Mračna Istorija Papa by Brenda Ralf Luis PDF

MRAČNA ISTORIJA
PA PA
MRACNA ISTORIJA
PAPA
POROCI, UBISTVA I KORUPCIJA U VATIKANU
B renda R alf L uis
METRO BOO KS
NEW YO RK
©
M la d in s k a k n jig a
BEOGRAD
SADRŽA)
UVOD 7
♦
PRVO PO G LA V LJE
M rtvački sin o d ,
VL ADAVI NA B L U D N I C A
I OSTALI V A T I K A N S K I S K A N D A L I 9
♦
D RUG O PO G LA V LJE
Gen ocid : k a t a r i, d eo pr v i 37
♦
T REĆ E PO G LA V LJE
Gen ocid : k a t a r i, d eo d r u g i 65
♦
Č ET V R T O PO G LA V LJE
Pape i v e š t ic e 95
♦
PET O PO G LA V LJE
BORDŽIJE 125
♦
ŠESTO PO G LA V LJE
Sl u č a j „g a l i l e j " 157
♦
SED M O PO G LA V LJE
Zatočenik v a t ik a n a , d eo pr v i 181
♦
O SM O PO G LA V LJE
Z a t o č e n i k v a t i k a n a , DEO DRUGI 207
♦
D EV ET O PO G LA V LJE
Papa i n a c is t i 225
In d e k s i i z v o r i i l u s t r a c i j a 252
PAPE
UVOD
Rimski papa zauzima najstariju izbornu funkciju u svetu. U bezmalo
2.000 godina, koliko postoji, papstvo je uticalo na tok evropske istorije
predstavljajući, u isti mah, kako ono najbolje, tako i ono najgore što je ta
istorija donela. Mnoge pape su spletkarile, ubijale, podmićivale, krale i odavale
se čulnim užicima, a bilo je među njima i onih koji su počinili zverstva tako
užasna da su izazivala preneraženost čak i medu njihovim savremenicima.
o se naročito odnosi na n ajtam n ije dane m račn e stru k tu ro m kosm osa koji su b ili u d irektnoj suprotnosti s
T papske istorije, u doba kad je h rišćan stv o tavorilo

u histeričnom strahu od veštičaren ja ili bilo
kakvog skretanja s puta „prave" religije, onakve kakvu
propisuju pape i Rim okatolička crkva. N ajgnusniji zločin i
crkvenim učenjim a. G alilej je, naim e, verovao da Zem lja
kruži oko Sunca, dok je Crkva svoje vernike učila da se
Zem lja nalazi u središtu vaseljene. G alilej je ovozem aljski
život okončao kao zatočen ik u sopstvenom domu, i
ikada počinjeni u ime religije - a svi uz od obrenje papa m oralo je da prođe otprilike 3 5 0 godina pre nego što je
- odigrali su se u toku pet vekova kada je širom Evrope V atikan priznao da je veliki astron om ipak bio u pravu.
vođena žestoka bitka s ciljem da se otklone „zablude" V atikan je im ao i svoje sopstvene zatočenike, one koji
- svako verovanje, verska praksa ili m išljenje koji su su zarobljen ištvo sam i sebi n am etn uli; reč je o petorici
odstupali od zvanične papske linije. papa koji su odbili da priznaju K raljevinu Italiju, da bi
Tako su, primera radi, u jed nom pravom genocidu gotovo punih šest d ecenija od bijali da napuste teritoriju
stradali katari, asketska sekta n astanjena na jugozapadu V atikana. Pije X I je, naposletku, godine 1929.
Francuske, čiji su pripadnici verovali da ovaj svet pripada uvideo da takav vid izolacije šteti upravo
jednako i Bogu i đavolu. G odine 1231. uvedena je ustanovi papstva, pa je potpisao Lateranski
inkvizicija, kao sud za katare. In kvizitori su pribegavali sporazum , na osnovu kojeg se V atikan
stravičnim mučenjima ne bi li od ljudi iznudili vratio u okrilje savrem enog sveta.
priznanja. Na kraju je stradalnike n ajčešće čekala sm rt D eset godina kasnije (1939) drugi
u nemilosrdnom plamenu lom ače. Uz jeretike, na isti, jed an Pije - papa Pije X II - m orao
užasan način izginulo je na hiljade navodnih veštica, je da se suoči s d rugim užasim a
čarobnjaka, vračeva i ostalih „sluga davolovih". savrem enog sveta; obe sukobljene
Na nešto manje surov način inkvizicija se u X V II stran e u D rugom svetskom ratu
veku obračunala s G alilejem , astronom om koji se našao tražile su od njega blagoslov. Pije
na udaru Crkve zato što je podržavao stavove u vezi sa nije podržao ni jed n e ni druge. Idući
njegovim putem , neki su u Piju videli
Bazilika sv. Petra u Vatikanu (levo), građena od 1506. do 1626. ju n ak a i spasioca, dok je u o čim a
godine, jedno je od najsvetijih m esta u hrišćanskom svetu. Istočno drugih bio i ostao hulja, pa čak i
od bazilike nalazi se Pjaca di San Pjetro (Trg svetog Petra), duž koje zločinac.
se uzdižu 284 dorska stuba i, iznad njih, 140 statua svetaca (desno).
PAPE
MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA

BLUDNICA I OSTALI VATIKANSKI
SKAN DALI
Pre hiljadu i vise godina rimsku stvarnost obeležavala je politička nestabilnost.

U to doba papstvo je o sebi ostavljalo sliku nečeg nesvakidašnjeg, nastranog,
pa i užasavajućeg. Papama se pripisuju svakovrsna mračna nedela. Korupcija,
prodaja crkvenih zvanja, nepotizam i život u raskoši samo su jedno,
i to ne najcrnje poglavlje u toj pripovesti.
vreme takozvane papske pornokratije, pocetkom stoga, bez valjanih razloga ovo razdoblje nazvano „vladavina
U desetog veka, pape su bile m arionete kojima su

se služile i njima, zarad vlastitih nečasnih ciljeva,
upravljale moćne ljubavnice. U igrama tih žena, koje su
težile vlasti i m od, pape su korišćene kao obični pioni. Nije,
bludnica".
KAKO NAĆI NESTALOG PAPU

Tolike su pape pobijene, osakaćene, otrovane ili na drugi
n ad n zauvek uklonjene da bi, kad bi se desilo da neki od
Benedikt IX (gore), jed an od najskan d alo zn ijih papa XI vek a , u njih nestane, da ga n id je o d više ne vide - ljudima, po
iskazim a savrem e n ika opisivan je kao podao, odvratan, gnusan, prirodi stvari, ostalo da nagadaju na koji li je samo svirep
pa i kao „dem on iz pa kla u svešteničkoj o d o ri“. Po predanju, u n ad n dotični završio. Kao neposredan uzrok smrti često
Bazilici sv. Petra sahranjen je sveti Petar, prvi rim ski biskup i se pominjalo pridavljivanje u tamnici. Da li je iščezli papa
prva ličnost u papskoj naslednoj liniji. Na slici vidim o kupolu kako grozno osakaćen, pa više nije u stanju da se pojavljuje u
se uzdiže iznad fasade; radovi su započeti 1605. pod vodstvom javnosti? Ili je, možebiti, utekao sve s papskom kasom? Ili
arhitekte Karla M adern e. bi trebalo pretražiti bordele i slične kuće na zlu glasu, da se
9
10 MRTVAČKI SINOD, VLAD A VINA BLUDNICA I OSTALI VA TIKANSK I SKANDALI
M A ŠTO VITE UBICE
Raznovrsnost načina na koje su pape stradale u vreme

papske pornokratije prosto je zapanjujuća. Primera radi,
godine 882. papa Jovan VIII nije dovoljno brzo podlegao
dejstvu otrova koji mu je dat. Ubice su izgubile strpljenje
pa su mu maljevima razbile lobanju, da ne gube vreme.
Stefan IX, papa iz X veka, našao se na užasnim
mukama kad su mu iskopali oči, a potom odsekli
usne, jezik i šake. Nekim čudom, nesrećnik je sve to
preživeo, ali nikada više svoje unakaženo lice nije
pokazao pred svetom. Papa Benedikt V krenuo
je za Carigrad 964. godine pošto je zaveo mladu
devojku, i pritom sa sobom poneo i papsku riznicu.
Benedikt je, po svemu sudeći, bio jedan od pontifa
široke ruke, budući da je sav novae proćerdao još
te iste godine, da bi se odmah potom vratio u Rim.
Ubrzo se vratio starim lošim navikama, a na kraju mu
je došao glave jedan ljubomorni muž koji je na papinom
telu ostavio preko sto ubodnih rana pre nego što ga je
bacio u septičku jamu.
Drugi jedan papa, Bonifacije VI, stupio je na presto sv.
Petra uprkos činjenici da je prethodno zbog nemoralnog
pon^šanja dvaput nazadovao u crkvenoj hijerarhiji. Kao Papa Jovan V III ubijen je 8 8 2 . godine, a li te k pošto je odoleo
što često biva s dogadajima koji su se odigrali davno, pa su dejstvu otrova. Ubice su m orale da ga dokrajče m aljevim a.
u meduvremenu postali tema raznih legendi, Bonifacije je
ili umro od kostobolje, ili je otrovan ili je skinut s položaja papi Stefanu uskraćena mnoga ovlašćenja i povlastice
kako bi njegovo mesto zauzeo drugi papa, Stefan VII. Bilo koji su mu inače, kao pontifu, pripadali, a sve u korist
kako bilo, Bonifacije je potpuno nestao iz istorije, ali je to, njegovih mecena, moćne kuće Spoleto u srednjoj Italiji i
u svakom slučaju, učinio s vrlo sumnjivom užurbanošću: njene moćne poglavarke Agiltrude, po čijoj je zamisli 897.
njegov pontifikat potrajao je svega 15 dana. Kasnije su godine i upriličen sablažnjivi Mrtvački sinod.
proveri da se možda tamo ne krije? Često nije bilo pravog

odgovora, a umesto odgovarajućeg objašnjenja raspredale su U devetom veku papstvo i pape bili su
se price i glasine.
igračke u rukam a plemićkih porodica.
Jedno je, u svakom slucaju, bilo sigurno: u devetom veku
papstvo i pape bili su puke igračke u rukama plemićkih
porodica kao što su bili Spoleti, koji su pod svojom vlašću se domogla najprestižnijeg položaja u hrišćanskom svetu.
držali gradove poput V enecije, Milana, Đenove, Pize, Kad su u tom naumu konačno i uspeli, ispostavilo se da je
Firence i Sijene, da pom enem o samo neke. Pomoću njihova novostečena moć ipak kratkoga daha, budući da
bogatstva i uticaja, kao i jakih veza s lokalnim vojskama, su vladavine pojedinih njihovih štićenika medu papama
ove porodice ubrzo su prerasle u svojevrsnu feudalnu bile izrazito kratkotrajne. Primera radi, u periodu od
aristokratiju. Bila je to, mahom, jedna neotesana bulumenta 872. do 904. godine izredalo se ukupno 24 papa. Najduži
sklona najgorem nasilju, okrutna, spremna na sve ne bi li pontifikat potrajao je jednu deceniju, dok se, recimo, desilo
MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSKI SKANDALI 11
da se u roku od samo godinu dana na prestolu sv. Petra njegovoj volji i gledati kako joj odbacuju sina, a i inače
izredaju četvorica papa. Od 896. do 904. izredalo se ukupno poznajući gadnu narav Spoleta, dobro je znao da se nevolja
devetorica papa, a primera radi isto toliko ih je na dužnost ne može izbeći. I stoga je Form ozije zatražio Arnulfovu
izabrano u celom X II veku. Sve to, naravno, ide u prilog pom oć.
tvrdnji da je papsko rimsko sedište bilo u stanju neprestanog Arnulf, opet, nije imao nameru da dozvoli da ga istisne
meteža jer je neprekidno vodena bitka za Vatikan. tam o neki m aloletni žutokljunac kao što je Lambert, pa ni
neko kao Lambertova neumoljiva majka. Ubrzo je stigao sa
VOJVOTKINJA SEJE SMRT svojom vojskom i naterao Agiltrudu da se brže-bolje vrati
Stefan VII bio je jedan od tih kratkovekih papa koji su kući u Spoleto. Dana 22. februara 896. papa Form ozije krunisao
Spoleto obećavali puno uživanje u papskoj m oći. Stolovao
je, medutim, svega 15 m eseci te 896. i 897. godine. Gotovo
je izvesno da je Stefan bio lud čovek, a za njegovu bolest, G otovo je izvesno da je Stefan bio lud
po svemu sudeći, znao je ceo Rim. Ni to, m edutim, nije
čovek, a za njegovubolest, po svemu
sprečilo Agiltrudu da ga nekako izgura na presto svetog
Petra, na koji je Stefan stupio u julu 896. Agiltruda je, čini sudeći, znao je ceo Rim.
se, imala poseban zadatak za papu Stefana, a sve se svodilo
na osvetu njenom nekadašnjem
neprijatelju, počivšem papi
Formoziju.
Kao i ogromna većina čuvenih
glamuroznih heroina iz istorije
civilizacije, i Agiltruda je bila na
glasu kao izrazito lepa žena, zanosnih
oblina i duge plave kose. Jedno je, u
svakom slučaju, izvesno: ulivala je
strahopoštovanje i bila na glasu po
svojoj užasnoj sklonosti ka odmazdi
svake vrste. Godine 894. Agiltruda
je svog mladeg sina, Lamberta,
povela u Rim da ga tadašnji papa
Formozije proglasi za vladara Svetog
rimskog carstva, čem u se ona iskreno
nadala. U Rimu medutim, Agiltruda
je uvidela da i časni Form ozije
ima neke svoje kandidate za carski
presto. Njemu se, konkretno, vise
svideo drugi pretendent, A rnulf od
Karintije, potomak Karla Velikog,
prvog u nizu vladara Svetog rimskog
carstva. Papi je odmah bilo jasno da
se Agiltruda neće krotko povinovati
Šuškalo se da je papa Form ozije, pre nego

što je izdahnuo 896. godine, bio otrovan,
ali se zna da je te k posle trovan ja zadobio
grozne povrede. Odsečeno m u je vise
prstiju, a pre nego što su ga bacili u reku
Tibar, krvnici su m u odrubili glavu.
12 MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VA TIKANSK I SKANDALI
T R I P U T PAPA: B E N E D I K T IX
Benedikt IX roden je oko 1012. godine u porodici oženi, ali ga je dotična dama, inače Benediktova
koja je imala izrazit politički, vojni, pa i uticaj u sferi rodaka u drugom kolenu, odbila. Tek što je nekoliko
papstva. Dvojica njegovih stričeva, naime, sedela su u m eseci prošlo, a Benedikt se ponovo pojavio u Rimu,
Svetoj stolici kao Benedikt V III i Jovan X IX , a njegov s nam erom da se vrati na vlast. U tom e, medutim, nije
otac, grof od Tuskula - Alberik III, bio je, svakako, uspeo, a iz grada su ga 1046. godine proterali razjareni
dovoljno uticajna ličnost da svome sinu, kad je ovome plemići. Probao je on još jednom , ali je naišao na isti
bilo otprilike 20 godina, obezbedi presto svetog Petra. otpor, da bi ga konačno prognali 1048.
Nije ni potrebno napom injati da je Benedikt bio jedan N aredne godine Benedikt je optužen za simoniju,
od najmladih papa u istoriji, a i što se razvrata tiče ali se nije pojavio pred sudom. Za to je kažnjen
visoko se kotirao. Savrem enici su ga opisali kao čoveka ekskom unikacijom . Posle toga, njegovo se ime manje-
koji „uživa u nem oralu", pa i kao „demona iz pakla -više ne pom inje u zapisima. Tačan datum njegove
prerušenog u sveštenika". Optuživali su ga, pritom , za sm rti i dalje se ne zna. Možda je umro 1056. godine,
„mnoge niske preljube i ubistva". Jedan od potonjih upravo dok se priprem ao za novi pohod na papski
papa, Viktor III, optuživao ga je za „silovanja, ubistva i presto. Pom inje se i godina 1065, kada se Benedikt,
druga neiskaziva dela“. Benediktov život, govorio je još navodno, pokajao za svoje bezbrojne grehe i izdahnuo,
papa Viktor, bio je „tako odvratan, tako grozan i gnusan kao pokajnik, u opatiji G rotaferata u pobrdu M onti
da zadrhtim kad na njega samo pomislim". A Benedikt Albani, dvadesetak kilom etara jugoistočno od Rima.
je, sem navedenoga, optuživan i zbog hom oseksualnosti
i razbludnih sklonosti prema životinjama.
Kao crkveni autoritet, medutim, Benedikt nije ispoljio
snagu. Neprijatelji su ga prognali iz Rima prvo 1036,
a potom i 1045. godine, kada je svoje zvanje za 680
kilograma zlata prodao svom kumu, Jovanu G racijanu,
nadsvešteniku Crkve sv. Jovana Lateranskog, koji je
kasnije postao papa Grgur VI. Ova isplata u tolikoj je
meri isušila vatikansku riznicu da papa neko vrem e nije
imao novca da izmiri ni osnovne troškove.
Pošto se domogao lovine, Benedikt se prepustio
životu u dokolici, voljan da sebi priušti sva moguća
zadovoljstva u jednom od svojih zamkova u
unutrašnjosti Italije. Nameravao je, takode, da se
Benedikt IX je, tako se pričalo, svoj besprizorni život okončao

kao skrušeni pokajnik u Crkvi Santa M arija di Grotaferata, u
varošici Grotaferata u pobrdu Monti Albani, jugoistočno od Rima.
je Arnulfa za vladara Svetog rimskog cara. Novi car odmah um ro je šest nedelja kasnije, četvrtog aprila 896. godine,
je krenuo da ukloni Agiltrudu, ali pre nego što je stigao do pošto ga je, navodno, otrovala Agiltruda. Ako je suditi po
Spoleta, ozbiljan zdravstveni problem, m oguće moždani svedočenjim a savremenika, Form ozije je i kao papa i kao
udar, sprečio ga je da ostvari što je naumio. Papa Form ozije čovek bio dostojan divljenja; pročuo se po brizi za sirotinju,
asketskom načinu života, čednosti i po tom e što je bio
P apa J o van V III ( s e d i) d a je p a p s k i b la g o slo v K arlu Ć elavom , k r a lju potpuno predan molitvi, a sve su to istinske hrišćanske
Z apadne F r a na ć k e ( s e v e r o z a p a d d a n a š n je F rancuske), po što je o va j 872. vrline koje su, u toj eri opšte dekadencije, samoživosti i
KRUNISAN ZA VLADARA SVETOG RIMSKOG CARSTVA. divljaštva, bile prava retkost.
14 MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSK I SKANDALI
Kakve god ga, m eđutim, vrline krasile, Form ozije nije nameštaljke. Srećom, kasnije mu je sve oprošteno. Kada je
mogao u potpunosti da izm akne otrovnoj atm osferi nasilja 882. umro Jovan VIII, njegov naslednik, papa Marin I, pozvao
i spletaka koja je vladala u Crkvi njegovog vremena. Bilo je Formozija da se vrati u Rim iz svog utočišta u zapadnoj
je i previše lako stvoriti sebi neprijatelje, a tim e i doći na Francuskoj, i uz to mu vratio biskupiju u Portu. Devet godina
udar njihove osvetoljubivosti i srdžbe. M oguće je, pritom , kasnije, Formozije je i sam izabran za papu, i upravo u tih
da je Form ozije bio previše čestit i iskren za svoje dobro. pet godina, koliko je proveo u Vatikanu, počinio je jednu
Ne može se, prim era radi, mudrim sm atrati njegov potez veoma ozbiljnu grešku: naljutio je Agiltrudu i kuću Spoleto.
kada se 872. suprotstavio izboru pape Jovana V III, naročito Zbog papske politike koju je vodio, stvorio je sebi i druge
ako se ima u vidu da je Form ozije i sam bio jedan od neprijatelje, što je naročito došlo do izražaja kad je pokušao
protivkandidata. N erazborito je, takođe, s njegove strane potpuno da eliminiše upliv svetovnih (nezaredenih) osoba u
bilo i to što je imao prijatelje među neprijateljim a pape crkvene poslove.
Jovana, koji su protiv njega neprestano kovali zavere. Sasvim je moguće da upravo zbog toga smrt jednog
Toliko je naglašena bila nam era tih ljudi da ga unište da
se nisu ustezali da, zarad ostvarenja nečasnih planova,
pom oć potraže i od muslimana Saracena, inače zakletih
neprijatelja hrišćanstva.
U to vreme nije bilo nikakvo čudo da neprijatelji
papa jednostavno, preko noći, nestanu, ili da ih negde
pronađu mrtve. Poruku m ržnje nije bilo teško pročitati, i
Takve optužbe i presude, i to je d n o m

čoveku u godinam a, ličnosti koja se
dokazala kao poštena i m oralna -
bile su očigledno ob ičn a lakrdija i, po
svemu sudeći, plod jed n e nam eštaljke.
kad su njegovi prijatelji zaverenici utekli s papskog dvora,

i Form ozije je pobegao s njim a. To je, naravno, značilo
da je i on učestvovao u zaveri, što je za posledicu imalo
to da bude optužen za neke gnusne zločine, kao što je,
recim o, oskvrnuće rimskih sam ostana i udruživanje u cilju
uništavanja papskog sedišta. Form ozije je kažnjen u skladu
s težinom optužbi. Godine 878. ekskom uniciran je iz
hrišćanske crkve. Kazna je, istina, povučena nešto kasnije,
kad je pristao da potpiše izjavu u kojoj je kategorično
tvrdio da se nikada neće vratiti u Rim i da, dok je živ, neće
obavljati svešteničke dužnosti. Oduzeta mu je, sem toga,
i biskupija u Portu, u Portugalu, gde je Form ozije od 864.
bio na dužnosti kardinala biskupa.
SVE OPROŠTENO - DO DALJEG

Takve optužbe i presude, i to jednom čoveku u godinama,
lićnosti koja se dokazala kao poštena i moralna - bile su
očigledno obična lakrdija i, po svemu sudeći, plod jedne
njenog neprijatelja i nesposobnost drugog - nisu zadovoljili tom trenutku već devet m eseci nije bio medu živima; prema
Agiltrudu. Ona je na umu imala nešto znatno dram atičnije Formoziju se, inače, kod Stefana u meduvremenu razvila
i jezovitije. Kada je preminuo Form ozijev naslednik na fanatična mržnja. Stefan je, očigledno, bio pokvaren do srži,
mestu pape, Bonifacije VI, put se otvorio pred Stefanom VII, ali uzroci mržnje prema Formoziju nisu do kraja rasvetljeni:
miljenikom i same Agiltrude i njenog, isto tako zluradog postoji m ogućnost da je možda reč o prostoj d njenici da
sina Lamberta. je i on pripadao kući Spoleto i da ga je neumorno huškala
strašna Agiltruda. Sve i da je tako, tom mržnjom, ma koliko
IZ MRŽNJE U MRAČNE RABOTE on njom e bio opsednut, ne može se tako lako objasniti
Januara 897. Stefan je objavio da će u Crkvi sv. Jovana
Lateranskog, bogomolji u kojoj je papa obavljao dužnost P a p a S te fa n V II p r e t v o r io j e „ s u d e n j e “ p o k o j n o m p a p i F o r m o z ij u u pravu
starešine hrama kao biskup rimski, biti održano jedno p o z o r is n u p r e d s t a v u . L eš u p r o c e s u r a s p a d a n j a is k o p a n j e iz g r o b a d a b i
sudenje. Tuženi u tom procesu bio je papa Formozije, koji u SE NAŠAO и SREDIŠTU PAŽNJE NA MUČNOM M R TV A ČK O M SINODU 8 97. GODINE.
svi užasi koji su se odigrali na posthumnom suđenju papi istruleli leš, koji je jedva još nekako držala pokajnička košulja
Formoziju negde u januaru 897. godine, devet meseci, kako od kostreti - iskopan je iz grobnice, da bi ga odenuli u
rekosmo, posle njegovog upokojenja. papsku odeždu. Zatim je leš donet na dvor, gde su ga spustili
Počivšem papi nije sudeno u odsustvu. Na Agiltrudin na presto. Stefan je sedeo odmah tu, do trona, predsedavajući
nagovor, Formozije - ili, bolje reći, njegov već napola „sudenju", a uz njega i ostale sudije, izabrane iz redova
sveštenstva. A da bi ti ostali držali jezik za zubima i radili
Papa S tefan VII sasiušava pokojnog papu Form ozija. Na ilustraciji isključivo ono što im je rečeno, pribeglo se pretnjama i
je predstavljen leš nekadašnjeg pontifa u znatn o boljem stanju zastrašivanju, tako da su samo sudenje presedeli potpuno
nego što je uistinu m orao biti - Form ozijevo telo ta d a je već isprepadani. Tom prilikom ponovo su pokrenute optužbe
m esecim a počivalo u grobu. koje je Formoziju svojevremeno natovario papa Jovan VIII.
DRAMA NA MRTVAČKOM SINODU

VATIKANSKI REČNIK Stefan se pred sudom ponašao nesvakidašnje. Sveštenstvo
S IMONIJA i ostali okupljeni u sudnici morali su da slušaju njegove
Simonija, prodaja ili plaćanje za crkvena zvanja i položaje, mahnite govorancije u kojima je Stefan izvrgavao
ili pak nuđenje novca zarad uticaja na izbor određene ruglu pokojnog papu i na njegov račun upudvao
ličnosti na neku funkciju, smatrana je u crkvenim krugovima najružnije uvrede. Formoziju je, pritom, bilo odobreno
za ozbiljan prestup. Naziv je potekao od Simona Maga, pravo na odbranu, ali u vidu zastupništva jednog
poznatog i kao Simon Vrač, koji je pokušao da podmiti osamnaestogodišnjeg đakona. Nesrećni mladić trebalo
Hristove učenike Petra i Jovana. Evo šta o tome piše u
Novom zavetu:
Fo rm ozije je sahranjen potiovo,
A kad Simon vide da se dodirom apostolskih šaka Sveti
duh prenosi, on im novae nuđaše, govoreći: „Dajte i meni ovoga puta na o b ičn o m groblju.
tu mod, da na koga god šake položim, i on prim i Duha
Kao i sam o vađenje iz reke, i sahrana
svetoga. “ Ali mu Petar na to reče: „Novae će s tobom
i propasti, je r ti pomisli da se dar Božji noveem može je obavljena u tajnosti.
pribaviti. “
NEPOTIZAM je da odgovara u Formozijevo ime, ali bio je previše

Izraz nepotizam potiče od latinske reči nepos, što znači prestravljen samim nastupom razgoropađenog Stefana, koji
bratanac, sinovac, sestrić, iii unuk, a odnosi se na je neprestano urlao, tako da su slabašni odgovori koje bi
blagonaklonost koju su mnoge pape iskazivale prema svojim promrm ljao sebi u brčiće bili sve što je taj jadničak uspeo
rođacima i prijateljima, i to tako što su ovi postavljani na tog dana da izgovori.
visoke položaje unutar Crkve, na dužnosti koje, što po svojim I, neizbežno, na kraju suđenja, koje će naknadno, i s
osobinama, što po starosnoj dobi, nipošto nisu zasluživali. valjanim razlozima, biti nazvano Mrtvački sinod, Formozije
Nepotizam je, verovatno, bio najuobičajeniji medu teškim je proglašen krivim po svim tačkam a optužnice. Kazna
crkvenim prekršajima, naročito u srednjem veku. Pa ipak, je izvršena bez odlaganja. Stefan je obznanio da se istoga
za ovakvu praksu moglo se maltene imati i razumevanja u časa svi Formozijevi dekreti i rukopoloženja proglašavaju
epohi kada su pape morale da računaju da će se suočiti sa ništavnim. Po Stefanovoj zapovesti, sa Formozijevog
suparnicima i neprijateljima; u neposrednom okruženju zaista leša skinuta je papska odežda, da bi ga potom odenuli u
su im bili potrebni ljudi koji su već dokazali svoju odanost. ruho običnog svetovnjaka. Odsekli su, pritom, tri prsta s
Formozijeve desne ruke, upravo one prste kojima se služio
dok je delio papske blagoslove. Odsečeni prsti - ili, pre će
biti, ono što je od njih ostalo posle devetomesečnog truljenja
Sa Formozijevog leša skinuta je papska
u grobu - uručeni su Agiltrudi, koja je ceo taj događaj pratila
odežda, da bi ga potom odenuli u s neskrivenim zadovoljstvom. Papa Stefan je, naposletku,
ruho običnog svetovnjaka. O d sečen a naredio da se Formozije ponovo sahrani, ali ovoga puta u
običnu grobnicu. T o je obavljeno, a potom se desilo nešto
su mu, pritom, tri prsta desne ruke - uistinu jezivo. Prvo su iskopali Formozijev leš, onda su ga
upravo ona tri kojim a se služio d eled vukli kroz ulice Rima, da bi ga na kraju, prikadvši na njega
tegove, bacili u Tibar.
papske blagoslove.
Mnogi pripadnici sveštenstva duboko su poštovali
Formozija, a bio je om iljen i medu rimskim življem, pa
A čisto da se ne stane na tome, Stefan je dodao i neke je tako 891. godine, u od njegovog izbora, izbila pobuna
nove optužbe, s namerom da svima stavi do znanja kako je njegovih pristalica, zabrinutih zbog mogućnosti da
Formozije, zapravo, bio nesposoban za obavljanje papske papski tron zauzme neko drugi. Nije, stoga, nedostajalo
dužnosti. Formozije je bio krivokletnik - tvrdio je Stefan - dobrovoljaca ni kada je jedan monah koji je, uprkos svemu,
njegovo sree bilo je ispunjeno žudnjom za papskom moći, a i ostao veran sećanju na podvšeg papu zatražio od grupe
prekršio je crkvene zakone. ribara da mu pomognu da izvadi iz reke već izmrcvarene
zem ne ostatke Formozijeve. Formozije je Teodor II je kao papa stolovao svega dvadeset
kasnije ponovo sahranjen, ovoga puta dana, ali i to je bilo dovoljno da skine Ijagu
na običnom groblju. Kao i samo s im ena njegovog, to liko nam učenog,
vađenje iz reke, i sahrana je prethodnika Form ozija.
održana u potpunoj tajnosti.
Da su Formozijevi neprijatelji se „dvorska revolucija", i
- a posebno papa Stefan Stefan VII je svrgnut. Pošto
i vojvotkinja Agiltruda su mu oduzeti raskošna
- saznali šta se desilo, papska odežda i znamenja,
verovatno bi leš upokojenog bačen je u zatvor, gde je
pape ponovo grubo udavljen. To, u svakom
oskvrnuli. slučaju, nije bio kraj epohe
Mrtvački sinod, poznat u kojoj su pape kao ljudi i
i po latinskom nazivu papstvo kao institucija bili u
Synodus Horrenda, izazvao nem ilosti. Kao prvo, Agiltruda
je opštu poviku i gnev u Rimu. je još bila prisutna, a gde god ona
Na sujeverni narodni um naročito bila, m oralo je da proklija i seme
snažan utisak ostavilo je urušavanje nevolje. Agiltruda se, naime, silno
Bazilike svetog Jovana, koja je pala uz razbesnela kad je čula da je njen štićenik,
zaglušujuću tutnjavu upravo u času kad su se papa papa Stefan, ubijen, pa se brže-bolje upregla da
Stefan i Agiltruda pojavili na vratima Crkve svetog Jovana obnovi uticaj koji je njegovim odlaskom izgubila. Nije joj
Lateranskog po završetku „sudenja". Cinjenica da je Bazilika se, medutim, posrećilo s novim papom, Romanom, koji
je na papski presto seo 897. godine, da bi na njemu ostao
svega tri meseca. Romana je, izgleda, sa prestola sv. Petra
Pošto su mu oduzeti raskošna papska skinula jedna od frakcija na papskom dvoru, neprijateljski
odežda i sva znam enja, bačen je u raspoložena prema vojvotkinji Agiltrudi i kući Spoleto.
Posle toga nesrećni bivši papa „otišao je u monahe", kako
zatvor, gde je udavljen. veli eufemizam dobro poznat u Evropi ranog srednjeg veka,
što će reći da je bio - uklonjen.
svetog Jovana odavno već bila obeležena kao nebezbedna REHABILITACIJA PAPE FORMOZIJA
za prost puk nije bila u toj meri ubedljiva kao što je to Romanov naslednik, papa Teod or II, bio je još gore sreće,
bila pomisao da je pad te gradevine očevidan znak Božjeg ali je barem na položaju ostao dovoljno dugo da učini
nezadovoljstva. Nije mnogo vremena prošlo a počele su da
se šire glasine da leš pape Formozija „izvodi cuda“, a to se
Sergije je... naložio da se
svojstvo inače pripisuje jedino svecima.
Opšte gadenje zbog tog divljačkog suđenja, kao i grozote F o rm o zijev o m lešu odrubi glava,
koje su se posle toga odigrale, ubedile su mnoge sveštenike a i da m u se iseku jo š tri prsta sa sake,
da, ukoliko uopšte postoji čovek koji je potpuno nesposoban
da bude papa, onda to mora biti upravo Stefan VII. Bilo je,
pre nego što je telo pokojnog pape
istina, i nešto ličnog interesa u talasu negodovanja koje je ponovo završilo u Tibru.
izazvao Mrtvački sinod. M nogim pripadnicima sveštenstva
koje je Formozije rukopoložio bile su oduzete sve privilegije
kada je Stefan poništio dekrete i odluke pokojnog pape. nešto za toliko osporavanog Form ozija. Teodor je naredio
da se zem ni ostaci počivšeg pape ponovo sahrane, i to u
PAPA STEFAN IDE KOD SVOG TVORCA odgovarajućoj, pontifskoj odori, i uza sve počasti, u Crkvi
Neprijateljska osećanja ubrzo su pretočena u dela. Avgusta svetog Petra u Rimu. Teodor II je, takode, poništio sudske
897. godine, osam m eseci posle M rtvačkog sinoda, odigrala odluke donete na tzv. M rtvačkom sinodu. Na veliko
PAPA S E R G I J E III: N A J O P A K I J I M E Đ U L J U D I M A
Sergija III neko je svojevremeno opisao kao čoveka koji zapravo, ,,podarila“ devojčina m ati Teodora kad je
čini „beskrajne gadosti u društvu lakih žena“, kao „roba M aroziji bilo samo 15 leta. Sergije je bio 30 godina
svakog mogućeg poroka", ali i kao „najopakijeg među stariji od M arozije, ali čini se da je požuda koju je
Ijudima". Njegov život, kako privatni, tako i javni, kao prema njoj osećao potrajala punih devet godina,
poglavara Rimokatoličke crkve, zapravo je jedna duga od onoga časa kad su se upoznali na zloglasnom
pripovest puna skandala i dekadencije, pri čem u se M rtvačkom sinodu 897. godine. Premda još sasvim
pouzdano zna da je Sergije stajao iza ubistva jednog, mlada, M arozija je očito bila izrazito privlačna. Iako
a moguće i dvojice papa. Sergije je, po svemu sudeći, sigurno nije bila jedina Sergijeva naložnica, on je nikada
naredio ubistva pape Lava V i antipape Hristifora, koji nije zaboravio. Sergije i M arozija dobili su sina, koji
su 904. godine udavljeni u zatvoru. Pošto je završio je kasnije postao papa Jovan XI, i zahvaljujući tom e
s njima dvojicom, pred Sergijem se ukazao otvoren Sergije je ostao upam ćen kao jedini papa čiji je i sin
put ka prestolu svetog Petra. T ri godine kasnije, papa bio papa. Sto se M arozije tiče, njena četvorogodišnja
Sergije III našao je ljubavnicu, M aroziju, koju mu je, veza s papom Sergijem , koji je preminuo 911. godine,
očigledno je u njoj
probudila neutoljivu
glad za papskom
modi, pa je u istoriji
upamćena kao žena
koja je postavljala
pape.
K ritičarim a dela
najskandaloznijih
papa ponestajalo bi
pogrdnih izraza kad
bi poželeli da opišu
S ergija III i njegov
d ekadentan način
života.
olakšanje sveštenstva koje je Stefan V II razbaštinio, Teodor je bila posredna, iz druge ruke, budući da je počivala na
im je vratio zvanja i povlastice koje su svojevremeno poslušnosti m arioneta kao što je bio, recim o, papa Stefan,
dobili od pape Form ozija. M ogao se u tom trenutku steći kojim je mogla da manipuliše kako joj volja i koji bi skakao
na svaki njen mig. Takode važne u Agiltrudinom arsenalu
bile su i neke porodične veze koje su joj obezbedivale visoki
N edugo zatim , Form ozijevo status koji je uživala, a sve, eto, zahvaljujući činjenici da
jo j je muž bio Gi od Spoleta, s kojim je rodila Lamberta.
obezglavljeno telo ponovo je izronilo I<ad je Gi umro 12. decem bra 894, Agiltruda je istoga časa
iz Tibra, ovoga puta tako što se izgubila zvanje vojvotkinje od Spoleta i Kamerina, kraljice
Italije i carice, tj. vladarke Svetog rimskog carstva. Još se,
zapetljalo u alasku m režu.
istina, moglo izvući nešto počasti iz Lambertovog uspona
do svih navedenih zvanja, ali on je umro pre svoje majke
(898), čim e je presečena i poslednja Agiltrudina porodična
utisak da se M rtvački sinod, u stvari, nikada nije odigrao i veza s neposrednom vlašću.
da sumanuti papa Stefan nikada nije ni postojao. Teodor Sama Agiltruda umrla je 923. godine, a pre toga pojavile
lično, nažalost, od svih tih napora nije imao nikakve vajde. su se još dve žene koje su pronašle tajne puteve do papske
Papsku dužnost obavljao je svega 20 dana (bilo je to u m oći u Rimu. Bile su to Teodora i njena kći M arozija, obe,
novembru 897. godine), posle čega je, pod tajanstvenim
okolnostim a, preminuo. Naredne godine pak, Teodorov
naslednik, papa Jovan IX , zabranio je sudenja pokojnicim a. M noge pape su na prestolu svetog
Deset godina kasnije, Sergije III, koji je za papu izabran
904. godine, ponovo je iskopao leš pape Form ozija i opet
Petra posedele sam o godinu dana,
mu sudio. U vreme kad je održan M rtvački sinod (897. pa i kraće, a brzo smenjivanje sledile
godine), Sergije je bio kardinal, i mnogo se naljutio kad
su i nasilne sm rti pontifa, odraz
je poništena presuda kojom je tuženi proglašen krivim.
Preuzevši vlast u Vatikanu, ponovo je preinačio presudu, i neprekidne borbe za vlast.
dodao još pokoju, samo njem u svojstvenu, grozotu pride.
Po njegovom nalogu Form ozijev leš je obezglavljen, a onda
su mu odsečena još tri prsta, da bi ga naposletku ponovo inače, papske naložnice. Teodora je ostala upamćena kao
bacili u Tibar. U želji da svima objasni šta je svim tim želeo „bestidna drolja", a njene dve kćerke, starija M arozija i
da poruči, Sergije je naredio da se na grobu Stefana VII mlada, m ajčina im enjakinja Teodora, bile su na glasu kao
ukleše epitaf u hvalospevnim tonovima. ,,ne bogzna kako bolje... od majke im".
Nedugo zatim, Form ozijevo obezglavljeno telo ponovo Ni m ajka Teodora ni M arozija nisu zaustavile brzo
je izronilo iz Tibra, ovoga puta tako što se zapetljalo sm enjivanje papa, koje je postalo uobičajena praksa oko
u alasku mrežu. Pošto je i drugi put izvaden iz Tibra, Svete stolice. Njih dve su, štaviše, postojeće stanje samo
Form ozije se ponovo „vratio" u Crkvu sv. Petra. Sergije je, dodatno pogoršale. Prve godine X veka prošle su u znaku
naravno, u meduvremenu poništio dekret Jovana IX koji se kratkih pontifikata od po godinu dana, pa i kraćih, ali i
odnosio na zabranu posthum nih suđenja. Uprkos svemu, nasilnih sm rti papa kao odraz neprestane borbe za vlast.
opšte uverenje da je Form ozije bio nevin doprinelo je da on Bilo je i onih koji su uspevali da prežive godinu-dve, a
i njegovo životno delo konačno budu rehabilitovani. retki su u tom periodu pretekli duže. Pape su se zaista
Agiltruda, začetnica ideje o održavanju M rtvačkog smenjivale tako brzo da su papske sluge lepo zaradivale
sinoda, još je bila u životu kada su Form ozijevi zemni prodajući ličnu svojinu i nameštaj pontifa koji su odlazili sa
ostaci oskvrnuti drugi put, s tim što su se potpuno izmenifi prestola.
položaj i m oć koje je u tom času im ala u odnosu na vreme
kada je, zahvaljujući neponovljivim ludostim a Stefana VII, P ortret M arozije, „bestidne d ro lje “ koja se zahvaljujući spletkam a
odnela njoj tako dragocenu pobedu nad mrtvim papom dočepala vlasti u Rim u u X veku, da bi po razuzdanosti i poročnoj
896. godine. Imala je, medutim, i Agiltruda svojih slabih naravi ostala upam ćena kao ravna papi S ergiju III, inače njenom
tačaka. Njena moć, ma kako nezanem arljiva bila, u suštini ljubavniku.
O ST R V O D EKADEN CIJE
V ećina gostiju u M arozijinoj rezidenciji na ostrvu neretko dešavalo da za vreme mise i drugih crkvenih
na reci Tibar (Izola Tiberina) u Rimu bili su mladi službi nestrpljivo cupkaju s mamuzama na nogama i
aristokrati i razna sveštena lica, medu kojim a i biskupi bodežima zataknutim za pojas. Ispred bogom olje čekali
koji su načinom života drastično odstupali od asketskog su ih osedlani konji, i čim bi se misa završila, jahači bi
hrišćanskog ideala. Izuzev seksa, kojeg je bilo u izobilju, odjezdili u popodnevni lov.
ovi m uškarci bili su kudikamo zainteresovaniji za lov na Ti ljudi stvarno su živeli na visokoj nozi. Kuće su
divlje svinje i za sokolarstvo - uobičajene vidove zabave im bile poslednja reč raskoši i luksuza, s najfinijim
pripadnika viših staleža u srednjem veku - i tako se ukrasima i najskupljim zavesama od skupocene
Jovan XI, ovde prikazan s m ajkom M arozijom na ostrvu na kadife. U tom duhu opšte dekadencije - i, naravno,
Tibru, im ao je sam o 21 godinu kada m u je ona, 931. godine, okružena dekadentnim svetom - M arozija je provodila
izdejstvovala da bude postavljen za papu. najugodnije trenutke.
VLADAVINA BLUDNICA
Sitne krađe bile su puka sitnica u poređenju s korupcijom ,
raskalašjem i opštom iskvarenošću koji su vladali u tom
T E O D O R I N E PAPE
periodu, poznatom i kao doba „papske pornokratije", tj.
Teodora je vec bila izverzirana u postavljanju papa u
„vladavine bludnica". Tako su ovu eru, i to ne bez razloga,
vreme kada je izdejstvovala uspon Jovana X na presto
nazvali oni koji su bili cvrsto uvereni da je papska mod
svetog Petra 914. godine. Posebno su joj drage bile pape
prešla u ruke kurvi. Nalik m arionetam a koje su igrale
blage naravi koje je mogla da vrti oko malog prsta, a
isključivo onako kako je, s mnogo žara, svirala Agiltruda,
takav je, recimo, bio Benedikt IV, koji je vladao od 900.
pape iz epohe pornokratije prilježno su udestvovale
do 903. godine i nikada se ni zbog cega nije usprotivio
u opštoj dekadenciji i nemoralu koji su odlikovali to
njenoj volji. S druge strane, medutim, Teodora je bila
besramno - i, ujedno, sramno - doba.
naklonjena svakojakim bitangama i razvratnicima. Jedan
Lombardijski istoridar iz X veka, kremonski biskup
od takvih bio je Lando I, koji je dužnost pape obavljao
Liutprand, bio je žestoki protivnik zvanicnog Rima i ustanove
samo sedam meseci u periodu 913-914. godine. Malo
papstva. A ipak vise od pukog zrnca istine pronalazimo u
se zna o Landu, a ono što je poznato vise je nego
ovom njegovom zapisu, preuzetom iz dela Antapodosis
onespokojavajuce. Lando je, naime, propao kao još vrlo
(Odmazda), istorije papstva od 886. do 950. godine:
mlad covek, i to zato što je previse vremena provodio
u društvu „raskalašnih žena“, da bi - sudeci po zapisu
Ulov su išli na konjima sa zlatnim amovima, a posle lova
jednog srednjovekovnog hronicara - „naposletku
gostili su se na raskošnim banketima, sve s plesačicam a,
sagoreo"; to je, naravno, bio pišćev šifrovani izraz za
da bi se potom sa (svojim) kurvama povlačili u postelje,
usud jednog grešnika koga je stigla kazna odozgo.
prekrivene svilenim čaršavima, p od zlatom izvezenim
pokrivačima. Svi rimski biskupi bili su oženjeni ljudi, a
njihove žene tkale su svilene haljine od svetih odeždi.
Marozija se skrasila na ostrvu usred

reke Tibar - Izola T iberina m estu
gde se, jednostavno, za sk ro m n o st i
morainost nije znalo.
Biskup Liutprand oznacio je Teodoru i M aroziju kao ,,dve

pohotljive žene sklone carskom sjaju (koje su)... vladale
papama desetog veka". Teodora je, podvukao je Liutprand,
bila jedna „bestidna drolja... (koja je) jedno vreme... sama
vladala Rimom i - ma koliko stidno bilo i napisati te reci
- vlast vršila kao da je muško". Druga Teodorina kcerka,
takode Teodora, nije umakla oštrom Liutprandovom peru,
pošto su ona i njena sestra „mogle i da nadmaše (svoju
majku) u vežbama tako milim Veneri". Grubo je to bilo
prema Teodori kcerki, jer ona je, po svemu sudeci, vodila
bezgrešan život posvecen dobrim delima, ali mora se reci da
je Liutprand bio kudikamo bliži istini kad je red o M aroziji. Papa Jovan X bio je lju b a v n ik M a ro zijin e m a jk e Teodore.
Zna se, ako ništa drugo, da je M arozija najradije prebivala Ona ga je p o stavila za papu 9 1 4 . godine, ali se Jovan
na cstrvu usred reke Tibar - Izola Tiberina - mestu gde se, po kazao kao ne za h v a la n čovek: ostavio je Teodoru i otišao
jednostavno, za skromnost i morainost nije znalo. s m lađ o m ženom .
Pišući o majci Teodori, Liutprand je iscrpno opisao kako
je zavela jednog naočitog mladog sveštenika, kome je potom kao uzor. Kao i Agiltruda, i Marozija je bila vodena istom
pribavila zvanja bolonjskog biskupa i ravenskog nadbiskupa. slepom mržnjom, i isto je tako, bez trunke kajanja, žudela za
Ima, medutim, naznaka da je Teodora kasnije zažalila zbog odmazdom i vlašću po svaku cenu. A kao i toliki drugi ljudi
svoje velikodušnosti. Mladani ljubavnik ubrzo je počeo da joj skloni osveti, i Marozija je imala dugo i dobro pamćenje, tako
nedostaje, i ona ga je, kako bi se njen „noćni družbenik" opet da se živo sećala svih nepravdi koje su joj nanete.
ugnezdio pored nje, pozvala u Rim. Godine 914. postavila ga Marozijina zed za osvetom razbuktala se posle pogibije
je za papu - Jovana X. Verovatno je on bio otac Teodorine njenog prvog muža, grofa Alberika od Lombardije, za koga
mlade kćerke. se udala 909. godine. Alberika su nevolje pratile kud god
PAPINSKI GRESI
Papi Jovanu, po svemu sudeći, pornokratski etos na koji
je naišao u Rimu nije bio nimalo stran. Jovan je bio vest
vojni zapovednik koji se istakao kao pobednik u bitkama
protiv muslimana Saracena. Ali da je grešio - grešio je, i to
nepopravljivo; za njegovog pontifikata cvetao je nepotizam,
cela njegova familija silno se obogatila, a on sam pokazao se
kao potpuno neprincipijelan čovek. Ni Teodori čak nije bio
zahvalan što mu je pomogla da se uzdigne do najvišeg zvanja
u crkvenoj hijerarhiji; napustio ju je zagledavši se u ljupku
mladu kćerku Iga od Provanse, potonjeg kralja Italije.
Kao i Agiltruda, i M arozija je bila

vođena slepom m ržnjom , i isto je
tako, bez trunke kajanja, žudela za
odm azdom i vlašću po svaku cenu.
Teodorinoj kćerki M aroziji nije, medutim, bilo po volji

kad je Jovan X izabran za papu (bolje reći, kad je njegovo
imenovanje za papu izdejstvovano), i čvrsto je rešila da
osujeti i njega i svoju majku isturivši sopstvenog kandidata:
jednog drugog Jovana, svog sina iz vanbračne veze s papom
Sergijem III, rodenog oko 910. godine. Kad je Jovan X postao
papa, Marozijin sin imao je tek negde oko četiri godine, i bio
je, razumljivo, premlad za zvanje pontifa, čak i po tadašnjim,
ranosrednjovekovnim aršinima, kad nije bilo nikakvo čudo
da neki pubertetlija zauzme presto svetog Petra.
Maroziji je, u svakom slučaju, ostalo makar dovoljno
vremena da natenane kuje planove. Imala je svojevremeno
prilike da posmatra vojvotkinju Agiltrudu na delu, u vreme
Mrtvačkog sinoda, a i kasnije joj je upravo Agiltruda služila
M uslim ani S aracen i, sm rtni n ep rijatelji hrišćanske Evrope,

prikazani su ovde kako se iskrcavaju na obalu S icilije, koju su
i osvojili 827. godine. Papa Jovan X stao je na čelo hrišćanske
vojske koja je krenula na ju g da otera zavojevače.
da je krenuo, a vaspitavan je u porodici i te kako vičnoj zloupotrebe, ubrzo je prepoznala muževljev potencijal, kao
mračnim veštinama intrige, ubistva, preljube, trgovine i ambiciju koja je proistekla iz samog njegovog vaspitanja.
crkvenim službama i maltene svim ostalim prljavštinama Počela je, stoga, da ga huška na papu Jovana X i nagovara
karakterističnim za opštu dekadenciju. Lombardijski grofovi da krene u marš na Rim s krajnjim ciljem da zarobi
su, sem toga, bili iskusni i umešni u postavljanju papa, budući pontifa i uprazni Svetu stolicu. Ovoga puta, međutim,
da su čak sedam članova svoje familije postavili na presto M arozija je pogrešila u proceni. Jovan X nije bio moneta za
svetog Petra pošto su preuzeli prevlast nad papskim izborima. potkusurivanje kao tolike druge pape marionete u razdoblju
Marozija, kojoj ni samoj nisu bile strane razne „vladavine bludnica“ već iskusni i provereni vojni zapovednik,
26 MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA BLUDNICA I OSTALI VATIKANSKI SKANDALI
zaslužan za jednu značajnu pobedu na bojnom polju. poštovanja koje je gajila prema Teodori, a možda i iz straha
Jovan je, naime, godine 915. lično izjahao na bojište da ne razgnevi njene sledbenike, M arozija se, izgleda,
na čelu vojske Hrišćanskog saveza i naneo težak poraz uzdržala da preduzme bilo šta protiv Jovana, bar za neko
saracenskim snagama u bici koja se odigrala nedaleko od vreme. U meduvremenu je, godine 924, papa Jovan dodatno
reke Gariljano, nekih 200 kilometara od Rima. Devet godina podjario M arozijinu žudnju za odmazdom. Jovan se, naime,
kasnije, Marozija je ipak uspela da ubedi Alberika da krene ujedinio sa Igom od Provanse, u to vreme već kraljem Italije,
na Rim i pokuša da smakne papu Jovana X. Alberikov marš ugrozivši tako M arozijin uticaj u Rimu.
na Sveti grad zaustavljen je kod varošice O rte u Laciju, u
srednjoj Italiji. Alberikove snage pretrpele su težak poraz
Papa je, u p o b ed n ičk om zanosu,
u toj bici; on sam je ubijen, a telo mu je iskasapljeno. Uza
sve to, papa je, u pobedničkom zanosu, primorao M aroziju prim orao M aroziju da svojim očima
da svojim očima pogleda ono što joj je od muža ostalo, i taj gleda ono što je od njenog muža
užasan doživljaj ona nikada nije ni zaboravila ni oprostila.
Marozija je, u isti mah, osećala obavezu da se osveti, jer
ostalo, i taj užasan doživljaj ona
je njena mati Teodora još bila u životu. Možda iz latentnog nikada nije ni zaboravila ni oprostila.
Dve godine kasnije (926) M arozija se udala i drugi put,

ovoga puta odabravši izrazito uticajnog muža, Gvida, grofa
i vojvodu od Luke i markgrafa, što će reći vojnog namesnika
Toskane. Sklapanjem ovog braka M arozija je osetno
osnažila svoju poziciju, kao što je njenom jačanju doprinela
i Teodorina sm rt 928. godine. Kolale su, razume se, glasine
da je M arozija otrovala Teodoru, a i nema sumnje da je ona
bila dovoljno nemilosrdna da sama majku otera u grob. Bilo
kako bilo, Teodorina sm rt olakšala je M aroziji osvetnička
pregnuća, jer je sada, bez svoje nekadašnje zaštitnice, papa
Jovan X bio osetno slabiji nego pre. M arozija i njen muž
Gvido naslutili su da će Jovan uskoro biti još ranjiviji.
UBISTVO U PAPSKOJ PALATI

Bračni par udesio je ubistvo Jovana Petrusa,
rimskog prefekta, inače rodenog brata pape
Jovana. Petrusu je Jovan dodelio razne
počasti i unosne službe za koje su rimski
plemići smatrali da ne pripadaju
njemu, već njima. Pa ipak, bilo je u
Papa Lav VI bio je jedan u nizu papa

kratkoveke vladavine iz ere pornokratije.
Izabran je negde u junu 928. godine i
vladao je svega sedam m eseci. Malo
se toga o njem u zna - kako onog
dobrog, tako i lošeg - izuzev da
postoje naznake da je on jedan od
nekolicine pontifa čiji su zemni
ostaci sahranjeni u Bazilici
svetog Petra.
ubistvu Petrusovom mnogo vise od puke osvete. On se, budud da je po hrišćanskom zakonu brak izmedu danova
naime, ispredo na putu ostvarenja Marozijinih planova svojte, u ovom slučaju izmedu devera i snahe, smatran
tako što je nepokolebljivo stajao uza svoga brata, pružajući protivzakonitim i ravnim incestu. Drugu pak prepreku
mu dragocenu podršku u plovidbi preko mutnog mora predstavljala je dnjenica da je Ig u to vreme bio oženjen
intrige, nasilja i izdaje, a upravo na to je lidlo papstvo čovek, ali s tim se već kudikamo lakše izašlo na kraj, pošto se
desetog veka. Ali sada, kad je Jovan Petrus uklonjen, nije papa Jovan postarao da na brzinu izdejstvuje razvod. Papa je,
vise bilo ni prepreka oličenih u njegovom iskustvu i umeću, sem toga, i blagoslovio mladence kada je, uprkos svemu, došlo
i prevratnicima nije bilo teško da se dočepaju Jovana, liše ga do venčanja između Iga i Marozije, davši na taj nadn ovoj
slobode i bace ga u tamnicu u dvorcu Sant Andelo. Ubrzo zajednici privid legitimnosti koja ovaj brak, striktno govored,
je Jovan tamo i umro; ne zna se da li je udavljen na spavanju, nije pratila.
kako prenosi Liutprand, ili mu je glave došla teskoba - stres, Jovan je svojoj majci pomogao da prevazide razne
što bi se danas reklo - ukoliko je verovati verziji Jovanovog teškoće s kojima ona inače ne bi mogla da se izbori, ali
stradanja iz pera francuskog hroničara Flodoara.
Sa strane gledano, Marozija je sada vladala kao prva
među rimskim uglednicima i postavljadma papa, ali taj je Njim a dvom a nije bilo dozvoljeno
utisak bio i te kako varljiv, budud da je ona već neko vreme da stupe u brak, budući da je po
radila iskljudvo na tome da unese razdor. Postavila je, tako,
još dvojicu papa marioneta. Prvi je bio Lav VI, koji je došao i
hrišćanskom zakonu brak izmedu
otišao u jednoj te istoj kalendarskoj godini (928), a pričalo se članova svojte, u ovom slučaju
da ga je, posle svega sedam meseci provedenih na dužnosti
izm edu devera i snahe, sm atran
pontifa, otrovala upravo Marozija. Lava je nasledio Stefan
VIII, koji je prošao malo bolje, budud da je vladao od 928. do protivzakonitim i ravnim incestu.
prvih meseci 931. godine. To je već, reklo bi se, bilo u saglasju
s tipičnim razvojem dogadaja, gde pape kratkoveke vladavine Marozijino zadovoljstvo nikada ne bi potrajalo. Od pobede
smenjuju jedan drugoga tako da onaj koji odlazi, jednostavno, nad pokojnim Jovanom X ona je potpuno zanemarila svog
umre ili nestane bez traga i glasa. S druge strane, iza te, već drugog, zakonitog sina, kog je rodila u braku s prvim mužem,
ustaljene rutine, Marozija je zapravo kupovala vreme, čekajud Alberikom, grofom od Toskane. Mladi Alberik II, izrazito
da njen sin Jovan stasa, pa da njega postavi za papu. Jovanu je ljubomoran na starijeg polubrata, zavidan zbog neskrivene
bila 21 godina, taman koliko treba da preuzme papsku krunu, m ajdne naklonosti koju on sam nije uživao, ubrzo je pokazao
kad je njegova mati najzad ostvarila svoju ambiciju i ustolidla da i on, nesumnjivo, lid na svoje iskvarene pretke. Alberiku
ga za papu Jovana XI. Bilo je to 931. godine. se nije dopao ni tred m ajdn muž, i to je ubrzo svima stavio
do znanja. Tek što je obred venčanja obavljen, a gosti posedali
za svadbenu trpezu, Alberik je gadno uvredio kralja Iga. Ovaj
Marozija je... postavila još dvojicu mu, medutim, nije ostao dužan i, pošto su razmenili nekoliko
grubih rečenica, prešli su na nasilniji nadn obračunavanja,
papa m arioneta... S druge strane, iza
pri čemu je kralj lupio šamar mladom Alberiku, rekavši mu da
te, već ustaljene rutine, M arozija je je obična šeprtlja.
Ovo javno ponižavanje neopisivo je razjarilo Alberika,
zapravo kupovala vrem e, čekajući da
koji se zakleo da će se osvetiti. Njegov naredni potez može
njen sin Jovan stasa, pa da onda njega se, inače, protum adti i kao posledica glasina da je kralj Ig,
postavi za papu. navodno, nameravao da ga oslepi, tj. da pribegne metodi

sasvim uobičajenoj u ranom srednjem veku, jer to je bio
odličan nadn da se suparnik onesposobi, a da se ipak ostavi u
Drugi Marozijin muž umro je 929. Tri godine kasnije životu, kako bi se vise napatio.
Jovan XI uklonio je prepreke da Marozija i tred put stupi u
brak, i ona se udala za svog nekadašnjeg neprijatelja, kralja Iga MAROZIJA U TAMNICI
od Italije, koji je njoj, kao polubrat pokojnog Gvida, u stvari Ig i Marozija su tek nekoliko meseci bili u braku kad je
bio dever. Njima dvoma nije bilo dozvoljeno da stupe u brak, Alberik okupio rulju, naoružao je pa, raspalivši strasti, krenuo
na dvorac Sant Anđelo, gde je boravio bračni par. Trgnuvši

se iz sna od silne graje, Ig je, pobojavši se da će ga nasmrt
umlatiti, skočio iz kreveta i pokušao da pobegne. Onako u
spavaćici, sakrio se u veliku košaru, koju su potom njegove
sluge prenele na sigurno. Pomoću užeta spustio se niz gradske
zidine i utekao, ostavivši Maroziju da se sama suoči sa svojim
osvetoljubivim sinom. Alberikova osveta bila je zaista grozna.
Zatvorio je majku u tamnicu na najnižem podzemnom
nivou dvorca Sant Andelo, i svi su izgledi da otada vise nije
videla svetlost dana. Njoj su tada bile 42 godine, i bila je
lepa, zanosna žena, a sin ju je osudio na 54 godine laganog
kopnenja, jer je ona u tamnici doživela duboku starost.
Alberik je... zatvorio svoju majku u

tam nicu na najnizem podzem nom
nivou dvorca Sant Andelo, i svi
su izgledi da otada vise nije videla
svetlost dana. Im ala je tada 4 2 godine.
Alberik je, u meduvremenu, zatvorio i svog polubrata

kopilana, papu Jovana XI, i tako se polako učvrstio na vlasti.
A kad je osetio da mu niko u Rimu ništa ne može, Alberik je
pustio Jovana iz zatvora, premda mu ni na kraj pameti nije
bilo da ga zaista oslobodi. Polubrata je, naime, stavio u kućni
pritvor, zatvorivši ga u Crkvu sv. Jovana Lateranskog. Jovanu
su oduzeta bezmalo sva ovlašćenja koja su mu kao papi
pripadala, jedino mu još nije bilo uskraćeno pravo da obavlja
svete tajne. Za papu Jovana to, medutim, nije bilo ništa novo i
nesvakidašnje. Iz njegovog ugla, dogodilo se samo to da vlast
nad njim Alberik preuzme od Marozije, a Alberik je, u tom
trenutku držao i svetovnu i crkvenu vlast u Rimu.
Jovan je, pod nadzorom svog mladeg brata, poživeo još
četiri godine, pre nego što je umro 935, a Alberiku je onda
preostalo da krene stopama njihove majke i babe, i postavlja
nove pape. U naredne 22 godine, pre nego što je leta 954.
umro u 43. godini života, Alberik je imenovao četvoricu
papa. Na odru je svog vanbračnog sina, šesnaestogodišnjeg
Oktavijana, proglasio za naslednika. Oktavijan je, na osnovu
toga, godine 955. zauzeo presto sv. Petra, i to kao Jovan XII, a
njegov pontifikat ostao je upamćen kao potpuna propast.
Dvorac Sant Andelo, koji se uzdiže na desnoj obali Tibra, bio je jedna
od papskih rezidencija. Nazvan je po dom inantnoj skulpturi andela.
Prvobitno je ova gradevina, podignuta u drugom veku nove ere
(1 3 5 -1 3 9 ), bila osm išljena kao m auzolej za rimskog cara Hadrijana.
CVLTV Д I IO \ " IN ST AV R A 1 V M 'ftu j

J V E •. M A r . S l f l C O - E X O R N A T A M ' T
* * i < M S - K x p o L ( R I • I V S S { T * A N N O ■C H R
Minuciozno ukrašena unutrašnjost C rkve sv. J o van a L a te ra n - Hodočasnicima koji su dolazili u Rim pretila je opasnost da
skog, zvanične katedrale R im ske bis k u p ije i g lavn e v a tik a n s k e ostanu bez uzdarja Crkvi koja su sobom poneli; mnoge bi,
bazilike. U središtu se nalazi c e re m o n ija ln a p a p s k a sto lic a . naime, sam papa dovlačio za kockarski sto, gde bi ih opelješio.
U takvim prilikama Jovan XII prizivao bi paganske bogove i
Papa Jovan XII bio je u toj meri razvratan da se pričalo boginje, samo da mu se posreći na kocki. Zenama je skretana
kako se monasi i monahinje po manastirima Bogu mole da pažnja da se klone Crkve sv. Jovana Lateranskog, pa i svih
mu što pre udeli smrt. Nije, rekao bi čovek, bilo tog greha drugih mesta gde bi se papa mogao naći, jer taj je uvek bio
koji Jovan XII nije - ili ne bi - počinio. D riao je bordel u na oprezu, vrebajući novi plen. Nije mnogo vremena prošlo,
Crkvi sv. Jovana Lateranskog, a vođenje javne kuće poverio je a Jovanovo ponašanje izazvalo je toliki gnev Rimljana da je
jednoj od svojih naložnica, Marsiji. Spavao je s ljubavnicom ovaj počeo da strahuje za život. I evo šta je preduzeo: pokupio
svoga oca i s rodenom majkom. Iznosio je zlatne putire iz
Crkve svetog Petra i poklanjao ih svojim ljubavnicama kao Papa Jovan X II, okoreli ra zv ra tn ik , koji je vodio bordel pod
nagradu za strastvene noći. Oslepeo je jednog, a uštrojio svodovim a C rkve sv. Jovana Lateranskog, kruniše Otona I za
drugog kardinala, posle čega je ovaj potonji preminuo. v lad ara Svetog rim skog carstva 962. godine.
je sve dragocenosti iz Crkve sv. Petra i pobegao u Tivoli, 27 P ortret Lava V III, koji je , i pored podrške vlad ara Svetog rimskog
kilometara udaljen od Rima. carstva Otona I, m orao da se bori protiv ljutog suparnika, Jovana
Ogromnu štetu naneo je Jovan X II papstvu, koje se još X II, pre nego što ce konačno biti p rizn a t kao pravi papa. Lavova
oporavljalo od zlodna i grehova njegovih prethodnika, da vlad avina p o trajala je svega osam m eseci 964. i 965. godine.
umesto da ih ekskomunicira, pobio ili osakatio sve one koji

Papa Jovan, još u izgnanstvu u Tivoliju, su mu sudili na sinodu. Tako je Jovan naredio da se jedan
uzvratio je da će, ukoliko ga sinod biskup živ odere, da se jednom kardinalu odseku nos i dva
prsta na ruci, a potom i jezik, da bi na kraju, po njegovoj
razvlasti... ekskomunicirati sve koji u
zapovesti, bez glava na ramenim a ostala 63 pripadnika
to budu na bilo koji način umešani, rimskog sveštenstva i plemstva.
što znači da vise neće m oći ni da drže A onda se, u poznim večernjim časovima 14. maja
964. godine, udnilo da su m nogobrojne molitve upućene
misu, ni da obavljaju rukopoloženja. Bogu da se umeša i spase Rim od tog pape demona -
konačno uslišene. Kako je to kasnije opisao biskup Jovan
je morao da bude sazvan vanredni sinod, koji se posvetio Krescentijus, Jovana je, „upravo dok je održavao nezakonite
isključivo rešavanju njegovog pitanja. Svi italijanski biskupi, i prljave odnose s jednom uvaženom rimskom gospodom,
šesnaestorica kardinala i ostalo sveštenstvo (bilo ih je i iz
Nemačke) sakupilo se da odluči šta će i kako će s tim strašnim
mladim čovekom koji im je, kao pontif, bio pretpostavljen. ... (Papu Jovana) na delu je zatekao
Pozvali su svedoke, pod zakletvom iznudili čvrste dokaze i
rasrdeni suprug jedne uvažene
konačno proširili već ionako zaprepašćujući spisak Jovanovih
nedela. Neka od njih apostrofirana su u pismu koje je Jovanu rimske gospode koji mu je, u nastupu
poslao Oton I Saksonski, vladar Svetog rimskog carstva.
opravdanog gneva, sm rskao lobanju...
Svi, i sveštenstvo kao i svetovnjaci, optužuju Vas, Svetosti,
za ubistvo, krivokletstvo, svetogrđe, incestuozne odnose s na delu iznenadio gospodin rasrdeni suprug koji mu je, u
rodakama, uključujući dve rodene sestre, a i za to što ste, nastupu opravdanog gneva, smrskao lobanju maljem i tako
nalik kakvom paganu, prizivali Jupitera, Veneru i ostale oslobodio tu zlu dušu, poslavši je u zagrljaj satanin."
demone.
SMRT MAROZIJINA
Papa Jovan, koji je u to vreme još bio u izgnanstvu u Tivoliju, Crkva, medutim, još ne beše završila s familijom „bludnica"
uzvratio je Otonu tonom tako pakosnim da je celim gradom koje su iznedrile devetoricu najvedh grešnika među
Rimom zavladao strah. Ukoliko ga sinod razvlasti - pretio je papama. Leta 986, pune 22 godine posle dramatične
Jovan - on će se postarati da svi koji su u to umešani budu pogibije Jovana XII, biskup Krescentijus navratio je u
ekskomunicirani, što znači da više neće m od ni da služe dvorac Sant Andelo da vidi Jovanovu majku, Maroziju,
misu, ni da obavljaju rukopoloženja. Hrišćanskim rečnikom kojoj je tada bilo već 96 godina. Nekad raskošna Marozijina
govoreći, bila je to najgora kazna koju je jedan papa mogao lepota beše odavno iščezla, a ostala je samo vreća kostiju
da izrekne, jer biti ekskomuniciran znadlo je biti izbačen iz i nešto sparušenog, usahlog mesa. Upravo izabrani papa,
Crkve, ostati bez zaštite koju Crkva pruža i, calc, dovesti u Jovan XV, doneo je odluku da je pomiluje, s tim što je
pitanje besmrtnost svoje duše. njegovo pomilovanje poprimilo oblik koji bi valjda jedino
srednjovekovni um umeo kao takvo da prepozna.
OSVET A JOVANA XII Krescentijus je M aroziju optužio za mnoga nedela,
Uprkos pretnji ekskomunikacijom , car O ton sm enio je uključujud i učestvovanje u zaveri s ciljem podrivanja
Jovana i postavio novog papu, Lava VIII. Jovan se, naravno, tem eljnih prava papstva, zatim njen nezakonit odnos s
s tim nije pomirio. Kad se naposletku, 963. godine, vratio u papom Sergijem II, nemoralni život i ,,naum“ da preuzme
Rim, njegova je osveta bila mnogo, mnogo žešća nego što je vlast nad celim svetom. U tom smislu, uporedio je Maroziju
i sam najavljivao u pretnjama. O terao je papu Lava, a onda, s Jezaveljom, biblijskom arhiprestupnicom koja se takode
L E O '■VilJU PAJPA lO M A N V i'

„drznula da uzme i trećega muža".

