Гимназија „Сава Шумановић” Шид

Тумачење симболике на примерима људских судбина

у роману „Сеобе“ Милоша Црњанског

Матурски рад из српског језика и књижевности

Ученик: Ментор:

Mај 2017. годинa

 Садржај

1. Увод ................................................................................................................................................ 3

2. Милош Црњански, биографија..................................................................................................... 5

3. Простори физичког и метафизичког у роману Сеобе ................................................................ 7

4. Физички и психички аспекти личности Вука Исаковича ........................................................ 10

5. Лик Аранђела Исаковича ............................................................................................................ 11

6. Психолошки профил госпоже Дафине ...................................................................................... 13

7. Српски колектив у Сеобама ....................................................................................................... 15

8. Бескрајни плави круг и у њему звезда ....................................................................................... 17

9. Закључак....................................................................................................................................... 19

10. Литература ............................................................................................................................... 20

11. Страна за упис података са одбране рада.............................................................................. 21

2
 1. Увод

Милош Црњански је по струци био историчар, а сталне сеобе народа дале су му

инспирацију за ово дело. Добро је познавао историјске чињенице које казују о судбини
нашег народа пре доласка у ове крајеве и након доласка, значи после Велике сеобе
1690. године по вођством патријарха Арсенија Чарнојевића. Са друге стране, Црњански
је ратовао у Првом светском рату и то, нажалост, био је приморан да се бори против
своје браће, регрутован као аустроугарски војник. То горко искуство и страхоте које
доноси рат, користило му је да о свим страхотама ратовања, последицама и
универзалним порукама, казује у овом делу, и указује на бесмесленост ратовања које је
тешко искусио.

У средишту радње овога романа јесте породица Исакович, Вук, његов брат
Аранђел и госпожа Дафина, троугао који ће их у свом тежишту пајати, а у својим
угловима раздвајати, а опет донети и динамику у овом поетском роману1 који је по
природи линеаран. Пре свега, у средишту приповедања јесте историјска драма нашег
народа, а у тој драми збивање у породици и рефлексије које рат доноси породици. По
својој тематици овај роман је историјски, али је и роман личности, психолошки роман2
са пуно емоција, а Милош Црњански се користи највише метафором и симболима.
Роман има десет поглавља и прати кретање славонско-подунавског пука, као и однос
супруге Вука Исаковича, Дафине и девера Аранђела после Вуковог одласка у рат. Ово
је роман о страдању националног бића, породице Исакович и људских живота. Ту је и
размишљање које има универзални карактер, а односи се на пролазност лепоте,
младости и среће. У роману се може уочити да човек вазда трага за срећом, да човек
бежи из јаве у сан, да је имагинација спас за бројна страдања, лутања и грубости које се
јављају у животу.

1
Лирски роман различити аутори дефинишу и као поетски роман. Приповедање је у првом лицу; позиција
приповедача одступа од традиционалног; приповедач је и учесник догађаја или носилац стања и осећања о којима
се приповеда, па се ставља акценат на личност, на оно што је у самом јунаку, а не изван њега; у фабули се одбацује
каузалан след и инсистира се на сликовитости; у средишту организације приче је сам субјект, који прожима свет;
прича је фрагментална; свет је приказан субјективно; душевна збивања у самом лику, његова осећања и сећања
излажу се преко монолога, писма (пошто имају могућност да дају исповест); честа је употреба персонификације како
би се и у опису природе ставио акценат на оно што се дешева у лику, а прецртава се на природу; јунак је у потрази за
својим идентитетом; асоцијативно сећање.
2 Психолошки роман је један од врста романа чији је нагласак на унутрашњој карактеризацији ликова, на мислима и

осећајима на мотивима, радњи и околностима које се догађају ликовима. Само приповедање психолошког романа
је у другом плану, оно је само повод како би се приказали унутрашњи осећаји лика, његове мисли, унутрашње борбе
и његове страсти. Догађаји, околина и друштво, само су повод како би се анализирали свест и психа главних ликова.
3
 Ово је роман о физичким сеобама, а то су: покрети наших људи, тражење бољих
услова за живот, али и страдања на фронтовима широм Европе под туђом заставом и
зарад туђих интереса. Ово је роман и о метафизичким сеобама, а то су сеобе којима је
биће обузето жељом да буде у неким другим просторима, који ће донети мир и
благостање (суматраизма). Све ово и јесте предмет проучавања овог матурског рада,
наиме како се све то рефлектовано кроз личности (појединачне и колективне) и на које
начине је Црњански успео да дочара симболику и подвојеност личности на ово ОВДЕ и
на ОНО тамо. Тежња је да се суматраистичка обојеност личности представи и прикаже
као основно градивно ткиво романа.

