DIZAJN ELEKTRIČNOG OSVETLJENJA

Svetiljke

Dr Ivana Vlajić-Naumovska
 Sadržaj
Svetiljke
Delovi svetiljke
Materijali za izradu svetiljki
Fotometrijski podaci o svetiljkama
Klasifikacija (podela) svetiljki
Iskoristivost svetiljki
Svetlosno zagađenje

2
 Svetiljke
 Svetiljke su naprave koje služe za raspodelu, filtriranje ili pretvaranje svetla
izvora svetlosti i koje ujedno sadrže potrebne delove za nošenje i
prišvršćenje, za zaštitu i pogon izvora svetlosti.
Zahtevi koje mora obezbediti svetiljka
svetlotehnički mehanički elektrotehnički oblikovni
raspodela mehanička pogonska sigurnost estetski izgled oblika svetiljke
svetlosnog fluksa čvrstoća
raspodela svetlosne otpornost na zaštita od previsokog harmoničnost uklapanja u ambijent
jačine zagrevanje napona dodira
ograničenje otpornost na zaštita od radio
blještanja koroziju televizijskih smetnji
povoljna otpornost na jednostavan i siguran
iskoristivost prodor vlage električni priključak
sprečavanje
zagađenja
laka montaža preglednost i lak dostup
unutrašnjim električnim
lako održavanje
delovima
3 trajnost trajnost el. delova
 Svetiljke
 Svetiljke su naprave koje treba da ispune veći broj zahteva,
od kojih su najvažniji:
1. nošenje i pogon izvora svetlosti,
2. postizanje željene raspodele svetlosnog fluksa koji emituju
izvori svetlosti,
3. smanjenje sjajnosti izvora svetlosti, koje se postiže
povećanjem površine kroz koju se emituje svetlost,
4. zaštita izvora svetlosti i dodatne opreme (grla, predspojnih
sprava i startera) od štetnih mehaničkih i hemijskih uticaja
okoline, kao i zaštita okoline od mogućih štetnih uticaja
izvora svetlosti i dodatne opreme,
4
 Svetiljke
 Svetiljke su naprave koje treba da ispune veći broj zahteva,
od kojih su najvažniji:
5. održavanje radne temperature izvora svetlosti u
predviđenim granicama,
6. jednostavna montaža i održavanje (zamena izvora svetlosti
i intervencije na elementima dodatne opreme),
7. dovoljno visok stepen iskorišćenja (definisan odnosom
svetlosnog fluksa svetiljke i ukupnog svetlosnog fluksa svih
izvora svetlosti u njoj),
8. prijatan estetski izgled i mogućnost uklapanja u
arhitekturu okoline.
5
 Svetiljke
 Jasno je da sve svetiljke moraju da ispune zahteve koji se
odnose na nošenje i pogon izvora svetlosti, što se obezbeđuje
posedovanjem grla koja odgovaraju podnošcima izvora
svetlosti, a kod nekih i prisustvom predspojnih sprava i
uređaja za startovanje.
 Takode je jasno da svi pobrojani zahtevi nemaju isti značaj kod
svetiljki različitih namena.
 Na primer postoje svetiljke kod kojih je sedmi faktor
(ekonomičnost) mnogo važniji od osmog (estetski izgled), a i
obrnuto.
 Takode, postoje svetiljke (npr. svetiljke sa fluo cevima
namenjene osvetljavanju otvorenih prostora), koje treba da
ispune i peti zahtev, inače nebitan kod velikog broja svetiljki
najrazličitijih namena.
6
 Svetiljke
 Problemi sa kojima se susreću konktruktori svetiljki:
 Reflektor svetiljke treba da bude izrađen od materijala otpornog na
koriziju i sa visokim stepenom refleksije. Uz to, oblik reflektora treba
tako projektovati da se dobije željena raspodela svetlosnog fluksa i
da se reflekotvani zraci ne “sudaraju” sa izvorom (tada se smanjuje
efikasnost i stepen iskorišćenja svetiljke, a ponekad i vek trajanja
izvora svetlosti- npr u slučaju natrijumovih izvora visokog pritiska).
 Kod svetiljki sa fluo cevima se mora voditi računa i o rastojanju
između susednih cevi, jer u slučaju kada je ono veoma malo dolazi
do povećanja temperature izvora, tako i do toga da svaka cev
apsorbije značajan deo fluksa susedne (susednih).
 Konstruktori svetiljki moraju da vode računa i o činjenici da mnogi
izvori svetlosti zahtevaju skoro fiksirani položaj pri gorenju (inače
imaju lošije performanse i kraći vek trajanja).
7
 Svetiljke
 Problemi sa kojima se susreću konktruktori svetiljki:
 Moraju da uzmu u obzir i uticaj nevidljivog elektromagnetskog
zračenja na pojedine delove svetiljke (npr, neki plastični materijl koji
se koriste za izradu protektora mogu da promene boju i propusna
svojstva pod delovanjem energije ultraljubičastih zraka).
 Od konstruktora se ponekad zahteva i da obezbedi mogućnost
podešavanja položaja izvora svetlosti ili promene tipa reflektora sa
manje iii više različitim raspodelama svetlosnog fluksa.
 Kod velikog broja svetiljki konstruktori moraju da obezbede i zaštitu
čoveka od indirektnog dodira, odnosno opasnog napona na koji
metalno kućište svetiljke može da dođe u slučaju proboja na masu.
 Pomenimo i zahtev za postizanjem određenog stepena zaštite od
prodora prašine i vlage.
8
 Delovi svetiljke
 U određivanju raspodele svetlosnog fluksa svetiljke
mogu da učestvuju:
 reflektori,
 refraktori,
 difuzori,
 štitnici
 filteri.