Uverenje da zlo u čoveku mogu izazvati demoni koji se
M aroziji je tada bilo 96 godina.
nastanjuju u ljudskom biću bilo je široko rasprostranjeno u
Krvnik se ušunjao u njenu ćeliju i ranom srednjem veku, pa su tako egzorcisti, za svaki slučaj,
ugušio je jastukom ... nečiste sile isterali i iz M arozije. Oslobodena grehova,
konačno čista i spremna za susret s Tvorcem , ona je ubrzo
potom i skončala. U njenu ćeliju ušunjao se krvnik koji
ju je ugušio jastukom , „za dobrobit", kako je rečeno,
„svete majke Crkve i mir naroda rimskog".
Bilo kako bilo, propast pornokratije i kraj
vladavine bludnica nije označio i sumrak
papinskog razvrata, niti gašenje uticajnih
porodica koje su i same od te i
takve Svete stolice imale velike
koristi. M nogo je vremena
prošlo pre nego što se
institucija papstva
oslobodila atributa
puke alatke u rukama
moćnika i skorojevića
koji su je koristili zarad
ostvarivanja vlastitih
interesa, bila tu reč o
predstavnicima vladarskih
ili plemićkih kuća,
političarima ili trgovcima.
M oralo je, štaviše, da
prode još hiljadu godina
pa da se pape, tek tamo
negde u X IX veku,
nametnu kao duhovnici
od uticaja i namesnici
Hristovi na Zemlji, što
je oduvek i trebalo da
budu, i da se njihova
imena vise ne pojavljuju
na listama najgorih
zlikovaca u istoriji.
Papa Jovan X II,

svojevrem eno opisan
kao „ra zv ra tn ik u duši i
incestuozni s a tan is ta", ovde
se pojavljuje u jednoj nimalo
papinskoj pozi, kako pleše sa
oskudno odevenom ženom ; kroz
njen lik s lik a r je , m ožebiti, nam eravao
da p rik a že Jovanovu m ajku M aroziju.
BO N IF A CI JE V I I I : PAPA IZA R E Š E TA K A
Jedna od prvih odluka novopostavljenog pape Bonifacija VIII, rimskoga pontifa".

do tada Benedeta Kaetanija, bila je da svoga prethodnika, Zbog ovakvog pristupa, Bonifacije je sam sebi stvorio
preblagog i svetskim poslovima nevičnog Celestina V, brojne neprijatelje medu moćnim i slavoljubivim kraljevima
baci u tamnicu u zamak Fumone u italijanskom gradiću Evrope, pa se tako na njega naljutio i Filip IV od Francuske,
Ferentinu, gde je ovaj, leta 1296, i izdahnuo u 81. godini koji je naprosto pobesneo kada je papa 1302. obelodanio
života. Ubrzo se Bonifacije nametnuo kao samodržac, koji da svi monarsi moraju da se pokoravaju Rimokatoličkoj
je 1302. papskim dekretom obznanio da je, „zarad spasenja, crkvi. Filip je na to uzvratio optuživši papu za jeres i zatražio
apsolutno neophodno da se svako ljudsko biće potdni volji da se Bonifacije odrekne papskog zvanja. Francuski kralj
nije na tome i stao, već je udario pravo na papsku palatu u
Bonifacijevom rodnom Anjaniju. Papa je lišen slobode.
Bonifacije je tri dana proveo u zarobljeništvu dok su oni
koji su ga zatočili raspravljali da li da ga u lancima odvuku
do obližnjeg Liona, gde bi mu potom bilo sudeno. Bonifaciju
bi, uz to, natovarili najcrnje moguće optužbe kakve su samo
ljudi jedne duboko praznoverne epohe mogli da smisle.
Optužen je tako za čarobnjaštvo, drugovanje sa davolom,
prikačeno mu je to da poseduje dijaboličnog kumira s kojim,
pride, i razgovara, zamerili su mu da se odrekao vere u Isusa
Hrista, da je govorio kako gresi puti nisu gresi, a dugačkom
spisku dodati su i razni drugi „zlodni", pri čemu je i samo
jedan od navedenih bio dovoljan da osudenik završi na
lomad.
JOŠ JEDNO POSTHUMNO SUĐENJE

Bonifacije je poživeo još samo mesec dana posle Filipovog
prepada, i to vreme proveo je u Lateranskoj palati u Rimu,
gde se samoinicijativno zatvorio, odbijajud sve posete i
kujud planove kako da se osveti. Tu je i preminuo, 11.
oktobra 1303. godine, možda i prirodnom smrću, ali
moguće i usled trovanja ili davljenja. Osvetoljubivi kralj
Filip naredio je tada da se Bonifacije posthumno izvede
pred sud, osudujud ga kao jeretika i, stoga, čoveka koji je
protivzakonito obavljao visoku dužnost. Ali Bonifacijev
naslednik Klement V, koji je možda čitao kakva je sudbina
zadesila časnog Formozija i njegov leš četiri veka ranije,
uspeo je da izbegne tu dodatnu sramotu, i to tako što je
početak suđenja odlagao unedogled, pa presuda nikada
nije ni doneta.
S ku lp tu ra pape B onifacija V III, koji se našao u velikoj nevolji

kada je svoju sam o d ržačku volju pokušao da nam etne
slobodoum nim k ra lje v im a Evrope X IV veka.
PAPE
GENOCID:
KATARI, DEO PRVI
Tolerancija, koja se danas smatra vrlinom, u srednjovekovnoj Evropi

bila je - ružna reč. To se naročito odnosilo na hrišćanska verovanja,
koja su se stopila u jednu pravu, usku stazu s koje je bilo opasno,
a često i pogubno skrenuti.
T e d a n papa iz trinaestog veka, Inoćentije III, proglasio vid samoodbrane od izazova s kojima se hrišćanski svet
I je zločinom trpeljiv odnos prema jeretirim a u suočavao u to doba. Crkva je imala jake, odlučne i opasne
I određenoj zajednici. Ovako krut način razmišljanja neprijatelje. Muslimani su, primera radi, bili potpuno
nije proistekao isključivo kao posledica fanatičnog posvećeni širenju islama po celom svetu. Paganizam, u
dogmatizma srednjovekovne Crkve. Bio je to i svojevrstan svojim raznolikim oblicima, vladao je verskim životom kako
u samoj Evropi, tako i drugde još od antičkih vremena, i nije
Katarski jeretici našli su se pod opsadom u utvrđenom gradu nameravao tako lako da se odrekne prevlasti.
Karkasonu u Francuskoj (levo), gde su ih sa svih strana opkolile Unutar same Crkve, tako, vladalo je ubedenje da je
katoličke snage koje je poslao papa. Branioci K arkasona, kako jedini način da se suparnici nadjačaju taj da se njihova
katari, tako i katolici, hrabro su se odupiraii n ap ad ačim a, čiji je uverenja i religijski obredi, a s njima, u stvari, i najneznatnije
pohod podstakao papa Inoćentije III (gore). Njihov otpor pokazao odstupanje koje bi moglo baciti makar najmanju senku na
se, medutim, uzaludnim je r su bili i oružjem nadjačani i brojno božansku mudrost - tretiraju kao jeres ili delo nečastivoga.
znatno slabiji od protivnika. Kazne su bile stravične. Otpadnici od vere spaljivani su
37
38 GENOCID: KATARI, DEO PRVI
na lomačama ne bi Ii se svet tem eljno očistio od njihovog strane voljan da im ureduje život. Anri je, stoga, postavio
prisustva. Svrha m učenja bila je da se iz čoveka istera demon sebi prvi zadatak: da razobruči prsten podrške, tj. ukloni
koji ga opseda, i da se na taj način žrtvi izbavi besm rtna ljude koji su katarima pomagali. Na vrhu liste ubrzo se
duša. našao otpadnik Rože II od Trenkavela, vikont karkasonski,
A opet, uprkos nespornim i ogromnim opasnostima,
hrišćanski svet se s vremena na vreme suočavao ne samo
s pretnjom u vidu drugih religija već i s jednim možda Nekada i sam cistercitski opat, Anri
podmuklijim neprijateljem : drugačijim shvatanjima
se držao tvrdokornih stanovišta kada
osnovnih načela hrišćanske vere. Jedan od u tom smislu
najobuhvatnijih izazova svakako su predstavljali katari, je reč o tom e kako treba slamati jeres
verska sekta koja se pojavila oko 1143. godine u oblasti i jeretike... dokle god za tim postoji
Langdok, na jugozapadu današnje Francuske. Odatle
se katarstvo širilo po Španiji, Belgiji, Italiji i zapadnoj
potreba.
Nemačkoj, i u svim tim delovima zapadne Evrope pustilo je
žilave korene već do polovine X III veka.
Rajmon V, grof od Tuluza, istupio je s jednim znatno
manje strpljivim i osetno oštrijim načinom razračunavanja
s katarima. Godine 1177. grof je zatražio od Opšteg sabora
cistercitskog monaškog reda pomoć u borbi protiv katara
kojima je, kako je rekao Rajmon, u tom času samo malo
nedostajalo pa da preuzmu vlast nad njegovim posedima u
Langdoku. Cistercitim a se učinilo da imaju pravog čoveka
za taj posao - Anrija od Marsija. Nekada i sam cistercitski
opat, Anri se držao tvrdokornih stanovišta oko toga kako
treba slamati jeres i jeretike: latiti se oružja i nemilosrdno ih
progoniti, dokle god za tim postoji potreba. Naredne, 1178.
godine, cisterciti su ga poslali u Langdok na čelu probranog
papskog poslanstva u kojem se našlo mesta i za jednog
kardinala, jednog biskupa i dvojicu nadbiskupa.
Hrišćanski svet se s vrem ena na

vrem e suočavao ne sam o s pretnjom
u vidu drugih religija već i s jednim
m ožda podmuklijim neprijateljem:
drugačijim shvatanjim a osnovnih
načela hrišćanske vere.
PRVE PREPREKE
Anri je, m ožebiti, bio uveren da je njegovo rešenje prosto
i jednostavno, ali je ubrzo uvideo da je zadatak koji mu
je poveren znatno složeniji nego što mu se to u prvi mah Papa Inoćentije III je 1209. odobrio rad Vrhovnoj upravi
učinilo. Katari su bili visoko cenjeni u Langdoku, pa fran jevačko g reda. Uprava je usaglasila osnovna pravila
narodu, plemićima koji su stanovništvom upravljali, a ni m onaškog života, kao što su zaveti na poslušnost, čednost i
mesnim biskupima nije bilo po volji kad se pojavio neko sa sirom aštvo.
GENOCID: KATARI, DEO PRVI 39
KATARI P R O T I V K A T O L I K A
Rimske pape su od početka katare smatrali jereticima, a Na ovoj slici Fra A nđelika (1 3 9 5 -1 4 8 5 ) predstavljeno je tzv.
njihovu veru opasnom i podrivačkom. Nije, stoga, nikakvo čudo s knjigam a. Dom inikanske i katarske knjige pobacane
čudo što ih je širenje katarstva u toj meri uznemiravalo. su u oganj. Dom inikanske nekim čudom ne gore, dok plamen
Katarstvo je, pre svega, bilo „dualistička" religija, slična guta katarske jeretičke knjige. Sveti Dom inik (na slici levo, sa
istočnim verama poput zoroastrizma, nastalog na tlu oreolom ) prikazan je u času kad prim a natrag neoštećenu knjigu.
nekadašnje Persije (današnji Iran). Katari su smatrali da
je ovaj svet zao i da ga je stvorio satana. Satanu su pak doživljavane kao svetogrde. Crkva je, stoga, morala da ih
poistovećivali sa starozavetnim Bogom, što je predstavljalo iskoreni. Papa Evgenije III, nekadašnji cistercitski monah,
nezamislivo bogohuljenje u očima ,,pravih“ hrišćana. „bezazlen i prostodušan", kako ga je opisao njegov prijatelj
Ljudska bića - tvrdili su katari - prolaze kroz čitav niz sv. Bernar od Klervoa, postavio je 1147. godine, dve godine
reinkarnacija pre nego što se pojave u obliku čistog duha, posle izbora na dužnost, istrebljivanje katarske vere kao
koji predstavlja prisustvo Boga ljubavi, o čemu, uostalom, prioritetan zadatak. Pokazao se, medutim, previse mekan
u Novom zavetu govori Njegov glasnik, Isus Hrist. za takav poduhvat. Izvršivši blag pritisak na katare ne bi
Katari su stajali na dijametralno suprotnom stanovištu u li ih preobratio u rimokatoličanstvo, ubrzo je uvideo da
odnosu na katoličko učenje i smatrali su Rimsku crkvu su oni izrazito svojeglavi i da takav predlog odbijaju čak i
nemoralnom i iskvarenom, kako u duhovnom, tako i u da uzmu u razmatranje. Bernar od Klervoa je, u svojstvu
političkom pogledu. zastupnika pape Evgenija, uspeo da preobrati nekoliko
Po prirodi stvari, unutar Crkve su takve ideje, koje su katara, ali to nije bilo ni izbliza dovoljno da se postigne
brkale uloge Boga i satane, uskraćujući Isusu prvenstvo - zacrtani cilj - gašenje katarske sekte.
Papa Inoćentije III p rikaza n je na ovoj rukopisnoj ilustraciji iz albižanskog na slobodu, ali to ipak nije bio kraj ove pripovesti.
srednjeg veka u času kad e k sko m u n icira A lbižan e, kako su Godine 1179. Rože je navukao na sebe gnev nadbiskupa
generalno nazivani svi je re tic i. narbonskog, Ponsa od Arzaka, koji je prethodne godine,
inače, bio u sastavu poslanstva na čijem se čelu našao Anri od
koji je 1175. godine, posle rasprave oko prava na upravu nad Marsija. Nadbiskup je optužio Rožea da mu nedostaje poleta
gradom Albijem i, posledično, vrhovnom vlašću u toj oblasti, u borbi protiv jeresi, pa ga je ponovo ekskomunicirao.
zatočio Vilijema, biskupa od Albija. Dve godine kasnije (1181) Anri od Marsija vratio se u
Anri se brzo otarasio Rožea, i to tako što ga je prvo Langdok. Ovoga puta pripremio se da napadne zamak Lavor,
proglasio za jeretika, a potom i ekskomunicirao. Bilo je to ali nije bilo potrebe da proliva krv, pošto mu se supruga
dovoljno da Rožea ubedi kako bi mudro bilo pustiti biskupa Rožea II, Adelaida, predala bez otpora. Tom prilikom Anri je
odmetnutih biskupa. Dominik se odmah upustio u žustar

VATI KANSKI R E Č N I K poduhvat pokrštavanja po Langdoku, ali bez obzira na sav
njegov žar, postigao je, ruku na srce, malo toga. Malobrojni
EKSKOM UNIKACIJA vernici koje je iz katarstva uspeo da prevede pod okrilje
Ekskomunicirati nekoga znači izbaciti ga iz hrišćanske zvanične Crkve bili su zaista jadna nagrada za toliki trud,
zajednice. Dugo je to bila najgora kazna koja je mogla pri čemu valja napomenuti da je Dominik učestvovao u
da zadesi čoveka, budući da mu je uskraćivala i zaštitu brojnim katarsko-katoličkim verskim raspravama upriličenim
koju Crkva pruža i svaki dodir sa crkvenim životom. u raznim varošima i gradovima. Uprkos svemu, suštinske
Ekskomunikacijom su, pored ostalih prestupa, kažnjavani vrednosti katarstva ostale su netaknute. Cak je i Dominiku
apostaza (odricanje od hrišćanskih verovanja), jeres, šizma
(podela unutar Crkve), lični napad na papu, ili izvođenje
pobačaja. Ova kazna pretila je i svima koji bi rukopoložili Ispostavilo se da su katari veom a tvrd
osobu ženskog pola. orah, a i da ne obraćaju pažnju na to
U srednjovekovno doba Rimokatolička crkva smatrala je
da je ekskomunicirani čovek ili vitandus (onaj koga se treba kako će se prem a njima odnositi Crkva.
kloniti i izbegavati ga) ili toleratus (što će reći, onaj kome je
dozvoljeno da održava društvene ili poslovne odnose s drugim
katolicima). Toleratusu takođe nije bilo uskraćeno pravo bilo jasno zbog čega je tako: jedino oni medu rimokatolicima
da prisustvuje misi, ali jeste pravo na svetu pričest, obred koji su zaista dostizali katare u svetosti, skrušenosti i
kojim se slavi Tajna večera. Sam obred ekskomunikacije bio asketizmu mogli su se uopšte i nadati da će katarima možda
je dramatičan i zastrašujući. Oglasilo bi se zvono, kao da uspeti da usade novu misao o veri.
je ekskomunicirani preminuo, knjigu jevandelja bi sklopili,
asveću ugasili. A opet, ekskomunikacija nije nužno bila i RED FRATARA PROPOVEDNIKA
doživotna. Ukoliko bi se okrivljeni javno pokajao, mogao je da Da bi odgovorio zahtevima tog ogromnog poduhvata,
vrati status punopravnog člana crkvene zajednice. Dominik je 1216. osnovao Red fratara propovednika,
poznatiji kao dominikanski red, čiji su pripadnici bili
posvećeni propovedanju jevanđelja i spasavanju duša katara
i ostalih jeretika. Dominik je ovako besedio monasima koji
Nadbiskup je optužio Rožea da mu bi pristupali redu:
nedostaje poleta u borbi protiv jeresi,

Na žar se mora uzvratiti žarom, na poniznost poniznošću,
pa ga je ponovo ekskom unicirao. na lainu svetost svetošću istinskom, na propovedanje laži
- propovedanjem istine.
Kao i katari - ubeden je bio Dominik - i njegovi monasi

zarobio i dva katarska prefekta, iskušenika koji su u katarskoj morali bi da se klone svih m aterijalnih blaga, da žive u
veri igrali ulogu „sveštenika" potpuno predanih siromaštvu, siromaštvu s najm anjim mogućim imetkom, da bosi hode
besporočnosti i neženstvu. drumovima i prošnjom dolaze do hrane. Pored toga, oni
Anrijev uspeh je, uprkos tolikim naporima, bio tek moraju živeti u celibatu i, uopšte, voditi jedan strogo
delimičan. Ispostavilo se, naime, da su katari izrazito tvrd besporočan život. Dominik je bio čvrsto ubeden da je takav
orah, a i da ne obraćaju naročitu pažnju na to kako će se način života, s naglaskom na skrušenost i požrtvovanje,
prema njima odnositi Crkva. Inoćentije III, izabran za papu pravi način da se katari pridobiju i vrate pod okrilje Rimske
1198. godine, već nekih pet-šest godina kasnije postao je u toj crkve.
meri podozriv da je otvoreno sumnjao kako mnogi biskupi Ali Dominika su u ovom naumu preduhitrili. Neko
ćija se sedišta nalaze na francuskom jugu zapravo saraduju probitačniji i krvožedniji od njega već je bio pribegao
s katarima. Odaniji, pouzdaniji zagovornici zvanične Crkve, rešenju koje Dominik, po prirodi miroljubiv, nije ni uzimao
medu kojima i španski sveštenik Dominik de Guzman u razmatranje. Posle deset godina odlučnog otpora, većina
(potonji sveti Dominik), zauzeli su 1204. godine položaje katara još vise je nego ranije prezirala Katoličku crkvu i bila
uverena u njenu zlu prirodu. Papa Inoćentije III konačno je reč d m mu se za to ukaže prilika. Ovoga puta, medutim,
izgubio strpljenje i odlučio da pomeri stvari s mrtve tačke. opredelio se za novu taktiku: nije preduzimao ništa.
U proleće 1207. godine poslao je papskog legata Pjera od M oralo je da prode nekoliko sedmica pa da se za to
Kastelnoa, arhidakona od Magelona, u Provansu i naložio njegovo „nednjenje" sazna, a tada se Pjer od Kastelnoa silno
tam ošnjem plemstvu da se aktivno uključi u progon katara, razbesneo na Rajmona. Ovaj je optužen da ne preduzima
Jevreja i svih ostalih protivnika vere na koje usput naidu. ništa protiv jeresi u Langdoku, da krade crkvenu imovinu,
Pjer od Kastelnoa se od samog početka susreo sa vređa biskupe i opate, i podržava katare. Na kraju tirade
odlučnim otporom. G rof Rajmon VI od Tuluza, sin Kastelno je još jednom ekskomunicirao Rajmona. Ovaj
Rajmona V i najm oćniji velmoža Langdoka, bio je vrlo blizak je pokušao da iznudi pregovore kako bi se izvukao iz
katarima, i odbio je saradnju. Mnogi Rajmonovi prijatelji, bezizlazne situacije, ali su se i pregovori izjalovili, a grof
rodaci, plemići i saveznici bili su privrženi katarskoj veri, je tad počeo da preti i vreda, i to u prisustvu većeg broja
svedoka koji su kasnije o svemu potanko izvestili papu
Inoćentija u Rimu.
Papa Inoćentije III... poslao je papskog
legata Pjera od Kastelnoa, arhidakona SMRT PJERA OD KASTELNOA
Dijalog je bespovratno obustavljen 13. januara 1208. godine,
od M agelona, u Provansu i naložio i Pjer od Kastelnoa se s pratnjom zaputio natrag ka Rimu.
tam ošnjem plem stvu da se uključi Sutradan su putnici stigli u Arl i odjahali do pristaništa, s
namerom da se ukrcaju na brodić koji će ih prevesti preko
u aktivan progon katara, Jevreja
i svih ostalih protivnika vere na koje
usput naidu.
tako da se on nije ni potrudio da sakrije naklonost koju

je osećao prema tim ljudima. Rajm on je, štaviše, počeo
redovno da putuje u pratnji katarskog prefekta. Kad su
vesti o Rajmonovoj neposlušnosti stigle do Kastelnoa, ovaj
je - sledeći, zapravo, naredenje samog pape Inoćentija III -
istoga časa ekskomunicirao grofa i, po starinskom crkvenom
običaju, bacio na njega anatemu. „Onaj koji ti oduzme što
imaš, smatraće se vrlini odanim!", grmeo je Kastelno. „Onaj
što ti život uzme, blagoslov će steći!"
Rajmon nije bio načinjen od naročito tvrde grade -
bolji je bio u skrivanju, nego u otvorenom prkošenju - pa
je, očigledno uplašen, odstupio i obećao da će se i sam
priključiti progonu katara, kao što je i traženo. Kastelno mu
je, po svemu sudeći, poverovao. Nekoliko nedelja kasnije
javno je oprostio Rajmonu i vratio mu sva prava koja su mu
kao hrišćaninu pripadala. Kastelno je, međutim, pogrešio u
proceni: Rajmon VI bio je rođeni lažov koji će pogaziti datu
Čudo s kn jig am a, kada su k a ta rs k e knjige izgorele, dok su one

katoličke, koje su p ripadale svetom D om iniku, ostale neoštećene
plam enom - poznato je i kao „čudo u Fanžeu“ , po varoši u
Langdoku gde se to odigralo. Ovaj događ aj ovekovečio je i španski
slik ar Pedro Berugete (oko 14 5 0 -1 5 0 4 ).
Rajmon VI, grof tuluski, bio je prim oran na javnu pokoru zbog konačno je izgubio i ono malo strpljenja što mu je ostalo,
ubistva Pjera od Kastelnoa. odrekao se diplomatije i pozvao na krstaški rat. Bio je to
takozvani Albižanski krstaški rat, nazvan po gradiću Albi,
reke Rone. Kastelno se, medutim, nije iskrcao na drugu obalu. uporištu katara u Langdoku. U tom pozivu na oružje
Pre nego što su ljudi iz njegove svite stigli da mu priteknu u
pomoć, neznani konjanik dojurio je odnekud u galopu i ubio
Kastelnoa jednim jedinim ubodom mača u leda. N eznani konjanik odnekud je dojurio
Kasnije se govorkalo da je ubica neki vitez u službi grofa
u galopu i ubio Kastelnoa jednim
tuluskog. Rajmon je živo poricao bilo kakvu umešanost, da bi
ujunu 1209. dobrovoljno podneo javno bičevanje kao pokoru jedinim ubodom m ača u leda.
za delo koje je počinio neko drugi. Pošto je kažnjen, grof
je - onako isprebijan, krvav i ranjav - morao da se pokloni
pred grobom Pjera od Kastelnoa, koji je već bio poneo zvanje Rajmon Tuluski video je šansu da konačno ubedi papu u
blagoslovenog mučenika. Bilo kako bilo, Rajmonovo ime i svoju iskrenu odanost rimokatoličanstvu. Stoga je na sav
dalje je bilo prvo na listi osumnjičenih, pa je samim tim on i glas porudvao kako namerava da progoni jeretike i da kazni
dalje bio u nemilosti. Ubistvo Pjera od Kastelnoa nikada nije sve koji katarima pružaju pomoć i podršku, kao i katarske
razrešeno. Nevin ili kriv, grof Rajmon se pobunio prekasno... sveštenike. Sve je to bilo šarena laža. Rajmonu pokajanje nije
Nekoliko nedelja posle ubistva, naime, papa Inoćentije III padalo na pamet; iskljudvo iz političkih pobuda stao je on uz
desetine hiljada vitezova koji su se na papin poziv okupili u postavio papa lično. Po naravi nemilosrdan i sklon odmazdi,
Lionu, u istočnoj Francuskoj, pri čemu je svaki od njih došao Amori je bio pravi čovek za zadatak koji mu je postavio
sa sopstvenom svitom sastavljenom od pešadinaca, strelaca, Inoćentije: da iskoreni katare jednom zasvagda. Sem toga što
konjušara i ostalih posilnih. Zapovednik tim vitezovima bio je živeo za osvetu i nije znao za milost, Amori je bio čvrsto
je pretpostavljeni stradalog Pjera od Kastelnoa, biskup Arno rešen da istrebi katare najokrutnijim mogućim sredstvima
Amori, cistercitski opat iz Sitoa, koga je na ovu dužnost koja su mu bila na raspolaganju.
Zajedno s vitezovima, plaćenicima koji su i inače činili
Pjer od Kastelnoa, legat pape Inoćentija III, svirepo je ubijen jan uara većinu bezmalo svih feudalnih vojski, albižanski krstaši bili
1208. N apadač ga je proburazio m ačem s leda, a ne kopljem su toliko brojni da je kolona, kad je krenula na jugozapad i
spreda, kako je ovde prikazano. ušla u Langdok, bila dugačka preko šest kilometara. Svakom
,,1LI SE ODRECI RASKDŠI, H I T O G A Š T O PROPOVEDAS!"
Vrlo je moguće da su ekstremne mere kojima je u borbi sveti Dominik i sv. Bernar od Klervoa pre njega, pokušao
protiv katara pribegao Arno Amori, biskup Sitoa i vojni mirnim putem da ubedi katare da se odreknu svojih
zapovednik Albižanskog krstaškog pohoda, predstavljale verovanja. Kako se navodi u Pesmi o katarskim ratovima,
odmazdu za ponižavajući tretman na koji je Amori pripovesti o zbivanjima na jugu današnje Francuske u
naišao prilikom odlaska u Langdok kada je, baš kao i vremenskom rasponu od 1204. do 1218. godine, katari
su Amorija izvrgli ruglu i
oterali ga kao poslednju
budalu. „Opet došla ona
pčela, pa zuji li zuji“,
govorili su dok im je Amori
propovedao. Katari i njihovi
prefekti (sovršitelji) bili su,
razume se, odani životu u
oskudici i askezi, i prezirali
su raskoš i ugadanje
sopstvenim čulima. S druge
strane, Arno Amori je, kao
i toliki drugi sveštenici s
početka trinaestog veka,
živeo kao pravi razmetljivac
i hedonista, a pritom je
načinio ozbiljnu grešku
pojavivši se pred katarima
u najraskošnijoj odori. Evo
šta je s tim u vezi 1756.
godine zabeležio francuski
pisac Volter u svom delu
O krstaškom pohodu protiv
naroda Langdoka:
„Opat iz Sitoa pojavio
se sa svitom, kao kakav
princ. Zalud je on besedio
kao apostol, jer ljudi mu
dovikivahu: ‘Ili se odreci
te raskoši, ili toga što
propovedaš!’“
Arno A m ori, cistercitski

m onah, poveo je krstaški
pohod koji je doveo do slom a
je re tik a u južnoj Francuskoj.
čoveku ponaosob bile su obećane basnoslovne nagrade - pun ukoliko ne pristanu da ispune ovaj uslov, već koliko sutradan
oproštaj grehova, ukidanje ličnih dugova i Slobodan pristup naći pod opsadom. Gradski oci su, medutim, odbili da izruče
crkvenim fondovima, iz kojih će moći do mile volje da napune ijednog katara, bio to prefekt ili svejedno koji, a onda su -
ako je verovati jednom hroničaru - ovako rekli biskupu:
„Radije bismo se podavili u slanome moru."
A m ori je bio pravi čovek za zadatak Čuvši to, biskup se popeo na mazgu i vratio se u krstaški
tabor, udaljen dan hoda od Bezijera. A sutradan, 22. jula
koji mu je postavio Inoćentije... Živeo
1209. godine, žitelje Bezijera dočekao je obeshrabrujući
je za osvetu, nije znao za m ilost i prizor. Krstaška vojska prišla je varoši i preselila tabor, tako
bio je čvrsto rešen da istrebi katare da je on sada sa svih strana opkoljavao gradske zidine. Dokle
god je pogled iz Bezijera sezao, videli su se samo šatori,
najokrutnijim m ogućim sredstvim a konji, logorske vatre, stegovi, zastavice, opsadne naprave i
koja su mu stajala na raspolaganju. otm eni čadori - paviljoni u kojima su bili smešteni najviši
krstaški uglednici.
Najednom, na mostu preko reke Orb, nedaleko od južnih
džepove.
„RADIJE BISMO SE PODAVILI“
Krstaška vojska tako je stigla do svog prvog odredišta, A lbižan ski krstaši sravnili su 1209.
Bezijera, dobro utvrdenog grada na reci O rb, u jugozapadnoj sa zem ljom gradić B ezijer. Na ovoj
Francuskoj. Bilo je to krajem jula 1209. Stanovništvo nije slici vid im o kako ovo m esto izgleda
želelo da se pokori. Bili katari ili katolici, žitelji Bezijera nisu danas, s kate d ra lo m u pozadini.
imali nameru da izađu u susret zahtevima krstaške vojske,
ma kakvi oni bili. Stigao je biskup bezijerski i gradskim
ocima ispostavio spisak sa imenima 222 katarska prefekta
koje je trebalo izručiti istoga časa, pripretivši da će se grad,
bedema bezijerskih, pojavio se neki usamljeni krstaš i počeo

da dovikuje svakojake uvrede i pretnje narodu koji je stajao VATIKANSKI REČNIK
na zidinama. Gomila mladića, ornih za borbu, na to se latila
kopalja, štapova i ostalog improvizovanog oružja koje im se IN TERDIK T
našlo pri ruci, pa pohitala prema varoškoj kapiji i sjurila se Ekskom unikacija čitave jedne varoši, grada, ali i okruga, pa
do reke. Usamljeni krstaš nije stigao da utekne; uhvatili su čak i čitavih zem alja nazivana je „stavljanje pod interdikt". U
ga, bacili na zemlju i isprebijali na mrtvo ime. A onda su ga praksi je to značilo da nije moglo biti hrišćanskih venčanja,
bacili s mosta, u mutnu vodu reke Orb. sahrana i crkvenih službi dok je interdikt (zabrana) na
Ali tako raspomamljeni, bezijerski mladići načinili su snazi, m ada je sam im stanovnicim a bilo dozvoljeno da se
najgoru moguću grešku ostavivši varošku kapiju otvorenu. ispovedaju i krste decu. Ukoliko bi zem lja kojoj je nam etnut
A ona kao da je dozivala krstaše, koji su uto jurnuli preko interdikt bila spolja napadnuta, papa nije bio u obavezi
pokretnog mosta i izbili u uske ulice. Iznenadeni, branitelji da pritekne u pomoć. Pored toga, interdikt je oslobadao
subrže-bolje počeli da se povlače, možda se nadajući da podanike zakletve na vernost vladaocu prokazanog grada
će uspeti da stvore odgovarajuće rastojanje izmedu njih i ili oblasti, što im je davalo za pravo da se, ukoliko to žele,
napadača, kako bi zbili redove i krenuli u protivnapad. Ali to protiv njega nekažnjeno dignu na bunu.
je tad bilo neizvodljivo. Kraljevi, carevi i ostali vladari koji su svojim postupcima
Preživelih u napadu na Bezijer nije bilo, i Amorijeve uvredili Katoličku crkvu obično bi pretrpeli ovaj vid
krstaše je, pošto su pobili sav živalj, čekao novi zadatak - da ekskom unikacije. Dotični vladalac m orao je da se pokaje
ukoliko želi da kazna bude poništena i da se njegova zem lja
vrati u okrilje katoličke zajednice. Upravo to se, na primer,
dogodilo 1207. godine kada se engleski kralj Jovan bez
Zem lje suprotstavio postavljanju kardinala Stivena Langtona
na m esto nadbiskupa kenterberijskog, iako se za to založio
lično papa. Jovan je tada ekskom uniciran, a Engleska je
pod interdiktom bila do 1212. godine, kada je kralj najzad
popustio i pristao da Langton dođe u Kenterberi. Posle toga
interdikt je ukinut.
poharaju i opljačkaju prazne domove gradana Bezijera. A

bila je to bogata varoš, i osvajačima je nudila raznovrsnu
lovinu. Francuski vitezovi medu Amorijevim ljudima
smatrali su da će imati prvenstvo kad dode do otimačine,
Gom ila m ladića, ornih za borbu,

latila se kopalja, štapova i ostalog
im provizovanog oružja...
da bi potom, onemeli od besa, gledali kako neki tamo

slugančići i plaćenici prvi ulaze u opustele kuće. Hroničar
V ilijem od Tudele ovako je opisao potonja zbivanja u
Bezijeru:
Sluge, sve m ladi momci, odmah su se uselile u kuće koje su

zauzele, a svi domovi behu puni blaga i imetka raznog ali
B O JN O LUDILO I POKOLJ
Amorijeve vojnike napred je neumoljivo gonilo ono što

su skandinavski Vikinzi svojevremeno nazivali berserker
(bojno ludilo), i sekli su sve živo što bi se njihovim
mačevima isprečilo na putu. Uleteli su tako i u crkvu gde
je upravo u toku bilo bdenije; na sve strane razlegali su se
krici samrtnog ropca i užasa dok su raspomamljeni ljudi
uzalud pokušavali da pobegnu. Krstaši su nemilosrdno
sekli, kosili i klali nesrećnu pastvu sve dok za njim a nije
ostala gomila okrvavljenih leševa u prolazima izmedu
sedišta. Zatim su prešli u Crkvu M arije Magdalene i
tamo pobili sve - i muško, i žensko, i decu, i katolike i
katare - koji su se nadali da će u bogom olji naći spas.
Oko 1.000 ljudi stradalo je u toj crkvi, i to u roku od
svega nekoliko minuta, posle čega je nad m estom pokolja
zavladala samrtna tišina. Skoro sedamsto godina kasnije
(1840), kad je crkva obnavljana, njihove kosti pronadene
su ispod poda. Bilo je tu ostataka vise stotina ljudi, grubo
nabacanih jedni preko drugih u ogromnu masovnu
grobnicu.
Niko od vernika koji su se krili u b ezijerskoj crkvi nije se

spasao kad su krstaši upali u bogom olju i poceli da seku sve
oko sebe.
STRADANJE BEZIJERA
Pošto su pobili celokupno Gotovo sve gradevine u Bezijeru bile su od drveta. Gorele
su brzo i lako dok su se plamenovi širili iz četvrti u četvrt.
stanovništvo, A m orijevi krstaši počeli Ubrzo se cela varoš pretvorila u jedan pakao smrti i
su da se priprem aju za haranje i razaranja. Francuski vitezovi nadali su se da će se dokopati
bezijerskog blaga, da bi sada - gnevni i prestravljeni -
pljačkanje opustelih kuća.
gledali kako se sve te dragocenosti pretvaraju u pepeo, ili
doslovce tope pred njihovim očima. U jezivom požaru,
priča se, Katedrala Sen Nazer, sagradena nekih osam
kad su ihfrancuske (velmože) tako zatekle, pom ahnitaše decenija pre tog dogadaja, prosto se „raspolutila, kao nar“,
bezmalo, p a isteraše te mladiće motkama, kao psi da su. pre nego što se srušila. Pastva koja je zaklon potražila ispod
njenih svodova živa je izgorela. Kasnije je Bezijer ponovo
Ali - beleži dalje Vilijem od Tudele - pre nego što su izgraden, ali je šteta načinjena u krstaškom pogromu bila
vitezovi uspeli da se dočepaju dragocenosti, evo šta se desilo: tolika da su radovi potrajali punih dvesta godina.
Pre nego što je opšti juris počeo, katolicim a u varoši
Ti prljavi, smrdljivi jadnici uglas povikaše: „Pali! Pali!" - data je m ogućnost da napuste Bezijer i tako izbegnu
i dohvatiše ogromne buktinje, kanogod ono kad se lom ača kaznu koja će sustići katare. Većina katolika odbila je to
pogrebna užeže, i oganj proguta varoš svu. da učini, svesno odabravši da ostane tu i podeli sudbinu
MASAKRU B E Z IJE R U
Masakr koji se odigrao u

Bezijeru nije bio spontan.
Sve je brižljivo isplanirano
još 1208. godine, pre nego
što je Albižanski krstaški
pohod uopšte započet, kada
su Arno Amori, advokat
po imenu Milo (inače
lateranski apostolski notar)
i 12 kardinala otišli u Rim
da s papom Inoćentijem III
razmotre na koji bi način
taj krstaški pohod trebalo
voditi. Plan koji su tad
osmislili bio je u saglasju
sa strategijom kojoj su
krstaške snage pribegavale
u Svetoj zemlji, u vreme
Prvog krstaškog rata, koji je
počeo nešto vise od jednog
veka pre toga (1096).
Svojevrsna šema potonjeg
bezijerskog masakra
pronađena je u rukopisu
pod naslovom Canso
d’Antioca (Antiohijski
spev), koji je, kako se
veruje, negde izmedu 1106.
i 1118. godine napisao vitez
Grigorije Bečada, učesnik
u krstaškom pohodu.
Opisujući krstašku vojsku iz
dvanaestog veka, po čijem
je uzoru kasnije formirana i
albižanska krstaška armija,
on je naglasio:
Velmoie iz Francuske Stanovnici B ezijera nisu im ali nik a k v ih izgieda protiv ja k ih , dobro naoružanih krstaša koji su
i Pariza, svetovnjaci i napali varoš koristeći razno naoružanje, u ključujući i sm rtonosni sam ostrel.
sveštenstvo, prinčevi i
markizi - svi su se listom slozili da svako uporište koje čim uporište na silu bude zauzeto. Tako krstaška vojska
krstaška vojska napadne, odnosno svaki garnizon koji vise nigde neće nailaziti na otpor, jer ljudi c'e se plašiti
odbije da sepreda treba poseći do poslednjeg čoveka, da im se suprotstave znajući šta je ranije bivalo.
božanska odm azda iskalila svoj čudesni gnev.

VATIKANSKI REČNIK Novosti o zverstvima počinjenim u Bezijeru brzo su se
raširile po Langdoku i celom jugu Francuske. Velmože i
ANATEMA feudalci čiji su posedi bili u ravnicama i stoga mogli sledeći
Anatema je naziv za crkvenu uredbu kojom se da se nadu na m eti biskupa A m orija i njegove osvetničke
ekskomunicira pojedinac ili odbacuje neprihvatljivo učenje. vojske - počeli su da se kolebaju. Jedan za drugim dolazili
Kao kazna, međutim, anatema je znatno prevazilazila su u tabor gde su krstaši proveli tri dana pošto su poharali
ekskomunikaciju. U Novom zavetu, u Poslanici Korinćanima, Bezijer, da se poklone pred Am orijem i ubede ga u svoju
na jednom mestu stoji: „Ako ko ne ljubi Gospoda Isusa
Hrista, da bude proklet, maran ata.“ U Poslanici Galaćanima,
anatema se pominje kao kazna za propovedanje nekog
suparničkog jevanđelja:
Ali sve i ako vam m i sami, ili pak anđeo sa Neba,
propovedamo jevanđelje protivno onome što vam već
propovedasmo - anatema neka padne na nas ili na njega.
Knjiga Jovanova ide korak dalje.

Onaj što se pokorava učenju Hristovom, i Oca i Sina
uza sebe ima. Dode li vam neko ko se ovog učenja ne
pridržava, ne primajte ga u dom svoj, niti ga blagosiljajte;
je r onaj što toga blagoslovi, saučesnik je u zlim delima
njegovim.
Katedrala Sen Nazer... priča se,

„raspolutila se kao n ar“ u jezivom
ognju, pre nego što se srušila. Pastva
koja je zalclon potražila ispod njenih
svodova živa je izgorela.
sa sugrađanima. T o je, svakako, predstavljalo otežavajuću

okolnost za krstaše. Kako će u opštoj pom etnji razlikovati
katolika od katara? Priča se da je biskup Am ori tada
naredio: „Sve ih pobijte! Bog će svoje već prepoznati."
Ta zapovest izvršena je do poslednje kapi krvi. Koliko
je Amori bio ushićen postignutim vidi se po onom e što
poručuje u pisrriu papi Inoćentiju:
Naše snage nisu poštedele nikoga, bez obzira na

društveni položaj, p ol ili uzrast. Oko 20.000 ljudi p alo je
od mača. Ovde se može govoriti o masovnom uništenju
neprijatelja. Čitav grad opljačkan je i zapaljen. Tako je
Pre osam vekova moćne zidine srednjovekovnog Karkasona bile

su poprište bespoštedne borbe.
odanost. Rajm on Rože je, dobro znajući koliko njegov stric ume da
Drugačiji je, medutim, stav zauzeo jedan od bude podmukao, taj poziv odbio. Nije smeo da rizikuje,
najmoćnijih tamošnjih velmoža, Rajmon Rože III od je r vrlo lako se moglo desiti da, ukoliko stvari podu po
Trenkavela, vikont od Karkasona, Bezijera, Razea i Albija. zlu, Rajm on V I pribegne svom uobičajenom planu ,,B“ -
Rajmon Rože bio je sin otpadnika Rožea II od Karkasona i što će reći, da pogazi svaki dogovor i kukavički se potčini
bratanac prevrtljivog Rajmona VI, grofa od Tuluza, s tim neprijatelju.
što je bio prevejaniji od obojice. Kad je Rajmon VI pozvao A ako bi do nečeg takvog došlo, i Rajm on Rože III
ljude da se ujedine u otporu Amoriju i njegovim krstašima, imao bi m nogo šta da izgubi. Kao prvo, lično bi se našao
u opasnosti i možda, štaviše, bio prim oran da se odrekne PRIPREME ZA RAT
svojih poseda upravo zbog opuštenog, trpeljivog stava Am orijev cinični odgovor znad o je ujedno i poziv na
prema m ultikulturnoj zajednici kojom je upravljao. uzbunu. Rajm on Rože se hitro vratio u Karkason i počeo
O pštenje s jereticim a - kako bi fanatici toga vremena da se priprem a za rat. Prvo je sproveo strategiju „spržene
osudili n ed je nehajno držanje - bilo je jednako lose kao da zem lje", tako da se krstaškoj vojsci uskrati mogućnost da
je i čovek sam jeretik, ako ne i gore od toga. se s njegovih njiva snabdeva hranom, što je, uostalom, bila
uobičajena praksa u srednjovekovnim ratovima. Rajmon
Rože je naredio da se cela ta oblast pretvori u pustinju:
usevi i vinogradi da se spale, vodenice i poljoprivredne
Vesti o zverstvim a počinjenim alatke da se unište, a stoka i ostale životinje da se ili
u Bezijeru brzo su se proširile pokolj u, ili uteraju u sam Karkason, gde će ih štititi moćni
gradski bedemi. Kad je to u dn jen o, vojska Rajmona Rožea
po Langdoku i celom jugu
počela je s pripremam a za borbu. Sa oružjem na gotovs,
Francuske. V elm ože i feudalci neprekidno su stražarili, iščekujući dolazak krstaša.
počeli su da se kolebaju. Prethodnicu Amorijeve vojske branioci Karkasona

ugledali su sa zidina svoga grada prvog avgusta, tačno
deset dana posle masakra u Bezijeru. Na brzinu izvodeći
proračun, napadači su procenili da osvajanje ovog grada, s
NEUSPEH DIPLOMATIJE njegovim m oćnim utvrdama i odvažnim braniocima, neće
Mada Rajm on Rože lično nije bio katar, veliki broj njegovih biti ni najm anje lak zadatak. Tu nikakvih otvorenih kapija,
podanika jeste pripadao ovoj sekti. Na teritoriji pod slabih bedema i lakog plena neće biti. Amori se, čak, nije
njegovom upravom živela je i jevrejska zajednica koja je
godinama unazad bila zadužena za rukovodenje Bezijerom ,
posle Karkasona drugim njegovim sedištem m od .
I u Karkasonu je postojala jevrejska zajednica, pa su
O pštenje s jereticim a bilo je jednako
se, sa ostalima, i Jevreji mogli n ad u ozbiljnoj opasnosti. lose kao da je i čovek sam jeretik,
Amorijeva vojska bez sum nje bi ih poubijala, je r pokolj u
ako ne i gore od toga.
Bezijeru pružio je užasan dokaz koliko su krstaši spremni
daleko da odu u iskazivanju svog „verskog" žara. Iz tog
razloga, Rajm on Rože je iz predostrožnosti evakuisao
Jevreje iz grada pre nego što su krstaši stigli do Karkasona. usudio da svojim snagama dozvoli da se utabore preblizu
Nije, medutim, bilo tako lako izm estiti znatno brojniji gradskih bedema, strah u ju d da će se n a d u dometu
katarski živalj. Zbog katara, a i zbog sebe samoga, Rajm on strašnih karkasonskih sam ostrelaca. Krstaški vitezovi
Rože je prvo pribegao diplom atiji nastojeći da postigne podigli su, stoga, šatore malo dalje, a za njima i Amorijevi
sporazum kojim bi se lično obavezao da započne progon vojnici, koji su podložili vatre i rasporedili se daleko izvan
katara i ostalih jeretika koji žive na njegovoj teritoriji. dom eta sm rtonosnih sam ostrela i ostalog dalekometnog
A da li bi tako nešto stvarno i preduzeo? Verovatno ne oružja koje je vrebalo sa one strane karkasonskih bedema.
bi, ali je, isto tako, postojala i nemala verovatnoća da je Branioci Karkasona ispoljili su veliku hrabrost, iako
Rajmon Rože od oca nasledio um eće odlaganja neželjenog su bili ubedljivo brojčano nadmašeni. I što se naoružanja
ishoda. Bilo kako bilo, njegovo obećanje nikada nije ni tiče, znatno su zaostajali za neprijateljem jer su Amoriju
stavljeno na probu vremena, budud da nikakav sporazum na raspolaganju bile m oćne opsadne sprave i mnogo vise
nije napravljen. Amori, štaviše, Rajm ona Rožea nije ni strelaca - srednjovekovne artiljerije - nego što je Rajmon
udostojio susreta prilikom kojega bi ta pitanja razmotrili. Rože mogao da okupi. Sutradan po prispeću krstaške
Postoji, istina, m ogućnost da je vođa krstaša uvideo vojske pod zidine Karkasona, dakle drugog avgusta - bila
da - ukoliko zajam či bezbednost Karkasonu i ostalim je nedelja, dan kada se, po papskom dekretu, nije smelo
gradovima pod upravom Rajm ona Rožea —njegovi, plena ratovati. Am orijeve snage morale su, znad, da sačekaju
gladni sledbenici neće im ati šta da pljačkaju. do ponedeljka, ali d m je svanulo, brzo su rasporedili
ovnove, postavili merdevine uza zidine, i teško naoružani
(MtW
Krvava borba prsa o prsa u boju za K arkason 1209. godine živo je

vojnici poćeli su da se penju, dok su njihovi saborci strelci prik a za n a na ovom frizu u K atedrali Sen N azer u Bezijeru.
otpozadi zasuli Karkason kišom strela, koje su pogadale,
bez razlike, i naoružane branioce i nenaoružani živalj.
napadače strelama, ali - uzalud. O grom an broj krstaša
NAPAD NA K A R K A S O N uspeo je da prodre u Burg, s tim što im ovoga puta namera
Krstaši su odlučili da prvo napadnu Burg, jedno od dva nije bila da se okome na stanovništvo što beše preteklo.
podgrada Karkasona koje se nalazilo odmah izvan gradskih Na udaru su se, medutim, našli bunari kraj obala reke Ode.
zidina. Od dva podgrada, Burg je bio slabije utvrden i Ubrzo su i bunari i prilazi gradu sa severa bili u rukama
branjen, i posle dva sata žestoke borbe, krstaši su uspeli krstaša.
da se probiju i rasteraju vojnilce i varošane koji su se tu Gubitak bunara predstavljao je težak udarac za
još skrivali. Dok su ovi bežali u sam Karkason, nadajući branioce, ali žitelji Karkasona nisu se predavali. Dana
se spasu unutar gradskih bedema, strelci i sam ostrelci sedmog avgusta, kad su krstaši pokušali da zauzmu i
rasporedeni na visokim grudobranima nem ilice su zasipali Kastelar, drugo, južno podgrađe Karkasona, zasuti su
Č U D O V1ŠTA S R E D N JO V E K O V N IH RATOVA
Ogromne opsadne naprave koristile su se u ratu još od pljušte sa neba. Na ulicama, trgovima, u domovima
osmog veka stare ere, sudeći po starozavetnom zapisu koji ili crkvama - gde god se stanovnici napadnute varoši
se odnosi na vreme kada je kralj Azarija vladao Judejskim nalazili, mogli su ih povrediti ili ubiti projektili izbačeni iz
kraljevstvom. Tadašnje vojske upotrebljavale su „naprave opsadnih naprava.
koje su smislili ljudi vični, da se pomoću njih na kule i U trinaestom veku, kad su se gradovi širom Langdoka
bedeme penješ, strele da ispaljuješ, i veliko kamenje uz to“. našli pod opsadom albižanske krstaške vojske, korišćene
Mnogo kasnije i Grci i Rimljani upotrebljavaće opsadne su, manje-više, iste opsadne naprave, kadre da izazovu
sprave, izlažući živalj gradova pod opsadom danonoćnoj užasna razaranja, kao one koje su svojevremeno
tutnjavi, podrhtavanju tla, lomljavi i zloslutnom zvižduku upotrebljavali stari Rimljani. Srednjovekovna vojska
desetina i desetina strela što poput nemilosrdne kiše koja je pod opsadom držala neki zamak ili varoš takode
je, naime, upotrebljavala katapulte, baliste (balestre) i
jurišne ovnove, kao što su to nekad davno činili drevni
Heleni i Rimljani. Raspolagali su, povrh toga, i dugačkim
merdevinama i moćnim opsadnim kulama koje su
im pružale zaštitu od svega čime bi ih gadali branioci
načičkani na grudobranima.
RITA SE KO MAGARAC
Jedna od ratnih naprava koje su upotrebljavali učesnici
Albižanskog krstaškog pohoda u Langdoku sagradena je
po uzoru na rimskog onagera (divljeg magarca). Onager je
tako i nazvan zato što se ,,ritao“ kao životinja preke ćudi.
I trebušet je bio jednako opak na delu, služeći se čekrkom
za zapinjanje užadi ili opruga. Kad bi vojnik naglo otpustio
uže ili oprugu, zubac bi ,,ritnuo“ poprečnu gredu na
drvenom okviru trebušeta, i projektili iz velike posude
bili bi ispaljeni i razvili bi veliku brzinu. Ova metoda
paljenja pročula se kao „sistem protivtega". Trebušeti su
inače upotrebljavani za izbacivanje krupnog kamenja,
ali je pomoću njih neprijatelj mogao da se zaspe i nekim
zapaljivim materijalom, kao, na primer, zapaljenom
smolom ili uljem. Tako upotrebljen trebušet sejao je strah
i užas, a onima koji bi se projektilu ispaljenom iz trebušeta
našli na putu i uspeli da prežive - ostajali su grozni ožiljci.
Balista, ili balestra, pronalazak starih Rimljana, bila je
Opsadna kula (gore) om ogućavala je vojsci koja napada da

svoje ljude dovede u istu ravan s braniocim a grada, tako da
m ogu da ispaljuju strele direktno u njih. Ovan (dole) bio je
prosto, ali delotvorno orude za probijanje bedem a, dok je
zašiljeni kolac (u pozadini) m ogao da probije zid tako što je
dubio rupe izm edu kam enova od kojih su bedem i gradeni.
umnogome nalik ručnom samostrelu, samo znatno veće Srednjovekovni ratnici raza ra li su zidine zam kova tako što
razorne moći. Građene iskljudvo od drveta, baliste su se bi ih m inirali u sam om podnožju. P otkopavali bi tem e lje i
sastojale iz moenog rama od opruge koji je ovim spravama postavljali drvene stubiće koje bi potom potpalili.
omogućavao da kamen ili neki drugi predmet teži od 22
kilograma dobaci na razdaljinu od otprilike 366 metara. izazivajući požare i ostavljajući bedeme, gradske kapije
Balistaje, takode, mogla da se napuni gomilom strela koje i donžone u ruševinama. Čak i najmoćnija mehanička
bi zasule grad kao izrazito razorni pljuskovi od kojih često čudovišta koja su do tada učestvovala u srednjovekovnim
ljudi nisu nalazili zaklona. opsadama nisu mogla da dostignu tako visoku razornu mod
Ali „miniranje", neprimetna, podmukla metoda
O G AN JISTR AH ratovanja - pokazala se kao još stravičnija od svih
Pocetkom četrnaestog veka, tačnije uvodenjem baruta i, tih opsadnih sprava. Srednjovekovno miniranje
s barutom, vatrenog oružja i poljskih topova, kao što su podrazumevalo je potkopavanje temelja zamka ili
primitivni, ali vrlo delotvorni vasi, koji su sejali strah - gradskih bedema, i privremeno podupiranje zidina
okončana je duga era konvencionalnog ratovanja kakvo je drvenim stubidma. Tako bi nastao podzemni tunel koji bi
bilo poznato još od biblijskih vremena. Vasi, poznati i pod napadad ispunili slamom namočenom u ulje ili bilo dm
francuskim nazivompots defer (gvozdeni kazani), prvi drugim što lako plane. Kad bi stubid izgoreli, bedemi bi
put se pojavljuju na ilustraciji jednog engleskog rukopisa se survali. Razorno dejstvo ove taktike najbolje se videlo u
nastalog oko 1327. godine, i izgledom podsećaju na velike bici za Karkason. Branioci podgrada Kastelara najednom
vaze, odnosno posude položene na bok sa strelom što su izgubili tlo pod nogama, da bi se sa velike visine
štrči iz „ždrela". Na zadnjem kraju stoji tobdžija i usijanu strmeknuli zajedno s gomilom kamenja koje se nemilice
šipku prinosi otvoru za paljenje. Vasi i modeli topova koji obrušavalo pretvarajud se u sitan tucanik. Vedna taj pad
su za njima usledili proizvodili su gromoglasne eksplozije, nije preživela
Žiteljim a K arkasona bilo je dozvoljeno da napuste grad pošto su

ga osvojili a lb ižanski krstaši, na čelu sa Sim onom IV od Monfora.
D opušteno im je sam o da ponesu odeću koju su u tom trenutku
im ali na sebi.
tako se, najednom , na bojištu pojavila trupa naoružanih

vitezova, znatno brojnija od ljudi Rajmona Rožea. Ovi su
se u žurbi povukli u Karkason i brže-bolje zaključali za
sobom gradsku kapiju. Grad je bio bezbedan, ali se unutar
njegovih zidina odvijala drama. Oskudica u vodi, izazvana
padom bunara u neprijateljske ruke, imala je za posledicu
prljanje zaliha u gradskim rezervoarima i trovanje ono
malo vode što je ostalo. I mlado i staro počelo je da umire
na vrelom avgustovskom suncu. Razne boleštine i groznica
širile su se po gradu, a čitavi r.ojevi muva sletali su na leševe
koji su se raspadali na ulicama.
PAD KARKASONA
Takvo stanje nije moglo unedogled da se održava.
T u to ig m s c t f t l f t u o b l c
Sredinom avgusta, dve nedelje pošto je Amorijeva vojska
prispela pod zidine Karkasona, izaslanik iz krstaškog
kam enjem , strelam a i raznoraznim projektilim a, tako da tabora stigao je do gradske kapije. Njegova poruka bila je
su morali da potraže zaklon u obližnjoj šumi. Krstaškim jednostavna, ali jeziva: predajte se sada, ili ćete proći isto
vitezovima bilo je tada već sasvim jasno da je kucnuo čas kao oni u Bezijeru. Rajm onu Rožeu bilo je jasno da se vise
da upotrebe trebušete, baliste, mangonele i katapulte
- sve strašniju od strašnije opsadne naprave. A onda
se iz sm rtonosnog oruđa na uličice Kastelara obrušila A m o ri je na raspolaganju irnao
stihija kamenja, šljunka, užarenog ugljevlja i svega što m o ćn e ratn e naprave i mnogo
se napadačima našlo pri ruci. Slabi su bili izgledi da će
branioci koji ostanu na otvorenom izbeći ranjavanje,
vise strelaca nego što je Rajmon
sakaćenje ili smrt. Rože m ogao da prikupi.
OSVETA ZA BEZIJER
Pošto su uspeli da probiju zidine, krstaši su se razmileli nem a kuda. Pristao je na pregovore i, kad mu je zajamčena
po Kastelaru, a u bespoštednoj borbi koja je usledila, pala lična sigurnost, odjahao do krstaškog tabora, gde se sastao
je većina branilaca. Krstaški zapovednici ostavili su zatim s grofom od Nevera, Erveom od Donzija. Ni porodica ni
manji odred u samom Kastelaru i povukli se u tabor. sledbenici njegovi nisu vise videli Rajmona Rožea, vikonta
O svetnici su, medutim, brzo uzvratili udarac. Velm ože čiji od Trenkavela, živoga.
su se posedi nalazili u brdima što se uzdižu nad dolinom Sta se dogodilo daleko od nezvanih očiju u šatoru
reke Ode, na obroncim a Pirineja, stigli su da se bore Ervea od Donzija - nikada niko nije saznao, pa tako čak
rame uz rame s Rajm onom Rožeom. T i ljudi, za razliku ni onovrem eni hroničari, poslovično željni makar kakvog
od obazrivijih zemljaka iz ravnice, behu od onih kojima nagoveštaja ili glasine, nisu uspeli da dodu ni do kakvog
je sm rt draža od predaje; s Rajm onom Rožeom na čelu, otkrića. Jedina činjenica u vezi sa ovim sastankom u četiri
jurnuli su kroz karkasonsku kapiju ustrem ivši se pravo oka svodi se na to da je žiteljim a Karkasona - katarima,
na odred krstaša, i posekli ih sve do poslednjeg. Bila je to, katolicim a i Jevrejim a - na njihovo neizmerno olakšanje i
verovatno su pomislili u tom času, osveta za Bezijer. čuđenje, saopšteno da mogu da napuste grad, s tim da za
Brzom etna, kratkotrajna akcija branilaca nije, sobom ostave svu svoju imovinu, izuzev odeće koju su u
medutim, promakla starešinam a u krstaškom taboru, i tom času imali na sebi. I tako su oni otišli, prolazeći jedan
pojedan kroz uzanu zadnju gradsku kapiju, pod budnim Na ovom ilustrovanom rukopisu iz Langdoka prikazan i su vitezovi
okom krstaških stražara koji su motrili ne bi li spazili u sedlim a kako se bore prsa u prsa s ka ta rim a prilikom opsade
nekoga ko pokušava da prokrijumčari nešto iz osvojenog K arkasona.
grada.
„Nikakvu dragocenost, ama ni jedno jedino dugme nisu pravi povod krstaškog napada i nije bilo iskorenjivanje
smeli da ponesu sa sobom", zabeležio je jedan hroničar. katara, već uklanjanje tog opasno trpeljivog vikonta kome
Ili, po kazivanju jednog njegovog kolege, Karkasonjani su je očigledno bilo draže da se druži s jereticim a nego da
sa sobom poneli „samo svoje grehe“. Kako je konkretno sledi Hristovu veru istinitu. Bilo kako bilo, kad je varoš
Rajmon Rože uspeo da isposluje slobodu za svoj narod u ispražnjena, a Karkasonjani, lišeni sve imovine, napustili
Karkasonu bila je i ostala tajna, mada mnogi sm atraju da zavičaj, Rajm on Rože izveden je u lancima, da bi ga potom
odveli u podzem ne tam nice njegovog zamka, grofovskog R ajm on Rože je za sobom ostavio petogodišnjeg sina,
dvorca, i tam o ostavili negvama prikovanog za zid. Trinaest R ajm ona Rožea IV, ali uprkos dugogodišnjim naporima,
nedelja kasnije, desetog novembra 1209, pronaden je tam o baštinik Trenkavela nikako nije uspevao da se izbori za
mrtav. Im ao je 2 4 godine. svoju očevinu. Imovina Trenkavela data je pak Simonu IV
usam ljeni, premda je punih šest godina prošlo pre nego

što je iko javno i otvoreno izrazio te sumnje, a dogodilo
Ima ih koji smatraju da pravi povod
se to na Č etvrtom lateranskom saboru 1215. godine. Taj
krstaškog napada na K arkason i skup bio je posebno značajan zbog toga što je sabor sazvao
nije bilo iskorenjivanje katara, već niko drugi nego papa In oćen tije III. Inoćentije je i bio
prisutan kad je Rajm on od Rokfeja, jedan od velmoža koji
uklanjanje tog opasno trpeljivog su učestvovali u radu sabora, direktno optužio Simona
vikonta kome je očigledno bilo draže od M onfora za ubistvo. Rokfej je otišao i korak dalje, pa
je optužbu za zločin proširio i na papu. Evo šta je rekao
da se druži s jereticima nego da sledi
Inoćentiju:
Hristovu veru istinitu.
Pošto su (krstaši) ubili oca i razbaštinili sina, hoćete li,
gospodaru, dati njemu ono što mu pripada i sačuvati
od Monfora, ocu kudikamo čuvenijeg barona istog imena tako vlastito dostojanstvo? A ako odbijete da mu date
koji će postati šesti erl od Lestera i ostati upamćen kao što mu pripada, neka vam se Bog smiluje p a vašoj duši
jedan od začetnika parlamentarizma u Engleskoj X III veka. natovari i brem e njegovih grehova!
Dana 15. avgusta 1209. stariji Simon od M onfora proglašen
je za vikonta od Bezijera, Karkasona i svih drugih poseda M alobrojni su oni koji su se ikada drznuli da papi upute
koji.su svojevremeno bili u vlasništvu porodice Trenkavel. tako oštre reči, ali In oćen tije je Rajm ona od Rokfeja, po
svemu sudeći, jedva udostojio odgovora: „Videćemo
SIMON IV OD M O N F O R A da se to udesi." Optužba za ubistvo bila
Monfor, koji je potom nasledio je prava novina za papu Inoćentija,
Arnoa Amorija na mestu vojnog koji je, inače, sam rekao Arnoldu
zapovednika krstaškog Am oriju, još 1213. godine,
pohoda, okrivio je za da je Rajmon Rože „mučki
smrt Rajmona Rožea - ubijen". U svakom slučaju,
dizenteriju, pomenuvši, ništa nije udnjeno kako
kao uzgred, „božansku bi se Rajmonu Rožeu IV
kaznu" za pružanje i porodici Trenkavel
utočišta i podrške vratila prava koja im
katarskim jereticima. pripadaju.
Sama pomisao na Posle pada
neposrednu Božju Karkasona 15. avgusta
kaznu za grehe bila 1209. grad je, onako
je i te kako zavodljiva utihnuo i potpuno
srednjovekovnom opusteo, tem eljno
umu, jer ona je na poharan i opljačkan.
najbolji način oslikavala Kad je taj gnusni zadatak
aktivnu ulogu Boga u obavljen, Amori i njegovi
vodenju ljudskih poslova. Pa krstaši vratili su se kućama,
ipak, mnogi žitelji Langdoka i n o sed sa sobom silno zlato,
dalje nisu bili ubedeni da je sve bilo srebro, dragulje i drugi plen, tako
baš tako, pa su i dalje podozrevali da je izdašan da su čak i najsiromašniji medu
ipak posredi neka podvala. I nisu u tome bili borcim a bili obezbedeni za ceo život. Tih
Grofovski dvorac, sagrađen krajem XII veka, bio je unutrašnja Gore: P ečat Sim ona IV od M onfora na kojem je prikazan konjanik
tvrđava Karkasona, a 1997. godine UNESKO mu je dodelio status u lovu, s podignutim lovačkim rogom i lovačkim psim a koji trče
svetske kulturne baštine. uz konja.
nekoliko sedmica koje su proveli u Langdoku, sedmica Ne čudi stoga što je Sim on od M onfora, odvažan, ali i
obeleženih zverstvima i pljačkom, i um rljanih nedužnom okrutan vojni zapovednik, poznat kao čovek „prevarant,
krvlju - vekovima se, evo, prepričavaju kao jedna od grub i nepošten", krenuo da nadoknadi izgubljeno, ne
najjezovitijih epizoda u istoriji papstva. Ali premda birajući sredstva. Prilika mu se, tako, ukazala u Langdoku,
su krstaši naneli teške gubitke katarima, na hiljade ih a kad se jednom našao na čelu krstaške vojske, gledao je da
poubijali i pokrenuli pravu reku izbeglica, što je dovelo do iz toga izvuče što veću korist.
uznem irujuće prenaseljenosti ostalih langdočkih gradova
- oni nisu uspeli niti da unište katare, niti da ih uzdrmaju
u veri. A nije im, pritom, pošlo za rukom ni da dovoljan Papi Inoćentiju III bilo je potrebno
broj katara prevedu u rim okatoličku veru da bi mogli da
vrem ena da uvidi kako Monfor i
proglase nekakvu odsudnu pobedu nad tom jeresi.
njegovi novi „krstasi" vise, u stvari,
PLEN, ZEMLJA I VLAST služe sam im a sebi nego Svevišnjem,
Pregnuće na „očišćenju" Crkve od jeresi, očigledno, još nije
bilo okončano, i zato je papa, iz godine u godinu, nanovo a pre nego što je to shvatio, mnogi su
pozivao u krstaške pohode. Svrha i smisao tih pohoda gradovi napadnuti i poharani, silanje
počeli su, medutim, da se m enjaju pošto su novosti o
albižanskim „uspesima" kod Bezijera i Karkasona počeli
živalj pretrpeo užase i strahote, i jos su
da privlače svežu krv iz cele Evrope. Nije mnogo vremena m noga zverstva počinjena.
prošlo a hiljade i hiljade novih krstaša došle su da se i one u
svemu ovajde. N ije ni potrebno napom injati da većini njih
nije ni bilo na pam eti da se bore za volju Božju i za Crkvu, Papi Inoćentiju III bilo je potrebno vremena da
već da zadovolje osnovne porive koji su i inače počivali u uvidi kako M onfor i njegovi novi „krstasi" vise, u stvari,
temelju srednjovekovnog ratovanja: da se domognu plena, služe samima sebi nego Svevišnjem, a pre nego što je to
zem lje i vlasti. shvatio, mnogi su gradovi napadnuti i poharani, silanje
Od tog novousvojenog, m aterijalističkog etosa živalj pretrpeo užase i strahote, i još su mnoga zverstva
najviše se okoristio Sim on IV od M onfora, koji se medu počinjena, mada je privid krstaškog pohoda kako-tako
feudalcima i vlastelom toga doba prilično nisko kotirao održavan uzgrednim pogubljenjim a vise stotina katara.
sve dok se nije dokopao imovine Trenkavela u Langdoku. Inoćentije je konačno 1213. godine naredio da se na
Neznatni su pre toga bili M onforovi posedi na tlu današnje krstaški pohod protiv katara u Langdoku konačno stavi
Francuske. O setno je ojačao nasledivši, zajedno s majkom , tačka. V ojnici Hristovi - bio je uveren papa - imaju sad i
pam etnija posla, kao što bi, recim o, moglo biti preotimanje
Spanije iz ruku mavarskih m uhamedanaca, ili pak ponovno
A m ori i njegovi krstaši vratili zauzimanje Jerusalima, koji je 1187. opet pao u saracenske
ruke.
su se kućam a, noseei sa sobom
Papina odluka stigla je ipak prekasno. Te 1213, posle
zlato, srebro, dragulje i drugi četiri godine ratovanja i progona, Albižanski krstaški
plen, tako izdašan da su čak i pohod otrgao se svakoj kontroli; prvobitni motiv, da
se istrebe katari, sada se isprepleo s teritorijalnim
najsiromašniji m edu njima bili pretenzijam a m oćnih velmoža i kraljeva, ali i s jednom
obezbedeni za ceo život. životnom, neizbežnom činjenicom : uprkos svoj šteti kojuje
taj krstašlci pohod do tog časa napravio, uprkos razaranju
silnih zamkova i gradova, pokolju hiljada i hiljada ljudi,
zvanje erla od Lestera, a tim e i odgovarajuće, erlovske uprkos bezbrojnim upropašćenim životima - katari,
posede na engleskom tlu. Taj im etak prešao je, istina, u
čisto teoretski domen kada je 1207. Jovan bez Zemlje, Čudnovata je bila s m rt S im ona IV od M onfora. Za vrem e opsade
engleski kralj, konfiskovao sve posede erla od Lestera, Tuluza 1218. godine u glavu ga je pogodio zalu tali kam en sa
prisvojivši pri tom čak i njegove redovne prinadležnosti. obližnjeg k atap u lta.
5 oti chflttl blesse rt

premda oslabljeni, opstali su i svoju jeretičku veru sačuvali da se nastavi. Inoćentiju pak nije bilo druge nego da se
praktično netaknutu. Sve to papi Inoćentiju predočio je povinuje logici situacije, tako da je odluku o okončanju
čvrstorukaš Arno Arnori, uz napom enu da nipošto nije Albižanskog krstaškog pohoda poništio jedva pet meseci
pravi trenutak da se napusti bojno polje. Borba, u koju je pošto ju je obnarodovao.
Am ori već bio uložio toliko vrem ena i truda, morala je
KRAJ KRSTAŠKOG POHODA
Konačni krah katarstva nije, medutim, bio plod isključivo
vojne akcije, kao što je, verovatno, Arno Amori slutio
Katarski rat, kako je A lbižanski
da će biti, pa ni u potpunosti uspelog preobraćanja u
krstaški pohod takod e nazivan, otegao rim okatoličku veru, čemu se zacelo nadao papa Inoćentije.
se jo š 16 godina posle zvaničnog Katarski rat (drugi naziv za Albižanski krstaški pohod)
otegao se još punih 16 godina i tako nadživeo neke od
završetka, i nadživeo neke od svojih svojih glavnih aktera. Papa Inoćentije preminuo je 1216.
glavnih aktera. Sim on od M onfora poginuo je 1218. godine, kada ga je
zalutali kamen iz katapulta pogodio pravo u glavu za vreme
opsade Tuluza. Arno Am ori je umro 1225.
Albižanski krstaški pohod okončan je četiri godine
kasnije (1229), pošto su Francuzi naneli poraz
Rajm onu V II Tuluskom , sinu Rajmona VI.
Procenjuje se da je za te dve decenije, koliko
je ovaj sukob trajao, u borbama poginulo
oko milion ljudi, budući da su se užasi
viđeni kod Bezijera i Karkasona
kasnije ponovili u vise navrata.
Potpisujući Pariski mirovni
sporazum 12. aprila 1229.
godine, Rajmon VII ustupio
je svoje zamkove i zemljišne
posede, medu kojima je u
tom trenutku bio i Langdok,
francuskom kralju Luju IX.
Bila je to, istina odocnela,
pobeda Lujevog dede,
verolomnog i podmuklog Filipa
II Avgusta, koji je u ra
kasno (1215), da bi 14 godina
kasnije, ipak, makar posthumno,
pobrao kajmak. Rajmon je sada
m orao da se zadovolji malim
posedima, s gradom Tuluzom kao
jedinim značajnim uporištem.
To, medutim, nije bilo sve. Upravo na
dan potpisivanja Pariskog sporazuma, Rajmon
je m orao da pretrpi najgore poniženje. Početak ovog
krstaškog pohoda, pune dve decenije ranije, obeležila
Pečat grofa R ajm ona V II Tuluskog p rik a zu je ovog p lem ića na je javna pokora Rajm onovog oca, Rajmona VI. Sada
konju, s tuluskim krstom na štitu i konjskoj oprem i, tj. prekrivaču. je pak istovetna kazna nam enjena sinu obeležila kraj
krstaškog pohoda. Prim oran da otrpi javno poniženje,
Rajmon VII je bičevan svežnjem vrbovog pruća na trgu sklonosti, ali i iz drugih razloga, pri čemu nikako ne
ispred Bogorodičine crkve u Parizu. Posle toga bačen je u bi trebalo prenebregnuti oskudnu duhovnu obuku i
tamnicu. I, što je najvažnije, uspeli su od njega da iskamče nedostatak pastirske revnosti, bivaju nesposobni da
obećanje da će sa svojom vojskom ubuduće učestvovati u pronose reč Božju i upravljaju ljudima.
progonu katara.
Na pojedinim m estim a ljudima je, u svakom slučaju,
POVRATAK IN K V I Z I C I J E ionako bilo bezm alo nem oguće upravljati, jer svetina je
Upravo u to vreme lov na katare i ostale jeretike ulazio je često preuzimala vlast kada bi neki tobožnji jeretik bio
unovu, znatno pogubniju fazu. Grgur IX, koji je za papu otkriven, a ubrzo zatim, po kratkom postupku, i kažnjen.
izabran 1227. godine, nije mogao, kao njegovi prethodnici, Nova, papska, ili rimska inkvizicija, koju je uveo papa
dasezadovolji pukim pozivanjem na krstaiki rat, a da Grgur, nije imala za cilj samo borbu protiv takvih vidova
onda sav prljav posao prepusti vojnicima. Ne, Grgur je zloupotrebe već i izgradnju jedne bolje organizacije,
imao bolju, premda grozomorniju zamisao. On je, naime, delotvornije i predanije velikom zadatku spasavanja
obnovio episkopsku (biskupsku) inkviziciju, kao metodu ljudskih duša od jeresi, ali i kažnjavanju - i to strogom -
razračunavanja s jereticima koja je prvobitno uvedena bilo koga ko bi se drznuo da se ne pokaje zbog skretanja
1184. godine, ali nije dala željene rezultate. s pravog puta. U tom , osvetoljubivijem svom obliku,
Biskupima kojima je zapalo da predvode inkviziciju inkvizicija je postala - i vekovima ostala - sinonim za
nije, po svemu sudeći, bilo bogzna kako stalo do lova na nezamisliva m učenja, užase i patnju.
jeretike, a još manje do zastrašujućih kazni koje je trebalo
Biskupima kojima je zapalo da

predvode inkviziciju nije, po svemu
sudeći, bilo bogzna kako stalo do
lova na jeretike, a jos manje do
zastrašujućih kazni koje je trebalo
izricati.
izricati. Pojedini među njima nisu, štaviše, bili kadri da

prepoznaju jeres ni kad im je bila pred očima. Ostali su,
opet, bili u previse bliskim odnosima s porodicama u
svojim parohijama da bi im uopšte palo na pamet da bi
jednoga dana mogli da učestvuju u progonu dragih ljudi.
Svaovapitanjanesumnjivo su biskupsku inkviziciju dovela
u neugodan položaj, što se vidi i po ovom pisanju pape
Inoćentija III iz 1215. godine:
Neretko se dešava da biskupi, zbog svojih brojnih

zanimacija, telesnih zadovoljstava i ratničkih
Papa Grgur IX, izabran 1227. godine, u vrem e kada se

Albižanski krstaški pohod bližio kraju, osnovao je 1231.
inkviziciju koja čak i dan-danas predstavlja sinonim za
teror i patnju.
PAPE
GENOCID:
KATARI, DEO DRUGI
Inkvizicija, koju je 1231. ustanovio papa Grgur IX, imala je za cilj

borbu protiv svih jeresi, ma gde se one pojavile u katoličkoj Evropi,
ali prvo se na udaru našlo učenje koje su propovedali katari,
odmetnici od rimskog pravoverja.
pasnost koju su katari predstavljali za zvaničnu decenije. Rat se, medutim, nastavio i posle potpisivanja
crkvu počivala je, pre svega, u njihovoj brojnosti, u Pariskog sporazuma, kojim je krstaški pohod bar zvanično
podršci moćnih plemića kao što su bili Rajmon VI okončan 1229. godine; štaviše taj drugi njegov deo bio je i
od Tuluza i njegov sin Rajmon VII, zatim u širenju katarske krvaviji, a i duže je trajao. Ispostaviće se na kraju da je borba
teritorije po jugozapadu današnje Francuske i severoistočne protiv jeresi nadmašila većinu srednjovekovnih sukoba i po
Španije, kao i u njihovoj izdržljivosti, zahvaljujući kojoj su i okrutnosti i po merama zastrašivanja kojima je jača strana
uspeli da opstanu, sačuvavši svoju veru i posle iznurujućeg pribegavala kako bi ostvarila ciljeve koje je postavila.
Albižanskog krstaškog pohoda koji je potrajao pune dve
EK STREM N E M ERE
Masovno spaljivanje (levo) katara nadom ak njihovog uporišta u Sto se tiče srednjovekovne Crkve, ekstrem ne mere postale
Monsegiru 1244. godine konačno je slomilo kičm u katarskoj veri. su opravdane kada je jeres dovela hrišćansku veru u krajnju
Papa Grgur IX (gore) imenovao je dom inikanske fra tre za glavne opasnost. Ugroženi su bili sami tem elji društva, jer su
istražitelje jeresi. slobodoumni mislioci, oni koji su odbacivali „jedinu pravu
65
66 GENOCID: KATARI, DEO DRUGI
Crkvu“ i opredelili se za sopstvena verovanja i obrede,
Slobod ou m an m islilae, koji je predstavljali suštinsku pretnju u očima svih pravovernih.