4
 2. Милош Црњански, биографија

Српски књижевник, песник, приповедач,

романсијер, драмски писац, путописац,
есејиста, писац мемоарске прозе и публициста
Милош Црњански потиче из сиромашне
грађанске породице. Рођен је у Чонграду,
тадашњој Аустроугарској, 1893. године, у који
му је породица била прогнана због политичких
ставова његовог оца. По месту Црња из којег су
се доселили његови преци добио је презиме
Црњански.Основну школу и гимназију је
завршио у Темишвару, а историју уметности је
студирао у Бечу и Београду.

У време Првог светског рата био је

протеран на фронту да би се борио против Руса,
где је касније и рањен. На ратишту се упознао
са свим суровостима ратног вихора. Болести и
умирања, глад, очај и страдања дубоко су се
урезали у душу песника и писца који их је
понео са собом као најгоре сећање и касније
писао о њима у својим делима.

Српски књижевник, песник, приповедач, романсијер, драмски писац, путописац,

есејиста, писац мемоарске прозе и публициста Милош Црњански потиче из сиромашне
грађанске породице. Рођен је у Чонграду, тадашњој Аустроугарској, 1893. године, у
који му је породица била прогнана због политичких ставова његовог оца. По месту
Црња из којег су се доселили његови преци добио је презиме Црњански.Основну школу
и гимназију је завршио у Темишвару, а историју уметности је студирао у Бечу и
Београду.

У време Првог светског рата био је протеран на фронту да би се борио против

Руса, где је касније и рањен. На ратишту се упознао са свим суровостима ратног
вихора. Болести и умирања, глад, очај и страдања дубоко су се урезали у душу песника
5
и писца који их је понео са собом као најгоре сећање и касније писао о њима у својим
делима.

У песничком делу Лирика Итакеиз 1919. године Милош Црњански је почео да

пева и пише на сасвим нов, поетски начин. Збирка представља прекретницу, како на
мотивском и стилском, тако и на поетичко-теоријском плану. Његове антиратне и
политичке песме, песме о умору и клонућу, о разочарењима, затим песме
,,стражиловски обојене” испуњене болешћу духа и тела једнако су значајне као и
поеме Стражилово и Ламент над Београдом.

Прозна дела Милоша Црњанског обухватају Приче о

мушком, романе Дневник о Чарнојевићу, Сеобе I,Сеобе II,
Роман о Лондону, затим путописе Љубав у Тоскани и Књига о
Немачкој, мемоарско-есејистичку књигу Код Хиперборејаца,
монографијуо ренесансном сликару под називомМикеланђело,
мемоареЕмбахаде и драме Маска, Теслаи Конак, а ту је и низ
есеја о европским и српским песницима, сликарима и о
позоришту.

До 1965. Милош Црњански је био у емиграцији у

Лондону. По повратку из Лондона објавио је Сабрана дела у
десет књига. Умро је 1977. године у Београду.

6
 3. Простори физичког и метафизичког у роману Сеобе

У Сеобама, литерарни феномен потраге за смислом, бива представљен симболом

звезде у бескрајном, плавом кругу, али и низом небеских прилика, које одређују јунаке
дела, њихов свет и трагања. Астрономски топос3 представља значења метафизичког и
конкретног, као универзално осмишљавање појавног света и његове духовне димензије.

Просторно-временски круг је доминантан симбол његовог дела (од месечеве мене,

затегнутог лука, мостова тосканских, који се огледају у води (Стражилово), до
"бескрајног, плавог круга" у Сеобама.). Све се спаја и понавља, видљиво прелази у
невидљиво, физичко досеже метафизичко. Једино што заиста постоји, као непорецива
истина, јесу тајанствене везе међу стварима, које доводе у близину оно што је расуто у
простору и времену, успостављајући нову присност бића песниковог и свеукупности
света. Све оно што земаљски просторни круг није, небески би морао бити. Он постаје
визија свих чежњи и снова, искупљење и утеха. У преплитању небеског и земаљског,
откривају се најдубљи слојеви историјскеодреднице за јединке и метафизичког аспекта
приче. Над јунацима Сеоба, смењују се увек нове "небеске прилике", јер макрокосмос
постаје огледало микрокосмоса, када земља гледа у небеса и из њих чита своју судбину.

Падом у грех и изгнанством из Едена, човек се удаљио и од своје првобитне, божанске

и бесмртне природе. Све што је за земаљску, пропадљиву твар тела, остало као утеха,
јесу небески простори. Вук и његови ратници их спознају градацијски: „Чист, плав
свод, засут понегде облацима, који су постајали приметни тек при брзом проласку кроз
неко сазвежђе, био се наднео над њима.“ „Ноћ је пролазила у некој белој светлости,
која је сипала као ситна киша.“4

У просторној димензији Сеоба, наглашена опозиција земаљског и небеског заправо је

ознака релације физичког и метафизичког, пропадљивог и вечног.

