UNIVERZITET U NOVOM SADU

AKADEMIJA UMETNOSTI
DEPARTMAN LIKOVNIH UMETNOSTI

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA

ISTORIJA UMETNOSTI VIII
Tema: Život i delo Hijeronimusa Boša

Mentor:

prof. dr Dijana Metlić

Student:

Stefan Ilić

Novi Sad, januar 2019.

 Uvod

Priču o Hijeronimusu Bošu možemo započeti sa činjenicom da je on bio slikar ispred svog vremena, ali
koji je svoja nadrealna dela izveo tako što je bio izuzetno prisutan i svestan vremena i atmosfere u kojoj
je postojao. Postoje pretpostavke da su koreni njegovog umetničkog stvaralaštva nastala u krugu
porodice, jer su otac, braća pak i stričevi bili ti koji su mladom Bošu prenela svoja znanja iz oblasti crteža
i slikarstva, jer su i oni sami bili u sferi umetnosti tog doba. Kada kažemo da je bio prisutan u vremenu u
kom je živeo, mislimo na tematiku njegovih dela, tj. da je religija imala dubok uticaj na njegov rad, iako je
Bošova interpretacija određenih religijskih pripovesti bila protkana sa kritikom na čoveka kao i duboko
sagledavanje društva tog vremena. Ali veličina njegove umetnosti je u tome, što ona i dan danas
preispituje društvo i ljudske slabosti, kao i neprekidan prizor mašte koja je izvajala groteskne izraze
Bošove originalnosti.

Iako u našem veku, drugačije tumačimo Bošove dijabolične fantazije, moramo da napomenemo da u
vremenu reformacije i oživljene inkvizicije, ljudi tog vremena su posebno bili osetljivi na pitanje vere, i
prikaz Bošove fantazije je dovodio mnoge do povezivanja sa sektom, i da je Boš zapravo želeo da
besramno prikaže određene obrede. Teorije o potencijalnoj Bošovoj nakolonjenosti sektama je privukla i
pažnju štampe, ali nigde ne postoji zvaničan dokaz da je pripadao bilo kom jeretičkom odredu, čak
štaviše – suprotno tome, pripadao je Bratstvu naše Gospe, koja se sastojala od sveštenika, muškaraca i
žena koji su zavetovani Devici Mariji i time zaključujemo da je on bio hrišćanin koji je zapravo svoje prve
narudžbine imao upravo od strane ovog bratstva. Tako da su pokušaji, bez dokaza, da se Boš poveže kao
poklonik jeretičke sekte bili bezuspešni i osporeni, kao i da je radio svoja dela pod uticajem
halucinogenih droga, i da se bavio alhemijom. Ljudima srednjovekovnog doba je prosto bilo
neverovatno da se suoče sa maštom koja je prikazivala negativni aspekt društva, i tražili su opravdanje u
sumnji jednog umetnika. Jasno nam je da su Bošovi zagonetni oblici bili tu da posmatrača poduči
moralnim izvesnostima, stoga mi danas možemo da zaključimo da je Hijeronimus Boš unapred imao
osmišljeno značenje svojih dela.

