САДРЖАЈ

1.0 Увод ------------------------------------------------------------ 2

2.0 Ратне операције на совјетско-немачком фронту------ 3

2.1 Харковска битка---------------------------------------------------- 4
2.2 Напад Немаца на Крим и покушај заузимања Кавказа- 5-6
2.3 Борбе у Стаљинграду--------------------------------------------- 7-8

3.0 Ратне операције у Средоземљу и северној Африци--- 9

3.1 Сукоби у Либији и Египту---------------------------------------10-11
3.2 Опсада Малте-------------------------------------------------------- 12
3.3 Друга Вашингтонска конференција---------------------------13-14

4.0 Јапанска освајања у југоисточној Азији и Пацифику-15

4.1 Пад Филипина, Индонезије и Сијама (Тајланда)---------16-17
4.2 Пад Малаја и Сингапура----------------------------------------- 18
4.3 Пад Бурме------------------------------------------------------------19-20
4.4 Битка за острво Мидвеј-------------------------------------------21-22

5.0 Закључак--------------------------------------------------------23

6.0 Литература-----------------------------------------------------24

1
 1.0 УВОД
У овом раду говорићемо о ратним операцијама које су се одиграле у току
1942. године на немачко-совјетском фронту где су совјетске трупе, иако слабо
наоружане са доста неспремном војском за тадашњи рат, ипак успевале да се
одупру немачком притиску, па чак и зауставе немачку офназиву која је била у
пуном јеку.
С друге стране обратићемо и пажњу да дешавања у северној Африци,
великим успонима и падовима како снага силе Осовине тако и британске армије.
Поред тога говорићемо и о плановима Черчила и Рузвелта који су били
противуречни а што се најбоље могло видети на конференцији у Вашингтону као и
после ње, када је главни Черчилов циљ био очување британских колонијалних
поседа, а истовремено је занемаривао положај и интересе СССР-а.
Поред ова два фронта обратићемо пажњу и на деловање Јапанаца у
југоисточној Азији где су Јапанци за веома кратко време постигли изванредне
резултате. Али срећа није била на њиховој страни јер су након пораза код Мидвеја
биле анулиране све њихове дотадашње победе.

2
2.0 РАТНЕ ОПЕРАЦИЈЕ НА СОВЈЕТСКО-НЕМАЧКОМ
ФРОНТУ

Након неуспеха немачке војске да извојева одлучујуће победе код Москве

1941.године, преузете су успешне мере да се море војске одржи. Ситуација у
Немачка економија није била нимало повољна јер су порази на фронту показали да
земља није спремна за дуготрајан рат. Немци су преузели мере за повећање
сопствене производње и експлоатације у окупираним земљама, а рачунали су да ће
се ситуација поправити освајањем великих извора нафте на Кавказу и у рејону
Касписког мора. Управо то постаје главни циљ офанзиве у 1942-ој години.
Отпочета је производња муниције и оружја у већем обиму, а пошто су губици
тенкова били велики покренута је и производња тенкова ,,тигар'' и ,,леопард'' .1
Немачка врховна команда је кренула од погрешне претпоставке да СССР-у
прети глад и да је снагама СССР-а потребно онемогућити снабдевање храном и
сировинама из Украјине и нафтом из области Кавказа. На основу те чињенице
издата је директива број 41. По директиви број 41. Група армије ,,Центар'' је
требала да остане на дотадашњем положају, Група армије ,,Север'' је требала да
заузме Лењинград и успостави копнену везу са Финцима, а Група армије ,,Југ'' је
требала извршити пробој у рејону Кавказа.2
Сам положај совјетских снага није био најповољнији јер су у том тренутку
Немци држали Прибалтик, Белорусију, скоро целу Украјину, Новгород, Смоленск,
Орел, Курск као и многобројне друге саобраћајне и индустријске центре. Совјети
су за разлику од Немаца располагали огромним људским резервама због чега је
Совјетска Врховна команда још за лето 1942. године спремала офанзиву према
Лењинграду, у рејону Демјанска, на смоленском правцу и у рејону Харкова3.

1
Ј. Марјановић, Други светски рат 1939-1945, Београд, 1973, 302.
2
Исти, нав. дело, 305, П. Калвокорези, Г. Винт, Тотални рат, Београд, 1987, 379.
3
Ј. Марјановић, нав. дело, 311.