Небо је симбол те првобитне природе и свега онога што је од ње стварно остало.

Звезде, по легенди, одају музику и хармонију која изражава осећање структурне
савршености. Два нивоа природе о којим је реч, образују средство помоћу којега
досеже сопствену истинску природу.

3
топос (грч.), опште место, стално стилско место; типизирани мотив у књиж. делу.
4
Црњански, М. Сеобе, прва књига, стр. 20.
7
Вук у звездама тражи исходиште и утеху. Није их се могао лишити, „чистих, и
сребрних“, ни у тренуцима најдубљих сумњи у смисао егзистенције, ни у најдубљим
безданима узалудности. „За нечим надземаљским зажуде Вук Исакович, не само за
себе, већ и за своје... Осетив да је преварен, понижен, а да беше рођен за нешто чисто,
светло и ванредо и непролазно, као ти комади неба, што сребрни и плави лебде сву ноћ,
испод сјајних сазвежђа.“5

Небески простор Вука Исаковича је „бескрајни, плави круг“, који показује да се у

свакој, па и најдраматичнијој егзистенцији, налази искра небеског светила, од којег је
људски дух некада цео био саздан. Вук у простору небеског свода и звезда проналази
доказе пре – егзистенције, Божјег промисла и наде у искупљење.

За Аранђела, небески простор се налази у Дафининим очима, које су „крупне и модре,

боје зимског, чистог, вечерњег неба, које га никад не погледаше мутно“ 6
и у њеном
телу, „правом и снажном, као што су анђели.“ Трансформација старог, греховног
човека, у биће које жуди за безгрешном лакоћом егзистенције, за Аранђела се дешава
на небеском плану.

Дафинина смрт је била и умирање новог бића у Аранђелу. Неповратно умирање

небеске светлости у њему, вратиће га у блато физичког битисања, дуката и тврдичлука,
као јединог егзистенцијалног смисла. Очима боје неба, Дафина је тешко сагледавала
метафизички простор духовног битисања. Живећи на тврдим, земаљским равнима, била
је окренута физичкој егзистенцији као суштини. Тек када поима блиску смрт,
Дафинина душа се раскриљује за небеске просторе. У предсмртном часу, спознала је,
први и последњи пут, биће Вуково, а тиме и сопствено. Надземаљска, небеска слика,
припада и прошлом и будућем времену. У њу је стало све што је Вук био и што ће бити.

Објективно постојећи и истовремено метафизички простор у Сеобама је симбол највеће

Вукове жудње, Русије. „Русија му се чињаше као неко надземаљско царство... У
будућности је видео само ту безграничну, завејану Русију, куда мишљаше да се
одсели.“7

У Сеобама, светлост звезде у бескрајном, плавом кругу, представља жудње и снове,

који имају универзалан карактер смисленог и хармоничног битисања. Та небеска
светлост се прелама кроз призму живота, објективну стварност, те сваки од јунака

5
Црњански, М. Сеобе, прва књига, стр. 139.
6
Црњански, М. Сеобе, прва књига, стр. 43.
7
Црњански, М. Сеобе, прва књига, стр. 207.
8
Сеоба, у скалду са начином поимања смисла и стварности, бива обасјан другачијом
бојом. Над свим јунацима Сеоба, трепери звезда, у бескрајном, плавом кругу.Свако од
њих има своју, свако покушава да је следи, преко тврде земље, до Стаје витлејемске, у
којој се, барем они тако верују, рађа нова светлост, искупљење, утеха, нада.

У Сеобама, литерарни феномен

потраге за смислом, бива представљен
симболом звезде. У њему се
представља значења метафизичког и
конкретног, као осмишљавање
појавног света и његове духовне
димензије.

На почетку дела, Вук Исакович ће се загледати у небески свод и „бескрајни, плави

круг“, али у њему још увек не види звезду.Она ће му се указати доцније, када се јунак
суочи са вртоглвим тамним безданом прошлости и слутњом исте такве будућности. За
Вука, звезда је представа смирења у вери, у искупљење и постојање наде да ће се
светлост досегнути. Звезде ће нестати из Аранђелових очију оног тренутка, када спозна
извесност Дафинине смрти. У трагању за смисленошћу и борби против пролазности,
јунаци Сеоба деле општу судбу свега што постоји. Опозиције земаљског и небеског,
прошлог и будућег, физичког и метафизичког, имају исходиште у симболу крста, који
је вишезначан. Пратећи звезду, као један од мудраца са Истока, покушавао је да стигне
до своје „Суматре”, до потврде да живот није бесмислен, да разреши муку вечне
упитаности. Небеска, бездана висина, нема ништа заједничко са понорима земаљским,
у које је Вук повремено тонуо. Небо је бескрајно у трајању и у смислености. Из
небеских висина и треперења звезде, јунаци Сеоба ишчитавају прошло и будуће време.

