Professional Documents
Culture Documents
Teologija NZ Skripta Po Predavanjima MMT PDF
Teologija NZ Skripta Po Predavanjima MMT PDF
скрипта
која садржи предавања владике Порфирија и
професора Драгана Радића као и коментаре
из испитне литературе
Теологија Новог Завета
Све до 19. века, сматрано је једним од најмлађих синоптичких Јеванђеља, тј. сматрало
се да је настало после Матејевог и Лукиног јеванђеља. У 19. веку је, познати научник
Лахман, изнео једну теорију везану за синоптички проблем (теорија два извора) на
основу које је покушао да докаже да је Марково јеванђеље настало хронолошки прво
и да су друга двојица синоптичара (Лука и Матеј) користили као један од основних
извора управо Марково јеванђеље. Јеванђеље по Марку настало је између 65. и 70.
године. Зашто се узима 65. година?
Та година се узима из разлога што је апостол Марко био ученик апостола Петра, а
према предању Цркве апостол Петар је страдао 64. године у Риму, те се сматра да је
после смрти апостола Петра, апостол Марко дошао на идеју да запише своје
Јеванђеље. Даље, 70. година нам говори да Јеванђеље није настало после 70. године,
зато што се из 13. главе, која се назива есхатолошка беседа или мала апокалипса, може
уочити да се није десило разорење Јерусалима. Ова година је врло кључна за јеврејски
народ.
2) први списи који спомињу и који наводе Марково јеванђеље су 1 Кор, Климента
Римског која је настала у Риму 96.године, и Пастир Јермин који је настао у
Риму у првој половини 2. века.
2
Теологија Новог Завета
Садржај
У Јеванђељу по Марку као и у осталим јеванђељима не може се наћи потпун и на
систематичан изложен Христов живопис, него само неке карактеристичне епизоде
из Његовог живота и учења, које имају сврху да укажу да су се у Христовој личности
остварила обећања Божија о спасeњу човечанства. Садржину Јеванђеља
истраживачи деле на различите начине. Један од тих је начина је подела на основу
постепеног откривања личности Месије и тајне Царства Божијег:
- Месијански почеци – део текста у којем Марко свој текст назива „Јеванђељем
Исуса Христа.” Ова благовест почиње у моменту када Јован Крститељ најављује
долазак Христа и када га крштава, и када Бог Отац изговара да је Он „Син Љубљени“;
управо тада Христос започиње своју проповед „Јеванђеља о Царству Божијем.”
- Страдање и Васкрсење и
3
Теологија Новог Завета
Писац
Нигде се не спомиње ко је написао Јеванђеље. Древно црквено сведочанство од
почетка 2. века, па све до данас, сматра да је Јеванђеље написао Јован Марко. На
основу новозаветних списа које имамо, закључујемо да је Јован Марко је био нећак
Варнавин и да је био син Марије хришћанке која је пратила Господа и која се
спомиње у јеванђељима. По учењу отаца, по предању, у тој кући је највероватније
одржана Христова последња вечера са ученицима. После Васкрсења и Вазнесења
ученици су ту били окупљени. Ту се десио и догађај Педесетнице - силазак Духа
Светога. Кућа је највероватнија коришћена у сврху окупљања ученика Господњих.
- два пута у Делима апостолским (у Дап 12. када апостол Павле иде на прво
мисионарско путовање на које је кренуо са Варнавом и његовим нећаком Јованом
Марком);
- други пут се помиње у Делима апостолским где се после мале свађе између Павла
и Варнаве, они враћају на Кипар, а апостол Павле наставља своје друго
мисионарско путовање и одлази у Европу пролазећи кроз Малу Азију;
-1 Петр 5,13. - цитати који говоре о Јовану Марку и његовом имену. Јован му је
било јеврејско име, првобитно.
С обзиром, како каже Папије Јерапољски, да није био очевидац, он није могао да
забележи догађаје који су се збили за време Христовог јавног деловања у свету. Ту
први пут свети оци ово јеванђеље приписују Јовану Марку који није био из броја
4
Теологија Новог Завета
Христос је у Јеванђељу по Марку приказан тако што прати један одређени географски
концепт (приказује Христа који почиње да делује у Галилеји). Из Назарета и
Капернаума креће према Јерусалиму, пролазећи градове и проповедајући јеванђеље о
Царству Божијем, чинећи чудеса исцељујући болесне, изгонећи демоне. Тај његов пут
се креће из Галилеје до Јудеје и коначно се завршава у Јерусалиму где Христос проводи
седам дана пре свога страдања на крсту. Марко је желео да Господа Исуса Христа
прикаже кроз једну историјску перспективу, географског кретања где Христос, као
Месија, (предсказиван кроз пророке кроз цео Стари Завет), који долази и проповеда о
Царству Божијем, свим људима, а не само изабраном народу Божијем, и који, на крају,
у Јерусалиму страда, васкрсава и узноси се на небеса. Тај географски контекст је важан
да бисмо проникли у Маркову теологију.
Питање реципијента
Јеванђеље по Марку не подразумева да су његови читаоци упознати са јудејским
обичајима и са Старим Заветом. Када Јеванђелиста износи јудејске обичаје он их
објашњава читаоцима па је јасно да се он обраћа хришћанима који су некад били
многобошци и живели ван Палестине (да се обраћао јудео – хришћанима он њихове
обичаје не би морао њима да појашњава).
Стил и језик
Стил Јеванђеља по Марку је веома једноставан и карактерише га велика живост,
сажетост у излагању али и неке особености непознате у друга два синоптичка
Јеванђеља. Језик јеванђелисте је говорни језик оног времена. Особине Марковог језика
5
Теологија Новог Завета
су: коришћење многобројних плеоназама (сувишна употреба речи - стара баба – ваљда
се подразумева да је баба стара особа; тешко да их има младих), употреба арамејских
речи и израза онако како их је користио сам Исус и много латинизама.
Литерарни интегритет
Постоји претпоставка да се Јеванђеље по Марку првобитно завршавало стихом 16,8 и
речима „јер се бојаху“, јер се у два најстарија сачувана кодекса - Синајском и
Ватиканском на том месту Јеванђеље завршавало. Друга чињеница која иде у прилог
овој теорији јесте то да друга два синоптичка Јеванђеља следе Марка до овог стиха, а
после тога сваки од њих пише по свом радоследу о јављањима васкрслог Христа. Многи
библисти претпостављају да је прави крај Јеванђеља изгубљен јер се у појединим
рукописима налазе покушаји другачијег епилога. Стихови 16,9-20 осим што су
изостављени у многим древним рукописима разликују се од остатка текста у погледу
стила и избора речи и њиховог значења. Ипак, каноничност ових стихова нико не
доводи у питање. Вероватно су ти стихови били додати Јеванђељу веома рано, било да
их је додао сам Марко или неки други члан Цркве.
Предање и извори
Од многобројних раних црквених писаца сачувано је обавештење да Јеванђеље по
Марку садржи проповеди Петра, односно сачувано је предање да овај спис представља
Петрова сећања која је Марко записао тачно онако како је запамтио Петрове речи о
ономе што је Господ рекао и учинио. Но, евидентно је то да се Марко не држи тачног
редоследа дешавња, већ да покушава да не изостави или напише погрешно оно што је
чуо. Али како је Марко био ученик и сарадник и апостола Павла, поједини
истраживачи покушавју да открију утицај Павла у овом Јеванђељу. Уз то, Марко је и
сам имао неко лично сазнање о догађајима које излаже.
6
Теологија Новог Завета
проповед о Христовом страдању и васкрсењу. Већ се у 3,6 први пут помиње Христово
страдање као одлука фарисеја. Тај мотив се наставља и протеже кроз цело јеванђеље:
8,31; 9,31; 10,33; 11,18; 12,12; 14,1 и 14,55).
Термин јеванђеље поред тога што се налази у 1. стиху код апостола Марка, налазимо
још 6 пута у Марковом Јеванђељу. Свих шест пута када га користи Марко увек је
повезан са речју проповедам - проповедати Царство Божије проповедати Христа (1,14;
13; 10; 10,29; 8,35; 14,9). Јеванђеље је уско повезано са проповеђу. То можемо да
видимо на самом почетку Јеванђеља где Марко каже:,,А пошто предадоше Јована, дође
Исус у Галилеју, проповедајући Јеванђеље о Царству Божијем“- јеванђеље као блага вест,
као нешто што је Христос донео у свет. Видимо на овом месту да је Христос тај, који
проповеда благу вест о Јеванђељу Божијем. У свим другим случајевима Јеванђеље се
помиње у контексту Цркве, наследни ка Христових, на првом месту дванаесториц е
апостола и других који проповедају благу вест о Исусу Христу. Христос је првенствено
тај који је донео благу вест јеванђеља у свет, и та блага вест је уско повезана са
Царством Божијим. Сваки пут када говори о јеванђељу он каже да је Црква та која
проповеда благу вест о јеванђељу. У Мк 15,39 апостол Марко спомиње, једнога
7
Теологија Новог Завета
римскога капетана који видевши којом је смрћу Христос умро на Крсту говори:
„Заиста човек овај беше Син Божији.” Сама Црква, тј. један римски капетан, у коме
апостол Марко осликава једну заједницу - јесте заједница која потиче из многобоштва.
Док Јевреји, изабран Народ Божији, одбацује Христа један римски капетан исповеда
Христа као Сина Божијега. Марко овим желим да каже да та заједница (у којој Марко
борави) не треба да буде у подређенијем положају од јеврејског народа који се
сматрао супериорнијим у свему. У речима тога римскога капетана, ми као Црква
можемо да сагледамо једну заједницу, хришћане из многобоштва који су прихватили
Христа.
Гнилка: Јеванђеље
Марко употребљава појам јеванђеље у апсолутном смислу, без неке поближе
карактеристике уз два изузетка. Већ је на почетку поменуто јеванђеље Исуса Христа.
Други пут се каже јеванђеље Божије. Та реченица се односи на Исусову објаву. У
уводном сажетку то је сажето на следећи начин: ”испунило се вријеме и приближило се
Царство Божије; покајте се и верујте у јеванђеље“ Мк ( 1,15). Тим двострук им
помињањем дотакнут је проблем односа јеванђеља Исуса Христа према Јеванђељу
Божијем. Већ је овде изражен блиски однос Царства Божијег према Христу. Близина
Царства Божијег не може се другачије довести у везу с временом које је дошло до свог
испуњења, него да се сада с Христовим деловањем почиње остваривати Царство
Божије. Оно није замишљено као чисто будуће, иако је смештено у најближу
будућност, већ напротив, то је будуће спасење, иако је са Христом већ постало
садашњост. Христос је стога више од гласника који најављује Царство Божије. Оно јесте
и остаје везано за Њега. Царство Божије има христолошку димензију.
8
Теологија Новог Завета
која су служила томе да покажу и да прикажу Христа као истинског Месију. Кроз цело
Јеванђеље имамо слику где је Господ Исус Христос онај Који чини чудеса.
Важан христолошки појам који Марко користи јесте Месија (грч. Христос, срп.
Помазаник).
Користи и друге термине као што су: Син Божији - нарочито важан христолошки појам
који се развија код других јеванђелиста, али и код Марка је веома важан термин. Због
чега? Тај термин се налази у 1. стиху. Дакле, Марко на самом почетку признаје да је
Исус Христос Син Божији, и на самом крају Јеванђеља Мк 15,39 капетан исповеда да је
Он (Христос) Син Божији. Апостол Марко жели тиме да нагласи да је Господ Исус
Христос истински Син који је дошао у свет да спасе грешнике.
Врло важан термин јесте и Син Човечији. То је познати старозаветни термин, који се
употребљавао нарочито у апокалиптичкој јеврејској књижевности (која је настала
између 1. века пре Христа, до 1. века после Христа). У апокалиптичким списима Месија
се покушава приказати у светлу једног националног лидера, вође, који ће изабрани
народ ослободити од окупатора, од римске војске. Сваки пут када се користи реч
Месија као Судија (као онај Који ће судити свету) употребљава се термин Син
Човечији.
У 19. веку је немачки библиста Фреге, проучавајући Марково Јеванђеље уочио једну
врло интересанту појаву, а то је да Марко приказује Христа како се постепено открива
ученицима и народу, свим људима (то видимо када читамо Марково Јеванђеље од
почетка, па до 8,29); Христос када учини неко чудо, када исцели болесног када истера
демоне, када било које чудо учини, не говори о себи. Не говори да је то учинио силом,
знаком Божијим, итд. До половине Јеванђеља имамо осећај да он забрањује својим
ученицима да говоре о Њему као о Месији (до Мк 8,27). То видимо из следећег
примера: Када се Христос налази са својим ученицима у Кесарији Филиповој, на
једном простору који је био многобожачки, Он пита ученике: “Шта кажу људи ко сам
ја?“ Онда они износе разне ставове људи: „Једни кажу да си Илија, други да си Мојсије. ”А
он их пита: ,,Шта кажете ко сам ја?“ И ту имамо Петрову исповест из Мк 8,29 где
апостол Петар каже: “Ти си Христос.” Код Матеја постоји наставак „Син Бога
Живога.” И у наставку видимо да Христос брани поново ученицима да говоре да је Он
Христос. Тренутак када они почињу јавно да исповедају Христа као Месију јесте Мк
9,9 када Христос преобразивши се на гори Тавору, силази свој им ученицима. Од
тада показује и приказује себе у светлу Месије показавши да у светлу Васкрсења
можемо да схватимо и препознамо истинског Месију.
9
Теологија Новог Завета
чуда која су потврда Његовог месијанизма, тј. праве улоге онога Који је дошао да спасе
и искупи свет од греха и смрти, а не од тренутних политичких ситуација које се налазе у
једном народу. Марко је желео да Јевреје освести. Та многобожачка заједница којој је
упућено Јеванђеље је позвана да буде учесник Божанског живота. Мк 14,16 – после
Петра, Христа исповеда првосвештеник, затим римски капетан који исповеда Христа
као Сина Божијег, Месију. То нам говори да је Исус Христос обећани Месија који је
кроз цео Стари Завет био од пророка наговештаван, и о коме је пророковано да ће
доћи. Мт 16,8 јесте нека врста отвореног краја, али није крај јеванђеља. Та блага вест
јесте дата и упућена је свим верујућим људима, али на читаоцима Јеванђеља остаје да
ли ће прихватити благу вест која им је дата.