9
 Reflektori
 Osnovni tipovi refleksije: usmerene, poludifuzne i
difuzne.
 Reflektori koje karakteriše usmereni tip refleksije se
koriste onda kada se želi da se svetlosni fluks usmeri u
pojedine, manje ili više precizno definisane delove
prostora.
 Oni se javljaju kod najvećeg broja svetiljki (od malih
uskosnopnih reflektorskih svetiljki (koje se, na primer,
koriste za osvetljavane izloga), do reflektorskih svetiljki
koje su namenjene osvetljavanju velikih otvorenih
radnih prostora, raskrsnica i petlji, sportskih terena).
10
 Reflektori
 Reflektori se najčešće izraduju od uglačanog (poliranog)
aluminijuma izuzetno velike čistoće. Njega karakterišu visok
faktor refleksije (koji se zadržava tokom eksploatacije),
nelomljivost i otpornost na koroziju (koja se povećava
anodizacijom, odnosno nanošenjem tankog nekorodirajućeg
filma).
 Kao alternativa se koristi aluminijum standardne čistoće, sa
tankim završnim slojem izrađenim od aluminijuma izuzetno
velike čistoće, koji su dobija u procesu anodizacije.
 U novije vreme se koristi i proces vakuumske metalizacije, koji
se sastoji u nanošenju mikroskopski tankog sloja aluminijuma
na dobro uglačanu metalnu, staklenu ili plastičnu. Na ovaj način
se dobijaju reflektori najvećih faktora refleksije.
11
 Reflektori
 Kod “usmerenih” reflektora, zakrivljene površine predstavljaju
delove paraboloida ili elipsoida.
 Promenom položaja izvora svetlosti, čije su dimenzije mnogo
manje od dimenzija reflektora, moguće je podešavanje širine
svetlosnog snopa reflektora.
 Ukoliko se pak koriste linearni (cevasti) izvori svetlosti (npr.
metal-halogeni ili natrijumovi izvori visokog pritiska, fluo cevi
i tome slično), primenjuju se "usmereni" reflektori u obliku
korita, kod kojih se jedino u ravnima normalnim na uzdužnu
osu korita dobijaju konusni poprečni preseci (parabola ili deo
elipse).
 Izrađuju se i svetiljke čiji reflektori predstavljaju kombinaciju
sferno paraboličnog ogledala (na sledećem slajdu na slici
desno je prikazana varijanta rotaciono-simetrične svetiljke sa
12 ovakvim reflektorom).
 Reflektori

Kako se kod ove vrste reflektora poklapaju centar sfere i paraboloida, i kako izvor
svetlosti sadrži tu tačku, postiže se i efekat “dupliranja” svetlosnog flusa
izračenog u donji poluprostor. Naime, usled poklapanja pravaca upadnog zraka i
zraka reflektovanog od sfernog dela reflektora, dolazi do toga da se svi svetolosni
zraci emitovani u gornji poluprostor posle refleksije ponovo prolaze kroz izvor
svetlosti, što za posledicu ima značajno povećanje (“dupliranje”) intenziteta
svakog
13 od svetlosnih zraka emitovanih u donji poluprostor.
 Reflektori
 Materijal za izradu “poludifuznih” reflektora je takođe
aluminijum, a izrađuju se sa kružnim, paraboličnim i eliptičnim
poprečnim presecima, i to bilo kao rotaciono-simetrični
reflektori, bilo kao polucilinrična korita. Njihova tipična primena
je kod svetiljki sa fluo cevima, koje s jedne strane karakteriše
usmeravnje svetlosti u tačno definisane delove prostora, a sa
druge postizanje ravnomerne raspodele osvetljenosti u svakom
od njih.
 Površine sa savršenom difuznom refleksijom su slične sa ovima
koje se u praksi javljaju kod bele sjajne plastike (ρ ≤ 0,90) ili se
dobijaju nanošenjem mat bele boje na čeličnu podlogu (ρ ≤0,84).
Pošto ih karakteriše raspršena refleksija svetlosnih zraka,
odnosno njivovo emitovanje u svim pravcima, široko se koriste
kod onih svetiljki sa fluo cevima čija primena treba da obezbedi
14 ravnomerno osvetljenu prostoriju.
 Reflektori
 Napomenimo da oblik "difuznog" reflektora ne utiče značajno na
raspodelu svetlosnog fluksa svetiljke.
 Njegova prvenstvena uloga je da "pokupi" svetlosne zrake koje
izvor svetlosti emituje u gornji poluprostor i da ih posle refleksije
usmeri prema radnoj ravni prostorije.