9
 4. Физички и психички аспекти личности Вука Исаковича

Значење романа Сеобе Милоша Црњанског је бескрајни плави круг у коме је она
звезда коју Вук Исакович види у сну. Тако и лик Вука Исаковича носи у себи
универзалну поруку о човековој судбини и кроз њега је приказана трагика српског
народа. У животу Вука Исаковича постоје прошлост и садашњост, као два различита
периода. У прошлости Вук је немирног духа, невичан трговачким пословима, немаран
према обавезама. У трговачким пословима губитник, без смисла и воље за посао што
асоцира на сталан несклад душе и тела односно авантуристички дух. Вук је био леп и
снажан, али одао се пијанству, блуду, квагама. Сабље и коњи су му велика и
непролазна љубав. Зато се опредељује за војнички живот. У садашњости је задржао
огромну снагу, немирни дух и ратничке склоности, ало је породични човек, муж и отац.
Војничком позиву се посветио из два разлога: да оствари војничку каријеру и да буде
на челу својих сунардника, који су као немачки поданици, морали да се боре за туђе
интересе. Као официр и комадант пука Вук воли своје војнике. Тражи од њих
дисциплину и извршење задатака, али их и штити. Зна сваког војника у душу, зна
њихове породице, имовно стање. Вук Исакович егзистира у два света, паралелно и
истовремено. Једно је реалан свет који чине породица, ратовања, лутања, блато,
страдања. Друго је мисаоно емотивни свет, испуњен вером, сновима, чежњама и
надама. Ова два света су истовремено и две стране једне личности: у њему су ратник и
човек. Када се споје настаје унутрашњи расцеп ратник и војник. Док војује у њему
влада динамичан принцип не држи га место, свој пуни смисао види у окршајима; чувен
по храбрости. Док не ратује, разочарано је замишљен над својим узалудним лутањима.
Док је ратник он је силовит од снаге и полета; кад је не-ратник он је резигниран
меланхолик. У Вуку Исаковичу истовремено живе послушник и бунтовник. Њиме
владају други, јер је он војник који служи и извршава наређења. Бунтовник је у њему
стално притајен, повремено се полако јави и полако разграђује његов војнички став и
држање.

Према жени, Дафини, Вука гаји двојака осећања: на једној страни је љубав, а
на другој досада. Према жени је пажљив, заљубљен је у њену изузетну лепоту,
годе му њена пажња, нежност и приврженост. Како време пролази, како стари и како га
обузимају војничке обавезе и мисли о сеобама, све мање је спреман да прихвата и разум
е женина необуздана миловања. На крају свог ратовања, схватио је узалудност и
апсурдност, бесмисленост свега онога што га је вукло по европским ратиштима.Вук
10
Исакович целог живота жуди за нечим надземаљским. „Русија му се чињаше као неко
надземаљско царство. Чуо је да су неки који су тамо из белог света дошли, постали
богати и моћни. Да су одмах добили по један чин више. Да се тамо живи и ратује
господски. Да су цркве дивне и слатко православље. Овде га је чекала само беда и
непрекидна жалост, што га је чинила безумним, очајним, чудним. Овде га је чекало
само бездано ништавило и празнина, што их је видео најпосле тако близу, пред собом и
својом старошћу“ За њега је Русија сан, слобода, рај, велика непрегледна зелена
пољана по којој ће јахати. Преко звезде и небеског недогледа чезне за просторима среће
и тражи нову завичност. У њему остаје нада да негде мора да има нечег, небеског за
њега и за цео његов народ. Вука Исаковича, једног од главних јунака романа Сеобе
Милоша Црњанског, прати судбина губитништва и осећање узалудности. Порази и
неоствареност, болести и губици стварају у њему горчину, очајање. Уморан од живота
и суочен са наговештајима старости открива неоствареност свог сна.

