NOVICA PETKOVIĆ: VASKO POPA

Kora, Nepočin–polje, Sporedno nebo i Uspravna zemlja

Poezija Vaska Pope, slično poeziji Momčila Nastasijevića, dugo vremena je opisivana kao hermetična, izuzetno
moderna, ali neodgonetljiva, neprevodiva na neposredno i racionalno čitaočevo životno i jezičko iskustvo. Danas
se, međutim, može prodreti u teške i zamršene slike Popine poezije, iako to odgonetanje zahteva dug i iscrpan
rad.
Novina Popine poezije je u novini njegovih pesničkih slika. Naravno, na proučavaocu je da utvrdi kakve su to
pesničke slike po svom poreklu i prirodi i koji vid novog pesničkog obaveštenja donose. Moderni pesnici su često
usled nerazumevanja sami objašnjavali svoju poetiku i poeziju. Čini se da nema poznatijeg primera od Sumatre
Miloša Crnjanskog, i objašnjenja pesme objavljenog u SKG, medjutim, Vasko Popa spada u red onih pesnika koji i
kada su govorili o svojoj poeziji nisu izlazili iz same poezije niti su se služili teorijskim jezikom već su i dalje
koristili pesničke slike.
Popa je objavio nekoliko zbirki pesama: Kora, 1953, Nepočin–polje, 1956, Sporedno nebo, 1968, Uspravna
zemlja, 1972, Vučja so, 1975, godine 1975. objaviće i Živo meso, Kuća na sred druma i Rez. Popa je objavio i tri
antologije narodnog stvaralaštva: Od zlata jabuka, Urnebesnik i Ponoćno sunce.
O PESNIKU: U berlinskom predavanju koje je održano krajem 1966. Popa je naznačio neke od osnovnih
postulata njegove poetike koji mogu pomoći u razumevanju njegove poezije u celini. U tom predavanju Popa
pesnika naziva čuvarem jezičkog izvora. Pesnik je čuvar kraj beskrajnog puta kojim prolaze žive reči. Te reči u
pesniku predane ili prenoće, a potom se vraćaju svom izvoru. Pesnik im jedino može ponuditi svoje bdenje i
ćutanje.
O PESMI: Popa kaze da je to zatvoreno kolo od reči, reči igraju u kolu oko izvora sa kog su potekle. Međutim,
reči su okrenute leđima čoveku nagnutom nad pesmom. Dakle, reči u Popinoj poeziji ne služe za obično
označavanje, upućivanje na vanjezičku stvarnost, one upućuju same na sebe. Ovo uputstvo je donekle
očekivano jer na jezik kao književni medijum upućuju svi moderni pesnici. Novina Popine pesničke slike je
dakle u jeziku. Zapravo Popa nas vraća našem jezičkom izvoru aktivirajući naše jezičko pamćenje.
HENDIJADIS: Kao oznaka za Popin pesnički svet često se sreće polusloženica, zapravo hendijadis  postojan
spoj od dvojedne reči u istoj funkciji: nepočin-polje. Prirodno je zapitati se šta znači nepočin-polje? Odgovor
ćemo naći u zagonetki koju je Popa uneo u zbornik narodnih umotvorina. Zagonetka glasi „Mrtvi živog nosi
preko nepočim-polja”. U zagonetki je opisan brod ili barka, čovek i more, nemirna pučina. Dakle, nepočin-polje
je nemirna pučina.
ZAGONETKA, SIMFORA: pesničke slike gradi po ugledu na narodnu tradiciju i folkor. U većini slučajeva gotovu
sliku sažima, eliptira, preinačuje. Razlika izmedju zagonetke i Popine pesničke slike je u tome što zagonetka u
pitanju sadrži odgovor koji moramo prepoznati u slici (npr. Pružih zlatnu žicu preko belog sveta, pa je savih u

1
orahovu ljusku), a Popina pesnička slika ne vodi od pitanja ka odgovoru već nas vraća na pitanje, na samu sliku
koja je najčešće simforična (npr. pesma ''U osmehu'': ''Plavooke daljine savile se u klupče'').
FRAZEOLOGIZAM: vrlo često koristi eliptiran i preoblikovan frazeologizam. Frazeologizam je prepoznatljiv
jezički obrazac i često ga kod Pope srećemo u autentičnom obliku npr. u zbirci ''Nepočin polje'', ciklusu ''Igre'',
pesmi ''Lovca'' imamo - ući na jedno izaći na drugo uvo ili u pesmi ''Izmedju igara'' igra se sa svojom glavom.
Međutim, u zbirci ''Kora'', ciklusu ''Poznanstva'', pesmi ''Odjekivanje'', srećemo zbunjujući stih u kome lirski
subjekat kaže kad soba zareži na njega ''uvučem se u svoju kožu''. Ako znamo da frazeologizam '' izaći iz svoje
kože'' znači izgubiti prisebnost, onda nam je jasno da Popina pesnička slika sugeriše povratak sebi, svom miru i
prisebnosti.
K O R A ( 1 9 5 3 ):
Kada se 1953. pojavila (naziv zbirke je skraćenica za sintagmu Zemljina kora) sa svojih 60 pesama, šokirala je
javnost. Osnovna obelezja stare lirike kao što su subjektivnost, lična osećanja i emocionalnost ne nalaze svoje
mesto u većini Popinih pesama. Predmeti iz čovekove okoline opisani su hladno i precizno. Međutim, ispod te
emotivne uzdržanosti i objektivnosti, a kroz metaforizaciju jezičkog izraza, oseća se nelagoda i strah. Ono što
donosi pesnički svet Popine Kore jeste iskustvo savremenog gradskog čoveka. Pre Vaska Pope tako
uznemirujuću viziju grada–levijantana koji proždire svoje stanovnike srešćemo u zbirci Momčila Nastasijevića
''Sedam lirskih krugova'', u petom krugu ''Reči u kamenu''. Podeljena je na 4 obimom nejednaka ciklusa: Zbirka
je zamišljena kao celina od 5 ciklusa, ali je peti ciklus, Uspravna zemlja objavljen 1972. kao zasebna zbirka od
35 pesama. Prema Popinoj zamisli amblem šape zveri koji stoji na početku zbirke uradio je slikar i ilustrator
knjiga Dušan Ristić.
1. Opsednuta vedrina (6 pesama),
2. Predeli (9 pesama),
3. Spisak (15 pesama) i
4. Daleko u nama (30 pesama ).
OPSEDNUTE VEDRINE: osnovna tema prvog ciklusa pesama, kao što to naslov nagoveštava, je ugroženost
čoveka i svih ljudskih kvaliteta  slika egzistentnog prostora koji nije nimalo gostoprimljiv, već nastanjen
bićima i situacijama koje prete i ugrožavaju čoveka. Lirski subjekat život doživljava kao uokvirenost i
opsednutost nekim ili nečim što ugrožava mir ili spokojstvo.
Ciklus Opsednute vedrine je poezija opsadnog stanja koja postepeno uobličava teme bedema, kore, tvrdjave u
kojoj nema mira ni počinka. U toj borbi neprestanoj daje se i poslednja kap života proždrljivim zidovima.
Poznanstvo  upoznaje lirskog subjekta, a tako i čitaoca, sa prostorom koji preti. To je zver sa sedmokrakim
jezikom, sa razjapljenim čeljustima i psećom glavom čiji zubi zlokobno škrguću.
 Gvozdena jabuka  donosi sliku grotesknog čuda od ploda, ona je natprirodna i destruktivna (pogađa
teme, utrobu i mozak). U pokušaju da je uništi ili se bar odupre jednom takvom zastrašujućem plodu
2
 vremena čovek postaje autodestruktivan: vilice je oglodao, usne je obrstio i mozak je rastočio.
Gvozdena jabuka  savremeni grad. Nije li sinonim za jedan od najvećih gradova sveta ''velika
jabuka'', grad koji ne spava i u kome se ne spava?
 Odjekivanje  opisuje ljudski strah od samoće i praznine. Praznina je personifikovana kao zver koja reži i
urla, laje i zavija, kao prazna soba koja postaje kosmički prostor u malom. Urbanom čoveku je teško da
sačuva stanje prisebnosti, da se uvuče u svoju kožu zato se i sam u urlik pretvara i odjekuje.
2. PREDELI: u ovom ciklusu Popa je opisao predmete kojima je odredjena naša svakodnevica. To su naizgled
banalni i nepoetični predmeti: pepeljara, sto, čiviluk, zid ili predmeti–vizije: uzdah, jauk, zaborav, osmeh.
Popa je antropomorfizirao svet malih objekata zato njegova drvca čeznu, a pepeo njišti. On se stavlja u
položaj sićušnih stvari i posmatra iz njihove perspektive svet koji ih okružuje, s druge strane, fiksirajući
predmete odjednom ih, kao u snu, ugleda razbijene i dekomponovane i spoznaje njihov agresivni smisao.
Naslovi pesama dati su u predloško–padežnim konstrukcijama, tako je u pesmi U pepeljari gašenje cigarete u
pepeljari doživljeno je kao gašenje sunca. Sve asocira na smrt: mrtvi trupci čikova, obezglavljena drvca, a
ogromna čovečija ruka vreba na vidiku. Atmosfera straha i životne ugroženosti izbija i iz pesme Na čiviluku.
Predmeti obešeni na čiviluku sugerišu čovekovu odsutnost: vratove su prerezali okovratnici, zadnje misli se legu
u šeširu, a zelena strava niče u naborima kaputa. Možda niko kao Popa nije tako poetično opisao apstraktnu
kategoriju zaborava u pesmi U zaboravu. Zaborav je opredmećen kao ravnica po kojoj se razlivaju i gube
dogadjaji, po kojoj se rasipaju reči i koja izravnjava lica. Po njoj blude beskućni pogledi prepoznajući samo
ponegde po neki cvet od magle
3. SPISAK: objedinjuje pesme slične po tematici. Opevani su predmeti, bilje i životinje u čijoj sudbini
prepoznajemo sudbinu čoveka, njegove tegobe i strast u svetu u kome nesporazumi i večiti
antagonizam rađaju ugrožene.
Patka  uvodna pesma ciklusa. Izdvojena iz prirodnog ambijenta, u prašini, ona asocira na Bodlerovog
glasovitog ''Albatrosa''. Umesto vode, glatke kao ogledalo, u kojoj se smeju ribe javljaju se izmenjeni i nametnuti
uslovi života. Patka je stvorena da pliva, ogledalo da ore, umesto toga ona se tromo i nevešto vuče po prašini.
Tako opisana patka je u isti mah tragična i smešna. Obesmišljen je prostor oko nje kao i njeno trajanje u njemu
jer Trska koja misli i onako će je stići („trska koja misli” – Paskalova aluzija na čoveka). Patkino geganje po prašini
je njen hod po mukama ka neizbežnoj smrti.
Konj  koristi se Pikasovim slikarskim postupkom koji pretače u reči pesme: Obično osam nogu ima. Sasvim je
jasno da je to slika konja u trku, kasu. Naredni stihovi govore o konju koji se nalazi u istoj životnoj situaciji kao
patka – izmešten je iz svog prirodnog stanja. On vuče teret nateran čovekovom agresijom: Izmedju vilica čovek
mu se nastanio. Jednom je pokušao da se pobuni ali je gubicu raskrvario. Pobuna rađa traumu i otuda se u
njegovim pitomim očima tuga nastanila. Drum kraja nema – situacija je bezizlazna a put je sizifovski.

3
Kesten  narušeno prirodno stanje: kesten je antropomorfiziran: ima prste, živi od pustolovina i divnih
uspomena. Deli čovekovu sudbinu u gradu iako ga je čovek utamničio u more asfalta i betona. Njegovo lišće su
zelene novčanice koje propija ulica, zapravo, beton lišava drvo njegovih zelenih, životnih sokova. Jedino koren
kestena, budući nesputan, uživa u noćnim avanturama zbog kojih i sam kesten sanja da je ponovo u svom
prirodnom ambijentu – šumi. Nažalost, jutro donosi otrežnjenje, drvored je njegova sudbina.
DALEKO U NAMA: objedinjuje 30 pesama bez naslova, obeleženih samo brojevima. Sve pesme iz ovog ciklusa
stoje u delimičnoj suprotnosti sa pesmama iz prethodna tri ciklusa. Dok je u prethodnim pesmama Popa
oživljavao predmete oneobičavajući stvari, bilje i životinje, ovde je okupio ljubavne pesme. Zapravo ceo ciklus
objedinjuje dve suprotnosti: ljubavnu radost i zloslutne nagoveštaje ratnog okruženja.
U prvom izdanju ''Kore'' iz 1953. ovaj ciklus je stajao na početku zbirke i stoga sadrži najstarije Popine pesme. U
atmosferi u kojoj su kuće izvrnule gorke dzepove soba (11. pesma) lirski subjekat se pita da li će moći voljenoj
ženi na ovom nepočin-polju da podigne šator od svojih dlanova. Sve je oneobičeno u svetu koji je pokazao svoje
ružno lice, zato Popa može da kaže da je vazduh neprohodan, da zvezde u olucima trule, a da nebom zubate oči
lete (avioni).
Svakako najpoznatija pesma ovoga ciklusa jeste pesma pod brojem 14  Očiju tvojih da nije. Pesma ima strogu
kompoziciju: 4 tercine građene kontrastom i gradacijom sa epiforskim ponavljanjem ne bi nikad. U I tercini lirski
subjekat dragine oči po analogiji (boja i dubina) izjednačava sa nebom u njihovom slepom stanu. U II tercini njen
smeh razbija zatvorenost zidova njihovog stana. U III tercini slavuji postaju metafora za njen glas koji donosu
život (vrbe) u njihov stan. U IV tercini sunce se javlja kao simbol toplote i života a izjednačeno je sa njenim
rukama.
KORA je Popina simbolička struktura koja u sebe zatvara određeni svet. Ona štiti i krije taj svet od spoljašnjeg
rasula. Zaviriti ispod kore znači dopreti do suštine, do onog što čini skriveni smisao predmeta, a to znači dotaći i
odgonetnuti primarnu suštinu predmeta koja se uzima za polazište pevanja. Za Koru je Zoran Mišić rekao da je u
celini jedno nepočin–polje gde se vodi borba neprestana da bude što biti ne može. Kasnije će Popa ovu
polusloženicu staviti u naslov njegove zbirke koja će izaći 1956.
NEPOČIN–POLJE (1956)

U kritici ''nepočin–polje'' biće redovno navođeno kao oznaka za Popin pesnički svet. Prirodno je zapitati se šta je
''nepočin–polje''? Reč je o vrsti hendijadisa  postojanog spoja od dvojedne reči u istoj funkciji. Pri tome je
reč polje ''obična'' i može samostalno da stoji, a nepočin ''neobična'' i nema samostalno značenje. Nešto slično
nalazimo u narodnim pesmama kad se kaze da je došla ''kita i svatovi'' u značenju ''kićeni svatovi''. Dakle,
odgonetku ''nepočin – polja'' treba traziti u narodnoj književnosti.
Zanimanje Vaska Pope za našu narodnu književnost i tradiciju očigledno je ako znamo da je Popa izdao tri zbirke
narodnog stvaralaštva: ''Od zlata jabuka'', ''Urnebesnik'' i ''Ponoćno sunce''. Pri tome Popa je svoje pesničke
4
slike oneobičavao gradeći ih po ugledu na frazeologizme, paremije (poslovice) i zagonetke. Tako u jednoj od
Popinih antologija pronalazimo zagonetku: ''Mrtvi živog nosi preko nepočin–polja''. Reč je o barki, čoveku i
moru. Dakle, ''nepočin–polje'' je more, nemirna pučina. Ovo je redak primer kada Popa uzima gotovu sliku iz
zagonetke. Zbirka je podeljena na 4 ciklusa:
1. Igre (13 pesama),
2. Kost kost (7 pesama),
3. Vrat mi moje krpice (uvodna + 13 pesama) i
4. Belutak (7 pesama).
Na početku zbirke: amblem Uroborusa, zmija koja se posuvraćuje u samu sebe, lice sa zmijom. Amblem je
prema Popinoj zamisli uradio slikar i ilustrator Dušan Ristić. Za moto zbirke Popa je odabrao stihove iz ''Kore'',
zapravo iz ciklusa ''Daleko u nama'': Da li ću moći na ovom Nepočin – polju da ti podignem šator od svojih
dlanova.
1. IGRE  prva pesma posvećena Zoranu Mišiću: Pre igre. Pesnik daje uputstvo za nekakvu još čudniju igru
koja će potom uslediti. Da bi igrali neophodno je zagledati se u sebe samog, pasti na dno svog ponora i
ko se ne razbije ima pravo da igra. Za ovu neobičnu igru očigledno je neophodno znati samog sebe,
proceniti sopstvenu snagu, vrednost, uveriti se da nema kukavičijih jaja u sebi.
Prvi ciklus pesama  brižljivo izrađena zatvorena kompozicija. Prva pesma ciklusa se zove Pre igre, a
poslednja Posle igre, pri tome se unutar ciklusa, posle 5 pesama (ako se izuzme uvodna) pojavljuje pesma
Između igara, nakon koje sledi još 5 pesama (ako se izuzme poslednja). Sve tri pesme ispisane su kurzivom.
Naslovi pesama su vrlo neobični, svi u genitivu jednine: Igre, Klina, Lovca i sl. što sugeriše odsustvo lirskog
subjekta ili bar l.s. kakvog smo do tada navikli da srećemo u poeziji. Podsećaju na dečije bezazlene igre: Žmure,
Jure, Trule kobile i sl. Naslovi i sadržaj pesama su u apsurdnom raskoraku, tako da možemo govoriti o momentu
izneverenog očekivanja. To su igre ljudskim telom  delovi ljudskog tela su ono što igra i čime se igra, kao da
su delovi tela osamostaljeni, otuđeni od jedinstva.
 Klina  jedan je klin–žrtva, drugi su klešta i majstori (oni koji muče i tlače). U prevrtljivom svetu ničiji položaj
nije stalan i siguran, jer ako klešta ne izvade klin iz poda, onda majstori kažu ne valjaju klešta i razvale im
vilice. Igra Klina je krajnje dehumanizovana igra u kojoj se stalno vrše raspodele i preraspodele uloga,
igra se tako večito nastavlja i ponavlja.
 Svadbe  još neobičnija igra koja se, kako je to napomenuto u zagradi na kraju pesme, retko igra. Igra
svadbe je svojevrsno venčanje sa svojom svučenom, jednom izgubljenom, a posle iskušenja ponovo
zarađenom kožom. Uvući se ponovo u svoju kožu je pesnička slika sa frazeološkom osnovom, a znači
ponovo pronaći sopstveni mir.

5
 Poslednja pesma ciklusa ''Posle igre'' apsurd je doveden do vrhunca. Raniju destruktivnost u kojoj ''jedni
odgrizu ruku ili nogu ili bilo šta'' (pesma Jurke), sad će zameniti autodestruktivnost: nema trbuha, nema
čela, nema ni srca, ni krila nakon čega sledi jedno pomirljivo i rezignirano šta da ti pričam.
2. KOST KOSTI  prepoznajemo retku, ali upečatljivu stilsku figuru poliptoton. Kost kosti znači kost, ali i sama
suština kosti, nešto više od same kosti. U ovom ciklusu imamo lirski subjekat – kosti koje i dalje
nastavljaju apsurdnu i samodestruktivnu igru započetu u prvom ciklusu.
 Na početku kosti konstatuju, budući antropomorfizirane, da im je sad lako: spasle smo se mesa. Dok je
prethodni ciklus u igri donosio kakva–takva pravila, ovde se ne zna ni ko je gde ni ko je ko (Na kraju).
3. VRATI MI MOJE KRPICE  uslovno ciklus ljubavnih pesama. Dok je u ''Kori'', u ciklusu ''Daleko u nama''
kroz ratnu strahotu lirski subjekat uspeva da voljenoj ženi ispeva najlepše stihove ljubavi, ovde je
potencijalna draga oslovljena u srednjem rodu kao čudo. Pri tome celim ciklusom dominira izrazito
polemičan ton negovešten imperativom već u samom naslovu ciklusa, a upliv narodne tradicije
prepoznajemo u upotrebi modifikovane forme kletve npr. Ne povratilo se (12. pesma) ili Oluja ti postelja
(10. pesma).
Lajt–motiv celog ciklusa su krpice: nešto što lirski subjekat smatra neotuđivo svojim, jer one su od čistog sna,
od svilenog osmeha, od tačkaste nade. Očigledno sama esencija njegovog bića koja je ugrožena u ovom
otudjenom svetu. Osećanje ugroženosti i otuđenosti više ni ljubav ne može da anulira, jer on njegovom ''čudu''
i ''lepotici'' preti, naređuje, kune.
4. BELUTAK  ''junak'' iz prethodne zbirke, odn. ciklusa ''Spisak''. Ta pesma, posvećena kompozitoru Dušanu
Radiću, stoji na početku ovog ciklusa. Belutak nije običan kamen već kamen savršenog oblika i bele boje.
Antropomorfiziran ima srce, u srcu zmiju koja guta vidik kao jaje. Belutak se zaljubio u oblu plavooku, u
nebeski svod, u beskraj. Kao i Isidori Sekulić i belutku je dosadio ''savršeni krug'', tesno mu je u sebi, u
rođenom telu iz kog hoće da iskoči. Belutak je metafora za čovečiji trup, pa tako i za samog čoveka. To je
isti onaj čovek–belutak koji u ''Opsednutim vedrinama'' hoće da iskoči iz svoje kože i onaj koji želi ''oblu
plavooku'' vedrinu nesputanu i slobodnu.
S P O R E D N O N E B O (1 9 6 8)
Ivan V. Lalić je nazvao ''kosmičkim glumištem'', najcelovitijom i najcelovitije zamišljenom knjigom pesama u
srpskoj književnosti. Knjiga je podeljena na 7 ciklusa, svaki ciklus ima 7 pesama:

1. Zev nad zevovima

2. Znamenja
3. Razmirica
4. Podražavanje sunca

6
 5. Raskol
6. Lipa na sred srca
7. Nebeski prsten

SIMBOLIKA SEDMICE: savršeni red ali istovremeno i zbir: broja 3  nebo i broja 4  zemlja. Ako ovome
dodamo i amblem zbirke – slika gornjeg i donjeg kotla, adaptacija praslike suprostavljenih planova
realnosti onda nam može biti jasno zašto je Lalić ovu zbirku nazvao kosmičkim glumištem. ''Sporedno
nebo'' je ''kosmičko glumište'' na kome se odvija drama o osnovnim nesporazumima i tragičnim
nedohvatima. Ako je Popa u ''Igrama'' pevao egzistenciju, ovde peva esenciju.
KOMPOZICIJA: stroga  ogleda se i u ciklusima. IV ciklus, Podražavanje sunca, samo je jezgro speva, dok su
ostali ciklusi međusobno povezani po tematskoj srodnosti i to 1–7, 2–6 i 3–5. Lik Zvezdoznanca koji se javlja u
uvodnoj i poslednjoj pesmi zbirke takođe uokviruje zbirku u celini. Zvezdoznanac bi bio komentator, rezoner
svih zbivanja u zbirci. On je taj koji za sobom ostavlja reči lepše nego svet, čak ni smrti nije pošlo za rukom u
miraz da ih odnese. Ali Zvezdoznancu će se posle smrti zlurado rugati zvezde su mu bile bliže nego sami ljudi.

Zbirka sadrži 49 pesama kratkog stiha, bez interpukcije sa čitavom grupom simbola čija je osnovna funkcija da
podstaknu lanac asocijacija koji omogućava prodor do onog što je Jung nazvao kolektivno nesvesno.
1. ZEV NAD ZEVOVIMA: 7 pesama koje počinju prepoznatljivom formulom: (broj, greška, trougao, odjek). Zev
nad zevovima je svet predočen kao dosadna besmislica u kome sve što nastaje u znaku je jednog slučaja,
nesporazuma ili greške. Tako Zaboravljeni broj sam sebe deli i množi od očajanja što je sam i tako se
ponovo vraća u samoću. Ili Ohola greška koja izmišlja prostor i vreme ne bi li dokazala da sama ne postoji,
ali sve što je izmislila, ironijom sudbine, bilo je pogrešno. Vizija sveta koju nam Popa predočava nikad nije
bila blagonaklona prema čoveku, ali čini se da je ovde dosegla vrhunac cinizma i besmislenosti – svet je
obmana.
2. ZNAMENJA: donosi najavu budućeg konflikta. Stvari se pojavljuju tamo gde ne bi trebalo, izazivaju i remete
ravnotežu: kap krvi u uglu neba – pesma Uljez), Krilata svirala koja svojom pesmom razjaruje munje, beo
bezoblicni zavežljaj koga će grom razvezati.
3. RAZMIRICA: dolazi do sasvim neobičnog dijaloga između lirskog subjekta i apsoluta. Svih sedam puta, jer
ima sedam pesama, dijalog započinje jedna strana ali poslednju reč ima druga, hladni i superiorni apsolut.
Tako lirski subjekat traži izvadi sunce iz usta, a apsolut odgovara molite se da ne zinem (''Krunisana
jabuka'') ili lirski subjekat kaže pusti nas da odletimo, a apsolut odgovara odrežite sebi krila slobodan da
vam bude let (''Slobodan let''). Očigledno je da ''Razmirica'' ne donosi sklad i ravnotežu zato se težište
speva – zbirke pomera u narednom ciklusu.

7
4. PODRAŽAVANJE SUNCA: Lalić određuje kao spev u spevu, središnji stub ove poetske tvorevine. Nakon
prekinutog dijaloga sa apsolutom sledi okretanje solarnom simbolu. Ako je apsolut nedohvatan onda
treba naučiti mrak da sija (Smrt sunčevog oca), treba tražiti sunce u sebi. Centralna pesma cele zbirke
koja je postavljena između 2x24 pesme je Priprema za doček. To je groteskna slika podizanja slavoluka
od kostiju i trpeze od skamenjenih dlanova za mladog jabukonosca koga nema.
5. RASKOL: korespondira sa trećim ciklusom Razmirica i donosi konačan raskol. Dijalog započet u trećem
ciklusu završio se bez rešenja, a nesaglasnost je produbljena, ovaj put apsolut je napušten jer je čoveku
ostavio bajat kolač od pepela (''Kolač od pepela'').
6. LIPA NASRED SRCA: korespondira sa drugim ciklusom Znamenja. Lipa je kosmičko drvo, osovina sveta,
slovenska sveta lipa, međutim ta zavičajna osovina duha biva posečena u poslednjoj pesmi ciklusa.

7. NEBESKI PRSTEN: posle toga ostaje samo poruka iz poslednjeg ciklusa. Ovde se ponovo pojavljuje lik
Zvezdoznanca koji nudi utočište i nov zavičaj u svojoj pesmi onima koji ostaju nasukani posle sukoba sa
apsolutom – Zvezdani puz, Zvezde izbeglice, Nebeski prsten.
USPRAVNA ZEMLJA(1972)
Zbirka bi se u celini mogla odrediti kao poezija kulturnog pamćenja koja otkriva dublji smisao ljudi, događaja i
građevina iz srpske prošlosti. Zbirka obuhvata deset vekova srpske kulture i stoga se mora čitati kao celina, u
suprotnom pesme gube svoje značenje. Lirski subjekat ove Popine zbirke je putnik kroz vreme i vekove. Za
amblem zbirke Popa je izabrao mač koji dere oblake. Zbirka ima 5 ciklusa:
1. Hodočašća (7 pesama),
2. Savin izvor (8 pesama),
3. Kosovo polje (7 pesama),
4. Ćele – kula (7 pesama) i
5. Povratak u Beograd (7 pesama)
6. Hodočastiti  znači ići na izvor onog što je sveto, u čemu je duhovna vrednost srpske tradicije a to su
srpski manastiri: Hilandar, Kalenić, Manasija, Žiča, Sopoćani. Popa u njima otkriva lepotu i sklad
arhitekture i slikarstva, ali su oni istovremeno i svedoci sudbine i večnog trajanja srpskog naroda. U
manastirima i njihovoj vertikalnoj arhitekturi Popa vidi srpsku ''uspravnu zemlju'' koja, nasuprot
vekovima, stoji čvrsto kao i materijalni oblici koji je simbolično predstavljaju.
Lirski subjekat kreće na put od Hilandara do Sent Andreje, od najjužnije do najsevernije tačke srpskog
prostiranja. To je istorijski i sudbinski put njegove zemlje i naroda, Hilandar  simbol večnog trajanja i
Sent Andreja  simbol ovozemaljskog nestajanja. Tim putem lirski subjekat mora da se kreće da bi
dosegao samospoznaju, a smisao puta je u pamćenju, borbi protiv zaboravljanja:da mi se iz sećanja ne
izbrišu (''Hilandar'').
8
1. HODOČAŠĆA  u prvoj pesmi iz ciklusa prepoznajemo drevni topos puta i putnika. Popin putnik hoda sa
očevim štapom – simbolom mudrosti i saznanja, simbolom tradicije i kolektivnog pamćenja, sa upaljenim
srcem – simbolom duhovne ljubavi prema onome što je opredmećeno u građevinama i na freskama. Put
na koji je krenuo je svet put, znanja i samospoznaje. Putnik još uvek tapka u mraku neznanja: Daleko
sam još od toga da ih odgonetnem ali oni mu se ukazuju kao zvezde vodilje, vučja sazvezđa i pomoću
njih put će pronaći.
 Kalenić  opeva velelepno srednjovekovno zdanje u Levču, (podigao vojvoda despota Stefana Lazarevića,
Bogdan, sa ženom Milicom i bratom Petrom). Kalenić je najraskošnije ukrašena crkva moravske škole.
Freske odlikuje lak i svetao kolorit uz primenu potpuno novih boja: svetlokestenjasta, svetlocrvena i žuta.
Na planu sužene percepcije opevana je fascinacija L.S. freskom na zidu. Pesma je ispevana u tercinama i
distisima koji se smenjuju. Fasciniran lepotom freske lirski subjekat uspostavlja duhovnu vezu i identifikuje
se sa likom anđela. Na licu naslikanog anđela boje sviću, pomaljaju se, izgrevaju iz tame zdanja i vekova.
Boje su na ivici zaborava čime je sugerisano stvarno propadanje od vlage i nemara, ali i ono strašnije,
duhovni zaborav koji prekida vezu sa korenima i poništava naš unutrašnji, stvarni identitet. Tuđe senke su
nagoveštaj mraka koji ruši svetlost. One su simboli nedaća i nevolja koje se nadvijaju nad ovu zemlju i ne
daju maču da se vrati u korice. Boje zru je drugi stepen gradacije, to su boje koje plamenom svog zrenja
odolevaju vremenu i usudu. Pesnik apostrofira inat lepi, taj inat je esencija ovog naroda, ono što ga goni da
ostane i opstane i on se prenosi sa lika anđela na lik hodočasnika. Boje gore je treći završni stupanj
gradacije. Boje  simbol baštine jednog naroda gore u krvi njegove mladosti.
 Manasija  Despotovac, despot Stefan Lazarević. Jedna od najmonumentalnijih građevina nastalih posle
kosovskog poraza. U njoj je Konstantin Filozof osnovao čuvenu resavsku školu pa tako Manasija postaje
kulturno središte Srba toga vremena. U priprati manastira naslikani su ratnici sa pancirima i mačevima koji
nas podsećaju da je Manasija bila i manastir-utvrđenje. Slikarstvo Manasije pokazuje vidne tendencije
humanizma i renesanse posebno kroz upotrebu plave i azurne boje. Pesma ima prstenastu kompoziciju,
počinje i završava se tercinama koje zatvaraju pet distiha. U tercinama se pojavljuje i lajt motiv – plava i
zlatna boja. Plava i zlatna boja su osnovne boje resavskog freskopisanja sa naglašenom simboličkom
konotacijom. Zlatna boja  znak duhovnog podvižništva čoveka kojim se on približava bogu, dok je plava
boja  simbol nebeskog plavetnila. Pesnik apostrofira zografa, srednjovekovnog umetnika, ikonopisca i
freskopisca. Poslednja jabuka sunca je onaj zlatni krug, poslednji potez četkicom, oreol svetosti na fresci i
poslednji treptaj zografove duše pred tragedijom koja se nadvija. Vesnici nesreće oličeni su u apokaliptičnoj
konjici noći i muslimanskom ratnom pokliču alah je svemoćan. Lirski subjekat, hodočasnik, koji se u
''Kaleniću'' duhovno identifikovao sa lepotom anđela, ovde se prenosi u trenutak i čin stvaranja
nepoznatog zografa. Kao da on gleda zografa, da oseća njegovu bliskost, da živi njegovu dramu stvaranja.