15
 Refraktor
 Refraktor je moguća varijanta protektora svetiljke, koji,
koristeći pojavu prelamanja svetlosti, tako usmerava
svetlost da se značajno redukuje ili čak eliminiše
svetlosni fluks u zoni blještanja, uz njegovo
istovremeno povećanje u željenim delovima prostora
ispod svetiljke.
 Sastoji se od velikog broja malih prizmi (kojih može da
bude i nekoliko hiljada), izrađenih od stakla iii plastike
(polistirola ili akrila).
 Pri tome se prizmatična struktura najčešće nalazi sa
samo jedne strane refraktorske ploče (druga strana je
glatka, što olakšava čišćenje).
16
 Refraktor
 Refraktori se primenjuju
kako kod svetiljki za
unutrašnje, tako i kod
svetiljki za spoljno
osvetljenje.
Slika 1. Primer svetiljke sa fluo  Na slici 1 je prikazana
cevima čiji je protektor u obliku svetiljka sa fluo cevima, koja
horizontalne refraktorske ploče sadrži refraktor u obliku
horizontalne plastične ploče,
sa spoljnom stranom u obliku
prizmatične strukture (što je
sa aspekta održavanja,
17
nepovoljniji slučaj).
 Refraktor
 Refraktor je element za kontrolu svetlosti, koji koristi svojstvo da
svetlost menja smer pri prelasku između dva materijala (npr.
vazduh-staklo ili vazduh-plastika). Uglavnom se koriste plastični
materijali u nekoj strukturi (prizme ili piramide), koji dodatno
usmeravaju svetlost, ili stvaraju utisak da svetli veća površina
svetiljke.

18
 Difuzori
 Pominjali smo prozračne materije, koje difuzno
propuštaju svetlost. Od njih se izrađuju protektori svetiljki
za unutrašnje osvetljenje, koji se tada nazivaju difuzori.
 S obzirom da vrši raspršivanje svetlosti koju emituju
svetlosni izvori, difuzor ne samo da usmerava svetlost u
sve delove prostora ispod svetiljke, nego i značajno
redukuje sjajnost svetiljke u svim pravcima. Zbog toga se
svetiljke sa difuzorima (izrađenim od opalnog stakla ili
plastike sa visokim faktorom propuštanja-polistirol ili
akril) najčešće koriste za osvetljavanje prostorija u kojima
je potrebno ravnomerno osvetliti ne samo radnu ravan,
nego i zidove, i u kojima je potrebno eliminisati pojavu
19
blještanja.
 Difuzori
 Difuzori raspršuju svetlost u više smerova, i smanjuju
blještanje povećanjem površine iz koje svetlost izlazi iz
svetiljke.

20
 Štitnici
 Štitnici su elementi koji smanjuju ili otklanjaju direktan
pogled na izvore svetlosti u svetiljci. Osim toga, oni
dodatno usmeravaju svetlost.

21
 Štitnici
 Poput reflektora i refraktora, i štitnici utiču na raspodelu
svetlosnog fluksa svetiljke. Često se ovoj njihovoj funkciji
dodaje još jedna: skrivanje izvora svetlosti od pogleda iz
određenih pravaca. A ima i slučajeva kada im je skrivanje
izvora svetlosti jedina funkcija.
 Na sl. 2 je prikazana skica svetiljke sa fluo cevima, čije
kućište, zahvaljujući većoj "dubini", obezbeđuje da se
izvori svetlosti ne vide iz poprečnih pravaca koji sa
horizontalom obrazuju uglove manje od tzv. zaštitnog ugla
(ugao α na sl. 2). Ovo rešenje, koje se primenjuje sa ciljem
da se smanji blještanje u kritičnim pravcima, ima i
nedostatke: svetiljka ne izgleda lepo, a smanjuje se i
22
širina svetlosnog snopa.
 Slika 2. Skica Slika 3. Skica poprečnog
Slika 4. Štitnik paraboličnog
poprečnog preseka preseka svetiljke sa fluo
reflektora koji smanjuje
svetiljke čije kućište cevima i V-štitnikom
količinu svetlosti u jednom
ima ulogu štitnika
delu svetlosnog snopa