Марко у својој теолошкој визији говори да је Христос дошао прво Јеврејима. Њима је
као изабраном народу Божијем упућена Божија реч. Али он не жели да искључи и
друге народе, многобошце, него на овај начин, видевши веру ове жене, показује да је
дошао другим народима, и да ће они ако поверују у Христа бити примљени у заједницу,
у нову заједницу, која се назива Нови Израиљ. То је заправо Црква која се састоји од
свих људи који верују у Христа.
10
Теологија Новог Завета
јеванђелист), јер су и апостоли били Јевреји, те нису били искључени из тог народа, али
каже и да многобошци нису одбачени од Христа. Када говори о изабраном Народу
Божијем и када жели да га прикаже у позитивном светлу (оне Јевреје који су
прихватили Христа), он говори о њему као о Израиљу. Међутим, када жели да прикаже
Јевреје који су одбацили Господа Исуса Христа, он користи два термина: Јевреји и
Јудеји. Увек су та два термина повезани са одбацивањем Господа Исуса Христа и тиме
жели да нагласи да су они у конфронтацији са Христом.
После тога, видимо у 12. глави познату причу о злим виноградарима која се налази у
свим синоптичким Јеванђељима, а која говори о томе, да иако је Христос дошао
првенствено изабраном Народу Божијем, да многи Јудеји и Јевреји нису прихватили
Господа Исуса Христа, да су његове пророке побили. Бог Отац тј. домаћин винограда
даје виноград другим људима. Ти други људи, у речима апостола Марка, указуј у на
заједницу, која је састављена од многобожаца, те да је Бог дао могућност тим људима
да постану удеоничари, да буду део тог новог Израиља, Цркве Божије, која се од
Васкрсења и Педесетнице налазила на свим просторима тадашњега света, захваљујући
проповеди светих апостола.
Нови Народ Божији – Црква Божија у Јеванђељу по Марку није намењена и није
искључиво састављена од Јевреја, изабранога Народа Божијег, него су у нови народ
Божији – Цркву, укључени сви народи. Сви они који се препознају у личности капетана
испод крста, и сви они који исповедају и проповедају да је Исус Христос Син Божији.
11
Теологија Новог Завета
они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у
личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије.
Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем
налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена
интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим
есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори
о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове
есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори,
пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти
Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом. Он
каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.” Кроз
целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора
будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити
разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се
назвати Елија Капитолина).
12
Теологија Новог Завета
Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13.
поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета,
поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у
водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма
(13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским
проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или
претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став
према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина
Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства
Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства
Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго,
она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1.
Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога
да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију
апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких
места и на проповедни стил, који избегава управни говор.
13
Теологија Новог Завета
Јеванђеље по Матеју је настало, како се то у библијској науци сматра, између 70. и 80.
године. Јеванђеље је највероватније настало у Антиохији, или негде у Сирији или
Палестини. Антиохија се узима као релевантно место настанка из простог разлога, што
свети Игнатије Ахтиохијски у својим посланицама Ефесцима, Смирнањима и
Поликарпу наводи конкретно цитате из Јеванђеља по Матеју и на основу тих цитата нам
показује да је познавао Матејево Јеванђеље. Самим тим, имајући у виду да је
комуникација у то време била отежана, један спис по свом настанку није могао брзо да
се рашири по свету. Првих година је само циркулисао у заједници у којој је настао, а
тек касније се ширио како се и хришћанство ширило. Књиге су преписиване у више
примерака и почеле су да их користе и друге цркве.
14
Теологија Новог Завета
Тако дакле, Матеј у тренутку писања Јеванђеља има пред собом три списа. Вероватно
је да је овај трећи, М био неко црквено предање усмено или писано. И на основу та три
писана документа Матеј је саставио своје Јеванђеље. Величина свих јеванђелиста се
управо огледа у томе да они нису били само пуки преписивачи, ни записивачи неког
историјског дела, што је говорила историјско-морфолошка школа, (која је говорила да
су јеванђелисти узимали, преписивали и састављали јеванђеља). Не! Овде се види да
сваки јеванђелист има свој теолошки смисао и осмишљава на један посебан и само
њему својствен начин своје јевађеље. Грађу коју поседује, он скупља и распоређује на
тај начин како он мисли да је најбоље. Међутим, јеванђелисти се нигде не разилазе
када је у питању суштина хришћанске вере. Сви они уче да је Христос рођен, да је
крштен од стране Јована, да је преображен, да је Васкрсао у трећи дан и да се
јавио ученицима. Та срж која се налази у јеванђељима потпуно је идентична код све
четворице. Њихова јеванђеља се разликују у нијансама (када јеванђелисти наступају
као засебни писци), и то према личним даровима које им је Бог дао, а тиме стављају
лични печат на спис.
Садржај
- Родослов и рођење Господа Исуса Христа и његов живот све до настањивања у
Назарету;
15
Теологија Новог Завета
Многи савремени научници сматрају да је овај спис написан по узору на јеврејску Тору
(Петокњижје) и стога га деле на 5 делова. Матеј своју поруку групише у 5 великих
целина:
1. Беседа на гори;
5. есхатолошка беседа.
У вези времена настанка овога списа не може се ништа рећи са сигурношћу. За време
настанка овога јеванђеља најчешће се узима период између 70 – те и 80 – те године по
Христу, зато што постоје алузије на разорење Јерусалима (оно се десило 70. године).
Назив Јеванђеља - ,,Јеванђеље по Матеју“ - млађи је од самог јеванђеља и потиче из 2.
века.
Питање реципијената
Аутор овога Јеванђеља у виду има читаоце који су хришћани јудејског порекла којима
је близак Стари Завет, јудејски ставови и схватања. У овом Јеванђељу се не објашњавају
јудејски ставови и обичаји као што је то случај код Марка (јер се подразумева да они
којима се пише то знају).
16
Теологија Новог Завета
Ако Матеја упоредимо са Марком и ако се при том ослонимо на прве спољне утиске,
видећемо одмах да се јеванђеља разликују у три ствари: 1) Матејев почетак је
замршен, пун старозаветних рефлексија, приказан је, не само Христов родослов, него и
Његова судбина као детета у чему се даје наслутити будућност. Јеванђеља се и
17
Теологија Новог Завета
Бог је веран обећањима које је дао свом народу, Израиљу. Исусово родословље које је
стављено на почетак (1,1-17) нема само христолошко значење, већ одражава и начин
како Бог води свој народ. Бог је свој народ водио кроз историју, почевши од бирања
праоца Авраама, преко краља Давида и вавилонсог ропства до сада када ће наступити
обећани Месија. Најнижа тачка те историје је било ропство, упозорење како је народ
упућен на Бога и како му треба избављење. Такође, и у низању бројева од 3x14
покољења, складно апокалиптичком начину мишљења, жели читаоцу приближити како
Бог све води својом руком и како је све подложно Његовом плану. Занимљиво је
увођење у родослов, осим Марије, имена још 4 жене: Тамаре, Рахаве, Руте и „бивше
жене Уријине.” При том није била одлучујућа намера да се узму жене које су биле
познате као грешнице, већ оне које су на необичан начин постале мајке (јеврејских)
синова, а међу њима и паганске жене као Рахава, Рута или бивша жена Урије Хетита. И
називање Исуса сином Давидовим и сином Авраамовим (1,1) проширује хоризонт,
указујући на обећања која су била дата овој двојици. Обећање дато Аврааму да ће се
њиме благословити сви народи земље (Пост. 12,3, 18,18; 22,18.),Матеј сматра
испуњењем у Исусу.
Обраћање народу Израиља назначено је поново у давању имена дечаку, чиме Бог
задужује Јосифа. Зваће се Исус, јер он ће „избавити народ свој од гријеха његових“
(1,21). При том се посеже са хебрејским именом Јошуа (Јахве је спас), скраћено Јешуа.
18
Теологија Новог Завета
Код Матеја употреба речи λαός - лаос означава Изриљ, а έθνος - етнос нови народ
Божији.
Само код Матеја Исус изричито говори како је послат само изабраном народу дома
Израиљевог 8:15,24). То се догађа у сусрету са женом Хананејком која је својом вером
измамила од Исуса чудо. Сви су Израиљци изгубљене овце. Долазак земаљског Исуса
ограничено је на Израиљ, али се тиче читавог народа. Исусово окретање Израиљу
наилази на одбијање народа. То се већ назире у приповеди о прогонству детета у
Египат и онда све јасније истиче у Јеванђељу. Матеј овде говори о Јеврејима као о
народу чије је срце отврдло и због чега не могу да спознају тајну Царства Божијег –
Мт.13,13: „Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде и слушајући не чују нити
разумеју“ (паралелно место Ис. 6,9) , д ок је према Марку (4,12) Божије допуштење и
његово повлачење укорењено у његовој слободи „да добро гледају, а ипак не виде.” У
тумачењу Приче о сејачу истиче се значење спознаје: ако неко слуша реч о Царству, а
не разуме је, она ће му се узети, а ако је неко чује и разуме она ће му донети плод.
Пошто је више пута дозвао у сећање мањкаву веру у Исуса и напуштање од народа
(8,10-12; 19,28; 21,12-14; 23), Матеј концентрише оптужбу у повицима народа пред
Пилатом да Исусова крв падне на њих. Тежину те вике треба схватити у двоструком
смислу. Прво она одговара сцени Пилатовог прања руку, коју је такође обликовао
јеванђелист. Друго, она је пропраћена уводном напоменом да је „сав народ“ тако
одговорио на Пилатову радњу. Не може бити никакве сумње у то да се тој вици придаје
врло важно значење, тако што је Израиљ увучен у њене последице. Прање руку и вапај
за крвљу су јако старозаветно обојени. Оба пута се говори о Христовој крви ”ја сам
невин у крви овог праведника.”и „Крв његова на нас и нашу дјецу.” Са овим кобним
приказом треба поступати опрезно због погубних последица које је имао. Говорило се
о самопроклетству или колективној радњи. И једно и друго је двосмислено и зато их
треба одбацити. Вика народа одговара некој сакрално-правној формули којом се
проливена крв по правилу сваљује на друге (2Сам.1,16; 1Цар2,33). Последица која из
тог вапаја за крвљу произилази за народ, према Матеју, је завршетак историјско -
спасењске улоге Израиља и његов, а надокнада једним новим народом из свих народа.
Могуће је и да је Матеј као последицу одбацивања Исуса схватио такође као несрећу
јеврејско-римског рата који је довео до разорења Храма и града. У Мт 23,38 „Ето ће
вам остати пуста кућа“ – након јадиковања над тврдоглавим Јерусалимом следи ова
пророчка реч. То повезује заједно град и Храм са идејом Божијег повлачења. Дакле,
нема извршења неке казнене санкције, него је суд садржан већ у самим догађајима.
19
Теологија Новог Завета
20
Теологија Новог Завета
јеврејским термином. Једини који користи реч Месија и то само два пута, јесте
апостол и јеванђелист Јован.
Други важан христолошки израз јесте Син Давидов - Исус Христос Син Давидов.
Матеј у целом свом Јеванђељу приказује и показује Христа као пастира доброг, који
делује и мисионари у Изабраном народу Божијем. Међутим, иако је од пророка
наговештаван и многим знацима претказиван, Јевреји Га не прихватају и одбацују и из
тог разлога Матеј говори о Христу као Сину Давидовом (имамо три цитата којима
Матеј експлицитно жели да нагласи да је Господ Исус Христос Син Давидов: (Мт 1,1)-
Матеј жели да покаже да је Господ Исус Христос из рода јеврејскога, покушава да кроз
родослов покаже да је Он заиста тај Који је наговештаван, и који је склопио савез са
Аврамом. (Мт 12,23: “И дивљаше се сав народ говорећи: Није ли ово Син Давидов?“
Мт 9,27: “А кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слијепца вичући и говорећи:
Помилуј нас, сине Давидов!“)
Трећи важан христолошки израз у Јеванђељу јесте Син Божији. Интересантно је да
када Матеј користи израз Син Божији увек каже да је за познање Сина Божијег
потребна помоћ и благодат Божија. Потребно је Откривење. Бог је тај који нам открива
да је Исус Христос Син Божији. То видимо на основу самих догађаја који су се десили
Христу: прво на крштењу када голуб силази и када се глас чује „ово је Син мој љубљени
који је по мојој вољи.” Други догађај је преображење када се Господ Исус Христос пред
ученицима преображава и када се поново чује глас Божији. У оба случаја Бог је тај
који нам открива Господа Христа као Сина Божијега, као онога Који је друго лице
Свете Тројице. Постоје два важна цитата која нам говоре о томе – Мт. 16,16: “ А Симон
Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога” и Мт. 26,63: “А Исус ћуташе. И
првосвештеник одговарајући рече му: Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти
Христос, Син Божији?“
Ако упоредимо Матеја, Марка и Луку који нам доносе овај извештај видећемо да
једино код Матеја имамо ову реченицу: “Ти си Христос Син Бога живога“ (Мт.16,16).
Код Марка стоји само “ти си Христос“, а код Луке „ти си Христос Господњи.”
Признавање Исуса Христа као Сина Божијега није заслуга и није могућност људске
природе, него је то, пре свега, како се показује код Матеја, дар примања. То је дар
Божије благодати која открива људима и на тај начин, показује и приказује Христа.