9
 Tako zograf postaje simbol umetnika koji umetnošću i stvaranjem želi da preduhitri vreme, sudbinu i život.
U poslednjoj tercini zlatno i plavo se preobražavaju u zvezdu, u beskraj u oku. Nije li to ona ista zvezda u
nebeskom beskraju za kojom traga Vuk Isakovič? Dok je Vuk Isakovič tu ideju zvezde izjednačio sa
utopijskom vizijom Rusije, Popin zograf je vidi i ostvaruje u plavoj i zlatnoj mileševskoj fresci.
2. SAVIN IZVOR  nedvosmisleno nas upućuje još dublje u našu tradiciju i istoriju, na sam izvor našeg
duhovnog postojanja. U pesmi Svet Sava aktivirana je simbolika narodne tradicije  Svetom Savi oko
glave lete pčele  simboli mudrosti i svetosti života. One grade živi zlatokrug, oreol svetosti koji je Sava
zaslužio za života. Munje i gromovi su mu u riđoj bradi  dva dijahrona kanala hrišćanski i paganski:
stari Sloveni bili su riđobradi, a vrhovno slovensko pagansko božanstvo bio je Perun, bog gromovnik,
njegov hrišćanski pandan bio bi Sveti Ilija. Svetom Savi na ramenu je petao  u srpskoj narodnoj religiji
petao je solarno biće, prijatelj ljudi i neprijatelj demona. Sveti Sava korača u pratnji svojih vukova 
ciklusom dominira motiv vuka, vrhovnog paganskog božanstva, vuk je predvodnik čopora.
Drugi ciklus ima kružnu kompoziciju, počinje pesmom Savin izvor, a završava se pesmom Sveti Sava na svom
izvoru. U pesmi Savin izbor svetac štapom, simbolom mudrosti, otvara oko u kamenu  izvor koji leči od
smrtobolje i životobolje. To je izvor znanja. U pesmi Sveti Sava na svom izvoru svetac gleda svoje treće oko 
simbol duhovnog znanja i pronicanja. On vidi svoj poharani ćivot i tako anticipira Sinan-pašino svetogrđe. Ali on
vidi i svoju srećno oplođenu zemlju  zemlju oplođenu njegovom misijom, verom i znanjem, onim na čemu
počiva i što jeste srpski nacionalni identitet.
3. KOSOVO POLJE: ciklus posvećen srpskoj kolevci i srpskoj kobi.
 Kosovo polje  Popa određuje Kosovo polje kao: Polje kao svako dlan i po zelenila, a odmah potom i: Polje
kao nijedno nad njim nebo pod njim nebo. To je polje koje pripada onima koji su tu poginuli i čije su duše
na nebu, ali i pod nebom, ovaploćene u kosovskom božuru. Ti ratnici su pšenica selica koju kosi mlad
mesec. Simbolika mladog meseca je jasna, dok je pšenica selica slika–simbol izveden iz postojećih pesničkih
slika i simbola. Naime, Popa toponim Kosovo ispravno tumači kao polje koje pripada ptici kosu. Kos je ptica
selica. Znamo da Njegoš kao simbol ratnika uzima ''mlado žito'', a sinonim za mlado žito je ''pšenica belica''.
Dakle, Popa je ukrštanjem ''pšenice belice'' i ''ptice selice'' dobio metaforu ''pšenica selica''. Požnjeveno žito
slaže se u krstine. Krstine su u obliku krsta čime su opet apostrofirane hrišćanske žrtve. Dva ukrštena
sunčeva zraka slažu žito u krstine, oni su simboli Svetog Duha koji se,budući apstraktan uvek označava
geometrijskim oblicima.
 Venconosac na Kosovu polju  aktivira hrišćansku i našu narodnu usmenu tradiciju. Venconosac 
crkvenoslovenska reč i znači onaj koji je okrunjen, krunisan, ovenčan. Otuda venconosac na Kosovu polju
može biti samo knez Lazar, koji drži na dlanu svoju odsečenu glavu. Ova slika nedvosmisleno asocira na
Jovana Krstitelja. Međutim, narodno predanje tvrdi da je Lazaru na Kosovu odsečena glava, a on je drži na

10
 dlanu baš kao što na našim freskama ktitori drže svoje zadužbine. Lazareva glava je sunčeva namesnica,
Hristova namesnica na zemlji – crkva. Ona je svetlozarna u sveopštem mraku. Dakle, Lazareva glava je
njegova zadužbina i ona osvetljava beznađe nastalo posle poraza. U sledećoj tercini Lazar je prikazan na
oblaku, bos, u poderanoj košulji, opasan repom ubijenog zmaja. Dakle, sada je Lazar predstavljen kao Sveti
Đorđe. Postoji još jedna pesnička slika u kojoj prepoznajemo ukrštanje dva dijahrona kanala: subota, sveta
majka, u našoj narodnoj tradiciji Lazareva subota, je dan početka proleća, a u subotu je po Jovanovom
jevanđelju Isus vaskrsnuo Lazara, Martinog i Marijinog brata.
4. ĆELE-KULA: vraća nas u nešto bližu prošlost, u vreme I srpskog ustanka. Ciklusom dominira atmosfera
smrti i stradanja. U sećanju pokolenja, ta nesreća ostaće sačuvana u spomeniku najstrašnijem od svih, u
Ćele–kuli. To je kula smrti od koje se i njena gospodarica smrt uplašila. Iz crnih i praznih očnih duplji zjapi
crna vidovitost. Između krezubih vilica zaglavila se poslednja psovka, a lobanje igraju groteskno kolo
smrti.
 Crni Đorđe  prepoznajemo modifikovanu Lazarevu kosovsku kletvu. Đorđe se obraća Srbima i kaže da je
njegova glava već mrtva, s koca ga gleda, nema ni njega a ni njih. Moraju udariti po duši rogatom mesecu
ne bi li nas bilo. On ih sokoli nazivajući ih kurjacima i pita ih: Može te li ?,Hoćete li?.
5. POVRATAK U BEOGRAD: Hodočasnik se vratio s puta u grad kome pripada – ne zna spušta li se grad sa
oblaka u njega, ili mu grad iz utrobe raste. Vratio se s puta da sazrelo kamenje znanja podeli na trgu. U
pesmi Vračar polje vraća se temi ciklusa Savin izvor: L.S. je sreo starca pastira usred belog grada. Starac
nosi oko vrata mladunče vuka i svira u lipov list. Hodočasnik, posle posvećenja i sticanja mudrosti i znanja
postaje dostojni naslednik starčeve svirke i sam svira u lipov list. MIODRAG PAVLOVIĆ: OD KAMENA
DO SVETA
POPA/NADREALIZAM: lanac generacijskih smena predstavlja raskrnicu u našem poetskom razvoju, i tu
prvenstveno misli na posleratnu situaciju, a za nju u poetskom razvoju sigurno nema karakterističnijeg pesnika
od Pope. Blisko upoznat sa radom nadrealista i oduševljen njim u ranijoj mladosti, on počinje da objavljuje tek
kada je njegov stav prema nadrealizmu opredeljen: koristi se elementima nedrealističke poetike, ali ih
potčinjava strogoj disciplini koju određuje unapred utvrđena poetska zamisao. Popa ima iza sebe i prećutno
nadrealističko razočarenje u efikasnost poezije, pitanje značaja poezije zanima ga u klasičnim okvirima, on
veruje da svojim golim prisustvom poezija danas znači mnogo kao nekad. Čežnja za efikasnošću poezije van nje
same ovde je napuštena na samom početku.
On je na sebe uzeo tešku odluku: usred drame on skida maske, govori o čemu se najradije ćuti, osporava lažene
lepote i s fanatičkom doslednošću odbacuje banalno gledanje na život. o ivicu satanizma nije se samo okrznuo
svojim užasavanjem i gnevom, ponekad je i opkorači. Ali tada je to samo naličje jednog temperamenta; na
drugoj strani vidi tri skupine stvari koje brani, tri patetične teme:

11
 1. zaštita sopstvene, ljudske ličnosti – patetka slobode (Opsednuta vedrina)
2. odbrana drugog čoveka – patetka ljubavi (Daleko u nama)
3. odbrana života – patetka patriotzma (Uspravna zemlja, Ćele-kula, Sutjeska)
OSNOVNE OSOBINE POPINE POEZIJE:
 SAŽETOST I LEKSIČKO BOGATSTVO  što manje reči – samo jednim delom to je posledica modernih
stremljenja, kao deo okretanja ka konciznom, epigramskom izrazu. Posledica je dubokog opora prema
mogućim zloupotrebama jezika, odvratnošću prema dikcijskoj banalnosti. Ozbiljan ispit su prošle reči kod
njega: iako njegova leksika odaje utisak otvorenosti, jer se koristi raznim izvorima, arhaičnim govorom i
uličnim žargonom, klasičnim poetskim obrtima i žestokim naturalizmom modernih metafora, ipak svaka reč
tu ima veliki zadatak i veliku odgovornost. Sažetost dolazi iz osećanja nepoverenja u jezik uopšte, zbog njegove
nemogućnosti da postane opipljiva realnost, nedvosmislen oblik jedne stvaralačke namere – baš u onom
nepoverenju koje goni ka novim istraživanjima. Uporedo sa njim javlja se i primamljiva vizija primitivnog
jezičkog raja, idealnog prostora gde su reči nove, sveže, bujne u značenju i malobrojne. No, težnja ka
primitivnoj snazi izjednačuje se s nagonom ka konkretnom: konkretnost moderne poezije, koja ima ukus
nasilja i bolnu nostalgiju za promenom medijuma, sreće se ovde u čistom obliku. Čitavo jedno razdiranje sluti
se u podzemlju ove umetnosti. Pesma Vaska Pope obraća se prirodnim predmetima, onima koji se sami
izdvajaju iz celine kao iz gromade haosa, nazire zagonetne strukture fizičke realnosti i upija ih, pošto je u njima
oko naknadno otkrilo proporcije i smisao.
Ponekad se ima utisak da je pesnik skeptičan prema vrlinama komunikacije, da bi radije ćutao, i on verovatno
kaže neretko manje no što bi odgovaralo motivu odupirući se samom sebi, ali napetost koja ga prisiljava na
poeziju u njemu je tako jaka da je on često, čini se, pesnik urkos samom sebi, jer nikada nije skeptičan prema
svojim emocijama i priviđenjima. I pored sve hermetičnosti, smisao ove poezije je agresivan, svojom
porukom toliko zamahnut u svet da skoro vapije za estradom.
SINTAKSIČKA UZDRŽLJIVOST  stoji nasuprot leksičkom bogatstvu: pesnik neće da koristi elastične konstrukcije
savremenog jezika, čine mu se suviše slobodne, proizvoljne, neuverljive. U sintaksi on se opredeljuje za
prihvaćene idiomom osveštane formule, folklorne ili ulične. Izmičući napasti retorike, on uspeva da se kaže
kratkim, lako uočljivim rečeničnim obrtima, u čijoj je osnovi i napor da se u ovom pesničkom glasu izgube svi
individualni, privatni akcenti  DOSLEDNA ANTILIRIČNOST: pesma koja hoće da bude predmet, ravnopravan
prirodnom, mora biti kazana jezikom koji zvuči kao pradavni stvaralački haos jezika, i kao prva njegova
semantička sazvežđa.
METAFORA TELA  pesničke slike koje upotrebljava znaju za velike amplitude istovremeno težeći najsurovijim
ograničenjima. Njegova imaginacija služi se najširim mogućim rasponom koji obuhvata celovitost sveta u
njegovoj prirodnoj i civilizacijskoj datosti. Ipak tamo gde su čvorne istine na videlu koristiće se uvek samo
12
jednom metaforom: ljudskim telom, koje primitivnoj svesti služi kao model po kome se oblikuju prvi pojmovi
prostora, vremena i broja. Delovi ljudskog tela poslužili su kao prve logičke kategorije. Telo  prostor i ključ za
razumevanje pojava i oblika spoljne prirode. Razuđeno i opet sastavljeno, ono se ponavlja u Popinim
pesmama, kao da svi putevi poezije kroz njega vode kružno. Kao da pesnik u nekom mazohizmu iz inata hoće
da pokaže da sve što se sa čovekom zbiva može čovek sam, igrajući se sa svojim telom da učini, a da ipak na
kraju sačuva sebi sebe. IZRAŽAVATI SE REČITOŠĆU LJUDSKOG TELA: zato verovatno nikada ne koristi diskurzivni
način, nego uvek slika gustim nizom slika, koji nije fluidan. Ova poezija poakzue kao da se može stvarati
vlaknima tkiva.
STRUKTURA/CIKLUSI  nema ni traga sutomatskom pisanju, nikakvih prozvoljnosti, privlačnih improvizacija
emocije. Iza svake metafore nalazi se isptija jednog misaonog procesa: Popa je misaon pesnik moji razmišlja u
osnovnim pojmovima, u atmosferi večno prvog susreta sa svetom koji ga uvek presreće svojim celim profilima.
Njegova poezija će biti deo traženja nečega što bi bio ep našeg vremena, jer poezija ide ka tome da nađe za
sebe arhitektonsku osnovu velikog oblika, koji će biti samo analogan, a ne i podudaran sa epskom strukturom.
CIKLUSI nisu samo zbirovi pesama za zajedničkim naslovom, od samog početka njegova poezija ima ciklični plan
kojim opasuje, zatvara i iscrpljuje svoju temu. Pomoću organizovanja pesničke materijeu cikluse uspeo je da
nadraste individualnost pojedinih pesama  karakteri pesama uslovljeni su prethodnim i potonjim pesmama
njihovim odnosom unutar niza i ciklusa, koji su viši entet sadržajne punoće te poezije iz kojeg se saznaje njen
pun smisao. Njjegove zbirke su zbirke ciklusa.
POVEZANOST CIKLUSA  Ono što je najzanimljivij u vezi sa ciklučnosšću jeste veza između ciklusa dve
različite knjige. Nije slučajno što pesnik grčevito ne odstupa od istovetnosti svog pesničkog postupka,
što svesno prijanja za nekoliko motiva, nekoliko sudbinskih vidova u kojima se čovek sudara i miri sa
svojom okolinom. Impresivna kosmologija Belutka začeta je još u Spisku iz prve zbirke, u kome je pesnik
prvi put pokušao da prostor koji se uspostavlja poetskim zamišljanjem naseli bićima koja su svojim
oblikom poznata, ali svojim kretanjem i smerovima predstavljaju jedan novi soj stvari, u nizu čudnih
Predela stvara jedan horizont krajnje napetosti...
Njegove Igre jednačina su nekolikih tipičnih, uopšte mogućih ljudskih odnosa, date u objektivnom vidu iz kojeg
je subjekt uspešno eliminisan, prošle su kroz oganj Opsednute vedrine, gde je jedina dramatis persona baš
subjekt sam. Tako je i sa ciklusima patrioteke patetike – sa Ćele-kulom i Sutjeskom, jer se i tu pesnik
nadovezuje na sebe iz prethodne knjige – Uspravna zemlja, u kojoj se tragična sudbina jednog geografskog
područja i i jednog naroda otkriva ponavljanjem motiva od srpskih manastira i stećaka do najnovije istorije.
BELUTAK  kamen-biće, je praprincip ove pesničke kosmologije. Liči na čoveka i svest, pa i na golu silu života
koja se rezignira nad sobom. On svojim stanjima i iščauravanjima neprestano predočava sliku ljudske
egzistencije, ipak on nije alegorija, on se ne iscrpljuje jednom rečju. On predstavlja jedno samostalno biće,
komično i mudro, svoj sopstveni uzrok – istovremeno zaglavljen u unutrašnjoj kontemplaciji i sposobnosti da se
13
raskrili od ivice do ivice vremena. Nosilac celokupne zagonetke individualnog egzistiranja, kojoj ne pripada
samo čovek – on kreće sam sebe, a pristaje da služi, da bude podređen da bi napravio iznenađenje svojim
iznenadnim izrastanjem u nesagledivu veličinu; njegova moć samoobnavljanja je mitska. Sferično zaokruženom
čežnju mu izaziva plava beskrajnost – kao partner, kao mogućnost drugog i izvor uništenja. Od žudnje za
zagrljajem u njemu se javljaju sramotni nagoni: hoće da izađe iz samog sebe; seli se u svoju senku – postaje
umetnik. Male aveti trudne sobom nisu ništa drugo doli žrtve slepog, urođenog anorganskog smisla za humor:
Dve žrtve jedne sitne šale/Neslane šale bez šaljivca.
KOSTI  samostalna ponosna bića koje žele da po svaku cenu brane svoju samostalnost. Gorde su posle
preživljavanja apokalipse telesnog raspadanja, ali ubrzo postaju komične: sve se završava trijumfom ništavila
koje sve guta, i kost, i kost kosti. Kratkotrajan revolt budi simpatije: oslobođene funkcije, oslobođene ropstva,
kosti su raspoložene ne samo da sabotiraju uspomenu na vlasnika, nego se unapred odupiru svakom despotu,
svom prirodnom neprijatelj-mesu, u celom svetu mesa što živi u strahu i suncu. Kost je belutak bremenit
prazninom, kamen mesa; belutak je kost zemlje. Oba bića su antropomorfna u ponašanju ali samo u površini.
Dublje oni su slični ezoterijskm smislom  igrom, jer ona je sve na šta se svodi kosmičko kretanje u čije
paragrafe čovek postepeno proniče, ali ta igra nikako nije idilična.

 IGRE  sve igra i sve učestvuje u nekoliko tipskih igara: ruke i glave, stolice i klinovi, semenje i vetrovi,
zvezde i pustoši. Sve se tu ujedinjava u poslu koji nema korisnih ciljeva, ali postiže da se ponavlja, da bude
pokretni i nasledni spomenik samom sebi. Igre su stilizovana lepota ljudskog ponašanja. REKVIZITI Popinih
igara podsećaju nas na detinjstvo, ulično i pastoralno, na narodne običaje i predanja, i na začetke zanatstva.
Ti rekviziti nemaju u sebi ničeg izuzetnog, elitnog, ali nadmašuju klasne norme načinom svog igranja 
otmenost koja je izgubila stid u jednom času samosatiranja. Te igre su poetski ritual raščišćavanja, radostan i
samosvestan, ne iz zlobe, nego iz iskustva da je tek u raščišćavanja moguća spoznaja sebe. Po načinu na koji
deluju na nas postaje jasno šta su Igre  tragedija u klasičnom smislu; gluma stremljenja i gluma užasa koji
na kraju čeka. CILJ: ponovno otkrivanje ljudskih vrednosti na novoj skali. Kod Pope sve počinje stradanjem,
strahovitom katastrofom: sečenjem glava, nabijanjem na kolac, pogibijom na reci; tek potom dolazi saznanje
o ljudskoj sudbini; razmišljanje o životu koje nije završno nego vodi u poslednju kariku kruga – u stremljenje
ka otvorenom završetku jednog stradanja, pravac koji se neograničeno projektuje u prostor i budućnost.
Celovitost slike sveta zasnovane na humanističkom aktivizmu i revoltu, mogućna je baš zato što je tragičan
doživlja u njemu polazan – pravi razlog da čovek krene u dejstvo, da se prihvati borbe na polju bez odmora i
počinka, a borba sama nosi svoje ciljeve, a prikazujući sve vidove te borbe pesnik na njima gradi svoj pesnički
svet, zaraćen i tragičan, toliko sličan realnom da posle čitanja stihova ne možemo da odolimo ni tom svetu
mašte, niti ovom – stvarnosti.

14
 IVAN V. LALIĆ: POEZIJA VASKA POPE
U ranim 50-tim počinje jedan izraziti period razvoja moderne srpske poezije. Kora obeležava taj prelomni
trenutak, uz 87 pesama i Stubom sećanja Miodraga Pavlovića. Suočavanje s poezijom Vaska Pope bilo je odmah
suočavanje sa jednom dosledno eksponiranom i u svojim osnovama već potvrđenom mogućnosšću pesništva
ovog jezika. Iako je Kora samo ekspozicija Popine poezije, u njoj je pesnik već celoviti zadan  sve što se
kasnije dešavalo u njegovoj poeziji postavljeno je ovde u smer, u jezik i pokret jezika, u svoju buduću sudbinu.
Mišić je ukazao na suštinsku razliku između nadrealističke poetike i prirode Popinog pesničkog napora: udeo i
funkcija iracionalnog u pesmi. Kod Pope postoje plodotvorni elementi nadrealizma, ali su oni podređeni jednoj
poetskoj disciplini koja je upravo antipod diktatu iracionalnog (negirao je nadrealizam koristeći njegova
pozitivna iskustva). NERAZUMLJIVOST  je rezultat je SAŽETOSTI, a upravo u sažimanju raznorodnih elemenata
u novu pesničku formulu, u kvalitetu asocijacija, prirodi metafora, nastao je jedan sasvim lični poetski idiom čija
je hermetičnost samo relativna, čija je faktura istovremeno eliptična i sintetična. SIMBIOZA  podrazumeva
stvaranje posebnog idioma Popine poezije: urbana leksika – raznorodne elemente savremenog govornog izraza,
njegove svakodnevne obrte i prozaizme folklorno jezičko iskustvo
Popin idiom je posledica svesti o uslovnostima reči, o jazu koji postoji između simbola i predmeta samog usled
rada vremena. Ta svest ima tananu selektivnost u odnosu na leksičku građu, i težnju ka maksimalnoj
funkcionalnosti svake upotrebljene reči, što čini da reči postanu opterećene do granica nosivosti. S druge
strane, Popin temperament spaja čulnost, konkretnost doživljaja materijalnog sveta, i dvojstvo u poetskom
kazivanju, jedinstvu suprotnosti u intonaciji i impulsu koji nosi stihove. Taj spoj proizvodi sažete ekspresije u
jednostavnim formulama, ali sam iskaz je senzualno metaforičan, bizaran, živopisan, a muzikalnost je iskonksi
vezana za naš jezik, maternju melodiju... POPINA PESNIČKA MISAO U svetu K O R E, u kojem započinje sve što
će Popa da izrekne, iskaz se u osnovi svodi na pokušaj višestruke definicije iskustva o postojanju na surovoj
vetrometini nepočin-polja. Treba primetiti sistem odjeka u ciklusima, koja je pesnik sveo na 4, u poslednjem
izdanju. Ciklusi Opsednuta vedrina i Daleko u nama  vizija ljudske situacije u aktivnom, dinamičnom vidu,
dok ciklusi Predeli i Spisak  naglašenom statikom simbolike prenose tu situaciju na metaforički plan – rekviziti
i kostimi učesnika. Situacija Kore i njena osnovna vizija je položaj čoveka u desakralizovanom kosmosu i u svetu
bez središta i osovine; čoveka suočenog sa besmislom, pretnjama i čudovištima svakodnevnosti, ali čoveka koji
insistira na svojoj ljudskosti, kao sredstvu sagledavanja u nesmislu i haosu.
Opsednuta vedrina  najznačajniji ciklus za nastanak pesnikovog iskaza. U njemu je najpreciznije izrečen
smisao, pokretač čitave pesničke avanture – svest o potrebi zauzimanja stava, samoodređenja, uspostavljanja
odnosa prema nepomirljivoj okolini. U osnovi tog odnosa je: prihvatanje sveta kao činjenice – Vidim ne
sanjam, i nepristajanje na njegove uslove: tako počinje bitka, odbrana ljudskosti, obesmišljene izvan nje same,
a napadane i spolja i iznutra.

15
Daleko u nama  nastavlja istu bitku poezijom koja peva ljubav u neljubavnom vremenu, ljubav ugroženu,
potvrđivanu samo u najprisnijem prostoru svoje nasušnosti; to je ljubav koja u samoodbrani brani i ljudsko
dostojanstvo.
Predeli i Spisak  proširuju predele imaginacije i spisak predmeta, rekvizitariju pesničkog izražacvanja. U
Predelima su najintenzivniji akcenti vezani za odjeke Opsednute vedrine: metafizička zebnja se projektuje u
pokret i slike, u lirski autentičan i neprevodiv govor opasnih nevidljivih usana – u mikropejzaže svakodnevnih
predmeta. Spisak nas suočava sa portretima živih i neživih stvari, više ili manje humanizovanih: svaki predmet
metaforiše izvesnu situaciju postojanja, koja u određenoj meri može da bude situacija ljudskog postojanja.ali te
pesme žive samostalno kao skice životinja, biljaka ili predmeta i u izražajnom rasponu od šansonskog do
jezgrovitog.
Vasko Popa je u Kori zacrtao još jedan pravacznačajan za fizionomiju njegove poezije – pesme svrstane u ciklus
Hodočašća, a koje su deo Uspravne zemlje u konačnoj verziji. Linija ovih pesama ima ishodište u istom prostoru
opsednute vedrine: obraćanje znakovima koletivne sudbine, tragovima kolektivnog napora da se postave trajni
belezi nekog smisla na nepočin-polju istorije, što će dovesti do suštinskog preobražaja prirode našeg
rodoljubivog pesništva. U N E P O Č I N - P O L J U  ciklus Igre donosi panoramu egzistencijalnih situacija,
odnosa međuzavisnosti, čitavu skalu tipova događanja, koja je organizovana oko metafore igara. Samo
postojanje je i zalog i smisao i cilj igre – koju na kraju niko ne dobija i koja se iscrpljuje u svojoj konačnoj
praznini. Igre su neizbežne sve dok ima bilo čega; postoje pravila koja se poštuju ali je magister ludi nepoznat,
odsutan, svirep u svom nepostojanju. Ponavljanje situacija u kojima se određeni događaji moraju odigrati na
određeni način povod je za klasifikovanje, za sistematizaciju sprovedenu u Igrama. Ovde je čistota pronađene
formule apsolutna, a njena primena besprekorno precizna u primeni. Igre su postavljene u sistem nevinih
nostalgičnih asocijacija na detinjstvo, folklorni lirizam, neko bezazleno doba u sluhu. To je arhitektura jednog
kružnog pakla, konstruisanog od delova igračaka. ISHOD IGARA  iskazan je kao besmisao, praznina, pa ipak
osećamo da se sve mora ponoviti. Igre su poetska demonstracija dejstvenog besmisla, prihvaćenog kao smisao,
ozakonjenog kao diktat ponašanja. Vrhunac je u afirmaciji igrača da se igra do kraja – igre su pakao bez
buntovnika.
Kost kost  donosi pobunu. U razgovoru kostiju koje su se našle same evocirana je još jedna situacija-igra, koja
je proširena na dramu sa dijalogom; protagonisti prelaze put, od varljivog ushićenja novom situacijom, preko
uzleta u viziju svoje sudbine kao apoteoze večnih koptanih bića, do saznanja da ko da ponovo sve počinje/nekim
strašnijim početkom i neminovnog svršetka gde sve je ružan san prašine. Čitav ciklus je proširena metafora
besmisla stremljenja i akcije izvan zadatih koordinata. Dijalog kostiju predočava i istoriju nastanka i nestanka
jednog svemirskog mikromodela, što je razrađeno u ciklusu Belutak,
Belutak  je predstavljen kao biće-model. Belutak postoji i kao međusvet, on ima protejsku moć obnavljanja i
metamorfiranja – ali na kraju moramo da vidimo njegovu beznačajnost, u oštroj i surovoj svetlosti
16
 neslane šale bez šaljivca na čiji se smisao-nesmisao svodi belutak, njegov uzrok i njegove posledice. I
ovde je besmisao jedini izvesni ishod. Ova tri ciklusa imaju isti fokus. Preostalo je da se postavi pitanje
pristajanja ili neprstajanja na takav svet, pitanje konačnog učestvovanja ili neučestvovanja i izrežiranoj
igri, u neslanoj šali, u ružnom snu prašine.
Vrat mi moje krpice  poema o nepristajanju, odbijanju, čistom revoltu – ili poema koja je revolt u čistom
stanju. Ovde su lapidarnost i sažetost kao osnovne karakteristike Popine poezije spuštene na mirkoplan,
mikrocelinu, u pokret jedne rečenice ili fragmenta, dok je ukupni iskaz izveden u jednom jedinom dugom dahu.
14 pesama fragmenata izriče isti iskaz, vodi do poente koju moramo da naslutimo još na početku. Reč je o
pobuni, u ime sudbinske situacije ljudskosti koja hoće da se opravda svojim sopstvenim smislom. Trijumf takve
ljudskosti počinje samom činjenicom pobune, da bi svoju izvesnost potvrdilo u jednom saznanju: sudbinska
izdvojenost, oličena u svesti koja nosi pobunu, uspostavlja ravnopravnost odnosa sa čudom – koje nije ništa
drugo do projekcija fenomena prisutnih na istom planu postojanja – ne šali se čudo s čudom.
Uspostavljena je ravnoteža. Ljudsko dostojanstvo odbranjeno je kroz još jednu potvrdu njegovog samostalnog
integriteta na nepočin-polju. I čini se da je sada zatvoren pun krug. Na početku Kore čuju se reči: Ne zavodi me
modri svode/ne igram. Nepristajanje na istu igru ostaje jedina odbrana na razbojištu sveta. Nastavak je usledio
kroz razgrađivanje ove skupo osvojene ravnoteže.
S P O R E D N O N E B O  spomenik viziji jednog velikog kosmičkog nesklada. Ovde se vizura menja. Čovek je
sa svojim iskustvom i načinom postojanja, suprotstavljen slici drevne mere koja ga prevazilazi, a koju je odredio
pojmom apsolutnog. Sporedno nebo se otvara kao kosmičko glumište na kojem se odvija drama o osnovnim
nesporazumima i tragičnim nedohvatima. Popa je u prethodne dve knjige pevao egzistenciju, a sada peva
esenciju.
OPŠTE CRTE: ciklusi, opora muzikalnost kratkih stihova bez interpunkcije, svežina leksike, nova slikovitost,
proširen rekvizitarijum i sintaksička strogost. Iza slika se ukazuje razrađen sistem simbola, koji je odraz znatne
simboličke erudicije – SIMBOLI se javljaju u slikama i u mehanici drevnih mitova, u medijevalnoj ezoterici, u
iskustvu alhemičara. Popa ne upotrebljava simbole kao sistem određenih, konvencionalnih znaova koji apeluju
na prepoznatljive predstave, već gradi slike koje u sklopu komunikacije deluju samostalno, primarno kao
poezija, ali su ukotvljene u drevni simbol, radi stvaranja niza asocijacija ka dubini kolektivnog sećanja –
mitološko i ontološko (Sartr). Simbolika obuhvata i arhitekturu knjige  7 ciklusa, po 7 pesama  značenje
sedmice je savršen red  upisivanje trougla u kvadrat  7 boja. Osovinski ciklus je Podražavanje sunca;
okvirni poetski lik, persona je Zvezdoznanac, kao komentator. Njegov je susd da za sobom ostavi reči lepše nego
svet i teže nego kosti života. Zev nad zevovima  varira istu poruku, poetsku kosmogoniju kja treba da objasni
buduće nesreće. Sve nastaje u znaku jednog slučaja, nesporazume, pogreške ili pogrešno protumačenog čina. To
je slika zaboravnog broja koji je sam sebe delio i množio od očajanja zbog samoće, u koju se opet vratio. To je

17
Ohola greška koja izmišlja prostor i vreme ne bi li dokazala/da u stvari ne postoji, to je Zev nad zevovima gde je
svet samo dosadna besmislica. Nastavnak je konflikt.
Znamenja  nebo se puni raznim znamenjima raznih uljeza čija je funkcija da poremete strašnu ravnotežu
osnovne vizije, da je uskolebaju porukama pobune, ili tvrdoglavosti ili naučene mudrosti trajanja – Poslednje
uže optimistički peva beskonačnost iskustva i neprolaznost sećanja; pretpostavke za nastanak dijaloga koje se
dešava u sledećem ciklusu. Razmirica  dijalog sa apsolutom, zgusnut oko sedam replika, na prvi pogled je
ravnopravan, ali ovde greška diskutuje sa svojim nastavkom, uzrok vodi dijalog sa posledicom. Ovde se
nadređena mera dva puta apostrofira kao ništavilo zini nulo da nam svane, preseci se uzduž nulo. Nula stoji za
ne-biće, ali je u okultnom ona pojam kosmičkog jedinstva i i izraz njegove suprotnosti. Ona je simbolična i za
snagu latentnog i potencijalnog. Uvek drugom sagovorniku ostaje poslednja reč. Podražavanje sunca 
središnji stub, spev u spevu – nudi novo rešenje. Ovde je sve u bojama i solarnoj simbolici, u folklornom mitu –
naučit ovaj mrak da sija, tražiti tajno ime zavičajnog sunca; u dubini svoga duha uspostaviti upotrebljivi zakon
postojanja. SUNCE  unutrašnji sjaj ponoćnog sunca (koje je isto što i podzemno sunce alhemičara, a takođe i
crne oči kod nadrealista; koje svetli na dnu duše sjaj spasenja) kameni se u statičnu slavu, zlatnu i neplodnu, dok
srce izlazi ne ne vraća se jer mora da ostane u teškom lancu svoje zemljske zemljane vernosti. U samu sredinu
postavljena je pesma Pripreme za doček  ona je simetrala cele knjige. Ona naglašava mrak u kojem radimo
sami bez pomoći vremena... pitanje o dočeku ili ispraćaju neimenovanog je ključno...Raskol  korespondira sa
Razmiricom, preuzima istu nit, intezivira i modifikuje temu. Dijalog postaje raskol, raskid. Nesaglasnost je
produbljena. U pesmi Ješan dim – simboli gornjeg i donjeg kotla – praslila suprotstavljenih planova realnosti:
ono što je gore jeste ono što je doleI. Ipak, iz nesporazume niče jedan plodan revolt, koji u pesmama Nesagorljiv
kalem i Ognjeni suncokret uznosi temu ljudskog supstituta, lepote samostalno pronađene mere, posle
nedohvata one nadređene.
Lipa nasred srca  uspešno spojen kolorit našeg folklornog mita sa praslikama koje su univerzalne (kosmičko
drvo, arbor vitae, osovina sveta, slovenska sveta lipa). Lipa je nesuđena, zavičajna osovina duha; njena povest
još jedan čovečanski poraz – ona biva posečena. To je i još jedan tragičan nesporazum – sa istinom koja
peva ...U mraku na vrhu lipe nasred srca, s lipom – dobročiniteljka, sa smislom napora i akcije. Nebeski prsten
 Zvezdoznanac apostrofira Ništariju i Majstora senki (to su još dve persone Zaboravljenog broja ili Ohole
greške) da bi se vizijama nebeskog prstena, zvezdanog puža ili zvezda izbeglica obratio rečima koje otkrivaju
pravi smisao njegove prisutnosti  Zvezdoznanac – ili pesnik – nudi utočište, novi zavičaj u svojoj pesmi onim
voljenim elementima sveta, koji ostaju nasukani posle raskola sa merom neba. Simbolik asvetog venčanja sa
nebeskim prstenom. Pevajući ništavilo i prevladavanje ništavila u ime ljudskosti, poezija Vaska Pope peva i svoju
sudbinu, i sudbinu poezije uopšte. To je poezija u zenitu smisla.