Вук Исакович кренуо је у ратни поход са мутном надом да се нешто напокон може
изменити у његовом животу и у судбини његовог народа, народа који је изгнан из свог
правог завичаја, па у туђини заснива нови, који је због тога немиран, склон сеобама
будући да је несигуран, подвргнут туђој власти и у служби туђим интересима. И управо
трагика тог народа је у томе што он одлази на далеке фронтове не знајући где иде, не
знајући за шта гине и опет на крају са рањенцима и унакаженима се враћа у завичај који
му, опет, и није прави завичај. Када Вук полази у ратни поход, далеко ка Рајни, ка
Француској, и у том рату све је више удаљен од своје жене, стиче сазнање о бесмислу
ратовања за њега и његов народ. Вукова трагичност тиме је већа што, не само да је
разочаран у борбу и згранут судбином свог народа, већ још доживљава да га жена вара.
Ако се његова трагичност сагледа у контексту народа чији је предводник, уочавамо да
је писац вероватно хтео да још појача и употпуни трагичност. Вук, по природи
ратничка душа, уместо да осећа властита задовољства и да га муче лични проблеми, он
осећа бесмислене проблеме рата, осећа проблеме свог пука и народа. Док Дафина и
Аранђел доживљавају личне проблеме и трагике, дотле Вук властиту ситуацију све
више види са положајем и проблематиком пука Срба. Дакле, на општем плану цели
један народ, на ужем Вукова разочараност у ратовање и велике губитке који не воде
нигде.

5. Лик Аранђела Исаковича

11
 Аранђел је потпуно супротан лик Вуку. Разликују се апсолутно по свему. Аранђел
је био трговац и, као такав, изданак је новог српског грађанског друштва. Стиче новац и
њиме купује све, па чак и жену и пријатеље. Купује кућу и тежи да се укорени. С
презиром гледа све који мисле на сеобе. Упркос новцу и могућности дакупи све што
жели, Аранђел је носио у себи осећај да је пуст и празан. Био је без жене, без љубави и
у себи је носио осећај незадовољства и празнине. После смрти госпође Дафине и
братовљевог повратка из рата, изгубљен у стиду, закорачио је у још већу празнину, у
нови бескрајни круг, али без звезде у њему.

Док је Вук Исакович био у сталном покету, у личности Аранђела је статично начело
мировања, непокрета. Мрзео је све који се стално сељакају, куповао је све новцем,
златом, богадством. Он је оличење грађанства у настајању, вредност и смисао живота
види у стицању, у имању види сигурност моћ и снагу. Аранђел влада људима помоћу
своје моћи и имања. Вешт је трговац, може да оствари све што жели, немилосрдан у
трговачким пословима, не бира средства за стицања богадства. Карактер Аранђла
Исаковича се открива из његовог односа према старијем брату. Иако је млађи од Вука,
он се према њему понашао као према оном млађем и неискуснијем.ЦИТАТ Упркос
свом богаству и моћи, Аранђел не може да има све онон што пожели. Када се заљуби у
Дафину, она му даје тело, али не и себе, а када она умире он не може да је спаси ни
свим новцем и моћи који има. Моћ неку натприродну осетио је и у својим талирима, јер
где је њих истресао из кесе, ту су заостале лађе и куће су постајале непомичне и
његове. Кретаху се по његовој жељи и његовим замислима и ускоро му се чинило да и
кише на њих падају, а пролећа око њих настају, кад он хоће и како он хоће.

Упркос свом богатсву и моћи, Аранђел Исакович не може да има све оно што пожели.
Госпожа Дафина му даје тело, али не и себе. Он који је све своје земаљске послове
уређивао са великим успехом немоћан је да било шта уради за своју једину велику и
праву љубав. Када госпожа Дафина умире, не може да је спаси ни сав новац и моћ које
поседује. Она умире кратко време пошто је он успео да је добије. И њему се учинило
као да се појављује високо небо. Он као и његов брат, у сну је видео плаве кругове и у
њима звезду.

После смрти госпоже Дафине Аранђел Исакович је схватио колико је волео и није хтео
да живи без ње. Његов очај, као трговца и тврдице који је осећао неку натприродну моћ
у својим талирима, и у чијем животу се све кретало по његовој зељи и његовим
замислима, приказан је веома симболично. У тренутку крајње безнадежности путујући

12
колима намерно испушта златнике из своје испружене руке, дукат по дукат у траву.
После смрти госпоже Дафине и братовљевог повратка из рата, изгубљен у стиду,
закорачио је у још већу празнину, у нови бескрајни круг, али без звезде у њему.

Сцена из филма Сеобе

6. Психолошки профил госпоже Дафине

13
 Госпожа Дафина је у роману „Сеобе“ представљена као једини лик који својим
господством и лепотом зрачи. У њој, као и у ликовима два брата, Вука и Аранђела
Исаковича постоје два живота. Један живот је реалан, несрећан и узалудан, а други је
више сан који се прижељкује, али се полако топи.