Crkva je, naposletku, bila taj tem elj na kojem je počivao
odbacivao „jedinu pravu Crkvu" i duhovni mir pastve, čija je sigurnost pod nebeskim svodom
opredeljivao se za sopstvena verovan ja zavisila upravo od crkvenog učenja. Ukoliko vernike toga
lišite, nastupiće opšte krvoproliće.
i obrede, predstavljao je suštinsku
U toku narednih četvrt veka, opsade gradova i zamkova,
pretn ju u očim a svih pravovernih. a tim e i pokolj onih koji bi se u njim a zatekli, nastavio se
bez zadrške, pri čem u vise nije bilo slučajeva da kazneni
odredi ispolje milosrđe. Sada su, zapravo, bili mnogo
Grgur IX ustanovio gori nego pre. Inkvizicija pape Grgura prednjačila je u
je papsku inkviziciju zverstvima budući da se oslanjala na najšira ovlašćenja koja
1231. godine, m ada je inkvizitorima dao sam pontif. Cak i u opisu njihovog
on lično, za razliku radnog m esta, inquisitor hereticae pravitatis (istražitelj
od dom inikanaca jeretičke izopačenosti), bilo je neke jezive note s prizvukom
kojim a je poverio ludila što je u praznovernom umu prizivala senke demona,
uloge in kvizitora, nije nečastivoga i najcrnjeg zla.
odobravao prim enu
m učenja u istrazi. BEZ MILOSTI
Katari su bili i te kako svesni da za njih neće biti milosti
kad dominikanci jednom prionu na izvršenje zadatka koji
im je poveren. Kada se inkvizicija u proleće 1233. smestila
Inkvizicija pape G rgura prednjačilaje

u zverstvim a budući da se oslanjala
na n ajšira ovlašćen ja koja joj je sam
p o n tif dao.
u Langdoku, oni su utočište potražili na sigurnijim

mestima, kao što su I<odije-de-Fenujed ili Monsegir,
oba na francuskim obroncim a Pirineja. Monsegir je
bio na glasu po svojoj tvrđavi, smeštenoj usred
snegom okrunjenih planinskih vrhova. Lako je
bilo osetiti se bezbednim u tim blagorodnim
zabitima, ali nije svakome bilo dato da
umakne inkviziciji i pronade sigurno
pribežište.
Atmosfera užasa i sumnje
neizbežno je počela da prevladava
u Tuluzu i drugim gradovima
Langdoka gde su svi, bili katari
ili ne, rizikovali da ih neko
izda inkviziciji, što je, opet,
za sobom povlačilo užasne
GENOCID: KATARI, DEO DRUGI 67
DOMINIKANCI I N K V I Z I T O R I
Dominikanci, pripadnici Reda fratara pro-

povednika, kojima je bila namenjena uloga
glavnih papskih inkvizitora, bili su posebna vrsta
iskušenika, koje je njihov španski utemeljivač
Dominik de Guzman svrsishodno obučavao
kako bi parirali katarskim prefektima u askezi,
siromaštvu i pobožnosti. Guzman, koji je kanoni-
zovan kao sveti Dominik svega 13 godina pošto
je 1221. preminuo, zapazio je, naime, da katarski
prefekti odanost pastve stiču upravo zahvaljujući
svojoj poniznosti i samoodricanju. Dominikanci
će, čvrsto je rešio njihov osnivač, biti ravni tim
prefektima i u pobožnosti i u požrtvovanosti, jer
je to jedini način da se katarske duše izbave greha
ivrate pod okrilje Rima. A dominikanci će, za to
vreme, morati da žive u svetu, medu ljudima, a ne
zaklonjeni manastirskim zidinama; moraće, baš
kao katarski prefekti, neposredno da razgovaraju
s narodom i izbegavaju svaku raskoš i ugadanje
vlastitim čulima, na šta su, inače, tolika sveštena
lica toga doba bila slaba.
Dominik, nažalost, nije u dovoljnoj meri
uzeo u obzir to osećanje sopstvene ispravnosti i
pravićnosti koju sobom poslovično nosi strogo
puritanski način života, niti je na vreme pred-
video taj privid moraine superiornosti koji će se,
premda potpuno suprotan samopotiranju koje je
on pokušavao da im usadi, razviti kod njegovih
sledbenika. Zna se, sem toga, da ekstremi uvek
stvaraju ekstremiste, a fanatike koji bi danas bili
smatrani za klasične psihopate Red monaha pro-
povednika privlado je upravo zbog toga što im
je prikljudvanje inkviziciji omogućavalo da ižive
svoje divljačke nagone pod plaštom pravedničkog
zanosa. Papa možda jeste, a možda i nije primetio
kakvi to ljudi idu u inkvizitore. Svejedno, svima
bi poželeo dobrodošlicu, a onda ih slao dalje, u
Francusku, ili neki drugi deo Evrope, gde bi se
dominikanci ubrzo pročuli po postupcima jezi-
vimčak i po surovim merilima toga vremena. Sveti D om inik, osnivač d om in ikanskog reda, prikazan je ovde prilikom
Nije, stoga, nikakvo čudo što se na kraju o sam običevan ja. Ovu praksu, nazivanu i „m učenje te la “ , R im okatolička
dominikancima govorilo kao o „crnim fratrima". crkva ukinula je u XIV veku.
U Ž AS NA S U D B I N A G O S P O Đ E B U R Z I J E
Gospođa Burzije, postarija sledbenica katarske vere, inače

rođena Tulužanka, ležala je na odru kada su inkvizitori
dominikanci, 5. avgusta 1234. godine, došli u njen dom,
svega nekoliko kuća udaljen od gradske katedrale. Ženu je
zadesila potresna sudbina.
Tuluski katari nisu se razmetali svojom verom, u
nadi da će izbeći progon, a vremešna gospođa, koja je
buncala na umoru, do toga je časa i sama bila jedna od
tih neprimetnih vernika (credentes). Do toga časa, jer ju
je jedan njen sluga, čuvši šta starica priča u delirijumu,
odao dominikancima. Gijom Pelison, dominikanski
monah, došao je u svojstvu službenog inkvizitora, dok
je drugi, Rajmon od Foge, inače biskup tuluski, slovio za
čoveka prevejanog i prekomerno sklonog svakovrsnim
svirepostima. Kada su dvojica dominikanaca ušla u kuću
madam Burzije i stepeništem se popeli do njene sobe,
staridne najbliže obuzela je strava: dugo se već nad njima
nadvijala senka sumnje da pripadaju katarskoj jeresi, a ovo
što se sada dogadalo po svemu je lidlo na kraj. Ako ne za
sve njih, a ono za gospodu Burzije to će svakako biti kraj.
Jedan od njenih ukućana, u nadi da će stići
blagovremeno da upozori staricu na opasne goste koji
su ušli u kuću, došapnuo joj je da je stigao „velečasni
biskup". Gospoda Burzije, medutim, bila je već predaleko
zabrazdila u delirijum. U tom bunilu udnilo joj se da
to zapravo katarski prefekt, Gilaber od Kastra, stoji
kraj njene postelje. Rajmon od Foge ju je ostavio u tom
uverenju i pretvarao se da je zaista katarski prefekt, a
sve ne bi li je podstakao da da oduška svojim katarskim
uverenjima, navoded je na to i ovim redm a: ,,U strahu
od smrti ne bi trebalo da ispovediš ništa sem onoga u
šta veruješ čvrsto, svim srcem." Na užas njene porodice,
sirota starica sama je sebe osudila na smrt, a biskup je tek
tada svojoj žrtvi obznanio ko je i šta je, i pritom je osudio R azbaoani po podu ispred ovog d om in ikanskog monaha leže
na smrt. Izvršenju kazne imalo je da se pristupi odmah. neki in strum enti koje su članovi njegovog reda upotrebljavali s
Zatim je na delo stupilo d sto zlo, a prizor kojem su c iljem da iskorene je re tik e .
prisustvovali svedoci nije do tada bio zabeležen ni u
inkvizitorskim analima. Bespomoćna starica prvo je svetinom, bačena u plamen. Jedva još pri svesti, ta starica
vezana za krevet, da bi je potom sneli u prizemlje kuće možda, zapravo, ni u jednom trenutku nije bila svesna
i izneli na ulicu, pa je tako odneli sve do poljane izvan šta joj se dogada, niti je ikada saznala ko je to od njene
gradskih zidina. A tamo je svitu već čekala zapaljena posluge podlegao iskušenju i prihvatio nagradu koju je
lomača, i gospođa Burzije je, pred brojnom, znatiželjnom inkvizicija nudila svakome ko oda nekog jeretika.
Ш Ш 2Ш
u tu e
^ fu p ^ u ru ftii
fU ir а Ц Ф *
te iim A c » 4 i
* h - 4 * .
ж ад
a f £ r r * > i‘d
& >. o (r ic o r i
Na ovom rukopisu iz XIV veka papa Grgur IX predstavljen je u času kad mu in kvizitor, koji kleči pred njim , uručuje spiskove s im enim a
optuženih za jeres.
kazne. Odanost Crkvi i njenim učenjima trebalo je da bude umobolnike d ja buncanja inkvizitori takode prihvataju kao
glavni motiv koji je inkvizitore podsticao na istragu jeretika. valjane dokaze.
Na delu, medutim, bili su neki sasvim drugačiji porivi. Dok je počivši papa Inoćentije III pribegavao blagim,
Pobožnost je u srcima tih ljudi neretko ustupala mesto diplomatskim sredstvima, šaljući cistercite da s katarima
raznim razlozima lične prirode, kao što je, recimo, prilika vode rasprave o veri i eventualno ih preobrate, Grgur IX
da se izmire stari računi, da se otrese neugodnog suparnika, nastupio je mnogo preduzimljivije. Njemu je, naime, đraže
ili da se na prikriven nadn zadovolji pokvarena mašta
zlikovaca i čovekomrzaca.
Pobožnost je često ostajala u
INKVIZITOR STIŽE U GRAD
se n d raznih razloga lične prirode,
Papska inkvizicija za te motive nije marila. Njeni ljudi bili
su obučeni da ispletu mrežu oko svih prokazanih i da, u isto kao što je, recim o, prilika da se
vreme, zapuše makar i najmanju rupu kroz koju bi ovi mogli
izravnaju neki stari računi.
da umaknu „pravdi". Sve bi počelo tako što inkvizitor dode
u grad, popriča s mesnim sveštenstvom, a onda pozove sebi
sve osobe muškog pola starije od 14 i ženskog pola iznad 12
godina, zahtevajud od njih da potvrde svoju punu lojalnost bilo da manipuliše novonastalom situacijom i iskoristi
pravovernom katoličanstvu. Nije ni potrebno napominjati da najniže ljudske nagone kako bi došao do željenih rezultata.
su oni koji bi odbili da to udne istoga časa bili obeleženi kao I, kako je to moralo biti, tamo gde je Inoćentije podbacio,
grešnici i, najverovatnije, jeretici. Inkvizitor bi im dao nedelju Grgur je postigao uspeh. Da bi ostvario svoje ciljeve,
dana da razmisle o položaju u kojem su se našli, da ispovede prednost je dao dominikancima, i inače vičnim kad svedoka
svoje grehe i javno priznaju ko su i šta su. treba zastrašiti i zbuniti u toj meri da nesrećnici ubrzo padnu
Posle toga, oni koji bi i dalje odbijali da saraduju bili u stanje u kojem jedva da mogu zdravo da rasuduju.
bi pozvani da se pojave pred inkvizicijom, tj. pred njenim
zastrašujućim, neumoljivim islednicima. I ljudi su dolazili, UPORNO SASLUŠAVANJE
dobro znajud da pred inkvizicijom niko nije bezbedan, čak Poznaješ li nekog jeretika? Jesi li ga skoro video, i koliko je to
ni ako leži na odru, kao gospoda Burzije, ili ako je prikovan često bilo, gde i kada? Ko je bio s njim? Ko ga je posećivao?
za bolničku postelju, te da opasnost ne mimoilazi ni Jesi li video bilo koga da se prema nekom kataru odnosi s
S P A L J IV A N JE M R T V I H
Raspomamljeni potkazivad nisu štedeli čak ni pokojnike. I dok su se zaprežna kola kotrljala varoškim ulicama,
,,Optuženi“ bi ubrzo shvatili - ili pomislili da su shvatili sveštenici u pratnji zapevali su: „Ko god šta slično učini,
- na koji će nadn izvrdati neumornim inkvizitorima koji slična ga sudba čeka!“
su neprestano tražili i nalazili povoda za nova ispitivanja. Kad bi stigli na odredište, istruleli leševi bili bi privezani
A kada bi od njih bilo zatraženo da sastave spisak imena, za kočeve. Onda bi lomača bila potpaljena, i oni bi,
i to, naravno, što duži - oni bi naveli i imena pokojnika cerem onijalno, iščezli u plamenu. Grozomoran je,
koje, bar su oni tako računali, ni inkvizitori više ne mogu zapanjujuće groteskan bio taj prizor, ali to nije bio kraj
ni na koji nadn da kazne. U kakvoj su samo zabludi bili... kazne, koja je sprovodena kao da su „jeretici" još u životu.
Tek što su oni podneli spisak imena, islednici bi otišli Pošto bi oni bili spaljeni na lom ad, i njihove kuće bile bi
do mesnog groblja i iskopali leševe. Nije im, pritom, sravnjene sa zemljom. Porodice pokojnika ostale bi bez
uopšte bilo važno u kojoj su fazi raspadanja ta tela; bila bi, igde ičega. Neki bi završili u tamnici, ili bivali primorani
jednostavno, natovarena na kola i prevezena do posebno da nose žute krstove, da svima pokažu neizbrisiv žig koji
odredenog mesta, gde bi bilo izvršeno „pogubljenje". su na njima ostavili njihovi grešni srodnici „jeretici".
Na ovoj litografiji u boji iz XIX veka prikazani su zlostavljanje i bati-

,,Optužemcima“, kako su ovi ljudi nanje katarskih jeretika koji u koloni stupaju ka svom ognjenom odru.
lazivani u priručnicima za inkvizitore, žrtve zaboravile dok su, naslutivši blisku opasnost, očajnički
nije bilo dozvoljeno da znaju da li su i pokušavali da spasu golu kožu. „Optuženi", kako su ovi ljudi
nazivani u priručnicima kojima su se služili inkvizitori, nisu
lično osumnjičeni za jeres.
imali prava da saznaju jesu li i lično pod sumnjom zbog
jeretičkog delovanja. Tako, ispunjeni strahom od najgorih
poštovanjem, ili da mu, možda, i sam poštovanje ukazuje? muka koje se mogu zamisliti, oni bi sami otkrivali imena,
Znaš li možda za neko zaveštanje katarima i, ako znaš, na desetine njih, proširujući tako inkvizitorske spiskove
kolika je vrednost te zaostavštine, i ko je sastavio tapiju? osumnjičenih.
Suočeni s pritiskom koji ne popušta, čija svrha i jeste bila
da saslušavanoga potpuno pomete ili ga navede na to da INKVIZITORI NA UDARU
protivureći samome sebi, ljudi bi većinom rekli bilo šta, Spaljivanje upokojenih „jeretika", kao i druge situacije u
rna koliko bilo važno, samo da nekako izmaknu beskrajnim kojima su inkvizitori zaista prekardašili, izazvalo je masovno
pitanjima kojima su ih islednici neumoljivo zasipali. Vernost, gnušanje, što je ubrzo dovelo do ozbiljnih pobuna, pa čak
Ijubav, prijateljstvo, kućno vaspitanje, čestitost - sve bi to i ubistava. Leta 1235, dve godine po dolasku inkvizicije u
v.~.
Langdok, trojica inkvizitora izgubila su živote pošto ih je Žrtve osvedočenog sadiste K onrada fon M arburga, papinog
neko gurnuo u provaliju duboku 30 metara. Drugi jedan in kvizitora u N em ačkoj, ubrzo bi uvidale da njega moliti za milost
inkvizitor, Arnold Katalonac, zadužen za živalj gradića znači sam o zalud trošiti poslednje tre n u tk e života.
Albija, osetio je na svojoj koži gnev razularene svetine pošto
je prethodno osudio i na lomači spalio dvojicu jeretika i isto
to učinio većem broju leševa koje je iskopao iz grobova. N arod Albija hteo je da ga b a d u reku Tam, ali na
U svojoj Istoriji inkvizicije u Tuluzu od 1230. do 1238. zahtev nekih medu njima on je pušten, a zatim i prebijen;
godine Gijom Pelison, dominikanac koji je i sam bio od odeće su mu ostale rite, a lice mu beše sve u krvi...
inkvizitor, ovim rečima opisuje šta se desilo Kataloncu: To, inače, nije bio usamljeni izgred te vrste, jer evo šta
Pelison navodi dalje u tekstu:
Spaljivanje upokojenih „jeretika", Glavni čovek u ovoj oblasti, zajedno s važnijim

kao i druge situacije u kojima su plemićima, gradskim ocima i ostalima, stitio je i skrivao
jeretike. Oni su tukli, ranjavali, p a i ubijali one koji bi
inkvizitori zaista prekardašili, za jereticim a krenuli u potragu... Mnoge naopake stvari
izazvalo je m asovno gnušanje, počinjene su u ovoj zemlji i Crkvi i verujućima.
što je ubrzo dovelo do ozbiljnih

Žrtva žestoke reakcije bio je i Konrad fon Marburg.
pobuna, pa čak i ubistava. Godine 1227, upravo pošto je izabran za papu, Grgur IX
poverio je Konradu fon Marburgu zadatak da istrebi jeres
GENQCID: KATARI, DEO DRUGI 73
STRAŠNI K O N R A D F O N M A R B U R G
Pre nego što je postavljen za papskog inkvizitora, Konrad zidina zamkova, u crkvama, pa čak i manastirima i ženskim
fon Marburg obavljao je dužnosti savetnika i ispovednika samostanima. A da li je neko zaista kriv, ili da li postoje
Elizabete, udovice princa Ludviga IV od Tiringije, koji je dokazi za nedju krivicu - to Konrada uopšte nije zanimalo,
1227. umro od kuge. Nije mnogo vremena prošlo, a Konrad jer on bi gotovo svaku optužbu uzimao zdravo za gotovo,
je upleo Elizabetu u svoje mreže. Njoj najdraže dvorske kao dnjenicu, i odmah bi osudivao osumnjičene za jeres,
dame zamenio je dvema prznicama, a nju samu bi, za bilo izuzev u slučajevima kada bi ovi bili u stanju da dokažu
kakavpropust koji bi nadnila, kažnjavao šamarima ili nevinost. To se, medutim, vrlo retko dešavalo budud
batinanjem. Bio je to izrazito strog režim koji je Elizabetu, da je Konrad imao običaj da unajmi svakojaki ološ d ji bi
uzasketski način života koji je vodila posle muževljeve zadatak bio da pronadu jeretike, strahom iznude od njih
smrti, toliko izmudo da je ispustila dušu već u svojoj 24. priznanje, pa ih potom spale na lom ad ukoliko ovi odbiju
godini. Kasnije je kanonizovana kao sveta Elizabeta i za da se odreknu jeretičkog učenja. Žrtvama je ostavljana samo
mnoge postala simbol zlostavljane žene. jedna mogućnost da izbegnu ovakav usud: bilo bi im, naime,
Aako je suditi po onome što je svirepi Konrad činio ponudeno da potkažu još ,,jeretika“, i to ne na osnovu svojih
kasnije, u svojstvu papskog inkvizitora u nemačkim stvarnih saznanja, već svesno krivotvoreći dokaze. Stotine,
pokrajinama Hesen i Tiringija, nije teško naslutiti kakve možda i hiljade, što katara, što katolika, bile su na taj nadn
jesve strahote Elizabeta prošla u njegovim rukama. Sama optužene za jeres, da bi potom i njima bila ponudena
glasina daje Konrad tu, u kraju, bila je dovoljna da izazove mogućnost da prežive, pod uslovom da optuže neke druge.
opštu pometnju. Prema nekim izveštajima, ta panika ubrzo Ukoliko na to ne bi pristali, Konrad ne bi gubio s njima
bi prerastala u histeriju ako bi se na odredenom mestu vreme čekajud da se predomisle. Mnogi ti „jeretici" spaljeni
Marburg pojavi lično, kao, na primer, u slučajevima kad bi su na lomad istoga dana kad su i optuženi.
odlučio da projaše kroz varoš ili selo u pratnji svog vazda Konrad se nije ograničavao na hvatanje sitne ribe. Ciljao
mrgodnog pomoćnika, čoveka po imenu Dorzo, i jednog je na visoko, budno m otred na sveštenike, aristokrate i
jovana, koji je imao jedno oko i jednu šaku. druge visokorodne uglednike, i nastojao je da svakog od njih
Užas koji je Konrad fon Marburg oko sebe sejao nije uhvati u grehu i nedelu kako bi ga potom kaznio. Jedna od
bio neutemeljen. Konrad je na sve strane video jeretike, njegovih žrtava bio je Hajnrih Minike, starešina goslarski,
a i kad ih ne bi video, umišljao je da se kriju od njega iza a druga Hajnrih II, grof od Sajna, koji je proglašen krivim
zbog učešća u „satanistidam orgijama". Minike je skončao
na lomad, ali je zato grof pružio otpor, da bi ga potom
biskupi u Majncu oslobodili optužbe. Iako je Konrad to
izridto zahtevao, oni su odbili da ponište oslobađajuću
presudu.
Im ajud sve to u vidu, nije ni potrebno napominjati da je
Konrad stvarao sebi neprijatelje kud god bi krodo, i upravo
pošto je iz Majnca krenuo natrag, u svoj Marburg, zadesilo
ga je ono što se moralo desiti. Dana 30. jula 1233. Konrada
su, na putu, iz zasede napali vitezovi. Ubijeni su i Konrad
i njegov pomoćnik Dorzo. Otvoreno se sumnjalo, premda
nikad nije dokazano, da su ubice bile na platnom spisku
Hajnriha II.
Obudovela k ra ljic a E lizabeta Tirinška, kanonizovana 1235.

kao sveta Elizabeta, u poseti prihvatilištu za sirom ašne koje je
sam a osnovala.
Papa Grgur IX naredio je 12 3 0 . svom kapelan u i ispovedniku, LUKAVŠTINA PAPE GRGURA

sv. Ram onu od P en jafortea, da sačini zb o rn ik crkvenih zako n a i Ubistvo papinog čoveka, bez obzira na okolnosti u kojima se
propisa. Ovde ga vidim o kako prim a zbornik, poznat pod nazivom odigralo, obično je izazivalo opštu sablazan, i tumačeno je
Dekreti pape Grgura IX. kao uvreda naneta pontifu lično. Papa Grgur IX, medutim,
na vest o pogibiji Konrada od M arburga postupio je vrlo
u svojoj rodnoj Nemačkoj. Konrad je već bio na lošem lukavo. Bio je on i te kako svestan svih zala koja je počinio
glasu kao sadista bez premca, ali je sprovodeći strahovladu Konrad, a opet je u pismu nadbiskupima kelnskom i
u Nemačkoj prevazišao čak i sva svoja dotadašnja trirskom pribegao rečim a kojima, bar donekle, njih dvojicu
„postignuća", zbog čega je, neminovno, godine 1233. i sam okrivljuje za ono što se desilo.
stradao od ubilačke ruke. „Nikako nam nije jasno", pisao je papa nadbiskupima,
„kako ste dozvolili da se takvo, dosad nevideno postupanje
SVA UBISTVA R O BER A BARABE
Grgur je morao da bude znatno neposredniji kad je bar je tako sam tvrdio, želeo zapravo da olakša posao
trebalo izaći na kraj s Roberom Barabom, zvanim i Rober preopterećenim nadbiskupima. Postigao je, naravno, nešto
Mali, još jednim ekstremistom među inkvizitorima koji sasvim suprotno: ugrozio je ovlašćenja koja su ovima
je, po svemu suded, nekada i sam bio katar, pre nego legitimno pripadala. Na kraju se Grgur sa oštećenim
štoje pristupio dominikanskom redu. Revnost jednog biskupima našao negde na pola puta. Suspendovao je
preobraćenika može poprimiti zastrašujuće razmere, Robera Barabu 1234. godine, nepunih godinu dana pošto
što se najbolje videlo po tome kako je Rober vodio ga je postavio na dužnost. To, međutim, ne znači da je
borbu protiv jeresi u oblasti koja mu je poverena - u Rober i otpušten iz službe. Pošto se primirio neko vreme,
Burgundiji, u istočnom delu srednje Francuske. Rober je dok se strasti nisu smirile, pojavio se ponovo, ovoga puta
biolično odgovoran za čitav talas pogubljenja, naročito s novim zvanjem, kao generalni inkvizitor Kraljevine
onih izvrsenih u mestu Šarite na Loari, gde je naredio Francuske, a njegove nekadašnje pljačke bile su puka
spaljivanje 50 jeretika. Zbog ovoga je došao u sukob s sitnica u odnosu na zlodela koja će tek počiniti.
nadbiskupima Remsa i Sensa, koji su ova pogubljenja U vremenskom rasponu od tri godine, izmedu 1236.
protumačili kao kršenje njihovih prava. Morali su - tvrdila i 1239, Rober je predvodio inkviziciju u pohodima na
sudva nadbiskupa - prvo oni da se s tim saglase, pa tek Salon-an-Sampanj, Kambre, Peron, Due i Lil, i spalio
onda da jeretici budu osudeni. Bilo je, inače, u to vreme još 50 ljudi. U pokrajinu Šampanju vratio se 1239.
biskupa koji su sami prisvajali pravo da poništavaju godine, gde je hroničar Alberik od Troa-Fontena, inače
kazne kad bi optuženi bio proglašen krivim, dok su drugi cistercit, prisustvovao masovnom pogubljenju kod
zahtevali da se sami nadu na čelu inkvizicionih sudova. Mont-Emea, kada je ni manje ni vise nego 183 „jeretika"
Papa Grgur, majstor zakulisnih radnji, veoma se živo spaljeno. Potom se ništa vise o Roberu Barabi nije
iznenadio na ovakvu reakciju crkvenih velikodostojnika. čulo, ne računajud glasinu da je umro u tamnici posle
Postavljajući Robera Barabu i ostale inkvizitore, on je, dugogodišnjeg zatočeništva.
prilikom primene zakona nastavi i traje toliko dugo u vašoj podrazumevali su isključenje iz Crkve i uskradvanje prava
sredini, a da nas pritom ne izvestite šta se dešava. Želja na svete tajne. Onim drugadjim, svetovnijim kaznama kao
namje", produžio je Grgur tobož naivno, „da se takve stvari što su utamničenje, oduzimanje imovine, progonstvo, pa čak
vise ne tolerišu, a tekuće zakonske postupke proglašavamo i stavljanje na telesne muke - takode je pribegavano kako bi
ništavnim. Ne možemo žmureti pred strahotama kakve vi se nepokorni naterali na poslušnost i primorali na saradnju
opisujete." sa inkvizicijom. O dbijanje saradnje, razume se, smatrano je
jednako kažnjivim kao jeres sama, pa je tako i kažnjavano.
Dva dominikanca, Petar Sila i Vilijem Arnald, koje
Ubistvo papinog čovelca, bez obzira na je papa postavio za inkvizitore 1233. godine, izrekli su
praktično sve raspoložive papske kazne na tlu Langdoka,
okolnosti u kojima se odigralo, obično
koji je i bio glavna meta inkvizicije. Jedna od metoda na koje
jeizazivalo opštu sablazan, i tum ačeno su se inkvizitori oslanjali u radu iziskivala je brzinu, tako da
samo hapšenje, sudenje, donošenje presude i izvršenje kazne
je kao uvreda naneta pontifu lično.
slede jedno drugo u najkraćem mogućem roku. Dogodilo se,
tako, da i istaknuti katarski prefekt grada Tuluza, Vigoros
od Bakona, bude spaljen na lom ad pre nego što su njegovi
Strahovlada koju su zavodili ljudi poput Konrada od prijatelji i pristalice stigli da mu priteknu u odbranu. Sila i
Marburga ili Robera Barabe bila je neizbežna u situaciji Arnald su iskopavali zemne ostatke tobožnjih pripadnika
kadje papa svoje inkvizitore snabdevao najužasnijim katarske jeresi i spaljivali ih. Njih dvojica bacila su u tamnicu
oružjima i sredstvima koje je jedan srednjovekovni um mnoge ljude, ne obazirud se na to ko je katar a ko katolik,
mogao da zamisli. Ekskomunikacija i interdikt, primera radi, jer to njima, po svemu suded, i nije bilo toliko važno, a uz
to su i kinjili vlasti Tuluza šaljući im naoružane vojnike kao Inkvizitor optužuje nevernika - na slici francuskog umetnika Žan-
ispomoć prilikom hapšenja, privođenja, suđenja i, konačno, -Pola Lorena (1838-1921).
pogubljenja „jeretika".
Prošlo je tako više od dve godine, a onda je grofu OPASAN NEPRIJATELJ
Rajmonu VII Tuluskom prekipelo. Rajmon je pod prisilom G rof Rajmon i kraljica Blanka imali su sreće - papu su
prihvatio inkviziciju i on je do toga časa, makar i nerado, uhvatili u raskoraku. Grgur je, naime, u to vreme muku
saradivao sa Silom i Arnaldom. A bio je, uz to, voden mučio s Fridrihom II, kraljem Nemačke i Sicilije, vladarom
jednostavnim razlozima: nije mogao sebi da priušti još Svetog rimskog carstva, tipičnim svetovnjakom čiji je životni
jedan rat nalik onom u kojem je zamalo izgubio glavu 1229. cilj bio da, kao vladar, svoj posed proširi na celo Apeninsko
godine. Ali kad su Sila i Arnald otišli predaleko, Rajmon nije poluostrvo, ne hajući što će to dovesti do nezanemarljivog
mogao a da ih ne prijavi papi. opadanja papskog uticaja. S papinog stanovišta, Fridrih je „bio
Požalio se grof od Tuluza da dvojica inkvizitora svojim zver što izranja iz mora i neštedimice bogohuli... razjapljena
delovanjem „nanose štetu", te da će, kako stvari stoje, „pre njegova gubica vreda Sveto ime... a kopljem on gada
ljude naterati na greh nego privesti istini“. Rajmon je, prebivalište Boga samoga i svetaca Njegovih na nebesima".
inače, računao na podršku kraljice Blanke Kastiljske, majke
francuskog kralja Luja IX, koja je lično rekla papi Grguru da Ovaj rukopis iz XV veka opisuje Veliku šizmu koja je trajala od
su njegovi inkvizitori uveliko prekoračili granice pristojnog 1378. do 1415. godine, kada je, posle smrti Grgura IX, papska
ponašanja. vlast bila podeljena izmedu dvojice pontifa, od kojih je jedan
stolovao u Rimu, a drugi u francuskom gradu Avinjonu.
’iibfiturnoftx>mc iftniucm);
LrmJiK ftlbltfliw llbuitn
р л М ж Ју е
Kraljica Blanka Kastiljska (gore levo), koja se bunila protiv hrišćanske zajednice.
prekoračenja ovlašćenja u radu inkvizicije, bila je supruga I napadad na dominikance i grad Tuluz ubrzo su vraćeni
francuskog kralja Luja VIII i majka kralja Luja IX, umesto koga pod okrilje Crkve, i to po naredbi samog pape Grgura. On je,
je vladala kao namesnica. Čuvena po svojoj blagosti, ovde je (u svakako, morao da vodi računa o tome da ne kazni Rajmona
donjem delu slike) prikazana kako pušta na slobodu nepravedno previse strogo, jer mu je grof i dalje bio potreban kao
zatočene sebre. saveznik u borbi protiv cara Fridriha. Upravo iz tog razloga,
papa je ukinuo interdikt nametnut Tuluzu i postavio svog
Imajući spram sebe tako opasnog neprijatelja, Grgur je morao odanog nadzornika da budno motri na, surovostima sklone,
datraži saveznike gde god je stigao. Bio je, štaviše, spreman dominikance.
dai jeretički Langdok pridobije za svoju stvar. U to vreme već
se, inaće, znalo da Fridrih ima izvesne pretenzije na Provansu GORE OD DOMINIKANACA
ujugoistočnoj Francuskoj, i Rajmon je, gledajući da iskoristi Stefan od sv. Tiberija bio je franjevački monah, dakle
prtliku koja mu se ukazuje, ponudio papi pomoć ne bi li pripadnik reda nadaleko poznatog po blagorodnosti i
Fridriha osujetio u naumu. Imao je, naravno, i Rajmon svoju diplomatskom umeću, ali u ovom slučaju on je bio najgori
cenu: papa će zauzvrat povud iz Tuluza i celog Langdoka mogud izbor. Ne samo što Stefan nije ukrotio dominikance,
Silu, Arnalda i ceo taj inkvizitorski aparat. što je papa Grgur od njega očekivao, već ih je ubedljivo
nadmašio u zatiranju katara i njihove jeresi, pribegavajud
najsvirepijim sredstvima koja je imao na raspolaganju. Opet
Papa Grgur je čak otputovao u su počela nemilosrdna saslušanja, i opet su Ieševi iskopavani
Langdok, u nastojanju da ublaži da bi potom bili spaljivani zajedno sa živima. Osumnjičeni

„jeretici" zlostavljani su i primoravani da priznaju svoje grehe,
gnevkoji su podjarili njegovi a potom, ne bi li spasli vlastitu kožu, da izdaju druge.
preterano revnosni inkvizitori. Pritisak je bio toliko veliki da su podlegla i dvojica
najistaknutijih katarskih prefekata u Tuluzu, Rajmon Gros
i Gijom od Solera, koji su odali imena mnogih katara i
RAJMON UZVRAĆA U D A R A C otkrili razne podatke o njihovim porodicama, prijateljima i
PapaGrgur nije hteo baš toliko daleko da ide, ali je pristao aktivnostima. Nije ni potrebno napominjati da su Gros i Soler
dazauzda inkvizitore i izvrši na njih pritisak kako bi postali obeleženi ljudi, i da je inkvizicija morala da im obezbedi
ubuduće bili popustljiviji. Grgur je, štaviše, otputovao stalnu zaštitu kako bi ih spasla gneva što samih katara, što svih
uLangdok, u nastojanju da ublaži gnev koji su podjarili ostalih koji su im do tada bespogovorno verovali.
njegovi preterano revnosni inkvizitori. Ohrabren ustupcima,
Rajmon je počeo da se priprema za ozbiljniji obračun sa
Silomi Arnaldom. Malo je nedostajalo da krene u otvoren Do tada su prefekti bili vegetarijanci, a
sukob kad su inkvizitori naložili hapšenje većeg broja sada su jeli m eso i pritom gledali da to
dvćrana iz Rajmonove svite koji su iskazivali naklonost
prema katarima. Rajmon je, u svakom slučaju, uspeo
cine na javnom m estu, da svi vide.
blagovremeno da ih skloni van domašaja inkvizicije. Na
njegovu zapovest, vojnici koji su došli s nalogom da uhapse
dvorane, sada su ih iz nebezbednog Tuluza ispratili na KAKO OBMANUTI INKVIZITORE
sigurno. Sila i Arnald bili su van sebe od besa. Pokušali su Dvojica izdajnika bila su, medutim, na bezbednom, jer
dase osvete napavši ved broj konzula u gradskoj upravi niko nije smeo da ih dira. Ko god da ih napadne, samoga
Tuluza. Nisu, medutim, u tome daleko dogurali, jer bi sebe prokazao kao katara i jeretika. Umesto da zaigraju
uskoro su ih, bez ikakve pompe, proterali iz grada. Ostale na tu kartu, katari su postali lukaviji, i počeli da se kriju.
dominikance, sve zajedno s tuluskim nadbiskupom, napala Neki prefekti nisu više navladli svoje jednostavne, ali
jerazjarena masa; celim putem do Karkasona narod ih je prepoznatljive odore, već su nosili odeću kakvu nosi sav
zasipao kamenjem. A kad su stigli u Karkason, dominikanci običan svet, da bi ih teže prepoznali. Do tada su prefekti
susmesta ekskomunicirali one koji su na njih tako grubo poslovično bili vegetarijanci, a sada su jeli meso i pritom
udarili, a zatim stavili Tuluz pod interdikt - iskljudli grad iz vodili računa da to cine na javnom mestu, da svi vide.
ATENTAT U A V IN JO N E U
Celog tog prepodneva 28. m aja 1242. godine franjevac i odred konjanika, da se nade kao pratnja. Bio je već
Stefan od sv. T iberija i dom inikanac V ilijem Arnald, mrkli mrak kad su stigli u Avinjone.
sve sa osm oricom pisara, putovali su predelim a izmedu I, dok su se katarski riteri krili u klanici nadomak
Tuluza i Karkasona. Zastajali su usput u mnogim gradskih zidina, G oleran se vratio do glavne kule
selima da saslušaju ispovesti optuženih za jeres i zamka i tam o se uverio da su Stefan, Vilijem i pisari
postaraju se da njihova im ena budu uredno upisana u polegali. Izašao je zatim napolje, prišao bedemima
inkvizicijske spiskove. zamka, otvorio kapiju i pustio unutra Pjer-Rožeove
Ničeg neobičnog nije bilo u tom e, je r inkvizicije kao vitezove. N ečujno se šunjajući kaldrmisanim ulicama,
da je bilo svugde po Langdoku, i moglo se očekivati ljudi su stigli do ulaza u zamak, gde ih je čekalo
da će se svakog časa pojaviti u bilo kojoj varoši ili tridesetak žitelja Avinjonea, naoružanih satarama i
selu, uvek sprem na da iščeprka podatke koji će na budžama. Zajedno su se uvukli u dvorište zamka i
nekoga baciti krivicu. Sve je to bilo u sklopu politike zaputili se ka glavnoj kuli. N ečujno su se zatim popeli
zastrašivanja koju je inkvizicija sprovodila po celoj uza stepenište i prošli kam enim hodnicima, stigavši
ovoj pokrajini. O sobe kao što su Stefan ili V ilijem naposletku do masivnih vrata od hrastovine iza kojih
Arnald često su pribegavale ovoj strategiji, plašeći su se nalazile inkvizitorske odaje. Na vratima nije bilo
žitelje Langdoka koji su se i inače ježili od straha i na straže. Jedan katarski vitez potegao je dvoseklu sekiru i,
sam pomen da će biti „poslati pod zid“, tj. u podzemne napravivši silnu buku, raspolutio vrata.
tam nice u Karkasonu, gde su zatvorenici držani u
malim, mem ljivim ćelijam a, na suvom hlebu i vodi. KRVAVI NAPAD
A ipak, bilo je ovoga puta izvesnog odstupanja u Pre nego što je iko od onih unutra shvatio šta se
odnosu na uobičajenu inkvizitorsku praksu: s njim a dešava, vise desetina ljudi uletelo je u prostoriju, sekući
nije bilo ni telohranitelja ni bilo kakve druge naoružane bodežima, vitlajući sekirama i satarama, i mlateći
pratnje koja bi vodila računa o tom e da Stefan, Vilijem buzdovanima i tojagam a po glavama prepadnutih
i njihovi pisari bezbedno stignu sa jednog na drugo gostiju. Napad je trajao sve dok napadači nisu bili
odredište. T e večeri stigli su tako u utvrdenu varoš sigurni da su svi unutra pobijeni; samrtna tišina već je
Avinjone, gde ih je u zamku očekivao Rajm on od uveliko zavladala odajama, a kameni pod bio je klizav
Alfara (upravnik im anja i zet Rajm ona V II). Sm eštaj za od krvi. Ubice su tada popalile baklje i pokupile sve što
dvojicu fratara bio je obezbeden u glavnoj kuli zamka, su videli u polumraku - svećnjake, novae i, naravno,
gde su oni upravo večerali kada je V ilijem -R ajm on ono što su zapravo i tražili: inkvizitorske spiskove. Sve
Goleran, jedan od Alfarovih ljudi, navratio da proveri stranice su pocepane i zapaljene. Ubrzo je od „dokaza"
kako su i da li im išta treba. kojim a je inkvizicija raspolagala ostala samo hrpa
Zadovoljan što vidi da Stefan i V ilijem Arnald ništa pepela koji se puši.
ne sum njaju, G oleran je napustio zamak i odjahao do A tentatori su zatim napustili Avinjone, potpuno
Antiohijske šume, obližnjeg šumarka gde se sastao s neprim ećeni, i odjahali do šumarka gde ih je celcao
Pjer-Rožeom od M irfoam a, koji je upravljao gradom Pjer-Rože. O n se, inače, nadao da će mu doneti
M onsegirom zajedno s već ostarelim Rajm onom od specijalan poklon, glavu V ilijem a Arnolda, od koje
Pereja. Bila je tu i družina vitezova naoružanih do je nam eravao da napravi pehar iz kojeg će piti vino.
zuba. Svi su bili katarski vernici ( credentes ) koji su i Razočarao se kad su mu reldi da glavu nisu poneli
inače, u M onsegiru, obavljali dužnost stražara. Pjer- iz prostog razloga što su je, u onoj opštoj pometnji,
-Rože odabrao je desetinu ili nešto vise vitezova i, potpuno smrskali; ako ništa drugo, slikovit opis
pod okriljem sumraka, poslao ih u Avinjone, dok su katarskih jurišnika na najbolji ga je n ad n uverio u
im bojne sekire bile zadenute za pojasom , a za njim a uspeh njihovog prepada.
Petar Veronski, dominikanski monah, pao je od katarske ruke 6. aprila 1252. godine, na putu za Milano. Ovde je predstavljen kako, nekoliko
časaka pre nego što će poginuti, izvodi čudo pišući sopstvenom krvlju po zemlji Credo in Unum Deum (U Boga jedinoga verujem).
Verovatnonajkrupnija promena u navikama katarskih

prefekata ticala se odvajanja muških od ženskih prefekata,
kojeje do toga vremena, po uspostavljenoj tradiciji, rigorozno
sprovodeno. Sada su se, medutim, oni pojavljivali u parovima,
takoda kogodda ih je video, uključujući i same dominikance,
ni usnu ne bi posumnjao da su to dvoje što se zajedno
šetajujedanobičan bračni par i ništa vise od toga. Najbolja
odbrana bilaje, naravno, da se ode iz varoši, tako da su se
mnogi katarski prefekti krili na bezbednom, u Monsegiru, a
dapritom nisuzapostavili ni svoje sledbenike. Prefekti bi se,
naime, prerušeni vraćali u varoš, a za njihove pastirske posete
znala bi samo nekolicina mesnih katara. Po obavljenom poslu
odlazili bi kakosu i došli, u najstrožoj tajnosti.
Inkvizicija je bila i te kako svesna da se u Langdoku
nešto mulja ispod žita, ali nije bila u stanju da pohvata
vinovnike. Inkvizitori su, nema ni potrebe naglašavati, svuda
nailazili na omrazu. Da bi zaštitili sebe i svoje okruženje
- crkvenjake i pisare u Albiju i Karkasonu - morali su
od Francuza da unajme naoružane stražare. Ponekad bi
inkvizitorima bio zabranjen ulazak u pojedine varoši i
gradove, kao što se to, recimo, desilo u Tuluzu, ali uvek je u
okolini bilo dovoljno sela koja bi oni prevrnuli u potrazi za
potencijalnim jereticima koje će saslušati, a potom i kazniti i M onsegir, poslednje zn a č a jn ije uporište ka ta ra , sagrađeno je
naterati na pokoru. na nadm orskoj visini od 9 1 4 m etara, nedaleko od Pirineja, na
ju gozapadu današnje Francuske.
OPET USTA NA K
Vreme je prolazilo, plamen mržnje se razbuktao, a onda jednu armiju. Rajm ona Rožea oterali su iz Karkasona, i
se 1240. godine Rajmonu Rožeu IV od Trenkavela, sinu pribežište je pronašao u obližnjem M ontrealu. Francuzi
tragićnog Rajmona Rožea III, koji je pod misterioznim su opkolili varoš, a doskorašnji napadač tako je postao
okolnostima preminuo 1209. u Karkasonu, ukazala prilika napadnuti. Borba je, medutim, bila tako žestoka i odnela
daseumeša. U svojoj 35. godini, Rajmon Rože IV imao toliko mnogo ljudskih života na obem a stranama da su se
je iza sebe već tri decenije života u izgnanstvu, ali se nije
odrekao nade da će povratiti svoje nasledstvo. Okupio je,
tako, vojsku izgnanika u Aragonu, na severoistoku Španije, Prefekti bi se prerušeni vraćali u varoš,
i preko Pirineja krenuo ka Langdoku. U početku je nizao
uspehe; njegova vojska oslobodila je Limu, Ale i M ontreal, a za njihove pastirske posete znali bi
preotevši ih iz ruku Francuza. Ali stvari su postale sam o m alobrojni mesni katari.
znatno ozbiljnije kad je Rajmon Rože započeo opsadu
Karkasona, gde su ga, u podgradima Burgu i Kastelaru,
doćekali dobrodošlicom. Odatle je, u vremenskom rasponu
od nepunih pet nedelja, čak osam puta napadao sam i jedni i drugi ubrzo opredelili za primirje. Rajmon Rože je
Karkason. Opsada ovog grada obeležila je, ujedno, i nagli posle toga proteran natrag, u Aragon.
kraj serije njegovih uspeha. Ako se Rajm on Rože nadao da će mu u pomoć priteći
Francuzi su uzvratili brzo, poslavši u Langdok celu grof tuluski Rajm on VII, grdno se razočarao. G rof Rajmon
u to vrem e m orao je da vodi računa o sopstvenom
Katarsku varoš Lavor, nedaleko od Tuluza, rimokatolicima položaju, i nikako sebi nije smeo da priušti taj luksuz
poznatu kao „uporište nečastivoga", albižanski krstaši napali su i da uvredi papu Grgura IX . Ali došla je i 1242. godina, i
poharali trećeg maja 1211. godine. Stanovništvo je masakrirano. stvari su se u meduvremenu znatno izmenile. Papa Grgur
preminuo je 1241, a nasledio ga je Celestin IX , koji je,

verovatno zbog starosti, izdahnuo posle svega 17 dana. Rajm on Rože IV proveo je trideset
Celestinov naslednik, Inoćentije IV, bio je umešan u borbu
godina u izgnanstvu, ali se nije
za prevlast sa starim Grgurovim neprijateljem , Fridrihom II,
vladarem Svetog rimskog carstva. Inoćentije se u Rimu odrekao nade da će povratiti
osećao toliko nesigurno da je naposletku prebegao u
izgubljeno nasledstvo.
Đenovu i ostao tam o sve do Fridrihove sm rti 1250.
Zabuna koju je ovo izazvalo u Rimu pružila je Rajm onu
V II šansu koju je čekao punih 13 godina. Njegovi plem ići svoje nekadašnje teritorije iz ruku Francuza, a da o istom
takode su jedva čekali priliku da dodu glave om raženim trošku otera dom inikance, inkviziciju i ukine njihov grozni
Francuzima i povrate zem ljišne posede i im anja koja režim surovosti i smrti.
su im ovi oteli. Sem toga, Rajm on je pridobio podršku I upravo su se inkvizitori, pre nego vojni ciljevi, prvi
kraljeva Engleske, kao i španskih zem alja Navare, Kastilje i našli na udaru Rajm onovog ustanka koji je planuo 28. maja
Aragona. Rajm on se osetio dovoljno snažnim da preotm e 1242. godine. Mada on sam nije bio na lieu mesta, niko
gotovoda nije sumnjao da Rajmon i niko drugi stoji iza biskupske palate, je r sve su to bile legitimne mete u očima
ubistvainkvizitora koje se odigralo nekoliko dana kasnije, osvete žednih Langdočana, ispunjenih mržnjom prema
kaoiuništavanja njihovih navodnih „dokaza" protiv Francuzim a i inkviziciji. U meduvremenu, dogadaji u
jeretikauLangdoku. Avinjoneu uzbudili su duhove u varošima i selima širom ove
pokrajine i svi su počeli da traže odmazdu za pretrpljena
SLAVLJEU L A N G D O K U zverstva, poniženja i okrutnosti koje su inkvizitori činili po
Novosti o ubistvima u varoši Avinjone (prefektura Grenobl) nekada spokojnom i bogatom Langdoku.
prostrujalesu brzinom munje po celom Langdoku, donevši Nažalost, i nem inovno, i ova revolucija i veliki polet
velikoolakšanje i katarima i katolicima, koji su zajedno bili su - kratkoga daha. Uprkos činjenici da je Rajmon VII
proslavljali uspeo napad na ozloglašenu inkviziciju. Jedan m ogao da računa na podršku glasovitih imena, kao što su,
sveštenikčak, da bi ulepšao priliku, zvonio je zvonima recim o, kralj Henri III od Engleske, zatim Ig od Lizinjana,
svojebogomolje, a ubice su u Monsegiru dočekane kao potekao iz kuće koja je dala mnoge znam enite krstaše,
heroji. Prepad na Avinjone bio je, pri tom, tek uvod u čitav pa Rože Bernar, grof od Foa - nije mogao da se odupre
nizvojnihudara na zamkove, dominikanske domove i francuskim snagama. Kralj i Lizinjan potučeni su do nogu
N a m eti Rajmonovoj i njegovih

pobunjenika prvi su se... našli
inkvizitori... a nije bilo gotovo
nikakve sumnje da Rajmon stoji
iza ubistva inkvizitora koje se
odigralo nekoliko dana kasnije,
kao ni iza uništavanja njihovih
„dokaza" protiv jeretika u Langdoku.
na bojnom polju, a grof je, premda je sam bio sin i bratanac

katarskih prefekata, prebegao na stranu neprijatelja i onda
sa svojom vojskom udario na Rajm ona VII nanevši mu
poraz od kojeg se ovaj, kako se ispostavilo, nikada nije
oporavio. Drugi Rajmonovi saveznici, oni iz Aragona,
K astilje i Navare, na vreme su procenili u kom pravcu vetar
duva, pa su se brže-bolje povukli. I opet su Rajm on i kralj
Luj IX , u januaru 1243. godine, potpisali sporazum kojim
je stanje vraćeno na 1229. godinu, kada je Langdok, slovom
Pariskog mirovnog sporazuma, pao pod francusku upravu.
NEOSVOJIVI MONSEGIR
Izvršioci ubistva u Avinjoneu nikada nisu pohvatani, a
M onsegir, utvrdenje gde je zavera i skovana, opstao je kao
poslednje važno uporište katarskog otpora u Langdoku.
Moćni monsegirski zam ak, sagrađen u periodu posle 1204.

godine, u sklopu priprema za dan kada će, neminovno, katari
morati otvoreno da se suprotstave svojim progoniteljima.
Nsovoj iluminaciji uzetoj izjednog langdočkog rukopisa prikazan koje će preuzeti u budućnosti - sve do „konačnog resenja"
jekonačan pad Monsegira u ruke vojske kojom je zapovedao Ig katarskog pitanja.
od Arsija, senešal (nastojnik dvora) Luja IX, kralja Francuske. Koliko se čas tog rešenja približio, postalo je jasno
u proleće 1243. godine, kada su iz monsegirskog zamka
Katoličkosveštenstvo i inkvizitori dugo su već Monsegir primetili pokrete trupa duboko u dolini. Po naredenju Iga
nazivali „sataninom sinagogom" i, iz njihovog ugla,
dogadaji koji su se odigrali u prethodnom periodu samo
I suišliuprilogtvrdnji da ta varoš stvarno zaslužuje takav Postojao je i neprestani priliv
I atribut. Monsegir je, dakle, morao biti razoren, i to ne verujućih hodočasnika ( credentes )
samozatošto je bio jedno od katarskih utvrđenja, već zato
koji su u potaji dolazili da
! štojepredstavljao svojevrsnu sigurnu luku gde su stotine
I katara, kakoprefekata, tako i vernika (crcdcnt.es), potražile posete ovaj simbol katarske
I ipronašleutočište koje samo visoki planinski prevoji i
vere i potraže duhovni savet,
nepristupačne pirinejske vrleti mogu da pruže.
UMonsegiru je te 1242. godine živelo oko 500 izbeglica, pre nego što će se, krišom kao što
štokatara, što katolika. Od toga, dve stotine su bili prefekti, su i došli, vratiti svojim kućam a.
kojisuseskućili u kolibama i pećinama oko zamka. Vitezovi,
■ oružniđi njihove žene, naložnice i deca, koji su dobrim
delombili u rodbinskim vezama s prefektima, takode su od Arsija, senešala kralja Luja IX, vitezovi i kompletno
sedoselili u Monsegir, ne bi li i sami uživali zaštitu koje opremljena vojska počeli su da pristižu iz Akvitanije,
ovoutvrđenjepruža. Povrh toga, u Monsegir su Gaskonje i drugih krajeva Francuske, da bi se
' neprestanopristizali hodočasnici koji su u potom utaborili na istočnim prilazima
I potaji dolazili da posete ovaj simbol katarske Monsegiru.
vereipotražeduhovni savet, pre nego što Jedan crkveni dostojanstvenik,
I ćese, krišomkao što su i došli, vratiti imenom Pjer Amijel, inače biskup
I svojimkućama. narbonski, podigao je svoj
I Monsegirje u ove svrhe služio minuciozno ukrašeni šator odmah
I gotovopunih 40 godina, još od 1204, ispod bedema Monsegira. Ubrzo
kadajeupravitelj grada, Rajmon se taj prostor šareneo od zastavica
odPereja, uvideo da će jednoga dana na kojima je bio istaknut Jleur de
katari morati otvoreno da se suprotstave lys (ljiljanov cvet), simbol Francuske,
I Crkvi kojaih je žigosala kao jeretike. a bilo je i onih sa krstom, kao
Dabi sepripremio za taj dan, Perej je podsećanje na verske pobude koje su
obnoviozamak, koji se uzdizao nad selom do ovog poduhvata i dovele.
Monsegirom, dostižući vrtoglavu visinu Hiljade ljudi utaborene pod
od914metara, što je bilo sasvim dovoljno gradskim zidinama predstavljale
/.apreleppanoramski pogled na šume su zaista obespokojavajući prizor,
idolineupojasuod više kilometara ali to još nije značilo da je počela
unaokolo. Narednih godina Monsegir opsada: mnogo, mnogo vise ljudi
jepružiopribežište desetinama moraće da dode pre nego što Ig
katarskihprefekata koji su tražili spas od Arsija okupi dovoljno moćne
odprogonitelja. Isti ti ljudi vise puta snage da opkoli tvrdavu. A čak
suovamodolazili tražeći sklonište, ni tada neće ona biti okružena
kadgodbi Crkva pokretala lov na
veštice. Inkvizicija je, sa svim svojim Spomenik grupi od 221 katara
neumerenostima, prouzrokovala, i ostalih koji su stradali na
medutim,dotad nevidene teškoće, lomači na „Polju spaljenih" kod
nagoveštavajući još ozbiljnije mere Monsegira dana 16. marta 1244.
baš sa svih strana. Obim monsegirskog utvrđenja iznosio je Na Saboru u Lionu 1245. godine, Inoćentije IV svrgnuo je dvaput
nešto vise od tri kilometra, ali je bio sporadično isprekidan ekskomuniciranog Fridriha II, vladara Svetog rimskog carstva,
klisurama i jarugama koje su mogle da posluže za bekstvo. pošto mu je Fridrih otvoreno pripretio.
Nemoguće je, takode, bilo dogurati opsadne naprave na
pirinejske litice koje su se uzdizale iza Monsegira. prepušteni na milost i nemilost branilaca na položajima
iznad njih, a ovo načelo ratovanja potvrdeno je i tada kod
ODBRANA MONSEGIRA Monsegira. Francuske snage u više navrata pokušavale
Nevolje s kojima se unutar tvrđave suočavao Pjer-Rože od su da se uspnu uz vrletne kozje staze zarasle u bodljikavu
Mirfoa bile su isto tako neugodne, ali drugaćijeg karaktera. žutilovku, ali bi ih branioci Monsegira ubrzo odbili, čim bi,
Katarski prefekti bili su miroljubivi ljudi, beskompromisni po Mirfoaovom naredenju, zasuli napadače kišom kamenja,
protivnici rata. Čak i u ovakvom škripcu, oni nisu hteli da ili strelama ispaljenim iz moćnih samostrela ili nekim drugira
projektilima. Postojao je, medutim, jedan način kojim su
Francuzi mogli da dosegnu branioce a da pritom ne moraju
Hiljade ljudi utaborene pod gradskim da polete. Ispaljivali su, naime, strele gotovo vertikalno preko
zidinam a predstavljale su zaista zidina zamka, i tako bi uspeli da pogode katare na vrhu.
Desetak branilaca oboreno je na ovaj način, a gubitak svakog
obespokojavajući prizor, ali to još nije
čoveka bio je za posadu Monsegira težak udarac.
značilo da je počela opsada. Uprkos svemu, brojčano slabe snage Pjer-Rožea od Mirfoa
odbijale su napadače punih osam meseci, do duboko u zimu,
kada su ledeno vreme i oskudica hrane počeli da uzimaju
se bore. To je, dakle, Pjer-Rožeu ostavilo odred od svega 98
ljudi s kojima je trebalo da odbrani zamak. U izvesnoj meri, Poslednja katarska tvrđava, ona u Keribusu, sagradena na
ova otežavajuća okolnost bila je ublažena činjenicom da Pirinejima, na 728 m etara nadmorske visine, napadnuta je i
napadači koji nadiru odozdo po prirodi stvari nužno bivaju osvojena avgusta 1255.
Ccfm iiHfc & h m s m i r v q m ft ct frfiw u t^tcow p ftr fc fanit

Ct ЈЛШШГ fa faMtt
fa m m t J c tmc tv >noimffioM -iaqflV
mam fa Cxmcfje et Гс^ y»C fat ctfCc pityx amicc qiicfc
«шм# дофГсе C ftaC îff fri Џ^лУр fiitnt favfc ft (ivifi yicj
wit <7 шг {buat&i fa cwiv qat toutt tf*i ffcc ctfccmwttc.
it! fa v m t fcuofemCHt pour ijg f r f t t c m a itu m бг tp w f c
<*Гсг o u f u t m e r . t r t iV y i u & ^ a m r^ w fc a $ c f f t e tfic ffa w fc .
fo:£ a? ашш! if &$шг & p fi ^Lcmudy cum aumts ksftte
лг i|žm if a u fw o fm c r y trf p :c t fa famtr
P O S L E D N J I K A TA RI: BR A Ć A O T J E
Braća Pjer i Gijom Otje bila su već zašla u pedesete godine, nemalog uspeha. Pre nego što mu je inkvizicija stala
i behu to visokoobrazovani i imućni, premda ne i narodto na kraj, stigao je da preobrati nekih hiljadu porodica.
religiozni ljudi. Pjer, koji je imao ironičnu crtu, voleo je da Godine 1305. neko ga je izdao inkviziciji, koja je ubrzo
kaže da od pokreta koji čovek izvodi dok se krsti ima vajde zarobila njegovog brata Gijom a i spalila ga na lomad
samo utoliko što će na taj nadn rasterati muve. A onda su, sa svim novim prefektima koje je Pjer u meduvremenu
godine 1296, na ogromno čuđenje svih koji su ih poznavali, imenovao. Sa svim sem jednoga.
braća O tje „primila veru“ i započela jedan potpuno nov, Taj što je pobegao zvao se Sans Merkadije, i on je
asketski život, baveći se torbarskim zanatom. radije podnio samoubistvo nego da umre u najstrašnijim
Neko vreme boravili su Italiji, da bi se u rodnom mukama na lom ad. Pjer O tje je još četiri godine bio na
Langdoku ponovo obreli 1300. godine, kada je Pjer i slobodi pre nego što su ga aprila 1310. uhvatili, a potom
počeo da propoveda katarsku veru. Imao je u tome javno spalili na trgu kod Katedrale sv. Stefana u Tuluzu.
danak i s jedne i s druge strane barikada. Nekoliko dana sobom i opsadne sprave. Čim je kamena kiša počela da dobuje
pre Božića, kad je sneg gotovo potpuno prekrio francuski po tvrdavi, desetine branilaca su pale, neko mrtav, neko teško
tabor, Ig od Arsija uvideo je da bi posle dugog trupkanja ranjen. Francuze je sad već bilo nemoguće zadržati. Proneo
u mestu njegova vojska uskoro mogla da se demoralise i se uto glas: grof Rajmon VII dolazi u pomoć, a car Fridrih II
počne da se osipa. Neophodan je, dakle, bio neki drastičan, šalje vojsku da okonča opsadu. Sve su se te nade, medutim,
pa i dramatičan potez, s tim što se moralo računati i na izjalovile, i Pjer-Rože od Mirfoa uvideo je 2. marta 1244. daje
nezanemarljiv rizik. predaja jedino što mu preostaje.
NAPAD NA KULU NA STENI POKAJ SE ILI GORI

Arsi je pozvao dobrovoljce. Istupili su Gaskonjci, iskusni Imajud u vidu divljačko razračunavanje s prestupnicima i
gorštaci, stasali u planinama nedaleko od Pirineja. Naredba ništa manje surove metode kažnjavanja tipične za srednjivek,
koju su oni tada dobili bila je ravna ponudi da podne uslovi koje je Pjer-Rožeu od Mirfoa postavio njegov protivnik
samoubistvo. Naloženo im je, naime, da zauzmu deo utvrdenja Ig od Arsija i nisu bili prestrogi. Ona ubistva podnjena u varoši
poznat pod nazivom Roc de la Tour (Kula na steni), sagraden Avinjone, kao i drugi zlodni koji su se odigrali u prošlosti
na vrhu kamenog stuba koji se uzdizao na najvišem grebenu velikodušno su oprošteni, a žiteljima Monsegira date su dve
Monsegira. sedmice da razmotre dve mogućnosti: ili da se podvrgnu
Ovo je, pre svega, podrazumevalo penjanje na liticu s isledničkom postupku pred inkvizicijom i odreknu se
koje se prilazi utvrdenju, i to po nodi, s tim što su dobrovoljci katarskog učenja, ili da odbiju to da udne i izgore na lomači.
morali sa sobom da tegle teško naoružanje. I<ad se smrklo, Katarski prefekti iz Monsegira odbili su naposletku da
Gaskonjci su počeli da se penju ka kuli, napipavajud put se odreknu svojih verovanja i zatraže oprost od nadbiskupa
dlanovima i stopalima, i pritom ulažući silan napor da se Amijela. Umesto toga, pripremili su se da umru. Koliko
ne obruši nijedan kamičak, jer tako bi stražari gore na vrhu god jadna bila njihova imovina, sve su razdelili članovima
postali svesni njihovog prisustva. Opasan uspon Gaskonjci svojih porodica i prijateljima. Tešili su usplahirenu rodbinui
su priveli kraju bez greške. Branioci su bili potpuno zatečeni. predavali se molitvi.
Katarska straža nije se dovoljno brzo snašla, i svi su za tili čas Neki katarski vernici (credentes), kojima inače smrtna
što pobijeni na lieu mesta, što pobacani sa litice. kazna nije sledovala, odludli su da se pridruže prefektima i
Pad Kule na steni predstavljao je pravu propast za branioce
Monsegira, prevashodno stoga što su Francuzi sada mogli U sam ljena k a ta rs k a tv rđ ava u Keribusu stoji i dan-danas, što
na vrh da doteraju mangonele i ostale opsadne sprave, pa svedoči o njenoj važnosti kao pograničnom uporištu. Masivni
da odande zaspu tvrdavu kamenjem. Snežna oluja zavejala k am en i bedem i kerib uski obnovljeni su nedavno, od 1998. do
je zamak, ali napadad su neumoljivo napredovali, vukud sa 200 2 . godine.
mm
iff*
zajedno s njima izgore na lomači. U nedelju, 13. marta 1244. tada iz grudi iščupano. Čak i Rajmon VII, koji se toliko dugo
godine, ukupno 21 katar, uključujući ženu i kćer Rajmona borio i tako mnogo žrtvovao za katarsku stvar, napustio ih
od Pereja, zatražili su consolamentum, katarsku verziju je, i 1249. godine čak pomogao inkviziciji da organizuje nova
rimokatoličke poslednje pričesti, preuzevši na sebe obavezu da pogubljenja u Aženu, severozapadno od Tuluza. Rajmon je
vode čedan život pun odricanja. Taj život potrajaće još svega umro tri meseca kasnije, u septembru iste godine.
tri dana. Hiljade verujućih katara, iscrpljenih godinama skrivanjai
Na livadama podno Monsegira, komad zemlje ograden života u stalnoj napetosti i strahu od toga da će biti otkriveni,
kočevima pripreman je za stratište. Korišćeno je, za tu sada su se smrtno plašile inkvizicije i njene nesumnjive mod
svrhu, drvo posečeno u obližnjim šumama. Koćevi su u da upropasti čoveku život, da ga osudi i ubije. Odricali su se
nizovima pobodeni u tlo, užad kojima će katari za njih biti javno svoje vere samo da bi spasli živu glavu, i bili su spremni
vezana bačena su na gomilu, kao i baklje kojima će lomače na sve ne bi li dokazali bespogovornu odanost Crkvi. Čineći
biti zapaljene, dok su, oslonjene o ogradu od kočeva, stajale to, izdavali su komšije, prijatelje, pa čak i svoje najbliže,
merdevine. predajući ih u ruke nemilosrdnoj inkviziciji.
I malobrojni zarobljeni prefekti su, posle ubedivanja,
pristali da se odreknu svojih uverenja, da predu u
Kad su stigli do stratišta, stali su jedan
katoličanstvo i, usput, snabdeju islednike dugim spiskovima
po jedan da se penju uz m erdevine, katarskih simpatizera. I na njih će zatim doći red da padnu
da bi ih potom gore vezali za kočeve u u ruke inkvizitorima, koji su dodatno ojačali 1252. godine,
kada je Inoćentije IV, za papu izabran 1243, odobrio
parovim a, leda o leda. inkviziciji da u ispitivanju pribegava i mučenju kako bi
došla do istine. Postavio je, istina, izvesne uslove. Prilikom
mučenja, eufemistički okvalifikovanog kao „propitivanje",
STRATIŠTE KOD MONSEGIRA osumnjičenima - po uputstvima pape Inoćentija - nisu smeli
Rano ujutro 16. marta povorka u kojoj je bilo tačno 221 da budu odsecani udovi, kao što je bilo zabranjeno i preterano
muškarac i žena počela je da krivuda stazom koja s vrha prolivanje krvi, odnosno izazivanje smrtnog ishoda.
Monsegira vodi ka podnožju strmine. Katarski predvodnici
hodali su bosi, pokrivajući svoja tela samo grubo izatkanim KATARI ODLAZE UISTORIJU
haljinama. Kad su stigli do stratišta, stali su jedan po jedan Čak i u takvim okolnostima, na kraj katarstva i katara moralo
da se penju uz merdevine, da bi ih potom gore vezali za je da se pričeka još neko vreme. Katarsku veru i vernike
kočeve u parovima, leda o leda. Za njima su pristizali i ostali, postepeno su gušili dobro obučeni, revnosni inkvizitori koji
dok dugačak red muškaraca i žena nije ispunio taj ogradeni su se u svom radu oslanjali na već izgraden birokratski aparat
prostor. koji su, uz doušnike i mučitelje, činili iscrpni priručnici sa
Kad je sve bilo spremno, nadbiskup Amijel dao je znak da uputstvima za rad, opsežni spiskovi osumnjičenih i, naravno,
se zapaljene buktinje bace medu osudene na smrt. Prvo se čula sveprožimajući užas koji je inkvizicija izazivala gde god dase
tiha molitva, kao šapat, koju će ubrzo nadglasati pucketanje pojavila ili pomenula. Hiljadama katara izgubio se svaki trag
vatre koja je gutala sve pred sobom. Dok se plamen dizao u mračnim tamnicama, dok su oni drugi, koji su pošteđeni,
ka nebu, a ljudska obličja u njegovom središtu nestajala, to ostali tek blede senke nekadašnjih ljudi, previše zastrašeni
pucketanje preraslo je u tutnjavu, a dim, gust, crn i zagušljiv, ognjem lomače da bi smeli da iskažu svoje stavove. Krajem
ispunio je doline, čađu bojeći zelenu travu oko njih, da bi se trinaestog veka, malo je njih još bilo, ako ih je uopšte bilo,
naposletku, ševrdajući, uspeo u nebo. spremnih da otvoreno podvrgnu preispitivanju pogled
na srednjovekovni svet kakav su propisivali papa i Crkva.
POSLEDNJA KATARSKA TVRĐAVA Labudovu pesmu katarske vere otpevaće - kako se ispostavilo
Pad Monsegira nije ujedno označio i kraj vojnog pohoda - dva ekscentrična brata iz Langdoka i jedan nekadašnji ubica.
protiv katara. Još je odolevala druga, poslednja katarska A onda je sve bilo gotovo, i katari su otišli u istoriju. Rimskoj
tvrdava, ona u Keribusu, koja se našla pod opsadom i bila crkvi, njenim krstašima, inkvizitorima i krvnicima bilo je
zauzeta u avgustu 1255. Katarima, medutim, i nije bio potrebno 112 godina da unište katarsku veru. Za to vreme na
potreban Keribus da bi uvideli kako je njihovoj veri kičma prestolu svetog Petra izredalo se 19 papa, a hiljade i hiljade
slomljena još tamo, na stratištu kod Monsegira. Srce joj je ljudi završile su nasilnom smrću.
POSLEDNJI KATAR: G I J O M B E LI BAS T
Ubica koji se preobratio u katara koji

će konačno i privesti kraju pripovest o
katarskoj jeresi zvao se - Gijom Belibast.
Počeo je kao pastir koji je napasao stada
visoko u korbijerskim brdima, nedaleko
od reke Ode, u Langdoku. Godine 1306.
Belibast je, posle neke čarke, ubio jednog
čobanina, a onda se dao u bekstvo, ne bi
liumakao ruci zakona. Lutajući tako, sreo
je Filipa od Alajraka, jednog od katarskih
prefekata koje je imenovao Pier Otje. Filip
se krio od inkvizicije. Pastir i prefekt su
zajedno, prelco pirinejskog masiva, prebegli
uKataloniju, na severoistok Iberijskog
poluostrva. Pre nego što će ga inkvizitori
ipak uhvatiti i spaliti na lomači, Alajrak
je stigao da uvede Belibasta u katarsku
veru. Belibast se pak učvrstio u uverenju
da ne samo da je ovaj svet jedno naopako
i zlo mesto već da njime upravljaju četiri
demona: francuski kralj Filip IV, palmijerski
biskup Žak Furnije, papa Bonifacije VIII i
Bernar Gi, nemilosrdni inkvizitor ustoličen
uKarkasonu.
Nedugo zatim Belibast je okupio stado
verujućih koji su, kao i on sam, preko
Pirineja prebegli na tlo današnje Španije.
I gotovo punih pet godina ova katarska
zajednica živela je u miru, ili se barem
njima tako činilo. Belibast i njegovi drugovi
nisu, medutim, znali da su 1317. godine Gijom B elibast je bio čvrsto uveren da je papa Bonifacije V III (na slici) jedan od
usvoje redove primili izvesnog Arnolda četiri dem ona koji vladaju Zem ljom . Belibast je 1321. stradao na lomači.
Sikra, koji je, inače, bio tajni islednik u
službi biskupa Žaka Furnijea. Sikr se neko obroncim a Pirineja, gde su bili odseli Belibast i njegova
vreme pritajio, čekajući priliku da Gijoma Belibasta izda sabraća. Svi su zarobljeni. Gijom Belibast je putovanje
inkviziciji. Prilika mu se ukazala u proleće 1321, kada preko planina priveo kraju u lancima. Sudeno mu je
je, sa ostalima, i on u Belibastovoj pratnji krenuo na zbog jeresi, iako konačna presuda nijednoga časa nije
putovanje u Francusku, gde je Belibast hteo da vidi svoju bila pod znakom pitanja. U jesen 1321. godine izveden
ostarelu tetku Alazaj, koja je velikodušno finansirala je u dvorište zamka Vilruž-Term ene u Korbijeru, gde ga
neveliku katarsku zajednicu svoga nećaka. Dva dana je čekala lomača. Blesnula je zapaljena baklja, suknuli su
su tek bili na putu kada su naoružani ljudi, po Sikrovoj plamenovi, i nekoliko minuta kasnije i poslednji katarski
dojavi, provalili u kuću u mestu Tirvija, na španskim prefekt okončao je u plamenu.
PAPE
PAPE I
VEŠTICE
Verovanja u veštice i čarobnjake, čini, vradžbine i kletve protežu se još od biblijskih

vremena. Takva verovanja predstavljala su, zapravo, pokušaj da se objasne nedokučive
tajne i sve opasnosti koje život na Zemlji sobom nosi. Pre nego što su ljudi proniknuli u
prave uzroke zemljotresa, poplave, grmljavine, propale žetve, epidemije bolesti ili neke
druge pošasti - za to su optuživali snage zla, i nečiste sile i jihove uticaje.
Čini su stvarale dovoljno nevolja još u starom Vavilonu oko i čarobnjake". Žene, naročito starice, još u drevna vremena
1760. godine pre n. e., dm je njihovo bacanje, makar i lažno, dovođene su u vezu s veštičarenjem, tako da je hiljadu godina
povlačilo smrtnu kaznu po slovu Hamurabijevog zakonika. I posle Saula, u prvom veku pre nove ere, njih osamdeset
Ponovljeni zakon, peta knjiga Starog zaveta, o vradžbinama osudeno na smrt u Aškelonu, u Palestini, tadašnjoj provinciji
govori kao o „grozoti", dok u Knjizi izlaska (Egzodus) piše: u sastavu Rimskog carstva.
„Veštici da živi - ti ne dozvoli." Knjiga o Samuilu pak U to doba, veštičarenje i ostale ,,tamne“ veštine smatrane
pripovedao tome kako, krajem jedanaestog veka stare ere, su gresima ili prestupima koji krše i narušavaju zakon i
kralj Saul „iz zemlje protera one što se zbližavahu s duhovima poredak, šire strah, te uznemiravaju i ljute Boga. Ali u ranom
srednjem veku, kada na pozornicu stupaju tada još mlada
Francuski kralj Filip IV (gore), za čije je vladavine 1307. godine Crkva i njene pape, i ovoj temi pristupalo se na drugadji
započeo progon vitezova tem plara, prikazan je i na ilustraciji nadn. Hrišćanstvo se prema veštičarenju odnosilo kao prema
srednjovekovnog rukopisa na strani levo. Četvorica tem p lara jeresi, kao, uostalom, i prema svim verovanjima koja su bila u
pripremaju se za pogubljenje u prisustvu kralja i progonitelja. raskoraku sa onim što propoveda Crkva.
95
96 PAPE I VEŠTICE
na zapadu Nemačke. Tu je obznanjeno da se vešci moraju

svesti na nivo sebara ili robova, i prisiliti da služe Crkvi.
Čarobnjaštvo i magija proglašene su naopakim rabotama, i
smatralo se da čak i samo proučavanje ovih veština dovodi
duše u smrtnu opasnost.
Borba protiv magije, vradžbina i veštičarenja nije
bila ograničena na duhovnu sferu, što će red da nije bila
pokrenuta sa isključivim ciljem da se svi oni koji sebe
nazivaju hrišćanima okupe pod istom zastavom. Svi ti
napori počivali su zapravo na nastojanjima Crkve da
iskoreni paganizam u Evropi. Paganske vradžbine i
praznoverje nepokolebljivo su se suprotstavljali ambiciji
hrišćanstva da uspostavi verski monopol nad celim
kontinentom. Ne bi li uspela u ovom naumu,
Crkva je vodila dug i skup rat protiv
pagana, koji je dobijen tek 1386. godine,
kada je litvanski kralj Vladislav III, kao
vladar poslednje paganske države, primio
hrišćansku veru, učinivši to, inače, kao
dar svojoj maloletnoj nevesti, poljskoj
kraljici Jadvigi.
Jedno je, medutim, bilo širiti
hrišćanstvo medu onima kojima
je ta religija bila privlačna u
Sveti A vgustin Hiponski (levo) vodi versku dsto intelektualnom smislu,
raspravu s m an ih ejskim biskupom Faustom iz li pak onima koji su od
M ileve, negde oko 383. godine nove ere. M anihejci preobraćenja imali neke
su verovali da su Bog i đavo u večitoj borbi za
vlast nad ljudskom dušom .
PREVARENE ŽRTVE ZLA

U ranohrišćanska vremena, oni koji potpadnu
pod davolje dni smatrani su zabludelim žrtvama zla,
a ne zlikovcima. Crkvene vlasti ne samo što takve nisu
osudivale već su im pomagale da spoznaju slaboumnu,
varljivu narav veštičarenja. A opet, da bi naglasila svoj
beskompromisan stav u borbi protiv nečastivog, Crkva se
pridržavala objave svetog Avgustina, biskupa hiponskog
u Alžiru. Negde oko 400. godine u Hiponu je objavljeno
da su svi koji veruju u vradžbine, zapravo, jeretici. Godine
785. ovo verovanje proglašeno je protivzakonitim na
svehrišćanskom saboru održanom u Paderbornu,
S tatu a p oljskog k ra lja

V lad is lava II Jag elo n sk o g ,
n ek ad a šn jeg p ag an sko g k ra lja
Litvan ije V la d isla va III, koja se
n a la zi u nju jo rško m C entral
p arku.
PAPE I VEŠTICE 97
Dve prim ereno ružne veštice m ađijom prizivaju loše vrem e, dok
nad njim a besni oluja.
A dokaza je, verovali su oni, bilo na sve strane. U

bezm alo svim srednjovekovnim selim a s naročitim
pod ozren jem gledalo se na ružne starice, kao i na ljude
unakažene bolešću ili rođene s n ečim što bism o danas
nazvali genetskim nedostatkom , a poslovično su
takvi bili uvek prvi na spisku sum njivih kad nešto
pode naopako. Takva je praksa, po svemu sudeći,
postala u običajen a u Švajcarskoj i Hrvatskoj u X III
veku, b u d u d da su u tim zem ljam a izveštaji o
vešticam a i vradžbinam a poprim ili bezm alo
epidem ijske razm ere pošto je G rgur IX ,
godine 1231, osnovao prvu papsku inkviziciju.
PAPA GRGUR I PRVA INKVIZICIJA

Grgura bi danas svakako nazvali čvrstorukašem
jer je to bio čovek čvrsto rešen da iskoreni jeres
u svim mogućim njenim pojavnim oblicima,
pa mu je tako i pošlo za rukom da prekorad
granice vremena u kojem je živeo. Revnosne,
neretko fanatične inkvizitore slao je Grgur da
prikupljaju dokazni materijal o vešticama, vračarama
i ostalima koji praktikuju slične veštine. Koliko je poznato
barem, papa lično nikada nije dovodio u pitanje metode i
Obznanjeno je da se vešci m oraju rezultate njihovog rada, mada su neki medu njima o d to
bili sadisti. Među Grgurovim štićenicim a našao se, tako, i
svesti na nivo sebara ili robova, i
zloglasni Konrad od Marburga, m udtelj katara, koji se toliko
prisiliti da služe Crkvi.
Paganska verovanja odlikovala
koristi (uVladislavljevom slučaju, bila je to unosna bračna su se izvanrednom otpornošću, a
zajednica), a nešto sasvim drugo ubedivati i ubediti one pothranjivala su svest o tom e da
manjeobrazovane, ali i ne tako proračunate umove, podložne
dubokoukorenjenim strahovima i navikle na paganske verske veštice imaju tu mod da menjaju oblik,
obrede. ili da bace užasne kletve na bilo koga.
PAGANSKA VEROVANJA
Paganskaverovanja odlikovala su se zaista izvanrednom iživljavao nad nesrećnim žrtvama da je to, na kraju, godine
otpornošću, a pothranjivala su, pored ostalog, i svest o 1233. i njemu samome došlo glave. Šest godina pre toga,
tomedaveštice imaju tu moć da menjaju oblik, ili da bace Konrada je Grgur poslao da od sti Nemačku od jeretika, ali
užasnekletve na onoga ko odbije da im udeli milostinju. i da progoni luciferijance, tj. sataniste, koji su neskriveno
Zanepismen, neobrazovan svet bilo je sasvim prirodno da obožavali nečastivog i pokušavali da pridobiju pokorne
naosnovutoga zakljud kako su nesreće koje su ih mogle hrišćane za svoju ogavnu veru. Konrad je svoju obavezu
zadesitisvakogdana, kao što je, recimo, smrt deteta, ili priveo kraju u primerno kratkom roku, s poslovičnom
najezdaskakavaca ili kad letina podbaci - neoboriv dokaz da marljivošću. Otkrio je, pri tom, kako je sam tvrdio, mnoga
ljudskobićezapravo ne može da umakne snagama tam e i zla. gnezda „onih što se davolu klanjaju" i pobio zastrašujuće
98 PAPE I VEŠTICE
mnogo ljudi. Ni visoko poreklo ni visok društveni položaj ispovest, medutim, nije uvek bila i jemstvo da će se mučenik
ništa nisu značili u očima Konrada fon Marburga. izbaviti, budud da su mnogi nedužni ljudi, „odstivši" savest
Osamdesetak muškaraca, žena i dece spaljeno je na lomači i, moguće, poim ence navevši ostale „jeretike", ipak bili
u Strazburu, a tom prilikom nisu bili pošteđeni ni biskupi... prepušteni plamenu lomače.
Plem id, običan svet, sveštenstvo - svi živi na koje bi pala
senka sumnje - smatrani su krivim ukoliko se, ili sve dok se
ne dokaže da su nevini. Ponekad bi sveštenici blagoslovili
strapado i ostale sprave za mucenje,
STRAHOTE MUČENJA
U atmosferi užasa i patnje, sred krikova um irudh, dok priznajući tako „svetu" dužnost koje te
se sa stratišta širio mučni vonj vatre i pečenog ljudskog naprave obavljaju u otkrivanju jeresi.
mesa - preka potreba čovekova da se ispovedi, da izgovori
spasonosne red - samo da to m učenje već jednom prestane
- imala je za posledicu to da je nevinost sada već bilo gotovo LAKOVERNI PAPA
nemoguće dokazati. M noge žrtve gubile su razum, ili se Papa Grgur bio je potpuno svestan svega što se dogada.
bar dnilo da su sišle s uma, izložene m učenjim a na jezivim Imao je, medutim, nesvakidašnje poverenje u Konrada
spravama, medu kojima i onim što lome ruke i noge, lagano fon M arburga i ostale svoje inkvizitore, i svaku njihovu
dave žrtvu, ili pak naprava kao što su „mačje šape“, koje reč bio je voljan da uzme zdravo za gotovo. A oni su mu,
neumoljivo „maze" sputanog nesrećnika pretvarajući mu pored ostalog, govorili da se nečastivi redovno pojavljuje
na veštičjim poselima, i to preobražen ili u žabu krastaču,
ili u kakvu bledu sen, ili u crnu mačku. Grgur se, stoga,
Plemići, običan svet, sveštenstvo - svi
nam erado narod to na erne mačore. U papskoj buli Vox
živi na koje bi pala senka sum nje - Rama, obnarodovanoj 1233. godine, osudio je erne mačke
sm atrani su krivim ukoliko se (ili sve kao životinjska otelotvorenja nečastivoga, upravo zbog
njihovog zlog svojstva da „iščeznu" u tami, ali i uloge koju
dok se) ne dokaže da su nevini. su, navodno, ti pripadnici životinjskog roda igrali kao
„bliski" vešticama. M ačke bi neretko natrpali u košare i
bacili na lomaču zajedno s njihovim, jednako bespomoćnim
kožu u froncle. Sve te sprave nanosile su neizreciv bol. vlasnicima. I samo to što neko ima crnu macku ili mačora
Jedna od najgorih sprava za mučenje koja je ušla u masovnu moglo je poslužiti kao dokaz da dotični, zapravo, održava
upotrebu svakako je bio strapado, koji je opisao i Filip Limbroh veze s nečastivim, tako da su hiljade i hiljade životinja
u svojoj Istoriji inkvizicije, objavljenoj 1692. godine: bačene u vatru i žive spaljene u pokušaju da se davo jednom
zasvagda protera s Iica Zemlje.
Zatvoreniku bi ruke sputali iza leda, a onda bi mu tegove
privezali uz stopala, p a bi počeli da ga vuku naviše, da ga
istežu sve dok mu glava ne dosegne čekrk. Tako bi zatim VATIKANSKI REČNIK
visio neko vreme, dok mu sve zglobove i udove strahovito
istežu... A onda bi ga, iznenada, pustili dole, s trzajem, P A P S K A BULA
i to tako što bi naglo olabavili uže, ali ne bi dozvolili da Papska bula je objava, povelja ili uredba koju izdaje papa,
tresne o pod; od tog užasnogpotresa iščašile bi mu se i najčešće za najširu upotrebu. Papska bula moglaje, recimo,
ruke i noge. sadržati obaveštenje o postavljenju nekog biskupa, o tome
da je novi svetac kanonizovan, ili je njome moglo biti
Pomenuti strapado, ali i ostale sprave za m učenje ponekad obnarodovano da je neko ekskomuniciran ili, opet, da se
bi čak blagoslovili sveštenici, uvek spremni da priznaju približava novi Vatikanski sabor. Sam pojam ,,bula“ vodi
značaj „svete" uloge koju ovi instrum ent! obavljaju u poreklo od reči bulla (pečat), koji su stavljani na dokumente,
otkrivanju jeresi. Buncanja nesrećnih žrtava prihvatana su a najčešće su bili izradeni od nekog prostog metala,
kao iskrene ispovesti podnjenih nedela, koji ovi, opet, niti su ponekad od olova, ili, u izrazito svečanim prilikama, od zlata.
ikad podnili, niti su ikada o takvim zlodelima sanjali... Sama
PAPE I VEŠTICE 99
Žrtva (u sredini)
podnosi neopisive
m uke na spravi
zvanoj strapadcr,
udovi se prvo
nem ilosrdno istežu,
a onda nasilno
izleću iz zgloba.
100 PAPE I VEŠTICE
MUČENJE OZVANIČENO iole čudan, svako ko se iole „neuobičajeno" ponaša. Verovalo

