijeve naočari od $200, za koje je Adrijana
insistirala da Emi mom da ih kupi u djuti-fri šopu - upravo su nestale. I Emin
kofer je takođe nestao, ali male pilule koje je Adrijana insistirala da ona i Li
probaju, izvodile su svoju magiju; kofer, naočari, šta bilo. Uopšte se nije
uzrujavala.
Na nemilosrdnom poslepodnevnom suncu, devojke su se skljokano
naslanjale na Adrijanine i Liine kofere - koji su bili čudesno prisutni i
netaknuti.
 "Reci mi ponovo, gde smo mi?", upitala je Li, nespretno vukući šarenu
maramu koju je vezala oko kose. "Ne mogu da se setim."
Adrijana je podigla pogled. "Na Jamajci?"
Zakikotale su se, ne mogavši da se sete koji je pravi odgovor, ali ubeđene
da to nije Jamajka. Emi je izvukla fasciklu iz svoje tašne i počela da čita.
"Aruba. Bonare. Kurakao. A-B-C ostrva holandskih Antila. Osamdeset milja
udaljena od obale Venecuele. Populacija..."
Adrijana je podigla ruku. "Meni je dosadno."
"Sad mi se sve vraća", mrmljala je Emi. "Trenutno smo u Kurakau. Naš let
iz Majamija je zadržan i propustile smo trajekt za Bonare. Zaglavile smo."
"Devojke, prestanite da budete tako negativne!", zapevala je Adrijana.
"Dobijamo odličnu boju. Upoznaćemo zgodne Holanđane." Pauza. "Da li su
Holanđani zgodni?"
"Holanđani? Nisam znala da na Jamajci ima Holanđana!" kriknula je Li na
način koji uopšte nije bio karakterističan za nju. Adrijana je počela da se
smeje i devojke su "bacile kosku".
Emine slepoočnice su pulsirale od bola, a koža kao da joj je gorela.
"Saberite se, ljudi. Moramo da odemo odavde."
Možda ne bi završile u takvom stanju da trajekt nije nestao. Devojke su sišle
iz aviona u Kurakau pomalo ošamućene, ali sasvim svesne i pošle prema pultu
za trajekt. Sve je počelo da se komplikuje kada je Emi ljubazno zatražila tri
karte.
"Ne", sa neskrivenom radošću je objavila mesnata crnkinja u havajskoj
haljini i sandalama. "Otkazano."
""Otkazano? Kako to mislite, otkazano?" Emi se svojski potrudila da zuri u
nju, ali činjenica da je njena brada jedva dosezala do pulta negirala je željeni
efekat.
Žena se osmehnula. Neljubazno. "Nema."
Prošao je još jedan sat pre nego što su uspele da napabirče dovoljno
informacija kako bi shvatile da je, pod jedan, nekada postojao trajekt; pod
dva, trajekta više nije bilo; i pod tri, da je jedini način da se pređe tih trideset
milja, putovanje sa jednim od dva lokalna avio-prevoznika, koji su bili
nazvani Bonare ekspres i Divi Divi Er, što ih je načisto razorilo.
"Pre bih umrla nego da letim nečim što se zove Divi Divi" izjavila je
Adrijana dok su razgledale pultove lokalnih avio-prevoznika, koji su bili od
kartona, stajali jedan do drugog i imali po jednog radnika.
"Možda ćeš ionako umreti", reče Li. Podigla je fotokopiju rukom napisanog
rasporeda. "Oh, čekaj, ovo bi trebalo da te odobrovolji. Kaže da su renovirani
avioni sa šest sedišta vrlo pouzdani."
"Renovirani? Šest sedišta? Pouzdani? To je najbolji prokleti pridev koji
ovi ljudi mogu da smisle i mi treba njima da poverimo svoje živote?!" Emi je
bila na tri minuta od napuštanja ove glupe ideje i ukrcavanja u prvi avion
nazad za Njujork.
Li nije završila. "Oh, čekaj, pogledaj, tu je i slika." Na poleđini rasporeda
je bila zaheftana iznenađujuće kvalitetna kopija slike aviona. Vrlo šarenog
aviona. Skoro fluorescentnog, zapravo. Li ju je prosledila do Adrijane koja je
odmahnula rukama gadeći se i zapalila cigaretu. Duboko je udahnula i dodala
cigaretu Li, koja je instinktivno posegnula za njom pre nego što se setila da
više nije pušač.
Adrijana izdahnu. "Nemoj to da mi pokazuješ. Molim te! Nema mogućeg,
zamislivog, prihvatljivog razloga zbog kog bi avion trebao da izgleda kao Puči
haljina!" Ponovo je bacila pogled na sliku, u isto vreme uvlačeći dim i
stenjući, "Oh, moj bože, to je maketa aviona. Neću da letim maketama aviona.
Ne mogu da letim maketama aviona."
"Oh, definitivno hoćeš", zapeva Lil "Čak ćemo te pustiti i da biraš kojim od
njih. Bonare Ekspres - to je onaj koji izgleda kao slika
Džeksona Poloka, za slučaj da si se zbunila. Ima let u šest, a Divi-Puči u
šest i dvadeset. Koji ti se više sviđa?"
Adrijana je zacvilela. Emi pogleda u Li i zakoluta očima.
Adrijana je pročeprkala po svom novčaniku i pružila Li svoju ameriken
ekspres platinum karticu. "Rezerviši onaj za koji misliš da nam da je najveće
šanse da preživimo, pa idem da nam pronađem nešto za piće."
Nakon što su kupile tri karte koristeći nerazjašnjivu kombinaciju guldena,
dolara i putničkih čekova jer avio-prevoznik nije prihvatao kreditne kartice,
Emi i Li su potražile gde će da sednu. Činilo se da aerodrom Hato nije imao
mnogo povoljnosti, a sedišta nisu bila izuzetak. To je bila prašnjava, otvorena
struktura koja, uprkos svakoj verovatnoći nije nudila nijedan kvadratni inč
senke pod nemilosrdnim podnevnim suncem. Previše iscrpljene da bi nastavile
da traže, devojke su se vratile do popločanog dela gde su ranije sedele, koji je
mogao biti trotoar, makadam, ili parking. Upravo su se sručile na Adrijanin
kofer kada se ona baci pored njih, stežući najlon kesu i likujući.
Emi je otela kesu iz njenih ruku. "U čitavom mom životu mi nikada nije
toliko trebala voda. Molim te reci da si uzela više od jedne flaše?" U najlon
kesi je bila samo jedna flaša električno plave tečnosti. "Uzela si gatorejd
umesto vode?"
"Ne, kerida. Plavi kurakao. Mmm. Zar ne izgleda izvrsno?" Adrijana je
skinula svoje baletanke koje se vezuju oko članka kako bi otkrila bledoroze
pedikir i ušuškala donji deo majice ispod brusa. Iako je već milion puta videla
Adrijanin zategnut stomak i bokove bez kiflica, Emi nije mogla da prestane da
zuri. Adrijana se ljubazno pretvarala da ne primećuje. Pokazala je glavom ka
flaši. "Lokalni specijalitet. Trebalo bi odmah da počnemo ako planiramo da se
uništimo do poletanja."
Li je uzela bocu od Emi. "Ovde piše da je plavi kurakao slatki, plavi liker
koji se pravi od osušene kore gorkih pomorandži i služi za dodavanje boje
koktelima", pročitala je sa etikete.
"Da, pa?", reče Adrijana dok je utrljavala kapljicu havajskog tropskog ulja
u svoja već zlatna ramena.
"Pa? Pa, to je zapravo samo boja za hranu sa alkoholom u sebi. Ne možemo
ovo da pijemo."
"Stvarno? Ja mogu." Adrijana je odvrnula čep i uzela dug gutljaj. Emi
uzdahnu. "Nema vode? Ubila bih za malo vode?"
"Naravno da nema vode. Prešla sam čitav aerodrom. Jedina mala
prodavnica je bila zagrađena, čini mi se, za stalno, znakom koji kaže NE.
Videla sam nešto što je moglo biti bar u nekom trenutku, ali je moglo biti i
carina i deo koji je bio označen kao restoran, ali je izgledao kao centar
Bagdada. Doduše, našla sam sto od kartonske kutije blizu kapije Divi Divija,
za kojim je radio ljubazni gospodin koji je tvrdio da je djuti-fri. Imao je
otprilike deset kartona nečega po imenu ričmond ultra lajts, nekoliko
zgnječenih toblerona i po flašu džim bima i ovoga. Ja sam odabrala ovo."
Pružila je bocu Emi. "Oh, hajde, Em. Opusti se malo. Na odmoru smo!"
Emi je uzela flašu, zurila u nju i gucnula. Ukus je bio kao tečna splenda sa
oštrinom. Ponovo je nagnula.
Adrijana se osmehnula, ponosna kao roditelj na predstavi talenata za
šestake. "Tako treba! Li dušo, uzmi guc. Eto... a sada, devojke, imam mali
poklon za vas."
Li se naterala da proguta i stresla se. "Znam taj pogled. Molim te reci mi da
nisi prokrijumčarila nešto stvarno ilegalno. Ako je ovo", široko je mahnula
rukama, "nacionalni aerodrom, možeš li zamisliti kako izgleda zatvor?"
Nezastrašena, Adrijana iz džepa farmerki izvuče crveno-belu posudu oblika
velike kapsule za pilulu. Odvrnula je poklopac i izvadila tri tablete. Jedna je
nestala niz njeno grlo. Dala je po jednu obema drugaricama.
"Mamin mali pomagač", otpevala je.
"Valijum? Od kada ti uzimaš valijum?"
"Od kada? otkad smo odlučile da se vozimo letelicom koja izgleda kao
rolerkoster u Siks flegsu17."
E, to je bilo dovoljno ubeđivanja za Emi. Progutala je malu okruglu pilulu i
sprala je plavim kurakaom. Gledala je kako Li radi isto to, a onda je sve
ponovo izgubilo na oštrini.
Prošlo je sat vremena, a zatim još sat vremena. Emi je prva otvorila oči.
Njeni listovi su bili boje lososa a na zemlji je bilo šest praznih boca piva.
Nejasno se sećala da joj je prišao muškarac koji je nosio hladnjak oko vrata.
Ni on nije imao vode, ali je prodavao konzerve piva koje su se, sumnjivo,
zvale amstel brajt. U tom trenutku se činilo da je to dobra ideja, ali pivo,
plavi kurakao i valijum u kombinaciji sa pedeset stepeni, bez vode, verovatno
i nije bila najpametnija stvar. Emi je pokušala da zamisli koliko bi drugačije
bilo ovo putovanje da je pošla sa Dankanom, a ne sa svojom sumanutom
prijateljicom Brazilkom.
"Adrijana, probudi se. Li? Mislim da je vreme za ukrcavanje."
Lije otvorila jedno oko ne pomerajući nijedan mišić i pogledala naokolo sa
iznenađujućom bistrinom. "Gde smo?"
"Hajde, moramo da krenemo. Jedina stvar koja je gora od ulaska u taj avion
je da noćas ovde spavamo."
To je, izgleda, sve motivisalo. Uspele su da se odgegaju u pravom smeru.
"Vau, sjajno im je obezbeđenje ovde", promrmlja Li, dok su se devojke
lelujale ka tabli na kojoj je kredom bilo ispisano: BONARE EXPRESS
18:00h. "Naprosto obožavam aerodrome koji te ne maltretiraju rendgen
mašinama i detektorima metala."
 Uz malo drame ukrcale su se na avion sa šest sedišta, dobivši samo jedan
neugodan pogled od pilota kada je video Adrijanu kako dovršava ostatak
plavog kurakaa i brzo pada u nesvest pored prozora. Let nije bio naročito
užasavajuć, mada je Emi sa ostalim putnicima aplaudirala kada su točkovi
dodirnuli zemlju. Naravno, na aerodromu Bonares Flamingo nigde nisu mogle
da pronađu svog planiranog vozača kota, a Adrijanin tvrdi neseser sa
kozmetikom nekako je nestao tokom dvadesetominutnog leta, ali svi su bili
daleko od uzrujavanja zbog toga.
"Čitava ova izgubi po torbu za svaki let stvar nam pomaže da ne nosimo
previše toga", rekla je Adrijana i slegnula ramenima.
Dok su izašle iz taksija ispred hotela, bile su budne već skoro dvadeset
četiri sata, napile se, otreznile se, izgubile dve torbe i letele su avio-
prevoznikom čije ime zvuči kao dečja pesmica, sa aerodroma koji nije mogao
proći čak ni najblažu FAA18 inspekciju. Na sreću, odmaralište je izgledalo baš
onako elegantno i mirno kao u Dankanovim prospektima, a Emi se učinilo da
bi mogla poljubiti dečka na prijemnici kada je njihove rezervacije unapredio u
apartman sa dve spavače sobe. Li je već pala, potpuno obučena, na krevet u
manjoj spavaćoj sobi, a Adrijana je izgledala kao da će upravo da učini to
isto, ali Emi je bila odlučna da se okupa pre nego što se onesvesti.
"Adi, mogu li da pozajmim od tebe nešto u čemu ću spavati?", pozvala je
Emi iz velike mermerne kade. Pod tušem je već ispraznila čitavu bocu gela i
prekrila se obilnom penom, što je čitavom kupatilu dalo miris eukaliptusa.
"Uzmi šta god hoćeš, samo ostavi svetloljubičastog medu i ogrtač za mene.
To mi je srećna kombinacija."
"Jesi li gladna?" ponovo se oglasila Emi.
"Umirem od gladi. Rum-servis?"
Emi je ušla u sobu u bade mantilu i papučama koje je obezbeđivao hotel i
počela da kopa po njenom koferu. Izvukla je crne podvezice i mrežaste čarape
i podigla ih. "Zar nemaš samo par bokserica ili tako nešto?"
"Emi, kerida, ako nisi znala, bokserice su za dečake." Dovukla se u sedeći
položaj i zabila ruku u svoj kofer. "Evo, obuci ovo."
Emi je izvadila šortsić boje lavande iz karirane tkanine koja se slagala sa
njima i podigla ih. "Da li je ovo zaista ono što nosiš kada si sama kod kuće i
samo želiš da ti bude udobno?"
 Adrijana je izvela svoje delikatno, ženstveno frktanje. "Teško. To izgleda
kao nešto što bi moja baka nosila. Zapravo, mislim da je to poklon od nje.
Obično nosim ovo." Navukla je ciklama slip preko glave; svilenkasta tkanina
se kretala preko njenog tela kao svila.
Emi je uzdahnula. "Znam da ne bih smela da te mrzim zato što imaš savršeno
telo, ali je tako. Stvarno, stvarno te mrzim."
"Draga, i one mogu biti tvoje!" Adrijana je obuhvatila svoje grudi i
pogurala ih nagore izazivajući podizanje svoje spavaćice preko kukova što je
otkrilo potpunu brazilsku depilaciju. "Za deset hiljada i nekoliko sati pod
magičnim rukama dr Krejmera." Pogledala je nadole i stisnula ih još po
jednom. "Tako mi je drago što sam ih ponovo uradila kada su legalizovali
silikon. Toliko je prirodniji, zar ne misliš tako?"
Emi se divila, tačnije, obožavala je, Adrijanine implantate od trenutka kada
se vratila sa njima nakon zimskog raspusta na drugoj godini faksa. Istina, nisu
delovale tako savršeno kada je jedna od njih počela da curi četiri meseca
kasnije pa je Emi morala hitno da odveze Adrijanu u urgentni i da sedi tamo sa
njom celu noć dok su čekale da dođe plastični hirurg i ponovo napravi njenu
viseću levu dojku. Ali sada? Menjanje salina za silikon je bila dobra odluka,
iako je značila još puna četiri dana i noći tokom kojih je Emi morala da neguje
svoju prijateljicu. Bile su bez mane. Tako zaobljene i pune, a da uopšte nisu
delovale veštački... Pa dobro, možda su delovale malkice veslački, ali samo
onima koji su odranije znali Adrijanu. Sama Adi je rekla uz smeh: "Kada se
stave, prave su." Prave, veštačke, koga je bilo briga kada su bile tako prokleto
savršene?
Emi se hiljadu puta, deset hiljada puta, pitala kako bi bilo posedovati tako
savršene grudi. Ili, istini za volju, kako bi bilo uopšte imati grudi. Uvek je bila
uglavnom zadovoljna svojom krhkom konstitucijom, bivajući sve zadovoljnija
što je bivala starija shvatajući koliko je retko da žena prirodno ostaje mršava.
Ali, iako je shvatala koliko bi žena ubilo za njen metabolizam, njene butine
nalik čačkalicama, majušnu guzu i nadlaktice koje se ne ljuljaju, žudela je da
sazna kako je to imati žensko telo, sa svom mekoćom i oblinama koje muškarci
toliko vole. Kada bi se suočila sa grudima kao što su Adrijanine, Emi je
zamišljala fioke pune seksi, čipkanih brushaltera: halter-haljine koje bi mogla
da ispuni, svet pun gornjih delova bikinija bez jastučića, potpunu nemogućnost
da kupuje na dečjem odeljenju zato što njene grudi nikada ne bi stale u dečju
majicu. Sanjala je da nikada više ne čuje frazu "više nego što može da stane u
šaku", da nosi haljine bez bretela, a da ih pre toga ne puni jastučićima i da,
barem jednom, muškarac zuri u njene grudi umesto u njene oči.
Naravno, nikada ne bi imala hrabrosti da to uradi. Čak i dok je večeras
ispitivala Adrijanine grudi, znala je da nikada neće saznati kako je to imati
grudi. To prosto i jednostavno nije bilo za nju. Shvatala je da ne bi znala da
nosi takve grudi, da je njena privlačnost za muškarce proizilazila iz njene
delikatnosti, iz prirodne gracioznosti koja je bila posledica tako malog tela, iz
toga što je njena fizička krhkost činila da budu svesniji svoje snage i
muževnosti, a ne iz nečega preterano seksualnog kao što su velike, prelepe
grudi.
Emi uzdahnu. Strgnula je peškir sa glave i bacila ga na pod. "Kad bolje
razmislim, šta misliš da preskočimo večeru večeras? Ne mogu da se
pomerim."
Adrijana stavi ruke na srce. "Kao da uopšte i moraš da pitaš. Manje hrane
sada znači bolje bikini telo sutra."
"Dobro rečeno. Laku noć, Adi."
"Laku noć, Em. Nadam se da će ti snovi biti puni prelepih stranaca. Nemoj
misliti da smo zaboravile na to..."
Još pre nego što je mogla da odgovori, Emi je podlegla snu.

Adrijana je mogla da oseti kako je Li posmatra dok je izvlačila cigaretu iz

torbe za plažu, palila je i dugo uvlačila dim. Bilo je okrutno pušiti ispred
nekoga kome je to toliko nedostajalo, to je priznavala, ali, do đavola, bile su
na odmoru. Nije bilo razloga zašto Li ne bi mogla malo da uživa, a onda
ponovo da prekine kada dođe kući; na kraju krajeva, Adrijana je to stalno
radila.
"Želiš?" upitala je Adrijana sa zločestim osmehom, pružajući ruku u pravcu
Liine ležaljke.
Li je zurila a onda se nagnula napred. "Daj mi samo da omirišem", rekla je,
gnjurajući lice u dim. Zastenjala je, pri čemu je njen hrapavi glas zazvučao još
dublje nego obično. "Bože moj, što je dobro. Kada bih otkrila da imam samo
još godinu, ili pet, ili deset da živim, kunem ti se, prvo što bih uradila je da
kupim paklicu cigareta."
 Emi je odmahnula glavom što je nateralo nekoliko smeđih pramenova da
padnu iz njenog konjskog repa. Namestila je kupaći, sportski kupaći iz dva
dela, koji je više izgledao kao odeća za vežbanje nego kao bikini i rekla: "Vas
dve ste odvratne sa tim cigaretama. Zar vam niko nije rekao koliko je to ružna
navika? Jebeno gadno."
"Dobro jutro, sunašce! Ti si baš vesela ovog jutra, zar ne?", reče Li. Ispila
je ostatak đusa i povukla slamnatu torbu na ležaljku. "Gospode, jedva čekam
da se malo osunčam. Možete li da verujete da je već jul, a ja još nijednom
nisam izašla ovog leta?"
Adrijana je napravila predstavu gledajući Li gore-dole. "Oh, nikada ne bih
pogodila," rekla je. "Ta providno plava boja koju imaš ti baš stoji."
"Smej se ako moraš", zapevala je Li, delujući zaista srećno prvi put u
poslednjih nekoliko nedelja, "ali videćemo ko će se smejati za dvadeset
godina kada obe budete imale ogromne komade raka kože koji štrče iz vaših
lica i ogromne količine botoksa za sve te bore. Skoro da ne mogu da
dočekam."
Adrijana i Emi su fascinirano gledale kako Li melodično vadi iz svoje torbe
dve boce i jednu tubu kreme za sunčanje. Prvo je na svaki otkriveni inč svog
tela, od nožnih prstiju do ramena, nanela debeli sloj klarins kreme sa zaštitnim
faktorom 50, starajući se da povuče i svoj crni bikini i utrlja kremu u granične
linije svog kupaćeg. Kada je završila taj naporni zadatak, naprskala se aerosol
konzervom neutrogene, takođe zaštitni faktor 50, ne bi li se "osigurala da nije
nigde promašila", kako je objasnila publici koja nije mogla da odvoji pogled
od nje. Kada je uspešno namazala i naprskala telo, prešla je da radi na svom
licu, utrljavajući u obraze, bradu, čelo, usne školjke, očne kapke i vrat barice
neke žarko željene francuske kreme za lice protiv sunca. Skupila je kosu u
labavu punđu, pokrila je slamnatim šeširom obima noćnog stočića i nabacila
par prevelikih naočari za sunce koje su joj prekrivale pola lica.
"Mmm" uzdahnula je, istežući ruke iznad glave, pazeći da ne pomeri šešir.
"Ovo je predivno."
Adrijana je pogledala u Emi i zakolutala očima. Obe su se nasmejale. Li je
bila posebna, to se nije moglo poreći, ali ih je njen ritual obe tešio svojom
"lejastošću".
"Dobro devojke, dosta smo ćaskale. Imamo temu o kojoj moramo da
porazgovaramo", objavila je Adrijana. Znala je da Li nije spremna da
nadugačko priča o veridbi - to je vrlo jasno pokazala prethodnog dana na plaži
svojim neprestanim brbljanjem o novom velikom autoru koji joj je dodeljen
(što je bila upravo ona vrsta nervoznog brbljanja iz kojeg su se devojke
isključivale, nakon toliko godina slušanja Li kako govori "Skroz sam pukla na
tom ispitu" i "Nikako neću stići da vratim taj rukopis na vreme", samo da bi je
gledale kako neprestano dobija desetke na fakultetu i jedno unapređenje za
drugim na poslu) i odgovorima od jedne reci na pitanja o svojoj predstojećoj
svadbi. Zato je Adrijana odlučila da je pusti da se izvuče. Za sada.
"Ne znam za tebe Li, ali znam da ja hoću više detalja o Eminom putu u
Pariz", otpeva Adrijana, upadljivo gledajući u Emi. "Grad ljubavi -
pretpostavljam da ima mnogo toga da se ispriča."
Emi je zastenjala i spustila na grudi otvoren broširani primerak knjige
London je najbolji grad u Americi. "Koliko puta treba ovo da kažem? Nema
šta da se priča."
"Laži, sve same laži", rekla je Li. "Pomenula si nešto o tipu po imenu Pol.
Što meni, sasvim slučajno, i ne zvuči kao naročito strano ime, ali možda bi
mogla to malo da pojasniš?"
"Ja samo ne znam zašto me vas dve terate da to stalno iznova
proživljavam?", rekla je Emi sa preklinjućim pogledom. "To je sadizam.
Ispričala sam vam čitavu priču: Pol, polu-Argentinac, polu-Britanac, koji je
bio lepo obučen, koji je dosta proputovao, generalno izuzetno šarmantan i
privlačan, odabrao je rođendansku žurku svoje bivše devojke umesto seksa sa
ovde prisutnom."
"Sigurna sam da postoji još neko objašnjenje. Možda je samo..."
Adrijana je prekinula ono što bi sigurno postalo Liina previše taktična,
nenormalno obmanjujuća igra "možda je on". "Molim te! Postoji samo jedno
objašnjenje za ono što se odigralo te večeri pretpostavljajući, kao što mi
pretpostavljamo, da je Pol i strejt i muško. Emi, budi iskrena. Da li si ti želela
da imaš seks sa njim te noći? Da li si žudela za njim? Stvarno i iskreno želela
njegovo telo?"
Emi se nasmejala pokazujući time koliko joj je neprijatno. "Vau. Ne znam
kako da odgovorim na to. Pretpostavljam da je tako? Da, naravno. Pozvala
sam ga gore samo nekoliko sati nakon što sam ga upoznala, zar ne? Bukvalno
sam mu se bacila u naručje."
"A pod bacila si se u naručje podrazumevaš, nervozno i suptilno si
nagovestila, ili si pokušala da nagovestiš, da razmišljaš o još jednom piću sa
njim. Jesam li u pravu?"
"Pa, dobro, možda", šmrknula je Emi. Bila je rešena da ne podeli sa njima
pravi razlog Polovog žurnog odlaska. Ako bi priznala da je pitala Pola da li
jednog dana želi da ima decu, što je savršeno razumno pitanje što se nje tiče,
Emi je znala da njene prijateljice nikada, nikada ne bi zaboravile na to.
"Znači, ti mu se nisi prikazala kao bezbrižna, divlja devojka za žurke, koja
je spremna za bilo šta zabavno."
"Oh, ne znam! Verovatno ne, u redu? Ali, šta misliš, zašto je to tako? Zato
što ja nisam divlja devojka za žurke koja je spremna na sve. Ja sam
neupadljiva devojka koja voli da se skonta s nekim, ali bi radije zaista
upoznala nekoga ko joj se sviđa, nego imala neko prljavo muvanje sa nekim
strancem."
Adrijana se pobednički osmehnula. "I to je, draga moja, tvoj problem."
"Nije to njen problem", dodala je Li ne otvarajući oči. "Ona je jednostavno
takva. Ne može svako da ima beznačajne veze za jednu noć."
Adrijana je duboko i isfrustrirano izdahnula. "Prvo, veze za jednu noć su za
male tužne ljude koji se upoznaju u kazinima u Atlantik Sitiju ili u Midvestern
hotelima. Kontanje je ono što rade devojke iz sestrinstva nakon prolećnih
žurki posle uvođenja novih članica. Mi imamo afere. Fabulozne, seksi,
spontane afere. Jasno? Kao drugo, mislim da sve gubimo iz vida nešto ovde:
Nisam ja ta koja je odlučila da Emi treba da ima afere u svakom gradu koji
poseti. Ona je to objavila sasvim na svoju ruku. Naravno, ako misliš da ne
možeš to da izvedeš..."
Konobar, vilinski sladak, plavokosi tip u majici sa kragnom i šortsu kaki
boje upitao je da li može nešto da im donese. Naručile su turu margarita i
nastavile razgovor kao da nije bilo prekida.
"Ne, u pravu si", priznala je Emi. "Ovo je bila moja odluka i ja ću to i
uraditi. To će biti dobro za mene, zar ne? Biću manje koncentrisana na čitavu
stvar oko braka. Biću opuštenija. Samo, što to zvuči sjajno u teoriji, ali kada si
u nekom nepoznatom hotelu i zuriš u osobu koju jedva poznaješ i razmišljaš da
samo što te nije video golu, iako ne znaš ni njegovo prezime... Ne znam,
jednostavno je... drugačije."
"A ako se radi sa pravim stavom, može biti vrlo oslobađajuće", reče
Adrijana.
 "Ili potpuna katastrofa", ubaci se Li.
"Uvek si optimista, zar ne?"
"Gledaj, čujem da Emi želi to da uradi i potpuno razumem zašto. Mislim, da
sam ja za čitav život bila samo sa tri tipa i da su sva trojica bili moje
dugoročne veze i ja bih želela da okusim šta još može da se nađe. Ali, važno je
da zna da veze za jednu noć, pardon, afere, nisu uvek baš tako glamurozne",
rekla je Li.
"Govori u svoje ime. Ja sam uvek bila poprilično zadovoljna", osmehnu se
Adrijana. To je najvećim delom bila istina, Ona je bila sa više muškaraca nego
što bi ikada mogla da prebroji, ali je uživala u svakom od njih.
Li se nakostreši. "Oh, zaista? Onda pretpostavljam da se ne sećaš onog
surfera - kako se zvao? Paša?, koji ti je nakon seksa bacio kosku i nazvao te
brate, tačnije, brate, samo iskuliraj malo, kada si ga pitala da li hoće još
jednu čašu vina? Ili onog tipa koji je imao fetiš sa stopalima i koji je samo
želeo da namaze tvoja stopala i da ih trlja svuda po svom telu? I ko bi mogao
da zaboravi onog tipa kog si upoznala na lzinom venčanju, koji se javio na
poziv svoje majke dok si ti bila na njemu? Treba li da nastavljam?"
Adrijana je prizvala svoj najtrijumfalniji osmeh i podigla desnu ruku.
"Mislim da sam shvatila šta hoćeš da kažeš. Međutim, draga prijateljice,
mislim da je navodiš na krivo poimanje. Nekoliko pokvarenih jabuka nisu
razlog da ne poseti voćnjak. To su bili samo neugodni izuzeci. Šta je sa
austrijskim baronom koji je, s pravom, smatrao da je kupovina dijamanata u
Bulgariju dobra predigra? Ili onda u Kostariki kada smo taj surfer i ja - drugi
surfer, vodili ljubav na plaži za vreme izlaska sunca? Ih kada je onaj arhitekta
sa neverovatnim krovom koji je nadgledao Hadson..."
"Samo budi svesna da može da ispadne i ovako i onako", rekla je Li,
podignutih obrva, gledajući pravo u Emi.
"Ti si takav ubica zabave!" kriknula je Adrijana, "Idem malo da plivam."
Pokušala je da joj ton bude vedar, ali je sve to počelo da je iritira. Na kraju
krajeva, zbog čega je Li bila tako ogorčena? Ta devojka je imala
obećavajući posao u najprestižnijoj izdavačkoj kući u gradu, traženog
verenika sa sportske prognoze koji ju je obožavao i imao oči samo za nju i
uklopljeni, prefinjeni izgled koji je bio taman dovoljno dobar da bi se
sviđala muškarcima, ali ne toliko dobar da bi je žene mrzele. Zašto je uvek
bila toliko nesrećna?
 "Ne brini, Adi, znam da si ti opunomoćena drolja" rekla je Emi. "Oh, čekaj,
pardon, trebalo bi reći da si bila opunomoćena drolja, je l’ da? Nadam se da
nisi zaboravila na svoj deo dogovora nakon što si mene ubacila u mašinu?"
"Naravno da nisam" rekla je Adrijana uz zabacivanje svoje talasaste kose.
"Zapravo, mislim da sam već upoznala svog budućeg muža."
Nepotresene takvom izjavom - ipak je Adrijana izjavljivala takve stvari ne
manje od dva puta nedeljno, devojke jedva da su i reagovale.
"Hmm", promrmljala je Li, uzimajući obema rukama zaleđenu margaritu sa
konobarevog poslužavnika. Na trenutak ju je naslonila na čelo pre nego što je
olizala čitavu ivicu umočenu u so.
"Zaista?" upita Emi tonom koji je, što je Adrijanu iritiralo da čuje, vrlo
ličio na snishodljivost.
"Da, zaista", odgovori Adrijana, pomalo otresito. "I, iako nijedna od vas ne
deluje ni izdaleka zainteresovano, otkriću vam da je on, sasvim slučajno, Tobi
Baron "
E, to je privuklo njihovu pažnju, hvala bogu. Dve glave se naglo podigoše
da bi zapanjeno pogledale u nju.
"Onaj Tobi Baron?" upita Li.
Da, to je već bolje, "jedan i jedini", klimnula je glavom, "I, zapravo,
njegovi prijatelji ga zovu Tobi."
Li je izbuljila oči u neverici. "Šališ se? Pričaj, devojko! Moramo da
čujemo..."
"Naravno!", osmehnu se Adrijana. "Ali prvo ću da odem na kratko
plivanje." Adrijana je ustala iz svoje ležaljke kao mačka kada se odmotava
nakon popodnevne dremke i odšetala ka bazenu. To će ih naučiti da me
shvataju ozbiljno, pomislila je dok je isprobavala vodu vrhovima prstiju.
Zaronila je, ulazeći u vodu svojim aerodinamičnim telom u tišini bez pljeska i
odmah počela snažno a opet graciozno, da pliva kraul stilom, Iako nije bila
veliki ljubitelj okeana (slana voda tako isušuje kosu, a da ni ne spominjemo
sva ona neprijatna stvorenja što bodu), Adrijana je plivala kao riba. Njena
majka, prestrašena da će Adrijana odbauljati u njihov bazen, insistirala je da
Adrijana nauči da pliva još pre nego što je prohodala. To je sasvim efikasno
postignuto za četiri dana. U suštini, podrazumevalo je gospođu De Suza koja je
nosila devetomesečnu Adrijanu koja se vrpoljila, u pet stopa vode, skidanje
gume za plivanje i stajanje pored dok je dete tonulo. Kada je prvi put ćula tu
priču u svojim ranim tinejdžerskim godinama, Adrijana je bila užasnuta.
"Samo si gledala kako se davim?" upitala je svoju majku.
"Molim te, nije bilo baš toliko dramatično - bila si ispod površine tek
trenutak ili dva. Onda si shvatila šta treba da radiš i izdigla si svoju glavicu
iznad vode. Teško da malo vode u nosu sada predstavlja traumu, je l’ tako?"
To nije metod koji dr Fil odobrava, ali je, bez obzira na to, bio efektivan.
Preplivala je deset dužina bazena i zahvalno prihvatila urolani peškir za
plažu od mišićavog poslužitelja, nudeći mu širok osmeh kao nagradu. Dok je
Adrijana prilazila svojim prijateljicama, Emi je presavila stranicu koju je
čitala i bacila knjigu u stranu.
"Adrijana de Suza, kako je moguće da nam to već nisi rekla? U Arubi smo
već..."
"Bonare!", u isto vreme rekoše Adrijana i Li.
Emi je odmahnula rukama ućutkujući ih tim gestom, "Kako god. U Bonareu
smo već puna dva dana, a ti nam tek sada pominješ ovo? Kakva prijateljica
radi tako nešto?"
"Nije ozbiljno," rekla je uživajući u izrazima lica svojih prijateljica i
naprosto uživajući u zadržavanju informacija dok ne budu imale maksimalan
efekat, "ali mislim da ima potencijal."
"Potencijal? Časopisi ga nazivaju pametnijim Džordžom Klunijem. Zgodan,
uspešan, strejt, neoženjen..."
"Razveden", dodala je Emi.
Li oštro odmahnu rukama. "To je bila greška u njegovim ranim dvadesetim
koja je trajala trideset šest meseci i nije proizvela decu. Što se tiče razvedenih
muškaraca, on jedva da se kvalifikuje da to bude."
Adrijana zazvižda. "Vidi, vidi, čini se da ste obe dobro obaveštene. Da li to
znači da odobravate moj izbor?"
Obe su žustro klimnule glavama.
"Pa, pričaj nam o njemu", Emi udahnu, verovatno zbog olakšanja što nije
više u centru pažnje.
Adrijana je podigla sa stolice svoje mokre kukove sa kojih je kapala voda,
tek onoliko koliko je bilo potrebno da namesti jastuče pod sobom, ali to je bilo
dovoljno da navede barem tri muškarca da se okrenu i zure. "Dobro, da
vidimo. Nema potrebe da vam dajem biografske informacije - očigledno ih već
znate! - ali, hm, on je stvarno dušica. Upoznala sam ga pre dve nedelje na
snimanju filma 'The City Dweller."
Li se okrenula i otkopčala gornji deo bikinija. "A šta si ti tamo radila?"
"Žil me je poveo. Trebalo je da upoznam Anđelinu i Medoksa, ali sam
umesto njih upoznala lobija." Adrijana je nastavila da prenosi svoj razgovor
sa Tobijem, reč po reč, verovatno dodajući nekoliko rečenica (zbog živosti),
ali ne izostavljajući nijednu. Kada je završila, zavodljivo je obmotala usne
oko slamčice i uzela dugačak gutljaj margarite. Nije bila sigurna, ali je mislila
da grupa slatkih mladića sa druge strane bazena zuri u nju.
"I, da li misliš da će te zvati?", upita Emi delujući zaista zainteresovano.
Pomalo iznervirana što je njena drugarica i pomislila da je on neće zvati, a
kamoli izrekla tako nešto, ona prasnu: "Naravno da će zvati. Zašto ne bi?"
"Ooooh, zvuči kao da je neko malo osetljiv…" bukvalno otpeva Li.
"Šta? Da li aludiraš na Janija? To sam skroz prebolela." Adrijana protegnu
noge i ispruži prste, zadovoljna što su se njene butine tako spremno zategnule.
"Je l’ bilo nekog razvoja sa Janijem?" upita Emi radoznalo. "Zašto sam uvek
poslednja koja sve sazna?"
Adrijana uzdahnu. "Nemam ideju zašto to čačkamo. Dala sam mu svoj broj
prošle nedelje posle časa i rekla mu da me nazove."
"I?"
"I on mi ga je vratio." Adrijana je pokušala da zvuči sasvim smireno zbog
ovog ispitivanja, ali su je njene prijateljice previše dobro poznavale - to ju je
progonilo čitave nedelje, još više je uveravajući da je došlo vreme da pronađe
muža. Janijevo odbijanje, za šta je pre nekoliko godina bila sigurna da se
nikada neće desiti, objasnilo joj je da se njen prozor zatvara.
"Oh", bilo je sve što je Emi rekla. "Da li je rekao zašto?"
"Ne, samo da mu je žao, ali da neće moći da upotrebi taj broj."
"Sigurna sam da je to samo zato što je..."
"Molim te", rekla je Adrijana sa nehajnim odmahivanjem i namernim
osmehom. "Uopšte nisam zainteresovana. Jani instruktor joge nije baš jedan od
najpoštovanijih holivudskih režisera na planeti, zar ne?"
 "Zdravo", rekla je Emi ispravljajući leđa i široko se osmehujući u pravcu
Adrijaninog desnog ramena.
"Šta?" Adrijana se na trenutak zbunila dok se nije okrenula da vidi muškarca
iza sebe. Vrlo privlačnog muškarca, ako može da kaže. O, da, taj šorts sa
havajskom šarom je stajao ispod njegovih kukova okružujući impresivno
zategnut abdomen. Njegova kosa išarana suncem bila je mokra, a Adrijana je
primetila njegove snažne ruke dok ju je sklanjao sa lica. Primetila je da bi se
mogao obrijati i da nije bio visok koliko joj se inače sviđalo, ali sve u svemu,
bio je vrlo delikatesan. I osmehivao se. Emi.
"Hej ti tamo", rekao je. "Nadam se da ne prekidam nešto..." Australijanac!
Oni su joj bili omiljeni. Prvi put se poljubila sa australijskim dečakom od
jedanaest godina, koga su poslali preko leta u Sao Paolo kod Adrijaninih
komšija i od tada je bila sa toliko njegovih sunarodnika da bi se mogla
smatrati počasnim građaninom.
"Naravno da ne", počela je Adrijana da prede, instinktivno gurajući ramena
nazad a grudi napred.
"Pa, mi, moji drugovi, tamo..." pokazao je ka stolu preko bazena gde su
tipovi sedeli, trudeći se da ne gledaju, "mi smo se pitali da li biste nam se
pridružile na večeri noćas?" Adrijana je u neverici zurila u njega. Potvrđeno
je: govorio je direktno ka Emi. Neverovatno! Da li je moguće da se ovoj
ukusnoj maloj poslastici više sviđa Emi nego ona?
"Mi smo ovde samo zbog momačke večeri jednog od mojih ortaka i, pa,
ovde smo već tri dana i postaje nam stvarno zamorno da pričamo jedan sa
drugim. Bilo bi, uh, sjajno kada biste vi, devojke, pošle sa nama večeras.
Ništa ludo, obećavam, samo malo kul mesto na plaži, sa dobrim pićem i
dobrom muzikom. Mi častimo. Šta kažete?"
Do sada je čak i Emi provalila da se Australijanac obraća njoj, a Adrijana
je, uprkos tome što je bila šokirana čitavom situacijom, bila impresionirana
koliko se brzo Emi oporavila. "Pa to je baš lepo od vas!", rekla je u svojoj
najboljoj imitaciji južnjačke lepotice. "Bilo bi nam drago."
Australijanac je otkaskao do bara u potrazi za olovkom, delujući
zadovoljno. Čim je otišao, Adrijana je namerno odlučila da ubaci u veću
brzinu. Potisnula je svoju rastuću paniku da više nije privlačna muškarcima i
progutala svoje kritične misli o Australijancu koji je, nakon daljeg
posmatranja, bio poprilično nizak... da ne pominjemo tu neurednu čekinjastu
bradu; nisu li one bile prestare za tipove koji se ne trude da vode računa o
sebi? Umesto toga, koncentrisala se na to da se osmehne što je šire mogla.
Zaverenički se naginjući, došapnula je svojim drugaricama: "Emi, draga, tvoje
ime je napisano svuda po tom dečku. Pariz je bio veče amatera. Sada si, draga
moja, sa stručnjakom. Smatraj se upozorenom..." I dok je Emi crvenela, a Li
joj upućivala odobravajuće namigivanje, Adrijana se koncentrisala na
zadržavanje suza.

Li je kopala po svojoj tašni tražeći nešto, bilo šta, čime bi se mogla zabaviti
dok Džesi ne stigne. Zaboga, nije mogla samo sedeti tu, zureći u prazno, a nije
htela ni da bude ta devojka koja se pogrbila panično preturajući po svojoj
blekberi torbi. Imala je i rukopis od sto strana koji joj je njena asistentkinja
predala dok je izlazila iz kancelarije, ali je odbacila i tu ideju; izvaditi rukopis
kod Majkla za vreme ručka je bilo kao čitati scenario u Kofi binu na Beverli
Hilsu. Samo nemojte to raditi. Ono što je zaista želela da uradi je da stavi
svoje voljene slušalice za poništavanje buke i da blokira prodorni, režući glas
muškarca koji je sedeo iza nje, koji je zvučao kao da vrišti u mobilni telefon.
Daje bila sama ili sa svojim prijateljicama, jednostavno bi tražila da sedne za
drugi sto, ali Džesi je trebalo da stigne svakog trenutka, a ona nije želela da
bude viđena kako diže frku. Nervoza zbog ručka, u kombinaciji sa
kasnonoćnim klomparanjem do frižidera njene susetke od gore, imala je za
posledicu vrlo manjkavu noć sna i ona je žudela da promuva slušalicu - samo
jedna je bilo sve što joj je trebalo! - i da pusti da njen verni ajpod (napunjen
samo klasičnom muzikom i muzikom za opuštanje) umiri njene tresuće nerve.
Upravo je razmrsivala žice kada se pored stola pojavio šef sale vodeći
Džesija.
"Drago mi je da se ponovo vidimo" rekla je uglađeno, namerno ne ustajući
da se pozdravi sa njim već umesto toga pružajući ruku.
On se nagnuo da poljubi njen obraz. To je bilo instinktivno i potpuno nelično
i nije bilo ništa podsticajnije od poljupca njene bake, ali je I,i bez obzira na to
osetila blagi nalet uzbuđenja. To su samo nervi, pomislila je.
Džesi je stajao pored stolice koja je bila izvučena za njega i činilo se da
nadgleda scenu. "Li, draga, mogu li te zamoliti da pređeš za drugi sto sa
mnom?" Zurio je u dvojicu muškaraca u odelima koji su sedeli iza nje, od
kojih je jedan još pričao mobilnim, i, ne previše tiho, rekao za sebe: "Nikako
ne mogu da podnesem ljude koji su toliko necivilizovani da u restoranu vrište
u svoj mobilni."
Prekršioci nisu primetili njegovo prekorevanje, ali Li samo što nije skočila
sa stolice pravo njemu u naručje. "Gnušam se tog tipa", rekla je, sakupljajući
svoje stvari u velikoj žurbi, dok je Džesi bio zaokupljen mahanjem šefu sale.
Tek kada su ponovo seli - ovaj put za sto za dvoje, savršeno smešten u tihom
uglu - Li je dozvolila sebi da krišom baci pogled na Džesija.
Nosio je farmerke i blejzer, možda i isti onaj koji je nosio onog dana u
Henrijevoj kancelariji, a kosa mu je bila razbarušena. Delovao je čisto, ali
nehajno izgužvano, kao da ni sekund više nije razmišljao o svom izgledu nakon
što je postigao osnovnu pristojnost za izlazak iz kuće, a to je učinilo Li akutno
svesnom koliko je ona vremena provela spremajući se.
Morala da prizna samoj sebi da je prošlo neko vreme otkako je posvetila
toliko vremena svojoj jutarnjoj toaleti. U poslednje vreme je bila toliko
zauzeta i neispavana da se njen sat vremena dug režim ulepšavanja sveo samo
na osnove: brzo tuširanje; jedan prelazak preko kose fenom, tek toliko da ne
bude mokra; jedan sloj maskare i karmin dok kreće. Ali ovog jutra je bilo
drugačije. Ustala je iz kreveta ne odlažući alarm, pazeći da ne probudi Rasela,
a odatle je njeno telo bilo kao na autopilotu.
Odvrnula je vodu i pustila je da teče dok je prala zube, a para je nudila
prijatan kontrast hemijskoj hladnoći klima uređaja. Nakon što je podesila
temperaturu, ušla je u kadu i okrenula leđa glavi tuša, puštajući da joj voda
okvasi kosu dok su joj ruke bile pružene iza leda i ukrštene kod zglobova,
dlanova okrenutih na gore. Istrljala je kosu šamponom sa mirisom kokosa,
pazeći da kožu glave ne trlja previše žustro (njeni pramenovi su bili skupi, a
ona nije mogla da se otrese potajne bojazni, koliko god da je iracionalna, da bi
se mogli isprati) i odmah nanela balsam kako bi mu dala maksimalno vreme za
hidriranje. I ovde je bila pažljiva; previše balsama na korenu kose i ona će
izgledati masno, previše na krajevima i balsam će delovati kao sidro, vukući
kosu na dole. Dok je balsam delovao a tuš bio u punoj pari. Li je oprala lice
blagim pilingom, a zatim je obrijala noge i pazuh i na brzinu prešla preko
prepona da bi ih uredila, što je povremeno radila između depiliranja. Kao i
uvek, većala je šta da radi sa nekoliko zalutalih dlaka na potezu od pubične
kosti i pupka (danas ih nije bilo na bradavicama, hvala bogu), ubeđena da će
samo izrasti još gušće ako ih obrije, ali se užasavajući ideje da ih iščupa
pincetom. Da li su i druge žene imale dlake na tom mestu? Bilo je nagoveštaja
tla može biti tako - mnoge opcije za depiliranje u njenom salonu su uključivale
i ovu oblast - ali je Li shvatila da, iako je videla stotine nagih žena u školskim
svlačionicama, bungalovima u kampovima, kućama sestrinstva i u nekoliko
pornića koje je zbog kombinacije radoznalosti i želje da deluje kul, gledala sa
raznim tipovima sa kojima je bila tokom godina, nikada nije bila dovoljno
blizu druge nage žene da bi ispitala detalje njenog tela. Kako je čudno bilo to
što su joj muška tela bila tako poznata, to što su, iako su se blago razlikovala,
više bila slična nego različita. Smatrala je da je zanimljivo to što je imala
vremena i prilike da se pozabavi svakim inčom muškog tela, da dodirne svaku
površinu i ispita svaki deo; da su joj, iako su nekada delovali tako
misteriozno, sada bili jasni. Bili su predvidljivi. A opet, druge žene su ostale
potpuna misterija i to u tolikoj meri da bi i sam pogled na tuđe gole grudi ili
unutrašnju stranu butine, i dalje mogao da bude uznemirujuć.
Isprala je preostali balsam sa svoje kose i na trenutak uživala dok je voda
udarala o njena ramena, leđa i stražnjicu. Taman je htela da isključi tuš kada je
čula kako je Rasel dobauljao unutra. Znajući da ima još nekoliko sati pre nego
što on mora da ustane, pravila se da ga ne čuje. Li je slušala kako podiže
dasku, a onda virila iza zavese dok je piškio, očiju zatvorenih kao da je u
blaženom stanju ili kao da još spava. Čak je i u ovom ranjivom trenutku
izgledao božanstveno, sav od mišića, snage i muževnosti. Stresao se, otresao
poslednje kapi i promrmljao nešto što je moglo biti "dobro jutro" ili "laku
noć" i odgegao se nazad u krevet. Kada je bila sigurna da je otišao, Li je izašla
iz kade i obrisala se peškirom.
Šta da obuče za svoj prvi zvanični sastanak sa Džesijem? Čitava njegova
aura je bila neformalna, to je bilo sasvim sigurno, ali ona je želela da deluje
profesionalno. Njen otac nikada nije propuštao da je podseti da će je stariji
muški autori uvek videti pre kao ženu nego kao urednika i da bi, ako želi da
ima bilo kakve šanse da zadobije njihovo poštovanje, morala da prikrije svoju
ženstvenost. Ili da je u najmanju ruku ne ističe. Li je uvek pažljivo sledila ovaj
savet, ali danas - kada bi trebalo da joj je najviše stalo, uzevši u obzir
Džesijev status jednog od najpoštovanijih živih autora - naprosto nije mogla da
podnese uobičajeni crni kostim sa pantalonama. Ni onaj sivi boje uglja. Ni
onaj mornarski. Ni njene uobičajene pamučne gaćice nisu delovale dovoljno
dobro; umesto toga, uvukla se u rastegljive, seksi, roze tange i mrežasti brus
koji ide u kompletu sa njima, koji je podržavao malo, a sakrivao nimalo. Zašto
da ne?, pomislila je. To je bilo više slatko nego seksi i šta je loše u tome što je
napravila malu promenu? Preko toga je obavila svoju omiljenu haljinu Dajene
fon Firstenberg na zavezivanje koja je dopirala do kolena i imala tričetvrt
rukave, nizak okovratnik i jarkožutu, belu i crnu apstraktnu šaru. Osušila je
kosu fenom i bosa nanela šminku pre nego što je dodala par sandala sa
kaišićima, odlučujući se za štiklu od četiri inča umesto svojih praktičnih
platformi za posao. Rasel je pospano zazviždao kada ga je pozdravljajući se
poljubila u čelo, ali čim je ušla u metro, počela je da se pita da se nije previše
sredila, a dok je sela za sto u restoranu bila je ubeđena da izgleda pre kao
skupo plaćena poslovna pratnja nego kao otmen, a opet ozbiljan profesionalac.
Bilo zbog svog dostojanstva, bilo zbog nehajnosti - Li nije bila sigurna šta
je u pitanju - Džesi je držao oči čvrsto prikovane za njeno lice dok je govorio:
"Gde je nestao moj stidljivi urednik? Nadam se da se nisi toliko namučila
samo zbog mene."
Li je posmatrala kako seda u stolicu nasuprot njoj i istog trena zažalila zbog
svog izbora odeće. Bila je spremna na Džesijeve seksističke komentare -
Henri ju je upozorio na to - a sudeći po njihovom prvom susretu i po njegovom
statusu književne rok zvezde, pretpostavljala je da će biti pompezni kreten, ali,
uprkos svemu tome, nije bila spremna na tako razmetljivu uvredu. To je bilo
neprihvatljivo ponašanje, a ako se ne postavi sada, čitav njihov poslovni
odnos je osuđen na propast. Možda je on bio čuveni pisac, ali je sada bio njen
čuveni pisac i imala je nameru da se postara da i on to shvati.
Li se upadljivo pogledala i veselo nasmejala. "Za tebe? Džesi, kako lepo od
tebe što si primetio, ali, u stvari sam se sredila za žurku na koju kasnije idem."
Napravila je pauzu nadajući se da je zvučala kao da ima više samopouzdanja
nego što je bio slučaj. "Treba li ja sada da zaključim da si se ti toliko pomučio
zbog mene?"
Tuše. Njegove ruke su odmah poletele ka kosi da je zaglade sa lica. "Da,
izgledam grozno, zar ne?", rekao je pomalo stidljivo. "Propustio sam raniji
voz, a onda je raspored bio skroz poremećen. Bilo je pomalo kao noćna
mora."
"Voz? Mislila sam da živiš u gradu?"
"Tako je, ali ovde ne mogu da se koncentrišem, tako da u poslednje vreme
pišem u Hemptonima."
"Oh, to je..."
Prekinuo ju je snuždenim smehom. "Baš prokleto originalno, znam. Iznajmio
sam to mesto prošlog novembra, baš kada su stvari počele da se hlade. Nećeš
se šokirati da čuješ da sam oduvek bio u određenoj meri protiv Hemptona, ali
ovo je bilo drugačije - bilo je sivo, izolovano, savršeno mesto da se zaključaš
sa kompjuterom i flašom Džeka. Danima za redom nisam viđao ni žive duše, a
onda - puf! - u maju sunce izađe na delić sekunde i čitav gornji Ist sajd grupno
dođe."
"Pa zašto si ostao? U julu je tamo pakao na zemlji", reče Li.
"Iz puke lenjosti."
"Oh, molim te. Ne verujem u to ni na trenutak."
"Veruj. Sve sam spremio tamo. Samo ne mogu da se nateram da napustim
kuću, koja, s obzirom na sve, i nije tako loša. Osim toga, iznad mog stana u
gradu renoviraju i buka je nepodnošljiva."
"Mmm" rekla je Li prihvatajući meni od konobara.
"Isuse, dosađujem i sam sebi", Džesi je odmahnuo glavom i zavalio se u
svoju stolicu sa izdahom. "Kako izdržavaš toliko sati sa kretenima opsednutim
sobom, kao što sam ja?"
Li se uprkos sebi nasmejala. Iako nije želela to da prizna, bio joj je
šarmantan. Uvek je padala na čitavu tu stvar sa potcenjivanjem sebe. "To je
samo deo opisa radnog mesta", rekla je.
"Kad smo već kod toga, siguran sam da si radoznala šta..."
"Džesi", rekla je slatko, zaustavljajući ga usred rečenice. "Imaćemo
dovoljno vremena da radimo, zato sam mislila da bi bilo lepo da se danas
samo upoznamo, a uredničko raspravljanje sačuvamo za sledeći put?"
"Da li si ozbiljna?" upitao je on.
"Sasvim. Naravno, ako to tebi odgovara."
Uzdigao je glavu i zurio u nju. "Ti si neka čudna, zar ne? Urednik koji ne
želi da priča o mojoj knjizi. Vidi, vidi, vidi. O čemu želite da pričate, gđice.
Ejsner?"
Li je bila zadovoljna njegovom reakcijom. Njen put za Kurakao sa
devojkama nije bio baš neka proslava veridbe, ali joj je dao dovoljno
vremena da promisli o svojoj strategiji sa Džesijem. Ako se mogla nadati da
će ovo sa njim ikada da uspe, morala je rano i čvrsto da odredi ton njihovog
odnosa. Samo ona bi morala da diktira tempo i sadržaj njihovih razgovora, a
jedini način na koji je to mogla da izvede bilo je da ga uhvati kada mu je gard
spušten. On je došao na ovaj ručak očekujući da njegov novi urednik iz
njegove nove izdavačke kuće balavi da čuje sve o njegovoj novoj knjizi i da je
ona verovatno provela sate, ako ne i dane pripremajući se za taj ručak.
Delovalo je neverovatno da Li ne samo da pristaje, već i želi da odloži
razgovor o knjizi.
"Oh, pa sigurna sam da možemo nešto da smislimo, zar ne misliš tako?",
upitala je.
Dok su završili predjela (salata sa vešalicom za njega i oguljena rogozina
pečena na bilju za nju), pričali su o svemu osim o pisanju. Li je saznala da je
Džesi odrastao u Sijetlu, ali je smatrao da je tamo depresivno, dvadesete
godine je proveo radeći čudne poslove po jugoistočnoj Aziji, ali je smatrao da
je i to depresivno. Rekao joj je koliko je bio šokiran kada je Razočaranje prvi
put dospelo na liste bestselera i kako je nerealno delovalo zarađivati milione
od nečega što je on smatrao za tek nešto više od putopisa i kako je luda žurka u
Njujorku kada si mlad, uspešan, i vrlo, vrlo bogat. Prošlo je tek nešto više od
sat vremena, a Li je počela da oseća kao da pomalo poznaje Džesija, kao da su
počeli da stvaraju vezu koja je za oboje neuobičajena - ne romantičnu vezu,
naravno, ali opet nekako intimnu. Ovo je bilo daleko više nego što se ikada
nadala zamišljajući ovaj ručak, zbog čega je iznenađenje bilo još veće kada je
Džesi, u prolazu i bez imalo naglašavanja ili potvrđivanja, pomenuo svoju
ženu.
"Ti imaš ženu?", upitala je Li, dok je sva njena prethodna smirenost
nestajala u trenu.
On je klimnuo glavom.
"To jest, ti si oženjen?"
"Ljudi to uglavnom tako definišu, da. Da li si iznenađena?"
"Ne. Pa, da. Nisam iznenađena što si ti oženjen, već samo... uh... iznenađena
što... pa, iznenađena što to nisam pročitala u svim novinama."
Džesi se iscerio, a ona je pomislila koliko je lepše izgledao kada se smešio.
Nekako mlađi i ne toliko oštećen. "Vrlo ste rečiti, gđice Ejsner. Vidim da i vi
planirate da se pridružite našim bračnim krugovima." Bacio je pogled na njenu
levu ruku i podigao obrve.
Nije znala zašto, ali odjednom je postala smušena. Smušena i bilo joj je
vrlo neprijatno. Kako se sve ovo tako brzo preokrenulo? Tokom čitavog jela je
čvrsto držala kontrolu, postavljala mu je pitanja koja su uvlačila u razgovor, a
na njegova pitanja je odgovarala duhovitim dosetkama. A sada je Džesi
preuzeo vozačevo sedište, tako što je samo pomenuo potpuno nebitnu činjenicu
da ima ženu.
"Desert?", upitala je, podižući meni i praveći se da ga pažljivo proučava.
Džesi je naručio po espreso i sebi i njoj. Bez pitanja. Što je, naravno, Li
delovalo podjednako iritantno i privlačno. Više bi volela čaj, da joj je bilo
dozvoljeno da bira, ali je bilo neobično lepo da ne mora da donosi odluku.
"Pa, recite mi, gđice Ejsner, koja je poslednja velika knjiga koju ste
uređivali? Pre moje, naravno?"
"Pa, ne moram da vas podsećam, gospodine Čepmen, da tek ostaje da se
vidi koliko je velika vaša knjiga."
"Pošteno. Ali još niste odgovorili na moje pitanje. Vi ste izjavili da je ovo
sastanak za upoznavanje i ja sam radoznao o da saznam više o ženi koja će
uređivati moju knjigu."
"Šta biste tačno voleli da znate?"
"Ko su tvoji drugi autori? Ko ti je omiljen? Za koje od njihovih knjiga
smatraš da su dobre?"
Pomalo uzrujana, Li je rekla: "Mislim da verovatno znaš odgovore na svoja
pitanja."
"Što znači?"
Li je zastala na trenutak i razmislila o posledicama potpune iskrenosti.
Svakako nije osećala neku moralnu prisilu da kaže čitavu istinu; jednostavno je
u ovom trenutku delovalo neozbiljno održavati čitavu šaradu da je ona navikla
da uređuje megabestselere i literarne divove. Isprobavajući drugačiju taktiku,
pogledala ga je u oči i rekla: "Što znači da ne sumnjam da ste uradili domaći.
Vi odlično znate da ćete biti moj najprodavaniji autor do danas i to daleko
najprodavaniji, a takođe znate da moj šef, moje kolege, a verovatno i čitava
izdavačka zajednica misle da sam previše neiskusna da bih izašla na kraj sa
vašom knjigom."
Džesi je iskapio svoj espreso u jednom gutljaju. "A šta ti misliš, draga Li?"
upitao je on, dok mu je na usnama igrao poluosmeh.
"Mislim da vam je dosta svih gluposti koje su pratile vašu poslednju knjigu,
Da ste umorni od ljudi koji vam govore samo ono što želite da čujete zato što
ste prodali mnogo primeraka i zato što žele da nastavite da štancujete knjige.
Ne znam zašto ste nestali u poslednjih devet godina, ali podozrevam da je u
pitanju nešto ozbiljnije od previše žurki, ili šta god da je žuta štampa tvrdila.
Ja mislim da želite nov početak i urednika koji nema šta da izgubi. Nekoga
mladog, gladnog i spremnog da rizikuje." Zastala je. "Kako mi ide?"
"Vrlo si oštroumna, Li."
"Hvala vam." Osetila je kako je puca adrenalin, bila je usplahirena i na
ivici, ali na dobar način.
"I, rizikujući da zvučim kao kreten koji ti povlađuje, moram reći da mislim
da sam napravio dobar izbor."
"Jeste", klimnula je ona glavom.
"Pa, sada kada se slažemo..."
Džesi je mahnuo konobaru za račun, a kada je stigao, direktno ga je predao
Li. "Pretpostavljam da je ovo na račun Bruk Harisa?"
"Naravno", nasmejala se ona. Postavila je svoju novu novcatu ameriken
ekspres korporejt karticu u kožnu fasciklu i zavalila se u stolicu. "Dakle,
Džesi," rekla je vadeći svoj crveni, kožni planer iz torbe, "kada ćemo se
ponovo videti?"
"Agresivan potez, gđice Ejsner. Zar ne bih ja trebalo to da pitam?" Njegov
ton je bio neporecivo flertujući, što je Li primetila i u čemu je, na svoje
zaprepašćenje, uživala; ali ipak, ovo je bio posao, tako da je to ignorisala.
"Slobodna sam za ručak u utorak i petak sledeće nedelje, mada je verovatno
bolje da se nađemo u utorak. Naravno, dobrodošli ste da dođete u kancelariju i
upoznate..."
"Ne odgovara mi sledeća nedelja "
"Oh. U redu, onda. Onda nedelja posle nje. Kako bi bilo da vi..."
"Ne, ni to mi neće odgovarati."
Li je bila uvređena. Šta je on zamišljao da je? Njena kompanija je upravo
potrošila tri miliona dolara da bi kupila ono što je bilo tek nešto više od imena
i obećanja, a on nije smatrao da je prioritet da bude dostupan za odgovarajući
razgovor sa urednikom? "Nisi mi dozvolio ni da završim?", tiho je rekla.
"Izvini" rekao je, jedva potiskujući osmeh. "Samo, ja ne planiram da
dolazim u grad u narednih nekoliko nedelja. Debakl sa vozom koji sam imao
ovog jutra to garantuje. Sada, možemo ili da čekamo da se ja vratim, ili, ako si
raspoložena, bilo bi mi drago da te ugostim u Hemptonima."
 Li nije mogla da veruje svojim ušima. On je njoj govorio koje su joj opcije?
To je bilo apsurdno! Da ne pominjemo da nije imala pojma kako da mu
odgovori. Njeni drugi autori su uvek bili tako prilagodljivi, toliko su cenili
njeno vreme i pažnju, da je sada ostala bez teksta. Nije bilo šanse da putuje
dva i po sata na mesto koje joj nije usput da bi se našla sa piscem! I sama
pomisao na to ju je dovodila do besa. A opet, znala je da nije mogla da se
vrati u kancelariju bez jasnog opisa Džesijevog romana i bez vremenskog
okvira u kom bi mogla da ga nabavi.
Uradila je jedino što joj je palo na pamet i promrmljala: "Moraću da
proverim svoj raspored i da ti se javim", hladno je rekla.
"On će ti reći da dođeš" rekao je Džesi.
"Molim?"
"Henri. On će ti reći da dođeš. Ne brini, Li, nije toliko daleko i obećavam
da ću te dobro paziti. Tamo ima čak i Starbaks."
Li je bila zahvalna kada joj je konobar vratio karticu i račun. I jedno i drugo
je pažljivo postavila svaki u svoju pregradu u novčaniku i sakupila svoje
stvari.
"Nisam te uznemirio, zar ne?", upitao je Džesi. Li je dobila izrazit osećaj da
ga uopšte nije bilo briga.
"Naravno da ne. Samo što kasnim na još jedan sastanak. Zvaću te kasnije
danas ili sutra da zakažemo naše sledeće viđenje."
On se osmehnuo i koraknuo u stranu kako bi ona mogla da ide ispred njega.
"Meni zvuči dobro. I, Li? Pokušaj da ne paničiš, važi. Mi ćemo sasvim fino
sarađivati."
"Da paničim?" Li je htela da zakoluta očima, ali je umesto toga frknula.
"Laskate sebi, Džesi Čepmene, Možda samo imam druge stvari na umu."
"Možda", složio se on. Ponovo je poljubio u obraz, ali sada nije ništa
osetila. Kada su izašli napolje padala je kiša i dok je Li preturala po svojoj
ogromnoj torbi, Džesi je počeo da džogira ka Šestoj aveniji. "Čujemo se
kasnije", viknuo je ne okrećući se.
Li je kipela. On je stvarno bio umišljena, pompezna budala. Nije se čak
potrudio ni da pita da li joj treba taksi, ili da se ponudi da je otprati do
kancelarije - nije joj se čak ni zahvalio na ručku! Nije znala kako će da
raskuva čoveka sa egom veličine mamuta. Mogla je da bude diplomata i da ga
vodi šargarepom na štapu, ali nežni pristup sa razrogačenim očima tako sam
impresionirana vašom briljantnošću gospodine bestseleru, njoj jednostavno
nije ležao. Ne sada i ne nikada, a naročito ne sa nekim odurnim kao što je
Džesi Čepmen. Do đavola, verovatno bi Adrijana uradila bolji posao sa njim,
iako nikada nije uređivala, a možda ni pročitala, nijednu knjigu u čitavom
svom životu. Ova misao ju je mučila tokom pešačenja prekq osam blokova do
kancelarije, pešačenja koje je bilo još jadnije zbog njenih sada potpuno
mokrih cipela na štiklu od četiri inča. Dok je kročila u zgradu već je bila
spremna da otkaže čitavu stvar, a tu činjenicu nije baš krila od Henrija.
"Ejsner, dolazi ovamo", pozvao ju je dok je prolazila kraj njegovih vrata.
Nije bilo načina da se dođe do lifta koji vodi u njenu kancelariju a da se ne
prođe pored njegove, što je bio izluđujući dizajn, koji je on, bez sumnje,
namerno uredio.
Li bi volela da je imala nekoliko trenutaka da se sabere i, istini za volju,
malo utiša svoju odeću dodajući kardiganski džemper ili par japanki, ali je
znala da je Henri verovatno čitavo poslepodne ostavio slobodno iščekujući
njen povratak.
"Zdravo", rekla je vedro i smestila se na njegov kauč najsmernije što je
mogla.
Henri ju je pogledao gore-dole, ali na svu sreću bezizražajno. "Pa?", upitao
je on.
"Pa, definitivno su sa njim pune ruke posla", rekla je pre nego što je shvatila
koliko je to glupo zvučalo.
"Pune ruke posla?"
"Pomalo je arogantan, kao što ste me i upozorili, ali sam sigurna da to nije
ništa preko čega nećemo moći da pređemo."
"Ja bih rekao da je zaslužio pravo da bude pomalo arogantan, zar ne? Ipak
je dvadeset dva meseca zauzimao mesto na top - ten listi knjiga sa tvrdim
povezom."
"Naravno, naravno... uopšte nisam tako mislila. Sve je prošlo vrlo glatko.
Samo što je, kada sam pokušala da ugovorim naše sledeće viđenje, on
otvoreno odbio da se vrati na Menhetn."
Henri je podigao pogled. "Zar on ne živi u Vest Vilidžu?"
"Da, ali tvrdi da tamo ne može da se koncentriše, tako da je iznajmio stan u
Hemptonima. On je samo pretpostavio da ću ja ići tamo...", odmahnula je Li
uz osmeh.
"Naravno da ćeš ići tamo" prasnuo je Henri, što mu se nije često dešavalo.
"Hoću?", upitala je Li, više iznenađena Henrijevom jarošću nego bilo čim
drugim.
"Da. Otkazaću tvoje ostale projekte ako je neophodno. Od sada pa do
trenutka njegovog objavljivanja, ovo će biti tvoj jedini prioritet. Ako to znači
da treba da se nalazite u zoološkom vrtu u Bronksu zato što ga inspirišu
mladunci lavova, neka tako bude. Imaš moju dozvolu da uradiš sve što je
potrebno da bi izašla u susret njegovim potrebama. Dokle god je taj rukopis
gotov na vreme i može da se objavi, nije me briga ako sledećih šest meseci
provedeš u Tanzaniji. Samo uradi to."
"Razumem, Henri. Stvarno razumem. Možeš računati na mene. A
preraspoređivanje mojih autora nije neophodno", rekla je Li, misleći na
memoaristu sa hroničnim zamorom, romanopisca čija je knjiga je bila na
procenjivanju i na scenskog komičara koji ju je zvao tri puta nedeljno sa
novim šalama.
Na svu sreću, zazvonio je Henrijev telefon i nekoliko trenutaka kasnije je
njegova asistentkinja objavila preko interkoma da zove njegova žena.
"Razmisli o tome što sam rekao, Li" rekao je on sa rukom preko slušalice.
Ona je klimnula glavom i izjurila iz njegove kancelarije, jedva primećujući
probadajući bol koji je osećala u obe pete. Njena asistentkinja, stežući punu
šaku poruka i beležaka, navalila je na Li čim se sručila u stolicu.
"Ovaj ugovor mora odmah da se potpiše kako bih mogla da ga pošaljem
fedexom pre kraja radnog vremena, a Pablo iz umetničkog odeljka je rekao da
su mu potrebne bilo kakve smernice za korice Metisonovih memoara, stoje pre
moguće. Oh, i..."
"Anet, možemo li da sačekamo sa svim tim na trenutak? Moram da obavim
jedan poziv. Hoćeš li zatvoriti vrata dok budeš izlazila? Završiću za minut." Li
se potrudila da joj glas bude smiren i ravnomeran, ali je želela da vrišti.
Anet je, blagoslovena bila, samo klimnula glavom i tiho zatvorila vrata za
sobom. Pošto nije bila sigurna da će ikada imati snage da obavi taj razgovor,
ako to ne uradi tog trena, Li je podigla slušalicu i okrenula broj.
"E to je bilo brzo", odgovorio je Džesi. Zvučalo je kao podrugivanje. "Šta
mogu učiniti za vas, gđice Ejsner?"
"Proverila sam svoj raspored i kad malo bolje razmislim, mislim da bih
mogla da izvedem da se naš sledeći sastanak odigra u Hemptonima."
Pokazao je dovoljno samokontrole da ne likuje, ali je Li mogla da oseti
kako se ceri. "Cenim to, Li. Sledećih nekoliko nedelja neću biti u gradu zbog
istraživanja. Da li bi ti odgovarao drugi vikend u avgustu?"
Duboko je udahnula i zagrizla palac toliko jako da je ostao otisak zuba.
"Biću tamo", rekla je.
 MAMA PIJE ZATO ŠTO JA PLAČEM