Rođenje Hijeronimusa van Akena nije zabeleženo, ali prema istraživačima smatra se da je rodjen izmedju
1450. i 1460. godine u Hertogenbošu, po čijem gradu je i uzeo sebi nadimak i tako je nastalo ime jednog
od najneobičnijih slikara svih vremena – Hijeronimus Boš. Način na koji se odvijalo školovanje mladog
Boša, takođe nije zabeleženo u dokumentaciji, ali pretpostavlja se da je bio treće dete u porodici, od
ukupno petoro dece. Jedini datumi koji su ostali zabeleženi jesu oni koji potiču iz računovodstvenih
knjiga Bratstva naše Gospe. Hijeronimus Boš je živeo i radio svoj čitav život u Hertogenbošu, i ne postoje
istorijske činjenice koje potvrđuju da je on uopšte i izlazio van okvira granica tog grada. Hertogenboš se
nalazi nedaleko od današnje granice sa Belgijom, i on je opisan kao miran holandski grad koji je bio jedan
od četiri najveća grada brabantskog vojvodstva. U poznom srednjem veku, Hertogenboš koji je bio na
severu i blizu holandskih provnicijama, bio je u središtu poljoprivrede, gde je takodje cvetala trgovina
zbog dobre proizvodnje sukna, ali i po graditeljima orgulja i livcima zvona. Hertogenboš je pretežno
imalo trgovačko stanovništvo, i nije imao univerzitet, ali je imalo kulturna zbivanja. Zbog mnogobrojnih
manastira, verski život je bio posebno jak, a on se pretežno razvio zbog uticaja verskog reda koji se zvao
– Devotio Moderna. Ovaj red je u petnaestom veku oživeo religiju, i doprineo velikom porastu broja
verskih ustanova u Hertogenbošu, što nam donekle i objašnjava situaciju, da i nakon Bošove smrti, svaki
devetnaesti žitelj Hertogenboša je pripadao nekom religijskom redu, što je bilo dosta često u odnosu na
druge holandske gradove tog vremena. Zbog toga se dešava situacija koja rađa ekonomsko nadmetanje i
veliku količinu samostana, koja dovodi do poprilične netrpeljivosti i osećanja neprijateljstva izmedju
sugrađana, i taj stav se vidno odražava i u Bošovoj umetnosti. Religija je prožimala sve vidove
svakodnevnog života. Svaki red je imao svog sveca zaštitnika, i svi građani su učestvovali u velikim
crkvenim gozbama.

Građanski ponos trgovačkog prosperiteta, kao i simbol vere se ogledao u crkvi svetog Jovana, koja je
započeta krajem četrnaestog veka a dovršena tek u šesnaestom, prepuna gotskih dekoracija je svojim
neobičnim i čudovišnim likovima definitivno inspirisala mnoga fantastična Bošova stvorenja. U registru
gradskih knjiga postoji dokaz o Bošovoj ženidbi sa Alejtom Gojart van der Merven, koja je iako dosta
starija od njega, dolazila iz imućne porodice i koja mu je svojim bogatim imetkom, omogućila komforan
život i dobar društveni položaj, a ona je takođe bila član Bratstva naše Gospe. Oko 1486-87. godine, se
prvi put pojavilo Bošovo ime u spiskovima članova Bratstva, jer se tada i upisao, i godinu dana kasnije je
sa šestoricom svoje sabraće, donirao izvesnu svotu novca za učestvovanje u tradicionalnoj gozbi
Bratstva, u čast članova koji su promenili svoj društveni položaj – jer se u nekim dokumentima nakon
toga, pojavljuje kao ’uticajan’ čovek, odnosno – slobodan umetnik.

Bratstvo je imalo svoju kapelu u crkvi svetog Jovana i poznato je da je ona bila brojna organizacija koja se
sačinjavala od članova iz čitave severne Holandije, sa takvim činjenicama jasno je da su oni i mogli da
organizuju različite kulturne i verske delatnosti, jer su članovi bratstva često unajmljivali pevače,
orguljaše i kompozitore kao i umetnička dela. Centar obožavanja ovog bratstva bila je ikona svete
Device. S obzirom na to da je većina Bošove porodice bila učlanjena u bratstvu, oni su često isporučivali
porudžbine poput nanošenja boja i ticala su ih se pitanja poput narudžbina ikona za oltar njihove kapele.
Otuda i nastavak rada sa Hijeronimusom Bošom, zabeležene transakcijama, kao što su bili nacrti, vitraž,
svećnjak i ostale potrebe za kapelu.

S obzirom na to da ne postoji puno podataka o njegovom školovanju, uobičajena pretpostavka jeste,