Други цитат који говори о Сину Божијем јесте Мт. 26,63 када првосвештеник судећи
Христу покушава да нађе лажне сведоке и тада говори самоме Христу и пита Га због
чега ништа не одговара: “А Исус ћуташе, а првосвештеник одговарајући рече Му:
„Заклињем те живим Богом да нам кажеш Јеси ли ти Христос Син Божији.” Увек када
користи христолошки израз Син Божији, Матеј га доводи непосредно у везу са
Божијим откривењем. Бог је тај који открива, показује и пројављује Христа као Сина
Божијег. Важно за овај термин је то што Христос кроз цело Јеванђеље ословљава свога
Бога Оцем, и говори: „Ја и Отац једно смо“; „Отац мој.” Никад не говори Оче наш
изузев у молитви Господњој (Мат 6,9). У другим случајевима наглашава се блискост
између Сина и Оца. Најважнији цитат који показује да је Христос Син божији јесте
21
Теологија Новог Завета
Мат 11,25.” У то вријеме одговори Исус, и рече: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што
си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.”Ту се показује велика
блискост између Оца и Сина, и та блискост је једини могући начин да спознамо Оца.
Спознајемо Оца једино кроз Сина. Њега спознају само они којима Син хоће да га
открије.
Последњи христолошки израз у Матејевом јеванђељу јесте - Господ. Свети апостол
Матеј када год говори о Христу као Господу, увек жели да прикаже ученике, или оне
који ће постати ученици. Када неко призива Христа Господом он је увек у блиској вези
са Богом, а то су обично у јеванђељима ученици или они који ће постати ученици.
Онда када жели да прикаже кљижевнике и фарисеје, то јест оне који нису били у
блиском односу са Христом, оне који су негирали Христа као истинског Месију, и који
су покушавали да иронично постављају питања и да оспоравају месијанство Христово,
они Га не ословљавају изразом Господе (8,2; 9,28) него Рави – учитељу (12,38).
Веома интересантан пример тога јесте 26,22 – 26 наговештај да ће га један од ученика
издати: “И ожалостивши се веома, поче му сваки од њих говорити: Да нисам ја, Господе? А
он одговарајући рече: Који умочи са мном руку у здјелу тај ће ме издати. Син Човјечији,
дакле, иде као што је писано за њега; али тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег;
боље би му било да се није родио тај човјек. А Јуда, издајник његов, одговарајући рече: Да
нисам ја, Учитељу? Рече му: Ти каза!“- У првом делу док Он говори да ће Га неко издати
ученици га ословљавају са Господе, а потом Га Јуда ословљава са Учитељу.
Што се тиче саме еклисиологије она је доста развијена код апостола Матеја. Када
говоримо о Цркви првенствено говоримо о томе како је представљен народ Божији, тј.
Црква жива у Јеванђељу по Матеју, и шта значи појам Нова Црква. Када говоримо о
еклисиологији обично говоримо у тим терминима да је Нови народ Божији – Црква.
Сад се поставља питање ко је тај нови народ Божији, ко је та месијанска Црква? Да ли
је она састављена од хришћана из јудејства или је она отворена и за остале народе
Божије. Сам родослов који је изузетно значајан за Матејево јеванђеље има
христолошку црту, али и еклисиолошку – јер постоји еклисиолошки предзнак. Због
чега? У том родослову имамо 3 x 14 колена која говоре од Аврама до Давида, од
Давида до сеобе вавилонске па до самога Исуса Христа. У том родослову Матеј на врло
специфичан начин помиње имена четири жене које су пореклом биле незнабошкиње и
које су по промислу Божијем постале жене Израиљске и које су изродиле јеврејске
синове. На тај начин Матеј жели да укаже и прикаже, да је Бог и кроз Стари Завет
отварао могућност и пут другим народима. Није желео да на једном народу оствари и
конкретизује своје Царство. У родослову видимо да Бог, по свом премудром
домостроју, укључује и друге народе.
22
Теологија Новог Завета
Када говори о Цркви и Израиљу, Матеј користи два термина. Први термин је лаос који
и ми данас врло често користимо. Када говори о народу јеврејском који није признао
Христа, он народ назива и ословљава тим именом – лаос (2,6; 27,1). Међутим , када
жели да прикаже и покаже и изрази нови народ Божији, који је смрћу и васкрсењем
Христовим доступан свим људима свим народима он користи други израз - а то је
етнос. То најбоље видимо у 28,19 где се каже: “идите научите све народе” (када говори
у причи о виноградарима да ће се од овога народа узети Царство Божије, од Израиља
(лаос) и даће се другом народу (етнос) – ту се говори о новом народу Божијем, о Цркви
Божијој). Такође, специфично за Матејеву еклисиологију јесте и то да Матеј једини
од јеванђелиста експлицитно говори и спомиње термин Црква. Ниједан други
јеванђелист то не чини, осим Матеја који два пута помиње термин Црква. Први пут се
помиње 16,18: “А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву
своју, и врата пакла неће је надвладати“, а други пут у 18,17: “Ако ли њих не послуша,
кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.”
У првом случају када користи појам Црква – користи га у смислу да је Црква
католичански организам, да ће црква бити један организам, Тело Христово, коме ће
Глава бити Христос, како апостол Павле врло лепо у својим посланицама то образлаже.
Видимо да Христос овде говори да ће тај богочовечански организам бити толико јак, и
да ће бити икона Царства Божијега јер каже: да је Он ( Христос) у својој личности
донео Царство Божије, тј. у Цркви се преображава Царство Божије, да је чак врата
пакла неће надвладати.
Други цитат нам говори да је између 70. и 80. године, Црква као институција већ била
доста развијена, и да је она последња инстанца која може да одлучи некога, да га
избаци из живог организма и богочовечанског тела, али такође може одлучити и ко јој
се може вратити. Црква је та која има ту моћ то јест могућност да одређује и просуђује
ко може бити у богочовечанском организму Цркве.
23
Теологија Новог Завета
Царство небеско се може схватити и као шири појам и када нам Матеј говори о
Царству небеском даје нам до знања да је то Царство које ће бити приметно свим
људима. У параболи о страшном суду у овом јеванђељу се говори о томе да ће Христос
доћи други пут у слави Својој, са светим анђелима својим, док први пут долази
смирено, и унижава се до те мере да се рађа у пећини. Интересантно је да ће
дванаесторица доћи са Христом и да ће у та есхатолошка времена апостоли заједно са
Христом судити над дванаест племена Израиљевих, тј. целом свету. Зашто је потребно
да се појави дванаест ученика? Из простог разлога што су дванаесторица они који
указују на Христа. Како ми препознајемо Христа као истинског Месију, као Судију?
Препознајемо Га само на основу сведочанстава дванаесторице апостола. Они су ти
који нам сведоче, они су очевидци који говоре, који су нама предали да је Христос
Месија, да је чинио чудеса, да је васкрсавао мртве, да је и сам васкрсао, да се вазнео
на небеса и да ће поново доћи.
24
Теологија Новог Завета
коју је Господ Исус Христос на тајној вечери установио нас упућује на Есхатон. Свим
својим бићем, сву своју суштину ми црпимо из онога што ће бити, а не из онога што је у
прошлости било, јер само наше постојање је усмерено ка томе. Само стварање човека,
(када је Бог одлучио да створи човека) је било упућено на есхатолошка дешавања која
ће се догодити приликом Другог доласка Христовог. Дакле, на оно назначење које нам
је дато и које је Бог наменио целоме свету. То је стање и предукус вечнога Царства
Божијег, вечнога наслађивања и заједничарења са Светом Тројицом.
Писац
Ко је био апостол Лука? О Лукином јеванђељу и Дап имамо многобројна црквена
сведочанства. Свети оци од почетка 2. века говоре да је апостол Лука писац и
Јеванђеља и Дела апостолских. Иринеј Лионски крајем 2. века сведочи да је апостол
Лука љубљени лекар, и пратилац апостола Павла и да је написао треће хронолошко
Јеванђеље. Мураторијев канон говори о писцу Јеванђеља и Дап. Целокупно црквено
сведочанство говори да је писац ова два дела апостол и јеванђелист Лука за кога кажу
25
Теологија Новог Завета
да је познавао грчки језик који је доста лепши него код Матеја и Марка. Уочава се да
је Лука био лекар на основу термина које наводи у свом Јеванђељу (говори конкретно о
неким болестима од којих су људи били исцељени).
Прво што морамо имати у виду је то да је апостол Лука, апостол треће генерације што
значи да није био међу дванаесторицом, те тако постоји једна временска удаљеност од
самог историјског Господа Исуса Христа. Већина апостола је скончала мученичком
смрћу, и апостолска епоха престаје, а почиње постапостолска епоха у којој живи и
делује апостол Лука.
О Луки имамо податке из Павлових Посланица: Кол 4,14: “Поздравља вас Лука, љекар
љубљени, и Димас“; Фил.23,24: “Поздравља те Епафрас који је са мном сужањ у Христу
Исусу, Марко, Аристарх, Димас, Лука, сарадници моји“; 2Тим.4,11: “Постарај се да дођеш
прије зиме. Поздравља те Евул, и Пуд, и Лин, и Клаудија, и браћа сва.”
26
Теологија Новог Завета
дођосмо у Миру Ликијску.” Апостол Лука је постао сарадник апостола Павла у Троади,
на другом мисионарском путовању. То се десило између 50. и 52. године. Знамо да је
Лука био пореклом из Антиохије и да је био Грк и једини од новозаветних јеванђелиста
и писаца који није био Јеврејин. Постоје мишљења и расправе које се воде око тога, да
ли је Лука писац или не? У већини случајева прихвата се да је апостол Лука писац
Јеванђеља. А то да је писац Дап и Јеванђеља говоре и ,,ми“ одељци.
Карактеристике Јеванђеља
Свето Јеванђеље по Луки је карактеристично по многим стварима. За његово Јеванђеље
карактеристичан је, пре свега, пролог који се не налази у другим јеванђељима (1,1-1,4).
У прологу нас Лука обавештава да жели да изложи догађаје, онако како је о њима чуо
од очевидаца. Такође нас обавештава да он није био очевидац. Све што записује,
записује захваљујући сведочанству Дванаесторице апостола који су били очевидци и
који су учествовали у тим догађајима. Друга ствар коју примећујемо у Лукином
јеванђељу јесте да он намерава да све запише по реду и од почетка. Трећа
занимљивост је да је апостол Лука упутио Јеванђеље племенитом Теофилу. Имао је у
виду писмена предања која су говорила о Христу и Његовом деловању у свету. То су
врло важне информације које се налазе у самом прологу.
Садржај
Почиње прологом, у ком писац каже да жели да изложи ствари од почетка, тачно и
хронолошким редоследом. Заиста, писац се труди да изложи ствари историјски и
хронолошки што је могуће тачније. Јеванђеље упућује „племенитом Теофилу“, који је
вероватно био римски великодостојник.
27
Теологија Новог Завета
Цело Лукино Јеванђеље приказује господа Исуса Христа као Онога који се моли. За
разлику од Матеја и Марка који приказују Христа како се моли само у одређеним
случајевима, Лука нам доноси чак 8 пута више сведочанстава о томе.
Извори
1) Q; 2) Мк; 3) L (предање цркве у којој је јеванђелист писао и деловао, чини ¼
садржаја).
Поред те разлике која постоји између Лукиног, Матејевог и Марковог јеванђеља имамо
још једну важну разлику - а то је Лк 9, 51- 18,14 (један део у коме нам Лука доноси
доста прича, парабола које Господ Исус Христос говори на путу ка Јерусалиму). З а
почетак ове целине узимамо Лк 9,51 – тада се Христос одлучује да крене ка
Јерусалиму. Лука преузима концепт апостола Марка – географску шему која говори да
је Христос кренуо из Галилеје, преко Јудеја ка Јерусалиму, где је страдао и на крају
васкрсао. Он донекле преузима тај концепт пута али га и проширује - убацује у тај
концепт многе параболе, многа чуда која су се десила, а која је Христос учинио.
Код Матеја имамо рефлексивне цитате који покушавају Христа да прикажу као Месију,
у чијој су се Личности испунила сва старозаветна пророчанства. Лука не наводи ни
један рефлексивни цитат из Старога Завета, али нам доноси нешто ново у Јеванђељу.
Да би представио Христа својим читаоцима, ап. Лука Христа приказује у контексту и у
светлу са Духом Светим. Дух Свети је тај који је увек у непосредној и блиској вези са
Христом.
Први моменат који нам говори о томе јесте Христов родослов - генеалогија. Матејев
родослов почиње од Аврама и завршава се 3 х 14 колена; од Аврама до Давида; од
Давида до сеобе вавилонске, од сеобе вавилонске до Христа.
28
Теологија Новог Завета
Аврама који је био зачетник изабраног народа Божијег Израиља, а Лука наговештава
да је Адам праотац свих нас, а да је Христос дошао да понуди благу вест свим
народима. То ће се врло систематично кроз Лукино јеванђеље и кроз Дап приказивати.
Лука говори о томе да Христос долази Јеврејима, али да га они не прихватају као
изабраног Месију. У Дап је то систематичније, јер нам апостол Лука од Јерусалима до
Рима доноси три извештаја која говоре о одрицању и о одбацивању Изабранога Народа
Божијег да прихвате благовест која долази од Христа.
Дела апостолска
Дап су за разлику од Лукиног јеванђеља написана нешто касније, за врло кратки
временски период и она датирају између 80. и 90.године. Такође се сматра да су
настала негде у Егејском басену на подручју Ефеса.
Оно што је значајно за Дап је то да апостол Лука веома пажљиво обрађује беседе које
се налазе у Дап. На основу читања ових беседа можемо да уочимо да су оне у суштини
теолошки потпуно идентичне. Апостол Лука поседује само основне информације о
томе шта је ко од апостола говорио, и он на себи својствен начин, теолошки
интерпретира њихове беседе и обрађује тако да оне долазе до нас у свом
препознатљивом стилу.
29
Теологија Новог Завета
Божијем (Дап 1,8) већ на самом почетку износи програмски циљ својих Дела
апостолских, а то је да ће се Јеванђеље ширити до Рима, престонице Римскога Царства.