Izi je vodila do lifta u svojoj zgradi i pritisnula broj jedanaest. "Znači, govoriš
mi da te je neki prelepi australijski frajer poveo u šetnju po plaži, kasno uveče,
nakon nekoliko sati pijančenja i plesanja te večeri, a da ti - uprkos svojoj
svečanoj zakletvi samoj sebi i svojim prijateljicama da ćeš se, oprosti na mom
francuskom, tucati sa svakim ko ima strani pasoš - ipak nisi spavala sa njim?"
"Da."
"Emi, Emi, Emi."
"Nisam mogla, u redu? Jednostavno nisam mogla! Valjali smo se po pesku,
vatajući se kao ludi. Tako se dobro ljubio. Skinuo je majicu i, moj bože..." Emi
glasno zastenja i zatvori oči.
"I? Ja još ne čujem ništa loše."
"I čim je krenuo da mi otkopčava farmerke, ja sam odlepila. Ne znam zašto,
ali jednostavno je tako. Bilo je tako... tako nestvarno videti tog tipa na meni,
kako se sprema da uđe u mene, a nisam mu znala ni prezime. Nisam mogla to
da uradim."
Izi je otključala vrata stana i Emi ju je dopratila u mali, mermerom
popločani hodnik. "Da li si stvarno upravo rekla da se spremao da "uđe" u
tebe?"
"Izi", upozorila je Emi. "Možemo li da ostanemo usredsređene? Želela sam
to da uradim, stvarno sam to želela. Bio mi je tako privlačan. Bio je skroz
sladak i nenavalentan, i Australijanac i to bi bila savršena avantura na
odmoru. Ali kada je došlo tako blizu toga, ja sam ga naterala da prestane"
Kevin je podigao pogled sa stola za kojim je sedeo na drugom kraju dnevne
sobe i osmehnuo se. "Taj razgovor zvuči znatno interesantnije nego moja
pacijentkinja koja mi je upravo poslala mejl da bi opisala čvrstoću svoje
stolice." Zatvorio je laptop i prešao preko dnevne sobe ljubeći Emi u obraz i
obujmivši Izi u topao medveđi zagrljaj dobrodošlice. "Nedostajala si mi,
ljubavi", tiho je promrmljao u njeno uvo.
Izi je pritisnula usne na njegove i nadlanicom ga pomazila po licu. "Mmm. I
ti si meni nedostajao. Kako je bilo na poslu?"
"Ups, izvinite?" prekinula je Emi njihovu privatnu razmenu. "Mrsko mi je da
prekidam ovo slatko ponovno viđenje, ali pošto ste vas dvoje već venčani, a ja
nemam nikoga kome bih se poveravala, volela bih da se nakratko
koncentrišemo na mene..."
Kevin se nasmejao i potapšao svoju ženu po guzi. "Pošteno. Ubaciću tvoje
stvari u drugu spavaću sobu i doneću pića. Vi me, devojke, sačekajte napolju."
Otišao je ka kuhinji, a Izi je čežnjivo gledala za njim.
"Toliko je neverovatan da mi je muka", rekla je Emi.
"Znam", uzdahnula je Izi jedva sakrivajući osmeh. "Tako je jebeno fin.
Verovatno bi bilo nepodnošljivo da ga ne volim ovoliko. Hajde da sednemo na
balkon."
Emi je mogla da zamisli mesta na kojima bi radije sedela nego na balkonu
za stolom od kovanog gvozda u stolici od kovanog gvožđa, pod pržećim
suncem južne Floride, gde je vazduh bio gust od vlažnosti. Kao, na primer, na
tepihu ispred klime. Znoj na njenim leđima i vratu tek što se osušio, a
izluđujući svrab koji je napadao njene oči i grlo čim bi napustila Menhetn i
otišla bilo gde gde ima drveća, biljaka, trave, žbunja ili cveća, upravo je
počinjao. Ali, da li se ona žalila? Naravno da ne.
"Da li ikada prestaješ da se znojiš ovde?" Emi upita Izi na koju žega kao da
nije delovala.
Izi je slegnula ramenima. "Navikneš se posle nekog vremena. Iako moram da
kažem da nema mnogo ljudi koji odaberu avgust za posetu Majamiju."
Okrenula je lice nagore kako bi uhvatila sunce, ali tek nakon što je namignula
Emi. "Okej, bile smo kod dela kada on samo što nije ušao u tebe.,."
Otvorila su se klizajuća staklena vrata i Kevin je, noseći u rukama
poslužavnik pun pića i sitnica, užasnuto odmahnuo glavom. "Čini se da ne
mogu da pobegnem od ovog razgovora. Ozbiljno, Em, možemo li malo da
premotamo unapred."
Dok je Izi skočila da pomogne Kevinu, Emi se zapitala odakle toj devojci
toliko energije. Nemilosrdna vrućina i vlažnost su učinile da je Emi imala
utisak kao da joj se telo pretvara u tečnost: Njeni jedva vidljivi mišići kao da
su se pretvorili u kašu; znoj se skupljao i kapao preko svakog inča njenog tela,
a na vrhu čitave grozne stvari je bilo vlažno, beživotno, grejuće ćebe kose. Izi
je nekako još delovala sveže i opušteno.
"Nema još mnogo toga da se kaže", rekla je Emi uzimajući punu šaku grožđa
sa Kevinovog poslužavnika. Izvukla je flašu vode iz male kofice sa ledom koju
je spustio na pod i rekla: "Zar ne cirkamo? Mislila sam da nijedno od vas
dvoje ne radi?"
Izi i Kevin su razmenili kratak pogled. "Da, otvorićemo nešto za trenutak.
Ali pre toga", predao je Izi veliku torbu od grubog platna, "imamo nešto za
tebe."
"Za mene? ja treba nešto vama da donesem... Ja sam gost."
Izi je otvorila platnenu torbu i pružila Emi malu kutiju, svečano ukrašenu
žutim papirom i trakama obojenim kao duga. "Za tebe", rekla je.
"Ovo je stvarno slatko od vas dvoje, ali mislim da je pošteno da vas
upozorim: Ako je ovo neka vrsta sertifikata za muvanje.com ili agenda za
izlaske ili bilo kakva informacija o zamrzavanju jajnih ćelija, biće nevolje."
Izi je morala znati da se samo šalila, zato se Emi malo iznenadila kada je
videla da je njen osmeh pomalo izbledeo. "Samo ga otvori", požurivala ju je.
Nikada nije bila jedna od onih koji pažljivo otvaraju poklone - da li je
zaista vredelo truda gomilati korišćeni papir za umotavanje i ukrasne trake? -
Emi ga je pocepala sa uživanjem. Nije bila iznenađena što je pronašla
savijenu, belu majicu ušuškanu u žuti papir. Ona i Izi to rade već godinama, još
od kada su postale dovoljno stare da zarađuju svoj novac i dovoljno
odgovorne da redovno šalju kutije. Slale su jedna drugoj majice sa smešnim,
gadnim, domišljatim, ili naprosto glupim natpisima, uvek se nadajući da će biti
dorasle prethodnoj pošiljci. Samo nekoliko nedelja ranije, Emi je poslala Izi
majicu sa likom muža koji tuče ženu na kojoj je pisalo VERUJ MI, JA SAM
DOKTOR, a Izi je odgovorila šaljući fedeksom majicu za pse, namenjenu
slatkim, majušnim rasama, ali upućenu Otisu, na kojoj je pisalo GRIZEM
SAMO KADA ME MAZE RUŽNI LJUDI. Histerično se smejući, Emi je silom
obukla majicu uznemirenoj životinji i postavila ga ispred veb kamere radi
Izinog uživanja. Zbog svega toga ga je majica samo još više razljućivala.
Emi je podigla bebeću majicu. "NAJBOLJA TETKA NA SVETU?",
pročitala je naglas. "Ne shvatam. Šta je tako pametno..." Pogled koji su Izi i
Kevin razmenili ju je zaustavio usred rečenice, "O moj bože."
Izi se samo iscerila i klimnula glavom. Kevin je stisnuo njenu ruku preko
stola.
"O moj bože", promrmljala je Emi ponovo.
"Trudni smo!", povikala je Izi, obarajući dve flaše vode kada je skočila da
zagrli Emi.
"O moj bože."
"Em, ozbiljno, kaži nešto drugo", savetovao je Kevin, dok mu se obrva
mrštila od zabrinutosti za svoju ženu.
Emi je bila svesna da su joj ruke obmotane oko Izi, da se držala sestre sa
vatrenom odlučnošću, ali nije mogla da formuliše bilo kakve reči. Njen um je
odjurio na mesta na koja je uvek jurio kada bi prvi put neko pomenuo trudnoću
- trenutak kada je prisustvovala svom prvom porođaju uživo. Izi je obukla Emi
u uniformu za salu, uputila je kako da se ponaša kao student medicine i uvela je
u porođajnu salu da gleda sasvim uobičajen, vaginalni porođaj bez
komplikacija. Nijedan od zdravstveno obrazovnih filmova iz šestog razreda, ni
krvave priče koje je čula od svojih drugarica ili Izi, nisu je pripremili za to
čemu je prisustvovala tog dana, a sada joj se sve vratilo. Samo što je sada
nepoznata žena na stolu bila njena sestra i nije mogla da se otrese slike male,
ćelave bebine glave kako se pomalja iz intimnih delova njene sestre.
Ali pre nego što je uopšte mogla to da obradi, njen um je u potpunosti
promenio pravac. Sledeći na redu je bio mentalni inventar svih bebi-butika i
veb sajtova koje je tolike godine posećivala gugućući nad čupavim čizmicama
i portiklama sa monogramima, puneći svoja imaginarna kolica za kupovinu
najslađim stvarima. Sada će imati pravi razlog da kupuje - za svoju nećaku ili
nećaka! - ali kako će ikada moći da se odluči? Naravno da bi morala da kupi
male bodije sa domišljatim natpisima kao što su NIKO NE STAVLJA BEBU U
ĆOŠAK i MAMA PIJE ZATO ŠTO JA PLAČEM, ali šta sa onom preslatkom,
malom rolkom, ili čizmicama sa rubom od ovčje kože, ili ograničenim
izdanjem bugabua na kockice boje limete? Sve te čarape koje izgledaju kao
meri džejns od suštinske su važnosti, kao i mini bade-mantil. Preskočila bi sve
previše funkcionalno ili dragoceno - neka drugi ljudi kupuju bopi jastuke za
dojenje, ili grejače flašica, ili ugravirane Tifanijeve kašike. Ona će se
postarati da Izina beba ima sve što je najbitnije na Menhetnu. Ako to ne uradi
ona, ko će? Svakako ne budući roditelji ove bebe, koji bi sigurno bili previše
zauzeti rađanjem tuđih beba da bi tražili najnovije, najviše kul i najslađe
stvari. Da, zaista nije bilo izbora. Ako je ikada postojalo vreme da pokaže da
je dorasla situaciji, ovo je bilo to. Ona će biti dorasla da bude klovn sa
majicama i dokazaće da je najbolja tetka koja se može zamisliti. A ko bi ga
znao? Možda će te stvari jednog dana moći da koristi i za svoju bebu; njena i
Izina deca bi mogla deliti odeću i igračke, kao što su i njihove majke radile
čitavog života. Biće više kao rođena braća i sestre, nego kao drugo koleno!
Zapravo, sada kada je razmislila o tome, shvatila je da bi Izi mogla da sačeka
da tempira svoje drugo dete sa Eminim prvim, a onda bi obe bile trudne u isto
vreme. Išle bi na prenatalne časove joge, a Izi bi tim smirenim, profesionalnim
glasom, koji je koristila sa svojim pacijentima, mogla na svakom koraku da
objašnjava šta se događa, a kada bi konačno došlo vreme za porođaj, porodile
bi se u razmaku od nekoliko nedelja kako bi obe mogle da se nadu jedna
drugoj. Da, to je zaista bio dobar plan, naročito uzevši u obzir da..,"
"Em, da li si dobro? Reci nešto!" rekla je Izi povlačeći se unazad.
"Oh Izi, tako sam srećna zbog vas!", rekla je Emi ustajući. Ponovo je
zagrlila sestru, a onda se bacila na Kevina. "Izvini, samo sam bila tako
šokirana."
"Ludo je, zar ne?", upitala je Izi. "jedva da smo se i sami navikli na to.
Mislila sam da neće biti toliko bitno pošto su trudnoće i bebe naš život, ali
toliko je drugačije kada se tebi desi, znaš."
Pa, zapravo, ona nije znala. Ako bi stvari nastavile kako su išle, možda
nikada neće ni saznati. Ali je isto tako znala i da Izi uopšte nije tako mislila.
"U kom si mesecu?"
Izi je posegnula ka Eminom krilu i uzela obe sestrine ruke. "Nemoj se ljutiti,
Em..."
"Šta? Je l’ ti termin sledećeg meseca? Da li si ti jedna od onih frikova koji
mogu da budu u devetom mesecu a da svi misle da si samo pojela nekoliko
krispi kremova više nego što je trebalo? Kad smo već kod toga, primetila sam
da ti je lice malo naduvenije."
"U trinaestoj sam nedelji. Tek što sam ušla u drugi trimestar. Termin mi je u
februaru."
Emi se usredsredila na računanje. Četiri nedelje u mesecu, četiri u trinaest
ide više od tri puta... "Ti si već prošla tri meseca? Zar nisu Kejti Holms i
Dženifer Garner to objavile američkoj javnosti kada su bile trudne par
meseci? A moja sestra čeka da uđe u drugi trimestar?"
"Em, ubijalo nas je to što ti ništa ne govorimo, ali smo očajnički želeli da ti
kažemo lično. Htela sam da budemo svi zajedno, licem u lice, sa slatkom
majicom..." Izi je delovala zabrinuto; dok su joj se suze skupljale u očima i
Emi je poželela da zaplače.
"Ne, Izi, nemoj. Šalim se, stvarno! Mnogo mi se sviđa kako ste mi rekli. Ne
bi bilo isto preko telefona", požurila je da kaže dok su suze jurile niz lice
njene sestre. Samo na trenutak oklevajući zbog Kevina, pre nego što se setila
da joj je on skoro kao brat, Emi je skinula svoj topić preko glave i navukla
majicu NAJBOLJA TETKA NA SVETU. "Gledaj", rekla je okrećući se da
pokaže Izi, primećujući da je Kevin vrlo pristojno skrenuo pogled. "Obožavam
je! Presrećna sam što ćeš imati bebu! Mnogo, mnogo, mnogo mi se sviđa kako
si mi saopštila. Mnogo te volim, Izi. Dolazi ovamo, zaboga i ponovo me
zagrli."
"Izvini", šmrknula je Izi, brišući suzu sa obraza. "To je zbog hormona.
Sluđena sam ovih dana."
"Tako je", klimnuo je glavom Kevin.
"Nema veze. Hajde da proslavimo! Večeras vas izvodim na najbolju večeru
u Majamiju. Gde da idemo? U Džoovu kamenu krabu?"
Kevin ustade. "Ja sam uvek raspoložen za kamene krabe, ali ću malo pustiti
vas devojke da se ispričate. Probudite me kada budete spremne da krenete i ni
sekund pre toga, molim vas." Poljubio je svoju ženu u obraz, a Emi stisnuo
ramena. "Drago mi je što si ovde, Em. I tako mi je drago što smo konačno
mogli da ti kažemo. To ju je baš mučilo."
Devojke su mu mahnule dok je odlazio i prebacile se unutra na kauč, gde su
skoro dva sata provele šćućurene zajedno, preživajući svaki detalj ovog novog
razvoja događaja. Da, saznaće pol bebe, bilo da to žele ili ne, zato što će
oboje neizbežno želeti da vide ultrazvuk, a oboje su, očigledno, znali kako da
ga tumače. Ne, još nisu pričali o imenima, iako se Izi mnogo sviđalo Ezra za
dečaka i Rajli za devojčicu. Razgovarale su o tome kako je preslatko dati
devojčicama muška imena i kako bi se njihova mama iznervirala ako beba ne
bi dobila ime po njenim roditeljima. Emi samo što je pitala Izi da opiše
trenutnu razvojnu fazu bebe, kada je Izi zahrkala usred rečenice. Emi je izvukla
ćebe iz ormana u hodniku i pokrila svoju sestru. Sirotica mora da je iscrpljena!
Trudna i radi trideset šest sati nedeljno, plus još sve uzbuđenje što je sestri
saopštila važne vesti. Dok se privijala uz Izi i zatvarala oči, Emi je jedva
obuzdavala svoje misli. Da, naravno da je bila uzbuđena što je Izi trebalo da
dobije bebu. Mala Izabela, koja je sisala palac do svoje jedanaeste godine,
smrtno se plašila paukova i tako neverovatno, brutalno i neporecivo nije imala
sluha da ju je čitava porodica molila da ne peva pod tušem, biće nečija majka.
Mala devojčica koja je uvek oponašala Emine pokrete i molila da bude
uključena u njene planove, uskoro će roditi svoje dete. Skoro da je bilo
previše uvrnuto da bi se shvatilo. A kada se ušunjala ta misao - koliko god da
je nestalna bila - da će njena mlađa sestra dobiti bebu, a ona, Emi, nema ni
dečka kome voli da šalje mejlove, odmah ju je izgurala iz glave. Nije bilo
mesta takvom sebičnom razmišljanju, ne kada želiš da podržiš svoju sestru i da
budeš najbolja tetka na svetu. Ne, ona jednostavno neće dozvoliti sebi da
razmišlja u tom pravcu, tačka.
Emi je razmišljala o tome kada ih je Kevin obe nežno prodrmusao. "Zar nije
trebalo da vas dve probudite mene?" upitao je, paleći lampu.
Izi je zagnjurila glavu ispod ćebeta i zastenjala. "Koliko je sati?"
"Skoro je jedanaest i ne znam za tvoju sestru, ali nema šanse da ja sada
budem motivisan za izlazak na večeru." Sagnuo se i poljubio Izi u čelo.
"Draga? Hoćeš da dođeš u krevet?"
"Aarrgh", bilo je sve što je Izi uspela da kaže.
"Slažem se", prostenjala je Emi. Provodila je šezdeset pet sati nedeljno u
restoranima i uvek je rado prihvatala ideju da ostane u kući. Jednostavno nije
bilo opuštajuće da uđe u restoran, bilo koji restoran, kao mušterija. Njen
mozak se prebacivao u menadžerski režim rada i nije mogla da ne broji koliko
mušterija ima na jednog člana osoblja, da ne posmatra efikasnost barmena, da
ne utvrdi koliko brzo menadžment pokušava da ponovo spremi stolove. Bilo je
lakše samo ostati kod kuće i poharati frižider. Ali onda se setila. "O moj bože,
ti ćeš imati bebu!"
Izi se nasmejala i šutnula sestru u rebra. "Da, stvarno se nismo šalili u vezi s
tim. Šta, jesi li se nadala da je sve to samo ružan san?"
"Jedan pogled na tvoje veveričje obraze i sve mi se vratilo", nasmejala se
Emi.
"Kučko."
"Kravo."
 Kevin je podigao ruke predajući se. "Ja idem. Izi, samo zaključaj vrata kada
budeš dolazila u krevet, važi?"
Izi se okrenula ka Emi. "Da li bi me mrzela ako se sada uspavam? Znam da
je za tebe skoro podne, ali me je sinoćno celonoćno blejanje nekako ubilo."
Emi je dramatično uzdahnula i odmahnula glavom glumeći razočaranje. "To
što si trudna i radiš pune smene po čitavu noć donoseći bebe na svet, nije neki
izgovor, znaš. Dobro, pretpostavljam da ću preživeti sama narednih osam sati."
Izi je bocnula Emi i zagrlila je. "Biću zabavnija sutra, obećavam."
Bacili su Emi par peškira i nestali nekoliko sekundi nakon što su rekli laku
noć, što je bio potez koji nije učinio da se Emi oseti nepoželjno. Još je bila
pomalo ošamućena zbog dremke, ali zbog pomisli na Izinu trudnoću nervozno
je treperila od energije. Zgrabivši svoj mobilni i najnoviji broj časopisa Elle,
spustila se liftom u prizemlje i zadnjim hodnikom izašla u dramatično
osvetljeni i lepo uređeni deo zgrade u kom je bio bazen. Izuzev dvojice
mladića dvadesetih godina koji su pili pivo i igrali bekgemon za jednim od
udaljenijih stolova, čitavo mesto je bilo blaženo pusto, pa je Emi zavrnula
svoje kapri pantalone i spustila se pored džakuzija, izdišući dok je uranjala
noge u vodu koja je isparavala.
Okrenula je Li.
"Bože, tako mi je drago što te čujem", rekla je Li, javivši se već nakon
prvog zvona.
"Zašto? Večeras je savršeno dobro petak veče a ti si verena za jednog od
najzgodnijih tipova koje sam videla uživo. Zar nemaš ništa pametnije da
radiš?"
"Raselova mlađa sestra, plivačica, u Njujorku je preko vikenda, tako da je
večeras ostao sa njom u svom stanu."
"Dobro. To je ona koja ti se sviđa, zar ne?"
Li uzdahnu. "Relativno, da, valjda je tako. Neodoljivo je slatka i
druželjubiva i voli da izlazi i sve u svemu, toliko savršena da ti se smuči.
Skoro da je sasvim ista kao ona druga."
Emi je slušala poznati zvuk Li koja vadi jednu nikorete žvaku iz pakovanja i
zagriza je. Skoro da je mogla da oseti prijateljičino olakšanje. "Bolje to nego
neka pasivno-agresivna kučka koja bi ti napravila pakao od života. Mogla si i
mnogo gore da prođeš sa zaovama, osim što su samo iritantno druželjubive",
rekla je.
"Istina. Ali moram na nešto da se žalim." Pauza, žvak, žvak. "Šta si ti radila
večeras? Oh, čekaj, zaboravila sam - zar ti nisi u Floridi?"
"Baš tako. Ovde je kao u supsaharskoj Africi."
"Kako je Izi? Prošla je čitava večnost otkad sam je poslednji put videla,"
"Izi je,.." Emi je razmišljala kako da kaže Li. Znala je da bi trebalo da zvuči
uzbuđenije - do đavola, ona jeste bila uzbuđena - ali je nešto u vezi sa kasnim
satima, vrućom vodom i šokom koji je doživela čuvši Izine novosti, iscrpelo
Emi. Bila je zaista ushićena zbog Izi i oduševljena idejom da će postati tetka,
ali nije mogla da se otrese osećaja da će da zaplače.
"Emi, da li je ona u redu? Je l’ sve kako treba?"
Zabrinutost i saosećanje u Liinom glasu su nešto pokrenuli; u roku od
nekoliko trenutaka suze su tekle niz njene obraze.
"Emi, ozbiljno, pričaj sa mnom. Šta ti se događa?"
"Oh, Li, ja sam grozna osoba", jecala je. "Odvratna. Gadna. Gnusna. Moja
jedina sestra, moj najbolji prijatelj na čitavom svetu je trudna, a ja ne mogu da
budem srećna zbog nje."
"Izi je trudna?" upita Li svojim ozbiljnim glasom.
Emi je klimnula glavom, a onda se setila da priča preko telefona. "Nego šta.
U februaru treba da se porodi. Sledećeg meseca saznaju pol."
"Oh, Emi", uzdahnu Li. "U isto vreme želim da kažem i "čestitam" i "žao mi
je", tako da mogu samo da zamislim kako se ti osećaš."
"Trebalo bi da budem samo ekstatično srećna zbog njih. Naravno da sam
znala da će kad-tad zasnovati porodicu; samo što nisam mislila da će to biti
sada. Bilo mi je teško kada su se venčali, iako su se zabavljali kraće nego
Dankan i ja, ali trudna? Li, ona je moja mlađa sestra!"
"Znam, znam", tešila ju je Li. "Samo nemoj ni na trenutak da misliš da je to
što osećaš pogrešno. Naravno da si srećna zbog nje, ali je razumljivo i što
imaš pomešana osećanja. Svako bi na tvom mestu, naročito u svetlu svega što
se desilo sa Dankanom..."
Upravo zato je Emi pozvala Li, a ne Adrijanu.
"Dolazim ovamo i cela tri sata pričam o svim svojim glupim, propalim
flertovima, bukvalno davim o tome kako ne mogu da se nateram da spavam sa
nepoznatim ljudima, a Izi započinje savršenu porodicu sa svojim savršenim
mužem u savršenom dobu. Šta nije u redu sa mnom?" Žalostivost u sopstvenom
glasu je ponovo naterala Emi da počne da plače. Ova žurka sažaljenja joj je
prijala, a ako bi i malo popustila samoj sebi, rekla bi i da je to zaslužila.
Odlučila je da pred Izi bude samo neobuzdano entuzijastična i da je podržava,
ali je smatrala da pred Li ne mora da se pretvara.
"Emi, draga, sa tobom je sve u redu. Ti i Izi ste samo u različitim fazama
trenutno. To je samo stvar tajminga - nema nikakve veze sa tim kakvi ste vi
ljudi. I, naravno, ni ne sumnjam da ćeš biti odlična tetka i sestra, ali osim toga,
znam da ćeš naći i sjajnog tipa. Savršenog tipa. U redu?"
"U redu", uzdahnula je Emi. Izvukla je noge iz džakuzija, još više podvrnula
farmerke i ponovo ih umočila. "Skreni mi misli. Reci mi šta se dešava kod
tebe?"
Sada je bio Liin red da uzdahne. "Ništa bitno. Oh, čekaj, lažem, pogodi koga
sam srela sinoć?"
"Daj mi nagoveštaj."
"Adrijana ga je etiketirala kao svog budućeg muža."
"Upoznala si Tobija Barona? Oh, moj bože! Sve mi ispričaj, nisam ni znala
da ju je pozvao."
"Znam, malo se čudno ponaša u vezi s njim. Tiha. Skoro kao da se brine da
ne izbaksuzira. Izgleda da je otišao kući u Los Anđeles na par nedelja i sada se
vratio u Njujork. Prvi put su izašli u sredu, a onda ponovo sinoć sa mnom i
Raselom i, pazi ovo - još nije spavala sa njim."
Emi brzo udahnu. "Ne!"
"Stvarno."
"Pa šta nije u redu sa njim? Adrijana nikada nije izašla sa uspešnim,
slavnim, zgodnim biznismenom, a da nije spavala sa njim, i to još posle dva
izlaska. Nikada."
"Znam", nasmejala se Li. "Mislim da čitavu tu opkladu između vas dve
shvata ozbiljno, zato što mi se nije činilo da nešto drastično nije u redu sa
njim. Bio je šarmantan na taj pomalo ciničan, holivudski način, ali ne i
uvredljiv. Ljubazan, interesantan i definitivno se primao na nju.
"A ona?", upita Emi.
"Ona kao da ga obožava. Otišli smo zajedno na kasnu večeru u Harison
restoran i ne znam zašto smo se uopšte i trudili da to radimo. Njih dvoje nisu
mogli da prestanu da zure jedno u drugo."
"To je tako super", rekla je Emi automatski, pružajući očekivani odgovor.
Naravno da bi trebalo da bude srećna zato što je njena prijateljica koja ima
fobiju od vezivanja, konačno našla pravu ljubav, kao što je trebalo da bude
ushićena i zato što će njena sestra dobiti bebu. Ali ono što bi trebalo se nije
pretvaralo u stvarnost.
"Da, pa, videćemo. Ide u Los Anđeles sledećeg vikenda da ga vidi, tako da
će to verovatno biti tačka pucanja. Onda će zasigurno zabrljati."
"Li! Šta se desilo sa našim poverenjem u Adrijanu? Da je ona odrasla,
potpuno promenjena žena? To ne zvuči kao nešto što bi rekla najbolja
drugarica" Emi je odglumila zgranutost, ali je u stvari bila oduševljena.
"Da, pa, ubi me. Obe poznajemo tu devojku i obe znamo da ona nije ničija
žena. Ni sada, a verovatno ni bilo kada. Slatko je to što hoće da proba, ali ja
još nisam ubeđena."
"Pošteno. Kako si ti? Kako je Rasel?" Emi je primetila da ona dva tipa
pakuju svoju tablu za bekgemon i kako su se lupili po leđima za laku noć. Onaj
lepši sa dugom kosom, koji je delovao poprilično mlado, pokupio je dve
pivske flaše i tablu i krenuo ka lobiju. Onaj sa tamnijom kosom koji je bio pet,
šest stopa visok i nosio belu platnenu košulju sa kratkim rukavima, krenuo je
ka njoj.
"On je dobro. Nema mnogo toga novog da se prijavi. Naše majke su se
sasvim ubacile u trip planiranja venčanja, ali nas dvoje pokušavamo da se
držimo podalje od toga."
"Što je, jasno, dobro rasuđivanje" promrmljala je Emi. Bila je iznervirana
kada je videla da tip baca svoj novčanik i peškir na obližnje ležaljke i počinje
da skida majicu. Ako je čitav deo oko bazena bio prazan, zašto je onda morao
da bude odmah pored nje?
"Da, nisam toliko zainteresovana. Stvari su i onako dovoljno lude na poslu i
upravo sam saznala da ću sledećeg vikenda morati da idem na Long Ajlend."
"Hm", rekla je Emi, ne čuvši ni reč. Tip je skinuo farmerke ispod kojih se
ukazao šorts sa mrežastim desenom, a Emi je bila iznenađena što vidi da je
zapravo mnogo tanji bez odeće. Neki bi ga mogli nazvati mršavim, ali je Emi
više volela da misli da je vitak. Pitala se da li je u redu opisati tipa rečju
vitak? Imao je potpuno ravan stomak i nerazvijene grudi, ali je i dalje bio
privlačan, kao Džon Majer, Zamišljen i temperamentan. Možda čak i seksi, ako
možeš da pređeš preko košulje sa kratkim rukavima.
Li je pričala nešto o Hemptonima i novom autoru, ali Emi nije obraćala
pažnju. Bila je previše svesna tipa koji sluša njen deo razgovora, pa je umesto
toga rekla, "Li, idem unutra. Mogu li te zvati za nekoliko minuta od gore?"
"Idem da spavam, zato bolje da pričamo sutra. Rasel je..."
"Može i tako, draga. Lepo spavaj." Emi je isključila telefon ne čekajući na
Liin odgovor.
Tip joj se osmehnuo - procenila je da je to lep osmeh, mada ne
spektakularan - i stao na gornju stepenicu đžakuzija. Brzo se spustio unutra,
kao da ni ne primećuje vrelu vodu i rekao: "Aaa, nedostaje ti dečko?"
Mogla je da oseti da rumeni, što je mrzela. "Ne, uh, to nije bio moj dečko.
Nemam dečka. To je bila moja prijateljica Li. Iz Njujorka."
On se nasmejao, a ona je poželela da ga ubije, a onda i sebe. Zašto je uvek
pričala tako? Zar se njega ticalo sa kim je ona pričala, gde je ona provodila
noć, da li ima dečka? Znala je da ima ozbiljne probleme sa otkrivanjem, ali da
li je morao da joj se smeje zbog toga?
"Ah, jasno mi je. Pa kako je Li iz Njujorka?" Emi nije mogla da proceni da
li joj se ruga ili pita ozbiljno, a to ju je nerviralo. "Li iz Njujorka je dobro",
rekla je malo oholije nego što je nameravala. A onda, dok je mrdala prstima u
toploj vodi i gledala kako ovaj nepoznati dečko posmatra nju, iznenada više
nije marila za to šta on misli. "Ove nedelje je stvarno zauzeta oko posla i ne
zvuči ni izbliza uzbuđeno zbog svog predstojećeg venčanja koliko ja mislim da
bi trebalo da bude. Što je čudno, pošto je njen verenik fantastičan. Upravo mi
je rekla da se naša prijateljica do ušiju zaljubila u jednog poznatog režisera -
ne, neću ti reći njegovo ime zato što sam diskretna - a to uopšte ne liči na nju,
zato što se Adrijana ne posvećuje muškarcima, ona ih skuplja. A povrh svega
večeras sam saznala da će moja sestra, moja mlada sestra, imati bebu."
Pa, zvuči kao da ste ti i Li iz Njujorka imale mnogo toga za priču", rekao je
on, delujući zabavljeno, ali ne i iznenađeno.
"Ima li bilo šta lično što ti želiš da podeliš sa mnom?" upitala je Emi. On je
slegnuo ramenima i odmahnuo rukama kao da govori "to što vidiš je to što
dobijaš."
"Ne baš."
 "Oh, pa, to je fascinantno", rekla je Emi. Kreten, pomislila je. Nije ona ušla
u tuđ lični prostor, prekinula nekoga za vreme telefonskog razgovora i
započela priču, zar ne? Pa zašto je onda on bio takav kreten? Previše umorna i
nezainteresovana da otkrije, Emi je izvukla noge iz vođe i počela da se
uspravlja.
"Dobro, dobro. Zovem se Džordž. Studiram prava na Univerzitetu u
Majamiju. Onaj tip sa kojim sam igrao bekgemon je moj rođak, u stvari kao da
mi je brat. I upravo mi je rekao da njegova devojka ima hlamidiju... a nije je
dobila od njega. Da vidimo, šta još? Upisao sam se na Univerzitet samo zato
što je moj otac povukao neke veze i on mi nikada ne dozvoljava da to
zaboravim. A najgluplja stvar koju sam ikada uradio je što sam se venčao u
Vegasu jedne večeri kada sam bio stvarno, stvarno pijan."
E, to je već bilo bolje! Nije bio baš najbistriji, ali je definitivno bio
zabavan. Emi se nasmejala: "U Britninom stilu", rekla je.
"Sasvim u Britninom stilu, sve do poništenja. Mada, verovatno još gore,
pošto sam tu devojku upoznao prethodne večeri."
"Sjajno." Emi pljesnu rukama i ponovo zaroni noge u vodu. "Pa reci mi,
Džordž, šta misliš o..."
Zastala je usred rečenice i zurila, usta otvorenih od iznenađenja, pošto se
Džordž stvorio pored nje. I pre nego što je imala trenutak da promisli ili da
reaguje, on je uklizao telom između njenih nogu, popeo se kolenima na ivicu
džakuzija i spustio svoje usne na njene. Previše iznenađena da bilo šta učini,
Emi mu je uzvratila na poljubac. Istog trena, osetila je kako davno
zaboravljeni nalet uzbuđenja juri kroz nju, isto ono što je osećala u ranim
danima sa Dankanom, ali se nije pojavljivalo često nakon prve godine. Nije se
pojavilo čak ni tamo sa onim Australijancem sa kojim se mazila u Kurakau -
ako je ikada imala savršeno lepo iskustvo, to je bilo to, ali se nije dovoljno
izgubila u trenutku da bi isključila neprekidni unutrašnji monolog. Ovde, sa
Džordžom, njen um je bio magično, blagosloveno prazan, sa jednim izuzetkom:
bila je nejasno svesna, u nekoj dubokoj vijuzi svoje svesti, da nikada ranije
nije bila tako ljubljena.
Nežnost je trajala samo nekoliko minuta, tek toliko da se Emi potpuno
izgubi, a onda ju je Džordž obuhvatio rukama, pritisnuo svoje gole grudi na
njene obučene i ugrizao njenu donju usnu. Zagnjurio je glavu u njen vrat i na
sekund - samo na sekund - Emi je, izvučena iz trenutka, pomislila moj bože,
ovo je kao u lošem romanu. Ali odmah zatim je zabacila glavu uživajući, sva
suptilnost je netragom nestala i skoro da ga je molila da nastavi da ljubi
osetljivu kožu na njenom vratu i ramenima. Obmotala je noge oko njegovog
struka i prošla prstima kroz njegovu kosu. Džordž je teško disao. Samo na
trenutak se činilo da okleva, a onda je, bez ikakvog upozorenja, podigao njenu
guzu sa cementa, čitavo njeno telo privukao svom i oboje ih spustio u vodu.
Ovo je, konačno, bilo dovoljno da trgne Emi iz stanja nalik snu.
"Džordž! Oh moj bože. Ja sam potpuno obučena. Šta to radiš?"
On joj je odgovorio tako što je pritisnuo usne na njene. Nastavila je da
protestuje sve dok nije ponovo uradio tu stvar sa njenom donjom usnom. Sva
vlažnost njihovih usta, para koja se uzdizala i jedinstven osećaj vruće vođe
koja natapa njenu odeću su učinili da se Emi oseća kao da se topi. Pluta.
Primetila je kada joj je Džordž prevukao njenu sasvim mokru majicu preko
glave, tešku od upijene vode, ali nije sasvim obradila taj događaj. Večeras je,
kao i uvek, bila bez brusa, što je jedina prednost nemanja sisa, tako da su
oboje odmah osetili zadovoljstvo dodira kože o kožu, a ovaj trenutak
intenzivnog kontakta je naterao Emi da se zapita zašto se nikada ranije nije
osetila ovako. Da nije bilo tako prokleto fabulozno, bilo bi ponižavajuće imati
trideset godina i ne shvatati do kraja oko čega se diže tolika frka. Ne da je sa
njena prethodna tri dečka bilo ikako drugačije osim savršeno prijatno, ali ovo?
Kome je trebalo prijatno kada postoji ovo?
Od tog momenta pa nadalje, Džordž je prestao da postoji kao zasebna
osoba, ili, u stvari, uopšte kao osoba. On nije bio student prava, ili tip koji
igra bekgemon, ili stranac kog je upoznala nekoliko trenutaka ranije; on je bio
samo telo pored koga je očajnički želela da bude. Kada je stručno uklonio
njene kapri pantalone i pamučne tange i pustio ih da otplutaju, to je delovalo
kao najprirodnija stvar na svetu, a onda je, koristeći samo jednu ruku, dok je
drugom držao njenu glavu na svojim usnama, skinuo i svoj šorts. Jedva da je
registrovala kada je podigao njena leđa iz vode i nežno je položio na pločice.
Hladna površina i vazduh su bili olakšanje nakon sve one vrućine. Emi je
zaboravila da je u prisustvu potpunog stranca i da je vidi bogzna koliko
stanova; ni na trenutak nije razmišljala o stanju svojih prepona (koje je bilo
jedva prihvatljivo), ni o tome što je crvenela kada je uzbuđena (duboka boja
vina), ili o tome koliko joj ravno jzgledaju grudi kada leži na leđima (vrlo).
Nije razmišljala apsolutno ni o čemu, osim o tome koliko ga je želela, čak ni
kada se stručno namestio iznad nje. Osećajući ga na svojoj butini, manevrisala
je na svaki mogući način da bi mu se približila, ali se činilo da on uživa u tome
što je izaziva. Tek nakon onoga što je delovalo kao beskonačno dugo
ljubljenje, pritiskanje i gnječenje jedno drugog, sa kondomom koji se
materijalizovao iz Džordžovog džepa i jedva primetniin pokretom njegovih
kukova, Džordž je ušao u nju, a Emi je znala, tačno u tom trenutku, da više neće
živeti bez ovoga.
 PUN KOČOPERNOG SAMOPOUZDANJA I
UBITAČNIH OSMEHA