kao što smo rekli, da je edukacija u umetničkom delovanju nastala u krugu porodice, da li je znanje
preneto od strane oca ili stričeva, to se konkretno ne zna, jer porudžbine koja je njegova porodica imala
od strane Bratstva su izgubljene, tako da se ne može utvrditi putem koga je oformio svoj stil izražavanja.
Ali ako se posmatraju njegovi rani radovi, može se primetiti veliki uticaj holandskog slikarstva sa početka
petnaestog veka. Pošto severni deo Holandije nije bio toliko bogat a i ni politički snažan, samim tim nije
ni bilo toliko razvijeno patronstvo, kao i razvijene slikarske radionice u odnosu na jug Holandije. Ali ono
što je generalno bilo jedinstveno medju holandskim slikarima, jeste da su zbog dubokog uticaja religije,
imali i silovite interpretacije biblijskih pripovesti. Primećuje se, na ranim Bošovim radovima veliki uticaj
iluminaranih rukopisa, koji su imali vrlo jednostavan pristup, tehniku u formiranju i povezanost sa
tradicionalnim tipovima kompozicije. Takođe je utvrđeno, jer su sve slike rađene na drvetu,
posredovanje četkicom po nagoveštenom crtežu, i u većini slučajeva se skica i krajnji rezultat
podudaraju, ali ono što je fantastično jeste kada je crtež u vrlo sugestivnom stanju, slikar definiše nove
prizore u trenutku stvaranja i majstorstvo se vidi u likovima kojih ima mnogo, a nisu veći od novčića, su
naslikani tako izražajno i u neobičnim odnosima boja, gde je brzim potezima pokazao boju kao sredstvo
izražavanja. Na osnovu određene hronologije, može se reći da su dela iz ranijeg preioda umetnikovog
života Lečenje ludila, Opsenar i Sedam smrtnih grehova po tematici koja je ukazivala na prikaze iz
svakodnevnog života. Likovi koji su kasnije nastali sa brzim potezima se vide kroz Smrt tvrdice i Brod
lutaka, ali i živopisni Ecce Homo koji je imao izdužene proporcije, jednodimenzionalni prikaz dramatične
scene nam ukazuje na to da je Boš polako počeo da se oslobađa i da iskazuje svoj umetnički jezik. Triptisi
kao što su Vrt uživanja i Iskušenja svetog Antonija, sa nagomilavanjem čudnim likovima, nadovezuju se
na hrišćanske motive dok sve dublje traži misao koju želi da iskaže. Počinje da dobija smisao za
kompoziciju, i da rešava glavne likove i teške prizore. Boš vrlo vešto prikazuje, kao zreliji umetnik, ljudske
nemire i iskušenja duše. On oživljava moralne prepirke i čovečije poraze, koji uz prisustvo svetog i
božijeg ostaju slepi na prikaz božije svetlosti.

Hijeronimus Boš, Vrt uživanja, ulje na dasci, 220 x 389, Muzej Prado – Madrid

Kako bi razumeli Bošovu umetnost, pokušaćemo da analiziramo jedno od najmisterijoznijh dela

umetnosti koje upravo pripada umetniku. Smatra se da je ovo delo nastalo, kada je Hijeronimus Boš
imao između 40 i 60 godina, i triptih se posmatra s leva na desno. Svaki od ovih panela predstavlja
određenu priču – levi, prvi nam predstavlja Adama i Evu,
centralni deo je taj zagonetni prikaz ispraznosti čulnog
zadovoljstva dok desni ilustruje scenu pakla.

Kada su krila triptiha zatvorena, vidimo zelenkasto sivi prikaz,

pomalo pasivan uvod, koji će tek nakon otvaranja panela
istaknuti veličinu i raznovrsnost boja koja se nalaze unutar
triptiha. Ali ono što zapravo možemo da uočimo na prikazu
zatvorenog triptiha, jeste predstavu scene – Stvaranja sveta. U
zatvorenom i providnom globusu možemo pretpostaviti da je
ovo u pitanju treći dan kreiranja sveta, nakon što su stvorene
biljke, ali i pre nastanka životinja i ljudi. Sa leve strane vidimo
Boga koji stvara svet, na deliću neba, koji je prikazan kao otac
ove planete, sa biblijom na njegovom krilu. Boš je koristio
monohromatske tonove, kako bi sferu u kreiranju ostavio u apsolutnom mraku, i istakao božiju svetlost
koja stvara svet. Malo je teško uočiti razliku, upravo zbog tonaliteta boja, da li po zemljinoj površini
nastaju biljno – mineralna stvorenja, koja možda nagoveštavaju dolazak životinjskog sveta, u odnosu na
biljni svet koji postoji na toj površini. Zemljanu površinu okružuje more, koje je ponegde osvetljeno sa
snopovima svetla koji prolaze kroz oblake. Pozicija zatvorenih krila, koja očigledno predstavlja svet u
nastanku je fantastičan prikaz pejzaža koji ima vrlo jasnu naraciju, i predstavlja savršen kontrast u
odnosu na otvoreni triptih, jer nasuprot monohromatskom pristupu, vidimo rašireni opus jarkih boja –
na scenu nenaseljenog sveta se nadovezuju prikazi ljudi, životinja i demona.