 Da bi se izbeglo povećanje debljine svetiljke, primenjuje se

alternativno rešenje, koje se sastoji u ugrađivanju
zaštitnog elementa čiji je poprečni presek u obliku slova V
(kao na sl. 3), i koji se po celoj dužini svetilike postavlja
između cevi (u ovom slučaju je zaštitni ugao jednak
23
manjem od uglova α i β koji su prikazani na sl. 3).
 Štitnici
 Na slici 4 je data skica paraboličnog reflektora kod koga je
upotrebljen štitnik sa ciljem da smanji količinu direktne
(rasute) svetlosti u jednom delu svetlosnog snopa (po
pravilu onom koji može da izazove pojavu blještanja).
 Kod svetiljki za unutrašnje osvetljenje (sa izvorima sa
užarenom niti ili fluo cevima) najčešče se primenjuju
štitnici u obliku rastera.
 Postoje:
 lamelarni rasteri (sl. 5a), koji predstavljaju skup
vertikalnih traka, postavljenih normalno na uzdužnu osu
svetiljke sa fluo cevima (skrivaju fluo cevi jedino od
pogleda iz pravca koji je paralelan sa uzdužnom osom i ne
24
utiče značajno na raspodelu svetlosnog fluksa svetilike),
Slika 5. Različiti tipovi rastera: a) lamelarni b) mrežasti c) u obliku koncentričnih
kugova