Adrijanu je uvek zbunjivalo zašto ljudi toliko mrze da lete. Stvarno, šta je bilo
tako užasno u tome da provedeš nekoliko sati sklupčan pod putnim ćebetom od
kašmira, pijuckaš šampanjac i gledaš filmove? Hrana je, naravno, bila
odvratna, čak i u prvoj klasi, ali kada bi došao opremljen glavnim stvarima
(zon čokoladice, voćna salata čitava hrana i evijan mister), moglo je da bude
poprilično prijatno. Naročito kada je, kao danas, pored tebe zgodan, slavan,
glumac koji nije u vezi. Doduše, TV glumac, ali ipak zvezda najpopularnije
NBC-jeve serije u udarnom terminu, koju je čak i Adrijana gledala. Upravo je
prošao kroz vrlo javni raskid sa zvezdom bezvezne dnevne sapunice, koja je
imala dvadeset jednu godinu i neverovatno telo. Adrijana je pratila čitavu
neukusnu aferu u US vikliju, sve do reprinta besnih poruka koje su jedne večeri
sa različitih obala razmenjivali preko blekberija i ona je mislila da je on
mogao i bolje da prođe. To je mislila onda, ali sada, kradom bacajući poglede
na njegov lep profil i izvajani biceps, bila je ubeđena u to.
Šteta što je ona zauzeta, pomislila je Adrijana sa čujnim uzdahom. To je
nateralo njenog suseda da podigne pogled, što je bio gest koji je Adrijana
svesno ignorisala. Gospod zna da nema teže vrste od zabavljača sa naduvanim
egom - Adrijana je izlazila sa dovoljno glumaca, muzičara, komičara i
profesionalnih sportista da može sebe da smatra autoritetom, a bilo koja
devojka koja zavređuje svoje La Perla dijamante zna da oni reaguju samo na
jednu stvar - izazov. Oni su više kao deca nego kao pravi ljudi, uvek je
govorila Adrijana, tako da je imalo smisla da je jedina stvar koju su očajnički
želeli upravo ona koju nisu mogli da dobiju, i upravo to je bio razlog iz kog se
Adrijana pretvarala da on ne postoji.
Odmah ga je prepoznala kada je seo pored nje, ali je samo ljubazno
odgovorila sa "hmm" kada joj je rekao zdravo. Ispunjavajući vreme između
ukrcavanja i poletanja sa što više brbljivih, veselih, telefonskih poziva i
uključivši svoj ajpod čim su dozvoljene elektronske naprave - pre nego što je
on imao šansu da nju isključi, Adrijana je smatrala da je do sada uradila
dobar posao. A kada je vesela stjuardesa pitala da li bi volela još jedno piće,
što joj je gospodin TV glumac ponovio, ona se osmehnula samo stjuardesi,
naručila još jedan šampanjac i ponovo stavila slušalice.
Nekoliko minuta kasnije izvadio je scenario i pravio se važan zbog CAA
omota koji mnogo govori. Počeo je da čita, mada je Adrijana stekla utisak da
prevrće stranice samo da bi se pokazao. Zbog nje, naravno - ona je trebalo da
bude impresionirana. Zakolutala je očima i dozvolila sebi da se nasmeje, što
je on odmah primetio. Adrijana nije bila ni najmanje iznenađena. Ipak je on
samo čekao na izgovor da joj se obrati.
"Je l’ slušaš nešto smešno?" upitao je on, pokazujući svoj takođe prilično
dobar osmeh.
Adrijana, u stvari, nije ništa slušala. Slušalice su bile samo rekvizit, nešto
što je pokazivalo njenu nezainteresovanost da priča i, kao što je predvidela,
odigrale su svoj posao do savršenstva.
Pogledala ga je, sačekala trenutak i polako izvadila levu slušalicu iz uveta.
"Pardon?"', upitala je raširenih očiju. "Jesi li rekao nešto?"
"Samo sam se pitao da li slušaš nešto smešno. Smejala si se..."
Adrijana je sačekala nekoliko sekundi duže kako bi ga izbacila iz ravnoteže,
a onda je uskočila da ga spase. "Oh, jesam li? Ne, samo sam se setila nečeg
smešnog." Nejasno, sugestivno, misteriozno. To su sve bile Adrijanine
specijalnosti.
On se nasmešio. Isuse, baš je bio sladak. "Pa, voleo bih da čujem šta je u
pitanju. Sve što imamo je vreme", rekao je šireći ruke. "Četiri i po sata, da
budem precizan."
"Možda kasnije", rekla je Adrijana. Polako je ušuškala pramen kose iza
uveta, starajući se da on dobro pogleda njene delikatne, ženstvene ruke sa
elegantno dugini noktima nalakiranim bledoroze lakom i besprekornom kožom,
a onda je jednu ruku pružila njemu. "Adrijana", rekla je, dajući svom imenu
dodatni brazilski naglasak.
"Din", rekao je on, gutajući njenu ruku svojom.
Naravno da je to već znala, ali ničim nije pokazala. "Dakle, Dine, šta te
dovodi u Los Anđeles danas?", upitala je naivno.
"Samo neki sastanci. Sa nekim režiserima i ljudima iz studija, takve stvari."
"Oh, ti hoćeš da budeš glumac! Nisam imala pojma." Sada ga je jako
pritiskala, ali je to bilo neophodno. Naravno da niko ko tek želi da postane
glumac ne bi leteo prvom klasom, ali je on prebrzo postao previše poznat; ako
bi se ona povukla makar za inč, njegov ego bi ih oboje zdrobio. Uz to, i sam
nagoveštaj prepoznavanja sa njene strane bi je u trenutku sa seksi i prefinjene
Brazilke sunovratio na oduševljenu obožavateljku ulizicu, a Adrijana bi pre
umrla nego što bi dozvolila da se to dogodi.
"Uh, ne, zapravo, ja..."
"Pa, srećno na audiciji! Da li si nervozan?"
Njegova obrva se namrštila. "To nije audicija, ja sam zapravo već."
"Din?", slatko ga je prekinula Adrijana. "Da li bi bio ljubazan da dozoveš
stjuardesu za mene? Baš bi mi prijala još jedna čaša penušavog."
On je uzdahnuo, mahnuo stjuardesi i naručio Džek i đumbir uz Adrijanin
šampanjac. "Da li živiš u Los Anđelesu?", upitao je, sada još više želeći da
nastavi razgovor kako bi ispravio njene zablude.
"Ja? U Los Anđelesu? Nikada." Adrijana se nasmeja. "Samo posećujem
prijatelja preko vikenda." Svakako se njega nije ticalo da je njen "prijatelj" u
stvari njen dečko i to niko drugi do Tobi Baron, što je bilo ime koje bi
verovatno zavrtelo glavu jadnom Dinu. "Ništa nije tako uzbudljivo kao prava
audicija! Da li je za TV ili za film?"
Njegov izraz je pokazivao poraz. Da bi ispravio njenu pretpostavku da je
glumac koji umire od gladi, morao bi da objavi ko je - što njegov ego nikada
ne bi dozvolio. Sada gas je imala, bila je sigurna u to. Tako sigurna da je
počela da broji. Pet, četiri, tri, dva, jedan i...
"Čuj, Adrijana, zašto mi ne dozvoliš da te odvedem na večeru? Tebe i tvog
prijatelja, ako želiš. Los Anđeles nije ni upola toliko loš... ako znaš gde da
ideš."
Bingo. Još je imala moć. Možda je bila na ivici tridesetih, ali je i dalje
mogla da natera bilo kog muškarca - dobro, skoro bilo kog muškarca, ali to je
verovatno bila Janijeva greška, a ne njena - da je za manje od deset minuta
pozove da izađu. Njen posao je bio završen.
"Oh, tako bih želela da mogu, Dine, ali mi je čitav vikend ispunjen." Izreći
te reči je zahtevalo nadljudski napor, ali ona jeste bila u monogamnoj vezi.
Baš prošle nedelje je Tobi objavio da on više ne izlazi sa drugim ljudima i da
se nada da ni Adrijana to neće raditi. Njen prvi ozbiljan dečko - i savršen
materijal za muža, pride. Obrazovan u svim najboljim školama na istočnoj
obali, svojim bitovima je sebi stvorio ime (i milione) još dok je studirao film
na Univerzitetu južne Kalifornije i trenutno je jedan od najtraženijih
holivudskih režisera. Pričinjavalo joj je veliko zadovoljstvo da zamišlja
šokiranost svojih drugarica kada, za nekoliko meseci, bude objavila njihovu
veridbu. A tek njena majka! Ta žena će se onesvestiti, Adrijana je bila sigurna
u to. Samo te misli su joj dale snage da odbije ovu ukusnu poslasticu od
muškarca koji je sedeo pored nje.
"Pa, onda pretpostavljam da ćemo to morati da izvedemo u Njujorku" rekao
je Din, sav pun kočopernog samopouzdanja i ubitačnih osmeha.
"Pretpostavljam", uzvrati Adrijana bez trenutka razmišljanja. Šta devojka
treba da uradi?, zapitala se. Piće je bilo samo piće i niko ne bi mogao da kaže
da do sada nije bila uzorna devojka. On je naprosto bio tako sladak.
Tokom ostatka leta su nastavili da ćaskaju i do trenutka kada su se iskrcali,
Adrijana je znala tačno šta bi mu radila u krevetu. Tek u tom poslednjem
mogućem sekundu se setila da je trebalo da se nađe sa Tobijem kod prtljaga.
"Dine, kerido, moram malo da se osvežim. Sada bih morala da se
pozdravim sa tobom."
"Sačekaću. Dolaze kola po mene, tako da ću te samo ostaviti ispred stana
tvog prijatelja", rekao je on, stajući ispred ženskog toaleta.
"Ne, dragi. Ali hvala ti. Samo ti idi." Spustila je trepavice i pogledala ga
kroz poluzatvorene oči. "Više bih volela da sačekamo Njujork "
"Super‘ rekao je on ljubeći je u obraz. "Zvaću te."
"Uradi tako", prela je ona,
Adrijana je šmugnula u toalet gde je ubila pet minuta osvežavajući šminku,
nakon čega je puna samopouzdanja odšetala do prtljaga da se nađe sa svojini
dečkom. Nije bila pometena kada je umesto nasmešenog Tobija zatekla
uniformisanog vozača koji drži znak sa njenim imenom. Na kraju krajeva,
imaće ceo vikend da provedu zajedno, a njoj bi dobro došlo nekoliko minuta
pauze od flertovanja, igranja igara i toga što je i na sve ostale načine bila
fabulozna. Vozač je natovario njen gojar kofer na kolica za prtljag - ta kolica
su delovala tako buržoaski - i predao joj kovertu koja je u levom uglu imala
logo 20th Century Fox.
"Gospodin Baron se izvinjava što nije mogao lično da vas sačeka", rekao je
vozač vodeći je do parkinga.
"Oh, to je sasvim u redu", veselo je rekla Adrijana. "ja ću samo malo da
odremam u kolima, ako nemate ništa protiv."
Kada se smestila na udobno zadnje sedište novijeg modela gradskih kola,
Adrijana je otkrila da je previše uzbuđena da bi spavala. Posle dva i po
meseca, ona će konačno vide ti Tobijevu legendarnu vilu na holivudskim
brdima. Čitala je i ponovo iščitavala njegovo pismo (Draga Adrijana, tako mi
je žao što te nisam sačekao na aerodromu, ali je u poslednjem trenutku
iskrslo nešto neočekivano. Obećavam da ću ti to nadoknaditi. Volim te, T.),
primetila da je njegovo upotrebljavanje fraze volim te, samo holivudska
uzrečica, barem je tako mislila, pošto nije bilo šanse da je već voli... zar ne? -
i zadovoljno uzdahnula. Čitava ova stvar sa monogamijom je bila laka. Zašto li
se, zaboga, tako dugo opirala? Možda nije toliko uzbudljivo kao izlaženje sa
pola tuceta muškaraca u isto vreme, ali je sigurno bilo manje iscrpljujuće.
Plus, koliko god da nije želela da prizna da je njena majka u pravu, ipak jeste
postojala čitava ta stvar sa starenjem. Baš ovog jutra u avionu, primetila je
kako se njene butine za nijansu više šire po kožnom sedištu. Kada je jurnula u
toalet da to ispita, primetila je majušnu liniju pored svog levog oka - boru. Do
đavola sa tim odvratnim, fluorescentnim svetlima i tim takozvanim
bezbednosnim merama predostrožnosti koje su sprečavale devojku da unese u
avion valjane proizvode za negu kože!
Još je izgledala prokleto dobro, ali nije se moglo poreći da je trideseta
godina značajna. Još nekoliko centimetara širenja butine ili, ne daj bože, pun
set bora oko očiju i ne bi još dugo mogla da navata uspešne režisere ili zgodne
glumce. Bilo je vreme da se uozbilji i da pronađe nekoga ko bi mogao da se
stara o njoj kako treba, a Adrijana je bila izuzetno zadovoljna svojim
napretkom. Pošto je bio dvanaest godina stariji od nje (i malčice štreberast,
morala je da prizna), Tobi je bio blagosloven što ima nekoga tako mladog i
božanstvenog kao što je Adrijana a, na svu sreću, činilo se da i on to shvata.
Kao po narudžbini, Tobijevo ime je zasijalo na ekranu njenog mobilnog.
Sačekala je da odzvoni čitava tri puta, a onda se javila.
"Vilijame?", javila se zbunjenim tonom,
"Adrijana? Da ti si to ti?" Jadni Tobi je zvučao zbunjeno i pomalo ogorčeno.
 "Oh, Tobi, kerido! Kako si mi, dušo? Baš si mi lepu poruku napisao! "
"Ko je Vilijam?", zalajao je,
"Koji Vilijam, dragi?", uzdahnula je za sebe. Čitava ta šarada je bita
zamorna, ali i neophodna.
"Mislila si da sam neko po imenu Vilijam. Kada si se javila rekla si:
"Vilijam." Ponovo te pitam: Ko je Vilijam?"
"Tobi, dragi, samo sam napravila malu, blesavu grešku! Znaš kako
zaboravna ponekad znam da budem. Nikada nisam čak ni upoznala čoveka po
imenu Vilijam. Kunem se."
Adrijana je snizila glas i neprimetno se od slatke šiparice pretvorila u seksi
zavodnicu. "Sada, reci mi, da li si uzbuđen što ćeš me videti? Zato što sam ja
veoma uzbuđena što ću tebe videti."
"Jedva čekam da mi padneš šaka", dahtao je u telefon.
Toliko je lako manipulisati muškarcima da je to skoro kriminalno. Kako je
moguće da postoji toliko žena koje ne razumeju da uz najmanju mrvicu
discipline i nijansu kreativnosti mogu imati svakog muškarca kog požele?
Njena druga linija je kliknula baš kada je vozač skrenuo u 405 i Adrijana je
rekla: "Tobi, moram da primim taj poziv. Hoćeš li se naći sa mnom u hotelu
kad budeš slobodan?"
"Da li je to Vilijam?" upitao je posesivno.
"Ne dragi. Žao mi je što moram da te obavestim da nije ništa tako
uzbudljivo kao tajni ljubavnik. Zapravo me zove mama."
"Znači, priznaješ da postoji tajni ljubavnik?"
Veselo se nasmejala i odlučila da pusti jadnog momka na miru; osim toga,
čak više nije ni bio izazov. "Nema apsolutno nikakvog tajnog ljubavnika. Samo
brazilska majka u svojim pedesetim koja zove da mi kaže na koje sam sve
načine u poslednje vreme bila užasna ćerka."
"Vidimo se uskoro", rekao je osorno i prekinuo vezu.
Adrijana je duboko udahnula i prebacila se na drugu liniju, "Mama! Tako mi
je drago što te čujem."
"Reci mi, Adi, gde si ovih dana?"
"Kako misliš, mama? Bukvalno ili figurativno?"
"Adrijana, trenutno nisam raspoložena za igre", reče gđa De Suza sažeto.
 "Je l' sve u redu?", upita Adrijana. Nije brinula da li je njen otac možda
imao srčani udar ili da li je jedan od nebrojeno mnogo njenih rođaka prerano
umro, već samo da li njeni roditelji planiraju produženu posetu Njujorku.
"Upravo sam pričala sa Žerarom. On je rekao da si ovog jutra otišla sa
koferom veličine lend rovera".
"Zvala si mog vratara da bi me špijunirala?" kriknu Adrijana, zaboravljajući
da Tobijev vozač može da čuje svaku reč. "Kako se usuđuješ!"
"Zvala sam svog vratara", uzvrati gđa De Suza. Adrijana, mislila sam da
smo to raspravile. Tvom ocu se nije svideo tvoj račun za ameriken ekspres
karticu. Ako se dobro sećam, bilo je deset hiljada za odeću i cipele i još deset
hiljada za putovanja i zabavu. Naređeno ti je da znatno skratiš suvišne
troškove, a sada ponovo švrćkaš naokolo."
"Mama! Ja se nigde ne "švrćkam". Sasvim slučajno sam u Los Anđelesu."
Spustila je glas i prekrila usta rukom. "Treba da se vidim sa jednim
muškarcem. Vrlo poželjnim muškarcem." Još više je utišala glas i prošaputala:
"Ovo nije trošak, ovo je investicija."
Pa, činilo se da je to ućutkalo staricu. Adrijana je smatrala da je
ponižavajuće to što je na milosti svojih roditelja. Mogli su doći bilo kada, bez
upozorenja i mogli su da ostanu dokle god žele, pošto je to bio njihov stan.
Mogli su da je pitaju za svaki dolar potrošen na tretmane lica ili na letove,
samo zato što je njihov novac plaćao račune. A sada je kao tridesetogodišnja
žena bila prisiljena da opravdava Tobijevu privlačnost pred svojim
roditeljima? Bilo joj je drago što niko drugi nije bio tu da prisustvuje tome.
"Tako znači?" upitala je njena majka. "A ko je, ako smem da pitam, taj
gospodin?"
"Oh, samo mali filmski režiser. Čula si za Tobija Barona, zar ne?"
Adrijana je čula kako je njena majka naglo udahnula i bila je skoro u
delirijumu od zadovoljstva.
"Tobi Baron? Nije li on osvojio Oskara?"
"Nego šta nego jeste. I nominovan je još tri puta. Da, on je verovatno jedan
od tri najuticajnija živa režisera danas", ponosno je rekla Adrijana.
"U kakvoj si ti vezi sa gospodinom Baronom?" upitala je njena majka.
"Oh, on je moj dečko." Koliko god da se trudila nije mogla da prikrije
likovanje u svom glasu.
 "Dečko? Adi, kerida, ti nisi imala dečka od sedmog razreda. Da li hoćeš da
mi kažeš da izlaziš samo sa njim?"
"Upravo to ti govorim, mama", rekla je Adrijana. "Zapravo, ova poseta je
bila njegova ideja. Rekao je da je čudno što nisam deo njegovog života u Los
Anđelesu, što ne poznajem njegove prijatelje i ne znam kako izgleda njegov
dom." Ponovo je snizila glas i sagnula se iza vozačevog sedišta. "Za koji sam,
sasvim slučajno, čula da je neverovatan."
Istini za volju, nije samo čula; tokom mnogih sati koje je provela istražujući
o Tobiju na netu, naišla je na članak u InStajlu koji je prikazivao desetak slika
enterijera njegove momačke gajbe. Adrijana je već znala da mu se sviđa
minimalistički moderni izgled njegove tri spavaće sobe i četiri kupatila; da je
njegov dom bio u balinežanskom stilu sa tuševima i baštama i unutra i napolju,
plus odvojeni paviljoni za jelo, dnevni boravak i spavanje; a povrh svega toga,
postojao je i božanstven, beskrajni bazen koji je delovao kao da se proteže u
nedogled preko doline koja se prostirala ispod. Ona je na neviđeno odlučila
da će, uz nekoliko manjih prepravki (glavnoj spavaćoj sobi će sigurno trebati
stočić sa velikim ogledalom i hitno instaliranje kalifornijskih ormana), biti
sasvim zadovoljna da živi tamo.
"Dobro, kerida, voljni smo da pređemo preko toga ovaj put. Ali molim te,
ubuduće pokaži malo samokontrole? Ne moram da ti govorim da je tvoj otac u
poslednje vreme pod velikim stresom."
"Znam, mama."
"I lepo se ponašaj sa gospodinom Baronom", upozorila ju je njena majka.
"Nemoj da zaboraviš sve čemu sam te učila."
"Mama! Naravno da neću zaboraviti."
"Pravila postaju naročito važna sa bogatim i moćnim muškarcima. Oni su
najviše od svih navikli da žene padaju pred njihove noge, a zauzvrat najviše
cene kada upoznaju nekoga ko odbija to da radi."
"Znam mama."
"Ostani misteriozna, Adrijana! Shvatam da danas daleko ranije idete u
krevet sa muškarcima nego što je bio slučaj u moje vreme, ali zbog toga je još
važnije da ostaneš pomalo nedostupna u drugim oblastima. Da li me razumeš?"
"Da mama. Savršeno te razumem."
"Zato što se ne postavljaš baš najbolje leteći preko čitave zemlje da bi se
videla sa muškarcem" rekla je gđa De Suza.
"Mama! Vreme je. On je već četiri puta dolazio u Njujork da me vidi."
Dobro, možda malo preteruje, ali njena majka nije morala to da zna.
"I odsedaš u hotelu, nadam se?"
"Naravno. Mada bi bilo znatno jeftinije da budem kod njega u kući..."
Samo predlaganje tako nečega umalo nije izazvalo srčani udar njene majke.
"Adrijana! Pametnija si nego da se tako ponašaš! Naravno da bi tvoj otac i
ja cenili kada bi ti pokazala malo više finansijske osetljivosti, ali o toj ideji
nema razgovora."
"Šalila sam se, mama. Rezervisala sam apartman u Peninsuli i nameravam
da ga koristim."
"I zapamti: nema spavanja kod njega! Ako apsolutno moraš da budeš intimna
sa njim, onda barem budi toliko razumna da nakon toga odeš."
"Da, mama." Adrijana se osmehnula za sebe. Većina majki je upozoravala
svoje ćerke u vezi sa neobaveznim seksom zbog straha od potencijalnih
bolesti, nepoštovanja ili reputacije. Gđa de Suza nije imala te brige; ona se
plašila samo toga da će pogrešan potez nepopravljivo narušiti ravnotežu moći
u toj vezi i učiniti dostizanje krajnjeg cilja - Adrijanino brzo zaručivanje sa
odgovarajućim muškarcem - još težim.
"Pa dobro mila, drago mi je da smo imale ovaj razgovor. Zaista zvuči
obećavajuće. Svakako daleko pogodnije od muškaraca sa kojima inače
izlaziš..."
"Zvaću te u nedelju kada se vratim u Njujork, važi?"
Njena mama je napravila c-c zvuk i rekla: "Čekaj da vidim... samo
proveravam planer. Ah, da, tada ćemo biti u Dubaiju. Mobilni bi trebalo da
radi, ah je uvek bolje da pozoveš na telefon u stanu. Imaš li taj broj?"
"Imam ga. Zvaću te tamo. Poželi mi sreću!"
"Ne treba ti sreća, kerida. Ti si apsolutno neverovatna devojka koju bi svaki
muškarac, što naravno uključuje i gospodina Tobija, bio oduševljen da ima.
Samo zapamti svoje odgovornosti, Adrijana."
Poljubile su se preko telefona i prekinule vezu. Adrijana je pogledala u
vozača da vidi koliko je mogao čuti, ali je on tiho pričao u svoj blu-tut set
slušalica. Nije se moglo poreći da je njena majka bila iznurujuća i, sudeći
prema Liinim i Eminim pričama, poprilično drugačija od većine mama, ali je
bilo teško raspravljati se sa njenim postignućima. Gđa. de Suza je zamenila
fenomenalno uspešnu karijeru modela za život pun luksuza i odmora, koji je
obezbeđivao ljubazni muškarac koji vredno radi i obožava zemlju po kojoj ona
hoda. Stan u Sao Paolu, vila koja gleda na okean u Portugalu i prelepi stanovi
u Njujorku i Dubaiju... pa to nije bilo mačji kašalj. Ni krzna i dragulji, kola i
stvari nisu bili loši i, naravno, gđa De Suza je vrlo dobro iskoristila svoje
neograničene troškove koji nisu dolazili u pitanje (što je bila klauzula na kojoj
je insistirala pre nego što se odigrala ceremonija venčanja). Podnositi
beskonačne "lekcije" svoje majke je moglo biti zamorno, ali Adrijana nije
dovodila u pitanje autoritet te žene po pitanju bilo čega u vezi sa muškarcima.
Zurila kroz prozor dok su izlazili iz 405. ulice na Vilšir i ljuljali se kroz
Vestvud, a zatim ušli u Sinagog ulicu. Prošlo je nekoliko godina otkako je
Adrijana bila u Los Anđelesu, ali je bila poprilično sigurna da je vozač
upravo promašio skretanje ka njenom hotelu.
"Gospodine? Izvinite, mislim da smo upravo promašili Peninsulu. Zar to
nije bio Santa Monika bulevar?"
On se nakašljao i pogledao je u retrovizor. "Gospodin Baron nas je
preusmerio na drugu lokaciju, gospoja."
"Oh, je l' tako? Pa, bojim se da ću morati da ga opovrgnem. Volela bih da
prvo odem u svoj hotel, molim vas." Koliko god da je žudela da vidi Tobijevu
palatu, tj. svoj budući dom, očajnički joj je bilo potrebno da se pozabavi
svojom kosom omlitavelom zbog vlažnosti i tenom žućkastim od putovanja. A
tu je i čitava stvar nošenja sa "gospoja" incidentom.
Na njeno veliku žalost, a zatim i šok, vozač ju je ignorisao i nastavio da
vozi. Da li je kidnapovana? Da li je vozač bio neki pervertit koji je izgubio um
čim je lepa devojka sela na zadnje sedište? Treba li da zove Tobija? Svoju
majku? Policiju?"
"Izvinite gospoja, samo..."

"Možeš li, molim te, prestati da me zoveš "gospoja"?, prasnu Adrijana,

sasvim zaboravivši da misli o neizbežnoj smrti.
Vozač je delovao propisno postiđen. "Naravno. Gospođice. Samo sam hteo
da kažem da mislim da će vam se svideti tamo gde idemo."
 "Da li idemo u Madonin Kabala centar?" upitala je puna nade.
"Ne, gospoja. Uh, gospođice."
"Tomov Sajentološki centar?"
"Bojim se da ne." Usporio je skrećući u levo, prelepo, magično, poželjno
skretanje... na Rodeo drajv.
"Državni zatvor u kom je Paris?", sada je bilo lako šaliti se kada su bili na
tako očaravajućem mestu.
Vozač je uklizao na ivičnjak na kome je pisalo ZABRANJENO STAJANJE,
isključio kola i izveo Adrijanu. Pružio je ruku i rekao: "Ako biste pošli za
mnom..."
Proveo ju je pored Bebe prodavnice (na Rodeu!) i na trenutak se uspaničila
dok nije videla znak. Adrijana je morala da se podseti da diše. Želela je da
peva i da plače i da vrišti u isto vreme. O, moj bože, o, moj bože, o, moj bože,
pomislila je, terajući se da udahne malčice vazduha. Ne može biti. Može li?
Brzo skeniranje božanstvenih stvari u izlogu butika je potvrdilo da je istina:
upravo su ušli u svete hodnike Izuzetnog stiliste oskarovaca, u hodnike samog
gurua - Harija Vinstona.
"Oh, moj bože", disala je brzo i glasno, trenutno zaboravljajući da je i vozač
i nadmena prodavačica pažljivo gledaju.
"Da, zna da bude previše za podneti", rekla je prodavačica, klimajući
glavom sa lažnim razumevanjem. "Ovo vam je prvi put?"
Adrijana se sabrala. Neka je prokleta ako dozvoli da se ta žena odnosi
shishodljivo prema njoj. Bacila je svoj najbriljantniji osmeh i po segnula da
dodirne ženinu ruku. "Prvi put?", upitala je Adrijana sa malini osmehom koji je
govorio da je to zabavlja. "Kamo sreće. Samo sam malo iznenađena, pošto
sam mislila da idemo u Bulgari."
"Ah," promrmljala je žena, očigledno ne verujući ni reči. "Pa, bojim se da
ćete danas morati da se snađete ovde, zar ne?"
Obično bi bila potrebna svaka unca snage volje koju je Adrijana imala da bi
se obuzdala da ne kaže nešto bezobrazno, ali je nešto u sjaju koji ih je
okruživao, od nje oduzimalo borbeni žar. Umesto toga se osmehnula:
"Zapravo, nisam sigurna zašto sam ovde..."
Žena je verovatno bila u svojim četrdesetim i čak je i Adrijana morala da
prizna da je izgledala dobro za svoje godine. Njeno plavo odelo je delovalo
ženstveno, laskavo i profesionalno, a njena šminka je bila stručno naneta.
Pružila je ruku ka mestu za sedenje i pokretom pozvala Adrijanu da sedne.
Vozač se diskretno izgubio dok je Adrijana sedala na antički, kadifeni divan.
Bio je prepunjen i mamio je svojom pufnastošću, ali je uspela samo da
pažljivo sedne na jedan kraj, ne želeći da se sruči unazad. Punačka žena u
staromodnoj uniformi kućne pomoćnice je donela poslužavnik sa čajem i
kolačićima.
"Hvala ti, Ama", rekla je prodavačica ne pogledavši je.
"Gracias, Ama" dodala je Adrijana. "Me gustan sus aretes. Son de
aqu?" 19 Služavka je pocrvenela, nenaviknuta da joj se mušterije obraćaju. "Si
senora, Son de aqui El senor Vinston me los dio como regalo de boda hace
casi vente anos."20
"Muy lindos21", klimnula je Adrijana glavom sa odobravanjem dok je Ama
ponovo pocrvenela i nestala iza teške somotske zavese.
"Kako tako tečno govorite španski?", upitala je prodavačica, više iz
pristojnosti nego iz stvarne zainteresovanosti.
"Moj maternji jezik je portugalski, ali smo svi učili i španski. Srodni
jezici", strpljivo je objasnila Adrijana, iako je jedva obuzdavala svoje
uzbuđenje.
"Ah, kako zanimljivo."
Ne, nije, pomislila je Adrijana, pitajući se da li će da postavi neku vrstu
vremenskog rekorda za prosidbu. Tobi nije mogao biti na ivici da je zaprosi...
da li je? Ne, to bi bilo suludo; upoznali su se tek početkom leta. Daleko je
verovatnije da je počeo da se oseća malo uplašeno zbog njenog imaginarnog
"tajnog ljubavnika" i da je odlučio, ispravno naravno, da će neka sitnica
zaljuljati klatno u njegovom smeru.
"Danas je neobično hladno, zar ne?", rekla je žena.
"Hmm." Dosta više čavrljanja! Adrijana je želela da vrišti. Hoću. Moj.
Poklon!
"Pa, draga, verovatno se pitaš zašto si ovde", rekla je.
Nego šta, pomislila je Adrijana.
"Gospodin Baron me je zamolio da ti predam", kao po dogovoru, pojavio se
gospodin u svojim šezdesetim, u trodelnom odelu sa draguljarskim monoklom
oko vrata, noseći mali poslužavnik opervažen somotom, koji je ona pružila
Adrijani, "ovo."
Savršeno pružen na crnom somotu je ležao par najlepših minđuša koje je
Adrijana ikada videla. Bile su više nego lepe, zapravo - neverovatne.
Prodavačica je pompezno dodirnula jednu od njih izmanikiranim noktom i
rekla: "Predivne su, zar ne?"
Adrijana je udahnula prvi put za više od minuta. "Izvrsne su. Safirne
kapljice, baš kao one koje je Selma Hajek nosila na dodeli Oskara", dahtala
je.
Ženina glava se naglo podigla i ona je zurila u Adrijanu: "Vidi, vidi, ti se
baš razumeš u nakit, je l’ da?"
"Ne baš", nasmejala se Adrijana, "ali se razumem u vaš nakit "Bilo je čudo
- ne, bilo je upravo zapanjujuće - da je Tobi zapamtio kako se u nekom starom
časopisu divila minđušama koje je Selma Hajek nosila na dodeli Oskara.
I samo to je bilo dovoljno neverovatno, ali činjenica da je zatim sačuvao
sliku i pronašao ih, dva meseca nakon toga, bilo je skoro nepojmljivo.
"Pa zapravo, ovo su upravo one minđuše koje je gđa Hajek nosila na dodeli
Oskara. Pozajmljene su joj i odonda su nam ih mnogo tražili. Međutim",
napravila je pauzu zbog dramatičnog efekta, "sada pripadaju tebi "
"Ohhhh", udahnu Adrijana, trenutno se zaboravljajući i nespretno žureći da
ih isproba.
Petnaest minuta kasnije, sa minđušama od safira u obliku kapljice, koje
zavređuju da ih nosi slavna ličnost i flašom evijana u ruci, Adrijana je
uskočila na zadnje sedište gradskih kola. Bila je zadovoljna sobom, ne samo
zbog novih minđuša već zbog onoga što su one predstavljale - stalnog,
posvećenog dečka koji ju je obožavao i obasipao je ljubavlju i pažnjom (i
harijem vinstonom). Konačno je shvatila zašto su sve ostale devojke čeznule
za ovakvom vrstom stabilnosti. Kome su trebale stotine muškaraca i sve
glavobolje koje idu sa njima, kada možeš pronaći jednog muškarca koji ima
sve? Naravno, Din TV glumac je bio slatkiš, to se nije moglo poreći, ali koliko
bi sladak bio ako ne bi radio pet godina i ako bi živeo u nekoj spavaonici za
glumce u zapadnom Holivudu? Ne može se poreći da je veoma uživala u
hirurgu iz Greniča i u izraelskom špijunu i u dečku iz bratstva iz Darmuta -
uups, da li ga pominjala dosad? Izgledao je toliko starije od dvadeset jedne
kada su se upoznali u gradu veče pre njegovog prvog intervjua za posao -
uživala je u svakom od njih, a istini za volju, i u stotinama drugih. Ali to je
bilo ranije, kada je bila samo dete, a ne odrasla žena sa željama odrasle žene.
Adrijana opipa viseće plave dragulje i osmehnu se za sebe. Ovo će biti
savršen vikend, bila je sigurna u to.

"Ne plaćaju te dovoljno da bi išla u kućne posete", promrmljao je Rasel,

nežno mazeći Liina leđa vrhovima prstiju.
"Meni pričaš", rekla je, moleći se da ne prestane. Pribila se bliže njegovim
širokim, toplim grudima na kojima skoro da i nije bilo dlaka i zagnjurila glavu
u njegovu podlakticu. Uvek je volela njihovo maženje, a sada ju je to i
ohrabrivalo; možda ne želi da ima seks sa Raselom, ali joj barem njegov dodir
nije odbojan. Li se setila da je Emi prošla kroz to sa Markom, dečkom sa
kojim je bila pre Dankana. Tvrdila je da seks nikada nije bio sjajan, čak ne ni
u početku, ali da su se stvari ravnomerno pogoršavale, uglavnom u Eminom
umu, priznala je, dok nije počela da se trza, zgađena, svaki put kada bi
pokušao da je dodirne. Ta priča je uvek proganjala Li, koja je savršeno
razumela kako je to umaći pred poljupcem svog dečka, ali je upravo zato
nalazila da su ove seanse maženja tako ohrabrujuće. Da nešto nije u redu ona
ne bi želela da leži gola u krevetu sa Raselom, da se grli sa njim i uživa u
njegovom dodiru... zar ne? Ne, to je bio jasan pokazatelj da je sve kao što
treba da bude. Koja žena povremeno nije imala promene u seksualnoj želji?
Sudeći prema članku koji je pročitala u Harpers bazaru u salonu za nokte
prošle nedelje, ženin libido je tanana stvar, pod uticajem stresa, šema
spavanja, hormona i još otprilike milion drugih faktora koje nije mogla
kontrolisati. Bazar se kleo da se, uz malo vremena i mnogo strpljenja (koje je
Rasel u poslednje pokazivao u izobilju) većina žena vraća u normalu. Ona će
samo čekati da se to desi.
"Pa, kakav je?" upitao je Rasel. "Da li je zaista lud kao što svi smatraju?" Li
se pitala kada je Rasel potražio Džesija na Guglu. "Kako to misliš? Deluje...
Ne znam, kao autor. Svi su oni blesavi."
Rasel se prevrnuo na leđa i prekrio oči rukom kako bi blokirao rano jutarnje
sunce koje se probijalo kroz ivice zastora na prozorima. "Da, ali on je prodao
pet miliona primeraka i bio nominovan za Nobelovu nagradu, a onda je nestao.
Na deset godina. Da li je zaista u pitanju bio problem sa drogom? Ili je samo
puko?"
 "Nemam pojma. Imali smo samo jedan ručak; nije mi se baš poveravao." Li
je pokušala da svoju razdraženost drži podalje od svog glasa, ali to nije bilo
lako. "Čuj, ni ja baš ne umirem od želje da idem tamo."
Što je bilo istina. Definitivno je bilo stvari koje bi radije radila tokom dva
dana koje provodi van kancelarije, od vožnje do Hemptona dva dana pre
vikenda Dana rada, koji je bio najzauzetiji dan u godini, da bi udovoljila
razmaženom autoru koji ne samo da je odbijao da dođe u grad, već je i otkazao
njihova prethodna dva sastanka.
"Znam, srce. Samo nemoj da mu dozvoliš da te maltretira, važi? Možda on
misli da je neka faca, ali si i dalje ti njegov urednik. Ti si glavna, tako?"
"Tako je", rekla je automatski, iako je u stvari mislila koliko ju je grizlo
kada je Rasel zvučao toliko nalik njenom ocu. Gospodin Ejsner je rekao te iste
reči veče pre toga, u onome što je trebalo da bude bodrenje pre utakmice, ali
je Li delovalo kao snishodljivo predavanje od besprekornog profesionalca
detinjastom amateru.
Rasel je poljubio u čelo, navukao bokserice i odšetao do kupatila. Nakon
što je uključio tuš na najvrelije, krenuo je ka kuhinji zatvarajući vrata kupatila
za sobom. Tamo bi sačekao da kupatilo postane vrelo i zapareno - baš onako
kako je on voleo - dok je pravio svoj svakodnevni moćni doručak: proteinski
šejk od soje, bezmasni jogurt i kajgana od tri belanca. Ovaj ritual je iritirao Li
više nego što se moglo opisati. Šta sa svom tom protraćenom vodom? Pitala
ga je iznova i iznova, ah on je odgovarao da je voda uključena u mesečnu
nadoknadu za održavanje koju je plaćala, tako da to nije naročito važno. To je
bila samo jedna od stvari u vezi sa njim koja joj je bila potpuno izluđujuća.
Razumela je zašto mora da nosi kompletnu scensku šminku jednom nedeljno
kada je snimao emisiju, ali se gnušala da ga posmatra kako je skida. Koristio
je njen skidač šminke i vatu i tako je delikatno brisao ispod očiju i oko nosa i,
mada nije mogla tačno da kaže zašto, to joj je bilo odvratno. Ne toliko
odvratno kao kada bi zaboravio da je skine pa bi ona završila sa jastučnicama
umrljanim podlogom za muškarce, ali ipak - čitava ta stvar je bila grozna.
Grdila je sebe što je tako kruta i netolerantna i duboko i opuštajuće je
udahnula. Bio je četvrtak, sunčano jutro i tek devet sati, a ona je već imala
utisak da je budna četrdeset osam sati i da je prošla kroz svetski rat.
Iscrpljena, ali i dalje trepereći od uzbuđenosti niskog nivoa, Li se izvukla iz
kreveta i zagnjurila u zapareno kupatilo.
Uspela je da nabaci kapri pantalonice i da sve spakuje pre nego što je Rasel
završio svoje tuširanje, tako da mu je oduvala poljubac kroz vrata kupatila i
brzo otišla. Odvukla je svoj mali kofer do Herca u Trinaestoj ulici i, nakon što
je prihvatila sve ponuđeno osiguranje - bolje da bude sigurna nego da se
pokaje! - Li je zgrabila veliku ledenu kafu sa mlekom iz Džoa, ubacila dve
nikorete žvake u usta i uklizala na vozačko sedište svog crvenog ford fokusa.
Put je trajao kraće nego što je planirala; za manje od dva sata ona je skretala
na parking restorana po imenu Estija. Izgledao je kao mala daščana koliba, baš
kao što ga je Džesi opisao i ona je ušla unutra da ode u WC i da sruči još
jednu kafu pre nego što ga nazove.
Javio se na četvrto zvono, baš kada se spremala da spusti slušalicu.
"Džesi? Li je. Ja sam u Estiji."
"Već? Nisam te očekivao do poslepodneva."
Osetila je kako joj pritisak skače još više. "Pa, nisam sigurna zašto, uzevši u
obzir da smo baš juče razgovarali i ja sam ti rekla da ću doći između dvanaest
i pola jedan."
On se nasmejao. Glas mu je zvučao kao da se tek probudio. "Da, ali ko
ikada dolazi na vreme? Kada kažem podne, zapravo mislim tri."
"Oh, stvarno?" rekla je odsečno. "Zato što kada kažem podne, ja zapravo
mislim podne."
Ponovo se nasmejao. "Jasno mi je," rekao je. "Samo ću da se obučem i
odmah stižem. Popij kafu, probaj da se opustiš. Odmah ćemo se baciti na
posao, obećavam."
Naručila je još jednu šolju i prelistala odeljak dnevnih novina o stilu, koje
je neko ostavio na stolu. Kako su neki ljudi bili drski! Setila se šta je Rasel
rekao ranije tog jutra i iako ju je to tada nerviralo do ludila, znala je da je u
pravu: To što je Džesi napisao nekoliko uspešnih knjiga, nije mu davalo pravo
da se tako ponaša prema svom uredniku. Istina, on je odabrao nju i sviđalo joj
se to ili ne, drugačije ne bi ni mogla da radi sa njim. Ali, ipak. Mogla je samo
nekoliko puta da se pozabavi time pre nego što je morala da preuzme kontrolu
nad situacijom i počela da se ponaša kao profesionalac, što je Hariju i Džesiju
bilo potrebno da ona bude.
Čula ga je kako ulazi i pre nego što ga je videla, pošto je usredsređeno
zurila u novine pred sobom, praveći se da se sasvim udubila u članak o
četkama od prirodne veprove dlake. Svuda oko nje su mušterije - svi lokalci, a
sudeći po izgledu, nisu bili članovi seta Bilija Džoela - mahale i dovikivale
svoje pozdrave. Jedan matori lik koji je izgledao naročito zapušteno, koji je
nosio radne tregerke sa ušivenim imenom Smit -original, podigao je svoju
šolju i namignuo Džesiju.
"Dobro jutro, gospodine", rekao je Džesi tapšući čoveka po leđima.
"Šefe", rekao je čovek uz klimanje glavom i ljuljanje kafe.
Još važi ono za ponedeljak uveče?"
Čovek ponovo klimnu glavom. "Ponedeljak."
Džesi je išao ka šanku za doručak, pozdravljajući bukvalno svaku osobu
usput, pre nego što je zauzeo prazno mesto pored Li. Iako nije mogla tačno da
kaže zašto, činilo joj se da danas bolje izgleda nego na njihovim prethodnim
sastancima. I dalje ne seksi ili zgodno u uobičajenom smislu. Džesi je opet
izgledao nehajno izgužvan i, koliko god to glupo zvučalo, kul. To je bilo delom
zbog načina oblačenja - usko krojena karo košulja boje vina i Levi’s farmerke,
koje kao da su pravljene za njega, ali je bilo i nešto više od toga, nešto u
načinu na koji se držao. Sve na njemu je vrištalo "bez truda", ali za razliku od
svesne neurednosti devedesetih ili namerno raščupane frizure, Džesijev izgled
je bio sasvim neizveštačen.
Shvatila je da zuri.
"Šta se dešava u ponedeljak?", upitala je brzo; to je bilo prvo što joj je palo
na pamet.
"Nisi u fazonu za uobičajene ljubazne pozdrave, ha?", upitao je Džesi sa
osmehom. "Ni ja. Ponedeljak je veče za poker i sada je Smitov red da bude
domaćin. On Živi u majušnom studiju iznad seoske prodavnice pića, pa je
uredio da se svi nađemo na aerodromu u istočnim Hemptonima - on tamo radi
kao aviomehaničar. Igraćemo u hangaru, čemu se poprilično radujem. Biću
duplo radostan zato što ćemo slaviti kraj leta, a time i kraj Velike invazije
kretena, barem do sledećeg leta."
Li odmahnu glavom. Možda su sve trač kolumne i tabloidi bili u pravu i
možda je Džesi zaista izgubio pamet. Pre nekoliko godina je postavljao
trendove na međunarodnim književnim turnejama, kljukajući se najboljom
hranom, odećom i ženama na svetu, koristeći novostečenu literarnu slavu da
dođe do svake sledeće vrele žurke, a sada se sklonio u ovaj radnički kraj
istočnog Long Ajlenda, igrajući poker u praznim hangarima sa mehaničarima?
Bolje bi mu bilo da nova knjiga bude prokleto dobra, to je sve što je Li znala.
 Kao da joj čita misli, Džesi reče: "Očajnički želiš da počnemo, zar ne?
Samo reci."
»Zaista očajnički želim da počnemo. Ovde sam samo dva dana i jednu noć,
a i dalje nemam pojma na čemu radiš."
On se nasmejao. "Da, ali Henri zna i njemu se sviđa."
"Misliš da mu se sviđa dovoljno za tri miliona dolara,"
"Pa, nisam to baš tako sročio, ali da, pretpostavljam da se može tako reći."
Li je spustila šoljicu kafe i susrela se sa Džesijevim očima. "Ne sumnjam da
će vredeti svakog centa. Samo moram i sama da se uverim."
"Hajdemo, onda." Pružio je novčanicu od deset dolara ženi iza šanka i
poveo je napolje. Zapalio je cigaretu čim su njegove noge dotakle šljunak.
"Ponudio bih i tebe, ali mi nešto govori da nisi pušač"
Nije sačekao da mu odgovori; umesto toga je uskočio u svoj džip.
"Prati me. Kuća je na samo nekoliko minuta odavde, ali ima mnogo krivina i
skretanja."
"Jesi li siguran da ne treba prvo da se prijavim u hotel?", upita Li, uvrćući
svoj repić oko prsta. Odsedala je u istorijskom Američkom hotelu u Seg
Harbor Vilidžu, koji je bio poznat po svojoj čvornovatoj, drvetom obloženoj,
staromodnoj gostoprimljivosti, kao i po svojim mamutskim martinijima.
Džesi se nagnuo kroz prozor. "Možeš da probaš, ali sam ih nazvao na putu
ovamo i oni insistiraju na tome da je prijavljivanje tek od tri. Ja bih vrlo rado
čekao do tada, veruj mi..."
"Ne, ne, hajde da krenemo. Posle podne ću napraviti pauzu da se prijavim, a
onda možemo da se vratimo na posao."
"Vau. Zvuči sjajno. Kao san." Podigao je prozor i ubacio džip u rikverc, a
njegovi zadnji točkovi su bacali prašinu u svoje brazde.
Li je požurila u iznajmljena kola i izvezla se za njim. Skrenuo je levo na Seg
roud i provezao se kroz selo i pored hotela, na šta je ukazao Li mahanjem u
retrovizoru. Glavna ulica bila je apsolutno preslatka. Tamo je bilo starinskih
butika, porodičnih restorana i lokalnih marketa zdrave hrane, povremeno
isprekidanih umetničkim galerijama i prodavnicama vina. Roditelji su vukli
decu i povrće u crvenim prikolicama. Pešaci su imali prednost. Činilo se da se
ljudi osmehuju bez razloga. Svako je imao psa.
 Li je bila iznenađena što vidi da je selo zaista toliko šarmantno kao što je
Džesi tvrdio. Njena sećanja na Hemptone su bila iz ranih dvadesetih kada su
ona, Adrijana, Emi i još šest ili sedam devojaka koje su poznavale iz grada,
zajedno iznajmile kuću. Nije bio potpuni pakao kao u kućama za pedeset i više
ljudi, ali je uvek bilo mnogo devojaka koje su brbljale i njihovih tipova koji su
voleli lude žurke, a čitavo njihovo iskustvo u Hemptonima se odvijalo u
trouglu između bazena u dvorištu, Starbaksa u istočnim Hemptonima i šačice
klubova sa somotskim kanapima. Kakva bi bita ta tri leta tokom kojih se Li
pretvarala da uživa, sa neprospavanim noćima, haotičnim smeštajem i
neprestanom navalom ljudi danju i noću - da je znala da je ovaj mah,
pastoralni gradić odmah iza ugla? Priznala je da ne bi bilo mnogo drugačije i,
ako ništa drugo, upravo su tokom tih leta Li, Adrijana i Emi cementirale svoje
prijateljstvo. Da bude preciznija, te prve godine nakon diplomiranja su bile
ključne za utvrđivanje toga koji će prijatelji sa fakulteta izbledeti u zaborav, a
koji će se zadržati na duge staze. Svi ti vikendi koje su provele zbijene na
jednom kraju bazena, praveći strategije, analizirajući i secirajući svaku osobu
i vezu na koju su nailazile... pa, to je bio jedini spasonosni blagoslov tokom tih
leta.
Provezli su se kroz grad i otišli ka zalivu, na čijem čelu je bila luka, onda
preko mosta i plovnog dela, a zatim nazad na zavojite puteve kroz drvorede.
Putić ka Džesijevoj kući je bio oko pola milje dug i neasfaltiran, a zraci svetla
koji su se probijali kroz drveće činili su ga eteričnim. Dok su se vozili dalje,
Li je pored puta uočila nešto što je ličilo na gostinsku kuću. To je bila mala
bela koliba sa plavim šalonima i malim šarmantnim tremom za ljuljanje i
čitanje. Još pet stotina jardi iza nje je bio dobro opremljen - i sasvim nov -
deo za igranje dece na otvorenom. I nije bio jedan od onih jarko obojenih
Fišer-Prajsovih parkića; umesto toga, skoro da se činilo da je ručno tesan od
raskošnog mahagonija i uključivao je zid za planinarenje, kućicu na drvetu,
kupolu sa nadstrešnicom, bazen sa peskom, dečji sto za piknik i dva tobogana.
To je na trenutak ostavilo Li bez daha. Znala je da Džesi ima ženu (mada je Li
stekla utisak da ona nije u Hemptonima), ali ga nikada, nikada, nije zamišljala
kao oca. Naravno, to je imalo smisla - skoro da bi bilo čudno da nije tako, ali
je nešto u vezi sa viđenjem dokaza toga učinilo da se oseti nejasno iziritirano i
razočarano.
Set ljuljaški? Za jednog od najvećih ljubitelja žurki kog je Menhetn ikada
video? Uzdahnula je.
 Dok su došli do kuće, njeno srce je počelo da kuca brže, a njen dah je
postajao kraći rečito pokazujući znake anksioznosti. Dolazak u njegovu kuću je
bio ogromna greška, to je bilo neprofesionalno, ponašala se kao idiot, ovo je
njegov lični prostor, nikada nije trebala da pristane na ovo. Ispred nje je Džesi
izašao iz kola i prilazio njenim. Osetila je kako joj po čelu izbija znoj, iako je
napolju bilo prijatno hladnih pedeset pet stepeni i ona je poželela da je
parkirana na svom kauču, čitajući rukopis ili ćaskajući sa Raselom o njegovom
predstojećem intervjuu sa Tonijem Romom. Vredelo bi biti kod kuće čak i ako
bi on hteo da ima seks i da gleda Sportski centar i ako bi susetka od gore
pravila žurku, a svi gosti nosili proteze za noge. Bila bi bilo gde osim upravo
ovde, upravo sada.
Džesi je otvorio Liina kola i poveo je niz stazu do trema, koji je bio
prostran i ukrašen samo ljuljaškom za dvoje i mrežom za ležanje. Pored
ljuljaške je bila prazna boca kjantija i jedna korišćena vinska čaša.
"Jesu li tvoja deca ovde? Volela bih da ih upoznam", lagala je Li. Džesi je
gledao po tremu, na trenutak delujući zbunjeno, a onda se znalački osmehnuo,
kao da je mogao da joj čita misli. "Oh, misliš na igralište? To je za moje
nećake - ne za moju decu."
Nešto je u načinu na koji je to rekao zvučalo konačno; iako joj nije bilo
stalo kakvo god da mišljenje ima - i uprkos tome što je bila svesna da je to
nepristojno i previše lično, nastavila je da ispituje. "Da li to znači da nemaš
decu, ili da ih nikada ne želiš?"
On se nasmejao i odmahnuo glavom dok je otvarao prednja vrata. "Isuse
Hriste, ne znam zašto sam toliko iznenađen što kažeš sve što misliš; upravo
zato sam insistirao da radim sa tobom. Ali ipak..."
Sam si to tražio, pomislila je Li. "Pa? Želiš li ih?"
"Ne, Majko, ne želim decu. Ne sada i ne nikada."
Li je podigla ruke praveći se da se brani.. "Vau. Igraš na kartu mame.
Izgleda da sam potrefila živac."
Džesi je pokušao da potisne osmeh, ali ga je Li sve jedno spazila. "Nisam ja
kriv što zvučiš baš kao ona. Je l’ ima još nešto što želiš da znaš? Njene
omiljene teme su kako jedem, kako spavam i kada ću joj podariti unuka."
"Dobro, završili smo sa pitanjima o deci. Dakle... kako jedeš i spavaš?"
Široko se osmehnula i osetila je kako njena anksioznost iščezava. Zaboravila
je koliko je zabavno šaliti se sa njim.
 Sa rukom na kvaki, pogledao ju je preko ramena. Oči su mu bile krvave, a
lice neobrijano i bledo. Čak mu je i kosa izgledala nekako mlitavo - ne baš
prljavo ili masno, već samo bezvoljno. Zauzeo je karikiranu manekensku pozu
- kuk izbačen a usne napućene. "Ti meni reci. Šta misliš, kako jedem i
spavam?"
"Nikako", rekla je Li ne oklevajući ni trenutka.
Džesi se nasmejao i gurnuo vrata. "Dobro došla u moje skromno
prebivalište. "
Li pogleda naokolo. Svideo joj se škripavi pod, ogroman, poprilično
istrošeni seoski sto i štrikani prekrivač nehajno bačen preko sofe i, iako se već
zaljubila u čitavu kuću sudeći prema ovoj sobi, glasno je uzdahnula zbog
efekta i rekla: "Džesi, Džesi, Džesi... Da li si zaista sve što si zaradio potrošio
na kokain i kurve, kao što tvrde tabloidi?"
On je odmahnuo glavom. "Zapravo, na kokain, piće, i kurve. Voleo bih da
odvojimo činjenice od izmišljotina, moliću lepo."
Li klimnu glavom. "Ispravljam se."
"U redu onda, hajde da počnemo. Uglavnom radim iza, u dnevnoj sobi,
stoga, zašto se ti ne bi raskomotila ovde dok ja donesem piće." Otvorio je
frižider i postrance se sagnuo da pogleda unutra. "Da vidimo, imam pivo, neko
loše belo vino, neki ne tako loš roze i bladi meri miks. Mislim da je malo rano
za crveno, zar ne?"
"Mislim da je malo rano za bilo šta od toga. Uzeću dijet kolu."
Džesi je pucnuo prstima i izvukao do pola punu bocu ketela iz zamrzivača.
"Odličan izbor. Jedan bladi meri stiže."
Već je znala da nema svrhe da se svađa sa njim, a osim toga, on je izgledao
kao da mu je potrebno piće kako bi ublažio mamurluk od sinoć. Li se nejasno
sećala kako je to. Onda, u godinama posle koledža koje je provela u gradu,
kada joj je njeno telo dozvoljavalo da pije do tri, a da ipak bude na poslu u
devet, povremeno bi uzela nekoliko gutljaja vina uz doručak kako bi ublažila
bol. Sećala se svih noći sa Emi i Adrijanom kada su skitale po gradu, od hepi-
aura do rođendanske žurke i kada je previše pila, previše pušila i ljubila
previše bezimenih tipova bez lica. Bože... činilo se kao da je od onda prošla
večnost... sedam - osam godina se činilo kao čitav život. Sada štikle nikada
nisu bile toliko visoke (kako je ikada nosila nešto tako neudobno?), a prepuni
barovi su ustupili mesto civilizovanijim restoranima (hvala bogu) i nije mogla
da se seti kada je poslednji put ostala budna celu noć, a da to nije bilo zbog
posla ili nesanice. Ali, podsetila je Li sebe, neke od tih srećnih uspomena su
morale biti prepravljena istorija. Kako je moguće da ne budu? Tada nije bilo
prestižnog posla, nije bilo svog ličnog stana sa kojim može da radi šta hoće i
definitivno nije bilo verenika koji je lud za njom.
Li je šetala kroz dnevnu sobu osvetljenu mnoštvom lampi na plafonu i
otvorila je klizeća staklena vrata da bi otkrila jedan od najlepših otvorenih
prostora koje je ikada videla. To nije toliko bilo dvorište koliko oaza usred
šume. Ogromni javorovi i hrastovi su zatvarali prostor koji je bio pokriven
pozivajućom, mada ne i preterano izmanikiranom, zelenom travom. Pored
malenog bazena - toliko malog da je možda služio samo da se čovek rashladi
ili kao džakuzi, bile su dve ležaljke, sto i stolice i činilo se da se utapa u
pozadinu, dozvoljavajući da se pažnja usredsredi na pravi ukras: malo,
savršeno jezerce, možda dvadeset sa trideset stopa, sa plutajućim sunčanim
dokom sa jastučićima i najjednostavnijim drvenim čamcem privezanim za
obalu. Iza jezerca, na samoj ivici imanja, ušuškan ispod zbijenih lisnatih
stabala, bio je poljski krevet u balinežanskom stilu, od one vrste na koju je
lako moglo da stane dvoje ljudi i da se skloni pod krov koji se oslanjao na
četiri direka. Li, koja se jedva suzdržala da ne ode do kreveta i sruči se, pitala
se kako je Džesi, na tako prelepom i opuštajućem mestu ikada uspevao bilo šta
da uradi.
"Nije loše, ha?", upitao je on stajući na kameni deo dvorišta i pružajući joj
bladi meri kompletiran sa stabljikom celera i limetom.
»Moj bože, ovo mesto ne izgledaj nešto naročito spolja, ni iznutra, zapravo,
ali ovo... ovo je prelepo."
"Hvala. Valjda."
"Ne, ozbiljno, da li si razmišljao da fotografišeš ovo? Skroz mogu da ga
zamislim u jednom od onih magazina, kako se zovu? Dvel. Savršeno je za
Dvel."
Prošao je prstima kroz kosu i nategnuo iz flaše badvajzera. "Ne verujem
"Ne, stvarno, mislim da bi moglo da bude..."
"Bez reportera i fotografa u mom domu, ikada "
"Čujem te", složila se Li, mada nije mogla da se ne seti rasporeda u
Raselovom stanu koji je videla u Elle Decoru, još pre nego što su se upoznali.
To je bilo uključeno u članak o najboljim samačkim gajbama u gradu i
prikazivalo je Raselovo potkrovlje na Tribeki22 kao njegov najbolji deo. Tada
se Li zagledala u slike kuhinje, koja je delovala dovoljno industrijski da služi
kao hala za ketering, u krevet sa platformom od afričkog ružinog drveta, koji je
bio toliko nizak da je mogao biti i dušek na podu, i u kupatilo koje je izgledalo
kao da je izvučeno direktno iz hotela V i posađeno nasred njegovog stana.
Čitala je da taj stan ima dve hiljade i dvesta kvadratnih stopa potpuno
otvorenog prostora, ogromne prozore i parket prelakiran crnom bojom, ali Li
ga nije videla sve do njihovog trećeg sastanka. Od tada je tamo provodila što
je moguće manje vremena; sav taj čelik i crni lak i oštri uglovi su je činili još
nervoznijom nego inače.
Džesi je seo za sto i pokretom pokazao Li da sedne nasuprot njega. Nakon
još jednog laganog, namernog gutljaja piva, duboko je udahnuo, otkopčao
dronjavu poštarsku torbu od grubog platna i izvadio svežanj papira veličine
telefonskog imenika iz sredine. Pokazao ih je Li sa obe ruke, onako kako bi
konobar Azijat pružio račun ili vizitkartu. "Budi nežna", tiho je rekao.
"Mislila sam da želiš iskrenost, a ne nežnost?" Uzela je rukopis i postavila
ga ispred sebe, na trenutak nesigurna kako da odoli da ga ne pocepa, "Niko
nije otvoren sa mnom, ja sam samo mažen i povlađuje mi se, a samo hoću
urednika koji će mi reći kako stvari stoje", imitirala je govor koji je
odrecitovao na njihovom prvom sastanku u Henrijevoj kancelariji.
Džesi je upalio cigaretu i rekao. "To je bilo samo foliranje. Gomila gluposti.
Ja sam samo beba koja jedva da može da podnese malo konstruktivnog
kriticizma, a kamoli pravo šibanje."
Li pritisnu dlanove o sto i osmehnu se. "Pa, to tebe, Džesija Čepmena, čini
potpuno istim kao i bilo kog drugog autora kog poznajem. Još nisam imala
nijednog sa kompleksom Boga, ali iznurujući manjak samopouzdanja u
kombinaciji sa neprestanom sumnjom u sebe i samokažnjavanjem? Sa tim
mogu da izađem na kraj."
Džesi je podigao cigaretu pokazujući joj da stane. "Vau, nemojmo se
zanositi. To je", pokazao je na rukopis, "najbolji doprinos književnosti ove
godine, ako ne i ove decenije - u to sam siguran. Samo sam tražio malo
osećajnosti u malo verovatnom slučaju da naiđeš na pasus ili dva koji nisu po
tvom ukusu."
"Ah, da, naravno. Pasus ili dva. Sigurna sam da neće biti ni toliko." Li
klimnu glavom praveći se da je ozbiljna.
 "Odlično. Drago mi je da smo na istoj strani." Zastao je i piljio u nju, a onda
je rekao: "Dakle?"
"Dakle šta?"
"Zar nećeš da ga pročitaš?"
"Hoću čim me ostaviš nasamo."
Džesijeve oči su se raširite. "Nasamo? Nisam znao da je to standardna
procedura."
Li se nasmejala. "Znaš, kao i ja, da ništa u vezi sa ovim nije standardna
procedura."
Džesi je odglumio nevini pogled. "Nemam pojma o čemu pričaš,"
"Standardna procedura bi bila da moj šef uređuje tvoju knjigu, a ne ja.
Standardna procedura bi bila da ja pročitam tvoj rukopis ili barem skicu i
neko poglavlje kao primer - pre nego što bih vozila dva i po sata da se nađem
sa tobom. Standardna procedura bi..."
Džesi je podigao ruke kao da se štiti od navale. "Smorio sam se", objavio
je. "Viči ako ti nešto treba. Ja idem gore da odremam." Ne rekavši više ni reč,
nestao je u kući.
Prošao je trenutak ili dva pre nego što je Li shvatila da joj se nokti
ukopavaju u dlanove. Da li se trudio da je povredi ili je to od njega dolazilo
prirodno? Da li se šalio kada je rekao da je preosetljiv na kriticizam, ili kada
je rekao da misli da je ova knjiga, o čemu god da je, stvarno drugi Dolazak, ili
je sve to bila samo fasada? Znao je da bude tako šarmantan, buntovan i
duhovit, a onda - bam! - prekidač bi škljocnuo i on bi se ponovo pretvorio u
nadmenog kretena za koga su ga svi smatrali.
Pogledala je na sat i videla da ima još sat vremena pre nego što može da se
prijavi u hotel, tako da je počela da čita uz gutljaj bladi merija i čežnjiv
pogled prema paklici cigareta koju je Džesi ostavio za sobom. Roman je
počinjao u Klubu stranih korespondenata u Pnom Penu i uključivao je
raseljenog američkog naratora koji je mnogo pio i koji se Li činio vrlo
poznatim. Ne poznat kao plagijat, već je delovao malo izanđalo: na um su joj
pali Kraj afere, Sport i razonoda i Dela vere. Samo za sebe, to je nije mnogo
zabrinjavalo - bilo je lako promeniti ga - ali kako je čitala narednih nekoliko
strana, a zatim strane nakon toga, njena zabrinutost je porasla. Sama priča - o
klincu od dvadeset i nešto koji slučajno postaje bestseler pisac sa svojom
prvom knjigom, vezivala je na predivno voajeristički način; što nije bilo
iznenađujuće, budući da je autor imao iskustvo iz prve ruke. Brinulo ju je samo
pisanje; bilo je ravno, neoriginalno, povremeno je čak i gušilo. Uopšte nije
ličilo na Džesija. Duboko je udahnula i podsetila sebe da je moglo biti i
mnogo gore. Da je i sama priča bila katastrofa, ne bi znala odakle da počne.
Kada se Džesi dogegao sat vremena kasnije, mutnih očiju, ali sa flašom
vode umesto piva, Li je počela da shvata koliko je van svoje lige bila. Kako
bi, zaboga, ona, Li Ejsner, mlađi urednik i do skoro devica što se tiče
uređivanja autora bestselera, trebalo da kaže jednom od književno i
komercijalno najuspešnijih autora svoje generacije da se, u svojoj trenutnoj
inkarnaciji, njegov najnoviji rad neće popeti na liste bestselera dok ga on
dobrano ne prepravi? Bilo joj je jasno da je odgovor jednostavan: neće to
uraditi.
Džesi je upalio cigaretu i gurnuo paklicu preko stola ka njoj. "Živi malo.
Gledaš u njih ceo dan."
"Zaista?"
Klimnuo je glavom.
I tako ga je poslušala. Ne razmišljajući ni na trenutak, dok joj je kroz glavu
proletela samo pomisao koliko bi Rasel bio razočaran kada bi znao, izvukla je
cigaretu iz pakle, stavila je između usana i željno se nagnula prema šibici koju
je Džesi upalio. Bila je iznenađena što joj je prvo uvlačenje peklo pluća i
imalo tako oštar ukus, ali drugo i treće su prošli mnogo lakše.
"Čitava godina ode niz slivnik", rekla je žalostivo pre nego što je ponovo
udahnula.
Džesi slegnu ramenima. "Ne deluješ mi kao neko ko preteruje u piću,
drogama, hrani ili... u bilo čemu, zapravo. Ako će te povremeno pušenje
cigarete učiniti srećnom, zašto samo ne bi uživala u tome?"
"Kada bih mogla da pušim samo po neku tu i tamo, uživala bih", rekla je Li.
"Problem je u tome što popušim jednu i deset minuta kasnije ubijam paklu."
"Ah, znači gđica Sabrana ipak ima slabost", osmehnuo se Džesi.
"Odlično. Drago mi je što te moja borba sa zavisnošću zabavlja."
"Nije mi toliko zabavno koliko mi te čini dražom." Zastao je i kao da se na
trenutak zamislio. "Ali, da, pretpostavljam da je i zabavno."
"Hvala."
 Džesi je pokretom pokazao ka rukopisu i rekao, "Imaš li neko mišljenje do
sada, ili nije standardna procedura da raspravljaš o romanu dok ne dovršiš
čitanje?" uzeo je gutljaj iz flaše vode.
Pošto joj je laknulo zato što joj je on dao izgovor kada ga ona sama nije još
smislila, Li neodređeno reče: "Pročitala sam tek sedamdeset strana, tako da
bih sačekala dok ne dovršim." Nakašljala se.
Džesi je zurio u nju sa takvim intenzitetom da joj je bilo neprijatno. Činilo
se da proučava njeno lice kako bi otkrio neke nagoveštaje, a nakon skoro
čitavog minuta, mogla je da oseti kako rumeni. On i dalje nije progovarao.
"Pa, verovatno bi trebalo da se prijavim u hotel", rekla je Li, spuštajući
cigaretu u improvizovanu pepeljaru koju je Džesi napravio od svoje flaše
poland springa.
"Da."
"Treba li da dođem ovde nakon toga, ili bi više voleo da se nađemo negde
drugde? U predvorju hotela? U kafiću? Kako ti zvuči četiri, pola pet?"
Napetost je bila tako opipljiva da ju je to rastrojavalo i morala je da se
opomene da prestane da priča.
"Vrati se ovde, ali tek kada završiš čitanje rukopisa."
Li se nasmejala, ali je ubrzo videla da se Džesi ne šali. "Trebaće mi barem
još pet, šest sati da ga celog pročitam. Mogli bismo makar da počnemo da
pričamo o tajmingu. Kada je Li shvatila da zvuči kao da traži njegovu dozvolu,
prizvala je svoj najautoritativniji glas i rekla: "Henri je vrlo jasno istakao da
se oko roka ne može pregovarati."
"Li, Li, Li", rekao je zvučeći nekako razočarano. "O svakom roku se može
pregovarati. Molim te, pročitaj rukopis. Vrati se kad god da završiš. Kao što
možeš da pretpostaviš, ne idem rano na spavanje."
Slegnula je ramenima u malodušnom pokušaju da deluje opušteno i sakupila
stvari. "Ako hoćeš da budeš budan u sitne sate, meni ne smeta."
On je zapalio još jednu cigaretu i zavalio se u svoju stolicu. "Nemoj se
ljutiti na mene, Li. Trebaće nam malo vremena da pronađemo proces koji nam
odgovara, Budi strpljiva."
Li frknu i bez razmišljanja reče: ""Da pronađemo proces koji nam
odgovara?"
"Da budem strpljiva?" Šta, jesi li to naučio u jednom od svojih ašrama, na
odvikavanju? Čekaj, da li se ti još skidaš?"
Na trenutak je delovao kao da je dobio šamar, ali se brzo oporavio i iscerio.
"Drago mi je da čujem da si bar mene pročitala", rekao je uz zadimljeni izdah.
"Izvini, nisam mislila da..."
"Molim te Li, kreni sada." Mahnuo je cigaretom ka vratima. "Nisam imao
urednika već više od devet godina, zato mi oprosti ako sam isprva malo
nevešt, hoćeš li?"
Li klimnu glavom.
"Odlično. Radujem se što ćemo se videti kasnije. Nema potrebe da prvo
zoveš; samo dođi kad god. Srećno ti čitanje."
Dok je upravljala svojim iznajmljenim kolima po neasfaltiranom prilaznom
putu Džesijeve kuće, Li je shvatila da nije imala pojma da li je njihov prvi
susret bio pristojna odskočna daska ili neublažena katastrofa. Ali je
podozrevala, sa osećajem u stomaku kao da tone, da je verovatno bio ovo
drugo.
 RAČUNAJ KAO DA JE IZ JUŽNE AMERIKE