Специфичност Дела апостоских је у томе да се деле на две веће целине: Прва целина
Дап 1- 15,38; Друга целина Дап 15,38- 28.
У првој целини апостол Лука приказује прву хришћанску заједницу, која се рађа у
Јерусалиму, проповед и беседе апостола Петра, архиђакона Стефана. Жели да покаже
начин на који се хришћанство развијало у пост-васкрсном периоду када је испуњено
обећање ГИХ који је вазносећи се на небо ученицима обећао да ће им послати Духа
Утешитеља, а што Лука описује на крају свог Јеванђеља.
- ширење хришћанства у Јерусалиму и његовој околини где већ видимо прве назнаке да
хришћанство треба ширити и међу другим народима – незнабошцима;
Друга целина:
Гнилка: Међу синоптицима Луки припада посебно место. Као писац једног од
синоптичких јеванђеља он разумљиво спада у тај круг, али као писац Дап, чиме је
створио једну нову књижевну врсту унутар Новог Завета он тај круг надилази. Ипак,
треба претпоставити да су Јеванђеље и Дап усмерени једно на друго, да се међусобно
допуњују и да у међусобном односу пружају један заједнички теолошки концепт. Стога
треба рачунати с тим да се пролог који је Лука ставио на почетку Јеванђеља и да
„догађаји који су се догодили међу нама“ и које је он хтео „од почетка“ и „по реду“
написати укључује у себи и оно о чему извештавају Дап.
Што се тиче извора, на основу предања, можемо закључити да је Лука користио Марка
и Извор изрека. Лука је највероватније био подстакнут Марковим јеванђељем да створи
30
Теологија Новог Завета
31
Теологија Новог Завета
личности Господа Исуса Христа (17, 20-21). Појам „Царство Божије“ је присутан у
моменту када је порука спасења већ дата људима у одређеном историјском периоду.
Други важан моменат и начин на који Лука повезује историју и теологију је тај да
периодизује историју спасења људског рода на два периода: период Старога Завета
који се завршава у личности Јована Крститеља и период историје спасења који почиње
оваплоћењем ГИХ и који се после наставља кроз Педесетницу и долазак Духа Светога
(16,16). Лука том периодизацијом жели да каже да се оно што је наговештавано кроз
Закон и пророке остварило у личности Исуса Христа и да је Царство Божије већ
присутно у личности Христовој и да га је могуће задобити благодаћу Духа Светога који
је дат апостолима, како је Христос и обећао, онда када се вазнео на небеса.
Основни концепт и аспект код Луке јесте континуитет који почива на дару Духа
Светога после Христа. Централна тема која описује тај континуитет јесте
специфичан однос између изабраног народа, Израиља и незнабожаца. Видимо да
Лука не наводи оне делове који се налазе у Марковом јеванђељу, а у којима се описује
Христово деловање у незнабожачким крајевима (Тир, Сидон), желећи на тај начин да
нам каже да је Христос првенствено дошао Израиљу, али не само Израиљу. То видимо
у родослову који наводи Лука, а који иде од Христа до Адама, чиме жели да укаже да
је спасење намењено свим људима који поверују у Исуса Христа. Тај континуитет и
однос између Израиља и незнабожаца је Лука преузео од Марка (пут из Галилеје преко
Јудеје ка Јерусалиму где на том путу Христос поучава изабрани народ Божији и
покушава да покаже да је он истински Месија који је наговештаван од пророка).
Код Луке имамо и јасне наговештаје да је Христос дошао свим народима, а не само
Израиљу, а то видимо и у Христовим речима које је изговорио после тумачења одељка
из пророка Исаије у синагоги као и приликом слања Седамдесеторице апостола.
Интересантан је приказ из Дап, у којем Лука описује разилазак Јевреја, (оних који нису
прихватили Исуса Христа са незнабошцима) и настанак једнога новог народа Божијег
тј. Цркве која се конституише приликом Педесетнице, када апостоли схватају смисао
свога послања, а самим тим и смисао Цркве. Док кроз цело Јеванђеље провејава
мисао да је ГИХ дошао изабраном народу Божијем, у Дап Лука описује коначан
разилазак Израиља од Цркве (1,8).
Матеј користи реч „ЛАОС“ за народ који није прихватио ГИХ, а за народ у Цркви тј. за
„нови народ Божији“ користи реч „ЕТНОС.” Код Луке је веома специфично и најбоље
се види у извештају о Апостолском сабору, што он за „нови народ Божији“ користи тј.
спаја ове две речи и назива га „ЕКС ЕТНОН ЛАОС“ (15,14). Пут одвајања Израиља од
Цркве је Лука веома систематично изложио и то видимо већ на самом почетку, када се
архиђакон Стефан обраћа јудејским старешинама. Мада се то и касније примећује,
када апостол Павле иде да проповеда у другим градовима, он одлази прво у синагогу, а
потом се обраћа незнабошцима. Лука је донео три специфична говора апостола
Павла, после којих Јевреји одбацују проповед о Исусу Христу. Он је то одбацивање
приказао у правцу од истока ка западу како се заправо апостол Павле и кретао на
свом мисионарском путовању. Прво одбацивање се догодило у Антиохији
32
Теологија Новог Завета
За христологију је веома важан појам Духа Светога о коме Лука највише и говори од
свих новозаветних писаца. Кроз цело Јеванђеље видимо да је цео Исусов живот прожет
Духом Светим. Лука не наводи много старозаветне цитате, али Духа Светога ставља у
функцију онога који потврђује личност Исуса Христа тако што кроз цео Христов
овоземаљски живот и његово деловање Дух Свети неодвојиво бива повезан са Њим.
Лука, такође, приказује Христа као онога који се моли. На самом чину крштења
Христос се моли и једино Лука то наводи од свих синоптичара. Даље, видимо да се
Христос моли и приликом повлачења у пустињу, пре избора апостола, пре Петровог
исповедања, пре преображења (после његове молитве ученици га моле да и њих научи
како да се моле). На крсту се такође моли, и на самом крају када испушта свој дух.
Лука га приказује као онога који се непрестано моли Оцу. Лука такође приказује и
ученике како се моле што видимо и у Дап. Из свега тога видимо да је молитва веома
битан моменат у животу Цркве за апостола Луку.
Појмови Спаситељ и спасење су веома важни за Лукину теологију. Нигде се у
јеванђељима не спомиње Исус као Спаситељ осим код њега, а тај појам је наследио од
апостола Павла. Лука користи и познате христолошке термине Христос и Господ и од
самога почетка, од зачећа, Исуса приказује га као Христоса и Господа. Израз Господ
(Кириос) је увек есхатолошки повезан са оним што Христос наговештава. Они ученици
који признају Исуса Христа као Господа описани су као следбеници Христови.
Син Божији се не користи често и имамо га свега два пута у Дап. Први пут 13,13 који
је заправо преузет цитат из Пс 2,7 и други пут када ап. Павле говори о Христу као Сину
Божијем, у синагоги у Дамаску. Лука скоро уопште не користи термин Син Човечији.
33
Теологија Новог Завета
Он приказује Христа као пророка, као онога који је дошао да буде пророк и да донесе
оно што му је Отац дао да наговести (7,16). У Дап 3, 22 видимо да је за апостола Луку
Христос много више од пророка, јер говори да је Христос много узвишенији од свих
пророка који су пре Њега били.
Гнилка: Концепт пута у овом Јеванђељу има христолошко значење. То потврђује већ
почетни стих у извештају с пута (9, 51): “И када се навршаваху дани његовог узлажења
(на небо), он чврсто одлучи да иде у Јерусалим.” Одлучност да се крене на пут укључује
у себи послушност божанском промислу. Пут води на крст, али коначно ка васкрсењу.
Тако је Исусов пут заправо пут у живот. С обзиром на то у Дап 3,15 назван је
„начелником живота.” Тај јединствени христолошки назив у Новом Завету за Луку у
оквиру његовог концепта пута добија посебно значење (пор. 5,31: “Началник и
спаситељ“). У том читавом хоризонту читаво Исусово деловање појављује се као
ослобађајуће односно избављујуће. Идеја Исусове добровољне смрти код Луке ступа у
позадину. Заступљена је само у предању последње вечере (Лк 22,20). У говорима Дап –
она се не појављује.
34
Теологија Новог Завета
Када Лука говори о Цркви он говори о једној помесној заједници која се окупља ради
ломљења хлеба. Једино у 9, 31 говори у мало ширем контексту о Цркви и каже да је
Црква уживала у миру у местима где је постојала Црква. То не значи да није имао у
виду Цркву као васељенску него, он када говори о Цркви заправо говори о једној
конкретној помесној заједници која је уједно и васељенска самим тим што је сабрана
на једноме месту са својим презвитером и сећа се догађаја који су се збили зарад
спасења људског рода.
„Дванаесторица апостола“ је наслеђен појам из Марковог јеванђеља и код Луке игра
веома важну улогу, а то се најбоље види на самоме почетку Дап када се врши избор
Матије за дванаестог апостола да би надопунио место Јуде Искариотског. За Луку су
једино Дванаесторица прави апостоли јер су они савременици Господа и очевици
његових дела и једино је на основу њих могао да се успостави даљи континуитет у
Цркви. То је веома уочљиво на примеру апостола Павла кога само на два места назива
апостолом.
Јерусалим је веома важна одредница Лукиног богословља, па и еклисиологије - не само
зато што је тамо била Христова крајња одредница него и зато што одатле креће
мисионарење и зато што је тамо седиште апостола. То седиште се огледа у томе што су
апостоли прво деловали у Јерусалиму (из Јерусалима шаљу Петра и Јована да потврде
мисију у Самарији где је Филип проповедао).
У схватању апостола Луке и његовом разрађивању еклисиологије, видимо да је апостол
Петар приказан као онај који први иступа, први држи проповед - он је тај који је први у
свему. Он први започиње проповед незнабожцима.
У Дап већ видимо разрађено јерархијско устројство. Тако налазимо извештај о избору 7
ђакона. Апостоли стављају руке на њихове главе и бирају их као оне који ће да их
наследе, да служе и де се баве основним питањима и службама у Цркви. Битан је
термин „презвитери“ и повезан је увек са оним помесним заједницама у којима
апостол Павле мисионари и у којима оставља неке старешине (14,23). Највероватније
да овај термин код Луке означава функцију оних који су били наследници апостола, а
специфично је да они касније добијају назив „епископ.”
Када говори о Цркви Лука користи разне термине које је преузео од апостола Павла,
као о „заједници верних“, „дому“ тј. „домаћој заједници“, и увек су ти изрази уско
везани са ломљењем хлеба, са светом тајном Евхаристије која је како се види кроз цела
Дап благодаћу Духа Светога вршена и кроз коју су хришћани задобијали спасење које
им је било обећано и дато на крсту, а после и васкрсењем Христовим.
Гнилка: Концепт пута који повезује оба Лукина списа има и есхатолошко значење. То
се види у самој слици пута. Исус је свој пут завршио у Јерусалиму, али се тај пут ипак
наставља у Дап. Павловим доласком у Рим остварен је један циљ, али пут у Дап стоји
отворен:.”и све до краја земље“ (Дап 1,8). За овај мисионарски задатак је било
потребно време.
35
Теологија Новог Завета
36
Теологија Новог Завета
град и свако место у које је хтео поћи 10,1: “А потом изабра Господ и друге,
Седамдесеторицу, и посла их два по два пред лицем својим у сваки град и свако место
куда намјераваше сам ићи.
У Дап после Крста и Васкрсења имамо нову историјско-спасењску ситуацију. Израиљ
није више искључиво народ Божији. Мисионарска заповед у Дап 1,8 формира нови
поредак. Од сада Израиљ има само повластицу да као први народ чује Радосну вест. То
потврђују Петар и Павле у својим мисионарским говорима (Дап 3,26; 13,46). Почасни
појам лаос који већ у грчком СЗ означава народ Божији сада ће бити термин који ће се
односити на све народе. То што је Израиљ престао бити искључиво народ Божији, али
је задржао повластицу да као први народ чује поваскрсну поруку треба захвалити
двема чињеницама: прво, то је мотив незнања 3,17: “И сада браћо, знам да из незнања
оно учинисте, као и старешине ваше“; друго, то је молитва Распетога Христа за
опроштење, која је већ у себи садржала мотив незнања Лк,23,34: “А Исус говораше:
Опрости им Оче, не знају шта чине” - у тој молитви може се видети и израз Божије
верности према свом народу.
У Павловом мисионарском деловању остаје сачувана повластица Јевреја. Павле, кад
дође у неки нови град, увек тражи да суботом у синагоги беседи Јеврејима и да им
првима објави јеванђеље. Три драматичне сцене одбацивања од стране Јевреја у
Антиохији Песидијској, Коринту и Риму које Лука брижљиво распоредио у том делу
књиге и које просторно иду од истока према западу имају једнако по три саставна дела:
1) Јевреји се опиру као народ Божији; 2)Павле им упућује речи претње – у Антиохији и
Коринту; 3) У Риму, на крају књиге Павле доноси реч отврднућа пророка Исаије (Ис
6,9).
Подсетимо само на Исусов наступ у синагоги у Назарету (4,16-30), којим Лукин спис
започиње своје деловање и коме Лука даје програмско значење. Назарет као место где
је одрастао (4,16) готово је појам за Израиљ. Истицање примера из Старог Завета чија
је сврха била да покаже Божије деловање и прикаже будућу објаву јеванђеља
паганским народима изазива одбацивање Исуса од стране Јевреја. А притом треба
уочити да одбацивање изазвано Исусовим позивом на Писмо такође упозорава на
слободни Божији избор. Назаретска перикопа јесте сценска преднајава онога што ће
после искусити хришћанске мисије. У сваком случају, Лука је у тој уводној перикопи
понудио неку врсту сажетка своје историјско-спасењске визије.
Теолошка повезаност са Израиљем остаје свакако сачувана: кроз Писмо, које је све
унапред наговестило, као и кроз универзалност месијанског спасења.