 mrežasti rasteri (sl. 5b) koji predstavljaju skup vertikalnih

traka postavljenih i u uzdužnom i u poprečnom pravcu (oni
skrivaju fluo cevi od pogleda iz skoro svih relevantnih
pravaca, jer ih karakteriše zaštitni ugao reda 45o ),
 rasteri u obliku koncentričnih kugova (sl. 5c), koji potpuno
eliminišu pojavu blještanja, itd.
25
 Filteri u boji
 U novije vreme se boje sve češče koriste za potenciranje različitih
svetlosnih efekata (npr. u dekorativnom osvetljenju, osvetljenju
izložbenih eksponata, u modernim predstavama svetlosti i
zvuka). Boje proizvode ili izvori svetlosti, ili obojeni reflektori, ili
filteri u boji.
 Klasični filteri u boji su uglavnom izradeni od stakla ili plastike,
čije su površine premazane providnim bojama.
 Dobitak u boji se plaća smanjenjem svetlosnog fluksa svetiljki sa
filtrima (njihov faktor transmisije iznosi između 0,05 i 0,40).
 Apsorbujući energiju preostalog dela spektra (zbog čega se
nazivaju i apsorpcioni filteri), oni se zagrevaju. Ukoliko se koriste
sa izvorima svetlosti veoma velikih snaga, preveliko zagrevanje
može dovesti do njihovog oštećenja. U takvim slučajevima se
preporučuuje upotreba tehnološki savršenijih, interferentnih
26 filtera, koji se zagrevaju značajno manje od apsorpcionih.
 Materijali za izradu svetiljki
 Za izradu svetiljki se po pravilu koriste metali (čelik i
aluminijum), plastika i staklo.
 Čelik
 Čelik se masovno koristi za izradu kućišta (reflektora) svetiliki
sa fluo cevima. Njegov osnovni oblik su limene ploče, koje se
dalje mehaniki obrađuju (presuju, savijaju,...). Pre ovih obrada
lim se farba belom bojom (difuzna refleksija), koja predstavlja i
zaštitu od korozije (boja mora da bude visokog kvaliteta da se ne
bi oštetila u procesu mehaničkih obrada). Ukoliko se želi
pouzdanija zaštita od korozije, pre bojenja limenih ploča se vrši
njihova galvanizacija (elektrolitički proces nanošenja tankog sloj
cinka). Ukoliko se zahteva da sloj boje bude posebno mehanički
otporan i dugotrajan, primenjuje se proces emajliranja.
27
 Materijali za izradu svetiljki
 Za izradu delova svetiljki koriste se tri osnovna tipa čeličnih
limova: toplovaljani, hladnovaljani i porcelansko-emajlirani.
 Nedostatak toplovaljanih limova je njihova hrapava površina.
Hladnovaljane limove karakterišu glatka površina i mogućnost
proizvodnje limova manje debljine. Porcelansko-emajlirani
limovi su slični hladnovaljanim, uz napomenu da sadrže mali
procenat ugljenika (zahtev vezan za održavanje zadovoljavajućeg
završnog sloja).
 Aluminijum
 Pošto se radi o laganom, koroziono-otpornom materijalu dobrih
toploprovodnih osobina, uz to otpornom na uticaje okoline
(zahvaljujući postojanju zaštitnog sloja Al oksida), ovaj materijal
se rasprostranjeno koristi za izradu kako kućišta, tako i delova
svetiljki koji određuju raspodelu svetlosnog fluksa (reflektora i
28 štitnika).
 Materijali za izradu svetiljki
 Koristi se u (skoro) čistom stanju ili u obliku legura (njegove
mehaničke i hemijske osobine se poboljšavaju dodavanjem
silicijuma, gvožđa, bakra, mangana, magnezijuma, hroma, nikla,
cinka).
 Plastika
 Plastika je u suštini organska smesa koja se može menjati
pomoću toplote i pritiska (ili samo pritiska), pri čemu jednom
oblikovana zadržava svoj oblik pri normalnim uslovima.
 Može se izvršiti široka podela na termoplastične i termostabilne
plastike. Kod prvih, prilikom omekšanja i očvršćivanja (koja se
vrše zagrevanjem odnosno hlađenjem), ne dolazi ni do kakvih
hemijskih promena. Kod drugih u procesu omekšavanja dolazi
do hemijskih promena, pa zbog toga ne mogu ponovo da se
oblikuju.
29
 Materijali za izradu svetiljki
 Relativno niska cena i širok opseg relevantnih karakteristika
(otpornost na atmosferske uticaje, čvrstina, krutost, toplotna
otpornost, otpornost na ultraljubičasto zračenje,…) učinili su da
se plastika sve masovnije koristi za izradu kućišta, rastera,
reflektora, difuzora, grla… U novije vreme se sve više
upotrebljava polikarbonat, plastični materijal odličnih
karakteristika. Pošto se odlikuje transparentnošću izuzetnom
tvrdoćom (praktično je nesalomiv), najčešće se koristi u
slučajevima kada svetiljke mogu biti izložene delovanju vandala.
 Primenjuju se veoma raznovrsni tehnološki procesi, od kojih
ćemo pomenuti samo neke: injekciono livenje (tečna plastika se
pod pritiskom uliva u kalup), kompresiono livenje (šupljine
kalupa se popunjavaju pod uticajem toplote i pritiska),
oblikovanje duvanjem ili izvlačenjem, rotaciono oblikovanje,
30 hladno presovanje.
 Materijali za izradu svetiljki
 Staklo
 U tehnici osvetljenja se koriste obično staklo i staklo povećane tvrdoće
(najčešće je to bor-silikatno staklo). Obično staklo se primenjuje
ukoliko se ne zahtevaju velika toplotna izdržljivost i hemijska
postojanost. Staklo povećane tvrdoće se koristi u slučajevima kada se
uspostavljaju visoke temperature i kada se javljaju nagle temperaturne
promene (na primer, bor-silikatno staklo može podnese temperature i
do 230°C, alumino-silikatno staklo temperaturu od oko 400°C).
 Poslednjih godina je proizvedeno staklo veoma velike otpornosti. Ono
ima odličnu čvrstoću, a otporno je kako na veoma visoke temperature
(reda 800°C), tako i na veoma nagle temperaturne promene.
Napomenimo da ovako izuzetne osobine poseduje i pri debijini od
samo 1.6 mm, što smanjuje gubitke apsorpciju. Njegov nedostatak je da
se prilikom razbijanja pojavljuju i veći parčići što može bude opasno
po prolaznike (to se rešava upotrebom zaštitnih mreža).
 Najčešće ga srećemo kod reflektorskih svetiljki sa halogenim izvorima i
31
izvorima sa električnim pražnjenjem visokog pritiska.
 Fizička zaštita svetiljki
 Svetiljka se štiti kako od prodora čvrstih tela (čestica prašine) i
vlage, tako i od slučajnih i namernih fizičnih oštećenja (jako
šutnuta lopta, odnosno kamen).
 Zaštita svetiljki od prodora prašine i vlage
 Zahtevi za ovom vrstom zaštite su uslovljeni područjem primene
svetiljke. Na primer, otvorene svetiljke (bez protektora) mogu se
koristiti u suvim unutrašnjim prostorima koje karakteriše malo
zaprašivanje. Prisustvo povećane koncentracije čvrstih tela
(prašine) ili vlage zahteva upotrebu svetiljki sa potpuno
zatvorenim optičkim blokom, za šta se koriste protektori od
plastike ili stakla. Međutim, ovde se javio problem zaptivanja,
koje se vrši ili između kućišta i protektora (kao na sl. 6), ili
između dva dela istog kućišta (kao na sl. 7).
32
 Fizička zaštita svetiljki