Emi je izvadila pleh iz rerne i prstima pažljivo prevrnula svaki tost od pita-
hleba, naizmenično oduševljena njihovom hrskavošću i iznervirana što nije
mogla da ih napravi više u pravoj rerni. Njene drugarice su joj dolazile u
posetu, što su radile dva puta godišnje i, umesto da im smućka gozbu
(verovatno italijansku kuhinju, dobre školjke uz savršene al dente testenine),
ona je pekla tost od pita-hleba u rerni za tostiranje, koja je zauzimala čitav
njen "radni deo" i gnječila je sočivo u činiji na krilu. Emi se uvek tešila mišlju
da će ona i Dankan jednog dana imati nov, zajednički stan, stan sa ogromnim,
vikinškim šporetom, frižiderom koji hladi i ispod nule i kredence napunjene
pravim posuđem od rostfraja, ali taj san je nestao sa njim.
Jedva da je mogla da poveruje da su raskinuli pre punih pet meseci. Još je
čudnije bilo kako su oni - ili, ako bi bila potpuno iskrena, kako je Dankan -
prekinuo svald kontakt. Iako Emi to nije rekla Izi ili devojkama, prilično
redovno ga je zvala u prvih nekoliko meseci i čak se pojavljivala u njegovom
stanu, barem dok nije promenio brave. Nakon tog poniženja uspela je da se
smiri i do sredine leta, skoro je sasvim prestala da ga zove, izuzev jedne male
omaške nakon pariškog Polovog odbijanja. Oh, a jeste poslala i onaj mejl.
Bilo je ponižavajuće, ali se Emi uveravala da se takve stvari dešavaju. Nije
nameravala da mu piše, ali se vratila kući jedne večeri, baš pre nego što je
otišla za Floridu, blago pripita od poslovnog probanja vina i sela za kompjuter
da malo surfuje pre nego što ode na spavanje. Setivši se da je trideseti
rođendan njene prijateljice Poli, otvorila je mejl i ukucala slovo P u polje za
adresu i naravno, pojavilo se Dankanovo ime (ubeležila ga je u adresar kao
"Pile"). Razmislila je o tome samo na trenutak pre nego što je jurnula napred i
sastavila lažni mejl Polu, tipu koga je upoznala u Kostesu, koji ju je ladno
odbio i čiji mejl, naravno, nije imala.
Ćao dušo,
 Drago mi je da čujem da se tako lepo provodiš u Sen Tropeu, iako mi
nedostaješ ovde. Na poslu mi je ludnica, ali pretpostavljam da je to
očekivano sa poslom koji zahteva da se toliko putuje. Samo mi je tako
teško što nisam sa tobom! Mnogo ti hvala na predivnom, malom,
francuskom negližeu koji si mi poslao. Tako je čipkast, i lep, i S-E-K S-
I. JEDVA ČEKAM da ga obučem za tebe. Još samo nedelju dana pre
nego što ti se pridružim tamo...
Poljubac, E

Kliknula je na "send" i osetila navalu uzbuđenja kada je videla Dankanovo

ime u polju za adresu: ako to ne izmami odgovor, ništa neće. Trebalo mu je
čitava dva dana da odgovori, a čak je i onda odgovor bio razočaravajući.
Odgovorio je samo: "Mislim da si greškom poslala ovo pogrešnoj osobi" i
potpisao se smajlijem. Emotikon! Bilo je previše uvredljivo za reči, i odmah
je zažalila zbog čitave te stvari. Nije bilo ljubomornih pitanja o Eminom
tajnom ljubavniku, bez pomena njenog novog posla, čak ni nastrani komentar o
njenoj seksi spavaćici ili (navodnom) putovanju na jug Francuske. To je bila
poslednja kap. Prošlo je skoro dva meseca od te ponižavajuće
korespondencije a Emi ga nije nijednom kontaktirala. Još važnije je bilo to što,
bila je srećna da primeti, nije ni pomislila na njega tokom dve nedelje nakon
što je imala vreli, neobavezni seks sa Džordžom. Što je očigledno značilo
samo jedno: trebalo joj je više vrelog, neobaveznog seksa.
Njen interfon je zazvonio tačno u osam i Emi se pripremila za Otisovo
neizbežno gakanje. Naravno, on se stresao da bi se razbudio i zakreštao je:
"Ko je? Uđite! Ko je? Uđite!"
Ona je uzdahnula, nazula japanke i krenula ka stepeništu. Mehanizam koji joj
je omogućavao da pušta ljude unutra je bio pokvaren a, iako je zgrada imala
lift iz otprilike 1925, bilo je potrebno da provede samo jedno poslepodne
zaglavljena u njemu da bi se ubedila da su stepenice mnogo bolja opcija.
Cenila je to što su se Li i Adrijana trudile da dođu u njen stan otprilike dva
puta godišnje, naročito uzevši u obzir da su obe živele u istoj zgradi i da su
njihovi stanovi bili znatno udobniji od njenog, ali bi samo završila svesna
veličine svog studija i osećajući krivicu što je prisilila sve na penjanje uz pet
spratova, nakon kog su morale da sede na podu i da čitavo veče podnose
uvrede odvratnog papagaja.
"Ćao!", veselo je rekla, zaboravljajući na svoju rezervisanost kada je
otvorila vrata zgrade i videla devojke kako sede na njenom stepeništu. Vazduh
je bio topao za oktobar, ali je bio ispunjen dimom. "Ho! Šta ja to vidim?"
Adrijana gurnu laktom Emin bok i osmehujući se pokaza na Li. "Provali
ovo."
Nije bilo sumnje, Lije gazila pikavac dok je izduvavala poslednji dim.
"Li! Šta se desilo? Tako ti je dobro išlo!" uzviknu Emi.
"Naglasak je na išlo."
"Šta se dogodilo?"
"Dogodio se Džesi Čepmen", otpevala je Adrijana sa očiglednim
zadovoljstvom.
Devojke su počele mučno penjanje jedna za drugom.
Emi se okrenula i pogledala u svoje prijateljice. "Zašto je tvoj povratak na
staro krivica Džesija Čepmena?"
Li melodramatično uzdahnu. "Uvek sam sumnjala da vas dve ne slušate ni
reč onoga što pričam."
"Oh, prestani da dramiš", rekla je Adrijana. "Slušamo svaku tvoju
melodramu u stilu Čiken litla23 na temu posla. Samo imamo sreće što je Džesi
Čepmen, sasvim slučajno malo zanimljiviji od tvojih uobičajenih ludih
autora."
"Čekaj! Vratimo se na desio se Džesi Čepmen. Šta to znači?", viknula je
Emi. Konačno su došle do njenog stana; Emi je bilo drago da vidi da se ona,
iako su njene prijateljice dahtale i borile se za vazduh, osećala savršeno
dobro.
"Ništa se nije desilo. Ti činiš da zvuči kao da se dešava nešto skandalozno,
što, uveravam te, nije slučaj. Samo su mi pune ruke posla sa njim."
Adrijana se isceri. "Kladim se da je tako."
Emi je pokazala devojkama da uzmu po jastuče i počela je da sipa crveno
vino koje je otvorila pre nego što su došle. "Kad smo već kod seksa sa
strancima..."
Adrijana zaskiča tako glasno da je i Otis započeo svoju seriju vrisaka i
graktanja, a Li pokrila uši rukama.
"Emi! Nisi valjda!" uzviknu Adrijana.
 "Oh, ali jesam." Bio je tako dobar osećaj izreći te reči, gledati reakcije na
licima njenih prijateljica. Između njihovih putovanja u Hemptone i Los
Anđeles, čitav septembar je nestao ne pruživši joj šansu da im ispriča licem u
lice, ali Emi je bilo drago što je čekala do sada.
"Neeeeee" otegnu Li, podižući pogled sa svoje čaše vina delujući krajnje
šokirano.
"Daaaaa" otpeva Emi likujući.
"Debeljuco! Debeljuco! Debela devojka!" kreštao je Otis. Adrijana lupi o
kavez nadlanicom, koju je Otis odmah pokušao da ugrize.
"Sve nam ispričaj! Ko je on? Gde? Kada? Kako? Da li je bilo dobro? Da li
je on budući otac tvoje dece?"
Emi se sručila na pod uživajući u pažnji.
"Zove se Džordž. On je student prava u Majamiju. Očigledno, upoznala sam
ga kada sam bila u poseti Izi i Kevin u. I to se samo, nekako desilo", rekla je
Emi, zureći u ruke.
Adrijana je razdragano odgurnula Emino rame. "Ma lažeš nas. Zar ne misliš
tako, Li?"
"Mislim da je zaista počinila to delo", pažljivo je rekla Li, "ali nešto se ne
slaže. Mislim da ne dobijamo pravu priču."
"Ti si zaljubljena, zar ne?", upita Li, naginjući se napred. "To je to. Do ušiju
si zaljubljena u ovog tipa i već ga zamišljaš kao svog muža."
Adrijana klimnu glavom pokazujući da se slaže sa Li. "Sto posto. Advokat,
prijatelj tvoje sestre, verovatno najbolji tip na svetu. Pa, drago mi je zbog
tebe, dušo. Nisam iznenađena, moram da kažem, ali mi je drago zbog tebe.
Međutim" Adrijana mahnu kažiprstom, "volela bih da priznamo da sam ja, kao
polovina ozbiljne veze za koju obećavam da će voditi ka veridbi u narednih
šest meseci, zvanično dobila našu opkladu."
"Ja sam svedok", složila se Li. "I istina je. I ja sam srećna što si upoznala
čoveka svojih snova, Emi, ali takmičenje predaješ Adrijani."
Adrijana je podigla sa stočića fasciklu sa menijima hrane za dostavu i
počela da pretura po njima. "Hajde da sada naručimo kako bi hrana stigla na
vreme."
"Sačekajte momenat", rekla je Emi.
 "Sačekajte! Debela devojka! Sačekajte! Debela devojka!", viknuo je Otis.
"Ne znani kako možeš da živiš sa tim gnusnim stvorenjem", frknu Adrijana.
Emi je zgrabila fasciklu a zatim otela daljinski od Li. Isključila je TV i rekla:
"Želela bih vašu nepodeljenu pažnju, moliću lepo."
Li uzdahnu. "Da li si verena? Molim te, nemoj mi reći da se već udaješ za
tog tipa."
Adrijana i Li su prasnule u smeh.
"Hoću da obe znate da sam", Emi podiže prst, "pod jedan, imala potpuno
nasumičan, neobavezan seks sa nekim koga nikada više neću videti."
Zadovoljna što vidi da je zadobila pažnju svojih drugarica, nastavila je. "I
pod dva, svidelo mi se."
Ovo drugo proglašenje je dočekano tišinom, koju je Adrijana prekinula.
"Svidelo ti se?"
Emi klimnu glavom. "A kada vam kažem da je bio nepristojan, onda to i
mislim."
Ni sama Emi nije znala tačno šta je uradila, sve do sledećeg jutra kada je
nehajno pomenula Džordžovo ime sestri.
"Ko?", upitala je Izi, praveći kajganu kod šporeta.
"Tip po imenu Džordž. Sinoć sam otišla do bazena da nazovem Li i on je bio
tamo. Malo smo pričali." Pauza. "Delovao je fino."
"Džordž, Džordž... Ne znam nijednog Džordža", odvrati Izi.
"Možda je nov? Kako god, nije važno." Emi nikada ranije nije prećutala
nešto Izi, ali jednostavno nije mogla da se natera da obelodani ono što se
desilo sa Džordžom u svetlu sestrinog objavljivanja da će imati bebu.
Delovalo je tako... nekako sitno. Neozbiljno.
Kevin je ušetao u kuhinju i sipao sebi šolju kafe. "O kome pričamo?"
"Emi je upoznala jednog od naših suseda sinoć pored bazena. Džordža.
Alija ne mogu da provalim o kome je reč."
Kevin se okrenuo ka Emi i upitao: "Student prava?"
Emi klimnu glavom. "Da, rekao je da studira prava u Majamiju."
"Visok klinac, pristojno izgleda, uvek nosi šorts sa desenom mreže?"
"To je on", složila se Emi.
 "Jorg! Pitam se kada je počeo da se naziva Džordž. Klinac je legenda u
kraju."
Emi je nerviralo nešto u tome što je Kevin stalno ponavljao "klinac" a ni
čitava stvar sa legendom nije zvučala dobro.
"Kako to misliš?" upita Emi, iako u stvari nije želela da zna.
"Samo je tako neverovatan igrač. Bukvalno svako veče druga devojka,
ponekada dve ili tri. Taj tip je sa dvadeset tri godine bio sa više devojaka nego
što će većina tipova imati za ceo život."
Emi se sledila. Njena o'džej čaša zastala je na pola puta između stola i
njenih usta. "Dvadeset tri?"
Izi se pridružila Emi za stolom i delikatno zagrizla parče tosta. "Da, on je
beba. Ali ga devojke obožavaju." Čudno je pogledala Emi. "Zašto? Da li se
nešto desilo?"
Emi se snažno koncentrisala na to da se ne zagrcne i rekla: "Nemoj biti
smešna! Naravno da ne. Znaš ti mene..."
Kevin je iskapio ostatak svoje kafe i vezao patike. "Izi, dušo, koliko god da
je Emi lepa, mislim da se Džordž više fokusira na raspon godina od osamnaest
do dvadeset pet."
Jao.
Emi je ispričala sadržaj ovog razgovora svojim prijateljicama koje su
bukvalno već plakale od smeha dok je ona stigla do kraja priče.
"Ne. Moraš biti ozbiljna!" dahtala je Li, Uhvatila se za stomak i valjala se
po podu.
"Imao je dvadeset tri godine, kerida? Stvarno?"
"Pa, nisam znala! I svakako nisam imala ideju da je njegov hobi da vodi
ljubav pored bazena sa naivnim ženama..."
"Naivnim starijim ženama", dodala je Adrijana.
"Rugajte se koliko hoćete," rekla je Emi dok je bacala peškir preko
Otisovog kaveza. "Ali je to bio najbolji seks u mom staračkom životu."
Li podiže ruku. "Sačekaj trenutak. Mi ovde ne obraćamo pažnju na ključnu
činjenicu. Treba li da pretpostavim da je Jorg Kubanac?"
Emi slegnu ramenima. "Verovatno. U stvari, mislim da je Kevin posle
pomenuo da su članovi njegove porodice bili dobro poznati anti - Kastro
aktivisti."
"Znači..." Li pognu glavu i pruži ruku.
"Znači?", upita Emi zbunjeno.
"Znači da si upravo imala svog prvog stranca!", rekla je Adrijana. "Doduše,
verovatno je rođen u SAD, a čak i da nije, Kuba je u Severnoj Americi. Ali ja,
kao gest dobre volje i ohrabrenja, glasam da se i on računa."
"Ja to potvrđujem. Računaj ga kao Južnu Ameriku. Ali ga obavezno
računaj."
Adrijana se nagnu i uštinu Emi za obraz. "Čestitam, kerida. Jedan gotov -
dvojica, ako računamo Dankana za Severnu Ameriku - i još pet ostaje."
Emi oseti zahlađenje vazduha na pomen Dankanovog imena i mogla se
zakleti da je videla Adrijanu i Li kako razmenjuju poglede, ali je to ignorisala.
Emi je znala da joj nisu verovale da ga je prebolela, a ona je bila sve umornija
od pokušavanja da ih ubedi da jeste, "Da, pa, ja sam od sada izlečena od svoje
zavisnosti od monogamije. I cenim što ste obe bile tu da me ohrabrite na mom
putu ka promiskuitetu."
Devojke se kucnuše čašama. Emi je telefonom naručila ono što i inače
naručuju u suši baru (tri miso supe, dva suši predjela, jedno sašimi predjelo i
koficu ekstra začinjenog sosa za umakanje), a Li je podešavala DVR da počne
da snima Greja kako ne bi morale da traće vreme na reklame. Pola sata kasni
je kada je Emi ponovo pretrčala stepenice da bi pustila unutra tipa iz dostave i
vratila se da bi zatekla Adrijanu kako maše Otisovim kavezom sa prozora na
petom spratu, devojke su srećno grabile štapićima sve što im je dojilo pod
ruku i pile drugu flašu Eminog omiljenog gewürztaminera.
"Kako je Rasel", upita Emi Li, nadajući se da će je malo opustiti. Dovoljno
dugo su se poznavale da je Emi prihvatala ljutitu privatnost svoje drugarice,
ali nikada nije prestala da pokušava.
"Šta?", upita Li, očigledno rasejana. "Rasel? Oh, on je u redu. Super. Ove
nedelje intervjuiše Tonija Roma, tako da je bio poprilično zauzet."
Adrijana umoči u sojin sos komad sušija sa žutim krajem i ubaci ga u usta.
"Emi je rekla da ste vas dvoje blizu određivanja datuma venčanja, tako?"
Li klimnu glavom. "April."
"April? Stvarno? To je tako blizu!", bila je iznenađena Emi. Uzevši u obzir
da su se poznavali tek godinu dana pre nego što su se verili, mislila je da će
sačekati barem do sledećeg leta, ali je bila zadovoljna zato što se konačno
činilo da se i Li uživela.
"Da, to definitivno nije bio moj prvi izbor, ali će biti u redu."
"Zašto?"
"Ne znam; uvek mi se stvarno sviđala ideja venčanja na jesen, valjda. Plus,
deluje mi malo prerano. A rok za objavljivanje Džesijeve knjige pada tu
negde, tako da će biti ludnica. Ali moji roditelji insistiraju da je to jedini
slobodni vikend u klubu u naredne dve godine zato što je neko otkazao, a
odgovara i Raselovoj porodici zbog putovanja, tako da smo pristali na to. Nije
to baš bitno", slegnula je ramenima.
"Govoriš kao mlada koja blista", rekla je Adrijana.
Li ponovo slegnu ramenima. "Zašto bih bila pod stresom zbog datuma?
Venčaćemo se u nekom trenutku, pa da li je onda zaista bitno kada će se to
desiti?"
"Zaboga Li, bacaš me u nesvest tolikom romantikom", reče Emi. Imala je
nameru da ublaži čudnovatost situacije, ali je komentar zvučao skroz pogrešno.
Brzo je krenula da promeni temu. "Pa, kako stvari idu sa gospodinom
Čepmenom? Jesi li upoznala njegovu ženu?"
Li je spustila štapiće i podvila noge pod sebe, kao da se priprema da održi
dugačak govor. "Znaš, nisam je upoznala. Nisam čak sigurna ni da postoji -
nikada nisam čitala o njoj ni u jednim novinama ili časopisu - a da nije jednom
za ručkom pomenuo da je oženjen, nikada ne bih poverovala u to. Mada, čudno
je, on je čak ni ne pominje - ja čak ni ne znam kako se ona zove."
"Je li te već startovao?" upita Emi. Pitala se kada će se Li probuditi i videti
šta se dešava. Bilo je očigledno da je počela da se prima na tog tipa - koji je,
usput, zvučao kao prvoklasni kreten, a Emi je mislila da čitava situacija ne
može biti ništa osim loših vesti. Osim toga, bilo je iritantno što je Li u Raselu
našla tako neverovatnog tipa, a nije ga cenila ni približno koliko bi trebalo.
Li podiže pogled. "Da li me je startovao? Emi, on je moj autor. Naravno da
nije."
"A ti si verena", dodala je Emi.
"Očigledno! Mislila sam da to ne moram da ponavljam."
Adrijana je svima sipala još po čašu vina i rekla: "Devojke, devojke,
smirite se. Sigurna sam da je Džesi Čepmen bacio svoje razvratne ruke na Li.
Na kraju krajeva, nije baš čuven po svojoj čednosti, a Li je lepa žena. Ali to
sigurno nije njena krivica. Sada, molim vas, možemo li pričati o meni? Imam
nešto da vam pokažem."
Zagnjurila je ruku u svoju šanel tašnu na šavove i izvukla plišanu kutiju.
"Snimite ovo. Od Tobija su. Ili, tačnije, od Harija Vinstona."
Obe devojke su se nagnule da vide prelepe minđuše.
"Neverovatne su", izjavila je Li, pažljivo ih dodirujući levom rukom.
Emi nije mogla da ne primeti nastavljanje Adrijaninih safirnih minđuša na
Liin svetlucavi verenički prsten. Dok se činilo da su njene prijateljice
zaljubljene u drangulije, Emi se pitala da li uopšte shvataju koliko sreće imaju
što iza tog nakita imaju muškarce koji ih vole, Ona bi se drage volje odrekla
svih dijamanata na svetu kada bi mogla da nađe onu osobu koja joj je suđena.
Ili, tačnije, da zadrži onog koji joj je suđen. Da je sve išlo onako kako su uvek
planirale, sada bi ona i Dankan planirali svoje venčanje.
"Tobi se setio koliko sam im se divila na staroj slici Selme Hajek na dodeli
Oskara. Ovo su iste one koje je ona nosila."
Emi zazvižda. "Njega treba da zadržiš, Adi. Mrzim što ga je Li upoznala, a
ja nisam. Kada ću ga ja upoznati?"
"On je na snimanju u Torontu narednih nekoliko nedelja, ali hoće da priredi
veliku večeru sledećeg meseca povodom mog rođendana. Rekla sam mu da
tridesete nisu godine za proslavu, ali on insistira. Gde bi bilo dobro mesto?"
Devojke su ćaskale tokom čitave epizode Greja, ponovnog prikazivanja
Enturaža i delova i komadića trejlera Uhvati lovca. Samo što se nisu uvukle u
Noting Hil na Oksidžen netvorku, kada je Emi objavila da je iscrpljena i da
sledećeg jutra mora rano da ustane i da je možda, koliko god da ceni što su
došle kod nje, vreme da završavaju za danas. Li i Adrijana su delovale
iznenađeno, ali ne previše zabrinuto i nakon nekoliko minuta sakupljanja stvari
i grljenja za pozdrav, Emi je bila blaženo sama.
Jednostavno nije bila raspoložena za uobičajeno ćaskanje večeras. Bila je
džangrizava i pomalo tužna bez nekog dobrog razloga. To je potpuna laž, reče
Emi samoj sebi dok je kačila šiške šnalom i odsutno se umivala. Izi je pre
nekoliko sati zvala sa vestima da će ona i Kevin imati dečaka. Kada se Emi
skroz obradovala (stvarno) i pitala da li još razmišljaju o imenu Isak, Izi se
nasmejala i rekla da se Kevin, iz nekog razloga, izgleda zainatio za ime Dilan.
Dilan sa D. D kao Dankan. Dankan koji je, ako biste ga ikako mogli naterati da
priča o deci, uvek insistirao da će imati samo dečake i to samo dečake nazvane
po njemu. Toliko dugo je bila tako dobra, odolela je svakom prethodnom
iskušenju, ali je večeras osetila kako joj snaga volje opada. Kombinacija
Izinog obaveštenja o bebi i onog pogleda koji je videla da su Adrijana i Li
razmenile na pomen Dankanovog imena i Emi nije mogla da prestane da misli
o njemu do kraja večeri. Shvatila je da je mogao da se na brzinu oženi
trenerom, ili, još gore, da joj napravi bebu, a Emi ne bi imala pojma. Kako se
to dogodilo? Kako je ona završila sama u tridesetoj, a i Adrijana i Li - koje
nisu naročito marile za to - trebalo svakog trena da se udaju? To je bilo tako
nepravedno. Dankan možda nije bio slavni režiser ili superstar TV voditelj, ali
je bio dobar prema njoj, najvećim delom. Emi nije bila idiot, znala je da je
voleo da flertuje i čula ga je svaki put kada se kleo da nije spreman da se
smiri, ali ko je mogao ovo da predvidi?
Približila se kompjuteru.
Njen um hrabrio ju je da ne otvori laptop, vrištao je - Ne! Ne! Ne! Zažalićeš
zbog ovoga. Loša ideja! Loša ideja! i na trenutak je to zvučalo tako stvarno da
se zapitala da li to Otis izvikuje reči, ali je samo toliko mogla da odoli. Četiri
sekunde kasnije, njeni prsti leteli su po tastaturi.
Deset sekundi nakon toga, bila je licem u lice sa Brajaninom majspejs
stranom.
I sa sedamnaest slika sa visokom rezolucijom Dankana i trenera. Na
odmoru. U kupaćim kostimima. Kako izgledaju apsolutno izvanredno.
Emi je brzo pregledala slike srećnog para kako se sunča na plaži sa belim
peskom, kako se izležavaju u onome što je izgledalo kao privatni bazen na
otvorenom i kako se osmehuju iznad gomile proždranih klešta kraba i praznih
koktelskih čaša. Međutim, nije bilo nikakvih natpisa, što je bilo izluđujuće.
Gde su bili? Kada? Da li je to bio medeni meseci Pretrčala je mejlove
slajderom sa desne strane, pa male, upadljive, javne poruke od Brajaninih
prijatelja, do grla pune emotikona, elipsi i nebrojeno mnogo uzvičnika. jedna
od tih bljutavih poruka je uključivala i link za Kodak galeri veb sajt, a Emi
oseti da njena patnja tek počinje.
"Oh, bože, ne", naglas je zastenjala, istežući se nazad u svojoj stolici i
oprezno zureći u kompjuter, kao da bi mogao da eksplodira. Znala je da ne
treba da klikne na taj link, ali sada nije mogla nazad. Uspravila se u stolici,
zabačenih ramena i izbačenih grudi, duboko udahnula i pomerila kursor na
link. Samo što nije kliknula kada se, hvala bogu, setila knjige gostiju. Da je
kliknula na taj link, Kodak galeri bi je automatski zapamtio od prošlog puta i
upisao bi je u Brajaninu knjigu gostiju, sa sve korisnim datumom i vremenom.
Noćna mora! Pošto joj je laknulo što je izbegla katastrofu, Emi je brzo otišla
na početnu stranu, izlogovala se i ponovo se ulogovala pod pseudonimom i
lažnim mejlom koji je koristila za aktivnosti uhođenja preko neta. Kada je
ovog puta kliknula na link, album je ispisao: "Dobro došla, Lusi! Klikni ovde
da bi videla Brajanine i Dankanove slike sa meksičke avanture."
Meksičke avanture! Molim te. Leže na prokletoj plaži, ne penju se na
Kilimandžaro. Uz još jedan dubok udah, koji uopšte nije bio smirujuć, Emi
kliknu.
Pre nego što je ekran prešao u slajd-šou, Emi je videla da tu ima na
desetine, možda i stotine slika. Znala je da je to vrlo loša ideja, da je glupo sa
intelektualne tačke gledišta i otrovno sa stanovišta mentalnog zdravlja, ali do
sada je već bilo van njene kontrole. Od prve do šeste slike je kliktala brzinom
munje; tek kod sedme slike se dovoljno sabrala da uspori, Sporiji ritam ju je
zadovoljio za još otprilike šest slika, ali njen poriv da proučava, da ispituje
svaki kvadratni inč svake fotografije ju je potpuno obuzeo i u roku od nekoliko
sekundi, sasvim je isključila automatsko menjanje slika. Sada je mogla to da
radi kako treba, svojim tempom.
Na nesreću, prvu sliku koja je ostala zamrznuta na ekranu je verovatno
slikao Dankan. Prikazivao je Brajanu kako se igra u penušavoj vodi do kolena,
nagnuvši se napred da prska gledatelja i u isto vreme gledajući na gore, a taj
pokret je učinio da se njena leđa izviju skoro pornografski. Emi se približila
ekranu. Da li je mogući da joj je dupe toliko podignuto, bez ikakvih pomagala?
I te grudi! Iako se devojka naginjala u bikiniju na vezivanje i iako se činilo da
nosi solidne C korpe, jedva da su uopšte i visile! Emi je zurila u njih čitav
minut i došla je do tužnog zaključka da nisu bile lažne, bile su samo stvarno
mlade. Osim toga, dvadesetdvogodišnje device ne stavljaju lažne grudi, zar
ne?
Klik. Dankan je ispunio ekran. Ležao je na dušeku a pocrnela,
novoizdefinisana ruka mu je prekrivala čelo kako bi zaštitila oči od sunca.
Nosio je nepoznati šorts sa havajskom šarom (Emi ga je molila da zameni svoj
starački kupaći sa prišivenim aligatorima, ali uzalud) i čekaj... da li su to bili
trbušnjaci? Pogledala ga je ispod oka. Jesu! Ranije mekani, bledi, ja po ceo
dan sedim za stolom Dankan, pred njenim se očima pretvorio u prokletog
Adonisa sa plaže. Emi zažmuri i protrlja oči, ali je Dankan i dalje izgledao
zategnuto - apsolutno ekstra, kada ih je ponovo otvorila.
Klik.
Ponovo srećan par... na čamcu za gnjuranje! Sedeli su zajedno na drvenoj
klupi, spustivši šake jedno drugom na kolena, izgledajući sportski i neodoljivo
u ronilačkim odelima otkopčanim do struka. Bili su okruženi ostacima
nedavnog ronjenja, povezima tankova i regulatora, odbačenim maskama i
perajima, a skroz sa strane je bio i Meksikanac u beloj uniformi sa šortsom
koji se pripremao da im posluži sveže voće i đus. Emi je, jedne godine kada su
bili na Bahamima za Božić, molila Dankana - bukvalno ga je preklinjala, kako
se sada sećala sa rastućim besom - da proba ronjenje sa njom. On je glat
odbio, podsećajući je da ima samo nedelju dana odmora godišnje i da ga
sigurno neće provesti radeći nešto toliko aktivno i izazovno kao što je
ronjenje. Nije hteo čak ni da roni u plićaku, to kopile, zato što "nije bio u
fazonu za čitavu tu stvar sa plutajućim plenom."
Klik. Brajana sedi na prekrivačima bračnog kreveta, čitajući časopis,
obučena u vrio oskudan i nedevičanski šorts i jedva vidljivi topić. Klik. Njih
dvoje u odeći za vežbanje sa ajpodima, znojavi i zajapureni posle trčanja.
Dankan pravi blesavu facu šaljući poljubac ka aparatu, iako Dankan nikada
nije pravio blesave face i slao poljupce i to u kornet majici koju mu je Emi
kupila na svojoj petoj godišnjici završetka koledža. Klik. Obučeni za večeru
pod svećama na pesku, gde su se gostili čitavom ribom sa roštilja, mnoštvom
svežeg povrća i belim vinom. Klik, klik, klik. Emi je završila sa iskliktavši ceo
album, kratko je obratila pažnju na nivo svoje zgađenosti i ponovo se vratila
na početak.
Biće to duga noć.
 DRUŽELJUBIVA U STVARI ZNAČI OČAJNA I
SLOBODNA

"Adi, vratar je upravo zvao da kaže da su tvoja kola stigla" objavila je gđa De
Suza sa praga Adrijanine sobe.
"Okej", promrmljala je Adrijana, prizivajući svoje rezerve strpljenja da ne
bude agresivno bezobrazna prema svojoj majci.
"Šta kažeš, draga? Jesi li me čula? Rekla sam da je vratar..."
"Čula sam te!", rekla je Adrijana otresitije nego što je nameravala.
Njena majka uzdahnu. To je bio dug, preteran, dramatičan uzdah koji je
skoro uvek prethodio dugom, preteranom, dramatičnom razgovoru. "Adrijana,
pokušala sam da imam razumevanja - stvarno, jesam - ali situacija je postala
neprihvatljiva.
Adrijana oseti kako se čitavo njeno telo grči od napetosti, ali pre nego što je
uopšte mogla da reaguje, uvijač kose je iskliznuo iz njene ruke, završavajući
na podu, usput praveći kratku, ali bolnu pauzu na njenoj butini.
"Sranje!" vrisnula je, skačući na noge i obema rukama trljajući gornji deo
desne butine.
"Adrijana! Kako se to izražavaš! Neću dozvoliti da tako govoriš u ovoj
kući!"
Gđa De Suza je snizila glas i približila ga umirujućem tonu. "Hajde sada.
Jesi li dobro?"
"Opekla sam se. Napraviće mi se plik!"
"Doneću ti malo neosporina za trenutak. Ali bih pre toga želela da
razgovaram sa tobom o nečemu. Ja shvatam da ti..."
"Mama, molim te, molim te, molim te, možemo li pričati kada dođem kući?
Već kasnim, a, kao što vidiš, nisam ni blizu završetka spremanja. Izvinjavam se
zbog psovanja. Stvarno mi je žao, ali može li ovo da sačeka?"
"Nije samo jezik Adi, u pitanju je i taj ton koji u poslednje vreme koristiš sa
mnom i sa svojim ocem. Ne moram da te podsećam da je ovo naš stan i da
možemo da ga koristimo kad god želimo. Sada, ti si nam vrlo jasno stavila do
znanja da nisi srećna zbog našeg prisustva, ali da li si razmislila kako se mi
osećamo zbog toga?"
"Mama..."
"A, naravno, tu je i trošenje. Uveravam te, ovaj razgovor i mene zamara
koliko i tebe, ali se ništa ne menja. To je jednostavno neprihvatljivo."
Adrijana je osetila kako knedla u njenom grlu raste. Odlučna da ne zaplače i
upropasti četrdeset pet minuta pažljivog šminkanja očiju, duboko je disala i
krenula prema majci.
Imala je nameru da uzme ruke starije žene u svoje i da joj smireno objasni
zašto ovo nije dobar trenutak - zaista je htela tako - ali su je bes i frustriranost
obuzeli. Ništa na svetu nije moglo u njoj da probudi takav bes kao izraz na
majčinom licu kada joj pridikuje. I, zato je uradila ono što je čitavog života
radila kada bi imala utisak da ju je majka saterala u ćošak - vikala je.
"ZAŠTO POKUŠAVAŠ DA MI UPROPASTIŠ ŽIVOT? LEPO SAM TE
PITALA MOŽEMO LI OVAJ RAZGOVOR VODITI DRUGI PUT, ALI SI TI
ODBILA DA SLUŠAŠ!" Prišla je majci, koja se polako povlačila u hodnik.
"JA ĆU DA DOVRŠIM SPREMANJE I OTIĆI ĆU, A TI ĆEŠ MORATI TO
DA PODNESEŠ. SADA, OSTAVI ME NA MIRU!"
Na svoj žestoki napad je stavila tačku snažnim lupanjem vrata i istog trena
osetila talas olakšanja. Naravno, bilo je smešno vikati i lupati vratima u
njenim godinama; tako nešto priliči brucošima. Ali ta žena je znala da bude
tako neverovatno iritantna, a njen osećaj za tajming je bio užasan. To što su se
njeni roditelji juče pojavili niotkuda, javivši se tek sa aerodroma i što su
planirali da ostanu tokom Dana zahvalnosti, koji nisu ni slavili, bilo je
nepodnošljivo! Tešila ju je samo činjenica da ni Tobi nije došao juče kao što
je planirano (slika svih njih kako se druže u predvorju zgrade je bila
nezamislivo užasna) pa je imao dovoljno vremena da pronađe hotel.
"Hotel? Stvarno?", upitao je on, zvučeći iznenađeno kada ga je Adrijana
pitala da li želi da mu ona rezerviše sobu ili će to sam da uradi.
"Pa da, kerido, naravno. Hotel."
 "Shvatam da im ne bi bilo prijatno da budem u tvojoj sobi, per se, ali da li
zaista..."
"Tobi, molim te!", isfrustrirano ga prekide Adrijana. "Da ti budeš ovde sa
njima ne dolazi u obzir."
On je, naravno, popustio i prijavio se u Karlajl; Adrijana nije mogla da se
natera da mu kaže da je njen prelepi stan u stvari njihov prelepi stan, a tu
činjenicu bi on sigurno otkrio kada bi bio pod istim krovom kao i oni. Ne; to
jednostavno nije bilo prihvatljivo.
Odlučna da se smiri zbog svog tena, Adrijana sede za svoj sto sa ogledalom
i na obraze i čelo nanese bronzer u prahu. Pažljivo je ocrtala usne olovkom u
boji kože, ispunila liniju nešto tamnijim, mat karminom i sve to premazala
providnim sjajem. Jedno tapkanje maramicom i bila je gotova.
Odeća je bila sasvim drugo pitanje. Šta se inače oblači za poslovnu večeru?
Oh, kako se plašila toga! Bilo je neobično toplo, novembarsko, subotnje veće i
sigurno će svi restorani izneti stolove napolje i svi će biti uzbuđeni zbog
neočekivanog varljivog leta i to veče će žuriti da upadnu u plesne klubove i na
žurke u potkrovlju, a ona je išla u neki zagušljivi stan na Aper ist sajdu.
Sigurno će biti do grla puno buđavih antikviteta i dragocenih, malih,
kolekcionarskih stvari, a i od same pomisli na to joj je bilo muka. Antikviteti
su je terali da kija. A tek limož! Od samog gledanja tih malih kutija je želela da
povraća. Žalila se koliko se usuđivala kada je Tobi objavio plan za to veče, ali
nije htela da preteruje; Tobi je možda bio malčice dosadan uz to što je uvek
bio pomalo štreberast, ali on je njen dečko i ona je planirala da izdrži kao
zaljubljena devojka, makar je to ubilo.
Sa znatno manje truda nego što joj je inače trebalo, Adrijana je odabrala
pripijeni, kašmirski džemper na obmotavanje sa kratkim rukavima i izuzetno
pripijeni minić. Čarape sa šavom - gospođa de Suza je zagovarala njihovu
bezvremenu privlačnost još otkad je Adrijana bila devojčica - i par pumparica
na četiri inča, kompletirali su izgled.
Osetila se kao kaluđerica.
"Idem" viknula je nikom posebno.
Njena majka se stvorila niotkuda; njene oči stručno su procenile Adrijanu za
samo nekoliko sekundi.
Jedva primetno je klimnula glavom odobravajući pre nego što je rekla, "On
neće doći da te pokupi?"
 "Njegov hotel je na gornjem Ist sajdu, kao i zabava. Umesto toga je poslao
kola." Niko nije insistirao na kavaljerstvu više od Adrijane, ali je čak i ona
uviđala besmislenost toga da čovek vozi osamdeset blokova do centra samo da
bi se okrenuo i vozio nazad.
Gđa de Suza to nije uviđala. "Oh", promrmljala je nejasno, bez reči
nagoveštavajući da ne odobrava to objašnjenje.
"Nemoj me čekati." Adrijana pritegnu pojas na svom barberi mantilu - koji
je bio najkonzervativniji kaput koji je imala - i poljubi majku u obraz.
"Kada misliš da ćeš biti kod kuće?"
"Mama..."
Gđa. de Suza podiže ruke. "U pravu si. Izvinjavam se. Idi, zabavi se. Samo
što bismo tvoj otac i ja voleli da uskoro upoznamo gospodina Barona. Zar ne,
Renato?"
Gospodin De Suza je podigao pogled sa svog O globoa tek na toliko da
klimne, kaže Adrijani da izgleda prelepo i da joj poželi lep provod.
Adrijana je pobegla iz stana bez daljih pitanja i držala dah dok je čekala
lift. Stvarno je već bilo previše. Bila je odrasla žena, a i dalje je morala da
trpi isto roditeljsko ispitivanje i mešanje kao da je tinejdžerka.
Iskoračila je u elegantno, mermerno predvorje toliko uneta u svoj kipteći
bes da isprva nije ni primetila bilo koga u predvorju.
"Adi, ovamo", pozvao ju je glas.
Adrijana se okrenula da vidi Li kako stoji u malom delu predvorja za
poštanske sandučiće i prebira po gomili papira.
"Zdravo", uzdahnula je dramatično, skliznuvši do nje.
Li nije podigla pogled već je samo bacila Viktorijas sikret katalog u đubre.
"Ništa neće učiniti da se osećaš grozno brže nego te krpice", rekla je. "Dobro,
to ne važi za tebe, očigledno, nego za nas ostale."
"Oh, molim te, izgledaš božanstveno" automatski je rekla Adrijana, iako je
bila zadovoljna zbog Liine procene i u potpunosti se slagala sa njom.
"Gde ideš večeras?"
Još jedan uzdah. "Sa Tobijem na neku užasnu večeru za ljude iz industrije.
Izvršni menadžeri studija ili producenti, ili tako neko, koji su u gradu zbog
razloga kog ne mogu da se setim."
 "Možda neće biti baš tako loše. Gde je?"
"U predgrađu."
Li nabra nos. "Oh. Bez veze."
"A šta si ti naumila?" Adrijana je već znala odgovor, ali je imala utisak da
bez obzira na to treba da pita. Li je bila mnogo zaista divnih stvari, ali zabavna
nije bila jedna od njih.
"Ja?" Li pogleda dole ka svom flanelskom donjem delu pidžame i nasmeja
se. "Imam sastanak sa svojim TiVo-om i pintom tejsti D lajta. Šokantno, znam."
Adrijana odmahnu glavom. "A gde je tvoj verenik? Ne, čekaj - da pogodim.
On je izašao negde, kao normalna osoba, da se zabavlja i druži, a ti si odbila
da ideš sa njim?"
"Nisam odbila. Samo sam odabrala da ne idem. Osim toga, imam tonu posla
da obavim."
"Dobro, dobro, kerida. Moram da idem. Ako ostanem ovde i trenutak duže,
vrlo ću se naljutiti na tebe. Počeću da zvučim kao tvoja majka i pitaću zašto
neko tako mlad, lep i šarmantan kao ti insistira da hibernira umesto da cveta."
"Da cveta? Da li si upravo to rekla?" Li baci pogled na katalog Šarper
imidža i baci i njega.
"Ah!" Adrijana, iznervirana, zabaci ruke na gore. Ta devojka je nemoguća. I
kakvo traćenje savršeno dobrog dečka. Jadni Rasel je verovatno samo želeo
da izađe, malo se opusti, da se malo zabavi, a njegova devojka nije znala šta to
znači. "Ti bi trebalo da ideš na ovu dosadnu večeru večeras, a ja bi trebalo da
se zabavljam u gradu sa Raselom"
Li zakoluta očima. "Idi! Pozdravi Tobija. I lepo se ponašaj, hoćeš li? Bez
nestašluka na zabavi."
"Šta, je l’ se brineš da ćemo imati seks u kupatilu?" upita Adrijana sa
osmehom.
"Više se brinem da ćeš imati seks u kupatilu sa nekim ko nije Tobi."
Adrijana se pravila da razmišlja o tome. "Hm, to mi nije ni palo na pamet.
Vrlo zanimljivo..."
Vožnja do ugla Sedamdeset četvrte i Parka je bila beskonačno duga. Bila je
previše mlada za formalne večernje zabave u predgrađu! Previše mlađa da
sabrani svoju lepu figuru pod suknjama do kolena i kaputima! Previše mlada
da bude sa samo jednim muškarcem do kraja života! Sve to je bilo tako suludo,
ta žurba da nađe muža samo zato što će uskoro napuniti trideset. Takav
pritisak! Od njenih roditelja, ali i od njenih drugarica - zašto su bile tako
ubeđene da je njihov put onaj pravi? Adrijana je bila sve ljuća sa svakim
blokom koji su prolazili; kada su prolazili pored Metlajf zgrade, ona je već
resila da okonča čitavu ovu farsu jednom za svagda. Izgubiće opkladu - vrlo
važno.
Kola su proletela pored Ber Sternsa i Adrijana nije mogla da ne pomisli na
Eminog Dankana, kao što je uvek radila kada bi prolazila pored zgrade u kojoj
je on jednom slavno (barem u njenom umu) tvrdio da "upravlja koječim."
Nikada joj se nije sviđao, ali je Adrijana morala da prizna da je bio pristojno
privlačan, sa previše samopouzdanja, tipičan njujorški bankar koji je
uglavnom mogao da bira kada se radilo o devojkama. Nije li bilo sigurnije
pretpostaviti da će, ako je Dankan zamenio Emi za neku osam godina mlađu,
njegovi prijatelji i kolege uraditi to isto? Naravno da jeste. A tu je uvek bio i
Jani. Tokom poslednjih nekoliko meseci je pojačala napore da flertuje sa njim,
da ga natera da je primeti, dok se sve nije završilo jednog razočaravajućeg
jutra kada ga je videla da posle časa ljubi neku drugu devojku. Ne neku koja je
bila lepša ili u boljoj formi, već onu sa jasnom i neporecivom prednošću - nije
mogla biti ni dan iznad dvadeset. I, na kraju, tu je bio Tobi. Možda je to prva
rekla njena majka, ali Adrijana nije osporavala: iako nije bilo manjka
uspešnih, zgodnih, bogatih muškaraca, nije ih bilo baš toliko strejt i
neoženjenih. Od onih koji su preostali, koliko bi odabralo ženu od trideset i
nešto umesto dvadeset dvogodišnje devojke sa svežim licem, devojke koja bi
podizala pogled ka njima sa krupnim očima koje ih obožavaju i izrazom lica
koji govori: "Ja te poštujem i mislim da je svaka reč koju ti izgovoriš Božja
reč?" Adrijana je znala da može malo da se folira u početku, ali njeni dani
obožavanja muškaraca su davno prošli - ako su bili vredni njene pažnje, mogli
su oni da obožavaju nju. Ostajalo je pitanje: koliko dugo je bilo razumno
očekivati da se oni tako ponašaju pre nego što njena lepota počne da bledi?
Trideset jedna? Trideset dve? Možda. Ali, možda je bilo bolje ne rizikovati.
Tobi je čekao ispred zgrade kada je stigla. Adrijana mu umalo nije rekla da
je uz taj blejzer trebalo da obuče široke pantalone umesto farmerki - Park
Avenija i Holivud Hils nisu baš imali isti kod oblačenja - ali se setila da
kanališe svoju unutrašnju dvadesetdvogodišnjakinju, nagnula se ka njemu i
prošaputala: "Izgledaš tako dobro večeras. Jedva čekam ono posle."
 Lice mu se ozarilo neskrivenom radošću. "Stvarno?"
Gospode bože, bilo je previše lako. Gospodin Superstar-režiser možda
zrači kočopernošću i samopouzdanjem kada se radi o pravljenju filmova, ali
očigledno je da nije navikao na ovu vrstu komplimenta, Adrijana na brzinu
sračuna i proceni da je verovatno skinula čitav mesec sa Potrage za Prstenom
’08.
"Stvarno", prela je.
Vratar ih je pozdravio po imenu i uveo ih u bogato tapacirani lift. "Vozi do
vrha", rekao je bez i trunke ironije. Adrijana zakoluta očima, a Tobi se
nasmeja. Ovo nije baš tako loše, pomislila je, dozvoljavajući mu da je obgrli
sa leđa dok su se vrata lifta zatvarala. Voli da se mazi i sladak je i voli me.
Mogla bih se navići na ovo, ako moram.
Što je trajalo još tačno deset sekundi, taman dovoljno da se lift otvori
direktno u stanu u potkrovlju i da Adrijana spusti pogled na prvu osobu koju je
videla.
"Pa vidi ti ko je to", drao se Tobi, puštajući Adrijanu i idući napred da se
rukuje sa čovekom. "Draga, voleo bih da te upoznam sa nekim. Dine Dekeru,
ovo je Adrijana de Suza. Adrijana, Din."
Adrijanin um je počeo da radi punom parom. Odakle su se Din i Tobi
poznavali? Da li je Dinu pomenula Tobija onog dana u avionu? Da li će
upravo biti uhvaćena ili će je neko provaliti? Brzo je zaključila da ne - do
ovog trenutka, nije uradila ništa loše, ali je još bila šokirana da reaguje na bilo
koji odgovarajući način. Na svu sreću, činilo se da je Din daleko sabraniji.
Čak da ga to zabavlja.
"Adrijana, je l’ tako? Sjajno ime. Pa, hej, drago mi je što smo se upoznali."
Pružio je ruku.
"Takođe", uspela je da izgovori. Mogla je da oseti kako su joj se ruke
naježile kada je njena šaka dodirnula njegovu. Njegovu krajnju oporost je bilo
nemoguće poreći, naročito pošto je nosio istu odeću (crni blejzer, belu majicu
i farmerke) kao Tobi. Samo nekoliko trenutaka ranije, Tobi je delovao umereno
privlačno, ali sada, stojeći direktno nasuprot Dinu, izgledao je šokantno nalik
trolu. Adrijanin um se prebacio na uznemirujuću sliku: slike Tobija i Dina
jednog pored drugog u US viklijevoj rubrici "Ko to bolje nosi", a svi oni
odabrani za Rokfelerov centar glasaju za Dina. Nikada ranije nije videla da su
jednoglasni - čak ni kada su stavili Rozi O’Donel naspram Naomi Kembel - ali
u njenom imaginarnom časopisu, rezultati su bili kristalno jasni.
Delujući kao da ne primećuje da su isto obučeni i nesvestan svog
neverovatnog poraza, Tobi posesivno obmota jednu ruku oko Adrijaninog
ramena i privuče je bliže Dinu, tako da su njihove glave bile samo nekoliko
inča odvojene. "Upravo smo potpisali sa Dinom da će igrati glavnu ulogu u
Oko nje", izjavio je zavereničkim glasom.
Adrijanine oči se zakucaše u Dina.
"Istina je", klimnu Din glavom i osmehnu se.
Adrijana je osetila kako posrće od iznenađenja. "Stvarno?" proskičala je.
Saberi se! Prekori Adrijana samu sebe. Duboko je udahnula i osmehnula se,
omamljujućim osmehom koji je obično čuvala za posebne prilike (upoznavanje
žene trenutnog ljubavnika, kada traži Tati nova kola, itd.).
"Kako divno! Čestitam obojici." Eto. To je već bilo nešto.
Prišla im je visoka, upadljiva žena u bezvremenom Šanelovom kostimu.
"Dobro došli na našu malu gozbu", zatreperila je ljubeći vazduh oko grupe.
"Oduševljeni smo što ste svi vi momci iz Kalifornije uspeli da stignete."
"Ketrin", rekao je Tobi, grabeći njene ruke i ljubeći je u oba obraza.
Adrijana je htela da povrati. Ma daj! Jedina gora stvar od Evropljana koji
se ponašaju kao Evropljani su Amerikanci koji se ponašaju kao Evropljani!
"Hteo bih da te upoznam sa svojom devojkom, Adrijanom de Suza." Kada je
čula reč na d, Adrijana krišom pogleda Dina, koji je nju već gledao,
podignutih obrva i sa izrazom lica koji je govorio da se zabavlja. "I sa Dinom
Dekerom. Adrijana, Din, ova ljupka dama je vaša domaćica večeras."
Adrijana se okrenula ka ženi koja je, nakon bližeg posmatranja, bila starija
nego što joj se isprva učinilo, verovatno je bila blizu šezdesete. Naterala je
sebe da kaže uobičajene pristojnosti kao što su da ima jako lep stan, kako joj
je drago što je tu, sviđa joj se njena ogrlica, bla, bla, bla, ali je žena samo
zurila u nju. Nakon što je neko vreme pustila Adrijanu da brblja, Ketrin je
šakom uhvatila Adrijaninu bradu i lagano, sa velikom nežnošću, kao da barata
sa dragocenim porculanom, okretala je njeno lice na jednu i na drugu stranu.
"Vidi, vidi, ti si baš lepa", rekla je Ketrin, zureći u Adrijanu. "Izvrsne
jagodice i lepe, krupne oči. Ali tvoja koža!" Zastenja. "Imaš ten anđela."
E, pa to je već bilo nešto. Adrijana se zatekla kako već drugi put te večeri
baca svoj pobednički osmeh. "Hvala! Kako lepo od vas da to kažete."
Pokušala je da složi postiđeni, ili barem skromni izraz lica, ali nije bila
sigurna u ishod."
"Ketrin...", rekao je Tobi upozoravajućim glasom.
"Izvini, znam - nema posla na zabavi. Obećavam da joj neću dosađivati
večeras, mada to ne važi i za ponedeljak."
Žena podiže pogled kada su se još dva gosta pojavila u predvorju. "Bar je
onuda, u dnevnoj sobi." Pokretom je pokazala na set upadljivih francuskih
vrata. "Molim vas, izvinite me samo na trenutak."
"Mislim da ću odmah da se bacim na piće", objavio je Din dok je Ketrin
plutala ka svojim novim gostima. "Videću vas kasnije?"
"Kasnije, čoveče", rekao je Tobi, pokušavajući da zvuči kul, ali zvučeći
samo matoro.
Adrijana jedva da je znala odakle da počne. Nije znala da li da Tobija prvo
ispita o Dinu ih o Ketrin.
"Moraćeš da se paziš, inače bi se mogla naći na stranicama Mari Klera",
rekao je Tobi, grabeći dve čaše šampanjca sa poslužavnika konobara u prolazu
i pružajući jednu Adrijani.
»Ketrin radi u Mari Kleru?", zahtevala je Adrijana da zna.
»Ketrin je nekada radila u Mari Kleru. Decenijama je bila urednik i
zaslužna je za otkrivanje gomile sada poznatih modela. Tako da je to što ti je
rekla popriličan kompliment. Mada sam ja to već znao..." Nagnuo se dovoljno
blizu da je Adrijana mogla da oseti šampanjac u njegovom dahu.
"Zanimljivo", rekla je Adrijana. "Vrlo, vrlo zanimljivo." Moraće da pita
svoju majku o Ketrin; ako je žena zaista bila guru za zakazivanje u Mari Kleru,
onda ju je gđa De Suza sigurno poznavala.
"Hajde, draga. Dozvoli da se hvalim tobom."
Kada je došlo vreme za večeru, Adrijana je pronašla svoju karticu za mesto,
samo da bi otkrila da je smeštena između urednice Mari Klera i Dina. Ketrin
je, kao što sve dobre domaćice rade, a svi njihovi gosti ih mrze zbog toga,
podelila parove i raštrkala ih oko stola kako bi podstakla svež razgovor među
strancima. Nije bilo idealno, ali nije bila ni potpuna katastrofa. Mogla je
sedeti između Dina i Tobija; to ne bi bilo zabavno, Adrijana je prišla sceni,
razvila plan igre i sela. Klimnula je glavom Dinu, a onda se, kao što je i
planirala, brzo okrenula na levo. Adrijana se nagnula ka toj ženi, toliko blizu
da su im se čela skoro dodirivala i rekla: "Da li uviđate koliko ste srećni?
Sedite pored najzgodnijeg tipa u sobi."
Žena, koju je Tobi ranije predstavio kao Mekenzi Majkls, ona žena koju je
trebalo poznavati u Mari Kleru, na trenutak je tupo zurila u Adrijanu, ne
znajući kako da reaguje. Adrijana samo klimnu glavom kao da kaže Pa, istina
je, a Mekenzi samo krišom baci pogled u levo, Adrijana je gledala kako joj se
oči šire i kako uzdiše. Sa Mekenzine druge strane je sedeo tip još zgodniji od
Dina, Nosio je pripijeno, fanki, Tom Braun odelo na tanke pruge bez kravate.
Kosa mu je bila kratko podšišana pozadi i sa strane, a nešto duža kosa na vrhu
je bila idealno naježena; kul, ali tako da ne deluje kao da se previše trudi. Ali
najbolje od svega je bilo to što on kao da je sijao. Njegova koža je delovala
sveže izribana i obrijana i pocrnela od pravog sunca, a ne u salonu; nokti su
mu bili podsečeni kratko i ravno, sa suptilnim sjajem koji nije delovao ni
najmanje feminizirano. Čak su i njegove šetalice sa resama na prstima sjajile
na svetlu.
Mekenzi se okrenula nazad ka Adrijani i zastenjala. "U pravu si, on je jebeni
bog", prošaputala je.
Adrijana pregleda Mekenzine ruke i, ne našavši prstenje, reče, "Samo
napred, kerida. Učini ga svojim."
Mekenzi se nasmejala, frknuvši daleko manje delikatno i ženstveno nego što
to Adrijana radi. "Da, kako da ne. Imam veće šanse da večeras odem kući sa
Džordžom Klunijem."
"Da li je on ovde?" upita Adrijana, zaboravljajući na obećanje koje je dala
sebi da neće gledati u Dinovom pravcu. Skenirala je sto, pažljivo prelazeći
preko lica svih dvanaest gostiju.
"Ne, nije ovde", rekla je Mekenzi smejući se. "Samo sam htela da kažem:
"Nema šanse da će taj prelepi tip da se primi na mene."
Ponovo, Adrijana proceni svoju novu drugaricu. Prosečna visina. Lice bolje
od proseka, sa slatkim nosom kao dugmence i lepim osmehom. Pristojna
figura, pretpostavljala je, mada je bilo nemoguće reći šta se događalo ispod te
bebidol haljine. Kako se gnušala bebidol haljina! Svaka žena na svetu je u
bebidol haljinama delovala ili kao da je morbidno debela ili kao da je u
osmom mesecu trudnoće, a opet, bile su u modi. Adrijana je podozrevala da
Mekenzi čak krije prilično dobro telo ispod te toge... ako je ikada postojao
zločin, ovo je bilo to. Na svu sreću, ta žena je bila donekle spasena svojim
besprekornim doterivanjem. Nosila je ravno feniranu kosu, šminku za koju se
činilo da je profesionalno naneta i kombinaciju cipela i torbe za koju bi veći
deo ženske populacije ubio. Njen izgled u kombinaciji sa njenim uspehom kao
jednog od najtraženijih urednika u Njujorku, trebalo je da uzdigne Mekenzi u
stratosferu žena sa samopouzdanjem; njena nesigurnost uopšte nije imala
smisla.
A onda, pre nego što je Adrijana mogla da učini nešto da bi je sprečiia,
Mekenzi se okrenula ka zgodnom tipu, uporno ga tapkala po ruci i pročistila
grlo. Činilo se da ne primećuje da prekida njegov razgovor sa ženom sa
njegove leve strane, niti je uhvatila njegov iznenađeni i pomalo iznervirani
pogled. Okrenuo se i zurio u Mekenzi.
"Zdravo", rekao je neutralnim glasom, ali je Adrijana mogla da vidi da u
stvari misli, "Da? Kako mogu da ti pomognem?"
Mekenzi je nalepila ogroman lažni osmeh i pružila ruku, što je bio vrlo
neobičan gest, uzevši u obzir koliko su gusto svi bili poredani oko stola.
Završila je delujući kao da je u grču, što nije prošlo neopaženo kod tipa.
"Zdravo. Htela sam da se predstavim, ja sam Mekenzi Majkls, urednik za lica
u Mari Kleru. Verovatno nije nešto što ti obično čitaš, pošto je to ženski
časopis - ali zapravo, kad razmislim o tome, imamo popriličan broj muških
čitalaca. I, za divno čudo, nisu svi gej, što je..."
"Mekenzi, kerida? Imaš li možda mentol bombonu ili žvaku?", upitala je
Adrijana hvatajući je za ruku. Nije bilo briljantno, ali je bilo najbolje što je
mogla da izvede sa ženom koju jedva poznaje. Osim toga, nije marila toliko šta
govori, samo da Mekenzi prestane da priča. Bilo je bolno gledati, kao da
sedite u prvom redu dok se komičar bespomoćno koprca, ili kada kum
upropaštava zdravicu. To je činilo da se ona oseća nelagodno i samo iz tog
razloga je Adrijana uskočila.
Pogledala je u slatkog tipa i, samo na trenutak, palo joj je na pamet da je bio
zanimljiv kao potencijalni frajer. Ako će Mekenzi da sabotira samu sebe... Ali
ne! Imala je dovoljno sreće da nađe svog budućeg muža i neće dozvoliti da je
ovaj plejboj sa šakom novčića u džepu dovede u iskušenje. Ova misija je bila
strogo iz nužde, a ne zbog zadovoljstva.
"Zdravo!" Pojačala je brazilski akcenat za nekoliko stepeni, "Ja sam
Adrijana. Da li imaš nešto protiv da pozajmim svoju drugaricu na trenutak?"
Mekenzi je otvorila usta da se ubaci, ali je Adrijana uzela slobodu da je
uštine za podlakticu.
Zgodni tip se osmehnuo, klimnuo glavom i okrenuo se da nastavi razgovor
koji je malo pre vodio.
Adrijana je mogla da oseti sleđenost kako zrači iz čitavog Mekenzinog tela,
ali je bila još više svesna Dinovog prisustva sa svoje desne strane. Posmatrao
je čitavu stvar, a krajičkom oka je mogla da vidi i da se osmehivao. A onda, tu
je bio i Tobi, koji je sa drugog kraja stola u razgovoru koristio njeno ime
toliko glasno da je mogla da čuje svaku reč. Mogla je biti šćućurena na
banketu u polumraku sa nekim dečkom, a umesto toga je doživljavala jednu
društvenu neprijatnost za drugom.
"Ako si ga želela za sebe, zašto si me ohrabrila da ga startujem? Samo da
bih izgledala kao budala?" šištala je Mekenzi u Adrijaninom pravcu, zureći
pravo ispred sebe. Obe žene su se osmehnule konobarici dok je stavljala
mešanu zelenu salatu ispred njih.
Adrijana uzdahnu i proveri da li je Din uključen u drugi razgovor pre nego
što je nastavila. "Nisam, ne želim ga za sebe, kerida. Samo nisam mogla da
podnesem to da gledam. Jednostavno je delovalo tako, tako..." Adrijana je tu
pokušala da se seti neke nežnije reči, ali se već osećala tako iscrpljeno.
"Kako?", insistirala je Mekenzi.
Adrijana joj uzvrati pogled. "Tako očajno."
Mekenzi oštro udahnu, a Adrijana oseti žaoku saosećanja pre nego što se
setila da joj čini uslugu. Ako joj to već niko nije rekao, bila je skoro osuđena
na propast. Dakle, mrzeće je. Adrijana je imala da brine o većim problemima
nego što je da je još jedna žena mrzi.
"Nije bilo očajno", prošaputala je Mekenzi. "Samo sam bila druželjubiva."
Ah, karta druželjubivosti. Adrijana se odmah prebacila u svoje tinejdžerske
godine, kada je majka pokušavala da je nauči ovim važnim lekcijama, a
Adrijana bi potezala iste ove argumente. Skoro da se osmehnula zbog sećanja
na te slatke, naivne dane.
"Druželjubiva, otvorena, zanimljiva, šarmantna, kako god da hoćeš to da
nazoveš, i dalje se prevodi kao "slobodna i očajna", ako ti započinješ kontakt.
Činilo se da Mekenzi razmišlja o tome, u jednom trenutku otvarajući usta da
izrazi neslaganje, a zatim se predomislivši. "Misliš?" upitala je na kraju.
Adrijana klimnu glavom. Bilo je dosadno, bilo je tako očigledno. Zašto
američke žene to nisu shvatale? Zašto nisu naučene tome? Pravila su malo
pomogla, ali nisu učinila ni izbliza dovoljno; učila su žene kako da odbijaju
muškarce, ali ne i kako da ih zavedu. Da nije videla svojim očima u proteklih
deset godina, nikada ne bi poverovala da postoje odrasle žene koje su mislile
da je jurcanje za njim pravi način da osvojiš muškarca. Upravo istu stvar je
pronašla kod svojih drugarica - kod Li u nešto manjem stepenu zbog njene
rezervisanije ličnosti, ali Emi se bukvalno ponižavala, započinjala je
razgovore, prva je zvala, predlagala planove i uvek je bila na raspolaganju.
"Znači nije trebalo da se predstavim?"
"Ne." Adrijana gucnu vino.
"Pa kako bismo se inače upoznali?"
Adrijana ju je pogledala i pokušala da se ne iznervira. Morala je da se
podseti da to nije bila Mekenzina krivica. "Upoznali biste se, verovatno za
nekoliko minuta, kada bi se on predstavio tebi."
"Oh, molim te! Kakve veze ima ko..."
Adrijana nastavi kao da ništa nije čula. "A onda bi ti nagradila njegovu
ljubaznost osmehom i iskrom u očima, zatim bi brzo izbegla sva njegova
pitanja, okrenula se i sasvim se uključila u razgovor koji ga nije uključivao."
"Čak i ako..."
"Čak i ako je bio usred rečenice, čak i ako ti je postavio pitanje, čak i ako
bi delovao opčinjen tobom. Naročito ako bi delovao opčinjen tobom. Jedina
situacija u kojoj je dozvoljeno nastaviti je kada je on ružan, zato što nam onda
nije zaista stalo do ishoda, zar ne?"
Mekenzi klimnu glavom, delujući više zaneseno Adrijanom nego iznervirano
zbog njenog popujućeg tona. Ovo je bilo toliko osnovno da je bilo
elementarno, kako je ovoj inače privlačnoj, uspešnoj ženi to moglo da
promakne?
"Znači, u suštini, ti kažeš da bi mi sve trebale da živimo po Pravilima? Što
je, po mom mišljenju sasvim nerealno."
"Slažem se", rekla je Adrijana. "Jeste sasvim nerealno. Pravila su dobar
početak, za tinejdžere. Ali to nije dovoljno za odrasle žene. Mislim, bilo koja
knjiga koja seks smatra za nešto što bi trebalo izbegavati ili odlagati, nije ni
izdaleka bitna."
Adrijana je bila zadovoljna što je Mekenzi prikovana. Nastavila je:
"Stvarno, koja je svrha muškaraca ako ne možeš da uživaš u njima kako
treba?"
Mekenzi je nastavila vatreno da klima glavom, slažući se, tako da je
Adrijana nastavila da priča. Prošlo je dosta vremena otkako je uradila nešto za
nekog drugog samo zato što je dobra; bilo je krajnje vreme da preda neke od
svojih životnih lekcija nekom manje srećnom.
"Potpuni je mit da će muškarac izgubiti interesovanje za tebe kada bude
imao seks sa tobom. Zapravo, trebalo bi biti suprotno: ako dobro uradiš svoj
posao, on će te zbog toga želeti još više. Sve je u pronalaženju ravnoteže
između misterioznosti, nedostupnosti i izazovnosti sa senzualnim, zavodljivim
i seksi. Nateraj ih da se potrude oko toga, ne samo prvi put, već iznova i
iznova - i voleće te zauvek."
"Zvučiš tako sigurno..." Mekenzin glas se utišao, ali Adrijana je mogla da
vidi da je postala vernik.
"Jesam sigurna. I Brazilka sam. Mi poznajemo muškarce i seks."
Adrijana je počela da jede salatu dok je Mekenzi zurila u nju. Skoro istog
trenutka, Adrijana je mogla da vidi kako zgodni tip završava razgovor i okreće
se ka Mekenzi. "Izvini?", upitao je.
Mekenzi je zastala na trenutak pre nego što se okrenula i ponudila mu
ozareni osmeh. "Da?"
"Bojim se da se nisam predstavio. Zovem se Džek. Drago mi je što smo se
upoznali."
Kao profesionalac, Mekenzi je zurila u njega taman koliko je potrebno pre
nego što mu je pružila još jedan osmeh - samo što je ovaj bio za nijansu
izazovniji, sa napućenim, upravo olizanim usnama. "Takođe, Džek", prela je
Mekenzi.
"Pa, odakle poznaješ Ketrin?" upitao je.
"Oh, ko ne poznaje Ketrin?" nasmejala se puna samopouzdanja i okrenula
mu leđa. "Adrijana, dušo, upravo si pričala vrlo zanimljivu priču o katastrofi
za vreme kupovine prošle nedelje. Molim te, dovrši. Molim te?"
Blagi bože, pomislila je Adrijana, ova žena je prirodni talenat. Adrijana je
prihvatila i izmislila neku anegdotu, razgovora radi, taman toliko dugu da se
Džek izvini i ode do toaleta.
"Bila si savršena", objavila je Adrijana čim je ustao.
 "Stvarno? Imala sam utisak da sam ga uvredila, Bila sam toliko neprijatna
da je otišao!"
"Apsolutno savršena. Nisi ga uvredila i nisi bila neprijatna - bila si
misteriozna. Nastavi tako do kraja večeri i večeras će otići kući sa tobom.
Malo popusti, a onda ga ignoriši. Flertuj, a onda se povuci. Poludeće
pokušavajući da te uhvati."
I, naravno, kada se Džek vratio, proveo je čitavu večeru, desert i dobrih sat
vremena pića posle večere, pokušavajući da zadrži Mekenzinu lutajuću pažnju.
Taj čovek se trudio, a Mekenzi je očigledno uživala u svakom trenutku.
Adrijana je mogla da vidi kako joj samopouzdanje raste sa svakim flertom i
čestitala je sebi na dobro urađenom poslu. Bilo je divno gledati je, posebno
zato što je i sama bila zauzeta primenjivanjem naprednih tehnika onoga što je
upravo naučila Mekenzi, pokušavajući da naizmenično hladno okreće leđa i
zavodljivo trepće dvojici svojih muškaraca.
Nešto nakon ponoći, Tobi se konačno složio da mogu da krenu. Din je
zbrisao nešto ranije uz razmetljivo izvinjenje da mora da ode na prijateljevu
žurku koju jednostavno nije mogao da propusti (proklet bio!), Mekenzi je sada
folirala nezainteresovanost za Džeka na dvosedu u tamnom uglu, a Adrijana je,
ponovo, bila neverovatno smorena. Već je isprobala svaki trik koji je znala da
natera Tobija da je vodi na ples, ali on nije reagovao. Bio je iscrpljen od
posla i putovanja; išao je pravo u hotel i očekivao je da će njegova devojka da
mu se pridruži.
Tobi je čavrljao o nečemu dok je pomagao Adrijani da obuče svoj kaput, ali
nije bilo teško ignorisati ga. Ono što se pokazalo težim bilo je setiti se da je
ona imala tek trideset - skoro da je devojčica! - a ne žena od pedeset godina,
kako se osećala. Barem nije baš čitava noć bila potpuni gubitak; činilo se da je
Mekenzi, koja se dodirivala i smejala sa Džekom, bila promenjena žena.
Adrijana je sačekala da uhvati njen pogled i mahnula joj.
Mekenzi joj je pokretom pokazala da sačeka trenutak i, kao iskusni
profesionalac, vrhom prsta lagano prešla preko Džekovih usana, a zatim ustala
i odšetala od njega, ka Adrijani.
"Već ideš?" upitala je Mekenzi, bacajući pogled na Adrijanin kaput.
"Prošla je ponoć, mrtva sam", šlaga Adrijana, Nisam mrtva, samo smorena,
pomislila je. "Ali deluje kao da ti odlično radiš svoj posao."
"Ti. Si. Boginja!" prošaputala je Mekenzi, naginjući se i stežući Adrijanin u
ruku. "Već me je pozvao kod sebe gajbi na piće. Rekla sam mu da ću razmisliti
o tome."
Adrijana je bila impresionirana. Ništa nije delovalo bolje od možda. To nije
bilo otvoreno odbijanje, ali je definitivno slalo poruku da će morati još malo
da se potrudi.
"Samo zapamti, ako budeš spavala sa njim, nema ostajanja preko noći. Ne
zanima me ako je pet ujutru; ti moraš biti ta koja će da ustane i ode. Ostani
onoliko koliko imate seks. Čim je vreme spavanju, beži odatle", savetovala je
Adrijana svoju novu učenicu pokušavajući da ne razmišlja o tome koliko zvuči
kao njena majka.
Mekenzi klimnu glavom, gutajući svaku reč. "Šta ako on..."
"Nema izuzetaka."
Još jedno klimanje.
"Uživaj!", veselo je rekla Adrijana. Malo je cimnula Tobijevu ruku kako bi
ga odvukla od kruga ljudi koji su ga opkolili. "Dušo, stvarno bi trebalo da
krenemo..."
"Oh, i ima još jedna stvar" prošaputala je Mekenzi. "Želim da ti nabacim
ideju za priču, kao fokus našeg sledećeg izdanja. Još nisam sigurna koji će biti
ugao, ali ti definitivno imaš talenat i mislim da bi naše čitateljke volele da
znaju za to."
Dobro. Ovo je bio zanimljiv - i neočekivan - razvoj događaja. Adrijana je
navikla da turisti koji su je smatrali egzotično prelepom od nje traže da se
slika sa njima, a večeras nije bio prvi put da je urednik časopisa procenio da
je dovoljno lepa da bude uključena u sledeće izdanje. Ali fokusirati priču na
njene urođene sposobnosti za baratanje muškarcima i na njen talenat da nauči
druge žene kako da ih uhvate u klopku? To se nije dešavalo svakog dana.
Pravila se da je nezainteresovana, iako joj je glas pomalo drhtao od
uzbuđenja. "Oh, pa, to bi moglo biti lepo", rekla je umiljato.
"Oh, nadam se da ćeš razmisliti o tome i složiti se. Vidim članak na dve
strane sa celim intervjuom i mnoštvom predivnih, sjajnih slika. Napravićemo
ga da bude fenomenalan, obećavam", uzbuđeno je pričala Mekenzi. Ranije te
večeri nije delovala kao neko ko bi se toliko uzbudio, ali opet, nije delovala ni
kao neko ko može tako stručno da ulovi tipa.
Adrijana je jedva smogla snage da ne krikne od radosti. "Pa, Ketrin zna
kako da me nađe - ili, barem, kako da nađe Tobija - tako da je to verovatno
najbolji način..."
Ali je Mekenzi već krenula nazad ka Džeku. "Zvaću te sledeće nedelje! Baš
mi je drago što smo se upoznale. I hvala... za sve." Mahnula je i započela
svoju šetnju nazad ka zamračenom dvosedu.
"Nadam se da si se lepo provela, srce?", upitao je Tobi dok je ispred zgrade
pokretom zvao taksi.
"Bilo mi je toliko više nego lepo, Tobi. Fantastično sam se provela, rekla
je Adrijana iskrenije nego što je mislila da je moguće. "Neverovatno, sjajno,
fantastično."