3
 2.1 ХАРКОВСКА БИТКА

Издата је наредба да се разбије немачка харковска група и ослободи Харков,

јер се сматрало да ће тек након тога бити створени услови за наступање према
Дњепропетровском. И немачка Врховна команда је донела наређење да се одпочне
са нападима у рејону Харков, с главним циљем опкољавања и уништавања
совјетских јединица. Совјети су предухитрили Немце и 12. маја 1942. године крећу
у напад, али ратна срећа се окренула па су немачке јединице пробиле фронт.
Совјети су извршили напад код Петровске, али неуспешно4.
Немачке јединице су успеле да нанесу тежак пораз совјетској 9. армији, па је
Команда Југозападног правца наредила обуставу офанзиве на Харков. Врховна
команда је наредила да се заустави противофанзива немачке војске, те је тако
совјетска харковска офанзива завршена потпуним неуспехом.

4
Исти, нав. дело, 312.

4
 2.2 НАПАД НЕМАЦА НА КРИМ И ПОКУШАЈ ЗАУЗИМАЊА
КАВКАЗА

У пролеће 1942. године совјетске снаге на Криму су држале Керч и

Севастопољ. Немачке снаге 8. маја 1942. године крећу у поход на Керч постигавши
изванредне резултате, па совјетска Врховна команда је наредила да се совјетске
трупе повуку 50 километара западно од Керча, на положај ,,Турски бедем''. 5
Међутим, повлачење је неорганизовано кренуло па су немачке јединице успеле 14.
маја да уђу у Керч.
Директивом немачке Врховне команде из 5. априла 1942. године наређено је
да делови Групе армије ,,Југ'' очисте Крим и заузму Севастопољ, па преко Крима и
Украјине стигну до Кавказа да би под своју контролу ставили улаз у Азовско море.
Након Керча на ред је дошао и Севастопољ кога су Немци бомбардовали 20. маја.
Опсада Севастопоља је трајала све до 1. јула када совјетске трупе добијају
наређење да се повуку. Повлачење из Севастопоља је завршено 4. јула, а након пада
Севастопоља у руке Немаца је пао цео Крим.
Након Немачких победа код Харкова, Керча и Севастопоља, немачке
јединице су се кретале у рејону Батума и Бакуа. Први циљ до тог пута био је
Ворњеш. У штабу немачке Групе армије ,,Југ'' у Полтови, разрађен је план за
немачку офанзиву под шифром ,,Блау''. По том плану немачка армија је требала да
делује из рејона Курска у правцу Вороњежа и из области Волчанска у правцу
Острогошка.6 Након успешно узвршеног напада, била би преузета још два нова
напада, први из рејона Вороњежа, а други с простора Славјанск-Артемовск у
правцу Кантемировске да би главне снаге совјетског Југозападног фронта биле
опкољене и уништене. За почетак немачке офанзиве је одређен 28. јун. 7Након
великих борби 23. јула немачка армија заузима Ростов, па је главни циљ био да се
заузму Кавказ и Стаљинград.
Након пада Ростова и окончања операције у Донбасу, немачка Врховна
команда је издала директиву да се заузму богата нафтоносна поља у области Бакуа
5
Исто, 316.
6
Исто, 320.
7
Исто, 321.

5
и Батума, као и плодних житородних рејона на Кубану и Тереку. Истовремено је
требало извести две операције, према Кавказу и према Стаљинграду. Дотадашња
група армије ,,Југ'' је била раздвојена на два дела- Групу армија А и Групу
армија Б8. Група армије А је требала да наступа ка Краснодару, опколи и уништи
Црвену армију у рејону између Дона, Кубана и Азовског мора, након чега би један
део требао да дође на границу Турске и Ирана, а други део ка Новоросијску, Батуму
и Бакуу. Група армије ,,Б'' је требала да заузме Стаљинград. 9
Снаге групе армије ,,А'' су отпочеле са дејством 25. јула прешавши реку
Манич и заузевши Салск. Ипак немачка армија није имала снаге да води офанзиву
ка Кавказу и Стаљинграду у исто време, уз то немачка армија није успела да
уништи совјетске јединице на простору јужно од Ростова и реке Кубана. Због овако
слабих резултата Немци мењају план по коме је требало заузети град Грозни и
избити на Каспијско море, одакле би се кренуло ка Бакуу док би други део немачке
војске требао из рејона Краснодара да продре у област Новоросијска и продужи
дуж обале Црног мора ка Бакуу. За то време би трећи део немачке војске требао да
заузме гребене Кавказа и избије у рејон Сухумија.10
Операције су кренуле у другој половини августа. Армија је која кје требала
да избије дуж Црног мора је успела да заузме Новоросијск и Анапу где је била
заустављена. Армија која је требала да заузме гребен Кавказа је успела само да
заузме Елбрусу, највиши врх на Кавказу, али није успела да заузме Закавказје. 11
Ипак, немачке армије су новембра 1942. године прешли из офанзиве у дефанзиву на
целом фронту.