Levo krilo triptiha prikazuje Adama i Evu, ali ne

njihovo iskušenje i prognanstvo, već prikazuje
scenu kada je Bog držeći za ruku Evu, predstavlja
je tek probuđenom Adamu. Vidimo kako Bog
blagosilja ovu uniju, dok je on sam prikazan u vrlo
mladolikom izgledu, koja na neki način
predstavlja i ilustraciju Hrista kao inkarnaciju
samog Boga.

Desna šaka je podignuta u znaku blagoslova, dok

leva pridržava Evin ručni zglob. Takođe
primećujemo dodir Adama, koji se ispružio kako
bi svojim nožnim prstima dotakao svog kreatora.
Smatralo se da su se Adam i Eva spajali pre pada
u cilju stvaranja dece, bez požude, i da je
prvobitni greh počinjen tek nakon zagrizanja
zabranjene voćke, u kojoj se, kako se verovalo –
krila telesna požuda. Eva u kontekstu ovog dela
triptiha izbegava Adamov pogled, koji je gledao u
nju vrlo iznenadjeno i pogleda punog iščekivanja.
Shvatamo da je Adam reagovao na nju, jer je i
ona iste prirode kao i on, s obzirom na to da je
bila stvorena od njegovog tela. Iza Eve se
primećuju zečevi koji se igraju, kao i biljka dracena, koji svojom simbolikom predstavljaju plodnost i
besmrtni život. Takođe u pozadini vidimo egzotične životinje, i različita dešavanja koja imaju prikaz
realističnog ali i fantastičnog. Mnoge životinje koje su prikazane u sredini i pozadini su verovatno bili tu
pukom inspracije iz literature o putovanjima, jer su tada postojala određena književna dela u kojima su
evropljani mogli da se upoznaju sa životinjama kao što su slonovi i žirafe. Na neki način, scena na levom
triptihu nije konvencionalna, jer ni u jednom hrišćanskom spisu o nastanku sveta, Adama i Eve, ne
postoji ovakav opis scene.

Kada imamo ovakvu situaciju u vidu, donekle nam postaje jasno zašto u centralnom panelu ne postoje
ilustracije dece, a žitelje nadsenjuju ogromne ptice i voće. Ovde saznajemo da se čovek odrekao
istinskog raja, u zamenu za izopačeni svet, izabrao je telesno umesto duhovno, koji donosi samo lažno
zadovoljstvo i smrt. Vidimo da levi i centralni deo dele pozadinu u vidu prostrone bašte, i time sugeriše
konekciju između te dve scene. Središnji deo triptiha je prepun muških i ženskih figura, nagih, zajedno sa
velikom količinom biljaka i životinja. Da se ne prevarimo, središnji deo ne predstavlja raj kao što to
vidimo u levom krilu, već erotičnu ispraznost koja ustupa mesto desnom delu triptiha, a to je konačnost
u košmaru, samom paklu. Središnji, zagonetni deo u punom mahu prikazuje Bošovu maestralnost da
izmeša fantastičnost svoje mašte sa realnošću tako što vidimo da se figure kroz parove i grupe ubacuje u
različite fizičke aktvnosti prikazuju kao nevina bića koja učestvuju u požudnim i nesvesnim
zadovoljstvima. Oni bez ikakve sramote učestvuju jedno sa drugim, govoreći posmatraču zbog čega ih
očekuje pakao kasnije. U sredini pozadine, velika plava sfera stoji u sredini jezera, na kojoj postoji prozor
u obliku kruga gde čovek gestom desne ruke upućuje u genitalije partnera, što nam poručuje da
erotizam u centralnom delu na neki način jeste alegorija na pokvarenost i prljavost celokupnog
centralnog dela triptiha. Imamo osećaj kao posmatrači, da aktivno učestvujemo u ovome u nekom vidu
voajerizma, dok posmatramo primitivizam na delu. Ono što možemo da zaključimo jeste da iz toga
možemo da izvučemo moralnu poruku, šta nas očekuje ukoliko se pridržavamo nečistog života.