Kucanje je probudilo Li iz dubokog sna, što je retko postizala usred noći, a

da ni ne govorimo o poslepodnevu, kada ne bi ni nameravala da zaspi. Ovde je
bilo nečega u vazduhu ili u vodi, nečega što je trebalo da flašira; svaki put
kada bi njena mala iznajmljena kola ušla u Seg Harbor, čitavo njeno telo bi
omlitavelo od relaksiranosti.
"Napred", rekla je nakon brze provere radi utvrđivanja da je obučena i da
nije prekrivena balama. Šokirala se kada je videla da je napolju već mrak.
Džesi je otvorio vrata i samo glavom provirio unutra. "Jesam li te
probudio? Izvini, mislio sam da ti neumoljivo radiš dvadeset četiri sata
dnevno.
Li frknu. "Aha. Učim iz prve ruke da dve bladi meri pre ručka i nisu najbolji
recept za produktivnost."
"Istina. Ali koliko se dobro osećaš?"
"Prilično dobro", priznala je. Uprkos parčićima i komadićima sna koji su
joj se vraćali - nešto, kako je drhteći hodala gola niz stazu - ipak se osećala
odmorno i smireno.
"Sačekaj trenutak", rekao je Džesi dok je prelazio sobu u tri brza koraka.
Seo je na ivicu kreveta na kom je sedela Li, na jorganu, poduprta sa pola
tuceta jastuka, sasvim obučena. "Šta ja to ovde vidim?"
Li je pratila njegov pogled do broširane knjige koja je otvorena, ležala na
njenom stomaku. Imala je bebi plave korice sa slikom lepo upakovanog
poklona i bila je nastavak Nečeg pozajmljenog, što je bila knjiga koju je
upravo završila i koja joj se mnogo svidela.
"Ovo?" upitala je, savijajući stranu i pružajući mu knjigu. "Zove se Nešto
plavo. Prva je bila o devojci koja se zaljubljuje u verenika svoje najbolje
drugarice i ne zna šta da radi. E pa, završili su zajedno, a u ovoj knjizi vidimo
priču iz perspektive najbolje drugarice koja je izgubila verenika. Mada, nije ni
ona tako nevina jer je spavala sa jednim od njegovih drugova."
Džesi je čitao zadnju koricu odmahujući glavom. "Neverovatno",
promrmljao je.
"Šta?"
"Činjenica da ti čitaš ovo."
"Šta to treba da znači?"
"Oh, ma hajde, Li. Ti ne misliš da je zanimljivo to što mala gospođica
Prinston glavni predmet engleski ja uređujem samo ozbiljna književna dela u
svoje slobodno vreme čita Nešto plavo?'
Li mu ote knjigu i pritisnu je na grudi. "Zaista je dobra", rekla je mršteći se.
"Siguran sam da jeste."
Lije želela da kaže da je, barem u ovom trenutku, Nešto plavo daleko bolje
napisano od najnovije skice njegovog romana. Da je taj roman imao razumnu
strukturu i koherentan jezik. Da možda nije istraživao previše uzvišenih,
intelektualnih tema, ali kakve to veze ima? Bio je duhovit, pametan i zabavan
za čitanje - što bi gospodinu Književnoj Faci sada trebalo u trostrukoj količini.
Ali, naravno, Li nije rekla ništa od toga. Naprosto je odgovorila: "Neću
pred tobom da branim svoj izbor štiva koje čitam iz zadovoljstva."
Džesi je podigao ruke predajući se. "Ali ti shvataš da ovo sve menja, zar
ne? Sada imam opipljivi dokaz da je urednik koji ima nacistički odnos prema
radu, u stvari ljudsko biće."
"Zašto? Samo zato što čitam žensku literaturu?"
"Shvatila si. Koliko opak neko može biti ako čita i identitikuje se sa
Dnevnikom Bridžet Džouns?"
Li uzdahnu "Baš mi se svidela ta knjiga."
Džesi se osmehnuo. "Kako se zvala ona druga... Dadiljini dnevnici?"
"Još jedna dobra. Definitivno klasik."
"Mmm", promrmljao je Džesi, a Li je mogla da vidi kako ubrzano gubi
interesovanje. Znala je da sada njegove gestove, njegove izraze, mogla da
dešifruje značenje namrštene obrve ili poluosmeha. Za poslednja tri meseca je
četiri puta bila u Hemptonima i sa svakim sretanjem, stvari su bile sve manje
neprijatne. Drugi put je ponovo ostala u Američkom hotelu, iako je tamo
provela svega nekoliko sati - što je činjenica koja mnogo govori, uzevši u
obzir da se poseta odigrala za vreme Ponedeljka Bez Ljudskog Kontakta
(zaobišla je pravilo na jedno veče). Tokom treće i četvrte posete je prihvatila
Džesijevu ponudu da ostane u gostinskoj kući koju je sagradio za svoje nećake
- bilo je toliko zgodnije - a tek je juče, u svojoj petoj poseti, Li shvatila koliko
je mudro smestiti se na spratu u jednoj od gostinskih soba glavne kuće. Ipak,
oni su često radili do kasno u noć, staza do gostinske kuće je bila krivudava i
mračna.
Sve je bilo vrlo nevino i, na Liino iznenađenje, delovalo je veoma prirodno.
Bila je zadovoljna što mogu tako dobro da rade zajedno, a da ipak održe
profesionalnu distancu, čak i kada su spavali u prilično bliskim odajama.
Henri nije ni izdaleka smatrao da je neobično to što je prestala da odseda u
hotelu; imao je još urednika koji su putovali da bi posećivali autore - neki čak
i na zabačenija mesta nego što su Hemptoni - a oni su se često smeštali negde
na imanju. Čak ni njen otac nije smatrao da je to vredno pažnje. Kada mu je Li
prošle nedelje za vreme večere saopštila da je počela dva ili tri dana nedeljno
da radi sa Džesijem u njegovoj kući, on je rekao nešto kao "To nije prijatno,
ali je u opisu posla. Ako oni neće da dođu kod tebe, ti ideš kod njih." Svi
njihovi blazirani stavovi su samo produbili Liino ubeđenje da Rasel ne mora
da zna. Ako ona radi samo ono što njen posao zahteva, onda sigurno nije radila
ništa pogrešno - a bilo koja rasprava koja bi iz toga proistekla, jednostavno
nije bila vredna truda.
"Hteo sam da vidim šta želiš za večeru", pitao je Džesi. "Skoro je šest, a
nije sezona, tako da ako ne krenemo uskoro, nećemo imati sreće. Hoćeš li da
odemo negde na hamburger ili da ja spremim nešto?"
"Da li pod "spremiti nešto" u stvari podrazumevaš "sipati žitarice u činiju"?
Zato što bih, ako je to slučaj, radije da odemo na hamburger."
"Ah, slatka Li, šarmantna kao i uvek. Da li je to Liin način da kaže: "Hvala
Džesi, stvarno bih volela nešto kuvano, samo što sam previše teška kučka da
bih tako i rekla?""
Li se nasmejala. "Da."
 "I imao sam takav utisak. Okej onda, ja kuvam. Idem do Skjavonisa24 da
uzmem nešto. Imaš neke prohteve?"
"Laki čarms? Ili tost kranč sa cimetom. Sa dvoprocentnim mlekom, moliću
lepo."
Džesi podiže ruke praveći se da se gadi i izađe iz sobe. Pre nego što je
uzela telefon, Li je sačekala da čuje kako se ulazna vrata zatvaraju i kola kako
kreću.
Rasel se javio čim je zazvonilo. "Halo?"
Uvek se tako javljao, iako je imao identifikaciju kao i ostatak civilizovanog
sveta i odlično je znao da ga Li zove. "Hej." rekla je. "Ja sam."
"Ćao, Ljubavi, kako si? Kakav je luđak ovih dana? Da li ostaje dovoljno
trezan da možete nešto konkretno da uradite?"
Rasel je stekao naviku da proziva Džesija svaki put kada bi mu se ukazala
prilika, bez obzira na to koliko ga je često Li uveravala da Džesi ni ne nalikuje
na svoju reputaciju, ili koliko puta mu je rekla da je Džesi samo još jedan
autor, naizmenično toliko pun samopouzdanja da je to bilo iritantno i toliko
nesiguran da je postajao slabić. Li je ubrzo shvatila da, što je više branila
Džesija, to je više razjarivala Rasela. Shvatala je da je ljubomoran - i ona bi
sasvim sigurno bila kada bi on provodio toliko vremena nasamo sa drugom
ženom - ali činilo se da nikada ne uspeva da ga razuveri. Iako Džesi nikada
nije pomenuo svoju ženu (a Li je tek trebalo da uoči neki dokaz njenog
postojanja), ostajala je činjenica da je Džesi bio oženjen a Li verena, i da su
razvili lepo prijateljstvo uz svoj poslovni odnos. Lepo platonsko prijateljstvo
- za šta je Rasel, što je Li iritiralo, tvrdio da je nemoguće između muškaraca i
žena.
Li uzdahnu. "On stvarno nije takav, Rasele. Nije pijanica, samo je... Samo
nije tako uštogljen kao mi."
Do đavola. Ovo definitivno nije bio pravi pristup. Svaki razgovor za koji bi
dozvolila da se usmeri ka Džesiju, definitivno bi se završio svađom. Što se,
uprkos njenim svojskim naporima, često dešavalo u poslednje vreme.
"Uštogljen?"
"Znaš šta mislim."
»Zvuči kao da misliš da je on sav opušten i zen, a da sam ja pod stream i...
i... uštogljen."
 "Mi smo samo drugačiji ljudi, Rasele. A po mom mišljenju, mi živimo kao
odgovorne odrasle osobe, dok on pluta naokolo sav izgubljen i bez pravca, u
redu?" Li nije priznala Raselu da joj, iako je to bilo njeno mišljenje do pre
mesec dana, Džesijev životni stil više nije delovao tako neprivlačno. "Čuj,
zašto uopšte i pričamo o njemu? Koga je briga? Zvala sam te da vidim šta ima
kod tebe. Kako je bilo danas na postprodukcijskom sastanku?"
»Bilo je u redu. Ništa neobično."
»Rasele, nemoj da se duriš. Ne pristaje ti."
»Hvala ti na lekciji iz etikecije, draga. Zapamtiću to."
»Zašto si takav?", uzdahnu Li. Htela je samo da se čuje sa njim, razmeni
nekoliko pristojnih rečenica i da se vrati svojoj knjizi, ali je osetila da Rasel
priprema veliki razgovor o stanju veze. To je bila njegova specijalnost, a njena
najgora noćna mora.
"Li, šta se dešava sa nama?" Njegov glas je postao mekši, nežniji.
"Ozbiljno, mislim da bismo trebali da pričamo o tome."
Li duboko udahnu i tiho izdahnu, Napinjala se da ostane smirena iako je
njena utroba vrištala ne, ne, ne! Muka mi je više da pričam o tome. Hajde da
ne pričamo o svemu. Zar ne možemo samo da ispričamo jedno drugom kako
nam je protekao dan i da nastavimo dalje? Molim te, nemoj ovo da mi radiš!
i rekla: "Kako to misliš, Ras? Sa nama je sve u redu." Ćutao je na trenutak.
"Zar zaista imaš takav utisak? Zar ti se ne čini da smo se udaljili? I šta ja treba
da kažem kada ljudi pitaju zašto još nismo proslavili veridbu? Da moja
verenica nema vremena, iako smo vereni već pet meseci?"
Oh bože, molim te, ne ponovo to. "Zašto ponovo to potežeš? Već sto puta
smo pričali o tome. Hiljadu puta. Samo mi je sada na poslu totalna ludnica.
Ako ikada hoću da dobijem to unapređenje, moram da izbacim ovu knjigu sa
terena. Znaš koliko mi je to bitno - zašto ne možeš da imaš više razumevanja?"
»Da, pa, nazovi me ludim, ali sam mislio da će ti i udaja biti bitna."
»Naravno da jeste, Rasele. I upravo zato želim da sačekam dok ne bude moglo
sve da bude savršeno."
To nije bilo sasvim netačno. Li je znala da oteže sa svim planovima. To je
delom bilo zbog generalne nezainteresovanosti za sve stvari vezane za
venčanje - ona jednostavno nije bila devojčica koja je sa dvanaest godina
izabrala venčanicu - a delom zbog straha da se nosi sa svojom i Raselovom
majkom, ali kada je bila potpuno iskrena sa sobom, Li je znala da to ide
dublje. Neko vreme je mogla govoriti sebi da sve ide previše brzo. Na kraju
krajeva, činilo se kao da su se juče prvi put ljubili na klupi na Junion skveru. I
onda joj se Rasel veoma sviđao - smatrala je da je sladak, da dobro izgleda i
bila je ponosna što je zainteresovan za nju. Nadala se da će nastaviti da izlaze
i da će se veza ili razviti ili se prirodno raspasti. Smatrala je da je utešna ta
teorija da veze nikada ne ostaju iste; ili se dvoje ljudi približe i napreduju ili
se veza polako gasi i vreme je da se raskine. Li je mislila da može da pusti da
priroda ide svojim tokom, a da u međuvremenu samo uživa u vremenu sa
Raselom i da se ne nervira oko toga šta nosi budućnost. Što je sasvim lepo
funkcionisalo dok je Rasel nije zaprosio. I to ne samo da je zaprosio nego je i
natakao taj prsten na njen prst dok je Li sedela sleđena u šoku, a onda je
poljubio u usta koja su visila otvorena u neverici. U čitavom svom životu
nikada nije bila manje spremna za nešto, a nije trebalo biti genije da bi se
videlo da je ovih proteklih nekoliko meseci progone sumnje. Ono što nije
znala da objasni Raselu - a ni bilo kome drugom - bilo je šta u stvari nije u
redu. Među njima se ništa nije promenilo od kada su se upoznali; on je još bio
onako sladak kao kada su se upoznali. Problem je bio u tome što je Li još
čekala da se preko ušiju zaljubi u njega, a svi ostali - njene drugarice, njeni
roditelji i, što je najgore od svega, Rasel - mislili su da se to već desilo. U
svetlu svega ovoga, da li je zaista bilo toliko čudno što je ona samo želela da
uspori?
Sada je na njega bio red da uzdahne. "Razumem. Samo želim da, ne znam,
da u tvom glasu ima malo uzbuđenja. Da li ti uopšte i pričaš o tome sa
devojkama?"
"Naravno da pričam", slagala je Li. Emi i Adrijana su neprestano ispitivale
o planovima za venčanje - očajnički su želele da isplaniraju devojačko veče -
ali je Li uvek menjala temu. Zašto nisu shvatale da sve ovo ide prebrzo?
Međutim, čak i to što je razmišljala tako je činilo da oseti krivicu, pa je zato
smekšala glas i rekla: "Ljubavi, uzbuđena sam zbog svega. Venčaćemo se, a
kada to obavimo otići ćemo na neko vrlo egzotično i vrlo udaljeno mesto, kao
što su Maldivi, i samo ćemo se opustiti i uživati jedno u drugom, važi?
Obećavam."
"Hoćeš li nositi onaj bikini koji obožavam? Onaj sa metalnim krugovima na
kukovima i na sredini gornjeg dela?"
"Definitivno."
"I nećeš poneti laptop i nijedan rukopis, čak ni za čitanje u avionu?"
 "Ni jedan jedini", rekla je sa sigurnošću, iako se oko toga dvoumila. "Biće
savršeno."
"Dogovoreno", rekao je Rasel, zvučeći kao da je sve rešeno onako kako
njemu odgovara.
"Zvaću te kasnije da ti kažem laku noć, važi?"
"Važi. Definitivno se vraćaš sutra, je l’ tako? Treba nam da bar jednu noć
provedemo sami pre velikog Upoznavanja Roditelja za Dan zahvalnosti."
"Naravno da je tako, dušo. Definitivno ću biti kod kuće sutra uveče",
naterala se Li da izusti. Nije se preterano plašila Dana zahvalnosti u
Konektikatu, iako je čitava Raselova porodica dolazila da provede praznike sa
njenom porodicom, ali je njena očajnička želja da prekine vezu u tom trenutku
nadjačavala sve drugo.
"Mmmvah!", Rasel glasno posla poljubac preko mikrofona. To je bila
njihova mala interna fora koju su primenjivali kada nisu bili zajedno.
Li uzvrati osećajući se blesavo i iznervirano, a zatim se osećajući krivom
zato što se osetila blesavo i iznervirano. Tek kada su prekinuli vezu osetila je
olakšanje i bila je iznova iscrpljena, previše umorna čak i da ponovo otvori
knjigu.
Probudila se sa uznemirujućim osećanjem da je neko posmatra. Bacila je
pogled kroz prozor i mogla je da vidi nekoliko rasutih pahuljica osvetljenih
svetlom iznad ulaznih vrata. Soba je bila skoro potpuno mračna, ali je mogla
da oseti još nečije prisustvo.
"Džesi?"
"Hej. Izvini. Jesam li te uplašio?"
Dok su joj se oči privikavale na mrak, mogla je da ga vidi kako sedi u
stolici za ljuljanje od mahagonija na drugom kraju sobe. Ruke su mu bile
prekrštene preko grudi, a glava zabačena na naslon stolice. Odnekuda je
doplutao miris svežeg belog luka i hleba koji se peče,
"Šta radiš ovde?"
"Samo se divim tvom snu."
"Mom snu?"
"Došao sam da te probudim za večeru, ali si delovala tako mirno. Ja baš i
ne spavam, skoro nikada, pa je uvek lepo gledati nekog drugog kako spava.
Verovatno je jezivo, ali se nadam da ti ne smeta."
"Zapravo je ironično, jer ja samo ovde spavam. Ima nečega u vezi sa ovim
mestom, kao da je bolje od kambijena25, rekla je Li.
"Zar se ne kaže ambijen? Bez K?"
"Kupanje plus ambijen, jednako je kambijen. Ali čak i to radi samo neko
vreme. "
Džesi se nasmejao, a Li je osetila nalet sreće. I prvi put za svojih trideset
godina života, Li je uradila nešto ne razmišljajući o mogućim posledicama i
reakcijama. Potpuno praznog uma i apsolutno bez straha, ona je sišla sa
kreveta i došla do stolice za ljuljanje. Čak je ni to što je stajala iznad njega, sa
kolenima tako blizu njegovim, nije je učinilo nervoznom; samo je pružila ruku,
a kada ju je on prihvatio samo sa najblažim izrazom zbunjenosti na licu,
povukla ga je gore. Bili su licem u lice, što je delovalo čudno, pošto je Rasel
bio mnogo viši, ali je to bilo skoro nesvesno opažanje u pozadini njenog uma
bez posledica. Li spusti pogled ka svojim rukama koje su sada bile
isprepletane sa Džesijevim, to je nepogrešivo bio trenutak intimnosti koji se
nije mogao poreći; a ipak, kada je ispetljao svoje šake, stavio ih iza njenog
vrata i upetljao prste u njenu kosu, ona oseti "sevanje" šoka. Li nije imala
pojma ko je koga prvi poljubio, znala je samo da su se njihove usne pritisle, a
zatim se otvorile, a to što je Džesijev jezik dodirivao njen je bilo više
nerealno nego uzbudljivo, čudno ili strano.
Odatle se sve odvijalo brzo. Pali su nazad na krevet i u roku od nekoliko
sekundi su oboje bili goli. Bilo je skoro nasilno, ona vrsta očajničkog seksa
koji Li nikada nije iskusila. Iako je sve vreme bio nežan i pažljiv - igrajući se
njenom kosom, obuhvatajući šakama njeno lice, ljubeći vrh njenog nosa,
mazeći njena leda - nije oklevao da joj skoro grubo prikuje ruke iznad glave.
Nakon toga nisu zadremali; Džesi ju je privukao k sebi, i dalje ležeći na
prekrivačima i nežno prelazio prstima preko njenih ramena dok joj se ruke nisu
naježile. Pitao ju je da li je u redu, da li se dobro oseća, da li hoće vode?
Kada je Li nekoliko minuta ćutala, On je podigao njenu bradu i poljubio je sa
takvom mekoćom da je mislila da će umreti. Minutima su se ljubili tako,
mnogo minuta, lenjo i malaksalo, a kada je Džesi pritisnuo ravni deo svog
jezika na njenu donju usnu, Li ja je imala utisak da bi mogla sasvim da nestane
u njegovim ustima. Nisu podizali glave sa jastuka; samo su se okrenuli jedno
ka drugom i ljubili se i bilo je tako toplo, meko i predivno, dok nešto nije
puklo a žudnja postala nezadrživa, zubi su im se sudarali, nokti su grebali a
ruke se ponovo hvatale i vukle.
Nakon toga je Li položila glavu na njegove grudi i prožmirila kroz
poluzatvorene oči da vidi Džesija, koji je bio sasvim budan i gledao u nju.
Doduše, ne sa radoznalošću ili ljubavlju; gledao je kao da pokušava da
zapamti svaki detalj. Li je, kao i svi, znala da bi kontakt očima za vreme seksa
trebalo da predstavlja krajnju bliskost, pogled u dušu, bla, bla, bla. Ali, bez
obzira na to koliku je bliskost osećala sa Raselom ili sa drugim tipovima pre
njega, zurenje u nečije oči se uvek činilo usiljenim ili smišljenim, kao da su
oboje čitali isti članak koji je insistirao da je seks samo seks, ali da vođenje
ljubavi zahteva kontakt očima. Uvek joj je bilo pomalo neprijatno, kvarilo joj
trenutak, ah ovo gledanje je bilo drugačije. Kada ju je Džesi gledao, bilo joj je
teško da diše i imala je utisak da je niko ranije nije tako video. Bilo je skoro
kao nešto iz filma, a Li se osetila podjednako zgodno, podjednako seksi kao
bilo koja filmska zvezda. Nije bilo bitno što je kao alergijsku reakciju na novi
losion imala mali osip na stomaku, ni što je Džesijeva koža bila malo previše
bleda za tako tamne dlake na grudima, ni to što su oboje bili crveni, znojavi i
što su dahtali; oni su bili najviše seksi od svih ljudi na svetu i nekako su se
pronašli.
Mora da su zaspali u nekom trenutku, zato što je upravo počinjalo da se
razdanjuje kada je Li otvorila oči. Polako se izvukla ispod ćebeta koje je
Džesi prebacio preko njih i na vrhovima prstiju otišla do kupatila na kraju
hodnika, gde je čekala neizbežne poplave kajanja, krivice i samokažnjavanja.
Ništa se nije desilo. Umesto toga je piškila i pripremila se za neizbežan bol
infekciji urinarnog trakta, ali, za divno čudo, osećala se dobro. Tek kada je
otišla da se umije, bacila je pogled na sebe u ogledalu i umalo se nije
onesvestila - delovala je zlostavljano. Brada i obrazi su bili oguljeni, a manje
površine su lagano krvarile ogrebane bradom; usne su joj bile natekle; koža na
vratu joj je bila umrljana tragovima zuba; kosa joj je bila zapetljana u
nerazmrsive čvorove; sa unutrašnje strane butina je imala modrice od njegovog
oslanjanja. Dok se istraživala, Li je shvatila da nije sva šteta bila fizički
vidljiva: glava joj je bubnjala od udaranja o dasku kreveta, karlična kost ju je
bolela od trljanja, a osetljiva koža između nogu kao da je bila ošmirglana. Čak
su je i stopala bolela zato što je toliko sati savijala prste.
Nikada ranije se nije osetila tako užasno, ako se pod užasno podrazumeva
apsolutno fantastično. Ubode panike nije osetila sve dok se nije vratila u sobu
i zatekla Džesija kako sedi u krevetu, i dalje očigledno nag ispod ćebeta koje
mu je pokrivalo krilo. Svetio koje je dopiralo kroz prozor pored kreveta
osvetljavalo mu je lice, a Li je sada mogla da vidi i sat -7:23h. Podigao je
pogled kada je ona ušla, a ona je, prvi put u poslednjih nekoliko sati bila
preplavljena samosvešću. Stajala je tu pred ovim čovekom koga je jedva
poznavala, pred svojini autorom zaboga, potpuno gola u sjaju pune dnevne
svetlosti. Sada su joj se jurišom vraćali svi načini na koji su se davali jedno
drugom samo nekoliko sati ranije, samo što su uzbuđenje i zadovoljstvo sada
bili zamenjeni stidom. Scene njihove noći su se i dalje nametale. Da li je ona
zaista uradila to? Da li je zaista to rekla? Oh blagi bože, šta ako se i on
sećao...
"Li." Njegov glas je prekinuo vrtlog njenih misli.
Naterala se da pogleda pravo u njega, ali je želela samo da pokrije grudi ili
da obuče donji veš. Soba je bila hladna i mogla je da oseti kako joj se ježe
dlake na nogama.
"Li. Dušo. Dođi ovamo." Podigao je ivicu ćebeta i pokretom joj pokazao da
mu se pridruži.
Ona je poslušno otišla do kreveta i popela se pored njega. Obavio je ruke
oko nje, povukao pokrivače na njih dvoje i ona je bila okružena toplotom i
sigurnošću. Poljubio ju je u čelo, kao što je to radio njen otac kada bi bila
bolesna, što je bilo utešno samo na tri sekunde, dok je nije podsetilo na oca... i
na to šta bi on pomislio kada bi sada mogao da je vidi... ne samo u krevetu sa
nekim - što je dovoljno strašno za oca - već sa čovekom koga treba da
uređuje... i šta sa Raselom... njenim verenikom... još je nosila prelepi prsten
koji joj je on stavio na ruku pre pet meseci. Ona je bila prljava, odvratna
drolja koja nikoga od njih nije zavređivala.
"Deluješ kao da si u agoniji razarajućeg napada panike", prošaputao je
Džesi na njeno uvo. Privukao ju je još bliže sebi, ali je to bilo zaštitnički, a ne
seksualno,
"Samo razmišljam kako sam ja prljava, odvratna, bezvredna drolja", rekla
je pre nego što je mogla da se zaustavi, ali čim su reči izašle iz njenih usta,
zažalila je zbog njih.
Očekujući poricanje, ili barem još jedan zagrljaj i saosećajno kokodakanje -
što je bila Raselova specijalnost - Li je bila užasnuta, a zatim neverovatno
iznervirana kada je Džesi počeo da se smeje.
Odmakla se od njega izvivši telo i zurila u njega zaprepašćena. "Ti misliš da
je to smešno? Misliš da je zabavno to što sam ja, u osnovi, upravo upropastila
sopstveni život?"
On ju je još čvršće zagrlio i, umesto da se oseti kao da se guši, kako se
inače osećala u takvoj situaciji, Li dozvoli sebi da se opusti u tom zagrljaju.
Džesi je poljubio njene usne, čelo i oba obraza pre nego što je rekao: "Smejem
se samo zato što me toliko podsećaš na mene."
"Oh, odlično", promrmlja Li, ali joj je potajno bilo drago zbog toga.
"Ali mi nismo učinili ništa loše, Li."
"Kako to misliš, nismo učinili ništa loše? Ne znam ni odakle da počnem.
Možda sa činjenicom da sam verena? Ili da si ti oženjen? Ili da mi radimo
zajedno?"
Naglasila je ovaj poslednji deo, ali tek kada je sve nabrojala, Li je priznala
nešto sebi: čekala je da Džesi ponudi razumno objašnjenje za svoj brak, nešto
kao, "mi smo, u stvari, razvedeni" ili, "to je greška u papirima, nisam stvarno
venčan", Znala je da to nije verovatno, naročito zato što je pomenuo svoju ženu
još na njihovom prvom ručku, ali to nije sprečilo Li da se nada da se možda
zbunio.
Pritisnuo je prst na njene usne i utišao je, što je njoj, na njeno iznenađenje,
bilo slatko, a ne izluđujuće. "Ono što se desilo među nama se desilo prirodno.
Oboje smo to želeli. Šta je loše u tome?"
"Šta je loše u tome?", prasnula je, a glas joj je poprimio zloban, skoro opak
ton. "Šta je sa tvojom ženom, za početak?" Džesi se prevrnu na lakat, tako da
je bio iznad Li i gledao je pravo u oči. "Neću da te zavlačim uobičajenim
glupostima o tome kako nam je loše, kako me ona ne razume i kako ću je
ostaviti, zato što to nije istina, a ja ne želim da te lažem. Ali to ne znači da ne
postoje olakšavajuće okolnosti. I to definitivno ne znači da te sada ne želim
očajnički."
E pa to definitivno nije bilo ono što je ona želela da čuje. Gluposti o tome
kako on mrzi svoju ženu i kako ga ona ne razume bi bile sasvim u redu, što se
nje ticalo. Činjenica da se to neće desiti ju je samo učinila svesnijom koliko je
duboko pogrešno sve ovo bilo, što ju je još više zbunjivalo, jer je osećala da
je tako dobro. Tako dobro? Šta je ona mislila? Ovo je bilo ludilo... Nije bilo
ničeg dobrog u tome što je izdala Rasela ili što je imala seks sa čovekom sa
kojim treba da radi. To je bila užasna greška u rasuđivanju, čak neoprostiva
greška i bilo bi čudo kada bi svi izašli iz toga nepovređeni. Naravno da više
neće uređivati Džesija, toliko je bilo jasno, ali se činilo da je to beznačajna
cena za njenu neverovatnu glupost.
Bilo je vreme da krene. Odmah.
"Šta radiš?", upitao je Džesi dok se izvijala ispod njega i zamotavala u
prekrivač. Zgrabila je torbu u kojoj su joj bile stvari za noćenje i, jednom
rukom stežući ćebe kako bi se postarala da ostane pokrivena, napola otrčala, a
napola se odgegala do kupatila. Tek nakon što je zatvorila vrata za sobom,
dozvolila je da joj ćebe spadne, samo što sada nije mogla da se suoči sa
svojim licem u ogledalu. Znajući da će početi da rida ako dozvoli sebi luksuz
tuširanja, navukla je čist donji veš, farmerke i majicu na kopčanje, a svoju
zamršenu, raščupanu kosu je svezala u punđu. Zadržala se samo da bi oprala
zube, a kada je obavila taj zadatak, Li škljocnu zubima dok je zatvarala usta
kako bi sprečila sebe da zaplače, a onda otvori vrata.
On je stajao u dovratku noseći majicu i bokserice i delujući jadno. Li ništa
nije želela više nego da ga zagrli. Ta želja joj je u isto vreme bila odbojna i
privlačna, ali je uspela da se provuče pored njega, ni ne očešavši se o njegovu
ruku.
"Li, dušo, nemoj to da radiš", rekao je prateći je niz hodnik i stepenice.
"Sedi na trenutak sa mnom. Hajde da pričamo o ovome."
Odjurila je u kuhinju da sakupi svoje papire i sveske i ugledala ostatke
večere koju nikada nisu stigli da pojedu. Stvrdnuta lazanja je Počivala na
podmetaču između dva postavljena tanjira i dve čaše crvenog vina; dva
jednostavna, srebrna svećnjaka su bila prekrivena istopljenim belim voskom.
»Ne želim da pričam. Želim da odem", rekla je Li tiho bez intonacije.
»Znam, a ja od tebe tražim da sačekaš na trenutak." Glasno je izdahnuo i
prstima prošao kroz kosu. Li je bacila pogled na njega i primetila da mu je
čekinjasta brada prošarana sedim, a šupljine oko očiju su bile toliko tamne da
su mogle biti pobrkane sa modricama.
»Džesi, molim te." Uzdahnula je, leđima okrenuta ka njemu dok je ubacivala
fascikle u torbu. Setila se da je ostavila Nešto plavo gore u gostinskoj sobi, ali
sada nije bilo šanse da se vrati po nju,
Spustio je ruku na njeno rame i nežno je povukao da se okrene. "Pogledaj
me, Li. Žao mi je što je moralo ovako da se desi, ali želim da znaš ja uopšte ne
žalim zbog prošle noći."
Li se susrela sa njegovim očima prvi put otkako je ustala iz kreveta. Zurila
je u njega svojim najhladnijim pogledom kroz sužene oči i rekla: "Oh, tako mi
je laknulo! Hvala bogu da ti ne žališ zbog onoga što se desilo. Bolje ću spavati
znajući to. U međuvremenu, skidaj ruke mene."
Povukao se kao ujeden. "Li, nisam mislio tako. Molim te, sedi sa mnom
samo na trenutak..." Nešto u načinu na koji mu je glas utihnuo im je oboma
stavilo do znanja da, iako je iskreno pozvao, nije želeo da °na prihvati poziv.
Delovao je umorno i iznureno i, po Liinoj proceni, kao čovek koji je iscrpljen
od pomisli da će morati da se nosi sa još jednom postkoitalno histeričnom
ženkom.
Iako je deo nje očajnički želeo da ostane, da sedne, da ga čuje kako kaže da
ju je voleo od trenutka kada ju je upoznao i da ovo nije bilo samo jedno
vanbračno osvajanje za legendarnog Džesija Čepmena - da je ona, Li Ejsner,
bila drugačija - deo nje je znao da neće biti tako. Zato je, kada je konačno
okačila torbu o rame i ponosno izašla kroz ulazna vrata uzdignute glave, bila i
šokirana, a i nije bila iznenađena, što je Džesi nije pratio.
 TRI MUŠKARCA NE ČINE FATALNU ŽENU