2.3 БОРБЕ У СТАЉИНГРАДУ

8
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело, 379, Ј. Марјановић, нав. дело, 325.
9
Ј. Марјановић, нав. дело, 316.
10
Исто, 327.
11
Исто, 328.

6
 Поред огромних губитака које су Немци претрпели јер нису успели да
заузму нафтоносна поља на Кавказу, одлучено је почетком септембра да се заузме
Стаљинград. Немачка армија је прешла Дон и извојевала низ победа у сукобима
између реке Дона и Волге. Требало је освојити Стаљинград како би се под немачку
контролу нашао железнички чвор и водени систем СССР-а. За напад на Стаљинград
немачка шеста армија је формирала две ударне групе. Прва је имала задатак да
преко Мамајевог кургана заузме пристаниште на Волгу, а друга група је требала да
кроз јужни део града избије на Волгу. Образована је и тзв. Северна ударна група
чији је задатак био да брани фронт од Городишча до Ринока. 12 Због све већег
притиска Немаца југозападни фронт је подељен на два фронта: стаљинградски,
касније назван донски фронт под командом генерала Рокосовског, и југоисточни
фронт касније назван стаљинградским фронтом под командом генерала Јеременка. 13
Немачка шеста армија под командом генерала Фридриха Паулуса је држала седам
осмина града док су совјетске снаге контролисале само једну осмину. Немачка
шеста армија је новембра чак била опкољена па је Хитлер сменио генерала Франца
Халдера и на његово место поставио генерала Курта Цајцлера. Пошто је шеста
армија била у опасности да буде потпуно уништена, генерали су предложили
Хитлеру да одустане од напада на Стаљинград, што он категорички одбија. Уместо
тога шаље трећу и четврту румунску армију у помоћ шестој немачкој армији. 14
Крајем новембра 1942. године генерал Манштајн је преузео команду над
групом армије ,,Б'' и његов план је био двострук: офанзива четврте панцерске
армије на истоку и напад дела шесте армије на западу. 15 Међутим, није било могуће
пробити стаљинградски фронт, уз то шеста немачка армија је била опкољена, а
Совјети су генералу Паулусу понудили часне услове предаје. Хитлер је генерала
Паулуса унапредио у чин фелдмаршала, верујући да се неће предати и да ће га
додељивање овог чина још више мотивисати на то. Ипак су совјетске снаге након
великих и дугих борби успеле да заробе шесту немачку армију 2. фебруара 1943.
године чиме је била опсада Стаљинграда и коначно окончана.

12
Исто, 336.
13
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело, 380, Ј. Марјановић, нав. дело, 341.
14
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело, 381.
15
Исто, 383.

7
3.0 РАТНЕ ОПЕРАЦИЈЕ У СРЕДОЗЕМЉУ И СЕВЕРНОЈ
АФРИЦИ

8
 Други светски рат је пренешен на тло Африке јер су тамо Британци и
Италијани имали своје територије тј. колонијалне поседе. Кампање Другог светског
рата у Африци биле су последица империјалних позиција али и неуспелих акција
Италијана током 1940-1941 године. Африка је тако постала место за међусобна
наметања Европљана.
Систем владавине у Египту је био такорећи игра из три угла, између
Британаца, краља и националистичког покрета Вафда. Када је Други светски рат
почео, Египат је изненада прекинуо све дипломатске односе са Немачком и преузео
даље пробританске кораке. Немачке победе у Европи током 1940. године и улазак
Италије у рат је Египат ставио у велико искушење. Египат је одлучио да у
предстојећим сукобима остане колико толико неутралан, што је засметало
Британцима па је влада морала да поднесе оставку. Веивел је успео да заустави
италијанско продирање у Египат 1940. године што је резултирало да Италијанима у
помоћ притекну Немци 1941. године. Изнети су захтеви да се британске трупе из
Каира и Александрије повуку, па је пробританска влада фебруара 1942. године
поднела оставку.16

3.1 СУКОБИ У ЛИБИЈИ И ЕГИПТУ

16
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело, 291-292.