Лик госпоже Дафине између два брата стоји као чаробно огледало њихових
унутрашњих светова. Њен лик и карактер су сагледани очима мужа и девера. На
почетку романа, виђена очима Вука Исаковича и доживљена осећањем досаде она се
назире као жена из сна и из никада остварене жеље, а њена душевност је потиснута
преокупацијама Вука Исаковича. Проста и загонетна она фатално улази у живот два
брата и свакоме на свој начин даје смисао. Она је неодређена, а истовремено веома
стварна. У себи носи нешто анђеоско, плаво, али и страствено, чулно неодољиво у боји
коже, у облинама, у стасу и у погледу. Њена лепота се стално мења и преображава,
постаје увек другачија и неодређена у односу на околину и простор у којем постоји.
Лепота и страст доносе несрећу и њој, њеној деци, мужу, деверу.

Њен брак са Вуком Исаковичем је био договорен и нису се волели. Али када је његов
брат Аранђел Исакович одлучио да јој пружио пажњу коју није никада добила од мужа
настаје преокрет у Дафинином животу. Али, увек када би решила да превари мужа њој
се причињавао муж рањен на коњу и она се предомишљала. Аранђел бива упоран и она
на крају ипак превари свог мужа са њим. Опседнута тиме што је учинила Дафина
запада у тешко психичко стање. Као излаз из свог стања види у браку са девером. Она
жели да побегне од буке, немира који јој доноси живот са мужем. Када сазнаје да је
трудна, моли Аранђела да оде и прекине њен брак са Вуком.

Прељуба коју је учинила доноси несрећу, њеној деци, мужу, деверу. Када је изгубила
дете, бива све лошије и нада се чуду које ће је спасити. Али точудо се није догодило и
она умире у страшним халуцинацијама. И на крају последње што види је лик мужа кога
је све мање волела, види Вука Исаковича на коњу. Аранђел Исакович је као и његов
брат, у сну док је умирала над Дафином видео плаве кругове и над њима звезду.
"Дафина издахну у два непомична, модра круга, боје зимског неба, хладног и чистог
који издалека беху мали, али који су изблиза расли и обухватали га целог."

14
 7. Српски колектив у Сеобама

Судбине неких народа јесу у сељењу. Стоји им та звезда негде на небу и

непрекидно их тера да је стигну и дохвате. А та звезда је за сваки народ нешто
другачије. Неки би хтели своју државу, неки би хтели да их неки старији брат привуче
к себи и заштити, неки само мирно пристаниште на коме ће градити своју будућност.
Срби су се чешће селили због других него због себе. Вековима су протеривани са
својих огњишта. Ниједан нас рат није заобишао. И кад смо хтели да побегнемо од њега,
увек нас је стигао.Милош Црњански нам у роману “Сеобе” говори о различитим
сеобама, што физичким, што душевним. Три главна лика овог романа трагају за
различитим врстама спасења: Вук, Аранђел и Дафина Исакович. Четврти лик, лик
славонско-подунавског пука, представља целокупан српски народ који се селио у
потрази за нечим бољим, а уместо награде врло често је био принуђен да ратује за
друге и другима служи. Исаковичи су, као и сви људи, чезнули за различитим стварима.
Велика мајка Русија. Тамо је све како треба. Нема мочвара, разврата, киша, олуја. Тамо
је или топло, или хладно. Свеједно, увек је лепо. Вук Исакович је чезнуо за њом, као
што остављена девојка чезне за својом љубављу. Надао се и веровао да ће некада стићи
до ње. Као предводник маленог пука, као припадник народа осуђеног на вечно сељење,
тражио је своје уточиште. Они који се стално селе, чезну за останком на једном месту.
Они који су стационирани заувек негде, стално мисле о томе како би радо кренули у
неку селидбену авантуру. Дафина је чезнула за пажњом, за додиром. Остављена жена
због виших идеала, нашла је привремену утеху у загрљају свог девера. Она је хтела да
се пресели на неко место где ће бити вољена, поштована, уважена.Aранђел је хтео да се
пресели у Дафинино срце и да се тамо доживотно задржи. Њега нису интересовале
велике судбине и преврати за добробит човечанства, њега је занимало само једно мало
женско срце.