Adrijana bukvalno nije mogla da se seti kada je poslednji put tako gorljivo
čekala da telefon zazvoni. U osnovnoj školi, pre puberteta, kada je, kao i sve
ostale devojčice, morala da se pita da li će biti pozvana na žurku? Možda.
Nekoliko puta je poprilično nestrpljivo čekala poziv u vezi sa testom trudnoće
od zdravstvenog centra u kampusu, a tu je bio i onaj mali incident na Ibici sa
mrvicom kokaina, koji je zahtevao da doleti neki pristojan advokat... Čekanje
ni onda nije bilo lako. Ali ovo je bilo drugačije: tako je očajnički želela da je
Mari Kler pozove sa dobrim vestima, da je jedva mogla da misli o bilo čemu
drugom.
Nije da je očekivala bilo šta osim dobrih vesti, naravno - ako je jučerašnji
sastanak sa glavnim urednikom bio ikakva naznaka, bila je sigurna da je
ostavila dobar utisak - ali ti urednici časopisa su bili nepredvidivi. Adrijanina
odeća je nije činila nervoznom (koja normalna žena ne bi obožavala kontrast
između lepršave kloi haljine, sigerson patent cipele na štikle i savršeno
rastresit kratki sako koji je samo malčice sekao u struku?) i nije je brinulo
kako je prošao sastanak (obe su imale pelegrinos i mišljenje o najboljim
plastičnim hirurzima u gradu); samo nije mogla da se ne zapita zašto je Elejn
Tajler uopšte i želela da se nađe sa njom.
Kao što je i obećala, Mekenzi je pozvala Adrijanu nekoliko dana nakon
zabave kako bi videla da li je možda zainteresovana da napiše uzorak kolumne
sa savetima o seksu i vezama, na koji bi zatim Mekenzi dodala svoj komentar o
Adrijaninim urođenim talentima za muškarce. Ako bi sve prošlo kao što je
očekivano, Elejn bi odobrila da probna kolumna izlazi na netu, a onda bi
čekali da procene reakcije čitalaca. Adrijani je bilo potrebno samo jedno
poslepodne da napiše pola tuceta eseja (ko bi mogao da ih svede na samo
jedan?). To su bila javna pisma sa naslovima koji su išli od "Seks da, spavanje
ne", do "Samo sam bila druželjubiva i drugi idiotski izgovori". Bila je sasvim
sigurna da je prenela svoju teško stečenu mudrost, a da je u isto vreme
zadržala lagan i zabavan ton. Zašto je onda, zaboga, Elejn insistirala na tome
da se nađe sa njom? Ili, što je još bitnije, zašto još nije zvao niko iz Elejnine
kancelarije? Adrijana je nepromišljeno dala svoj kućni broj kada ju je
Elejnina odsečna asistentkinja upitala za kontakt, a kada je pokušala da se
ispravi i da da svoj broj mobilnog, devojka joj je samo odmahnula. Bilo je
skoro šest i to u petak! Za samo nekoliko sati će morati da se izvuče ispod
svog omiljenog prekrivača od krzna kanadske kune i da se spremi da se nađe
sa Tobijem. Da li su zaista očekivali da će ona samo da sedi i čeka da telefon
zazvoni?
"Dosadno!" graknuo je Otis. "Veliko do-sa-dno!" Stajao je na Adrijaninom
ćebetom pokrivenom članku, zureći u nju dok je ona zurila u TV.
"Dobro, dobro, to je bila samo reklama. Evo, gledaj. Počinje ponovo." Otis
je okrenuo glavu ka televizoru i nastavio da gleda Hils sa punom pažnjom.
Adrijana je pružila ruku ka njemu i mazila njegova svilenkasta leđa, Otis se
gurao ka njenoj ruci, uživajući u masaži. Adrijana se osmehnu sama za sebe,
zadovoljna kako ptica napreduje. Nakon beskonačnog vrištanja, previše
neprospavanih noći i ne manje od pola tuceta međunarodnih poziva Emi, u
kojima je Adrijana pretila da će osakatiti ili raščerečiti Otisa ako ne bude
odmah oslobođena dužnosti, ptica i devojka su se povezali.
Hvala bogu na njenom otkrovenju - da nije bilo toga, ko zna šta bi se desilo
sa jadnim Otisom. Desilo se baš prošle nedelje i bilo je tako dobrodošlo
iznenađenje. Adrijana samo što je skinula odeću i sipala so u svoju jutarnju
kupku, kada je, sa svoje pritke blizu ogledala u kupatilu, Otis viknuo: "Debela
devojka!" Istog trena, Adrijanine oči su se zakucale za ogledalo, tražeći
potvrdu da se nije nadula preko noći; kada je bila zadovoljna, uvidevši da joj
je guza čvrsta kao i uvek, okrenula se da pogleda u Otisa. Sedeo je na ljuljaški
u svom metalnom kavezu, oklembešene glave sa kljunom fiksiranim u ono što
se može nazvati samo tužnim izrazom lica. Što je bilo najupečatljivije, gledao
je u sebe u ogledalu, a dok je Adrijana shvatala važnost toga, Otis je ispustio
dug, tužan uzdah i kriknuo "Debeljuca", sa tihim prezirom.
Tada je Adrijana shvatila da Otis misli da je on debeo, a ne ona.
Sve ovo vreme je Otis vikao "debela devojka" i "debeljuca", a to su bili
pozivi u pomoć! Mora da je znao da mu je Emi uvek nudila previše hrane u
očajničkom pokušaju da ga ućutka, Jadničak! Kako se od njega moglo
očekivati da se kontroliše kada je to jeftino obrađeno seme za ptice iz pet šopa
neprestano prolazilo kroz njegov kavez? Adrijana je odmah otišla na net i
pregledala nekoliko sajtova o odgovarajućoj ishrani za afričke sive i bila je
užasnuta kada je videla da ishrana koja se sastoji samo od upakovane,
komercijalne hrane za ptice bukvalno garantuje preteranu gojaznost i preranu
smrt zbog otkazivanja bubrega. A da ne pominjemo koji je to psihički teret za
njega! Gledati sebe u ogledalu dan za danom - provoditi život u kavezu ispred
ogledala! - i znati da imaš preteranu težinu, ali ne moći da bilo šta uradiš po
tom pitanju... pa, Adrijana nije bila sigurna ima li ičeg goreg od toga.
To je sve promenilo. Kada je shvatila da Otisov bes i uvrede nisu upućeni
njoj, osetila je kako je nadvladava sažaljenje prema malom trbušastom
stvorenju koje je mrzelo svoj izgled. Istog poslepodneva pozvala je
prijateljicu Ajrin Peperberg i pitala je čime hrani Aleksa, svog afričkog sivog
papagaja, koji je imao veći rečnik od prosečnog američkog osmaka. Pokrenuta
novopronašlim znanjem i poduprta vrlo nepoznatom željom da pomogne,
Adrijana je istog trena otišla u Hol fuds, Junion skver seljačku pijacu, kod
veterinara čija su specijalnost bile egzotične ptice. Bila je potrebna skoro
čitava nedelja neprestanog rada, ali se Otisova promena životnog stila bližila
kraju.
Bilo je teško reći šta je imalo najviše efekta, ali je Adrijana pretpostavljala
da je to verovatno bio Otisov novi smeštaj. Njegov rasklimani aluminijumski
kavez sa prljavim smradom i gadnim žičanim rešetkama koji je izgledao - i
zvučao, kao neka bliskoistočna ćelija za mučenje, bio je izbačen. Na njegovom
mestu je bio odgovarajući dom za pticu, drveni kovčeg veličine oružarnice,
koji su preduzimači sa dobrom reputacijom ručno obradili i koji je savršeno
ostvario viziju jednog od najboljih arhitekata u Njujorku. Okvir je napravljen
od pune hrastovine, koju je Adrijana naručila da bude isprskana bojom
afričkog drveta kako bi se slagala sa njenim nameštajem u dnevnoj sobi; pod i
plafon su bili od granita; sa strane su bile mreže od vrhunskog nerđajućeg
čelika, a prednji zid je bio napravljen od poda do plafona od neprobojnog
akrila koji je izgledao kao staklo. Od svetski poznatog fotografa Nešenel
džiografika naručila je raskošan snimak džungle u visokoj rezoluciji, a onda je
dala da ga laminiraju i postavila ga na zadnji zid kako bi se Otis osetio blizu
prirode i zahtevala je da se instalira sistem osvetljenja sa punim spektrom
kako se on ne bi toliko borio sa noći i danom. Po savetu papagajskog
bihejvioriste, Adrijana je opremila unutrašnjost šipkama za čučanje,
ljuljaškama, poličicama, hranilicama i prečagama, mada je kasnije uklonila
nekoliko stvari, brinući se da prostor ne deluje previše natrpano. Bez sumnje,
to je bilo dobro potrošenih osam hiljada, a dokaz tome je bilo to što je Otis
bukvalno zapevao kada je video kućicu po prvi put. Adrijana je mogla da se
zakune da vidi kako se osmehuje dok posmatra panoramu džungle sa svoje
prečage od bambusa. Pretpostavila je da je i Otisova nova dijeta učinila
mnogo za uklanjanje nekih od njegovih problema sa slikom o sebi.
Komercijalno seme za ptice odbačeno i zamenjeno programom koji je
uključivao samo hranljivo čitavo seme, voće i povrće. Adrijana je kupila
veliku zalihu vrlo hranljive kvinoe i dopunjavala mu je ishranu organskim
bobicama, šargarepama i, zbog kalcijuma, grčkim jogurtom, dva puta nedeljno.
Kada je otkrila da Otis više voli fidži bunarsku vodu nego evijan ili poland
spring, tri puta dnevno je punila njegovu bočicu da bi se postarala da izbacuje
sve toksine. Poseta salonu za ptice radi kupanja, prskanja balzamom i
skraćivanja kandži, kompletirala je njegov režim pomlađivanja.
Kakvu je razliku napravilo malo ugađanja! Adrijana je od toga napravila
mentalnu belešku, za slučaj da ikada zaboravi važnost udovoljavanja sebi
(koliko god da je to bilo malo verovatno). Otis je bio kao nova ptica. Pevao
je, cvrkutao je, ljuljao je glavu u ritmu bosanova muzike koja je neprestano
svirala u stanu. Za samo nedelju dana je diplomirao i od agresivne zveri
prognane u kupatilo pretvorio se u drugara za igru tople prirode, koji voli da
se sklupča na kauču. Ovog jutra je pokazao koliko je uznapredovao kada je,
konačno, ispravno odgovorio na Adrijanino nepopustljivo dresiranje.
"U redu, Otise, sada pokušaj da se usredsrediš, kerido", tepala mu je dok je
izvlačila ogledalce iz noćnog stočića. Sedeli su zajedno na podu spavaće sobe,
gde je Otis radosno kljucao šargarepu, a Adrijana ga učila novim recima.
"Sada, pokazaću ti ogledalo, a ti ćeš da mi kažeš koga vidiš, važi? Zapamti,
ti si pametna, lepa ptica koja nema čega da se stidi. Jesi li spreman?"
Otis je nastavio da mljacka.
Adrijana je stavila ogledalo ispred njega i zadržala dah. Bili su blizu, mogla
je to da oseti, ali do sada Otis nije mogao da se mrdne dalje od vikanja
"Debeljuca!" kada bi ugledao svoj odraz. Držala je ogledalo vrlo mirno i
čekala, nagovarajući ga da kaže prave reči.
Očigledno je bio opčinjen sobom - ako je ikada postojao dobar znak, ovo je
bilo to - jer su mu se pera na krilima malo podigla, a kljun mu je bio blago
otvoren. Činilo se da mu se sviđa to što vidi, mada, naravno, to se nije moglo
proceniti. Hajde, bodrila ga je Adrijana, možeš ti to! A onda je, nagnute glave
i sa sjajem u očima Otis graknuo: "Lepa devojka!"
 Adrijana samo što se nije onesvestila od uzbuđenja. "Oh, pa to je dobar
dečko!" rekla je oduševljeno tepajući. "Kako si ti dobar dečko! Da li dobri
dečko hoće poslasticu?"
Odlučila je da Otisu progleda kroz prste zbog njegove zbunjenosti oko
polova - barem za sada. Bilo je dovoljno vremena za sve, a njegov razarajući
nedostatak samopoštovanja ju je najviše brinuo. Sama činjenica da je sebe
uopšte nazvao lepim je bila briljantan napredak! Odlučila je da se koncentriše
na to što se nazvao lepim, a da se drugi put pozabavi njegovim problemima sa
identitetom.
"Grožđe!", graknuo je Otis, vidno oduševljen. "Lepa devojka! Grožđe! Lepa
devojka! Grožđe!" Skakutao je gore-dole po Adrijaninoj cevanici dok je
izvikivao te reči.
"Jedno zrno grožđa bez pesticida, odmah stiže... za koga? Ko dobija grožđe?
Lepi dečko dobija grožđe!" Adrijana ga je podigla na kauč, na naslon za ruke i
krenula ka kuhinji. Upravo je posezala unutra ka činiji, kada je telefon
zazvonio.
"Halo", rekla je Adrijana sa žaokom iznerviranosti zbog prekida. Uglavila
je slušalicu između ramena i brade dok je slagala nekoliko zrna grožđa na
tanjir.
" Adrijana?" upitao je zadihani ženski glas kroz slušalicu.
Ljudi koji zovu i odbijaju da se predstave pre nego što čuju vaše ime su
najviše nervirali Adrijanu, ali se naterala da bude ljubazna. "Ja sam na
telefonu. A ko zove, moliću lepo?"
"Adrijana, Mekenzi je. Zdravo, srce! Slušaj, imam fenomenalne vesti. Je l’
sediš?"
Fenomenalne vesti zvuče dobro, pomislila je Adrijana sa iščekivanjem.
Fenomenalne vesti zvuče kao da je Elejn odlučila da postavi jedan (ili možda
nekoliko!) njenih eseja na veb sajt Mari Klera. Fenomenalne vesti bi mogle
čak značiti da se Adrijana toliko svidela Elejn da je ona planirala da je uključi
kao redovnog mesečnog kolumnistu na sajtu, sa sve upadljivim lirikom na
početnoj strani i (naravno ukusno) postavljenom slikom lica samog autora.
Autora! Ko bi ikada pretpostavio da je ona, Adrijana de Suza, bila na pragu da
započne karijeru... kao autor! I to autor koji bi sigurno zgrtao hiljade, ako ne i
milione pogodaka svakog dana. Devojke bi slale link za njenu kolumnu svim
svojim prijateljicama, kačile ga za male poruke koje kažu "provali ovo" i
"tako istinito" i "reci koja fora", dok bi muškarci krišom posećivali sajt da sa
obožavanjem zveraju u Adrijaninu autorsku sliku, a možda i da pokupe savet
ili dva iz neprijateljskog tabora. Bilo je skoro previše fabulozno da bi se
shvatilo.
"Sedim, sedim", rekla je, pokušavajući da ne skici.
"E, pa, upravo sam završila sastanak sa Elejn." Pauza. "Bila je vrlo
impresionirana tobom."
"Je l' jeste?"
"Veoma. Radim ovde već skoro devet godina i mislim da je nikada nisam
videla ovoliko ushićenu. Nikada."
"Stvarno? Znači, objaviće jednu od kolumni na veb sajtu?" Bilo je jasno da
je tako, ah je Adrijani bilo potrebno da je čuje kako to izgovara. Već je
razmišljala kome će prvo da kaže. Devojkama? Tobiju? Svojoj majci?
Zatim još jedna pauza, taman dovoljno duga da Adrijaninu anksioznost
podigne do vrhunca, pre nego što je Mekenzi rekla: "Uh, zapravo, nije to imala
na umu."
Nije to imala na umu? Ali bila je oduševljena! Adrijani je došlo da vrišti.
Sama si tako rekla! Kako sam mogla toliko pogrešno da procenim situaciju?
pitala se dok se pridruživala Otisu na kauču balansirajući tanjirom sa grožđem
između kolena. Mazila mu je leđa dok je on radosno napao voće. Zatim je
počela da mentalno dekonstruiše čitavu glupu ideju. Američke žene se nikada
neće promeniti - do đavola, već su decenijama u tripu moćne žene - pa u čemu
je onda uopšte i bila poenta? Osim toga, kome je bila potrebna takva
izloženost? Publicitet je bio jedna stvar, ali izloženost na netu, sa svim tim
neukusnim dizajnom veb sajtova i nepoželjnih progonitelja... fuj. Naježila se
samo razmišljajući o tome. Bilo je vreme da se ova ludost završi jednom
zasvagda.
"Oh, ne? Baš bez veze" glas joj je zaudarao na neiskrenost. "Pa, cenim što si
zvala da..."
"Adrijana! Samo umukni na sekund i slušaj. Istina je da Elejn nije
zainteresovana za članke na sajtu, ali to je samo zato što - jesi li spremna za
ovo? - hoće da ti budeš redovni kolumnista! Je l' možeš da poveruješ?"
"Šta?"
"Redovni kolumnista."
 "Kolumnista?" ponovo je upitala Adrijana. Njen mozak je odbijao da obradi
tu reč.
"Da! U štampanom časopisu."
"Koji je odabrala?"
"Adrijana, nisam sigurna da me razumeš. Odabrala ih je sve! Mislim da
hoće da počne sa "Samo sam bila druželjubiva", ali ćemo ih vremenom sve
objaviti."
"Sve?"
"Jedan mesečno. Svakog meseca. U zavisnosti od reakcije čitateljki, koja će
po mom i njenom mišljenju biti fantastična, napravićemo od tvojih članaka
redovan dodatak svakog meseca. Nazvaćemo ga "Brazilkin vodič za
Muškarce"."
"O, moj bože, Oh. Moj, Bože." Adrijana je potpuno napustila sve pokušaje
da bude kul, ali nije marila.
"Znam! Fenomenalno je. Slušaj, moram da žurim na sastanak, ali ću reći
svojoj asistentkinji da te pozove da ugovori sa tobom foto-snimanje.
Završavamo martovsko izdanje za dve nedelje, tako da ćemo biti u gužvi, ali
kombinovanje s vremenom nije nešto što nismo radili dosad. Zvuči dobro?"
"Savršeno", promrmljala je Adrijana.
"Oh, i, Adrijana? Džek je sinoć zvao da me pozove da izađemo ovog
vikenda, i... "
To je trgnulo Adrijanu iz njenog sanjarenja. "Sinoć? U četvrtak? Šta on
misli, ko si ti? Gubitnik koji samo čeka da on pozove? Apsolutno ne smeš..."
Mekenzi se nasmeja. "Možeš li ućutati barem na trenutak? Rekla sam mu da
sam prebukirana ovog vikenda, iako je jedina stvar u mom rasporedu ručak sa
mojom majkom u subotu i", ovde je zastala i udahnula, "rekao je da neće
prekinuti vezu dok mu ne kažem koje veče sledeće nedelje mi odgovara.
Izlazimo u utorak. Već je napravio rezervacije."
"Kerida! Tako sam ponosna na tebe. Spremna si da ti pišeš kolumnu!",
Adrijana je bila zaista zadovoljna takvim razvojem događaja. Ne samo da je to
mnogo govorilo o njenim veštinama i savetima, već se i, sudeći na osnovu ono
malo stvari koje je znala o Mekenzi, činilo da je ona žena koja zaslužuje
solidnog muškarca koji je obožava. To su sve bile dobre vesti.
Mekenzi se smejala, zvučeći tako srećno i uzbuđeno da je Adrijana bila
malčice ljubomorna. Sećala se kako je to uzbuditi se zbog novog tipa.
"Ne, ipak ću to prepustiti profesionalcu. Ali bi to mogao biti dobar uvod za
tvoju prvu kolumnu: mala istinita priča o tome kako tvoja magija deluje i na
najogorčenijeg, tvrdoglavo singl urednika časopisa na celom Menhetnu."
"Ranije ogorčenog, uskoro uparenog urednika časopisa", podsetila ju je
Adrijana.
"Pošteno. Dobro, bežim. Čujemo se kasnije?"
"Zvuči dobro. Mnoooogooo ti hvala, kerida. Ćao!"
Adrijana se sručila nazad na kauč i pokretom pozvala Otisa da joj se
pridruži. On je saglasno zacvrkutao i skočio sa naslona za ruke kauča na
Adrijanino krilo. Gurkao je njenu ruku tražeći grožđe, ali je Adrijana već
okretala novi broj.
"Kancelarija Li Ejsner", rekla je asistentkinja koja je zvučala kao da joj je
dosadno.
"Ćao, Anet, Adrijana je. Možeš li me, molim te, spojiti sa Li?"
"Nije tu trenutno. Hoćete da ostavite neku poruku?"
Adrijana nije bila raspoložena da se nosi sa zamajavanjem asistentkinje.
"E, pa, draga, moraćeš da je nađeš. Hitno je."
"Sačekajte, molim", rekla je ljubazno Anet.
Trenutak kasnije se na liniji pojavio Liin ozlojeđeni glas. "Hitan slučaj?"
upitala je. "Molim te nemoj mi reći da je tvoja omiljena molton braun kupka
ponovo svuda rasprodata. Šta je "hitan slučaj" ove nedelje?"
"Nećeš verovati", zapevala je Adrijana, u potpunosti ignorišući Li. "Stvarno
nećeš verovati."
"O, moj bože! Jesu li im nestale i mirisne sveće? Šta devojka da radi?"
proskičala je.
"Hoćeš li, molim te, ućutati barem na deset sekundi? Zovem te kao
drugarica, a ne kao isfrustrirani potrošač. Naivna ja sam mislila da će te
zanimati da čuješ da ću možda izaći u martovskom izdanju Mari Klera."
Li glasno zevnu na drugom kraju. "Mmm. Stvarno? Čestitam. Ovo će biti,
koji, hiljadu i stoti put da su uzeli neki od tvojih manekenskih snimaka? Ili
misliš na strane sa slikama sa žurki? U tom slučaju bi to bilo već jedanaest
hiljada puta."
 "Ponašaš se kao kučka", izjavila je Adrijana. "Ako bi prestala da pričaš na
barem trideset sekundi, rekla bih ti da nema nikakve veze sa slikama ili
žurkama. Biću kolumnista."
Li je usred rečenice prestala da šapatom daje uputstva svojoj asistentkinji i
bila je apsolutno tiha čitavih dvadesetak sekundi. "Ti ćeš biti šta?" konačno je
upitala.
"Čula si me. Biću kolumnista. Redovan kolumnista u štampanom izdanju.
Zvaće se "Brazilkin vodič za muškarce" i baviće se savetima za ponašanje
prema muškarcima."
"Misliš, za zavođenje muškaraca."
"Da, naravno da mislim za zavođenje muškaraca! Šta bi drugo žena mogla
želeti da zna? Ako znaš kako da ih zavedeš, onda viđanje sa njima i udaja idu
sa teritorijom. Neće biti lako, ali to je važan posao i ja prva smatram da nisu
mogli naći bolju osobu za to."
"Takođe." Li je zvučala ne samo iskreno, već i impresionirano, a Adrijana
nije mogla da se ne nasmeši. "Adrijana, dušo, mislim da nije prerano da ovo
kažem i nisam bila više uverena ni u šta drugo u čitavom svom životu: zvezda
je rođena."

Emi je duboko udahnula dok je zatvarala slavinu stopalom, sklapajući oči i

potpuno potapajući grudi i noge. Već trideset minuta je bila u hotelskoj kadi,
naizmenično dremajući i čitajući pod opuštajućim mlazom tople vode koju je
ispuštala i dopunjavala svakih nekoliko minuta. Nije marila što su joj se šake
smežurale, ni što je znoj sa čela počeo da joj se sliva niz lice, ni zbog toga što
se ponašala poprilično neodgovorno, ako uzmemo životnu okolinu u obzir.
Zašto je išta od toga bilo bitno kada je mogla da leži tu na dan Nove godine,
nakon duge, predivne noći pijančenja i vođenja ljubavi i da se oseća ovako
smireno i opušteno?
Zvao se Rafi nešto, ili slično, i bio je kao san. Emi je bila šokirana koliko
su se stvari promenile u poslednjih petnaest godina otkako je poslednji put bila
u Izraelu, ali na svu sreću, veličanstvenost njihovih muškaraca nije bila jedna
od njih. Ako ništa drugo, sada su bili još lepši, svi ti krupni, mladi vojnici u
uniformama i njihova zgodna starija braća, za koje se činilo da su u daleko
boljoj formi u tridesetim, ili čak i četrdesetim, nego njihovi američki vršnjaci.
Gde god da se okrene, sretala je tamnokose, prelepo izdefinisane primerke sa
kožom boje maslina, a u tom zbunjujućem izobilju, Rafi je bio jedan od
najboljih.
Upoznali su se pre dva dana, u četvrtak, u restoranu Jotvata u Tel Avivu. On
je bio institucija u Izraelu, opušteno, veselo mesto pored šetališta na plaži,
koje se specijalizovalo za velike, kreativne salate i ukusne šejkove od voća i
jogurta. Sve namirnice koje su se koristile u restoranu su dolazile sa
istoimenog kibuca na izraelskoj granici sa Jordanom u dolini Arava. Emi nije
morala dva puta da razmisli kada je glavni kuvar Mesi zatražio da mu sastavi
spisak manje poznatih oblasti i kuhinja koje bi mogle poslužiti kao inspiracija
za novo otmeno mesto za ručavanje koje je hteo da otvori u Londonu sledeće
godine. Nije jela u Jotvati od poslednjeg puta kada je bila u Izraelu - sa
trinaest godina za svoju bar micvu, a zatim dve godine kasnije za Izin - ali ga
je i dalje pamtila po najsvežijoj, najlepšoj hrani koju je ikada okusila. Ukratko
je opisala kako je restoran orijentisan pretežno na mlečne proizvode i kako
glavni kuvar insistira da koriste samo organski uzgajano voće i povrće sa
kibuca. Bila je oduševljena kada ju je glavni kuvar Mesi pozvao da pođe sa
njim u izviđanje u Izrael, gde bi se koncentrisali na proširivanje njegovih
odeljaka sa salatom na nešto više od uobičajene trojke cezar-grčka-mešana i
zelena salata u mirisnom sirćetu i da uz to istraže i razne vrste bliskoistočne
kuhinje. Što se Emi ticalo, bilo šta što bi je izvuklo iz Njujorka za vreme Nove
godine joj je odgovaralo, a ako je njeno odredište bio Izrael, to je bio samo
bonus. Samo što nije računala da će se glavni kuvar Mesi u poslednjem
trenutku izvući iz njihovog putovanja tvrdeći da treba da bude sa svojom
porodicom za Novu godinu, iako su svi znali da će se naći sa svojom
devojkom, manekenkom iz Pakistana, na Sent Bartu. Na trenutak se Emi
zabrinula da je i njeno putovanje u opasnosti, ali joj je on zadao listu restorana
koje je trebalo da poseti, koje je kuvare trebalo da intervjuiše, koja jela da
proba i sa kojim PR ljudima da se sastane. Ono što nije očekivala, što nije
zamišljala ni u najluđim snovima, bilo je da će jedan od tih PR ljudi biti
privlačan muškarac.
Emi je ušla u restoran na vreme za njihov sastanak u dva posle podne,
očekujući da će morati da istrpi kasni ručak sa izraelskom verzijom tipične
američke PR devojke: dobro obučena, brzo priča i iritantno je snalažljiva.
Umesto toga, sprovedena je do stola kod prozora gde joj se ubrzo pridružio
klon Džoša Dahamela sa zelenim očima i seksi šepurenjem, koje je toliko
uobičajeno među izraelskim muškarcima da bi Emi mogla da se zakune da se
dobija rođenjem. Emi je bilo potrebno tri sekunde da utvrdi da ne nosi venčani
prsten - obavezna provera koja ne znači ništa - i još pet minuta da utvrdi da
nema devojku.
"Nemaš devojku?", gugutala je Emi, svesna da zvuči kao kuguar, ali ne
mareći za to. "Mora da ima mnogo lepih, mladih devojaka koje se muvaju oko
kibuca."
Rafi se nasmejao, a Emi je znala da će, bez sumnje, spavati sa njim.
Što je i uradila, te večeri i sledećeg jutra i večeri nakon toga. Imali su seks
tačno šest puta za poslednjih dan i po, toliko često i toliko entuzijastično da je
Emi insistirala da lično proveri Rafijevu vozačku dozvolu.
"Moj bože, ti se ne šališ. Hiljadu devetsto sedamdeset osma. Nikada u svom
životu nisam upoznala tako izdržljivog muškarca koji je prevalio trideset
prvu", uzdahnula je govoreći to tog jutra. On se nasmejao i poljubio njene
grudi i činilo se da mu ni najmanje ne smeta što su se potpuno sravnile kada bi
ležala na leđima. "To je posebna veština", rekao je sa akcentom koji je zvučao
kao sa filma.
"U potpunosti se slažem", rekla je Emi, protežući se kao zadovoljno štene na
pufnastom pokrivaču, blaženo nesvesna svoje nagosti.
"Hoćeš da naručimo doručak u krevetu? Firma plaća."
Pravio se da je užasnut i prekorilo je podigao prst. "Den hotel je dobar
zbog mnogih stvari... tepiha, jastuka, prelepog bazena, da? Ali je zločin
naručiti doručak iz njihove kuhinje kada je Jotvata na samo nekoliko koraka."
"Znam, ali zbog tih nekoliko koraka ja moram da se istuširam i da se
obučem i da izađem među svet. Emi je isturila donju usnu i raširila oči glumeći
najdramatičnije durenje što je mogla. "Da li ti želiš da ustaneš iz kreveta?"
"Ne, ne. Samo sačekaj ovde." Iskočio je iz kreveta energijom nekoga ko
svakog dana radi napolju i nestao u kupatilu.
Emi je čula kako voda teče i nije mogla, a da se malo ne razočara zato što je
nije pozvao da mu se pridruži. Upravo je podigla slušalicu da naruči rum
servis, kada se Rafi ponovo pojavio. Držao je pufnasti hotelski ogrtač i
zamotao Emi u njega uz veliki zagrljaj, pre nego što ju je odveo u kupatilo.
"Za vas, madam", rekao je široko mahnuvši. Kada je bila do vrha napunjena
vodom koja je isparavala i mehurićima sa mirisom vanile; pola tuceta
svećnjaka je okruživalo mermerni okvir.
 Ne oklevajući ni trenutak, Emi je dozvolila da joj ogrtač padne sa ramena i
ušla je u kadu. Pustila je da joj se stopala priviknu, a zatim se polako spuštala
dok nije sela. Kada je konačno mogla da čitavo telo potopi u vruću vodu,
zatvorila je oči i zastenjala od zadovoljstva. "Ovo je neverovatno. Dođi da mi
praviš društvo."
"Ne, ne." Odmahivao je prstom i nagnuo se da joj lagano poljubi usne. "Ovo
je samo za tebe, ja ću se vratiti za pola sata sa gozbom." Još jedan poljubac i
on je otišao.
I tako se zavalila. I natapala. I dopunjavala vodu. Trebalo mu je više od
pola sata, ali Emi nije smetalo. To joj je dalo vremena da namaže kremu od
vanile koju je obezbeđivao hotel i da se lepo obuče u košulju koju je dan
ranije kupila u butiku donjeg veša u Ulici Šejnken. Nije mogla da se seti kada
je poslednji put kupila nešto seksi, ili barem slatko, ali ovome nije mogla da
odoli kada ga je spazila u izlogu. Mekoća ružičastog vunenog materijala je bila
neverovatna kada se priljubio uz njeno telo, a providna zelena čipka koja je
oivičavala okovratnik ju je činila udobnom, opuštenom i seksi u isto vreme.
Adrijana bi bila tako ponosna na mene, pomislila je smešeći se za sebe.
Dočekala je 2008. u rukama seksi stranca i osećala se prokleto dobro zbog
toga. Kada se Rafi pojavio sa kesama u rukama, nekim čudom je bila spremna
za još jednu rundu.
"Vrati se u krevet", rekla je predući, puštajući ga da spusti kese pre nego što
ga je povukla na sebe.
"Emi, treba ti hrana", rekao je, ali ipak ljubeći njena leđa.
Ponovo su imali seks, iako su oboje bili previše iscrpljeni da bi došli do
kraja, ipak je bilo divno. Rafi joj nije dozvolio da izađe iz kreveta da mu
pomogne da raspakuje hranu, tako da se ponovo zavalila u jastuke - krevet je
bio previše mekan, skoro kao mrežasta ležaljka, ali ko je ona bila da se žali? -
i posmatrala ga kako pažljivo raspoređuje različite salate, hlebove i jogurte na
odgovarajuće tanjire. Sve je postavio na krevetu, a šejk od mešanog voća i
šoljicu kafe na noćni stočić i pružio Emi srebrninu zamotanu u platnenu
salvetu.
"Bon apetit", rekao je on, podižući svoju kafu do Emine.
"B’tajavon", odgovorila je ona sa osmehom.
Rafijeve oči raširile su se u neverici. "Proveli smo čitava dva dana zajedno
i nisi mi dosad rekla da govoriš ivrit!"
 "To je zato što ne govorim ivrit - išla sam u hebrejsku školu, kao i svako
drugo jevrejsko dete u Americi, a moja učiteljica je bila jedna neverovatno
debela žena koja nas je, osim molitvi, naučila mnogo reči u vezi sa hranom.
"Koje još reči znaš?"
"Hm, da vidimo. Znam m’tzi - tzah."
Rafi se nasmejao i umalo ispljunuo zalogaj. "Tvoja učiteljica hebrejskog te
je naučila kako se kaže pušenje?"
"Ne, to me je naučio Džoš Rozenštajn." Emi srknu svoj šejk. "Kako ti tako
dobro znaš engleski? I, molim te, poštedi me primedbe da samo Amerikanci ne
uče strane jezike."
"Ali to je istina", protestovao je Rafi.
"Naravno da je istina; samo mi je muka više da to slušam. Dakle? Kako si
naučio tako dobro da govoriš?"
Slegnuo je ramenima i delovao pomalo postiđeno. "Moja majka je
Amerikanka. Upoznala je mog oca dok je studirala u inostranstvu, a onda je
tamo ostala. S obzirom na to, zapravo bi trebalo daleko bolje da ga govorim,
ali nam se ona skoro nikada nije obraćala na engleskom pošto moj otac nije
baš mnogo razumeo, a i ona je želela da nauči hebrejski."
"Neverovatno" rekla je Emi, odjednom se pitajući zašto nije imala nijednog
bilingvalnog prijatelja u kući.
"Ne baš. Trebalo bi da čuješ moju sestru. Engleski, hebrejski i holandski
akcenat iz Pensilvanije, sve u jednom..."
Emi je privukla pokrivače oko sebe dok je Rafi objašnjavao dolaske i
odlaske svoje porodice i kako je on jedini koji još živi u Izraelu. Pokušala je
da obrati pažnju, ali je sa svakom dodatnom rečju koju bi on izgovorio, bila
sve više uverena da joj se sviđa. Naravno, nije bio materijal za muža - više
uopšte nije htela da razmišlja o tome - ali se činio kao pristojan tip. A kada je
to uvidela, došle su i stare, puzajuće nesigurnosti. Da li se i ona njemu
sviđala? Hoće li se ponovo videti u SAD? Hoće li se predomisliti oko svega i
nestati kao Pol one noći u Parizu?
"Vrlo zanimljivo" promrmljala je Emi. "Sve se savršeno uklapa, ali kako si
postao stalni PR? Zato što se, moram da kažem, baš i ne uklapaš u kalup."
"Na studijama mi je glavni predmet bio engleski."
"Jasno mi je."
 "A tebi?" upitao je Rafi, nabadajući viljušku salate od seckanog kozjeg sira.
"Državna administracija."
Napravio je facu koja je govorila, "ma daj" i bocnuo je u slabinu.
"Ne znam, ništa preterano zanimljivo," rekla je Emi i to je i mislila. Mrzela
je kada bi ljudi tražili da sumira svoj život, zato što i nije bilo bogzna šta da se
ispriča. "Rođena i odgajena u Nju Džerziju, u savršeno prijatnom predgrađu,
sa dobrim javnim školama, fudbalom i svim po redu. Moj tata je umro kada
sam imala pet godina, tako da ga se baš i ne sećam, a nakon toga se moja mama
nekako isključila. Uvek je bila tu za nas, ali nije stvarno bila tu za nas, znaš?
Pre nekoliko godina se preudala i preselila u Arizonu, tako da je i ne viđamo
baš mnogo. Moja mlađa sestra, koja sada nosi svoje prvo dete, doktor je, u
Majamiju. Da vidimo, šta još? Neko vreme sam studirala na Kornelu, a onda
sam odlučila da želim da budem kuvar pa sam otišla u kulinarsku školu, a onda
sam odlučila da uopšte ne želim da budem kuvar, tako da sam odustala.
Fascinantno, zar ne?"
"Naravno da jeste."
"Lažeš."
"Pa, definitivno izgleda kao da imaš kul posao", diplomatski je rekao Rafi.
"To je istina. Prošlo je tek šest meseci, ali za sada ga obožavam."
"Šta ima da se ne obožava kod putovanja po svetu, odsedanja u lepim
hotelima i aferama sa strancima?"
"Ne radim to!" protestovala je Emi.
"Sada ti lažeš."
"Nisu svi hoteli lepi..."
Rafi se nasmejao, dobrim, muževnim, dubokim smehom i ponovo je bocnuo.
"Pa, ja se ne žalim. Čast mi je da budem tip broj šesto dvanaest, ili koji god da
ti je broj ovih dana."
Pre kao samo šest, pomislila je Emi. Što je, ako uzmemo u obzir da joj je
Dankan bio treći, bilo za poštovanje: Od kada je, prošlog juna, počeo Tur de
Drolja, udvostručila je broj za koji joj je bilo potrebno skoro trideset godina
da dostigne. Trebalo je malo vremena da pređe uzbrdicu, tako reći, ali je
Džordž bio savršen početak. A onda je tu bio i prošlonedeljni tip iz Australije,
koji trenutno živi u Londonu, a odrastao je u Zimbabveu zato što su njegovi
roditelji posedovali kompaniju za safari (baš kao Čelsi, svadljiva devojka
princa Harija!). Bio je sav čvrst, pravi prirodnjak i, iako nije bio plav ni upola
toliko sladak, definitivno bi mogao nekoga da podseti na Lea u Krvavom
dijamantu nakon nekoliko votka-tonika. Emi je bila tamo samo na produženom
vikendu i prebukirana poslom do tačke pucanja, ali koja bi devojka na svetu
mogla da propusti svog ličnog Mika Dandija? Sada, Rafi je bio baš izvrstan
dodatak njenom spisku. Sva trojica su bila poštovanja vredna, ako ne i za
podizanje ugleda, a Emi nije mogla da se seti kada se osećala tako seksi i puna
samopoštovanja. Dokle god je bila bezbedna, a bila je, koristila i pilulu i
kondome i nije imala nerazumna očekivanja za ono što sledi - uglavnom
apsolutno ništa, imala je u mnogo čemu da uživa, i upravo zato joj je toliko
smetalo što su je Li i Adrijana odjednom kritikovale zbog divlje zabave koju
su tako entuzijastično ohrabrivale.
Kada im je rekla za Australijanca, obe su se smejale i aplaudirale njenom
avanturističkom osvajanju. Li je zvanično objavila da je gotovo sa njenim
rizikom da se odmah veže: Adrijana je po običaju vršila pritisak da im ispriča
detalje o veličini-pozi-fetišu i delovala je odistinski zavidno kada ih je Emi sa
užitkom ispričala. Zvanično je proglašeno da je Tur de Drolja započela i traje.
Emi je očekivala isti, ili možda čak i veći, entuzijazam zbog Rafija, naročito
kada se juče javila na Adrijanin poziv, ali je njena drugarica zvučala manje
oduševljeno.
"Hej, srećna Nova godina!", rekla je Emi u mobilni telefon. "Kako je biti
kod kuće?"
Adrijana uzdahnu. "Sao Paolo je super i lepo je videti ih sve, ali mislim da
je čitava nedelja između Božića i Nove; godine pomalo preambiciozna."
"Ali pretpostavljam da je tvoj otac srećan?"
"On je na nebu. Ovo je jedino doba u godini kada skupi svu decu na jednom
mestu i, šta se tu može? To je izvedba po naredbi, ali dokle god svi mi to
razumemo, pojavimo se i osmehujemo se, nije nepodnošljivo."
Emi se za sebe nasmejala Adrijaninoj predstavi o nepodnošljivom: tropska
topla klima, ogromno porodično dvorište, opremljeno sa više posluge nego
prosečan hotel i čitava nedelja tokom koje samo jede, pije i posećuje staro
društvo. Odlučila je da u potpunosti promeni temu pre nego što kaže nešto
neljubazno. "E, pogodi šta ima novo? Sinoć sam poznala, u biblijskom smislu,
vrlo zgodnog Izraelca. A večeras ćemo zajedno proslaviti Novu godinu."
Adrijana zazvižda, "Vau, kerida. To je bilo brzo. Ti si kao munja."
 "Oh, ma hajde, nemoj mi reći da ti ne bi skočila u krevet sa vojnikom!"
"Naravno da bih, ali nije li Krokodil Dandi bio prošlog vikenda? Ili sam
nešto pobrkala? Moj bože, Emi, nikada nisam mislila da ću imati poteškoća da
zapamtim tvoje tipove."
Da li je to što je Emi čula u Adinom glasu bita iznerviranost? Osuđivanje?
Usuđuje li se da pomisli da bi to čak mogla biti i zavist?
"Rafi je sladak, pametan i pravo srce. Bilo je tako zabavno."
"Da ne zaboravimo da je Jevrejin", rekla je Adrijana, a Emi je skoro mogla
da je vidi kako maže kažiprstom. "Znamo šta to znači... materijal za muža!"
Emi dramatično uzdahnu. "Pre šest meseci ste ti i Li vikale da moram da
prestanem da lovim muža i da apsolutno moram da proširim svoj seksualni
repertoar. Zatim, kada uradim upravo to, pričate samo o mojoj udaji!"
"Dobro, kerida, smiri se. Naravno da želim da se zabavljaš. Pričajmo o
nečem drugom - na primer, o meni."
Emi se nasmeja dok je vrtela kanale na hotelskom televizoru kom je
isključila zvuk. "Dobro. Kako je gospodin Baron? San snova, kao i uvek?"
"Dobro je. Vratio se u Toronto na snimanje. Ali imam novosti."
"Nemoj mi reći da..."
"Ne, nismo vereni. Međutim..." Napravila je pauzu radi boljeg efekta, a Emi
je poželela da je zadavi. "Mari Kler će da objavi moje kolumne!"
"Tvoje kolumne?" Emi je znala da nije baš bila puna podrške, ali ovo je
prvi put da je čula za to.
"Da, možeš li da poveruješ? Upoznala sam jednu od urednica na nekoj
večeri na koju me je Tobi odvukao u novembru i naučila sam je pravilima
hvatanja muškaraca - koja su, moram da dodam, tako dobro radila da ona još
izlazi sa frajerom kog je upoznala to veče - i ona želi da objavi moje savete!"
Emi je jedva uspela da maskira svoju šokiranost. Adrijana kolumnista?
Adrijanu će neko da plaća zbog obavljenog posla? To je bilo skoro previše da
bi mogla da shvati. "Adi, čestitam! Moći ćeš da preneseš svoju mudrost
čitavoj novoj generaciji mladih žena. Neverovatno."
"Sam bog zna da im je potrebna. Američke žene... blagi bože... ali, ja ću da
pokušam. Čuj, moram da se spremim za večeru. Papa je pozvao čitav komšiluk
za Novu godinu. Gde ti večeras ideš sa izraelskim dečkom?"
 "U neki restoran u Tel Avivu, a zatim, ako se ja išta pitam, pravo nazad u
moju hotelsku sobu."
Adrijana uzdahnu. "Kao da slušam novu Emi. To mi greje srce, kerida,
stvarno je tako. Samo budi pažljiva, važi? Nema potrebe da spavaš sa svakim
tipom kog upoznaš."
"Da li si zaista to rekla? Šta si mislila time da kažeš? Moram li da te
podsećam da..."
Adrijana ju je prekinula otegnutim smehom. "Moram da bežim, kerida!
Zabavi se večeras i srećna ti Nova godina! Čujemo se 2008!"
Taj razgovor je ostavio Emi sa čudnim osećanjem, pomalo Off Kilter26,
onim osećanjem koje je imala kada je u osnovnoj školi gledala drugarice kako
kradu karmin iz K-marta: ne sto posto kriva, ali nervozna i blago postiđena.
Nije li radila tačno kako su joj naredile? Nije ni od koga pokušavala da
napravi muža - već mesecima nije imala nijedan san o venčanju! - a ipak je
mogla da oseti njihovo neodobravanje. Delovalo je tako nepravedno. Čak je i
anđeo Li bila sa petnaest, možda šesnaest tipova pre Rasela, a niko nije mislio
da je to vredno pomena. A Adrijana! Blagi bože. Ta devojka je spavala sa
muškarcima (više njih) koje je upoznala u taksiju na putu kući sa žurke, na
kraju večeri, a da ih nikada ranije nije videla, a imala je drskosti da deluje
šokirano kada je Emi upoznala finog dečka, za vreme vršenja poslovne
funkcije i trezveno donela odluku da ima kres-kombinaciju. Pardon Adi,
pomislila je za sebe kolutajući očima, to je bila afera. Seks sa trojicom
savršeno pristojnih i zgodnih muškaraca nije činilo fatalnu ženu.
Zaklevši se da neće dozvoliti da je sećanje na novopronađenu čednost
njenih prijateljica uzrujava, Emi je odgurnula svoj tanjir u stranu i šćućurila se
u Rafijevom mišićavom zagrljaju.
"Hoćeš da odemo na film večeras?", tepala je, pokrivajući njegovu
podlakticu malim poljupcima. "Ili samo da naručimo nešto iz DVD kluba?"
Rafi je mazio njenu kosu i nagnuo se da je poljubi u čelo. "Voleo bih, srce,
ali moram da se vratim kući." Bacio je pogled na sat na noćnom stočiću.
"Zapravo, bolje da odmah krenem."
"Sada?", skočila je Emi, zamalo ga udarivši ramenom u vilicu. Zar nije
trebalo da provedu čitavo poslepodne u krevetu vodeći ljubav, kupajući se i
pijući jogurtaste šejkove? Pretpostavljala je da će to raditi barem dok ne
padne mrak, kada bi mogli navući koju god odeću koja je ležala naokolo i otići
do nekog zavučenog jeftinog restorana sa odličnom hranom, poznatog samo
lokalcima. Gostili bi se šniclama i pomfritom i gutali bi jeftino crno vino, a
onda bi se oteturali nazad do hotela, smejući se, držeći se za ruke i padajući
jedno na drugo čitavim putem nazad. Prezasićeni i iscrpljeni, sručili bi se u
hladne čaršave i spavali bi čitavih deset sati, da bi se probudili i još malo
vodili ljubav pre nego što je on odveze na aerodrom, gde bi ljubio njene suze i
zaklinjao se da će doći u Njujork da je poseti za vreme praznika, ako ne i
ranije. Svakako bi onda upoznala i njegove roditelje - naravno, bilo bi
prerano, ali uzevši u obzir da on dolazi čak iz Izraela i da su oni tu u
Filadelfiji, bilo bi sasvim suludo da se ne nađu barem da ručaju zajedno,
makar i samo na brzinu negde u..."
"Emi? Srce, rekao sam ti juče da ću danas voziti na jug. Zar se ne sećaš?"
Njegov glas je zvučao zabrinuto, ali Emi je bila ubeđena da je uočila majušni
nagoveštaj iznerviranosti.
Naravno da se sećala da je rekao da će morati da ode, ali svakako nije
verovala u to.
Emi je zagnjurila glavu u njegov vrat. "Sećam se, Rafi. Ali to je bilo... to je
bilo juče. I dalje moraš da ideš?" Mrzela je zvuk svog glasa koji je bio
molećiv i pomalo patetičan. Tek što je završila sa pričom svima koji su hteli
da slušaju, da je u svemu tome samo zbog čiste zabave, bez vezivanja, a evo je
sada, kako se zalepila za ovog stranca kao čičak. Molim te ne budi kao Pol,
pomislila je uspaničeno. Molim te, molim te, molim te.
Odmakao se, vrlo malo i čudno je pogledao. "Da, i dalje moram da idem",
bile su reči koje je izrekao, ali ono što je Emi čula je bilo nešto bliže
sledećem: "Poslednja dvadeset četiri sata sa tobom su bila super, ali ne toliko
super da promenim svoje planove da bih ostao sa tobom."
Povređena, Emi je ušuškala čaršav ispod ruku i otkotrljala se, trudeći se da
pokrije što je moguće više kože. Osetila se izloženo i ranjivo, da, ali bilo je i
više od toga: Desilo se iznenada, ali je sada bila akutno svesna da
najverovatnije više nikada neće videti Rafija. Pa šta ako je njegov odlazak
potvrdio da su se samo zabavljali? Ionako je samo to i htela. Rafi je bio sladak
i zgodan, ali ga je ona jedva poznavala, a ako bi bila potpuno iskrena sa
sobom, nije mogla da se vidi kako provodi ostatak života sa njim. Pa zašto se
onda uzrujati zbog njegovog odlaska, kada je odmah i rekao da će otići? Bilo
je poprilično jednostavno, toliko jednostavno da je Emi podozrevala da je
svaka žena na planeti instinktivno razumela taj koncept, čak i kada ga nijedan
muškarac nije poimao: ona nije nužno želela da on ostane, samo je želela da on
želi da ostane. Da li je zaista tražila previše? I čak iako nikada, nikada, ne bi
pristala da ide sa njim - istini za volju, prijalo bi joj da malo bude sama, a nije
se moglo poreći ni da je morala da nadoknadi propušteni posao - nije li on
mogao biti dovoljno pristojan da je pozove? Jednostavan poziv da mu se
pridruži nakon što se ona njemu u potpunosti dala? Zar je to zaista bilo tako
nerazumno?
Emi je pripremala strategiju da izvuče poziv od Rafija - poziv koji bi,
naravno, odbila - kada je on ustao iz kreveta i krenuo ka kupatilu.
"Uskočiću pod tuš", rekao je dok je zatvarao vrata. "Nadam se da znaš da si
dobrodošla ako želiš da mi se pridružiš."
Da se pridružim u čemu? Pod tušem? U putovanju na jug? Ostatku njegovog
života kao njegova voljena odabranica?
Ovo je bilo iscrpljujuće. Ako bi već ulagala ovoliko emocija u nekoga, on
bi barem trebalo da bude redovni dečko. Mogla je da izludi samu sebe.
Sumnje su jurile kroz njen um (Jednostavno priznaj da nisi napravljena za
ovaj životni stil. Ti si monogamista u srcu. Prestani da se ponašaš kao
nezrela devojka za žurke, i tako dalje, i tako dalje).
Saberi se, rekla je Emi sama sebi dok je odlučno navlačila pouzdane
pamučne gaćice i jedan od njenih bruseva koji sve pokrivaju, sa čvrstim
korpama u koje seks odlazi da umre. Plavo odelo sa pantalonama i bela majica
na kopčanje su došli sledeći i baš kada se tuš isključivao, Emi je odabrala
svoje klasične šetalice umesto pumparica na visoke štikle koje je nosila
poslednjih nekoliko nedelja. Kada se Rafi pojavio, sasvim obučen u čiste
farmerke i plavu košulju, Emi je izveštačeno sedela na krevetu, listajući svoj
filofaks, pokušavajući da deluje ravnodušno i zauzeto.
Rali je stao iznad nje, sakupio joj kosu u rep i poljubio je u vrat. To je bio
intiman pokret, ukazivao je na ljude koji su proveli mnogo vremena zajedno i
na trenutak, Emi je bila zadovoljna. To jest, zadovoljna dok Rafi nije pustio
njenu kosu i, nakon što ju je očinski poljubio u čelo, počeo da sakuplja svoj
sat, novčanik i poštarsku torbu od grubog platna. Sakupio je stvari za tren i
činilo se da mu ne smeta činjenica da je Emi tiha i što se potpuno zadubila u
svoj raspored.
"Znam da sigurno imaš mnogo posla, srce, tako da neću od ovoga praviti
dug, mlaki oproštaj." Uzeo je naočari za sunce sa noćnog stočića i stavio ih na
glavu.
"Mmm", bilo je sve što je Emi uspela da kaže. Zar će stvarno samo da se
podigne i ode?
"Dođi, zagrli me." Stegao je njenu ruku kako bi nagovestio da može da
ustane; kada ga je poslušala, našla se u zagrljaju koji je bio tako ravnodušan,
tako lišen strasti da je mogao biti zagrljaj sa dalekim dedom ili bliskim
frizerom. "Emi, ovo je bilo sjajno. Stvarno, stvarno sjajno."
"Aha", promrmljala je opet. On ili nije primetio, ili mu nije bilo bitno.
"Nadam se da ti neće smetati ako te pozovem sledeći put kada budem u
SAD?", osmehnuo se razvratno. "Bolje bi bilo da ti ne smeta, zato što ću te
progoniti sve dok ne pristaneš da se nađeš sa mnom. Smatraj se upozorenom,
važi? Nećeš moći da me se otarasiš?"
Ovome je usledio još jedan očinski poljubac, a zatim nužni zagrljaj, a onda
je krenuo ka vratima. "Srećan put sutra. Misliću na tebe."
"Takođe", rekla je automatski, ne osećajući ništa, mada je to od njega
izmamilo osmeh olakšanja, osmeh koji kao da je govorio, Hvala bogu što
nećeš ovo učiniti komplikovanijim nego što mora da bude.
Trenutak kasnije je nestao. Emi je bio potreban još minut, ili tako nešto, da
shvati da se on nije potrudio ni da traži njen mejl ili broj telefona, a tu misao
je pratio očigledni, ali ipak razarajući zaključak: ona ga nikada, nikada više
neće videti... a njega, očigledno, uopšte nije bilo briga,
 VEZA SAVRŠENA ZA SADA