Papa Grgur IV umro je 1241, i Inoćentije IV, za papu izabran se da veštica ima posvuda, i da niko ne zna ni ko su one, ni
dve godine kasnije, nastavio je rad na iskorenjivanju jeresi. U šta sledeće nameravaju da učine. U takvoj atmosferi opšte
meduvremenu Konrad fon Marburg pribegavao je mučenju histerije, činilo se da se ZIo oko iz drevnih narodnih verovanja I
nemoćnih žrtava, tada isključivo u svojstvu slobodnog strelca. probudilo, i da neprestano motri na ovaj svet, spremno da svaki
Tek 1252. Inoćentije IV dao je mučenju status zvanične papske čas napravi pustoš, te da je samo pitanje dana kada će antihrist
politike, i kao posledica toga, ubrzo su iznudene prve uistinu odneti pobedu i osuditi čovečanstvo na večite patnje u ognju
nesvakidašnje ispovesti. Stare žene koje su, što ružnoćom svojih paldenom.
lica, što telesnom grdobom, stvorile predstavu o vešticama
kakvu mi i danas imamo - masovno su priznavale da su
bludničile s davolom i na svet donele nevidljivu decu. Premda
■) ružnoćom
u poznim godinama, spaljivane su na lomači, ostavljajući ipak ■i rdobom,
za sobom strašno zaveštanje. U grozničavom ambijentu lova
itic ama koja
na veštice, činjenica da niko nikada nije video njihovu ,,decu“
nije, medutim, ni kod koga budila sumnju da ta deca uistinu ne t d 1 dana... masovno su
postoje; štaviše, upravo zbog toga što se nigde ne mogu videti, priznavale da su bludničile sa đavolom
ona su u očima prostog puka bila utoliko zlokobnija.
Veštičarenje, medutim, nije više dovodeno u vezu isldjučivo
i na svet donele nevidljivu decu.
s uma sišavšim, prestrašenim starim ženama. I muževi su počeli
da sumnjaju da se njihove žene u potaji bave veštičarenjem, Inoćentije IV, čiji je grob p rikazan ovde, izabran je za papu 1243.
što je značilo da su njihova deca, zapravo, porod nečastivoga. godine. On je nastavio progon veštica, započet za pontifikata
Prijatelji, rodbina, komšije, pa čak i putnici namernici njegovog prethod nika, Grgura IX, a 1252. ozvaničioje torturu kao
podvrgavani su opsežnom ispitivanju, jer sumnjiv je bio svako način za iznudu priznan ja.
PAPE I VEŠTICE 101
VITEZOVITEMPLARI PRED SUDOM Na ovoj srednjovekovnoj ilustraciji predstavljena su dva viteza

Serijasudskih procesa koji su za cilj imali da svima stave do te m p la ra kako gore na lom ači, dok okupljeni nezainteresovano
znanjakoliko su pogubni i veštičarenje i jeres - odigrali su se posm atraju prizor. Užasna sm rt i nezam isliva patnja bile su
počevod 1307. godine, kada je Klement V, za papu izabran svojevrsna za n im a c ija za gledalište u srednjem veku.
dvegodine ranije, pristao da sprovede istragu povodom
tvrdnji da medu vitezovima templarima cveta jeres, da su, hrišćanskom svetu i krstaškim kraljevinama niklim na tlu
navodno, steldi gnusne seksualne navike i da upražnjavaju Svete zemlje.
istotako grozne verske obrede. Vojni red vitezova templara Stečeni ugled, medutim, nije spasao templare od opsežne
osnovanje 1118. godine, posle Prvog krstaškog pohoda istrage kada je francuski kralj Filip IV izneo optužbe protiv
protivSaracena, a otada je izašao na glas po dostojnoj službi njih. Sasvim je moguće da papa Klement nije znao, ili možda
102 PAPE I VEŠTICE
RED VITEZOVA TEMPLARA
Templari su bili prvi, a potom i najimućniji i najuticajniji pijačkani, ubijani, a razbojnici koji su usavršili tal<tiku brzih
verski i vojni red stvoren kako bi se izašlo u susret zahtevima prepada, posle kojih su se gubili u jednoličnom pustinjskom
koje je nametalo stanje u Svetoj zemlji posle uspeha koji krajoliku - počeli su putnike u Svetu zemlju da otimaju i
je hrišćanska vojska ostvarila u Prvom krstaškom ratu prodaju u roblje.
(1095-1099). Muslimanskim snagama nanet je tada odsudan Prvih vitezova templara koji su se dobrovoljno prijavili da
poraz, i krstaška kraljevstva osnovana su u Tripoliju, čuvaju i štite hodočasnike od tih nemilosrdnih neprijatelja
Antiohiji, Edesi i - najznačajnije od svih - u Jerusalimu. bilo je svega devet, ali ti ljudi bili su u svakom pogledu na
Novim teritorijama bila je potrebna i uprava, a i neki vid visini zadatka. Svi su bili plemenitog roda, dobro povezani
odbrane. Upravo u tu svrhu, ubrzo po okončanju krstaškog s moćnim porodicama, a i vrhunski obučeni kao vojnici.
pohoda osnovani su vojni i verski viteški redovi. Pored Svi su, takode, bili izrazito pobožni hrišćani, odani najvišim
vitezova templara, pojavili su se tako i vitezovi hospitalci, ili idealima hrišćanskog načina života, posvećeni siromaštvu i
jovanovci, koji su pružali zdravstvene usluge, kao i vitezovi besporočnosti, poslušnosti i poniznosti, kao monasi. Nisu se
Svetog groba, čiji je zadatak bio da brane najznačajnije ustezali da prose kako bi se prehranili, i vodili su bezgrešne,
središte hrišćanske vere u Jerusalimu. primerne živote. Izvorni naziv njihovog reda - Siromašni
Kao što je bio slučaj i kod hospitalaca, i templarski red bio vitezovi Hristovi i Hrama Solomonovog - mnogo toga
je pretežno sačinjen od franačkih vitezova. Njihov zadatak kazuje o njima.
bio je da obezbede oružanu pratnju i zaštitu hodočasnicima A opet, ironijom i, naposletku, tragedijom sudbine - ti
koji bi se zaputili na dugo i tegobno putovanje do Svete siromašni vitezovi postali su vremenom najbogatiji krstaški
zemlje, jer to putešestvije povlačilo je sobom mnoge red, i to ne samo otimanjem već zahvaljujući i izdašnim
opasnosti. Nenaoružani hodočasnici napadani su iz zasede, davanjima kojima su ih zasipali zadivljena aristokratija i
PAPE I VEŠTICE 103
nije ni želeo da zna da je Filip zapravo sam smislio te optužbe

budući da se plašio templarske moći i žudeo za blagom
koje su templari nagomilali, te da su svi Filipovi dokazi
laivotvoreni. Plašljivi Klement bio je, u suštini, puka igračka
sveštenstvo. Mladići iz dobrostojećih kuća koji su pristupali u rukama kralja Filipa, koji je 1303. već oterao u smrt jednog
redui sasobomdonosili lično bogatstvo - takođe su punili Klementovog prethodnika, papu Bonifacija VIII. Posle toga
temnlarske kovčege. nijedan papa nije se usudivao da se suprotstavi sve moćnijim
Papesutemplare nagrađivale tako što su im davale evropskim kraljevima, pa je i Klement postupao po kraljevim
posebnepovlastice, uključujući poštedu od zabrane na nalozima. Ishod su bila mučenja mnogih templara, njihova
zelenaštvo (pozajmljivanje novca), što je vitezovima zatočenja i stradanja na lomači, da bi 1312. godine red
omogudlo da osnivaju banke i druge finansijske ustanove. vitezova Hrama bio i formalno raspušten.
Zahvaljujući tome, mogli su da daju novae na zajam, da Slom templara duboko je potresao evropsku hrišćansku
izdajukredite, obezbeduju prevoz i čuvaju nakit, zlato ili civilizaciju. Ako je jedna tako bogata, moćna, omiljena i
nekudrugudragocenost. Mnogi evropski velikaši, pa čak raširena organizacija mogla da bude potpuno uništena, i to
ineki imućni Saraceni, poverili su templarima na čuvanje u roku od svega nekoliko godina, kakve je tek izglede imao
pozamašna blaga. običan svet koji nikada nije ni imao templarske povlastice i
Vremenomsu templari postali vlasnici mnogih uticaj? Odgovor je bilo lako dati: nikakve.
nekretnina. Unjihovom vlasništvu našlo se ukupno 870
zamkova, škola i kuća. Sem toga, mnogo su i gradili, podižući
crkve, vodenice, mostove i gradske bedeme. U Svetoj zemlji K lem ent V postupao je po kraljevim
templari susagradili vise velikih zamkova, na strateški nalozim a. Ishod su bila m učenja
značajnimpoložajima u Jafi, Akri i Sidonu. Ovi zamkovi
bili suizdanci novog vida arhitekture vojnih utvrđenja. Svet
m nogih tem plara, njihova zatočenja
dotadnije video toliko velika i dobro uređena utvrdenja, a i stradanja na lom ači.
medunovinama koje su uveli templari izdvajaju se i zamkovi
skoncentričnimtlocrtom. Jedan od njih, Safed u dolini reke
Jordan, pripadao je nizu templarskih tvrđava osmišljenih B E L A M A G IJA
takodačuvaju hrišćanske posede od upada muslimana iz Čak i dobročinstva naizgled ostvarena pomoću vradžbina
emirata Damaska. Dve godine trajala je izgradnja tvrdave smatrana su delima davoljim. To su na svojoj koži iskusili
uSafedu, a troškovi su odgovarali današnjem iznosu od 40 Francuzi 1390. godine, kada je čovek po imenu Zan od Rijia
milionaengleskih funti sterlinga. Bedemi su bili preko 18 optužio Žanu od Briga za veštičarenje pošto je ova, navodno,
metaradebeli i 52 metra visoki, a sedam kula uzdizalo se pribegla vračanju kako bi skinula sa Žana čini koje je na
navisinuod gotovo 38 metara iznad zidina. Citavo zdanje, njega bacila Žilet, majka njihovo dvoje vanbračne dece. Riji
kojeje čuvala posada od 2.000 ljudi, uz godišnje troškove je, izgleda, već bio na pragu smrti, i teško da bi poživeo još
održavanja u nivou današnjih dva miliona funti sterlinga, bilo nedelju dana, kad mu je Žana od Briga pokazala kako da
jesagradeno od kamena. napravi voštanu lutkicu u obličju Zilete i zatim mu naložila
Ispostaviće se, medutim, da su templarima sva ta moć, da pojede dve žabe krastače. Usledio je čudesan oporavak.
bogatstvoi uticaj upravo i došli glave kada se zavidljivi Zana od Briga je prvo izjavila da ne zna ništa ni o
FilipIV, kralj Francuske, nameračio da jednom zasvagda vradžbinama ni o vešticama, da bi se kasnije, za vreme
završi s njima. Sedam godina bilo je potrebno francuskom sudenja, ispostavilo da ipak zna kako se bacaju čini, te
kraljuda uništi templare pribegavajući neistinama, lažnim da je prizivala demona Hosibuta, koji joj je pomogao da
optužbama i praktićno svakoj mogućoj prljavoj smicalici izleči Rijia tako što joj je otkrio da je Žilet u sve umešana.
koja bi mu pala na pamet. Uprkos činjenici da je svoje umeće upotrebila da bi nekome
pomogla, i u tome uspela, Žana od Briga osudena je na
Veličanstvena inauguracija Žaka de Molea na dužnost velikog sm rt spaljivanjem. Lomače je spasena u poslednji čas, pošto
učitelja reda vitezova templara (oko 1298). je početkom 1391. godine zatraženo ponovno sudenje.
Postupak protiv nje tek je, medutim, hvatao puni zamah.
Žana je naga položena na sto za mučenje. Pre nego što
104 PAPE I VEŠTICE
Na ovom drvorezu iz XVI veka prikazan o je m noštvo ljudi oba pola veštičarenje zato što su, navodno, letele i koristile svoja
optuženih za veštičarenje kako zajedno gore u ja m i. demonska umeća kako bi izjalovile i muško i žensko. Bile
su stavljene na muke i primorane da se ispovede. Takve
je krvnik pristupio poslu, ona je počela da ispoveda grozna veštice su, navodno, imale mod da uništavaju useve, kravama
nedela. Priznala je da je pomagala M aseti od Rijia (Žanovoj
ženi) u spravljanju otrova koji će dati Zanu tako da može
Čak i dobročinstva naizgled ostvarena
na miru da nastavi vezu s mesnim parohom. Obe žene
optužene su za bavljenje vradžbinama i sklapanje sporazuma ■ natranasu
s nečastivim, i proglašene su krivim. Odvedene su zatim davoljim delima.
u Šatle-Le Al, u samom središtu grada Pariza, gde su pod
prisilom morale na glavama da nose kupastu mitru ukrašenu
davolima - znamenje jeretika. Posle toga bile su vezane za da isuše vimena, ali im je na teret stavljano i to da ubijaju
stub srama, da ih Parižani, po vlastitom nahodenju, kinje i jedu decu na sabatskim gozbama. Optuživane su da, u
i vredaju, da bi naposletku bile žive spaljene na svinjskoj tim prilikama, učestvuju u skarednim plesovima, da ljube
pijaci. Zana i M aset izdahnule su na lomači 17. avgusta 1391. nečastivog u zadnjicu, te da se priključuju razuzdanim
Sudenja vešticama nastavila su se i u petnaestom veku, a orgijama, kada davo menja pol, pa u istoj noći uživa opštećii
u Švajcarskoj su, recimo, poprimala još surovije i zlokobnije sa ženama i s muškarcima.
razmere. U Švajcarskoj su 1428. neke žene optužene za U takvim prilikama - verovalo se - davo ostavlja
PAPE I VEŠTICE 105
nznak na telima veštiea. Pronalaženje takvog belega na severu Francuske, gde je inkvizicija u gradu Evreu 1453.
zenskoj koži bilo je sasvim dovoljan povod da se ženi godine osudila G ijom a Edlina, igumana Sen-Žerm en-an-
smrtna kazna; kad bi inkvizitori pronašli znak, Laja, na doživotnu tam nicu zbog toga što je polno opštio
sa sukubom (ženskim dem onom za kog se veruje da zavodi
muškarce u snu). Kazna se odnosila na letenje na metli i
Žana je naga položena na sto ljubljenje jarca ispod repa. Najgore je prošao Rober Oliv od
za mučenje i odmah je počela Fleza. O n je 1456. živ spaljen zbog toga što je leteći odlazio
na veštičja posela.
da ispoveda grozna nedela.
Ovo je, inace, bio tek uvod za pravu hajku na veštice
koja je započela 1459. godine u gradiću Ara, u oblasti Pa-de-
uli“bi to mesto na telu iglom ili nekim drugim oštrim -Kale na severoistoku Francuske. Jedna od prvih žrtava bila
ukoliko se ne prolije ni kap krvi, i žena ne oseti je Denizel Grenzijer, mentalno zaostala žena koju je u vise
najmanji bol - izgubila bi i poslednju nadu u spas. U navrata mučenju podvrgavao Pjer le Brusar, dominikanac i
rskoj je po toj osnovi spaljeno dvestotinak osoba oba
Zaključno sa 1450. godinom, u mestu Brijanson, na Izvršioci k azn e skid aju odeću sa žene optužene za veštičarenje
nim, francuskim padinama Alpa, na lomači je stradalo u sobi za m učenje iz XVI veka. K rajičak sprave za čerečenje, na
žena i 57 muškaraca optuženih za veštičarenje. kojoj su žrtve istezane dok im ne iščaše udove, vidi se u desnom
Muškarcisu iz istih razloga proganjani i u Normandiji, donjem uglu slike.
106 PAPE I VEŠTICE
glavni inkvizitor u Arau. Denizel je naposletku priznala da predelu usta. Govorio je otežano, ali nije sebi odsekaoruke,
je zgrešila i navela je imena svojih saradnika - četiri žene pa su ga primorali da napiše kako se dogodilo da se toliki
i slikara Žana la Vita. Jedna od te četiri žene, prestravljena ljudi tek tako, najednom, prebace na mesto gde su imali
samom pomišlju na muke koje je čekaju, izvršila je ugovoren sastanak s nečastivim. V it je, zatim, opisao kako
je davo, koji je za tu priliku preuzeo ljudsko obličje, premda
im nije pokazao lice - primorao sve okupljene da ga poljube
Za veštice se govorilo da uništavaju u zadnjicu, a onda su svi seli za trpezu. Posle gozbe svetlasu
pogašena - bio je to znak da orgije mogu da počnu. „Svako
useve, da kravam a vim ena zbog njih
je uzeo sebi para“, izvestio je Vit inkviziciju, ,,i svi su se
presuše, da ubijaju i jedu decu na medu sobom prisno upoznali." U proleće 1460. godine Vit,
veštičjim poselima. Denizel G renzijer i tri preživeie žene koje je ona imenovala
proglašeni su jereticam a i bili prisiljeni da nose đavolju
mitru na glavama. Svih petoro su spaljeni.
samoubistvo samo da živa ne dopadne Brusarovih šaka. I Vit
je preduzeo drastične mere. Kad su mu pripretili da će ga
staviti na muke, pobojao se da neće imati snage da podnese Na ovom drvorezu iz XVI veka prikazan a je uobičajena, narodna
tolike patnje i da će izdati prijatelje. Ne bi li predupredio p redstava šurovanja s nečastivim , gde jedan muškarac i jedna
takav ishod, pokušao je samome sebi da odseče jezik, ali žena plešu u krugu s dem onim a. Za m uzičku pratnju zaduženje
je stigao samo da napravi nekoliko dubokih posekotina u vio linista u krošnji obližnjeg drveta.
PAPE I VEŠTICE 107
OSTALE BRUSAROVE Ž R T V E
Prenego što su skončali na lomad, jeretici su ostavili Sva ta uveravanja nisu ništa vredela.
Brusarudugačak spisak sa imenima ljudi koje su izdali, a
Č im bi se žrtve ispovedile, bile
ovaj nije dangubio, već se odmah dao u potragu za novim
žrtvama. Ovoga puta morao je da liši slobode ved broj bi spaljene na lom ad .
uglednika - muškaraca i žena plemenitog roda ili na
visokomdruštvenom položaju, biskupa i ostalih crkvenih
velikodostojnika, sudija i važnih činovnika. Neki su uspeli Vladalo je, međutim, potpuno drugadje raspoloženje
mitomda spasu živu glavu, dok su ostali dobili uveravanja kada je papa Inoćentije V III pokušavao da sagleda problem
dace, uzamenu za priznanje, m od da sačuvaju imovinu, veštičarenja i jeresi u Nemadcoj 1484. godine. Tu nije bilo
iićnobogatstvo i, naravno, žive glave. Sva ta uveravanja, nikakvih izgleda da će optuženima biti ukazana milost, jer
medutim, nisu imala nikakvu vrednost. Čim bi se neko u buli koju je obnarodovao te godine Inoćentije se posebno
ispovedio, odmah bi ga bacali na lomaču, kao i bilo koga osvrnuo na izrazito uznemirujuću trenutnu situaciju. Evo šta
drugogsa Brusarovog spiska, a onda bi m oćni feudalci ili on navodi:
mesnibiskupi preuzimali upravu nad njihovim posedima i
imovinom. Nedavno je do nas doprlo da u pojedinim delovima
gornje Nemačke... mnoge osobe oba pola... podaju se
KONAČNO OTPOR davolim a muškim i ženskim... a bajalice, čini i madije
Negdeuto vreme progon veštica doživeo je vrhunac, i njihove, i druga gnusna praznoverja... prestupi i zlodela,
usledilaje reakcija. Sveštenici u Arau sve učestalije tražili
suodBrusara da pomiluje one koje je bacio u tamnicu. On
VATIKANSKI REČNIK
Pošto mu je pretilo m ucenje, Vit I NDEKS ZABRANJ ENI H KNJ I GA

Indeks zabranjenih knjiga, ili Index Librorum Prohibitorum,
jepokušao sebi da odseče iezik, ali
bio je zapravo spisak dela koja je Rim okatolička crkva
jeuspeo samo da napravi duboke svojim vernicim a zabranila da čitaju. Zabranjene knjige
posekotine u predelu usta. mogle su u sebi sadržati poziv na razne ,,grehe“, uključujući
jeres, nem oral, eksplicitne polne radnje ili ostale tem e koje
su sm atrane protivnim učenjim a Rim okatoličke crkve. Prvo
jetoistrajno odbijao, a onda su aranski i amijenski biskupi, izdanje Indeksa objavljeno je 1529. godine, ali ne u Rimu,
zajedno s nadbiskupom iz Remsa, uzeli stvar u svoje ruke. nego u tadašnjoj Nizozem skoj. Potonja izdanja pojavljivala
Poćeli su da ukidaju presude i proglašavaju nevinim optužene su se u Veneciji 1543. i Parizu 1551. godine. Poseban odbor,
zaveštičarenje, objavivši da su price o veštičjim poselima čiji je zadatak bio da istraži koje bi knjige eventualno još
plodpuke histerije i mašte. U tom času na scenu stupa i trebalo zabranjivati, sazvan je 1571. godine. Ovo telo, koje
pariski Parlament, nekadašnji sabor kraljeva Francuske, i je ponelo naziv „Sveta kongregacija Indeksa", bilo je, pored
oslobada neke Brusarove zatočenike. Ostale je na slobodu toga, zaduženo da ažurira naslove već uvrštene u Indeks, ali
pustio Žan Žufre, aranski biskup. i da naznači koje bi knjige m ožda i m ogle da se štampaju,
Parlament je, pritom, otišao i korak dalje. Njegovi danovi pod uslovom da u njih budu unete neophodne izmene.
osudili su Brusara zbog toga što je „postupao grešno i protivu Ovakva dela nosila su oznaku donee corrigatur (zabranjeno
poretka i dostojanstva pravde“. Ni aranski inkvizitori nisu ukoliko se ne ispravi), ili pak donee expurgetur (zabranjeno
umakli kazni, pošto su, kako je zakljudo Parlament, „vodili dok se ne pročisti). Autorim a knjiga davani su, tako, spiskovi
lažansudski postupak, ne držeći se slova zakona“. Inkvizicija sa ispravkam a - pokatkad su te liste bile i veoma dugačke
je-prema proceni Parlamenta - pribegavala „neljudskom, - kako bi znali šta treba da izm ene da bi njihova dela bila
okrutnomsaslušavanju i stavljala ljude na muke... kao što podobnija.
je gnječenje udova, guranje tabana u vatru i primoravanje Kongregacija je raspuštena 1917, a štam panje Indeksa
optuženih da gutaju ulje i sirce". Parlament je tom prilikom obustavljeno je 1966. godine.
preporučio vernicima da se pomole za duše postradalih.
108 PAPE I VEŠTICE
O BRU ČSE STEŽE

U svom obimnom izlaganju Inoćentije to nije posebno
napomenuo, ali novom ofanzivom usmerenom protiv
veštica i jeresi on je zapravo stegao obruč oko osumnjicenih,
tako da su oni sada bili u beznadnom položaju. Odbaciti
optužbe za jeres ili veštičarenje značilo je, praktično,
potvrditi valjanost tih optužbi, i to je važilo kako za ugledne
biskupe, teologe i druge crkvene dostojanstvenike, tako iza
najprostijeg sebra ili seljaka. Sem toga, onaj ko bi pokušao
da uzme u odbranu optuženoga, ili da obori optužbe za
veštičarenje - smatran je za jeretika.
Ono najgore tek je sledilo: dvojica dominikanaca koje
je, specijalno za taj zadatak, imenovao papa lično - izvršili
su pravi pokolj. Hajnrih Kramer i Jakob Šprenger, na
glasu i kao apostol s brojanicom , zajedno su napisalidelo
Malleus Maleficarum, poznatije pod naslovom Kladivo
za vestice. Delo je objavljeno oko 1486. godine, dabido
Sam o jednostavno poricanje optužbe

za jeres ili veštičarenje značilo je
potvrdu ispravnosti optužbi.
U papskoj buli Sum m is desiderantes od 5. decem bra 1484,
papa Inoćentije V III zahteva da se protiv veštica i č a ro b n jaka u
Nem ačkoj preduzm u ostre m ere. 1600. doživelo 28 novih izdanja. Kladivo za veštice bio je
svojevrstan priručnik za prepoznavanje i kažnjavanje veštica,
a sadržavao je sva ili gotovo sva narodna verovanja toga
Počeli su da ukidaju presude i doba. Prvobitna namena ove knjige bila je da uputi sudije
proglašavaju nevinim optužene za i sudske činovnike u razne tehnike saslušavanja veštica, ne
bi li pouzdano ustanovili njihovu krivicu. Zahvaljujući tada
veštičarenje, objavivši da su price
tek pronađenoj štamparskoj presi, knjiga se brzo širila po
o veštičjim poselim a plod puke Evropi, i maltene preko nod postala veoma dtana kako
medu protestantim a, tako i medu katolicima; primerd
histerije i m ašte.
Kramer-Šprengerovog dela mogli su se nad u sudnicama,
gde su ih redovno prelistavale i sudije i sudski dnovnid, i
uništavaju i iskorenjuju potomstvo žena, porod životinja, tako sve do XVIII veka.
plodove zemlje, zrna grožđa, voćke što po drveću rastu, kao Istinitost onoga što je u knjizi bilo napisano, medutim,
i sve muško i žensko, i marvu, i stada, i životinje svakovrsne, neprestano je dovodena u sumnju. Sam pojam veštičarenja,
i vinograde i voćnjake, i ledine, i pasnjake, žetvu, žito i naposletku, umnogome se zasnivao na strahu, govorkanjima
ostalo što zemlja daje; oni kinje i muče, nanoseći strahovit i praznoverju, što je narod to dolazilo do izražaja u punom
bol i patnju, kako telu, tako i duši... tim ljudima, zenama, jeku hajke na vestice, kada su osumnjičena lica proganjana
marvi, stadima, krdima, i životima divljim, i seme muško i paljena na lom ad. Godine 1487, kada je Kramer poslao
izjalovljuju, i zenam a da začnu ne daju... Inkvizitorima neka primerak ove knjige nadležnima na Teološkom fakultetu
bude dozvoljeno da obavljaju službu svoju inkvizitorsku, sa Univerziteta u Kelnu, a sve u nadi da će dobiti odobrenje
ovlašćenjima da vrate zabludeloga na pravi put, da zatoče i
kazne gorenavedene osobe zbog njihovih prestupa i zločina... S p aljivanje veštica u D erneburškom zam ku nedaleko od Hanovera
u N em ačkoj prikazan o je u knjizi objavljenoj 1555. godine.
PAPE I VEŠTICE 109
М ф :Ш с Р 0Cffl)icDr/FO 5u Ш И Ц m p craafp
!M t 5 \ ш тклт se(egeti"6*nb:epen ^ aubem -Snub im p eti
Ш т /Ј\ «Г&Ф«пMgenbcsimitate (Dctob.'isЗт I S’ <>T*Dweergaiigctnli,
Л ) J( alt« S4)Unfl ber C<iiffel/J)i«»«yl cr ©ot/»nb jfiuoian ben S a n ©ottte/vnfern b t t m êfum €{»iftum/vnb ba* gang« mtnfftlicfcc ge
fdMt/fiirnemlid)tfmb tmfcre k a y la n b t CfHifli willen Jjaflit/fcat tr jidj balb im anfang/»nb f iir glidj nadj bcr crfcfcaffung »mb b} wetbg
Ш/Ж #mbtoe/teclcbcr fame feintn fopfFjcrrretcen folc/angcnotiien/btefclbigcn burd} fcin |>inbtrli|i »nb Jugt n/}& bem jamcrltdjcn fal/bcf> vn
glaubtn««t) »ngefcoifame wiOcr ©ot geb»ad?t/Darauf? bae gang menfdpltd} gcfctjkdjt/in ewigc »crbamnuU »n »erbcrbcn f omen wcrc/fo »£(?•>
fluavnfčr fcajlanb/benjoin bee Patter* mđjt w>cefgenomen/»nb bae geridje soibcr »ne aufFgcJ>abt n pe$, ЈДи bc|>ck bcr altc icmb gkidjwoi al*
Knjjaf reiOetIj»iflum/»nb »ne/fiir т ftir/vnb fcclc аиф (cm altc wcyfc/cr fcgtt fonberlid? {»cmwcibliefcen gfčfekcfr J>art jft/ale bem fdjwccbcrcrt
WKfyug/bamit et |ieton Cfciifio *e>cgrc}flc/»n in cWige »crbamnufi fure/»ii soie tr jft 4?ua ф »aeb/fic wurbcn ofcrbe w ic tie © ottcr/W o bla|; t
it nod) toigifft in Jer tocybtr jpergen/lcr.tcr |1 c jaubcrn/auffbe# cr |k fUig macbt/bae fit mc}» Ofi|]en bannanbere kiic/»nb alfo ben ©ottcrn f t
|<id)»trb<n/bamit madjt cr flc )m anfccngig/»nb зЛ Cciiffele bicncrin/ja аиф»б Ceuffcls bjciitcn/wic bifc |amtrlid>e gcfdjifbt/wddjc сеафаА*
rigflicbalfowie #nbcn angejaiget/am £>arg crgangtn ifl/Dic bcrJjalbcn alfo gemalct »ti gefdjiiben/im biucf au$ gangcn.2(uff ba* bod? bic rojje
loft»elt/jASottce foicbc croccfct/»nb »on bem ©ottlofcn tocfcn abgcfcfetccft vccrbcn/ ŠDann©ott bcr allmactjtige bcrfcaibcn foldje *t;tcmpd
»niltytnUfMaicr bamit xmfcre fcartcn Jjcrgen burdj bifc crfđjiitfiiđjc ejempd / jur fotdjt©5ttlidK* gcrkbt*/»nb(irafFc erweefe/men mag
iim«l<ii/f>iebigcn/l1ngcn »nb fagen/t>n wic man jtiier fan ben leiiten cinbilben/bennt bcr laybigc |?auffc <m wcnig }Л ©ottee fojdjt/gctxufam/
»пЛифс gtjogen werbc/bcfonber jrtbifcn lecficn it p c n /in wclcbi bcr liffige ваејрап/bicwcyl cr mcrtfct/bae bcr tag bee gcnctjt* fid? naijct/gar
ruffenbtoll »пбt>n|lnnig »(1/vnO bebe burdj |id) »nb feint gelibcr/ grewlicfecr tocyflvtcibcr <£jju(Tum »nb fcin armee ^ciifficm wuttct/jDic clicnbt
tctltabrr bergegi t'ofrey (idxr in ailem mdtwillen bal>in kbct/aif ob bcr Ccuffct »Ot lang|i gc(loibcn fey/enb fain © o t/f ain gericbt obtr (iraff/
»фпбсп trcrc/iDcr ?Jlmad)tig©otionb»atter/vnfcre &crm 'ltfu €i»i|ii/w oilc btm griiiugcn fembtt»c|jscn/fcirt ermce jjeuffIrin » 0 : |m vnb
(iintnjliJcrnfcfeugen vnb()anbtj;abcn/|čincm »nbbcrfcincni»fit«n »nbtobtn/ttnmalctncnot maefcen/bureb jfefum C^:i|iui» 2Imcn.
f J o l g t t btc 0efct)id)te / fo l^ c m e b u r g m b e t K cy rtflcm « m vSrtcg

gclcgen/crgangeniff/ J m (Dctobcrbce 1 s S S. 3 « « .
QlfffJcniDinfJegnaebtTZiefeacIii/ben crffcri (Tctobiis/fcinb jw A Saubcrin gebjanbt/bic eine©!obifdx/bic anber ©ipkrfcbegeneiit/ »fibai

'ÔicdStobifdjt btfanbt/ba# fit 2tylff |cr mit bem CtufFd gcbuict J>abt/»fi trie men biefdben ©tc>bifdjcn }& bcr ^ctor|tat gcbiadjr/vnb an bn
(julmii^cttengefdjlagcn/onbbae icw r angejiinbe/ift bcr bhk/ber Qatân f omcn/tmb licinliifftcn ficfctigfiid? »0« yebcrman wccfgcfi’irt.JIni
J3on(t|iag/ne(fcben)b te ®t4 b ifđ )e btc©;|;lerfcbm am Dinfiagsûoifcinbgcrid)tct woibcn/ba*iftben ?,(J>ctobtie/feinbbtlcbcbcirea>enauf|
JtneknfimberCiglerfcbetjaugl'onien/vnb ber©i|jkr|či}cn manjurtjjtir ђтаијј ge|fo|fcn/Oaecr nibcr gcfaUcn»nnbgc(To:bcni|J/t»debeeaiti
Л^лигдедеп <it>crgeb5iet/ic>nbiU gclauffcn i|i/burdj bic it>ur gefejjen/bae jw ay wcjfbcr bebt ejtcl fcwrigc/vmbe fcwr gebanget/bcr ©i|]lcr<
(ibiii man«ber/Iag »0 »bcr r|jur vnb war tobt. 21m 6onnabcnbt nacfe S>iomji|/ba« iff bcr 1 1 . dVtobue/ifi bet ©tobifdjcn maii gerid)tct wotben,.
»mboervifadjwilli/bae cr bey fctnc* wejbe fiijweficr gcfcblafftn i>at/wclei?e cr jtiuojn jum wej bt gel?abf/»n barnacfe bic ©j6bifet>cn genomcn,
Ш АИУЛ1У4 if? hsr i a đ V t л К п а iil w<>t K S** CX*rriH}h+n rrrrt^ n frf n*rt?iV ti /f t
110 PAPE I VEŠTICE
da metode izložene u knjizi smeju da se primenjuju u medutim, na početku knjige odštampao i kopiju papske bule
praksi, mnogo se naljutio kad je njegov rad odbijen pod iz 1484, kao i još neka odobrenja koja je isposlovao, tako da
obrazloženjem da je protivan i samoj etici i vladajućim je čitalac mogao steći utisak da se Kladivo za vestice štampa
zakonima. To, medutim, nije omelo Kramera da krivotvori uz Inoćentijev blagoslov.
odobrenje univerziteta i uvrsti taj falsifikovani tekst u
naredna izdanja.
Kramer je, takode, uspeo da izbegne osudu pape Priručnik Kladivo za vestice bio je
Inoćentija VIII, kome je, po svemu sudeći, i te kako smetalo
divljačko ponašanje na koje je knjiga Kladivo za vestice
prvobitno osmišljen kao ispomoć i
podsticala pojedine ljude. Godine 1490. Inoćentije je naložio sudijama i sudskim činovnicima
da se ovo delo stavi u Indeks zabranjenih knjiga. Kramer je,
da tačn o znaju kako vestice treba
llustracija na početku knjige M a lle u s M aleficaru m , svojevrsnog saslušavati, i kako ih proglasiti krivim.
priručnika za s uzbijanje veštičaren ja poznatog i kao Kladivo
za veštice, čije je prvo izd an je objavljeno 148 6 . godine. Još u
XVIII veku Kladivo za veštice pom agalo je za in tereso van im a da O R G A N K O JI N E S T A J E
pravovrem eno prepoznaju vestice i kazn e ih. Intelektualni skepticizam spram fenoinena veštica nije,
medutim, po snazi ni izbliza mogao da se poredi s narcdnim
verovanjima, neraskidivo povezanim s mitovima i maštom.
MALLEVS A ljudi se tih verovanja, ma kako ona čudnovata bila, nisu

odricali ni onda kad bi ih odbacili učeni ljudi, teolozi,
pa i same - pape. Jedna tipičina pripovest iz Kladiva za
MALEFIC ARVM. vestice kazuje o tom e kako je davo, pored ostalog, kadarda
muškarcu oduzme ud koji - barem se tako učini nesrećniku
MALEFIC A S E T E ARVM - prosto nestane, da ga vise nema na mestu gde se inače
h s r e f im fra m e a c o n te r e n s ,
nalazi. Srećom , organ se, nekim čudom, pojavljuje ponovo
EX VARIIS A V C T O R I B V S COMPILATVS,
pošto dotični muškarac uspe da namoli ženu koja ga je
& in quatuor Tomos iuftc diftributus,
£ кУ O R УЈЧ D V O P M I O R E S V A N A S V Ж M O N V M
prethodno začarala. Ima u toj knjizi i jedna priča o tome
verfitias .prtjligiofas eorum'delujionis, fuperjlitiofu Strigimagarunt kako je jednu mladu ženu, upravo na dan njenog venčanja,
ctremonias, horretidcs ettam cum illis (ongrejfus ; ex a ll am denique
tarn f t jl i ft t t fefltt difqmfiticntm , dr pumlicnem ecmplećluntut.
začarala srdita suparnica. Pripovedač je mladoženja:
Tertiuspraxim Exorctjlarum ad Dtmonum , dr Strigimagarum male-
jicia de chrijli fidelibus fellen d a ; guartus vere Artem D tflrtnaiem ,
Benedicticnalem , & Exorcifmalem continent.
K ad sam bio mlad, voleo sam devojku koja mi se stalno
T O M V S PR.IMVS. nametala, hoted da je uzmem za ženu; ali ja je odbih
Indicts Липогнт , capitum, rcrimquenon itfmt. i oženih se drugom curom... Poželevši, avaj, da joj ipak
Editio nouiffima , infmitis penc mendis expargan ; cuiquc acccffit Fugi
Dxmonuxn 6c Conplementum arcis cxoi cijiic.T.
udovoljim, m akar prijateljstva radi, pozvah je na svadbu.
yir J im mulitrjn tjmbui Pjnhonicuj, vtl dimnationiifuertt fpiritus, morn morintur Ona dode i... podiže tako ruku, a onda, kako drugežene
Leuitici cap. io.
koje stajahu oko nje kasnije rekoše, izgovori ove red:„U
zdravlju ćeš poživeti tek još neki dan. “(...) Tako stvarno
i bi. Jer, nekoliko dana jedva da prode, a moja žena se
nade p od takvim dn im a da vise ne mogaše ni rukama
ni nogama da se služi, a čak i sada, posle deset godina,
posledice te vradžbine... (još se) vide na njenom telu.
Zra Dr N 1,
S u m p tib u s C l a v d ii B o v R G E A T ,fu b % n o M crcu rij G alli.
Ova g ravira, po stilu um nogom e nerealistična, prikazuje kako
M . DC. L X 1 X .
«V M FHVI1ECIO RICI S. su u srednjem veku m učene žene u jeku borbe za iskorenjivanje
veštica i jeresi.
PAPE I VEŠTICE 111
112 PAPE I VEŠTICE
N E O B IČ N O I N E O B JA Š N JIV O Tem a ovog drvoreza iz XVI veka jeste obed upriličen povodom
Price poput ove nailaze na snažan odjek među prostim veštičjeg posela; m uškarci i žene druže se s đavolima i
svetom, jer užasavanje od svega što je čudno, neobično, dem onim a, da bi se posle je la prepustili razuzdanim orgijama.
neobjašnjivo ili tajanstveno - duboko je ukorenjeno u
paganskoj prošlosti, a i dalje preovladava i u srednjovekovlju. je ovaploćenje telesne požude... ukoliko ne moie da nade
Isto je i sa strahom od polnih odnosa i seksualnosti medu muškarca, žena c'e se spariti i s nečastivim samim.
crkvenim licima, pri čemu poreklo tog straha nije isključivo u
zaziranju od praiskonskog greha. Polni nagon predstavljao je, Naoružani ovakvim idejama, a oslanjajući se na uputstva
naime, zastrašujućeg neprijatelja, jer upravo zbog tog nagona koja im je dao papa Inoćentije, dodelivši im praktično
ljudsko biće gubi vlasti nad sobom, gubeći, u isti mah, i vrlinu neograničena ovlašćenja, Kramer i Šprenger krenuli su
i nevinost. Kramer i Šprenger u potpunosti razotkrivaju da špartaju po Nemačkoj s jednim jedinim ciljem: da
taj strah u Kladivu za vestice, pri čemu se vidi da je barem iskorene vestice i jeretike gde god na njih naidu. Na tom
Šprenger bio beskompromisan ženomrzac: zadatku inkvizitori su, dalde, imali potpuno odrešene ruke,
i pribegavali su lažima, zlostavljanju i psihološkom pritisku
Radije bih da mi lava ili zmaja puste u kuću, nego žena u - uz, naravno, stavljanje na telesne muke - kako bi imali na
dom da mi ude... Nije ni čudo što žene tako često postaju osnovu čega da osude sve koji bi im zapali za oko. Sibali su
vestice, kad se zna kako su slabe i umom i telom... Žena svoje žrtve dok im krv ne potekne. Koristili su sve moguće
PAPE I VEŠTICE 113
Žrtva mučena na točku bila bi doslovce rastrgnuta na kom adiće. metal. Druga varijanta uključivala je odsecanje sake, koja
Monah koji stoji sa olovkom i parčetom hartije verovatno čeka da bi potom bila prikucana na vešala, pre nego što obese
zabeleži nesrećnikovo priznanje. osuđenika. Sve je to, naravno, moralo da se plati. Porodici
žrtve bio bi podnet račun za povlasticu dragog im srodnika
sprave za čerečenje i lomljenje udova. A to je bio tek početak. da uopšte bude mučen. Porodica je, sem toga, bila dužna da
podmiri troškove slavljeničkog pira u slučaju da žrtva u toku
C EN O V N IK M U Č I T E L J S K I H U S L U G A mučenja ispusti dušu.
Pravo usavršavanje viđeno je tek kasnije, kada je Herman IV Jedan nemački hroničar ostavio je vrlo slikovit opis
od Hesena, nadbiskup kelnski, sastavio svojevrstan cenovnik jezivih patnji koje su morali da podnesu nesrećnici koji bi
mučiteljskih usluga. Jedna mogućnost podrazumevala je da završili na spravi za mučenje poznatoj kao ,,tocak“, jer ta
se žrtvi odseče jezik, a da joj se potom u usta sipa otopljen sprava je žrtve pretvarala u...
114 PAPE I VESTICE
puta, ali ništa nije priznala. Bilo je to vrlo neobično, buduti

... neku vrstu ogromne lutke koja urla dok se batrga, da je vedna ljudi bila spremna da kaže i učini bilo šta,
ispucale kože koju presecaju krvavi potočići, lutke prizna šta god se od njih traži ili izda koga bilo samo da to
sa četiri izdužena pipka, nalik kakvom morskom mučenje konačno prestane. Priznavali su tako ljudi da su
čudovištu, sam o čudovištu ogoljenog, presnog, u ponodii čas sklapali sporazume s nećastivim, da su mu
Ijigavog i bezobličnog mesa, smešanog s trunkama za zlato prodavali duše, da su pogledom urokljivih očiju
smrskanih kostiju. trovali bunare, da su bacali čini na druge. Priznavali su da
su polno opštili sa davolom, da su na svet doneli čudovišta,
Jedna žena, d je ime istorija nije zabeležila, ispoljila je te da svoje i đavolje potomstvo hrane novorođenčićima.
izvanrednu izdržljivost, što mora da je silno iznerviralo Pričali su kako su, u gluvo doba noći, prisustvovali veštičjim
Kramera i Šprengera. M učena je ni manje ni više nego 56 poselima i tamo slavili nečastivog, kako su vodili crnu misui
posle toga se do zore prepuštali razuzdanom orgijanju. Neki
su govorili o tome kako već duže vreme prikupljaju muške
Na tom poslanju inkvizitori su imali polne organe, kako su ih nakupili već 20, pa i 30, i poloiili
potpuno od rešene ruke, i pribegavali ih u ptičja gnezda, gde se udovi sami miču, dok ih oni hrane
ovsem i kukuruzom.
su lažima, zlostavljanju i psihološkom
Ponekad bi Kramer i Šprenger uspeli da iznude masovna
pritisku - uz, naravno, stavljanje priznanja, kao kada bi, recimo, ceo jedan ženski samostan,
na telesne m uke - kako bi imali na sve opatice do poslednje, priznale da ih je redovno posećivao
osnovu čega da osude one koji bi im Na ovom drvorezu iz XVII veka prikazane su veštice koje vise
zapali za oko. na v ešalim a, dok ostale proviruju iza rešetaka na prozoru kule,
č ekaju ći da na njih dode red.
PAPE I VEŠTICE 115
nečastivi i da su sve one bludnidle s njim. Inkvizitori su, Ni Hajnrih Kramer ni Jakob Šprenger, a niti sam papa,
medutim, ubrzo došli do saznanja da se, uprkos tolikim nisu umeli da reše tu zagonetku. Oni su jedino mogli da
mučenjima i spaljivanjima, broj veštica ne smanjuje. optužuju, muče, osuduju i spaljuju, sve masovnije, u nadi
Naprotiv, bilo ih je sve vise, a kako je vreme odmicalo, tako da će zlo protiv kojeg se bore nekako uspeti da nadvladaju.
sui zlodela koja su jeretici i veštice ispovedali bivala sve Nažalost, stotine ljudskih bića, uključujući i mnogo dece,
didnovatija i skarednija. Bilo je, dakle, potrebno menjati izdahnulo je prilikom grupnih spaljivanja, a zlo je, ipak,
strategiju, i inkvizitori su tačno znali šta da preduzmu. preteklo. Jedan biskup u Ženevi, u Švajcarskoj, spalio je, po
svemu sudeći, pet stotina žrtava u periodu od tri meseca.
LAŽNA OBEĆANJA M ILO STI U Bamburgu, na severu Bavarske, drugi jedan biskup
Knjiga koju su njih dvojica sami napisali, Kladivo za vestice, a
kojaje odobravala sva raspoloživa sredstva samo ako dovode
dokonačnog cilja - priznanja, upudvala je inkvizitore da se
Jedna žena pokazala je, tako,
bolji prodori u dubine zla mogu ostvariti obećanjem blažih izvanrednu izdržljivost... M učili su je
kazni. U mnogim slučajevima, medutim, nova strategija
ni m anje ni vise nego 56 puta, ali nisu
samoje privladla nove i nove „vestice", koje bi olako
ispovedale svoje grehe računajući da za takva priznanja neće iznudili nikakvo priznanje.
biti teže kažnjena. Osumnjičeni bi, štaviše, mogli za sebe da
izdejstvuju i oprost - ili im je bar oprost obećavan - ukoliko
odajudruge vestice. Mnogi su se brže-bolje uhvatili za
ponudenu mogućnost, i naveli silna imena. Slabu tačku ove
strategije, međutim, predstavljalo je načelo takođe izloženo
uKkdivuza vestice, princip koji kaže da inkvizitori imaju
pravo da lažu vešce i vestice, da ih obmanjuju, zlostavljaju i
cine šta imje god po volji s njima, i to nekažnjeno. M noge
Inkvizitori su ubrzo uvideli da, uprkos

svim mučenjima i spaljivanjima
na lomad, broj veštica s kojima se
susreću ipak ne opada.
žene koje su priznale da su se bavile veštičarenjem poslate

suna lomaču, i usput se naglas žalile da im je obećana
sloboda i da su dobile čvrsta uveravanja da će, samim svojim
priznanjem, izbeći strašan usud koji ih je sada čekao.
Postojala je tu i doza tajnovitosti, takode. Postojao je
duboko ukorenjen strah od veštica, koje su smatrane opakim
neprijateljima, kadrim užasno da se osvete onima koji im
se zamere. Ljudi su verovali da vestice umeju da bacaju
ćini, da iščeznu i da izvode razne natprirodne stvari kako bi
zbunile svoje neprijatelje. A zašto ih je onda bilo tako lako ip:AN y
pronaći? Kako to da nisu mogle da odole mučenju? Zašto B O DI N) .
li suse samo tako ispovedale, ne štedeći reči, i, iznad svega,
kako to da nikada svojim mučiteljima nisu vraćale milo za
drago? Postojalo je čvrsto verovanje da vestice mogu da bace Žan Boden (1 5 3 0 -1 5 9 6 ), francuski politički m islilac, istakao
prokletstvo na inkvizitore, da oslepe svoje m udtelje, pa i da, se kao, pored ostalog, vatreni pobornik progona veštica, što
neoprljene plamenom, skoče sa lomače. A ipak, nikada se se najbolje vidi po njegovom delu Demonomanija volšebnika
ništa od toga nije dogodilo. (0 vešticama), objavljenom 1580. godine u Parizu.
116 PAPE I VEŠTICE
Gijem et Baben, vezanih ruku, stoji pred Žanom

Bodenom i još jed n im in kvizitorom koji je
propituju o njenim odnosim a s nečastivim , čiji su
belezi pronadeni na njenom telu.
pobio je 600 ljudi, a u Vircburgu, takođe na

bavarskom tlu, devet stotina njih stradalo
je na lomači. I to se nastavljalo u nedogled.
Godine 1586, čitav vek po objavljivanju knjige
Kladivo za veštice, na lomači je izgorelo 118
žena i dvojica muškaraca pod optužbom da
su bacali čini kako bi zima potrajala duže.
V E L IK I IN K V IZ IT O R
I dok su se lov na vestice i njihovo
spaljivanje u Bavarskoj, na jugu današnje
Nemačke, protegli na ceo X V i X V I vek,
ubrzo su Bavarce u tom e počeli da sustižu
i u drugim oblastim a zapadne Evrope.
Posebno se, pored ostalih, istakao kraj oko
grada Bezansona, u današnjem francuskom
departmanu Franš-K onte. U to vreme,
Franš-K onte je bio posed Svetog rimskog
carstva gde je, godine 1532, obnarodovan
Krivični zakonik cara Karla (Carolina Lex),
po kojem je vračarenje proglašeno krivičnim
delom koje se kažnjava spaljivanjem na
lomači. Dok je Parlam ent u Parizu imao
m ogućnosti da zauzda lov na vestice i
njihovo spaljivanje u mnogim delovima
rascepkane teritorije tadašnje Francuske,
dotle nad područjem Franš-K onte nije imao
nikakva ovlašćenja. Tu, u Franš-Konteu,
Zan Boden, generalni (ili veliki) inkvizitor
osnovu same brojnosti meštana koji su upirali prstom
u nju, inkvizitor je zaključio da bi Manzeneovoj moglo
Jedan biskup u Ženevi u Švajcarskoj
da se sudi. Svedočanstvo jednog od tužilaca, Antoana
po svemu su d ed spalio je 5 00 ljudi Godena, zasnovano na tipičnom ,,rekla-kazala“, smatrano
je presudnim dokazom, sasvim dovoljnim da se pokrene
za sam o tri m eseca.
postupak protiv jedne vestice. Goden, kome je tada bilo
negde oko 40 godina, setio se dogadaja koji su se odigrali
Bezansona, počeo je 1529. da prisluškuje o čem u se neke tri decenije pre toga, dok je on još bio dečak; u to
govorka u obližnjem selu Anžeu. To što je čuo učvrstilo ga vreme se, rekao je on, pričalo da je Manzeneova veštica i
je u uverenju da je Anže, zapravo, leglo veštica, a da se u vračara. Njen sin, M azlen, pričao je, naime, tada da njegova
tom veštičjem krugu sve vrti oko Dezle la M anzene, jedne majka prisustvuje veštičjim poselima, da leti unazad na
udate žene. krivom vrbovom štapu. Goden je, sem toga, posvedočio
Protiv nje u tom trenutku još nije bilo dokaza, ali i kako je svojim ušima slušao seljane kako govore da je
Boen je iskoristio i ono malo što se moglo naći. Na Dezla la M anzene ukrala niti iz nečije preslice i njih potom
PAPE I VEŠTICE 117
upotrebljavala u veštičje svrhe. Kad je dvadesetak meštana kao i dokaza koji ne vređaju ljudski intelekt, i izazvao
Anžea podržalo Godenove „dokaze", veliki inkvizitor veliku zabrinutost Parlam enta u Parizu bezmalo sedam
Bezansona bio je spreman da preuzme stvar u svoje ruke. decenija pre tih zbivanja. Ovakav, racionalan pristup,
koji je nagoveštavao prevlast milosrđa i poštenog odnosa
TRAČEVIIGLASINE prema osum njičenim a, nije, medutim, imao ama baš
Dezla la Manzene se bunila tvrdeći da je nevina, ali je nikakvu vrednost u od m a ljudi poput Žana Bodena,
uprkos tome zatočena i mučena, da bi nedugo zatim počela francuskog pravnika, ekonom iste i m islioca čija je knjiga
daispoveda grehe. Bila je to, uglavnom, ista priča: snošaj i Demonom anija volšebnika (O vešticama) objavljena u
pakt sa davolom, let na sabat, orgije, odricanje od katoličke Parizu 1580. godine.
vere i, kao da to nije dosta, izazivanje razornih oluja s
gradomi trovanje stoke tajanstvenim crnim prahom.
Inkvizitori su, medutim, doneli iznenađujuću presudu. Dezla la M ansene osuđena je na sm rt
Dezla la Mansene osudena je na smrt zbog ubistva, jeresi
zbog ubistva, jeresi i otpadništva
iotpadništva od vere, ali ne i zbog veštičarenja. Ovaj
nedokučivi čin milosrda podrazumevao je da će žena biti od vere, ali ne i zbog veštičarenja.
obešena, a ne spaljena na lomad, mada njeno beživotno Ovaj nedokučivi čin milosrđa
telojeste spaljeno odmah posle pogubljenja, 18. decem bra
1529. godine, da ne ostane ni najmanja sumnja da je zlo iz podrazum evao je da će žena biti
nje zauvek prognano. obešena, a ne spaljena na lom ad,
Uto vreme, samo videnje zakona i pravnog sistema
m ada njeno beživotno telo jeste
počelo je, lagano, da se menja pod uticajem znatno
naućnijeg pristupa koji je pristizao na krilima renesanse. spaljeno odm ah posle pogubljenja.
Presude se vise nisu mogle zasnivati na glasinama,
govorkanjima, masovnoj histeriji i neumerenoj revnosti
vernika, već u jednom staloženijem intelektualnom Boden je bio jedan od najuvaženijih teoretičara društva
ambijentu, na osnovu logike i zakonitosti pravne nauke. u X V I veku, i visoko se kotirao među najvedm učenjacima
Nova misao obećavala je korenit preobražaj pravnog te epohe. A opet, i kod njega nailazimo na iste strahove i
sistema i uvođenje načela da je razlog kudikamo pouzdaniji predrasude karakteristične za nepism ene i neobrazovane
vodič nego što to mogu da budu strah ili bujna mašta. seljane toga doba. Kao prvo, Boden je verovao da se
Upravo je nedostatak argumenata utemeljenih na razumu, uobičajeni pravni postupak ne može primeniti kada je reč o
ČUDNOVAT SLUČAJ M A D O N E O R I J E N T E
Madona Orijente, poznata i kao La Signora del Gioco inkvizicija, bez obzira na sve, zakljudla je da su dve žene
(Gospodarica igre) čudnovata je verska ličnost koju zavedene na pogrešan put i da su njihovi iskazi puka
su opisale dve Italijanke, Sibila Cani i Pjerina de fantazija. Kažnjene su blago i puštene na slobodu. Ali
Bugatis, kojima je sudeno pred rimskom inkvizicijom sama reč „magija", bila ona bela ili crna, imala je koban
1384. godine. Inkvizitori su prethodno načuli price prizvuk kad stvar dođe pred inkviziciju, makar ta reč bila
o okultnim obredima koje vrši Madona u domovima upotrebljavana i u religijskom kontekstu. Sest godina
imućnih Milaneza. Ti rituali su, navodno, podrazumevali je prošlo pre nego što su Sibila i Pjerina ponovo lišene
pribegavanje magiji ne bi li se vratile u život uginule slobode. Ponovo im je suđeno, ovoga puta pod znatno
životinje, ali i druga slična „cudesa". Sibila i Pijerina su ozbiljnijom optužbom - da su opštile s nečastivim.
priznale da su se bavile belom magijom zarad isceljenja I, kako je to moralo biti, obe su proglašene krivim i
rana ili lečenja teških bolesti, pa i neplodnosti. Rimska pogubljene 1390. godine.
118 PAPE I VEŠTICE
veštičarenju. Evo šta je zapisao: S U JE V E R N I P A P A

Francuska je, naravno, bila omiljeno stecište inkvizitora
Dokazi da takvo zlo postoji u toj su meri nejasni i teško u vreme hajke na tem plare i katare u četrnaestom veku.
razlučivi da ni jedna jedina od milion veštica ne bi
nikad ni mogla biti osudena ili kažnjena ukoliko bi se
primenjivala isključivo legalna procedura. Inkvizitori u Tuluzu i Narboni
mogli su u svojim nastojanjimada I
Boden se, stoga, zalagao za mučenje, čak i dece i nemoćnih,
jer je u tom e video jedini nadn da se nekako iskamči
računaju na podršku papa kao štoje
priznanje. Na taj n ad n - bio je čvrsto ubeden - nijedan to bio Jovan XXII, koji je izdao čitav
veštac ili veštica neće umaći kazni. S njegove tačke gledišta,
niz bula podstičući inkviziciju da
sama sumnja da se neko bavi vradžbinama dovoljno je valjan
dokaz, a valjane su i puke glasine koje se o dotičnom šire, iz prilježnije progoni vestice i da bavljenje
prostog razloga što su, bar po njegovom mišljenju, i glasine o vradžbinama tretira kao jeres.
vešticama neizostavno istinite.
U Bodenovom svetu sve je - apsolutno sve - bilo
opravdano samo ako doprinosi razotkrivanju veštica i Progoni se, medutim, nisu tu i zaustavljali. Inkvizitori
njihovih vradžbina. I decu su, tako, smeli da teraju da odaju u Tuluzu i Narboni mogli su u svojim nastojanjimada
roditelje, a kada bi optužba za veštičarenje jednom bila računaju na podršku papa kao što je bio Jovan XXII, koji
podignuta, optuženi je nužno morao da bude proglašen je izdao d tav niz papskih bula podstičući inkviziciju da
krivim. Po Bodenu, takode, svako ko je tvrdio da ne veruje u prilježnije progoni vestice, da bavljenje vradžbinama
tretira kao jeres, te da, u skladu s tim, osumnjičenei
osuduje. Papa Jovan je, inače, bio jedan od najsujevernijih
B oden se zalagao za m u čen je, pontifa. Verovao je da njegovi neprijatelji pribegavaju
čak i d ece i n e m o ćn ih , da bi se iz crnoj magiji ne bi li mu došli glave, i tako je 1317. naredio
da svi sumnjivi budu podvrgnuti mukama kako bi priznali
njih izvuklo p rizn an je. N a taj n ačin
svoje namere. T ri godine kasnije, Jovan je inkvizitora u
- bio je ubeđen B oden - Karkasonu, koji se nalazio na katarskoj zemlji, naložioda
progoni vešce, čarobnjake i sve ostale koji pokušavajuda
nijedan v e šta c ili v e štica n eće
prizovu duhove ili od voska prave figurice ne bi li izazvali
u m aći kazni. n ed ju bolest ili smrt. Upravo kao posledica tih podsticaja
Jovana X X II, zaključno sa 1350. godinom u Tuluzu i
vestice i sam je zapravo bio veštac, pri čemu bi sudije koje iz Karkasonu uhapšeno je oko 1.000 osumnjičenih osoba, od
bilo kog razloga ne bi uspele da izdejstvuju ili izvrše smrtnu čega je njih šest stotina završilo na lomad.
kaznu nad osuđenim vešcima i vešticama - morale same da Ovakve aktivnosti, kao i velika revnost koja je iza njih
budu pogubljene. stajala, nisu jenjavale ni u vreme Žana Bodena, vise od
Kao sudija, Žan Boden preporudvao je da se vešci i dva veka kasnije. Boden je umro 1596. godine, ali čaki
veštice žigošu usijanim gvožđem, premda mu nije bilo baš posle toga dugo je trajao progon sumnjivih lica, kalcou
potaman kad bi bivali živi spaljeni. On je, naime, smatrao da katolićkim , tako i u protestantskim zemljama Evrope.
spaljivanje na lomači previše kratko traje, pošto bi za jedva Na takav razvoj dogadaja nije presudno uticalo nitošto
tridesetak minuta sve bilo gotovo. Boden je, medutim, čuvao je 1623. godine papa Grgur u Vatikanu objavio proglaspod
mračnu tajnu koja ga je mogla u d niti žrtvom sopstvenoga naslovom Omnipotentis Dei (U slavu Boga svemogućega),
izuma. Još od 1567, naime, kada mu je bilo 37 godina, kojim je trebalo da bude stavljena tačka na lov na vestice.
opsedao ga je jedan demon. Srećom , bio je to dobroćudan Grgur, reform ator po samoj svojoj naravi, naredio je
demon, koji bi ga lako dodirnuo po desnom uhu ako tada da se sadistićko kažnjavanje ublaži, ako ne i sasvim
pogrešno postupa, ili pak po levom ukoliko on, demon, obustavi, te da se sm rtna kazna ubuduće izriče isključivo
proceni da je to što Boden radi - ispravno. Srećom po onim a ,,za koje se dokaže da su ušli u pakt sa davolom ida
Bodena te inkvizicija nikada nije pokucala i na njegova vrata. su, uz njegovu pom oć, počinili ubistvo".
PAPE I VEŠTICE 119
Mnogojevremena moralo da prode pre nego što će ova Sikstov pokušaj bio je, m edutim, kratkoga daha. Kralj
poruka dopreti do lovaca na vestice. Mogao se steći utisak Fernando Aragonski uporno je pribegavao pritiscima;
dasuprogoni i bezbrojna spaljivanja na lomačama imala Sikst mu se, istina, neko vrem e opirao i postavljao izvesne
neki sopstveni, grozomorni život, kojem čak ni papski uslove, da bi naposletku, pre isteka 1483. godine, morao
nalozi nisu mogli da stanu na kraj. Ako ništa drugo, barem da pogne glavu, povlačeći i uslove koje je postavljao i bulu
sumerila krivice sa samih veštaca i veštica proširena na koju je prethodne godine obnarodovao.
svojevrstan novi jeretički stalež, u kojem se našlo mesta i za Sikst je umro već 1484. godine, a Fernando se, sa
one koji predskazuju budućnost, prizivaju duhove, bacaju svoje strane, potrudio da papa koji je stupao na Svetu
ćini i, najjezivije od svih, na žive mrtvace. stolicu, In oćen tije VIII, pravovremeno dobije (i razume)
odgovarajuću poruku. Inoćentije se već bio dokazao
HAIKA U N EM AČ KO J N E P O S U S T A J E kao zagovornik tvrde linije u obračunu s jereticim a i
Uprkos svemu tome, vešci i veštice i dalje su činili većinu vešticam a u N em ačkoj, ali Fernandova želja bila je da
žrtava spaljenih na lomači ili bačenih u tamnicu. Nemački delovanju inkvizicije da sopstveni pečat, a ne da nemo
kralj Maksimilijan I s posebnim
zaromprionuo je na lov na vestice
poštoje 1597. stupio na bavarski
presto, i tako se i dogodilo da
bezmalo 2.000 veštica završi na
lomad uvarošici Rizler, da bi se
istotako strašni pogromi nedugo
zatimponovili i u Augzburgu i
Frajzingu. U nemaćkoj državi
Hamburg, šest stotina veštica
progutao je plamen u vremenskom
rasponu odjedne decenije,
zaključno sa 1663. godinom. Njih
ćak 900 stradalo je u istom periodu
uobližnjem gradiću Vircburgu, gde
supobijeni čak i dečaci uzrasta od
10 i 12 godina.
Izveštaji o sadističkom
iživljavanju inkvizitora u
Španiji (pre nego što je Tomas
deTorkvemada postao veliki
inkvizitor) naveli su papu Siksta
da se predomisli u vezi sa samim
postojanjem inkvizicije. Godine
1482. on je izdao papsku bulu
kojomje i zvanično stavljena tačka
na postojanje inkvizicije u Španiji.
Papa Jovan XXII, ovd e p r ik a z a n u
molitvi, bio je na č e lu R im o k a t o lič k e
crkve početkom X IV v e k a , i s v o jim
postupcima izaziv ao o p re č n e
reakcije. Njegovo p a p s k o s e d iš te
nalazilo se u A vinjonu, n a ju g u
današnje Francuske, a n e u V a t ik a n u .
120 PAPE I VEŠTICE
ŠPANSKA IN K V IZ IC IJA
Za vreme španske inkvizicije, koja je na istorijsku Na ovom platnu Fransiska Ricija (1 6 0 8 -1 6 8 5 ) prikazano
pozornicu stupila sa izvesnim zakašnjenjem, tek 1478. je s paljivan je je re tik a u svečanom činu vere (autodafe) na
godine, masovno spaljivanje jeretika u ozloglašenom činu m adridsko m glavnom trgu (Plaza m ajor), u prisustvu kralja
vere (autodafe ) postalo je razonoda za široke narodne Karla II od Španije, kra je m XVII veka.
mase, sve zajedno s misom, svečanim procesijama, uza
sav sjaj i raskoš crkvenih i svetovnih vlasti, a u prisustvu će mu, u danima kad su muslimanski zavojevad Turci
vise stotina, katkad i hiljada gledalaca. Čelnicim a španske ozbiljno pretili Rimu, uskratiti vojnu pomoć ukoliko mu
inkvizicije poslovično je imponovalo da se okupi mnogo papa zauzvrat ne dozvoli da stvori samostalnu inkviziciju
sveta. Po njihovoj proceni, ništa kao autodafe nije moglo na španskom tlu.
tako da usadi strah od Boga i užas od nečastivoga u duše Ovaj iznudeni dogovor uzdrmao je duhovnu mod i
vernika. Za razliku od svoje preteče, papske inkvizicije, integritet papstva, i Sikst nikada nije mogao da se pomiri
ova španska nije delovala pod okriljem vatikanskog sa ustupkom koji je morao da učini, narodto kad je
pontifa, već u saglasju s voljom kralja Fernanda i kraljice svima postalo jasno da metodama koje koriste španski
Izabele, vladarskog para Spanije. T o je došlo do punog inkvizitori nema ravnih čak ni u dotadašnjem istorijatu
izražaja kad je kralj Fernando ucenio papu Siksta IV da inkvizitorskih divljaštava.
PAPE I VEŠTICE 121
Grgur XV, izabran 1621, dužnost pontifa obavljao je sam o dve godine i za to vrem e izdao poslednji, znatno m ilostiviji papski d ekret protiv
veštica i čarobnjaka. Bio je to Omnipotentis Dei, od 20. m a rta 1623.
122 PAPE I VEŠTICE
TO M AS D E T O R K V E M A D A , IM E KO JE U LIV A STRAH
Španski inkvizitori ispoljavali su dotad neslućenu i nevidenu G eneralni (veliki) in kvizito r za područje Španije, Tomas de
nečovečnost u primeni torture i zastrašivanja. U samom T o rkvem ada, u društvu španskog vladarskog para, kralja
središtu tog grotla strave nalazio se Tomas de Torkvemada, Fernanda i k ra ljic e Izabele.
generalni (veliki) inkvizitor za područje Španije. Torkvemada, porekla: njegova baba je, svojevremeno, iz jevrejske prešla
roden 1420. godine, bio je osvedočeni sadista čije je ime i dan- u hrišćansku veru, s tim što je u Torkvemadinoj porodičnoj
-danas sinonim za svirepost i zagriženost, iako je od njegove istoriji postojao još jedan takav, i to stariji slučaj. Bilo kako
smrti prošlo već više od pola milenijuma. Torkvemada je bilo, mladi Torkvemada bespogovorno je mrzeo i Jevreje
bio spreman da pribegne bilo kojem sredstvu, ma kako ono i judaizam, i činio je sve što je u njegovoj mod kako bi se
okrutno ili nečasno bilo, samo da ostvari cilj koji je zacrtao: jednom zasvagda ogradio od neprikladnih predaka.
da iskoreni jeres i razotkrije lažne preobraćenike (conversos), Kao mladić, Torkvemada je pristupio dominikanskom
Jevreje i muslimane koji su, tobože, prešli u hrišćansku veru, monaškom redu, gde je ubrzo došao na glas kao pobožan
samo zato da bi izbegli progon. i revnostan asketa. Malo se zna o njegovom životu do
Torkvemada je spaljivao jevrejske i muslimanske knjige, a časa kada je, u svojoj 54. godini (1474), preuzeo dužnost
istakao se i kao jedan od najvažnijih pristalica tzv. Dekreta iz starešine Manastira Santa kruz (Svetog krsta) u Segoviji, na
Alhambre, kraljevske objave kojom je zvanično proglašeno severu Spanije. Nedugo zatim, imenovan je za ispovednika
masovno proterivanje Jevreja iz Spanije 1492. godine. A tada mladane kraljice Izabele Kastiljske, da bi naposletku
opet, ironijom sudbine, i sam Torkvemada bio je jevrejskog postao savetnik i same kraljice i njenog supruga, kralja
PAPE I VEŠTICE 123
sluša naredenja iz Rima. Kad je papa Inoćentije popustio

FernandaodAragona. Kraljevski par bio je u toj meri pod pritiskom , na scenu je stupila španska inkvizicija,
opčinjenTorkvemadomda su ga 1483. postavili za koja će polje delovanja kasnije proširiti i na uklanjanje
generalnog(velikog) inkvizitora španske inkvizicije. lažnih preobraćenika (converses ) i ostalih jeretika koji su
Torkvemada je bio oličenje temeljnosti. Po njegovom sa evropskog tla prebegli u M eksiko, Peru i druge španske
nalogu, svaki hrišćanin na tlu Španije, uključujući i kolonije u Am erici.
devojčicestarije od 12 i dečake starije od 14 godina, morao I tako je prošlo jo š punih 350 godina pre nego što
jedapolaže račune inkviziciji, kako bi se redovno utvrdivala je, Kraljevskom uredbom iz 1834. godine, konačno
ćistotanjihove vere. Zaštićeni anonimnošću, ljudi su ukinuta španska inkvizicija. A pre toga je još 15 naraštaja
podsticani da odaju komšije, ljude s kojima rade, pa čak i inkvizitora vodilo nekih 150.000 sporova protiv jeretika.
svojurodbinu i članove najuže porodice, ukoliko bi samo Sam o u razdoblju od 1560. do 1700. godine, oko 5.000
posumnjali da su se ovi odali jeresi. sudenja okončano je sm rtnom presudom i pogubljenjem
Grešnike sučekale kazne: od novčane kazne, preko optuženih. Zapisnici sa suđenja oskudni su i nepotpuni, i
tamnice, mučenja, do spaljivanja na lomad, ili pak sve pokrivaju samo odredene periode, tako da konačan broj
navedenopo redu, jedno po jedno. Kad bi se došlo do žrtava možda nikada i neće biti obelodanjen.
najstrožekazne, lomaće i buktinje, Torkvemada bi žrtvama
nudioizbor: ukoliko poljube raspeće, mogli su sebi da POGLED U PROŠLOST
olakšajumuke tako što bi ih mudtelji prvo udavili, a zapalili U čeni ljudi sm atraju da je, sve ukupno, negde izmedu
biihtekpošto izdahnu; onaj pak ko bi se pokajao za navodno 4 0 .0 0 0 i 100.000 muškaraca, žena i dece - da se i ne
poćinjena nedela bio bi pomilovan brzom smrću, tako što pom inju hiljade crnih mačaka i raznih pasa - mučeno
bi munalomaču nabacali suve panjeve koji brzo gore; oni, i pobijeno u tih pet vekova i nešto vise, kada se Evropa
medutim, koji bi, i suočeni sa smrću u strašnim mukama, i tresla u strahu od nečastivog i njegovih nedela, a pape
daljetvrdili da su nevini, ili povladli priznanja koja su iz njih i inkvizitori izgarali ne bi li izbavili hrišćansku veru iz
nasiluizvučena - umirali su još duže, na tihoj vatri, pošto bi
podnjima zapalili mlado drvo, još puno sokova.
Tomas deTorkvemada obavljao je dužnost generalnog
Zaključno sa 1834. godinom , vise
inkvizitora devet godina, sve do 1492, kada su i poslednji od 15 naraštaja inkvizitora vodilo je
jevreji i muslimani Mavri prognani iz Španije. Time je
nekih 1 5 0 .0 0 0 sporova protiv jeretika.
- smatraojeon- bio okončan njegov zadatak, i tada se
Torkvemada povukao u Manastir Svetog Tome u Avili. Sam o u razdoblju od 1560. do 1700.
Prethodnoje, kao neumereno okrutan fanatik, već izgradio
godine, oko 5 .0 0 0 sudenja okončano
zastrašujuću reputaciju, pa su ga se zato širom Španije i
bojali i gnušali ga se. Mržnja je, štaviše, bila tako silovita je sm rtn om presudom i pogubljenjem
daje Torkvemada, osećajud se nesigurnim, odbio da optuženih.
putuje bilo kuda bez pratnje od 50 stražara na konjima i
250vojnika podoružjem. Cvrsto ubeden da njegovi brojni
neprijatelji samo čekaju priliku da ga otruju, Torkvemada davoljeg zlog stiska. Sto se tiče sudenja vešticama širom
jeuvek pri ruci, za trpezom, gde god bi ga vreme obedu Evrope, zna se da je nekih 12.000 okončano pogubljenjima.
zateklo - držaobodcu s protivotrovom, prahom od Dugo pošto se Evropa konačno iskobeljala iz te užasne
jednorogovog roga. Ove mere predostrožnosti, ispostaviće etape u svom razvoju, istoričari, naučnici i psihijatri
se, ipak nisu bile neophodne, budud da je Torkvemada osvrnuli su se na taj grozan period u istoriji kontinenta
umro prirodnomsmrću, 1498, u 78. godini. i sagledali svu veličinu obmane koja je tada vladala. Lov
Dugovečna je, medutim, bila i ostala omraženost koju je na veštice, s m učenjim a i iznudenim priznanjima, ostaje
onza života izazivao, pa su tako leta 1832, dakle vise od 330 kao viševekovni košm ar nastao kao plod straha, neznanja,
godina posle njegove smrti, a dve godine pre nego što je zagriženosti, potisnute seksualnosti i neobuzdane histerije.
španska inkvizicija konačno ukinuta, skrnavitelji provalili u Dugo je Evropa nosila ponižavajući, sraman žig tog
Torkvemadinu grobnicu, izvadili njegove mošti i spalili ih. poglavlja u svojoj istoriji.
PAPE
BORDŽIJE
Vlast u renesansnim gradovima-državama Italije često je bila neka vrsta

porodičnog posla. A porodice o kojima je reč bile su zaista mocne. Članovi
porodica Viskonti i Sforca u Milanu, Mediči u Firenci, Este u Ferari, Bokanegra
uĐenovi ili Barberini, Orsini i Rovere - imali su neke ili, češće, sve osobine
karakteristične za taj soj ljudi.
ilno su žudeli za bogatstvom i društvenim statusom, neizmeran uticaj kako na verski, tako i na svetovni život
S i nisu mogli da odole prilici da i svoju širu rodbinu

počaste zvučnimtitulama i raskošnim načinom života
koji uz takva zvanja ide. Vlast su neretko obezbedivali nasiljem,
katoličke Evrope. Brojne bogate i znamenite porodice, medu
kojima i M edici, Barberini, Orsini i članovi porodice Rovere
regrutovale su pape iz vlastitih redova, ali najpoznatije su
ubistvima, mitomi nemilosrdnim postupcima, i po tome se svakako bile Bordžije. Prvi od ukupno dvojice papa iz doma
mogu porediti jedino sa čuvenim italijanskim porodicama koje Bordžija bio je vremešni Kalist III, nekadašnji Alonso de
suvekovima kasnijevodile organizovani kriminal. Borha, koji je na dužnost izabran 1455. godine.
Najveća moć, naravno, pripadala je papama, koji su imali Već od samoga početka videlo se da će kod Kalista III
carevati nepotizam. Odmah je u vatikansku administraciju
Ovaj portret (ievo) pape Aleksandra VI, nekada Rodriga Bordžije, počeo da uvodi rodake kojima je dodeljivao dobro plaćene
naslikao je Huan de Huanes (1500 -1 5 7 9 ), često nazivan „španskim položaje u crkvenoj hijerarhiji.
Rafaelom". Aleksandar je verovatno najviše osporavan papa koji je Dvojica njegovih sestrića - jedan od njih bio je Rodrigo,
ikada stolovao u Vatikanu, a na lošem glasu je i dan-danas. punim im enom Rodrigo de Lanzol, koji će potom uzeti
125
126 BORDŽIJE
U SPO N P R V O G PAPE B O R D Ž IJE
Porodica Borha (kako se ovo prezime izvorno izgovara, suparnika, antipapu Klementa VIII, naveo da ipak odustane
ital Borđa) potiče iz Tore de Kanalsa, koji se nalazi na od svojih pretenzija i prizna Martina V, papu rimskog,kao
obroncima planina južno od grada Valensije, u Kraljevini pravog pontifa. Zahvalni papa Martin zauzvrat je postavio ;
Aragon. Borhe su postali veleposednici kad im je dodeljena Alonsa de Borhu na prestižno mesto valensijanskog
zemlja kao nagrada za službu u ratu protiv muslimana biskupa.
Mavara, koji su vladali Pirinejskim poluostrvom još od Godine 1444. Borha je postao kardinal. Šezdesetšest
osmog veka nove ere. Borhe su, u suštini, bili pustolovi i godina, koliko je u tom trenutku imao, živeo je za primer,
oportunisti, čije su ambicije znatno nadrastale nizak status. odan strogoj pobožnosti i vrlini. Takav način života bio
Izdanak familije koji će ove ambicije sprovesti u delo bio je je u oštroj suprotnosti s mnogim njegovim kolegama
Alonso de Borha. kardinalima, koji su se radije predavali ovozemaljskim
Rođen 1378. godine, Alonso je bio odličan učenik, i uživanjima i raskoši, sve sa svojim naložnicama i
imao je samo 14 godina kad se upisao na Univerzitet u vanbračnim potomstvom. Papa Nikola V preminuo je 1455,
Leridi. Zvanje univerzitetskog nastavnika stekao je još godine, i došlo je vreme da se bira naslednik. Kardinal Borha
kao golobradi mladić, a nešto kasnije stupio je u službu u tom trenutku bio je krhki 77-godišnji starac, izmucen
aragonskog kralja Alfonsa V, kao diplomata i savetnik. kostoboljom koji je većinu vremena provodio ležećiu
Najveći uspeh Borha je postigao uspevši da pomiri postelji. Nije stoga nerazumljivo zbog čega Borha, kadsuse
sukobljene strane u takozvanoj Velikoj zapadnoj šizmi, kardinali sastali na konklavi da biraju novog papu, nije ni
u periodu kada su se pape stacionirane u Avinjonu (jug uzet u obzir kao mogući kandidat. Dogodilo se, medutim,
današnje Francuske) suprotstavljale papama koji su zadržali da na imena dvojice potencijalnih pontifa, koji su se na
sedište u Rimu. Alonso de Borha pribegavao je svojevrsnoj izborima borili za primat, padne ljaga, budući da su bili
mešavini obećanja, ličnog šarma i pretnji kako bi papinog predstavnici medusobno suprotstavljenih familija Kolona i
Orsini. Neko vreme stajalo se tako na mrtvoj tački, a ondaje
konklava bila primorana da potraži trećeg kandidata.
Jedina moguća alternativa bio je kardinal Borha, jer samo
je on bio čovek neokrnjenog ugleda, a pritom nije dovoden
u vezu sa interesima bilo koje moćne porodice. Istinaje,
povrh toga, bila da je on i veoma star i slabi su bili izgledi da
će dugo poživeti, a njegov krotak, blag karakter obećavao je
svima zainteresovanima da će, birajud njega, izabrati papus
kojim će m od da rade šta hoće.
Zalud! Svi koji su tako mislili, grdno su se prevarili. Papa
Kalist III (pod tim imenom ostaće upamćen dotadašnji
kardinal Borha) stolovao je svega tri godine. Za to vreme on
je, medutim, uspeo da uspostavi dominaciju kuće Bordžijau
samom vrhu Rimokatoličke crkve, pripremivši na taj način
teren za svog sestrića, Rodriga, koji se, podmićujući svakoga
koga je mogao, godine 1492. domogao prestola svetog Petra.
Pod imenom Aleksandar VI, i Rodrigo je ostao upamćen
kao jedan od najozloglašenijih pontifa svih vremena.
Na ovoj slici prikazan je Eneja Silvio Pikolomini, potonji papa