Miodrag Pavlović

18
 ''87 pesama'', ''Stub sećanja'' i ''Velika Skitija''
Početak 50-ih godina XX veka bio je prelomni trenutak za našu posleratnu poeziju. Prvu generaciju posleratnih
pesnika, generaciju ''kubikaša'' i ''prugaša'', kako ih je nazvao Sveta Lukić u svom eseju ''Istorija i poezija'',
zameniće ''generacija u senci''. Novine u poetskom stvaranju i pogledu na umetnost uopšte najpre će se osetiti
u časopisu ''Mladost'' (1945-1952) oko kog će se okupiti pesnici poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Zorana
Mišića, Radomira Konstantinovića i dr. Njima suprostavljena, ideološki usmerna pesnička struja biće okupljena
oko lista ''Književne novine'' (od 1948) čiji je urednik bio Jovan Popović. Dok se ranija pesnička struja zalagala za
poeziju koja služi propagandi naprednih političkih ideja, nova generacija u ''senci'' poeziju piše i doživljava kao
ozbiljan, filozofski obrazložen stav prema svetu i životu. Takav odnos prema poetskom stvaranju označio je
uspon intelektualizma, nov odnos prema nacionalnoj kulturi i tradiciji, uspostavljanje kontinuiteta sa narodnom
poezijom, folklorom i mitom, a pri tome ne jenjava ni nadrealistički aktivan i inventivan odnos prema jeziku.
Vasko Popa i Miodrag Pavlović su najuticajniji pesnici generacije ''u senci''. Pavlović 1952. objavio zbirku ''87
pesama'', a sledeće, 1953. Popa objavljuje ''Koru'' a Pavlović ''Stub sećanja''. Njihovi stihovi u najmanju ruku
izazivaju nedoumice kod čitalačke publike ali i podsmeh kritike usled nemogućnosti da razume jedan nov
pesnički svet koji se konstituiše. Šta je toliko uzburkalo čitalačko mnjenje? Kakvim novinama su Popa i Pavlović
izazvali oštre polemike i široko nerazumevanje?
Reč je o jednom novom, modernom i drugačijem pogledu na svet kao i odnosu lirskog subjekta prema svetu.
Stvarajući u senci proteklih ratnih zbivanja, savremeni pesnici ne nalaze smisao u svetu čija se celovitost
raspada. Slika sveta kakvu nam predočavaju Popa i Pavlović u svojim prvim zbirkama pesama je razbijena,
fragmentarna i onespokojavajuća. Oni uočavaju agresivni besmisao sveta i apsurdne zakone koji važe u njemu.
Lirski subjekat takve poezije je savremeni urbani čovek koji se suočava sa gradom – levijantanom. Često I lirski
subjekat postaje apsurdan kao kod Pope u zbirci ''Nepočim – polje'' (1956.) gde u grotesknoj igri igraju delovi
čovečijeg tela otuđeni od svog jedinstva.
Ovakva poezija često je nazivana hladnom, racionalnom, objektivnom, impersonalnom, međutim,iza tih
precizno opisanih pesničkih slika, iz te emotivne uzdržanosti oseća se nelagoda i strah. Miodrag Pavlović je bio
jedan od retkih pesnika koji u formalnom završetku II svetskog rata nije video početak trajnog i večnog mira, dok
se u Popinom ''nepočim – polju'' vodi borba neprestana da ''bude što biti ne može''.
U svojim kasnijim zbirkama Popa i Pavlović odvraćaju pogled od nesavršenosti savremenog sveta i uranjaju
duboko u našu prošlost sve do biblijskih i mitskih vremena. Pavlović je 1969. objavio ''Velika Skitija'' a Popa
1972. ''Uspravnu zemlju''. U obe zbirke,na poetski osoben i autentičan način opevana je naša prošlost od
dolaska Slovena na Balkan, preko srednjeg veka i Kosova kao srpske kolevke i srpske kobi. To je poezija kulturnog
pamćenja koja u sebi čuva sve nacionalne i tradicionalne vrednosti koje se nesmeju zaboraviti. Između zbirke
''87 pesama'' i ''Stub sećanja'' stoji vremenski raspon od godinu dana u toku kog je Miodrag Pavlović još uvek

19
zaokupljen slikom savremenog sveta i položajem čoveka u njemu ali je ta slika modifikovana i sagledana iz
različitih uglova i perspektiva.
Osnovna tema koja opseda Pavlovića jeste čovekova usamljenost, otudjenost, očajanje i strah kao i tema
prolaznosti i smrti. Sukob čoveka i sveta u Pavlovićevoj poeziji je neizbežno tragičan – čovek je usamljen jer nije
naučen da uspostavi dodir sa samim sobom, da se, kako to Popa kaze u pesmi ''Pre igre'' spusti ''na dno svog
ponora'' i pogleda ima li ''kukavičijih jaja'' u sebi, samim tim čovek nije u mogućnosti da uspostavi kontakt sa
spoljnim svetom. Osim, krajnje uopšteno posmatrano zajedničke teme, ove dve zbirke se razlikuju po
kompoziciji, načinu građenja pesničkih slika i strukturi stiha.
Zbirka ''87 pesama'' je podeljena na 3 ciklusa po ritmičkom principu.
Prvi ciklus sačinjavaju pesme pisane slobodnim stihom (Vihor, Strah, Na smrt jedne koke).
Drugi ciklus obrazuju pesme u prozi (Psalm 1 i Psalm 2).
Treći ciklus su pesme sa rimom (Madrigali za nju).
''Stub sećanja'' je podeljen na dva ciklusa bez imena,označena rimskim brojem. Način na koji Pavlović gradi
pesničke slike u zbirci ''87 pesama'' mada nije dosledno i apsolutno sproveden kroz svaku pesmu može se
opisati kao smenjivanje pesničke slike sa pesničkom refleksijom.U ''Stubu sećanja'' pesnička slika biva potisnuta
na račun pesničke refleksije. Razbijena, fragmentarna slika sveta nije se samo odrazila na pesničku formu već i
na stih. U ''87 pesama'' stih je kratak i koncizan, Pavlović kao da vodi stenografsku belešku po diktatu straha pa
nam vrlo često saopštava delove stiha ili rečenice. U ''Stubu sećanja'' stih je duži i manje koncizan a samim tim i
manje metaforičan, uz to oseća se i upliv žargona ulice.
''87 pesama'' svojim neobičnim, statističkim naslovom sugeriše jedno hladno i objektivno viđenje sveta oko nas i
u nama.''Stub sećanja'' je oksimoronski spoj nečeg što je stabilno, materijalno, realno i nečeg što je irealno,
apstraktno, nematerijalno. Dakle, Pavlović nešto imaterijalno želi da učini trajnim. Tako se njegova poezija
pojavljuje kao ''stub sećanja'' koji pamti, seća se i upozorava. Svet o kome Pavlović peva u ''87 pesama'' je svet
pomerenih dimenzija. To je jedna haotična i halucinantna tvorevina u kojoj, kako nam je saopšteno u pesmi
''Lopovi'' stvari prilaze i gledaju nas agresivno, svako nosi bič u ruci a zidovi preteći šušte. U pesmi ''Na smrt
jedne koke'' šokira slika zaklane životinje nad WC-šoljom. Njenim perjem ljudi će puniti svoje jastuke pa nije ni
čudo što im snovi zlokobno škripe. Smena pesničke slike sa pesničkom refleksijom najreprezentativnija je u prvoj
pesmi iz zbirke ''Vihor''. Prvi stih:''Probudim se'', je opažanje čoveka, lirskog subjekta o sopstvenom stanju,
budan je i spreman da čulno opazi svet oko sebe. Sledeći stih je slika sveta u raspadanju: nad krevetom je oluja,
zrele višnje padaju u blato, žene zapomažu u čamcu, vihor davi mrtvace. Opažajući sliku sveta lirski subjekat je
doživljava i oblikuje aktivirajući svoje iskustvo, a opaženo oblikuje rezigniranu misao na kraju: ''Uskoro o tome
ništa se neće znati.'' Prethodnim slikama sveta u rasulu kontrastira ljudska ravnodušnost i zaborav. Pesma u
prozi, Psalm 1 iznenađuje spojem nespojivog – psalm je tradicionalni hrišćanski žanr, pesma ili himna koja slavi
boga ali je sadržaj Pavlovićevog psalma saobražen modernom pesničkom senzibilitetu. Psalm 1 aludira na
20
Hristovu propoved na Gori iz jevanjđelja po Mateju, na samu osnovu hrišćanskog učenja. Svaka tačka Psalma, a
ima ih 7, počinje anaforskim blagosiljanjem. Blagosiljaju se oni čistog i nevinog srca u čijim glavama nije jazbina
skrivenih zveri, oni koji umeju pomilovati cvet lale a da mu ne obore latice, a potom sledi ironičan obrt, njih će
Gospod ostaviti da žive u večnom mraku sa mrtvorođenom decom, dakle, u Limbu, samom predvorju Pakla. U
Pavlovićevoj viziji sveta u rasulu misao o smrti i prolaznosti je česta ali je stav prema smrti kao konačnom
nestanku ljudskog bića zapanjujuće ravnodušan. U pesmi ''Rekvijem'' smrt se konstatuje kao uobičajena pojava
bez emocija:''Ovoga puta umro je neko blizu.'' Ravnodušnost je sugerisana slikom prijatnog odmora posle ručka,
dečak mirno sedi i jede grožđe. Ravnodušno je i nebo, zatvoreno. Na kraju pasivan zaključak – svet je lakši za
jedan ljudski mozak. Dok se u zbirci ''87 pesama'' smrt pasivno konstatuje, a čovek se ravnodušno predaje
sudbini, u ''Stubu sećanja'' dominira nešto izmenjen odnos lirskog subjekta. U pesmi ''Rekvijem'' (87 pesama)
pesnik poručuje ne opraštajmo se odlazeći u smrt jer je to smešno i pogrdno, dok će u pesmi ''Opelo'' (Stub
sećanja) poginuli pesnik – lirski subjekat pitati:''Kome da kažem zbogom?'' Smrt je neoboriva mera ljudskog
trajanja, pri tome lirski subjekat zauzima aktivan čak prkosan stav ali ne prema smrt, nju ne možemo pobediti,
već prema životu. Iako ide pod crni svod da ''diše truljenje'' u društvu podzemnih ptica i bezazlenih ljudoždera,
pesnik hoće da se oprosti, da ode upamćen. U pesmi ''Varijacije o lobanji II'' provocirajući životnu pasivnost
okruženja pesnik afirmiše smrt i kaže:''Kad moja glava postane lobanja nema demona koji će je nadjačati.''
Međutim, nisu sve pesme iz zbirke ''Stub sećanja'' obojene istim, mračnim bojama. Postoje i one koje donose
manje dramatičnu sliku savremenog grada a sve to kombinovano sa motivom ljubavi. Takve su pesme ''Odbrana
našeg grada I, II''. Lirski subjekat se obraća voljenoj ženi u nimalo romantičnom ambijentu, kafanskom, uz čašu
piva. On joj kaže ako voli njega ona mora voleti i njegov nesavršeni grad. Atmosfera grada je vrlo plastično
dočarana: u tom gradu ulice nisu popločane zvezdama već ih okružuju ''dobro odevene'' zgrade i ''goluždravi''
kućerci, tu je i subotnja guzva na železničkoj stanici sa otužnim mirisom ljudskih tela. Opisani su i sutereni u
kojima ljudi žive, tavani u kojima se na promaji suši veš, trolejbusi, pekare, ulične lampe, nazivi firmi –
Centroprom, Komgrap, Navip ili nazivi kafana – Tri šešira, Tri jelena. Pavlović ne dozvoljava da sumorna vizija
sveta ostane dominantna u njegovoj poeziji. Zato se zbirka ''87 pesama'' završava pesmom ''Treba pronaći
nadu'', a u ''Stubu sećanja'' nadu će zameniti krik bunta i razum. U pesmi ''Krik treba ponoviti II'' on smatra da
krik bunta i prkosa ima snagu da menja i treba ga ponoviti slabim i jakim, bezbrižnim i samopouzdanim, naivnim
i lažljivim. U pesmi ''Krik treba ponoviti IV'' on se molitvenim tonom obraća iskri razuma koja mora prodreti u
budućnost i omogućiti pobedu istinskim ljudskim vrednostima.
Velika Skitija, 1969. Četvrta po redu Pavlovićeva zbirka pesama, ''Mleko iskoni'' iz 1962. najavila je ostvarenje
jednog krupnog i ambicioznog pesničkog plana koji će biti realizovan u četiri naredne zbirke: Velika Skitija, 1969,
Nova Skitija,1970, Hododarje i Svetli i tamni praznici, 1971. Ovih pet, u celinu povezanih zbirki geografski se
odnose na područje od Srbije i Balkana, pokrivajući ceo evropski kontinent sve do zapadne obale Azije.
Vremenski, te pesme polazeći od današnjih dana sežu do helenskih i i biblijskih vremena. U ''Velikim Skitijima''
21
Pavlović peva srpsku nacinalnu istoriju od maglovitih sećanja na prva slovenska plemena preko srednjeg veka do
današnjih dana. U pesmi ''Sloveni pod Parnasom'' opevane su seobe starih Slovena. To je još uvek paganski i
nomadski narod, od bezverja pijan, divlji, snagom zelen. Oni ''mramoru grizu bedra'' i spavaju kraj ''premlaćenih
kipova''. Sličnu pesničku sliku, nomadskih naroda koji nasleđuju jednu veliku kulturu i tradiciju, prepoznajemo u
potonjoj poeziji Ivana V. Lalića, u pesmi ''De administrando imperio''. Ljudi od ''mokre gline'' tek ispiljeni iz
sopstvenog neznanja postaju naslednici kulture čiju veličinu ne poimaju. Ali usvajanje takvih kulturnih vrednosti,
makar bilo i fragmentarno odenuće golotinju našeg neznanja ''ko brezu s proleća lišće''. ''Epitaf slovenskog
prapesnika'' u naslovu nosi žanrovsku odrednicu. Epitaf je natpis nad nadgrobnom spomeniku koji sažeto
opisuje pokojnikove osobine, zasluge, želje ili smrt. Tako slovenski prapesnik govori o svojoj tragičnoj sudbini.
Kao paganina, pripadnici nove vere ga proglasiše otpadnikom i vragom. Stare molitve rastrzaše da bi nova crkva
bila postojanija. On, paganin, ne veruje u novog boga i neće mu ići na istinu, ''na hladno rešeto večnosti''. U
njegovoj paganskoj ''rupčagi'' oseća se kao runom ogrnut i zaštićen. Pesma ''Lov'' ima narativnu, folklorno–
mitsku osnovu, opisuje dva brata u lovu. Jedan od braće, ćutljiviji, razume nemušti govor životinja koje sreću.
Međutim, odabir životinja nije slučajan. Najpre sreću vuka, vrhovno slovensko bozanstvo koje je u savremenu
poeziju vratio najpre Rastko Petrović a potom i Vasko Popa. Vuk im govori o bratstvu, osnovi na kojoj počiva
jedinstvo čopora – plemena. Zatim sreću medveda, medved je mitski ekvivalent čoveku, on im govori o pravdi.
Vepar im se obraća glasom predaka, a ptice su im sestre. Kada se lovci vrate u selo praznih ruku nailaze na
podsmeh baš kao u Radovićevoj pesmi ''Veslači''. Mitska situacija se izvrće na svoje groteskno naličje. Jedino uz
njih ostadoše konji. U srpskoj narodnoj religiji konj ima osobine bića prirode i bića kulture, on pripada svetu
čoveka. Dakle, oni koji ne prepoznadoše istinske vrednosti u glasu predaka koji ih opominju na bratstvo, pravdu,
čovečnost ne pripadaju svetu kulture već i dalje žive u mraku neznanja kao divlje horde. Pavlovićeve pesme koje
govore o našem srednjem veku kao centralnu temu imaju Kosovo, kosovski boj, kneževu večeru,sudbinu
carstva posle kosovske propasti. U pesmi ''Govor knežev uoči bitke'' Pavlović oživljava jedan od najpotresnijih
momenata naše epske istorije. Kneževa kletva u narodnoj tradiciji upućena svakom ko se ne odazove na poziv
cara i carstva ovde je uperena na istoriju, na neumitni žrvanj sudbine koji nas neće mimoići. Kosovo je polje gde
su nam ''kosovi kosidbu spremili''. Kao i Popa u pesmi ''Kosovo polje'' (Uspravna zemlja) i Pavlović toponim
Kosovo povezuje sa pticom kosom koja je ovde ptica zloslutnica. U tragičnom momentu za srpstvo knez je sam i
kao u kakvoj Šekspirovoj tragediji on oseća pritisak sudbine, sluti neminovni poraz, spoznaje sopstvenu nemoć i
uzvikuje: ''Zalud me carem zovu kad mi velike moći nisu date!'' Pesma ''Razgovor na bojnom polju'' je tragični
epilog kneževog monologa. Vojska u neredu srlja da u ''ogledalu handžara'' otkrije ''bole rubove tela''. Njihova
mrtva tela preobraćaju se u ribe. Riba nije slučajno odabran simbol, to je prasimbol hrišćanskih vernika, način
na koji su oni u početku skraćeno i skriveno beležili Hristovo ime. Te ribe – žrtve se ne odmaraju u kakvom
velikom moru već podupiru ''tužne nam bregove''.

22
Pesma ''Kći kneževa veze'' aludira na sudbinu kneginje Olivere koja je prisilno udata za sultana Bajazita. U
samoći ona se pita da li će moći i morati na svojim nejakim plećima spasavati carstvo, ono što muževi nisu
mogli. Ona je kao mitska Prozerpina, ugrabljena od podzemnog cara no njoj nije dato zlato da izveze svoje
bolove – aluzija na Jefimiju. Njena drama sazeta je u jednu pesničku sliku – njena utroba sa podzemljem se
složila. Zato se pita kome li će jutro njene krvi da svane i na kom jeziku. Da li će njena žrtva doneti spas Srbima?
Da li je to uopšte moguće kada njen porod neće biti srpski.

Pesmom ''Jutarnji zapis'' Pavlović poentira zbirku u celini. Stihom ''Sviće'' on podvlači simbolični značaj jedne
situacije. Poput Pope u ''Uspravnoj zemlji'' i Pavlović se vraća sa duhovnog hodočašća. On je onaj koji ide po
vodu na izvor znanja i mudrosti. Ta samospoznaja otvara mogućnost daljeg prenošenja naučenog i zato on kaze
: ''Radujem se veoma.''

3. Stevan Raičkovic
Govoreći o prvoj, posleratnoj generaciji pesnika u svom eseju ''Istorija i poezija'', Sveta Lukić jedino ističe
vrednost i značaj poezije Stevana Raičkovića. Dok su njegovi savremenici,pripadnici generacije ''kubikaša'' i
''prugaša'' puni entuzijazma pevali o naprednim političkim idejama, borbi, herojima i značkama, Raičković je bio
jedan od retkih pesnika koji u formalnom završetku II svetskog rata nije video početak trajnog i večnog mira.
Jeza ratnih zbivanja i nesavršenstvo savremene epohe okrenuli su Raičkovićeva pesnička interesovanja prirodi
kao jedinom autentičnom i samosvojnom svetu. Njegove osnovne teme/motivi postaju priroda, odnos pesnika i
pesme i neizbežna bliskost poezije i smrti. U Raičkovićevoj poeziji srećemo i opsesivne lekseme – simbole, slično
potonjoj Miljkovićevoj opsednutosti, kao što su vitmenovski motiv trave, kamen, drvo, ptica. Većina ovih
simbola ima mogućnost multiplikacije tako drvo može biti simbol mira i tišine ali i simbol raspadanja, očajanja i
smrti. Kamen je simbol ćutanja i tišine ali i simbol poezije i njene trajnosti. Raičković jeste osoben pesnik i to ne
samo u vreme kada se pojavljuje u moru minornih posleratnih pesnika već i kasnije. On je stvorio osobenu
intimističku liriku u kojoj je priroda pretočena u pesničku sliku samo materijalni okvir za suštinu koja se
namerava iskazati. Iako najizrazitiji lirik, Raičković, poput Pope ili Pavlovića peva o savremenom gradu –
levijantanu. U pesmi ''Balkon'' iz zbirke ''Balada u predvečerje'' iz 1955. iz neobično izabrane perspektive,
odozgo, sa balkona lirski subjekat gleda sumorni gradski pejzaž: zatvorene kocke, kvadratnu svetlost, zdepasto
drvo. U takvom okruženju čovek jedino želi da pobegne, da uzleti kao mitski Ikar, međutim, sloboda je
nedohvatna i on samo nemoćno steže hladnu ogradu balkona.
U svojo najcelovitijoj zbirci iz 1963. ''Kamena uspavanka'' Raičković grad naziva ''usnulim kavezom'' u kome zveri
i ljudi noću sklapaju savez. Naša srca i um postaju džungla u kojoj se bore lav i slavuj, a naša duša je puna
majmuna i zmija. Zato pesnik vapi za tišinom kao u sonetu ''Kamena uspavanka''. Metafora u naslovu u svom
oksimoronskom spoju sadrži tišinu i pesmu koja vodi u san, dakle ''kamena uspavanka'' je ćutanje sliveno u
23
pesmu, lirska slika tišine kojoj kontrastira apokaliptična slika savremenog sveta (crna vode u beličastoj peni i
most izvijen nad ambisom).
Raičković se u ovoj pesmi dosledno drži stroge forme soneta kako po broju strofa tako i po broju stihova u
strofama, ali je sasvim neočekivano a pri tome kompoziciono motivisano, narušio tradicionalni raspored rime.
Od ukupno 14 stihova, 13 ima istu tzv. nagomilanu rimu (zaneseni, zatečeni, u seni,…). Samo 13 – ti stih razbija
ovo monotono ponavljanje i glasi: ''Izgovori tiho ovo ime …''.U prethodnom 12 – om stihu pesnik se obraća ptici
i kaže mom liku se okreni, izgovori moje ime i skameni se. Dakle, pesnik i pesma dobijaju naglašeno mesto u
sumornom savremenom kovitlacu.
Da nije uvek tako pokazuje pesma ''Kud potonu Pek''.Motiv narušene ravnoteže u prirodi sjedinjen je s motivom
pesme i pesnika. Pek, reka pesnikovog detinjstva, postala je kanal otpadnih voda, njeno dno je beznađe, rana u
prirodi a pesnikove reči upozorenja prazno zveče jer ih niko ne čuje. Pek je mrtav a sa njim i ovaj vek.
Pesma je ispevana u formi soneta sa izrazito kratkim stihom, najduži stih ima 7 slogova. Ritam pesme je grcav,
isprekidan zbog česte upotrebe znaka pitanja i delova stiha koji stoje u zagradi. Ceo pesnički izraz je sveden i
minimalizovan i tako doveden u sklad sa izabranim motivom.
U ''Umornoj pesmi'' slutnja bliske smrti, jer pesnik kaže:''Blizu je praznina i rub se približuje'', donosi opet
sumnju u svrhu pisanja poezije. Pesma ne leči nikog i reči iskazane u uvo sveta vetar nerazumevanja vraća
izvoru. Svet je gluv, a pesnik nemoćan. Godine 1970. pojaviće se ''Zapis o Crnom Vladimiru'', delo jedinstveno
ne samo u Raičkovićevom pesničkom opusu već i u našoj savremenoj poeziji.
Pokušavajući da pronađe adekvatnu žanrovsku odrednicu, Aleksandar Jovanović se dvoumio između pesničke
zbirke, ciklusa ili poeme. Zapis se sastoji od uvodnog teksta u prozi ''Umesto fusnote'' i izvodnog ''Bez epiloga''
između kojih stoji 10 pesama. U okvirima se daje osnovna pesnička situacija. Pesnik leži u bolnici i na molbu
bolesnog Ciganina Vladimira Purića iz Sopota počinje da piše pesmu. Na ovaj način oživljena je i u sećanje
vraćen jedan davni odnos između pesnika, umetnika i naručioca umetničkog dela. S tom razlikom što se ovom
naručiocu žuri da dok još može da beži od smrti vidi, čuje i pročita bar neki stih. Vladimir želi pesmu jer veruje
da je pesma lek. Ovom verom on oživljava veru u magijsku funkciju reči, reči koja bajalački leči kao trava ili kao
voda. Kad pesnik upita Vladimira kako i zašto se toliko razboleo, Vladimir kaže mnogo je radio, kosio i noću. Na
ovom mestu Vladimir se pojavljuje kao junak tragedije svestan svog sudbinskog prestupa i kazne koju ona
povlači sa sobom. Ovde nije reč o radu u nedozvoljeno vreme, o ogrešenju o običaj već o neprimerenom
ubrzanju života, o intenzitetu koji sagoreva i ubrzano troši život u nama, o grehu prolaska kroz život a da ga
nismo ni osetili.
Glavna tema poeme, bar naizgled, bi bila bolovanje Vladimira Purića. Ta tema se varira kroz svih 10 pesama a
najdoslovnije u 6. pesmi koja jedina nosi klasičan naslov ''Pesma o bolovanju Vladimira Purića''. Ova pesma
jedina ima optimistički kraj:''Kosićeš crni Vladimire. Evo. Nisam ti zalud radi leka pevo.'' Kako nas pesnik
obaveštava u fusnoti ovo je jedina pesma koju je Vladimir pročitao.
24
U ostalim pesmama zapaže se otklon od glavne teme. Pesnik se u stvari vraća sebi i samom činu poetskog
stvaranja. Slučajni susret u bolnici pretvorio se u izuzetno značajno i duboko sučeljavanje sa samim sobom.
Vladimirova pesma da pesma leči, otežava posao pesniku. On sumnja u svoju sposobnost da ispuni Vladirovo
očekivanje, posebno brine zbog forme. Ovu dilemu, dilemu oko forme, Vladimir će rešiti – neka bude kao kad je
Branko Radičević umirao.
Za razliku od Vladimira pesnik zna da reč ne može da leči i o tome govori pesma broj 5. Slučajno odabrana reč
nema magijsku funkciju i moć i zato on traga za tajnom, pa se tako i njegov zapis o vidljivom i ovostranom
pretvara u zapis o nevidljivom i onostranom. Okretanje onostranom najupečatljivije je u 8. pesmi ''Varijacije'' .U
4 celine različitog obima opis se kreće od idilične letnje večeri do tamne ponoći ispunjene strepnjom i
iščekivanjem. Atmosfera je puna slutnji i nagoveštaja: vajati škripe, pucaju grede, daske odječu. Ali ovo nije noć
strave već noć čudesa kada oni s one strane prelaze granicu između ovog i onog sveta gonjeni đudnjom za
životom. Dakle, svrha poezije, po Raičkoviću, nije da leči, ona nema tu magijsku moć već je njena svrha da se
suprostavi smrti čuvajući ono što je prošlo. Samo u pesnikovoj viziji ovaj i onaj svet su otvoreni za međusobne
kontakte. Poezija i njen svet postoje da ono što je prošlo ne bi bilo izgubljeno zauvek. Raičković je ''Varijacije''
ispevao u 8-ercu, stihu koji se pokazao pogodan za poeziju koja peva o tajanstvu. Istim stihom ispevana je
Dučićeva ''Međa'' pesma koja govori o doticaju ovostranog i onostranog. U ''Varijacijama'' pesnik i njegov lirski
subjekat su se poistovetili. Pomoću svog junaka pesnik je uspeo da spozna sebe i sagleda svoj lik sveden na ono
što jednom mora biti. Posle spoznaje o crnoj noći kao domina sa jednom belom tačkom u njoj, pesnik je
dosegao granicu i više nema kud, zato se zapis završava tako naglo i brzo. Međutim, izvodni tekst ''Bez epiloga''
ostavlja tračak nade. Zahvaljujući njemu zapis ostaje nedovršeno i otvoreno delo. Pesnik je izašao iz bolnice i
nikada se nije vratio da se raspita o Vladimirovoj sudbini. Ovaj postupak je dvostruko motivisan: psihološki,
pesnik ne želi da sazna istinu o Vladimirovom kraju i poetski, poezija ne trpi konačna rešenja. Sudbina Vladimira
Purića sasvim je izvesna u van književnom svetu ali je u pesničkom ostavljena da lebdi između onog što je
moralo da se dogodi i odbijanja pesme da to imenuje.
Mihailo Lalić ''Lelejska gora''
U intervjuu koji je dao ''Subotičkim novinama'', 1981. Lalić je govorio o genezi njegovog sigurno najboljeg
romana ''Lelejske gore''. Naime, i Lalić se, kao i njegov potonji junak, Lado Tajović, 1942. našao sam u
nenaklonjenom bespuću crnogorskih planina. U samoći vodio je dnevnik koji je potom spalio. Godine
1957.došao je na ideju da opiše krizu u koju je zapao partizanski pokret u leto 1942. te je u sećanju obnovio svoj
dnevnički zapis i tako je nastala prva verzija ''Lelejske gore'' za koju je Lalić dobio nagradu Udruženja književnika
Srbije. Drugu, preoblikovanu i sadržinski dopunjenu verziju romana Lalić je objavio 1962. i za nju dobio
Njegoševu i Nolitovu nagradu. Konačna, treća verzija romana, pojavila se 1990. u dva izdanja Rad, Beograd i
Svjetlost, Sarajevo. Dakle, podsticaj za nastanak romana Lalić nalazi u istorijskim činjenicama – partizanski
pokret zapada u krizu, partizani se povlače u planinska bespuća severoistočne Crne Gore i nastoje da sačuvaju
25
živu glavu stešnjeni između okupatora s jedne i domaćih izdajnika sa druge strane. Ako se za trenutak zanemare
istorijski fakti ili bar shvate kao sekundarni, kao dekor potonjih zbivanja, Lalićev roman za temu ima samoću i
čoveka koji se bori sa samoćom. Samoća je test za moralnu i egzistencijalnu osnovu ljudskog bića. Čovek,
usmeren isključivo na sebe silazi, kako bi to Vasko Popa rekao ''na dno svog ponora'' da vidi ima li ''kukavičijih
jaja''. Lalićev roman je roman lika, u fabularnom jezgru romana je jedan čovek, Lado Tajović i njegov život u toku
leta 1942. Roman je ispripovedan u JA-formi, dakle, protagonista je ujedno i pripovedač. Ovakav način
pripovedanja ukida svaku distancu, vremensku, prostornu ili delatnu između junaka i čitaoca i ujedno se
ostvaruje iluzija da se sve ispripovedano dešava upravo ovde i sad, pred čitaočevim očima. Takvo pričanje, bez
posrednika, deluje kao dramatična ispovest. Lalićev roman je i kompoziciono sklopljen da ostavlja utisak drame
u 5 činova. Roman ima 5 glava (Beše tama, Sam, S đavolom, Đavo lično, Prođe leto) podeljenih na 12 poglavlja
približno istog obima. Prva glava romana zove se ''Magla'' a poslednja ''Iz magle'' te tako otkrivamo kružni
princip kompozicije koji je ostvaren i na nivou poglavlja npr. ''Arslan-pašina godina'' i ''Prođe godina Arslan
pašina'' svojim naslovom ali i problemom koji variraju zatvaraju jednu celinu u romanu. Prva glava romana
prikazuje partizansku grupu koja se dezintegriše, dok poslednja glava romana donosi sliku grupe koja se ponovo
okuplja i integriše. Druga, treća i četvrta glava romana opisuju samovanje Lada Tajovića. Lalić je pred sobom
imao stvaralački izazov – kako da roman koji za temu ima samoću učini zanimljivim i dinamičnim, kako da odrzi
čitaočevu paznju? Potencijalnu jednolikost i monotoniju Lalić je najpre izbegao smenom dinamičnih i statičnih
junakovih pozicija. Dinamične podrazumevaju junakovo budno mišljenje i aktivno delanje a statične njegove
snove, buncanja i halucinacije. Međutim, čini se da je monotonija najbolje izbegnuta uvođenjem motiva đavola.
Đavo se pominje u toponimima na početku romana Đavolja sofra ili Đavolja česma, atmosfera crnogorskih
planina je savršena pozornica za pojavu đavola-magla sve pretvara u paklene prikaze i sobom donosi smrad
truleži i raspadanja. Drveće liči na kosture a ispražnjeno korito Lima na grob kog je napustio nekakav vampir.
Postepeno uvođen u roman, motiv đavola će ubrzo dominirati romanom u celini.
Od druge glave romana Lado Tajović je sam. Pomalo je ironična situacija u kojoj se Tajović našao u prvoj
glavi.Naime, partizanska grupica Lado, Ivan i Vasilj se sreću sa Nikom Sajkovim. Niko je sve do tada bio sam i
jedino se na samoću i žali. Lado tada pomalo nadmeno pomišlja da njemu samoća ne bi smetala, samoća je
prirodno stanje, sami smo se rodili, sami ćemo i umreti. Međutim, upravo će Niko Sajkov biti prva prikaza iz
pakla koju će Lado ugledati u svojim halucinantnim vizijama. Griža savesti opomenuće ga na čoveka kog su i
pored svih molbi ostavili samog i napuštenog. Takođe je u prvu glavu smeštena još jedna paradigmatična
situacija koja će svoj epilog dobiti na kraju romana. Ladova grupica u šumi nabasa na Jakšu, takodje partizana.
Lado sa gađenjem gleda na ovu čudovišnu robinzonsku pojavu koja je sve životne potrebe svela na potrebe
stomaka a nekad je i pesme pisao. Međutim, na kraju romana isti taj Jakša neće moći da prepozna preobraženi
Ladov lik. Lado u Jakšinom pogledu sve češće opaža prekor i osudu i zato će opsesivno početi da posmatra meko
mesto ispod Jakšinog grla-ubio bi ga.
26
Moralno opadanje Lada Tajovića počinje od druge glave, tačnije od poglavlja ''Samoća je sam protiv svega''.
Nakon susreta sa prikazom iz pakla sopstvene podsvesti Lado odlučuje da će radije krasti nego što će dozvoliti
da poludi i preda se kao Niko Sajkov. U svojoj svesti Lado je sada hajduk, čak će i čibuk sebi napraviti, ukrao je od
seoskog učitelja duvan i hranu, loži vatru na vrh brda da ga svi vide, ide sredinom puta, ne krije se i izaziva.U
razgovoru sa Taslačem, seljaninom i drvosečom, dobiće najbolji savet-poštenje je loša roba koju uvaljuju kao
nevestu s manom. Vreme je rata i sve je dozvoljeno. Usamljenom Ladu ceo svet se pretvorio u neveru i zaveru.
Na kraju druge glave javiće se ''đavolova ljubavnica'', zmija koju Lado ubija da bi dokazao sebi da i on može da
ubije iz zadovoljstva.
U trećoj glavi Lado odlučuje da proda dušu đavolu. Ovaj postupak je koliko svestan toliko i nesvesno motivisan,
Lado je na početku romana čitao ''Fausta'', a sada se setio nekog popa Zaviše Vukovića koji je 40 dana dozivao
đavola te se i on osmeli da pozove ''domaćina''. Za razliku od Fausta, Lado dušu ne prodaje zarad apsolutnog
znanja već što mu smeta, oseća još uvek sažaljenje kad ubija a i hteo bi da mu đavo daruje moćno oružje kojim
bi pobedio sve nesavršenosti ovoga sveta. Đavo ga, međutim, uči da su svi pobednici isti ako ne i gori od
prethodnika i da svetom vlada zakon jači-tlači. Potom Lado kreće u razbojništva-opljačkaće kuću Boja Mumla,
osetiće potrebu za ženom i neće prezati da uzme tuđu, ubiće Nedinog svekra Kostu Ameriku, opljačkaće i istući
ratnu profiterku Miklju, plašiće seljane pričom o kapetanu Đavolu. Na kraju đavo ga izaziva, kockaće se i ko
izgubi napustiće vrletni lelejski predeo. Međutim, Lado se podsmeva đavolu optužujući ga da je staromodan, on
je taj koji će ostati u ovim planinama i biti gori od crnog đavola.U svetu koji je izgubio celovitost i koherentnost
sve stvari pa i bića se izvrću na svoje naličje. Moralni i idejni čistunac, Lado Tajović, otkrio je tokom lelejskog
iskušenja pragmatičara u sebi i čoveka kome je svoja koža najsvetija zastava.
Dobrica Ćosić Koreni
Godine 1954. Dobrica Ćosić je objavio svoj drugi roman (''Daleko je sunce'', 1951.),''Korene'' za koji je dobio
NIN-ovu nagradu. Po rečima autora,''Koreni'' su traganje za našim moralnim, duhovnim i emotivnim korenima.
Roman je zamišljen i izveden kao moderan kako po tematici koju obrađuje tako i po književno-umetničkim
postupcima kojima se Ćosić služio. Kompozicija romana je jednostavna 4 glave omeđene prologom i epilogom.
Sve 4 glave poređane su hronološki ali događaji opisani unutar svake glave ne poznaju hronologiju. Ćosić razbija
građu romana stalno je u svesti likova pomerajući od sadašnjosti ka prošlosti i od prošlosti ka sadašnjosti sa
složenim preplitanjem asocijacija. Neki proučavaoci Ćosićevog romana, kao npr. Vukašin Stanisavljević, bili su
skloni da u ovom Ćosićevom postupku otkriju prilagodjenu i manje hermetičnu tehniku toka svesti. Drugi su,
poput Ljubiše Jeremića u Ćosićevoj pripovedačkoj tehnici ukazivali na postojanje umnogostručenih subjektivnih
perspektiva koje su uokvirene pričom polumitske ličnosti iz prologa i epiloga, starca Nikole. Traganje za našim
korenima Ćosić je, naizgled, počeo od XIX veka, istorijski i ekonomsko-politički prelomnog razdoblja za Srbiju. To
je vreme raspadanja patrijarhalnog društva i vrednosti na kojima je takvo društvo počivalo i početak
evropeizacije Srbije. Međutim, svest Ćosićevih junaka nije se oslobodila prošlosti, te tako u romanu razlikujemo
27
tri epohe i tri generacije.Prva epoha opisuje, doduše fragmentarno jer u pitanju su reminiscencije, Karađorđevu,
ustaničku Srbiju. Priča se o zbegovima, zgarištima, nabijanju na kolje, jataganima i soframa na kojima se
zarezima beležio broj pobijenih turskih glava. Ova Srbija živi u svesti starog Aćima Katića i starca Nikole a njeni
akteri su Kata, Aćimova majka, njen prvi muž Vasilije,njen drugi muž i Aćimov otac Luka Došljak i Nikolini
roditelji.Druga epoha govori o socijalnom raslojavanju sela, političkim borbama i trvenjima. To je vreme u kojem
svojina postaje kult za koji treba živeti a politika i političke stranke način da se stečeno uveća i sačuva. Ovoj
generaciji pripadaju Aćim Katić, Stevan Čadjević, profesor Andra i starac Nikola.
Treća epoha je sam osvit XX veka i pokušaj buđenja Srbije iz mrtvila i apatije kao posledica političke
obespravljenosti i despotije. Ovoj generaciji pripadaju Aćimovi sinovi,Đorđe i Vukašin, snaha Simka i sluga Tola
Dačić.Međutim, srpska ekonomsko-politička stvarnost poslužila je samo kao dekor, pozadina, nešto što junake
pokreće na akciju i redovno ih dovodi u sukob. Ono što oblikuje svest i svet Ćosićevih junaka jeste srpsko
nacionalno nasleđe, mit i legenda. Ćosić se u ''Korenima'' obračunava sa srpskim nacionalnim mitom kao što je
mit o Srbiji XIX veka kao zemlji blagostanja i demokratije, mit o kolenovićima, mit o urođenoj plodnosti srpskog
muškarca, mit o naprednosti srpskog seljaka. Ćosić se upustio u njemu svojstvenu mitomahiju mnogo drugačiju ,
manje duhovitu i zabavnu od mitomahije Borisava Pekića ali jednako delotvornu.Svest Ćosićevih junaka
određena je i problemima kolektivne i individualne psihologije kao što su problem ili kompleks inferiornosti,
ljubomore, impotencije, preranog truljenja porodičnog stabla.Lik Aćima Katića oblikovan je kao lik porodičnog
despota koji pati od kompleksa inferiornosti. Svaki Aćimov postupak, a posebno u javnom i političkom životu,
iniciran je potrebom za samopotvrđivanjem. Aćimov cilj je postizanje nekakvog podviga koji bi iz sećanja ljudi
izbrisao njegovo sramno poreklo. Zato Aćim govori Vukašinu da zaboravi na Luku Došljaka jer od njega, Aćima,
počinju Katići, on je njihov koren i stablo. S druge strane Aćimovo ponašanje motivisano je i svešću o izuzetnosti
srpskog naroda posebno, što je paradoksalno s obzirom da dolazi od Aćima, na etičkom planu. Kada pošalje sina
na Sorbonu Aćim želi da tako sazna šta misli i kuda se kreće ta Evropa a pri tome ništa od evropskih kulturnih
vrednosti ne sme biti asimilovano u srpski nacionalni korpus.Aćim Katić je oličenje svog doba. On je pustahija
koji iz obesti i prkosa diže bune i koji pri tome žudi za vlašću. Aćim je naslednik imanja koje je prethodna
generacija osvojila na krv i nož a koje je on sačuvao i uvećao političkim spletkama i intrigama. On je tipičan
gazda-kolenović koji žudi za muškim naslednikom kao zalogom sopstvenog trajanja. Njegova nesreća je u tome
što ga nasledjuje impotentna kukavica i apolitičan evropejac.Starac Nikola sluga, rudar, bundzija, politički hajduk
ima specifičan položaj u romanu.On je rezoner, onaj koji sve vidi i sve čuje, koji u sve proniče i dela iz duboke
podrumske tame. U Nikoli i dalje,mada na dnu njegovog moralnog bića egzistiraju hajdučke vrline, međutim,
tako zamišljen i do kraja ostvaren Nikola bi pre bio anahronizam nego izuzetan romaneskni lik. I u njemu je Ćosić
sproveo postupak degradacije jedne mitske vrednosti. Hajduk iz vremena Turaka u obrenovićevskoj Srbiji i
Aćimovoj sluzbi postaje politički hajduk, orudje kojim se uklanjaju politički protivnici i neistomišljenici.
Degradacija Nikolinog mitskog bića pokrenuta je na Aćimovu inicijativu. Naime, Aćim, sasvim apsurdno, smatra
28
da čuva srpske nacionalne svetinje tako što šalje Nikolu da ubija njegove neistomišljenike.Mit o urođenoj
plodnosti srpskog seljaka u prvi plan izbacuje negaciju tog mita, Đorđa Katića. On je izvrstan trgovac sa
izraženim nagonom za posedništvom ali je impotentan. Impotencija pokreće čitavu lavinu unutrašnjih bura i
previranja koje rezultiraju osećanjem inferiornosti, ljubomorom, potuljenošću, sadizmom. Očigledno je da od
Đorđa počinje degradacija i gašenje jedne porodične loze. Tako bezdetnost i jalovost postaje srpska realnost.
Čini se da Ćosić ipak nije ostao dosledan u sprovođenju ovog motiva. Porodica nadničara i sluge, Tole Dačića ga
demantuje. Tola je otac 4 sina i Simka nije pogrešila kada je njega odabrala da nastavi lozu Katića. Tako su Katići
dobili jedinog a Tola još jednog sina. Zato Tola može da se oseća superiorno u odnosu na Đorđa čak i kada mu
smrt odnese jednog od blizanaca. Utučen, on će konstatovati da je Bog morao uzeti od njega jer mu katićko
blago i dukati ne trebaju.Drugi sin Aćima Katića, Vukašin, ruši još jedan mit, mit o radikalskoj Srbiji. Za Vukašina
to je očeva Srbija u kojoj kolju i psuju, gaze po blatu i žive u mraku. Vukašin neće Vasilijev jatagan kojim su do
juče sečene turske glave a danas srpski hleb.Svaki od Ćosićevih junaka posredno ili neposredno ruši mit o Srbiji
XIX veka koja je u svesti potomaka ostala upamćena kao pijemont oslobođenja Južnih Slovena od dve velike
imperije. Srbija XIX veka je bila duboko podeljena zemlja, puna došljaka koji stiču ime i imanje na brzinu. Duh
naprednosti i evropeizacija sputavan je političkim intrigama i patrijarhalnim stegama.
Vladan Desnica
''Proljeća Ivana Galeba'' ''Zimsko ljetovanje''
Vladan Desnica, potomak starih serdara Jankovića, bio je moderni itelektualac sa širokim klasičnim
obrazovanjem. Jovan Deretić ga je nazvao modernim sledbenikom Sime Matavulja kako po kraju iz kog je
potekao i koji je često opisivao u svojim delima, tako i po naklonosti prema romanskoj kulturi i umetnosti. Na taj
način Desnica je u svom delu ostvario spoj nacionalnog i evropskog, regionalnog i univerzalnog.
Svoj prvi roman ''Zimsko ljetovanje'' objavio je 1950, a roman – sinonim njegovog sveukupnog stvaranja
''Proljeća Ivana Galeba'' objavio je 1957.
''Proljeća Ivana Galeba'' je monološko–asocijativni roman, specifičan kako po kompoziciji, načinu
pripovedanja, odnosu prema fabuli i fabuliranju, tako i po promišljanju autora, odnosno, pripovedača o
umetnosti i svrsi umetnosti u savremenom svetu, o detinjstvu, smrti ili lepoti.
Roman je ''irealni dnevnik'' violiniste koji se seća dana koji se prošli, koji jesu ili koji su prosto van vremena, u
bolnici 1936. Glavni junak, Ivan Galeb, sagledava svoj život ''naopako''. Naopako u značenju retrospektivno,
vraćajući se sve do detinjstva, ali i sa značenjem da se većina stvari u njegovom životu desila ''naopako'', mimo
njegovih želja i volje. Da bi pokazao na šta misli Galeb se seća kada je na tavanu svoje porodične kuće slučajno
pronašao violinu. Taj slučajni pronalazak kao i činjenica da su njegovi baba i deda zapazili dečakovu osetljivost
prema muzici zauvek će mu odrediti dalji tok života. Sećanja se u Galebovoj svesti nižu asocijativno. Dakle, ne
teku hronološki i ne poznaju uzročno-posledičnu povezanost. Pripovedač bira samo one uspomene i doživljaje
koji se po njemu najznačajniji. Povezujući ih, upoređuje ih, i sa vremenske i ironijske distance, ponovo ih
29
vrednuje. Pripovedanje Ivana Galeba je diskontinuirano, stalno prekidano digresijama, a tim što Galeb smatra
da je u digresijama sadržana suština njegove priče. Zbog takvog načina pripovedanja Galebova priča deluje
fragmentarno, niz mozaičnih kockica koje svoj smisao ostvaruju u okviru veće celine ali i samostalno.
Monološko–asocijativni žanr romana po pravilu podrazumeva odsustvo tradicionalno shvaćene fabule. Svoj
odnos prema fabuli i fabuliranju Galeb podrobno objašnjava i to su izuzetno značajni autopoetički izrazi samoga
Desnice. Galeb ne voli pragmatičnu umetnost i smatra da književno delo može biti spašeno pragmatičnosti
samo ukoliko se oslobodi fabule i fabuliranja. Poput Flobera, Galeb želi da napiše delo ni o čemu, u kome se
neće događati ''ama baš ništa'', u kome će se prosto ćaskati sa čitaocem. Dakle, fabulu treba ukloniti iz estetskih
razloga. Književno delo je uživanje u lepom ne i u korisnom. Galeb veruje da je čovečanstvo odraslo i dovoljno
se prozlilo da mu više ne moramo fabulirati. Dakle, fabulu demantuju i društveno–istorijski razlozi. Savremena
književnost treba da ukaže na pravu prirodu čovekovu, na rad njegove svesti i na svet koji jedna takva,
intelektualna svest oblikuje. Fabula se ne uklapa ni u kulturno–istorijski momenat. Umetnost pećinskog čoveka
prikazivala je čoveka u lovu, savremena umetnost mora prikazati čoveka kako misli. Pitanje položaja i svrhe
umetnosti u svetu pokreće i pitanje položaja umetnika. Galebovo viđenje pisca donekle je blisko Platonovom.
On smatra da u pisanju nema velike kontole svesti. Rukovođen nekom višom silom pisac ''brekće, laje, bulazni''.
Na ovaj način Galeb objašnjava i svoju digresivnost, čestu kotradiktornost i nedoslednost. Sudbinu umetnika u
svetu Galeb opisuje na primeru svog komšije, tromboniste i bivšeg pozorišnog glumca, Egidija, kao i kroz
sudbinu svog prvog učitelja violine. Egidije je u mladosti bio na proputovanju kroz njihovo mesto sa pozoričnom
trupom iz Italije ali zaljubio se u tanku i lepu devojku, oženio se njom i ostao. Vremenom lepotica se rasrupnjala
i poružnela, a na njegov nekadašnji život umetnika podsećala su ga zvučna imena njegove slinave, prljave i
glavate dece. Priča o učitelju violine dosta je slična prethodnoj. Učitelj se takođe oženio lepuškastom plavojkom
koja je ubrzo postala neuredna i mlitava i koju je grad nazvao ''žrtvom umetnosti''. Primetan je ironičan stav
pripovedača prema ispričanom koji će dosegnuti i grotesku kada bude opisivano neurotično ponavljanje istih
pokreta učitelja pre no što će otpočeti sviranje. Na kraju, moramo se zapitati kakav je umetnik sam Galeb. Još
kao dete voleo je da se zamišlja kao drvo koje ništa ne vidi, a sve oseća. U razgovoru dedinih prijatelja nije
slušao priču već pratio njihove gestove, navike, odela, način na koji puše. Kao odraslog čoveka najbolje će ga
okarakterisati fra–Andjel. Galeb se kroz svet realnih činjenica kreće kao umetnik, nikad njegom glavom nije
prošla ni jedna misao samo senzacije, slike i osećanja. Dakle, reč je o melanholiku, introvertu koji se ironijom
brani od prevelike osetljivosti i osećajnosti. Svetlost je alfa i omega njegovog života, ona je sinonim svega lepog
i dobrog. Razmišljanja o smrti su česta kod Galeba. Kao Mihajlovićevu Petriju njega smrt prati od najranijih
dana. Oca nikada nije video, njegova smrt ostala je misterija za dečaka, majka je ubrzo umrla od upale pluća, a
zatim deda, baba, Egidijeva ćerka i njegova letnja ljubav, Alda se otrovala pa potom i ćerka Maja umire od
tuberkoloze u Švajcarskoj, a u bolnici je smrt neizbežna i on je konkretno doživljava kroz smrt generala koji je
dobio sve bitke na bojnom polju ali u ovoj nije imao izgleda. Smrt je za Galeba sama srž života, ona život čini
30
stvarnim i realnim. Govoreći o lepoti Galeb lepotu doživljava kao talenat i ljute ga oni koji se pitaju postoji li
ispod lepog lica i um – lepota je dovoljna sama po sebi. Detinjstvo je tema kojoj se Galeb vraća tražeći u njemu
odgovore za sve ono što nam se kasnije dešava. Iz detinjstva mi nosimo svu ''prćiju senzibilnog'', ono najvrednije
u nama koje postaje podloga za sve kasnije doživljaje. ''Zimsko ljetovanje'' će Radomir Konstantinović nazvati
romanom konačne, zatvorene forme. U njemu je Desnica dao sliku jednog sveta omeđenog sobom, to je svet
čijem grotesknom licu ne može ništa da se oduzme niti može nešto da se doda. Roman se sastoji od 35
poglavlja koji grade jednu jedinstvenu mozaičnu strukturu. Te majušne kockice mozaika donose sliku
pojedinačnih sudbina a pri tome ni jedna sudbina nije data kao celovita, nigde nismo dobili celovitu biografiju.
Roman je ispripovedan iz perspektive objektivnog pripovedača u 3. licu jednine, ali je primetna i perspektiva
pojedinih junaka romana posebno Donerovih, Ernesta i Lizete. Pripovedanje nije hronološki dato, već na
početku romana izbeglice u selu Smiljevac se sećaju bombardovanja Zadra 1943. zbog kojeg su i izbegli na selo.
Roman tematizuje odnos selo – grad s tom razlikom što je slika sela znatno izmenjena. Realistička proza
stvorila je idealizovanu sliku sela u kome vlada red, rad, sloga i veselje. Ovakva naivna predstava o selu i
seljanima zadržana je u svesti Lizete Doner koja se sa seljanima susretala samo na pijaci u Zadru a selo zamišljala
kao mesto na kom teče mleko, ima puno mesa i kokoške neprestano nose jaja, jedini problem, po Lizeti je što
ima puno zmija. Lizetin muž i berberin, Ernesto, o selu zna samo preko trgovaca vina. Seljani vino razblažuju,
varaju i podvaljuju, cenjkaju se i vrlo su lukavi. Čini se da je Ernesto ipak bio bliži istini. Selo Zadranima okreće
svoju pravu, zastrašujuće okrutnu stranu. Kuća Ićana Brnosa u koju su smešteni Donerovi reprezent je tog
grotesknog užasa. Po dvorištu Donerovi vide kamenje poprskano krvlju zaklanih životinja, deca pužu zajedno sa
psima koji razvlače ovčije nogice i rogove. Jedina prostorija u koju životinje ne ulaze je ona gde su se smestili
Donerovi sa bebom – Mafaladom. Veći deo IX poglavlja posvećen je opisu Ićanove svinje, Miguda, ''spomenika
svinjskom rodu''. Ovaj detaljan opis kompoziciono je motivisan jer će na kraju romana Migud pojesti malu
Mafaladu. Ovaj užasni događaj konačno će proterati Zadrane iz sela, a Ićan će prokomentarisati da na selu
prasad vrlo često jedu decu i da se on nadao da će se Mafalada počastiti Migudivim mesom a ono ispalo
drugačije. Epizoda u kojoj takođe prepoznajemo grotesku je epizoda sa podizanjem spomenika Milu
Plačidrugu, Ićanovom kumu i seoskom probisvetu koji se završio kao crnokošuljaš na španskom ratištu. Seoske
vojne vlasti odlučiše da proglase Mila mrtvim, iako o njemu nisu ništa pouzdano znali, i podignu mu spomenik.
U spomenik ugradiše Migudovo koriti verujući da je to rimska urna. Kada Italijane proteraše iz Dalmacije, Ićan
jedva dočeka da ''urnu'' vrati Migudu. Groteskna je i sahrana stare popadije koju jedva sahraniše zahvaljujući
zalaganju Zadrana u kutiju u kojoj je dopremljeno staklo za školu a kočijaš je do groblja vozio kao na svadbu.
Selo je mesto na kome se i ubistva dešavaju. Glićinog sina ubio je najčuveniji gazda u selu Milenko Katić zbog
nekakve međe. Celo selo zna istinu ali svi ćute o tome kao i stari Glića koji mirno melje žito u Katićevoj vodenici
čekajući njegovo vreme za osvetu. Tako se ''zimsko ljetovanje'' Zadrana (oksimoron koji je smislio šjor Karlo jer