Slika 7. Primer svetiljke sa klasičnim

zaptivanjem izmedu dva dela istog kućista:
1- optički blok, 2 - kućište i 3- zaptivač
Slika 6. Primer svetiljke sa klasičnim (obično od silikonske gume)
zaptivanjem između kućišta i protektora
1 - optički blok, 2 - zaptivač (obično od
silikonske gume) i 3 - protektor
 Primenom ovog drugog rešenja postignuto je smanjenje zaptivne
33 površine, a samim tim i bolje i sigurnije zaptivanje svetiljke.
 Fotometrijski podaci o svetiljkama
 Tabela svetlosnog intenziteta
 Tabela svetlosnog inzenziteta je osnovni fotometrijski
podatak o svetiljci, iz koga proizilaze svi ostali numerički
podaci i grafički dokumenti. Ona se dobija tako što se u
fotometrijskoj laboratoriji izmere svetlosni intenziteti u
određenom broju pravaca koji prolaze kroz optički centar
svetiljke.
 Svaki od ovih pravaca se po pravilu dobija pomoću dva
ugla: ugla azimuta C i ugla inklinacije γ, koji su prikazani
na sledećem slajdu. Ugao azimuta (ugao rotacije) C
definiše vertikalnu poluravan u kojoj se nalazi posmatrani
pravac, u njoj određen uglom γ, koji se računa od donjeg
34
dela vertikalne ose rotacije.
 Fotometrijski podaci o svetiljkama
Φiz je ukupan svetlosni
fluks svih izvora u svetiljci,
35
izražen u lumenima.
 Tabele svetlosnog intenziteta
se po pravilu daju kao
normirane, odnosno vrednosti
svetlosnog intenziteta u njima
odgovaraju fluksu izvora od
1000 lm.
 To omogućava upotrebu iste
tabele i u slučaju promene
izvora svetlosti, pod uslovom
da njegov oblik i dimenzije
ostanu nepromenjeni.
Stvarne vrednosti
svetlosnog intenziteta se  iz
K
određuju tako što se tabelarne 1000
vrednosti pomnože faktorom K.
Tabele svetlosnog intenziteta

Tabela svetlosnog intenziteta jedne

rotaciono-simetrične svetiljke

36
 Fotometrijski podaci o svetiljkama

37
 Fotometrijski podaci o svetiljkama
 Polarni dijagrami
 Raspodela svetlosnog intenziteta u bilo kojoj C-poluravni
može da se predstavi i grafički, obično u sistemu polarnih
koordinata I i γ. Na taj način se dobijaju tzv. polarni
dijagrami, koji omogućavaju da se vizuelno proceni da li je
svetiljka sa takvom raspodelom svetlosnog intenziteta
pogodna za određenu namenu.

38
 Fotometrijski podaci o svetiljkama
 Za svetiljke koje se koriste za
osvetljavanje puteva, polarni
dijagrami se obično daju za 6
karakterističnih C-poluravni:
 C = 0° i C = 180° (poluravni paralelne
sa osom puta)
 C = 90° i C = 270° (poluravni
normalne na osu puta, od kojih je prva
ispred, a druga iza svetiljke), i
 dve C-poluravni u kojima se nalaze
pravci sa maksimalnom vrednošću
svetlosnog intenziteta - tzv. glavne
poluravni (poluravni C= 15° i C=165°).
39 Primer polarnog dijagrama
svetiljke za osvetljenje puteva
 Fotometrijski podaci o svetiljkama
 Za rotaciono-simetrične, na primer industrijske svetiljke,
polarni dijagram se daje u samo jednoj od C-ravni (kao na
sl. 8).
 Za ostale tipove svetiljki (reflektorske, tunelske, rotaciono-
asimetrične svetiljke koje se koriste u unutrašnjem
osvetljenju), polarni dijagrami se obično daju u četiri
karakteristične C-poluravni: dve uzdužne i dve poprečne,
čiji su uglovi rotacije C jasno naznačeni na dijagramu (kao
na sl. 9).
 Napomenimo da se ne samo tabela, nego i svi dijagrami
svetlosnog intenziteta, prikazuju kao normirani.
40
Slika 8. Primer polarnog dijagrama
Slika 9. Primer polarnog dijagrama
industrijske
41 svetiljke sa rotaciono-
uskosnopne reflektorske svetiljke
simetrične raspodele svetlosnog fluksa
 Fotometrijski podaci o svetiljkama
 Tabela i dijagram raspodele sjajnosti
 Pored tabele svetlosnog intenziteta, za većinu svetiljki se
izrađuje i tabela sjajnosti, takode zasnovana na C- γ
koordinatnom sistemu. Ona se dobija ili merenjima u
fotometrijskoj laboratoriji, ili izračunavanjima sjajnosti,
koja se vrše primenom računara.
 Umesto nje se ponekad daje dijagram raspodele sjajnosti,
koji sadrži krive sjajnosti u dve osnovne ravni svetiljke
(kao na sl. 10).
 Krive sjajnosti su po pravilu bazirane na stvarnim, a ne na
normiranim vrednostima sjajnosti svetiljke.
42
 Tabela i dijagram raspodele sjajnosti