Desni deo triptiha očigledno nam pruža ilustraciju Pakla,

koji je i zaključak svih prethodnih scena. Mnogi kritičari su
rekli da je ovaj prikaz košmarnog sna jedan od najnasilnijih
prikaza vizije pakla, i šta dovodi ljude ukoliko se predaju
iskušenjima. Možemo primetiti da je desni deo u velikom
kontrastu u odnosu na prethodna dva dela, ne samo po
tematici već i po odabiru boja. Scena je smeštena u
noćnom izdanju, i nekako osetimo hladnoću iste u odnosu
na toplotu sa prethodnih prikaza. Procese okrutnih
mučenja, možemo videti i u prednjem planu u sceni zeca
koji nosi svoju krvavu žrtvu koj je okačena na motki, i taj
prizor se ponavlja i na drugim Bošovim prikazima pakla, ali
u ovom izdanju krv vri iz stomaka. Rekli su za taj momenat
– da je lovina postala lovac, i da to izražava haos koji je
nasuprot realnom svetu, jer su odnosi okrenuti naopačke,
služeći se svakodnevnim predmetima koji su se bezazleno
percipirali u realnom svetu, sada su prikazana vrlo
dramatično, ali u suprotnom smeru.

Na središnjem delu ovog panela, vidimo preuveličane

razmere voća i ptica. Djavoli su privezali nagog lika za vrat
laute, drugi je upleten na žice od harfe, dok je treći
karakter naguran u otvor od velike horne, koja koristi
alegoriju muzike za kontrast izmedju zadovoljstva i
mučenja. U jednom prizoru primećujemo čoveka kako ima
slabu ravnotežu na ogromnoj slici, gde klizi prav ka rupi u
ledu koja se nalazi ispred njega, gde se prethodnik već
koprca u istoj rupi hladne vode. Postoji stara holandska
izreka koja govori – Navesti se na tanak led. A iznad vidimo
skup žrtava koji su natrpani u svetiljku koja če ih rogutati a
sa druge strane imamo prizor duše koja se klati privezana
za ključ. Iza tog lika vidimo dva ogromna uveta koji sa
velikim nožem se sprema za mučenje i klanje izgubljenih
duša. Slovo M je ispisano na nožu, i ono se pojavljuje i na drugim noževima kod Boša, i pretpostavlja se
da je to oznaka za – Mundus, tj. Svet, ali takođe i za Antihrista jer se u srednjovekovnim proročanstvima
njegovo ime započinjalo sa ovim slovom.

Ključna tačka cele scene jeste: Drvo – Čovek, čije izlomljeno jajoliko telo je poduprto sa dva istrulela
debla koji umesto obuće imaju dva čamca. Na njegovoj glavi je ogroman disk sa skupom gajdi u sredini,
što se koristi kao dvostruki sekusalni simbol i takođe je naseljen sa demonima i njihovim žrtvama. Ovde
jeste prikazana tragična i zagonetna figura, koja na neki način prikazuje nematerijalno svojstvo sna.
Stražnji deo mu je otpao, tako da on otkriva prizor paklene krčme koja otkriva tri naga lika za stolom, koji
sede na životinji i obučenu žensku osobu koja im sipa piće. Ovim prizorom možemo zaključiti, da Boš ne
dočarava konvenionalni prikaz pakla, već koristi stvarni svet sa elementima iz svakodnevnog života kao
referencu. Životinje su te koje kažnjavaju ljude, jer imamo pticoglavo čudovište koje sedi na tronu koje
može biti i noćni sud, jer vidimo da ono guta duše prokletnika i odmah ih izlučuje kao izmet koji propada
kroz noćni sud i onda u jamu ispod. Postoji teorija da ovo pticoglavo čudovište zapravo predstavlja
Princa Pakla, jer na glavi ima nekakvu vrstu lonca koju nosi kao krunu.