Пук је тражио свеже месо, нове радости. Народ је следио оно што му се каже. У
роману пратимо славонско-подунавски пук како се креће по сунцу и киши, по сувом и
блату... Војници су уморни и изгладнели и њихово кретање у неизвесност док осећају
празнину и разочарење, а „куће и кућишта заборавише“. У свима њима је замор,
потиштеност, осећање преварености и осећање бесмисла који се све више увећава. А
када стигну на Рајну, на фронт и почну да падају убијени, Црњански ће рећи „тако
започе, без неких нарочитих припрема да гине, и умире Подунавски полк, на рајни,
нити знаш зашто, ни кроз што“. Наравно, у свему томе славнонско-подунавски пук
15
показује праву храброст и одлучност у ратовању, а тим се и потврђује мисао оца
Сименона Пишћевића за које сазнајемо из Мемоара да је Србима најмилија војничка
служба, али да су они у њој и најбољи. Ипак, разочарење на крају јер нико не
примећује и похвале изостају за пук. И поново се враћа у крај пун влаге, баруштина и
блата. Функција приповедања о славнонско-подунавском пуку је настојање Милоша
Црњанског да прикаже величину страдања српског народа накох српских сеоба 169.
године.

Овај роман се одликује особеним стилом којим Црњански дочарава одређене

животне ситуације, служећи се стилским средствима, најпримеренијим, подређеним
дескрипцији или слици стања. Језик је богат одређеним облицима појединих реченица,
затим старих израза којима је дочарано време и нарочито осећања. Црњански се служи
компарацијом, метафорама и симболима, што ову прозу чини често лирском. Читајући
овај роман лако се уочава ауторова антиратна порука, јер довољно је да рат буде
приказан у свим страхотама које носи, па да сазнање о тим страхотама буде опомена да
се оне не чине и да је мир једино стање у којем човечанство може да просперира. Рат
носи пропаст породице и све оно што је стварано деценијама, може да пропадне у
једном тренутку. Човек, породица, друштво, народ, има своје амбиције, има своје жеље,
тежи ка нечему што ће бити лепше од постојећег. Симболика коју носи бескрајни плави
круг, а у њему звезда може се односити на сваког појединца, породицу, друштво, народ.
Звезде су биле водиље и у физичком смислу (оријентација) и метафизички. Плави
бескрај јесу далека, мирна пространства у којима ће човек наћи задовољство, а звезда је
циљ којем се тежи. У роману је то велика православна Русија, жеља Вука Исаковича и
његовог рода. Она треба да замени баруштину у којој се његов народ налази, да замени
ратовање за туђина и да донесе вечити жељени мир.

16
 8. Бескрајни плави круг и у њему звезда

Приликом читања романа примећује се да почетна и завршна глава носе исти

наслов. Он гласи: „Бескрајни, плави круг. У њему, звезда.“ И оба се пута јавља Вуку
Исаковичу. Први пут, приликом буђења, Вук Исакович види плави круг и у њему
звезду, одакле и отпочиње радња романа.

Бескрајни плави круг са звездом Вук Исакович је видео при самом уласку у роман
и, затим при самом изласку из романа. Оно што је карактерисало животну ситуацију
Вука Исаковича у време када је сањао своја два сна о бескрајном плавом кругу са
звездом, јесте егзистенцијална празнина, односно живот без смисла, пун горчине и
многобројних разочарења у себе и људе око себе.Звезда симболизује наду, вођство,
оптимизам и циљ. Светлост и киша долазе са неба, а тиме и живот, тако да су човекове
очи често упрте у небо које је симбол моћи судбине. Обраћање небу представља
молитву Вука Исаковича, која је једнолична, увек иста и увек се понавља. Вук чезне за
нечим надемаљским односно небеским и то не само за себе већ и за своје сународнике
односно у питању је тежња за нечим небеским и вишим у смислу компензације за
мучан живот.

У овом суровим животу, људи су увек трагали за неким бољим и недостижним

циљевима. Живот је као путник кроз време кога у стопу прати сенка судбине. Људи се
понекада запитају чему да живе или кога да криве за своју злу срећу, али одговор никад
неће добити, нити ће икад моћи да наруче живот какав желе, нити да одлучују о својој
судбини. У "Сеобама" Милош Црњански је преко историјско - миграционих мотива и
лутања подунавског батаљона дао слику једног народа у потрази за обећаном земљом,
јер је и сам Црњански потомак тог народа који се склонио од Турака у дунавске
мочваре, али ни ту не налази свој идеал, јер служи и гине за друге. Цео роман
представља вапај и чежњу за срећом. Сви ликови у роману трагали су за бољим
животом, тражили су своју звезду, јурили ка неким својим идеалима или ка остварењу
животних циљева, али све је то било тако далеко. Зрак среће који би их обасјао, врло
кратко би трајао, а звезда би се угасила.

Сеобе народа, немаштина и тежак живот отуђили су ликове једне од других. Кроз
цео роман провлачи се носталгија за срећом и сви ликови слепо трагају за тим бољим
животом, као да су сви живели за један тренутак тог живота по вољи и по жељи,
прихватајући сваки изазов који им се пружи па и по цену свог трагичног завршетка. Да

17
ли је Дафина патила што јој је муж отишао покушавајући свим силама да спаси своју
породицу, да би на крају, када је нашла нежност и љубав свог девера, морала да се
разболи и умре? Да је Вук био ту причала би му своје патње. Овако је своју тајну
однела заувек са собом.