37
Теологија Новог Завета
38
Теологија Новог Завета
Садржај
o Пролог (гл. 1): почиње једном химном о предпостојећем и
Оваплоћеном Логосу (,,од Оца рођеног пре свих векова“1:1-18), унутар које
се налази и сведочанство Јована Крститеља о Логосу. Увод се завршава
тако што први ученици познају Месију.
o Откривање славе Сина Божијега путем знамења која чини (гл.2-12): ова
целина садржи низ знамења Исусових, која нису једноставно чудотворна
дела која су проузрокована човекољубљем него месијанска дела са
дубоким теолошким смислом. Веома је карактеристично да после сваког
знака, или групе знакова следи дужа Исусова беседа, у којој Он даје
дубље тумачење знакова. После претварања воде у вино на свадби у Кани
Галилејској, следи Исусов разговор са Никодимом и са Самарјанком и
ова два разговора имају за средишњу тему нови почетак за човечанство
који се остварује деловањем Месије и човековим новим рођењем. У
јеванђељу се спомиње и пет чуда: претварање воде у вино, исцељење сина
царева човека, исцељење болеснога у бањи Витезди, исцељење слепога и
Лазарево васкрсење.
39
Теологија Новог Завета
По питању времена последње вечере, код Јована се она догодила 14. нисана, у петак,
уочи Пасхе, док је код синоптичара она била на сам дан Пасхе. Он не описује Исусову
пасхалну вечеру као синоптичари, већ акценат ставља на прању ногу ученицима.
Код Јована, Исус говори у дугим говорима, који почињу дијалошки, а завршавају се
монолошки и надовезују се на исцељена (разговор са Никодимом, Самарјанком). Нема
карактеристичних егзорцизама и парабола које налазимо код синоптичара.
Друго сведочанство које имамо, а око кога се водила полемика у библијској науци је
одељак Папија Јерапољског, који помиње Јована Презвитера, а за кога се ни данас у
библијској науци не зна ко је био. Потписник друге и треће Јованове посланице је
потписан као „презвитер“ и постоји мишљења да није реч о једној те истој личности, да
постоје два Јована и да је тај други Јован писац друге и треће посланице.
40
Теологија Новог Завета
Често се користи техника неспоразума, као што нпр. видимо у разговору са Никодимом
или женом Самарјанком.
Пред крај 1. века постојала је једна мала група људи (који су били ученици Јована
Крститеља) и који су сматрали да је он Месија. Међутим, јеванђелиста жели да их
придобије за Цркву и да покаже да је Исус обећани Месија кога је и сами пророк Јован
признавао и који су и деловали заједно тј. упоредо.
Јовановске посланице
Време, место, примаоци и циљ писања
- Све три посланице су написане крајем 1. века у Ефесу.
- Примаоци 1. посланице (која је анониман спис) су у Малој Азији, а циљ писања
је борба против јереси која оспорава Оваплоћење Логоса, тј. против
докета.Посланица има енциклијски карактер и не наводи адресате. Иако се то
нигде не говори, ова посланица се ослања на аутентичност четвртог еванђеља.
Могуће да је писац исти, а то се закључује на основу истог стила, језика и
сличности тема.
41
Теологија Новог Завета
Христологија – Откровењска
Што се тиче саме христологије она се од свих библијских научника назива
откровењска христологија, јер се кроз Христа открива сам Бог Отац.
За Филона је Логос “сила Божја”, преко кога Бог ствара свет и тек код Јована имамо
коначно праву и потпуну персонификацију Логоса тј. Логос је друго лице Свете Тројице
који од вечности постоји са Оцем и Духом Светим. Логос је Син Божији који је постао
човек “ради нашег спасења.”
42
Теологија Новог Завета
Христос се сам представља тим изразом и говори обично: Ја сам хлеб живота 6,35;
Ја сам Пастир Добри 10,11; Ја сам истински чокот 15,1; Ја сам Пут Истина и Живот
14, 6; Ја сам светлост свету 8, 12; Ја сам васкрсење и живот 11, 25.
Христос понекад говори само да Он јесте без икаквог додатка: “Заиста вам кажем; прије
него Авраам настаде, Ја јесам”,8, 58; “Кад подигнете Сина Човечијег, онда ћете дознати да
Јесам”, 8,28.
Читаво Јеванђеље представља Исуса као оног који је дошао од Бога да објави истину о
Оцу и вера је једна од главних тема Јеванђеља. Појам веровања и Христос су
неодвојиво повезани што видимо у стиховима: “Ово је дело Божије да верујете у Онога
кога Он посла”, 6,29; “Ми смо поверовали да си ти Христос Син Бога Живога”, 6,69; “Ако не
верујете да Ја Јесам, помрећете у гресима својим”, 8,24. Појам вере је повезан са изразом
Ја јесам и то је посланичка христологија где Христос говори о себи као о спаситељу и о
томе да само вера у њега као истинскога Сина Божијег и Месију може да спасе човека
од смрти.
43
Теологија Новог Завета
Месија – Христос
Једино у Јовановом јеванђељу се два пута помиње термин Месија, 1,41; 4,25;реч
Христос – 531 пут. Дакле, осећа се потреба да се месијанизам Господа Исуса Христа
поново врати у Цркву и да се дâ прави смисао и значај Исусу као Месији, услед
раздвајања Јудеја од хришћана.
У химни о предвечном Логосу се говори о томе да је свет постао кроз Логоса, али да тај
свет коме је Христос дошао, и због којега је дошао га није познао. Јованово јеванђеље
одликује честа двозначност, двопојмност. Видимо да апостол Јован на два различита
начина третира поједине појмове, тако и појам света. Н екад говори о њему с
позитивне стране, а некад о њему говори у негативном смислу (1Јн 2, 15- 17). Видели
смо да је свет постао кроз Логоса, да је намера Божија и предвечна замисао Божија
била та да свет има заједницу са Богом, и да је у једном конкретном историјском
периоду дошло до нарушавања те хармоничне заједнице која је постојала између
створеног и нествореног. У наведеном цитату видимо да се свет налази у негативном
положају према самоме Христу. Када говори о свету Христос говори о негативном
утицају света на ученике, тј. на оне, који су постали Његови ученици. Са друге стране
говори да је Он Спаситељ света, Јн 4,22; светлост свету, Јн 8,12; при исцељењу слепога –
говори да је Он јагње Божије које узима на себе грехе света.
Свет није препуштен сам себи. И поред тога што је у супротности са Христом и његовом
науком, Христос не напушта свет у потпуности, не оставља га, него се стара о њему.
Они који желе да учествују у љубави и у заједници са Христом, верују да је Он
Спаситељ тога света.
44
Теологија Новог Завета
који нису у заједници са Христом, него се моли за оне које му је Отац дао. Затим, у 21.
стиху говори и изражава универзалну жељу:,,Да сви једно буду, и да сви верују да си ме
ти послао.” У 1Јн уочавамо исту тенденцију, исту двозначност која се тиче двозначности
света - 1Јн 2,2 - вероватно се односи на Јн 1,29 - да је Христос жртва измирења за
грехе света. А негативни контекст се истиче на крају 1Јн 5,19 - „знамо да смо од Бога и
да сав свет у злу лежи.“
Потом је уочљиво следеће: да оне који не верују у Њега, Христос третира као оне који
нису од овога света, (а ни Христос није од овога света, Јн 8,23). Свет не може примити
Духа Утешитеља јер Га не види и не познаје Јн 14,16-17. Јован нам саопштава да је
Христос дошао људима у свет, те да они треба да Га следе како би задобили живот
вечни. Циљ доласка Христовог у свет јесте да људи постану Његови ученици и
следбеници.
Веома важан појам који се тиче учеништва јесте љубав. Овде Јован на веома
специфичан начин говори о љубави, тако да је јовановска школа назвала Јована
Богослова ,,Љубљени ученик.” Средишња тема Јовановских списа јесте љубав и она је
врхунац свега. Вера је основни предуслов који је по требан да би се задобио живот
вечни, и та вера доминира кроз Јованово јеванђеље. Од ученика се не тражи само
конкретно вера, него се тражи да веру спроведу у дела, да врше заповест коју им је
Христос оставио, а то је да љубе једни друге - 1Јн 4,7-21: “Љубљени, љубимо једни друге;
јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не
познаде Бога; јер Бог је љубав. У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина
својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми
завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за
гријехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге. Бога
нико никада није видио: ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова
савршена у нама. По овоме знамо да у Њему пребивамо, и Он у нама, што нам је дао од
Духа својега. И ми смо видјели и свједочимо да је Отац послао Сина - Спаситеља свијета.
45
Теологија Новог Завета
Који призна да је Исус Син Божији, Бог у њему пребива и он у Богу. И ми смо познали и
повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу
пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама, да бисмо имали смјелости
на Дан суда; јер као што је Он, и ми смо у овоме свијету. У љубави нема страха, него
савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у
љубави. Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата
својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега
није видио? И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега.“
Љубав је средиша тема која надограђује и разрађује веру. Појам љубави је развијен
кроз 4 поглавља у опроштајној беседи Христа са ученицима. Веза овог заједништва и
јединства јесте љубав, која се темељи на Исусовој љубави према ученицима - Јн 13,1: “А
пред празник Пасхе, знајући Исус да је дошао његов час да пређе из овога свијета Оцу,
љубивши своје који су у свијету, љубио их је до краја.” Основ на коме се заснива јединство
Цркве код Јована, није вера или неки светотајински обред, већ се з ахтева делатна
љубав која ће бити пројављена у томе, што ћемо да љубимо онако како нас је Христос
сам заволео, и онако како нас је љубио. Из те љубави Христос иде на страдање предаје
живот свој, за своје људе, за свој народ. Оно што је уочљиво код Јована, када говоримо
о љубави, видимо да постоји љубљени ученик Јн 13,23-25: “А један од ученика његових,
кога Исус љубљаше, бјеше наслоњен на наручје Исусово. Њему, дакле, Симон Петар даде
знак да упита ко би то био о коме говори. А овај, наслонивши се на прса Исусова, рече му:
Господе, ко је то?“ Христос пројављује своју љубав према свим ученицима, а не само
према појединим особама, као што се то некад може погрешно протумачити: Јн 11,5:
„А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара“; Јн13,34: “Заповијест нову дајем вам:
да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге.”
Та љубав се темељи на односу (љубави) између Оца и Сина. Имамо доста цитата који
нам говоре о томе: Јн 14, 31-,,Него да зна свет да љубим Оца.” Јн 15,9: “Као што Отац
љуби мене, и ја љубим вас; останите у љубави мојој.”
Друга важна ствар која се тиче појма учеништва код Јована јесте вера. Вера се јавља
обично у глаголском облику, не као именица. Као именицу реч вера налазимо само
46
Теологија Новог Завета
једанпут у Јовановом корпусу 1Јн 5,4: “Јер све што је рођено од Бога, побјеђује свијет; и
ово је побједа која побиједи свијет – вера наша.”
У свим другим случајевима, којих има много, реч вера се употребљава у глаголском
облику - веровати, поверовати: Јн2,11: “Овим, у Кани Галилејској, учини Исус почетак
знамења, и показа славу своју; и вјероваше у њега ученици његови.” Чињење знамења има
сврху да ученици поверују у Њега (Исуса) као Месију и Сина Божијега, а љубав је
важан део те вере. Вера је, уз љубав, једини циљ коме је усмерена егзистенција
ученика, и једини захтев који је постављен за њих (ово се односи конкретно на само
Јеванђеље).
Вера у Господа Исуса Христа - усмерена је на Њега и Његово послање и има за циљ да
покаже да је Он тај који је послат у свет, који је дошао од Бога Оца да спасе свет. Прво
Исусово знамење у Кани имало је циљ да ученици поверују у Њега. Знамења су имала
циљ да упуте ученике на Христа и да покажу да се у Исусу објављује слава Божија.
Синоптици то описују другачије: када се Христос увери да постоји вера у Њега као
Сина Божијега он потом чини чудо. Христос не чини чуда да би изазвао веру код
других људи, него је увек вера почетни смисао онога што ће Христос након тога
учинити (пример: када му Јевреји кажу да сиђе с крста па ће поверовати у њега). Вера
је везана за израз Ја јесам: Јн 11,42 – „да верују да си ме ти послао.”
Од ученика се захтева и вера у Бога Оца. То веровање у Бога могуће је само кроз Исуса
Христа, Јн 14,6: ,,Нико не долази осим кроз мене.” Једини могући пут да се дође до Оца
јесте кроз Његовог Јединородног Сина Исуса Христа, и само је Он тај који кроз себе
открива Свога Оца. Вера у Бога је повезана са вером у Христа „Верујте у Бога и у мене
верујте.” Вера у Бога се изражава и дијалектички где Христос говори: “Ко верује у мене,
не верује у мене, него у онога Који ме је послао.” Или ко не верује у Сина не верује ни у
Оца (1Јн 2,23). И онај који верује у Сина, не верује само у Сина него у Бога Оца који Га
је послао. Постоји дакле различито поимање вере када Христос говори о вери која
постоји код људи. Први ступањ је вера због знамења. Видимо да је Исус скептичан
према тој вери. Христос чини чуда, знамења и после тога људи почињу да верују у
Њега. Исус прихвата ту веру, али та вера није савршена. Вера због дела Јн 10,37-38:
“Ако не творим дјела Оца свога, не верујте ми. Ако ли творим, иако мени не верујете,
дјелима верујте да је Отац у мени и ја у Њему.” Код Јована постоји права вера - која се
темељи на самој речи, а та вера је могућа после Васкрсења Христовог у
постваскрсном периоду када ће ученици бити уведени у сву истину.