Slika 10. Primer dijagrama raspodele sjajnosti jedne svetiljke

43 za unutrašnje osvetljenje
 Fotometrijski podaci o svetiljkama
 Izokandelni dijagram
 Izokandelni dijagram, koji se izrađuje za svetiljke za spoljno
osvetljenje, predstavlja skup krivih, od kojih svaka sadrži tačke
osvetljavane površine (najčešće kolovoza) istog svetlosnog
intenziteta. Na sl. 11 je prikazan izokandelni dijagram jedne
svetiljke za osvetljenje puteva.
 Danas se takvi proračuni vrše isključivo primenom računara, pa
je značaj izokandelnih dijagrama praktično zanemarljiv.
Slika 11. Primer izokandelnog
dijagrama (koordinatni početak
je smešten u tački projekcije
optičkog centra svetiljke na
ravan kolovoza, a H je visina
44 montaže svetiljke)
 Fotometrijski podaci o svetiljkama
 Izoluks dijagram
 Izoluks dijagram svetiljke predstavlja skup krivih, od kojih
svaka sadrži tačke horizontalne površine (kolovoza ili radne
ravni) iste horizontalne osvetljenosti. Na sl 12. je prikazan
izoluks dijagram jedne svetiljke, koji je urađen pod
pretpostavkom da je ukupan fluks svih njenih izvora 1000 lm i
da je njena visina vešanja 1 m.
 Pošto je horizontalna osvetljenost upravno srazmerna sa
svetlosnim fluksom, a obrnuto srazmerna sa kvadratom
rastojanja svetiljke od posmatrane horizontalne površine,
stvarna vrednost horizontalne osvetljenosti u posmatranoj
tački se određuje tako što se vrednost očitana sa izoluks
dijagrama pomnoži faktorom:
 iz 1
K  2
1000 H
(Φiz je stvaran svetlosni fluks izvora, a H
45
stvarna visina vešanja svetiljke).
  Slično izokandelnim, i izoluks
dijagrarni su se ranije koristili
za određivanje horizontalne
osvetljenosti, odnosno
izračunavanje sjajnosti u
pojedinim tačkama površine
kolovoza.
 Oni se danas jedino koriste za
vizuelnu predstavu o
raspodeli horizontalne
osvetljenosti na površini
kolovoza ili radne ravni.
 Napomenimo da se u tu svrhu
ponekad izrađuju i izoluks
dijagrami koji pokazuju
raspodelu vertikalne
osvetljenosti na nekoj od
vertikalnih površina.
46
Slika 12. Primer izoluks dijagrama
 Klasifikacija (podela) svetiljki
 Svetiljke se mogu klasifikovati (podeliti) prema različitim
kriterijumima.
 Prema vrsti izvora svetlosti, svetiljke se dele na svetiljke sa
izvorima sa užarenom niti, svetiljke sa fluo cevima, svetiljke sa
kompaktnim fluo izvorima i svetiljke sa ostalim izvorima svetlosti
sa električnim pražnjenjem.
 Prema nameni (području primene), svetiljke se dele na svetiljke za
unutrašnje i svetiljke za spoljno osvetljenje, pri čemu se svaka od
ovih celina može dalje deliti, sa preciznijim definisanjem područja
primene.
 Prema načinu montaže, svetiljke se dele na plafonske ugradne,
plafonske nadgradne, viseće, zidne i podne svetiljke, odnosno
nasadne svetiljke (koje se postavljaju (nasađuju) na stub bez
konzole), usadne svetiljke (koje se postavljaju na stubni krak
(konzolu, liru)), viseće svetiljke (koje se postavljaju pomoću
zatega), itd.
47
 Prema distribuciji svetlosnog fluksa (uglavnom za unutrašnje
osvetljenje)
 Prema raspodeli svetlostog intentizeta (uglavnom za spoljašnje
osvetljenje):
 s uskom distribucijom
 sa srednjom distribucijom
 sa širokom distribucijom
 Prema simetriji raspodele svetlostog intentizeta:
 rotaciono simetrične
 osno simetrične
 asimetrične
 Prema stepenu zaštite (mehaničke ili električne)