Terapeutkinjine ruke su stvarale senzacionalan osećaj radeći na njenim

stegnutim ramenima, ali čak ni uz smirujuću muziku, prigušeno osvetljenje i
aromatična ulja od lavande, Li nije mogla da umiri svoj um. Ovaj mesec od
kada je spavala sa Džesijem je bio pravo mučenje, a to govori mnogo za
nekoga ko je poprilično navikao na opsesivne misli i kompulsivno ponašanje.
Nije prošao nijedan sekund, bukvalno nijedan, koji nije protekao u
razmišljanju i premišljanju onoga što se desilo sa Džesijem, onoga što će se
desiti sa Raselom, ili u nekoj uvrnutoj kombinaciji prethodne dve opcije.
Odmah je bila spremna da sve kaže Raselu, ali je onda imala malo vremena da
razmisli tokom vožnje kući i predomislila se. Ne bi bilo fer prema Raselu, ni
prema njenim roditeljima, ni prema Raselovim roditeljima da svima upropasti
Dan zahvalnosti, nekom dramatičnom objavom svoje indiskrecije - koja bi
verovatno okončala njenu vezu. Značajno joj je pomoglo to što je dobila
govornu poštu od Džesija u kom je obaveštava da sledećeg dana odlazi na
odmor u Indoneziju i da se vraća tek posle Nove godine. Bilo je skoro kao da
joj pruža izlaz na srebrnom poslužavniku i, iako je njena savest molila da bude
očišćena, ona je odlučila da će nositi krivicu i pretvarati se da je sve u redu
dok ne preguraju užasni mesec Dana zahvalnosti, Božića i Nove godine.
Nekako je Li uspela da preživi prethodnih nekoliko nedelja, a da ne doživi
potpuni nervni slom, ali je bila još veći luđak nego obično. Pošto je Emi bila u
Izraelu, a Adrijana u Brazilu, nije imala čak ni priliku da sa svojim
prijateljicama podeli šta je uradila, mada, ako bi bila iskrena sa sobom, bilo
je olakšanje što to ne mora da izgovori naglas. Čak je i podnela naročito bolnu
novogodišnju žurku u stanu jednog od Raselovih kolega, u potkrovlju koje je
bilo skoro identično kao Raselovo, samo što je bilo u Sohou, ali kada je došlo
vreme da se drugog januara vrati na posao, ona jednostavno nije mogla to da
uradi. Tog dana je zvala da kaže da je bolesna i sledećeg dana isto, a to je bila
takva retkost da je garantovala sumnjičav poziv od Henrija.
 "Da li si zaista bolesna, Ejsnerova, ili se ovog vikenda desilo nešto za šta
bih trebalo da znam?", upitao je. Zvala je u šest ujutru da bi mu ostavila
poruku na vojs mejlu, ali se on javio nakon drugog zvona, Henri je čitavog
života imao nesanicu nedeljom uveče, pa je stekao naviku da ponedeljkom
dolazi u kancelariju u četiri ili pet ujutru, tvrdeći da su tih nekoliko sati u
samoći jedino pristojno radno vreme čitave nedelje. U svojoj muci, Li je
zaboravila na to.
"O čemu pričaš?", upitala je Li sa prihvatljivo uverljivom iznerviranošću.
"Naravno da sam zaista bolesna. Zašto bi pomislio drugačije?"
"Oh, ne znam, možda zato što nisi uzela ni dan bolovanja za deset godina
koliko radiš ovde, zajedno sa činjenicom da mi je Džesi Čepmen - koji tek što
je sišao sa aviona iz Azije - ostavio tri poruke juče i još dve od jutros. Samo
me nazovi tako intuitivnim."
"Šta je rekao?", upitala je Li. U svom srcu je znala da je njihov poslovni
odnos u suštini završen, ali je želela priliku da sama to predstavi Henriju, kada
ona bude spremna.
Li je mogla da čuje kako Henri srkuće nešto, a onda se prigušeno smeje,
"Nije rekao apsolutno ništa. Tvrdi da se samo "prijavljuje", "dodiruje bazu" i
"javlja se", što je, kada dolazi od gospodina Čepmena isto kao da je na nebu
napisao "nešto je totalno zeznuto, a ja pokušavam da utvrdim da li ti znaš o
čemu se radi, ili ne."
Li udahnu, u isto vreme impresionirana Henrijevom perceptivnošću i besna
na Džesijevu providnost. "Pa, ne mogu da govorim u Džesijevo ime, ali što se
mene tiče, nema šta da se prijavi. Rukopis još nije onakav kakav bih ja htela
da bude, ali nema razloga za brigu", rekla je sa smirenošću koju nije osećala.
Henri je zastao na trenutak, počeo da govori, a onda se predomislio. "Znači,
to je tvoja priča i držaćeš je se, a? U redu. Nisam se primio, ali ću je prihvatiti
- za sada. Ali čim iskrsne nešto što dovodi u opasnost naš datum izdavanja,
hoću da znam za to. Nije me briga da li je dan ili noć, da li dolazi fedexom ili
prokletim golubom pismonošom, ali hoću da znam. U redu?"
"Naravno! Henri, ne moraš da mi naglašavaš koliko je ovo važno, stvarno.
Kunem se da je sve pod kontrolom, i, mrsko mi je da skraćujem ovo, ali sada
imam utisak da gutam parčiće stakla."
"Stakla, a?"
Li klimnu glavom iako niko nije mogao da je vidi. "Da, pretpostavljam da su
streptokoke, tako da verovatno ni sutra neću moći da dođem. Ali imam laptop
kod kuće i naravno, uvek sam kod mobilnog."
"Dobro, oporavi se, I drago mi je što smo imali ovaj mali razgovor."
Prodoran bol u vratu ju je vratio na masažu odmah nakon što je prekinula vezu
sa Henrijem. Trgnula se.
"Oh, izvini", rekla je maserka. "Jesam li bila previše gruba?"
"Ne, uopšte", slagala je Li. Znala je da je bilo prihvatljivo govoriti kakav je
osećaj za vreme masaže, da je bilo suludo platiti brdo novca i ne uživati u
masaži ili, još gore, sat vremena podnositi bol, ali bez obzira na to koliko su je
često uveravali u te činjenice, Li nije mogla da se natera da bilo šta kaže.
Svaki put se zaklinjala da će reći, i svaki put je stiskala zube podnoseći
prejako gnječenje, preglasnu muziku ili previše hladnu sobu. Pitala se da li se
plašila da ne povredi maserkina osećanja. To bi bilo ironično. Uopšte nije
oklevala da vara svog verenika, ali bolje nemoj nepoznatoj osobi koju plaćaš
reći da više voliš nežniji dodir! Li odmahnu glavom gadeći se.
"Boli te, zar ne?", upitala je devojka reagujući na Liin pokret. "Zapravo, bol
nije dovoljno jaka reč. Kao da me mlati profesionalni bokser", rekla je Li bez
razmišljanja,
Devojka je počela da se preterano izvinjava. "Oh, moj bože, nisam imala
pojma. Tako mi je žao. Definitivno mogu biti mnogo nežnija."
"Ne, ne, meni je žao. Ja, uh, nisam tako mislila. Samo je, hm, zazvučalo
pogrešno. Sve je super", požurila je Li da kaže. Zašto nije mogla da kontroliše
svoja usta?
Tog jutra je masaža delovala kao dobra ideja - ako joj je ikada trebalo da se
opusti, to je bilo sada, a jedan od njenih autora joj je poslao poklon vaučer za
Božić, tako da nije morala da oseća krivicu zato što je potrošila novac - ali
dosad je poslužilo samo da obezbedi tihi komad vremena u samoći, tokom kog
je Li mogla samo da razmišlja.
Ona i Rasel su imali planove da pričaju o venčanju za večerom, a Li nije
mogla da se seti ničega od čega bi više zazirala.
"Čitav tvoj vrat je poprilično stegnut. Da li si u poslednje vreme mnogo pod
stresom?", upitala je devojka, obrađujući mišić otvorenim dlanom istim,
bolnim, kružnim pokretom. promrmljala je Li odsutno, moleći se da će devojka
naslutiti da nije zainteresovana za ćaskanje.
 "Da, vidim. Ljudi se uvek pitaju kako znamo gde nose svoju napetost, a ja
kažem: Ma hajde, narode, za to smo obučavane, znaš? Naravno, bilo ko može
da ti protrlja leđa i da ti pričini zadovoljstvo, ali samo profesionalac može da
pronađe te naročite tačke pritiska i da ih izgladi. Pa, šta je u pitanju?", upitala
je. Glas joj je bio tih i ne naročito škripav, ali je brzina kojom je pričala činila
da i ona deluje nervozno.
"Ne razumem", rekla je Li, iziritirana što je bila prisiljena da učestvuje u
razgovoru.
"Sa čim je povezan tvoj stres?"
Za nekoga ko je odbijao čak i da ode kod psihijatra zato što smatra da bi
morala previše da otkrije, Li nije bila oduševljena ovim ispitivanjem. Ili bilo
kojim ispitivanjem, o bilo čemu, od bilo koga - naročito od devojke koja je
trebalo da je opusti. A opet, nikako nije mogla da izgovori nekoliko
jednostavnih reči, nešto kao, "Imam blagu glavobolju; je l’ bi ti smetalo ako
samo ležim ovde u tišini?" Umesto toga, Li je izmislila neku beskrajnu priču o
strogim rokovima na poslu i pritisku zbog planiranja savršenog Grenič
venčanja. Devojka je saosećajno kokotala. Li se pitala kakvu bi reakciju
izmamila kada bi opisala pravi izvor svoje napetosti, to jest činjenicu da je
spavala sa jednim od svojih autora (a pod "spavala" je zapravo
podrazumevala "imala najbolji seks u svom životu u svakoj mogućoj pozi i
varijaciji tokom deset neverovatnih sati") dok još igra ulogu zaljubljene i
uzbuđene partnerke svom slatkom dečku koji je u svemu podržava i nema
pojma o tome što je uradila.
Kada se masaža konačno završila, Li se osetila nešto nervoznije i daleko
manje opušteno. Navukla je odeću - ne trudeći se čak ni da spere aromatična
ulja - i mentalno se pripremila da se suoči sa haosom koji je stvorila. Sve što
je zaista želela je bilo da se vrati u kuću u kojoj je provela detinjstvo, da se
sklupča pod ćebadima i da gleda TiVo. To je toliko jako želela da je bukvalno
mogla da dočara sebi kakav bi to bio osećaj i upravo je htela da se Raselovim
kolima odveze do svojih roditelja, kada joj je još jedna slika prošla kroz um. \
ona je uključivala meko ćebe i njene omiljene romane, ali je uključivala i
panoramu njenih roditelja koji dolaze kući i napadaju je pitanjima: Zašto si ti
ovde usred nedelje? Gde je Rasel? Kako ide posao? Kada ćemo da
odaberemo meni za prijem? Šta se dešava sa Džesijevom knjigom? U kojoj
radnji ćeš ostaviti spisak željenih poklona? Zašto deluješ tako očajno?
Zašto? Gde? Kada? Reci nam Li, reci nam! Njena tupa glavobolja je sada
dobila i primesu šiljka za led, a iznenada se i osetila naročito odvratno sa
slojem lepljivog ostatka ulja za masažu između kože i odeće.
Brzo je platila i uspela da ostane pri svom, kada je zamoljena da popuni
upitnik o svom iskustvu u spa centru.
"Sigurni ste?", upitala je recepcionerka, puckajući žvakom u brzim,
iritantnim praskovima. "Dobijate kupon sa petnaest posto popusta za svoj
sledeći tretman. "
"Hvala, ali žurim", slagala je Li, skoro se nasmešivši za sebe (skoro) kada
je sračunala da je verovatno polovina svega što je rekla ovih dana bilo sasvim
neistinito, Nažvrljala je neprepoznatljivi potpis na ceduljici za kreditnu
karticu, dodala napojnicu od dvadeset pet posto zbog osećaja krivice što nije
više ćaskala sa maserkom i šmugnula kroz vrata pre nego što je još jedno
pucanje žvake ne navede na ubilačku akciju.
Čak i uz podosta saobraćaja u špicu, činilo se da je vožnja taksijem od Aper
ist sajda do Tribeke trajala trideset sekundi. Taksista ju je upravo ostavljao
ispred Raselove zgrade kada joj je zazvonio telefon.
"Hej", rekao je Rasel kada se javila. Zvučao je nekako drugačije,
udaljenije, ali je Li rekla sebi da samo umišlja.
"Ćao! Upravo sam stigla ispred tvoje zgrade. Jesi li kod kuće?" Njen glas je
zvučao usiljeno i lažno veselo, ali se činilo da Rasel ne primećuje.
"Ne, neću stići barem još sat vremena, ali sam se nadao da ćeš me sačekati?
Samo uđi i možda bi mogla da nam naručiš nešto za jelo? Voleo bili da te
vidim večeras."
"I ja bih to volela", rekla je Li i laknulo joj je kada je shvatila da to nije bila
potpuna laž.
Tek što je platila vozača i iskoračila iz taksija, ponovo je zazvonio telefon.
Otvorila ga je ne gledajući u njega. "Zaboravila sam da pitam, hoćeš li suši ili
italijansku?", rekla je.
"Ja glasam za italijansku", rekao je ženski glas smejući se.
"Emi! Je l’ zoveš iz Izraela? Kako si?" Li u tom trenutku nije naročito želela
da priča sa bilo kim, ali nije mogla tek tako da spusti slušalicu svojoj
najboljoj prijateljici kada se nisu čule više od nedelju dana.
"Ne, upravo sam sletela. U taksiju sam i vozim se kući sa Džej-ef-keja27.
Šta si ti isplanirala za večeras? Nadala sam se da ću moći da te izvučem na
večeru. Nedostaju mi moje drugarice!"
"Raskidam sa Raselom", tiho je rekla Li bez ikakve intonacije. Bio je
potreban sekund da utvrdi da li je zaista izrekla te reči, ali je Emin brzi udah to
potvrdio.
"Šta si rekla? Ovaj ajfon je bez veze. Mislim da nisam čula..."
"Da, jesi. Čula si me", rekla je Li sa više smirenosti nego što je osetila u
poslednja sedamdeset dva sata. "Rekla sam da raskidam sa Raselom."
"Gde si?", zahtevala je Emi da zna.
"Emi, dobro sam. Cenim tvoju... "
"Gde si, do đavola?", zakreštala je tako glasno da je Li morala da odmakne
slušalicu od uha.
"Samo što nisam ušla u njegov stan. On još nije kod kuće, ali ću da nam
naručim večeru i onda ću to da uradim. Emi, znam da ovo sigurno deluje kao
da je iz vedra neba, ali...", glas joj je pukao i jecaj joj je prigušio dah.
"Odmah dolazim. Slušaj me, Li Ejsner. Stižem tu, u redu?" Li je čula
prigušeni zvuk Emi kako preusmerava taksi ka ulicama koje seku Raselovu
ulicu. "Jesi li još tu? Već smo prošli tunel i idemo na jug ka FDR28. Tu sam za
deset, dvanaest minuta. Je l’ me čuješ?"
Li klimnu glavom.
"Li? Reci nešto."
"Čujem te", proskičala je Li kroz jecaj.
"Dobro, ne mrdaj. Ne. Mrdaj. Jesi li razumela? Biću tu za trenutak."
Li je čula Emi kako spušta slušalicu, ali nije mogla da se natera da zatvori
svoj telefon. Zašto je rekla da će da raskine sa Raselom? To uopšte nije bilo
ono što je mislila poslednjih par dana, za vreme svoje masaže, tokom vožnje
ka gradu. Samo je došla do zaključka da mora da bude iskrena sa njim - po
svaku cenu - o Džesiju. Da čak i ako je to bilo samo da bi sebično ublažila
lični osećaj krivice, započinjati brak zasnovan na varanju verovatno nije bila
najbolja ideja, a Rasel je zasluživao da od samog početka zna čitavu istinu.
Kada je to rečeno, takođe je bila razumno uverena da bi se Rasel - uz
odgovarajuća uveravanja - mogao ubediti da joj pruži drugu šansu. Ne bi bilo
naročito prijatno ni za jedno od njih dvoje, ali ako bi se dovoljno potrudila da
ga uveri da je to sa Džesijem bila potpuna slučajnost (što je istina) i da se
nikada više neće desiti (to nije bila laž), smatrala je da imaju prilično dobre
šanse da to preguraju. Ono što nije čak ni uzela u obzir je da ona možda ne želi
da oni to preguraju... dok nije izbrbljala te reči nekoliko trenutaka ranije.
Li je kupila kafu u malom kafeu na uglu, gde nisu imali prave milk-šejkove
ni veštačke zaslađivače - gde su bile sve one dankin donats kada su joj bile
potrebne? - i ponovo, čvršće zavezala šal oko vrata. Spremala se da uđe u
hodnik Raselove zgrade kada je čula Emin glas kako viče iza nje. Okrenula se
da vidi taksi koji škripeći koči i preplanulu, ali uspaničenu Emi, kako visi kroz
zadnji prozor.
Li je stajala i mirno čekala u dovratku, gledajući kako Emi baca tri
dvadesetice na vozača, kupi nekoliko dolara kusura i izvlači svoj kofer na
točkice iz gepeka.
"Kada je postalo tako prokleto hladno?", siktala je Emi dok je pokušavala
da izvuče ručku kofera iz njenog uvučenog položaja.
"Otprilike dve sekunde nakon što si otišla", rekla je Li, osećajući da treba
da pomogne svojoj prijateljici, ali ne osećajući nagon da to uradi. Na trenutak
se osećala savršeno prijatno stojeći tu i gledajući kako njen dah izlazi u toplim
mlazevima na ledeni vazduh. Ona je raskidala sa Raselom. Raskidala sa
Raselom. Da li će zaista samo da završi to, tek tako? Da otkaže zaruke, vrati
prsten i postane neverena? Da. Da, to će uraditi.
"Moj bože, ovo je necivilizovano! Nenaseljivo! Zašto biramo da živimo
ovako?" Emi poljubi Li u obraz. "Rasel nije kod kuće, tako? Znači možemo da
idemo gore?"
Li otvori vrata i pokretom ruke pokaza Emi da prođe. Upotrebila je svoj
ključ da bi pozvala lift koji se otvarao direktno u Raselovom potkrovlju koje
je zauzimalo čitav sprat i obe devojke su uvukle Emin kofer unutra. Panorama
nerđajućeg čelika i crnog laka koja ih je pozdravila kada su se vrata lifta
otvorila, bila je dovoljna da šokira Li i vrati je u stvarnost; čim je videla
Raselovu kolekciju metalnih skulptura i njegovih crno-belih reprodukcija koje
je odabrao dekorater, vratio se poznati osećaj noktiju koji se zabadaju u meso
njenih dlanova.
"Dobro došla!", zapeva Li šatro razdragana. "Nešto u vezi sa ovim mestom
naprosto greje srce, zar ne?"
Emi je spustila kofer kod vrata, bacila svoju zimsku jaknu preko stolice i
neobično se prućila na Raselovu nemoguće šik sofu, tvrdu kao kamen. "Ovog
trenutka mogu da navedem tri tuceta žena, koje bi ubile da provedu jednu noć u
ovom stanu."
Li joj je uputila upozoravajući pogled.
"Samo kažem..."
"U pravu si, naravno. Zbog čega je samo još ironičnije što ja nisam jedna od
njih." Glas joj je bio tih i ozbiljan i za trenutak se Li zapitala zašto već ne
plače.
Emi potapša komad kauča pored sebe, ali je zvučalo kao da je udarala o
nešto. "Isuse, to je tvrdo", promumlala je. "Dođi ovamo, sedi pored i reci mi
šta se dešava. Imam utisak da je ovo došlo niotkuda."
Li je krenula ka Emi, ali je sela na linje roze kauč nasuprot nje.
"Pretpostavljam da mora delovati tako. Do đavola, donekle je takav i osećaj.
Ali ne ako ću da budem zaista iskrena prema sebi." Li je osetila kako joj se
grlo steže i laknulo joj je zato što konačno oseća nešto što nalikuje normalnoj
reakciji.
"Šta se dešava? Jeste li se vas dvoje svađali?"
"Svađali? Ne, naravno da ne. Rasel je sladak i pun podrške, kao što je uvek
i bio. Ne znam, ja samo, pa, ne znam..."
"O, moj bože!" pljesnu se Emi po čelu. "Kako sam mogla da ne
pretpostavim? On ipak jeste muškarac. Rasel te vara, zar ne?"
Li je mogla da oseti kako joj se oči širom otvaraju, ali nije mogla da izusti
reči.
"Oh. Moj. Bože. Taj kreten! Gospodin Savršeni te vara? Li, draga, na našu
nesreću, znam tačno kako se osećaš sada. Isuse, ne mogu da verujem da bi
zaista..."
"Ne vara on mene, Emi. Ja varam njega."
To je sve utišalo na dobrih šezdeset sekundi. Emi je izgledala kao da joj je
lupila šamar, izvitoperenog lica od iznenađenja dok se borila da obradi to što
je upravo čula.
"Ti varaš Rasela?"
"Da. Pa, ne. Ne trenutno. Ali jesam."
"Sa kim?"
Li uzdahnu. "Nije važno. Ono što je sada bitno je da je završeno, ali moram
da smatram da se to dogodilo sa razlogom. Ljudi koji su ekstatično srećni u
svojim vezama ne varaju."
Emi je podigla ruku tražeći tišinu. "Nije važno?", upitala je u neverici. "Li,
dušo, ti si jedna od moje dve najbolje prijateljice na ovoj planeti. Ne želim da
napravim da se ovde radi samo o meni, ali, molim te! Dovoljno je loše što
nisam imala pojma da spavaš sa nekim drugim dok se to dešavalo - ali uviđam
da sada nije baš najbolje vreme da se ljutim na tebe zbog toga - ali čak i
nagovestiti da nećeš da mi kažeš nakon što se to desilo, potpuno je suludo!
Mislim, da li zaista..."
"To je bio Džesi. Džesi Čepmen."
Emi razjareno podiže ruke. "Isuse Hriste, nemam pojma kako to izvodi. Kao
da ima neko šesto čulo za takve stvari. Ili možda kada se kresneš sa dovoljno
ljudi možeš da osetiš kada i neko drugi to radi. Neverovatno. Ta devojka je
prosto neverovatna!"
"O čemu pričaš? Ko je neverovatan?" Da li je Emi uopšte i čula šta je ona
rekla? To teško da je bila reakcija koju je Li očekivala nakon objavljivanja
svoje afere sa oženjenim autorom koji joj je bio poveren na uređivanje.
Zvuk Liinog glasa kao da je trgnuo Emi nazad u realnost. "Šta? Oh, izvini.
Samo, Adrijana već nedeljama, možda i mesecima, insistira na tome da ti
spavaš sa Džesijem, a ja sam uporno tvrdila da nije tako. Zakleta sam se kako
god hoćeš da je to najgluplja ideja koja se zamisliti može. Mislim, verena si sa
Raselom, zaboga..."
Emi je zastala u pola rečenice i pokrila usta rukom. "Izvini Li. Tako mi je
žao, to je zvučalo sasvim pogrešno."
Li slegnu ramenima. "Pa, čisto da se zna da ja ne "spavam" sa Džesijem i da
nikada nisam. Desilo se tačno jednom i nikada, nikada se više neće ponoviti.
Tako da sledeći put kada budeš pričala sa Adrijanom, možeš da joj kažeš da je
pogrešila."
Emin telefon je zazvonio, Izraz koji je njeno lice poprimilo kada je
proverila identifikaciju je potvrdio da zove Adrijana.
"Gospode, da li te je ozvučila?" rekla je Li odmahujući glavom.
"Latinska intuicija, kaže ona." Emi isključi telefon i ćušnu ga nazad u torbu.
"Dakle, rizikovaću da budem bezosećajna ovde, ali mogu li da te pitam zašto
imaš utisak da moraš da prekineš sve sa Raselom? Mislim, ako je Džesi bio za
jedno veće - i ti želiš da tako i ostane - pa, jesam li sasvim grozna osoba ako
predložim da to ostaviš za sobom?"
"Nije tako jednostavno."
"Da li to znači da gajiš neka osećanja prema Džesiju?"
"Ne! Pa, da. Nekako. Ali Džesi zapravo nema nikakve veze sa ovim. Ovo je
između Rasela i mene."
Emi izvuče flašu vode iz torbe, uze gutljaj i ponudi je Li. Li odmahnu
glavom.
"Čujem te", pažljivo je rekla Emi. "Ali sam sigurna da si razmotrila i to da
ne treba da kažeš nekome nešto što bi ga povredilo samo da bi sebe rasteretila.
Mislim, ako im to što će saznati neće pomoći, onda im je bolje da ne znaju."
Li je morala da se podseti da opusti šake i da spusti ramena ispod ušiju.
Nije želela da joj Emi toliko smeta, ali je postajalo teško da maskira svoju
iznerviranost. Očigledno je razmotrila sve to i očigledno je situacija bila
daleko komplikovanija nego što je Emi pretpostavljala. Li sasvim sigurno nije
osećala prinudu da se - kako je to Emi rekla? - rastereti pred Raselom zato što
je uprskala i želi oproštaj. Da je to slučaj, donela bi jedinu moguću, racionalnu
odluku i uradila bi upravo to što je Emi preporučila: osećala bi se krivom zato
što je izdala svog verenika, zaklela bi se sebi da se to nikada više neće
ponoviti i nastavila bi dalje. Problem je dolazio kada bi dozvolila sebi da
prizna da, iako bi verovatno mogla, ona nije želela da nastavi dalje.
Duboko je udahnula. "Nisam zaljubljena u Rasela", rekla je. Da li je zaista
upravo rekla to? Čuti to naglas - jedva da je dozvoljavala sebi da to prizna u
svom umu - bilo je šokantno. Nije pomagalo ni to što je zvučalo kao loša
rečenica iz televizijskog filma.
"Oh, Li." Emi je skočila sa kauča i krenula ka divanu, ali Li podiže ruku.
"Ne. Molim te nemoj."
Emi se povukla i zadovoljila se time što je spustila ruku na Liino rame.
"Ovde ja treba da kažem nešto apsolutno šupljoglavo i smešno stereotipno
kao što je ‘Ja volim Rasela, ali nisam zaljubljena u njega', je l’ da?" Li se
nasmeja i obrisa debelu suzu sa donjih trepavica. "Moj bože. Čitava ova
situacija je takav haos. Ko bi pomislio da je tako nešto moguće? Ona savršena
- Marsa, Marša, Marša! - pristaje da se uda za tipa koga ne voli, zato što ga
svi ostali vole, a ona misli da će ga i ona s vremenom zavoleti. Zatim, umesto
da se na zreo način izbori sa situacijom koju je sama napravila, ona odabira da
se kresne sa nekim sa kim radi. Sa nekim oženjenim! Na taj način uništavajući i
karijeru i ljubavni život, u jednom urednom zamahu. Bilo bi smešno da nije
toliko patetično."
"Nije patetično", automatski je rekla Emi.
"Pričam o sebi u trećem licu. Šta u vezi sa tim nije patetično?"
"Oh, dušo." Emi uzdahnu. "Baš mi je žao. Stvarno nisam imala pojma. Niko
od nas nije imao pojma. Ali ne možeš maltretirati sebe zbog nečega što ne
osećaš. Rasel je sjajan tip, i da, definitivno deluje kao savršeni tip. Ali ništa
od toga nije bitno ako nije savršeni tip za tebe."
Li klimnu glavom, umirena time što se činilo da Emi ponešto i shvata.
"Sve se odigralo tako brzo! U jednom trenutku pričamo o romantičnim
šetnjama po Junion skveru, a u drugom trenutku on stavlja dijamantski prsten
na moj prst ni ne pomišljajući da bi odgovor mogao da ne bude 'da'. Iznova i
iznova se pitam kako smo mogli završiti na tako različitim stanovištima? Ja
sam mislila da samo izlazimo, neobavezno, da se lepo provodimo, da je to
veza koja je savršena za sada. To ne znači nužno da se nazire kraj, ali ne znači
ni da je to neka velika ljubavna afera. Ali da se verimo? Da bi se venčali?
Emi, rizikovaću da zvučim kao najveći moron na svetu - ili kao moron sa
najmanje percepcije - ali ja to jednostavno nisam predvidela. Svaki trenutak
odonda sam provela iščekujući da budem sigurna, da znam da je to ono pravo,
ali to se nije dogodilo, Em. Ja to nikada nisam osetila sa Raselom, a mislim da
je krajnje vreme da se suočim sa činjenicom da to nikada neću ni osetiti.
Obe devojke su se sledile kada se začulo penjanje lifta. Pre nego što je i
jedna od njih mogla da izusti i reč, čule su kako se vrata otvaraju i kako
Raselovi koraci idu od predsoblja do kuhinje, gde se frižider brzo otvorio i
ponovo zatvorio, a onda je Rasel dobazao do dnevne sobe.
"Oh, hej, Emi. Izvini, nisam znao da si i ti ovde", rekao je Rasel delujući
rasejano. Li je mogla po jednom jedinom brzom pogledu koji joj je uputio, da
proceni da Rasel nije bio raspoložen za društvo večeras. To je važilo i za nju.
Emi nije trebalo još nagoveštaja. Skočila je sa kauča i nakon što je prvo
poljubila Rasela u obraz, a zatim Li, promrmljala je nešto o obaveznoj
poslovnoj večeri i izašla kroz vrata. Nestala je tako brzo da Li nije imala
nijedan trenutak da pripremi to što je nameravala da kaže. Ni kada će to da
kaže. Ni kako.
 "Zdravo", stidljivo je rekla Li, proučavajući Raselovo lice za bilo koji
nagoveštaj da ih je čuo. To je, naravno, bilo nemoguće - čule su lift u hodniku i
nisu rekle ni reč dok se penjao - ali ona nije mogla a da se ne ponada da je
uhvatio neke delove. Koliko bi lakše sve ovo bilo da je on imao barem
najblažu predstavu o onome što je sledilo!
"Ćao. Nadam se da vas nisam prekinuo. Izjurila je prilično brzo." Rasel je
olabavio kravatu (koju su mu njeni roditelji kupili za rođendan prošle godine),
a onda, kao da je odlučio da mu to nije dovoljno prostora za disanje, prevukao
ju je preko glave i bacio je na lusit stočić.
"Da, pa znaš ti Emi, uvek u žurbi."
"Hmm. Jesi li naručila hranu?"
"Izvini, smetnula sam to sa uma. Emi je htela da se javi kada se vraćala sa
aerodroma i pričale smo, samo nekoliko minuta, i ja sam, pa, zaboravila, Šta
želiš?" Upitala je Li, zahvalna što nešto ima da radi. Izvukla je telefon i počela
da pretražuje brojeve. "Suši? Vijetnamska? Ono mesto na Greniču ima sjajne
prolećne rolnice."
"Li."
"Ili možemo jednostavno da izađemo na večeru ako želiš. Omlet sa sirom i
reš domaći pomfrit? To bi sada moglo baš da nam odgovara."
"Li!", njegova ton je ostao isti, ali mu je glas sada bio oštriji, sa više
insistiranja.
Njene oči su se naglo podigle da bi se susrele sa njegovim prvi put od kada
je ušao. Rasel nikada nije bio iznerviran njome, zbog bilo čega. Šta ako se
danas desilo nešto na poslu? Možda se posvađao sa onim pomoćnim
producentom koji je uvek bio takav kreten prema njemu. Ili je možda mreža
ponovo odlučila da promeni njegov termin? Pričali su o prepravljanju
rasporeda i Rasel je bio prestravljen da će biti izbačen iz udarnog termina.
Kada malo bolje razmisli, i jeste rekao ranije tog dana da želi o nečemu da
priča sa njom. Šta ako se, ne daj bože, desilo nešto drastičnije i ako je Rasel iz
nekog nepoznatog, nepredvidivog, totalno bizarnog razloga otpušten? Ne bi
mogao tek tako da raskineš sa nekim istog dana kada je taj neko otpušten, zar
ne? Ne ako imaš i mrvu ljudskosti, ne bi mogao - ne čak ni istog meseca. Li se
stresla samo razmišljajući o tome.
"Li, šta se događa sa tobom? Već nedeljama si sasvim rastrojena, a ja
nemam pojma zašto."
 "Nisi dobio otkaz?"
"Šta? Zaboga, o čemu ti pričaš?"
"Mislila sam da ćeš mi reći da si dobio otkaz."
"Naravno da nisam otpušten. I znam da je večeras trebalo da pređemo sve
stvari u vezi sa venčanjem, ali mislim da je sada važnije da pričamo o tebi. Šta
je u pitanju, Li?"
Pa, neće postati ništa lakše. On joj je bukvalno poklonio najsavršenije
moguće otvaranje. Duboko je udahnula, ponovo ukopala nokte u dlanove i
počela da priča.
"Rasele, znam da je ovo teško - ubija me što to uopšte izgovaram - ali želim
da budem iskrena prema tebi." Zurila je u pod i mogla je da vidi kako je on
posmatra. "Mislim da bi trebalo da napravimo pauzu."
Pa, dobro, to nije bilo baš sasvim istinito - pauza je podrazumevala želju da
se kad-tad stvari srede - ali je uspela barem nešto da kaže.
"Šta?", upitao je Rasel. Li je podigla pogled da bi videla nepokolebljivog
Rasela kako izgleda potpuno zbunjeno, što ju je još više nerviralo.
"Ja, hm, mislim da nam treba malo vremena. Da ponovo razmislimo o nekim
stvarima."
Na to je Rasel skočio sa kauča i obuhvatio je svojim rukama. "Li, o čemu ti
pričaš, 'treba nam malo vremena'? Mi treba da se venčamo, srce. Čitav život je
pred nama. Da li zaista želiš da čekaš pre nego što započneš sa time?"
Raselov zagrljaj je bio veoma nalik onome kako je Li zamišljala da se
čovek oseća kada ga pregazi autobus. Njena pluća su odbijala da se napune
kiseonikom, a postajalo je teško ignorisati pritisak i bleske svetlosti pred
očima. Ali je znala da mora da istraje.
"Rasel, nisam sigurna da želim da se venčamo" nežno je rekla, onoliko
nežno koliko se tako okrutne reči mogu izreći.
Raselova nemost je bila tako potpuna da bi se, da se on nije povukao i seo,
ona zapitala da li ju je uopšte i čuo.
Ona je sela pored njega, dovoljno blizu da pokaže bliskost, ali ne toliko
blizu da bi se dodirivali. "Ras, da li me voliš? Mislim, da li me stvarno,
stvarno voliš? Voliš me toliko da želiš da provedeš ostatak svog života sa
mnom i samo sa mnom?"
 On je stoički ćutao.
"Reci mi", vršila je ona pritisak misleći, znajući, da je odgovor sigurno ne.
Ako je ona toliko dugo sumnjala da ovo nije ono pravo, mora da se i on
zapitao. Samo je morala da mu da šansu da to i kaže.
Duboko je udahnuo i posegao za njenom rukom. Osmehnuo se. "Naravno da
te toliko volim, Li. Zato sam te i pitao da se udaš za mene.
Ti si moj partner, moja verenica, moja ljubav. I ja sam tebi to isto. Znam da
ponekada može biti zastrašujuće kada shvatiš da si pronašla nešto ovako
dobro, ali Li, dušo, to je normalno. Ne mogu da verujem da te je to brinulo sve
ovo vreme. Samo si se malo uplašila. Sirota dušice, žao mi je što si toliko
dugo držala to u sebi."
Zastao je dovoljno dugo da bi je ponovo zagrlio, ali ga je ovog puta Li
odgurnula. Njegovo odbijanje da čuje, da stvarno sluša to što ona govori ju je
ljutilo: zar je za njega zaista bilo toliko nemoguće da shvati da ona možda ne
želi da se uda za njega?
"Rasel, ne slušaš me. Znaš da te volim, ali ne mogu da prestanem da se
pitam da li su se stvari sa nama odigrale tako brzo samo zbog okolnosti, znaš?
U ovim godinama počneš da izlaziš sa nekim, a taj neko se uklapa u sve
kriterijume, pametan je, uspešan i privlačan, a svi ostali se venčavaju i pitaju
kada ćeš i ti da se skućiš kao oni. I to ti nekako uđe u glavu. Ono što bi sa
dvadeset pet bila sjajna, zabavna veza od godinu dana, odjednom dobije
sasvim novo značenje kada imaš trideset, trideset dve. A onda, pre nego što
shvatiš šta se dešava, veriš se i doživotno se obećaš nekome koga ne moraš
nužno poznavati tako dobro. Zato što je vreme, šta god da to znači. Isuse, ne
objašnjavam ovo baš najbolje.
Raselov pogled, koji je pre samo nekoliko minuta zračio saosećanjem i
ljubaznošću, sada je očvrsnuo kao čelik. "Ne, Li, mislim da prilično dobro
objašnjavaš šta misliš."
"Znači ti donekle razumeš šta hoću da kažem?"
Rasel frknu i zakoluta očima. "Naravno da razumem. Govoriš ono što
nijedno od nas nije imalo hrabrosti da kaže otvoreno, to jest, da je sve ovo
pogrešno i da je tako već neko vreme. Zato ti hvala na tome."
Dobro, to nije bilo baš očekivano. A iako je Li takođe znala da to ni iz
daleka nije bila istina, ipak nije ništa manje bolelo. Iznenada je očajnički
želela da kaže Raselu čitavu istinu, da mu ispriča za Džesija i kako se srećno i
opušteno osećala kada je bila sa njim, kako je ta jedna noć seksa ostala dublje
urezana u njenom umu nego osamnaest meseci sa Raselom. Kako se samo
usuđuje da laže i tvrdi da on nije imao sumnje sve vreme?
Falilo joj je samo nekoliko sekundi da izbrblja čitavu priču o Džesiju, kada
se, hvala bogu, zaustavila. Koja bi bila svrha pričanja Raselu o Džesiju? Da bi
se osetila malo manje odbačeno ako bi Rase! zaista mislio ono što je rekao? Ili
bi zapravo bilo milostivo reći mu za Džesija? Rasel ne bi morao da shvati to
odbijanje tako lično ako bi svoju energiju mogao da kanališe u mržnju ka Li
zbog njene nevernosti? Ni to nije delovalo ispravno. Zašto ga nepotrebno
povrediti saopštivši mu da je bila neverna? Ili je bilo pogrešno kriti to od
njega, ako uzmemo u obzir da se svi uvek slažu da je plemenito uvek biti
iskren i otvoren. Zbunjena i iscrpljena, odlučila je da ne kaže ništa. Iz
hladnoće njegove poslednje izjave i njegovog pogleda, mogla je da zaključi da
ni Rasel nije zainteresovan za dalji razgovor. Zašto činiti sve težim nego što
mora da bude?
Upravo je htela da ga pita o čemu razmišlja, da li je u redu, nešto, bilo šta,
samo da vidi da li je ljut ili povređen kao što je očekivala - ali ju je iznenadio
zgrabivši njeno lice i gledajući je u oči.
"Gledaj, Li, znam da je to što ti, što mi, osećamo, samo normalan, prirodan
strah pred venčanje. Zašto ne bismo odvojili nešto vremena za sebe, znaš, da
budemo sami, kao što si i predložila i da porazmislimo o svemu. Možemo...
razmisliti o tome."
Li uzdahnu za sebe. Njegov molećivi pogled je bio skoro nepodnošljiviji
nego njegov bes. "Ras, ja, uh... ja..." Izgovori to, terala se, samo brzo povuci
Bend ejd. "Bojim se da ćemo samo odlagati neizbežno. Mislim da bi trebalo
sada sve da završimo."
Očigledno, to je bila istina. Znala je da nema svrhe - nikakve svrhe -
razvlačiti to dalje, bez obzira na to koliko bi manje užasavajuće bilo odložiti
neprijatnost. Znala je van svake sumnje da su stvari sa Raselom definitivno
gotove, ali čuti svoje reči je i dalje bilo šokantno.
Rasel je ustao i krenuo ka vratima. "Pa," rekao je tiho, tim kontrolisanim
glasom koji je tako dobro radio u emisiji. "Pretpostavljam da više nema šta da
se kaže. Volim te, Li, i uvek ću te voleti, ali bih sada voleo da odeš."
To su bile reči koje je Li ponavljala u sebi dok se vozila kući na zadnjem
sedištu prvog taksija koji je zaustavila kada se vraćala iz njegovog stana.
Skoro jednako brzo kao što je i počela, njena veza sa Raselom se i završila, a
sa njom je nestala i napetost koju je mesecima nosila. Uzela je dug, dubok
uzdah i dok je taksi leteo uz Šestu aveniju ka njenoj zgradi, konačno je priznala
samoj sebi: da, osećala je duboku tugu zbog onoga što se upravo odigralo, ali
je najvećim delom osećala olakšanje.
 NEKA JOJ NJENE VELIKE, KOČOPERNE SISE
DAJU BOLOVE U LEĐIMA PRE TRIDESETE

"Emi, ovo ti govorim od prvog puta kada si ušla u moju kancelariju. Imaš
dovoljno vremena."
"To nije ono što svi časopisi tamo ispred kažu!", rekla je Emi i pokazala ka
vratima. "Zar to nije pomešana poruka reći mi da imam sve vreme na svetu, a
onda napuniti čekaonicu hiljadama članaka koji kažu da se moji jajnici suše?"
Dr Kim uzdahnu. Ona je bila lepa Azijatkinja koja je izgledala barem
petnaest godina mlađa od svoje četrdeset dve, ali to nije ono što je smetalo
Emi. Dobra doktorka - koja je uveravala Emi pri svakoj poseti (a ponekada i
između) da su njene godine rađanja dece još pred njom -sama je rodila troje
savršene dece, dva dečaka i devojčicu, pre svog trideset prvog rođendana.
Kada bi Emi iznova pitala dr Kim kako je uspevala da žonglira sa mužem,
studijama medicine, stažiranjem i troje dece ispod pet godina, sve dok je
radila četiri dana nedeljno i bila dežurna svako treće veće i svakog drugog
vikenda, doktorka bi se samo nasmešila, slegnula ramenima i rekla:
"jednostavno to uradiš. Ponekada se čini nemogućim, ali uvek ispadne kako
treba."
Tačno jedan dan pre svog tridesetog rođendana, Emi je ležala širom
raširenih nogu na stolu i bila je rešena da još jednom čuje ohrabrujuće vesti.
"Pričaj mi o svojoj prosečnoj pacijentkinji", navaljivala je Emi, jedva i
primećujući u sebi u rukavicu obučene prste dr Kim. Osetila je neprijatnost
štapića za Papa test i zadržala dah da se ne bi pomerala.
"Emi! Ti bi to mogla meni da ispričaš. Ispričala sam ti već stotinu puta."
"Neće biti zgoreg da mi ispričate još jednom."
Dr. Kim izvadi prst i skinu rukavicu. Ponovo je uzdahnula. "Imam skoro dve
stotine pacijenata u svojoj ordinaciji na ovoj lokaciji. Od tih žena, prosečno
vreme za prvu trudnoću je trideset četiri. Što naravno znači da..."
"Mnogo njih mora da bude starije od trideset četiri", završila je Emi.
"Tačno. I iako ne želim da nešto ovde pogrešno predstavljam - važno je
shvatiti da je ovo Aper ist sajd i da je ovo verovatno jedino mesto u zemlji,
ako ne i na svetu gde ta statistika stoji - ali većina njih nemaju poteškoća."
"Znači, nema trudnih pacijentkinja u dvadesetim?", navaljivala je Emi.
Dr Kim je odvezala Emin ogrtač i počela da ispituje njenu levu dojku
čvrstim, kružnim pokretom. Dok je to radila, zurila je u zid, očigledno se
koncentrišući. Kada je završila sa obe strane, ponovo je preklopila Emin
ogrtač i spustila šaku na njenu ruku.
"Samo nekoliko", rekla je, zabrinuto gledajući u Emi.
"Nekoliko! Prošli put ste rekli "skoro nijedna"!"
Samo vrlo mlade žene nekoliko doktora Mormona iz Jute koji rade smene u
Kornelu."
Emi uzdahnu sa olakšanjem.
"Da li si i dalje zadovoljna svojom pilulom?", upitala je dr Kim, praveći
beleške u Eminom kartonu.
"U redu je", slegnula je Emi ramenima i sede uspravno na sto, skidajući
noge sa držača. "Svakako radi kao amajlija."
Dr. Kim se nasmeja. "To je i poenta, zar ne? Na prijavnici ću ti ostaviti
recept za još šest meseci, važi? Poslaću ti rezultate testova za nedelju dana, ali
ne predviđam bilo kakve probleme. Sve je izgledalo savršeno zdravo."
Predala je Emin karton sestri i, nakon što se uverila da je Emi pokrivena,
otvorila je vrata. "Vidimo se za šest meseci. I, srce? Molim te, opusti se. Kao
tvoj doktor, kažem ti da nemaš apsolutno nikakvog razloga za brigu."
Lako je tebi da kažeš kad imaš troje dece, dok se ljubazno osmehivala i
klimala glavom. Tebi i Izi i svim ostalim ginekolozima sa jatima dece ili koje
nose gigantske stomake, a meni govore da ne brinem. Izi je trebalo svakog
trenutka da se porodi - zapravo je premašila termin već tri dana - ali na svoju
nesreću, nije osetila nijednu kontrakciju, niti se otvorila ni delić santimetra.
Emi se gunđajući složila da sačeka da se Izi prijavi u bolnicu pre nego što
uskoči na let za Floridu (Izi je uporno tvrdila da prve bebe mogu kasniti
nedelju, pa čak i dve nedelje i da je glupo žuriti tamo dok ne budu sigurni), ali
ona nije mogla da prestane da razmišlja o neminovnom dolasku svog novog
nećaka.
Nakon što se obukla, Emi se odjavila i skočila na voz broj četiri do Junion
skvera. Razmišljala je, dok je hitro išla direktno kući da se istušira - što je
uvek imala utisak da mora da uradi nakon ginekoloških pregleda - ali kada je
izlazila iz voza kod ugla Četrnaeste i Brodveja, zatekla se kako ide direktno ka
Liinoj i Adrijaninoj zgradi. Uzevši u obzir da je Liin raskid bio tek nedelju
dana star i Adrijaninu novootkrivenu posvećenost poslu, pretpostavljala je da
će barem jedna od njih biti kod kuće, dureći se ili pišući, ili i jedno i drugo,
ali vratar odmahnu glavom.
"Doduše, otišle su zajedno", gledajući na sat, "Pre otprilike sat vremena."
Emi im je obema poslala istu poruku: WTF??? U vašem hodniku. Gde ste
vi? i primila je skoro istovremene odgovore. Liin je glasio: Kupujem sa Adi
za tvoj 30.! Čujemo se kasnije; Adrijanin je bio malo sažetiji: Ako hoćeš r.
poklon, idi kući. Emi je uzdahnula, zahvalila se vrataru i započela
smrzavajuće gacanje po lapavici ka ulici Peri.
Bilo je hladno, mokro petak veče u februaru i Emi je očajnički želela tuš, ali
je još skoro dva sata uspela da izbegne da ode kući u svoj prazan stan,
nalazivši razlog da zastane u skoro svakom bloku niz Trinaestu: vruća kafa iz
Kosija na Brodveju; dugo, zaljubljeno zurenje u štence koji se igraju u izlogu
Mokrog nosa; nenajavljen manikir i parafinski pedikir u Sil dej spa, gde su
bili dovoljno ljubazni da je prime iako nije imala zakazano. Nije bilo svrhe
žuriti kući da bi sedela sama dok sat otkucava dvanaest, a ona se pozdravlja sa
svojim dvadesetim. Glatko je odbila ponudu devojaka da izađu u provod -
odbila je ponude za sve - od elegantne večere u Babou (iako je umirala od
želje da proba njihovu pastu od mente sa ljutom jagnjećom kobasicom) do
regresivne noći u Klubu kulture. Tek nakon nekoliko nedelja i vršenja pritiska i
teranja, Emi je pristala da se sledećeg poslepodneva pojavi na nekakvom
rođendanskom iznenađenju. Adrijana i Li su samo obećale da to neće
uključivati bilo kakvu vrstu muškaraca, tako da je nevoljno pristala. Planirala
je da sate između sada i tada ispuni flašom vina i kvalitetnim samosažaljenjem.
Možda, ako bude zaista motivisana, naruči sebi kolačiće.
Dok je stigla do svoje zgrade i s mukom se uspela uz šest spratova, bila je
mokra od glave do pete; kosa joj je bila mokra od ledene kiše, stopala od
prljave lapavice, a intimni delovi od previše revnosnog nanošenja
medicinskog lubrikanta. U njenom sandučetu nije bilo rođendanskih čestitki i
baš nijedan paket u hodniku ispred njenih vrata. Ništa. Podsetila se da i dalje
ima još jedan dan do rođendana i da, čak i ako bi sve drugo propalo, uvek
može da se osloni na nešto od mame i Izi. Skinula se čim je prešla prag,
bacajući mokru odeću na gomilu pored ormana i žurno krenula ka kupatilu. Tek
kada je topla voda sasvim natopila njenu kosu, čula je da joj zvoni mobilni.
Nakon toga je zvonio njen fiksni, a zatim opet mobilni. Nije mogla da se ne
ponada da je to bio Rafi, koji je nekako pronašao njen broj i sada je zvao da
se izvini što je bio takav magarac. Istina, nije bilo verovatno da je pronašao i
njen fiksni i njen mobilni, ali ko bi ga znao? Delovao je dovoljno snalažljivo,
a osim toga, on je verovatno bio jedini od njenih skorijih muškaraca - afera,
koji bi se uopšte mogao potruditi da je pronađe. Džordž je definitivno već
prešao na svoju sledeću studentkinju, a nije bilo razloga da veruje da će joj se
Krokodil Dandi ponovo javiti. Naravno, znala je da afere i treba da budu
takve, ali čak i sada, nakon svojih nedavnih iskustava, Emi je čitav taj koncept
nalazila blago bizarnim i više nego blago uznemirujućim. Seksi, oslobađajuće i
uzbudljivo. Zasigurno. Ali je i depresivno definitivno dospelo na listu.
Nakon što je peškirom protrljala kosu i izmanevrisala telo pored šolje kako
bi mogla da otvori vrata, Emi je prešla mali studio i klečeći, gola, izvukla
torbu ispod kreveta. Pažljivo je razvezala satensku traku koja je vezivala ručke
i plahovito izvadila zavežljaj koji je bio unutra. Zatim je, izgubivši sve
strpljenje, pocepala monogramisanu nalepnicu na foliji na pola, zgužvala papir
na gomilu i uronila ruke u mekoću najskupljeg predmeta koji je ikada
posedovala. Nazvati ga ogrtačem je bila uvreda luksuznoj mekoći kašmira u
četiri sloja, njegovoj bogatoj boji čokolade i njegovom elegantno
jednostavnom inicijalu E. Ogrtači su služili za pokrivanje flanelskih pidžama,
ili za održavanje minimuma pristojnosti između svlačionice i bazena. Ali,
ovo? Ovo je predviđeno da seksepilno pada preko svake obline (ili, u Eminom
slučaju, da stručno naglasi ono malo oblina koje je imala), da bude lagano kao
svila, ali toplo kao paperje. Lepršavo je dodirivalo pod dok je hodala, a
stegnuti pojas je činio da se oseća kao model. Istog trena ju je preplavilo
olakšanje. To nije bila greška. Videla ga je nekoliko nedelja ranije u izlogu
najskupljeg salona donjeg veša u Sohou, u radnji gde je bilo nemoguće kupiti
tri inča tkanine za manje od nekoliko stotina dolara. Svaki brus, svake gaćice,
svaki par čarapa u radnji su bili skuplji nego bilo koja haljina koju je ona
posedovala, što je činilo ogrtač... pa... većim delom njene kirije nego što je
želela da se seti. Kako je skupila hrabrosti da uopšte i uđe u prodavnicu? Toga
se nejasno sećala. Sve što je znala je kako je dobro izgledala noseći taj ogrtač
u plišanoj svlačionici u salonu, sa teškim brokatnim zavesama, napućenih
usana i izbačenog desnog kuka stojeći seksepilno u cipelama na štiklu koje je
obezbeđivala radnja. Jedan pogled u ogledalo večeras je potvrdio da se ništa
nije promenilo za nekoliko nedelja koliko je ogrtač čekao, devičanski i
zamotan, do njenog velikog rođendana. I dalje stojeći ispred ogledala, Emi je
začešljala kosu u šik repić i ugrizla se za usne da bi natekle. Namazala je novi
suptilni sjaj boje malina iz fioke za šminku i malo ga utapkala u obraze. Nije
loše, pomislila je prijatno iznenađena. Za trideset, uopšte nije loše. A onda,
iznenada smorena svojim spontanim doterivanjem i neverovatno gladna,
uskočila je u par mekanih patofnica od ovčje kože, ponovo zavezala kašmirski
san oko pojasa i otišla u kuhinju da spremi supu.
Fiksni je ponovo zazvonio kada je uključila rešo.
Skriveni broj. Hmm.
"Halo?", rekla je, postavljajući telefon između uha i ramena dok je otvarala
konzervu pileće supe sa knedlama.
"Em? Ja sam."
Bez obzira na to koliko je meseci prošlo, i dalje je imala utisak da će
Dankan uvek reći, "Ja sam", a Emi će uvek tačno znati ko je. Milion misli joj
je proletelo kroz um. Zvao je da joj čestita rođendan... što znači da se setio
njenog rođendana... što je značilo da je mislio na nju... što je možda značilo da
nije mislio na navijačicu... osim ako nije, oh bože, zvao da joj saopšti vesti...
vesti koje su se ticale navijačice... vesti koje nije bila spremna da čuje, ne
večeras i ne ikada.
Zamalo da refleksno spusti slušalicu, ali ju je nešto prisililo da ostavi
telefon kod uveta. Ako uskoro ne kaže nešto, otvoreno će ga pitati da li je
veren, zato je iz čisto odbrambenog manevra rekla prvo što joj je palo na
pamet.
"Kada si sakrio broj?"
Nasmejao se. To je bio onaj Dankanov smeh koji je govorio da se zabavlja,
ali da nije sasvim opčinjen. "Mesecima nismo pričali i to je sve što imaš da
kažeš?"
"Nadao si se da ću reći nešto drugo?"
"Ne, pretpostavljam da nisam. Slušaj, znam da samo što si stigla kući i sve
to, ali nadao sam se da bih mogao da se popnem gore?"
 "Da se popneš gore? U moj stan? Ti si ovde?"
"Da, ja sam, uh, ovde već neko vreme. U kopirnici preko puta, čekao sam da
dođeš kući. Mislim da već smatraju da sam čudak, tako da bi bilo sjajno ako
bih mogao da uđem na minut."
"Znači, samo si sedeo tamo i gledao u moj stan?" Kako je čudno bilo u isto
vreme smatrati da je nešto tako jezivo i tako laskavo.
Dankan se ponovo nasmejao. "Da, pa, zvao sam već nekoliko puta, baš kada
si ušla, ali se nisi javila. Obećavam da neću dugo ostati. Samo želim da
pričam sa tobom licem u lice."
Znači, bio je veren. Taj seronja! Verovatno je mislio da radi nešto plemenito
time što je došao čak ovamo da bi joj to lično rekao. I to na njen rođendan, a
mogla je da se kladi u bilo šta da je zaboravio da je to danas. Mogao je da
uzme svoj razgovor licem u lice i da ga nabije sebi, što se nje tiče, i, ne
oklevajući ni trenutka, Emi mu je to i rekla.
"Emi, nemoj prekidati vezu. Nije tako. Ja samo..."
"Prilično mi je prokleto muka od slušanja toga šta ti želiš ili ne želiš,
Dankane. Zapravo, moj život je bio otprilike hiljadu puta bolji bez tebe u
njemu, zato, zašto sada ne bi otrčao kući, svojoj maloj pompom devojci da
njoj zagorčavaš život. Zato što, reći ću ti ovo: ja nisam zainteresovana."
Zalupila je telefon i osetila talas neverovatnog zadovoljstva, kome je istog
trena sledio talas panike. Šta je upravo uradila?
Jedva da je prošlo šezdeset sekundi pre nego što je čula kucanje na vratima.
"Emi? Očigledno znam da si tu. Možeš li, molim te, da otvoriš? Samo na
jedan minut, obećavam."
Znala je da bi trebalo da bude vrlo ljuta što je upotrebio ključ koji se nikada
nije potrudio da vrati, ali je deo nje bio radoznao: Šta bi moglo da bude tako
važno da Dankan - gospodin Oličenje Ravnodušnosti - pribegne pravom
uhođenju? Takođe joj je delom laknulo; Dankan se nikada ne bi toliko potrudio
samo da bi objavio svoju veridbu. Ne zato što nije bio toliko okrutan ili
bezosećajan, jer jeste, već najvećim delom zato što je bio previše lenj.
Stvarno nije bilo poente odbijati da ga pusti unutra, naročito zato što bi
mogao da samo upotrebi svoj ključ. Ne trudeći se čak ni da šutne sa noge svoje
čupave papuče, Emi otvori vrata i nasloni se na njih. "Šta?", upitala je bez
osmeha. "Šta je tako važno?"
 On je bio zadihan od penjanja uz šest spratova, ali znatno manje nego ranije
- to jest, manje nego ona tri ili četiri puta koliko se potrudio da dođe do nje.
Emi je iritiralo što vidi da je izgledao prokleto dobro, a podozrevala je da su
pozitivne promene (tanje lice, odsustvo mrtvačkog bledila, odlična frizura koja
je sakrivala malo ćelavo mesto) rezultati navijačičinog teškog rada, a ne
njegovog.
"Mogu li da uđem?" upitao je sa jednim od osmeha koji su bih njegova
specijalnost, sa osmehom koji je bio tačno između flertovanja i smorenosti.
Emi se leđima naslonila na vrata i mahnula rukom prema stanu, starajući se
da on vidi njen savršeno ravnodušni izraz lica.
Bilo joj je potrebno nekoliko sekundi da zatvori vrata i da osigura bravu i
kada se Emi okrenula da se suoči sa Dankanom, on je zurio u nju sa
neskrivenim divljenjem. To se graničilo sa obožavanjem, morala bi priznati
ako bi bila iskrena sa sobom. A ona, verovatno prvi put u Dankanovom
prisustvu, nije bila nervozna zbog svog izgleda.
"Isuse, Em, izgledaš sjajno", rekao je sa više iskrenosti nego što je mislila
da je sposoban.
Emi je spustila pogled na svoj ogrtač, setila se mini-preobražaja koji je
izvršila nakon što je završila sa tuširanjem i potajno zahvalila univerzumu što
je on nije video trideset minuta ranije - ili, ako jeste, što je to bilo preko ulice,
a ne izbliza i licem u lice.
"Hvala."
Njegove oči su nastavile da se kreću gore-dole po njenom telu, pažljivo se
zadržavajući na svakih nekoliko inča. "Ne, mislim, stvarno, stvarno sjajno.
Najbolje što si ikada izgledala. Šta god da radiš, definitivno deluje", rekao je
bez i trunke ironije.
Oh, misliš što se tucam do ludila sa skoro svakim privlačnim strancem kog
sretnem? Što kupujem seksi donji veš? Što odbijam da mrzim svoje telo samo
zato što si ga ti mrzeo? Da, neverovatno, ali stvari zaista idu dobro.
"Hvala Dankane", bilo je sve što je rekla.
Gledao je naokolo po stanu. "Gde je Otis?" upitao je, očiju uprtih u prazan
kavez, "Da li je konačno..."
"Ha! Kamo sreće. Mada, pretpostavljam da je ovo sledeća najbolja stvar."
Dankan je upitno buljio u nju.
 "Adrijana ga je čuvala tokom mog poslednjeg poslovnog puta, uz mnogo
gunđanja, moram da kažem, i zvocala je zbog toga danima, A onda, niotkuda, ja
dođem kući, zovem je da kažem da sam krenula da ga pokupim, mnogo ti hvala
što si ga čuvala, bla, bla, bla - bukvalno, kupila sam joj bocu vina od sto
dolara kao zahvalnicu i u znak izvinjenja - a ona kaže da može da ostane tamo
neko vreme."
"Da ostane kod nje?"
"Da! Možeš li to da zamisliš? Kaže da su se povezali. Da ja nisam dovoljno
cenila Otisa i da mu ona daje novu šansu u životu."
"Na šta si ti odgovorila?"
"Kao da uopšte moraš da pitaš? Rekla sam da je apsolutno u pravu; ja ga
zaista potcenjujem i istina je da se on i ja definitivno nikada nismo povezali.
Da bih ja, ako bi ona želela da on ostane tamo "neko vreme", verovatno mogla
da smognem snage da to dozvolim. To je bilo pre osam nedelja. Jutros sam
pričala sa njom, a njih dvoje su išli u "salon za ptičice" - to su njene reči, ne
moje. Ja samo zadržavam dah i molim se da sve to nije samo san,
Dankan je skinuo svoj kaput i bacio ga na kuhinjsku stolicu. I dalje je nosio
odelo; došao je pravo sa posla. Nosio je običnu braon kesu za kupovinu, a Emi
nije mogla da se ne zapita da li je to rođendanski poklon za nju.
"Izvoli, doneo sam ti nešto", rekao je kada je video da ona gleda u kesu.
"Jesi?" Njen glas je odavao više nade nego što je ona želela. Kada joj je
predao, videla je da je kesa kabasta i teška, a njena prva pomisao je bila da to
mora biti neki album. Možda neki od onih fotografskih vodiča za odlične
hotele, ili snimci jednog od karipskih ostrva koja su posećivali za vreme retkih
Dankanovih odmora.
Emi žurno otvori kesu i trenutno bi šokirana kada je videla ništa drugo do
pakovanje papira za štampač.
Dankan je primetio Emin iznenađeni izraz lica i slegnuo ramenima. "Sedeo
sam u toj prokletoj radnji više od sat vremena. Morao sam nešto da kupim."
"Aha." Znači nije se setio njenog rođendana, ih je prvi put sam odabrao
poklon. Ovo nije trebalo da bude iznenađujuće ni razočaravajuće, ali je iz
nekog razloga to bilo.
"Pa, ti se verovatno, uh, pitaš zašto sam ja ovde...", pustio je da mu glas
utihne, ali Emi nije rekla ni reč. "Znam da čitava ta situacija sa Brajanom nije
bila laka ni za jedno od nas dvoje, ali to je sada, uh, gotovo i ja sam se nadao
da bismo, uh, mogli da probamo da izgladimo stvari."
Eto. To je bilo to. Emi je bila toliko iznenađena da je morala da se uhvati za
pult da se osloni na njega. Njen um jedva da je znao gde da počne. On je
upravo bacio tri nezavisne, a podjednako šokantne bombe u jednoj rečenici.
Prvo, tu je bio onaj deo u kom on dramatični završetak njihove petogodišnje
veze zbog njegovog neverstva sa fitnes trenerom kog mu je Emi platila, naziva
"situacijom" - da ni ne pominjemo onaj pogani mali dodatak da to nije ni
njemu bilo lako. Zatim je tu bila nehajna objava da je ta "situacija" završena,
što je bio detalj za koji je morao pretpostavljati da je bio poznat Emi, jer kako
bi bilo moguće da ona ne prati detalje njegovog života? I na kraju, najveći šok
od svih: Dankan je sedeo u njenom stanu, hladne večeri, u petak, kada bi inače
izlazio sa društvom, nervozno predlažući da bi mogli da "izglade stvari." Emi
je znala da je sklona preterivanju i izletima mašte - i naravno da je bilo
potrebno to još potvrditi - ali je njoj ovo zvučalo kao da je on pita da se
pomire.
Imala je milion, trilion pitanja za njega (Zašto su raskinuli? Čija je to bila
ideja? I, najvažnije od svega, zašto je želeo da se pomiri sa njom?), ali je
odbila da mu pruži to zadovoljstvo. Umesto toga se naslonila na pult,
prekrstila ruke i zurila u Dankana.
"Pa, zar nećeš ništa da kažeš?", upitao je pre nego što je zabio kažiprst u
usta i počeo da gricka zanoktice. Osamsto osamnaesta stvar koja joj nije
nedostajala, pomislila je Emi.
"Večeras nisam baš raspoložena da ćaskam", ravnomernim glasom je rekla
Emi, zureći u njega.
Uzdahnuo je kao da želi da pokaže kako je sve to vrlo teško. "Em, gledaj,
nisam idiot, u redu? Znam da sam uprskao i želim da popravim stvari. Čitava
stvar sa Brajanom - to je bila greška, prepreka na putu, sasvim beznačajna
stvar koja nikada nije ni trebalo da se desi. Tebi i meni je suđeno da budemo
zajedno. Oboje to znamo. I, šta kažeš? Stojim pred tobom, sa kapom u rukama"
- u tom trenutku je svukao svoju vunenu kapu i pružio je ka njoj - "i molim te
da mi se vratiš."
Prišao joj je, obavio ruke oko njenih ramena i najnežnije je poljubio u usta.
Emi je dozvolila da bude poljubljena, dozvolila mu je da prisloni svoja usta
na njena i uživala je u tome što je to bilo tako poznato i utešno. Dankan se
povukao i dok je nežno sklanjao kosu sa njenog lica, pogledao je u oči i
upitao: "Dakle? Šta kažeš?"
Htela ona to da prizna ili ne, deset meseci je čekala na taj trenutak i konačno
je bio tu i bio je upravo onako neverovatan kako ga je i zamišljala. Emi je
uzvratila na njegov pogled najslađim mogućim osmehom, sigurna u svoj
odgovor. "Šta kažem?" upitala je mazno, flertujući. "Kažem da ću da dam sebi
najbolji mogući poklon za trideseti rođendan i da kažem tebi - ovde i sada i po
poslednji put - da se nosiš iz mog stana. Eto to kažem."

"Nisi valjda to rekla!" skičala je Adrijana, pljeskajući rukama.