Pije II, u trenutku kad ga, 1456. godine, Kalist III proglašavaza
kardinala.
BORDŽIJE 127
imeBordžija - postali su kardinali 1456. godine. Tako

istaknuta mesta obično su zauzimali ljudi u zrelim, pa i VATIKANSKI REČNIK
poodmaklimgodinama, ali ova dvojica još ne behu navršila
ni tridesetu, što je u isti mah i uznemiravalo i čudilo članove INDULGENCIJE
Indulgencija je bila delimičan ili potpun oprost grehova,
koji je deljen kao razrešenje od večnog ispaštanja u paklu
Odsamog početka videlo se da će kod zbog smrtnih grehova počinjenih za života. Važan uslov bio
Kalista III vladati nepotizam. iah je da greh prvo mora da oprosti Crkva. To je značilo da je
indulgencija mogla da se daje isključivo pošto bi grešnik
jeuvatikansku administraciju počeo
ispovedio svoja nedela i primio razrešenje (oproštaj).
dadovodi svoje rođake, kojima je Vremenom je, nažalost, došlo do zloupotrebe ovog sistema,
dodeljivao dobro plaćene položaje u i indulgencija je postala način da se grešnik za odredenu

novčanu nadoknadu spase kazne koja bi mu sledovala za
crkvenoj hijerarhiji. ono što je učinio. Kada se nemački sveštenik i bogoslov
Martin Luter 1517. godine pobunio protiv ovakve crkvene
Kardinalskog kolegijuma. Oni su pristali na imenovanje politike (ta pobuna prethodila je stvaranju Protestantske
papinih nećaka pod varljivom pretpostavkom da će vremešni crkve), indulgencija se našla na udaru kao najgora u nizu
Kalistubrzo otići na onaj svet, pre nego što dvojica kardinala zloupotreba kojima su pribegavali rimokatolički sveštenici.
uspejuda puste korene na visokim položajima. Kalist je,
medutim, baš kao u inat, poživeo toliko dugo da Rodriga
postaviza potkancelara Crkve (1457), učinivši ga tako ... Kalist je prodao sve što mu se našlo
drugimpoznačajuvelikodostojnikom, odmah do samog
pri ruci, uldjučujući i zlato i srebro,
pape. Rodriguse tada, pored ostalog, ukazala mogućnost da
stekne zamašno bogatstvo. um etnička dela, skupocene knjige,
Drugi papin nećak, Rodrigov brat i Kalistov miljenik
unosna radna m esta, pa i tapije na
Pedro Luis, proglašen je za vrhovnog zapovednika (kapetan-
-generala) Crkve, zaduženog za komandovanje papskim papske teritorije.
oružanimsnagama. Pedro Luis je, takođe, imenovan za
gubernatora 12 gradova. Bio je to naročito moćan položaj, mogli da plate određene novčane iznose da bi im, zauzvrat,
jer suti gradovi dominirali važnim uporištima u Toskani na drugom svetu bili oprošteni gresi počinjeni za života.
i Papskimdržavama, delu središnje Italije koji je bio pod Nije, medutim, bilo nikakve vajde od velike papske
upravompontifa. rasprodaje. Važni vladari hrišćanske Evrope, kao što su
kraljevi Francuske i Nemačke, nisu bili zainteresovani za još
KALIST TRAŽI K R ST A ŠK I R A T jedan sveti rat. Kad su odbili da pošalju papi oružje i vojsku
Kalist je izazvao preneraženost i kada je usvojio plan za za krstaški pohod, bio je to kraj. Zbog toga ni Carigrad
finansiranje krstaškog pohoda s ciljem da oslobodi Carigrad nikada nije vraćen u okrilje hrišćanskog sveta. Ne treba,
izruku Turaka Osmanlija, koji su prestonicu Vizantijskog stoga, da čudi ni to što je papa Kalist III postao izrazito
carstva zauzeli 1453. godine - a takvu situaciju ne bi trpeo neom iljena ličnost u Rimu. Situacija je bila u toj meri
nijedan papa koji drži do samopoštovanja. Osmanlije su ozbiljna da su se, posle njegove smrti 1458. godine, španski
bile muhamedanske vere, a Carigrad, stari Konstantinopolj, vojni zapovednici i civilni činovnici koje je doveo u Vatikan
najvažniji hrišćanski grad posle Rima, i papa nije mogao tek osetili ozbiljno ugroženim, pa su u panici napustili Rim.
tako da ga prepusti nevernicima. Mnogi su smatrali da je
krstaški pohod najskuplji poduhvat koji se u tom trenutku ČEKAJUĆI PAPSKU KRUNU
može preduzeti, i stoga je Kalist, kako bi podmirio troškove Rodrigo Bordžija morao je da čeka pune 34 godine - za
ratovanja, prodao sve što mu se našlo pri ruci, uključujući to vreme izređale su se još četiri pape - pre nego što je
i zlato i srebro, umetnička dela, skupocene knjige, unosna stigao nadomak prestola sv. Petra. Tada je imao 61 godinu,
zvanja, pa i tapije na pojedine delove papskih teritorija. U i nije vise bio naočit i vitak kao u mladim danima. Ono što
prodaji su se, tako, našle i indulgencije - katolici su, naime, je sačuvao bilo je, medutim, mnogo važnije. Papa Pije II,
128 BORDŽIJE
BORDŽIJE 129
Kalist III, ovde predstavljen kao kardinal, stajao je iza papske im a u izobilju... Da i nepom injem bezbrojne krevetske
bule kojom je Portugalcima odobreno da započnu p rekoatlan tsku zavese, opremu za konje... ili veličanstvenu garderobu,
trgovinu robljem. kao i ogromne količine zlatnika koje on poseduje.
naslednik Rodrigovog ujaka Kalista, upozorio je Rodriga, Vrlo su slabi bili izgledi da će takav čovek ići svetačkim
jošdokjebio mladić, da je njegova sklonost da prisustvuje putem kakav dolikuje jednom papi. U njegovirn očima,
orgijama „neprikladna", i skrenuo mu pažnju na to da bi o papstvo je bilo unosan posao koji treba što bolje izmusti,
tako da se ostvari što veća korist. Tako bar piše istoričar
Frančesko Gvičardini, takođe savremenik Rodriga Bordžije:
Slabisu izgledi bili da će ćovek poput
Rodriga ići svetačkim put e111 kak Kod njega su bili do krajnjih graniea izraženi svi poroci, kako
dolikuje jednom pap oni telesni, tako i duhovni... Za religiju
on nije znao, niti je umeo da održi
očima, papstvo je bilo unosan posao reč. Obećavao je sve i svašta, ali se
koji treba sto bolje iz nikada ne bi posvetio nečemu što
njemu lično neće doneti korist.
ostvari što veća k<>rist Za pravdu nije mario pošto je u to
vreme, Rim bio jazbina lopova
svojoj časti trebalo da povede računa ,,s vise razboritosti". i ubica. I Lako,
Papaje, prosto, gubio vreme: prošlo je, naime, punih 40 pošto za sve
godina, a ništa se nije promenilo. Rodrigo je i dalje, kao i grehe koje
umladosti, bio rad svakovrsnom razvratu, koji je sada, za je počinio
promenu, eufemistički nazivan „vrtnim zabavama“. Izrodio nije kaznjen
jeosmorodece sa svoje tri ili četiri ljubavnice - poslednje na ovome svetu,
jedošlona svet kadaje njemu bila 61 godina - pri čemu je dobro mu je i'slo do
premaopisujednog poznanika, i dalje bio „snažne grade, poslednjeg dana.
društven" i uz to „izvanredno vešt s novcem“. I zaista, Rečju, bio je gori
zasenjujuće je bilo bogatstvo koje mu je ta „izvanredna čovek, a imao
veština" donela i pre nego što je postao papa i za vreme
pontifikata. Jedan od njegovih savremenika zabeležio je
damu,.
...njegovepapske odaje, brojne opatije po Italiji i

Španiji, kao i tri biskupije - u Valensiji, Portu i
Kartaheni - donose ogroman prihod, a priča
seda mu samo zvanje potkancelara donosi
8.000zlatnihflorina. Zlato i srebro, biseri
i tkanine izvezene svilom i zlatom, kao
i knjige koje drii u svakoj
odaji namenjenoj za
učenje - svega toga
Portret pape A leksandra
VI (Rodriga Bordžije), d elo
njegovog savrem enika,
slikara Bernardina di B eta,
poznatog i kao Perudino
Pinturikio (1 4 5 4 -1 5 1 3 ).
130 BORDŽIJE
Papske države izdavale su sopstveni novac načinili imajući prevashodnouviduvolju

još od devetog ve ka. Ovaj novčić potiče iz Božju ili naum Duha svetoga - što
vrem ena vlad avine pape A leksan d ra VI. su, inače, po tradiciji osnovni
kriterijumi kad se bira papa
više sreće nego, možebiti, ma - već su gledali da ispune
koji drugi p a p a vekovima pre želje vladara italijanskih
njega. gradova-država koji su
listom priželjkivali papu
Uz takvo tum ačenje koji će njihovim interesima
karaktera, autor je dodao i biti bliži nego interesima
to da lične am bicije Rodriga drugih.
Bordžije nisu imale granice, U igri se našlo
i da ni vremenom, kako je neizmerno mnogo novca.
stario, one nisu jenjavale. Primera radi, napuljski kralj
On je promišljeno krenuo u Ferante nudio je čitave hrpe
poduhvat osnivanja dinastije, zlata da otkupi glasove kardinala
koja je umešala prste u gotovo voljnih da izaberu papu koji će seu
sve iole važne političke poslove na Vatikanu zalagati za napuljske interese.
evropskom tlu. Nečastan je bio od samog Pojedinci se, pritom, nisu ustezali ni od
početka, kada se kardinalski konklav sastao da toga da pribegnu prljavim podvalama. Primera
izabere naslednika pape Inoćentija VIII, koji je preminuo radi, na sve strane širili su glasine da Milanezi nameravaju
1492. godine. da potčine celu Italiju, samo da bi se potkopao kandidat koji
dolazi iz Milana, ili u ovom gradu raćuna na podršku.
Rodrigo Bordžija nije bio uključen u tu borbu za vlast,
Rodrigo Bordžija im ao je bezgranične ako ni zbog čeg drugog a ono zato što su od njega, kao
ambicije, koje su ga svom silinom

držale do lcraja života. Rodrigo je imao jednu važnu prednostu
odnosu na sve, ili gotovo sve kandidate,
Bordžijini izgledi da bude izabran činili su se vrlo Bio je toliko bogat da je mogao da deli
slabim čak i pre Inoćentijeve smrti. Kardinal Đulijano dela šakom i kapom, i tako „kupi“ koliko god
Rovere, koji ga je prezirao, dolio je ulje na vatru podsetivši
papu da je Bordžija ,,I<atalonac“, kako su Španci najčešće
hoće kardinalskih glasova.
nazivani u Vatikanu, te da se stoga u njega ne može
pouzdati. Rodrigo Bordžija je i lično bio prisutan kada je Španca, ostali kardinali, sve sami Italijani, duboko zazirali.
ova kleveta izgovorena. Iz sve snage borio se da opovrgne To je, s druge strane, Bordžiji dalo prednost, jer njegovo
optužbe, upotrebivši pritom tako raskošnu paletu uvreda ime nije bilo ukaljano ljagom uskih interesa i mahinacijama
da je njegovim suparnicima zaista malo nedostajalo da sa s m itom u koje su gotovo svi ostali kardinali u konklavibili
verbalnog predu na obračun pesnicama, pre nego što su upleteni. Rodrigo je, sem toga, imao još jednu prednost u
ostali nekako, ipak, uspeli da ih ubede da se smire, ako ni odnosu na sve, ili gotovo sve kandidate. Bio je, naime, toliko
zbog čega drugog a ono makar iz poštovanja prema pontifu bogat da je mogao da deli šakom i kapom, i tako ,,kupi“
na samrti. koliko god poželi kardinalskih glasova.
Glavni suparnici u borbi za papsko nasleđe bili su
NAMEŠTANJE IZBORA
Mutne zakulisne radnje bile su u punom jeku dok su S atirična slika iz XVI veka prikazuje novčiće kako, poput kišnih
kardinali pokušavali da nadmudre jedan drugoga i obezbede kapi, padaju dok papa A leksandar VI (sasvim desno) i njegovi
pobedu svojim ličnim kandidatima. Izbor, uz to, ne behu m iljenici pružaju ruke da ih pohvataju.
132 BOR D ZIJE
Portret kard in ala m ilanskog A skanija Sforce, rad nepoznatog renesansnog u m e tn ik a . Sforca je bio prevejan političar, ali za papskom
krunom očigledno nije žudeo dovoljno da bi m ogao da p arira bogatstvu i pohlepi Rodriga Bordžije.
BORDŽIJE 133
FALATA R O D R I G A B O R D Ž I J E
Vodeći umetnici i zanatlije renesanse godinama su patosu u skladu su s nameštajem, od kojeg se izdvaja
gradili i đoterivali ovu palatu za Rodriga Bordžiju. Do raskošni divan na razvlačenje tapeciran crvenim
zdanja se dolazilo kroz dvorište oplemenjeno otmeno satenom, a zastrt baldahinom, i kovčeg na којет
ukrašenimtoskanskimstubovima. Nije nikakvo čudo je bila izložena nepregledna, prelepa zbirka zlata i
štokardinal Sforca nije, jednostavno, mogao da odoli srebrnine. Tamo pozadi video sam još dve odaje, jednu
divotama ovogčudesnog mesta kad mu je ponuđeno. svu u finom satenu, sa ćilimima i još jednim krevetom,
Evoštaje napisao: takođe p od baldahinom, prekrivenim aleksandrinskom
kadifom; u drugoj prostoriji, još bogatije ukrašenoj,
Palataje sjajno ukrašena. Zidovi velikog ulaznog nalazio se divan sa zlatnim prekrivačem. U sredini te
predvorja prekriveni sufinim tapiserijama; tepisi na odaje nalazio se sto, takođe zastrt aleksandrinskom
kadifom i okružen fin o izrezbarenim stolicama.
kardinal AskanioSforca iz Milana i kardinal Đulijani dela MITO KAKVOG NEMA

Rovere, pri čemuje ovaj potonji računao na finansijsku Najveća iskušenja Rodrigo je namenio isključivo kardinalu
podrskufrancuskogkralja Šarla VIII u iznosu od 200.000 Askaniju Sforci, milanskom kandidatu, kome je ponudio
zlatnihdukata. Njegovu kampanju novčano je podržala i položaj potkancelara, a da ga dodatno namami, obećao mu
Republika Đenova, koja je izdvojila 100.000 zlatnih dukata. je svoju velelepnu palatu koja se uzdizala na obali Tibra,
Roverei Sforcavodili su ogorčenu borbu u prva tri glasanja, preko puta Vatikana. Mnoga su prelepa zdanja krasila Rim
dokje RodrigoBordžija sve vreme bio na trećem mestu. toga doba, ali ova građevina nije imala premca.
Nijebio mnogoispod dvojice vodećih kandidata, a upravo je Sve ovo zajedno predstavljalo je, moguće, najizdašniji
njihova tesnai neizvesna borba njemu najviše i pogodovala. mito ikada ponuđen jednom kardinalu, i Sforca je uspešno
odolevao svega nekih pet dana pre nego što je konačno
poklekao. Nedugo zatim, jedan hroničar zabeležio je da je
Mito je, pored ostalog, p o d i.izum evao kolona od četiri mazge, natovarene ogromnim količinama
srebra, krenula iz Rodrigove palate i, ulicama Rima, stigla do
zvanje biskupa u Španiji i ItaI ji, Sforcinog, istina velelepnog, ali u poređenju s Rodrigovim,
velike zemljišne posede i nekretnine, ipak, znatno skromnijeg prebivališta.
Sad, kad se Sforca povukao iz izborne trke, celokupno
zatim opatije, zamkove tvrđave
milansko lcrilo stalo je iza Rodriga Bordžije. Kardinal Rovere,
gubernatorska zvanja, visoke crkvene koji je pre toga javno rekao kako bi svako drugi na mestu
pape bio bolji od još jednog Bordžije, bio je sada primoran
položaje, zlato, dragulje i skupocenosti
da proguta sopstveni iskaz i lično glasa za Rodriga, tek da,
svih vrsta. kako-tako, spase obraz. Ostali kardinali su, ne dižući galamu,
napunili džepove i glasali kako se od njih očekivalo. Priča
Kadasekonačno uverio da će biti kadar da nadjača i se da je poslednji potkupljen jedan 96-godišnji kardinal
ĐulijanadelaRovere i Askanija Sforcu, Rodrigo je dvojicu koji je već bio toliko izlapeo da jedva da je uopšte znao
kardinala obasuoponudama za koje je pouzdano znao da gde se nalazi i šta radi. Svega petorica kardinala odbila su
ovi, jednostavno, neće moći da ih odbiju. Podmitio ih je, Rodrigovu ponudu. Brojčano su ih ubedljivo nadmašili
poredostalog, zvanjembiskupa u Španiji i Italiji, velikim oni koji su prihvatili. Odluka je konačno doneta posle
zemljišnimposedima i nekretninama, zatim opatijama, celonoćnog zasedanja, pred zoru 11. avgusta 1492. godine.
zamkovima i tvrđavama, zvanjima gubernatora, visokim Tada se Rodrigo Bordžija, sada papa Aleksandar VI, odeven
crkvenimpoložajima, zlatom, draguljima i skupocenostima u tradicionalnu papsku odeždu, pojavio na balkonu, na
svihvrsta. prvom spratu vatikanske palate i, pred nepreglednom
134 BORDŽIJE
svetinom, izgovorio poznate reči: „Ја sam papa i namesnik P alata Sforca Č ezarini, kojom je Askanio Sforca podmićen kako
Hristov... Blagosiljam grad, i zemlju blagosiljam, i Italiju bi istupio iz trk e za papsku krunu, i danas stoji gde je sazidana,
vascelu blagosiljam, i svet blagosiljam sav.“ prem da izgleda znatn o drugačije.
Po davno ustanovljenoj tradiciji, izbor novog pape u
Rimu poslovično su pratile besomučne terevenke i opšti TRULIIZBORI
metež, pa je tako bilo i u vreme slavlja zbog pobede drugog M nogi su tih dana - predstavnici Venecije, Ferare i Mantove
papskog kandidata iz tabora Bordžija. Nekih dvesta ljudi - na sav glas protestovali, a i u širim krugovima pričalose
smrtno je stradalo u pom etnji koja je nastala čim je objavljen da su izbori namešteni, te da su, samim tim, njihovi rezultati
rezultat glasanja, a crkvena zvona širom grada oglasila veliki ništavni. Prevare, i to bezočne, zaista je i bilo, ali kardinali
događaj. Od ostalih izbora ovi su se, međutim, razlikovali po koji su se polakomili na Bordžijino mito nisu hteli ni da
opštem čuđenju, gnevu i strahu koje su izazvali. zucnu, dok je sam novoizabrani papa i te kako vodio raćuna
„Sad nas jedan vuk drži u šaci", govorio je firentinski o tom e da ne ostavi ni najmanjeg dokaza koji bi eventualno
kardinal Đovani di Lorenco de M ediči, inače potonji papa mogao biti upotrebljen protiv njega. Napuljski kralj Ferante
Lav X. „I to možda najgrabljiviji vuk kog je ovaj svet video. plakao je saznavši da su ogromne svote novca koje je ulagao
Ukoliko mu ne umaknemo, proždraće nas sve, neminovno." u svog kandidata otišle u dim pošto ovaj nije uspeo dase
BORDŽIJE 135
nekom duhovnijem, ne tako svetovnom pontifu. Za vreme

vladavine njegovog ujaka, pape Kalista, i četvorice pontifa
posle njega, Rodrigo Bordžija izrastao je u vrhunskog
diplomatu i gospodara. Umeo je, sem toga, da unese
prisnost u lične kontakte s ljudima, pretpostavljajući tu
metodu onim, uvek neugodnim, „naredbama odozgo“, a sve,
naravno, kako bi od svakoga dobio ono što hoće. Vatikanska
dvorska svita bila je prijatno iznenađena upoznavši tog
Prevare, i to bezočne, zaista je i

bilo, ali kardinali koji su podlegli
pred Bordžijinim mitom
nisu hteli ni da zucnu...
domogne papske krune.
Nije, medutim, sve bilo tako crno, pa ni svi strahovi

koji supotpirivani posle izbora Aleksandra VI nisu bili
opravdani. Možda on i jeste bio iskvaren, nemoralan i
bezveran, ali stoji da je drugi papa iz kuće Bordžija imao
i izvesna svojstva koja su mu omogućila da izađe na kraj
s gramzivim, materijalističkim, hedonističkim miljeom Protiv katoličanstva usm erena satira iz XVI veka prikazuje A lek
renesansne Italije koji bi, bez sumnje, ubrzo došao glave sandra VI kao nečastivog koji na glavi nosi papsku trostruku krunu.
136 BORDŽIJE
K R U N I S A N j E PAPE ALE K S A N D R A V I
Aleksandrovo krunisanje, koje se odigralo 26. avgusta tu priliku podignutih lukova na kojima su bili ispisani
1492. godine, bilo je u tolikoj meri ekstravagantan događaj slogani, neki neskriveno bogohulni: „Aleksandar
da bi zasenio čak i trijumfalne dočeke kakvi su priređivani nepobedivi", „Aleksandar najuzvišeniji" i „Krunisanje
carevima starog Rima. Svečana povorka bila je duža od velikog boga Aleksandra". Sve ih je, međutim, nadmašila
tri kilometra, a u njoj je bilo 10.000 konjanika, celokupno poruka zlatnim slovima ispisana na drugom jednom luku:
papsko domaćinstvo, ambasadori drugih zemalja, kao „Veliki je Rim bio pod Cezarom, još je mnogo veći pod
i kardinali na konjima, svaki s pratnjom u kojoj je bilo Aleksandrom. Prvi je bio smrtnik, drugi je bog."
po 12 ljudi. Sam papa Aleksandar jahao je zaklonjen Vrelina i tiskanje okupljene mase bili su u toj meri
baldahinom koji ga je štitio od jakog poznoavgustovskog nepodnošljivi da je Aleksandar u dva navrata izgubio
sunca. Papska straža i svi vatikanski zvaničnici pratili su ga svest, ali behu to samo prolazni trenuci slabosti. Čim su
u stopu. krunisanje i prateće svečanosti bile završene, Aleksandar
Dok se sporo probijao kroz svetinu lcoja se tiskala sa se, ne gubeći vreme, nametnuo kao papa kome je, pre
obe strane ulice, povorka je prošla ispod, specijalno za svega, posao na umu.
druželjubivog, strpljivog papu koga je, rnimo očekivanja, Aleksandar se, međutim, otkako je postao papa,
dobila u Aleksandru. Za oko im je posebno zapala njegova postarao da jelovnik za vatikanskom trpezom bude što
spremnost da posveti pažnju i vreme nevoljama, recimo, jednostavniji, tako da je sada važilo pravilo da se služi
sirotih udovica i drugog skromnog sveta, kao i da preduzme samo jedno jelo po obroku. Mere štednje bile su tako
određene mere kako bi poboljšao položaj u kojem se ti ljudi drastične da su zvanice ubrzo počele da traže opravdanja,
nalaze. samo da izbegnu ručkove i večere kod pape.
I, što je izazivalo još veće čuđenje spram tog čoveka koji
je decenijama živeo u najvećoj raskoši i blagostanju, papa ALEKSANDROVA SKRIVENA FAMILIJA
Aleksandar VI je strogo vodio računa o raspodeli sredstava Aleksandar je, takođe, tražio načina i sredstava da svoj
seksualni život - i njegove neposredne posledice - drži
podalje od očiju javnosti. Uvidao je, ili bar tvrdio da
Aleksandar je tražio načina i uvida, da bi rodena deca mogla da mu predstavljaju
sredstava da svoj seksualni život - i smetnju sada, kad je postao papa, pa je tako prilikom
krunisanja obećao Đovaniju Bokaču, ambasadoru
njegove neposredne posledice - drži Vojvodstva Ferare, da će se svakako potruditi da tu decu
podalje od očiju javnosti. Uviđao niko nikad ne vidi u Vatikanu i Rimu. Tako nešto bilo je
verovatno neizvodljivo za čoveka koji je svoje potomstvo
je da bi rođena deca m ogla da mu
voleo onako kako ga je voleo papa Aleksandar. A opet,
predstavljaju sm etnju sada kad je mada je tako snažno bio vezan za njih, bio je, ujedno, i
postao papa. čvrsto rešen da i svoje naslednike i ostalu blisku rodbinu

iskoristi pre svega kako bi učvrstio svoj položaj. Stogaje
i ono obećanje dato ambasadoru Bokaču pogazio samo
iz vatikanskog budžeta. Tada su još bila sveža sećanja na pet dana kasnije, kada je imenovao svog najstarijeg sina,
gozbe u Rodrigovom zamku, na terevenke o kojima je posle Cezarea Bordžiju, na mesto nadbiskupa Valensije, čime
brujao ceo Rim. T i banketi behu tako raskošni da se pričalo je ovaj, tada sedamnaestogodišnji mladić, postao najviši
kako po svemu nadmašuju pirove koje su svojevremeno crkveni velikodostojnik u celoj Španiji. Papa, pritom, nije
priređivali carevi starog Rima: na tanjirima od suvog zlata obraćao pažnju na činjenicu da se mladi Čezare uopšte
iznošena je najskupocenija hrana, a uz nju i najbolja vina, nije ni zaredio. Aleksandar je, štaviše, odmah svom
koja su zvanice pile iz ekstravagantno ukrašenih pehara. drugom sinu, jedanaestogodišnjem Hofreu (Gofredu),
B0RDŽIJE 137
riodijecezu Majorke i proglasio ga arhiđakonom kod Dulije, u palatu na brežuljku M onte Đordano, gde ju
Irale uValensiji. je prethodno bio smestio. Postojalo je, medutim, zgodno
Ćezare i Hofre, zajedno s njihovom sestrom Lukrecijom
ijošjednimmuškim detetom papinim, Huanom, bili su
plodAleksandrove veze s prvom njegovom naložnicom,
Vatikanska dvorska svita bila je
triputudavanomVanocom dei Katanei. Jos dvojicu sinova, prijatno iznenađena upoznavši tog
Đirolama i Pjer-Luidija, te još jednu kćerku, Izabelu, rodile
druželjubivog, strpljivog papu koga
sumurazličite žene, dok je najmlade papino dete, Laura,
bilakćerka poslednje njegove ljubavnice, Đulije Farneze. je, m im o svih očekivanja, dobila u
Đulijase 1492. našla u neprijatnom položaju, kao i njen
Aleksandru.
ljubavnik, novi papa. Pošto je postao najpoznatija ličnost
ii Rirnu, ćovek na čije se kretanje neprekidno motrilo,
Aleksandar, razume se, nije mogao da nastavi da odlazi rezervno rešenje - palata pri Crkvi Santa M arija in Portiko,
koja se nalazila na svega nekoliko
metara od Crkve sv. Petra u
Vatikanu.
Jedini problem predstavljalo
je prisustvo izvesnog kardinala
Zenona, koji je već obitavao u
Santa M ariji in Portiko. Teškoća,
medutim, nije bila ozbiljnije
prirode, i velečasni kardinal
Zenon ubrzo je odatle ispraćen
pošto mu je, naravno, prethodno
lepo objašnjeno da je upravo u
njegovom ličnom interesu da
dvorac ustupi papi. Đulija, koja
je u to vreme bila u drugom
stanju, uselila se u palatu s
papinom kćerkom Lukrecijom
i Lukrecijinom guvernantom
Adrijanom del Mila. Iste te, 1492.
godine, Đulija je donela na svet
Lauru. Aleksandar, medutim,
nije uspeo taj dogadaj da zadrži
u tajnosti kao što je nameravao.
Devojčica, koja je izrazito ličila
na oca, ubrzo je postala predmet
ogovaranja po celoj Evropi.
Hroničari su o Đuliji pisali kao
o „Aleksandrovoj konkubini",
a jedan satiričar nazvao ju je
„nevestom Hristovom", što je
Papa Aleksandar je 1493. upriličio

raskošnu zabavu u papskoj palati po-
vodom udaje svoje kćeri Lukrecije za
Đovanija Sforcu, njenog prvog muža.
138 BORDŽIJE
njoj, bar se tako pričalo, izuzetno godilo. D om eniko C am pijeri zvani Dom enikino (1581-1641), autoroveslike
Familija Aleksandra VI, uključujući i onu širu, bila je na kojoj vidim o ženu s jednorogom , možda se, portretišući njen lik,
ovom pontifu izrazito važna, pored ostalog i zato što je Rim, poslužio crtam a Đ ulije Farneze, ljubavnice pape Aleksandra VI.
po svemu suded, prosto vrveo od njegovih neprijatelja.
prema Aleksandru, jer on je, ipak, bio tek „Katalonac", štoće
reći - nečasni stranac koji, uprkos godinama provedenim u
Jedan satiričar nazvao je Đuliju
službi Vatikana, teško da će doprineti ugledu papstva.
„nevestom H ristovom “, što je njoj, bar Rešenje za taj problem, bar po Aleksandrovom viđenju
stvari, bilo je u tome da se okruži svojim najbližima i
se tako pričalo, izuzetno godilo.
rodbinom, jedinim a kojima je zaista mogao da veruje.
Nepotizam, naravno, nije bio nikakva novost u Vatikanu.
Medu onima kojima papa nije bio po volji našli su se i Ujak Kalist bio je u svoje vreme pravi majstor za rodbinske
kardinali koje je pobedio na konklavi 1492. godine, njihove kom binadje, kao i mnogi njegovi prethodnici na prestolu
osujećene m ecene i vodeće porodice grada Rima koje su svetog Petra koji su u papstvu prevashodno videli
se pribojavale čoveka čvrste ruke kakav je bio Aleksandar, izvanrednu priliku da se obogate i uzdignu svoje rodake
priželjkujud drugog pontifa, nekog koga će m oći da vrte oko deled im zvanja, bogatstvo i društveni status kakav inače
malog prsta. u životu ne bi dostigli. Ali čak i im ajud sve to u vidu,
Mnogi žitelji Apeninskog poluostrva bili su podozrivi Aleksandar VI sve ih je nadmašio. U rukama tog despota koji
BORDŽIJE 139
if ip |i
Illllle P lilS
\ Н'
liilllie
iiiis i I
1И
*ии! I
Papa Aleksandar VI u mnogo čemu nije se slagao sa svojim bio vanbračno dete, ali ga je otac vešto „ozakonio", i to tako
sinom Čezareom (desno), što ga nije sprečilo da ovoga postavi za što je objavio papsku bulu kojom je Čezare proglašen sinom
kardinala čim je Čezare navršio 18 godina. njegove ljubavnice Vanoce dei Katanei i njenog prvog muža,
počivšeg Domenika Đanoca Rinjana.
jesvevoleo da radi u potaji, papstvo je počeio neodoljivo da Istog tog dana, međutim, obnarodovana je još jedna bula,
liči na mafiju - kad god bi to bilo neophodno, pribegavalo bi kojom je ona prva bila poništena, a sve zarad čiste istine - da
senasilju i izrabljivanju, a moć je počivala na basnoslovnim je papa Aleksandar Čezareov otac. Druga bula bila je, potom,
sumama novca. elegantno prenebregnuta, i Čezare je sada ispunjavao sve
Imenovanja na visoke dužnosti Aleksandrovih mladih uslove. Papa Aleksandar, medutim, nije stao na tome, već
sinova Ćezarea i Hofrea bila su tek početak. Aleksandar je je tražio da svi ostali kardinali, članovi Svetog kolegijuma,
Sveti kardinalski kolegijum popunio Bordžijama i članovima obavezno dočekaju i pozdrave Cezarea kad on i zvanično
rodbine. Najvažniji medu novopostavljenim kardinalima bio bude zauzeo visoko zvanje u rimskoj hijerarhiji. Papa je od
je Cezare Bordžija, s tim što je Aleksandar morao da pribegne njih zahtevao da učine nešto bez presedana, ali je bio čvrsto
smicalicama ne bi li zaobišao pravilo da se mogu birati jedino rešen da istraje u svom zahtevu. Kako se i moglo naslutiti,
kandidati rođeni u bračnim zajednicama. Čezare je, naravno, kardinal Đulijano dela Rovere oštro se pobunio, izjavivši
140 BORDŽIJE
da on neće prisustvovati tom činu, jer ne može da dozvoli da u svoje redove da prime papino kopile, kad je Aleksandar
kolegijum bude „obesvećen i zloupotrebljen" na takav način. Pa izazvao još jednu, sličnu sablazan: predložio je, naime,
ipak, naposletku je prisustvovao Čezareovom ustoličenju, pošto da Alesandro, mladi brat Đulije Farneze, takođe bude
je na to primoran; i on i ostali kardinali morali su Čezareu da postavljen za kardinala. Na ovaj način papa je želeo da
ukažu počast, baš onako kako je papa to od njih tražio. nagradi Đuliju za njene seksualne usluge, ali je samo stigao
Kardinali su već bili obnevideli od gneva što moraju dodatno da povisi napetost u već usijanom Kardinalskom
BORDŽIJE 141
Wegijumu. Još jednom je, međutim, papa Aleksandar uspeo Bordžija kako na tlu Italije, tako i van Apeninskog poluostrva,
nasiluda progura svoju zamisao, ovoga puta tako što je promišljeno ugovarajući brakove svojoj deci. Ženidba Hofrea,
svimčlanovima kolegijuma pripretio da će ih, ako odbiju da Aleksandrovog sina, mladom Sančom od Aragona, unukom
odobre Alesandrovo proglašenje, zameniti novim, svojim napuljskog kralja Feranta, pomogla je papi da uspostavi
kandidatima. dragocene veze s kraljevskom porodicom lcoja je vladala i
Napuljom i Aragonom. Hofreova sestra, Lukrecija Bordžija,
jedina kćerka koju je papa dobio sa svojom naložnicom
Papa je radio na širenju uticaja

Bordžija kako na tlu Italije, tako
i izvan Apeninskog poluostrva,
prom išljeno ugovarajući brakove
svojoj deci.
Vanocom dei Katanei, bila je pre žrtva nego nekakva zla

trovačica, kakvom je prikazana u tolikim legendama o
Bordžijama. Otac ju je, po svemu sudeći, iskreno obožavao,
ali ga to nije sprečilo da je triput udaje imajući pritom u
vidu isključivo vlastiti politički ćar. Prvi Lukrecijin muž,
Đovani Sforca, koji se 1493. oženio tada trinaestogodišnjom
Lukrecijom, trebalo je Aleksandru da obezbedi dragocenu
vezu s Milanom. Đovani je, medutim, podbacio. Vise je radio u
francuskom nego u interesu svoga tasta, i istrajno je odbijao da
služi vojsku u papskoj armiji, što je Aleksandar od njega tražio.
LUKRECIJA SE RAZVODI
Uz pomoć i na podsticaj sina Čezarea, Aleksandar je
odlučio da se otarasi nesposobnog Đovanija. Mladić je bio
primoran da ispovedi nešto što, očigledno, nije bila istina,
nešto što je predstavljalo najgore moguće poniženje za
jednog čoveka renesanse - da zbog impotencije zapravo
nikada i nije konzumirao brak s Lukrecijom. Činjenica
da je Lukrecija u tom trenutku bila trudna bestidno je
zaobidena. Usledio je razvod i papa je sada mogao natenane
Lukreciji da pronade drugog muža. Izbor je pao na naočitog
sedamnaestogodišnjaka Alfonsa Aragonskog, vojvodu od
Bišeljea. Aleksandar je godinama već ciljao na Napulj, a
Alfons se, s obzirom na to da su Aragonci u to vreme vladali
ovim gradom na jugu Apeninskog poluostrva, nametnuo kao
idealan posrednik za ostvarenje tih ambicija.
Papa A leksan d ar postavio je svog sina Č ezarea (drugi sleva) za

ka rd in a la kad je ovom e bilo 18 godina. Na ovom platnu Đ uzep e-
-Lorenca G aterija (1 8 2 9 -1 8 8 6 ) Čezare je prikazan kako odlazi iz
V atik a n a .
142 BORDŽIJE
BORDŽIJE 143
j žene, rad Bartolomea Venecijana (1 5 0 2 -1 5 5 5 ); sm atra

sedajenaovom platnu predstavljena, zapravo, Lukrecija Bordžija,
najstarija kćerka pape Aleksandra. Lukreciju je otac koristio kao
piona, udajući je više puta kako bi ostvario sopstvene interese.
Brakje sldopljen 1498. godine, ali ubrzo se i Alfonsu

dogodiloono što je pre toga već snašlo Đovanija Sforcu:
postaoje izlišan. Aragoncima su, naime, upravu nad
Napuljempreotele francuske i španske snage, i mladi Alfons
višenijebiopotreban papi. Jula 1500. godine, verovatno
uzpapinprećutni pristanak, grupa naoružanih sledbenika W ^m - J Đ .' Q- F * p a
/ џ irtiohfb ■y v o F E fr R / .H tL M V ;r i N | . № .! ч 1
vM i' I ■. ■( i . ; V! .■I Џ *1
o o M i'f i n u p lc ii.. • ■' ' Л л; 1 •
Đovani je bio primoran da prizna
kakozbog impotencije zapravo nikada jpOM fNO COM A d .I P R O yiN T l Л JJ.V TTUGNANT *
inijekonzumirao brak s Lukrec ijom. FlfĆAR'FAGNANF IN ROMANHiOLA ;
^ racone m a t r l ■ - I
I ■ i v c K t . 1 11" к ж сп -: '
Ćezarea Bordžije napala je Alfonsa dok se šetao pored Crkve
e t i::a b e l l e . i- ilu
sv. PetrauVatikanu. Nisu tom prilikom uspeli da mu zadaju
ШК? - A *
sinrtni udarac, ali ga je zato, po svemu sudeći, dokrajčio
Ćezarelično, udavivši zeta dok se ovaj oporavljao od
zadobijenih rana. Lukrecija, obudovela u svojoj dvadesetoj, - 4, - •i,N-*'
mnogoje tugovala za Alfonsom, koga je iskreno volela.
V'
PapaAleksandar konačno je dobio zeta po svojoj volji ■ H ii «___ £
kadje Lukreciji ugovorio i treći brak, ovoga put s jednim
drugim, znatno upotrebljivijim Alfonsom. Bio je to Alfons Grob A lfonsa A ragonskog, vojvode od Bišeljea, drugog supruga
d'Este, čija je porodica upravljala gradom-državom Ferarom. Lukrecije Bordžije, koga je 1500. ubio njen brat Čezare.
Upočetku se Este opirao ideji da se oženi Lukrecijom i
takopostane deo njene neomiljene familije. Nije ni čudo njegovog sina miljenika, Huana Bordžiju. Potkraj devete
štoje Alfons tako mislio ako se ima u vidu da se u to vreme decenije X V veka, 1488, četiri godine pre nego što će
nasvestrane neprestano pričalo o Bordžijama kojima su, Aleksandar postati papa, tada jedanaestogodišnji Huan
poredostalog, pripisivana ubistva, incest, nemoral, razvrat i dobio je na poklon Gandijsko vojvodstvo, posed familije
praktično sva druga nedela koja je moguće počiniti. Alfons je, Bordžija na istoku Španije, koji je, inače, testamentom
vremenom, promenio mišljenje, prihvatio je ponudu, i mladi
parvenčao se 30. decembra 1501. godine. Za razliku od prve
dvojice Lukrecijinih muževa, Alfons i njegova porodica Este C ezare Bordžija poslao je svoje
neprikosnoveno su vladali svojim gradom-državom, s čijom naoružane pristalice da napadnu
suse teritorijom Papske države graničile na severu, tako da
jesadaAleksandar došao do mod i uticaja koje će i on i svi
Alfonsa. Obudovela u dvadesetoj,
njegovi naslednici na mestu pontifa prilježno koristiti sve do Lukrecija je m nogo tugovala za njim.
krajašesnaestog veka. Posle toga, Ferara je i zvanično ušla u
sastavPapskih država.
zaveštao Rodrigov stariji polubrat Pedro Luis. To je, kako se
SINMILJENIK može pretpostaviti, žestoko razgnevilo Huanovog starijeg
Kolikogod velikodušan bio prema svoj svojoj deci, lavovski brata Čezarea, koji nilcako nije mogao da se pomiri s tim da
deoAleksandrove očinske brige i pažnje odlazio je na su njega, eto, preskočili kako bi udovoljili njegovom toliko
144 BORDŽIJE
maženom i paženom bratu koji je, uzgred, u Vatikanu bio

poznat pod nadimkom Razmaženko, nadimkom koji mu je,
uglavnom, besprekorno pristajao. Čezare se toliko rasrdio
da se istoga časa zakleo kako će ubiti Huana, iako u tom
trenutku, kao pripadnik sveštenstva, i nije imao pravo da
preuzme, prevashodno svetovne, povlastice koje su Huanu
pripale. Čezareu je, medutim, tada bilo tek 13 godina, i
njegovu pretnju niko nije uzeo za ozbiljno.
Oni što šire glasine, ali i ozbiljniji

p osm atrači došli su do zaključka da
je porodica počela da seli vatikansku
riznicu u Španiju.
Gandijsko vojvodstvo nije bilo i jedino što je Huanu ostalo

u amanet od Pedra Luisa. Nasledio je i Pedrovu nesuđenu
nevestu, Mariju Enrikez de Lunu. Šesnaestogodišnji Huan
tako je isplovio za Španiju, ka svom novom vojvodstvu, i to
u tako velikom stilu da su neupućeni pomislili kako to na
put kreće neki car. Bilo je to 1493. godine. Razneženi otac,
koji je preko svake mere podilazio svome miljeniku, izdašno
je snabdeo Huana zlatom, draguljima, srebrom, novcem
i svakojakim dobrima. Tovar je bio toliki da su od Italije
do Španije morali da ga prevoze u četiri galije. Oni što šire
glasine, ali i ozbiljniji posm atrad došli su do zaključka da je Rad Bernardina di Beta, poznatijeg po nadimku Pinturikio (1454-1513
porodica počela da seli vatikansku riznicu u Španiju. pretpostavlja se da je reč o portretu Lukrecije Bordžije.
,,I<ažu da će se on (Huan) vratiti kroz godinu dana, ako
ne i pre“, preneo je Đanlusido Kataneo, izaslanik italijanskog da konzumira brak. Uskoro se, medutim, ispostavilo da ova
grada-države Mantove, „ali da će sve to što je poneo ostaviti nagadanja nisu utemeljena na istini, budući da je Marija j
u Španiji, a onda doći da pobere još.“
Papa Aleksandar je, osim skupocenog
NE PADA IVER DALEKO OD KLADE
Papa Aleksandar je, osim skupocenog tovara, snabdeo
tovara, snabdeo najdražeg sinai
najdražeg sina i raznim savetima, pre svega u vezi sa raznim savetima, pre svega u vezi sa
ispravnim ponašanjem, posebno mu skrenuvši pažnju na to
ispravnim ponašanjem, posebno mu
da je važno da bude „pobožan" i „bogobojažljiv", da izbegava
da ostaje budan do kasno u noć, da se kloni kocke i povede skrenuvši pažnju na to da je važno da
računa da slučajno ne troši prihode svoga vojvodstva. Huan
bude ,,pobožan“ i „bogobojažljiv". I
je - bar se tako pročulo - ubrzo, d m je osetio da je na
bezbednoj udaljenosti od oca, dokazao koliko je tačna ona
narodna da „iver ne pada daleko od klade“. N o d je provodio Enrikez začela, pri ćemu je sam Huan opovrgao ostale
po kafanama, pio je, kockao se, opštio s bludnicama i, što glasine kao puku izmišljotinu „nekih tamo ljudi koji imaju
je najgore od svega, potpuno zanemario svoju suprugu malo mozga, ili sve to baljezgaju u pijanom stanju".
Mariju. Šuškalo se, štaviše, da Huana toliko zaokupljaju i Nije, medutim, bilo potrebno ni mnogo mozga ni previse
iscrpljuju svakonoćne pijanke i razvrat da nema ni vremena pica da bi se uvidelo kako je mladani vojvoda gandijski
BORDZIJE 145
naslediood oca nastrane prohteve. Huan, pre svega, m oći da umiri. Koliko se god Huan branio, nije bilo nikakve
nije uviđao da u Španiji ljudi popreko gledaju na sumnje da je on Bordžija od glave do pete, sklon dekadenciji i
toizobilje i iživijavanje, jer u toj zemlji na ceni su bile izrazito osion. „Vrlo kvaran mladić" - tako ga je opisao jedan
askete, kao pravi hrišćani, dok se na sav luksuz i svakovrsna savremenik - „pun pogrešnih predstava o sopstvenoj veličini
preterivanja tipična za renesansnu Italiju gledalo sa i loših misli, nadmen, okrutan i nerazuman."
omalovažavanjem. U pozno leto 1496. godine Huan je došao u Rim da
Huan, naravno, nizašta drugo nije ni znao sem za raskoš, bi ga otac postavio na dužnost vrhovnog zapovednika, tj.
sjaj i razbadvanje, i za njega je bilo nešto sasvim prirodno da kapetan-generala Crkve. Prestižno je bilo to zvanje, jer
itugde se zatekao, u Gandiji, sagradi dvorac koji će napuniti Huan se sada našao na čelu papske vojske, iako u životu
luksuznimnameštajem i zasenjujuam, kitnjastim ukrasima. nije imao nikakvog vojnog iskustva, obuke, pa ni prirodnog
Kadasudo Aleksandra doprle žalbe zbog nedoličnog dara za obavljanje zadatka koji mu je poveren. U Rimu su
ponašanja njegovog sina, papa se naljutio i poslao Huanu
pismou kojem od njega izričito zahteva da obrati vise pažnje Papa A leksan d ar VI (prvi zdesna) i Jakopo Pezaro, biskup Pafosa
namišljenje ljudi medu kojima živi. na Kipru (drugi zdesna) odaju počast svetom Petru (sedi, levo);
Ne.štokasnije, godine 1497, postalo je očigledno da je ovo ulje na platnu n aslikao je Ticijan (oko 1485 -1 5 7 6 ), predvodnik
Huanstvorio sebi neprijatelje koje puko očevo gundanje neće venecijanske s lik a rs k e škole u epohi renesanse.
146 BORDŽIJE
živeli mnogi plemići znatno kvalifikovaniji za ovu dužnost SVE ZA HUANA

- pomenimo samo istaknutog kondotjera Gvidobalda od Bilo kako bilo, tetošenje mladog Huana nije bilo i vrhunac
M ontefeltra, vojvodu urbinskog. Sasvim je prirodno što su se Aleksandrovih ambicija u tom trenutku. Njegova namera
takvi ljudi razgnevili videvši da im papa pretpostavlja jednog zapravo je bila da svog sina iskoristi kao sredstvo za širenje
neiskusnog, razmaženog mladića. Razvoj događaja ubrzo će moći porodice Bordžija na celo Apeninsko poluostrvo. Kao
potvrditi njihove najcrnje slutnje. Huanov prvi zadatak bio pontif, Aleksandar je već pod sobom imao Papske države, koje
je da potčini moćne, ali butnovne Orsinijeve, koji su računali su zauzimale znatan deo današnje srednje Italije. Madasu
na snažnu francusku podršku. Posle više neuspelih pokušaja,
kada su, isključivo zbog Huanove nesposobnosti, živote
izgubile desetine pripadnika papske vojske, porodica Orsini
Huanu je poveren visok položaj u
konačno je potčinjena, a njihovi francuski zaštitnici oterani. papskoj vojsci, mada on nije imao
Junak dana trebalo je tada da bude Gonsalvo de
nikakvog ratnog iskustva.
Kordova, aristokrata, znameniti general, u rodnoj Spaniji
poznat kao El Gran Capitan (Veliki vojskovođa). Upravo
je Kordova, nominalno Huanov „zamenik", osmislio i izveo
završnu, pobedonosnu opsadu i napad u famoznom „ratu
protiv Orsinijevih". Papa Aleksandar je, medutim, želeo da
sve zasluge pripadnu njegovom
voljenom Huanu, pa mu je dodelio
počasno mesto na slavljenickom
piru. Gonsalvo de Kordova,
van sebe od besa, nije hteo
da sedne za takvu trpezu, i
samo je izašao. Zaslepljen
prekomernom ljubavlju prema
sinu miljeniku, papa se zavaravao
da je uzrok takvog ponašanja
zapravo u tom e što je Gonsalvo
ljubomoran na Huana, pa je počeo
da smišlja nove počasti kojima će
obasuti svog naslednika. Palo
mu je, pored ostalog, na pamet
da Huana kruniše za napuljskog
kralja posle smrti Feranta II 1496.
godine. Od te zamisli Aleksandar
će odustati tek kad su do
njegovih ušiju doprle diskretno
preteće poruke kralja Fernanda
Aragonskog.
Gonsalvo de Kordova, vojvoda

od Teranove i S an tan đ ela, čuveni
španski general, neposredno je
zaslužan za to što je Španija u XVI i
XVII veku izrasla u vojnu silu.
BORDZIJE 147
UBISTVO HUANA BO RD ŽIJE

Uvećernjimćasovima 14. juna 1497. godine Huanova Huan B ordžija, razm aženi m ezim ac i
majka Vanoca priredila je specijalnu večeru u svom sin m ilje n ik pape A leksandra VI.
rodnomselu nedaleko od Rima povodom velikih počasti
Itoje su ukazane njenom sinu. Večeri je prisustvovao je u potragu sa zadatkom da
Huanov stariji brat Čezare Bordžija, kao i Hofre, njegova pročešljaju put kojim je Huan
supruga Sanča i njihov rođak, kardinal Huan Bordžija- išao. Ništa nisu pronašli. Papa
-Lanzol. Okolina Rima mogla je noću biti i te kako opasna Aleksandar naložio je tada svojim
zabogate ljude, jer je razbojnika bilo posvuda, pa se stražarima Špancima da prevrnu
društvo već u sumrak razišlo, pri čemu je Huan odjahao ceo grad, pedalj po pedalj. U toj
sbratomČezareom i grupom drugova i njihovih slugu. potrazi oni su došli do jednog konjušara koji je jahao u
Negde uputu, Huan se rastao od ostalih i odjahao s Huanovoj pratnji, ali ovaj je bio tako gadno isprebijan
dvojicompratilaca u pravcu papske palate, dvorca Sant da je, maltene, bio na izdisaju, i ništa nije umeo da im
Andelo. Njegova noga u palatu više nije kročila, niti ga je kaže o sudbini svoga gospodara. Pronašli su i opremu
ikoviše video živog. Huanovog konja na kojoj su (naročito na dizginama) bili
Kadsu uvideli da je nestao, nekih 300 ljudi poslato jasno vidljivi tragovi žestoke borbe. Od samog Huana,
medutim, i dalje nije bilo ni traga ni glasa, pa su Bordžijini
stražari počeli da prete vlasnicima obližnjih kuća da kažu,
ukoliko išta znaju, šta se dogodilo nestalom vojvodi.
Porodica Orsini, o koju su se papa Bordžija i njegov
razmaženi potomak pre toga ogrešili, odmah su i sami
shvatili da će se naći u samom vrhu liste osumnjičenih,
pa su se zabarikadirali u svojim domovima ne bi li umakli
gnevu papinih „gorila".
PLAĆENO UBISTVO
A onda je, konačno, pronađen svedok. Đorđo Skjavi,
trgovac drvnom građom koji je upravo istovarao drva na
jednom ostrvu usred reke Tibar, saopštio je istražiteljima
da je negde oko dva sata ujutro video dvojicu ljudi kako,
pod okriljem tame, bacaju neko telo u vodu. Potraga se
sad prebacila na samo korito reke, i potrajala je celu tu
noć i pola sutrašnjeg dana, sve dok u podne nije pronađen
leš odeven u luksuzni brokat, sa znamenjem kapetan-
-generala Crkve. Bio je to Huan. Na telu je pronađeno
osam rana od mača, a i grkljan mu je bio prerezan. Ruke
su mu bile vezane, a ubice su mu oko vrata vezale kamen,
kako bi sigurno potonuo na dno reke. Po svemu se videlo
da je nedvosmisleno reč o plaćenom ubistvu.
S avrem ena um etn ička rekonstrukcija Huanovog ubistva, gde

vidim o kako se izvršioci sprem aju da bace njegovo beživotno
telo u Tibar.
148 BORDŽIJE
njegovi planovi da u sastav Papskih država uvuče i grad Napulj Huan je sahranjen u porodičnoj kapeli, nekoliko ćasou
bili osujećeni, Aleksandar je Huanu mogao da pokloni novu pošto je njegovo beživotno telo pronađeno. Dovečnog I
teritoriju, nezanemarljive površine, koja se nalazila unutar boravišta otpratilo ga je 120 bakljonoša. Kad je povorka
napolitanskih granica (Benevento, Teračina i Pontekorvo). Kad stigla do onog mesta na obali Tibra gde je leš pronaden,
je najavio ovaj potez, juna 1497. godine, talas nezadovoljstva ljudi iz Bordžijine privatne vojske isukali su mačeve i zaftt
zapljusnuo je Rim. Aleksandrovim neprijateljima nije bilo se da će se osvetiti podniocu ovog zlodela, ma ko taj bio,
teško da naslute šta se krije iza tog postupka. A bio je to, po Uprkos velikodušnoj ponudenoj nagradi, ubica nikada
njihovoj pretpostavci, tek prvi korak ka punom prisajedinjenju nije pronaden, premda se u sumnjivima nije oskudevalo.
Napuljske kraljevine, što će - zakljudli su oni - biti udnjeno Jedna rimska plemićka porodica, kojoj su Huan i njegov 1
na prikriveniji način. U opticaju je, istina, bila užasna opdja otac oduzeli počasti za koje su ovi duboko verovali daim
kojoj se moralo pribed kako bi se ova etapa širenja papske pripadaju, mogla je stajati iza ubistva. Narodto se sumnjalo
vlasti, ali i sve naredne faze koje je Aleksandar već bio osmislio, na kardinala Đulijana dela Rovere, velikog neprijatelja '
sasekla u korenu —ubistvo. Bordžija, koji je bio povezan s porodicom Orsini.
Papa Aleksandar je bio skrhan saznavši za Huanovu
smrt, a narod to mu je teško palo kad su mu rekli na koji O B U S T A V L JE N A IS T R A G A
je nadn njegov sin ubijen. Pričalo se tada da je pontif Drugi m ogud vinovnik bio je, međutim, bliži samomdome
ispustio razdirud krik, kao ranjena zver, kad je ugledao Bordžija, možda, zapravo, i previse blizu. Bilo kako bilo,
Huanovo naduveno, blatnjavo telo. Hroničar Johan Burhard, istraga koja je, po naredenju pape Aleksandra, pokrenuta
cerem onijal-m ajstor pape Aleksandra, zapisao je sledeće: ubrzo posle ubistva - nenadano je obustavljena tri nedelje
kasnije. I nikada nije pokrenuta ponovo. Ceo slučaj prekriven
Kad je čuo da je vojvoda ubijen i bačen u reku kao smeće, je tada velom tajne, što je pogodovalo raznim nagadanjima
p ap a je utonuo u najdublju žalost. Skrhan bolom, srca oko Huanove smrti, pa se tako, pored ostalog, govorkaloda
ispunjenog gorčinom, zatvorio se u sobu da u samoći lije istraga nije tek tako obustavljena, već da je uspešno okoncais
gorke suze. ali da papa ne želi da objavi ime ubice. Najverovatniji
kandidat, prema tim glasinama, bio je Aleksandrov sin,
K R IV IC A I Ž A L O S T Čezare Bordžija, koji je, inače, poslednji video Huanaiivog.
Satima Aleksandar nikoga nije puštao u sobu, a vise od tri
dana niti je šta jeo, niti pio. B ored se s nesnosnim bolom,
pomišljao je i na to da je Huan, zapravo, stradao zbog njego- Kad je pogrebna povorka stigla do
vih, Aleksandrovih, besprimernih grehova. Evo papinih red: m esta gde je pronaden leš, ljudi iz
Bog je ovo možda učinio zbog nekog našeg greha, a ne zato Bordžijine privatne vojske isukali su
što je on zaslužio tako okrutnu smrt... Čvrsto smo, stoga, m aćeve i zakleli se na osvetu. I
rešeni da se podvrgnemo preobražaju, kako mi sami, tako
i Crkva. Voljni smo da ukinemo nepotizam. Počećemo,
stoga, od samih sebe, p a nastaviti kroz celu crkvenu Huanova mlada udovica, Marija Enrikez de Luna, i njena
hijerarhiju, doksav posao ne bude obavljen. porodica bili su, odgledno, potpuno uvereni da je Čezare
ubio svog brata. Devet godina pošto se, kao dečak, zakleo
da će ubiti Huana - smatrali su oni - Čezare je i ostvario
Papa je, zaslepljen preteranom ljubavlju
pretnju, a u prilog ovoj pretpostavci svedodli su i neki doka:
prema svom miljeniku, zavaravao sebe Kao prvo, Čezare je već uveliko bio na glasu po
svojoj bezobzirnoj, grabljivoj prirodi, ali i po sklonostika
da Huana m rze iz - ljubomore.
intrigama. Podniti ubistvo, pričalo se po Rimu, za njegane
bi bilo ništa novo. Sem toga, Čezare je mnogo toga mogao
Ovo je, naravno, izrečeno u trenucim a žalosti. Aleksandar je da dobije Huanovom smrću. Još od 1488. godine on je
bio i previse ogrezao u grehu, predaleko je zabrazdio u razne žudeo za Gandijskim vojvodstvom i svim ostalim zvanjima
užitke da bi se preobrazio preko nod . Ubrzo je nastavio po i blagom koje je njihov otac dao Huanu. Sada, kad je Huan
starom, vrativši se nemoralu i politiddm spletkama. uklonjen, pred njim, Čezareom, otvarao se širok drum. Nij
BORDŽIJE 149
sve, medutim, išlo glatko, pre svega zbog negodovanja oca sa izazovima. Čezare, harizmatični vojni zapovednik
Aleksandra. Papa se, naime, silno namučio dok je Cezarea i prvoklasni strateg, bio je znatno bliži idealu čvrstog,
uguraouKardinalski kolegijum, i bio je duboko uveren jakog čoveka koji će ostvariti očeve ambicije. Zbog toga je
daće, koristeći taj položaj kao odskočnu dasku, njegov sin naposletku, premda nerado, Aleksandar i dozvolio Cezareu
jednogadana biti izabran za papu. Ali Čezare je bio prava da istupi iz duhovničkog staleža, i on je 1498. godine i učinio
svetovnapriroda, tipičan izdanak senzualnog renesansnog to što nijedan kardinal pre njega nije.
miljea. Visega je zanimao lov nego molitva, više je žudeo
zaovozemaljskimblagom i ženama nego za duhovnom ČEZARE UMESTO HUANA
ćistotom, a imanja i posedi bili su mu draži od skrušenosti i Sada je ostvarenje svetovnjačkih ciljeva koje je sebi postavio
požrtvovanja. bilo Čezareu nadohvat ruke. Proglašen je za kapetan-generala
Crkve umesto pokojnog brata, a 1499. godine oženio se
šesnaestogodišnjom Šarlotom od Abrea, idealnom snahom
Huanova mlada udovica, Marija za papu koji je toliko težio najširoj političkoj vlasti. Sarlota,
rodena sestra kralja Huana III od Navare, poticala je iz jedne
Enrikez de Luna i njena porodica
aristokratske gaskonjske porodice, rodbinski povezane
bili su, izgleda, potpuno sigurni da je s francuskom kraljevskom porodicom, a ako je verovati
I Čezare ubio svog brata. iskazima italijanskih emisara na francuskom dvoru, krasila ju
je „neverovatna lepota".
Posle strastvena dva meseca koja su Cezare i njegova
Makrajuje, ipak, sve bilo po Čezareovoj volji, ako ni neverovatno lepa žena proveli u dvorcu u Valentinskom
zbogčega drugog a ono stoga što se Hofre, sin kome je vojvodstvu, koje итГ"^
papaAleksandar prvobitno bio namenio mesto upražnjeno
Huanovompogibijom, pokazao kao preterano snebivljiv
i, sveusvemu, preslab da se suoči
Godine1503. sllkar i multidisciplinarni stvaraiac Leonardo da

Vinči primio je ovu porudžbinu Čezarea Bordžije, sve s pečatom .
Poverenmu je zadatak da sagradi utvrđenja u oblasti Rom anje.
150 BORDŽIJE
je specijalno za njega i stvorio papa Aleksandar, mladi darivali najveću i najraskošniju svetkovinu u istorijatu Bordziji
supružnici vise nisu provodili vreme zajedno. Od jula 1499. Proslava jubileja počela je krvavim spektaklom, svojevrsnim
godine, kad je iz dvorca pošao u rat, Čezare vise nikada prisećanjem na gladijatorske igre iz starog Rima, kada je
nije video Sarlotu, kao ni njihovu kćerku, Lujzu, koja je Čezare, sav blistav u sedlu, odsekao glave šest bikova naTrgu
rodena u proleće 1500. Čezare se prvo borio pod stegom svetog Petra, što je izazvalo burne ovacije okupljene mase, Ako
svog saveznika, francuskog kralja Luja XII, u vreme opsade je verovati glasinama i pričama koje su kružile Rimom,akoje
izvesnu potkrepu nalaze i u dnevničkim beleškama Johana
Burharda, slavlje je nastavljeno neopisivom paradom razvrata
Pričalo se da su na jed noj večeri koju koja je prevazišla praktično sve druge izopačenosti po kojima
je Č ezare Bordžija priredio krajem su Bordžije već u to vreme bile na glasu.
oktobra 1501. pedeset kurtizana G O LE P L E S A Č IC E

plesale nage sa isto toliko slugu. Jedna od tih priča veli da su na večeri koju je krajem oktobra
1501. godine upriličio Čezare Bordžija pedeset kurtizana
plesale nage sa isto toliko slugu. Posle plesa usledile su
i zauzimanja grada Milana, da bi potom stao na čelo papske orgije, u kojima su nagradivani oni koji bi najviše puta
vojske u borbi protiv pobunjenih velmoža u Romanji, oblasti vodili ljubav s prostitutkama, ili postigli „najbolji učinak". I
na severoistoku Apeninskog poluostrva koja se graničila s Posmatrači, medu kojima i papa Aleksandar, Čezare
Papskim državama. Romanja, naime, dugo nije plaćala danak i Lukrecija, lično su odlučivali o pobednicima. Strani
Aleksandru, dug se nagomilao, i papa je odlučio da pošalje izaslanici u Rimu, koji su redovno prenosili sve sablažnjive
Čezarea ne bi li ovaj očitao bukvicu tamošnjim velikašima. tračeve o Bordžijama svojim vladarima u otadžbini, izvestili
Oba ova Čezareova vojna poduhvata, i opsada Milana i
pohod u Romanji, bila su izrazito uspešna, tako da su u godini L ukrecija pleše za svog oca, papu Aleksandra VI, i njegove goste
polumilenijumskog jubileja, 1500, on i njegov otac Rimu na jednoj od pontifovih sablažnjivih zabava.
BORDŽIJE 151
ČEZARE BORDZIJA I N I K O L O MAK1JAVELI
Pridev„makijavelistički", koji je vremenom postao sinonim

гаlukavog, prepredenog i beskrupuloznog čoveka, potiče od
prezimeiiaitalijanskogpisca Nikola Makijavelija. Makijaveli
jeautorknjige Vladalac, objavljene 1532. godine, u kojoj
onzagovarapribegavanje raznim raspoloživim metodama,
uključujući i one koje se ne bi mogle nazvati etičnim, u cilju
osvajanjai održavanja na vlasti. Jedna od ličnosti koje su
Makijavelijuposlužile kao uzor u stvaranju ove knjige bio je
ĆezareBordžija, vojvoda gandijski.
Makijavelije upoznao Čezarea 1502. godine, kada je došao
nanjegovdvor usvojstvu sekretara firentinskog poslanstva.
Nadvoruje Makijaveli ostao duže od tri meseci, što znači
dajt' itnaosasvimdovoljno vremena da proučava Čezarea,
ilićnoi poslovno. Brojni Cezareovi podvizi i strategije
Makijavelijusu poslužili kao primeri kako valja osvajati
vlast, istasve treba činiti da bi se posle toga vlast sačuvala.
Savetovaoje političarima i vladarima da oponašaju Bordžiju.
Usedmompoglavlju Vladaoca, Makijaveli se osvrće na
jedandogađaj koji je na njega ostavio posebno snažan utisak.
Rečjeojednoj teškoj situaciji u oblasti Romanje, na severu
Italije,kadase Bordžija svojom vlašću poslužio na najsuroviji
naćin, Poštoje zauzeo celu Romanju, Čezare je uvideo da je
rećojednoj divljačkoj, neuredenoj zemlji kojom je, bezmalo,
Kao uzor za proslavljenu knjigu II P rincip e (V ladalac) Nikolu
nemoguće upravljati. Evo šta piše Makijaveli:
M a k ija v e liju poslužio je Čezare Bordžija.
... чielji daponovo uspostavi mir i pokornost prema u ruke... I, budući da je dobro znao da je svojim ranijim
i’bstima, smatraoje (Cezare Bordžija) neophodnim da(u surovim postupcima navukao i mržnju na sebe... poželeo
Rornnji)postavi valjanoggubernatora. Na tu duznost stoga je da svima pokaže da, ako je ikakvih svireposti i bilo, one
jeimenovaogospara Ramira d'Orka de Lorku, žustrog i nisu potekle od njega samoga, već je do njih došlo usled
obutnogčoveka, komejedao najšim ovlašćenja. Za kratko (Ramirove) urođene neumoljivosti. Pod tim izgovorom
mme taj ćovekponovoje uspostavio mir i jedinstvo, i to s odlučio je da se obračuna s Ramirom, i tako je jednoga
ogromnimuspehom. Kasnije je vojvoda došao do zaključka jutra, po Cezareovom nalogu, ovaj pogubljen i ostavljen tako
đanijenajmudrije takoprekomernu vlast davati bilo kome nasred trga... a kraj njega krvnički panj i okrvavljen nož.
sutadada su papske odaje pretvorene u privatni bordel već bili toliko bogati da bi im i čuveni lidijski kralj Krez
idanajmanje 25 žena svake noći dolazi u Vatikan kako pozavideo na tome. Nema, verovatno, toliko skarednih
bi„zabavljale" učesnike na zabavama kojima su redovno glasina o Bordžijama kao što su one koje je širio jedan od
prisustvovali i papa Aleksandar, Čezare Bordžija i mnogi njihovih najljućih neprijatelja, baron Silvio Saveli, kojem je
kardinali. Papa Aleksandar je brojčano pojačao Kardinalski papa konfiskovao imanje. Baron je žestoko mrzeo Aleksandra.
kolegijum, proširivši ga za devet mesta, pri čemu je svaki Pošto mu je iz Napulja stiglo anonimno pismo puno
odnovoimenovanih kardinala tu povlasticu platio po više najsablažnjivijih pojedinosti u vezi s pontifom i njegovom
hiljadadukata. porodicom, Saveli je dao da se pismo prevede na gotovo sve
Novaeје, naravno, završio kod pape i Čezarea, koji su evropske jezike i razaslao ga po kralj evskim dvorovima Starog
152 BORDŽIJE
kontinenta. U pismu se o papi Aleksandra govori kao o „torn Godinama su kardinali, sveštenici i plemići trpeli i stradali
ćudovištu" i „toj zloglasnoj zveri", a piše i ovo: u žrvnju Aleksandrove ambicije, njegovog bestidnog
nepotizma, pohlepe za novim teritorijama i posedima,
Ko nije duboko potresen kad čuje priče o čudovišnoj godinama ih je bolelo što u Vatikanu borave njegove
lascivnosti koju Vatikan vise i ne prikriva, otvoreno ljubavnice i vanbračna deca, godinama su ih morilesvete
prkoseći Bogu i svakoj ljudskoj pristojnosti? Ko se ne uvrede koje je papa svojim razvratničkim životom nanosio
gnuša nad tim razvratom, nad incestom i raskalašnim Crkvi. Ali tek 1503. godine, kad je Aleksandar VI preminuo
ponasanjem papine dece... ili tim stadim a kurtizana u papskoj palati u Rimu (verovatno od malarije), tek tada
koje sad drže tamo, u Palati svetoga Petra? Nema kuće su oni bili spremni da najzad vrate milo za drago. I Čezare
na lošem glasu, ni najgoreg kupleraja koji je p a o na tako se razboleo od boljke koju su po celom Rimu raširili oblaci
niske grane! zaraženih komaraca, ali on je bio mlađi i zdraviji, i preživeoje.
Uprkos svim nastojanjima lekara (ili, možebiti, upravo
Mada se u njima možda i preteruje, a sve ne bi li se zbog njih), koji su pribegavali redovnom pušianju krvi, papa
Bordžije što vise ocrnile, ove optužbe na račun pape jedva Aleksandar izdahnuo je gotovo punih nedelju dana pošto
su dočekali brojni neprijatelji ove moćne porodice u Rimu. je oboleo, dana 18. avgusta. Novost je danima držanau
BORDŽIJE 153
S m rt pape A leksan d ra VI - delo nem ačkog s likara realiste

V ilh elm a Tribnera (1851 -1 9 1 7 ). Š uškalo se da je papa otrovan, ali
pre će biti da je um ro od m alarije.
Lice mu jepoprim ilo boju duda, ili najcrnje neke

krpetine, a bilo je prekriveno plavo-crnim flekam a. Nos
otekao, usta naduta - jer ispod njih su mu presavili jezik
- usne nabubrile.
Čak i kad je ta grozna, naduvena lešina nekako nagurana u

mrtvački sanduk, niko nije želeo da priđe i makar je dodirne.
Proneo se glas da je papa Aleksandar svojevremeno sklopio
savez sa đavolom, i da mu je sam nečastivi pomogao da
postane papa 1492. godine, i da su zato sada, upravo u času
kad je izdahnuo, na licu mesta viđeni demoni. Možda je i to
bio jedan od razloga što su sveštenici iz Crkve svetog Petra
odbili da učestvuju u sahranjivanju papinih zemnih ostataka.
Ostali nisu krili gadenje nad stanjem u kojem se leš nalazio,
gnušajući se sve ljage koju su pontif iz doma Bordžija i cela
G od in am a su kardinali, sveštenici
i plem ići trpeli i stradali u žrvnju
A leksandrove am bicije, njegovog
bestid n og nepotizm a, pohlepe za
novim teritorijam a i posedim a, (...)
njegovih ljubavnica i vanbračne dece, i
uvreda koje je on, svojim raskalašnim
životom , nanosio Crkvi.
tajnosti. Bilo kako bilo, panika je obuzela članove porodice
Bordžija kojijoš nisu bili napustili Vatikan, jer svi oni
dobro su znali, kao, uostalom, i sam Cezare, da sada, kad ta porodica bacili na Rimokatoličku crkvu. Sveštenici se
papenema vise, nema vise ni jemstva njihove bezbednosti. svakako ne bi predomislili i ipak obavili dužnost oko ukopa
Neki su smesta pobegli iz Rima. Drugi su ostali, ali samo da se nisu našli na meti zastrašujućih pretnji.
dabi na brzinu poharali Aleksandrovu riznicu i opljačkali
papskeodaje, uzevši zlato, srebro, dragulje, zlatne pehare N I C R K V A G A N IJE O Ž A L IL A
I ukrašene smaragdima i zlatnu skulpturu mačke s dva M račna reputacija koja je pratila Bordžije odvratila je
krupnadijamanta namesto očiju, kao i odeždu svetog Petra, većinu vatikanskih crkvenih velikodostojnika i od rekvijemske
naćićkanu dragim kamenjem. Plen su sakrili u dvorac Sant mise, koja se poslovično održava kad se upokoji poglavar,
Andelo, i tek tada je obnarodovano da je papa umro. tako da su se na njoj pojavila samo njih četvorica. Frančesko
I Što od bolesti koja je prethodila smrti, što od sparnog Pikolomini, koji je nasledio Aleksandra VI kao papa Pije III,
avgustovskog vremena, tek lice i telo Aleksandrovo bili zabranio je održavanje druge mise, one za pokoj Aleksandrove
sutoliko izoblićeni da ih je bilo strahota pogledati. Johan duše. „Bilo bi svetogrde", objavio je Pije III, „da se molimo za
Burhardje zapisao: prokletoga." Aleksandar je naposletku sahranjen u španskoj
154 BORDŽIJE
nacionalnoj crkvi Santa Marija di Monserato u Rimu.