48
 Klasifikacija (podela) svetiljki
 Klasifikacija svetiljki prema distribuciji svetlosnog fluksa
 Ova vrsta klasifikacije se primenjuje kod svetiljki za opšte
osvetljenje unutrašnjih prostora. Kao sto se vidi iz tabele 1,
zasnovana je na poređenju Raspodela svetlosnog fluksa
flukseva emitovanih u gornji Svetlosni fluks Svetlosni fluks
i donji poluprostor svetiljke. u donji u
Naziv svetiljke poluprostor gornji
◡ [%] poluprostor
◠ [%]

Direktna 90-100 10-0

Pretežno direktna 60-90 40-10

Tabela 1. CIE klasifikacija Jednolika 40-60 60-40

svetiljki za opšte osvetljenje Pretežno indirektna 10-40 90-60
unutrašnjih prostora
49 Indirektna 0-10 100-90
 Klasifikacija (podela) svetiljki
 Klasifikacija svetiljki prema stepenu zaštitite od prodora čvrstih tela
i vlage
 Svetiljke se mogu klasifikovati i prema stepenu zaštite od prodora
čvrstih tela (prašine) i vlage.
 Rasprostranjeno se koristi lEC klasifikacija, poznatija kao IP sistem
klasifikacije svetiljki. U okviru njega se svakoj svetiljci pridružuje
oznaka koja počinje slovima IP (skraćenica od Ingress Protection),
iza kojih dolaze dve, tzv. karakteristične cifre.
 Prva karakteristična cifra (koja uzima vrednosti od 0 do 6) odnosi
se na stepen zaštite od prodora stranih čvrstih tela (od pesnice do
najfinije prašine), a
 Druga karakteristična cifra (koja uzima vrednosti od 0 do 8)
odnosi se na stepen zaštite od prodora vlage (od kapajuće kiše do
vode pod pritiskom).

50
 Npr: IP 44

 Klasifikacija svetiljki prema

stepenu zaštitite od prodora
čvrstih tela i vlage

51
 Klasifikacija (podela) svetiljki
 Klasijikacija svetiljki prema mogućnosti montaže na podloge
različitog stepena zapaljivosti
 Pored nezapaljivih, postoje i podloge koje mogu da se zapale na
temperaturama većim od specificiranih. One se dela na normalno
zapaljive (potrebna temperatura je bar 200°C) i ostale, koje se
mogu nazvati lako zapaljivim. Ove druge nisu pogodne za
neposredno postavljanje svetiljki (u takvim slučajevima je vešanje
jedini mogući način njihove montaže). U vezi sa ovim je i
klasifikacija svetiljki prikazana u tabeli 2.

52 Tabela 2. IEC klasifikacija svetiljki prema mogućnosti montaže na podloge

različitog stepena zapaljivosti
 Klasifikacija (podela) svetiljki
 Klasifikacija svetiljki prema vrsti električne zaštite

53 Tabela 3. lEC klasifikacija svetiljki prema vrsti zaštite od strujnog udara

 Iskoristivost svetiljki

54
 Iskoristivost svetiljki

55
 Iskoristivost savremenih svetiljki

56
 Svetlosno zagađenje

57
 Svetlosno zagađenje
 Svetiljka za osvetljenje puteva

Svetiljka s kvalitetnom optikom

za osvetljenje puteva omogućava
kvalitetno osvetljenje (svetlost
samo onde gde je potrebna),
58
i minimalno bočno isijavanje.
 Svetlosno zagađenje
 Vrste svetiljki
 slobodno svetleće
 visoko svetlosno zagađenje

 delimično zasenjene
 smanjeno svetlosno zagađenje

 zasenjene
 minimalno svetlosno zagađenje

59
 Svetlosno zagađenje
 Primer osvetljenja ulica

Primer: okrugla svetiljka (kugla) Primer: svetiljka s ravnim staklom

svetlosno zagađenje noćnog neba bez isijavanja u noćno nebo

uznemiravanje stanara  neometan san stanara
 veći utrošak energije  maksimalna iskoristivost
60
 Svetlosno zagađenje
 Primer osvetljavanja fasada

Konvencionalni Optimalni reflektor

reflektor (asimetrični)
(simetrični)  Usmerava svetlost
Svetlosno precizno na objekt
zagađuje noćno Smanjuje svetlosno
nebo zračenje
 Smanjuje estetski Postiže maksimalni
učinak učinak
 Veća potrošnja
energije

61
 Svetlosno zagađenje
 Primer osvetljavanja sportskih objekata-stadiona

62
 Asimetrična distribucija
Reflektorsko
osvetljenje

63
 Asimetrična distribucija

64
 LITERATURA
 M. Kostić, Vodič kroz svet tehnike osvetljenja,
Minel-Schréder, Beograd, 2000.

65