31
su poput izviđača na letovanju i na jesen morali kuvati napolju) pretvorilo u moru od koje su svi poneli po neki
ožiljak.

Meša Selimović
''Derviš i smrt'' i ''Tvrđava''
U svetu književnosti Meša Selimović se pojavio kao pisac pripovedaka u zbirkama ''Prva četa'' iz 1950. i ''Tuđa
zemlja'' iz 1962, zatim i kao pisac eseja sa najpoznatijim delom ''Za i protiv Vuka'', 1967. ali će u istoriji
književnosti kao i među najširom čitalačkom publikom Selimović ostati upamćen kao pisac romana ''Derviš i
smrt'', 1966. i ''Tvrđava'', 1970. Meša Selimović je podvukao povezanost ova dva značajna romana rekavši da je
''Tvrđava'' pandan ''Dervišu i smrti''. Tvrđava je svaki čovek,svaka zajednica, svaka država i svaka ideologija.
Međutim, dok Ahmet Šabo nastoji da posle ratnog iskustva izađe iz svoje tvrđave, da sagradi most prema
ljudima i ukloni mržnju i nepoverenje koje ih razdvaja, da se prosto integriše u zajednicu, dotle Ahmet Nurudin
biva igrom slučaja i sudbine izbačen iz svoje tvrđave – tekije u život i među ljude od kojih je nekada, kako on
misli, uspešno pobegao da bude ''svetlo vere''.
Postoje i formalne sličnosti između ova dva romana. Reč je o romanima lika, od početka do kraja romana u
centru pažnje je jedan čovek i njegov životni put. Protagonista je ujedno pripovedač, dakle oba romana su
ispripovedana u 1. licu jednine s tom razlikom što se Nurudin iz sadašnjeg trenutka retrospektivno vraća na ono
što se zbilo pre dva meseca i tri dana ali i još dalje u prošlost sve do njegovog detinjstva i sećanja beleži kao
dnevnički zapis, sumu preživljenog. Ahmet Šabo se samo na početku romana retrospektivno vraća na hoćimsku
bitku, a potom će rat postati dekor, pozadina na kojoj ćemo pratiti Šabove postupke i život. Oba romana
pokreću univerzalne teme, pitanja aktuelna u svakom vremenu: Šta je čovek? Šta je društvo? Šta je vlast? Koji
su putevi individualnog spasa? Kako odoleti mehanizmu vlasti?Gde su koreni zla u društvu i čoveku? Romani
Meše Selimovića tako postaju filozofski i psihološki intonirani romani koji u središte pažnje dovode čoveka,
njegovo moralno biće i smisao njegove egzistencije.Podsticaj za nastanak romana ''Derviš i smrt'' Selimović je
pronašao u sopstvenom životu. Krajem 1944. partizani su streljali Selimovićevog najstarijeg brata, Šefkiju,
takođe partizana. Tako je bratovljeva smrt postala Selimovićeva najveća tuga i životna tema. Da bi izbegao
političku aktuelnost i subjektivnost, Selimović ovaj potresni biografski događaj pomera u prošlost, u XVIII vek i
tursko vreme, a političko – ideološki plan zamenio je versko – ideološkim. Fabularno jezgro romana je hapšenje i
ubistvo Nurudinovog brata, Haruna. Širi fabularni krug građen je od neposrednih Nurudinovih akcija da spase
brata i nastojanje vlasti da ga spreči u tome jer iz jedne individualne pobune može proisteći kolektivna pobuna
što će se zaista i desiti u jednom momentu. Međutim, ''Derviš i smrt'' nije roman akcije. Čak i kada Nurudinovi
postupci prete da se razviju u akciju sa više napetosti i neizvesnosti, Selimovićev junak na samom početku
saopštava rasplet i tako svu pažnju čitaoca sa akcije skreće na analizu i meditaciju stanja i pojava, ispitivanje
valjanosti verskih, ideoloških i etičkih vrednosti. Ahmet Nurudin je čovek koji pokušava da živi na razmeđi dva
32
sveta: metafizičkog i egzistencijalnog.Metafizički svet je pretežniji pre svega jer to zahteva sama vera – život koji
Nurudin kontemplira a ne učestvuje aktivno u njemu.U metafizičkom svetu Nurudin je pronašao utočište posle
životnog poraza.Vrativši se iz rata, osujećen u ljubavi bio je isuviše slab da se sa životom uhvati u koštac. Slično
mentalno stanje prepoznajemo kod Ahmeta Šabe. Vrativši se iz rata bez igde ikoga, on vreme provodi kraj reke
gledajući njen tok koji ga smiruje. Nurudin je izgubljeni životni oslonac pronašao u veri a Šabo u ljubavi.Iz tekije
Nurudin je samo povremeno i nesigurno izlazio u svet koji mu je nepoznat i tuđ. Obuzet strahom da ne pogreši i
ne osramoti tekiju, Nurudin pažljivo odmerava svaku reč koju će izgovoriti van zidina tekije.Takvom jednom
čoveku čula će zanemeti, osećanja će se ugasiti a volja oslabiti. Zato je potreban snažan potres sa tragičnim
posledicama da ga prene iz duhovne kontemplacije. Taj događaj će biti Harunovo hapšenje. Nurudin pokušava
da za brata izmoli milost a da ga pri tome ne shvate kao nekog ko se buni protiv vlasti, vere i zakona. Svaki susret
sa prestavnicima vlasti pokazaće mu koliko je nevičan i nevešt, koliko je nesposoban da se održi na površini
egzistencijalne kaljuge. Ono što zapanjuje u Nurudinovom ponašanju jeste da je on PRIMORAN da dela,
primoran zbog oca kome je Harun ''još jedini ostao'', što Nurudina pogađa na ličnom planu, i primoran zbog
varošana, kasablija koji očekuju od njega da se izbori za pravdu. Zato će Nurudina pogoditi kada mu gradski
pajac, Ali – hodza u razgovoru kaže da ga ne vidi, nedelanje ga je učinilo nevidljivim. Egzistencijalnom će se
Nurudin približiti tek kada se u njemu probudi mržnja i želja za osvetom, prvi iskonski ljudski osećaji. Dok je
ranije tražio oslonac u ljubavi prema veri, sada ga nalazi u mržnji i život mu najzad dobija smisao. Nurudin
postaje racionalan, lukav i opasan.Vest o unapređenju hadži – Sinanudinovog sina u Istambulu, Nurudin spretno
koristi da organizuje osvetničku spletku. Dok se ranije bojao vlasti, strepeo da se ne ogreši o zakon, sada shvata
da vlast može biti idealno oružje osvetnika. Kada se nakon prevrata, kadijine mučke smrti i muselimovog
bekstva,sam domogne vlasti, Nurudin će shvatiti da se ne vlada po zakonu i po savesti već po volji moćnijih od
sebe. Polozaj kadije prividno mu je obezbedio moć ali ga je trajno odvojio od prijatelja. Nurudin napred neće a
nazad ne može. Kada Hasan bude optužen da je organizovao bekstvo svom prijatelju dubrovačkom trgovcu i
tobožnjem špijunu, Nurudin se ponovo stavlja na probu. Stari Nurudin,slepi poštovalac i izvršilac vlasti,
nadvladava privremeno probuđenog čoveka u Nurudinu. Potpisavši presudu prijatelju Nurudin potpuno i
konačno ostaje bez životnog oslonca a odatle je bio samo jedan korak do smrti i on ga je načinio.
Našavši se izmedju vere,vlasti i istinskog života Nurudin nije mogao da se snađe. Njegov život je ostao osakaćen
i prazan zbog igre slučaja i sudbine ali i zbog ličnog izbora. Nurudinov antipod i sigurno najprivlačniji lik u
romanu je Hasan Dzamić. Ne stranicama Selimovićevog romana Hasan će se pojaviti kao kakav filmski junak,
epski heroj sa crvenim ogrtačem, u oblaku prašine, sa ogromnim krdom, praćen uzvicima i psovkama
dželepdžija. Hasan je ovaploćenje životne snage, energije, optimizma.Bogat i obrazovan, napustio je Istambul i
moguće napredovanje u službi jer ne trpi poslušnost i bezuslovno pokoravanje.U stalnom traganju za
promenom,samim izvorom života, Hasan se okreće neprimerenom mu pozivu trgovca stokom.On živi u stalnom
kretanju, odlazenju i vraćanju.On je sve ono što je Nurudin trebao da bude, a nije mogao. Prijateljstvo sa
33
Hasanom za Nurudina je uživanje u samome sebi neostvarenom, pogled na samo vrelo života iz sigurne zaštite
tekije. Životno pitanje Ahmeta Nurudina – šta je on, zakržljali brat ili nesigurni derviš ostaje bez odgovora.
Selimovićev roman donosi jednu opštevažeću, univerzalnu istinu – u životu su nužni izbori jer život ne štedi
nikoga.Ne postoji sigurno utočište u koje bi smo mogli pobeći jer udarci sudbine stižu tamo gde smo najranjiviji i
najosetljiviji.
Slično Nurudinovom bratu Harunu i mladi Ahmet Šabo strada zbog neiskustva. Kobnu gršku će načiniti na selu
hadži – Duhotine.Svetkovina se priređuje, navodno, u čast ratnika – povratnika, međutim u toj ''tvrđavi'' Ahmet
će se osetiti ponižen i uvređen. Hadži – Duhotina ratnike drži skarajnute u jednoj sporednoj sobi, dok su mu
glavni gosti gradski poglavari. Nemogavši da trpi tu lakrdiju i farsu, zanet pićem i isprovociran od kadijinog pisara
i ljubavnika, Džemala Zafranija, Ahmet će bučno i glasno iskritikovati zatečeno licemerje.U zoru će ga naći i
odneti kući Mahmut Neretljak, Ahmet je bio isprebijan i ponižen gore nego na ratištu. Nakon ovog prestupa
Ahmetu život kreće nizbrdo. Sva vrata su mu zatvorena,kako sam kaže nije mrtav a nema ga. Mula Ibrahim,
Ahmetov ratni drug i čovek kome je Ahmet spasao život, otkriva Ahmetu kobnu životnu istinu – mlad je otišao u
rat i vratio se sa verom da u miru nema surovosti.Ono što ga je zapanjilo je saznanje da je mir suroviji od rata
ako voliš istinu i pravdu.
Živeći na margini društva, nepriznat i nepoznat, sa jedinim prijeteljem Mahmutom Neretljakom, Ahmet oseća
svu težinu života izopštenika koji se usudio suprostaviti vlasti. Kako sam ironično zapaža, on uživa apsolutnu
slobodu, bez prijatelja je i bez gospodara, sada zna kako žive ptice. Poznanstvo sa Osman Vukom i Šehagom
Sočom, s jedne, i Avdagom, s druge strane, Ahmet je u prilici da još bliže i dublje pogleda u zamršeno klupko
osmanlijske vlasti. Život tih ljudi, ljudi na vlasti, prolazi u večitom strahu, smicalicama, lukavstvima, podmetanju
i ucenama, jedino ih smrt oslobađa.Ovo saznanje omogućiće mu da svoju slobodu sagleda iz drugog, manje
ironičnog i ciničnog ugla.On sebi može da dopusti da razmišlja o svojoj ženi, da se pita i brine zašto je to jutro
bila ljuta, da li ga voli? On može sebi da dopusti jaka osećanja i bezrazložne radosti, uživanje u običnim stvarima
jer je on slobodan. Ahmet tako shvata da sloboda ima dva lica i od nas zavisi koje više volimo da gledamo. Slično
Ahmetu Nurudinu i Ahmet Šabo će biti stavljen u procep, u situaciju u kojoj mora da bira, a šta god da izabere za
njega će biti kobno. Naime, kada je slobodumni student Ramiz uhapšen i odveden u tvrđavu pred Ahmeta
predstavnici vlasti izlaze sa ovakvim zahtevom – Ahmet ima ''moć'' da spase Ramiza sigurne smrti ako nagovori
Ramiza da kaže narodu da su govori koje je držao u dzamiji laž. Ahmet je na muci – ako nagovori Ramiza, savest
mu neće dati mira jer i on deli Ramizova slobodoumna uverenja, ako ga ne nagovori vlast će smatrati da je u
dosluhu sa Ramizom i stradaće obojica. Dilemu rešava Šehaga Sočo koji će pomoću dovitljivog Osman Vuka oteti
Ramiza iz tvrđave ali ne zato što je ljubitelj pravde već da bi se osvetio kadiji i njegovim ljudima. Osman Vuk je
neko od koga će Ahmet Šabo naučiti najvažnije lekcije o životu. Osmanova životna logika je da u životu ništa nije
ni crno ni belo, a dobro i zlo postoje zajedno, ujedinjeni.Tako će Ahmet saznati da su Ramiza iz tvrđave oteli
Skakavci – razbojnička porodica, otac i tri sina. Kada se najmlađi Skakavac napio u gradu i pričao o ''podvigu''
34
platio je glavom, ubili su ga otac i braća. Ahmet je zapanjen nad ovim saznanjem ali ga Osman opominje da bi u
suprotnom stradao i on, i Osman i sam Šehaga. Od Osmana će Ahmet naučiti da svaki čovek mora biti tvrđava
jer kako bi opstao razgrađen kao tor u svetu punom neprijatelja. Najživopisniji lik romana je Mahmut
Neretljak.Ova neobična ličnost u sebi je sjedinila lažnog kovača novca,gradskog špijuna i potrčka, učitelja grčkog
i arapskog jezika a da pri tome ne zna ni jedan jezik. Mahmut je ostao uz Tijanu i Ahmeta onda kada niko nije
hteo, međutim, Ahmet će se razočarati kada Mahmut prihvati posao u magazi Osman Vuka. On kaže umro je
pesnik a rodio se trgovac.Više nema sna o brzom i lakom bogaćenju, nerealnih planova, zanesenosti i slobode,
sve je samo račun. Međutim, Mahmutovo preobraćenje je kratko trajalo. Kada je došao Ahmetu sa idejom da se
obogate prodajući kanarince, Ahmet je znao da mu se prijatelj vratio.
Antonije Isaković Velika deca
Do 1976. kad se pojavio ''Tren I'' ,Antonije Isaković je važio za pisca priča.Njegove zbirke ''Velika deca'' iz
1953.,''Paprat i vatra'' iz 1962. i ''Prazni bregovi'' iz 1969. pokazuju kompaktnost,jedinstvenost i prepoznatljivost
jednog književnog opusa. Devet priča iz prve Isakovićeve zbirke, ''Velika deca'', tematsko – motivski se mogu
odrediti kao ratne priče. Njihovo narativno jezgro najčešće čini ratna anegdota oko koje se plete siže. Stožer oko
kog će se razvijati anegdota i plesti siže najčešće je jedan glavni junak uz obavezno prisustvo nekoliko epizodnih
likova i neindividualizovane grupe. Pojedinci međusobno ili pojedinac i grupa se često nalaze u
međuzavisnom,dramatičnom odnosu. Takve Isakovićeve priče u kojima dominira unutrašnja napetost imaju
izražene dramske elemente. Međutim,postoje i one Isakovićeve priče u čijem središtu nije anegdota, odnosno
koje opisuju manje dramatičan događaj kao što je povlačenje iz neprijateljskog obruča, opkoljenost ili
iščekivanje. U ovim pričama preovlađuju lirski ili dramsko – lirski elementi. Na ovaj način, uvođenjem dramskih i
lirskih elemenata kao i priblematizacijom partizanskog morala, Isaković je izbegao blizinu patetike ili ideološke
poruke, osobine koje prete književno – umetničkoj vrednosti žanra ratne priče. Isakovićeve priče pokazuju
mogućnost ulančavanja. Srodna tematika je svakako na prvom mestu ali to mogu biti i likovi koji se sele iz priče
u priču kao što je lik snažnog i izdržljivog Stanka kog srećemo u ''Kašiki'' a potom i kao ranjenika morenog grižom
savesti zbog nepotrebne Zoćine smrti u priči ''Kroz granje nebo''. Takav je i lik bolničarke Branke čije dnevničke
zapise čitamo na stranicama priče ''Kroz granje nebo'' i u ''Crvenom šalu''. Isakovićeve ratne priče opisuju
elementarne nevolje–glad, žeđ, studen,bolest i konačno smrt. Rat je pakao na zemlji i smrt se često doživljava
kao jedino moguće izbavljenje. Iznemogli ranjenici,mučeni nervnom napetošću, bolovima i gladju u smrti vide
spas. Svet je izgubio smisao i koherentnost, više ne važe ni zemaljski i božanski zakoni i zato ovo opredeljenje ne
treba i ne može da čudi. Bliskost smrti odnosno Tanatosa uslovljava i bliskost Erosa. Erotske teme nisu uvek
uspešno ostvarene u Isakovićevim pričama ali ih prožimaju u celini. Najčešće je reč o nagoveštaju ljubavi, žudnji,
nemogućnosti da se ljubav realizuje. U priči ''Kroz granje nebo'' samrtnik Radoš u sred šume čuje martovski plač
mačaka i sniva erotske snove, a bolničarka Branka oseća požudne poglede ranjenika na njenim nogama i bluzi sa
koje je nesmotreno otpalo dugme.U skladu sa izborom tematike su i Isakovićevi junaci.To nisu nadljudi ili heroji
35
već obični ljudi koji pate i stradaju rastrzani između elementarnih životnih potreba i nagona i partizanskog
morala koji sve natkriljuje.Upravo u tom raskolu između ličnog i kolektivnog leži sva dramatičnost njihovih
sudbina.Priča ''Kašika'' tematizuje partizanski moral dovodeći ga u vezu sa temom gladi. Dva partizana, Stanko i
Zoćo nose kajmak izgladneloj četi. Likovi su koncipirani na kontrastu – Stanko je stariji, iskusniji, izdržljiviji, jači
dok je Zoćo mlad, slab i neiskusan. Među Stankom i Zoćom raste napetost zbog neutažene gladi koja kulminira
prekorom upućenim Zoći. Zoćo umire u snu, a da nije dobio spasonosnu kašiku kajmaka. Stanko, iznemogao,
donosi u četu kajmak i beživotno Zoćino telo. Dok četa halapljivo jede svoje sledovanje, Stanko baca svoju
kašiku kajmaka. Surov partizanski moral – žrtvovanje i samožrtvovanje pojedinca za rad interesa kolektiva, čak i
kada to nije neophodno pokazuje svoje naličje. Zoćo je mogao ranije dobiti svoju kašiku kajmaka, četa ne bi
izgubila čoveka, a Stanko ne bi osećao grižu savesti.Međutim, sa tom pre vremena dobijenom kašikom bio bi
narušen princip na kom počiva partizanska zajednica. Jedino poštovanjem stroge discipline kolektiva Zoćo je
mogao ostati njegov deo, makar i mrtav.
Priča ''Crveni šal'' tematizuje najstrašniju partizansku zimu i čuveni igmanski marš. Da bi se zaštitio od surove
hladnoće, Mirko uzima šal iz kuće u kojoj je jedinica prenoćila. Na tužbu domaćice da joj je mladić ukrao šal,
mladića streljaju. Strogost presude ne odgovara načinjenom prestupu.To će osetiti i vlasnica šala i zbog toga će
moliti da poštede mladića. Kada joj molbe ne budu uslišene iz očajanja negiraće ženu u sebi. Mladić se, pak,
mirno pokorava presudi jer je svestan da se moralni prestupi ne smeju i ne mogu tolerisati. Samo tako se vratio
u četu, mrtav ali moralno čist. U ovim dvema odabranim pričama dominira dramski element naglašen
dominacijim dijaloga a u ''Crvenom šalu'' segment ''Preki sud'' je i napisan kao dramski tekst. U priči ''Tri plava
cveta'' sam naslov sugeriše dominaciju lirskih elemenata. Komesar Damnjan ranjen skriva se u pećini a ispod
njega, kraj reke logoruju neprijateljski vojnici. Sve što Damnjan vidi i čuje u kontrastu je sa njegovim
položajem.Vojnici pod pećinom spremaju večeru – on je gladan, reka se belasa i žubori – on već 2 dana nije pio
vodu, izlazi mesec ko zapaljen dulek, zdrav i okrugao – on je zatočen u pećinskoj memli. Međutim, Damnjanov
pogled je intenzivnije okrenut u prošlost. Bio je primoran da za sobom ostavi ranjenog druga iz detinjstva,
Miloša. Miloš se pred rastanak i verovatnu smrt nalazio u halucinantnom stanju – vidi po poljani zečeve i traži
od Damnjana da ih uhvati. Na kraju, njihov rastanak će obeležiti lirski intonirano Miloševo pitanje: ''Zašto se
ponekad ljudi ostavljaju?'' Sećanje na Miloša i njihovo detinjstvo izazvano je asocijativno – Damnjan pred
pećinom vidi plod kupine i leptira.To će ga podsetiti kako su Miloš i on brali kupine i prodavali gospođama u
banji, kako su sekli kupus i jurili leptira kupusara i kako je Miloš posekao nogu. Iako je pripovedanje dato u 3.licu
jednine očigledno je reč o Damnjanovoj perspektivi, njegom viđenju stvari pa tako možemo govoriti o
doživljenom govoru. Kao vrhunac Damnjanove samotničke drame pojavljuje se jeretička misao o revoluciji kao
velikom umiranju, kao ''mrtvom putu''. Metafore i slike u ovoj priči dovedene su u vezu sa junakovim
doživljajem sveta i njegovim psihičkim stanjem što pojačava lirski element priče.Lirskoj dimenziji Isakovićevih
pripovedaka doprineće redak ali dragocen humor.Tako se u priči ''Kroz granje nebo'' ranjeni starčić šali na svoj
36
račun – da mu je bar prošle godine bacač odneo deo trtice imao bi šta odneti ili kako ranjenici teše ranjenog
mladića – nedostatak ramena moze nadoknaditi vešt krojač