„Carstvo" Bordžija, koje je Aleksandar tako dugo i uz toliko
mnogo spletaka i napora gradio, raspalo se ubrzo posle njegove
smrti. Dok joj je otac bio živ, Lukrecija je još i bila koliko-toliko
važna kao veza s papom kojom su se služili strani ambasadori,
izaslanici i ostali optimisti koji su se nadali da će im papa
izaći u susret. Aleksandrova rođaka, Adrijana del Mila, imala
je sličnu ulogu, što zaključujemo po onome što je o rimskoj
kući u kojoj su ove dve žene živele zapisao jedan hroničar tog
vremena: „Većina onih koji žele da se dodvore papi ulaze na
ova vrata.“ Ali svemu tome naglo je došao kraj onog časa kad je
Aleksandar umro.
ČEZARE I LUKRECIJA: KRAJ

Isto je tako brzo isparila i sva Čezareova moć. Stari neprijatelji
- Orsinijevi, pa Gvidobaldo od Montefeltra, Čezareov
nekadašnji zet Đovani Sforca, velmože iz Romanje - svi su
sada tražili da im se vrate prava i teritorije koji su im ranije
oduzeti. Godine 1503. za papu je izabran Đulijani dela
Panika je obuzela članove porodice

Bordžija. Neki od njih sm esta su
pobegli iz Rima.
Rovere, od tog časa Julije II, najgori i najistrajniji Aleksandrov

neprijatelj, koji je odmah preduzeo sve mere ne bi li Bordžije
onemogućio u naumu da zadrže prevlast nad Papskim
državama. Čezarea Bordžiju zarobio je i zatočio Gonsalvo de
Kordova, još jedan u nizu osvete željnih neprijatelja, čovek
koji je imao i te kakvih razloga da mrzi sve Bordžije. Čezare je,
medutim, uspeo da pobegne, da bi život okončao 1507. godine
kao skromni plaćenik u vojsci svoga zeta, kralja Huana III od
Navare. Čezareova napaćena i iskorištavana sestra Lukrecija
preminula je 1519. godine od komplikacija izazvanih
trudnoćom, inače osmom po redu.
Sa Lukrecijom je otišla i poslednja važna figura iz zloglasne
ere Bordžija, ali ni ona ni njen otac, kao ni Lukrecijin brat
Cezare nisu izbledeli iz sećanja čovečanstva. Legenda o
nepotizmu, prodaji crkvenih zvanja, razvratu, ubistvima i
prljavim rabotama svih vrsta prepričava se i danas, a ime
Bordžija zadržalo se do danas kao sinonim zla.
Spavaća soba Lukrecije Bordžije u dvorcu u Serm oneti, gde je ona

živela od 1500. do 1503. godine, pretvorena je u m uzej.
BORDŽIJE 155
PAPE
SLUČAJ „GALILEJ"
Najsudbonosniji događaj u Galilejevom životu odigrao se, zapravo, punu

21 godinu pre nego što je on rođen u Pizi 1564. Reč je o objavljivanju dela
De Revolutionibus Orbium Coeiestium (0 kretanju nebeskih sfera) poljskog
matematičara, astronoma i sveštenika Nikole Kopernika, radu koji je svetlost
dana ugledao u godini smrti svoga autora.
♦
ije mnogo prošlo, a učinak ove knjige mogao greši. U Galilejevo vreme, m eđutim, ovako razm išljati bilo
N se uporediti s pravom eksplozijom u istoriji

kako nauke, tako i Crkve. Kopernikovo delo
protivurečilo je, praktično, svemu u šta je Crkva verovala
i-icelokupnom njenom učenju - u vezi s nebesim a i
je vrlo opasno. Prihvatajući, a zatim i šireći ideje koje su
potkopavale same tem elje crkvenog učenja, Kopernik i
njegovi sledbenici lako su mogli da budu optuženi za jeres.
A Crkva i papstvo umeli su da budu savršeno nemilosrdni
suštinompostojanja Zemlje, planeta i Sunca. Galilej je, u nastojanjim a da potisnu bilo koje m išljenje o ma kojoj
plativši visoku cenu, i sam postao kopernikanac, uveren da tem i koja je odudarala od istine kakvu oni zagovaraju.
je istina u Poljakovoj knjizi De Revolutionibus, a da Crkva U ovakvom stavu bili su još više zadrti počev od sredine
šesnaestog veka, kad su se odm etnuti protestanti nametnuli
Galileo Galilej (levo) izvršio je astronomska posmatranja koja su kao najozbiljnija pretnja s kojom se Rim okatolička crkva
gapotpuno uverila u ispravnost teorija Nikole Kopernika (gore). suočila u svojoj istoriji.
Kopernikova knjiga o kretanju nebeskih tela, De Revolutionibus, Možda je to i bio razlog što je Kopernik preduzeo važne
donela je pravu revoluciju u obiasti astronomije. mere opreza, prevashodno tako što je mudro polaskao
157
158 SLUČAJ „GALILEJ"
CRKVA P R O T IV KOPERNIKANACA
Verovanja iza kojih je stajala Crkva razvila su se na centru svih zbivanja, zagovornici su pronalazili u Bibliji,
osnovu teorija dvojice astronom a iz drevne Grčke: gde u Psalmu 104, stih 5, piše: „Оп postavi Zemlju na
Aristotela, koji je živeo u četvrtom veku pre nove tem elje njene; i ona se odatle pomeriti ne može.“
ere, i Ptolom eja, iz drugog veka n. e. Srednjovekovna Kopernikova heliocentrična (sa Suncem kao
Katolička crkva smatrala je njihove teorije neizmenjivim središtem) teorija suprotstavljala se ovom učenju,
istinam a čiju verodostojnost potvrđuje i samo Sveto tvrdeći da se u središtu vaseljene nalazi Sunce, a ne
pismo. Prema aristotelovcim a, kako su nazivani Zemlja, te da oko Sunca kruže i Zemlja i ostale planete
sledbenici Aristotela, ove istine bilo je, stoga, nemoguće Sunčevog sistema, planete koje su u to doba, inaće, bile
izmeniti, a oni koji bi ih doveli u sum nju samim tim bi poznate kao „lutajuće zvezde". Možda se, naoko, dni da
sebe žigosali kao jeretike. Drevna, geocentrična teorija Sunce u toku dana prelazi put preko nebeskog svoda, ali
učila je da se Zemlja, inače nepom ična, nalazi u samom to je - tvrdio je Kopernik - puka optička varka: privid
središtu vaseljene, dok Sunce kruži oko nje. Jedan od kretanja potiče, zapravo, od kretanja Zemlje, koja kruži
,,dokaza“ za ovu teoriju, po kojoj se Zem lja nalazi u oko Sunca.
papi Pavlu III posvetivši svoj rad De Revolutionibus upravo

pontifu lično. Voden obazrivošću, Kopernik to delo nije ni
objavio za života. Sve je unapred isplanirao. Kopernikova
teorija o heliocentričnom sistem u izbegla je osudu verskih
vlasti samo tri godine po sm rti njenog tvorca, tačnije
Prihvatajući, a zatim i šireći ideje

koje su potkopavale sam e tem elje
crkvenog ućenja, K opernik i njegovi
sledbenici lako su m ogli da budu
optuženi za jeres.
do 1546. godine, kada je dominikanski m onah Đovani

M arija Tolozani odbacio Kopernikove ideje kao protivne
nespornoj istini zapisanoj u Svetom pismu. U kritici
Nikole Kopernika nije se tada otišlo mnogo dalje, i takav
odnos prema njegovom delu potrajao je sve otprilike do
1609. godine, kada su i zvanično preduzete m ere kako bi
se njegovo delo potisnulo. A upravo u to vreme na prvu
borbenu liniju stao je - Galileo Galilej.
G A L IL E J U V E N E C IJI
U Pizi su na G alileja gledali kao na nadmenog žutokljunca Gravira na kojoj je predstavljen papa Pavle III. Kopernik je
koji neprestano pokušava da dokaže da su naučni pogledi posvetio pontifu svoju knjigu De Revolutionibus, našavši tako
koje Crkva odobrava zapravo - obične zablude. Štaviše, načina da m u polaska i da, ako mu se posreći, izbegne kritikeiz
toliko je neom iljen postao da je 1592. bio prim oran da crkvenih redova.
SLUČAJ „GALILEJ" 159
FROTESTANTI P R O T I V K A T O L I K A
Još od najranijih dana hrišćanska crkva imala je svoje ljudi kupovati indulgencije.
odmetnike, otpadnike, sekte, šizme. Ništa se, međutim, Argumenti izneti protiv indulgencija bili su tek
ne može porediti s krupnim zaokretom koji se odigrao u početak. Luter je napao i praksu Rimokatolid<e crkve
doba reformacije, kada se protestantski pokret otcepio da zabranjuje hrišćanim a da Bibliju d taju sami, već da
od Rimokatoličke crkve, osporio papsku vlast i ustanovio insistira na tome da pastva mora „živeti u neznanju", a
sopstvena verovanja i obrede. Tekovine ovog velikog da joj Sveto pismo objašnjavaju „iskvareni" sveštenici.
raskola traju do naših dana. Koreniti raskid između Umesto katoličkog ustrojstva, po kojem je papa
protestantske i katoličke vere izveo je M artin Luter, posrednik izmedu Boga, s jedne, i Isusa Hrista, kao
nemački monah, bogoslov i univerzitetski profesor, predstavnika čovečanstva, s druge strane, protestanti su
aza tačan datum uzima se 31. oktobar 1517. godine. smatrali da je jedini posrednik - sam Isus. Jedini put do
Luter je poslao pismo Albrehtu, nadbiskupu M ajnca večnog spasenja, tvrdili su protestanti, vodi kroz veru
i Magdeburga, i tom prilikom izneo kritike na račun u Hrista, a ne kroz dobrotvorni rad, kako su verovali
Petera Tecela, dominikanskog fratra i opunomoćenika katolici.
zaindulgencije pape Lava X. Tecel je po Nemačkoj Reformacija i odgovor Rimokatoličke crkve, poznat kao
prodavao indulgencije i na taj n adn prikupljao novčana protivreformacija, naposletku će izmeniti kartu Evrope,
sredstva za obnovu Bazilike svetog Petra u Rimu. pri čemu je sever umnogome prešao u protestantizam,
Doniranje novca Crkvi, bilo kroz indulgencije, bilo dok je jug ostao veran katoličanstvu. U Galilejevo vreme,
na neki drugi nadn, katolici su cenili kao „dobro delo“, raskol izmedu dve crkve i dalje je izazivao protivurečna
ali Luter se s tim nije slagao. U Raspravi... o m od i osećanja i stavove. Tada se, što je i sam astronom na
delotvornosti indulgencija, koja se kasnije pročula kao vlastitom primeru spoznao, pribeglo inkviziciji i njenim
95 teza, tekstu koji je Albrehtu poslao uz pismo, Luter je zastrašujudm metodama, a sve kako bi se zatro svaki
kategorično tvrdio da jedino Bog ima tu moć da oprosti trag jeresi ili otpadništva koji bi mogao dovesti do daljeg
grehe, i da se spas duše ne može obezbediti tako što će usitnjavanja verske zajednice
pređe na drugi univerzitet, onaj u Padovi, koji je radio pod pronalasku k oji je razvio n em ački o p tičar H ans Lipersej.
okriljembogate i moćne Mletačke Republike. Ispostavilo se G alilej je istog časa uvideo da teleskop predstavlja
daće od ove promene Galilej imati koristi. M letačke vlasti n em erljiv skok napred u o p tici, i da je reč o pronalasku
imale su znatno trpeljiviji stav prema verskim disidentima k oji m ože dovesti do prave rev olu cije u oblasti
odbilo kog drugog grada-države na Apeninskom astro n o m ije. O dm ah se dao na k on stru k ciju vlastitog
poluostrvu, a narodto od Rima, gde su pokušaji da se teleskopa, k oji će biti kudikam o ja d od Lipersejovog
razmišlja drugadje iskorenjivani prim enom policijskih originala, bu du ći da je p o sm atran e pred m ete uveličavao
metoda. Galilej se u Padovi upoznao sa uticajnim dva do tri puta. K asn ije će G alilej napraviti jo š jed an
Venecijancima, pripadnicima visokih staleža kojim a je teleskop, ovoga puta sa u v ećan jem od 32 puta, verujući
svoje ideje mogao da izlaže mnogo slobodnije nego što su da će m u ta sprava o m o g u d ti da nebeski svod sagleda
mutodozvoljavale prilike u Pizi. U tom, osetno zdravijem u svoj n jegov oj velelepn osti i da će mu otvo riti put ka
intelektualnom ambijentu Galilej je vršio ispitivanja u novim o tk rićim a.
oblasti balistike i pronašao termoskop, preteču potonjeg Jed ne jan u arsk e n o d 1610. godine, a bila je ciča zima,
termometra, kao i geometrijski kompas, neku vrstu G alilej se u m otao u d ebeli ogrtač i popeo u najvišu odaju
primitivnog džepnog digitrona. svog d om a u Padovi, a onda sate i sate, sve do zore,
proveo p o sm a tra ju d nebo. Isto je u d n io i naredne n o d ,
PRONALAZAK T E L E S K O P A i naredne, i tako punih m esec dana. D ošao je do velikog
Aonda je, godine 1609, Galilej načuo p rice o durbinu, o tk rića. M a lten e kud god bi m u pogled odlutao, G alilej
uređaju koji je kasnije nazvan teleskop, novom bi dolazio do zaključka da se n ebeski svod k oren ito
G A L I L E J E V I Z A Z O V PAPI
Uverenja koja nisu bila u saglasju sa zvaničnim papskim u slobodnom padu. Teški predmeti, zaključio je Galilej,
stavovima u oblasti astronom ije i drugih prirodnih ne padaju brže od onih lakših, kako je to Aristotel tvrdio.
nauka Galilej je iznosio još u svojim srednjim dvadesetim Galilej je svoju teoriju, suprotnu Aristotelovoj, dokazao
godinama, a 1588. u Bolonji je držao javna predavanja iz tako što je dva topovska đuleta različitih dimenzija bacio
matematike. Naredne godine, prešao je na Univerzitet s vrha pizanskog zvonika, građevine poznatije kao Krivi
u Pizi, gde je takođe predavao matematiku. Galilejevo toranj u Pizi. Đulad su na zemlju pala praktično u istom
viđenje matematike odudaralo je od onoga što je trebalo trenutku, mada je jedno, ipak, do odredišta prispelo za
da prenosi svojim studentima, koje je on podučavao da časak pre drugog. Uprkos malom odstupanju, Galilej
teorije Aristotela i Ptolom eja i nisu uvek tačne. Galilej je, je posle ovog ogleda smatrao da su Aristotelove ideje
tako, podvrgao sumnji Aristotelove ideje o predmetima pobijene.
P rizor sa Krivog tornja u Pizi, negde oko 1589. godine, kada je Galilej, po sećanju njegovog sekretara, opovrgao teoriju da teški
predm eti padaju brže od lakših.
GALILEjEVA S U P E R N O V A
Godine 1604. Galilej je svojim odm a pratio jednu ona se pretvara u neutronsku zvezdu, ili u crnu rupu,
supernovu, zvezdu nestalu u eksploziji, što će ga navesti zagreva se do tačke eksplozije i onda se rasprsne; usled te
dadovede u sumnju Aristotelovo gledište da je raspored eksplozije njeni spoljašnji slojevi bivaju odbačeni duboko
nebeskih tela, posmatran sa Zemlje, trajan i nepromenjiv. u svemir. U tom trenutku, supernova može da osvetli čitav
Supernova, uveren je bio Galilej, dokazuje izvan svake nebeski svod snažnim zračenjem, a može ostati vidljiva i
sumnje da je ta zamisao netačna. Kao prvo, jedan takav sedmicama, pa čak i mesecima, pre nego što konačno ne
kosmički dogadaj predstavlja dokaz da ni zvezde nisu iščezne.
večne. Galilej je bio te sreće da prisustvuje najspektakularnijoj
Supernova se pojavljuje u trenutku kad jezgro već kosmičkoj predstavi, jer supernove se pojavljuju svega
ostarele zvezde prestane da stvara energiju. Posle toga jednom u pola veka, a da bi se čovek, željan da to vidi
svojim očima, našao u
pravom trenutku na pravom
mestu - obično mora iz
noći u noć, redovno i u
dužem periodu, da posmatra
zvezde. Uza sve to, Galilej
je supernovu pratio bez
podrške teleskopa, koji
je konstruisan tek 1609.
godine.
Zanimljiv aspekt ovog
dogadaja svakako je to da
je supernova koju je Galilej
video 1604. godine zacelo
eksplodirala vise hiljada,
a možda i miliona godina
pre toga - toliko je veliko
vaseljensko prostranstvo. U
času kad je daleka svetlost,
posle putovanja dugog vise
hiljada, a možda i miliona
godina, stigla do planete
Zemlje, te zvezde, naravno,
već odavno nije bilo.
Galilej je crtao dijagram e

planeta, uključujući i Zem lju,
kako se kreću oko Sunca.
Bilo je to suprotno crkvenim
učenjim a, je r Crkva je tvrdila
da Sunce kruži oko Zem lje.
Galilej je sate i sate provodio posm atrajući zvezde i planete kroz Jupiteru i njegovim, tek otkrivenim prirodnim satelitima.
teleskop. Ivnjiga je preko noći postala toliko tražena da je svih 550
primeraka, koliko je odštampano tog marta 1610. godine,
razlikuje od neba kakvo opisuju A risto tel, P to lo m ej, prodato u roku od nedelju dana. Knjiga je izazvala veliko
kao i od široko rasp ro stran jen ih m išljen ja p ro isteklih iz uzbudenje, jer je Galilej svojim čitaocima otkrio čitavu
an tičk ih teo rija. M esečeva površina n ije onako glatka jednu novu oblast saznanja i poimanja univerzuma.
kao što je A risto tel govorio svojim u čen icim a, već gruba, Jedan od Galilejevih poštovalaca u to vreme bio je i
izrovašena kraterim a. A Z em lja n ije jed in a planeta koja kardinal M afeo Barberini, pripadnik jedne veoma bogate
im a p rirod ni satelit; G alilej je, p o sm atraju ći svem ir, i m oćne porodice čiji se uticaj osećao u Rimu i u Firenci.
zapazio če tiri m eseca, p rirod na satelita, kako kruže oko Barberini je G alileja upoznao 1611. i mnogo mu se dopala
planete Jupiter. N jegovom oku n ije p rom akao ni dokaz kočopernost tog astronoma, kao i njegova umešnost
da V en era, isto kao Z em lja, kruži oko Sunca. u vodenju rasprava. Toliko se, štaviše, kardinal divio
naučniku da je u jednom pismu upućenom Galileju zapisao
G LA SN IK Z V E Z D A sledeće: „Molim Gospoda Boga da vas čuva, jer čovek koji
Galilej je napisao jednu kratku knjigu, Glasnik zvezda, o vredi tako mnogo kao vi zaslužuje dugo da poživi, jer od
Nislom strana Galilejeve knjige Sidereus Nuncius (Glasnik

zvezda), objavljene 1610. godine. U knjizi su bili sakupljeni rezultati S I D E R E V S
posmatranja noćnog neba u periodu od preko mesec dana. N V N C I V S
MAGNA, LONGEQVE AOM1RAB1LIA
S p c ftic u li pandens, fofpicicQdatjuc proponcns
v n icu iq u c, prtfertim vtro
gaće društvo imati koristi." PH I L O S O P H I S , И Ј A S 7 t O N Q U I S , q 4 i
Barberinije, inače, bio čovek ovozemaljskog iskustva, G A L I L E O G A L I L E O
ai previše pronicljiv da ne bi prepoznao otpadnika. P A T R IT IO FLORENTLNO

Patauint Gymna fij Publico Mathcmauco
Ujedno je bio i u dovoljnoj meri svestan pravca u kojem se PERSPICILLI
a ft rtptrti benefitw funt obferuata in lP W y £ Ш ? , FIXTS ГК-
Galilejevo pregnuće kreće, pa se postarao da redovno prati Ц ГМ Е*Ј$> U A C T £ 0 а Џ У 1 0 у S T E l L J S TtEBTW H S,
U ffr o n t vero in
Q V A T V O R P L A K E T I S
Circa I O V I S SrciJam Афаићи« imrruaUu» » ц и с period«, ccicri-
m c mirabili circumuolum > <gtses , neroim in hanc vfûe
Kardinalu je bilo jasno da će u je d n o m ditm cogiiKo*, »оикТмпс Author dcpix-
hci'dit prsmusi ai«jue
trenutku morati da o p o m e n e Galiieja MEDICEA S I D E R A

NVNCVPANDOS DHCREVIT.
dane.prekard
njegova istraživanja. Kardinalu je bilo potpuno jasno da

ćeu jednom trenutku morati da opom ene G alileja da ne
prekardaši u svojim otkrićima, jer mu se može lako desiti
dazagazi na teritoriju gde će ga čekati - inkvizicija.
Kardinalovo upozorenje donekle je bilo podstaknuto V E N B T I I S , ApudThomamftaglionum■ M D C X.
iH ft r u m m f t t m i(#»O'f
j / * , & frm
r u utg
a i ri*
g .i ^
.. /'
izvesnom promenom raspoloženja u papskim krugovima
po pitanju vrednosti i istinitosti Kopernikovog dela De
Revolutionibus. Objavljivanje te prevratničke knjige

podržavali su manje konzervativni crkveni ljudi koji su
izvršili pritisak na papu Pavla III da prihvati autorovu
posvetu. A potom će Pavle III, koji je dužnost pontifa
obavljao od 1534. do 1549. godine, i jedan od njegovih
naslednika na prestolu svetog Petra, Grgur X III (izabran
na dužnost 1572), iskazati puno razumevanje za pojedine
delove Kopernikove doktrine.
Pavle, medutim, duboko u duši nije bio zadovoljan
što Crkva aminuje širenje Kopernikovih ideja. Godine
1542. on je obnovio inkviziciju, istina iz razloga koji nije
imao nikakve veze s poljskim astronom om i njegovim
teorijam a; neposredan cilj bio je suzbijanje protestantskih
šizmatika koji su cepali tkivo Crkve zalažući se za svoje
sopstveno, revolucionarno videnje hrišćanske vere. Vrem e
će, medutim, pokazati da je Pavlova rimska inkvizicija
poslužila da bi - u skladu s voljom pape, tadašnjeg i
budućih - ljudi bivali optuženi za bilo kakav vid jeresi.
Galilej 1610. godine objašnjava svojstva svog teleskopa

venecijanskim plemićima. Ovaj teleskop mogao je da uveća
posmatrani objekat 32 puta, i bio je moćniji od svih svojih preteča.
Upravo u tu svrhu inkvizicija je upotrebljavana počev pretežno sm atran za veliku sablazan, podstakao je zarazna
od 1614. godine, kada je otac Tom azo Kačini potkazao antikopernikanska osećanja koja su tinjala još u vreme
Galileja i njegove „jeretičke" stavove u vezi s kretanjem kad je Galilej došao u Rim. U takvoj atmosferi slabi su
planete Zemlje, izložene u delu Glasnik zvezda. Značaj bili izgledi da će Galilej za svoje ideje uspeti da pronađe
Galilejeve knjige i rezultati astronom skih posm atranja nepristrasne slušaoce. Sem toga, na oprez ga je opominjao i
objavljeni u njoj bili su apsolutno nedvosmisleni: Crkva, njegov prijatelj, kardinal Barberini. Kardinal se potrudioda
po Galileju, već dugo nije radila ništa drugo nego krčm ila ne dode u neposredan sukob s Galilejem, pa mu je, umesto
kojekakve neistine, a umesto da ljudima otkriva Božju da dode sam, poslao sekretara, Đovanija Čampolija, kojem
istinu, ona ju je od njih prikrivala. je, inače, poznati astronom bio idol. Sekretar je Galileju
doneo poruku sledeće sadržine:
Galilej je u svojoj lmjizi zaključio da Gospodin kardinal Barberini, koji se, kao što znate iz
Crkva, zapravo, krcm i neistine i da, vlastitog iskustva, oduvek divio vašim kvalitetima, rekao
mi je sinoć da bi izrazito cenio ukoliko biste pokazali
u m esto da ljudima otkriva B ožju
veći oprez u tekućim stvarima, to jest ako biste izbegli
istinu, ona je od njih prikriva. prevazilaženje okvira koje su postavili Ptolomejili
Kopernik, odnosno da ne bi trebalo da prelazite granke
fizike i m atematike, jer teolozi tvrde da je tumačenje
Galilejeve kopernikanske ideje u to vreme već su
stekle izvestan broj sledbenika na univerzitetima, Gravira na kojoj je prikazan kardinal Belarmine, koji je upozorio
medu inteligencijom , pa čak i u samoj Crkvi. Usled te G alileja da ne sm e da podržava i brani „jeretičke" teorije N.
popularnosti, a u sadejstvu sa svim opasnostim a koje je K opernika.
sobom nosio protestantizam , i Galilejeva učenja činila su se
utoliko opasnija.
Položaju u kojem se Galilej nalazio svakako nije
pogodovalo objavljivanje pamfleta koji je napisao jedan
njegov poznanik, karm elićanin Paolo Antonio Foskarini,
a u kojem ovaj sveštenik brani Kopernika i njegovu
heliocentričnu teoriju. Foskarini je pokušao da pomiri
nepomirljivo, tvrdeći da je m oguće opravdati Kopernikovo
učenje raznim citatim a iz Biblije. Kardinal Roberto
Belarmine, jezuita i jedan od m alobrojnih koji su stekli
zvanje doktora Crkve, ubrzo je prozreo Foskarinijeve
namere, pa mu se obratio ovim pismom, protkanim vrlo
strogim tonovima:
Vrlo je opasna stvar kad čovek tvrdi da se Sunce nalazi

u središtu sveta i da se ono okreće jedino sam o oko sebe,
a da pritom ne prelazi pu t od istoka ka zapadu, dok
se p a k Zemlja... velikom brzinom okreće oko Sunca... i
tako nešto ne sam o što će verovatno naljutiti sholastičke
mislioce i teologe već će i naškoditi našoj svetoj veri,
pošto ovakve tvrdnje počivaju na pretpostavci da je
netačno ono što piše u Svetom pismu.
Foskarinijeva knjiga sm atrana je u toj meri prevratničkom

i jeretičkom da je ubrzo uvrštena u Indeks zabranjenih
knjiga. Slučaj „Foskarini", koji je u papskim krugovima
GALILEJ EVA PISM A
Galilej je često pisao crkvenim velikodostojnicima, ali i danas živimo. Nova saznanja do kojih sam tako došao...
svojimučenicima, i u tim pismima zauzimao se za svoje podigla su protiv mene nemali brojprofesora... Oni,
teorije, nastale pod uticajem Kopernikovog dela. U jednom budući da im je očito više stalo do njihovih stavova
odtih pisama, napisanom 1613. godine (kasnije je ovaj nego do same istine, traže načina da opovrgnu i odbace
tekst proširen u znamenito Pismo velikoj vojvotkinji ta nova otkrića, u koja bi ih, inače, kad bi samo rešili
Kristini Toskanskoj), Galilej je naglasak stavio na ogromnu da se i sami uvere šta je istina, a šta nije, njihova
razliku izmedu mentaliteta koji počiva na veri, s jedne, i vlastita čula lako ubedila. A da bi bilo po njihovom,
naučnog pristupa, s druge strane. Evo šta je Galilej napisao: oni vitlaju raznim optužbama i objavljuju raznorazna
pisanija puna ispraznih argumenata... Ljudi s valjanim
lma nekoliko godina kako sam na nebu otkrio mnoge osnovnim znanjem u oblasti astronomije ifizike odmah
stvari koje se nisu mogle videti pre doba u kojem mi su bili ubeđeni (u istinitost moje teorije), čim je moja
prva poruka stigla do njih. Pa, vreme će svima otkriti
istine koje sam ja ranije izložio...
Bio je to dobar primer sudara

neodoljive sile s nepomičnim
predmetom, jer - kako
pokazuje sam odabir red u
ovom pismu - Galilej je bio
samopouzdan do nadmenosti
da je upravo on, i samo on, u
pravu, dok su njegovi protivnici,
takozvani aristotelovci, bili, s
druge strane, isto tako ubedeni
da je istina na njihovoj strani.
Galilej, medutim, nije trebalo
da bude u toj meri uveren da se
,,svi“ slažu s njim. Godine 1616,
kad je posebnim povodom
putovao u Rim da se odbrani
od Kadnijevih optužbi, suodo
se s neumoljivom m od Crkve i
papstva.
V elika vojvotkinja Kristina

Toskanska, rodena 1565.
godine, bila je unuka Katarine
de M edici. Kristini je upućeno
čuveno Galilejevo pism o iz 1615.
godine, u kojem on izlaže svoja
razm išljan ja o odnosu izm edu
religijskih otkrovenja i nauke.
Svetoga pism a isključivo u njihovoj nadležnosti. Suncu i Zem lji koja oko njega kruži - smatran je za
Kardinal Roberto Belarm ine, istaknuti teolog, prema jeretika. A inkvizicija - predočio je Belarmine Galileju -
Galileju se odnosio s mnogo m anje takta. Kao jezuita, vrlo dobro zna kako će i šta s jereticima.
dakle pripadnik organizacije koja je punu odanosti Belarm inovo upozorenje duboko je uznemirilo Galileja,
učenjim a Rim okatoličke crkve postavila sebi kao prvo što je i bila kardinalova namera. Galilej je bio i te kako
pravilo poslušnosti, Belarm ine nikada nije odstupao od svestan šta sve čeka osumnjičene za jeres: prvo saslušanje,
stava Crkve da su položaj i uloga Sunca i Zem lje upravo onda m ućenje i zatočenje, a ako ga proglase krivim - i
onakvi kako piše u Bibliji. Po kardinalovom uverenju, svi sm rt na lom ad . Postojao je i presedan: godine 1600. na
učeni ljudi koji proučavaju Sveto pismo „složili su se u
tom e da ovaj tekst tum ače doslovce kao učenje da se Sunce
nalazi na nebeskom svodu i da se ono kreće oko Zemlje, ■ordano Bruno
i to ogrom nom brzinom , a da je Zem lja veoma udaljena
lomači zato štoje
od neba, da se nalazi u samom središtu vaseljene, i da je
nepom icna". rekao da Zemlja kruži oko Sunca.
„Razmislite onda sam i“, zaključio je Belarm ine, „da li bi
Crkva uopšte mogla da dozvoli da se Sveto pismo tum ači
na način suprotan onom kako su to činili sveti oci i svi... lo m ad je završio dominikanski monah Đordano Bruno,
tum ači Biblije, kako latinski, tako i grcki." koji je, kao i Kopernik i Galilej, tvrdio da se Zemlja okreće
Galilej nikako nije mogao da se suprotstavi jednom tako oko Sunca. Bruno je svoju „jeres" upotpunjavao tvrdnjom
čeličnom stavu, kao što one sveštenike koji su njegovim da u vaseljeni postoje i drugi svetovi kao što je ovaj naš, te
teleskopom posmatrali M esec nikako nije mogao da i te planete im aju svoje prirodne satelite i svoja sunca.
da ubedi da, pošto je taj instrum ent već veštački, Suočen s nesagledivim opasnostima koje je optužba
i ona tamo, silnim kraterim a izbušena, površina za jeres sobom povladla, Galilej se, po svemu
M eseca koju su kroz taj instrum ent ugledali - suded, dobro premišljao da li da i ubuduće
takode mora biti neprirodna. Kopernikove ideje zagovara na sav glas, kao što
je dotad d nio. U svakom slučaju, njemu su tada
K O P E R N I K O V A K N J I G A JE bile 52 godine, što je u sedamnaestom veku
Z A B R A N JE N A sm atrano za poodmaklo doba, a i već je neko
Ne treba, stoga, da čudi što je Belarm ine vreme kuburio sa zdravljem. Procenioje,
otišao mnogo dalje od Barberinijevog stoga, da bi razborito bilo da se pritaji neko
dobronamernog, pažljivo sročenog vreme.
upozorenja, pa je Galileja
upozorio da je februara KUĆI U ARČETI
1616. proglašen ukaz Pošto se vratio iz Rima, Galilej
kojim se heliocentrično je živeo u Arčetiju, rodnom
učenje najstrože mestu nedaleko od Firence,
osuduje kao jeres. i mogao se steći utisak da
M esec dana kasnije, se potpuno smirio posle
petog marta 1616, onog neprijatnog susreta
Kopernikovo delo s Belarminom i pretnji
De Revolutionibus
uvršteno je u Indeks Statuta dominikanskog monaha
zabranjenih knjiga. Đordana Bruna na rimskom
Otada pa nadalje, trgu Kampo de Fjori, gde je
ko god bi pokušao Bruno 1600. godine spaljen na
makar da kaže neku reč lomači zato što je podržavao
povodom Kopernikove kopernikansku teoriju i druge
teorije o nepokretnom jeretičke ideje.
Papa Urban VIII u viđenju portretiste D anlorenca B erninija (1 5 9 8 -1 6 8 0 ): nekadašnji p rijatelj postao je G alilejev ogorčeni neprijatelj.
Č I N J E N I C E P O D V E L O M MAŠTE
Č injenice upakovane kao fikcija, plod mašte, ili - u su ljudi poput Galileja ili Keplera pokušavali da izvedu,
slučaju Galilejevog Dijaloga - kao zam išljena rasprava što je najbolje osetila Keplerova majka Katarina, koja
- metoda je kojoj je ranije već (1611) pribegao Johan je neposredno ispaštala zbog sinovljevog Sna. Katarina
Kelper, nem ački m atem atičar i astronom , savremenik je, naim e, 1617. godine optužena za veštičarenje, i to na
Galilejev i takođe pristalica Kopernikove heliocentrične osnovu knjige koju je Johan objavio. Starici je, srećom,
teorije. Keplerova Somnia (San) pripovest je o presuda ukinuta, i ona je puštena na slobodu 1621.
međuplanetarnom putovanju koje se čita kao rom an godine, pretežno zahvaljujući Keplerovom srčanom
o letu na M esec, a sm atra se prvim delom u oblasti zalaganju.
naučne fantastike. Nije, naravno, moglo biti nikakvog Bilo kako bilo, opasnost koju su ovakvi poduhvati
jem stva da će inkvizicija nasesti na dom išljatosti koje neizbežno podrazumevali bila je isuviše očigledna, i
Galilej nije želeo ništa da rizikuje.
Odlučio je da završnu verziju
rukopisa svog Dijaloga lično odnese
u Rim, da vidi da li će delo biti
odobreno, a onda sačeka da knjiga
bude odštampana. U Rimu su od
njega zatražili da izvrši neke sitnije
izmene na tekstu - ništa krupno
- i knjiga je konačno ugledala
svetlost dana februara 1632.
godine. Postigla je uspeh preko
noći, i rasprodata je ubrzo pošto se
pojavila u knjižarama.
Johan Kepler, rođen u Nemačkoj 1571.

godine, bio je astronom, astrolog i
m atem atičar. Kepler je ključna ličnost
u velikoj revoluciji koja se u XVII veku
odigrala u astronomskoj nauci, a
najpoznatiji je po svojim zakonima o
k retanju nebeskih tela.
Naslovna strana G a lile je v o g
dela Dialogo D ei M a s s im i
Sistemi (Dijalog o dva
glavna svetska s is te m a ),
knjige koja je iz a z v a la
oprečne re akc ije i = & I A LOGO

uslovila oko nčanje
njegovo'j v iš e d e c e n ijs k o g f-IlE O GALI LEfl-

prijateljstva s p a p o m
Urbanom VIII.
flfEKD. II. GRAN-1
se
inkvizicijom. Proučavao je tri kom ete koje su se, sevnuvši uzgajao je grožđe. Tavorenje u toj učm aloj sredini nije
na firentinskom nebu, pojavile u jesen i ranu zimu 1616. bilo podsticajno za Galilejev živahan um. Takvo stanje nije
godine, i napisao knjigu o svojim zapažanjima pod moglo da potraje unedogled.
naslovomIstraživač, koja je objavljena 1623. godine. M im o Kardinal Barberini je 1623. godine izabran za papu, i
toga, Galilej je živeo kao i sva seoska gospoda, jahao mazgu Vatikan je dobio Urbana V III. Cinilo se, na prvi pogled, da
i išao u lov sa sokolom na ruci. Kad ne bi jahao i lovio, je to odlična okolnost za Galileja, budući da je on, uprkos
ГИ!« U n iv e r z u m po staro-
g r č k o m astronom u i
S С EN О m a te m a tič a r u Ptolomeju;
GRAPHIA
S Y S T E M A T IC Z e m lja je u središtu,
JH V N D A H l'
PTO LE J 1 M A IC I S u n c e k ru ž i oko nje.
onom obračunu koji se odigrao u Rimu 1616. godine, ostao vrtovima, sate i sate provodili u razgovoru i razmeni
u bliskim odnosima s Barberinijem i svih tih godina s njim ideja, a nisu zaobišli ni Kopernikovu heliocentričnu
održavao prepisku. Da ukaže poštovanje novoizabranom teoriju. Galilej je posetu papi i Rimu završio 8. juna 1624.
papi, Galilej mu je posvetio svoju knjigu Istraživač. Urban godine, ponevši sa sobom pismo upućeno velikom vojvodi
je bio pod tako silnim utiskom da je naredio da se odlom ci toskanskom , Ferdinandu II, u kojem papa Urban veliča
iz te knjige čitaju na javnim skupovima. Pozvao je, takode, svog prijatelja astronom a kao „velikog čoveka čija slava
blista na nebu... i taj sjaj vidi se uzduž i popreko Zemlje".
Lepe reči, nema šta, obodrile su Galileja da poveruje kako
Galilej je živeo kao i sva seoska je, izgleda, došao čas da nema vise prepreka da se ponovo
gospoda, jahao... i išao u lov sa otvore rasprave o heliocentričnoj teoriji, tako grubo
prekinute 1616. godine.
sokolom na ruci. Kad ne bi jahao i
lovio, uzgajao je grožđe. G A L I L E J E V D IJA L O G
Galilej je tada naumio da napiše novu knjigu, pod
naslovom Dialogo Dei Massimo Sistemi (Dijalogo dva
Galileja da ga poseti u Rimu, ali je slabo zdravlje spredlo glavna svetska sistema), ovoga puta u formi razgovora
astronom a da se ovom pozivu odazove sve do proleća 1624. koji se vodi izmedu tri ličnosti, pri čemu dve razmatraju
Papa Urban izašao je tom prilikom da lično dočeka Kopernikove teorije, a treća iznosi Ptolomejeva gledišta.
Galileja, i dva prijatelja ubrzo su nadoknadila propušteno Služeći se izm išljenim likovima koji tekst izgovaraju kao u
vreme, redovno se sastaju d - šest puta u narednih kakvom dram skom komadu, Galilej je računao da će izbeći
pet sedmica. Zajedno su išli u duge šetnje vatikanskim prigovore inkvizicije i Svete kongregacije Indeksa. (Sveta
Naovom platnu Žozefa Nikole R ober-Flerija (1 7 9 7 -1 8 9 0 ) prikazan da podržim kao istinite tvrdnje koje su već proglašene
je 68-godišnji Galileo Galilej (u sredini) na suđenju zbog je re s i u sumnjivim i odbojnim ." Um esto toga, nastavio je Galilej,
Rimu 1633. njegova je namera, zapravo, bila da iznese sve argumente
za Kopernika i protiv njega, tako da čitalac može sam da
kongregacija bila je organ u sklopu Rim okatoličke crkve izvuče pravičan zaključak.
kojije procenjivao koje su knjige „jeretičkog" sadržaja i
stoga nisu preporučljive katolicima.)
Aipak, ono što je iskusio uRi mu 1 6 1 6 . i t a d g a j e Služeći se izmišljenim likovima
držalo u stanju opreznosti i nipošto nije želeo da uznemiri
koji tekst izgovaraju kao u kakvom
papske vlasti. U njihovoj je moći, uostalom, bilo da unište
svaku ideju s kojom se ne bi složili, a sa sam om idejom i dram skom kom adu, Galilej je računao
onoga ko je iznosi. Galilej je novi rukopis prvo obazrivo da će izbeći prigovore inkvizicije...
oprobao na jezuiti i pravniku Frančesku Ingoliju, koji ga
je svojevremeno kritikovao zbog kopernikanskih stavova.
Galilej je pisao Ingoliju, izloživši u tom pismu argum ente Ingoli je Galilejevo pismo primio u Rimu decembra
ukorist Kopernika i heliocentrične teorije, ali nije pritom 1624. godine. Galilej je nestrpljivo iščekivao gnevnu
propustio da doda: „Ne prihvatam se ovog posla s ciljem reakciju pape Urbana, ali nikakva se prašina nije digla, niti
je usledio očekivani ljutiti zahtev da se astronom smesta Sim plicijusom , likom u knjizi koji je iskazivao Ptolomejeva
vrati u Rim i objasni o čem u je reč, a uza sve to - čak se gledišta. Dok su druga dva lika, naučnik Salvijati i
ni inkvizicija nije oglasila. Uveren da pred sobom ima čist intelektualac Sagredo, razborito govorili o Kopernikui
put, Galilej je prionuo na Dijalog i stvorio - ispostaviće se njegovim teorijam a, Simplicijus (prost, prostodušan), kako
- m onum entalno delo od pet stotina stranica, za koje mu mu i samo ime nagoveštava, izražavao se kao poslednja
je bilo potrebno punih šest godina. Pisanje te knjige bilo je neznalica i lakrdijaš. Primetio je to i Tomazo Kampanela,
prijatelj i poštovalac Galilejev:
Papa Urban nije imao nam eru da se Simplicijus je, reklo bi se, puka igracka u ovojfilozofskoj
upušta u igre u kojima pisci pribegavaju komediji koja nam, u isti mah, prikazuje koliko su
budalasta njegova uverenja, koliko prazne reci kojima se
verbalnim dovijanjima kako bi izbegli
služi, i kako je nepostojan, jogunast i šta jošsve ne.
cenzuru verskih vlasti, a sve ne bi li
Ne samo što je Sim plicijusa ismevao maltene od prve
nesm etano širili jeretičke ideje.
do poslednje stranice svoje knjige, Galilej je, takode,
lukavo zadao udarac aristotelovcima, napisavši da se oni
ne samo dug već i bolan proces. U času kad ju je završio, „zadovoljavaju time da se klanjaju senkama, filozofirajud
Galilej je imao 66 godina i muke je m u d o sa artritisom , ne na osnovu posm atranja, već iskljudvo na temelju
koji mu je ozbiljno otežavao pisanje. nekoliko, pogrešno upamćenih, načela". I, da stvari budu
Stvarajud svoj Dijalog, Galilej je pribegao m etodi koju još gore, razjareni aristotelovci uspeli su da proture jedno
su često primenjivali naučnici u rim okatoličkoj Evropi - n aro d to opasno tum ačenje: da je Simplicijus, u stvari,
sve sporne podatke i misli prikrivao je predstavljajući ih karikatura samog pape Urbana.
kao običnu intelektualnu vežbu i d ajud im privid d ste
fikcije. K R A J JE D N O G D U G O G P R IJA T ELJSTV A
Galilej je, sasvim razumljivo, bio zadovoljan sobom Da li je to zaista bila Galilejeva namera, tek - Urban je,
kad je štam panje njegovog novog dela odobreno, ali jednu po svemu suded, poverovao da jeste. Smisao Galilejeve
važnu stvar ipak je prevideo. Nije, naime, na vreme uvideo poruke svakako je bio jasan. Podržavajud Ptolomejeve
da papa Urban nema nam eru da se upušta u igre u kojim a teorije, i Urban je, kao i sve pape pre njega, samo krcmio
genijalne misli jedne budale. Nije ni čudo što je Urban
bio toliko besan; u tom času se, nažalost, jednom zanavek
Podržavajući Ptolomejeve teorije, i ugasilo njegovo i Galilejevo prijateljstvo. Urban se,
razumljivo, osećao izdanim, a kao što je nekada umeo da
Urban je, kao i sve pape pre njega, samo
bude oduševljeni prijatelj, tako će se sada pokazati kao
krcmio genijalne misli jedne budale. neprijatelj koji ne zna za milost. Pišući o papi Urbanu,
Frančesko Nikolini, toskanski izaslanik u Rimu, beležii
ovo:
pisci pribegavaju verbalnim dovijanjim a kako bi izbegli
cenzuru verskih vlasti, a sve ne bi li nesm etano širili razne K ad Njegova svetost naumi nešto, tu onda vise nemasta
jeretičke ideje. Tu je možda Galilej pogrešno procenio, da se doda, naročito ako mu se neko u tome suprotstavi,
jer onu širinu koju mu je Urban dozvoljavao kao kardinal, ako mu preti ili prkosi, jer tada on otvrdne i nikogviše
sada, kao papa, jednostavno nije mogao da dopusti - bili ne poštuje... Ova istraga biće zaista mučna.
oni prijatelji ili ne. Tako nešto bilo je u tom trenutku još
teže očekivati zato što se 1625. godine Rim om proneo glas Nikolini je bio u pravu. Krajem 1632. godine Galilej je
da su nem ački protestanti, ljuti neprijatelji Katoličke crkve, pozvan u Rim, gde mu je naloženo da se pojavi pred
prihvatili heliocentričnu teoriju. inkvizicijom . Galilej je očajnički nastojao da odloži taj
Galilej je ubrzo stekao uvid u novousvojen, tvrdokoran mrzak čas, pravdajud se lošim zdravljem, ali i epidemijom
papin stav pošto je Urbanu poklonio prim erak Dijaloga. kuge u Firenci, usled koje bi za njega bilo krajnje opasno
Urban se razgoropadio videvši šta je Galilej u d n io sa da napušta svoj dom. Urban je, medutim, bio neumoljiv.
Inkvizicija u XVII veku muči osum njičenog za jeres. Bogorodica i bolestan, to jest ako već, praktično, leži na samrti. Ne želeći
mali Isus „posmatraju" ovaj prizor sa obližnjeg zida. da od nekadašnjeg prijatelja doživi takvo poniženje, Galilej
je sam, i od svoje volje, krenuo iz Firence 20. januara 1633.
Šezdesetosmogodišnji astronom podvrgnut je lekarskim Neko vreme proveo je u karantinu u Akvapendenteu,
pregledima, i stručna procena glasila je da je dovoljno mestu 198 kilom etara udaljenom od Firence, a kad je
dobrog zdravstvenog stanja da krene na put. Urban je tada ustanovljeno da nije kliconoša, pušten je, da bi u Rim stigao
naložio da se Galilej liši slobode i na silu dovede u Rim tri sedm ice kasnije, dana 13. februara. Tu je odseo u vili
posvaku cenu, izuzev u slučaju ukoliko je zaista teško M edici, kao gost Frančeska Nikolinija; taj ustupak odobren
O BSERVAT. S lDEREi£i 19
Нгс eadem macula ancc fecundam quadraturam nigrio-
ribus quibufdam terminis circumvallaca confpicitur, qui |
tanquam akiflima montium juga ex parte Soli averfaob-
fcuriores apparent, qua veroSolem refpiciunt, lucidiores
exftant,cujus oppofitum in cavitatibus accidit, quarum
pars Soli averfa fpiendens apparec, obfcura vero ac umbro*
ia, quas ex parte Solis lita ett. Imminnta deinde lummo-
fa fuperficie, cum primum tota fermedićla macula tenebris
ert obdučla , đariora montium dorfa eminenter tenebras
fcandunt. Напс dupliccm apparentiam fequentcs figura?
commonftrant.
S tran ica iz izdanja k n jig e Glasnik zvezda iz 1 6 5 3 . godine na ostali u Svetoj službi nisu bili u to sasvim sigurni, već su
kojoj se n a la ze G alilejevi c rte ži površine M es e c a , izrovašene strahovali da takav dokaz, ako se odnekud pojavi, može
k ra te rim a . O tkrivši na M esecu pla n in e i doline n a lik onim a za posledicu imati saznanje da su Bog, Biblija, papai
na Z em lji, G alilej je doveo u p ita n je uvreženo m iš lje n je da je Rim okatolička crkva načinili suštinsku grešku. To bi,
nebeski svod savršen i da se n ik a d ne m enja. najblaže rečeno, bilo veoma neprijatno, ali u najgorem
slučaju, moglo je im ati porazne posledice po ugled Svete
mu je uprkos činjenici da je bio u Urbanovoj nem ilosti, a stolice među vernicima.
isključivo zbog Galilejevih godina i slabog zdravlja. I, kao da sve to nije bilo dovoljno, postojala je jošjedna
Puna dva m eseca m orao je Galilej da čeka pre nego što nedoumica: kako pred sud izvesti čoveka tako znamenitog
je saslušanje konačno počelo. Razlog za toliko odlaganje i poštovanog kao što je to bio Galilej, koji je ujedno bio i
bio je u tom e što inkvizicija nije mogla da odluči na koji autor knjige Dijalog, koju je odobrio lično fratar - starešina
način da pristupi ovom slučaju. Urban je oduvek bio Svete palate, papskog dvora u Vatikanu. Papa Urban,
potpuno uveren da ne postoje nikakvi dokazi, ni naučni izgleda, nije o tom e bio obavešten, i poricao je da je na ma
ni teološki, koji bi išli u prilog heliocentričnoj teoriji, ali koji način blagoslovio izdavanje tog dela. A opet, knjiga
jeugledala svetlost dana, i ne samo to - postigla je veliki svetih alatki, i znao kakve strahote one mogu čoveku da
uspeh. Koliko god želeo da pritegne svog nekadašnjeg donesu. Nije, pritom , bilo uobičajeno da inkvizicija muči
prijatelja i da kao dokazni materijal pred sud iznese upravo starije ljude, ali ostaje nepoznanica koliko je Galilej, kome
Galilejev Dijalog, papa Urban jasno je uviđao da pokušaj je te 1633. bilo 70 godina, mogao biti siguran da će, upravo
daseova knjiga upotrebi u cilju diskreditacije poznatog zbog svoje starosti, biti pošteđen torture. A bio je to sad
astronoma ne bi bio mudar izbor. već jedan krhak, preplašen starac, iscrpljen od dugog
Posle dugih nedelja iznurujućeg razm atranja raznih bolovanja i zebnje, tako da je i sama pretnja m učenjem
mogućnosti, Sveta služba inkvizicije konačno je donela mogla biti sasvim dovoljna da inkvizitori ipak pribegnu
odluku da Galileja izvede pred sud. Galilej je saslušan 12. jedinom rešenju: da pritisnu Galileja, da ga iznure, sve dok
u jednom trenutku on ne popusti, od straha i iscrpljenosti.
Nepune tri nedelje od dana kad se prvi put pojavio pred
U Svetoj službi su... strahovali da inkvizicijom , Galilej je, dana 30. aprila, ponovo izašao pred
sud i priznao da se, pišući Dijalog, oslanjao na pogrešne
takav dokaz, ako se odnekud pojavi,
procene. Evo šta je rekao:
može za posledicu imati saznanja da
Od svoje slobodn e volje prizn ajem d a sam na većem
suBog, Biblija, papa i Rim okatolička
broju m esta u knjizi izložio svoja razm išljanja u
crkva načinili suštinsku grešku.
aprila 1633. U toku ispitivanja, smelo je tvrdio da se nije

Sveštenici su pribor za m učenje
oglušio o zabranu dela De Revolutionibus, kao ni o stav iz neretko blagosiljali pre nego sto
ukaza iz 1616. protivan kopernikanskoj heliocentričnoj
će on biti upotrebljen... Crkva je te
teoriji. Kopernikansku teoriju je, dodao je još, predstavio
samo kao jednu hipotezu, poričući da je ikada tvrdio kako predm ete sm atrala svetim alatkama.
je ta teorija istinita.
GALILEJ U O P A S N O S T I takvom obliku d a bi čita lac koji nije upoznat sa

Galilej se tako istrajno branio da se Sveta služba u jednom stvarnom svrhom m oga rad a m ogao im ati razloga
trenutku našla u zabuni. Da bi spasla obraz, a morala d a pretpostavi kako su argum enti one strane
jedaga spase kako zna i ume, inkvizicija, jednostavno, koja je u zabludi, a koje sam ja n am eravao da
nije mogla da pusti Galileja nekažnjenog. Postojala je pobijem , iskazan i kao d a se p re račun alo s tim da
mogućnost da se Dijalog zabrani, da se stavi na spisak će se, njihovom uverljivošću, čitaocim a nam etnuti
zabranjenih knjiga, kao, uostalom, i Kopernikovo delo De određen a ubeđenja, a ne d a će biti lako prozreti ih..
Revolutionibus, ali to bi, naravno, na kraju dovelo dotle
da se Galilej ipak provuče kroz iglene uši. Papa Urban P O N IŽ A V A JU Ć E P R IZ N A N JE
oštro se suprotstavio takvom razrešenju - da knjiga bude Galilej je otišao i korak dalje, i ponizio se rekavši da je
osudena, ali ne i njen autor. Bivši Galilejev prijatelj želeo je, bio vođen „taštom am bicijom ". Pošto su ga prisilili da
očigledno, samo jedno: da osudi Galileja. istupi sa ovom kukavičkom izjavom, odveden je u tam nice
U toj fazi istrage osumnjičeni za jeres bili bi predati Svete službe, gde je proveo tri nedelje pre nego što će ga
inkviziciji, koja bi ih mučila sve dok od njih ne iznudi ponovo izvesti pred inkviziciju. Ovoga puta njegovo je
priznanje. Inkvizitori su optuženome pružali poslednju bilo da se i zvanično odrekne Kopernika i njegove teorije,
priliku da se odrekne svoje jeresi, tako što bi mu pokazali te da inkvizitorima preda pisano priznanje svojih nedela.
pribor za mučenje, koji su sveštenici pre upotrebe neretko Galilej je sada, po vlastitim rečim a, uvideo da je svojim
blagosiljali. Crkva je, naime, te predmete sm atrala svetim Dijalogom „nehotice" podržao kopernikansko videnje
alatkama pomoću kojih Bog omogućava inkviziciji da neba, i da je Crkva pravilno prosudila da je njegovo gledište
zabludele vrati na put „prave" vere. bilo pogrešno. Po naredbi pape Urbana, tekst Galilejevog
Vrlo je verovatno da je Galilej poznavao svojstva tih pokajanja razaslat je po celoj katoličkoj Evropi, i čitan je u
svim crkvama, tako da svaki katolik čuje da je inkvizicija jednu uistinu bolnu žrtvu. Bio je, naposletku, prisiljen da se
uspela da slom i jednog velikana kakav je Galileo Galilej. odrekne onoga što je radio i u šta je verovao celog života,
Poniženje koje je pretrpeo i papina osvetoljubivost i to zarad jedne pogrešne teorije za koju je on, duboko u
duboko su povredili G alileja. Bio je besan i ogorčen zbog duši, znao da nema nikakve veze sa istinom. Galilej se,
načina na koji su se prema njem u poneli kako inkvizicija, tako, i dalje inatio, uprkos činjenici da se ponizno odrekao
tako i njegov negdašnji prijatelj, koji ga je prinudio na svoga učenja. Nikoloni, a i ostali Galilejevi prijatelji, morali
sudobro da se potrude kako bi ga ubedili da bude krotak, ubeđuje s Galilejem . Evo šta je jednom prilikom zabeležio:
paisnishodljiv, jer, ako istraje u tom prkosu, možda ovoga
puta neće izbeći najstrožu kaznu na koju bi papa Urban i On (G alilej) tvrdi, uprkos svemu, d a bi m ogao sasvim
inkvizicija mogli da ga osude. Kad bi se ponovo našao na valjano d a odbran i svoje stavove, ali ja sam ga
njihovom udaru, slabašni bi bili izgledi da se stari astronom podsticao, a sve ne bi li se sve to što p re okončalo, da
ponovo izbavi iz nevolje. Nikolini je dugo m orao da se se ne bori za te stavove, već d a sm erno prihvati kakva
god uverenja (inkvizitori) o d njega želeli d a čuju...
To g a je silno pogodilo, a i m eni su se otvorile od , i
video sam kakvo dejstvo to im a na njega, te ostadoh u
ozbiljnoj sumnji d a će uspeti d a sačuva živu glavu.
P R O G L A Š E N K R IV IM
Dana 22. juna 1633. Galilej se ponovo pojavio pred
inkvizicijom , ovoga puta da čuje kakva mu je sudbina
nam enjena. Na sebi je tom prilikom imao dugu belu haljinu
i šešir u obliku kupe kakav nose grešnici kad se pokaju, a
onda je klekao pred sudije i čekao da mu izreknu presudu.
Inkvizicija je Galileja proglasila krivim za „gnusne zlocine",
a po izrečenoj presudi našao se pod „žestokom sumnjom za
jeres". Galilej je na to uzvratio: „Proklinjem (svoje) grehe i
jeres, i gnušam ih se.“
Njegov D ijalogje zabranjen, a u Indeksu zabranjenih
knjiga ostao je gotovo puna dva veka. Sam Galilej osuden je
na kaznu doživotnog zatvora. Odveden je potom u tamnicu
pri Svetoj službi inkvizicije, i moguće je da bi tam o doveka
Galilej je, naposletku, bio prisiljen

da se odrekne onoga što je radio i u
šta je verovao celog života, i to zarad
jedne pogrešne teorije za koju je
duboko u duši znao da nem a nikakve
veze sa istinom .
i ostao da se za njega nije zauzeo mladi kardinal Frančesko

Barberini, sinovac pape Urbana VIII. Barberini je bio veliki
poštovalac Galilejev i uspeo je da ubedi strica da dozvoli
astronom u da se vrati u toskansko poslanstvo u Rimu.
Am basador Nikolini se prenerazio videvši u kakvom se
stanju Galilej nalazi. „Strašno je to “, zapisao je on, „kad
Džon M ilton (desno), engleski pisac i pesnik, najpoznatiji po delu

Izgubljeni raj, posetio je već prilično obolelog Galileja (drugi sleva)
godine 1638, dok je astronom bio u kućnom pritvoru u A rčetiju
kraj Firence.
im aju d u vidu ćinjenicu da je inkvizicija budno motrila

VATIKANSKI REČNIK na Galileja. Inkvizitori su se pobrinuli da spreče Galileja
da knjigu objavi u Veneciji, dok su mu jezuiti upropastili
LIMB I ČISTILIŠTE izglede da knjigu štampa u Nemačkoj. Naposletku su
Mada limb nije i zvaničan pojam u rimokatoličkoj veri, se Galilejevi prijatelji dosetili da prokrijumčare rukopis
jeste s njom povezan. Sam taj izraz izveden je iz latinske preko Alpa u protestantsku Holandju pošto se na teritoriju
reči limbus, što znači ivica, granica, obod - a opisuje ove zem lje nije odnosio papski nalog. Knjiga je konačno
stanje koje u zagrobnom životu iskuse Ijuđi koji su umrli u ugledala svetlost dana juna 1638. Galilej je dotle već toliko
praiskonskom grehu, ali ipak nisu poslati u Gehenu, pakao upropastio vid posm atrajući zvezde kroz teleskope daje
gde se okupljaju duše ukletih. Pojmom čistilišta pak često već praktično bio sasvim slep. Nije, tako, mogao da proćita
se opisuje mesto gde duše grešnika užasno pate, i bivaju na odštampani primerak svoje poslednje knjige.
stravičan način kažnjavane za nedela počinjena za života.
Katolička crkva, u stvari, čistilište (purgatorij) sagledava
u znatno optimističnijem svetlu, kao mesto gde duše onih Galilej je toliko upropastio vid
koji su umrli u milosti Božjoj bivaju očišćene i, ukoliko je to
neophodno, dobijaju privremenu kaznu. Ceo taj postupak
posmatrajući zvezde kroz teleskopda
zapravo ih priprema za prelazak u raj. Onaj ko za života kupi je već praktično bio sasvim slep.
indulgenciju (oprost grehova) može na taj način da skrati
vreme boravka u limbu ili čistilištu, pre nego što i njegovoj
duši bude dozvoljeno da ode u raj.
G A L IL E JE V A SM R T
Krajem 1641. godine, povišena temperatura od koje je
moraš da imaš posla sa inkvizicijom. Ovaj siroti čovek nam Galilej patio iz zime u zimu ponovo se javila, ali ovoga
se vratio više mrtav nego živ.“ puta on se od groznice nije oporavio. Preminuo je 8.
Nikolini je potegao svoje veze ne bi li izdejstvovao da januara 1642. godine, nekoliko nedelja pre sedamdeset
se Galileju dozvoli da se vrati kući, u Firencu. Papa Urban osmog rodendana. Ni kad se Galilej upokojio, žar osvete
je odbio to da učini, ali je dozvolio astronom u u nem ilosti nije zgasnuo u srcu pape Urbana. Pontif je odbio molbu
da se preseli u dom Askanija Pikolominija, sijenskog da se njegovom nekadašnjem prijatelju uprilid javna
sahrana, i ostao je gluv na preklinjanja velikog prijatelja
pokojnog astronom a, m atematičara Vinčenca Vivijanija,
Galilej je... držan u k u ćn o m pritvoru, da se Galileju podigne spomenik. Urban je to obrazlagao
tvrdnjom da je, počinivši grehe protiv Boga i Rimokatoličke
kao zatočenik inkvizicije, i bilo m u je
crkve, Galilej izazvao „najveću sablazan u hrišćanskom
zabranjeno... da se vrati profesuri. svetu". Um esto spomenika, Galilej je dobio skromnu
grobnicu u podrumu Crkve Santa kroće (Svetog krsta) u
Firenci.
nadbiskupa, gde je Galilej pretrpeo nervni slom. Galilej je Gotovo dtav vek kasnije, godine 1737, papa KlementXII
kod Pikolominija proveo, oporavljajući se, narednih pet naredio je da se na istom mestu za Galileja podignu grobnica
meseci. Tek krajem 1633. godine dozvoljeno mu je da se i spomenik kakvi tom čoveku dolikuju. Moraće, medutim,
vrati kud u Arčeti. Čak i tam o držan je u kućnom pritvoru, da prođe još punih 350 godina pre nego što papa Jovan Pavle
kao zatočenik inkvizicije, pri čemu mu je bilo zabranjeno II, godine 1992, poništi presude iz 1616. i 1633, i izjavi daje
da prima kolege učenjake i naučnike, a nije mu dozvoljeno Galilej ipak bio u pravu.
ni da se vrati profesuri.
Bilo mu je, ipak, ostavljeno pravo da piše, i tako je
Galilej tu, u Arčetiju, radio na novoj knjizi, koju je, inače,
započeo u Pikolom inijevom domu, pod naslovom Dve nove G alilejev grob i spom enik podignuti su 1737. u Crkvi Santa kroče
nauke. Delo je bilo posvećeno m ehanici i nauci o kretanju. u Firenci, po nalogu pape Klem enta X II. Od Galilejeve smrti utom
Italijanski izdavad bojali su se da odštampaju ovo delo, tren u tku prošlo je bilo već vise od jednog veka.
GALILAEVS C.ALI1 MVS PATRIC FLOR rS

GEOMLTHIAE ASTRONOMIAE PHILOSOPHIAE MAXIMVS B E ST tT V 'W
NVI LI V IM ISSVAf COMPARAN0VS "Д |
HK BENE QV1ESCA1
V IX .A IA \\ .П .О В Г Г . ■ ‘ I ’ i ' ‘ X X X X I.
OVBANTIBV- AETEKNVM PAl WAl DEC VS
X.V1RIS 1‘ATPICHS SACHAE HVIVS A tD li 1’И A O T C T ^ f
ONiMf N i VN \ VINCI N [ 10 V IV IA M O MA(.;IS Ш CINERI s ra q v e -jf/ jl
I I AME N T O F-l
HEHtS IO BAP"T CLEMENS NELLI VS Id t AP I SENATOBIS F,
I V B E N T i AN1MO A B S O L V IT .
PAPE
ZATOCENIK VATIKANA,
DEO PRVI
Godina 1848. bila je najgora koju su autoritarni monarsi Evrope iskusili. Rimski
papa, koji je svojim Papskim državama u srednjoj Italiji vladao u sličnom
maniru, kao pravi apsolutista, nije prošao ništa bolje od njih; štaviše, u tim
previranjima trpeo je više od svetovnih despota.
rvi put otkad postoji presto svetog Petra, moć i da će jednoga dana živeti u slobodnijem svetu.
P potpuna vlast koju su nad svojim podanicima imale

pape bile su ozbiljno ugrožene. Pretnja je potekla
odnovih, liberalnih ideja, izraženih u sloganu Francuske
revolucije, koja je uzburkala dtav kontinent šezdesetak godina
U početku nije izgledalo da će se papa Pije IX, koji je
na dužnost izabran dve godine ranije (1846), nad na udaru
tog „revolucionarnog talasa", kako su pojedini istoričari
okarakterisali dogadaje iz 1848. Njegov prethodnik, izrazito
ranije: sloboda, jednakost, bratstvo. U potonjim godinama te konzervativni Grgur XVI, bio je uveren da je svaka inovacija,
ideje proširile su se po Evropi, budeći nadu miliona potlačenih ma koji oblik poprimila, po samoj svojoj prirodi - zlo. To se
narodto odnosilo na plodove tehnološkog napretka, kao što
Pariz je bio jedan u nizu evropskih gradova u kojim a je 1848. došlo je, recimo, upotreba gasa za osvetljavanje ulica, ili noviji, brži
do žestokih sukoba, u vreme revolucionarnog talasa koji je zahvatio vidovi prevoza (železnica), u čemu je Grgur prepoznavao
čltavu Evropu, kada je običan narod tražio neka nova prava i đavoljih ruku delo, nešto iz korena protivno onome što je Bog
slobode. Čak i papa Pije IX osetio je na svojoj koži posledice tih imao na umu dok je stvarao život na Zemlji. Pije, koji je bio 30
dešavanja, a onda je preko noći od liberala postao autokrata. godina mladi od svog prethodnika, blagonaklono je gledao na
181
182 ZATOČENIK VATIKANA, DEO PRVI
progres, i bio jedan od malobrojnih evropskih vladara koje je

krasila slobodumnost.
I zaista, Pijev dolazak na presto svetog Petra pratile
su inovacije, kao što su upotreba gasa za osvetljenje ulica
i uvođenje železnice, upravo ona znamenja tehnološkog
progresa koje je Grgur osudivao. Pije je, sem toga, oslobodio
političke zatvorenike iz papskih tam nica i pokrenuo proces
reformi učmale i korumpirane vatikanske birokratije. Novi
papa nameravao je da otupi oštricu inkvizicije, ukine Indeks
zabranjenih knjiga i oslobodi novine i knjige teške cenzure.
Ozbiljno se govorilo i o novim gradanskim slobodama i
uvodenju demokratije. Dotle papa Pije, medutim, nikada
nije stigao, a koliko bi liberalni papa daleko dogurao u
modernizaciji papstva svet nikada nije ni imao prilike
svojim očima da se uveri. Već u januaru 1849. godine,
tačno godinu dana posle revolucija koje su zahvatile mnoge
evropske zemlje, papa Pije odrekao se svojih liberalnih ideja
i pretvorio se u pravog reakcionara i samodršca, ništa više
slobodoumnog od ostalih despota toga doba.
N EM IL O SR D N A P R O M EN A
Sta je to dovelo do takvog, potpunog zaokreta. U
najkraćem , revolucionarni zamah koji je za cilj imao
ostvarenje „slobode, jednakosti i bratstva" postao je u
toj meri nemilosrdan da je sada već otvoreno najavljivao
potpuno uništavanje „starog poretka", makar i po
cenu najgoreg nasilja i krvoprolića. I u samim Papskim
Pije je oslobodio političke zatvorenike

iz papske tam nice i započeo proces
reform e učm ale i korum pirane
vatikanske birokratije.
državama izbijali su takvi nem iri da je postalo opasno

izaći na ulicu. Toliko su oštri bili zahtevi za donošenje
novog ustava da Pijev program - a pretpostavlja se da je to
bila postepena liberalizacija, i to isključivo pod njegovim
budnim nadzorom - vise i nije bilo m oguće sprovesti u
delo. Vrhunac je bio kad je čvrstorukaš u službi pape Pija,
prem ijer Pelegrino Rosi, na sm rt izboden na Vatikanskom
Prvi vatikan ski sabor, koji je sazvao papa Pije IX, počeo je 1869,
a zavrsio se 1870. godine. Dva glavna cilja ovog skupa bila su da
se potvrdi papska nepogrešivost i da se ojača an tim o d ern istička
p olitika.
ZATOČENIK VATIKANA, DEO PRVI 183
R E V O L U C IO N A R N I ZAHTEVI
Pobune, neredi, revolucije i opštenarodno kontinenta. Narodi su tražili nove, liberalne ustave,
nezadovoljstvo nisu, naravno, bili nikakva novina demokratsko pravo glasa, slobodu govora i ostale
u evropskim zem ljam a, ali ustanci koji su počeli da ustupke. Kroz sve to provejavala je neka nova vrsta
izbijaju u januaru 1848. ipak su bili nešto potpuno prkošenja vlastima, i upravo ti dogadaji obeležilisu
drugačije. Nezadovoljstvo koje je u tim burnim kraj onog bespogovornog poštovanja koje je, do tada,
dogadajima izbilo na površinu nije bilo ni mesnog štitilo sam odršce od narodnog nezadovoljstva. Načelo
ni staleškog karaktera, već sveobuhvatno. Počev od „mi protiv njih" postalo je primenjivo u medunarodnim
Francuske (ponovo), preko nem ačkih i italijanskih razmerama, a o toj tendenciji pisao je i francuski
država, pa do A ustrijske carevine, Svajcarske, Velike liberalni istoričar Aleksis de Tokvil: „Društvo je bilo
Poljske u današnjem zapadnom delu srednje Poljske raspolućeno. O ni koji nisu imali ništa, sada su imali
i Vlaške na jugu Rumunije - žestoke dem onstracije nešto zajedničko - zavist. Oni koji su imali sve -
ozbiljno su zapretile vladajućim elitam a Starog ujedinili su se u strahu."
brdu, 15. novembra 1848. Ubistvu je prisustvovalo grad, obučen kao običan sveštenik, zaklonivši se, pritom, i
mnoštvo prolaznika, ali niko, po svemu sudeći, nije iza tamnih naočara. Niko, srećom, nije prepoznao bezimenu
preduzeo ništa da zločin spreči. Ubica nikada nije uhvaćen. priliku koja je ušla u kočiju bavarskog izaslanika i otputovala
Rosijeva smrt duboko je uzdrmala Pija. Pape su, kad se sve na jug, u Kraljevinu dveju Sicilija, u tvrđavu Gaetu, smeštenu
sabere, i ranije ubijane, ali barem u prethodnih devet vekova na obali severno od Napulja. Pobune koje su izbile prvo u
takav slučaj nije zabeležen; sada je Pije strahovao da je možda Bolonji, a onda i na raznim mestima južnije od Bolonje, sve
on sledeći koga će zadesiti ta strašna sudbina. Ne bi li je dole do Rima, silno su potresle Papske države. Iz cele te
izbegao, odlučio je da pobegne iz Rima, i zaista je i napustio prostrane oblasti proterani su papski predstavnici, legati,
da bi na njihova mesta bili postavljeni mesni odbori koji su,
Liberalne reform e opet, ne časeći časa, proglašavali kraj papske vladavine. Ove
koje je papa
Pije zagovarao
neposredno pošto
je izab ran , kao
što su uvođenje
g rađ an s kih prava i
u kid an je cenzure,
d očekane su sa
oduševljenjem , ali
nisu bile dugoga
daha.
na severoistoku, održavali su red i mir na teritoriji kojom

je nom inalno upravljao papa. Oni, dakle, Austrijanci, i
francuski vojnici koji su patrolirali ulicama Rima - jedini
su stajali izmedu pape Pija i propasti koja je nadolazila.
Piju u Vatikanu nije prireden bogzna kako topao doček,
mada je njegov povratak na Svetu stolicu među katoličkim
vernicim a širom Evrope prim ljen kao radosna vest. Ovaj
Pije je odlučio da pobegne iz Rima, i to

je i učinio, odeven kao običan sveštenik,
zaklonjen iza tam nih naočara.
papa, medutim, koji se vratio u Rim nije bio isti onaj pontif
koji je iz ovog grada pobegao u opasnim okolnostima. Pija
su duboko uznem irili energični i, po njegovom mišljenju,
krajnje drski pokušaji da mu se oduzme uloga koju je Bog
nam enio svim papama - privrem ena uprava nad Papskim
ASSEMBLEA C0STITUE1NTE
IN N O M E D l DIO E D E L POPOLO
Ubistvo premljera papske vlade Pelegrina Rosija 1848. godine

probudilo je u Piju IX strah za sopstveni život. P ribežište je
pronašao u okolini Napulja.
In seguito del Deereto d’ oggi che insti-
odluke potvrđene su i zvanično u januaru 1849, kada je u tuisco un Triumvirato pel Governo della
Rimu zasedala novoizabrana Skupština, formirana voljom Repubblica, si rende noto che l’Assemblea
naroda. Skupština je izglasala novi Ustav, u čijem je prvom ha immediatamente nominato Triumviri i
članu navedeno da se privremena vlast papstva - ukida. C itta d in i
Odtoga časa - pisalo je takode u Ustavu - vlast u Papskim GIUSEPPE M A7ZIN I
državama biće birana demokratskim putem. AVRELtO SA FFI
CARLO ARMELLINI
PAPINA G A R D A P O D O R U Ž J E M
Roma dalla Residenza dell’ Assemblea il t a Manto t u t .
Papi su u pomoć pritekli stranci, tako da liberalna
Skupština, barem u tom sazivu s početka 1849, nikada nije
daleko dogurala. Austrija i Francuska, katoličke zem lje II Presidente
koje su delile prevlast nad Italijom u periodu od 1713. do G. G A LLETTI
1814. godine, poslale su vojsku, Skupština je zatvorena, a I Sfsrelari
FA BR E T Tf
papi Piju vraćene su vlast i počasti koje su mu nakratko bile PENNACCHI
oduzete. Bilo je, medutim, u tom e i neke šarade, jer nije
dolikovalo jednom papi da ga čuva isključivo naoružana U ovoj štam pan oj objavi piše da je članove triju m v ira ta izglasala
lićna garda. Austrijanci, pod čijom su upravom tada bili dem o k ra ts ki izabrana S ku pština koja će vladati kratkovekom
Lombardija na severozapadu Papsakih država i V eneto R epublikom Italijom m arta 1849.
državama i duhovna vlast u Crkvi. Pija IX proganjalo je Revolucionarna 1848. godina bila je opasna po papu Pija IX, budući
osećanje da mu vrlo malo nedostaje da izgubi i jednu i da su se u Rimu održale dem onstracije protiv njegove vlasti.
drugu, i to ga je samo učvrstilo u uverenju da ponovo
nam etne moć papstva, ali da ovoga puta to učini kao pravi liberalni Ustav koji su parlamentarci usvojili ostao je na snazi.
samodržac. Papa nije imao ovlašćenja da poništi taj pravni akt onako
kao što su despoti poništavali ustave u svojim zemljama,
LIB ER A LN I U S T A V i tako je Ustav Papske države jedini preživeo neumoljivu
Silina ustanaka koji su protresli kontinent 1848. zbacila je u odmazdu koja je sustigla nosioce ustanaka iz 1848. A za
meduvremenu s vlasti i ostale evropske despote. A ipak, oni razliku od drugih delova Evrope, gde su revolucionarne
su već 1849. uspeli da se vrate, i to tako što su pribegavali nade izneverene, Papske države, ali i ostatak Italije, imali
drakonskim merama i ugnjetavali narod. Liberalne vode su su sredstava, i dobre volje, a i ljudi da snove o slobodnijem
hapšene, mučene i ubijane, a njihovi sledbenici zastrašivani društvu pretoče u stvarnost.
i, pod pretnjom smrću, primoravani na pokornost. Liberalni U žiži nade italijanskih liberala našao se, naravno, ljuti
ustavi koje su despoti pre toga morali da usvoje, makar suparnik pape Pija IX. Bila je to Kraljevina Sardinija, čije se
samo da bi u kritičnom trenutku kupili sebi vreme, sada su jezgro, uprkos nazivu države, nalazilo zapravo u Pijemontu,
povučeni, a apsolutistička vlast ponovo uvedena. Ali uprkos u severozapadnoj Italiji, s Torinom kao prestonicom. U
svemu tome, evropski samodršci vise nikada neće moći sastavu ovog kraljevstva nalazila se i obližnja oblast Ligurija,
da rade ono što su radili pre. Nikada se vise neće osećati kao i sama Sardinija - posle Sicilije drugo po veličini
bezbednim kao ranije, i mnogi među njima osećali su da
ih guši ogromno obezbedenje kojim su se okruživali. Ni za U tradicionalnoj papskoj pozi, Pije IX podiže prste u znak
papu Pija život neće biti ono što je nekad bio, ali iz drugih blagoslova. Njegova vladavina tra ja la je gotovo pune 32 godine, i
razloga. Mada je kratkoveki rimski parlament bio raspušten, po tom e je Pije neprevaziden u istoriji papstva.
ostrvo u Sredozemlju. Pod vođstvom svog suverena, kralja ratnog junaka, koji je lično učestvovao u četiri bitke vođene
Viktora Emanuela III iz vladarske kuće Savoja, Pijemont- protiv Austrije u Prvom italijanskom ratu za nezavisnost
Sardinija pribegla je ustavu kako bi nekad autoritarnu državu (1848-184-9). Cilj tog ratnog sukoba bio je da se okonča
pretvorila u - parlamentarnu demokratiju. Crkva više nije austrijska i bilo d ja tudinska uprava nad Italijom. U
upravljala školama, postojala je sloboda veroispovesti, a
jezuiti, za koje se smatralo da zajedno s papom rade na štetu
kraljevstva, listom su proterani. Sve je to slutilo na zlo, bar iz Crkva vise nije upravljala školama,
ugla pape Pija, koji je razvoj događaja u Pijemont-Sardiniji
pratio s velikom zebnjom. I, da prilike za papu budu još gore,
uvedena je sloboda veroispovesti, a
Viktor Emanuel bio je omiljen medu papinim podanicima jezuiti su proterani.
zahvaljujud podršci i potpomaganju liberalnih reformi, tako
da su vernici, jedan po jedan, okretali leda Crkvi i, posebno,
Rimu kao središtu m od. toku rata ispostaviće se, medutim, da nijedna italijanska
Papine muke bile su tim veće što je Viktor Emanuel uz država pojedinačno nije kadra da porazi strance. Madaje
to slovio za zlata vrednog predvodnika, velikog patriotu i Pijem ont-Sardinija iz tog sukoba izašla kao poražena strana,
tada mladi, 29-godišnji Viktor Emanuel nametnuo sekao
V iktor Em anuel II od P ijem ont- podsticajan vođa i živi simbol risorđimenta, velikog ustanka
-S a rd in ije postao je 1861. prvi od koji se pretvorio u pokret za ujedinjenje Italije.
ukupno trojice kraljeva Italije. Kako je kralj-ratnik sticao ugled i naklonost narodnih
masa, tako je rasla i pretnja koju je Viktor Emanuel
predstavljao za samog papu Pija. Nije mnogo
vremena prošlo a san o preobražaju Italije iz
grupice malih, zasebnih država u jednu,
zajedničku monarhiju, san koji su mnogi
sanjali već vise od 30 godina,
počeo je polako da poprima
obrise jave, naročito u
ambidoznom umu Viktora
Emanuela. U takvom
razvoju dogadaja - bilo
je potpuno odgledno -
malo će prostora ostati za
jednog papu, posebno ako
je reč o crkvenom poglavaru
samodržačkih sklonosti.
Prva ozbiljnija prilika
da zavlada celom Italijom
Viktoru Emanuelu ukazala se,
medutim, tek 1859. godine,
kada je ponovo izbio rat sa
Austrijom. Ovoga puta kralj se
udružio s Francuzima, koji su
želeli da Austrijance, svoje velike
neprijatelje, jednom zasvagda
oteraju iz Italije. Do odsudnog
obrta u tom ratu došlo je kad
je Viktor Emanuel odneo veliku
pobedu nad papskom vojskom u
R I S O H Đ I M E N T O : U J E D I N J E N J E ITA LIJE
Risordimento (ital. risorgimento, ponovni ustanak, Ovakva situacija trajala je gotovo 14 vekova i,
ponovno buđenje) naziv je pokreta koji se borio za naposletku, dovela dotle da Francuzi i Austrijanci
ujedinjenje Italije. Vekovima je Apeninsko poluostrvo uspostave vlast nad pojedinim delovima Italije. Proces
bilo rascepkano na gradove-države i mala kraljevstva ujedinjenja odvijao se postepeno od 1814. do 1870.
koja su počela da se razvijaju posle pada Zapadnog godine, kada su italijanske snage zauzele Rim i Papske
rimskog carstva 476. godine. Jedna od tih teritorija bile države. Godine 1919, po okončanju Prvog svetskog rata,
su i Papske države, u srednjoj Italiji, kojima su upravljale Italiji su pripojene još neke oblasti i gradovi, uključujući
rimske pape. Trentino, Južni Tirol i Trst.
bid kod Kasteffidarda, u Papskim državama. Posle toga

kralj je terao pred sobom ostatke papskih snaga sve do VATIKANSKI REČNIK
200 kilometara na jugozapad od Rima. Sukobe su pratile i
pobune naroda u Papskim državama, što je ponovo dovelo do PAPSKA N E P 0 G R E Š IV 0S T
proterivanja papskih legata. Katolička dogm a papske nepogrešivosti, ustanovljena
U isto vreme, kod nacionalista u Napulju i na Siciliji na Prvom vatikanskom saboru 18. ju la 1870. godine,
javila se težnja za ujedinjenjem s Pijemont-Sardinijom, i 18. tem elji se na saznanju da Sveti duh aktivno štiti poglavara
februara 1861. godine zvanično je proglašeno ujedinjenje Rim okatoličke crkve i od sam oga iskušenja da načini
Kraljevine Italije. U početku, medutim, novoproglašena bilo kakvu grešku kad izdaje proglase u vezi s pitanjim a
kraljevina bila je praktično podeljena na dva dela, budući da vere i m orala. Ove objave neposredan su plod božanskog
je u njen sastav tek trebalo uključiti dve prostrane središnje otkrovenja ili su, u najm anju ruku, s božanskim otkrovenjem
oblasti. jedna od njih nalazila se na severoistoku Apeninskog blisko povezane.
A da bi bilo proglašeno i sm atrano nepogrešivim , papino
učenje m ora biti zasnovano na svetom predanju i Svetom
Bilo je očigledno da će, ukoliko se stvari pismu, ili bar takvo da ne protivureči ni jednom ni drugom.
budu razvijale u tom smeru, ostati Bilo kako bilo, načelo papske nepogrešivosti ne znači samo
po sebi da papa nikako i nikada ne može počiniti neki greh
malo prostora za papu, a naročito papu ili nedelo.
sa autokratskim sklonostima. Otkada je, pre 138. godina, uvedena, ova doktrina
prim enjena je u praksi sam o jedan jedini put. Papa Pije XII
proglasio je 1950. godine vaznesenje presvete Bogorodice
poluostrva, a bila je još pod upravom Austrijanaca - reč je o jednim od tem elja vere u rim okatolicizm u. Otada se, stoga,
Venetu, s prestonicom Venecijom. Druga oblast, kudikamo „uzim a kao istinito" da je M arija, m ati Isusova, pošto se
važnija, bio je sam grad Rim s Papskim državama, gde je papa upokojila, preneta na nebo, a da su joj pri tom i telo i duša
sprovodio opsežne pripreme kako bi to sveto tlo odbranio od ostali netaknuti.
zavojevača, ma koji bili. Izuzevši ovaj, jedini slučaj prim ene načela nepogrešivosti,
Utu svrhu Pije je posegao za oružjem koje mu Crkva se drži neform alnog stava da je papa taj koji će
je jedino bilo na raspolaganju. Papskom enciklikom odlučiti šta jeste, a šta nije prihvatljivo kao zvanično
(poslanicom) objavljenom januara 1860. ekskomunicirao verovanje pod okriljem rim okatoličke religije.
je Viktora Emanuela i sve druge uključene u obesvećenje
papske teritorije. Pije je, sem toga, jasno stavio do znanja
prestupnicima da je Bog na njegovoj, a ne na njihovoj strani,
te da nema nikakve sumnje da će preduzeti odgovarajuće
mere protiv njih kako bi platili za nečuvenu štetu nanetu