"Nego šta", rekla je Emi sa ogromnim osmehom.
"Nisi!"
"Jesam. I ne mogu ni izdaleka da ti opišem koliko je bio dobar osećaj."
Adrijana zagrli Emi, privukla ju je sebi koliko je njihov majušni sto
dozvoljavao. Bile su u Alisinoj šoljici čaja na Aper ist sajdu, spakovane sa
desetinama, možda i stotinama žena svake moguće dobi i preživale su Emin
trenutak trijumfa. "Baš si uradila pravu stvar."
"Hm, da!", rekla je Emi razrogačenih očiju. "Molim te, nemoj ni na trenutak
da pomisliš da sumnjam u to. Možeš li da veruješ da je taj seronja imao herca
da se pojavi u mom stanu, na veče pre mog tridesetog rođendana i da me pita
da se pomirim sa njim - nakon što me je ostavio, setimo se, zbog trenera kog
sam mu ja platila - i sve to ni ne trudeći se da se izvini? Odvratan je."
"Uvek je i bio", klimala je glavom Adrijana dok nije primetila da je Emi
gleda sa neobičnim izrazom lica. "Oh, srce, nisam tako mislila. Samo sam se
slagala da su njegovi postupci ovog puta bili naročito gnusni." Blagi bože, ove
devojke su znale da budu tako osetljive!
Izuzetno kočoperna, slatka konobarica je prišla njihovom stolu. "Slavite
nešto posebno danas, dame?" upitala je.
Emi frknu: "Šta nas je odalo? Vranino stopalo ili tri čuda bez prstena koja su
izašla na poslepodnevni čaj, kao što će biti i za pedeset godina?"
"Tri čuda bez prstena? To je novo." Adrijana zakoluta očima i baci pogled
na Li, koja je sedela kamenog lica, sa ogoljenom levom rukom zabijenom
ispod butine. Adrijani ju je bilo žao; Emi sigurno nije znala da je Li vratila
Raselu prsten prethodne večeri.
 "Dobro je, je l’ da? Upravo sam to izmislila. Ali ima dobar prizvuk",
nasmeja se Emi.
"Izvinite, samo sam mislila, pošto...", konobarica se nakašlja i pogleda u
svoja stopala.
Adrijana prekinu. "Ne, mi se izvinjavamo. Zapravo i slavimo... njen
trideseti rođendan. I, kao što vidiš, borimo se "
"Trideset? Stvarno? Izgledaš odlično za trideset?" entuzijastično je rekla
devojka. Nije mogla imati ni dan više od dvadeset četiri. "Oh, moj bože,
trebala bi biti oduševljena! Ja mogu samo da se nadam da ću sa trideset
izgledati tako dobro."
Na svu sreću, Li je uskočila pre nego što je Emi stigla da kaže nešto stvarno
neprijatno i rekla: "Da, stvarno izgleda dobro, zar ne? Spremne smo da
naručimo."
Konobarica se cerila dok je uzimala njihove narudžbine i ponovo
odskakutala, ubeđena da je nekome upravo ulepšala dan.
"Kučka", prošišta Emi tiho. "Neka joj njene ogromne, kočoperne sise daju
bolove u leđima pre tridesete."
Adrijana pljesnu sto. "Jeste li videle štetu od sunca? Molim vas! Ta devojka
će izgledati kao izborana veštica kada napuni trideset. Njene sise su najmanji
od njenih problema."
"Ne znam u šta ste vas dve gledale, ali ja nisam mogla da sklonim pogled sa
njene kose", rekla je Li.
"Sa njene kose? Šta nije u redu sa njenom kosom?" upitala je Emi.
"Pa, sada ništa, ali već se vidi da će se istanjiti. Ne znam za vas, ali ja
definitivno ne bih volela da imam trideset, liniju čela koja se povlači i
istanjeni centralni deo."
Sve tri devojke se nasmejaše. Bilo je utešno znati da su vam, bez obzira na
sve, prijateljice čuvale leđa.
"Da, pa dobro, u pravu ste... To je verovatno odavno trebalo da se desi",
rekla je Emi, nastavljajući gde su stale pre nemilog incidenta sa konobaricom.
"Samo je čudno kako se sve razmotava, znaš? Ništa nisam želela više nego da
mi se Dankan vrati i izjavi mi svoju neumiruću ljubav, da zajedno otrčimo u
zalazak sunca, da on shvati kako je napravio užasnu grešku, a onda, čim se to
desilo, ja sam samo želela da ga udari autobus. Da li je to normalno?"
 "Savršeno normalno", rekla je Adrijana. "Zar ne misliš tako, Li?" Adrijana
je već pokušala da uključi Li u razgovor, ali ona nije mnogo toga rekla, samo
je sedela tamo sa odsutnim osmehom i povremeno bi promrmljala "mhm".
"Definitivno", sada je rekla Li, okrećući se Adrijani. "Naša mala devojčica
odrasta! Mislim da je to tako..." Zvuk njenog mobilnog ju je zaustavio usred
rečenice.
Adrijana je posmatrala kako je izvadila mobilni iz torbe, proverila
identifikaciju i prekinula ga. "Ponovo Džesi?" upitala je.
Li klimnu glavom. "Pomislio bi čovek da je već shvatio poruku. Nisam mu
uzvratila ni na jedan poziv od kada se prošlog meseca vratio."
"Da, kerido?. A koja bi to poruka bila?" Naravno da nije mogla da bude
tako otvorena sa svojim prijateljicama u vezi sa tim, ali je Adrijana bila
oduševljena kada ju je Emi pozvala sa vestima o Liinoj aferi i potonjem
raskidu sa Raselom. Nije da nije obožavala Rasela - svi su obožavali Rasela.
Ali je više obožavala Li i želela je za nju samo najbolje, a sasvim slučajno,
bilo koji idiot koji je išao na psihologiju mogao je da vidi da to nije Rasel.
Njihova veridba je sasvim uzdrmala Adrijanu; mislila je da će zasigurno, pre
nego što se obavežu, uvideti da njihova ljubavna afera nije ljubav za sva
vremena. To je tako očigledno bio samo još jedan primer Li koja radi ono što
treba da uradi, ono što se od nje očekuje, a ne ono što bije moglo zaista
usrećiti. Ali, afera? Sa oženjenim muškarcem? Koji je, usput, bio još i
briljantan, nestalan i divlje neprikladan na još bezbroj načina? To je tako
očigledno bio korak u ispravnom pravcu. Kada bi samo i Li mogla to tako da
posmatra...
"Daje to što se desilo među nama bila greška, kombinacija za jednu noć koja
se odigrala pre nekoliko meseci, zaboga, i da zaista ne treba da razgovaramo o
tome. Samo ne shvatam zašto mora ovo da čini težim nego što jeste "
Emi se nasmeja. "Srce, ne možeš da kriviš tipa što shvata da je ovo malo
komplikovanije od toga, zar ne? Da li on zna da si raskinula sa Raselom?"
Liina glava se naglo ispravi. "Naravno da ne", dostojanstveno je rekla.
"Ono što se desilo između Rasela i mene nije imalo nikakve veze sa
Džesijem."
Adrijana frknu. Ta devojka se tako obmanjivala! Kada će moći da prizna da
se ludo zaljubila u pogrešnog tipa? Adrijana je počela da smišlja svoju
sledeću kolumnu; ako su njene savršeno normalne i racionalne drugarice mogle
da budu toliko slepe, onda sigurno i druge žene pate od toga. Možda bi mogla
da je nazove "Samoobmana: udžbenik." Ili možda "Fantazija: zašto insistiram
na laganju same sebe?" Da, to bi moglo fino da ispadne.
Li je gledala u nju. "Šta?"
"Da li zaista veruješ u to, kerida?"
"Da, zapravo. Zaista verujem u to. Zato što je to istina! Rasel i ja smo", tu je
napravila pauzu, tražeći prave reći, "imali probleme dugo pre nego što sam
upoznala Džesija. Mogla bih priznati - mogla bih - da mi je to što se desilo sa
Džesijem pomoglo da otvorim oči i vidim šta se dešavalo sa Raselom, ali čak
i to je mnogo. Spavala sam sa Džesijem zato što sam se osećala usamljeno i
verovatno pomalo uplašeno zbog toga što se dešavalo između Rasela i mene.
To je bila omaška u rasuđivanju tokom naročito ranjivog perioda u mom
životu. Ništa manje i ništa više."
Emi i Adrijana razmeniše poglede.
"Šta? Zašto se vas dve gledate?"
Adrijana je bila zahvalna kada je Emi preuzela uzde svojim najnežnijim
tonom i diplomatskim izborom reči. "Mi ne kažemo da ti ne misliš da je to
istina, ali... pa... da li to znači da to mora i za Džesija da bude istina?"
"A ne moraš da budeš psihijatar da bi video da izgledaš otprilike hiljadu
puta opuštenije nego inače", ubacila se Adrijana.
Li zakoluta očima. "Gledajte, vas dve, znate da vas obe volim, ali ovo
postaje smešno! Bez obzira na moja osećanja, nekadašnja osećanja, prema
Džesiju, obe previđate jedan prilično važan detalj. Ispratite me, važi?
Ponavljajte za mnom ako morate. Džesi. Čepmen. Je. Oženjen. Oženjen, što
znači da je doživotno posvećen drugoj ženi. Oženjen, što ga čini lažovom i
preljubnikom sa kojim moje najbolje prijateljice ne bi trebalo da me ohrabruju
da izlazim. Oženjen, što znači..."
Adrijana podiže ruku. Ništa joj nije više smetalo nego kada Li postane
počne da propoveda i pretvori se u puritanca. "Dobro, dobro, jasno nam je",
rekla je.
Pojavio se drugi poslužitelj, ovog puta noseći poslužavnik sa hranom.
"Oh, ne! Nadam se da nismo uplašile tvoju koleginicu", rekla je Emi. "Bile
smo pomalo gadne."
Konobar ju je čudno pogledao i počeo da najavljuje hranu. "Lapsang sušong
salata od dimljene piletine sa prelivom?" Postavio ju je ispred Li. "I dva puta
Ludi šeširdžija sa pogačicama i sendvičima, kao što ste tražile. Vaš čaj će
odmah stići. Mogu li vam doneti još nešto?"
"Muža? Bebu? Nekakav život?" upitala je Emi. "Je li išta od toga na
meniju?"
On se polako povukao od stola, kao da je ona divlja životinja. "Ja ću, uh,
vratiću se da vas obiđem. Prijatnog promrmljao je dok je bežao.
"Isuse, Emi, priberi se. Plašiš ljude", opomenula je Adrijana, iako je
potajno smatrala da je čitava stvar histerično smešna.
Emi uzdahnu. "Šta još ima novo?"
"Dosta sam razmišljala protekle nedelje", rekla je Li, gledajući preko stola
u svoje prijateljice. Adrijana je smatrala da je to loš znak, Liino
"razmišljanje" je skoro uvek za posledicu imalo odluku koja ju je činila samo
nesrećnijom, iako je ona bila ubeđena da će imati suprotan efekat, Adrijana se
pripremila za rečenicu koja će sigurno početi sa, "Mislim da bi trebalo..."
Sačuvaj bože, da ta devojka ikada učini nešto što bi je stvarno usrećilo,
"Mislim da bi trebalo da se vratim u školu", tiho je rekla.
"Šta?", zakreštala je Adrijana. Odakle bi ovo moglo dolaziti? Škola?
"Zaboga, zašto bi uradila tako nešto?"
Li se osmehnu. "Zato što sam to uvek želela", rekla je.
"Jesi?", upitala je Emi.
Li klimnu glavom. "Za master u kreativnom pisanju. Htela sam da idem
odmah nakon diplomiranja - sećate se? - ali mi je tata našao posao asistenta u
Bruk Harisu i stalno je govorio da nijednom dobrom uredniku, a ni piscu, kad
smo već kod toga, ne treba viša diploma i da je najbolje što mogu da učinim za
svoju karijeru da počnem sa njom." Gorko se nasmejala. "Ono što smo oboje
propustili da uzmemo u obzir je da to nije bila karijera koju sam ja želela."
"Ali Li, dušo, ti si tako dobra u tome! Samo nekoliko sekundi te deli od
ogromnog unapređenja, radiš sa ogromnim autorom bestselera..."
Li prekinu Emi. "Radila sam sa njim. Prošlo vreme."
Adrijana uzdahnu. Li je ponekada znala da bude tako dramatična! "To što si
imala seks sa njim ne znači da ne možeš da uređuješ njegovu knjigu, Li. Kada
bi svaka osoba odbila da radi sa nekim sa kim je spavala, čitava svetska
ekonomija bi pala."
 "Slažem se", rekla je Li. "Verovatno smo mogli to da prevaziđemo. A sam
bog zna da Henrija ne bi bilo briga dokle god je rukopis gotov na vreme.
Mislila sam prošlo vreme zato što sam već dala otkaz. Juče."
"Stani!", viknula je Emi. Grupa sredovečnih turista se okrenula da bulji u
njih. "Šališ se", prošaputala je.
"Kako to da mi nisi rekla juče kada smo išle u kupovinu?" upitala je
Adrijana, stežući Liinu ruku. "Jesi li samo zaboravila da pomeneš?"
"Trebalo mi je neko vreme da to svarim. Rekla sam Henriju da nisam u
žurbi, da ću ostati koliko god je potrebno za bezbolan prelazak, ali da
definitivno odlazim."
"Oh, moj bože", dahtala je Emi.
"Kako je on to podneo?" upitala je Adrijana. Bila je u ekstazi zato što je
njena prijateljica konačno - konačno! - završila sa tim, ali nije mogla da ne
bude malčice uznemirena zato što je Li privukla više pažnje. Na kraju krajeva,
i ona je imala da objavi svoje uzbudljive novosti.
"Bio je poprilično iznenađen. Rekao je da je već nedeljama dobijao bizarne
pozive od Džesija, u kojima ovaj kaže da je uradio nešto - neimenovano nešto
- što je verovatno učinilo da se osetim neprijatno, da je sve u potpunosti
njegova krivica, da se nikada više neće desiti i izgleda da je molio Henrija da
ga ne predaje drugom uredniku."
"Pa, to je bilo lepo s njegove strane. Ne misliš da Henri zna?", upitala je
Emi.
"Ne. Sudeći prema onome što je rekao, zvuči kao da misli da mi se Džesi
nekako nabacivao, da je meni bilo neprijatno i da sam odlepila. Misli da zato
više ne želim da radim sa njim, a čak je i pokušao da mi kaže da je poneki
perverzni autor deo posla, poslovni rizik, ili tako nešto." Li se žalostivo
nasmeja i uze srk čaja. "Pitam se šta bi pomislio kada bi znao da sam maltene
odvukla Džesija u krevet?"
"Kerida, ne mogu da verujem da si stvarno dala otkaz! Kakav je tvoj plan
igre?"
"Pogodi šta? Prvi put u čitavom svom životu, nisam baš sigurna." Li ponovo
napuni svoju šoljicu čaja ne delujući previše zabrinuto. "Želim da neko vreme
iskuliram, da ne ulećem ni u šta, možda da malo proputujem pre nego što,
nadam se, počnem sa školom ove jeseni. Nisam baš sve razradila, ali ću
verovatno morati da prodam stan i" - zastala je na trenutak i okrenula se ka
Emi - "nađem cimerku? Bez pritiska, Em, kunem se, ali znam da mrziš svoj
stan i da čitavu večnost pričaš o selidbi, tako da nema potrebe da odmah
odgovoriš, ali možda bismo mogle zajedno negde naći sladak dvosoban stan?"
Li je sve upropaštavala! Adrijana je imala čitav plan. Bila je tako uzbuđena
što će ispričati Emi, a sada je Li sve uprskala. Pokušala je da se ubaci. "Pa,
pogodite šta? Imam nešto..."
"O, moj bože, šališ li se?", Emi je bukvalno skičala. "Volela bih to. Mnogo,
mnogo, mnogo bih to volela. Ne mogu ni sekund više da podnosim onaj
prokleti studio. Preseliću se bilo gde. Bilo gde! Jedino što tražim je rerna. I
šporet. To bi trebalo da bude izvodljivo, je l’ da? Samo reci."
"Dogovoreno!" rekla je Li. "Hajde da odmah počnemo da tražimo. Spremna
sam da se uselim čim se moj stan proda, što, s obzirom na tržište, ne bi trebalo
predugo da traje."
"Heeeeeeej? Da li me vas dve čujete? Hej!", rekla je Adrijana, malo
svadljivije nego što je nameravala. "Imam nešto što bi vas obe možda
zanimalo."
Devojke su se okrenule i sa iščekivanjem pogledale u nju.
"Znači, ništa još nije konačno - i verovatno ne bi trebalo ništa da govorim -
ali ću se najverovatnije preseliti u Los Anđeles."
To ih je ućutkalo. Bilo je zadovoljavajuće gledati Li kako naglo udiše i kako
Emina vilica pada. Šta sve devojka treba da uradi da bi ovde dobila malo
pažnje?, pomislila je Adrijana.
"Šta?"
"Zašto?"
"Zbog Tobija?"
"Useljavaš se kod njega?"
"Da li tvoji roditelji znaju za to?"
"Je li to konačno?"
"Da li se udaješ?"
Ovo je bilo apsolutno ekstra, bolje nego što se nadala. Dramatično je
uzdahnula. "Dobro, dobro, sve ću vam ispričati. Samo se smirite." A pod tim
je, naravno, podrazumevala Nastavite da me bombardujete pitanjima, uživam
u tome! Njene drugarice su je drage volje poslušale, a Adrijana je uživala u
njihovoj radoznalosti dok nije izrekla reči za koje je mislila da nikada neće
čuti sebe kako ih izgovara, reči koje su je učinile ponosnijom i uzbuđenijom
nego što je mogla i zamisliti.
"Imam poslovnu ponudu i planiram da je prihvatim", rekla je i zavalila se u
stolicu da bi uživala u reakcijama svojih drugarica. Tako je ekstra bilo
ispaljivati uzbudljive novosti na svoje drugarice koje ništa ne očekuju. Kako
drugačije da ih natera da obrate pažnju?
"Šta?", upitala je Li sa zbunjenim izrazom lica.
"Šta tačno podrazumevaš pod poslom?", upitala je Emi, delujući jednako
zbunjeno.
"Oh, ma hajde, šta mislite da podrazumevam?" Ovo je bilo izluđujuće! Zar
je zaista bilo toliko nemoguće zamisliti je sa poslom samo zato što ga nikada
ranije nije imala? Ma daj. Ceo svet je radio - bila je sigurna da će i ona to
moći.
"Dobro, Adi, nemoj nas terati da te molimo. Daj nam ono najhitnije", rekla
je Li, naginjući se preko stola.
Adrijana je duboko, dramatično uzdahnula. Pa ubijte je zato što želi da uživa
u ovome! Nije svakog dana Adrijana de Suza shvatana ozbiljno. "Da vidimo,
klif nouts29 verzija jedva da je otvorena. Već znate za kolumnu u Mari
Kleru?"
Obe devojke klimnuše glavom.
"Pa, bili smo na večeri pre koji dan sa nekim Tobijevim kolegama iz
Paramaunta. Hvalio se kako su moje kolumne krenule - trebalo je to da vidite,
bio je apsolutno presladak - a jedna od žena, neka producentkinja, počela je da
deluje zainteresovano. Postavljala je sva ta pitanja o meni, o kolumnama, kako
me je Mari Kler pronašao, kada će prva kolumna biti objavljena... i još milion
drugih. Ja sam nekako mislila da je samo ljubazna, ali me je zvala narednog
dana i rekla mi da je zainteresovana da - jeste li spremne za ovo? - razvije
moje ideje u film!"
"O, moj bože", dahtala je Emi.
Li je delovala zatečeno. "Nema šanse. Nema, nema, nema šanse!"
Adrijana je radosno klimala glavom. "Da, da, da! Poslala sam joj na mejl
primere koje sam poslala i Mari Kleru, a ona me je pozvala tog istog dana.
Rekla je da želi da preduhitri ostale i da počne da radi na tome pre nego što
prva kolumna bude objavljena i, po njenim rečima, "neizbežno postane
fenomen". Nazvala me je sledećom Kendas Bušnel.
"Prestani!", viknule su njene drugarice u isto vreme.
"Sasvim sam ozbiljna."
Li se još bliže nagnula; skoro da je naslanjala svoje lice na Adrijanino. "Pa
šta to znači? Šta ćeš ti raditi za nju?"
"Ni ja nisam baš najbolje shvatila, ali je Tobi rekao da je prvi korak
pronaći agenta - preporučuje mi nekog dobrog - a onda će oni pregovarati o
mom konsultantskom ugovoru. Producentkinja ima dogovor sa Paramauntom i
trejler na njihov račun i spojiće me sa filmskim piscem da poradimo na
razvijanju scenarija. Ako sve bude kako treba, preseliću se u naredna dva
meseca."
Ono što nije rekla svojim prijateljicama je da je producentkinji odgovaralo
da ona radi iz Njujorka - da je to čak i očekivala - i da je u potpunosti njen
izbor da se preseli u Los Anđeles. Naprosto je bilo vreme za promenu.
Adrijana je bila u Njujorku od kada je diplomirala, a znala je i da će se tu i
vratiti pre ili kasnije. Ako sada ne pokuša da živi na nekom drugom mestu, to
se možda nikada neće ni desiti. Plus, ideja da se još više udalji od svojih
roditelja i njihovih besmislenih zabrana je bila neverovatno primamljiva.
"Adrijana, to je tako neverovatno. Neverovatno. Čestitam ti!" rekla je Li
dok se podizala od stola i išla da zagrli svoju drugaricu.
"Hej, šta nije u redu?", upita Adrijana Emi, koja je počela da plače.
"Izvini," šmrknula je. "Stvarno sam mnogo srećna zbog tebe. Samo ne mogu
da verujem da ćeš da se preseliš."
"Kerida! Ti si prva otišla, sećaš se? Kulinarska škola u Kaliju, kao da nema
savršeno dobrih kulinarskih škola na istočnoj obali. Ali si se vratila, a i ja ću.
Osim toga, imam nešto što bi moglo da vas oraspoloži."
"Šta?", upitala je Emi. To je rekla osorno, kao tvrdoglavo, radoznalo dete.
"Mislim da će vam se baš, baš svideti."
"Šta? Reci mi! Šta?"
"Pa, pitala sam se da li bi živela u mom stanu dok ja nisam tu?", dramatično
je zastala i okrenula se ka Li koja je samo zurila u nju - "I ti, kerida. Nisam
znala da vas dve planirate da živite zajedno, ali šta bi moglo biti savršenije od
mog stana? Pričala sam sa svojim roditeljima i bili su oduševljeni što će Emi
da bude tamo, a sigurna sam da će im se još više svideti ako obe budete u
njemu. Tri spavaće sobe, naravno, bez kirije, uz samo dva uslova: Morate
jednom nedeljno da im prosleđujete njihovu poštu, gde god da su i morate da
istrpite njihovu povremenu posetu Njujorku. A posete bi trebale biti znatno
ređe pošto ja neću biti tamo. Šta vas dve mislite?"
"Bože, pa ne znam", rekla je Li. "Meni zvuči kao nikakva ponuda."
"Da, ozbiljno. Totalno bedno. Besplatan trosoban stan, a da je jedina
odgovornost put do pošte jednom nedeljno. Isuse, Adrijana, kako si uopšte to
mogla i da nam predložiš?"
"Ma daj, kerida! Pošta? Uh! Imamo dogovor sa UPS-om; oni dođu do stana,
pokupe zavežljaj sa poštom, upakuju ga i pošalju. Vi treba samo da je pokupite
iz sandučeta u hodniku", rekla je Adrijana svojim najboljim glasom za
očiglednost.
Li pljesnu rukama po stolu. "Ne verujem, upravo sam shvatila nešto.
Potkrovlje znači poslednji sprat."
"To je očigledno", rekla je Adrijana.
"A poslednji sprat znači da niko ne lupa po plafonu! O, moj bože!" počela je
da se smeje i plače u isto vreme. "Mislim da nikada u svom životu nisam bila
toliko uzbuđena zbog nečega!"
Emi dramatično podiže ruke i pogleda u plafon. "Potkrovlje A, evo nas!"
"A ti, Adrijana?" upita Li. "Gde ćeš ti, draga, da živiš dok Emi i ja budemo
spavale u blaženoj tišini bez kloparanja? Da li ja to osećam neki suživot u
tvojoj neposrednoj budućnosti?"
Adrijana se osmehnu. Ovo bi još mogao ispasti najbolji deo. "Pa, Tobi me
jeste pitao da počnem da živim sa njim", rekla je ona dok su devojke pljeskale,
"i, mada stvari među nama idu stvarno dobro - zapravo iznenađujuće dobro -
ja smatram da je to razlog više da ne uskačem u bilo šta." Zastala je,
pijuckajući čaj i pravila se da razmišlja o nečemu. "Tako da ću... uzeti novac
koji ću zaraditi od konsultantskog projekta i kolumni i iznajmiću svoj sopstveni
stan na Venis Biču. Samo mali studio. Što je moguće bliže plaži. Blizu pijace,
mislim."
Emi se okrenula ka Li i uzdahnula. "Li, možeš li da poveruješ? Naša mala
devojčica odrasta. Sve radi sama!"
 Adrijana podiže ruke tražeći tišinu. "Ne tako brzo, kerida. Imam jednu
uslugu za koju želim da vas zamolim i prilično je velika." Mogla je da oseti
kako se steže, moleći se da će Emi reći da.
Emi je radoznalo zurila u nju. "Veliku, a? Veću od potkrovlja, a? Samo
izvoli, Adi."
"Nadala sam se da bi me pustila da, uh, pozajmim Otisa na godinu dana?
Oh, Emi, znam da je on tvoj ljubimac i znam da je ludost vući jadnička preko
čitave zemlje, ali smo se tako srodili proteklih nekoliko nedelja. Na čudan
način - i molim te, nemoj mi se smejati zbog ovoga -smatram da mi je on
amajlija. Moj život je nekako došao na svoje mesto kada je on ušao u njega.
Da li bi ti mnogo smetalo?"Adrijana je znala da Emi ne bi smetalo - da će
zapravo biti u ekstazi što ona želi da ga zadrži - ali nije bilo štete pustiti Emi
da misli da će tražiti nešto od nje, je l’ da? To je bio mali poklon za najbolju
drugaricu.
"Hmm", promrmljala je Emi, pretvarajući se da razmišlja o tome,
"Pretpostavljam da bi bilo u redu. Mislim, ko sam ja da stojim na putu nečije
amajlije? Ako bi volela da povedeš Otisa sa sobom, onda samo izvoli, tvoj
je."
"Za Otisa", rekla je Li, podižući svoju šoljicu čaja.
"Za Emi na njen rođendan! Da ponovim besmrtne reči naše konobarice, neka
sve tako dobro izgledamo sa trideset!" dodala je Adrijana, držeći u vazduhu
svoju šoljicu čaja.
Emi poslednja podiže svoju šoljicu i kucnu je sa šoljicama svojih drugarica.
"Za tri čuda bez prstena. Da budemo jednako predivne, ali nadam se sa
prstenovima, za još trideset godina."
"Nazdraviću u to ime", rekla je Li.
"I ja", dodala je Adrijana, ispunjena uzbuđenjem zbog svega što je bilo pred
njima. "Živele, kerida, živele mi."
 KADA NE BI BILO TAKO PROKLETO SLATKO,
BILO BI DA TI SE SMUČI

Tri meseca kasnije

"Emi!", pozvala je Li iz bivše Adrijanine spavaće sobe, koju je sa lakoćom

učinila svojom dodavši pufnasti jorgan, gomilu srebrnih ramova za slike i
svoju omiljenu stolicu. "Kola su već dole. Zakasnićemo!" Čula je svoju
prijateljicu kako trupka tamo-ovamo po sobama, neizbežno pakujući svaku
stvar koja nije prikucana. "Jesi li videla moj Nano? Ili moj punjač? Do
đavola, ništa ne mogu da nađem!"
Li zakopča svoj uredno spakovani kofer na točkiće koji se mogao nositi i
pažljivo spusti na njega torbicu iz istog kompleta. Prošla je kroz mentalni
spisak i nakon što se uverila da nije ništa zaboravila, izvukla je svoje stvari u
hodnik. Ušla je u Eminu sobu - koja je ranije bila de Suzina gostinska soba -
otišla pravo do njenog ormara i izvukla i Nano i punjač iz ogromne staklene
kugle za ribice koju je Emi koristila da stavlja koješta u nju. "Evo. Ubaci ih u
tašnu i idemo. Nećemo propustiti ovaj let!"
"Dobro, dobro", rekla je Emi, trzajući četkom kroz kosu.
"Ovo je suludo vreme da budemo budne, a kamoli da se selimo. Radim
najbolje što mogu."
Bilo je potrebno još deset minuta da bi Emi bila izgurana kroz vrata i još
deset minuta da kola obiđu krug oko bloka, pokupe ih i krenu ka Džej-ef-keju.
Zapravo su trideset minuta kasnile prema Liinom idealnom rasporedu - to što
su avio-kompanije predlagale da bi trebalo da budete tamo dva sata ranije ne
znači da dva i po sata nije bolje - i inače bi šizela, ali danas je bila previše
uzbuđena da bi dozvolila da je bilo šta uzrujava. Prošlo je više od dva meseca
otkako su poslednji put videle Adrijanu, ispratile je uz neverovatnu večeru u
Vejverli inu sa dvadeset petoro njenih najbližih i najdražih prijatelja, a sada su
konačno išle da je posete.
Kada se Adrijana iselila, Emi se čak nije potrudila da da tridesetodnevni
otkazni rok za stan; samo je platila kiriju za dva meseca i iselila se istog trena.
Li je očekivala da će biti potrebno neko vreme da proda stan - na kraju
krajeva, njoj je bilo potrebno više od godinu dana da ga pronađe - ali je agent
zvao dva dana nakon prvog gledanja i rekao da imaju ponudu. Završilo se tako
što ga je prodala prvom paru koji je ga je video (sveže vereni i, naravno,
ošamućeni od uzbuđenja), za dvanaest procenata više nego što ga je kupila pre
godinu dana. Čak i kada se oduzme agentova provizija, Li je od svoje početne
investicije zaradila dovoljno da finansira sebe da nekoliko meseci ne radi
apsolutno ništa - ili barem ništa konstruktivno - pre nego što u septembru
počne sa školom.
"I, misliš da ćemo ići u Bršljan?", upitala je Emi obuhvatajući rukama
Starbaksov termos. "Mislim, znam da je odvratno kliše i plitko i sve to, ali to
ipak jeste naš ručak za procenjivanje. Nekako mislim da moramo da idemo
tamo."
Uprkos tome što je bilo pred zoru, Emi kao da nije mogla da prestane da
priča.
"Ne znam", rekla je Li, nadajući se da je neće podstaći da i dalje priča.
"Možeš li verovati da je prošla godina od one večere u Soho hausu?",
upitala je Emi.
"Znam. Ludilo, je l’ da? Kao da je bilo juče."
"Juče? Ti si blesava. Pre mi se čini kao da je prošla decenija. Ovo mora da
je bila najsporija godina mog života. Kao da je vreme stajalo. Kao da živim u
nekom izopačenom, ukočenom vremenu..."
"Em, dušo, molim te nemoj ovo pogrešno da shvatiš, ali potrebno mi je da
prestaneš da pričaš. Samo dok ne stignemo tamo" reče Li.
Emi podiže ruku i klimnu glavom. "Dobro. Nisam se uvredila. Nemam
pojma zašto postanem ovakva. Kao da iscrpljenost i ova neodoljiva potreba da
ćaskam idu ruku pod ruku. Što sam više umorna, to više ćaskam..."
"Molim te."
"Izvini. Žao mi je."
 Liin telefon je zazvonio.
Dobila je onaj treperavi osećaj u stomaku kada je videla ko je zove. "Ćao!",
izgovorila je u slušalicu. "Otkud da si ti budan ovako rano?"
"Šta bi rekla ako kažem da sam podesio alarm da me probudi samo da bih
mogao da ti poželim srećan put?"
"Rekla bih da si neverovatan lažov i da treba da mi kažeš pravu priču."
On se nasmejao, a Li je osetila kako počinje da se kezi. Sam zvuk njegovog
smeha je bio dovoljan da oseti vrtoglavicu od uzbuđenja. "Pa, u tom slučaju,
verovatno već znaš da sam bio budan cele noći. Bukvalno sam samo sedeo i
čekao da te pozovem"
"Verujem da si bio budan celu noć, ali pokušaj ponovo sa čekanjem."
Okrenula se da vidi Emi kako otvara i zatvara šake imitirajući pričanje. Li se
osmehnu i posla joj nemi poljubac.
"Dobro, uhvatila si me. Bio sam budan do tri, pisao sam, a onda sam od tri
do šest igrao grand teft auto, zatim kafa, a onda poziv. Uverljivije?" upitao je.
"Mnogo."
Da je bilo koji drugi muškarac u pitanju, bila bi užasnuta da otkrije
zavisnost od video igrica. To je čak jednom bilo na listi njenih bespogovornih
razloga za raskid (odmah pored preterane maljavosti na leđima i/ili znojenja,
sklonosti ka WC humoru i bilo kog tipa religioznog fundamentalizma), ali
uprkos njenim zdušnim pokušajima da pokaže neodobravanje (ruganje,
kolutanje očima, nemilosrdno zadirkivanje), potajno je smatrala da je to baš
slatko. A, istini za volju, poprilično joj se sviđalo kada je pusti da bira odeću
gangstera na početku svake igre. Da li je to bila ljubav? Još nije bila spremna
da to kaže, ali, do đavola, moralo je biti blizu.
"Jesi li u kolima?", upitao je.
Li uzdahnu, zamišljajući ga ispruženog pod pokrivačima, kako se sprema da
odspava nekoliko sati pre nego što ode u Estiju na ture kasno ujutru. "Da.
Zapravo, samo što nismo stigle, tako da bi trebalo da krenem. Nedostaješ mi."
"Nedostaješ mi", prošaputala je Emi. "Oh, Džesi, dušo, tako mi nedostaješ.
Kako ću preživeti da te ne vidim četiri dana? Oh moj bože, vi ste kao Romeo i
Julija." Li posegnu da bocne drugaricu, ali je Emi uspela da se priljubi uz
vrata kola.
"Šta kaže?" pitao je Džesi.
 "Ništa", smejala se Li. "Zvaću te kad stignemo, važi? Odspavaj malo." Zbog
Emi je odolela želji da pošalje poljubac preko telefona.
"Gospode bože, kad ne bi bilo tako prokleto slatko, bilo bi da ti se smuči",
rekla je Emi uz dug, dramatičan uzdah.
Bilo je da ti se smuči, Li je to znala, ali je bila previše srećna da bi je bilo
briga. Čitava dva meseca nakon "incidenta", kako su ga oboje sada zvali,
Džesi je neprestano zvao; slao je mejlove, ostavljao poruke kod njene
asistentkinje, slao joj poruke na mobilni tri, četiri, pet puta na dan. Brisala ih
je svaki put, ne želeći još da unosi još zbrke u svoj već rastureni život. To što
je delovalo komplikovano, ne znači da je tako i bilo; bez obzira na to koliko je
puta zvao da se izvini, ili pokušao da se objasni, ostajala je činjenica da je
Džesi bio oženjen. Tačka. Već je napravila dovoljno veliku grešku što je
spavala sa njim; nije morala još da pogorša stvari tako što bi se još više
vezala.
I to je delovalo kako treba sve dok nije odlučila da napusti Bruk Haris. I
dalje je išla u kancelariju svakog dana, ali samo da bi pomogla svojim
autorima da pređu na nove urednike. Henri je mudro sam preuzeo Džesija i,
kako samo iskusni urednik može, naterao je Džesija da pročisti svoje pisanje,
izbegavši da ga smrtno uvredi. Kada je Li pročitala delo, mogla je samo da
klimne glavom na njegovo poboljšanje: Džesi je sigurno imao još jedan hit u
rukama. Li je čak uspela da ga najvećim delom izbaci iz glave sve do dana
kada joj je poslao mejl sav ispisan velikim slovima. Mejl nije imao naslov i
glasio je: "NAĐI SE SA MNOM U ASTOROVOM STARBAKSU VEČERAS
U 19H. TRAŽIM SAMO DESET MINUTA NAKON TOGA ĆU TE OSTAVITI
NA MIRU AKO TO ŽELIŠ. SAMO MOLIM TE DOĐI. DŽ."
Li je uradila ono što bi uradila svaka normalna žena suočena sa takvim
mejlom: obrisala ga je da bi odolela iskušenju da odgovori na njega, izbrisala
iz "kante za đubre" da bi odolela iskušenju da ga povrati, a onda je zvala
tehničku podršku da povrati sve nedavno izbrisane mejlove. Nakratko je
razmatrala ideju da prosledi mejl Adrijani i Emi zbog analize ulaznih
podataka, ali je na kraju odlučila da bi to bilo potpuno gubljenje vremena;
očigledno je da će ići.
Kada je došla u Starbaks te večeri - ponedeljak, ni manje ni više! - bila je u
haosu. Premišljajući se kao sumanuta, podsećajući sebe kakav je moron što
uopšte i razmatra ideju da priča sa Džesijem, bivšim izuzetnim ljubavnikom i
bivšim izuzetnim autorom. Koja je bila poenta? Znači, sviđao joj se - pa šta?
Eto, priznala je to samoj sebi. Šta je htela zbog toga, neku nagradu? Bilo je
samo još gluplje i još mazohističkije podvrgnuti se takvom sastanku, koji bi
zasigurno samo doneo još više razočaranja u nedelju koja i onako nije bila baš
sjajna. Činjenica da je Džesi konačno došao, kasneći deset minuta; u pratnji
Azijatkinje koja je bila toliko mlada da je mogla da mu bude ćerka, nije
popravila Liino stanovište.
"Li", rekao je sa ogromnim osmehom, pružajući joj ruku. "Tako mi je drago
što si ovde."
"Mmm", odgovorila je ona, ne ustajući da pozdravi nijedno od njih. Mada,
nije bilo potrebe da ustaje - nasmejana devojka je povlačila stolicu i uskoro su
ona i Džesi sedeli naspram Li.
"Tuti, voleo bih da upoznaš Li. Li, ovo je Tuti... moja žena."
Liine oči su prvo sevnule ka Džesiju, koji je delovao kao da mu uopšte nije
neprijatno, a zatim nazad ka devojci, za koju je, nakon daljeg ispitivanja, Li
zaključila da je mlađa nego što je isprva mislila, mada ne toliko lepa. Tuti je
imala prelepu, gustu, crnu kosu, ali je bila neobično ošišana za njeno puno
lice. "Oh, blagi bože", rekla je naglas pre nego što je mogla da se zaustavi.
Tuti se slatko zakikotala i Li vide da ima upadljivo izbačene prednje zube.
Da se ovo desilo pod bilo kojim drugim okolnostima, Li pomisli da bi
smatrala da je ova devojka preslatka. Čak šarmantna. Ali, večeras? Ovako?
Ovo je bilo neverovatno.
"Tuti, drago mi je da smo se upoznale. Ja sam, uh...", automatski je htela da
kaže "čula mnogo toga o tebi" ali je to bilo previše značajno. Umesto toga je
rekla: "Žao mi je da zbrišem, ali sam upravo krenula."
Sa tom najavom, Tutino lice se snuždilo. "Tako brzo?", upitala je mršteći se.
"Okej, onda ja idem da uzmem nešto za piće i ostaviću vas dvoje nasamo. Li,
Džesi? Nešto?"
Džesi je potapša po ramenu i odmahnu glavom i Tuti šmugnu ka šanku.
"O čemu si razmišljao kada si je doveo ovde?" Li je čula sebe kako pita,
kao da njen mozak i usta više nisu u kontaktu. Ubacila je tri nikorete u usta i
čekala da je preplavi smirenost. "Ne, nemoj odgovoriti na to. Nije me briga o
čemu si razmišljao. Želim samo da odem." Počela je da sakuplja svoje stvari,
ali je Džesi preklopio njenu šaku svojom.
"Ima dvadeset tri godine i iz Indonezije je. Sa ostrva Bali, iz sela Ubud.
Završio sam tamo otprilike godinu dana nakon što je objavljeno Razočaranje,
otišao sam tamo sa grupom superbogatih Evropljana na mesec dana žurke u
kući nečijeg tate. To je bilo sve super i sjajno dok se jedan od njih nije overio,
a onda je sledeće večeri Al kaida digla u vazduh onaj noćni klub u Baliju."
Li klimnu glavom. Sećala se toga.
"Nema potrebe da kažem, žurka se premestila na drugo mesto, ali je mene
nešto zadržalo tamo. Napustio sam Kutu, grad u kome se to desilo i krenuo ka
unutrašnjosti, ka planinama i selima sa neljuštenim pirinčem, pošto sam čitao
da tamo žive svi umetnici, zanatlije i pisci na Baliju. I, baš tako, Ubud ih je bio
prepun. To mesto je bilo neverovatno! Svakog dana je bio nekakav festival,
ogromna, jarko obojena proslava godišnjih doba, ili praznika, ili nekog bitnog
događaja u životu, a tek ljudi! Moj bože, bili su predivni. Tako gostoljubivi,
tako otvoreni. Tutin otac i ja smo se sprijateljili. On je samo četiri godine
stariji od mene, a on ima nju..." Na to Džesi odmahnu glavom. "On je
talentovani drvodelja, zapravo, više kao umetnik. Upoznali smo se jednog dana
kada sam otišao u njegovu radnju, a on me pozvao kući na večeru. Predivna
porodica. Da mnogo, mnogo, skratim dugu priču, Tutinom ocu mnogo dugujem.
Vratio me je na pravi put u životu - smatram da me je na mnogo načina spasao
- tako da se nisam premišljao kada me je zamolio da oženim Tuti."
Li nije bila sigurna kuda je ova priča vodila, ali je bila fascinirana - da ne
pominjemo kako je sada savršeno imalo smisla kako se tabloidi nisu dokopali
te priče. Mada, ne bi mu to pokazala ni za živu glavu; umesto toga, srknula je
svoju kafu, pokušala da deluje hladno, i rekla: "Vrlo je slatka, Džesi. Mogu da
shvatim zašto si je oženio." Ono što nije rekla je: Zašto mi ovo pričaš?
Džesi se nasmejao. "Li, bio sam vrlo bukvalan kada sam rekao da sam
oženio Tuti zato što mi je njen otac vrlo drag i zato što me je on zamolio da to
uradim. Ona je bila dete - i dalje je - i neizrecivo mi je draga, ah mi nikada
nismo imah romantičnu vezu i sasvim sigurno nećemo je nikada ni imati."
"Ah, da, pa to se sve uklapa." Nije želela da ide putem sarkazma, ali je
čitava ta situacija bila tako zbunjujuća.
"Nakon jedanaestog septembra, SAD su stavile Indoneziju na svoju kratku
listu terorističkih država. Tako da, iako je ostrvo Bali osamdeset devet posto
hinduističko - za razliku od ostatka zemlje, koja je isto toliko muslimanska,
Tuti je uskraćena viza čak i da poseti Ameriku. Njeni roditelji su čitavog
života radili da bi je poslali na školovanje u Ameriku - kao i njenog starijeg
brata - ali je nova politička situacija to onemogućila. Tu sam ja nastupio."
 "Oženio si je da bi dobila vizu?", upitala je Li, šokirana. "Zar se to ne
dešava samo u filmovima?"
"Zbog toga sam je oženio."
Li je mogla samo da odmahuje glavom u neverici.
"Zar te to zaista toliko zaprepašćuje?", upitao je Džesi.
"Mislim da ne bih upotrebila reč zaprepašćenje, ali je definitivno...
uvrnuto."
"Zašto?"
Li je zurila u njega, ispitivala je njegovo lice da bi videla da li se šali.
"Kako to misliš, zašto?" Ne znam, zar nikada nisi želeo da se jednog dana
venčaš sa nekim koga stvarno voliš? Ili to nisi uopšte uzeo u razmatranje?"
"Znam da ti ovo verovatno zvuči neobično, ali ako ću da budem savršeno
iskren prema tebi, ne, nisam to uzeo u razmatranje. Tek što sam završio tu
masivno uspešnu prvu knjigu i bio sam u fazonu putovanja, posećivanja žurki i
žena; brak je bio poslednje na šta sam mislio. Šta sam stvarno žrtvovao time
što bih oženi Tuti samo na papiru? Ona živi sa tri cimerke u zgradi bez lifta na
Lover ist sajdu. Uveče ide u školu, ima novog dečka koji deluje kao fini
klinac. Izvodim je na ručak dva puta mesečno, a ona voli da donosi prljav veš
u moj stan, zato što joj ga moja spremačica opere. To je kao da imam nećaku,
ili mlađu sestru. I nikada nije imalo ikakav negativan uticaj na moj život... do
sada."
Čak i sada, tri meseca kasnije, Li je i dalje mogla da se seti svake reči koju
je Džesi zatim rekao. Kako je bio zaintrigiran Li od trenutka kada ju je
upoznao u Henrijevoj kancelariji; kako je počeo da je obožava i poštuje za
vreme poslovnih putovanja u Hemptone; kako nije mislio da je sposoban da
mu bude toliko stalo do nekoga. Rekao joj je da zna da se sve dešava tako
brzo, ali da nije hteo da protraći još svog života igrajući igre ili tucajući se
naokolo. Ona je mogla da uzme onoliko vremena koliko joj je potrebno,
naročito u svetlu onoga što se dogodilo sa Raselom (Henri mu je sve ispričao),
a da je on posvećen njoj, i samo njoj. Samo je sada morala da mu kaže da li se
i ona tako oseća; ako je postojala i najmanja šansa za to, on bi je čekao. Da li
je postojala majušna šansa? Smešila se i sada od samog prisećanja.
Let do Los Anđelesa je bio nezanimljiv. Kao što je i obećala, Adrijana ih je
čekala tamo gde je trebalo da pokupe prtljag, brbljajući milju u minuti,
ispunjena uzbuđenjem i idejama kako će provesti vikend.
"Prvo i najvažnije, idemo u kupovinu" objavila je Adrijana kliknuvši da
otvori svoj novi novcati BMW M3 kabriolet.
"Dobra kola!", u dahu je rekla Emi, prelazeći rukama preko gepeka.
Adrijana se srećno osmehivala. "Nije li ekstra? Kako možeš da živiš u
Kaliforniji a da ne voziš kabriolet? To je svetogrđe. Ovo je "poklon za
nezavisnost" od mojih roditelja."
"Šališ se", rekla je Li, oduševljena što su njih tri odmah mogle da upadnu u
poznate šablone.
"Ni najmanje", zapevala je Adrijana. "Želeli su da "ohrabre" moju odluku
da se sama izdržavam - usput, sasvim sama plaćam svoj stan - i eto ga. Mislim,
mogla sam ga odbiti iz principa, ali to deluje blesavo, zar ne?
Devojke su se potrpale u kabriolet i otišle na ručak u Bršljan, u radnje na
Robertsonu kako bi Emi mogla da pokupi par bebi čizmica za svog novog
nećaka, a onda su otišle na vozni obilazak Venis Biča, Adrijaninog novog
kraja. Njen studio je bio svetao i moderan, čisto, uredno mesto samo dva bloka
udaljeno od okeana i od svih radnja i restorana na Mejn stritu. Li nije mogla da
se seti kada se, za duže vreme, osećala ovako srećno, ovako zadovoljno i dok
su devojke pijuckale vino i oblačile se za večeru, palo joj je na pamet da su
lupanje srca i vlažni dlanovi zbog anksioznosti, kao i zabadanje noktiju u
dlanove, stvar prošlosti. Nikorete su bačene. Čak je uspevala i da prespava
većinu noći. To je bilo skoro nemoguće zamisliti, ali ako bi morala da odabere
jednu reč da opiše svoje trenutno emotivno stanje, možda bi čak odabrala i
opušteno.
Pevajući Šakiru tokom čitave vožnje ka zapadnom Holivudu, devojke su
bile spremne za veliki izlazak. Bilo je još bolje kada je Adrijana stala i
izvukla novčanik kod Koia, a dobila je doček dostojan rok zvezde, kome su
sledili poljupci puni obožavanja, u oba obraza i "prokleto si prelepa
Adrijana!" reči šefa sale, koji je inače bio odvratan. Odmah su sprovedene
pored uskomešane mase tragača za sušijem i ispijača sakea i posednute za
jedan od najboljih stolova u restoranu, na najboljem mestu, koji je nudio
pogled od 360 stepeni na salu za ručavanje, bar i donekle na koktel baštu sa
ushićenim paparacima ispred. Tura martinija se naprosto materijalizovala i, u
roku od nekoliko minuta, drugarice su bile u top formi.
"Dakle, kakav je plan?", upitala je Li Adrijanu kojoj je prišlo i pozdravilo
je ne manje od troje ljudi za deset minuta koliko su sedele tu.
"Ti si kao lokalna zvezda", rekla je Emi Adrijani, odmahujući glavom.
"Mada, ni izdaleka nisam iznenađena, ali ipak..."
Adrijana blesnu svojim savršenim zubima i izvede svoj seksi pokret
zabacivanja kose koji je, Li se mogla zakleti, izazvao čujno stenjanje sa
okolnih stolova. "Kerida, molim te, pocrveneću!"
"Ma, da", rekla je Emi. "Naš stidljivi, krhki cvet, koji samo čeka da
procveta."
"Dobro, možda nisam baš toliko stidljiva", složila se Adrijana. "A što se
tiče našeg plana, pa, nismo strogo vezane ni za šta. Mogle bi kasnije da se
nađemo sa Tobijem, ili...", Adrijana se ponovo đavolski osmehnu,
nagoveštavajući šta bi ona više volela, "odemo u Vino i da se nađemo sa nekim
od onih tipova iz Endevora. Jedan od njih ima bolesnu kuću i uvek priređuje
sjajne žurke na bazenu..."
"Šta je to što ja čujem? Možda nov ljubavni interes? A šta je sa lobijem?",
upitala je Li, ubacujući u usta komad sašimija od lososa.
"Šta sa Tobijem?", ponovi Adrijana, ponovo sa osmehom koji govori da nije
naumila ništa dobro. "On je divan, kao i uvek. Ali to ne znači da nema još
mnogo divnih tamo negde..."
"Da li on to zna?", upitala je Emi.
Adrijana klimnu glavom. "On je predivan, sladak, ponekada čak i zabavan.
Rekla sam mu da bih volela da nastavim da se viđam sa njim, ali ništa
isključivo, ako to njemu odgovara, a odgovara mu. Tobi je definitivno srce,
ali, molim vas! Da li zaista možete da očekujete od devojke u sasvim novom
gradu sa toliko ukusnih poslastica da odabere samo jednu? To je nehumano!"
"Znači, što se tiče našeg pakta...", rekla je Emi, dozvolivši da njene reči
utihnu.
"Da, to jeste razlog zbog kog smo ovde, zar ne? Prošla je tačno jedna godina
od dogovora, a ovog vikenda treba da je procenimo. Da proglasimo
pobednika", rekla je Li.
Adrijana odsečno odmahnu rukom. "Pakt? Molim vas. To je toliko iza
mene."
Emi se nasmeja. "Znači priznaješ poraz?"
"Apsolutno, sto posto, ni sekund neću da poričem", rekla je Adrijana,
pijuckajući svoj martini i delikatno oblizujući usne. "Priznajem da nema
prstena" - mahnula je levom rukom raširenih prstiju - "ali ga je moglo biti. I
još može, od Tobija, ili bilo koga drugog. Ja možda imam trideset u moru
predivnih devojaka od dvadeset i nešto, ali što više vremena provodim ovde,
to očiglednije postaje: one su amateri. One su male devojčice. Ne znaju ni
osnovne stvari o zavođenju i zadržavanju muškarca. Mi smo žene... u svakom
smislu te reči."
Za njihovim stolom se pojavio konobar i počeo da otvara bocu dom
perinjona. "Mi nismo to naručili", rekla je Li, gledajući u drugarice kako bi to
potvrdila.
"Ovo je od gospode koja sede na kraju bara", odgovorio je, a veselo
pucanje pampura stavilo je tačku na njegove reči.
Istog trena su se sve devojke okrenule da vide.
"Slatki su!", rekla je Li na način na koji zauzete devojke zavaravaju svet.
Sasvim su u redu... za vas. Ja neću učestvovati zato što sam ludo zaljubljena
u nekog ko je daleko bolji...
"Previše deluju kao da su išli u privatne škole", automatski je rekla
Adrijana dok su njene orlovske oči procenjivale četiri muškarca.
"Ne moramo da spavamo sa njima, ali moramo da ih pozovemo na piće",
rekla je Li svojim najrazumnijim glasom.
"Molim te, ne dugujemo im ništa osim osmeha zahvalnosti i malog mahanja",
odvrati Adrijana, razmetljivo izvodeći obe stvari dok je govorila.
Nijedna od devojaka nije odmah primetila da je Emino lice purpurnocrveno,
da su joj se ruke uzvrpoljile i da odbija da ponovo pogleda ka muškarcima.
"Jesi li dobro?" upitala je Li, pitajući se da li Emi proživljava kajanje u
vezi sa Dankanom, ili, još gore, da li su oni njegovi prijatelji. Izgledali su kao
tipovi sa Istočne obale koji su išli u privatne škole, ni nalik kalifornijskim
urođenicima i, dok je Li gledala kako Emi postaje sve više neprijatno, bila je
sigurna da je nešto pogodila. "Da li su to Dankanovi prijatelji?" upitala je.
Emi odmahnu glavom. "Tako sam ponižena. Moj bože, nisam mislila da ću
ga ikada ponovo videti. To što se desi u inostranstvu i ostaje u inostranstvu, je
l' tako? Ili, pretpostavljam da bi trebalo da kažem - ono što se ne desi..."
"O čemu ona priča?" Adrijana upita Li.
Li slegnu ramenima: neka je prokleta ako zna,
 "Da li je jedan od njih nosilac isprave i član Tur de Drolja? Ili, možda,
nekoliko njih?", upitala je Adrijana sa opakim osmehom.
"Gospode, kamo sreće", uzdahnula je Emi. "Tip u majici na pruge sa
kragnom je Pol. Ne mogu da verujem da me prepoznaje. Ovo je tako
neprijatno. Šta ja sad treba da uradim?"
"Ko je Pol?" upitala je Li, skenirajući svoj mozak kako bi se setila imena
muškaraca koje je Emi osvojila protekle godine. "Izraelac?"
"Krok Dandi?", upitala je Adrijana.
"Tip na plaži u Bonareu?"
"Neko sasvim drugi za koga nismo čule, zbog čega ćemo te mučiti?"
"Ne!", prošišta Emi, delujući vrlo uzrujano. "Pola sam upoznala u Kostesu,
u Parizu, na prvom putu na koji sam išla otkako je počela turneja. On je onaj na
kog sam se bacila, koji me je totalno odbio. Morao je da ide na žurku svoje
bivše devojke. Bilo šta od toga zvuči poznato?"
Obe devojke su klimnule glavom. "Idi pričaj sa njim", predložila je Li. "To
je bilo pre godinu dana. Sigurna sam da se ni ne seća da si ga pozvala u sobu,
već samo sjajnog razgovora koji ste vodili."
"Aha, nastavi da joj govoriš svoje laži", rekla je Adrijana.
"Čini se da nemaš baš mnogo izbora", rekla je Li prigušenim glasom. "On
dolazi ovamo. Tri. Dva. Jedan..."
"Emi? Nisam siguran da li se sećaš, ali smo se upoznali u Parizu, u
najgorem hotelu na zemlji. Pol? Pol Vikof?", rekao je, zvučeći raznežujuće
nervozno.
"Ćao!", rekla je Emi sa savršenom količinom entuzijazma. "Hej, hvala na
šampanjcu. Ovo su moje prijateljice, Li i Adrijana. Ovo je Pol."
Svi su se rukovah i smešili i ćaskali minut ili dva, pre nego što je Pol bacio
dve bombe za redom. Ispostavilo se da se, iako je došao u Los Anđeles na
nedelju dana kako bi posetio svoju novorođenu nećaku, zapravo pre šest
meseci preselio u Njujork i da živi u sjajnom stanu na Aper ist sajdu. Kao da
to nije bilo dovoljno teško svariti, uspeo je da pomene i kako je bio uzrujan
što Emi nije odgovorila na poruku koju joj je ostavio, gde kaže da mu je žao
što ju je tako ispalio, ali da se nada da bi mogli ponovo da se nađu kako bi
mogao da joj to nadoknadi.
"Poruka? Kakva poruka?", upitala je Emi, napustivši sve pokušaje da deluje
kul.
"Kako lako zaboravljamo!" nasmejao se Pol, a Emi pomisli da će morati da
ustane i tu i tada počne da mu gricka usne. "Ona poruka u kojoj sam ti napisao
čitavo ovo izvinjenje zato što sam tako naglo otišao i dao ti sve informacije
kako da me kontaktiraš, i u suštini sam te molio da mi se javiš. Ostavio sam je
na prijavnici u Kostesu kada sam se odjavljivao sledećeg..." Njegov glas se
utišao, a on se osmehnuo dok je shvatao šta se dogodilo. "Ti je nisi dobila, zar
ne?"
Emi odmahnu glavom. "Definitivno nisam" razdragano je rekla. To su, vrlo
verovatno, bile najbolje vesti koje je čula u proteklih godinu dana.
Pol uzdahnu. "Trebao sam znati." Okrenuo se devojkama i, obraćajući se Li
i Adrijani, upitao je da li može da prekine njihovu večeru i da im ukrade
drugaricu za jedno piće u bašti.
"Tvoja je", rekla je Li, mašući drugarici, srećna što vidi Emi tako srećnu.
"Samo na nekoliko minuta!", viknula je Adrijana za njima. "Imamo planove
za posle večere." Adrijana se okrenula ka Li i prekorno mahala prstom.
"Nemoj toliko da mu olakšaš", ukorila je.
Kada se Emi vratila, dvadeset minuta kasnije, bita je preplavljena
uzbuđenjem.
"Pa, kako je bilo?" upitala je Li. "Sudeći po tvom licu sada, pogađam da
nije bilo totalno ponižavajuće."
Emi se nasmeja. "Barem za mene nije. Rekao je da je morao da skupi
hrabrost da pošalje taj šampanjac večeras, zato što je još bio postiđen što ga
nisam pozvala. Možete li da poverujete u to?"
"Neverovatno", rekla je Li, odmahujući glavom. "I on sada živi u Njujorku?
Zezaš me? Zvuči kao nešto iz filma."
Emi se srećno kezila, ali jedva da je imala šansu da slavi. Pol se
materijalizovao ni od kuda i nadneo se nad sto za kojim su sedele. "Hej, mrsko
mi je što ovo ponovo radim, ali moram da bežim", rekao je sa ovčjim
osmehom.
Emi je tako trenutno bila ispunjena paničnom usplahirenošću, da ju je to, na
svu sreću, sprečilo da kaže ono što je mislila, a to je da Pol može da se nosi sa
svojom predstavom Oh, tako mi je žao što nisi dobila moju poruku. Samo
nekoliko minuta ranije je prolazila kroz mentalni spisak onoga što je trebalo da
uradi pre nego što ode sa njim kući još iste večeri (da zapiše Adrijaninu
adresu kako bi mogla da ode kući sledećeg jutra, da pozajmi dodatni tampaks
ili dva od Li, dva puta da proveri da li nosi onaj slatki donji veš koji je mislila
da nosi), a sada je bila ostavljana, ponovo.
"Ideš na žurku kod još neke bivše?" slatko upita Adrijana.
"Zapravo, ja, uh... Isuse, ovo zvuči glupo."
Samo izvoli pomislila je Emi za sebe. Nas tri smo čule svaki glupi izgovor
u knjizi.
Pol je pogledao na sat pre nego što je nabio ruke u džepove. Pročistio je
grlo. "Radim noćnu smenu za mog brata i snaju, a ona počinje otprilike sada,
tako da..."
"Noćnu smenu?", upitala je Emi.
"Da, tek im je četvrta noć otkako su došli iz bolnice i malo su odlepili. A i
umorni su. Tako da sam, uh, ja imao nešto viška odmora, a kontam da sam
prilično dobar u blejanju noću, pa sam se dobrovoljno prijavio da čuvam bebu
noću." Odmahnuo je glavom. "S njom su pune ruke posla."
Li i Adrijana su sevnule pogledom jedna ka drugoj. Ovaj tip je mogao i
imati BUDUĆI OTAC EMINE DECE istetovirano na čelu.
"Oh, kako je to slatko!" gugutala je Emi, a sav bes i razočaranje su istog
trena zaboravljeni. "Da li se tvoja snajka izmuza pa ti ostavlja mleko u
bočicama? Je l’ beba dobra? Kladim se da ima gasove ako je budna po celu
noć. I moja sestra samo što je dobila bebu i on je mali mangup."
Pol se osmehnuo kao da je neko upalio svetlo. "Da, ima poteškoća sa
dojenjem - kaže da je to najteža stvar koju je ikada radila. Tako da je trenutno
aktuelna kombinacija maminog mleka i flašica. Ali beba - Stela, tako se zove -
stvarno je dobra. Tako je nova, kontaš? Budi se svaka dva sata."
"Oooooo", tepala je Emi, gledajući u Pola sa neskrivenim obožavanjem.
"Zvuči preslatko."
"Da, tako da bi bolje bilo da krenem." Zastao je i kao da je razmišljao o
nečemu. "Hej, znači, nema nikakvog pritiska - nešto mi govori da bi mogla
smisliti i nekoliko zabavnijih aktivnosti večeras - ali bi bilo super imati
društvo, ako..."
Emi nije čekala da završi. "Bilo bi mi drago", prekinula ga je. "Možemo
zajedno da se igramo sa malom Stelom."
 Pol joj se osmehnuo, a čak je i Adrijana mislila da je u tom trenutku delovao
apsolutno preslatko. "Odlično! Idem da uzmem kaput i da se pozdravim sa
društvom. Naći ćemo se kod vrata za nekoliko minuta?"
Emi je klimnula glavom i gledala kako se vraća ka baru.
"Dakle, nećeš stvarno da odeš, zar ne?", upitala je Adrijana na takav način
koji je nagoveštavao da već zna da je odgovor Naravno da ne. "On ne može
očekivati da će samo naleteti na tebe jedne večeri, a da ćeš ga ti pratiti
naokolo kao štene."
Emi uze dug gutljaj svog martinija, pažljivo ga spusti i osmehnu se Adrijani.
"Pretpostavljam da bi sada trebalo da zalajem, zato što tačno to planiram da
radim."
"Emi,", započela je Adrijana da govori, "Zar te ništa nisam naučila o..." Emi
podiže ruku da je zaustavi, a Li je zatekla sebe kako potajno navija za nju.
"Prestani da budeš takav nacista sa pravilima, Adrijana. Sačuvaj to za svoje
mlađe, neiskusnije obožavateljke. Mi smo", pokretom je prešla oko stola i
uputila ogroman osmeh svojim drugaricama, "sada i same stručnjaci. I to smo
postigle na staromodan način - sve smo proživele."
Adrijana je otvorila usta da se raspravlja, ali se naizgled predomislila.
"Dobro", rekla je sa klimanjem glavom koje iskazuje razumevanje. "Prihvatiću
to."
"Za nas", rekla je Li podižući čašu.
Devojke su kucnule čaše, uzele po gutljaj i smešile se. To je možda bio kraj
pakta, ali nekako, sve su one znale: dobre stvari tek počinju.
 ZAHVALNICE

Na prvom mestu i najviše se zahvaljujem Merisju Ruci, koja je toliko više od

najboljeg urednika na svetu; Debori Šnajder; Dejvidu Rozen talu zato što me je
zasmejavao, iznova i iznova, uvek znajući kada mi je to najpotrebnije (i kada
je to najmanje prikladno). Zahvaljujem se i fantastičnom timu u izdavačkoj
kući Sajmon end Šuster, naročito Ajlin Boji, Trejsi Gest, Viktoriji Mejers,
Džeki Siov i Džini Smit. Džo Ani Kremer, izuzetnom lektoru, mnogo dugujem
što je učinila da izgleda kao da poznajem osnove gramatike. Posebno hvala
Melisi Perelo za brzi kurs o svim stvarima u vezi sa kuvanjem. Vivijen Šuster,
Betsi Robins, Lin Dru i Kler Bord, Dejvu Patejnu, Stivenu Frenku, Džudit Hirš
i Keti Glison, hvala za sve cenjene savete, podršku i vodstvo u vašim
oblastima stručnosti.
Milion puta hvala Helen Koster, Odri Dajmond, Viktoriji Štajn i porodici
Koen Alison, Dejvu, Džeki i Mel, što su uvek bili tu sa dobrim (pa, uglavnom
dobrim) šalama i raširenim rukama. Kako bih ikada mogla da zahvalim svojim
roditeljima, Šeril Kelberg i Stivu Vajsbergeru, ili mojoj najboljoj drugarici i
sestri Dejni, za sve što su učinili? Sve vas mnogo volim. I, naviše hvala
Majku, bez koga ova knjiga (a ni moj život) jednostavno ne bi bili isti.
 O AUTORU

Lorin Vajsberger autorka je knjige Đavo nosi "Pradu", koja je provela više od
godinu dana na listi bestselera Njujork tajmsa. Filmska verzija, u kojoj su
glumile Meril Strip i En Hetavej, dobila je Zlatni globus i zaradila više od
300 miliona dolara širom sveta. Njen drugi roman, Svako koje neko, takođe je
bio bestseler Njujork tajmsa. Lorin živi u Njujorku sa mužem.
 Napomene

[←1] TiVo DVR - organizacija koja vrši isporuke snimaka serija, filmova,
emisija i si. na kućnu adresu.
[←2] QVC je multinacionalna korporacija specijalizovana za kupovinu od
kuće. (prim. prev.)
[←3] Druga po veličini švajcarska banka.( prim. prev.)
[←4] Ležeći položaj za meditaciju (prim. prev.)
[←5] Policiju (prim. prev.)
[←6] Nikotinske žvake (prim. prev.)
[←7] Marka krekera
[←8] Ibuprofen u gelu.
[←9] Palm Treo je linija mobilnih telefona koji imaju ekran osetljiv na
dodir, operativni sistem i td. (prim. prev.)
[←10] Lanac apoteka (prim. prev.)
[←11] Mišlenov vodič izlazi na godišnjem nivou i restoranima i hotelima
dodeljuje zvezde prema njihovom kvalitetu.
[←12] Rasa pasa. (prim.prev.)
[←13] Instant Messaging - softver koji trenutno pokazuje poruku na ekranu
primaoca, (prim. prev.)
[←14] Dodatak za usisivač koji služi za skidanje dlaka. (prim. prev.)
[←15] Firma koja proizvodi paste za zube, dentalne konce i sl. (prim. prev.)
[←16] Vrsta kupina, (prim. prev.)
[←17] Zabavni park. (prim. prev.)
[←18] Federal Aviation Administration. (prim. prev.)
[←19] Hvala, Ama. Sviđaju mi se troje minđuše. Da li su odavde?
[←20] Da gospođice, jesu. Gospođin Vinston mi ih je dao kao svadbeni
poklon pre skoro dvadeset godina.
[←21] Vrlo lepe
[←22] Deo Menhetna (prim. prev.)
[←23] Lik iz dečijeg filma. (prim. prev.)
[←24] Privatna prodavnica koja opslužuje zajednicu Seg Harbora još od
1941. (prim. prev.)
[←25] Lek protiv nesanice. (prim. prev.)
[←26] Grupa koja je snimila pesmu za film Zgodna žena. (prim. prev.)
[←27] Skraćenica za naziv aerodroma (prim.prev.) lovu ulicu.
[←28] Frenklin Delano Ruzvelt, naziv aerodroma, (prim. prev.)
[←29] Sajt za pomoć u učenju. (prim. prev.)