Ivan V. Lalić
'' O delima ljubavi ili Vizantija '', '' Pismo '' , '' Četiri kanona''
50-e godine XX veka označavaju prelom u dotadšnjoj pesničkoj tradiciji. Generacija koja svoje pesničko stvaranje
počinje 1945/46. i koja je jedini vidljivo vredan trag ostavila u poeziji Stevana Raičkovića, Branka V. Radičevića i
Slobodana Markovića biće zamenjena generacijom ''u senci'', kako je Sveta Lukić u svom eseju ''Istorija i
poezija'' nazvao generaciju pesnika čiji su sinonimi vrednosti Vasko Popa i Miodrag Pavlović. Poezija stvarana 50-
ih godina biće hladna, objektivna, racionalna, ''patetika uma'' a ne srca. To je poezija koja nas ponovo vraća
našim korenima, slovenskoj mitoligiji i narodnom folkloru ali i tradiciji nad tradicijama – grčkom, odnosno
vizantijskom nasleđu. U ovakvoj kulturnoj atmosferi, atmosferi ''oslobođenog duha'' 1957. u Beogradu biće
formiran krug neosimbolista kojem će pripadati Branko Miljković, Borisav Radović i Ivan V. Lalić. Neosimbolisti
i njihovi neposredni prethodnici, Popa i Pavlović, čine možda prvu potpuno urbanu književnu generaciju kod
nas. Krajnje sumarno određenje neosimbolizma bio bi spoj nespojivog i neočekivanog, modernog pesničkog
senzibiliteta sa klasičnom pesničkom formom. Tako Miljković piše hermetičnu poeziju zatamnjenih značenja u
formi soneta, Radović polemiše sa grčkom mitologijom izvrćući samu suštinu mita na njegovo groteskno naličje,
a Ivan V. Lalić oživljava temu Vizantije u našoj savremenoj poeziji prvi put posle Milutina Bojića.
Neosimbolistički spoj nespojivog prepoznajemo i u nazivu Lalićeve zbirke iz 1984. ''Strasna mera'' , reč je o
oksimoronskoj strukturi – strast kao simbol novog i mera kao sinonim klasicističke poetike. U zbirci ''Pismo'' iz
1992. Lalić ima ciklus pesama pod nazivom ''Heksametri''. Ova metrička odrednica svakog upućenog čitaoca
nedvosmisleno asocira na poeziju Vojislava Ilića, odnosno na njegov nacionalizovani heksametar koji je bio prvi,
siguran iskorak iz okrilja dotadašnje pesničke tradicije. Lalićeva zaveštajna i posthumno objavljena zbirka
pesama iz 1996. zove se ''Četiri kanona''. To je zbirka koja nas vraća ne samo vizantijskom kulturnom nasleđu
već i Bibliji. Kao pesnik–erudita Lalić se nije interesovao samo za srpsko kulturno nasleđe, tako Lalićev prevod
poezije Fridriha Helderlina, za koji je dobio Nolitovu nagradu, stoji kao naš najbolji prevod ovog pesnika. Lalić je
prevodio Vitmena, Eliota a priredio je i antologije savremene francuske, nemačke i američke poezije. Bavljenje
tradicijom kako našom tako i stranom, otvorilo je Lalićev pesnički svet za citate. Opšta odlika poezije XX veka
jeste citatnost te se poezija više ne može proučavati intratekstualno već i intertekstualno. Na čitaocu je da
citate, koji su retko kad dati u neizmenjenom i autentičnom obliku, prepozna i tako otkrije novu ravan
razumevanja pesme. Tradicija za kojom tragaju neosimbolisti bitno se razlikuje od one kanonizovane sredinom
XX veka. Za Lalića osnovna preokupacija koja ga vezuje za tradiciju postaje Vizantija. O Vizantiji kao temi koja
fascinira naše pesnike možda je najbolje govorio Stanislav Vinaver u eseju ''Skerlić i Bojić''. Za Vinavera, kao i za
Lalića uostalom, Vizantija je neophodna da bi smo kroz nju osetili ''stari srpski način'' kao i da bi obnovili

37
tradiciju našeg književnog jezika. Dok je za Vinavera Vizantija bila ''problem tehnike'' – kako izraziti mistiku u
kontrastima svetla i tame, za Bojića je ona, kako Vinaver kaže, upotrebljena u ''reklamne svrhe'' a poruka je
jasna – i mi smo nekad bili silni i jaki, napredni i kulturni. Jovan Hristić mnogo umerenije govori o ovoj temi, on
smatra da su Dučić i Rakić Vizantiju koristili kao teatralizaciju istorije dok je Bojić taj koji joj daje dublju
dimenziju pesničke vizije. Šta Vizantija znači u pesništvu Ivana V. Lalića?
Vizantija, pre svega, predstavlja našu vezu sa tradicijom nad tradicijama – grčkom tradicijom. Ona je siguran
znak našeg pripadništva sveobuhvatnoj mediteranskoj kulturi. Pre Lalića Dučić je naglašavao tu mediteransku
liniju pripadanja s tom razlikom što je Dučićevo usmerenje bilo pretežno romansko a Lalićevo je helensko. Dakle,
za Lalića je Vizantija prirodan i spontan put i način na koji mi možemo obnoviti naše klasične vrednosti. Onog
trenutka kad obnovimo naše klasične vrednosti dokazali smo autentičnost naše kulture te se tako Vizantija
pojavljuje kao zalog naše kulturne autentičnosti. Međutim, Lalićeva poezija donosi jedno sasvim novo viđenje
Vizantije. Ona je naša veza sa mitskom svešću preko koje se približavamo arhetipskim slikama, a traganje za
arhetipskim i jeste glavni podsticaj moderne poezije da se bavi istorijom kao temom. ''O delima ljubavi ili
Vizantija'', zbirka koja je objavljena 1987. posvećena je jednoj velikoj kulturnoj tradiciji. Uvodna pesma u ciklus
pesama posvećenih Vizantiji ''Plač letopisca'' naslovom upućuje na biblijski plač proroka Jeremije, odnosno, na
potonji srednjovekovni žanr koji se oplakivao nekakav tragičan događaj. Lalićev letopisac ''plače'' nad carstvom
kome teku poslednji dani, nad trenutkom kad će istorija preći u legendu i mit. U srednjovekovnom maniru,
letopisac sve vidi kao prolazno i propadljivo, kao ''peščanu kulu na žalu''. Njegova tuga prerasta u očaj kada
shvati da će i njegovu knjigu poslednji autentičan trag o sjaju i veličini jednog carstva, prelistati plameni prsti
praznine. U istom tonu letopisac nastavlja i u pesmi čiji je naslov zapravo naslov dela Konstantina VII Paleologa
''De adinistrando imperio'' ili O upravljanju carevinom. Latopisac je zagledan u budućnost koja mu se jasno
ukazuje ''bez pamćenja'', ''metež tuđeg sećanja''. Spomen na prošlost, na veličinu i sjaj koji materijalno nestaju
nosiće horde neukih, narod načinjen od ''mokre gline''. To sećanje biće iskrivljeno, neistinito, fragmentarno.
Jedini svedoci prošlosti su zvezde koje ravnodušno ostaju neme. Jedino što letopisac može da uradi jeste da
piše, pisanje je otpor vremenu i to je momenat koji izjednačava letopisca i svakog savremenog pisca. Lirski
subjekat napušta tužbalički ton u pesmi ''Vizantija'', doduše ne u potpunosti ali bar u kratkom stihu ispisanom
kurzivom. U pesmi je ostvaren kontrast između kulture Istoka i Zapada i prošlog i sadašnjeg vremena uz
primetan ironijski odnos prema Zapadnoj kulturi. Vizantija je ovaploćena svetlost, ona je ''zlatopodložna''
''lepotica sveta'' ali je ona i omrznuta lepotica kojoj se mudrost ne oprašta. Zato će Vizantiju ''silovati'' horde
zapanih krstaša, razneti njeno blago i slavu, a konačni, smrtonosni udarac zadaće Otomanska imperija. Posle
toga Vizantija je ''mrtva svetlost'' i ''mrtvo čudo''. Kada je poredi sa Zapadom, lirski subjekat ironično primećuje
da dok su se u Vizantiji dizale velelepne građevine na Zapadu su tek napuštali trošne zemunice, vitezovi su im
bili vašljivi a kralj polupismen. U ''Vizantiji VI'' Lalić daje strašnu sliku razorenog grada – prestonice, sinonima
carstva. Krovovi kuća su zapaljeni, provaljeni su zidovi, leševi leže po ulicama, možda će ih neko posuti krečom,
38
zapaliti ili će ih prosto ostaviti psima da ih rastrgnu. Ako je u ovom grad sve po meri nesreće, čemu je nesreća
mera? Sećanju ili zaboravu? Odgovor je jasan – na snovima i sećanju ne zida se carstvo, ostaje samo zaborav. U
''Vizantiji VII'' letopisac vidi budućnost svog grada. Sad su to ruševine koje obavija ljubičasta tama noći i srebrni
odsjaj mora. Ambijent je isti ali je središte pomereno i slika je drugačija. Niko neće umeti da čuje,prepozna i
sklopi glasove koji kolaju ruševinama i dolaze iz prošlosti. Lalićeva osnovna pesnička preokupacija – istorija i
jedna od njegovih prvih pesničkih tema – smrt, sjedinile su se u ovoj zbirci i ovoj velikoj temi. Svetlana Velmar
Janković podvućiće značaj broja 10, koliko ima ukupno pesama o Vizantiji. Taj broj simboliše sveukupnost i
završenost, ispunjenu meru, život i smrt. Zato Vizantiju ne treba tražiti samo u materijalnim ostacima njene
veličanstvene kulture već je treba naći i doživeti kao jednu veliku kulturnu i duhovnu baštinu koja oblikuje našu,
današnju svest.
Pismo
Ova Lalićeva zbirka je objavljena 1992. Podeljena je na VI ciklusa. I, III i VI ciklus su bez imena, označeni rimskim
brojevima, II–''10 soneta za nerođenu kćer'', IV – ''Heksametri'' i V – ''Plava gobnica''.
U zbirci ''O delima ljubavi li Vizantija'' očigledna je Lalićeva zaokupljenost istorijom, u ''Pismu'' Lalić sledi
Eliotovu ideju da u glasu današnjih pesnika čujemo i oživimo glasove umrlih pesnika. Zato ćemo u ovoj Lalićevoj
zbirci prepoznati aluzije i citate Geta, Kostića ili Bojića ali ćemo se vrtatiti i hrišćanskoj tradiciji kroz pominjanje
simbola Hristovog stradanja, Bogorodice ili umetničkih dela u kojima je ovaploćena lepota božanskog lika. U VI
ciklusu postoji pesma koja nosi naziv kao zbirka i koja, na neki način, otvara zbirku iako ne stoji na njenom čelu.
Tom pesmom nas Lalić vraća 8000 godina unazad i potvrđuje da istorija, ustvari, nikada ne napušta njegovu
poeziju. Ova Lalićeva pesma govori o vinčanskoj kulturi, drevnoj i autentično našoj kulturi. Ona nam poručuje
''svet traje jer znači'', ''svet je pismo'', možda nepouzdano ali ''još na snazi''. Na nama je da ga otkrijemo i
razumemo. ''Vinčansko pismo, žig u ilovači'' je nesumnjiv dokaz našeg trajanja. U pesmi iz I ciklusa ''Osmeh''
pesnik nas vraća tradiciji nad tradicijama – staroj Grčkoj, odnosno, jednoj od najčuvenijih kultura tog odba
kritsko – mikenskoj. Naime, u Mikeni je pronađena jedna od najbolje očuvanih ako ne i najdragocenija posmrtna
maska od čistog zlata za koju su neki arheolozi pretpostavili da je pripadala Agamemnonu. O toj maski pevaće se
u ovoj pesmi. Taj ''drugi oblik praha'', ovaploćeno lice smrti gleda nas ''okom bez boje i bez zene''. To je pogled
prošlosti i budućnosti prelomljen u trenutku sadašnjosti. U lepoti jednog umetničkog dela, bez obzira što je to
posmrtna maska, slila su se sva tri vremenska sloja u jedan. Ono što je agamemnon bio – mi smo sad, ono što
jeste Agamemnon – mi ćemo biti. U pesmi iz III ciklusa ''Grčka grnčarija'' pogled lirskog subjekta ponovo je
uperen u helensku kulturu ali ovaj put sa ironijskom distancom. U grčkoj grnčariji, proizvodu od blata i vode,
ovaplotili su se likovi grčkih heroja i junaka, Ahila i Polifema, kalidonskog vepra, veslača i konjanika. Realnost je
otužna – jednoj tako velikoj kulturi pretočenoj u bezvredni koad keramike preti rub police na kojoj stoji.
Očigledno je da sadšnjost trivijalizuje prošlost. Ceo II ciklus pesama, svih 10, zanimljiv je pre svega po formi koju
Lalić koristi. Sve pesme su soneti ali ispunjeni leksikom koja razara jedinstvo lirske strukture: oko kamere,
39
snimak, ploča, optika, prekidač, vešalica, plakar – tipičan neosimbolistički spoj nespojivog. Nerođena kći, kojoj je
posvećeno svih 10 pesama, je proizvod ''treznih halucinacija''. To snoviđenje nastanjuje unutrašnju pustinju
lirskog subjekta. Kao snoviđenje ili halucinacija, ona je fragmentarna, čujemo samo šuštanje njene haljine ili
vidimo samo otisak njenih usana na rubu čaše. Ako se poslužimo tvrdnjom da moderna poezija peva samu sebe,
da je to poezija o poeziji, inverzija poezije i poetike, onda bi II ciklus pesama mogli tumačiti kao autopoetičan i
tako bi nerođena kći bila metafora za poeziju. U IV ciklusu pesama pronalazimo pesmu pod nazivom ''Rimska
elegija''. Lalić nas tako upućuje na jednu od najlepših zbirki pesama nemačkog romantizma i svetske književnosti
uopšte – Geteove ''Rimske elegije''. Kao i Gete i Lalić je zanesen lepotom večnog grada jer Rim je svet i svet je
Rim. Kao i Gete tako i Lalić lepotu grada i uživanje u njemu ne odvaja od lepote i uživanja u ljubavi. Za razliku od
Geta Lalić se nakon trenutaka uživanja doživljenih u prošlost vratiti ponovo u Rim da bi sebe i svoju ljubav stavio
na ispit. Pita se da li njihov brod i dalje drži isti pravac ili su oni samo ''hologram projektovan u prostor''? V ciklus
ima samo jednu pesmu i vraća nas pesmi Milutina Bojića, ''Plavoj grobnici''. Strogu formu Bojićeve pesme Lalić
je u potpunosti sačuvao – 14 strofa i to četiri 14+7 i deset 6+6. Lalić je sačuvao i himnični ton Bojićeve pesme ali
je sudar dva nekopatibilna jezička registra proizveo iskru ironije – u himni stoje reči poput trajekta, glisera,
narandzine kore i mrlje od mazuta po vodi, besposleni turisti i brbljivi turistički vodič. To je savremeni dekor u
kome Lalić ''šapuće'' svoje opelo/milotvu od straha da ne bude ismejan. Gorka depatetizacija nije uperena
protiv Bojića i njegove pesme već protiv sadašnjeg trenutka. Tantalovske žrtve srpskog naroda su neprestane jer
je naša istorija ''crnoga sjaja ''. Poslednji, VI ciklus ove zbirke obeležen je hrišćanskim motivima u najvećem
broju pesama. Jedna od pesama iz ovog ciklusa u stihove pretače lepotu čuvene Mikelanđelove skulpture
''Pietu'', Bogorodicu koja u naručju drži Isusa skinutog sa krsta. Položila je svoje uske šake po sinovljeva pleća,
podigla ga polako i zauvek ostala tako skamenjena. Prva pesma ovog ciklusa, ''Šapat Jovana Damaskina'' vraća
nas hrišćanskoj tradiciji i poeziji Laze Kostića. Lalić je u svojoj pesmi objedinio pesmu koju je Kostić napisao sa 24
godine, ''Pevačku himnu Jovanu Damaskinu'' sa pesmom koju je napisao pred kraj života ''Santa Maria della
Salute''. Ovde molitvu Bogorodici izgovara Damaskin. On moli Bogorodicu da njena sveta svetlost obasja zlo
sveukupnog mraka, da mu pomogne da prezre ovozemaljski život zarad snova koji vode u nebo. Četiri kanona
''Četiri kanona'' su zaveštajna, posthumno objavljena (1996) Lalićeva zbirka. Celokupan pesnički razvoj Ivana V.
Lalića vodio je ka ovoj zbirci. U ovoj zbirci Lalić je preoblikovao himnografsku formu kanona i vratio se, opet,
vizantijskoj, hrišćanskoj tradiciji. Kanon je najlepša himnografska tvorevina koja nam je ostala od istočnog
hrišćanstva. Reč je o muzičko – pesničkoj tvorevini koja se peva na jutrenju i ponoćnici. Lalić je žanr koji pripada
crkvi i crkvenom obredu uneo u književnost, pri tome se pridržavao svih formalnih obeležja kanona ali je sadržaj
bitno izmenjen. Prvi kanon je sastavio u VIII veku Andrej Kritski ali ćemu konačni, kristalni oblik dati Jovan
Damaskin.Kanon se sastoji od 9 pesama. Uvodna pesma kanona zove se irmos i ona daje intonaciju narednim
strofama. Njih ima 4 i zovu se tropari. Intonacija koju irmos daje kanonu može biti svečana, tužna ili molitvena.
Svaki kanon počinje obraćanjem Gospodu Bogu a završava se molitvom Bogorodici. Kanon je, baš kao i
40
savremena književnost, zasnovan na citatnosti. Svaki tropar kanona vezan je za tačno određeni deo Biblije,
tačnije ta 9 biblijskih pesama (1.pesma blagorodnosti prilikom Mojsijevog izlaska sa narodom Izrailja iz
egipatskog ropstva, 2.pesma,pesma ukora, pred Mojsijevu smrt, 3.pesma prorčice Ane, majke Samuilove,
4.pesma proroka Avakuma, 5.pesma proroka Isaije, 6.pesma proroka Jone u utobi kita, 7.i 8. pesma 3 mladića
bačena u vavilonsku peć i 9.pesma molitva Bogorodici iz jevanjđelja po Luki). Pored citata iz Biblije u Lalićevom
kanonu prepoznajemo citate Petrarke, Dantea, Helderlina ili Franje Asiškog.
I pesma I kanona
Pesma je ispevana u oktavi u dugom stihu koji podseća na heksametar.
Na samom početku pesme nemamo nikakvih indicija da je reč o hrišćanskom žanru. Međutim, pesnik nas ubrzo
vraća u prošlost pominjući duga ubojna koplja i oklope a sve je to dato u jednom ''usporenom kadru''. Kadar je
termin iz filmske umetnosti i ovde narušava jedinstvo lirske strukture. Kadar se usporava da bi se naznačio
prelazak iz stvarnosti u sećanje. Kretanje unazad, kroz sećanje je kretanje kroz istoriju. Lalić je i metrički naglasio
ovaj prelazak prelamajući 5. stih na polustih od 9 i polustih od 7 slogova.
U drugoj strofi, odnosno troparu pojavljuje se starozavetni citat: ''Gospod je veliki ratnik...'', a potom i dodatak
''kaže knjiga''. Lalić nas sad već sasvim jasno upućuje na Bibliju jer samo ona bez zabune može biti označena
samo kao ''knjiga''. Ta knjiga je nečitka u današnje vreme,dok je prelistavamo ona ''prlji prste''. Ona nas
opominje na prazninu sadašnjeg trenutka. Kako prevazići prazninu? Skrušenošću, raligiozno – moralnom
osobinom koju savremeno društvo ne poznaje. U trećem troparu pojavljuje se figura ključara koji je nosilac
zaboravljenog smisla. Ključar je onaj za kog su knjiga i njen smisao jasno čitljivi. On čuva vezu sa tradicijom i tako
nas spašava straha i trepeta sadašnjice (aluzija na Kjerkegorovu knjigu ''Strah i drhtanje'', odnosno na celokupnu
filozofiju egzistencijalizma koja je ubila Boga). U narednom troparu Gospod vodi narod u ''stan svetosti svoje''.
Odmah potom pominje se prazna kabina kino-operatera i istorija koja ''mrsi milenijume''. Boga nema u
savremenom svetu.
Odjednom pesnik se okreče Beogradu 1995. i pravi paralelu između stradanja naroda izrailjskog i srpskog.
Na kraju prve pesme prvog kanona stoji molitva Bogorodici.

Branko Miljković
''Uzalud je budim'' i ''Vatra i ništa''
Miljković je ostavio tri zbirke pesama: ''Uzalud je budim'' (1957), ''Poreklo nade'' (1960), ''Vatra i ništa'' (1960) i
zbirku ''Smrtću protiv smrti'' (1959) koju je objavio zajedno s pesnikom Branimirom Šćepanovićem. Pored
poezije Miljković je pisao eseje, članke i kritike. Prevodio je Malarmea, Verlena, Valerija, Pasternaka, Bloka i
Samena. Uz Ivana V. Lalića i Borisava Radovića, Miljković je naš najznačajniji neosimbolista. Krajnje uopšteno
poetika neosimbolizma bi se mogla odrediti kao spoj modernog pesničkog senzibiliteta i klasične pesničke