9
 Прве нападе 1942. године изводи генерал Ромел. Саме британске снагесу
након одбацивања немачко-италијанских снага деблокадом Тобрука отклониле
опасност која је претила Египту. Међутим, главни циљ Команде Средњег истока је
био заузимање утврђених положаја код Ел Агејле. 17 Генерал Ромел је 21. децембра
1941. године наредио напад на Ел Агејлом предухитривши Британце. Британска
војска је одмах кренула у повлачење, а генерал Ромел је то искористио и 29. јануара
улази у Бенгази. Након тога заузима и Дерну 3. фебруара. Осма британска армија
под командом генерала Ричија је држала низ положаја који су се протезали на
линији Аин Ел Газала-Бир Хакеима.18
Након тога све до 26. маја наступа период затишја након чега генерал Ромел
поново креће у напад. Офанзива је почела 26. маја лажним нападом у рејону Аин
Ел Газале, а снаге Осовине су успеле да опколе британске снаге у рејону Бир
Хакеима. Услед жестоког британског отпора генерал Ромел је предложио прекид
офанзиве, али у одсудном тренутку деловањем немачке авијације, немачко-
италијанске трупе успевају 11. јуна да заузму Бир Хакеим и крећу према Тобуку.19
Командант Тобрука је одбио 20. јуна да се преда али услед жестоког напада
немачко-италијанских снага командант Тобрука наређује повлачење 21. јуна, након
чега су немачко-италијанске снаге кренуле ка Суецу, а генерал Ромел је унапређен у
чин фелдмаршала.20
Окинклек преузима команду над Осмом британском армијом којом се
супротставио Ромелу прве недеље јула 1942. године код Ел Аламеина. Окинклек је
успео да порази немачке и италијанске јединице. Након ове победе Черчил је
захтевао уништавање снага силе Осовине у северној Африци. Ради лакше одбране
предложио је да се блискоисточна команда подели, тако што би Окинклек преузео
Ирак и Иран, а командант империјалног генералштаба, генерал сер Алан Брук,
Каиро. На челу Осме армије долази генерал Монтгомери.21

17
Ј. Марјановић, нав. дело, 366.
18
П. Калвакорези, Г. Винт, нав. дело, 293-294, Ј. Марјановић, нав. дело, 367.
19
Ј. Марјановић, нав. дело, 368.
20
П. Калвакорези, Г. Винт, нав. дело, 294, Ј. Марјановић, нав. дело, 368.
21
Ј. Марјановић, нав. дело, 297.

10
 Генерал Ромел је августа покушао да се пробије до Нила али га је
Монтгомери зауставио након битке код Алам Ел Халфе.22 Након ове победе
Монтгомери је консолидовао снаге и кренуо на запад те је 24. октобра дошло до
друге битке код Ел Аламеина где је Монтгомери победио Ромела. Након ове победе
Британци кроз Киренајку и Триполитанију крећу у Тунис.
Још у јуну је била договорена акција у којој би се англо-америчке трупе
искрцале у северној Африци тзв. план ,,Торч''. Замисао је била чишћење
Медитерана, пре свега заузимање Сардиније, Корзике и Додеканеза, а с друге
стране чишћење северне Африке након искрцавања савезнићке војске у Мароко и
Алжир.23 Немачке и италијанске снаге су окупирале Тунис док су америчке и
британске снаге заузеле Бон у Алжиру. Англо-америчке снаге су покушале 12.
новембра да заузму Тунис али нису успеле, док је Осма армија успела 13. новембра
да заузме Тобрук, а 20. новембра стиже до Бенгазија.

3.2 ОПСАДА МАЛТЕ

22
П. Калвакорези, Г. Винт, нав. дело, 298, Ј. Марјановић, нав. дело, 370.
23
П. Калвакорези, Г. Винт, нав. дело, 300-301

11
 Стратешки циљеви немачких и италијанских штабова били су, поред
заузимања Каира, заузимање и Малте. Малта није могла бити освојена ваздзшним
десантом па је одлучено да буде опседнута. Овом опсадом руководио је
фелдмаршал Алберт Кеселринг.24 Малта је до средине маја била бомбардована и
под блокадом али је ипак британска команда одлучила да за Малту пошаље два
конвоја, један из Александрије, а други преко Гибралтара. Конвој из Александрије
тзв. источни конвој није ни доспео до Малте услед жестоког напада немачке
авијације. Западни конвој је 14. јуна уз мање губитке стигао у Сицилијански пролаз,
па је до Малте стигло само два од шест транспортних бродова. У августу су поново
Британци упутили са запада нов конвој за који су Италијани сазнали. У садејство
немачких и италијанских јединица овај конвој је нападнут 11. августа, али ипак
нису постигнути неки значајнији резултати. Италијанске и немачке јединице су
ипак од 12. до 14. августа успеле да нанесу велике губитке конвоју који стиже до
Малте.

3.3 ДРУГА ВАШИНГТОНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА

24
Исто, 295.