Вера је увек та која иде за сведочанством Исуса Христа. Већ се у прологу Јовановог
јеванђеља говори да су вера и сведочанство за Исуса међусобно повезани. То се
најбоље види из Крститељевог сведочанства који говори, да је Исус Месија. Јн 1,7:
“Овај дође за свједочанство, да свједочи о светлости, да сви верују кроз њега“; Јн 5,31-33:
“Ако ја свједочим сам за мене; и знам да је истинито свједочанство којим свједочи за
47
Теологија Новог Завета
Дух Истине се спомиње четири пута у опроштајним говорима, као и о Духу Утешитељу
када се Христос опрашта са својим ученицима. Као Дух Истине, Дух Свети је тај који ће
Цркву упутити у сву истину. Јн 16,13. Дух је тај који осигурава континуитет Цркве у
односу на Исуса, јер као што се каже у Јн 16,14 „јер ће од Бога узети и објављивати
вама!“ Христос конкретно говори да је Дух Свети тај који ће после Христа, доћи, бити
дат ученицима и који ће наставити континуитет из времена Христовог, из времена
48
Теологија Новог Завета
49
Теологија Новог Завета
Апостол Павле
Уводне речи о апостолу Павлу
Када је реч о богословској мисли апостола Павла, ту ствари нису једноставне и зато
кроз историју теолошке мисли веома је упечатљиво са колико опреза и понекад готово
несигурности, теолози приступају писању Павлове теологије као једног систематског
дела. Кад год неко хоће да се бави теолошком мишљу апостола Павла, да напише на
пример теологију апостола Павла, увек уз те покушаје стоје назнаке „главне црте
теологије ап. Павла“ или „обриси теологије ап. Павла.” Из тога се стиче утисак да се сви
они који желе да се баве теологијом ап. Павла унапред извињавају и оправдавају пред
својим читаоцима, што неће успети да дају једно систематско, целовито и до краја
прегледно дело, што неће моћи систематски да представе теолошку мисао ап. Павла, а
за то постоји више разлога. Прво, Павле није систематичан теолог. Није догматичан.
Своје мисли није излагао некаквим систематским, логичким редом, тако да такав његов
систем и поредак представља неки теолошки систем. Ми немамо теолошки систем код
ап. Павла, јер је он, као што се може закључити из великог броја постојања његових
посланица које је упутио одређеним хришћанским заједницама, пре свега и изнад
свега ангажовани, практични пастир. Када се појави неки проблем, тада Павле који се
брине за чистоту заједнице аутоматски хита да реши постојећи проблем.
Као ангажовани, практични пастир који проповеда јевађеље и на том јеванђељу оснива
хришћанске заједнице, те прати развој и раст вере у тој заједници и непрестано стрепи
и бди над судбином јеванђеља које је оставио тој конкретној заједници. Сваки пут када
мора да интервенише из неког разлога, било да су то унутрашњи разлози који потичу из
те саме заједнице или зато што је та заједница угрожена од неких спољних
непријатеља, када је реч о утицајима на веру те заједнице, Павле то чини својим
посланицама у којима без великих увода у конкретну тему, конкретно питање због кога
се обраћа конкретној заједници, без великог околишања, одмах, по правилу, иде
директно на тему (in medias res). Не говорећи много о природи проблема, његовој
позадини, ми можемо само да наслућујемо на кога или на шта се односе неке његове
тврдње.
Апостол Павле није био међу Дванаесторицом апостола, јер није био у непосредном
додиру са ГИХ док је био у телу. Лука о томе говори у Делима апостолским, које је из
тог разлога и поделио на два дела: у првом делу говори о Дванаесторици и Првом
апостолском сабору, а у други део посвећује апостолу Павлу и његовом јеванђељу. У
Дап Лука описује преобраћење апостола Павла, од Јеврејина у хришћанина. Кад
кажемо Јеврејина мислимо на његову веру и припадност синагоги. Он је до те мере био
припадник синагоге и чувар отачке вере и Закона да је Христа и његове следбенике
сматрао највећим непријатељима тог Закона и до те мере је имао ревност за Закон да
је гонио хришћане и у једном таквом свом походу на хришћане ка Дамаску, он је имао
50
Теологија Новог Завета
Дакле, често ћемо имати његов практични ангажман: шта се једе, шта се не једе...често
ћемо имати у његовим практичним ангажманима и у одговорима на практична питања
скривене најдубље теолошке мисли. И управо задатак теологије НЗ јесте да
дереконструише, препозна, извуче и стави у један систем оно што сам апостол Павле
није ставио у систем. С друге стране, апостол Павле је (то непрестано треба имати на
уму) веома дубок мислилац који једнако добро познаје јеврејску веру (он сам за себе
каже да је Јеврејин и то не ма какав Јеврејин него фарисеј).
51
Теологија Новог Завета
питања) веома вешто преплиће јелинску мисао и Стари Завет, а заправо и једно и друго
у његовој речи добија своју пуноћу, добија свој смисао. Код апостола Павла, надаље су
заступљене тако велике и тако бројне и тако важне теме, да је тешко рећи шта је
заправо средиште његове мисли. Бавио се и есхатологијом и антропологијом и етиком
и свим другим могућим теолошким дисциплинама.
Наравно да допринос апостола Павла није само у томе што је он повезао јеврејску и
јелинску мисао, већ што је на тај начин једну многобожачку мисао преточио у
хришћанску мисао која ће у току неколико векова многобожачки живот заменити
хришћанским у целој васељени. То претварање многобожачке мисли у хришћанску
мисао, немачки теолог Холцнер у уводу у својој књизи о апостолу Павлу ће назвати
највећим догађајем у историји људскога духа. Наравно да је то касније имало
далекосежне последице, јер се на темељима некадашњег многобожачког Римског
царства створила заправо западна култура. А један јеврејски мислилац Бен Хурим каже
за апостола Павла да, иако је Јеврејин јесте један од највећих револуционара у
историји људског рода. Било какво свођење мисли апостола Павла на синтезу хеленске
и јудејске мисли било би, у најмању руку, недовољно да изрази профил мисли апостола
Павла. Било какав покушај да се одреде или да се дефинишу извори Павлове теологије
као мисли која је последица овога или онога фактора или извора унутар света у коме је
живео апостол Павле је све унапред осуђено на неуспех.
Апостол Павле, пре свега, живи и дела под непосредним присуством Христа и
Христовог јеванђеља и у контексту и у атмосфери једног верског мистицизма, једног
светотајинског опита, и покушава да формулише и изрази своје теолошке ставове уз
помоћ философских појмова и идеја које су биле саставни део света и времена у коме
је живео и да их пренесе другима. Он је као неко ко је пошао за Христом, ко је растао у
јеврејској вери, а у исто време живео у окружењу античке мисли се обраћао људима
чији је живот почивао на античкој мисли многобожачког света и зато је познавајући
њихов дух, познавајући њихову мисао говорио њиховим језиком да би пренео истину
коју он хоће да им пренесе. У том смислу, можемо да кажемо да се користио
хеленистичком мишљу и речју као средством комуникације. Он је говорио тако што је
снисходио на меру њихових могућности разумевања истине коју треба да им саопшти.
Пример апостола Павла као ангажованог проповедника и сведока Христовог који живи
Христом би могао да буде један од најбољих показатеља и путеводитеља у нашем
времену, чак и у окружењу у коме се налазимо, са људима са којима живимо. Према
томе, метод и начин говора и обраћања мора бити примерен слушаоцу.
Можемо рећи да постоје четири фактора или извора на којима се темељи теолошка
мисао апостола Павла: 1) хеленистички свет; 2) јудејски свет; 3) лично искуство у
сусрету са ГИХ (Дамаск) и 4)постојећа црквена заједница (прва Црква).
52
Теологија Новог Завета
53
Теологија Новог Завета
вера његовог предања из кога је потекао, из јеврејског народа, вера у којој се поучавао
из своје младости, вера којој је живео свој живот од када је знао за себе. Стога у
Римљанима његов језик поново упада у један ритам традиционалних јеврејских исказа
о Богу – „Бог благословен у векове“ (то је форма која се користи у СЗ), „ Бог ће судити
свету“, „Бог који оживљава мртве”... Другим речима, Павлово обраћење није променило
његову веру у Бога и о Богу. Бог, Творац из Постања је и њега посветио, он прихвата ту
истину СЗ о Богу и откривење СЗ о Богу. Оно најфундаменталније што је везано за Бога
за Павла је остало нетакнуто. Он када говори о Богу подразумева да је то Бог Исака,
Авраама и Јакова. Ипак, Павлова фундаментална вера у Бога није остала без утицаја
јудејства Христовим откривењем. Управо супротно. Један од најузбудљивијих аспеката
проучавања Павловог богословља јесте истраживање начина на које је Павлова вера у
Христа утицала на Павлову теологију о Богу. Ово признавање суштински јеврејског
карактера Павлове речи о Богу не угрожава чињеница да су већина оних у Павловим
сабрањима били незнабошци. Јер Павлови незнабожачки обраћеници вероватно су у
првом маху потицали од оних незнабожаца који су по свој природи посећивали и чак
масовно долазили у многобројне синагоге које су тада биле у јеврејској дијаспори.
Чињеница да су били називани богопоштоваоцима само указује да је јеврејска вера у
Бога била једна од главних привлачности јудаизма. Што се тиче проповедања
незнабошцима који нису упознати са јеврејским предањима није случајно што Лука
приказује две незнабожачке беседе као посвећене скоро искључиво објављивању Бога,
а готово ни мало Исуса Христа. Чинећи тако, Лука просто изражава логику Јеврејина
који проповеда нејеврејима. Обраћење Богу значи обраћење Богу кога исповедају
Јевреји и Павле потврђује да је сам следовао тој логици у својим проповедима
незнабошцима када подсећа своје ученике тј. оне које је обратио у хришћане у Солуну
кад каже: “Како се од идола обратисте Богу.”
Стога ако желимо да истакнемо основу Павлове мисли, ако хоћемо да чујемо оне
ствари које се подразумевају, које повезују његове алузије на Бога у један потпунији
говор о Богу морамо нешто детаљније да наведемо његове јеврејске претпоставке.
Најочигледнији аспекти на које треба обратити пажњу јесу, пре свега у текстовима
посланица: монотеизам, Бог као творац, сведржитељ и коначни судија и као Богу Отаца
Израиља.
54
Теологија Новог Завета
Павле живи у времену када вера у Бога није довођена у питање и готово да није било
човека који у то време није веровао у неког Бога. Наравно, било је много разлика како
је неко веровао у Бога. Од места до места, од народа до народа, људи су се
разликовали у својој вери. Сви су имали посебно место за поштовање Бога, тј. сви су
имали неко место за жртвеник и то је оно што је било заједничко за све народе и за сва
места. За античког човека је било извесно да Бог постоји и била је ноторна неистина
или болест по њима да не постоји Бог.
У тој шареноликости постоји један народ који је изабрани народ и који се у једноме од
других народа разликује и то управо по специфичности у начину доживљаја Бога. Сви
други народи су дошли до сазнања на рационалном основу да Бога има, док су Јевреји
веру у Бога добили као дар Божији тј. дошао је до вере на основу откривења. Зато
Павле, живећи у античком миљеу, а потичући из јеврејског народа носи у својој вери у
Бога, карактер свога времена, а то је пре свега да прилази у Богу из два разлога не
објашњавајући своју веру до детаља. Прво, што је потпуно природно да Бог постоји и
да он верује у Бога, а друго што је потпуно јасно свима којима се обраћа и којима
проповеда спасење у васкрслом Христу да је он неко ко верује у Христа као Месију на
основу старозаветних предања.
Павле као Јеврејин верује у једнога Бога и зна да је он творац света, сведржитељ и
судија света. За Павла је Бог један и то је за њега аксиом који ни на једном месту не
образлаже већ он увек од те чињенице полази када говори о Богу. За Јевреје и њега, је
Бог један и јединствен („ја сам Господ Бог твој и немој имати других Богова осим мене“).
Јевреји за разлику од других народа не верују у мноштво богова. Они су се као и многи
други народи свакодневно обраћали Богу кроз молитве и унутар тог свог мољења Богу
имали су једну формулу исповедања Бога коју су свакодневно изговарали по неколико
пута „Чуј Израиљу, Господ је Бог наш једини Господ“(Понз). Дакле, Он не само да је један
него је и једини. Јевреји не верују у једнога Бога верујући да постоје и други Богови. За
њих нема других Богова већ ти други који се зову боговима за њих су то демонске силе,
идоли, супститути и замене за Бога. Декалог су заправо Божији искази који су изнети и
представљени Јеврејима као обавеза која се мора испуњавати ако желе да остану на
Божијем путу и да би остали изабрани народ Божији, а на првом месту је заповест и
исказ да је Бог један и једини и да немају других Богова осим њега.
Дела јеврејеске апологетике узимају такође овај принцип за кључни састојак својих
апологетика као нпр. Аристејева посланица, где у првим редовима стоји „треба знати
да је Бог један.” И код Филона Александријског имамо исказ „урежимо дубоко у своја срца
прву и најсветију од заповести да признамо и поштујемо једнога Бога који је изнад свега и
нека помисао да има много Богова ни не допре до ушију човека чије је правило живота да
тражи истину, у чистоти и доброти.”
55
Теологија Новог Завета
56
Теологија Новог Завета
57
Теологија Новог Завета
Када апостол Павле говори о Богу, он има један партикуларан и један универзалан
доживљај Бога. Партикуларан у смислу јеврејског Бога, а у исто време Бога свих.
Апостол Павле, у свему што смо до сад говорили, имплицира јасну чињеницу да је Бог у
кога он верује, који јесте творац и који јесте судија - Бог Израиљев. Он не проповеда
другог Бога до Израиљевог. Није исповедао ону старозаветну схему којом је сваки
Јеврејин два пута дневно исповедао своју веру у једнога Бога. Ствар је у томе да је
Израиљ веровао с једне стране за себе да је он изабран од Бога да буде народ Божији.