41
forme. Zato Miljković obnavlja najsavršeniju pesničku formu – sonet i neke od svojih najboljih pesama piše u
vezanom stihu. Ovaj pomalo neočekivan i neobičan spoj modernog i tradicionalnog prepoznajemo u većini
Miljkovićevih pesama. Tako pesma ''Uzalud je budim'' opeva omiljeni romantičarski motiv mrtve drage ali u
slobodnom stihu s krajnje zatamnjenim značenjem. Pesma ''Ariljski anđeo'' svojim naslovom asocira na našu
srednjovekovnu kulturu i tradiciju, ispevana je u formi poeme ali opet u slobodnim stihom, hermetična i
neodgonetljiva. Na ovaj način Miljković je u svojoj poeziji objedinio Valerijev zahtev da se poeziji neophodne
''obaveze'' da bi sputale preterano ''rasipanje misli'', sa Malarmeovom tvrdnjom da je pravoj poeziji neophodna
''čestica nerazumljivosti''.
Nerazumljivost je fenomen koji je okupirao Miljkovićevu paznju kako u esejima tako i u poeziji. Naime, Miljković
smatra da nerazumljivost u poeziji ima svoje korene i razloge i da za nejasno uvek postoji jedan ključ, jedna
precizna i jasna odgonetka. Tako se nerazumljivost pojavljuje kao opšte mesto Miljkovićeve poezije, kao svesna
namera. Druga ključna odrednica Miljkovićeve poetike jeste dematerijalizacija, odnosno težnja da se prevaziđe
očigledno. U ovom stavu prepoznajemo element simbolističke poetike koja se udaljava od izvanjezičke
stvarnosti. Dematerijalizacija uslovljava i specifičan odnos prema jeziku. Miljković je smatrao da muzikom i
harmonijom moramo ''uspavati'' semantičku stranu jezika. Kao avangardni pesnici pre njega i Miljković potiskuje
značenje reči u drugi plan, ističući njeno zvučanje, mogućnost reči da sugeriše. Zato u Miljkovićevoj poeziji
uočavamo povećanu tropičnost izraza. Moderni pesnici se ne služe rečima već tropima, a Miljković posebno
metaforom kao sigurnim načinom da izbegne mimetičnost. U pesmi ''Kritika metafore'' opisaće metaforu kao
spoj dve reči, dodir. Kada on bude ostvaren reči nestaju u nepoznatom značenju. Pesma se i piše zato da reči ne
bi morale da se kažu. Naši posleratni pesnici često su nazivani i ''unucima nadrealista''. Uticaj nadrealizma
prepoznajemo u Miljkovićevom povremenom rasejanom pisanju po diktatu podsvesti, međutim, to nikada neće
biti nadrealistički eksperiment radi eksperimenta. Jedna od opštih odlika naše moderne, posleratne poezije
jeste prodor vanpesničkih iskaza koji su, do tada, bili strani poeziji. Tako u poeziji Ivana V. Lalića najčešće
srećemo pominjanje kamere, projektora, čak i kino-operatera, Radović unosi arhaične izraze koji asociraju na
realistički prozni izraz kao lap ili lazina ali se čini da je ovaj poetski postupak kod Miljkovića najradikalnije
primenjen. Miljković potpuno zanemaruje razliku koja postoji između poetskog i teorijskog izraza. Zato u
njegovim pesmama često srećemo aforistički intoniran izraz, kao u pesmi ''Balada'', ''Samo nitkovi znaju šta je
poezija'', za kojim odmah potom sledi slikovno–pesnička ili, u ovom slučaju, mitsko–pesnička slika – pominje se
''kradljivac vatre'' i tako jasno asocira na Prometeja i onaj koji je vezan za jarbol, odnosno, Odisej. Spojem
nespojivog, diskurzivnog i poetskog, Miljković razbija jedinstvo lirske strukture i stvara poeziju koja za predmet
ima samu sebe. Zato on kaže da njegova poezija nije mišljenje misli ili opevanje misli, njegova poezija misli samu
sebe. Tako možemo govoriti o inverziji poetike i poezije kod Branka Miljkovića. UZALUD JE BUDIM
Godine 1955. u avangardnom časopisu ''Delo'' pojavio se ciklus pesama Branka Miljkovića pod nazivom ''Uzalud
je budim''. Dve godine kasnije, 1957, u izdanju ''Mladog pokolenja'' pojaviće se Miljkovićeva prva zbirka pesama,
42
''Uzalud je budim''. Zbirka je podeljena na 5 ciklusa : 1. Za one koje volimo, 2. Sedam mrtvih pesnika, 3. Noć s
one strane meseca, 4. Tragični soneti i 5. Četiri pesme o snu.
Tema smrti vlada Miljkovićevom poezijom u celini. Za Miljkovića ''zemlja se okreće oko svoje smrti '' a ne, kako
je to Frojd verovao, oko Erosa ili oko volje za moći, kako je mislio Niče. U Miljkovićevoj poeziji smrt nije data kao
personofikovana slika, ona je sugerisana kao prostor koji ničim ne podseća na sebe. U zbirci ''Uzalud je budim''
Miljković još uvek ne prvazilazi subjektivni tragizam koji će biti zamenjen hladnom i objektivnom lirikom u zbirci
''Vatra i ništa''. Zato će Miljković u ''Triptihonu za Euridiku''( Noć s one strane meseca ) reći ''smrt svoju u glavi
nosim''. Tema smrti, kao opšte mesto Miljkovićeve poezije, biće varirana na različite načine, zato je neophodno
uočiti specifičnost Miljkovićevog odnosa prema ženi i ljubavi. Neki od proučavalaca Miljkovićeve poezije, kao
Dragan M. Jeremić, verovali su da kod Miljkovića nema ljubavne poezije, da on ne poznaje ''večito žensko''. Ovu
tezu Miljković nije nastojao da opovrgne tvrdeći da na ''gozbama uma'' nema mesta čulnosti i da su poljubci
''bale ljubavi, blaženstva niska''. Međutim, sasvim je jasno da je ona koju lirski subjekat ''uzalud budi'' (Za one
koju volimo) – mrtva draga. On je budi imenujući sve životne razloge za to: zbog sunca i neba, zbog dalekih
stvari i ljudi, zbog sebe ali poziv ostaje neuslišen. Veoma je karakteristično što Miljković svoju dragu vidi najpre
kao ženu sa rukama deteta a potom i kao dete zaspalo. Očigledno je na ovaj način sugerisao odsustvo čulnosti i
erotskog. Njegova ljubav je čista i neporočna. Iako zauvek nestala, njegovoj ljubavi preti voda. On strahuje od
vode koja ''preti a ne kaže ništa''. Ovakav opis asocira na mitsku reku podzemnog sveta, Letu, vodu zaborava.
Dakle, njegovoj ljubavi preti nešto gore od smrti a to je zaborav i praznina. Za njegovom dragom ostalo je ''lice
na pesku'', krhka tvorevina koju, kada voda opere, neće ostati ništa. U pesmi ''Usnih je od kamena'' (Noć s one
strane meseca) motiv mrtve drage i dalje je prisutan. Draga je u neispitanim predelima sna i snoviđenja. Ona je
''okrenuta zaboravljenim danima u tami'', a on je opominje da se čuva mora koje vreba i mami. Ovde bi more,
nemirno i nepredvidljivo, moglo biti simbol svega nagonskog i čulnog, a čini se da Miljković svoju dragu ne
doživljava kao telesno već eterično biće. Da je tako, potvrđuje i pesma ''Sonet o neporočnoj ljubavi''. Lirski
subjekat traži snagu da neporočno ljubi, netelesna ljubav je neophodna da bi se sačuvala iskonska čistota.
Ovakav stav prema ljubavi dobija svoje razređenje onog trenutka kada mesto žene u Miljkovićevoj poeziji zauvek
zauzme poezija. Žena se više neće pojaviti u njegovim pesmama ni kao povod ni kao dekor. U ciklusu ''Sedam
mrtvih pesnika'' Miljković se okreće svojim duhovnim precima: Radičeviću, Kostiću, Njegošu, Ujeviću, Kovačiću,
Disu i Nastasijeviću. Njega ne zanima šta im je poezija dala za života već kako ih je pripremila za smrt. On ne pita
Branka za đačka ludovanja već samo vidi večitu agoniju žutog lišća ''list po list umire šuma''. Za njega je Njegoš
samotnik po divljim crnogorskim nebom, a Kostić koji je verovao da su svi mrtvi zajedno izigran je. Sada je u
pustinji prazne svetlosti neutazene želje za voljenom ženom. Nastasijevića Miljković vidi kao zatočnika odbegle
tajne i svoje krvi čime aludira na Nastasijevićevu večnu potragu za maternjom melodijom. Život je za Miljkovića
očigledno večno, kontinuirano umiranje. Smrt je naša jedina realnost. Postoji li način da se čovek izbori sa tako
sumornom vizijom života? Možda odgovor leži u pesmi ''Sunce'' (Četiri pesme o snu). Miljković ovde nudi dva
43
moguća rešenja beznađa njegovog poetskog viđenja života i sveta. Jedno je idealno, poezija je uteha, ona je
trajanje koje se ruga pretnji ''crnog i otrovnog nekog soka''. Drugo je filozofsko, ničeovsko: ''Neki će svemir
ponovo da nas stvori '', vera u večiti povraćaj stvari.
VATRA I NIŠTA
Godine 1960. u izdanju Likos, Zagreb i Prosveta, Beograd pojaviće se druga Miljkovićeva zbirka pesama, ''Vatra i
ništa''. Iste godine Miljković će postati najmlađi laureat Oktobarske nagrade za književnost. Kao i zbirka ''Uzalud
je budim'' i ova zbirka je podeljena na cikluse : 1.Svest o pesmi, 2. Ariljski anđeo, 3. Utva zlatokrila, 4. Pohvale,
5.Patetika vatre i 6. Lauda.
Zbirkom u celini, kako je to sugerisano u naslovu zbirke, dominira heraklitovski motiv vatre. Kao student
filozofije, Miljković je verovao da se filozofski sistemi mogu prepevati. Očigledno je Heraklit bio Miljkovićev
glavni oslonac u nadvladavanju subjektivnog tragizma i postizanju nadlične, objektivne lirike. Heraklitova vatra
je dominantna leksema – simbol koja u Milljkovićevoj poeziji ima mogućnost multiplikacije. U svom osnovnom
značenju vatra je živi oganj, večiti proces nastajanja i nestajanja. Ali vatra može biti i simbol životne mudrosti,
kreativnog potencijala pesnika, simbol bića. U naslovu zbirke Miljković je kroz oksimoronski spoj vatre i ništa
sugerisao svoje viđenje sveta i poezije u njemu. Vatra je simbol bića, nastajanja, egzistencije, a ništa je simbol
ne–bića, puko ništa, neegzistencija. Ova dva oprečna simbola, sile nastajanja i nestajanja se moraju približiti, a
to približavanje je moguće jedino u poetskom činu. Pesnički čin poništava apsurd oprečnosti između vatre i
ništavila i to pomoću simbola–posrednika: ptice (žar – ptice, feniksa, utve zlatokrile), kamena (u kome misao
traje), cveta (simbola čiste svesti), pepela (simbol žive vatre), sunca (najjačeg oblika postojanja vatre). I u ovoj
zbirci kao neosimbolističkoj tvorevini prisutan je spoj tradicionalnog i modernog. Moderno otkrivamo pre svega
na planu stiha i hermetičnih značenja, a tradicionalno otkrivamo već u naslovu pojedinih pesama koje aludiraju
na epske figure (Bolani Dojčin, Gojkovica ili Sluga Milutin) ili u pesmama koje aludiraju na neko narodno
verovanje (Tamni vilajet, Dodole, Raskovnik, Utva zlatokrila). Pesma ''Tamni vilajet'' (Utva zlatokrila) samim
naslovom intrigira. Upućuje nas na narodnu priču u kojoj junaci idoše do na kraj sveta gde im se iz mraka obrati
glas – ako uzmu kajaće se, ako ne uzmu kajaće se. Ova priča ima dublje mitološke naslage, vraća nas do
Aleksandra Makedonskog i njegovog puta do kraja sveta i zemlje Indije. Tamni vilajet je, otuda, mesto nečistih
sila, mesto gde je smrt. Miljković svoju opsesivnu temu smrti ovde crpi iz folklornih i mitskih naslaga. On kaže
nema ko da oprosti hrabrim i jakim koji siđoše u tamni vilajet jer šta god da učiniše, zlo je, blato iz tog podzemlja
slavno je sve više. U pesmi ''Raskovnik'' Miljković nas podseća na narodno verovanje o travi koja otvara svaku
bravu, ali kod njega raskovnik otvara samo jednu bravu, bravu na jeziku, on kaže: ''otvori put u reči''. Za
razumevanje pesme ''Frula'' može pomoći istoimena Nastasijevićeva pesma. Ona stoji kao uvodna pesma u
zbirku ''Sadam lirskih krugova'' i prikrivena je programska pesma. Frula je medijum kroz koji se ostvaruje spoj
jezika i muzike, ovde je ona metafora poezije koju Miljković piše. Ovom pesmom Miljković nudi odgovore koje
postavlja njegova poezija. Pesma mora biti mutna i nejasna i on kaže: ''Nek bude sve manje vidljivog da ostvarim
44
uspomenu''. Pesma nas mora vratiti našoj tradiciji, Miljković pominje Smederevo i sokolare i tako aludira na
poslednje dane srpskog carstva, a pominjanjem utve zlatokrile vraća nas našem folkloru. Poezija mora da
uspostavi harmoniju, ona usamljenom pesniku vraća pticu. Još jedan izraz autopoetičnosti pronalazimo u pesmi
''Svest o pesmi''. Pesma je plod noći koji pesnik peva u zazidanosti lepše nego na slobodi. Pesma je želja pesnika
da živi van sebe. Poezija Branka Miljkovića dala je autentičan pečat srpskom neosimbolizmu. U kom pravcu bi
Miljković dalje nastavio da se razvija ostaje zagonetka. Da li bi se Miljković, kao Lalić, okrenuo Vizantiji i
hrišćanskoj tradiciji ili bi poput Radovića napustio hermetičnost i stvarao poeziju jasnih mada višeznačnih
simbola, ostaje tajna.
Borisav Radović
Poezija
Pored Ivana V. Lalića i Branka Miljkovića, Borisav Radović pripada generaciji pesnika koji su 50-ih godina XX veka
nastavili obnovu naše poezije započetu sa poezijom Vaska Pope i Miodraga Pavlovića. Radović, Lalić i Miljković
su neosimbolisti, pesnici koji ostvaruju neobičan i neočekivan spoj modernog pesničkog senzibiliteta sa
klasičnom formom i tradicionalnim motivima. U Radovićevom stvaralaštvu mogu se izdvojiti tri, po formalno-
tematskim osobenostima, zasebna perioda. Prvi period je određen zbirkama ''Poetičnosti'' (1956.) i ''Ostale
poetičnosti'' (1959.). Drugi period određen je zbirkama ''Maina'' ( 1964.), ''Bratstvo po nesanici'' (1967.) i
''Opisi, gesla'' ( 1970.). Treći periоd obuhvata dve zbirke ''Pesme 1971-1982 '' (1983.) i ''Pesme 1971-1991''
(1991.). Radovićev pesnički put, uz nužno uprošćavanje, karakterističan je za veći broj pesnika 50-ih godina XX
veka i kretao se od znatnog nadrealističkog uticaja do oslanjanja na simbolističko pesničko nasleđe. Prva faza
Radovićevog stvaralaštva, prema kojoj će kasnije Radović zauzeti oštar kritički stav, karakteristična je po
ukrštanju nadrealističkog i simbolističkog pesničkog iskustva. U vreme kada izlaze prve Radovićeve zbirke uticaj
nadrealizma, a pre svih Dušana Matića, i dalje je jak. Mladi pesnici su podsticani da što pre, ne mareći za
nedorečenosti i formalno nesavršenstvo (što sa aspekta nadrealističke poetike nije veliki greh i propust),
objavljuju svoje zbirke pesama.S druge strane, tajanstvenost, nedorečenost, zatamnjena značenja,
usresređenost poezije na samu sebe, kao elementi simbolističke poetike deluju primamljivo pesnicima koji
stvaraju 50-ih godina XX veka.Zato u pesmama prve Radovićeve faze pronalazimo pesme otvorene kompozicije
u kojima se asocijacije nižu brzo i slobodno. Radovićeve pesme iz ovog perioda odlikuju se znatnom
polemičnošću, zapravo, njegova poetika i poezija stoje nasuprot ranijoj poeziji jasnosti. Takvu normativistički
određenu poeziju zamenjuje neodređena poezija zagledana u samu sebe.Druga faza sa tri zbirke predstavlja
novinu u Radovićevom stvaralaštvu i od tada Radović postaje jedan od vodećih pesnika svog vremena. Ranija
sinteza nadrealizma i simbolizma se menja. Nadrealizam biva donekle potisnut, a prizivanje simbolističkog
nasleđa postaje složenija i razuđenija: insistira se na sugestiji, neodređenim značenjima, naglašavaju se muzička
svojstva stiha, a iznad svega se tezi čistoj i apsulutnoj poeziji. Ono što postaje dominanta u ovoj fazi Radovićevog
stvaranja jeste jezička strogost i odsustvo predmetnosti.U trećoj fazi svog stvaranja Radović je i dalje na tragu
45
simbolizma ali njegova poezija više nije tako hermetična,zatamnjenog smisla već njegove pesme iz ove faze
sadrže brojne signale koji čitaocu donekle olakšavaju razumevanje, upućuju kako otkriti smisao, kako ostvariti
komunikaciju sa pesničkim izrazom.Radovićeva poezija peva o onome što postoji u svesti pesničkog subjekta,
što deluje na proces mišljenja ali se zbog svoje složenosti ne može imenovati. To je poezija privida, nijansi,
poezija o poeziji, njenom smislu i nastajanju.
Iako je Radović od samog početka svog stvaralaštva okrenut poetici simbolizma, on ne pristaje na poeziju koja je
toliko upletena u mrežu simbola da je komunikacija sa čitaocem nemoguća. Simboli su, bez obzira na svoje
poreklo, deo kulture i bez postojanja te kulture i kulturnog pamćenja nema simbola. Zato Radović veruje da je
poezija, kao i govor, delo čitave zajednice, ''kolektivna umetnost'', ''praznik mnoštva''. Tako shvaćena poezija
ostvaruje dijalog sa grčkim mitom, kulturom pećinskog čoveka, starim srpskim običajima ali i poezijom koju su
pisali Malarme, Po, Kostić, Rastko Petrović ili Dušan Matić.Postupci kojima se Radović služi dok oblikuje svoj
autentičan pesnički svet sažeto se mogu opisati naslovom njegove zbirke iz 1970. ''Opisi, gesla''.Opis, naravno
posmatran izvan konteksta tradicionalnog značenja, podrazumeva neanalitičko davanje situacije ili stanja.
Opisom se signalizira ili sugeriše ono što se želi reći ali se ne objašnjava gotovo ništa. Radovićevi opisi su spreg
novih odnosa prema posmatranom, stvaranje neraščlanjenih slika – pesničkih arhetipova. U otkrivanju njihovog
značenja možemo se osloniti na naše iskustvo jer takve slike bude ono što je duboko zapreteno u nama a deo je
kolektivno nesvesnog. Gesla su pesnički iskazi koji teže da se osamostale, da se približe poslovici ili izreci.Opisi
su u odnosu na gesla pretežniji u Radovićevoj poeziji jer Radović, budući da piše poeziju suptilnih nagoveštaja,
ne nastoji da daje komentare i objašnjenja.Treća bitna odrednica Radovićevog pesništva koje se on dosledno
pridržava jeste dočaravanje. Dočaravanje pre svega podrazumeva utisak koji na čitaoca ostavlja pesma po
završenom čitanju. To je sposobnost pesme da deluje na čitaoca i pre nego što se on zapita šta mu pesma
govori, a potom i mogućnost pesme da putem svog medija – jezika pruži odgovor na postavljeno pitanje. Na
ovaj način Radović oživljava prvobitni magijski karakter pevanja.Semantičku zatamnjenost, posebno u drugoj
pesničkoj fazi, Radović postiže neobičnim leksičko – semantičkim spregovima, labavljenjem veze među
stihovima ili njihovim potpunim osamostaljivanjem kao i učestalim korišćenjem zamenica ili neodređenih reči
bez ukazivanja na šta ili na koga se odnose.Česta upotreba zamenica postala je znak prepoznavanja Radovićeve
poezije. Zamenice su maske, one pokazuju ali ne imenuju. Radović nikada ne ostavlja precizan i jasan izraz ili
pesničku sliku a da je odmah potom ne učini nejasnom i neodređenom. Tako u pesmi ''Posebno mesto'' iz zbirke
''Maina'' kaže: ''Postoji negde neki vrt'', sugerišući da se o tom vrtu ne moze znati ništa, ni gde je, ni kakav je, a
odmah potom kaže da je to vrt ''kojim šetam od detinjstva'' i tako demantuje prethodnu pesničku sliku. Ovo
neočekivano nastavljanje jedne pesničke slike na drugu podseća na postupak montaže Prva pesnička faza
Jedina pesma iz prve pesničke faze Radovićevog stvaralaštva koja je ušla u potonja izdanja njegovih sabranih
pesama je pesma iz zbirke ''Ostale poetičnosti'' pesma ''Noću''. Pesma je građena na ukrštanju motiva sna i
motiva noći. Padanje u san (''a san će već doći, san će me stići'') i svitanja (''neko otvara šalone, neko kaže:
46
sviće'') samo su okviri u koji je smeštena priča o noći i lirskom subjektu u njoj. Dok san stiže i nad svetom putuje
''sjajna gondola spokoja'' nad njim istovremeno ''bdi jasno oko'' meseca. Kroz pesmu je dosledno sprovedena
opozicija gore – dole. Gore je ''umorno oko'', ''gondola razbibrige'' i lenji dimovi, a dole su rastresite duše, psi
koji spavaju, magle po skverovima. Opozicija koja postoji u pesmi i između onih koji mirno spavaju i onih koji
otvaraju šalone nije razrešena već stopljena u jedinstvenu pesničku viziju. U tako zamišljenom svetu jedino što
može je da sluti prelazak svetla u tamu, čak ga ni san ne spašava od svevidećeg oka meseca.
Druga pesnička faza Pesma ''Posebno mesto'' iz zbirke ''Maina'' spada u najbolje Radovićeve pesme.
Pesma je sastavljena iz 4 celine sa dva središnja motiva – motiv vrta i motiv zemlje, a u njoj možemo prepoznati
omiljene Radovićeve pesničke postupke: opis koji nagoveštava ali ne objašnjava, čestu upotrebu zamenica da bi
se neizrecivost i tajanstvo sačuvali i primenu daljinske i ukrštene rime kako bi stihove držali na okupu.
Pesma počinje paradoksalnim spojem ''negde neki vrt'' o kome ne znamo ništa a ipak to je vrt našeg detinjstva,
nešto blisko, intimno, već doživljeno. U opoziciji sa slikom vrta iz detinjstva stoje dalje slike – opisi vrta: to je
kamen – vrt, golo strašilo obraslo u koprivu, trnje i živicu. Atributi neodređenosti se i dalje gomilaju – to je neki,
negde, svaki vrt. Opis je krajnje apstraktan. Vrt iz prvog stiha – vrt iz detinjstva postaje kameni vrt – groblje. Već
ovde naslućujemo da bi vrt mogao biti metafora za život. Drugi deo pesme stoji u opoziciji sa prethodnim. Nešto
što je bio kameni vrt sada postaje omiljeno mesto, posebno, konačište. Naglašena je pripadnost lirskog subjekta
vrtu, on je njegova kuća.
Treći deo pesme šalje zagonetnu poruku lirskom subjektu. Neko ko stoji iza visokog prozora, čela obasjanog
svetlošću, sa belim pramenom poručuje mu da ostane tu. Četvrti deo pesme govori o povratku tog nekog zemlji,
vrtu od koga se nekad odvojio a da pravog odvajanja nije ni moglo biti jer i kada je se odriče on je voli. Pesma
''Posebno mesto'' je u stvari pesma o jeziku i otadzbini napisana tako da se izbegnu klišei i opšta mesta
rodoljubive poezije. Čitalac naslućuje da lirski subjekat iako kaže ''tvoje konačište'' ili ''tvoja zemlja'' ustvari misli
na sebe, obraća se sebi samom i da je tajanstveni lik na prozoru zapravo neko od predaka i da je povratak vrtu u
stvari povratak svojoj zemlji koji je dobrovoljan i neizbežan. Međutim, lepota Radovićeve pesničke slike je
upravo u obrazini, maski koju nosi i nepotrebno je do kraja razgolititi lice koje se krije iza maske. Aleksandar
Jovanović je na primeru ove pesme pokazao kako se Radović koristi citatima, odnosno, kako ih modifikuje do
neprepoznavanja. Tako stih gde Radović kaže ''tu biti, tu ostati '', po Jovanoviću je preinačeno Šantićevo ''Ostajte
ovde...'', a izjednačavanje zemlje sa kamenom je Jekšićevo ''I ovaj kamen zemlje Srbije ...''. Pesma
''Neimari''(Opisi, gesla) govori o odnosu tradicije i predaka prema sadašnjem trenutku. Prvi deo pesme okrenut
je prošlom vremenu, onome što već predstavlja tradiciju a što je sugerisano naročitim odabirom reči. Najpre je
u naslovu upotrebljena stara reč ''neimar'' koja označava graditelja, stvaraoca i koja je višestruko asocijativna –
graditelj je tvorac tradicije bio on ratnik ili pesnik. Arhaičnosti pesničkog izraza doprinose i reči poput ''lap''
(rasvašena zemlja, blato) i ''lazina'' (njiva dobijena krčenjem) kao i slika sedenja i pevanja oko vatre. Pesničke
slike nikada nisu jednoznačne u Radovićevoj poeziji, tako da ovde one mogu da sugerišu i stanje mira ali i rata –
47
lap je ''poljubac smrti'' a lazina ''raskomadana čovečnost'' a oko vatre se sedi i pred boj. Vatra koja mora da se
održi je heraklitovski simbol večitog života, nastajanja i nestajanja. Drugi deo pesme je okrenut potomcima i
njihovom odnosu prema tradiciji. Mesto ratnika zauzeli su pesnici. Pesma uspostavlja paralelizam između
njihovih sudbina. Oni traže put u bezimenost. Bezimenost je anonimnost pevača u narodnoj, epskoj tradiciji, a
bezimen će postati savremeni pesnik onog trenutka kada njegova pesma počinje da govori umesto njega. U
anonimnom građenju jeste suština tradicije. Pesma ''Shvatanje o drvetu'' iz zbirke ''Bratstvo po nesanici'' data je
u formi obraćanja: ''Ti, koji gledaš drvo kako raste''. U Radovićevoj poeziji zamenice nemaju sintaksičku
jednoznačnost. Njegovo ''ti'' može biti obraćanje čitaocu ali i obraćanje samom sebi, preispitivanje svoga ''ja''.
Lirski subjekat, Radovićevo ''ti'', posmatra drvo koje istovremeno raste i ponire. Drvo o kome je reč može biti
nosilac mitoloških atributa, simbol života, saznanja, mudrosti ili kosmička osovina koju prepoznajemo i u
Popinoj ''Lipi nasred srca'' iz zbirke ''Sporedno nebo''. Drvo je dvostruko okarakterisano, kreće se prema gore i
prema dole, ka svetlosti i ka mraku. To dvostruko kretanje je analogno pesničkom kretanju kroz jezik i kroz
kulturu. Pesma se završava neobičnom pesničkom slikom u formi pitanja da li će taj neko umeti da iskupi svoju
ljubav za ''praznik uglja''. Slika je nejasna u celini ali je naročito intrigantan ''praznik uglja''. Očigledno je ugalj
ključni motiv čim ga je pesnik stavio na sam kraj pesme poentirajući je na taj način. Ugalj je simbol ugašenog
života, poslednji oblik postojanja drveta. Ako ovako tumačimo simbol uglja onda bi iskupljenje bilo iskupljenje
pesnika, potencijalnog lirskog subjekta, stvaralaštvom. Pesnik se iskupljuje sposobnostima koje su mu date
izbegavajući krajnosti – ni mučenik ni krvnik. Ugalj, s druge strane, može biti simbol pritajene vatre, simbol same
poezije, simbol sažete suštine. Tako pesma – sažeta suština ostaje da znači u kolektivnom pamćenju i posle smrti
tvorca. Pesme treće faze Radovićeve zbirke iz treće faze su specifične poetske tvorevine. ''Pesme 1971 – 1982''
biće dopunjene sa još 30 pesama i tako će nastati druga zbirka ''Pesme 1971 – 1991''. Na ovaj način Radovićeva
poezija postaje zbirka – krug koja se neprestano može proširivati i dopunjavati. Ova jedinstvena zbirka jedina
nije izdeljena na cikluse već su pesme raspoređene u nizu ''proleće – leto – jesen – zima''. Naslov zbirke, takoše
jedinstven, sugeriše izmenjen položaj pesme koja sada postaje samostalna u okviru zbirke. Svaka pesma stoji za
sebe, van ciklusa ili nekog opšteg zajedničkog modela. Zadatak čitaoca je kompleksniji – svaki put,sa svakom
novom pesmom mora početi ispočetka. U pesmi ''Dolina kraljeva'' naslov upućuje na jasno omeđen geografski
prostor – zapadnu obalu Nila nasuprot Luksoru – mestu gde su sahranjivani egipatski faraoni. Početak pesme
donosi realistički opis – u pohode kraljevima dolaze turisti pod belim šeširima, ''velike jezičke porodice'' čime
nam je sugerisano etničko šarenilo posetilaca. Oni čekaju svoj red da zavire u svaki kutak grobnice gušeći se u
prašini i gurajući se međusobno. Ali ime doline više ne odražava njenu suštinu jer kraljeva više nema. Kraljevi su
se odselili na zapad ''u zimske dvorce i staklene ložnice'' čime Radović aludira na veliku pljačku egipatskih
grobnica od strane engleskih i francuskih arheologa. Realistička slika turističkog meteža oz prve strofe
dopunjena je još jednom realističkom slikom iz druge strofe. Opisuje se tropska vrućina kao i mnogobrojni
meštani koji, mlatarajući rukama, nude lakovernim turistima bezvredne imitacije, '' dzepne ikone ''. U trećoj
48
strofi pesnik se pita šta bi bilo kada bi se sad među višejezičnom svetinom pojavili egipatski kraljevi? Verovatno
bi bili zadovoljni jer njihova kultura i njihove građevine i dalje mame uzdahe hodočasnika. Ova slika daje povod
Radoviću da progovori o apsurdnoj inverziji vrednosti u savremenom svetu umetnosti. Autentična obredna
umetnost više nije u Dolini kraljeva već čami u hladnim muzejima Zapada, a svet hrli na Jug u potrazi za
bezvrednim imitacijama. Suština je potisnuta u korist obezličenog mnoštva '' Dolina kraljeva '' govori i o sudbini
umetnosti u savremenom svetu. Današnje vreme je vreme površnog poimanja umetnosti. Svetom vlada ''
turistički duh '' mehaničkog zbrajanja viđenog. Civilizacije u ruševinama stoje neme pred morem turista koji
gledaju samo spoljnu sliku stvari ne prodirući u unutrašnju suštinu viđenog. Pesma '' Veslači '' je polemika
Borisava Radovića sa mitom i ironično, premda ne manje verovatno tumačenje same suštine stvaranja mitova.
Pesma je sastavljena od 20 stihova nejednake dužine s tim što se u pesmi uočavaju tri jasne celine. Prvi deo bi
obuhvatao prvih 5 stihova. U njemu je dat idealizovan prizor zalaska sunca '' crni obrisi na crvenoj vodi '' i pevač
koji s krme bodri veslače. Drugi deo pesme je od 6. do 17. stiha. Znaci navoda jasno govore da su naredni stihovi
citirane reči pevača sa krme. Međutim, sadrđaj pesme iznenađuje, u njoj nema ničega što bi bodrilo veslače.
Pevač kaže s njihovog puta niko nije donosio krzna i dovodio devojke kako je tvrdilo '' cenjeno predanje ''. Ove
odrednice sugerišu da Radović misli na mit o Jasonu i Argonautima, a budući da je član Jasonove posade bio
najglasovitiji mitski pevač Orfej onda je jasno da je on pevač sa krme. Orfej, svedok njihovih besciljnih lutanja,
saopštava otrežnjujuću istinu – za njih nema predaha ni plena. Jedini dobitnici su oni koji ostadoše u domovima
svojim bodreći njih da plove dalje a sami, pri tome, pune svoje ambare i ložnice. Treći deo pesme od 18. do 20.
stiha donosi realizaciju poređenja iz prvih stihova pesme. Veslači, crni i crveni od zalazećeg sunca sad su dekor,
detalj na antičkoj vazi zaštićeni staklom – dvostruko pomereni iz stvarnosti. Sam vrag bi znao kud putuju i
stigoše li gde. Ovaj rezignirani komentar – pitanje razobličava mit. Mit ne pokreću junaci i heroji već su njihovi
pokretači bogati i moćni koji žude za jalovom slavom. Samo poraženi ulaze u mit koji dalje prenose nedostojni
naslednici.'' Život vina '' je završna pesma ove zbirke. Pesma se sastoji od tri obimom nejednake strofe. Prva
strofa ispunjena je sećanjem lirskog subjekta na detinjstvo, tačnije na period dana posle nedeljnog ručka kada bi
dečakov otac odlazio u vinograd i okružen čokotima i lišćem radio do mraka, razmišljajući o novom vinu. U
drugoj strofi naglašena je duhovna veza lirskog subjekta sa ocem, dečak – čovek je nastavljač tradicije. Danas on
pretače vino iz očevih misli, u stalnom dosluhu su vino i sunce kao sadašnjost i prošlost.U trećoj strofi data je
slika paralelnih ciklusa: doviranje i dozrevanje vina, godišnjeg i kosmičkog ciklusa. Otac svoj životni put
poistovećuje sa zrenjem vina.
U ovu pesmu kao da su se slile sve ključne teme Radovićeve poetike. Ako se realna slika prevede na simboličku
ravan, onda bi briga za vino i vinograd bila pesnikov neprestani napor da izgradi savršeni pesnički izraz i sliku, a
slika – simbol bi mogla ukazivati i na značaj očuvanja pesničkog nasleđa. Zatim upotrebom arhaičnih jezičkih
izraza kao što su pucad, okca, lastari ili kolenca Radović nastoji da aktivira naše jezičko pamaćenje.
Miodrag Bulatović
49
 ''Crveni petao leti prema nebu''
U savremenuoj srpskoj književnosti Miodrag Bulatović se pojavio sa zbirkom pripovedaka iz beogradskog
podzemlja,''Đavoli dolaze'', 1955. Potom će uslediti zbirka ''Vuk i zvono'' iz 1957. sa ratnom tematikom ili kako je
to Bulatović rekao, zbirka koja govori o ognju, zatvorenicima i drugim ljudima. Potom će Bulatović početi da
objavljuje romane. Godine 1960. pojaviće se ''Crveni petao leti prema nebu'', roman koji je preveden na 20-ak
svetskih jezika uključujući japanski i hebrejski, 1967. objavljen je ''Heroj na magarcu'' kojim Bulatović travestira
heroja iz II svetskog rata. Godine 1976. za roman ''Ljudi sa četiri prsta'' Bulatović će dobiti NIN-ovu nagradu.
Roman ''Peti prst'' koji se pojavio godinu dana kasnije, 1977. biće znatno slabije književno ostvarenje u
poređenju sa prethodnim. Iste godine pojavio se i roman ''Rat je bio bolji''. Bulatović se okušao i u dramskom
stvaralaštvu, napisao je dramu ''Godo je došao''. ''Crveni petao leti prema nebu'' je slika Bulatovićevog
bjelopoljskog pandemonijuma. Opredelivši se da za glavne aktere svog romana odabere nišče i uboge, božijake,
Bulatović nastavlja tradiciju naše moderne proze s početka XX veka. O božijacima je pisao Petar Kočić, Svetozar
Ćorović ali je sigurno najpoznatije delo Borisava Stankovića ''Božiji ljudi''. Svojom zbirkom iz 1902. Stanković je
otvorio novo poglavlje u našoj literaturi ukazujući na duhovno i karakterološko bogatstvo ljudi sa društvenog
dna. Folklorno-mitsku dimenziju Stankovićeve proze Bulatović je prikazao kao sudar apsolutnog dobra i
apsolutnog zla. Ostvarivši neobičan, gotovo paradoksalan spoj metafizičkog sa konkretnim, realističkim, čak
lokalnim, Bulatović je svom delu dao univerzalno značenje i oblik. U 28 poglavlja svog romana Bulatović je
prikazao jedan letnji dan u koji je smestio svadbu, sahranu, silovanje, mučenje, trpljenje i nemo razrešavanje
jedne tragične sudbine. Svi opisani događaji su mahom prelomljeni kroz svest božijih ljudi para skitnica, Petra i
Jovana, para grobara, Ismeta i Srećka, tuberkoloznog Muharema i lude Mare. Sve što čoveka čini čovekom u
ovom iskrivljenom i iščačenom svetu nalazi se u prezrenim i odbačenim, dok je zlo oličeno prvenstveno u
najbogatijem i najmoćnijem čoveku zajednice, starcu Iliji. Svadba, strogo tematski gledano, postaje nosilac
dinamizma i predstavlja ujedno okvir zbivanja. Bulatović je, slično Stankoviću u ''Nečistoj krvi'', svadbu prikazao
kao orgijanje nečistih strasti,nepravde i nehumanosti. Reč je o jednoj obezličenoj masi od koje samo povremeno
razaznajemo ruke, noge, bezzuba usta, osećamo smrad znoja i neopranog tela, masne hrane i alkoholnih
isparenja. Svatovi su uskovitlana skupina koja je čas u kolu, čas pred mladom, čas za trpezom. Jedine individue
koje se izdvajaju bilo postupkom bilo izgledom i ponašanjem su Kaica, nesrećni mladozenja. Čovek u 30-im
godinama koji uživa jedino u infantilnoj igri sa mačkama, koji je uz to i lopov (na svadbi će glavnom prijatelju
ukrasti novčanik) i koji više izbegava tu razularenu svatovsku masu nego što joj pripada. Tu je i mlada, Ivanka,
jedno tromo, ogromno, tupo stvorenje kojoj je udaja jedini izlaz i spas od gladi. Pored mlade i mladoženje
postupcima se izdvaja Kaičin rodjak, Mrkoje. Mrkoje je čupava, glavata i krezuba spodoba koji će uživati mučeći
Muharema i koji ćemu na kraju ubiti petla. Starac Ilija, Kaičin stric i, kako ćemo to saznati na kraju romana,
Muharemov otac, najveći je grešnik i ispaštalac u romanu. Starac je proklet od sudbine. Tri sina je sahranio pre
nogo što su uspeli da napune 6 godina. Krv mu se rastače i razblažuje, sve što od njega padne na zemlju đavo
50
odnose. Za porodičnu nesreće starac krivi svoju ženu koju muči, tuče i maltretira bez milosti sve dok žena ne
umre. Mitski sukob čoveka sa sudbinskim silama koje ga nadilaze zamenjen je karaikaturalnim izobličenjem
situacije. Nemoćan da se suoči sa sudbinom starac će se poslužiti lukavstvom i kukavičlukom. Sa maloumnom
sluškinjom Nidžarom, koja je dvorila njegovu ženu na samrtničkoj postelji,starac će začeti dete. Starac se pri
tome posluzio lukavstvom. On plače i grca pred Nidžarom izazivajući sažaljenje u njenoj maloumnoj svesti
podsećanjem da je ostao sam na svetu a nema ništa strašnije za jednu patrijarhalnu kuću od pustoši. Kad
Nidžara ostane trudna, starčev odnos postaje ambivalentan. Najradije bi je smoždio jer je doveo sebe u zavisan,
potčinjen položaj a istovremeno bi je uzdigao među zvezde jer ona mu je jedina nada da će se loza produžiti.
Međutim, kako vreme odmiče Ilija shvata da nema hrabrosti da prekrši društvene konvencije patrijarhalne
zajednice i prizna dete te ono što je trebalo da bude izvor sreće postaje izvor straha. Kada Nidžara rodi
Muharema, starac će joj bezdušno uzeti dete a nju, onemelu od bola, oterati iz sela. Muharem će postati Ilijin
nadničar ali u starcu se neprekidno mešaju strah i sreća, nada i gađenje. Pred svetom on muči i kinji dečaka,
tako ćemo saznati iz Muharemovog sećanja, da ga je starac ponizio pred celim selom kad ga je svukao da vidi
''kako stoji dole'' a potom ga jurio po selu i optužio ga da mu je ukrao ključeve od magaze. Posle te sramote
Muharem je nestao iz sela, a kada se vratio posle 5 godina oboleo je od tuberkoloze. Svoje neurotično
ponašanje starac nastavlja i na dan svadbe. Kada mu Muharem ljubi ruku on ga naziva stokom koja ga je
obalavila i inicira Muharemovo mučenje koje će se završiti tragično i za jednog i za drugog. Naime, dok svatovi
predvođeni Mrkojem maltretiraju Muharema i petla, starca Iliju udariće kap. Onemeo i potpuno
nemoćan,starac je i dalje itekako svestan. Tragika njegovog položaja uvećana je saznanjem da se njegova loza
zauvek gasi sa nesposobnim Kaicom jer on, budući nem, ne može proglasiti Muharema svojim naslednikom.
Starac je i duhovno i fizički kažnjen a poslednju, smrtnu kletvu baca na samog sebe lišavajući se obrednog
sahranjivanja koje pristoji svakom članu zajednice. Na ovaj način Ilija veruje da ćemu samopokajanje doneti
duhovni mir i iskupljenje, međutim, starac je žrtva sopstvene iluzije i piščeve ironije. On nikada neće moći
priznati Muharema za sina, ne samo da je nem on je i lišen autoriteta, a biće sahranjen kako dolikuje seoskom
gazdi, uz poštovanje svih običaja jer se njegova želja-kletva neće saznati. Naspram apsolutnog sveta zla
Bulatović je postavio apsolutni svet dobra. Iznenađuje početak Bulatovićevog romana, jedna tako poetična slika
otvara vrata bjelopoljskog pandemonijuma – luda Mara leži na livadi među maslačcima i posmatra oblake.
Usresredivši se na lepo i dobro oko nje uz veliku moć autosugestije, ona odagnava bolove koji joj razdiru utrobu.
S obzirom na to da ćemo u toku romana saznati da Mara svoju decu davi ili žive baca u Lješnicu, možemo
pretpostaviti šta joj razdire utrobu, a ovo saznanje potvrđuje pretpostavku da silovanje maloumnih žena
predstavlja deo folklora u ovom demonskom svetu. Iako Maru zovu ludom, ona jedina ume u mislima da se vine
iznad svog bednog stanja i poželi sreću za sve ljude, ona kaže ''Zamisli da nigde na zemlji nema bola''. Uz to
izgleda da su samo Mari i Muharemu poznate osnovne hrišćanske vrline – ona neće da dozvoli da se u njeno
guravo srce uvuče mržnja, zlo i pakost. Dok silovanje u šumi personifikovano doživljava kao veliku vodenu
51
aždaju, Mara plače za zločincima jer su oni pravi nesrećnici. Ona shvata greh ali je sposobna za nadljudsko
praštanje. Muharem je, sasvim paradoksalno s obzirom na njegov ime, pored Mare jedini nosilac istinskih
hrišćanskih vrlina. Dok ga nezainteresovanao posmatra, Ivanka će zaključiti da je njegovo izduženo i žuto lice
podsećaju na lice sveca čiji je lik videla naslikan u Petrovoj crkvi u Bjelom Polju. Muharemovu svest i ponašanje
oblikuju osećanje napuštenosti i osećanje krivice. Muharem ne zna ni koje ni odakle je. Za sve što mu se dešava
krivi sebe, nije bio dovoljno nečujan i neprimetan, a što je po njemu najstrašnije dozvolio je sebi da sanja
Ivanku. Jedina Muharemova želja je da postane čovek, zato je krenuo na pijacu da proda omiljenog petla kako bi
gazdi vratio dug ali, što je možda važnije, da bi mogao da sedne u kafanu sa ljudima. Za Muharema biti čovek
znači uraditi nešto lepo, društveno prihvaćeno i moralno ispravno. Biti čovek znači osposobiti se sa socijalizaciju.
Petar i Jovan, čija pasivnost i besmisleni dijalozi podsećaju na Beketove junake, Vladimira i Estragona uz
groteskni par grobara, Srećka i Ismeta takođe predstavljaju protivtežu svetu zla. Njihova jedina briga je da
sačuvaju petla u grudima da nesputano i slobodno kukuriče. Očigledno je petao metonimijska zamena za srce,
za humanost i duhovnost. Bulatović nije slučajno odabrao petla za simbol dobra na zemlji. U srpskoj narodnoj
religiji veruje se da je petao solarno biće, on donosi ljudima sreću i napredak, prijatelj je ljudi a neprijatelj
demona. U Bulatovićevom romanu petla će mučiti, juriti, čerupati, napiti i ubiti obesni svatovi. U osnovi
Bulatovićevog romana nalaze se dve mitske situacije – svadba i sahrana ali će one izgubiti svoje mitsko lice
okrenuvši ga na groteskno naličje. Smrt kao zalog budućem bujanje života ovde će biti prikazana u perverznoj
igri s mrtvim telom. Srećko će Muharemovom zgrčenom rukom bludeti po pokojničinom telu, a u jednom
momentu pijani grobari pomišljaju da je ostave nepokopanu. Svadba, kao magijska veza izmedju muškarca i
žene i potvrda daljeg cikličnog postojanje takođe dobija groteskni vid. Kaica je garant jalovosti, promašenosti i
komike svetog čina jer u zadnjoj sceni u kojoj se srećemo sa njim on beži čak i od fotografa koji hoće da slika
mladence. U osnovi Bulatovićevog romana se, dakle, nalazi groteskno viđenje jedne mitsko – magijske situacije
ali je i viđenje vremena mitsko – magijsko, na kraju stvari ponovo dolaze na svoje mesto i sve ostaje večito isto.
Na početku romana nizale su se epizode istovremenog zbivanja, koje iako simultane ostaju rasturene,a na kraju
romana ti izdvojeni kadrovi postaju zbijeni, daju jedinstvenu sliku zbivanja. Tako se vreme i prostor
izjednačavaju i ostvaruje se efekat pozorišne scene.'' Vuk i zvono '' – povest o ognju, zatvorenicima i još nekim
ljudimaZbirka ima dramsku strukturu: prolog ( kurziv )+17 priča+epilog (kurziv). Prolog – Pripovedanje u 1. licu
množine/kolektivna perspektiva, ''mi'' se odnosi na one koji su se našli na mestu požara. '' Ima nas mnogo. Više
no što i sami mislimo. Ko je uspeo da prebroji nesrećnike...Ima nas previše...'' Perspektiva odozgo, sa prozora
tamne zgradurine odakle vide '' kako vatra odasvud kaplje''. Lokalizacija – '' u daljini se svetle crnogorska sela.
Gore. Strahotno gore.'' Vreme – ''Rat je naš veliki. Pokolj u nama još veći. Sa sobom ratujemo.'' Ceo prolog je
izuzetno nejasan, sve je dato u nagoveštajima sa osobenom strukturom rečenice i teksta u celini – jedna
rečenica je jedan pasus. Epilog – tek sad otkrivamo ko se krije iza kolektivne perspektive u prologu. ''Mi'' su ''nas
trojica što smo uspjeli da pobegnemo iz one mračne zgradurine''. Trojica ljudi su bili zatvorenici a požar ih je
52
naterao da pobegnu preko mrtvih i onih što nisu hteli napolje. Sugestivan opis atmosfere požara: ljudi u požaru
su nalik mravima kojima je nekakav putnik zapalio mravinjak, ''Žene nariču i nose djecu kao torbe uprtače''. Njih
trojica su uspeli da se izvuku na brdo i da odozgo posmatraju metež: ''Baš zato što smo bili dugo zatočeni i
mučeni, imamo tako mnogo sažaljenja za druge''. Oko njih lete meci, ljudi pucaju jedni na druge ''petokrake'' na
''kokarde'' i obratno. Pitaju se koje zapalio gradić: ''Ko je bacio ugarak u zrela pšenična polja?'' Sećaju se: ''hromi
dečak je video šest dana pre no što su mu odneli jare ''(opisano u priči ''Najveća tajna sveta'') ''nekoliko
probisveta'' koji su bacili opuške u žito. Možda su prosjaci?'' Oni su dobri, neopasni i bezazleni kao deca.'' Ne zna
se, dakle, ko je krivac. ''Ako je uopšte netko i kriv, onda su to svakako svi ljudi koji tu žive. Jedan čovek u borbi sa
nevoljom ne znači ništa – on može samo da je donese, kao što je verovatno i doneo. A sprečiti je mogu samo svi,
udruženi i složni. ''Požar će stati kad se pomire zakrvavljena braća. Zavičaj u plamenu je višestruko simbolična
slika – plamen je, pored bukvalnog značenja i opasnosti, plamen međuljudske mržnje, plamen samouništenja. ''
Nema povratka ''
Pripovetka je ispričana iz perspektive pripovedača koji je protagonista – 1. lice jednine.
Perspektiva '' odozgo '' - pripovedač je gore,iza rešetaka, u masi. Opis zgrade u kojoj je (visoke merdevine
prislonjene uza zid), okolo deca bolesna i prljava.Menja se pripovedna perspektiva – pripovedač je sada starac.
Razmišlja kako da zaobiđe vatru koja se odasvud pomalja. Meša se unutrašnji monolog sa doživljenim govorom.
Starac se vratio u zavičaj u kome su ga nekada voleli i prihvatali a sada ga ne prepoznaju. Sreće dečaka koji vodi
jare. Predstavlja se dečaku ali dečak smatra da starac laže, taj o kome on priča davno je umro. Dečak ga vodi na
''njegov'' grob.
Borisav Pekić....

(1930-1992)

I u našem svetu čovečanstvo se silom spasava. I u tom spasenju ljudi ne učestvuju, njihova
je slobodna volja irelevantna. I oni se spasavaju ne da bi bili spaseni, već da bi se jedna ideja,
jedna iluzija ostvarila. U tome leži operativna suština svake ideologije.