12
 Винстон Черчил је предложио Франклину Рузвелту одржавање новог
састанка. Рузвелт је прихватио па су се два лидера састала у Вашингтону 22.
децембра 1941. године, а ова Вашингтонска конференција је трајала до 14. јануара
1942. године. Ова конференција позната је и под шифрованим именом ,,Аркадија'', а
била је посвећена војним и политичким питањима даљег ратовања. Што се
војничких питања тиче, најважније је било који противник и ратиште треба бити
приоритет. Одлучено је да се тежиште борбе усмери против Немачке, што је
значило да у Европи и Антлантику треба повести енергичну офанзиву, док би на
Далеком истоку требало држати у стратегијској офанзиви. Донета је и одлука да се
образује Конбиновани комитет начелника штабова као и један заједнички Англо-
амерички оперативни штаб за југозападни Пацифик и југоисточну Азију на челу са
британским генералом Вејвелом25.
На политичком плану, на Конференцији Аркадија је донета ,,Декларација
Уједињених народа''. На предлог Велике Британије, САД-а и СССР-а ову кратку
Изјаву су 1. јануара 1942. године потписали представници 26 земаља. 26 Значај ове
декларације је у томе што формално представља почетак велике антифашистичке
коалиције. Поред декларације поставило се и питање отварања новог фронта, како
би Совјети били ослобођени немачког притиска на Источни фронт. Рузвелт је
априла 1942. године уважавајући совјетске разлоге за отварање новог фронта у
Лондон послао свог начелника генералштаба Џорџа Маршала и саветника за
безбедност Харија Хопкинса. Међутим, Маршал и Хопкинс су наишли на жесток
отпор премијера Черчила и других војних и политичких функционера по питању
отварања новог западноевропског фронта.
Черчил је предлагао да се искрцавање савезничких снага изврши у северној
Норвешкој тзв. план ,, Јупитер'' или у северној Африци тзв. план ,, Џимнаст'' 27.
Поред ових планова Черчил је ипак пристао да се изврши напад на
западноевропску обалу уколико совјетске оружане снаге поразе немачку армију,
тзв. план ,,Слеџхамер'', по овом плану би мање британске трупе требало да се
искрцају негде на западноевропској обали. Велики англо-амерички десант у

25
Ч. Попов, Политички фронтови II светског рата, Друштво историчара, Нови Сад, 1995, 73.
26
Исто, 73.
27
Исто,74.

13
западној Европи тзв. план ,,Раунд-ап'', би требало да се изврши само ако се ратна
дејства продуже и у 1943. години.28
Совјети су хтели отварање другог фронта у Европи, па је Стаљин послао
свог министра спољних послова Молотова у Вашингтон. Молотов је свратио и у
Лондон где је изнео низ захтева који Британци нису били вољни да прихвате, али је
ипак 26. маја 1942. године потписан уговор о савезу против Немачке и њених
савезника. Питање совјетских западних граница након рата је било изостављено из
уговора. Молотов из Лондона одлази у Вашингтон где је договорено да се СССР-у
повећају ратне испоруке, и поново је изнет захтев за отварање новог фронта. У том
тренутку за Британце велики проблем је представљала Ромелова офанзива у
северној Африци, па Черчил поново одлази у Вашингтон како би издејствовао
повећање америчких испорука за афричко бојиште. Након повратка у Лондон,
Черчил је са војним шефовима одбацио план ,,Слеџхамер'' наводећи да тако
компликовану операцију је немогуће извршити у тадашњој 1942. години. Черчил
због овога предлаже ажурирање плана ,,Џимнаст'' тј. план о десанту Американаца у
Француској северној Африци. Пошто Рузвелт није успео да убеди Черчила, усвојен
је план ,, Болеро'' који је предвиђао слање америчких трупа у Африку, план
,,Слеџхамер'' је одбачен, а припреме за план ,,Раунд-ап'' се настављају током 1943.
године. Што се тиче плана ,,Џимнаст'', име је промењено у план ,,Торч'' којим је
предвиђено америчко искрцавање у северној Африци за октобар 1942. године. 29

4.0 ЈАПАНСКА ОСВАЈАЊА У ЈУГОИСТОЧНОЈ АЗИЈИ И

ПАЦИФИКУ

28
Исто, 75.
29
Исто, 76-78

14
 Јапан је хтео у Азији да створи свој ,,нови поредак'', слично Немачкој у
Европи. Након напада на Перл Харбур и победе над британском флотом на Далеком
истоку, Јапанци су остварили велику премоћ на Тихом и Индијском океану.
Јапанска експанзија је трајала све до средине 1942. године када је јапанска флота
поражена у двема биткама код Соломонских острва у мају и на Мидвеју јуна од
стране америчке флоте. Јапан је до тада успео да заузме Индокину, Сијам, Малезију,
Бурму, Сингапур, Филипине, Индонезију, Нову Гвинеју и низ других острва30.
Јапански продор у источну и југоисточну Азију изазвао је у свим земљама
велике и корените политичке и социјалне покрете који ће управо након рата
односно у послератном периоду оставити дубок траг.