И баш због овог веровања, да је баш он изабран као народ Божији, доживљавао је као
увреду да је Јахве врхунски Бог, али да је само једна национална пројава тог врховног
Бога који се кроз друге националне богове пројављује и у другим народима. Дакле,
Израиљ је имао веру у то и схватање да је тај Бог (који је њихов) не напросто врховни
Бог међу другим боговима, него да је он једини Бог и да је он управо јеврејском народу
као изабраном народу дао посебно откривење о себи кроз праоце, пророке и Мојсија и
да је преко њих јеврејски народ изабрао за свој народ. И ова тврдња је на класичан
начин приказана у књизи Понз 32,8-9 „Када вишњи раздаде наследство народима, кад
раздели синове Адамове, постави међе народима по броју синова Израиљевих. Јер је део
Господњи народ његов, Јаков је удео наследства његовог.” Јаков као носилац обећања
Божијих из кога се развија тај изабрани народ. Дакле, ова тврдња да је Бог Израиљев,
само је створила неизбежну тензију управо између тог партикуларизма, тог доживљаја
Бога Јахвеа као свога Бога и универзализма – а то значи доживљаја Бога као Бога који
је створио читав свет и који је на крају крајева једини Бог. Значи, с једне стране верују
да су они изабрани народ и да је Он само Бог њихов, а у исто време верују да је Он и
једини Бог – тако да је он Бог свих. Ова тензија, напетост, антитеза и у пророштвима,
као што је пророштво Амоса 9,7 „Не изведох ли Израиља из земље Мисирске, а Филистеје
из Кафтора и Сирце из Кира?“ и код пророка Јоне: “Бог Израиљев подједнако се брине и о
народу Миневе.” Овде можемо да поменемо и Јована Крститеља који каже: “Не мислите
ли, не говорите ли у себи имамо оца Авраама, јер вам кажем да може Бог и од камења
подигнути децу Аврааму.” Дакле, контрадикторност је имплицирана и у напетости
између обавеза Бога и као творца читавог света и свих народа, с једне стране, и као
Бога Израиљева и тврдње да Бог Израиљев суди непристрасно. Оно што је овде важно
рећи јесте, да је апостол Павле био потпуно свестан ове тензије између доживљаја Бога
кроз призму партикуларизма и Бога кога доживљавамо кроз универзалну призму и он
успешно и веома ефектно успева да искористи ову тензију на кључном месту своје
расправе у Посланици Римљанима где каже: “Је ли Бог само Јудејаца, а не и
незнабожаца“, а онда сам и одговара „Да, и незнабожаца“ (Рим.3:29,30). Ова тврдња
апостола Павла није била тврдња којег би се јеврејски народ Павловског доба одрекао.
У овом случају, оно што би било контроверзније јесте непосредни закључак који је
апостол Павле извео користећи ову исту тензију – да овај један Бог - Бог свих
подједнако, вером оправдава и Јудејце и незнабошце, јер каже апостол Павле: “Један је
58
Теологија Новог Завета
59
Теологија Новог Завета
Како Бог може да буде истовремено и Бог Израиља и Бог незанабожаца подједнако?
Ова тензија приметна је у Павловој употреби формулације која је чини се већ била
постала традиционална. Апостол Павле користи појам наследство Царства Божијег – а
тај појам заправо јесте формулација tehnicus terminus којим се превазилази, та некаква
дистанца, односно јаз имеђу изабраности и посебности изабраног народа Божијег, а и
истовремено и читавог света и свих народа који постају објекат или субјекат љубави и
бриге Божије. Јер језик наслеђа неизбежно подсећа на обећање које је Бог дао
старозаветним патријарсима које је било у темељу самопознања изабраног народа тј.
Израиља. Али појам „Царство Божије“ онако како се јавља код апостола Павла, је на
први поглед, по свој прилици лишен тих националних обележја и он је код Апостола
Павла постао један универзални израз владавине Божије тј. један универзални израз
који објашњава ту потпуну, свеукупну, апсолутну бригу Божију о свету, о сваком човеку
и свим народима. Можда овде можемо да видимо и одјек централне теме самога
Спаситеља, односно теме Исусове – а то је Царство Божије. Исус Христос као
централну тему своје проповеди има тему Царства Божијег, а апостол Павле говори о
томе шта је садржај Царства Божијег и он указује на Христа – да је он садржај Царства
Божијег. Дакле, тај универзални доживљај Бога или Бога као универзалног бића (када
кажемо универзалног онда то значи бића који обухвата све и свја) можемо да
препознамо у тој централној теми која одјекује и која се види код апостола Павла, а о
којој говори сам Спаситељ која се на много места помиње, рецимо код Матеја у
8:11,12: „А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом,
и Исаком и Јаковом у Царству небескоме.” И сам Господ управо види Израиљ као
изабрани, као посебан, јер да није тако не би ни наводио Авраама, Исака и Јакова,
некога ко се изузима од других. Али њих помиње јер су они изабрани, односно јер је
Бог њима обећао да ће их спасити, да ће бринути о њима посебно. Међутим, то
избрање њихово сада он проширује на „многе од истока и запада који ће доћи“ тј. оних
који ће доћи са свих страна света и заузети место раме уз раме за трпезом Авраама,
Исака и Јакова са члановима изабраног народа у Царству небеском. А онда се код Мат.
8,12 каже: “А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут
зуба“ – а то значи да ће бити изгнани они који не препознају да је Бог – Бог свију, и који
своде Бога на крв и на месо тј. претварају га и сужавају на ниво и на формат једног
националног Бога. Или рецимо у Лк.13:28,29: “Ондје ће бити плач и шкргут зуба, кад
видите Авраама и Исака и Јакова и све пророке у Царству Божијем, а себе напољу
истјеране. И доћи ће од истока и запада и од сјевера и југа и сјешће за трпезу у Царству
Божијем.” Већ овде у проповеди самога Спаситеља видимо то прилагођавање тензије
која постоји између доживљаја Бога, као искључиво Бога, тј. Јахвеа као Бога јеврејског
народа и као Бога свих, где одједанпут Царство небеско постаје, где је Бог тог Царства
небеског отворена трпеза за све.
Код апостола Павла у Посланици Римљанима ова тензија постаје оштро изражена у
једној од главних подтема посланице, а то је тема верности Божије. Ради се о питању
60
Теологија Новог Завета
које непосредно поставља апостол Павле, када осуђује на неки начин, или боље рећи
критикује Јудејце. Каже:„Какво је, дакле, преимућство Јудејаца? Зар ће њихово неверовање
веру Божију укинути?“ Другим речима, да ли је Павле могао да брани ову своју
проповед незнабошцима – једино уколико би порекао да је Бог остао одан Јудејима. Да
ли апостол Павле хоће да каже да је Бог престао да буде одан Јудејима и сада управо
одан својим обећањима, доследан својим првобитним обећањима да је Он Бог одан
Јудејцима, па тек онда да може да проповеда многобошцима? Наравно да је ово нешто
на шта се може одговорити негативним на ово питање. Никако се не може рећи да је
Бог укинуо своју верност Јудејима, али остаје и даље тензија, у ствари теолошка
расправа у Посланици Римљанима достиже свој врхунац управо као покушај, ако тако
можемо да кажемо, да се квадрира круг, односно да се постигне и једно и друго.
Апостол Павле у ствари хоће да каже да Бог бира једне, али да не одбацује друге.
Видели смо већ и у СЗ где се говори о Филистејцима и Мисирцима како Бог брине о
њима. Тако у Рим 9:6-13 имамо илустрацију овог квадрираног круга односно
проповеди или теолошке мисли апостола Павла која укључује у себе обе димензије –
једне бира, а друге не одбацује: „Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за
браћу своју, сроднике моје по тијелу, који су Израиљци, чије је усиновљење и слава и завјети
и закон и богослужење и обећања – све припада том изабраном народу – чији су оци, и не
само то, него од којих је Христос по тијелу. И Месија, дакле, долази из окриља тог
обећаног народа који над свима Бог благословени у вијекове –„Али не као да је пропала
ријеч Божија. Јер нису сви Израиљци који су од Израиља“ - сада дакле, проширује ову
ускогрудост, или да кажемо овај национални доживљај Бога на друге, јер каже „нису
сви Израиљци који су од Израиља.” То значи да бити део изабраног народа није
биолошка категорија, не означава припадност једном национу што је велико
искушење и данас за многе. Апостол Павле управо ту димензију већ овде начиње и
предрасуду и заблуду укида. „Нити су сви дјеца који су од сјемена Авраамовог, него: у
Исаку ће ти се назвати сјеме. То јест нису оно дјеца Божија што су по тијелу деца, него се
дјеца обећања рачунају у сјеме. Јер је ово ријеч обећања: У ово вријеме доћи ћу и у Саре ће
бити син. А не само она, него и Ревека која заче од једнога, од Исака оца нашега.” Дакле и
једна и друга рађају од Исака, и као што знамо од једне је постао изабрани народ, а од
друге је отпао. Али у Христу и од једнога и од другога наследници постају учесници
наслеђа Божијег. „Јер док дјеца не бијаху рођена, ни учинила ни добра ни зла, да остане
онако како је Бог по избору одредио. Не због дјела него због Онога који призива, рече јој се:
Већи ће служити мањему. Као што је написано:Јакова завољех, а Исава омрзох.” Дакле, Бог
ће бити према свима милостив и то наставља даље да образлаже у истој посланици
Рим. 11,25-32: “Јер нећу, браћо, да ви знате ову тајну, да не мудрујете сами по себи. Дио
Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца.” Значи да и једне и друге Бог изабира
и да је милостив и на једне и на друге. Дакле, та тензија јесте основна тема и то је вера
апостола Павла. То је виши ступањ, да кажемо еволуција израиљске вере, да апостол
Павле верује у Бога који је заиста Бог Израиљев. Он није измислио веру другога Бога,
али он образлаже и објашњава да тај Бог није само Бог јеврејског народа нити је
61
Теологија Новог Завета
62
Теологија Новог Завета
природном животу, али оно што је за нас карактеристично и што је важно то је да,
апостол Павле и овде, полази од познатљивости Бога која пре свега зависи од
божанског откривења – и каже: “што се може дознати од Бога, познато је њима јер им је
Бог објавио.” Дакле, иако апостол Павле говори да је могуће доћи до закључка о
постојању Бога кроз посматрање света, кроз посматрање природе, он не ставља ту
нагласак, као што то чине антички философи, на људски напор (да је човек сам
закључивао, па је закључио да Бог постоји), него он каже у Посланици Римљанима „јер
им је то Бог објавио.” Значи, чак и то, да ми посматрајући природу можемо да видимо
да иза ње постоји Бог, то можемо зато што је то била воља Божија – он је тај који је на
тај начин себе нама открио. Дакле, није природа нешто што само по себи постоји, па
смо ми закључили, полазећи од наших напора и снага и потенцијала кроз природу
дошли до Бога. Него је Бог нама „послао“ природу, ставио је пред нас, као неку врсту
„помоћног средства“ кроз које ми можемо доћи до Бога. Већ и сам појам сазнања
показује оно што се жели рећи, док је у јелинској мисли овај појам обично повезан са
рационалним опажањем, са рационалном перцепцијом. Јудејски појам обухвата и
претпоставља и димензију личног односа, тј. он укључују у себе димензију личног
познанства између личности. Дакле, јудејска, па и Павлова употреба појма познања
Бога много је шира него што је јелинска и није толико истакнут елеменат објективне
верификације и закључивања човековог, колико је наглашено откривење и колико је
наглашен тај опит осећања – осећања опитног учења. Тако да богопознање није пуко
теоретско познавање да је теизам, односно да је вера прихватљива интелектуална
позиција. Није резултат памети човекове да мора веровати у Бога јер га на то упућује
рацио. Признавање да Бог постоји значи познати Бога, прославити га – за апостола
Павла. Слављење Бога за апостола Павла значи лични однос. У Рим.1,21:„Јер кад
познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудјеше у својим
умовањима и потамње неразумно срце њихово“ – као што је раније нагласио, апостол
Павле каже да је људска мудрост неспособна да сама по себи постигне то знање о Богу.
Познати Бога, експлицитно каже апостол Павле, значи бити познат од њега. То је
један двосмерни однос признавања и обавезивања. Значи, Бог је тај који нас открива,
он је тај који нас познаје. Потребно је да се подсетимо и колико је Павлов доживљај
преобраћења био фундаменталан за његово богословње, јер апостол Павле га је
памтио као доживљај откривења. Бог се јавио апостолу Павлу и открио му је благовест
– а та благовест је њему дошла кроз откривење - Гал.1,12: “Нити га ја примих од човјека,
нити научих, него откривењем Исуса Христа“; Кор.4,6: “Јер Бог који рече да из таме засија
свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса
Христа.”
Бог је дошао и успоставио однос са нама, дао нам светлост. Овде јасно, с једне стране
апостол Павле наглашава да није импулс иницијатива потекла од човека него је
иницијатива Божија. Он је тај који долази човеку, који му се јавља, успоставља
заједницу са њим. Овај однос познања као личног откривења јасно је присутан и у 1Кор
63
Теологија Новог Завета
2:7-13: “Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог прије
вијекова за славу нашу, коју ни један од кнезова овога вијека није познао; јер да су је познали
не би Господа славе разапели. Него као што је написано. Што око не видје, и ухо не чу, и у
срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. А нама Бог откри Духом својим;
јер Дух све испитује, и дубине Божије. Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа
човјекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не
примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од
Бога.” Љубав није интелектуални поступак и процес који човек врши, већ је љубав
када волимо некога – то је однос, заједница. Дакле, Бог открива све о себи, открива
што човек не може ни да замисли, а камоли да препозна у свету око себе онима који са
њим успостављају однос, а самим тим и заједницу. А нама Бог откри Духом својим; јер
Дух све испитује, и дубине Божије. Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа човјекова
који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо духа
овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога.” Дакле, Дух
Божији је тај који открива и овде прави аналогију индивидуалног самопознања и
надахнућа. Значи, Бог је тај који једини зна шта је, и ми га не можемо познати
истражујући свет око себе и закључујући рационално, изводећи силогизме, анализе,
доносити закључке. Кључна разлика доживљаја Бога апостола Павла и античке
философије се овде налази. У Посланици Римљанима 1:17-18, Павле намерно
започиње своје теолошко излагање двоструким божанским откривењем где каже да се
Бог открива свим људима, али га људи различито доживљавају, односно различито се
постављају у односу на то Његово откривење.