Vreme čuda
Većina objavljenih dela Borisava Pekića pokazuje čvrstu tematsku povezanost. Ta dominantna tema koja okupira
Pekićevu pažnju je odnos prema prošlosti, tema uplitanja prošlosti u sadašnjost. Nikola Milošević se poslužio
kovanicom da bi sažetije i preciznije okarakterisao Pekićev umetnički stav prema svetu – mitomahija kao borba
protiv mitske svesti. Pekić se u svojim delima bori protiv jednog oblika mitskog viđenja sveta. Pri tome, rušeći
jedan, konkretno odabran mit kao što je to mit o Hristu–čudotvorcu u ''Vremenu čuda'' ili mit o posedništvu i

53
mit o redu u ''Hodočašću Arsenija Njegovana'', Pekić na ruševinama starog mita ne gradi neki nov, protivmit.
Pekić želi da savremeni svet i društvo oslobodi bremena mitskih vrednosti izvrćući ih na njihovo naličje i
razobličavajući njihovu suštinu. U tu svrhu Pekić se služi humorom, ironijom i mozda najupečatljivije groteskom.
''Vreme čuda'' objavljeno je 1965. Delo je pisac posvetio svojim mrtvim drugovima. Po Pekićevoj zamisli ''Vreme
čuda'' i ''Vreme smrti'' bili bi drugi i treći deo četvoroknjižja ''Zaveštanje'' čiji bi prvi i četvrti deo bili ''Vreme
reči'' i ''Vreme vaskrsenja''. Pekić je ''Vreme čuda'' žanrovski odredio kao ''povest''. Podtekst ovog Pekićevog
romana je Biblija tačnije Novi zavet. U prvom poglavlju romana ''Blage vesti'' ukratko se prepričava Stari zavet
od stvaranja neba i zemlje, preko Adamovog i Evinog proterivanja iz raja, Kaina i Avelja, Avrama i Mojsija. Autor
se ironično osvrće na odnos između Jehove i izabranog naroda izrailjskog. On kaze da je Jehova izabrao pleme
Izrailjovo da na njima ''iskali'' svoju milost pa otuda pouka da su najmoćniji prijatelji često najzloslutniji. Već iz
uvodnog poglavlja postaje jasno da će autor imati specifičan odnos prema sadržinskom i kompozicionom
obrascu biblijskog teksta. Sadržinski i kompozicioni obrazac se ne eliminiše u potpunosti već se vrši njegova
preobrazba i tako podtekst dobija novo značenje. Zato ''Vreme čuda'' ima strukturu palimpsesta, ispod
preoblikovanog teksta Pekićeve priče jasno naziremo biblijski uzor. Što se načina pripovedanja tiče većina
''čuda'' ispripovedana je iz perpektive nepersonalizovanog, neimenovanog pripovedača izuzev ''Čuda u Kani''
koje priča i beleži u rimskoj tamnici Sveti Petar, zatim ''Čuda u Vitaniji'' koje retrospektivno pripoveda Hamrije,
sluga Lazarev i ''Smrti u Hanomu'' koje pripoveda Juda ben Simon. Kako je napomenuto u ''Blagim vestima'' ova
''povest'' će govoriti o Hristu–čudotvorcu, zapravo Pekić će taj mit, najsvetiji u hrišćanskoj kulturi i tradiciji
izvrnuti na svoje naličje. Pri tome Pekić dovodi u pitanje humanost samog čina, subjektivne pobude i objektivne
posledice. U povesti koja se zove ''Čudo u Jabnelu'' dekanonizuje se Hristovo čudo opisano u jevanjđelju po
Mateju – Isusovo izlečenje gubavca. U Pekićevoj verziji glavna junakinja ''povesti'' je Egla, mlada gubava žena
proterana iz Starog u Novi Jabnel, pri tome Egline patnje su uvećane rastrzanošću između prvog muža, zdravog
telala Jeroboama i drugog muža, gubavca i perača mrtvih, Urija. Tri godine nakon što je proterana iz Starog
Jabnela, Egla se neočekivano sreće sa Hristom i njegovim sledbenicima. Sažalivši se na ''malog Nazarećanina'' i
njegovo insistiranje da joj pomogne, Egla pristaje na ''poštenu razmenu dobročinstava''. Dozvoliće Isusu da joj
pomogne, a za uzvrat ona će biti oruđe koje doprinosi njegovoj božanskoj slavi. Dakle, Pekić odmah
diskvalifikuje humanost čudotvorca. Problematizujući pojam humanosti Pekić ukazuje na njegovo izvitoperenje
– ženi se ne pomaže zarad nje same, njene sreće i zdravlja, već zarad sopstvene samopotvrde. Da je zaista tako
potvrdiće kraj priče, Isus se prilikom ponovnog susreta sa Eglom neće sećati ni žene ni počinjenog čuda.
Diskvalifikacija humanosti seže još dublje. Čak i da je Isus izlečio Eglu zarad njene sreće i zdravlja, potonje
posledice bi bile kobne – Eglu proteruju iz Starog Jabnela jer je za njih ona gubava iznutra, a proteruju je i iz
Novog Jabnela jer ''čista'', nije više gubava. Tako Egla skončava sama i napuštena u praznom rečnom koritu gde
se sunča kao gušter i hrani strvinama. Stradanje Eglino nije samo posledica nepromišljenog čudotvorstva već i
ljudske isključivosti jer kako Egla kaže prilikom linča i čisti i nečisti se služe istim kamenjem. Tako Pekićeva
54
mitomahija dobija univerzalno značenje – podela na ''čiste'' i ''nečiste'' i danas je aktuelna zato ne treba da čudi
moto koji je Pekić odabrao za knjigu u celini. U pitanju je citat iz Knjige Propovednikove koji kaže da nema ništa
novo pod suncem. Zaista je tako, logika mitske svesti uvek je ista. ''Čudo u Jabnelu'' diskvalifikuje kako
subjektivnu tako i objektivnu perspektivu čuda. Tako je i u ''Čudu u Vitaniji'' koje demitizuje vaskrsenje Lazarevo,
čudo jedino opisano u Jovanovom jevanjđelju. Subjektivna perspektiva, perspektiva Hristovih pobuda i pobuda
njegovih protivnika, nešto je jače naglašena nego u ''Čudu u Jabnelu''. Dok Egla Hristovu pažnju privlači
privremeno i slučajno, Lazar i njegova nesrećna sudbina trajno okupiraju pažnju sina božijeg, jer koliko god puta
sadukeji uhapse Lazara, održe mu suđenje i pogube ga, toliko puta će ga Isus vaskrsnuti. Dakle, pobuda i za ovo
čudo je daleko od humanosti, to je Hristov obračun sa sadukejima. Opet je u centru pažnje univerzalna tema,
ideološka netrpeljivost, podela na one koji su ''čisti'' i one koji su ''nečisti'', a tu je i Lazar kao slučajno oruđe. Pri
tome ni Lazar neće do kraja ostati pasivan, on pristaje da preuzme ulogu pukog orudja zarad ''viših interesa''
sadukejske strane. Sadukej Nikodim izlazi pred Lazara sa zahtevom da se mora žrtvovati za narod i veru, a za
uzvrat će ga slaviti u čitankama. Kada najzad Lazaru dozlogrdi stalno umiranje i vaskrsavanje on će odlučiti da,
protivno svojoj veri, bude spaljen. Hamrije, Lazarev sluga, sprovodi u delo gospodarevu želju uz obraćanje bogu
da od komarca ne pravi magarca i primi Lazara takav kakav je – prah i pepeo. Prilikom razobličavanja Hristovog
čudotvorstva Pekić se koristi humorom, ironijom, groteskom čak i naturalističkim detaljima. Tako kad Isus prvi
put vaskrsne Lazara Hamrije se seća kako ih iz otvorene grobnice zasu smrad tela u raspadanju a zatim se pojavi
Lazar sav izdrpan, ranjav, smrdljiv, pljujući i istresajući sa sebe crve. U ''Čudu u Siloamu'' pojavljuje se još jedan
naturalistički detalj. Na kupalištu za bolesne i kljaste bazen je pun ali ne vode već užeglih udova bogalja. Ironija,
kao sredstvo razobličavanja, zastupljenija je u ''Vremenu čuda'', dok u ''Hodočašću'' dominira groteska. Tako u
''Vremenu umiranja'' u ''povesti'' ''Smrt na Hinomu'' saznajemo da Juda sastavlja Isusu nekakav program
dnevnih radnji, da mu piše besede i stara se da sve protekne ''kako je zapisano''. U istoj ''povesti'' Bog poručuje
zabrinutom Judi da je vreme da se Novi zavet zapečati ljudskom krvlju, jer je vaseljena puna žrtvenih jaraca,
smrdi i ugušiće Boga samog. Da bi obezbedio žrtvu, Juda zna da neko mora izdati Hrista – Petar se pravi glup,
Simon neće, Toma, najveći gospodin medju apostolima, ne može da veruje da će se nova vera temeljiti na
jednom tako gnusnom činu. Neke od povesti imaju i novelistički obrt kao ''Smrt na Gavati'' kada nesrećni Varava
danima smišlja dovoljno uvredljiv i efektan govor kojim bi se oprostio od rimskog prokuratora da bi na kraju,
užasnut, shvatio da je stari zamenjen novim. U ''Čudu u Magdali'' preobraćene prostitutke jure za Isusom u nadi,
kako to na kraju saznajemo, da će ih vratiti prvobitnoj grešnosti kad su bile savršeno srećne. Vrhunac ironije i
upečatljiv novelistički obrt prisutan je u ''Smrti na Golgoti'' kada Simon, čovek koji je prišao Isusu da mu
pomogne da nosi krst ka Golgoti, biva razapet umesto Isusa koji je klisnuo u gomilu. Simonove reči ''Bože, Bože
zašto si me ostavio'' zapravo su istinski vapaji upućeni odbeglom.
Hodočašće Arsenija Njegovana
1970. objavljeno je. Delo je posvećeno Pekićevom ocu.
55
Pekić žanrovski određuje roman kao ''portret'' ističući tako specifičan položaj Arsenija Njegovana u romanu.
Doduše, na kraju dela, u Post Scriptum-u, priređivač teksta (uloga koju je Pekić uzeo za sebe) zaključuje da je
možda preciznije delo nazvati autoportretom. Naime, Arsenije Njegovan je svoj testament i svoju ispovest, koju
beleži na poleđini poreskih obveznica i priznanica za naplatu kirije, sam sastavio, otuda možemo govoriti o
autoportretu. Priređivač je, kako sam priznaje, vršio manje izmene na tekstu – po Katarininoj želji izbačeni su svi
delovi koji se tiču smrti njihovog sina – jedinca, Isidora, arhaičnost je menjana samo tamo gde je starost ubila
jasnost misli, a citat iz Prve knjige Mojsijeve o Nojevoj barci, prema priređivačevom mišljenju, odgovara
Arsenijevoj iluzionističkoj prirodi. Ako se već govori o žanrovskom određenju dela, ne treba zaboraviti da je
Arsenije svoj put od Kosančićevog venca do Kalemegdana nazvao ''hodočašćem'', posetom svetom mestu. Uloga
priređivača koju je Pekić uzeo za sebe, predstavljajući se kao Katarinin rodjak višestruko je motivisana. Tako je
Pekić motivisao i objasnio prilično neobičan raspored Arsenijevih sećanja. Reč je o neveštom pripovedaču,
starcu od 77 godina, u čijem sećanju se smenjuju i prepliću događaji iz prošlosti sa događajima iz sadašnjosti.
Arsenije ih beleži u dramatičnom stanju ugroženosti te među događajima ne postoji stroga uzročno-posledična
povezanost. Uz to Arsenijevo pripovedanje praćeno je nizom napomena i komentara, čestim vraćanjem na
ispričano da bi se ponovo sagledalo i prevrednovalo, posebno od onog trenutka kada Arsenije počne da se
obraća rodjaku Isidoru, njegovom nasledniku. Ovo je naročito upadljivo kod događaja koji iznenađuju i samog
Arsenija kao npr. susret sa gospođom Martinović. Ponavljanje je motivisano činjenicom da Arsenije paralelno
piše ispovest i testament, pa pojedine detalje prenosi iz jednog u drugi dokument. Takav je susret sa studentima
1968. Arsenije će opisati svoj sukob sa studentom koji je nosio crvenu zastavu i kog je udarao štapom sve dok ga
nije, po svom mišljenju, ubio ili teško povredio. Njemu će Arsenije u testamentu zaveštati odštetu za
pretrpljeno. Priča o Arseniju Njegovanu je priča o posedničkoj strasti, odnosno, o mitu posedovanja. Taj mit
smešten je u okvir koji sačinjavaju tri istorijska a za Arsenija i simbolična događaja. Ta tri događaja su jedini
trenuci kad se Arsenije sreo sa socijalnom stvarnošću koja je u njegovom zivotu uvek bila sekudarna, potisnuta
kućevlasničkom opsesijom. Kad se suočio sa društvenom stvarnošću, budući iz korena uzdrman, Arsenije je
pokušao da se opredeli prema njoj i nađe svoje mesto u tako doživljenom svetu. Ta tri istorijsko–simbolična
događaja su 1919. i susret sa crvenoarmejcima u Voronjezu gde Arsenije umalo nije stradao zato što se slučajno
našao u posedničkoj kući. Drugi događaj je 27. mart 1941. koji je u stvari prva prava prekretnica u Arsenijevom
životu. Obrevši se u martovskim demonstracijama, opet slučajno, Arsenije izvlači batine od kojih je bolovao pola
godine i narednih 27 godina neće napustiti kuću. Treći događaj su junske demonstracije 1968. u kojima će se
Arsenije naći igrom sudbine i slučaja i posle kojih će ubrzo umreti. Arsenije Njegovan očigledno nije običan
čovek. U njegovom visokoindividualizovanom liku ipak prepoznajemo neke tipske crte. On je pripadnik porodice
Njegovan, dakle jedne povlašćene klase građanskih intelektualaca, uz to on je i Cincar. Osim ovoga sve ostale
Arsenijeve osobine izdvajaju ga čak i među Njegovanima. Arsenije Njegovan je u vlasti jedne dominantne i
neutažive strasti a to je građenje i posedovanje kuća. Ta strast učiniće od njega usamljenika i otpadnika. Arsenije
56
je itekako svestan svoje strasti ali ne uspeva da je obuzda. Zbog toga će izazvati ljubomoru svoje žene, smrt svog
sina, svađu sa Njegovanima, a čak će i jedan od njih, Konstantin, poginuti prilikom gradnje Arsenijeve kuće. Da
nije reč o običnoj strasti pokazuje i Arsenijev pokušaj da što tačnije, čak teorijski objasni odnos izmedju poseda i
posednika. Tako je on sastavio Teoriju o obostranom posedovanju, koju je nameravao da izloži u Kolarčevoj
zadužbini uglednim gospođama beogradskim. U toj teoriji Arsenije sebe naziva ''kućebrižnikom'' i smatra da on i
njegove kuće imaju jedno drugo, on uzima neku kuću tek kad ona uzme njega, on osvaja tek kad bude osvojen.
Ova teorija otvara vrata u groteskni svet Arsenija Njegovana u kome su kuće u stvari ljubavnice. Svaka od njih
nosi ime, kao lepa Grkinjca Simonida ili Aspazija. Arsenije ima protokol posećivanja svojih kuća, kao haremski
protokol. Tačno zna kojim danom će posećivati koju ''ljubavnicu'', danju je sa njom ''opštio'' poslovno, a noću
sanjari o njoj, prepuštajući se njenim divotama. Ova groteskna ljubav pretvoriće se u razarajuću strast kada
Arsenije bude prvi put ugledao kuću svog rodjaka Stefana. U početku kuća je vređala prefinjeni ukus Arsenija
Njegovana nesuvislom mešavinom arhitektonskih stilova. Arsenije će je nazvati čudovištem i kiklopom a njenu
bakarnu kupolu čirom. Kući će nadenuti ime Nike, vesnica pobede. Nike će potisnuti sve druge Arsenijeve
ljubavnice. Da je u pitanju neutaživa strast koju ne može pregoreti Arsenije shvata u trenutku Stefanovog
useljenja u kuću. U Arsenijevoj izvrnutoj svesti taj čin će biti izjednačen sa činom venčanja voljene žene za
drugoga. No kako Arsenije nije bio mlitavi pesnik već preduzimljivi posednik uradio je sve u njegovoj moći, čak i
spletkario, da bi otkupio kuću. U tome su ga omele martovske demonstracije. Pekić se, međutim, nije ograničio
na ironično i groteskno razobličavanje mita posedovanja. Možda manje primetno Pekić razobličava i mit o redu
kako kroz Arsenijevo ponašanje tako i kroz ponašanje pukovnika kog Arsenije slučajno sreće na nasipu tog
kobnog junskog dana. Oba lika obuhvaćena su isti socio-psiholioškim okvirom. Kao Selimovićev Avdaga, obojica
dele mišljenje da od slobode dolaze sve moguće opasnosti i da veliki društveni potresi bivaju izazvani viškom
slobode koja je data svetini. Oba junaka su pristalice represivnih mera ako one štite posednički interes jer, ne
treba zaboraviti, i pukovnik se žali kako mu je kuća oštećena u demonstracijama. Ako je ironija dominirala u
''Vremenu čuda'' kao ubojito sredstvo mitomahije, ovde je to groteska. Ne samo da je Arsenijeva kućevlasnička
strast predstavljena groteskno već su i situacije u koje on dospeva tokom života groteskne. Tako je npr. i strašna i
smešna scena koja se odigrala na Konstantinovoj sahrani. Arsenija je uvredio detalj iz posmrtnog govora u
kojem se aludiralo na njega – ćifta kućevlasnička, te se Arsenije osetio obavezan da tu, iznad iskopane rake,
odbrani svoju graditeljsku čast. Međutim, rođak Fedor, sa kojim Arsenije inače nije u dobrim odnosima, odlučuje
da ga prekine. Oni se prepiru i guraju sve dok ne obore kovčeg iz kog, kao klovn, iskoči pokojni Konstantin.
Groteskna je i situacija u kojoj se Arsenije našao 27. marta. Dok ga u pomahnitaloj rulji pod ruku nosi žena sa
brkovima ko Starac Vujadin, Arseniju će se učiniti pogodna prilika da održi svoj govor o bankama i bankarima.
Izgužvan i iscepan ali i dalje dostojanstven, Arsenije drži govor o omraženom bankarstvu ali njegova elokvencija,
francuske poštapalice, nazivi nemačkih firmi smetaju razularenoj masi jer ga ne razume, te ga psuju i proklinju
što ne zna srpski.''Hodočašće Arsenija Njegovana'' je najcelovitije Pekićevo delo. Njegovani su očigledno
57
Pekićeva književna opsesija, jednog od njih, advokata Leonida Njegovana srećemo u ''Uspenju i sunovratu Ikara
Gubelkijana'', Fedora i Konstantina pronaćićemo na stranicama ''Odbrane i poslednjih dana'', a Đorđija i
Teodora u romanu ''Zlatno runo
Danilo Kiš (1935-1989)
Iako je Kiš umro relativno mlad, u godinama koje se mogu smatrati stvaralački najjačim i najzrelijim, njegov
prozni deluje završeno i zaokruženo. U Kišovom proznom stvaralaštvu razlikujemo tri faze:
1. kratki romani – Mansarda i Psalm 44 (oba 1962), - kraj faze kratkih romana.
2. porodični ciklus – romani Bašta, pepeo (1965), Rani jadi (1969) i Peščanik (1972).
3. novelistička – dva ciklusa novela Grobnica za Borisa Davidoviča (1976) i Enciklopedija mrtvih (1983).
 POETIKA SAŽIMANJA: krajnje netipičan razvojni put – od romana ka noveli, pa zato možemo govoriti o
poetici sažimanja u Kišovoj prozi. Ovakav, atipičan književni razvoj izazvaće prevrat na polju forme i
žanra. Naime, žanr novele, po svojoj definiciji, podrazumeva opis samo jednog događaja ili doživljaja.
Međutim, Kiš odbija ovakvu definiciju žanra novele ustanovljenu u evropskoj književnosti Bokačovim
''Dekameronom''. Za Kiša to je prošlost, on želi novelu koja ne pruža jednu sliku iz života već čitav život
 novela kao rezultat sažimanja romana. Ovakve tendencije postojale su u svetskoj književnosti i pre
Kiša. Tolstoj je u noveli ''Smrt Ivana Iliča'' iz tačke smrti, retrospektivno ispričao ceo junakov život. Borhes,
pisac kratkih proznih formi, smatra da novela može biti biografija. Novele, okupljene u okviru istog
književnog dela, obično podrazumevaju postojanje nekakvog stožera oko kog će se ciklizirati, odnosno oko
kog bi se pleo siže. U Ranim jadima taj stožer, zajednička osa je glavni junak, Andreas Sam i njegova
porodica, dok je u ''Grobnici za Borisa Davidoviča'' u pitanju ista tema – staljinizam i svaka priča daje novi
aspekt zadatoj temi.
 DOMINANTE I TENDENCIJE:
1. TEMA SMRTI  koja je prisutna u svim njegovim delima bilo kao istorijska činjenica (knjige iz
porodičnog ciklusa opisuje jevrejsko–crnogorsku porodicu u II svetskom ratu, stradanje njihove
rodbine, pa na kraju i oca realna je, istorijska činjenica), bilo kao metafizička činjenica npr. u
''Enciklopediji mrtvih''.
2. TEMA PORODIČNOG KRUGA  zaokupljala Kišovu pažnju i u poeziji. U pesmama Oproštaj s
majkom 1953, zatim Svatovi i Biografija iz 1955. Kiš će opisati majčinu smrt, sestrinu udaju i
sažet prikaz očevog života i tragične smrti. Osim u porodičnoj trilogiji ovu temu srećemo u
Mansardi i Psalmu 44.
3. TEMA UMETNOSTI I KNJIŽEVNOSTI  Mansarda je knjiga o piscu i pisanju, u Ranim jadima,
odnosno u priči ''Iz baršunastog albuma'' prepoznajemo parabolu o majstoru i učeniku, dok je
u završnoj priči ciklusa ''Eolska harfa'' obrađena parabola o umetnosti i jeziku umetnosti. U

58
 Bašti, pepeo i Peščaniku Eduard Sam je predstavljen kao zakržljali genije, njegove naočari su
simbol umetnika.
4. HIBRIDIZACIJA ŽANRA  Rani jadi su poetska proza dok u Peščaniku srećemo 4 tipa teksta
objedinjena u jedinstvenu romanesknu formu (slike s putovanja, beleške jednog ludaka,
istražni postupak i ispitivanje svedoka).
5. IRONIČNI LIRIZAM  Kiš je od početka nastojao da u svojoj prozi uguši sentimentalnost,
patetiku i idealizam, pa se ironija pokazala kao najpodesnije sredstvo protiv osećanja, posebno
u porodičnom ciklusu.
6. CITATNOST  važna tendencija Kišovog proznog stvaranja. U Psalmu 44, Kiš nas upućuje na
Davidove psalme, dok u Mansardi citira Blokov esej ''Dnevnik žene koju niko nije voleo''. ''Čas
anatomije'' knjiga koju je Kiš objavio 1978. povodom ''Grobnice za Borisa Davidoviča'' je prva
naša ozbiljna knjiga o citatnosti i intertekstualnosti. Kad govorimo o citatnosti uvek mora da
postoji dokument koji ce citira pa tako možemo govoriti i o dokumentarnosti ili bar prividu
dokumentarnosti, odnosno, iluziji da je sve što je napisano dokumentovano.
7. DOKUMENTARNOST  U Ranim jadima i Bašti, pepelu to su razglednice, fotografije i pisma koje
dečak sakuplja, a u Peščaniku to je očevo pismo–glosa upućeno sestri Olgi.
8. INTERMEDIJALNOST  najčešće se manifestuje kroz pokušaj unošenja filmske tehnike, hladnog
i objektivnog oka kamere. Takav postupak opažamo u Ranim jadima, priči ''Igra'' kada otac
posmatra igru dečaka kroz ključaonicu, ili u Peščaniku hladan i precizan opis sobe u kojoj se
nalazi E.S. spreman da otpočne svoje pisanje. Pored filmske tehnike mi u Kišovim delima
nalazimo i crteže, u Ranim jadima to je crtez majčine singerice, a u Peščaniku crtež lampe,
putira, vaze–varke.
9. DIJALOG S MITOM  tendencija koja prožima većinu Kišovih dela. U Ranim jadima Andreas Sam
nosi gilgamešovski teret na svojim nejakim plećima, on se bori protiv smrti i traga za
besmrtnošću. U Peščaniku na samom početku romana soba u kojoj se nalazi E.S. uporedjena je
sa Nojevom barkom, a tokom dela E.S. će biti upoređen sa Prometejom, želeće da se kao Ikar
vine iznad sopstvene ništavnosti i smrtnosti.
10.Rableovsko nabrajanje i inventarisanje moglo bi se podvesti i pod ironični lirizam ali i kao poseban
postupak. Srećemo ga na stranicama Peščanika u besomučnom nabrajanju jela, reči, stvari, ljudi...
Rani jadi (1969) Rani jadi su objavljeni 4 godine posle Bašte, pepeo međutim, oni stoje na početku
Kišove porodične trilogije. Za Rane jade Kiš je rekao da su ''skica u bloku'', Bašta, pepeo je
okarakterisana kao ''crtež grafitom'', dok je Peščanik naneo tamne boje preko grafitnog crteža.
Rane jade čini niz od 19 proznih celina različite dužine okupljenih oko zajedničke ose – dečaka Andreasa Sama
i njegove porodice: oca, majke i sestre. Prvobitnoj verziji knjige Kiš će 1983. dodati epilošku priču ''Eolska
59
harfa''. Podnaslov za decu i osetljive citat je stiha francuskog pesnika Maksa Žakoba, preteče nadrealizma. Ovaj
stih sugeriše Kišov odnos prema sopstvenom delu  delo je namenjeno posebnoj publici čija priroda ne zavisi
od uzrasta već od osetljivosti za poseban tip književnosti. Rani jadi govore od odrastanju dečaka otvorenih čula i
bogate mašte u čijoj pozadini besni II svetski rat. Tako se zbirka prča može posmatrati i kao bildungsroman.
 S JESENI KAD POČNU VETROVI  grafički se razlikuje od ostalih, uvodna je priča i pisana je kurzivom, naslov
priče je naglašeno lirski, odvaja se od ostalih naslova koji uglavnom upućuju na predmetni svet o kome će
se pričati npr. ''Serenada za Anu'', ''Mačke'' ili ''Konji''. Naslov će još jednom biti ponovljen kao prva
rečenica priče. Zato se prva priča pojavljuje kao poetizovana, ritmizirana proza. S jeseni, kad počnu
vetrovi u sebi objedinjuje sve ključne teme i motive Kišovog stvaralaštva. Priča o kestenovima koji s jeseni
padaju i naglo se rađaju iz svojih ljuštura sa belegom na čelu, zapravo je metafora za samog dečaka:
naglo se ispilio iz tople ljušture detinjstva i obreo u zastrašujućem svetu odraslih. Uočavanje nesklada
između sveta stvari i njihove suštine njegovi su ''rani jadi''. Ovaj segment priče pokreće opsesivnu Kišovu
temu – temu potrage za identitetom. Dečak je poput kestena obeležen, melez od majke Crnogorke i oca
Jevrejina.
II segment priče uvodi neimenovanog dečaka koji skuplja kestenje sa ustima punim lepljive gorčine, što je blaga
metaforična sugestija njegovih ''ranih jada''. Dečak nastoji da se izbori i prevari anđela sna kao prvi
korak u savlađivanju same smrti. Ako se ubode na bodlju kestena i zagadi ranu dečak će dobiti trovanje
krvi i umreti. Za njim će ostati ožalošćeni majka, otac i sestra ako je ima.
Motiv sna i smrti pokreću dijalog sa mitom – Andreas Sam se poput sumersko–vavilonskog kralja bori protiv
smrti tragajući za ''travkom'' besmrtnosti. Ta ''travka'' biće pronađena u Bašti, pepeo kada dečak
egzistencijalno beznađe pretoči u estetsko zadovoljstvo i otkrije pisca u sebi. Kroz pisanje pobediće smrt
i rekonstruisati neuhvatljivu figuru Oca. Zadnji segment priče govori o zanosnom mirisu ljubičice u
ljubičastoj boci koji devojčica štedro nanosi svuda po sebi. Kiš je prustovski opsednut bojama i
mirisima kao načinom da pokrene splet asocijacija i sećanja. Ovde je miris ljubičice i jorgovana
nagoveštaj smrti.
 ULICA DIVLJIH KESTENOVA  unosi naglu promenu tona. Jednu izuzetno lirski intoniranu prozu zameniće
skaz. Dok je u prethodnoj priči pripovedanje teklo iz doživljajne vizure dečaka, ovde se pojavljuje stariji
čovek koji se oslanja na svoje nesigurno i nepouzdano sećanje u pokušaju da evocira predeo gde je
odrastao. Priča počinje obraćanje u vokativu: ''Gospodine...'' čime je ostvarena iluzija direktnog obraćanja
nekom koji postoji kao slušalac ili sagovornik. Čovek traži Bemovu ulicu u kojoj su nekada bili kestenovi.
Kestenova nema a sa njima je nestao i njihov otužni i teški miris.
U trenutku kada pripovedač zvoni na vrata profesora Smerdla menja se pripovedna perspektiva iz 1.lica
jednine u 3.lice jednine, kaze pripovedač: Da li ste sigurni, ponovi ON, da ovde ne stanuje Andreas Sam? Čovek

60
traži Andreasa Sama i njegovu porodicu koja je tu stanovala pre rata: oca, Eduarda Sama s naočarima, majku
Mariju koja je šila na singerici i sestru Anu sa mašnom u kosi. Već ovde nagoveštena je samo kroz detalj
polemika u koju će Kiš ući u Bašti, pepelu i Peščaniku s francuskim novim romanom  iako detaljno opisuje
predmetni svet, predmeti u Kišovoj prozi nikada neće potisnuti junake već će služiti njihovoj karakterizaciji.
Tema smrti uvedena na početku priče kroz pominjanje kestenova nestalih iz Bemove ulice, nastavlja da se
razvija dalje. Čovek kaže tamo gde je nekad bilo uzglavlje Andreasa Sama sad je kvrgava povijena jabuka bez
ploda, a singerica se pretvorila u bokor ruža. Da bi izbegao sentimentalnost i patetiku pripovedač će reći da se
na mestu nekadašnje kuće sada se nalazi lep, zeleni luk, praziluk. Pošto se ponovo vrati, pripovedač u 1.licu
jednine nas obaveštava da se njegova porodična kuća srušila kao kula od karata nakon njihovog iseljenja. Da bi
dokumentovao priču navodi deo iz očevog pisma sestri Olgi.
 IZ BARŠUNASTOG ALBUMA  7 delova; parabola o majstoru i učeniku:
U I DELU: dečakova strina Rebeka (ovaploćenje smrti – suva, sparušene glave i šiljatog nosa) donosi vest o smrti
dečakovog oca. Smrt obezličava Eduarda Sama jer ga dečak prvi put zamišlja bez štapa i naočara. U II DELU
dominiraće tema smrti ovaj put kroz sliku predratne trube cica sa plavim i crvenim ružama koje smrde na
crknutu ribu i konjsku mokraću. Truba je bila zakopana pod zemljom, u štali gde je i istrulila. Parabola o majstori
i učeniku počinje od III dela priče  majka se u Kišovoj prozi, iako centralni lik, ne pojavljuje kao idealizovana.
U Bašti, pepelu ona uvodi temu smrti i njom završava roman, ovde je ona opsednuta, poput oca, genijalnom, ali
nemogućom idejom o mašini za pletenje načinjenoj od žica kišobrana. Pletenje, pletivo i pletilja aludiraju na
Penelopu, ali imaju i simbolično značenje u poeziji Laze Kostića, Nastasijevića (vez) i Andrića. Naravno, uvek se
misli na umetnika i umetničko stvaranje. Iz tuceta zavitlanih igala, iz majčinog čudesnog rukopisa ispredane su
bajke, čudesne šare istočnjačkih ćilima. Tajna stvaralačke veštine je NIKAD SE NE PONOVITI, a ZNATI NA ISTU
TEMU NAPRAVITI BEZBROJ VARIJACIJA, stvarati jedan sasvim nov stil, s prepoznatljivim majstorskim pečatom.
Međutim, ubrzo će divljenje upućeno majstoru–majci zameniti zavist a potom i oponašanje. U poslednjem
pokušaju da se izbori s konkurencijom majka menja rukopis, opredeljuje se za JEDNOSTAVNOST, GOLOTINJU
STILA. Zato, sugeriše pripovedač, treba zaviriti iza rukotvorine i videti koliko je truda potrebno da se OD
OTPADAKA STVORI NEŠTO ČISTO I LAKO, KAO NAPRAVLJENO IZ JEDNE NITI.
 EOLSKA HARFA  da je Kiš sklon paraboli kao tehnici pripovedanja svedoči i priča ''Eolska harfa''. Pripovedač
se u 1.licu jednine seća svoje, posebne harfe iz detinjstva. U opisu harfe prepoznajemo rableovski stil: 2
električne bandere udaljene 50 metara, stare 5-10 godina, izložene temperaturi između 36 stepeni i -22.
Šta je uslov stvaranja, kako da harfa propeva? Prvi uslov je PATNJA, kada se srce drveta raspukne jer je
shvatilo da nije drvo nego bandera, zatim ČEŽNJA za nekadašnjim stanjem mladošću i zelenilom,
ZATOČENIŠTVO, bandere su zakopane do ''kolena'', DELIMIČNA IZOLACIJA, jedini prijatelji su im druge

61
 bandere, VEZA SE PROŠLOŠĆU I BUDUĆNOŠĆU, sugerisana starim rimski putem i predviđanjem
sopstvenog ludila nasleđenog od oca.
Svaka priča iz ''Ranih jada'' bila je mala stilska vezba za Kiša u kojoj je oproban nov prozni postupak. Tako je u
Igri primenjena tehnika filmske kamere, u priči Progrom postupak oneobičavanja pripovedne vizure dečakovim
položajem. Kao Grasov dobošar, dečak razularenu masu gleda odozdo i nikad nema celovitu sliku. U priči Dečak
i pas (pas koji govori), pas Dingo priča o svom rođenju sve do poznanstva sa Andreasom samom i njihovog
konačnog rastanka. Da je pas zaista umro od tuge saznajemo iz pisma čika Berkija Andiju.
Bašta, pepeo (1965)
 MONOLOŠKO-ASOCIJATIVNI ROMAN FRAGMENTARNE KOMPOZICIJE, drugi po redu iz porodične trilogije
(iako 4 godine pre Ranih jada). Sačinjen je od 12 asocijativnih fragmenata koje na okupu drži ličnost
Andreasa Sama, njegova sećanja i doživljaji, lik njegovog Oca i Majke. Asocijativnost ne samo da
uslovljava fragmentarnost, već razara i fabulu. Međutim, priča u romanu nije potpuno uništena: postoji
oko očeve figure, jer je Bašta, pepeo priča o ocu i traganju za njim.
 Monološko–asocijativni roman (Desnica, Proleća Ivana Galeba), poništava funkciju vremena. Međutim, kod
Kiša hronološki i asocijativni momenat postaju usaglašeni sa uvođenjem očevog lika, i to traje do VIII
poglavlja. S druge strane, vreme je ono protiv čega se bori Andreas Sam. Kao Prustov junak, Andreas Sam
traga za izgubljenim vremenom jer samo tako može pobediti prolaznost, a možda i smrt. U Bašti, pepeo
prepoznajemo dve pripovedačke strategije:
1. Prustovska pripovedna tehnika  izrazita liričnost, usmerenje na unutrašnji svet junaka, čak je i
glavni junak zamišljen i ostvaren kao Prustov: preosetljiv, anksiozan, edipovac, sklon maštanju.
Razlikujemo doživljajno Ja dečaka u čijim rečima prepoznajemo naivnost i sentimentalno–patetičan
ton i pripovedno Ja odraslog čoveka, koji s vremenske i ironijske distance vrednuje opisane
dogadjaje. Kombinacijom doživljajnog i pripovednog Ja dobijamo Kišov čuveni ironijski lirizam.
2. polemika sa francuskim novim romanom  francuski novi roman (antiroman), odbacuje fabulu,
karaktere i pripovedanje kao konstruktivne elem. (Rob-Grije i Bitor). Uz to francuski novi roman
usmerava svoju pažnju na predmetni svet. Međutim, kod Kiša iako ima detaljnih opisa predmeta
kao poslužavnik (ulubljen i deformisan, izgubio je nakadašnji sjaj, poslužavnik tako postaje
simbolični nagoveštaj propasti porodice Sam i sredstvo depatetizacije) ili litografija (dečak i
devojčica prelaze preko polutrulog mosta pod kojim je ambis, ali nad njima bdi anđeo–čuvar
raširenih krila; ova litografija govori o malograđanskom ukusu darodavca i porodice Sam, ali i
simbolično predstavlja neizvesni život dečaka i devojčice Sam), oni ne potiskuju likove već govore o
junacima i njihovim sudbinama  stvari postaju metonimijska oznaka za likove, ili mogu imati
simbolično značenje.