4.1 ПАД ФИЛИПИНА, ИНДОНЕЗИЈЕ И СИЈАМА (ТАЈЛАНД)

Филипине чини група многобројних острва у југоисточној Азији од којих је

највеће на северу Лузон са главним градом Манилом. Филипинска острва су
припадала као колонија САД-у од 1898. године након победе САД-а над Шпанијом
30
Ч. Попов, нав. дело, 64.

15
у шпанско-америчком рату, мировним уговором у Паризу. Одлуком америчког
конгреса из 1934. године тзв. Закон о независности Филипина, Филипини постају
независна држава, а свој устав су добили по узору на амерички устав 31. Уочи напада
Јапана, САД и Филипини су склопили уговор о одбрани острва према коме су САД
задржале аеродром Кларк и мањи гарнизон војске, а на челу целокупне филипинске
војске командовао је амерички генерал Макартур.32
Јапанци су извршили ваздушни напад на аеродром Кларк након чега је
јануара 1942. године дошло и до искрцавања јапанске војске. Макартур је увидео да
не може зауставити јапанско надирање, те своје трупе повлачи на полуострво Батан
и у тврђаву Корегидор. Управао је из Батана планирао да изврши пробој и пребаци
се на јужни део Лузона али против овог напада је био САД, а јапанске јединице
улазе у Манилу већ 2. јануара 1942. године33. Након жестоких окршаја између
Макартутове и јапанске војске од 9. јануара до 15. фебруара на Батану, Рузвелт је
наредио Макартуру да се повуче у Аустралију јер САД нису могле да пошаљу
помоћ. На место Макартура дошао је генерал Вејнрајт. Филипинско-америчкој
армији, након одласка Макартура у Аустралији марта, није преостало ништа друго
до капитулације 9. априла чиме су јапанске операције на Филипинима завршене.
Читава привреда Филипина стављена је у служби Јапана, а јапанска пропаганда је
покушала да уништи проамеричко расположење и наметне свој утицај, што је
довело до политичког али и оружаног отпора јапанској доминацији, највише због
превеликог привредног исцрпљивања Филипина.34
Индонезија је била холандска колонија. Јапанси су освајајући острва
Индонезије тврдили да заправо народу Индонезије доносе ослобођење од
Холандије. Још пре рата постојао је покрет за аутономију који су су Холанђани
сузбијали. Јапанци су Индонезији преузели снажну пропаганду уперену против
Холандског утицаја. У том циљу је и основан политички покрет под вођством
индонежанских колаборациониста названих ,,Три А'' – Јапан вођа Азије, Јапан
заштитник Азије и Јапан светлост Азије.35

31
Исто, 64.
32
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело, 580, Ј. Марјановић, нав. дело, 437.
33
Исто, 582, Исто, 438.
34
Ч. Попов, нав. дело, 65.
35
Ч. Попов, нав. дело, 66.

16
 Сијам је био једина независна држава али са јаким англо-француским
утицајем. Сијам 1939. године мења назив у Тајланд под утицајем појачаног
националистичког и ксено фопског покрета 36. Пибун Сонгран, шеф Народне
странке, је увео једнопартијску диктатуру националистичког типа. Његова влада је
успоставила тесне привредне и политичке везе са Јапаном, али јапанска инвазија
ипак није изостала децембра 1941. године, па је Пибунова влада прихватила да
сарађује са Јапаном и објављује рат Британији и САД-у јануара 1942. године 37.
Међутим, због привредног искоришћавања Тајланда, јавља се антијапанско
расположење. На челу побуњеника био је Приди кога су подржавали Американци,
Британци и тајландски краљ који је живео у емиграцији.

4.2 ПАД МАЛАЈЕ И СИНГАПУРА

Малајско полуострво је најјужнији део азијског копна које одваја Јужно

кинеско море од Индијског океана. Малаје је била подељена на малајске султанате
над којима је Велика Британија проширила своју власт у 19. веку, а почетком 20-их

36
Исто, 67.
37
Исто, 68.