Njegovoj crkvi, ali i samome papi, kao Njegovom namesniku V A T I K A N S K I REČNIK
na Zemlji. Bilo bi, stoga, mudro - upozorio je papa Pije
protivnike - da se Papske države „па čist i jeđnostavan način P A P S K I LEGAT
vrate" svom punopravnom vlasniku. Papski legat bio je lični zastupnik papin, pri čemu je ta
dužnost obično poveravana nekom kardinalu. Legati su
EK SK O M U N IC IR A N I K R ALJ slati stranim vladama, monarsima ili crkvama, s papinim
Stolećima pre toga, u srednjem veku, samo oni uputstvima u vezi s pojedinim značajnim verskim događajima,
najnepokorniji nisu se plašili ekskomunikacije i pretnji poput održavanja ekumenskog sabora, ili pak donošenja
božanskom kaznom. Na italijanskom tlu, međutim, takve odluka oko verskih pitanja. Papski legati imali su i ovlašćenja
pretnje već dugo nisu imale nekadašnju moć kod mnogih da rešavaju pitanja koja se tiču jeresi, kao što je bio slučaj u
vreme borbe između papstva i jeretika katara u Langdoku.
Pije je, sem toga, stavio do znanja pres-

G A R IB A L D I S T V A R A N E V O LJE
tupnicim a da je Bog na njegovoj, a ne
Kratkoročno gledano, međutim, mnogo važnije suparništvo
na njihovoj strani, te da nema nikakve razvilo se između Viktora Emanuela i njegove vlade, s jedne
strane, i velikog heroja risorđimenta, Đuzepea Garibaldija,
sumnje da će Svevišnji preduzeti
s druge strane. Garibaldi je pokušao da istisne kralja i da,
odgovarajuće m ere protiv njih. prenebregavajući njegovu volju, osvoji Rim, prvo 1860, a
onda i dve godine kasnije. U oba navrata Garibaldijev naum
bio je osujećen, ali Viktor Emanuel, jednostavno, nije sebi
ljudi, naročito među pripadnicima obrazovanijih slojeva, mogao da priušti da taj problem shvati olako, jer ne samo što
koji su se u međuvremenu otuđili od Rima, ako ne i od same je Garibaldi bio republikanac već je i bio izrazito omiljena
Rimokatoličke crkve, i nisu se više tresli od straha na samu
pomisao da će ih Bog kazniti. U tom kontekstu, Pije je pretio
praznom puškom. Jer, nije se on sada obraćao vernicima Pripadnici obrazovanih slojeva
ispunjenim strahopoštovanjem, već svetovnjacima koji udaljili su se od Rima, ako još ne i od
nisu previše marili ni za kazne koje ih mogu stići s neba, ni
za to kako će se od tih kazni odbraniti. Njih je mnogo više Rimokatoličke crkve, i nisu se više
zanimala politička korist, i kako je izvući. tresli od straha na samu pomisao na
U igri su bili različite privatne kombinacije. Viktor
Emanuel i njegova vlada odložili su do daljeg osvajanje
Božju kaznu.
Rima i usredsredili se prvo na proterivanje Austrijanaca
iz Veneta. Đuzepe M acini i Đuzepe Garibaldi, dvojica od
ukupno trojice nacionalističkih vođa koji su se našli na ličnost medu italijanskim nacionalistima. U njihovim očima,
čelu pokreta ujedinjenja (treći je bio Kamilo Benzo, grof od Rim je bio Sveti gral risorđimenta, a Garibaldijeva ambicija
Kavura, nekadašnji premijer u vladi Viktora Emanuela) nisu, da osvoji ovaj grad tumačena je kao pregnuće jednog velikog
međutim, stajali na istom stanovištu. Oni su smatrali da je rodoljuba. I ne samo to: prisustvo francuske vojske, koja je
zauzimanje Rima od prvorazrednog značaja, jer risorđimento čuvala papu u Rimu, doživljavana je sada kao sramota koju
neće biti uspešno priveden kraju ako se prethodno ne osvoji italijanski narod više ne sme da trpi.
Rim, kao prestonica Italije. Francuski car Napoleon III U takvim okolnostima ugrožena je bila i ambicija Viktora
udružio je snage s Viktorom Emanuelom iz sopstvenih Emanuela da postane kralj cele Italije. On sebi nikako nije
pobuda - ne samo da bi izbacio Austrijance iz Italije već mogao da priušti taj luksuz da Garibaldijeva privatna,
i da bi, dugoročno, umesto jake ujedinjenje Italije, na odrpana vojska ,,oslobodi“ Rim i da onda - kako je Viktor
Apeninskom poluostrvu opstajala puka šačica slabih državica slutio - proglasi republiku. Morao je, dakle, da uzme stvari
koje nikada neće m oći da se nametnu kao takmac Francuskoj u svoje ruke i Francuze ukloni - sam. Ka tom su se cilju, po
u borbi za primat na evropskom kontinentu. svemu sudeći, kralj i njegova vlada usmerili kada su 1864.
Udružene snage Francuske i Pijem onta nanele su 20. m aja 185 9 . kod M on tebela u Lom bardiji te ža k poraz A ustrijan cim a u bici koja se
odigrala u sklopu šireg sukoba upam ćenog kao Drugi ra t za italijan sku nezavisnost.
ZATOĆENIK VATIKANA, DEO PRVI 193
lako republikan ac, Đ uzepe G aribaldi (levo) odaje počast V iktoru

Em anuelu II (desno) kao kralju Italije p rilikom istorijskog susreta
26 . oktobra 1860. u Teanu, na putu R im -N a p u lj.
s Francuzima sklopili Septembarski sporazum. Potpisavši

ovaj dokument, Francuzi su na sebe preuzeli obavezu da
se do 1866. povuku iz Rima, dajući Viktoru Emanuelu
odrešene ruke da sprovede u delo svoj tajni plan - pronađe
odgovarajući izgovor i grad pripoji teritoriji koju je u torn
trenutku držao, tako da Rim postane kraljevska prestonica,
a ne glavni grad republike. Da skrene pažnju sa svog glavnog
cilja, kralj je načinio navodno velike ustupke: vlada će
prestonicu iz Torina u Pijemont-Sardiniji preseliti u Firencu
u Toskani, daleko od Rima, dakle, a on više nikada neće
napadati Papske države.
P A P IN A N A D A
Gledano sa strane, ti novi dogovori doneli su papi Piju
dragoceno obećanje da ga niko neće dirati, i on se sada
ponovo osećao bezbednim. Optimizam se s pontifa preneo
i na njegove kardinale, koji su, kao i on sam, bili ubeđeni
da car Napoleon III neće nikada otići iz Rima i ostaviti
Pija „bespomoćnog pred Pijemonćanima", prepuštenog
„slabašnoj milosti njegovih podanika". Prema mišljenju
kardinala, „(to) ne bi podržali ni katolici u Francuskoj ni
drugde u svetu".
U pitanje su bile dovedene ambicije

V iktora Em anuela da postane krai]
cele Italije. O n sebi, jednostavno,
nije sm eo da priušti taj luksuz da
Garibaldijeva privatna, odrpana vojska
„oslob od f Rim i proglasi republiku.
Novu atmosferu poverenja koja je zavladala u Vatikanu

podgrevali su i dogadaji izvan same Italije, koji su očigledno
vodili ka novom ratu: Prusi i Austrijanci uspeli su da se
pomire, i sad su i jedni i drugi bili protiv Francuza. Bilo kako
bilo, sve ove tri sile imale su nešto zajedničko: uverenje da
bi ujedinjena Italija mogla da se nam etne kao suparnica
svima njima kao uticajan činilac na evropskoj političkoj
pozornici. Shodno tome, i Pruska i Austrija i Francuska bile
su namerne da preduzmu sve što je u njihovoj m od kako bi
sprečile da se Italija ujedini, a ovo je, opet, neizbežno naišlo
194 ZATOČENI K VATIKANA, DEO PRVI
PAPINA D ESN A RUKA
Đakomo Antoneli, jedan od poslednjih svetovnjaka koji papu od njegovih neprijatelja i odbrani papstvo od bilo
su proizvedeni u kardinale, obavljao je dužnost državnog kojeg pokušaja liberalizacije. Tako je novembra 1848,
sekretara pape Pija IX, od 1848. godine (kada su širom posle ubistva premijera Pelegrina Rosija, upravo Antoneli
Evrope izbijale revolucije) pa do svoje smrti 1876. godine. udesio da Pije bezbedno pobegne iz Rima i skloni se u
Životno pregnuće kardinala Antonelija bilo je da sačuva Gaeti. Naredne godine, kad su liberali zauzeli Papske
države, opet je Antoneli bio taj koji je tražio od Francuza
i Austrijanaca da pošalju oružane snage kako bi oduzete
teritorije bile vraćene pod Pijevu upravu. Ispostaviće se da
je i ova kardinalova inicijativa urodila plodom.
Antonelijeve antiliberalne aktivnosti i neprestani napori
da otupi oštricu risorđimenta skrenule su pažnju na njega.
Godine 1855. umalo je izbegao smrt od ubilačke ruke.
Antoneli se, medutim, pročuo i kao majstor za
zakulisne radnje. Posle njegove smrti otkriveno je da
u vatikanskoj kasi postoji manjak od oko 45 miliona
lira, a finansije u Vatikanu bile su pod neposrednim
Antonelijevim nadzorom. S druge strane, znatno je bilo
njegovo lično bogatstvo, koje je, najvećim delom, zaveštao
članovima svoje porodice. Uprkos nesumnjivoj odanosti
papi Piju, Antoneli je u svom testamentu pontifu ostavio
sasvim mali novčani iznos.
Kardinal Đ akom o Antoneli obavljao je dužnost državnog

se k re ta ra pape Pija IX gotovo punih 30 godina. Istrajno
se borio za papstvo, ali je, po svemu sudeći, za to vreme i
potkradao papsku riznicu.
na povoljan odjek u samom Vatikanu, kao dobra vest koja

koliko-toliko razvejava opšti strah od risorđimenta. Ništa ne Novi dogovori doneli su papi Piju
bi toliko usrećilo papu i njegove kardinale kao obećanje da će
dragoceno obećanje da ga niko neće
italijanska država u nastajanju biti gurnuta tamo gde joj je i
mesto - u zapećak. dirati, i on se sada ponovo osećao
Januara 1865. Odo Rasel, britanski izaslanik u Rimu,
bezbednim.
izvestio je pretpostavljene u Londonu o razgovoru koji
je vodio s kardinalom Đakomom Antonelijem, papinim
moćnim državnim sekretarom. „Kao i sam papa“, pisao je zasnovana na dizanju kula u oblacima, a manje na stvarnom
Rasel, ,,i Antoneli se nada da će izbiti sveevropski rat, a sve stanju stvari. Rat izmedu Austrije i Pruske, koji je izbio u
kako bi se ponovo učvrstio položaj Svete stolice!" junu 1866, nije išao tokom koji su priželjkivali u Vatikanu.
Papa je bio uveren da će Austrijanci satrti Pruse, koji su ušli u
K A D S E N A D E IZ JA L O V E savez s Kraljevinom Italijom, te da će Austrija uskoro ponovo
Ali, kao i sve druge nade koje je iznedrio čuveni Septembarski zauzeti provincije koje je nekada držala, pa izgubila.
sporazum iz 1864, i ova je - ispostavilo se - vise bila A dogodilo se upravo suprotno. Prusi i njihovi italijanski
prepoznaju glavni uzrok te opasnosti.

VA T I K AN S K I R E Č N I K A glavni uzrok nisu bili ni nezadovoljnici ni razularena
rulja, već italijanska vlada kralja Viktora Emanuela.
PAPSKI ILI A P O S T O L S K I N U N C I J E Povlačenjem Francuza iz Rima i kralj se našao u nebranom
Reč ,.nuncije“ potiče od latinskog nuntius, što znači grožđu. Potpisavši Septembarski sporazum 1864. on i
,,glasnik“. Papski nuncije, funkcija poznata pod zvaničnim njegova vlada jem čili su papi da će ostati na vlasti u Rimu,
nazivom apostolski nuncije, zapravo je izaslanik koji nastupa kao što su garantovali bezbednost svim žiteljima Papskih
usvojstvu diplomatskog predstavnika Vatikana u drugim država, budući da su tom prilikom, pored ostalog, preuzeli
državama ili pri međunarodnim organizacijama, kao što su, na sebe obavezu da neće napadati Papske države. Imajući na
recimo, Ujedinjene nacije. Nuncije ima isti rang i uživa iste umu svoju cast i potonji kredibilitet kao monarha cele Italije,
privilegije kao i ambasador bilo koje države, a obično nosi Viktor Emanuel nije sebi mogao da priušti taj luksuz da
zvanje nadbiskupa dok god obavlja ambasadorsku dužnost. otvoreno pogazi datu reč. Ostala mu je, međutim, mogućnost
(Svedok Rimokatolička crkva ne počne da rukopolaže i da je pogazi iza scene, daleko od od ju javnosti.
žene, papski nunciji biće isključivo muškarci.) V eć duže vreme Emanuelova vlada u potaji je novčano
saveinici odneli su pobedu, i to vrlo brzo, pošto je rat Papa je bio čvrsto uveren da će
završenveć u oktobru, posle svega četiri meseca borbi. Sve A ustrijanci razbiti Pruse... ali desilo se
tonijemoglodoći u gori čas. U decembru 1866, u skladu
saodredbama Septembarskog sporazuma, Francuzi su se upravo suprotno.
uveliko pripremali da napuste Rim. Pre isteka te kalendarske
godine, njihova zastava skinuta je s jarbola kod dvorca Sant
Anđelo, i francuske trupe ukrcale su se na brodove u rimskoj podržavala podrivačke, antipapističke družine koje su
luci Čivitavekija. Sve nade Vatikana, sav optimizam i čvrsta delovale u Rimu, a sve u nadi da će upravo njihova aktivnost
uverenost da Francuzi nikada neće otići, isplovili su tada s u jednom trenutku uroditi „spontanim" dizanjem na
njihovimlađama. bunu. Đuzepe Garibaldi, okoreli antipapista, podgrevao je
am bijent nazivajući papstvo „najštetnijom od svih sekti"
i tražeći potpuno uklanjanje katoličkog sveštenstva, pod
U gradu je dejstvovao veći broj obrazloženjem da ono podstiče neznanje i praznoverje u
narodu. A kad su jednom popaljene pobunjeničke baklje,
podrivaćkih grupa koje su bile spremne
na scenu je mogao da stupi Emanuel, koji će se lepo snad u
daiskoriste svaku priliku, ma kako ulozi spasioca i, naravno, uvesti sopstvenu vojsku u Rim kako
bi na ulicama grada ponovo uspostavio red i mir. A onda, kad
slaba bila, da podignu opšti ustanak.
i Rim i Vatikan budu u njegovim rukama, preostaće mu lakši
deo posla - da gurne papu u zapećak.
PANIKA U VATIKANU REVOLUCIJA KOJE NIJE NI BILO

Sobziromnasva ta zbivanja, nije nikakvo čudo što je u Nije, medutim, bilo tako prosto. Dogadaji su se dalje odvijali
Vatikanu zavladao potpuni užas. Savetnici su preklinjali papu na potpuno drugadji nadn. Uprkos silnim ubedivanjima,
Pija da beži na sigurno dok još može, da potraži utočište u izdašnim darovima i Garibaldijevom revolucionarnom žaru,
Španiji ili Austriji. Njihov strah samo je dodatno uvećavala Rim je uporno odbijao da se digne na ustanak. Delimično je
činjenica dasu papa Pije i njegova autokratska vladavina to, sigurno, bilo zbog prisustva Pijeve lične garde u gradu,
izazvali snažanotpor u samom Rimu. Sto je još gore, po budući da su to većinom bili stranci, pri čemu su neki medu
graduje vršljaloviše podrivačkih grupa koje su bile spremne njim a bili na glasu kao siledžije. Još jedna sila je, sem ove,
daiskoriste svakupriliku, ma kako slaba bila, da podignu redovno kružila gradskim ulicama, a po nasilju je bila na još
ruljuna pobunu, što bi neminovno dovelo do velikog gorem glasu od onih stranaca - behu to papski dobrovoljci.
razaranja. Papini savetnici su, bez sumnje, bili ubedeni da Car Napoleon III pomno je iz Pariza pratio sve što se dogada,
je papa usmrtnoj opasnosti, ali nisu u isti mah umeli da ili - bolje red - sve što se ne dogada u Rimu. Kako je i
Danas revolucionar
Đuzepe Garibaldi slovi
za velikog italijanskog
heroja zahvaljujući vojnim
pohodima koje je predvodio
boreći se za nezavisnost
Italije.
sambio vičan spletkama, prevejani Napoleon bez po muke Kad je Rasel u proleće 1868. otišao na audijenciju
prepoznao je znake obmane i prevare, tako da je već krajem kod pape, ovaj mu je saopštio da je, u srazmeri s brojem
1867. godine naredio francuskoj vojsci da ponovo uđe u stanovnika grada Rima, papska vojska u tom času najbrojnija
Rim. 1ubrzo su Napoleonovi vojnici ponovo održavali red na u svetu, te da će on lično, ukoliko to u ma kom trenutku
rimskimulicama. budu zahtevali interesi Crkve, „opasati mac, popeti se u sedlo
Papa Pije, njegovi kardinali i svi ostali u Vatikanu bili i lično preuzeti komandu nad tom vojskom". Papa Pije je tada
suoduševljeni shvativši da je pomoć stigla u pravi čas. imao 75 godina.
Britanski izaslanik u Rimu, Odo Rasel, situaciju je sagledavao U Pijevim očima, međutim, interesi Crkve zahtevali su
strezvenijeg, realističnog stanovišta. Usled prisustva mnogo više kočoperenja i razmetanja vojnom silom. Kao
francuskih snaga, pisao je on u London da „Rim sve više liči jedan od evropskih vladara, on je bio jedinstven po tome što
nautvrđen grad, a papa na vojnog despota". Nije, medutim, je držao duhovnu vlast nad milionima pobožnih katolika koji
bilonikakve sumnje da je Rim, otkako su se Francuzi vratili, su živeli širom kontinenta i bili spremni da se ponašaju u
usvojevrsnom slavljeničkom raspoloženju. Papini sledbenici, skladu sa svakim njegovim proglasom i povinuju se svakom
klerikalci, po Raselovom pisanju... njegovom zahtevu. Bilo je, takođe, i onih drugačijih katolika,
onih što su skliznuli u ,,greh“ tako što su prigrlili modernizam,
... ne mogu da dodu sebi od radosti zbog ovog, p o njih tako
srećnog, preokreta i uvereni su da ih u budućnosti čeka V eličanstven prizor s raskošne svetkovine upriličene na ulicam a
pobeda... Neumorni su u molitvama da uskoro izbije opšti Rim a povodom in auguracije pape Pija IX 1846. godine. Pije je za
evropski rat, koji će podeliti i rascepkati Italiju. svoje dugo trajne i uzbudljive vlad avine doživeo m noge prom ene.
PAPSKA O S U D A „ G R E H O V A S A D A Š N J I H "
Quanta Cura je na najbolji nadn pokazala u kojoj se dočekali sa ushićenjem. S obzirom na to da se sada
meri papa udaljio od svojih nekadašnjih liberalnih tako nedvosmisleno distancirao od stvarnosti poznog
stavova, da bi sada osudivao praktično svaku progresivnu devetnaestog veka, plodnog tla za mnoge slobode koje je
ideju u koju je nekada verovao. papa kategorično osudivao, Pije je bio lično odgovoranza
Uz ovu encikliku objavljen je i svojevrsni katalog stvaranje slike o sebi samome i o Crkvi kao o zastarelima,
nedela pod naslovom Zbornikgrehova, u kojem se našlo ako ne i smešnima. Upravo stoga mnogi katolici koji
mesta za osamdesetak grehova koje bi svaki valjani jesu bili odani Crkvi, ali su u isti mah cenili vrednosti
katolik morao da izbegava. Pravi vernik nikada ne bi progresa i dobrobit koju on donosi, ostajali su zbunjeni,
smeo da pristane na slobodu govora, slobodu štampe ili pa čak i prestravljeni razvojem dogadaja.
slobodu veroispovesti, a morao bi, kao, uostalom, i sam Izaslanik Odo Rasel otišao je korak dalje. On je bio
Pije, da odbaci samu m ogućnost da bi „rimski pontif uveren da Quanta Cura i prated Zbornik grehova mogu
mogao, ili trebalo da se pomiri s društvenim progresom, imati porazne posledice upravo po papu, instituciju
liberalnim idejama i savremenom dvilizadjom ". Uz papstva i, posebno, po katoličko sveštenstvo koje će -
takav program postojali su svi izgledi da Crkva i njena pisao je on - morati da se ukljud u „opsežnu crkvenu
pastva krenu natrag, ka srednjovekovlju, ka epohi u zaveru protiv načela kojima se savremeno društvo
kojoj je apsolutna vlast Crkve nad umom i mislima rukovodi". Ukoliko odbiju da udu u to kolo, predvidaoje
vernika doživela vrhunac, a svako otpadništvo često Rasel, nadniće od sebe „protivnike namesnika Hristovog,
sa sobom povladlo i smrtnu kaznu. Ne treba da čudi kome su se zakleli na poslušnost". Jedina posledica toga,
što su konzervativci u crkvenim redovima, narodto bar po Raselovom viđenju, biće potpuno otuđenje Svete
ultrareakcionarni jezuiti, objavljivanje Quanta Cura stolice od modernih, naprednih evropskih nacija.
isti onaj modernizam koji je nekada podržavao i sam Pije. taj n ad n potvrdio svoju nepokolebljivu rešenost daCrkvušto
Takve zabludele vernike Crkva je morala da privuče natrag vise udalji od tog zloslutnog modernizma. Početkom marta
u svoje okrilje. Godine 1864. Pije je već bio zacrtao put koji 1866. godine, beskrajne, živopisne povorke kružile su ulicama
vodi ka tom cilju, i nikada ranije, ni pod jednim papom, nije Rima. U toj procesiji učestvovali su i kardinali u svojim
taj puteljak bio uži i zahtevniji za poslušnog vernika. blistavim crvenim odeždama, a za njima i mnoštvo monahai
fratara koji su nosili ikone, uz svetlost bezbrojnih sveća kojaje
B E Z V E R SK IH SL O B O D A
Pije se prvo obrušio na verske slobode i zajamčenu jednakost
za pripadnike svih religija, što je nedvosmisleno odbacio Na Pijevoj meti prvo su se našle verske
kao „najgoru zamislivu uvredu za jedinu istinitu veru slobode i zajam čena jednaka prava
katoličku". U toj jednakosti, porudo je papa austrijskom
caru Franji Josifu u jednom pismu iz 1864. godine, „sadržana
za pripadnike svih religija, što je on
je dsta besmislica koja se svodi na brkanje istine s grehom, sm esta odbacio kao „najgoru zamislivu
a svetlosti s mrakom, što povoljno deluje na pobornike
uvredu za jedinu pravu veru katolickul
onog čudovišnog, grozomornog načela verskog relativizma
koji... neizbežno vodi u ateizam“. Ove duboko reakcionarne
i konzervativne ideje osvanule su i u papskoj encikliki obasjavala ovaj prizor koji je budio istinsko strahopoštovanje.
naslovljenoj Quanta Cura (Osuda postojećih grehova), koju je Kod mnogih najznamenitijih rimskih bogomolja ove svečane
papa Pije obnarodovao dana 8. decembra 1864. povorke zastale bi dok su sveštenici na gomile bacali i palili
Quanta Cura izazvala je buru protesta širom katoličke knjige zabranjene slovom papskog Indeksa.
Evrope, ali papa Pije odavao je utisak da za to nimalo ne haje. Ono najbolje, ili - kako su to njegovi neprijatelji
On je, štaviše, u Rimu priredio raskošnu proslavu ne bi li i na doživeli - ono najgore, papa Pije čuvao je za kraj. Prvi
vatikanski sabor, koji je okupio ogroman broj kardinala i papa preuzeo na sebe ulogu božanskog sudije od koga zavisi
biskupa, otvoren je u Bazilici sv. Petra 8. decembra 1869. tok evropske budućnosti. Bilo je to ipak previse. Napoleon
godine. Pred učesnike sabora postavljena su dva glavna je odmah otvoreno stavio do znanja da će, ukoliko načelo
cilja: dase ratifikuje Zbornik grehova iz 1864. godine i da papske nepogrešivosti bude zaista izglasano na Vatikanskom
seusvoji novo načelo u sklopu crkvene doktrine, načelo saboru, on povući francuske trupe iz Rima.
papinenepogrešivosti. Ovo načelo bilo bi primenjivano u
situacijama kad papa zvanično govori o pitanjima vere i
morala, pošto je prethodno od Boga dobio odgovarajuća Njegova svetost predlagala je gušenje
uputstva. svih gradanskih sloboda koje su
zadobijene u prethodnih 80 godina, od
PAPINA NEPOGREŠIVOST - PROŠLOST
Cakni Quanta Cura ni Zbornik grehova nisu izazvali toliki vrem ena Francuske revolucije.
potreskao ovaj zahtev da se ustanovi papina nepogrešivost,
i biojeto povod da se oglase kako kritičari, tako i oni koji
suovuideju podržavali. Jedno mišljenje, u svakom slučaju, Glasanje je održano 18. jula 1870. Pobornici načela o
bilojevažnije od ostalih: stav Napoleona III. Do toga časa nepogrešivosti odneli su ubedljivu pobedu sa 547 glasova
francuski vladar je ispoljavao rešenost da podrži papu, makar naspram samo dva glasa protiv. Papa Pije ipak nije uspeo
tobilosamo radi verskih osećanja katolika u Francuskoj. da baš svu vodu natera na svoju vodenicu. Njegovo svojstvo
Sadaje, međutim, Njegova svetost predlagala odbacivanje nepogrešivosti nije, naime, bilo ni izbliza tako sveobuhvatno
svihgradanskih sloboda, teško stečenih u prethodnih 80 kao što je on to priželjkivao. Opozicija je uspela da razvodni
godina, od vremena Francuske revolucije, pri čemu bi upravo stvar, odvojivši temeljne principe gradanskih sloboda od
osuda iznetih u encikliki Quanta Cura i u Zborniku grehova.
Francuska vojska se pakuje i sprem a se da napusti Rim 1866. Važno je, pritom , napom enuti da su ambasadori glavnih
godine, ostavljajući grad bez zaštite. katoličkih zemalja Evrope - Francuske, Austrije, Španije i
Na ovoj staroj fo to g rafiji papa Pije IX blagosilja svoju vojsku pre nemačkih država pod svojim vodstvom. Ujedinjenje je
bitke kod M entane, koja se odigrala 3. novem bra 18 6 7 . Papske proglašeno u Dvorani ogledala Versajske palate, koja
snage, udružene s Francuzim a, do nogu su potukle dobrovoljačku je sagradena nekih 150 godina ranije, u vreme kad je
vojsku Đ uzepea G aribaldija, sprečivši je da osvoji Rim. Francuskom vladao kralj Luj XIV.
Portugala - bili upadljivo odsutni prilikom glasanja.

Sudbina je pak pripremila obrt kakav nisu očekivali ni car ... Francuzi su najavili da će povući svoje
Napoleon ni papa Pije IX. Francuzi su 27. jula 1870. najavili
vojnike iz Rima zato što su oni, kako je
da će povući vojnike iz Rima zato što su oni - kako je rečeno
- „potrebni na drugom mestu“. Nije to imalo nikakve veze rečeno, „potrebni na drugom mestu".
ni s Napoleonovom pretnjom ni s papskom nepogrešivošću.
To „drugo mesto" bila je, zapravo, istočna francuska granica,
prema Pruskoj, najvećoj i najm oćnijoj nemačkoj državi. Što se pape Pija tiče, i po njega je ovaj rat bio poguban,
Napetosti su već neko vreme rasle da bi 19. jula, dan posle ali na drugačiji način: poraz njegovih nekadašnjih saveznika
glasanja u Rimu, Francuzi Prusima objavili rat. Francuza značio je da Viktoru Emanuelu i italijanskoj
vladi sada više ništa ne stoji na putu ka ostvarenju cilja -
FRAN CU SKA I PRUSKA U RATU zauzimanju Rima i proglašenju grada na Tibru prestonicom
Francusko-pruski rat, koji je potrajao nepunih godinu dana ujedinjene Italije. To je izazvalo strah i podstaklo glasine
- okončan je 10. maja 1871. odsudnom pobedom Prusa - za da se papa, navodno, sprema da napusti Rim i sudbinuveć
Francusku je po svemu bio prava propast. Sukobi su skupo uspaničenih Rimljana preda u ruke groznih nacionalista.
stajali i samog Napoleona III, koga su Prusi zarobili, da bi Suškalo se, uz to, da jezuiti požuruju Pija da beži odmah, da
ga potom proterali u Englesku. Tim e je stavljena tačka na izmoli nekako zaštitu kod Britanaca i da se skloni na Maltu,
francusku monarhiju, a Prusi su - da nanesu i poslednju, sredozemno ostrvo pod britanskom upravom. Jedina nada
najtežu uvredu pobedenoj strani - proglasili ujedinjenje za papu, činilo se u tom trenutku, počivala je u pregovorima
NEPOGREŠI VI PAPA
Papska nepogrešivost izazvala je veće potrese i pontifikata jednog um ornog i obeshrabrenog starog
zgražavanje od bilo kojeg drugog dotadašnjeg postupka čoveka, koji na sve oko sebe gleda kroz prizmu nesreća
iodluke pape Pija. Pape su imale legitim no pravo da koje su njega samoga zadesile", pisao je Frepel. ,,U
prisvajaju razne povlastice i ovlašćenja, ali u ovakvu njegovim očim a, sve što se u savrem enom svetu dešava
krajnost još niko nikada nije otišao. Nema ni potrebe jeste, i nužno m ora biti, jedna „gnusoba".
naglašavati da je famozna papska nepogrešivost podelila O stali kritičari bili su znatno oštriji, a u pojedinim
javno mnjenje. slučajevim a čak i okrutni. Nem ački istoričar i teolog
Uticajni francuski biskup Feliks Dipanlu pisao je Ferdinand Gregorovijus (1 8 2 1 -1 8 9 1 ) ovako piše:
kardinalu Antoneliju s punim odobravanjem . „Sabor
će zadati odlučan udarac Pijem ontu (i italijanskoj Mnogi su iskreno verovali d a je p ap a sišao s uma. On
vladi). Najjači naš argument protiv Rima kao prestonice je s pravim fanatizm om ušao u sve to, a pobrao je i
Italije svakako je - Rim kao prestonica katoličanstva... glasove za svoje obogotvorenje.
Pretenzije (Viktora Emanuela) i njegovih Pijem onćana
postaće, jednostavno, neostvarive i predm et poruge." A utoritarni katolički vladari evropskih zem alja bili su
Sabor će pre svega, kako je podvukao Dipanlu, poslužiti užasnuti samim pojm om papske nepogrešivosti, zato
kao svojevrsna demonstracija sile, i Francuzi više nikada što je on ugrožavao njihove sopstvene pozicije. Bili su
neće smeti da napuste Rim. uvereni da ih je, kroz božansko pravo kraljeva, sam Bog
Šarl-Emil Frepel, biskup Anžera u zapadnoj postavio na tron, te da su stoga oni jedino Bogu i dužni
Francuskoj, iskazao je, međutim, potpuno drugačije da odgovaraju. Sada se, međutim, tu nametao i jedan
gledište. On je pitanje nepogrešivosti sagledavao u papa koji će otići korak dalje od njih tvrdeći da je on,
ličnijem, ljudskijem svetlu. „Nalazimo se na kraju zapravo, glas Božji.
s Viktorom Emanuelom i njegovom vladom, jer isključivo se zvanične garancije da Italijani neće nogom kročiti u Rim!
nataj način mogla preduprediti okupacija grada Rima. Cak i Koliko puta treba to da ponovim?"
poslovično odlučni kardinal Antoneli preklinjao je sada papu Sam papa, medutim, nije, po svemu sudeći, mogao da
da se opredeli za to rešenje, ali ni molbe ni strah nisu na Pija razume šta je to značilo živeti u običnom svetu, izvan zidina
imali ama baš nikakav uticaj. Vatikana, gde su svakojake garancije davane i zaboravljane
dok lupiš dlanom o dlan, već u zavisnosti od razvoja
PODRŠKA P A P I
Nije to bila samo reakcija jednog tvrdoglavog starca koji
se ušančio u svom osionom svetu i neće nikud da mrdne. Za papu je, izgleda, preostala sam o još
Mogao je on - ili je bar mislio da može - još štošta da jedna nada: da pregovara s V iktorom
preduzme. Kao prvo, papa Pije računao je na obećanja
koja mu je dao grof Oto fon Bizmark, „gvozdeni" kancelar
Em anuelom i njegovom vladom , i na
Pruske, zatim pruski kralj Vilhelm I, ali i sama italijanska taj način spreči okupaciju Rima.
vlada - svi zajedno jemčili su mu da ne postoje ni najmanji
izgledi da iko sa strane zaposedne papsku teritoriju. Zato
se Pije i jeste toliko rasrdio kad su oficiri vojske i papske događaja. I upravo je takva opasnost pripretila mesec dana
policije ispoljili krajnju surevnjivost prema tim obećanjima. po odlasku Francuza iz Rima. Dana 20. avgusta 1870. Donji
Primera radi, kad je načelnik papske policije došao kod Pija dom italijanskog Parlamenta izglasao je poverenje vladi,
izatražio uputstva - šta da preduzme kad počne napad, Pije ali pod jednim bitnim uslovom: kraljevi ministri moraju da
je, uprkos poodmaklim godinama, skočio iz stolice i, van pronadu način da „rimsko pitanje reše na način koji će biti u
sebe od besa, viknuo: „Zar ti baš ništa ne razumeš? Imam saglasju s nacionalnim težnjama".
Papa Pije IX proglašava papsku nepogrešivost u pitanjim a Grof Oto fon B izm ark, poznat i kao „gvozdeni k an celar" Pruske,
vere i morala. Ovo, novo „ovlašćenje" podelilo je k atoličko inače veliki n eprljatelj Napoleona III, ostvario je svoje težnje i
javno mnjenje; neki su bili zadovoljni, drugi - prestravljeni. 1871. ujedinio nem ačke države pod pruskim vođstvom .
Poruka jeste bila donekle šifrovana, ali i korak dalje, opomenuvši svoje slušaoce:
nijebiloteško razlučiti njen pravi smisao: „Pravite nerede širom Rima, koliko vam
ukoliko nameravamo da ispunimo srce ište“, rekao je on zaverenicima,
te„nacionalne težnje", onda se ,,ali nem ojte dizati revoluciju."
„rimsko pitanje" nikako ne Bila je to riskantna strategija
može rešavati u korist papinu. s nepredvidivim posledicama,
Čelna ličnost Katoličke strategija koja nije naišla
crkve u Engleskoj, kardinal na odobravanje uvek
Henri Edvard Mening, obazrivog ministra spoljnih
blagovremeno je prozreo poslova, Emilija Viskonti-
opasnost koju donosi -Venoste, koji se nadao
novonastala situacija i da će italijanska vlada i
zatražio hitan sastanak s papa, makar i u poslednji
premijerom Velike Britanije, čas, uspeti da postignu
Vilijemom Gledstonom, rešenje prihvatljivo za
kako bi svetom ocu obe strane. Rizik nije bio u
obezbedio neophodnu pomoć Viskontijevoj prirodi, i on se
i, ukoliko to bude potrebno, do samoga kraja nadao da se,
utočište. Nedugo zatim brod nekako, „mogu sačuvati papina
Njenog kraljevskog veličanstva iz nezavisnost, sloboda i verski
sastava britanske ratne flote Difens autoritet".
uplovio je u luku Čivitavekija. Posada je
dobila naređenje da primi papu ukoliko ovaj NEM A PREGOVORA
izrazi želju da napusti Rim. Najveća prepreka da se sve to nekako sačuva
počivala je, međutim, u samom papi Piju. On uopšte nije
„SPONTANI“ N E M IR I imao nameru da pregovara sa italijanskom vladom zato što
Pronicljiv um stajao je iza ovih mera predostrožnosti. Iza bi je na taj način samo priznao i dao joj puni legitimitet, što
svih tih tobožnjih uveravanja da neće biti napada na Rim, papa nikada ne bi učinio. Cak ni razboriti, ubedivanju sklon
italijanska vlada očajnički je tražila izgovor koji bi joj dao Viskonti nije mogao da skrši papin otpor. Papu nije smekšao
za pravo da zauzme grad. Uprkos činjenici da se ta zamisao čak ni vladin plan, obznanjen septem bra 1870, da se
ranije bila izjalovila, Italijani su pribegli sledećem rešenju: poglavaru Rimokatoličke crkve na upravu dodeli takozvani
„spontanim" nemirima u samom gradu Rimu zbog kojih će Lavlji grad, deo Rima u čijem je sastavu bio i Vatikan, na
oni biti ,,u obavezi" da intervenišu. Mogli su to, recimo, biti desnoj obali Tibra.
oružani napadi na kasarne, kao povod za izbijanje narodnog Kao što se, uostalom, moglo i predvideti, papa Pije je
ustanka. Papske trupe, pretežno sastavljene od stranaca, odbacio ovu zamisao. U njegovim očima, za prevlast nad
mogle su se podmititi i međusobno zavaditi, tako da po Rimom borile su se snage odane Bogu protiv snaga davoljih,
ulicama izbijaju ćarke u koje bi se i stanovnici neizbežno i taj rat će izgubiti nečastivi, oličen u vladi kralja Viktora
uključili. Emanuela. Uz upotrebu nekih drugih, možda ne u toj meri
Moglo je, takođe, da se pripuca pod okriljem noći, s tu apokaliptičnih pojmova, ovakvo m išljenje vladalo je, manje-
itamo ponekom italijanskom zastavom što se vijori. „Тако -više, u celom Vatikanu.
bismo stvorili utisak" - objašnjavao je premijer Đovani Sve se ovo, međutim, događalo pre nego što su Prusi
Lanca grupi mladih zaverenika - da je „Rim zaglibio u zarobili Napoleona III, pre ukidanja monarhije u Francuskoj
anarhiju" i da „papske vlasti više nisu u stanju da sopstvenim i, naposletku, pre velike pobede Pruske u ratu 1 8 7 0 -1 8 7 1 .
snagama zauzdaju novonastalu situaciju". Lanca je otišao Premda je svakako bio zaprepašćen ovim događajima, a
Francuski car N apoleon III, čija je vojska od ržavala red u Rim u i

čuvala V atikan i papu.
naročito silaskom Napoleonovim s političke pozornice, papa

Pije je istrajno odbijao sve ponude da se tekući spor reši bez
upotrebe oružja. Jednu od tih ponuda prispelih u poslednji
čas doneo je u Vatikan 10. septembra 1870. jedan plemić iz
Pijemonta, grof Panco di San M artin, a u ime kralja Viktora
Emanuela, gde se monarh obavezuje da će nezavisnost i
ugled Svete stolice biti zaštićeni.
Pije je pročitao kraljevo pismo, ali je odbio da na njega
odgovori direktno, već je poslao kralju samo jednu kratku
notu. „Grof Panca di San M artino predao mi je pismo koje
je Vaše veličanstvo želelo da mi uputi, ali to pismo nije
dostojno jednog brižnog sina koji tvrdi da ispoveda veru
katoličku", napisao je papa. Odgovarati sad na kraljeve
predloge, napomenuo je Pije, bilo bi kao...
Rat 1 8 7 0 -1 8 7 1 . izm eđu Francuske i Pruske upropastio je

Napoleona III, koji je septem b ra 1870. pao u prusko zarobljeništvo,
da bi potom otišao u progonstvo.
... sipati so na nezaceljene rane koje je za sobom ostavilo

prvo iitanje (Vašegpisma)... Boga blagosiljam što je
našao za shod.no da Vašem veličanstvu dozvoli da
poslednje godine moga života ispuni ovakvom gorčinom. I
molim Ga da obaspe Vaše veličanstvo svojom božanskom
milošću, da Vas zaštiti od svake opasnosti i bude blag
prema Vama, jer Vama će ta blagost biti i te kako
potrebna.
Papa je, štaviše, bio siguran da će

podneti pritiske, da će pregrm eti sve i
dace, ukoliko ne bude moglo drugačije,
pre i život dati nego da pravi ustupke
ipredaje drugome papske zemlje, na
koje jedino Bog polaže pravo.
ZATOČEN IK V A T I K A N A
Suština poruke bila je, razume se, ista kao
ranije. Neće biti kukavičkih ustupaka
đavolu i njegovim hordama. Papa je,
štaviše, bio siguran da će podneti
pritiske, da će pregrmeti sve i da će,
ukoliko ne bude moglo drugačije, pre
i iivot dati nego da pravi ustupke i
predaje drugome papske zemlje, na
koje jedino Bog polaže pravo. Pije,
na kraju, nije dao život u odbrani
Rima. Zbog svog tvrdoglavog
stava, postao je - po njegovim
vlastitim rečima - „zatočenik
Vatikana". Do kraja života
(1878) nije napuštao
vatikansku enklavu, a ista
sudbina pratiće, u narednih
pola veka, četvoricu pontifa
koji su Pija nasledili na
prestolu svetog Petra.
Đovani Lanca nalazio se na dužnosti

predsednika Saveta m inistara Italije
(ekvivalent premijera) u periodu od
1869. do 1873. godine, i znatno doprineo
uspostavljanju vlade ujedinjene Ita lije u Rim u.
PAPE
ZATOCENIK VATIKANA,
DEO DRUGI
Kraljevina Italija proglasila je rat Papskim državama 10. septembra 1870.

godine. Dva dana kasnije, italijanske snage ušle su na papsku teritoriju. Četiri
dana posle toga, Italijani su zauzeli luku Čivitavekija.
datle su, potom lagano napredovali prema Rimu, providenje. Do toga nije došlo. Dana 19. septembra Italijani
O udaljenom oko 60 kilometara, a sve u nadi da će

u meduvremenu biti postignut sporazum, te da
oni neće morati grad da zauzimaju silom. U tom smislu, po
zidovima su lepili propagandne plakate, s porukama koje su
su stigli do Aurelijevih bedema, 18 metara visoke i 19
kilom etara dugačke građevine koja je okruživala Rim. Sada
je grad stvarno bio pod opsadom. Pod opsadom se istog
tog dana našao i Pariz, koji su opkolili Prusi. U Vatikanu su
izražavale dobru volju i miroljubive namere. uvideli da nema nikakve nade da im Francuzi priteknu u
A u samome Rimu, vatikanske vlasti nisu verovale pom oć, ali papa Pije očekivao je da Austrija, kao najm oćnija
propagandi. Pod papinim vodstvom, bile su, štaviše, katolička država u Evropi, preduzme nešto.
ubeđene da će im spas u poslednji čas doneti samo Božje
A U ST R IJA N C I N A O D ST O JA N JU
Kardinali u molitvi (levo) dok papa Lav X III leži na sam rti 1903. Papa Austrijanci, medutim, nisu bili previše zagrejani da stanu
Lav bio je ubeđen u svoju nepogrešivost, kao i njegov prethodnik, na stranu Vatikana i, na taj način, rizikuju da udu u rat
Pije IX. Papa Benedikt XV (gore) vladao je od 1914. do 1922. sa Italijanima, što je austrijski car Franjo Josif gledao da
207
208 ZATOČENIK VATIKANA, DEO DRUGI
V ojska Kraljevine Ita lije napala je Rim (gore) i zauzela ga u

septem bru 1870. Izrešetani rim ski bedemi (dole).
P R O P A G A N D N I RAT
ukoliko dode do primene sile. Odgovarajući na ponudu,
Dve strane koje su se sukobile oko prevlasti nad papa je rekao Italijanima da će isključivo oni i njihov kralj,
Rimom - italijanski nacionalisti i vatikanske vlasti a ne on, biti odgovorni za eventualne žrtve, te da će oni, i
- pribegavale su propagandi kako bi gradanima samo oni, morati da ponesu ogromno breme odgovornosti
nametnuli ideje za koje se zalažu. S nacionalističke pred Bogom, ali i pred sudom istorije.
strane, poruku je poslao Rafael Kadorna, starešina
vojne divizije koja je napredovala ka Rimu. Njegovi D O TE R A LI C A R A DO D U VARA
protivnici iz Vatikana bili su, medutim, brži, pa su U tom času bilo je očigledno da će obe strane ostati pri
zalepili plakate s porukom čiji je cilj bio da zastraši svojim zahtevima, i da su pregovori zapali u ćorsokak.
gradski živalj: Posle toga, italijanskim snagama nije preostalo ništa drugo
nego da se pripreme za ulazak u Rim, a papi, s druge
Rimljani! Užasno zlo se nadvilo! Sveti otac, koji strane, da javno demonstrira veru u Boga. Papa Pije, sada
mirno stoluje u Svome prestonom gradu i onim 78-godišnjak, kleknuo je i tako, na kolenima, uspeo seuz28
malobrojnim provincijama koje su zasad još svetih stepenika nedaleko od Crkve sv. Jovana Lateranskog.
pošteđene od uzurpacije, doživljava ovih dana Stigavši do vrha stepeništa, pomolio se Bogu, preklinjući
da mu, bez ikakvogpovoda, preti vojska jednog ga da zaštiti njegov narod. Mnogi ljudi u okupljenoj gomili
katoličkog kralja. Rim je, dakle, u opsadnom stanju. pred ovim prizorom pustili su suzu.
Kadornini plakati, prelepljeni preko ovih

Najviše što su Austrijanci mogli
apokaliptienih najava, obraćali su se Rimljanima
blažim tonom, a bila je tu i zajedljiva nota upućena da učine bilo je da papi Piju IX
Francuzima:
ponude utočište u bilo kom gradu
Italijani iz rimskih provincija! Nezavisnost Svete A ustrougarske carevine, u slučaju da
stolice neće biti ugrožena, kao ni sloboda građana, već on odluči da napusti Rim.
će, naprotiv, biti čvršće zajamčene nego pod zaštitom
snaga iz inostranstva.
Napad italijanske vojske započeo je u pet sati izjutra
20. septembra 1870. godine. Američki konzul u Rimu, dr
izbegne po svaku cenu. Najviše što su A ustrijanci mogli M ejtland Armstrong, ovako je opisao događaje koji su se
da učine bilo je da izraze svoju bezrezervnu odanost papi tog dana odigrali:
Piju i ponude mu utočište u bilo kom gradu Austrougarske
carevine, u slučaju, naravno, da on odluči da napusti Rim. Pokazalo se da stare zidine ne mogu da odole teškoj
M onsinjor Skapineli, apostolski nuncije u Beču, hteo je artiljeriji. Posle svega četiri-pet sati bedemi su na
da pukne od jeda kad je primio ovu poruku. „Mora čovek da pojedinim mestima bili potpuno sravnjeni sa zemljom,
ima petlju", rekao je Skapineli austrijskom ministru spoljnih a nedaleko od Porta Pija vidi se prodor širok svih 15
poslova, grofu Fridrihu Ferdinandu fon Bojstu, ,,pa da me metara. Italijani su nahrupili u grad i doslovcega
pozove da se preselim u njegovu kuću, a da pritom ne čini preplavili, da bi, u isto vreme, uspeo i njihov napad na
baš ništa kako me ne bi izbacili iz m oje sopstvene!" portu San Đovani. S kupole (Bazilike) Svetog Petra tada
Viktor Emanuel je, u meduvremenu, pokušavao se zavijorila bela zastava. K ad su topovi utihnuli, papske
diplomatskim putem da ubedi papu da se predomisli, pa trupe pružile su slabašan otpor, i oni koji su do pre neki
da to „rimsko pitanje" reše na sporazuman način. Nije čas neprikosnoveno vladali Rimom sada su gotovo svi
mu se posrećilo. Pije nije želeo da prihvati argum entaciju redom bili zarobljeni, ili se sakrili u dvorcu SantAndelo,
koja se zasnivala na predvidanjima da će grad doživeti odnosno potražili pribežište na Trgu svetog Petra.
hum anitarnu katastrofu i da će mnogi životi biti izgubljeni
ZATOČENIK VATIKANA, OEO DRUGI 209
Bitka za Rim, zapravo, nije bila ni izbliza tako surova kako preovladavalo u Rimu. Papa je nesporno imao verne
bi se moglo naslutiti na osnovu izveštaja dr Armstronga. sledbenike koji su se užasavali same pomisli na to da će
Papske snage dobile su naredenje da pruže tam an toliko njihov poglavar morati da ode iz grada i ostavi ih bez
otpora koliko da se vidi da su voljni i spremni da brane vodstva. Bilo je, s druge strane, medu Rimljanima i mnogo
Svetu stolicu, dok su, s druge strane, italijanske snage dobile onih koji su nadiruće italijanske trupe doživljavali kao
striktna uputstva da Vatikanu nanesu što manju štetu, da oslobodilačke, kao snage koje će im konačno skinutis
nikako ne otvaraju vatru na civile, te da na Lavljem gradu ni vrata papski jaram . Još su vise zabrinutosti izazivali zahtevi
jedna jedina cigla ne sme da fali. Mada je Pije odbio ponudu
da preda Lavlji grad, italijanska vlada nije promenila P olitički strip prik a zu je papu Pija IX (u prvom planu), obezvlaš-
odluku: taj grad i dalje će ostati papska teritorija. ćenog posle 1871. godine, kako sav turoban odlazi dok okupljeni
A možda je postojao još jedan činilac koji je uticao R im ljani kliču pobedniku, k ralju V iktoru Emanuelu II (u pozadini,
na stišavanje strasti: raspoloženje koje je tih dana drugi zdesna).
SANCTA SCALA - SVETE S T E P E N IC E

Postoji verovanje da je 28 stepenika od belog merm era,
koji cine Sancta Scala (Svete stepenice) uzeto, zapravo,
iz stepeništa koje je vodilo do pretorijum a, tj. stražarske
sobe u Jerusalimu, tam o gde je Isus izveden pred
Pontija Pilata, rim skog nam esnika drevne Judeje.
Sm atra se da su se ove stepenice posvetile pre nešto
manje od dve hiljade godina, kada je na njih kanula
Isusova krv. Predanje veli da su Sancta Scala odnete iz
Jerusalima i prevezene u Italiju negde oko 326. godine
nove ere po nalogu carice Jelene, potonje svete Jelene,
a onda ponovo podignute u kompleksu rimskih palata
u kojim a su boravile pape. Sveta Jelena bila je, inače,
majka cara Konstantina I, koji je oko 330. godine uveo
hrišćanstvo kao zvaničnu religiju u Rimsko carstvo.
Godine 1589, po nalogu pape Siksta V, Svete
stepenice prem eštene su na m esto gde se i danas
uzdižu, na ulaz u staru kapelu Sancta Sanctorum (Sveti
nad svetima) u staroj Lateranskoj palati u Rimu. Sikst je
tražio da se zidovi oko stepeništa i tavanica iznad njih
izdašno ukrase i oslikaju freskama, za šta su angažovani
brojni istaknuti um etnici iz epohe renesanse. Po
katoličkoj tradiciji, hodočasnici koji dodu da vide Svete
stepenice m oraju uz njih da se popnu na kolenima.
Kroz ovaj čin pobožnosti mogu sebi da obezbede oprost
grehova.
Posetioci V atikan a penju se uza Svete stepenice isključivo na

kolenim a, budući da im je jed ino na taj način dozvoljeno da
stignu do vrha.
ZATOČENIK VATIKANA, DEO DRUGI 211
POPE PIUS IX.

narodnih masa da se svi m anastiri, kako oni muški, tako i celu Evropu, sija sada i nad večnim gradom. Za Rimje I
oni ženski, izm este nekud iz Rima, i da se monasi i opatice srednji vek tek danas završen!
proteraju iz grada.
Posm atrač koji je rimski prost puk ( basso popolo ) Videvši kako se na sve strane veličaju slobode koje je on |
svojevremeno nazvao „divljim i krvožednim" - nije tako istrajno pokušavao da uguši, samo je dodatno učvrstiloB
preterivao. Da su se i ti ljudi priključili italijanskim papu Pija u starim uverenjima. Italijani su pokušalidamu I
ustupe Lavlji grad. On je to odbio. Predloženo je da mu se I
ukaže počast, ali Pije je i to odbio, jer bi u tom slučaju on, I
Uslovi predaje ubrzo su utanačeni, i kao papa, morao da primi predstavnika „kralja uzurpatora" I
ceo R i m , izuzev Lavljeg grada, ušao je Viktorija Emanuela, a on to nipošto nije želeo da učini.
u sastav države V iktora Em anuela II,

N E M A P R E D A JE
prvog kralja Italije. Onim a koji su se nadali pomirenju, kao što su Emilio
Viskonti-V enosta ili prem ijer Lanca, tek je tada sinulo
da Pije, zapravo, nikada neće prihvatiti nikakav predlog,
snagama, zauzimanje Rima bilo bi praćeno mnogo ponudu, pa čak ni nagoveštaj dobre volje italijanske vlade. I
većim prolivanjem krvi i razaranjem, pa je tako obema Svi pokušaji vlade da se nekako ipak pronađe zajednićki
zainteresovanim stranama bilo u interesu da se posao obavi jezik s papom nailazili su na beskompromisan otpor, što
brzo i čisto. A kad je sve završeno, na brzinu su usaglašeni je u samoj vladi budilo strepnju, a u Vatikanu stvaralo
uslovi predaje, i ceo Rim, izuzev Lavljeg grada, ušao je u nezdravu atmosferu.
sastav države na čijem je čelu bio Viktor Emanuel II, prvi Tam a je, tako, prevladala nad svetlošću, i sada su se
kralj Italije. kardinali plašili da izadu na ulicu ili da se vozeu
Rim je sada bio jedan potpuno drugačiji grad. raskošnim kočijama po kojima se odmah
Jedan od gradskih novinskih listova, u izdanju videlo da to prolaze papine sluge. Po
od 23. septembra, slavodobitno je nabrajao Rimu su se mogli videti sveštenici
sva ograničenja koja je podrazumevala kako se šunjaju, očito u strahu da
papska uprava: će ih prepoznati i maltretirati
neprijateljski nastrojene lutajuće
Posle 15 vekova m raka i žalosti, čemera bande. I, što je možda bilo i najgore
i jada, Rim - nekada vladar celoga sveta od svega, na sve strane razlegali
- ponovo je postao prestoni grad jedne su se povici: „Smrt papi!“, koji su se
velike države. Danas je za nas, Rimljane, i te kako dobro čuli i unutar samog
dan neopisive radosti. Danas se u Rimu Vatikana. S obzirom na to da je sada bila
sloboda vise ne sm atra zločinom, a ustanovljena sloboda pisane reči, sada
pravo na slobodu govora koristi svako, su se po Rimu otvoreno prodavale
ne plašeći se inkvizicije, lomače, podrivačke i bogohulne knjige,
vešala. Svetlo gradanske koje su samo dodatno
slobode koje je, blesnuvši podgrevale mržnju
prvo u Francuskoj prema papstvu,
1789, obasjalo i ta je mržnja
bivala sve
M in istar spoljnih poslova očiglednija na
Italije, Em ilio V isk o n ti- celom prostoru
-Venosta, zalagao se za novostvorene
pom irenje izm edu vlade čiji italijanske kraljevine.
je bio član i pape Pija IX, ali je Po rečima
naknadno uvideo ka ko pontif, zapravo, neumornog papinog
o tom e uopšte i ne razm išlja. državnog sekretara, kardinala
praznoverje, odnošenje svih religijskih slika iz driavnih

škola, i to p o naredbi vlade, i nešto što, evo, već traže,
a to je da se ime Isusovo ukloni iz natpisa iznad kapije
Rimskog univerziteta.
Uprkos činjenici da mu neposredno okruženje nije bilo

ni najm anje naklonjeno, kardinal Antoneli je na ovaj
način neumorno pokušavao da podstakne papske nuncije
rasporedene po evropskim prestonicam a da utiču na vlade
koje su s papom održavale prijateljske odnose kako bi,
konačno, pružile podršku Vatikanu. Sav njegov trud urodio
je tek pokojim, jedva dovoljnim, plodom. U Nemačkoj su,
na primer, prvaci, plemići i pravnici u odredenom broju
U N em ačkoj su, na prim er, prvaci,

plemići i pravnici iz većeg broja
država potpisali peticiju u kojoj
osuđuju okupaciju Rima.
država potpisali peticiju u kojoj osuduju okupaciju Rima

i rušenje papine vekovne vlasti nad Papskim državama. U
Belgiji, a i u još nekim zemljama, katolici su podstrekavani
na protestne skupove na kojima se o zauzimanju Rima
govorilo kao o najgorem svetogrdu, a o pretnjama
upućenim samome papi kao o svojevrsnom oceubistvu.
Evropskim gradovima krstarile su protestne povorke,
Kardinal Đakomo Antoneli bio je zna č a jn a ličnost u V atikanu održano je na stotine misa. Biskupi Nemačke i Belgije lično
uvreme liberalnih revolucija 1848. godine. Sm elo je branio su uputili Viktoru Emanuelu i njegovoj vladi protestne
konzervativna gledišta pape Pija IX na revolucionarna zbivanja. note. Često je ponavljano novo, nezvanično papino zvanje,
„zatočenik Vatikana", kao što se mnogo energije trošilo
Antonelija, učestala saopštenja u kojima vlada iskazuje na ljutite osude italijanskih „jeretika" i pozivanje na teške
poštovanje prema papi, brigu za njegovo blagostanje kazne koje ih čekaju za počinjene „zločine".
ibezbednost, kao i želju da se konačno dođe do
kompromisnog rešenja koje će pontifu om ogućiti da ANTO NELI NE ZN A ŠTA ĆE
slobodno obavlja svoju dužnost - bila su, zapravo, tek O no, medutim, što je Antoneli najviše priželjkivao -
cinična fasada iza koje su se odigravale strašne zloupotrebe. usaglašena, sveevropska kampanja koju bi katoličke vlade,
Optužujući italijansku vladu, Antoneli je, pored ostalog, sveštenstvo i pastva organizovali i izvršili ozbiljan pritisak
zapisao: na Italijane kako bi se ovi povukli iz Rima i Papskih država,
i vratili papi ono što mu po naslednom pravu pripada - nije
... oduzimanje svih poseda dostojanstvenom poglavaru bilo ni na pomolu. U iskrenoj želji da izbavi papu Pija iz
Crkve, kao i svih prihoda, kao i bom bardovanje beznadne situacije u kojoj se našao, Antoneli je prevideo
prestonice katoličanstva, bezbožnička propaganda ključnu činjenicu u vezi sa Evropom s kraja devetnaestog
koja se medu stanovništvom širi putem propagande, veka. Kontinent je, naime, već bio daleko odmakao od
žestoki napadi na religiju i monaške redove, obesvećenje vremena kada su vladari nametali svoju volju i očekivali
katoličkog obreda, koji se sada obeležava kao puko bespogovornu poslušnost podanika. Revolucije koje su
se odigrale prvo 1789, a potom 1848. godine - stavile su

tačku na istoriju te i takve Evrope. T o je nedvosmisleno
potvrdeno još jednom , u neposrednoj prošlosti - mislimo
na Parisku komunu s početka 1871. godine - kada su
radnici, o kojima su jedni govorili kao o anarhistim a, a
drugi kao o socijalistim a, ustali protiv francuske vlade, koja
je pre toga bila prinudena da prihvati ponižavajući mir s
Prusima.
Stvarnost je upozoravala da bi
vraćanje nekadašnje m o d jednom
nepogrešivom papi, koji je otvoreno
pokazao zube savrem enom svetu,
sigurno izazvalo opšti m etež.
Mlak odgovor Austrijanaca i Belgijanaca na Antonelijeve

molbe na najbolji je način oslikavao tu novonastalu
situaciju, hteli to Pije i njegov odani državni sekretar da vide
ili ne. Stvarnost je upozoravala da bi vraćanje nekadašnje
m od jednom nepogrešivom papi koji je otvoreno pokazao
zube savremenom svetu sigurno izazvalo opšti haos.
Narodi koji su upravo stekli neke nove slobode u tom bi
slučaju sigurno ustali u odbranu teško stećenih gradanskih
prava i sloboda koje uz ta prava idu. Pija, sem toga, nisu
ni zanimali protesti, dem onstracije, uveravanja i uvrtanja
ruku. U njegovim očima, jedini prihvatljiv ishod bio bi da se
italijanska država rasparča. Viktor Emanuel se, dakle, mora
poslati nazad u Pijemont, odakle je i došao. Rim i Papske
države moraju se vratiti onom e kome pripadaju, pri čemu
- kako je lično Antoneli podvukao - u delo treba sprovesti
„potpun i celovit povraćaj papinih poseda i ovlašćenja".
U M IR U I K R A L JI P A P A
Vreme je prolazilo, a ni jedna ni druga strana nije ni za
pedalj odstupala od zauzetih pozicija, pa je stanje bilo
neizmenjeno i 1878. godine, kada su preminula obojica
glavnih protagonista, kralj Viktor Emanuel i papa Pije.
Kralj je otišao prvi, 9. januara, u 57. godini života, i to od
posledica zapaljenja pluća, pošto je papa Pije pristao da
mu ispuni poslednji zahtev - da ga pričesti. Za kraljem je,
Kom unari koji su se borili za ideje s o cijalističke P ariske kom une

1871. godine ovekovečeni su na ovoj fo to g rafiji snim ljenoj na Trgu
Vandom , kraj stuba koji je N apoleon B onaparta podigao u znak
sećanja na pobedu u bici kod A u sterlica 1805.
posle svega četiri nedelje, otišao i papa, 7. februara. Imao je žestoku mržnju prema samoj ustanovi papstva, vladala
85 godina, i za njim je bio najduži pojedinačni pontifikat u je u to vreme u Francuskoj, zemlji koja je nekada slovila I
istoriji papstva. za zaštitnicu Svete stolice. Ni Španija ni Belgija, premda
Dok je katolički svet bio u žalosti, našlo se i onih katoličke zem lje, nisu vise bile naklonjene Vatikanu.
U takvim okolnostim a, budućnost papstva i odnosa
Vatikana sa italijanskom državom nije izgledala nimalo
B udućnost papstva, u odnosu na obećavajuća. Pojavila se u to vreme potreba za novim
italijansku državu, nije izgledala ključnim ličnostim a - novim kraljem i novim papom-koji I
će pokazati sprem nost za kompromis. Bilo je, iznad svega, I
obećavajuće. važno da obojica ispolje mudrost i konačno pokrenuceo
proces tam o gde je on zaustavljen smrću Viktora Emanuela I
koji su iskoristili papino upokojenje da iskažu svoj gnev i Pija IX. O bojica su, pritom, morala da računaju i s tim
zbog pojedinih njegovih postupaka i stavova. Crkva i da će, svaki ponaosob, im ati oko sebe beskompromisne
katoličko sveštenstvo bili su izloženi progonu u Nem ačkoj sledbenike, žestoko suprotstavljene namerama one
i Svajcarskoj. U Austriji je pak pokojni Pije ocrnjen zbog druge strane, koji će od njih zahtevati da posežu i za
toga što je odbio da primi jednog člana carske porodice najkrupnijim rečim a kako bi na što ružniji način izvređali
koji je u Rim došao da bi prisustvovao sahrani pokojnog jedan drugoga.
kralja. Sekularna, antikatolička partija, koja je gajila
Pogrebna povorka na oproštaju od pape Pija X, koji na glavi nosi tro stru ku papsku krunu, dok njegovo beživotno telo pronose ulicama
Rim a 1914.
PAPA L A V I K R A L J U M B E R T O Umberto I, drugi kralj Italije, bio je omražen među

Utom smislu, ni Lav XIII, koji je na liberalim a i levičarima zbog svoje tvrdokorne
prestolu svetog Petra nasledio Pija IX, konzervativne politike. Umberta je 1900.
aniUmberto I, koji je po očevoj godine ubio jedan anarhista.
smrtikrunisan za kralja Italije,
nisu, po svemu suded, bili razvoj dogadaja prouzrokovao
kadri da izvedu čudo koje je, doživeli su kulminaciju kada je
činilo se, jedino moglo da 1900. godine jedan anarhista,
dovede do mirnog rešenja G aetano Breši, u M onci, na
„rimskog pitanja". Papa Lav severu Italije, izvršio atentat
je, naime, bio kultivisan, blag na kralja Umberta. Papa
čovek. Krasile su ga osobine Lav X III umro je tri godine
pravog diplomate, i nikada kasnije u devedeset trećoj
senije upuštao u emotivne godini života, do smrti se ne
eskapade, tako drage oslobodivši nezvanične titule
njegovom prethodniku. Nikada vatikanskog zatočenika. Za
iznjegovih red nije izbijala prethodnih četvrt veka, koliko je
žestina, niti bi preduzeo bilo šta njegov pontifikat potrajao, Lav ni
ada prethodno o tome dvaput ne jedan jedini put nije nogom krodo
promisli. Za razliku od Pija, Lav X III izvan poseda Svete stolice.
je razumevao savremeni svet i uvidao Još su slabiji bili izgledi da će do
dobre strane demokratije, mada ne baš u pom irenja d o d između naslednika Pape
celosti. Odbacivao je jednakost i bezuslovnu Lava, kardinala Đuzepea Sarta, koji je zvanje
slobodu misli kao neprikladne za obične ljudi koji, preuzeo kao Pije X, i Viktora Emanuela III, koji je,
bio je uveren Lav, nisu dovoljno zreli, a ni disciplinovani, da posle ubistva njegovog oca, postao tre d kralj Italije. Odavno
bi umeli sa tim da izadu na kraj. se već bio ustalio običaj da pape za sebe biraju ime po
Postojao je, neizbežno, i kamen spoticanja: bilo je to prethodniku koga su n arod to uvažavali, i Pije X je samim
ćvrsto uverenje Lava X III u vlastitu nepogrešivost kao tim što je izabrao ime prvog „zatočenika Vatikana", Pija
poglavara Rimokatoličke crkve, kao i u neotudivo pravo IX , svima jasno stavio do znanja da je i sam čovek izrazito
konzervativnog pogleda na svet. Novi, deseti Pije odmah
se iskazao kao vatreni kritičar „modernista" i „relativista",
Papa Lav XIII odbacivao je jednakost koje je okarakterisao kao opasne po katoličku veru i njene
sledbenike. Da bi stavio akcenat na te ideje, Pije X srod o je
i bezuslovnu slobodu misli kao
Zakletvu protiv modernizma. V eć u prvim redovima oseća
neprikladne za običan svet... se nepomirljiv papin stav:
Bespogovorno prim am i prihvatam svako određenje koje

jednog pape da ponovo zavlada celim Rimom i Papskim je izložio i proglasio bezgrešni autoritet Crkve, a naročito
državama. Kao i uvek, Kraljevina Italija nepokolebljivo je one osnovne istine koje su u direktnoj suprotnosti s
stajala na putu onome ko bi takve ideje pokušao da ostvari, gresima ovog vremena..
atakav, nepokolebljiv stav zauzeo je sada i vladar te države,
Umberto I, čvrsto privržen načelu da Rim jeste, i da će Svi sveštenici koji su odbili da polože ovu zakletvu - a bilo
ostati, prestonica njegovog kraljevstva. U svakom slučaju, ih je četrdesetak koji su bili dovoljno odvažni (ili ludi) da
nije to bio ni izbliza povoljan trenutak da Um berto makar i je odbiju - suodli su se s pretnjom ekskomunikacijom,
pokuša da se saglasi s papom. Sve vreme njegove vladavine a isto je važilo i za ućene Ijude i teologe koji bi zastranili
Italija je trpela zbog naglog širenja socijalističkih ideja i u sekularna ili m odernisticka istraživanja. Mada i dalje
opšteg nezadovoljstva zbog strogih kaznenih mera kojima „utam nicen" u Vatikanu, Pije X nije se ni najm anje ustezao
su sputavane gradanske slobode. Nemiri koje je takav da kažnjava šefove drugih država koje su priznale Kraljevinu
Italiju i, samim tim činom , podržale Italijane u „kradi" Rima

i Papskih država. Ovakav stav mogao je im ati neprijatne
posledice, jer kad je predsednik Francuske, Emil Lube,
došao u zvaničnu posetu kralju Viktoru Emanuelu III, Pije
X odbio je da ga primi. Francuzi su se osvetili tako što su
prekinuli diplomatske odnose s Vatikanom.
Nejaki, bojažljivi V iktor Emanuel III nije bio takvog
kova da se suprotstavi pravedničkoj odlučnosti Pija X, koji
ga je nadmašivao i intelektualno i fizički. M ajušni, nežni
kardinal Đakomo dela Kjeza, plemić koji je po Pijevoj sm rti
1914. godine za papu izabran pod im enom Benedikt XV,
bio je mnogo bliži kralju po telesnoj građi. Čak i najm anja
od tri odežde načinjene za novog papu bila je prevelika za
Benedikta. Novi papa je stoga i poneo nadimak II Piccolito
Viktor Emanuel III, treći kralj Italije, bio je čovek sitne

grade i bojažljiv po prirodi, ali je, za razliku od pape Pija X,
podržavao liberalne ideje u politici. Nikada, medutim, nije ni
pokušao otvoreno da suprotstavi svoje stavove Pijevim izrazito
konzervativnim nazorima.
(čovečuljak), ali što se njegovih ličnih ubedenja tiče - tu

ničeg sitnog i slabog nije bilo.
Benedikt je snažno podržao stav Pija X protiv italijanske
„okupacije" Rima i Papskih država. Suprotstavljao se,
takođe, modernizmu i onim modernističkim naučnicima
koje je njegov prethodnik ekskomunicirao. Najvažniji
dogadaj iz vremena Benediktovog pontifikata svakako je
bio Prvi svetski rat. Sam papa govorio je o tom sukobu
kao o „samoubistvu Evrope" i očajnički, ali bezuspešno,
pokušavao da ga zaustavi. Jedna još veća opasnost, koja Sledbenici Benita Musolinija čuvaju zgradu Fašističke partije u
se ticala, uostalom, i bezbednosti, pa i opstanka papstva, Milanu 1922. godine, u vreme kad je Musolini došao na vlast u
pojavila se po završetku rata, 1918. godine. Italiji.
Revolucija u Rusiji 1917. godine, pokolj kraljevske
porodice Romanov naredne godine i cilj boljševičkog se pripremala da krene u komadanje Ruske pravoslavne
rukovodstva da komunističke ideje raširi po celoj Evropi crkve. A šta bi sve bezbožnici mogli učiniti po Evropi
izazvale su strah i zebnju širom kontinenta. Koliko je posle velike komunističke pobede - bilo je strašno čak i
novonastala situacija opasna najjasnije su, izgleda, uviđali u razmišljati o tom e. A opet, razmišljati se moralo. U Rimu
Vatikanu, jer komunistička vlada bila je ateistička, i upravo je opasnost od komunizma shvaćena kao mnogo veća od
one koja je Svetoj stolici pripretila kada je Kraljevina Italija izborima, a naročito da se na izborima kandiduju. Sadasu,
zauzela Rim i Papske države. V eć 1919. u Italiji su se mogli međutim, katolici i zvanično izašli na izbore i, štaviše, vrlo
naslutiti obrisi jedne zastrašujuće budućnosti, dok su se dobro prošli budući da im je to bilo prvo učešće, i da su
socijalistički aktivisti tukli protiv fašista desničara u izrazito po rezultatim a bili drugi, odmah iza Socijalističke partije
nasilnim uličnim borbama, dovodeći tako celu Italiju na Italije, osvojivši 21 odsto naspram 32 procenta glasova,
samu ivicu bezvlašća. koliko su osvojili socijalisti. A da stvari budu još bolje, i
na nemalo olakšanje pape Benedikta, Narodna stranka, u
PROTIV KOMUNIZMA koaliciji s liberalnom vladom, uspela je da istisne socijaliste
Koliko god bio konzervativan po prirodi, Benedikt X V bio iz organa vlasti. Ali jedan mnogo krupniji preokret tek je
je kadar da prepozna nem inovnost trenutka, i zahvaljujući trebalo da se desi. Radnički štrajkovi - održano ih je dve
tom e da učini prvi korak ka popuštanju napetosti u hiljade samo 1920. godine - a s njima i nemiri i nasilje
odnosima papstva i italijanske države. Benedikt je 1919. kako desnice, tako i ,,levih“ snaga na političkoj sceni, nisu
povukao potez koji bi njegovi neposredni prethodnici jenjavali sve do trenutka kad se učinilo da je građanski ratu
sigurno anatemisali: odobrio je osnivanje Katoličke Italiji neizbežan.
narodne stranke, na čije je čelo stao sveštenik Luiđi Sturco. U tom trenutku, na pozornicu stupa neočekivani
Ranije su pape zabranjivale katolicim a čak i da glasaju na spasilac. Fašistički pokret, form iran 1919. godine pod
LATE RAN SKI S P O R A Z U M 1929.