64
Теологија Новог Завета
Са његовом успешношћу не могу се поредити ни сви други апостоли заједно, али ипак
Павле све успехе које постиже не приписује себи него приписује дару благодати
Божије. У 1Кор 15,10 он експлицитно каже: “Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и
благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не
ја, него благодат Божија која је са мном.” И на другим местима такође се истиче да је
благодат Божија за њега преображавајућа сила његовог преобраћења и сила која
објашњава његов мисионарски рад и наравно, сила која објашњава његов мисионарски
успех. Потврда да су у Павлој мисли благодат и сила безмало синоними налази се у
сличном опису његовог доживљаја преображавајуће силе Божије – благовести као силе
Божије која врши спасење свих који верују, а најпре Јудејаца и Јелина како каже у Рим
1,16: “Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је оно сила Божија на спасење свакоме који
вјерује, а најприје Јудејцу и Јелину.” И на овај начин апостол Павле указује на то да знања
која он саопштава другима о Богу сведочењем о Богу није ништа друго него заиста
сведочење што значи изражавање једног искуства односа и заједнице које он има са
Богом, а не плод његових интелектуалних закључака и његове логике. Павле је у том
живом односу са Богом живео свој живот непрестано као да је то живот пред лицем
Божијим. Он слободно говори о уздању у Бога, има поверење у Бога (2Кор 3,46).
Сматрао је да убедљивост његове проповеди може да се припише једино Богу. Он
може да теши друге, јер пре свега он има утеху која долази од Бога (2Кор 1,3-7).
Три велика плода Духа: љубав, радост, мир – чија емоционална димензија не сме да се
пренебрегне приписивао је апостол Павле опет Богу - Рим 5,1; Рим 5,5; Рим15,13. Он
инсистира на свом личном односу са Богом. Исти смисао доживљеног односа са Богом
налазимо у Павловој молитви за оне којима се обраћа. До те мере је жив његов однос
са Богом да га он позива и призива за сведока Рим 1, 9-10. Он редовно уводно помиње
Бога као оца нашега. То осећање личне присности са Богом потврђује и одређивањем
израза авва – оче, као јединствено хришћанског израза Рим 8,15, Гал 4,6, Рим 8,16.
Павле експлицитно говори о осећању синовства Богу које носи верници док се моле
молитвом авва. Ако он Бога именује оцем нашим он тиме изражава један лични однос.
То није интелектуална категорија. Преображујуће откривење које је апостол Павле
имао на путу за Дамаск – имао је откривење Сина Божијег у њему (Гал 1,16; Кор 4,6).
Оно што је он доживљавао као силу немоћи – била је силаГИХ. Благодат и љубав
достижу свој пуни, дефинитивни израз у Христу (Рим 5,8; 8,39). Благодат и мир, које
апостол Павле често помиње и нарочито употребљава у својим поздравима када
поздравља своје читаоце, он приписује подједнако Христу колико и Богу – Оцу нашем
(Рим 1,7), а молитве своје упућивао је Богу кроз Христа Рим (7,25).
65
Теологија Новог Завета
Библијска представа о пореклу човека и његовом стварању се налази у Пост 1,26, где се
каже „да створимо човека по слици нашој и прилици као што смо ми, који ће бити
Господар од риба морских и птица небеских“; Пост 1,27: ,,И створи Бог човека по
обличју својему, мушко и женско, створи их.“ У Пост 2,7 каже се: ,,А створи Бог човека
од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни, и поста човек душа жива.” На први
поглед Свето Писмо нас обавештава да је човек творевина Божија, створио је човека
тако да човек носи печат Божији, тако да носи у себи слику Божију, и тако како је човек
створен тако је и усмерен ка Богу. Приликом првог читања може се доћи до закључка
да, када је Бог стварао човека, да га је створио из два принципа, из две суштине.
Каже се да има душу и тело, тј. да је Бог удахнуо дах у тело у земљу, у материју, да је
човек постао душа жива. Стиче се утисак да је човек састављен од два принципа, да је
једно нематеријално, а друго материјално. Као да постоји двострука природа (прах
земаљски који је материјална природа, а имамо и духовну природу која је настала из
чињенице да је Бог удахнуо човеку дах животни). Човек је, на основу ових стихова, код
отаца протумачен на различите начине, али сви ти различити начини, заправо, говоре о
томе, да је човек нека врста мешавине, састављене од духа и тела.
Свети Јован Златоусти у својим беседама на Књигу Постања управо то каже. Свети
Григорије Назијанзин каже да је човек спој две суштине, и додаје да је земља заједно
са духом, да је видљиво и невидљиво створење, ограничено временом, да је у исто
време ограничено, у исто време бесмртно земаљско и небеско. Способан је да дође до
Бога, али не може сам по себи да разуме, да има способност да се приближава Богу,
66
Теологија Новог Завета
Душа као појам и као тема није нешто што је изворно хришћанско, нити пак јудејско,
него је у антици било много говора о души, о духовном елементу у човеку, о души као
таквој. Узмимо Платона као једног од значајних представника античке философије, а
његово учење о души се разликује од учења о души код других философа.
За Платона је душа нешто што је највредније у човеку. Највредније што човек поседује,
што има јесте душа. Она је за Платона примарна. Тек после душе као примарне
категорије у човеку долазе други природни елементи. Као што су вода, ватра, земља и
ваздух, итд.
Пре њега су многи други философи сматрали да душа није најважнији елеменат
космоса него да су елементи као што су вода, ваздух, ватра, земља важнији елементи
од душе и да душа заправо происходи из ових природних елемената, што је за Платона
било неприхватљиво и он је сматрао ово виђење безбожним. За њега је душа примарни
и најважнији елеманат космоса и он је види, и поима на три различита начина:
2. Душа је сила по Платону која има живот по себи. Има покрет, динамику и она
сама је принцип живота. Она има покрет, живот из себе - да покреће саму себе
и да истовремено има способност да покреће све остало.
Први начин поимања душе, истовремено производи став Платона да је душа саставни
део природе, па је онда и саставни део читавог космоса и света. Онда душа постоји и
као пан-космичка душа, тј. космичка душа света. По Платону постоји Бог, умни свет
идеја и безоблична маса. Бог из доброте ставља хаос у ред, затим ствара душу света.
67
Теологија Новог Завета
Да би уређени свет био лепши од неуређеног света, тај свет мора да има ум, самосвест
и Платон сматра да Бог тај ум оставља у душу света. Тако се свет поима као својеврсно
живо биће које је обдарено умом.
Поред ове космичке душе света постоји и индивидуална душа, тј. човекова душа која се
састоји од смртног и бесмртног дела. Смртни део душе су створили нижи богови (које је
створио врховни бог) и ови нижи богови који су створили нижи свет умотали су душу у
један смртни омотач који се зове тело, тако да је душа заправо заробљена у том
смртном омотачу. Тело је пролазно, земљано , а душа је нематеријлна, бесмртна и
вечна. Платон душу сматра самосталном суштином која је бесмртна.
Апостол Павле не користи много пута појам душа (психи) у изворном тексту Новога
Завета, али користи довољно да би смо могли да изведемо закључак шта он
подразумева под душом. Пре свега, нигде не видимо да он под душом подразумева
ишта налик или макар у алузијама, на виђење душе и као некаквог бесмртног
космичког дела, дела творевине који постоји. Када користи овај појам, Павле, увек тај
појам доводи у везу са човеком. Не постоји душа мимо и изван човека. Он тај појам
користи 13 пута. Павле није увек прецизан, тј. не користи увек у истом смислу појам
душа.
Рим 16,4: “Који за мој живот своје вратове положише, којима не захваљујем само ја,
него и све Цркве из незнабожаца; поздравите и домаћу цркву њихову.“
1 Сол 2,8: “Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само
јеванђеље Божије него и душе наше, зато што нам бијасте омиљели.“
1 Кор 15,45: “Тако је и написано: Први човјек Адам постаде душа жива, а посљедњи
Адам дух који оживљује.“
Кол 3,23: “И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима.“
68
Теологија Новог Завета
Еф 6,6: “Не радећи само привидно као да угађате људима, него као слуге Христове,
творећи вољу Божију од срца.“
Флп 1,27: “Само живите достојно јеванђеља Христова, да вас када дођем видим,
или ако вам не дођем, да чујем за вас да стојите у једноме духу, једнодушно борећи
се за вјеру јеванђеља.“
3. Или као што је случај у Старом Завету, Павле користи појам „душа“ да би
исказао индивидуу, појединачну личност.
Кол 3,23: “ И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима.“
Рим 2,9: “Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло, а најприје Јудејца и
Јелина.“
Рим 13,1: “Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да
није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене.“
У 1Кор 15, 45 враћамо се на прву употребу појма душа. Ап. Павле цитира Пост 2,7 где
нефеш значи живо биће тј. означава личност насупрот духу који оживљава, што значи
дух/пневма и с друге стране психи/душа. Дух који оживљава подразумева, заправо
Духа који даје сподобност или моћ човеку за живот вечни, а душе претставља само
један аспект човекове личности тј. аспект кроз који се пројављује човекова личност.
Пост 2,7 на који се позива ап. Павле у 1Кор 15,45 јесте место класичне антропологије
СЗ који преузима и наслеђује и апостол Павле. Овде „удахњивање даха живота“ о коме
говори старозаветни писац можемо да кажемо да постоји и код животиња што се види
69
Теологија Новог Завета
у Пост 7,15. Међутим, то не представља нешто независно, неки посебан, бесмртни део
или неки виши ниво човековог бића као што је случај код Платона, него то удахњивање
даха/духа животног показује само животни принцип – силу коју живот добија од Бога
да би постао живо биће. Појам нефеш који означава душу у СЗ и који се употребљава у
СЗ како би изразио појам душе управо то и значи на конкретном месту. Не каже се у СЗ
да је човек добио душу, да је добио нефеш као нешто што је придодато телу – него се
каже да је човек постао душа жива, да је постао нефеш. Дакле, душа није сама по себи
једна бесмртна компонента која је додата човеку, него је човек састављен или боље
рећи стављен у покрет тако што је Бог удахнуо дух животни. Човек је жив зато што то
Бог хоће, а душа је само један од аспеката, један од начина на који се пројављује то
што је Бог створио и што се зове човек. Адам не добија дух Божији као неку природну
компоненту, већ му Бог удахњује живот, дакле покреће га. Бог својим творачким актом
саставља та два аспекта кроз које се пројављује личност човекова. У исто време, дакле,
Бог узима прах земаљски и удахњује тај дах, тј. душу у човека и човек постаје душа
жива.
Треба запамтити да не постоји душа као нешто самобитно, нешто што је заробљено у
телу. Апостол Павле никако не прихвата платонистичку идеју о томе да је душа нешто
што вечно постоји него сматра и верује и на ова три начина на која употребљава тај
појам то и исказује - да је, заправо, душа нешто што је створено тј. да је човек створен.
Да нису створена два елемента из кога Бог мешавином ствара нешто треће – неку
целину, него да су душа и тело заправо два начина, две могућности, два аспекта кроз
које се пројављује човек као такав тј. људска личност. Самим тим што су створени (и
душа и тело) имају свој почетак и свој крај.
Када говоримо о бесмртности говоримо о томе само као о дару Божијем. Човек је
смртан по својој природи и све што је човек - смртно је (и душа и тело), али је Бог
створио човека да буде бесмртан, да живи у вечности, а живи у вечности тако што је у
заједници са Богом. Човек као такав по благодати створен је да буде бесмртан –
створен је да буде Бог. Тако можемо рећи да је човек смртан и бесмртан у исто време
јер му је Бог наменио вечност и да васкрсавају човекова и душа и тело, односно
личност.
70
Теологија Новог Завета
Додатак:
Прво Павлово мисионарско путовање на Кипар и дуж обале Мале Азије било је 47.
године по Христу заједно са Варнавом. Међутим приступање незабожаца у Цркву
створило је извесне проблеме, и ради њиховог решења сазван је Апостолски сабор
48/49.г.
71
Теологија Новог Завета
остварио ново мисионарско путовање, можда у Шпанији (или је можда тада пострадао
за Христа (60. године)).
Павле је био човек изузетног богословског опуса, чије је срце горело жаром и
ревношћу за ширење хришћанства, и све док није положио живот он је успешно
извршио задатак да целом човечанству пренесе јеванђелску поруку. Захваљујући Павлу
хришћанство је изашло из уских граница Палестине и постало васељенска религија. Он
је успео да савлада све препреке и да посеје јеванђелску истину и да од хришћанства
начини васељенску религију управо захваљујући Христу који му је давао моћ. Али не
треба да заборавимо нити да умањимо ни његове људске способности у мисионарењу.
( увод – садржи име онога који пише, име онога коме се упућује и поздрав – обрада
теме – поздрав на крају ). Апостол обично диктира своје посланице, а на крају додаје
својеручан поздрав као доказ аутентичности посланице (потврда за то да су други
записивали оно што је апостол Павле диктирали налази се на више места у његовим
аутемтичним посланицама, а доказ је и различит стилски и лексички израз који се
72
Теологија Новог Завета
Посланице апостола Павла могу се, према томе коме су упућене, поделити у три
категорије:
2) посланице упућене групи цркава тзв. ,,циркуларне посланице“ тј. посланице које
су циркулисале међу црквама (Еф);
Распоред Павлових посланица у који се сада налази у канону Новога Завета, настао је
према њиховој обимности. Прва је посланица Римљанима која је најдужа (16 глава), а
последња посланица Филимону (25 стихова). После посланице Римљанима следе 1. и 2.
Кор, Гал, Еф, Фил, Кол, 1 и 2 Сол, 1 и 2 Тим, Тит, Флм. Посланица Јеврејима се у
древним канонима и рукописима преписује на различитим местима. Обично следи
после свих 13 Павлових посланица, али се у појединим случајевима убацује међу њих.
73