17
година 20. века је планирала да Сингапур претвори у велику поморску тврђаву, а
саму Малају у витални центар британске моћи на Далеком истоку. 38 Јапанци су
планирали напад на Малају након заузимања Сијама. Сами Британци су почели да
врше припреме за одбрану Сингапура на основу погрешно изведених закључака,
јер су сматарали да ће Јапанци извршити десант у области луке Патанија и
Сингора, затим су џунглу оставили незаштићену сматрајући да је Синагапур
поморска база и да ће бити нападнут само са мора. 39 Јапанци су кренули са нападом
8. и 9. децембра 1941. године, а британски адмирал Филипс је одмах испловио из
Сингапура са задатком да сузбије јапански напад. Међутим, његова флота је
претрпела велике губитке па се враћа у Сингапур. Јапанци већ почетком јануара
1942. године заузимају градове Куантон и Куала Лумпур. До краја јануара под
јапанску власт пада скоро цело Малајско полуострво, па је тако створена база за
освајање Сингапура. Јапанска војска се 8. фебруара искрцала на северозападни део
острва и након пораза Британаца код Тимоха пут ка Сингапуру је јапанској армији
био отворен40. Поред овог пораза Британци су направили кобну грешку јер су
велика појачања из Европе дошла у Сингапур уместо да их Британци распореде у
Индију. Сингапур пада под јапанску власт 15. фебруара 1942. године.

4.3 ПАД БУРМЕ

Бурма је од 1935. године имала ограничени аутономни статус који је

подразумевао постојање Бурманског парламента на чије одлуке је право вета имала
британска влада. Бурма је пре раније припадала Индији али су постојале знатне
разлике између Индије и Бурме. Жеља Бурманаца за слободом била је двојака,
38
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело, 584.
39
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело, 585, Ј. Марјановић, нав. дело, 442.
40
Ј. Марјановић, нав. дело, 446.

18
ослобођење од Индије и Велике Британије. На политички живот су утицале две
странке Патриотска странка под вођством У Соа и Странка сиромашних коју је
водио Ба Мо41. Патриотска странка је од британске владе затражила 1941. године
независност што Британци одбијају да прихвате, а Ба Мо и У Соа су ухапшени. Ба
Мо је успео да побегне из затвора и ступа у колаборацију са Јапаном.
Бурма је имала велики економски и војно-феографски значај, па је због тога
Јапан био веома заинтересован за ову територију. Посебно их је интересовао
Бурмански пут који је водио преко територије Бурме и био је од великог
комуникационог значаја између Британаца, Американаца и Куоминтанске Кине. За
Британце је Бурма била од великог значаја јер је штитила Индију од евентуалног
напада. Пошто је и сама политичка ситуација у Бурми била нестабилна, Јапанци су
хтели да то искористе. Један од најзначајнијих потеза Јапанаца је био слање
њиховог армијског официра, пуковника Сузукија 42. Главни задатак Сузукија пре
окупације Бурме је био да управо ту изврши јаку јапанску пропаганду обећавајући
независност Бурме. Тако је Сузуки ставио себи у задатак да створи језгро
Бурманске ослободилачке армије43. Поред те армије главни чинилац у ослобађању
Бурме је била јапанска армија.
Јапански план је био да заузме британски аеродром у провинцији
Тенасериму, а затим да се преузме напад на Бурму. Британци су слабој Бурманској
армији одредили задатак да брани аеродром у јужној Бурми и штити Бурмански пут.
Операције су кренуле упадом Јапанаца из Сијама 9. децембра 1941. године, а до 19.
јануара Јапанци заузимају јужни део Бурме. Након тешких борби од 26. до 31.
јануара, Британци су поражени око Мулмеина који Јапанци заузимају, а ускоро пада
и главни град Бурме Рангун 8. марта 1942. године. 44 Главни задатак Бурманске
ослободилачке армије је био да омета снабдевање слабе бурманске армије и њену
комуникацију са Британцима као и вршење диверзантских задатака. Британцима је
своју помоћ понудио Чанг Кајшек, али су Британци били уплашени да ће Кинези
можда на крају рата затражити део територије Бурме на име помоћи коју би
послали. Ипак су Јапанци сазнали за ову понуду Чанг Каишека па су јединице
41
Ч. Попов, нав. дело, 69.
42
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело,593.
43
Исто, 594.
44
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело, 595, Ј. Марјановић, нав. дело, 455.

19
одређене за одлазак у Бурму биле поражене не граничном прелазу од стране
Јапанаца. Јапанске јединице крајем априла заузимају Мандалеју чиме је цела Бурма
била у њиховим рукама45.
Увећање Бурманске ослободилачке армије је било забрињавајуће јер је
насилно вршена регрутација, а сами одреди армије су пљачкали становништво.
Јапанци су били свесни какав су хаос створили у земљи, па је донета одлука да се
Бурманска ослободилачка армија распусти и уместо ње створена је нова војска која
је по својој структури била много регуларнија и дисциплинованија. Ово је у Бурми
изазвало дуготрајан сукоб између Јапанаца и бурманских националиста, који ће
одиграти своју улогу у јапанском поразу крајем рата46.