Одлазак у рат подунавског пука завијао је у тугу и несрећу остављене породице.

Одлазили су тамо, нису знали за кога ратују нити због чега. Ни њихова имена нису
знали, увек су били понижавани, добијали су све најгоре, а за узврат нису тражули
ништа. И сам Вук Исакович се отуђио од породице у нади да ће добити већи чин у
војсци и да ће стићи у обећану земљу - Русију. На крају је схватио да је отишао да
ратује за туђ рачун. Сећао се дана брачног зивота и схватио да у рату није постигао
ништа, као и остали. Само њихове душе знају колико су пропатили у нади да ће живети
боље. Није било тешко да данима ходају по киши, снегу, невремену. Све би урадили по
цену једног - бољег живота. Желели су да то постигну, али се њихове муке и патње
нису исплатиле. Негде далеко грејала их је љубав према отаџбини, према својим
породицама, према деци. Сањарили би и тако одлазили далеко - у бескрајни плави круг.
Тражили су своју звезду. Нису је нашли. Звезда се угасила. Остало им је само то да
живе како су дотад живели, да ходају по мочварном тлу и да осећају тежину тог
суровог и тамног живота. А негде далеко, опет као да се из пепела, поново жарила нека
звезда. Иста или нова? Русија или нека друга "обећана земља"? Важно је да остаје круг
и у њему увек место за звезду.

Сцена из филма Сеобе

18
 9. Закључак

Дучић је рекао да народ најчешће крене за будалом, што је, посматрајући нашу
историју, тачно. Срби су увек себе сматрали небеским народом, а водили су све светске
ратове и мучили себе и кад то нико није тражио од њих. Бројчано мали и прилично
слаби, уместо да се повинујемо јачем и богатијем, увек смо бирали пркос и слободу.
Постоје мали народи који су изабрали неутралност и сада су спокојни и угледни, попут
Швајцараца.

Срби су вековима осуђени на истребљење, сеобе, ратове…Као да су управо Вук,

Аранђел и Дафина типични представници српског народа. Први је опседнут вишим
идеалима, вечним трагањем за спасењем, ратовањем за славу и част. Други је жељан
љубави, спокојства и жене. А та жена је, као и свака жена, жељна присуства вољеног
човека, топле речи и мало нежности. Изгледа да је проклетство људске врсте уопште да
свако чезне за оним што нема. Питајте Роме да ли би волели своју државу, где ће се сви
окупити и живети као једна велика срећна породица. Облак спречава звезду да покаже
сав свој величанствени сјај. Смета јој, а неће да се помери, као да је постао саставни
део ње. И звезда га је већ прихватила. Чини јој се да би остала без свог срца кад би га
ветар случајно одувао. Сликовито приказна судбина појединца или народа која је
преточена у симболику бескрајног павог круга код Црњанског.

Од судбине се не може побећи. Она нас, као што мали облак прати звезду у
стопу, вреба и увек стигне. Судбина српског народа је да се сели и да страда, задатак
нам може бити само да то чинимо што безболније.

„Сеоба има, смрти нема.“

19
 10.Литература

[1.] Глигорић, Велибор, Огледи и студије друго издање, Београд 1963.

[2.] Ломпар, Миро, Књига о Црњанском , Београд 2005.
[3.] Милошевић, Милош, Модерна и међуратна књижевност, Нови Сад 2002.
[4.] Љ. Бајић, М. Павловић, З. Мркаљ, Читанка – уджебеник за трећи разред
гимназија и средњих стручних школа, Издавачка кућа „ Klett” d.o.o., 2015.
[5.] Живковић, Драгиша Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1992.
[6.] Сремац, Радован Четири приче о једној вароши и једном царству,Културно-
образовни центар и Удружење српско-руског пријатељства Шид, 2016.
[7.] Вучковић, Радован, Књижевне анализе, Сарајево 1972.
[8.] https://sr.wikipedia.org/sr/
[9.] http://www.laguna.rs/n2947_knjiga_seobe_laguna.html
[10.] https://dositejada.wordpress.com/2013/02/20/
[11.] https://knjigoljupci.com/2015/02/20/

20
 11.Страна за упис података са одбране рада

Датум предаје:

__________________

Чланови испитне комисије:

председник ______________________________

испитивач _______________________________

члан комисије ____________________________

КОМЕНТАР:

Оцена вредности матурског рада ____________________

Оцена одбране матурског рада ____________________

Закључна оцена _____________________

Датум одбране:

______________________

21
22