Postoje i drugi grehovi koji se prepoznaju oko jame, proždrljivac je primoran da povraća hranu, gordost
ženskog bića koja se divi svom pogledu koji je odraz na demonskoj zadnjici, lenja osoba koja leži u
krevetu dok ga posećuju demoni. Za pohotu, kao i pohlepu, se smatralo da podstiču druge grehove, jer
je to prvi greh koji je počinjen u edenskom vrtu, i smatra se da je pohota izvor svih ostalih grehova.
Pogotovo što je u srednjovekovnom periodu smatrano da su požuda i seksualnost bile kritikovane kao
’pad čoveka’. Vidimo putanju greha požude kroz ceo triptih. Započet je na levom delu triptiha, kroz
Adamov pogled upućen ka Evi, pa onda kroz centralni deo koji nam upućuje da izbegavamo život koji je
grešan i pun ispraznog zadovoljstva, jer zaključujemo šta nas očekuje u završnom delu triptiha. Kazna
požudi se možda i najviše ocrtava u donjem desnu uglu, jer imamo ilustrovan prikaz zaljubljene svinje
koja pokušava da zavede čoveka da potpiše venčani list koji mu stoji u krilu, a ispred njega mastilo i pero
okačeno na oklopno čudovište. Vidmo da je svinja obučena kao kaluđerica, i zbog toga se pretpostavlja
da je zavedeni čovek – monah. Pohota se takođe odražava i u prednjem levom delu, zbog uveličanih
muzičkih instrumenata i horskog pevanja. Ovo se tumači, kao i kod gajdi na glavi Drvo – Čoveka, kao
napad na putujuće svirače koji su česti posetioci krčmama, i koji svojim razuzdanim pesmama probuđuju
druge pohotljivosti. Muzički sami po sebi nose simboliku erotizma, i požudne konotacije. Gajde su
uglavnom nosile simboliku muškog polnog orgama, dok je sviranje laute predstavljalo seksualni čin.

Vrt uživanja predstavlja svojevrsni vrhunac Bošove umetnosti, jer nijedno delo nije prikazalo složenost
misli toliko živopisno. Postoje dokazi da je Vrt uživanja bio deo kolekcije Hendrika III od Nasaua, jer je
1517, ubrzo posle Bošove smrti, Italijan Antonio de Beatis je posetio Hendrikovu palatu u Briselu gde je
video i opisao sliku koja predstavlja ovaj triptih. Mnogi plemići i članovi burgundskog plemstva su
naručivali Bošova dela i pre ovoga. Flamanski retoričari i dvorski krugovi u Briselu su negovali ukus za
učene alegorije, pogotovo one koje su bile moralne prirode, što vidimo po flamanskim tapiserijama sa
početka šesnaestog veka. Zato shvatamo zašto je Bošova umetnost bila dobro prihvaćena. Opasnost
ovog života u kom se duša nalazi, jeste zarobljeništvo ljudskog roda u prolaznim zadovoljstvima.
Zahvaljujući Bošovoj umetnosti možemo približno da sagledamo srednjovekovni koncept razmišljanja, o
lažnom prikazu raja, fatamorgane koje nas iskušavaju i da dodjemo do saznanja da slikari tog vremena
nisu slikali za sebe, koliko za porudžbine dok su sopstveni jezik prikazvanja i shvatanja stvarnosti govorili
kroz uticaj vremena u kom su postojali. I svojim jezikom je inspirisao mnoge umetnike kasnije, da
pronađu sopstveni način prikazivanja mašte kroz konotaciju životnih pouka.
Literatura:

Život i delo Hijeronimusa Boša, Trewin Copplestone, Mozaik knjiga, Zagreb 1996.

Veliki majstori umetnosti, Franko de Poli: Boš, Iro Nolit, Beograd, 1979.

Internet

(Film)The Curious World of Hieronymus Bosch [2016]

Novi Sad, januar 2019.