4.4 БИТКА ЗА ОСТРВО МИДВЕЈ

Јапанци су хтели да овладају Тихим океаном па је након напада на Перл

Харбур главни ратни циљ Јапана био уништавање источне флоте британске
морнарице. Адмирал Јамамота, врховни командант јапанске морнарице, је планирао
напад на Коломбо и поморску базу Тринкомалију, након тога би били преузети
напади на америчку флоту и заузимање острва Мидвеја и западних Алеута 47.
45
Ј. Марјановић, нав. дело, 455.
46
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело, 589.
47
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело, 616, Ј. Марјановић, нав. дело, 450.

20
Јапанци отпочињу напад на Коломбо 4. априла, па је британски адмирал сер Џемс
Самервил одлучио да се не упушта у директан сукоб са јапанском флотом која је
била бројнија. Напад на Тринкомали је изведен 9. априла, али поред веће
материјалне штете, Јапанци нису успели да је освоје48.
Јапанци су након овога планирали да заузму Порт Морзби који се налазио на
Новој Гвинеји. Тада је први пут вођена битка између јапанских и америчких носача
авиона, а битка за Порт Морзби се одиграла у Коралском мору од 6-8. маја 49. У овој
бици су и америчка и јапанска флота претрпеле губитке, па су Јапанци своју флоту
морали да повуку, што ће имати пресудан значај у наредним месецима рата. У
тактичком погледу Јапанци су у овој бици успели да победе, али већу корист су
имали Американци јер су Јапанци одустали од напада на Порт Морзби. Јамамото је
увидео да Јапан може напредовати само ако уништи америчку пацифичку флоту. На
његов предлог одлучено је да се нападне острво Мидвеј, које се налазило 1700
километара северозападно од Перл Харбура. Уколико би га заузели Јапанци би
имали базу за нападе на пацифичку обалу САД-а.
Јапанска флота је била подељена на три дела како би америчке поморске
снаге биле развучене и збуњене. Испловљавање флоте је кренуло 21. маја из
Хашире, а до битке је дошло 4. јуна где је америчка флота била у знатно бољем
положају јер су сазнали јапанске обавештајне шифре, одакле су и увидели да ће
главни напад ићи на Мидвеј, а да је напад на Алеуте само варка. Поред тога, стоји и
ћињеница да Јапанци нису користили радар, што им је отежавало позиционирање и
50
комуникацију, који је тада већ увелико био у употреби. Јапанци су у бици
започетој 4. јуна поражени, али не због техничке супериорности САД-а, већ због
сопственох грешака и лоше комуникације међу официрима. Овај пораз ће пресудно
утицати на даљи ток рата, јер су Јапанци из офанзиве прешли у дефанзиву.

48
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело, 616.
49
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело, 616-617, Ј. Марјановић, нав. дело, 451.
50
П. Калвокорези, Г. Винт, нав. дело, 619-620

21
 5.0 ЗАКЉУЧАК

Циљ мог рада је био да покажем како су текле ратне операције на

фронтовима у Европи и северној Африци, као и јапанска освајања у југоисточној
Азији током 1942. године. Видели смо да су јединице силе Осовине имале више
успеха у првој половини 1942. године док су у другој половини 1942. године биле
сузбијене на свим фронтовима. Немачким јединицама, након неуспеха код

22
Стаљинграда и неуспеха приликом заузимања Кавказа, пропадају сви планови за
1942. годину, а немачке јединице су биле у веома незавидном положају. У северној
Африци је такође након великих успеха генерала Ромела дошло до заустављања
немачко-италијанских јединица. Јапанска армија је након великих успеха и
освајања поражена у бици за острво Мидвеј, па је овај пораз пресудно утицао на
даљи ток рата у југоисточној Азији.
Поред великих сукоба, 1942. годину је обележило и врло жива активност на
стварању планова за даљи ток ратовања, а за време Вашингтонске конференције 22.
децембра 1941. године до 14. јануара 1942. године, је настала и прва велика
антифашистичка коалиција.

ЛИТЕРАТУРА

1. Јован Марјановић, Други светски рат 1939-1945, Београд, 1973.

2. Петер Калвокорези, Гај Винт, Тотални рат, Београд, 1987.
3. Чедомир Попов, Политички фронтови II светског рата, Друштво историчара,
Нови Сад, 1995.

23