Pregovori su trajali godinam a, a onda su, 11. februara Clan 3: Italija priznaje puno vlasništvo, ekskluzivno
1929, kardinal P jetro G aspari, u im e pape Pija pravo na posed i suvereni autoritet i jurisdikciju Svete
XI, i Benito M usolini, ispred kralja Italije V iktora stolice nad Vatikanom , konstituisanom u skladu sa
Em anuela III, zlatnim perom sp ecijaln o nabavljenim ovde navedenim, kao i svu imovinu i zadužbine, što sve
za tu priliku, potpisali Lateranski sporazum u zajedno čini Grad Vatikan.
Papskoj odaji Lateranske palate u Rimu. Slovom ovog
sporazum a stvorena je najm anja suverena država Clan 4 : Suverenitetom i isključivom jurisdikcijom nad
na svetu, Grad V atikan, čija površina iznosi svega Gradom Vatikanom , koje Italija priznaje Svetoj stolici,
4 4 hektara. Bilo je to novo, znatno m anje, ali sada zabranjuje se bilo kakvo m ešanje u unutrašnje poslove
nesporno područje pod upravom pape, sada i zvanično Svete stolice, kako od strane Vlade Italije, tako i bilo
priznatog za vladara. kojih drugih vlasti.
Spor koji je gotovo punih 60 godina ozbiljno
narušavao odnose Vatikana i Kraljevine Italije sada Kad je Sporazum potpisan, oglasila su se zvona Svetog
je rešen. Prva četiri od ukupno 27 članova ovog Jovana Lateranskog. A zaista je imalo šta da se slavi. U
dokum enta donose najvažnije stavke oko kojih su se skladu sa upravo potpisanim dokumentom, Vatikan je
dve strane usaglasile: prihvatio da prizna italijansku državu kao legitimnu, a
Rim kao njen glavni grad. Italijanske škole obavezale su
Clan 1: Italija priznaje i potvrđuje načelo utem eljeno se pak da uvedu rimokatoličku veronauku, kao i da vrate
u prvom članu italijanskog Ustava usvojenog 4. religijske slike, povučene posle proglašenja italijanske
marta 1848. godine, prema kojem je Rimska katolička države. Sveštenstvu je, medutim, uskraćeno pravo da
apostolska crkva jedina zvanična religija. učestvuje u političkom životu, a Katolička narodna
stranka je raspuštena.
Clan 2: Italija priznaje suverenitet Svetoj stolici u
medunarodnim poslovima, kao njeno neotudivo svojstvo
u skladu s tradicijom i zahtevima njene misije u svetu.
Musolini (levo) ukazuje počast kralju Viktoru Emanuelu ill (desno) posle marša na Rim koji je fašističkog lidera doveo na vlast u Italiji
1922. godine.
vođstvom nekadašnjeg sorijaliste Benita M usolinija, počeo U meduvremenu, Vatikan je izabrao Benediktovog
je da pušta bande batinaša po ulicama varoši i gradova, s naslednika koji, istina, nije odobravao terorističku taktiku
konkretnim zadatkom da, bukvalno, potuku sve suparnike, zahvaljujući kojoj je premijer (Musolini) došao na vlast, ali je
bili oni socijalisti ili neki drugi. Policija, vojska i liberalna ipak u fašističkom vodi prepoznao čoveka s kojim se može
desnica, im ućni poslovni ljudi i svi kojima je odgovaralo da poslovati. Kardinal Akile Rati, nadbiskup milanski, bio je
u zemlji ostane mir, kako bi mogli da nastave sa ubiranjem čovek snažne volje i čvrste vere. Kao papa Pije XI stupio je na
profita - prećutno su pristajali, ili se bar trudili da zažmure dužnost 6. februara 1922. godine, i to tek u 14. krugu glasanja.
na fašističko nasilje. Prvo što je učinio kao papa - vraćanje starog blagoslova
Urbi et Orbi (Gradu i svetu) - ukazivalo je na čoveka vise
MARS NA RIM okrenutog medunarodnim odnosima od prethodnih pontifa,
Papa Benedikt, koji je umro početkom 1922, nije poživeo da koji su se odrekli ovog blagoslova posle gubitka Rima i
svojim očim a vidi ishod ovih zbivanja. O ktobra te godine, Papskih država, i na taj naćin protestujud protiv upada
M usolini je predvodio „marš na Rim “, i tada ga je preplašeni spoljnog, sekularnog sveta na sveto vatikansko tlo.
kralj Viktor Emanuel III postavio za predsednika vlade.
M usolini je ubrzo proširio svoja ovlašćenja, ukidajući ostale NAJZAD JEDAN MODERAN PAPA
političke stranke, sindikalne organizacije i sve demokratske Papa Pije XI je, iznad svega, bio svestan da u svetu
slobode. Uveo je, zatim, totalitarnu državu u kojoj je on bio dvadesetog veka važe neki novi imperativi, naročito u svetlu
duče (voda). činjenice da su četiri carstva i njihovi vladari apsolutisti
Musolini gleda kako poslednji zatočenik Vatikana, papa Pije XI, potpisuje Lateranski sporazum kojim je, te 1929. godine, okončana gotovo
šest decenija duga papska izolacija.
REAKCIJA Š T A M P E N A S P O R A Z U M
Lateranski sporazum bio je propraćen krupnim U celom Rimu danas su veselo zvonila zvona kada
novinskim naslovima: „M usolini i Gaspari potpisuju su (italijanski) prem ijer Musolini i kardinal Gaspari
istorijski rimski pakt!“, obznanio je San Francisco svečano razmenili potpisane prim erke istorijskog
Chronicle. „Istorijski događaj u Lateranskoj palati!", na Lateranskogsporazuma... Nisu držani govori, a
sva zvona objavio je The Catholic Advocate. „Okončan ceremonija je bila kratka i jednostavna. Jedan od
dugogodišnji crkveni razdor u Italiji", izvestio je svoje najupečatljivijih i simbolično najupadljivijih trenutaka
ćitaoce Wisconsin Rapids Daily Tribune u izdanju od 7. bio je onaj kada se velika bronzana kapija, ona
juna 1929. godine, istog dana kad je u Evropi ratifikovan kroz koju se stiže do kolonade na Trgu svetog Petra,
sporazum. U danku dalje piše: širom otvorila, posle punih 59 godina koliko je, jedva
odškrinuta, tavorila.
uNemačkoj, Rusiji, Austrougarskoj i osmanskoj Turskoj

svrgnuti posle Prvog svetskog rata.U tom kontekstu,
zastarevala su i nekadašnja rivalstva, koja će u stranu
potisnuti novi izazovi, nova suparništva: komunisti protiv
demokrata, religija protiv sekularizma. U skladu s takvom,
novom realnošću, Pije XI pomirio se s tim da Kraljevina
Italija neće tek tako nestati, i da su Papske države izgubljene
zauvek. Shodno tome, kucnuo je i čas da se okonča papska
izolacija, a sve kako bi Crkva mogla da nastavi svoje
misionarsko poslanje i ponovo ostvari globalni uticaj kakav
je nekada imala.
Benito Musolini, sa svoje strane, nije bogzna kako
mario ni za katoličku veru ni za papu, niti za bilo šta što
nije neposredno uticalo na jačanje njegove lične pozicije
navlasti. Ali on jeste bio oportunista koji je savršeno dobro
znao da sama dnjen ica da vlada kao diktator obeležava
Italiju kao otpadničku državu, a njega samog žigoše kao
neprijatelja demokratskih sloboda. Upravo iz tih razloga
Musolini je nominalno pozdravio pom irenje s papom,
znajući pritom da će zbog toga porasti ugled njegovom
režimu, naročito među milionima katolika širom sveta.
POSLEDNJI ZATOČENIK VATIKANA

Dana 25. jula 1929. papa Pije XI služio je misu. Posle toga
je, kroz kapiju Bazilike sv. Petra, poveo povorku napolje,
na trg okupan letnjim suncem , gde je masa od oko dvesta
pedeset hiljada ljudi čekala da primi njegov blagoslov.
Peti i poslednji zatočenik Vatikana konačno je izašao iz
samonametnute izolacije i, prvi put posle bezmalo šest
decenija, kročio u spoljni svet.
Papa Pije XI sa osmehom na lieu izlazi iz Vatikana pre nego
što će, uz veliku pompu, svečano ući u Rim posle potpisivanja
Lateranskog sporazuma.
PAPE
PAPA I NACISTI
Ako je ikada jednom papi pružen pehar pun otrova kad je stupao na presto svetog
Petra, onda je to zadesilo Eudenija Mariju Đuzepea Đovanija Pačelija, koji je 2. marta
1939. godine, na svoj šezdeset treći rodendan, postao Pije Xil. Samo šest meseci
kasnije, septembra iste godine, napadom nacističke Nemačke na Poljsku počeo je
Drugi svetski rat, koji će Pija dovesti u jedinstven - i izrazito neugodan - položaj.
♦
ao jedini vladar čija se moć prostire po celom svetu, žarom verovali da imaju puno pravo na uspostavljanje
K Pije je - tako se od njega očekivalo - trebalo da

zauzme čvrst moralni stav povodom raznih pitanja
koja je Drugi svetski rat pokrenuo. Taj sukob bio je mnogo
„hiljadugodišnjeg Rajha“ u Evropi - a možda i celom svetu.
Muke Pija X II počele su kad su obe zaraćene strane
zatražile od njega blagoslov i podršku. I jedna i druga
vise od puke borbe za prevlast, teritorijalna proširenja i razbesnele su se kad nisu dobile ono što su tražile. Pije
uticaj. Britanci i njihovi saveznici bili su uvereni da se protiv se opredelio za srednji put, pribegavši neutralnosti kao
nacističke Nemačke i njenog firera, Adolfa Hitlera, bore poziciji sa koje će - slutio je - imati najbolje izglede da svoj
kako bi oslobodili Evropu i svet rasističke i ekspanzionističke uticaj usmeri u pravcu miroljubivog rešenja i, eventualno,
diktature. Nacisti su, s druge strane, sa istim takvim okončanja ratnih sukoba. Ispostavilo se, naialost, da je
odabrao pogrešan p u t Usledile su, naime, žestoke optužbe;
Visoka prilika kardinala Euđenija Pačelija, papskog nuncija u papi su zamerali zbog moralnog „kukavičluka" i ,,ćutanja“
Nemačkoj, krupnim koracima grabi niz stepenice predsedničke koje zavređuje svaku osudu.
palate u Berlinu 12. decembra 1929. Pija su, pre svega, teretili zato što je, kako su tvrdili
225
226 PAPA I NACISTI
njegovi protivnici, bio okoreli antisemita, pa mu stoga i nije podigla senzacionalna pozorišna premijera komada Zamenik
bilo teško da zlosrećne evropske Jevreje prepusti progonu i tragedija jednog hrišćanina nemačkog dramskog pisca Rolfa
istrebljivanju u nacističkim logorima smrti. Nemci su pak u Hohuta, koji se kasnije pročuo pišući političke drame koje
papi prepoznali neumoljivog neprijatelja, a jedan istaknuti su izazivale polemiku. Premijera Zamenika održanajeu
nacista, SS Obergruppenftihrer (viši oficir) Rajnhart Hajdrih Berlinu 20. februara 1963. godine, a Hohutovo viđenje pape
rekao je jednom prilikom da je Pije XII veća prepreka kao bezdušnog nacističkog kolaboracioniste i čoveka bez
Trećem rajhu nego britanski premijer Vinston Cerčil ili srca nije naišla na odobravanje onih koji su imali prilike lićno
američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt. da upoznaju papu Pija XII i vide na delu tog šarmantnogi
umešnog diplomatu. Papa Pije XII ophodio se kao monahi
esteta, i držao se po strani od svetskih zbivanja; bio je visok,
Pija su teretili da je okoreli antisem ita, vitak i ukočen, lica bledog kao krpa, i uvek nekako svetački
i da mu stoga nije teško da zlosrećne odsutan. Utisak koji je na ljude ostavljao kada bi se pojaviou
javnosti bio je, medutim, potpuno drugačiji. Britanski pisaci
evropske Jevreje prepusti progonu i
hroničar Džejms Liz-Miln zabeležio je:
istrebljivanju.
Njegova pojava zrači dobrotom, smirenošću, i svetošću
kakve sigurno nikada ranije nisam osetio u jednom
Protivurečna mišljenja o ulozi pape Pija XII u ratnim ljudskom biću. Sve vreme se osmehivao, ljupko,
godinama javljaju se i po okončanju Drugog svetskog rata dobrodušno... Toliko je snažno uticao na mene dagotovo
1945, a izriču se i početkom dvadeset prvog veka. Mnošto nisam bio u stanju reč da prozborim... a bio sam pritom
knjiga objavljeno je i mnogo dokumentaraca snimljeno o svestan da mi kolena klecaju.
ovoj temi, ali nema nikakve sumnje da je najveću prašinu
Z A M E N I K - K LE VET A ILI U M E T N I Č K A S L O B O D A ?
U komadu Zamenik Hohut je Pija optužio za hotim ičan

nemar i moralnu iskvarenost, prikazujući ga kao
nemilosrdnog, gramzivog čoveka koga su više zanimale
vatikanske finansije nego sudbina Jevreja ili bilo kojih
drugih žrtava nacističkog režima, kao što su Cigani,
homoseksualci, slobodni zidari ili Jehovini svedoci.
Ovaj komad, inače Hohutov prvenac, izvela je iste
te 1963. Kraljevska Šekspirova trupa u londonskom
pozorištu Oldvič. U Njujorku, na Brodveju, Zamenik je
premijerno izveden 1964. godine, a 1986. i 2006. ponovo
je postavljan na scenu u Velikoj Britaniji. Uticaj koji je
Zamenik izvršio svakako je bio neizmeran. Hohutov
komad je, pritom, oživeo raspravu o mogućoj krivici
koju institucija papstva i sam papa snose u sprovodenju
nacističkog „Konačnog rešenja jevrejskog pitanja".
Nemački dramski pisac Rolf Hohut napravio je senzaciju

svojim prvim komadom, Zamenik, u kojem je papa Pije XII
predstavljen kao saradnik nacista u Drugom svetskom ratu.
PAPA I NACISTI 227
Nije Liz-Miln bio prvi kome

suse tresle noge dok je stajao
uneposrednoj blizini slavnog
pontifa, ali vladari i ministri
skojima je Euđenio Pačeli
pregovarao za vreme svoje
duge diplomatske karijere bili
suipak načinjeni od čvršće
grade.
PAČELIU BAVARSKOJ
Na prvu važnu službu izvan
Vatikana stupio je 1917.
godine, u trećoj godini Prvog
svetskog rata, kada ga je
papa Benedikt XV poslao
uBavarsku kao papskog
nuncija (izaslanika). Prvi
zadatak monsinjora Pačelija
bio je da svojim domaćinima,
kralju Bavarske Ludvigu III i
ratobornom samodršcu caru
Vilhelmu, izloži plan pape
Benedikta za okončanje Prvog
svetskog rata i uspostavljanje
mira.
Pačeli je, po svemu
sudeći, ostavio dovoljno jak
utisak na dvojicu vladara, ali
i na Vilhelmovog kancelara
Teobalda fon Betman-
-Holvega, tako da su posle
njihovog susreta zaista Teobald Betman-Holveg, nemački kancelar za vladavine kajzera Vilhelma II, uložio je velike
oživele nade u skori mir. diplomatske napore u okončanje Prvog svetskog rata.
Papin izaslanik bio je,
medutim, „nesvakidašnje Republiku. Ova republika, uredena po modelu istih takvih
razočaran i potišten" kada je nemačka vojska podigla republika koje su nikle u Rusiji posle ateističke revolucije,
nivo borbenih dejstava pribegavši neograničenoj upotrebi potrajala je svega četiri nedelje, a Pačeli je, i kao crkveni
podmornica u ratu. Ako i nije mogao da zaustavi ratnu velikodostojnik i kao zastupnik papin, sve to vreme bio u
mašineriju, Pačeli je procenio da može barem da se založi za vrlo osetljivom položaju. Nuncije je, medutim, dokazao da
humanitarni pristup ratu, u duhu politike pape Benedikta, poseduje ono bez čega se u tom času nije moglo: staloženost
pontifa koji se nadaleko pročuo po dobrotvornom radu i i čelične živce.
pomaganju siromašnima i ugroženima. Glavni zadatak Euđenija Pačelija kao papskog nuncija
Po okončanju Prvog svetskog rata 11. novembra 1918. bila je da sklopi konkordat (sporazum izmedu Svete stolice
godine, Pačeli je ostao u Bavarskoj i pošto ju je većina i vlade odredene zemlje u vezi s religijskim pitanjima) s
diplomata napustila. I mudro su učinili što su na vreme otišli, vladama raznih evropskih zemalja, a sve kako bi se osigurala
jer u aprilu 1919. vlast je preuzela takozvana Spartakistička bezbednost i sloboda delovanja katoličkih crkava u tim
liga, koja je ubrzo formirala kratkoveku Bavarsku Sovjetsku državama. Konkordatom je Crkva prisvajala više značajnih
228 PAPA I NACISTI
R adikalni socijalisti, pripadnici spartakističkog pokreta,
Glavni zadatak Eudenija Pačelija k onfisku ju m otorno vozilo za vrem e kratko trajn e revolucije koja
se u N em ačkoj odigrala po završetku Prvog svetskog rata.
kao papskog nuncija bio je da sklopi
konkordat s vladam a raznih evropskih nego povoljni izgledi da će, posle ove u Bavarskoj, sovjetske
zajednice početi da niču i drugde, a sve ne bi li se ostvario
zemalja.
boljševički san da se komunizam proširi na ceo kontinent.
Pačelija, medutim, to nije plašilo. Čim je nemačka vojska
uništila Bavarsku Sovjetsku Republiku, nuncije je zaključio
prava i ovlašćenja. Jedno je bilo pravo na organizovanje konkordat, prvi u svojoj karijeri, s Bavarskom, koja je sada
mladih, a drugo da postavlja velikodostojnike. Crkvi imala status države u sastavu Vajmarske Republike.
je, takode, bilo dozvoljeno da drži svoje škole, bolnice
i dobrotvorne ustanove, i da preuzme odgovornost za PO V R A TA K KUĆI
vodenje verskih službi. Sve je to Crkvi pružalo mogućnost da Posle nemilih susreta sa Sovjetima, Eudenio Pačeli je opozvan
nesmetano radi i obezbedi opstanak katoličke religije. u Rim 1929. godine, i tada su ga, uprkos neuspehu njegove
S druge strane, zaključivanje ovih složenih sporazuma ruske misije, i katolici i protestanti dočekali kao velikog
pratila je jedna izrazito otežavajuća okolnost. U tim danima, junaka u borbi za hrišćansku stvar. Papa Pije nagradio ga
naime, neposredno po okončanju rata, postojali su više je kardinalskom kapom, a godine 1930. čekalo ga je novo
PAPA I NACISTI 229
NADMUDRIO REVOLUCIONARE
Jednog dana 1919. godine, mala družina mladih spartakisti, pristali su da se povuku pod uslovom da
revolucionara upala je u zgradu u kojoj je bila smeštena odvezu papin automobil. Pačeli je znao da mladići neće
vatikanska ambasada i pokušala da ukrade Pačelijev stići daleko, jer je već video da je anlaser isključen, a i
automobil. Iako krhke grade i u 43. godini života, tako da dobio je garancije od bavarskih vlasti da će mu vozilo
je zaista teško pretpostaviti da bi bio u stanju pesnicama odmah biti vraćeno. Spartakisti su odvukli auto, ali su,
da otera uljeze, Pačeli je izašao da se susretne s tim na veliku žalost, ubrzo shvatili da ih je papski nuncije
mladićima i zatraiio od njih da smesta napuste zdanje nadmudrio.
koje je, praktično, bilo vatikanska teritorija. Uljezi, listom
unapredenje - ovoga puta u kardinala državnog sekretara. K ardinal Pačeli izlazi iz p redsedn ičke p a la te u Berlinu 1927.
Sa tog visokog položaja Pačeli je sklopio konkordat s godine posle sastanka s n em ačkim predsednikom , generalom
mnogim zemljama, gde god je Rimokatoličkoj crkvi bila P aulom ton H indenburgom .
potrebna pomoć da se oporavi od posledica Prvog svetskog
rata. Konkordat s nemačkom državom Baden zaključen je Sudbinski medu svim ovim sporazumima svakako je bio
1932. godine, a već naredne godine potpisan je sporazum sa Rajhskonkordat s Nemačkom. Nacisti su bili i te kako svesni
Austrijom i, jula 1933, šest meseci pošto je Adolf Hitler stupio da većina čovečanstva smatra kako su oni na vlast došli
na vlast kao kancelar, s nacističkom Nemačkom. Usledio je pribegavajući sili i prevarama. Ali sporazum s papstvom,
konkordat s Jugoslavijom (1935) i Portugalom (1940). najstarijom i najpoštovanijom institucijom u čitavoj Evropi,
230 PAPA I N ACISTI
{CARDI NAL I S O V J E T I
Posle Bavarske, Pačeli je prešao u Berlin kao papski hiljade, ako ne i milioni ljudi gladovali, ostavši bez igde
nuncije u Nemačkoj, da bi nešto kasnije, godine 1925, ičega na razvalinama Prvog svetskog rata. Ali čak je i
započeo pregovore s vlastima Sovjetskog Saveza. A u Pačeli mogao da ide do odredene granice, a posle vise - ni
toj zemlji je, osam godina posle pobede boljševika, već koraka. Ljudi s kojima je morao da opšti, kao što su bili
uveliko sprovoden surov, sistematičan progon pripadnika ministar inostranih poslova Georgij Čičerin, praktično
Ruske pravoslavne crkve. Sveštenici i episkopi bacani su su onemogućili postizanje bilo kakvog dogovora. Čičerin
u tamnice, gde su mnogi i ubijani. I sveštenici i svetovni je bio zadrti ateista, prezirao je veronauku, a odbio je da
ljudi hapšeni su i prebacivani u gulag na Solovjeckim dozvoli čak i rukopoloženje sveštenika i episkopa. U tako
ostrvima u Belom moru. Crkve su pljačkane i sravnjivane opasnoj atmosferi, Pačeli je donekle i verovao da postoje
sa zemljom. Religija je satanizovana po školama i u štampi. izgledi da se, makar i tajno, dode do nekog sporazuma, ali
Bog i učenje o Bogu postali su zabranjene teme. vreme je odmicalo a nikakvog vidljivog napretka nije bilo.
Uprkos svemu tome, Pačeli je bio čvrsto rešen da Pije XI mu je 1927. naložio da prekine pregovore.
i nadalje izvršava naređenja pape Pija XI, pre svega
da pokuša da uspostavi diplomatske odnose izmedu A teista Georgij Č ičerin, ruski m inistar inostranih poslova,
komunistidđh vlasti i Vatikana. Ne bi li pospešio taj neposredno je odgovoran što su 1925. propali svi pokušaji
proces, Pačeli je preduzeo sve što je bilo u njegovoj m od, ka rd in a la Pačelija da se uspostave diplom atski odnosi između
pa tako i organizovao isporuke hrane Rusiji, gde su V atik a n a i Sovjetskog Saveza.
PAPA I NACISTI 231
Požar koji je progutao zd an je R ajh stag a 1 9 3 3 . godine m ožda su za p a lili sam i nacisti k a k o bi konačno našli op ravd an je za progon
nemačkih kom unista.
232 PAPA I NACISTI
KRŠENJE K O N K O R D A T A
U periodu od šest godina, zaključno sa 1939, nacisti su Sorge (S dubokim nespokojstvom), koju je Paceli
u vise od 50 navrata prekršili potpisani Rajhskonkordat, pripremio za papu. Enciklika je obnarodovana 10.
počev od hapšenja Jevreja nepunih pet dana posle marta 1937. godine, s tim što Pije XI, za razliku od svog
potpisivanja sporazuma. Nastavili su izglasavanjem pažljivog, diplomatičnog nuncija, nije tako brižljivo birao
zakona kojim se dozvoljava sterilizacija Nemaca red:
smatranih „nedostojnim života", kao što su kriminalci,
disidenti, slaboumnici, homoseksualci, s uma sišavši i Ko god uzdiže rasu, narod ili državu... ili središta
ostali kojima se mora onem ogućiti razmnožavanje, kako moći, ili bilo koju drugu, osnovnu vrednost ljudske
njihovi nedostaci ne bi prelazili na potonje naraštaje. zajednice... ko god uzdiže neki od tih pojmova iznad
Kardinal Pačeli ulagao je proteste; prvi se, konkretno, njegove standardne vrednosti, p a ga, obožavajući ga,
ticao još jednog prekršaja kojim su Nemci povredili uzdiže na nivo kumira, taj učestvuje u iskrivljavanju
Rajhskonkordat, bojkota jevrejskih trgovina. Bio je to i izopačenju poretka ovog sveta kakav odgovara
jedan od ukupno 45 protesta na koje nacistički režim naumu i stvaralačkoj delatnosti Božjoj; taj je daleko
nikada nije odgovorio, ali su ipak ti protesti poslužili kao od vere istinite u Boga, i od pojm a života kakav ta vera
jezgro papske encildike pod naslovom Mit Brennender zagovara.
predstavljao je za njih onu kockicu što nedostaje da bi

se sklopio mozaik njihove velike pobede jer je jedino uz
konkordat njihov režim mogao da dobije na ugledu i stekne
nekakvo priznanje u svetu. Sem toga, bio je to i delotvoran
nadn da se ućutka opozicija nacistima okupljena pod
okriljem Katoličke crkve u Nemačkoj.
V E R O L O M N I FIR ER
Da li je Pačeli uvideo na kakvim nečasnim ciljevima počivaju
zapravo ti njegovi pregovori s Hitlerom - ne zna se, ali čudno
bi bilo da jednom tako iskusnom i inteligentnom diplomati
tako nešto nije palo na pamet. Pačelijev cilj bio je, naravno,
da ojača poziciju Katoličke crkve u Nemačkoj, da zaštiti sve
tamošnje katoličke organizacije, te da obezbedi nesmetan rad
katoličkim školama i prodaju katoličkih publikacija. Tu se,
medutim, kardinal Pačeli našao u zabludi.
Adolf Hitler te 1933. još nije bio na glasu kao čovek
spreman da se s bilo kim dogovori o bilo čemu za
kratkoročnu dobit, a da onda, čim iz njih izvuče ono što mu
je bilo potrebno, te dogovore pogazi. I tako su pregovori
tekli dalje, i Pačeli je, zastupajud papu Pija XI, davao sve
od sebe da uspeju. U trenutku kad su nacisti raskinuli
Rajhskonkordat, sve je već bilo rešeno, i papstvo se našlo oči
u o d s jednim verolomnim i, pritom, ciničnim partnerom.
Na ovoj fotografiji s početka 1939. vidim o kard in ala Pačelija

pre nego što je izabran za papu.
PAPA I NACISTI 2 33
Na službenom portretu pape Pija X II, što je Pačeli postao uoči Drugog svetskog rata, ogledaju sa njegova m isaonost i nepopustljivost
karaktera.
234 PAPA I NACISTI
Na podmuklost nacista Vatikan je odgovorio jedinim državu enciklika je prokrijumčarena, da bi potom, u potaji,
oružjem kojim i inače raspolaže: enciklikom. Papske bila odštampana i rasparčana. Naposletku je i pročitana, u
enciklike obično se pišu na latinskom jeziku. Ali ovoga puta svim katoličkim crkvama, za vreme mise na praznik Cveti,
kardinal Pačeli pozvao je nekolicinu nemačkih kardinala da dana 14. marta 1937.
mu pomognu da sastavi tekst pod naslovom Mit Brennender Kad su nacisti shvatili šta se dogodilo, poneli su se
kao pravi nasilnici. Svi pronadeni primerci enciklike Mit
Brennender Sorge konfiskovani su, štampari i distributed
Kardinal Pačeli je od papskog nuncija su pohapšeni, a štamparske prese oduzete od vlasnika.
Podignute su, potom, lažne optužnice za navodnu nepoštenu
u Berlinu saznao zastrašujuće
trgovinu stranim valutama kako bi se katolički sveštenici
pojedinosti u vezi sa on im sto se doveli pred sud i iza rešetaka.
zbivalo u Kristalnoj nodi. Adolf Hitler je svoje stanovište obrazložio na okrutan

način kada je stav nacista o papinoj encikliki propratio
sledećim rečima:
Sorge, od prvog do poslednjeg slova na nemačkom jeziku.
Pačeli je bio potpuno svestan da će nacisti učiniti sve da Treći rajh ne želi nikakav modus vivendi s Katoličkom
spreče rasturanje ove enciklike, pa je na vreme preduzeo crkvom, već bi pre da vidi njeno uništenje... kako bi
odgovarajuće mere predostrožnosti kako bi ona ipak dospela se stvorio prostor za Nemačku crkvu, koja bi veličala
do svih katoličkih crkava na nemačkom tlu. U nacističku germansku rasu...
PI JE X I I - N A C I S T A I A N T I S E M I T A ?
To što je tada tek izabrani papa Pije XII ranije, za pontifikata njegovog prethodnika".
navodno zakazao kad je trebalo Euđenio Pačeli nema mnogo
glasno osuditi ponašanje nacista, razumevanja za nas; slabe nade, stoga,
protumačeno je kao prvi znak polažemo u njega", zaključio je
njegovog „kukavičluka" i „cutanja" nacistički Šucštafel (Schutzstaffel),
o temama koje bi mogle uvrediti službeno izdanje SS-a, Hitlerove
Hitlera i njegov totalitarni lične garde. Drugde po Evropi
režim u Nemačkoj. Otuda se, i svetu, u Britaniji, Francuskoj
pored ostalog, i razvila teorija i Sjedinjenim Američkim
da je sam papa pronacistički Državama, novi papa doćekan
usmeren antisemita. Tvorci je srdačnom dobrodošlicom.
ove teorije, medutim, prevideli Nacistička Nemačka, međutim,
su pre svega neprijateljsku bila je jedina od značajnijih
reakciju nacista na izbor država koja nije poslala
kardinala Pačelija za papu. predstavnika na krunisanje novog
List Berlin morgenpost optužio pape.
je, naime, novog papu za „mržnju
zasnovanu na predrasudama i neizlečivi
nedostatak razumevanja". Berlinske novine Uprkos strogom , asketsko m izgledu, Pije XII bio je
dalje navode: „(Pije XII) u Nemačkoj nije dočekan čovek izrazito šarm antan , duhovit i saosećajan. Radeći
s blagonaklonošću zato što se poslovično suprotstavlja m ahom u tajnosti, spasao je , prem a procenam a, oko 860.000
nacizmu, pri čemu je politiku Vatikana formulisao još Jevreja za vrem e Drugog svetskog rata.
PAPA I NACISTI 235
NACISTIČKA ZVERSTVA
Rajnhard Hajdrih, opunomoćeni protektor Trećeg držali kao svojevrstan zalog papinom „lepom ponašanju",
rajha u Češkoj i Moravskoj (na teritoriji današnje Ceške da bi imali koga da zlostavljaju ako papa Pije XII još
Republike) ubijen je u bombaškom napadu pripadnika jednom progovori protiv nacističke vladavine.
češkog pokreta otpora na automobil u kojem se visoki Repriza onih strahota videnih u Lidicama odigrala se
nacistički funkcioner nalazio. Hajdrihov naslednik, Karl 1944. godine, kada su aktivisti francuskog pokreta otpora
Herman Frank, opredelio se za „specijalnu represivnu svojim delovanjem usporili kretanje nemačkih trupa koje
akciju s ciljem da se Česi nauče pristojnom ponašanju". su bile hitno poslate na zapad sa zadatkom da onemoguće
„Crnokošuljaši" iz redova SS-a podučavanje Ceha otpočeli napredovanje savezničkih trupa posle iskrcavanja u
su jezivom odmazdom na selo Lidice, gde su streljana 172 Normandiji. Streljani su tada svi muškarci u selu Oradur
odrasla muškarca i momčića, dok su žene i deca prebačeni na Glanu na jugozapadu Francuske, dok su žene i deca
u koncentracioni logor Ravensbrik. saterani u seosku crkvu i tu spaljeni. Selo je sravnjeno sa
Iste te 1942. godine katolički nadbiskup Utrehta napisao zemljom, a u masakru je stradalo najmanje hiljadu seljana.
je redovno pastoralno pismo u kojem iskazuje protest
protiv progona Jevreja u Holandiji, koja je tada takode General SS-a Karl Herm an Frank predao se am eričkoj vojsci
bila pod nacističkom upravom. Ono što su nacističke u Plzenu 1945. godine. Sudeno mu je pred češkim sudom za
vlasti okvalifikovale kao „protivmeru" odigralo se pet dana ratne zločine i razaranje češkog sela Lidice. Pošto je proglašen
kasnije, kad je veliki broj holandskih Jevreja i katolika krivim , pogubljen je javno 1946. godine, u prisustvu 5.000
pohapšen i poslat u koncentracione logore. Tu su ih nacisti posm atrača.
236 PAPA I NACISTI
ZLE N AM ER E N A C IST A raskoš koja je u tim prilikama prikazivana, bili su neskriveno

Ako su se drugi i prenuli, kardinal Pačeli ovim nije bio ni militantni. I sve je to bila priprema terena za strahovladu
najmanje iznenađen. Još pre nego što su Hitler i nacisti koja je otpočela onog dana kad je Hitler preuzeo dužnost
došli na vlast, Pačeli nije imao nikakve dileme u vezi s
njihovim stvarnim namerama. Godinama pre prelomne
1933. odigravale su se bezbrojne „probe" za uspostavljanje Papi Piju XII draži su bili diskretna
totalitarne države, u kojoj će vladati rasizam i surovost.
diplomatija i u m eće ubedivanja od
Nacistički nasilnici okupljeni u paramilitarnim SA i
SS jedinicama dobijali su zadatke da rasturaju skupove napadnih gestova i žestokih proglasa.
komunističke i ostalih političkih stranaka. Premlaćivali
su ili ubijali političke protivnike. Nacistički mitinzi, i sva
kancelara Nemacke, 30. januara 1933. godine. Tada je
Dečak, jed an od sedm oro p reživelih posle n acističkog m a s a k ra u osnovan i prvi nacistički koncentracioni logor, u Dahauu, u
francuskom selu O radur na G lanu, učestvuje u pom enu održanom Bavarskoj, gde se odmah počelo s rnučenjem, zastrašivanjem
kod m asovne grobnice žrtav a pet m eseci posle strašnog i surovim postupanjem prema prvim zatvorenicima:
d ogad aja, u novem bru 1944. Jevrejima, socijalistima, sindikalistima i ostalim političkim
PAPA I NACISTI 237
neistomišljenicima.
Usledili su brojni poznati događaji, uključujud paljenje
Rajhstaga 1933, usvajanje Nirnberških zakona 1935/36,
zakonskih akata kojima su Jevrejima u Nemačkoj oduzeta
gradanska prava, kao i Kristalna noć (Kristallnacht ), koja se
odigrala novembra 1938, kada je po celoj Nemačkoj i Austriji
došlo do napada na Jevreje, njihove sinagoge i privatno
vlasništvo. U Kristalnoj noći živote je izgubio 91 Jevrejin, a
uhapšeno ih je između 25.000 i 30.000, i svi su oni kasnije
poslati u koncentracione logore.
Kardinal Pačeli saznao je zastrašujuće pojedinosti u
vezi s Kristalnom noći od papskog nuncija u Berlinu. U to
vreme papa Pije XI bio je na umoru, a ima istoričara koji
nagoveštavaju da ga je Pačeli ubedio da ne ulaže zvaničan
protest. Pije XI umro je tri meseca kasnije, desetog februara
Kao neutralna država, G rad Vatikan

mogao je u potaji da se posveti
spasavanju ljudi, i to u obim u koji je
samo papa m ogao da postigne.
1939. Za papu je izabran Pačeli. U tom trenutku, štampari

još nisu bili poslali u Vatikan poslednju encikliku Pija XI,
pod naslovom Humani Generis Unitas (O jedinstvu ljudskog
roda), pripremljenu, inače, prethodnog septembra. U vreme
kad je enciklika konačno stigla do Svete stolice, Pije XI nije
vise bio medu živima. Mada je Pačeli bio njegov direktni
naslednik na prestolu svetog Petra, on nije obnarodovao
Pijevu oproštajnu encikliku, u kojoj je podvši papa pokrenuo
vise spornih pitanja, i to potpuno otvoreno, na nadn
tipičan za Pija XI, oštro osudujud rasizam, kolonijalizam i Ernst ton V ajzeker, n em ački am b asad o r u V atikan u , upozorio je
antisemitizam, sve same ključne odlike nacističke politike. Svetu stolicu na planove A dolfa H itlera da otm e papu Pija XII.
Drugi nesporazum u vezi s papom Pijem XII ticao se Ovde vidim o V ajzekera kako odgovara na pitanja pred sudom u
njegovog ličnog stila. On nikada nije voleo da putuje po N irnbergu.
varošima i gradovima, i drži kitnjaste, em ocijama natopljene
govore. Draže su mu bile diplomatija i umeće ubedivanja zverstava iskazuje na najblaži m ogud nadn.
nego dramatični gestovi i oštri proglasi. Pored toga, To se vidi i iz ovih red jednog od svedoka koji su
diplomatsko iskustvo koje je godinama sticao davalo mu učestvovali u Nirnberškom procesu 1945/46. godine, kada su
je pun uvid u prirodu te nacističke zveri. Pije je savršeno pred lice pravde izvedeni nacistidci ratni zlodnci:
dobro znao da će nacisti na svaku kritiku i svaki d n prkosa
odgovoriti samo još gorim surovostima. T o je, štaviše, i bila Bilo koja red Pija XII uperena protiv ludaka kakav je bio
jedna od najvedh briga jevrejskih voda i onih zatočenika Hitler izazvala bi samo jošgoru propast... (i) ubrzala
u koncentracionim logorima koji su bili u mogućnosti da masakr Jevreja i sveštenika.
spoljnom svetu prenesu svoje strahove. Oni su, naime,
neprestano preldinjali papu da bilo kakvu osudu nacističkih
238 PAPA I NACISTI
N E U S P E L A ZAVERA: O T M I C A PAPE
Uverenje nacističkog režima da papa Pije X II radi ruku Saksoniji, na istoku Nemačke. Ali ne bi on stao na tome.
podruku s Jevrejima bilo je u saglasju sa antisemitskom Zapisnik s jednog sastanka održanog 26. jula 1943. otkrio
propagandom kojom je dr Jozef Gebels godinama je istraživačima da Hitler nije nameravao samo da se
neštedimice zasipao nemacki narod. Bez obzira na to što dokopa pontifa, već da je razmatrao mogućnost da izvrši
je papa Pije i 1943. godine istrajno odbijao da direktno pravi prepad na Vatikan, te da je u tom smislu poslao
osudi nacističko ponašanje prema Jevrejima, izgleda da je naredenje jednom od starešina SS-a u Italiji, generalu
Hitler bio izgubio strpljenje s pontifom i da je u to vreme Karlu Otu Volfu, i od njega zahtevao da...
uveliko razmatrao smeo plan kako da ga kazni. Firerova je
namera bila da otme papu Pija i zatoči ga negde u Gornjoj ... što je pre moguće zauzme Vatikan i Grad Vatikan, da
Papa Pije XII blagosilja okupljen u m asu 19 4 3 godine, u vrem e

obezbedi arhive i umetnička blaga jedinstvene vrednosti,
kad je za njega svako pojavljivanje u javn osti m oglo biti a da papu, zajedno s kurijom (papskim dvorom), sve u
opasno, je r je Adolf H itler n am eravao da ga otm e. cilju njihove bezbednosti, prebaci na sigurno mesto kako
PAPA I NACISTI 239
ne bi pali u ruke savezničkih snaga, koje bi posle mogle

da iskoriste papski politički uticaj.
General Volf i mnogi drugi nacistidđ zvaničnici i

diplomate (mnogi među njima ispovedali su rimokatoličku
veru), zaprepastili su se saznavši da Firer namerava da ide
toliko daleko da zarobi najuglednijeg vodu u svetu. Sam
papa je ove vesti primio sa osetno većom blagonaklonošću.
On je bio uveren da je Hitlera zaposeo nečastivi, i u vise
navrata pokušao je da istera davola iz Firera, ne bi li ga
tako oslobodio zloga uticaja. Što se Hitlera tiče, on je, u
svojoj megalomaniji, papu doživljavao kao „jedino ljudsko
biće koje mi uvek protivureči i nikad me ne slusa“. Firer
je bio rešen da ukloni tu mrlju iz svog samodržačkog
životopisa.
Prkositi Fireru dugo je bio opasan, neretko po život
poguban poduhvat, ali kada je već obelodanjeno
postojanje zavere da se otme papa, na scenu su nužno
stupili oni koji nisu mogli ostati na tome da se slepo
pokoravaju naređenjima i ogluše o diktat savesti. Bila je,
istina, potrebna nemala hrabrost da se nešto preduzme, ali
postojali su i u to doba Nemci spremni da preuzmu veliki General Karl Fridrih Oto Volf iz borbenog S S-a m nogo je
rizik ne bi li osujetili planove svoga Firera. Jedan od njih rizikovao da bi papu Pija XII upozorio na plan otm ice.
bio je Ernst fon Vajzeker, nemački ambasador u Vatikanu.
On je upozorio Svetu stolicu na opasnost koja preti trenucima ubrzano je napredovala ka glavnom gradu,
papi Piju i predložio pontifu da se uzdrži od bilo kakvih i bilo je izvesno da će kroz nekoliko dana zauzeti Rim.
postupaka koji bi mogli navesti nepredvidivog Firera da Nemački Vermaht pripremao se za povlačenje, i Hitler je u
stupi u dejstvo. Nacistički ambasador u Italiji, Rudolf Ran, tom času mislio da je idealan trenutak da se dočepa pape,
zajedno s još nekolicinom nemačkih diplomata, takode pa da ga njegova vojska povede sa sobom kad se bude
je radio na osujećenju plana otmice. Na istom poslu povladla.
angažovao se i general Volf, koji je krajem 1943. konačno Volf je odludo da dejstvuje odmah, i još ni mesec maj
uspeo da odgovori Hitlera od otmice. nije bio prošao, a on je ugovorio tajni sastanak s papom. U
Ili je bar general mislio da je uspeo. Ako je verovati Vatikan je došao prerušen, u civilnoj oded, pod okriljem
iscrpnom izveštaju objavljenom u jednom izdanju nod , uz pomoć jednog sveštenika koji je umeo da se snade
katoličkog dnevnika/tvvem're d ’l talia (u slobodnom u zamršenom kompleksu zgrada. V olf je prvo uveravao
prevodu: Šta se u Italiji dogada), koji je svetlost dana papu Pija da nikakve otmice neće biti, ali ga je istom
ugledao u januaru 2005. godine, Volf se 1944. užasnuo prilikom i upozorio da Firer njega, pontifa, doživljava
kada mu je Hitler poslao novo naredenje u vezi s otmicom kao „prijatelja Jevreja" i prepreku ostvarenju planova za
koju je planirao i od koje, dakle, nikada nije ni odustao. uspostavljanje prevlasti nad celim svetom. Mimo toga što
U tom trenutku, negde krajem maja 1944, Volf se nalazio je opomenuo papu da otvori četvore odju, malo je toga
na položaju zapovednika SS-a u Rimu, koji je bio pod general V olf još mogao za njega da udni. Napustio je
nacistickom okupacijom. Saveznička Peta armija, koja Rim, zajedno sa svojim trupama, nedugo pre nego što će
se osam meseci pre toga iskrcala na italijansko tlo u tim saveznička vojska zauzeti Rim.
240 PAPA I NACISTI
Vatikan se oglasio obazrivo srocenim

protestom , u kojem su preovladavala
opšta m esta... uz osudu „primene
ovakvih m era koje duboko povreduju
čoveku prirodena prava, i to samo
zato što pripada odredenoj rasi“.
N em ački vojnici p atroliraju u neposrednoj blizini B azilike svetog

Petra u V atikanu. Prim ili su strik tn a naređ en ja da ne prelaze belu
liniju koja predstavlja granicu izm edu V atik a n a i os ta tk a Rim a.
JE Z IV A O D M A Z D A
Tu lekciju Jevreji su naučili na teži način, na sopstvenoj koži,
kada je nad njima izvršena odmazda zbog pogibije Ernsta fon
Rata, mladog diplomate koji je ubijen u nemačkoj ambasadi u
Parizu. Vinovnik je bio jedan mladi nemački Jevrejin, Heršel
Grinspan, koji je protestovao protiv proterivanja njegove
porodice iz Nemačke. Upravo ovo ubistvo podstaklo je
ubilačko-rušilački pohod nacističkih bandi u Kristalnoj noći.
Kasnije, kad je Drugi svetski rat već bio poodmakao,
u vise navrata došle su do izražaja neslućene razmere
nacističke osvetoljubivosti. Tu i tam o bi i dozvolili neke
sitnije prekršaje drakonskih propisa koji su bili na snazi, ali
ako bi to u prekršiocu probudilo ma i trunku samopouzdanja,
bio bi u grdnoj zabludi. Kad bi procenili da je neki konkretan
izazov dovoljno ozbiljan da bi vredelo uzeti ga u obzir, nacisti
bi uzvratili iz sve snage.
Suočen s neprijateljem neumoljive naravi, sposobnim za
svaku svirepost i zverstvo koje samo ljudska izopačenost ume
da smisli, papa Pije došao je do zaključka da je nepristrasnost,
PAPA I NACISTI 241
ili barem privid nepristrasnosti, jedini način da se obezbedi T E ŠK A ST R A T E G IJA

neutralan položaj Vatikana, a samim tim i kakva-takva Takvu poziciju nije bilo nimalo lako sačuvati. Papina
sloboda delovanja. Kao neutralna država koju ni sami nacisti strategija je, neminovno, morala da se drži u tajnosti.
ne bi napali a da prethodno o tome dobro ne razmisle, Isto tako neminovno, međutim, čuvanje takve tajne
Grad Vatikan, sa svojim zdanjima i ustanovama, mogao se podrazumevalo je i otvorena prebacivanja zbog
upotrebiti u svrhu tajnog spasavanja ljudi, i to u obimu koji je „ravnodušnosti" s kojom „bezosećajni" Pije XII propraća
samo papa, i niko drugi, mogao da postigne. zverstva koja izazivaju najdublju preneraženost svih onih koji
nisu nalazili za shodno da u toj meri oklevaju, ili, bolje red,
da svesno ostavljaju utisak kolebljivosti kada valja osuditi
Papa Pije XII pozdravlja predstavnike štam pe, vojnike i druge zlodne.
vojne starešine u svojim odajam a u V atikan u 7. ju n a 19 4 4 , tri Oktobra 1941. godine, primera radi, americki izaslanik
dana pošto su saveznici oslobodili Rim . u Vatikanu, Harold H. Titm an, nastojao je da nagovori
242 PAPA I NACISTI
»Ti
Bf'V''
№
№ ’ tl
papu Pija da glasno progovori protiv zverstava počinjenih Panoram ski pogled na dvorac Gandolfo, papsku letnju rezidenciju
nad Jevrejima. Titmanu je pre toga nel<o sl<renuo pažnju koja se uzdiže nad jezero m Albano, sm eštenu trid esetak
na Pijevu želju da ostane „neutralan". To je, naravno, kilo m e ta ra jugoistočno od Rim a u pobrdu M onti Albani.
bilo pre „Konačnog rešenja za jevrejsko pitanje", što je
puki eufemizam koji su nacisti upotrebljavali za potpuno obazrivo sročenim protestom, u kojem su preovladavala
istrebljenje Jevreja, do najsitnijih pojedinosti isplanirano opšta mesta, uz osudu „primene ovakvih mera koje duboko
na konferenciji koja je januara 1942. u Vanseu, predgradu povreduju čoveku prirodena prava, i to samo zato što pripada
Berlina, okupila visoke zvaničnike nacističkog režima. odredenoj rasi". Poruka je ipak bila šifrovana, budući da
Posledice svega što je izrečeno na Konferenciji u Vanseu se u protestu nigde konkretno ne pominju nacisti. Takvoj
i odluka tamo donetih ubrzo su postale očigledne. Marta taktici Pije je neretko pribegavao kako bi naciste, a posebno
1942. godine 80.000 slovačkih Jevreja pripremljeno je za Gestapo, zloglasnu tajnu policiju, odvratio od mešanja u
transport u Poljsku. Ovim je, sudeći po izveštaju vatikanskog unutrašnje stvari Vatikana.
otpravnika poslova u slovačkoj prestonici Bratislavi, „veliki Premda su kritičari pape Pija njegov neuspeh da
broj njih osuden na izvesnu sm rt“. Vatikan se oglasio naciste pozove na odgovornost protumačili kao povlaćenje
PAPA I NACISTI 243
odbacio mogućnost da će do medusobnog sporazuma dod

zaraćene strane ,,dji su ratni ciljevi i programi po svemu
suded nepomirljivi". U danku objavljenom u Njujork tajmsu
navedeno je i to da je papa u svojoj poruci, istina šifrovano,
nedvosmisleno osudio nacistički progon evropskih Jevreja:
Glas Pija XII usamljeni je glas u opštem muku i tarni koji

ovog Božića obavijaju Evropu... Nacistički ciljevi takođe
nepomirljivi (su) i s Pijevim viđenjem hrišćanskog mira.
Oko tri hiljade njih prokrijum čareno

je u dvorac Gandolfo, papsku letnju
rezidenciju 30 kilom etara jugoistočno
od Rima.
O Božiću naredne, 1942. godine, papa Pije bio je malo

konkretniji, mada još nije otvoreno upro prstom u krivce dok
je, posredstvom radio-talasa, izrazio svoju...
... duboku zabrinutost za one stotine i hiljade ljudi koji,

iako ništa nisu skrivili, ponekad jedino zbog toga što su
rodeni kao pripadnici odredene nacije ili rase bivaju
obeleženi za odstrel i postepeno istrebljenje.
Nije bilo ni trunke sumnje na koga se u ovoj porud misli.
IZ B E G A V A N JE PR O BLEM A
V eć u drugoj polovini 1942. godine pogrom Jevreja poprimio
je „zastrašujuće razmere i oblike“, kako je to Pija, u pismu
koje je u Vatikan prispelo septembra te godine, izvestio
monsinjor Dovani M ontini, potonji papa Pavle VI, navoded
osvedočenog kukavice, poruka je ipak poslata, i stigla tamo neke jezovite primere. Istog tog meseca, američki izaslanik
gde je trebalo, i to zahvaljujući pontifovoj božićnoj porud u Vatikanu, M ajron Tejlor, saopštio je papi Piju da on,
vernicima, emitovanoj preko Radio Vatikana. Godine 1941, kao poglavar Rimokatoličke crkve, nanosi štetu vlastitom
katoličke i ostale porodice širom Sjedinjenih Američkih „moralnom ugledu" time što ćutke posmatra ubrzanu
Država sedele su uz svoje radio-prijemnike. Tek nešto vise od eskalaciju nacističkih zlodela. Predstavnici brojnih drugih
dve nedelje prošlo je bilo od sudbonosnog 7. decembra, dana zemalja, pored ostalih i Velike Britanije, Brazila, Urugvaja,
koji će se, kako je rekao predsednik Ruzvelt, „zanavek pamtiti Belgije i Poljske, istupali su sa istom primedbom, ali je i
po zlu", kada su i Amerikanci, posle japanskog napada na njima, kao i M ajronu Tejloru, rečeno samo toliko da se istina
sedište Pacifičke flote SAD u Perl Harboru, na Havajima, bili povodom raznih glasina o genocidu nad Jevrejima ne može
primorani da udu u rat. utvrditi na valjan nadn.
Tom prilikom, uredništvo Njujork tajmsa nesumnjivo U to vreme nacisti su, po svemu suded, već i te kako
je dobro procenilo papu Pija, koji je pozvao vernike na dobro uvidali šta papa zapravo radi, i nije im bilo teško da
stvaranje „jednog stvarno novog poretka", poretka koji će sami sebi priznaju kako to što on preduzima nikako ne ide
biti zasnovan na „slobodi, pravdi i ljubavi", da bi potom njima u prilog. Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke
244 PAPA I NACISTI
izvršilo je analizu božićne poruke emitovane decembra 1942. prime, recimo, neku žensku osobu, makar ona bežala od
i protumačilo je na pravi način. T o je, rečeno je, bio... progonitelja. Papa Pije je, medutim, ukinuo te zabrane, tako
da čitave porodice koje su se krile po ovim svetim mestima
... jedan dug napad na sve ono za šta se mi zalažemo. nisu morale da se razdvajaju.
On se očito zauzeo za Jevreje... i, praktično, optužuje Ostali odbegli Jevreji bili su smešteni na jezuitskom
nemački narod za nepravdu nanetu Jevrejima, a samog Gregorijanskom univerzitetu ili u podrumskim prostorijama
sebe proizvodi u glasnogovornika onih jevrejskih ratnih Pontifikalnog biblijskog instituta. Oko tri hiljade njih
zločinaca. prokrijumčareno je nekako u dvorac Gandolfo, papsku letnju
rezidenciju 30 kilometara jugoistočno od Rima. Mnogi drugi
lukavo su se prerušavali kako bi zavarali progonitelje. Oko
Jedan irski sveštenik, m onsinjor Hju
3.700 Jevreja redovno je nosilo uniforme palatinske garde,
O ’Flaerti, koji je u Vatikanu radio kao čiji je zadatak bio da štiti Grad Vatikan. Ostali su se mazali
raznim kozmetičkim kremama, prerušavajući se u pacijente
diplomata, našao se u veom a velikoj
smeštene u kožnoj bolnici pri Dermatološkom institutu
opasnosti. Bezgrešnog začeća. Vatikan je, štaviše, naručio snimanje
filma u kojem su brojni „statisti", njih oko 300, zapravo -
begunci od nacista. Nebrojene mantije izdavane su Jevrejima
Ulaskom savezničkih snaga u Rim konačno je osujećen i kako bi na ulici mogli da ,,produ“ kao katolički sveštenici.
Hitlerov plan da otme papu Pija. Saveznici su, medutim,
u Rimu zatekli stanje koje teško da bi se moglo pripisati
jednom navodno pronacistički orijentisanom papi koga sa O ’Flaerti i njegovi ljudi stvorili su
svih strana zasipaju raznim optužbama. U gradu je, naime,
m režu skloništa, koristeći u tu svrhu
postojala neobično razgranata mreža „sigurnih kuća“ i
drugih pribežišta lcoju su osmislili upravo papa Pije, njegovi privatne kuće i stanove, m anastire i
kardinali i sveštenici s ciljem da posluie kao utočišta za seoska gazdinstva.
hiljade begunaca. Mahom su to bili italijanski Jevreji, ali
medu izbeglima našlo se i mnoštvo ratnih zarobljenika koji
su pušteni iz zatvoreničkih logora pošto je Italija (prethodno, Pojedini Jevreji nisu stali na tome, već su i zaista prešli u
inače, saveznica nacističke Nemačke) prešla na drugu stranu rimokatoličku veru. Većina njih to je smatrala privremenom
da bi se priključila Amerikancima i njihovim saveznicima u merom, i takvi „preobraćenici" su se po okončanju Drugog
drugoj polovini 1943. godine. Zahvaljujući papi, sklonište u svetskog rata zaista i vraćali svojoj staroj veri. Ali dokle
tim burnim danima našli su i pripadnici italijanskog pokreta god su se držali privremenog, katoličkog identiteta, bili su
otpora koji su bežali od nacista. Kad je saveznička Peta armija zaštićeni sporazumom s nacistima, po kojem se Hitlerov
ušla u Rim, četvrtog juna 1944. godine, prvi put posle dužeg režim obavezao da neće progoniti Jevreje koji se pokrste.
vremena ti begunci mogli su slobodno da izadu na ulice, bez Preobraćenicim a su, tako, izdavane lažne krštenice,
straha da će ih neko ubiti, zarobiti i zlostavljati. vatikanski pasoši i krivotvorene isprave. Hiljade lažnih
Gradevine unutar samog Vatikana i izvan njega u dokumenata izradeno je u samom Vatikanu, od čega je oko
prethodnom periodu služile su za obavljanje najšireg spektra 80.000 isprava završilo samo u rukama Jevreja u Madarskoj.
spasilačkih aktivnosti. Po naredbi pape Pija, kompletan
italijanski Narodnooslobodilački odbor, koji je rukovodio P O M O Ć JE V R E JIM A
akcijama u kojima je učestvovalo oko 20.000 partizana širom Rizici koje je podrazumevalo pružanje pomoći Jevrejima i
Italije, bio je sakriven u Rimskoj bogosloviji pri Crkvi svetog drugima koji su se krili od nacista bili su, naravno, neizmerni,
Jovana Lateranskog, na svega nekoliko metara od sedišta a čak ni papa Pije nije mogao da jam či da će i njegovi
Gestapoa. U vatikanskim zdanjima krilo se 477 Jevreja, dok je kardinali, biskupi ili sveštenici izbeći streljanje ukoliko padnu
njih 4.238 bilo rasporedeno po ukupno 155 muških i ženskih šaka nacistima.
manastira u Rimu i okolini. U mirnodopska vremena, polovi Jedan sveštenik, Irac, monsinjor Hju O ’Flaerti, koji je
su bili strogo odvojeni jedan od drugoga, tako da opaticama radio kao diplomata u Vatikanu, našao se u naročito velikoj
nije bilo dozvoljeno da ugoste muškarca, niti monasima da opasnosti. Pre nego što je 1943. počeo da se bavi spasavanjem
PAPA I NACISTI 245
ratnih begunaca u Rimu, nacistima je već bio poznat kao Gregori Pek (u sredini) glumio je m onsinjora Hjua O’Flaertija u TV
svešteno lice koje posećuje zatvorenike po italijanskim film u Crveno i crno ( The Scarlet and the Black, 1983), posvećenom
ratnim zarobljeničkim logorima, tako da je O'Flaertija, sve podvizim a irskog sveštenika u Rimu za vrem e Drugog svetskog rata.
u svemu, lako bilo prepoznati. Po logorima je, inače, ovaj
Irac tragao za ljudima koji su proglašeni za nestale u borbi, jednog pukovnika britanske armije po imenu Samjuel Deri.
iako je još postojala mogućnost da su preživeli. Kada bi, O ’Flaerti i njegovi ljudi opremili su mnoštvo skloništa,
odnosno ako bi nekoga zaista pronašao živog, O ’Flaerti bi o što u privatnim kućama i stanovima, što po manastirima
tome izvestio njegove najbliže preko Radio Vatikana. Ali sve i seoskim gazdinstvima. Jedno od njih nalazilo se u
je to još bilo sasvim bezazleno, čak i u očima nacista koji su neposrednom susedstvu sedišta SS-a. Irac je takode krio
okupirali Italiju posle predaje italijanske vojske 1943. Jevreje u dvorcu Gandolfo i u Nemačkoj školi, koju je
svojevremeno i sam pohadao. Ubrzo su, tako, Hjua O ’Flaertia
RATNI Z A R O B L JE N IC I N A S L O B O D I prozvali „vatikanski bedrinac" po izmišljenom junaku
U septembru 1943, kada je Italija, posle kapitulacije, prešla Crvenom bedrincu, ser Persiju Blejkniju, koji je spasavao
na stranu saveznika, nije vise bilo razloga da Italijani drže aristokrate, ali ne samo njih, od giljotine u vreme Francuske
savezničke vojnike u logorima. Kapije Iogora su otvorene, revolucije 1789.
stražari su se razbežali, a zatvorenici su mogli da krenu kud
im volja. Mnogi su upamtili posete sveštenika O ’Flaertija i, D IP L O M A T SK IIM U N IT E T
uprkos svim opasnostima koje je sobom nosilo putovanje Dokle god se O ’Flaerti kretao unutar vatikanskih granica, iza
preko teritorije pod nacističkom upravom, zaputili su se široke bele linije koja je razdvajala papsku enklavu od ostatka
prema Rimu, da se obrate Ircu za pomoć. Nije mnogo Rima, od hapšenja ga je čuvao diplomatski imunitet. Bilo je,
vremena prošlo a O ’Flaerti je morao nekako da zbrine oko medutim, situacija kada je morao da ode do grada - recimo,
4.000 Jevreja i donedavnih ratnih zarobljenika. Pošto nije sve kad bi morao da organizuje mrežu, preveze begunce s mesta
mogao da postigne sam, uzeo je još neke sveštenike, dvojicu na mesto, ili se lično uveri u bezbednosni potencijal nekih
agenata „Slobodne Francuske", nekolicinu komunista i novih mogućih utočišta. Sve vreme esesovci su budno motrili
246 PAPA I NACISTI
neuhvatljivog Bedrinca, i nije mnogo prošlo a oni su utvrdili je O ’Flaerti retka ptica koju je teško uhvatiti, pa je zato svojim
prvo to da je reč o svešteniku i, drugo, da je nekada taj čovek ljudima naložio da ga drže pod neprestanom prismotrom.
navraćao u njihove zatvore. Sada su znali da imaju posla s A O ’Flaerti je bio čovek koji je lako zapadao za oko:
monsinjorom Hjuom O ’Flaertijem. visok, skladno graden, širokih ramena; taj irski monsinjor
Budući da mu je bezbednost bila zajamčena sve dok ne svojevremeno je bio uspešan bokser amater, i to se na njemu
napušta teritoriju Vatikana, O ’Flaerti bi se tako vrzmao po sasvim dobro videlo. Jednom se, tako, Kapleru učinilo da
tremu Bazilike sv. Petra čekajući da mu pridu Jevreji, ratni je konačno dohakao O ’Flaertiju kad je naleteo na njega s
zarobljenici i ostali begunci. Nemački vojnici koji su stajali grupom gestapovaca koji su se, ne cased časa, dali u poteru
na drugoj strani trga lepo su mogli da ga vide, ali su, što je za Ircem. Ispostavilo se, medutim, da je O ’Flaerti hitronog,
tako da nisu stigli da ga uhvate pre nego što je zamakao
za kapiju Santa M arije Madore, koja je bila u vlasništvu
Kapler je skovao plan da pošalje Rimokatolicke crkve, što će reći da vojska tu nije imala
pristupa. Drugom jednom zgodom, O ’Flaerti je boravio u
dvojicu G estapovih batinaša u Vatikan
dvorcu koji je držao princ Filipo Dorija Pamfili, koji je, inače,
sa zadatkom da uhvate O ’Flaertija, finansirao Irčeve spasilačke poduhvate, kada se, iznenada, to
izvuku ga izvan papskog grada i ubiju zdanje našlo pod opsadom SS jedinica. O ’Flaerti je strčao u
podrum, gde su upravo u tom trenutku iz kamiona istovarali
na lieu m esta. ugalj, da snabdeju princa za zimu.
B E K S T V O IZ T R A P A
posebno važno, isto tako dobro, pa i bolje, mogli da ga vide i Esesovcima je malo nedostajalo da ga se dočepaju, i O’Flaerti
oni kojima je bila potrebna njegova pomoć. Kad bi se pojavili, je morao da reaguje najbrže što je mogao. Sveštenu kapu
O ’Flaerti bi ih prevodio preko trga, izvan vidokruga nacista, i odeždu nagurao je u džak za ugalj, posuo se ugljenom
pa kroz groblje i tako do Nemačke škole. prašinom od glave do pete tako da ga ni rodena majka ne bi
Jedne večeri, O ’Flaertiju je prišao jedan Jevrejin i dao prepoznala, pa prebacio džak preko ramena i ispeo se napolje
mu lanac od dstog zlata. O n i njegova žena, rekao je kroz otvoren trap, gde su do tada ubacivali ugalj. Esesovci
Jevrejin, treba svakog časa da budu uhapšeni i odvedeni koji su stajali tu, razvrstani u dve kolone, samo su uzmakli,
u koncentracioni logor, ali on želi barem njihovog ne želeći da uprljaju uniforme ako se taj visoki, ogaravljeni
sedmogodišnjeg sina da spase od smrti u gasnoj komori. čovek slučajno u prolazu otare o njih, a on je samo išao
Zlatni lanac je, tako je rečeno svešteniku, trebalo da podmiri svojim putem, nehajno, pravo ka kamionu kojim je ugalj
troškove dečakovog uzgajanja. O ’Flaerti je uzeo lanac, našao dopremljen, parkiranom kod kapije dvorca. Pošto se odvezao
dečaka i sačuvao ga od opasnosti. Sem toga, dečakovim do obližnje crkve, O ’Flaerti se umio, presvukao i stavio kapu
roditeljima nabavio je lažne dokumente, i oni su mogli mirno na glavu, pa se vratio u Vatikan. Nešto kasnije telefonom se
da ostanu u Rimu. Po okončanju Drugog svetskog rata, javio princu, d sto da se uveri da su on i njegova porodica
O ’Flaerti je vratio sina majci i ocu - a uz sina i onaj dugački dobro. Sve je bilo u najboljem redu, a pukovnik Kapler je -
zlatni lanac. izvestio je princ monsinjora - kipteo od besa.
Očajan već, Kapler je skovao plan: poslao je dvojicu
PLAN Z A H V A T A N JE O T L A E R T IJA batinaša iz redova Gestapoa sa specijalnim zadatkom da
Nacisti su, razumljivo, samo čekali trenutak kad će O ’Flaerti uhvate O ’Flaertija i odvuku ga izvan granica Vatikana, pa
neoprezno iskoračiti izvan meda Vatikana, pa da ga uhapse da ga tamo, na lieu mesta, ubiju. Sva sreća te su O ’Flaertovi
ili ubiju. Nisu, medutim, imali u vidu monsinjorovo umeće pomagad na vreme otkrili plan. Četvorica pripadnika
prerušavanja, a on se prerušavao kad god bi iz Vatikana vatikanske Svajcarske garde presrela su nesudene ubice i
izlazio u Rim. Jednoga dana obukao bi se kao čistač ulica, isprebijala ih. Kapleru nikada nije pošlo za rukom da uhvati
sutradan bi se maskirao u kasapina, a narednog dana u O ’Flaertija, koji je preživeo Drugi svetski rat. Preživeo ga je,
običnog raznosača robe. Sve to izludivalo je pukovnika istina, i Kapler, ali u zatvoru u Gaeti, na drumu što vodi od
Herberta Kaplera, šefa Gestapoa u Rimu, opasnog čoveka koji Rima do Napulja, i to kao ratni zlodnac osuden na doživotnu
je svojim vojnicima dao odrešene ruke, pa čak i naredivao da robiju. Jednom mesečno, iz godine u godinu, Kapler je
muče i ubijaju pripadnike otpora. Kapler je i sam primetio da primao istog posetioca - m onsinjora Hjua O ’Flaertija.
PAPA I NACISTI 247
Ljuti pro tiv n ik

H jua O’ F laertija,
H erbert Kapler,
č e ln ik nem ačke
ta jn e po licije u
Rim u, dolazi na
suđ enje 1948.
godine. Osuden je
na doživotnu robiju,
ali je um akao iz
zatvora 1977.
248 PAPA I NACISTI
-...:
PAPA I NACISTI 249
Naposletku je O ’Flaerti, godine 1959, krstio Kaplera u

Rimokatoličkoj crkvi. Kaplera je 1977. godine - bolovao je
tada od raka i imao svega 48 kilograma - u velikoj torbi iz
Gaete u Nemačku prokrijumčarila supruga Anelize. Umro je
naredne godine.
Po završetku rata, 1945, monsinjor O ’Flaerti primio je
brojna priznanja za svoju spasilačku delatnost, pored ostalog
i američki Orden slobode sa srebrnom palmom, dok ga je
lcralj Džordž VI proizveo u zapovednika Britanskog carstva
(CBE). I država Izrael odala je O ’Flaertiju priznanje kao
jednom od „pravednika medu narodima"; ovo zvanje davano
Država Izrael odala je O ’Flaertiju

priznanje kao jednom od „pravednika
medu narodima". T o zvanje davano je
nejevrejima koji su pomagali Jevrejima
za vrem e Drugog svetskog rata.
je nejevrejima koji su pomagali Jevrejima za vreme Drugog

svetskog rata. Pošto je pretrpeo jak moždani udar, O ’Flaerti
se 1960. povukao u dom svoje sestre u okrugu Keri, u Irskoj,
gde je i umro tri godine kasnije.
I kardinali su u Italiji samopregorno radili na spasavanju
života. Kardinal Pjetro Boeto iz Denove spasao je, primera
radi, najmanje osam stotina izbeglica. Biskup Duzepi Nikolini
iz Asizija pune dve godine krio je oko trista Jevreja. Dvojica
potonjih papa, naslednika Pija XII, takode su preuzeli na
sebe rizik i pomogli Jevrejima, ali i ostalima da se izbave iz
nacističkih kandži. Jedan od tih crkvenih velikodostojnika bio
je kardinal Andelo Ronkali, potonji papa Jovan XXIII, a drugi
kardinal Dovani M ontini (kasnije papa Pavle VI). O bojici su
ponudene nagrade za to što su spasavali Jevreje, ali su i jedan
i drugi nagradu odbili. M ontini je izložio i razloge za takvu
odluku
Učinio sam samo ono sto mi je bila dužnost. Sem toga,

postupao sam isključivo po naređenjima Svetoga oca (Pija
XII). Za to niko ne zaslužuje orden.
Drugi jedan velikodostojnik Rimokatoličke crkve, kardinal

Pjetro Palacini, primio je 1985. priznanje države Izrael kao
„pravednik medu narodima", i to za doprinos u pomoći
Jedinice m ultin acionalne savezničke Pete arm ije ulaze u Rim , kao
oslobodioci, četvrtog ju na 1944. godine.
250 PAPA I NACISTI
i spasavanju Jevreja u ratom rastrzanoj Evropi. Za vreme jevrejskog naučnika, inače agnostika, da promeni mišljenje
svečanosti u Jad Vašemu, jerusalimsl<om m emorijalnom o Rimokatoličkoj crkvi i papstvu. U nekada ravnodušnom
centru posvećenom žrtvama holokausta, on je, medutim, Ajnštajnu probudile su se najednom „silna naklonost i
skrenuo pažnju na to da „zasluge u potpunosti pripadaju divljenje, jer samo je Crkva imala hrabrosti i istrajnosti da
Piju XII, koji nam je naložio da cinimo sve što možemo se založi za istinu koju nalaže razum i slobodu koju zahteva
kako bismo Jevreje izbavili progona". Procenjuje se da je oko moral". Po mnogima najveći kompliment, medutim, Pije XII
860.000 Jevreja spaseno zahvaljujući raznim inicijativama iza primio je od Izraela Zolija, glavnog rabina rimskog, koji je bio
kojih je stajao papa Pije XII. toliko impresioniran papinim saosećanjem i hrabrošću da je
Ključna Pijeva uloga u toj dalekosežnoj misiji spasavanja 1945. primio katoličku veru.
žrtava nacizma naglašavana je u vise navrata, kad god bi
ovom pontifu priznanje odavale vode jevrejskog naroda, ali
i predsednici i premijeri država, potonji pontifi i bezbrojne P ro c e n ju je se da je oko 8 6 0 .0 0 0
ličnosti koje su, prevashodno, želele da iskažu zahvalnost, Jevreja sp aseno zahvaljujući raznim
ali isto tako i u knjigama i novinskim člancima posvećenim
ovoj temi. Saznanje da je papa spasao hiljade Jevreja i ostalih
in icijativam a iza kojih je stajao papa
izbeglica navelo je Alberta Ajnštajna, svetski priznatog Pije X II.
L JA G A SE T E ŠK O SP IR A
A opet, uprkos svim dokazima, pa i skorašnjim pokušajima
da se papa Pije kanonizuje, spisak optužbi kojima se tereti
ovaj pontif i dalje se proširuje, pa tako mnogi i danas
dovode u pitanje njegovu smelost, moralnu postojanost i
saosećajnost. Internet prosto vrvi od takvih optužbi, a mnoge
medu njima sročene su jezikom mržnje. Jedan kritičar
je, tako, ,,nedela“ ovog pape okvalifikovao kao u toj meri
zastrašujuća da je, po njemu, i Pije X II morao da se nade
na optuženičkoj klupi u Nirnbergu 1945/46, rame uz rame
s dvadeset i jednim ratnim zločincem iz redova nacista.
Drugi je pak izneo uverenje da je za pogrom šest miliona
Jevreja, četiri miliona Cigana, tri miliona katolika i nebrojene
druge žrtve koje je odneo Drugi svetski rat papa Pije XII
odgovoran isto koliko i Adolf Hitler i drugi nacisti. Godine
2008, tačno pola veka posle papine smrti, u jednoj novoj
knjizi posvećenoj njegovim postupcima za vreme Drugog
svetskog rata, Hitlerov lovački pas, o pontifu se govori kao o
čoveku „preslabom" da se usprotivi Fireru i spreči „propast
Jevreja". Ljagu, koja se i dan-danas baca, nije lako sprati sa
imena Pija XII.
Izrael Zoli, glavni rabin Rim a (levo), šalje posebnu poruku

Jevrejim a celog sveta u radijskom prenosu iz rimske
Velike sinagoge 31. jula 1944.
PAPA I NACISTI 251
Upokojeni papa Pije XII leži u dvorcu Gandolfo 9. oktobra 1958. godine. S ahranjen je u V atikan skim pećinam a, ispod B azilike svetog Petra,
medu grobovima ostalih papa.
Od čitave plejade papa koje su njihovi supamici u borbi za Svetu stolicu
trovali, svrgavali ili sakatili u ranom srednjem veku, pa do spome neutralnosti
pape Pija XII u vreme Drugog svetskog rata - knjiga Mračna istorija papa
razotkriva pregršt skandala i tajni pontifa. Pored ostalog, ova knjiga otkriva
sledeće:
FORMOZIJE (891-896)
Leš pape Formozija, uveliko već u raspadanju, iskopan je da bi mu
Formozijev naslednik sudio, a potom su zemni ostaci pokojnog pape
bačeni u reku Tibar - i to ne jednom, nego dva puta.
JOVANXII (955-964)
Kao da mu nije bilo dovoljno što vodi bordel u srcu Vatikana, Jovan XII
oslepeo je jednog i uštrojio drugog kardinala, a pričalo se da je, u teškom
pijanstvu, nazdravljao nečastivom.
INOĆENTIIE III (1198-1216)

Kao pokretač tzv. Albižanskog krstaškog pohoda, usmerenog protiv jeretika
katara, Inoćentije III bio je lično odgovoran za smrt bezmalo milion ljudi,
koliko je stradalo u periodu od dvadeset godina.
ALEKSANDAR VI (1492-1503)
Aleksandar VI bio je otac osmoro dece, koju su na svet donele njegove
tii-četiri naložnice. Do papskog zvanja stigao je podmićujući sve redom,
a onda je svoje rođake postavio za kardinale i silno se obogatio.
I dinska knjiga
w w w . m l a d i n s k a .r s

Mračna Istorija Papa by Brenda Ralf Luis PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Mračna Istorija Papa by Brenda Ralf Luis PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Mračna Istorija Papa by Brenda Ralf Luis PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

MRAČNA ISTORIJA

B renda R alf L uis

T papske istorije, u doba kad je h rišćan stv o tavorilo

MRTVAČKI SINOD, VLADAVINA

Pre hiljadu i vise godina rimsku stvarnost obeležavala je politička nestabilnost.

U desetog veka, pape su bile m arionete kojima su

KAKO NAĆI NESTALOG PAPU

M A ŠTO VITE UBICE

Raznovrsnost načina na koje su pape stradale u vreme

proveri da se možda tamo ne krije? Često nije bilo pravog

Šuškalo se da je papa Form ozije, pre nego

Benedikt IX je, tako se pričalo, svoj besprizorni život okončao

Takve optužbe i presude, i to je d n o m

kad su njegovi prijatelji zaverenici utekli s papskog dvora,

SVE OPROŠTENO - DO DALJEG

starešine hrama kao biskup rimski, biti održano jedno p o z o r is n u p r e d s t a v u . L eš u p r o c e s u r a s p a d a n j a is k o p a n j e iz g r o b a d a b i

DRAMA NA MRTVAČKOM SINODU

NEPOTIZAM je da odgovara u Formozijevo ime, ali bio je previše

Marozija se skrasila na ostrvu usred

Biskup Liutprand oznacio je Teodoru i M aroziju kao ,,dve

Kao i Agiltruda, i M arozija je bila

Teodorinoj kćerki M aroziji nije, medutim, bilo po volji

M uslim ani S aracen i, sm rtni n ep rijatelji hrišćanske Evrope,

Dve godine kasnije (926) M arozija se udala i drugi put,

UBISTVO U PAPSKOJ PALATI

Papa Lav VI bio je jedan u nizu papa

postavi za papu. navodno, nameravao da ga oslepi, tj. da pribegne metodi

na dvorac Sant Anđelo, gde je boravio bračni par. Trgnuvši

Alberik je... zatvorio svoju majku u

Alberik je, u meduvremenu, zatvorio i svog polubrata

CVLTV Д I IO \ " IN ST AV R A 1 V M 'ftu j

umesto da ih ekskomunicira, pobio ili osakatio sve one koji

L E O '■VilJU PAJPA lO M A N V i'

„drznula da uzme i trećega muža".

Papa Jovan X II,

Jedna od prvih odluka novopostavljenog pape Bonifacija VIII, rimskoga pontifa".

JOŠ JEDNO POSTHUMNO SUĐENJE

S ku lp tu ra pape B onifacija V III, koji se našao u velikoj nevolji

Tolerancija, koja se danas smatra vrlinom, u srednjovekovnoj Evropi

Hrišćanski svet se s vrem ena na

odmetnutih biskupa. Dominik se odmah upustio u žustar

nedostaje poleta u borbi protiv jeresi,

Kao i katari - ubeden je bio Dominik - i njegovi monasi

tako da se on nije ni potrudio da sakrije naklonost koju

Čudo s kn jig am a, kada su k a ta rs k e knjige izgorele, dok su one

,,1LI SE ODRECI RASKDŠI, H I T O G A Š T O PROPOVEDAS!"

Arno A m ori, cistercitski

bedema bezijerskih, pojavio se neki usamljeni krstaš i počeo

poharaju i opljačkaju prazne domove gradana Bezijera. A

Gom ila m ladića, ornih za borbu,

da bi potom, onemeli od besa, gledali kako neki tamo

Sluge, sve m ladi momci, odmah su se uselile u kuće koje su

Amorijeve vojnike napred je neumoljivo gonilo ono što

Niko od vernika koji su se krili u b ezijerskoj crkvi nije se

Masakr koji se odigrao u

božanska odm azda iskalila svoj čudesni gnev.

Knjiga Jovanova ide korak dalje.

Katedrala Sen Nazer... priča se,