62
Pored ove dve pripovedne tehnike u IX poglavlju nalazimo nov tip naratora i naracije  to je povratak u davna,
za dečaka mitska vremena pre njegovog rođenja, u 1930. i kafanu ''Kod zlatnog lava''. Na osnovu
dokumenata i svedočanstava, naknadnog iskustva, bujne mašte i fantazije, narator pravi hipotezu o
sudbinskom susretu svoga oca i buduće gospodje Sam, njegove majke.
Asocijativno–monološki roman ukida dominaciju jedne teme, međutim, ovde se ipak javlja jedna, dominantna
tema  tema traganja za Ocem, pronalazak ''nestalog'' junaka, a tu su i tema smrti i besmrtnosti, tema Erosa,
tema umetnosti i umetnika.
TEMA SMRTI (Tanatosa)  Majka, iako centralni lik u životu Andreasa Sama nije lik bez senke, odnosno nije
idealizovana. Upravo će majka uvesti smrt u život Andreasa obaveštavajući ga na početku romana da
mu je umro ujak kog nikada dečak nije ni video. Dečak se još jednom, na samom početku sreće s
neobičnim pokušajem samoubistva frojlajne Vajs koja je nameravala da se ubije gomilama cveća
opojnog mirisa. Tema smrti zatvoriće roman opet majčinom konstatacijom da se tu gde ih je nevolja
oterala jako brzo smrkava. Andreas je opsednut temom smrti i prolaznosti i zato, poput sumersko–
vavilonskog džina Gilgameša nastoji da pronađe svoju ''travku'' besmrtnosti.
BORBA PROTIV SMRTI  ima tri vida i otpočinje najpre 1. borbom protiv anđela sna, a zatim dečak 2.
brojanjem pre nego će zaspati, jer je brojanje prvi doticaj sa beskonačnošću, a kao treći vid borbe Andreas Sam
izdvaja 3. putovanje, stalno kretanje dečaka oslobađa straha od smrti. Tek kad oseti miris vanile i maka dečak je
siguran da putuju a kretanje kroz vreme i prostor čini se kao jedini beg od smrti. Smrt je jedan od razloga zbog
kojih dečak čuva svoje stare školske sveske, knjige iz detinjstva, fotografije, očeva pisma i njegov čuveni
KONDUKTER jer je Andreas Sam očigledno svestan da zaborav postaje isto što i smrt. Dečak se neće u
potpunosti osloboditi straha od smrti sve dok egzistencijalno beznađe ne zameni estetskim uživanjem u pisanju
i umetnosti. Traganje za figurom Oca, koji je prisutan svojim odsustvom, je traganje za sopstvenim identitetom,
ali je rekonstruisanje Očeve figure Pisanjem siguran beg od smrti, ako ne i konačna pobeda.
TEMA EROSA  javlja se paralelno sa temom Tanatosa, i razbija klišetiranu predstavu o detinjstvu kao srećnom
i uravnoteženom dobu. Ova tema je u romanu pokrenuta uvođenjem lika gospođice Edit, epileptičarke,
čije prisustvo uzbuđuje malog Andreasa ali i podstiče ljubomoru njegove majke. Gospođica Edit je u
ranoj mladosti doživela ljubavni krah koji je za krajnji rezultat imao padavicu. Od tada ona se bavi
pravljenjem šešira i iz svoje torbe, koja iz dečakove vizure izgleda kao crknuta živina, vadi čipke i trake i
radi sa njegovom majkom. Međutim, telesno uzbuđenje Andreas Sam doživljava upravo u trenucima
gospođicinih epileptičnih napada, što njegovoj ljubavi daje groteskni okvir. Naime, gospođica bi se u
trenutku napada sručila na njihov otoman sa podignutim nogama pa bi dečak bio u mogućnosti da vidi
svilenu unutrašnjost njenog tela, a zatim bi ga zabljesnula belina njenih grudi kada bi joj Andijeva mama
otkopčala okovratnik da uzme vazduha. Temu Erosa nastavlja dečakova nedolična ljubav: igru sa
vršnjakinjom Julijom zbog koje će se dečak, kad ih roditelji otkriju, osetiti trajno obeležen. Andreas Sam
63
 se upoznaje sa Julijom u đačkoj klupi i postaje najpre njen omraženi konkurent a potom i njen
''ljubavnik'' u štali njenog oca. Kada budu raskrinkani, Andi će dobijati pisma od Lacike Tota u kojima mu
preti da će ga ubiti ako ne ostavi Juliju na miru. Saznanje da je on melez, kesten iz ''Ranih jada'' nikada
ne napušta njegovu podsvest.
Privremeni neuspeh u ljubavi dečaka će okrenuti knjigama. Njegova omiljena knjiga postaje Mala školska
Biblija kao zbirka svih čudesa ovog sveta, pri tome dečak ima sposobnost uživljavanja u delo te će svaki
put očajan opominjati Adama da ne zagrize jabuku ili će osećati telesno uzbuđenje dok ga lepa
faraonova kći bude privijala na prsa kao malog Mojsija.
Ključna figura Kišove trilogije je figura Oca. Međutim, ahasverska figura genija, autora čuvenog Konduktera na
selu je demistifikovana. Lišen svoje veličine, neugledan Otac je izgubio moć mimikrije na selu, a pri tome
se odao i alkoholu. Ubrzo će pobuditi podozrenje kod primitivne svetine: šta predstavljaju i čemu služe
njegova lutanja po okolnim poljima i šumama? Nad ocem se čak sprovodi i nekakav sasvim apsurdan
proces od strane meštana, pa čak i crkve. Kada se otac sprema na svoj poslednji put, dečaku njegov šešir
izgleda kao konfekcijski trnov venac. A konačnost njegove sudbine dečak naslućuje i po mirisima, dok je
ranije miris duvana bio simbol njegove večne prisutnosti, sada on izčezava i ostaje miris lavande, simbol
smrti, nečeg konačnog i fatalnog. Pečšanik (1972)
Peščanik je završni roman Kišove porodične trilogije. Roman je objavljen 1972. i za njega je Kiš dobio NIN-ovu
nagradu. Po Kišu pisanje romana liči na mit o stvaranju sveta, razdvajanje svetlosti od tame i Peščanik to zaista
jeste. Na početku čitalac tapka u mraku, s mukom se kreće kroz lavirint asocijacija, fantazija ili stvarnih događaja
sve dok na kraju ne pronađe svetlost. Tada se svi fragmenti sklapaju u jednu jedinstvenu mozaičnu strukturu. Ta
svetlost je u Peščaniku Pismo ili Sadržaj, zapravo epiloški deo romana. Roman se u celini sastoji od 67
narativnih fragmenata nejednake dužine u kojima nema ništa što već nije opisano u Pismu. Dokumentarnost,
odnosno stvaranje iluzije da je sve opisano zasnovano na nekakvom dokumentu, ovde Pismu jedna je od glavnih
tendencija Kišovog proznog postupka. Ovde Pismo ima funkciju da ograniči maštu pripovedača i disciplinuje
pripovedanje.
GLOSA  Kiš je tvrdio da je Peščanik savršeno tehnički izveden kao oblik glose u prozi. Glosa je romanski,
španski poetski oblik koji se sastoji od uvodnog katrena, najčešće posuđenog od nekog drugog pesnika, i od 4
decima koje variraju zadati katren. Zapravo završni stih svake decime je stih preuzet iz katrena. Kišova glosa u
Peščaniku je ''Pismo ili Sadržaj'' koji se nalazi na kraju romana. Tako pismo ima ambivalentnu funkciju 
završava roman ali se roman iz njega i ispreda, odnosno ono naknadno osvetljava roman u celini, tačnije 4
narativne celine romana naslovljene kao Slike s putovanja, Beleške jednog ludaka, Ispitivanje svedoka i Istražni
postupak.
ARHEOLOŠKI ROMAN  Kiš je roman nazvao arheološkim romanom. Pismo – glosa, mali isečak jedne
porodične istorije biće pronađeno kao rukopisi pronađeni na dnu Mrtvoga mora i tada će svedočiti o jednoj
64
epohi koja je prošla. Video ga je i kao je ROMAN PARABOLA O STVARANJU SVETA  Biblijski Potop je metafora
za haos II svetskog rata u toku kog je čitav jedan narod doveden do ivice istrebljenja. Posle Potopa ostaće očevo
zaveštajno pismo da svedoči o vremenu i narodu koji su otišli u nepovrat. To pismo označiće i kraj jednog dugog
puta i potrage: potrage za Ocem i sopstvenim identitetom. PISMO ILI SADRŽAJ napisano je 5. aprila 1942. Piše
ga Eduard Sam svojoj sestri Olgi. U pismu su opisane tromesečne muke porodice Sam koje su mahom
prouzrokovane rodjačkom netrpeljivošću, tačnije netrpeljivošću Samove sestre Neti i njene porodice. Zato
Eduard Sam kaže Olgi kako bi o tome mogao napisati roman pod nazivima: Parada u Haremu, Vaskrsenje u
jevrejskoj četvrti ili Peščanik, jer sve se osipa, sestro moja. U prološkom delu, služeći se tehnikom filmske
kamere pripovedač hladno i objektivno opisuje enterijer jedne sobe: žuti pod od ilovače, prozor zatisnut
perjanim jastukom, lampu, sto na kome leži bokasta torba, masni časopis, knjiga crnih korica, tabak hartije i ruka
koja je spremna da piše. Zbog promaje koja dopire kroz prozor plamen lampe leluja i daje sobi neobičan izgled –
ona podseća na Nojevu barku u koju udaraju talasi noći. Dakle, nešto što je počelo kao objektivan opis dobija
metaforičko značenje – barka je simbol nesigurnosti i ugroženosti E. S. koji je u njoj. I ovde Kiš polemiše sa
tehnikom francuskog novog romana – iako detaljno opisuje predmetni svet on nikada neće potisnuti svet
njegovih junaka već će imati naglašeno simboličku funkciju. Takav je opis/slika vaze-varke. VAZA-VARKA 
sugeriše kukavno, podvojeno ja junaka, ali ova amblemska slika ukazuje na postojanje dva lika koji,
približavajući se, žele da potvrde svoj identitet. Oba lika ne mogu biti odraz jednog lika u ogledalu jer tako ovaj
drugi ne bi bio stvaran.
1. SLIKE S PUTOVANJA  objektivno pripovedanje-posmatranje. Služeći se i dalje tehnikom filmske kamere
Kiš ređa slike čije značenje i smisao naknadno otkrivamo. Npr. kaže se kako čovek gleda ženu koja dolazi i
kroz vrata ubacuje pismo. Kasnije otkrivamo da je to Olgino pismo koje je E. S. dobio od Babike. Ili kaže se
da čovek gleda prazničnu gozbu u tuđoj kući a kasnije saznamo da je u pitanju uskršnja gozba kod Neti na
kojoj je bilo dovoljno hrane za 2 crnogorska sela dok su njegova deca večerala hladno mleko u hladnoj sobi.
''Slike s putovanja'' rekonstruišu slike koje se asocijativno javljaju u svesti Eduarda Sama.
2. BELEŠKE JEDNOG LUDAKA  I lice samoposmatranja doživljajnog Ja Eduarda Sama  pripovedač-
protagonista, Malopređašnje relativno objektivne slike sada će zameniti subjektivno viđenje stvari, neka
vrsta lirskog eseja. Beleške svedoče o osobi kojoj je vidno narušeno psihičko zdravlje, koja, pri tome, oseća
sopstvenu dvojakost i definiše je kao ''lucidnost''. Da je zaista reč o podvojenosti uočavamo kroz dijalog sa
mitom – E.S. sebe zamišlj/vidi kao mitskog letača Ikara koji ima sposobnost da svet posmatra odozgo iz
perspektive večnosti i smrti i da gleda ''dole'', da posmatra sopstvenu ''mrlju, senku''. Da je u beleškama
reč o lirskom eseju uverićemo se iz segmenata koji su naslovljeni ''Traktat o krompiru'' (izjednačavanje
Jevreja i krompira, iz istog su mraka ponikli i kao božanski korov rasejani su svuda po svetu) ili ''Traktat o
svinjama'' (govori o fanatizovanom ukusu koji sve zabranjuje). Takođe jasna indikacija podvojenosti je
oslovljavanje sebe sa E.C.  iz Baše, pepeo znamo da se otac predstavljao kao Eduard Cohn.
65
3. ISTRAŽNI POSTUPAK  govori posmatrač posmatača – objektivna rekonstrukcija postoji glas koji pita i
glas koji odgovara u ime E. S. Rekonstrukcija događaja iz života E. S. u skladu je s procesom koji postoji kod
Kafke ili Džojsa u ''Uliksu''. I ovde se stupa u dijalog sa mitom u pokušaju da se ispriča sumorni život E.S. Za
Uskrs E.S. će kupiti svojoj deci meso (kako saznajemo iz Pisma), ali sudbina je pas i pojela ga je. Ista ova
situacija opisana je u ''Ranim jadima'' iz pripovedne perspektive Andreasa Sama koji objašnjava zašto
njegov otac ne voli psa Dinga. Eduard Sam se polupijan vraćao kući s mesom u šeširu. Napali su ga
izgladneli psi. U situaciji kada je uplašen za sopstveni život sebe vidi očima psa, spušta se na sve četiri i
poput mitskog Prometeja ''čupa svoje meso'' i baca ga psima.
Ova situacija ima i simbolično značenje – svođenje čoveka na nivo životinje radi očuvanja golog života.
Sutradan, kad se mamuran probudi, Eduard Sam ovu nezgodu tumači kao ružan san prouzrokovan novinskim
člankom koji je čitao o psima u ratu. Kiš parodira Frojdovu tvrdnju da svaki san nosi prikriveno erotsko značenje
pa bi tako jurnjava s psima bila akt obljube, a pseći zubi su simbol seksualne agresije.
4. ISPITIVANJE SVEDOKA  objektivno Ja odgovara na pitanja – autorekonstrukcija pitanja su postavljana u
2. licu jednine a odgovori su u 1. licu jednine. Ovde se E. S. javlja kao onaj koji odgovara a kroz njegove
odgovore refrenski odzvanja ''ubijeni'' ili ''mrtvi''. Ovo je teritorija kroz koju ulazi spoljašnji svet porodice i
Eduarda Sama: rat, njegov posao željezničara, selidbe, prinudni rad, svađe s rođacima, urušavanje kuće.
Ovde se daje svedočanstvo iz prve ruke, govori čovek-svedok vremena.
Sa Peščanikom Kiš završava porodični ciklus koji je atipičan po tome što sve tri knjige, iako se nastavljaju jedna
na drugu i razvijaju jednu temu ne vode temu ka kraju već je obrađuju na različite načine  variranje jedne
teme u kolopletu stilova i tehnika pripovedanja  roman kao literarni stilski ogled, po Rejmonu Kenou.
Dragoslav Mihailović
''Kad su cvetale tikve'' i ''Petrijin venac''
O prozi Dragoslava Mihailovića se govori kao o stvarnosnoj, dokumentarnoj prozi, novom realizmu ili
superrealizmu. Kako god odlučili da nazovemo Mihailovićevu prozu moramo podvući značaj njegovog odnosa
prema književnoj tradiciji koji je bitno izmenjen, drugačiji i nov.
Kao prva tačka Mihailovićevog odvajanja od književne tradicije mogao bi se navesti književni junak. Glavni junak
njegovog kratkog romana ''Kad su cvetale tikve'' je Ljuba Sretenović Šampion, švedski emigrant, bivši bokser i
dušanovački mangup, dok je glavna junakinja ''Petrijinog venca'' poluseljanka, poluradnica Petrija Đorđević iz
sela Višnjevice. Dakle, Mihailović napušta onu književnu tradiciju koja za glavnog junaka bira povlašćenu,
bogomdanu ličnost, karakterno reprezentativan lik. Mihailović se obraća običnom čoveku.
Druga tačka koja odražava novinu Mihailovićeve poetike jeste odnos junaka prema svetu u kom je. Mihailović
se udaljava od one književnosti koja donosi vizije posebnih svetova, koja tumači, koja je prepuna alegorijskih
simbola i situacija. Na stranicama Mihailovićevog romana srešćemo se sa svetom koji svoju izuzetnost vidi
upravo u tome što nije izuzetan, što je običan. I zaista, bar na prvi pogled nema ničeg izuzetnog, posebno
66
uzbudljivog i atraktivnog u životu jednog švedskog emigranata koji živi s porodicom na gradskoj periferiji u kući
koju otplaćuje na kredit i radi u fabrici i uz to trenira fabrički bokserski klub. Slično je i sa životom jedne seljanke
koja čami u privredno zapuštenom kraju Srbije okružena mačkama, starim slikama i rakijom kojom blaži tugu i
samoću. Dakle, svet Mihailovićevih junaka nije svet izabranih. Mihailovićeva literatura beži od
reprezentativnog i insistira na onom što je svakodnevno, što je obično, što je deo mase. Treća bitna
karakteristika Mihailovićeve proze u celini jeste odstupanje od književnog jezika i književne norme. Ljuba
Sretenović Šampion govori šatrovački, u njegovom govoru mešaju se ulični i bokserski žargon. U Petrijinom
govoru prepoznajemo kosovsko–resavski dijalekat u kome se genitiv redovno upotrebljava u dativskoj funkciji,
a akuzativ preuzima ulogu dativa i instrumentala. Upotreba neknjiževnog jezika svakako nije inovacija u našoj
prozi, dijalekatski govor pre Mihailovića srećemo kod Sremca, Nušića ili Matavulja. Međutim, upotreba
neknjiževnog govora je uzročno–posledično povezana sa odabirom likova u Mihailovićevom romanu kao i sa
njihovim životnim pričama. Životna priča Mihailovićevih junaka je izuzetno tragična, u njoj dominira smrt,
bolest, gašenje porodice, samoća, strah i tuga. Teme su, dakle, izuzetno potresne a ipak Mihailovićevi romani
plene optimizmom upravo zahvaljujući specifičnoj upotrebi jezika. Upotrebljen u neknjiževnoj varijanti, jezik je
osnovno sredstvo depatetizacije u Mihailovićevoj prozi kao što će to biti ironijski lirizam u Kišovoj. Još jedna
zajednička odlika Mihailovićevih romana jeste da su oni romani lika, u centru paznje je jedan junak–junakinja i
njihova životna priča. Romani su ispripovedani u JA–formi, u 1. licu jednine, u formi skaza. Pripovedač je
istovremeno i protagonista pa je na taj način stvorena iluzija direktnog obraćanja čitaocu. Godine 1968. u
izdanju Matice srpske objavljen je Mihailovićev roman ''Kad su cvetale tikve'', 1969. Prema motivima iz romana
Mihailović je sastavio dramu koja je nakon pet izvođenja skinuta sa pozorišnog repertoara zbog oštrih kritika
uglavnom političkog karaktera. Godine 1984. drama je ponovo vraćena na repertoar Narodnog pozorišta.
Precizno određenje žanra Mihailovićevih romana nije nimalo lako. Prema tome koliko je pripovedač (Ljuba
Šampion) usresređen na tok i dinamiku zbivanja i do koje mere samu kompoziciju dela uslovljava tok događaja,
ova knjiga bi se mogla nazvati novelom čiji bi stožer bio, nešto oko čega će se plesti siže, glavni junak i njegova
životna sudbina. Sličan problem žanrovskog određenja pojaviće se i u ''Petrijinom vencu''. Roman se sastoji od 5
proznih celina različitog obima od kojih bi neke, poput ''Nebeskih svirača'' mogle da stoje kao zaseban roman.
Proučavajući Mihailovićeve romane, Vladeta Janković je pronašao, kako sam kaže, ne baš adekvatnu ali
zadovoljavajuću žanrovsku odrednicu – roman u pričama čije tematsko jezgro čini sudbina glavnog junaka. I u
romanu ''Kad su cvetale tikve'' i u ''Petrijinom vencu'' uočavamo ekonomičnost u korišćenju narativnih sredstava
(odsustvo razvijenog opisa i produbljene psihološke analize). U romanu ''Kad su cvetale tikve'', Ljuba
Sretenović Šampion priča o svom ratnom detinjstvu, letu 1944. kada zbog bombardovanja nisu išli u školu što je
bio pravi raj za njega. Priča o svom prvom seksualnom iskustvu kada mu je kurva – kelnerica ''skinula junfer'' a u
pitanju je bilo grupno silovanje. Priča o tome kako je sa društvom jurio ''ribe'' po Dušanovcu, o tome kako se
1948. u političkim previranjima stradali ''ćale'' i ''burazer'', kako se zamerio mangupskom kralju Stoletu Apašu na
67
jednoj igranci zbog dugonoge brucoškinje iz Kragujevca zbog čega će kasnije glavom platiti Ljubina sestra,
Dušica, o majci koja je doživela nervni slom i umrla jer se jedan ludak uhvatio devojaka i boksa a druga dva
ludaka politike a jedino dobro dete joj stradalo. Ljuba će se osvetiti Stoletu, tada bolesniku od tuberkoloze, a
potom će prekinuti sve veze sa sredinom u kojoj je odrastao i emigriraće najpre u Austriju a potom u Švedsku. Iz
završne rečenice romana shvatamo da Ljuba Šampion svoj život u Švedskoj doživljava kao konačno izgnanstvo iz
zemlje za kojom će zauvek čeznuti. Njegov život je život u senci, turobna zamena za prošli život na Dušanovcu.
Odnos prošlost – sadašnjost, Jugoslavija – Švedska jasno je predočen i u uvodnom delu romana. Ljuba voli svoju
ženu Inge i usvojenog sina Arnea ali kad ga uhvati nostalgija u stanju je da vozi tri dana i tri noći do granice sa
Slovenijom, otvori prozor, udiše naš vazduh i sluša naš jezik i potom se vrati ''kući''. Iz perspektive sadašnjosti,
života u senci ili privida života, Ljuba se retrospektivno okreće prošlosti, Dušanovcu 50-ih godina. Njegova
ispovest je ispovest naročitog tipa. To je priča čoveka koji svodi račune i pita se šta je u njegovoj prošlosti bilo
presudno za njegovu čemernu sadašnjost, šta je bio razlog njegovog izgnanstva iz pravog života u svet senki?
Citat koji je Mihailović stavio na početak svog dela, a koji svojom arhaičnošću i visokim stilom odskače od
modernog romana, pruža odgovor na ovo pitanje. Reč je o citatu Danilovog učenika (XII – XIV vek) koji govori o
onima koji ''lišeni slave svoje'' i vođeni ''silama kuda neće'' stigoše na konačno odredište života. Ovaj epigraf je
zapravo željeni ugao iz kog pisac želi da posmatramo junakovu sudbinu. Kad se Ljuba pita: ''Jesam li ja ovo?'' i
šta je to što ga je u životu dovelo do švedske čamotinje, to je upravo pitanje o silama koje nas protiv naše volje
vode kuda nećemo do konačnog poraza i poniženja. U svojoj životnoj priči Ljuba tačno zna i izdvaja, bez ikakve
bolećivosti prema sebi, razloge koji su ga doveli tu gde je: grupno silovanje 1944, svađa sa Starim Perišom koji
mu je očigledno bio naklonjen, situacija u kojoj se zamerio Apašu , zatim, kada je prenebregao savet kapetana
Zorića koji ga je u poslednjem trenutku mogao vratiti na pravi put (u borbu se ulazi s namerom da pobediš, ako
si bolji i izgubiš, ako si slabiji, u sportu kao i životu ne postoje podmukli udarci). Potpuni sunovrat počeće sa
Apaševim ubistvom. Mihailovićev junak je svestan da je činio nešto što ga po posledicama prevazilazi. Međutim,
Ljuba Šampion nije zamišljen i ostvaren kao neko ko može da intelektualno izađe na kraj sa svojim sećanjima, sa
osećajem krivice i slutnjom razloga koji su doprineli kvarenju njegovih ljudskih kvaliteta. Ulogu svojevrsnog
komentatora ispričanih zbivanja najjasnije otkrivaju opisi bokserskih mečeva. Boksersko iskustvo Šampiona ne
samo da je određena škola života već otkriva i njegovu kobnu karakternu crtu – žudnju za brzim uspehom i
osvajanje svih životnih plodova koje uspeh obezbeđuje. Pratimo li razvoj Šampionove bokserske karijere
otkrićemo jedan dubok korozivni proces u karakteru glavnog junaka. Svoju boksersku karijeru počeo je 1947.
kao mlad, srčan bokser, ''simpatična njuška''. Tokom 48, 50. i 51. nižu se sportski uspesi. Međutim, nakon svađe
sa Starim Perišom Ljuba napušta ''Radnički'' i prelazi u ''Zvezdu''. Zbog toga će izgubiti posao i dobiti odsluženje
vojnog roka u specijalnim desantnim jedinicama koje traje tri godine. U vojsci nastavlja boksersku karijeru. Težak
nokaut koji je doživeo u Zagrebu prethodi sestrinoj smrti. Nakon majčine smrti oseća kako se potpuno
promenio. Od čistog tehničara postao je čist nokauter, uhvatilo ga je neko ludilo i ne sme da izgubi zato se koristi
68
nedozvoljenim i prljavim udarcem direktno u srce. Svoj pad Ljuba jedino može da pojmi kroz boks.Priča o boksu
i priča o osipanju porodice sjediniće se u jedan pripovedni niz od 19-og, odnosno 20-og poglavlja. Ljuba dolazi u
Surdulicu gde se Stole Apaš leči od tuberkoloze i ubija ga. Zapravo, udarao ga je sve dok Stole nije ispljuvao crnu
krv a potom ga ostavio. Stole je umro posle nekoliko dana. Umesto da oseti slast osvete, kako je mislio, Ljuba ne
može da se oslobodi osećaja da je suvišan u svojoj sredini: ne ide mu na poslu, kuća mu je pusta i prazna,
zarastao je kao majmun, devojka koju poziva da izađu odavno se udala i ima dete, policija se raspituje gde je bio
u vreme Stoletove smrti a kap u punu čašu je poseta Stoletove majke. Tako se Ljubina ''pobeda'' premetnula u
dubok poraz, sudbonosniji od onog u ringu. Ne može se reći da se Ljuba pasivno predao sudbini, bar ne u
početku. Od brata koji ga bije beži na ulicu, a od ulice i kuće pokušava da pobegne u boks. Međutim, svaki
pokušaj da se otrgne pritisku nesrećnih oklnosti završava se porazom te Ljuba stiče utisak da ''čovek sam po sebi
postaje kvaran'' što će na kraju rezultirati prihvatanjem Stoletovih pravila igre. Godine 1973. u izdanju SKZ
pojaviće se Mihailovićev roman ''Petrijin venac'' za koji će 1976. Mihailović dobiti Andrićevu nagradu a po kome
će 1980. Srđan Karanović režirati istoimeni film. ''Petrijn venac'' je roman lika ispripovedan u formi skaza. U
ovom romanu Mihailović se suočio sa većim stvaralačkim izazovom nego što je bio slučaj u ''Tikvama''. Drugačija
priroda kazivača kao i drugačiji obim i karakter ispričanog tražili su specifičan spoljni sklop knjige i naročitu
narativnu situaciju iz koje bi se odvijala Petrijina priča. ''Petrijin venac'' priča poluseljanka, poluradnica, Petrija
Đorđević iz sela Višnjevice. Još u ''Tikvama'' Mihailović je razvio postupak kojim stvara iluziju odsustva pisca –
autora, odnosno iluziju neposrednog obraćanja pričaoca čitaocu, dakle, slušalac je bukvalno uvučen u priču
glavnog junaka. Ton usmenog obraćanja u ''Petrijinom vencu'' je još izraženiji. Petrijina priča ne samo da
podrazumeva konkretnog slušaoca (ona ga nudi duvanom i kafom) već Petrija trazi od slušaoca da ''uđe'' u
njenu priču i postane njen saučesnik, neko sa kim će ona gledati stare fotografije i sećati se prošlosti, sa kim će
se smejati, od kog će tražiti razumevanje. Motivi Petrijinog kazivanja nisu jasni od samog početka romana,
posebno ako imamo na umu prvo poglavlje romana ''Pi vodu i ćuti''. Pričom o nesrećnoj ženi koja je preteranom
brigom i pažnjom umorila svoje dete dajući mu samo mleko ali ne i vodu, Petrija, bar na prvi pogled, želi da
skrene čitaočevu pažnju, pobudi njegovo interesovanje da bi uopšte slušao njenu priču.
U ostale 4 narativne celine u centru Petrijine priče biće njen život u rasponu od predratnih godina do 70-ih
godina XX veka.U tom vremenskom periodu odvijao se Petrijin život: prva udaja za Dobrivoja, sukob sa
svekrvom, Velom Bugarkinjom, smrt dvoje dece nakon čega će je muž oterati, život u rudarskom mestu Dobra
Sreća sa kafedžijom Ljubišom, udaja za Misu, njihov zajednički život praćen tegobama, bolestima i na kraju
Misinom smrću sve do sadašnjeg trenutka kada Petrija sama, okružena mačkama, sedi, pije rakiju i priča svoju
priču. Sve njene prijatelje i neprijatelje vreme je odnelo. Iz ovakvog krajnje uopštenog pregleda Petrijinog života
postaje jasan motiv njene priće i pričanja – to je samoća. Samoća je tamni izvor Petrijine potrebe da priča i stiče
sagovornika jer ono što je plaši jeste da je možda zaboravila da razgovara sa narodom i, što je još strašnije, da je
narod zaboravio na nju. Značaj motiva samoće kao katalizatora za priču uticao je i na način komponovanja dela
69
u celini. Razmatrajući problem žanrovskog određenja ''Petrijinog venca'', Vladeta Janković je roman nazvao
''romanom u pričama''. Roman se sastoji od 4 manje – više kratke narativne celine: ''Pi vodu i ćuti'', ''Uveličane
slike i dosadne mačke'', ''Laži mi, sestro, u krv da ti kažem koja si'' i ''Velika opasnost i vešta odbrana od veštica''.
Peta celina, ''Nebeski svirači'', i obimom i sadržinom se izdvaja kao samostalna narativna celina koja se čak može
posmatrati i kao mali roman unutar postojećeg. Svih 5 narativnih celina povezuje isto središnje lice i isti
pripovedač – Petrija Đorđević, a zajednički im je i ton pripovedanja. Uz to svih 5 narativnih celina su povezane
unutrašnjim nitima koje se otkrivaju na smisaonom planu. Petrija dok priča ima običaj da ponavlja ispričano i
podseća na proteklo (slično Arseniju Njegovanu), tako se u ''Nebeskim sviračima'' Petrija ponovo vraća na
početak njenog bračnog života sa Misom o kome je već govorila u II glavi. Petrija takođe ima običaj da
nagoveštava budući tok zbivanja podstičući tako čitaočevu radoznalost. Dakle, Petrija napušta hronološki tok
zbivanja, što je posebno vidno u III glavi romana gde će ona najpre ispričati nesrećnu Milijaninu sudbinu a tek
potom ljubavnu aferu između Milijaninog muza, Vitomira, i Poleksijine ćerke, Ljilje. Tako skokovito praćenje
događaja je na neki način priprema slušaoca sa shvati ono što je u priči najvažnije, što je sama esencija života.
Kratak zapis, I glava romana, ''Pi vodu i ćuti'', najbolje pokazuje odnos pripovedača prema građi. Petrijino
kazivanje je tu usmereno u dva pravca: na same događaje i na zaključak koji, potom, Petrija izvlači iz ispričanog.
Petrijin zaključak je možda pomalo neočekivan ali nam otkriva sam smisao njene naracije. Taj zaključak, iako
opšteg karaktera, ima i lično, subjektivno značanje: zbog toga što nije pio vodu već samo rakiju nastradao je i
njen Misa. Dakle, Petrija se u svom pričanju usresređuje samo na ono što čini krajnju tačku ili presuđuje u
ljudskom postojanju. Otuda su centralni motivi Petrijine priče i romana u celini: motiv bolesti, motiv smrti,
motiv usamljenosti i napuštenosti. Motiv smrti se u varijacijama provlači kroz delo u celini. Sa motivom smrti
čitalac se sreće već na prvim stranicama dela – umrlo dete i sa motivom smrti se završava roman – Petrija na
Misinom grobu. Opisi smrti se nalaze na strukturalno najvažnijim tačkama – prekretnicama u Petrijinom životu:
smrt Petrijine dece, smrt muža Mise, a potom i smrt njenog prvog muža i obe svekrve. Smrt je u Petrijioj priči
nešto najgore, ona čoveka muči kao mrcinu i našara mu lice kao za Belu nedelju ''s neku mlogo gadnu balegu''.
Petrija, govoreći o smrti oseća strah i grozu ali i otpor i nemirenje. Motiv bolesti je usko povezan sa motivom
smrti. Tako Petrija opširno priča o teškoj bolesti njene ćerke Milane, zatim o bolesti svoje druge svekrve koja nije
mogla mirno preći iz života u smrt dok nije priznala svoje grehe i tako spasila dušu (trovala je Petriju živom).
Petrija priča i o svojoj stvarnoj bolesti – trovanju živom i umišljenoj kada joj je zbog griže savesti ''otkazala'' ruka
(Petrija u jednom momentu napušta Misu jer je tukao, sreće svog prvog muža Dobrivoja i sa njim prevari Misu a
potom se ipak vraća Misi). Tu je i opis Misinog bolovanja nakon povrede u rudniku, Milijanin pobačaj i
Vitomirova bolest. Da Petrija iako priprosta i sujeverna žena nije i glupa pokazuje epizoda sa Vitomirovom
zagonetnom bolešću. Naime, kada se Vitomir od lepog gorostasa pretvorio u nemoćno stvorenje koje balavi i
mumla selo je počelo da priča i nagađa. Možda su ga izbatinali partizani jer je za vreme rata najpre bio na
suprotnoj strani, možda ga je istukao Ljiljin ljubomorni muž, a možda je Poleksija nešto ugatala u ukradenu
70
pidžamu. Petrija daje razloge i za i protiv za sve tri navedene mogućnosti sama se priklanjajući trećoj ali na kraju
dodaje svako bira ono što mu odgovara, prema sopstvenoj pameti. Bolest je nešto sa čim se Petrija ne miri i
protiv čega se bori. Ako ne pomažu doktori, pomoćiće vračare ili prosto čovekova volja da se ne preda. Dok se
motiv bolesti i smrti međusobno dopunjuju, motiv usamljenosti se javlja nezavisno i vrlo je naglašen s obzirom
da on pokreće Petrijino pričanje. Još jedan značajan segment Petrijinog života jeste njena specifično izražena
vera. Petrija je tipičan predstavnik našeg naroda koji, iako hrišćani, nikada ne napuštaju pagansku praznovericu.
Tako kada se ogreši o Sv. Vrača (odnosno vrače, Kuzmu i Damjana, koje narod sjedinjuje u jednu strašnu pojavu)
Petrija ide pravo kod Anke, vračare itraži od nje da joj obaje greh a za svaki slučaj pali i veliku sveću u manastiru
da podmiri sve bogove i stare i novog. Praznoverje je Petrijin način da se izbori i razumski pojmi složene odnose
u svetu i čoveku samom. Ono što ne shvata na javi Petrija će transponovati, naravno nesvesno, u snove. Takav je
njen san pred Misinu nesreću u rudniku. Petrija smatra da joj je on predskazao nesreće (u snu Misa sedi na
balvanu u širokim gaćama i maše levom nogom) a u stvari san otkriva tragiku Petrijinog bića, nikad ne prežaljene
traume iz života i to na prvom mestu smrt dece (ona sanja dete u pećnici i svoju prvu svekrvu koja tuče i nju i
dete).
Milorad Pavić
''Unutrašnja strana vetra''(1992) i ''Hazarski rečnik'' (1984)
Romani Milorada Pavića se u najmanju ruku mogu nazvati neobičnim kako zbog načina na koji Pavić obrađuje
odabranu temu tako i po formi. Roman, kao tradiciоnalni žanr, u Pavićevom književnom radu biva obnovljen i
osvežen. U ''Hazarskom rečniku'' ostvaren je simbiotski spoj naučne literature sa svetom fantastike. ''Hazarski
rečnik'' je zamišljen i ostvaren kao leksikon od 100.000 reči. Roman se deli na glave i poglavlja ali se leksikon
deli na tri knjige čije su boje metonimiska zamena za tri religije: crvena za hrišćanstvo, žuta za judaizam a
zelena za islam. Svaka od tri knjige podeljena je na odrednice pri čemu u sve tri knjige srećemo 4 zajedničke
odrednice: Ateh, Kagan, Hazari i Hazarska polemika. Navedeni su izvori, literatura i fotografije kojima se autor
služio prilikom sastavljanja leksikona. Razlog ili motiv za sastavljanje leksikona je traganje za izgubljenim
rukopisom (knjigom Johanesa Daubmanusa iz 1691, prvim primerkom ''Hazarskog rečnika'' ali i Ćirilove
''Hazarske polemike'' koju je zabeležio Metodije). Ovaj motiv, potraga za izgubljenim rukopisom, je omiljeni
motiv pisaca fantastične literature. Uz to fantastični svet ljudi–demona kakav je Avram Branković, lovaca na
snove kakav je Jusuf Masudi ili veštica kakva je Efrosinija Lukarević, koji uz to imaju sposobnost kretanja kroz
vreme ponajviše ovo delo svrstava u žanr fantastike. Pavićevi romani relativizuju i problematizuju pojam
vremena. ''Hazarski rečnik'' obuhvata tri vremenska sloja: srednji vek, vreme održavanja hazarske polemike,
XVII vek, doba baroka, kada ponovo oživljava interesovanje za Hazare i XX vek koji u formi jedne intelektualno -
kriminalističke priče ponovo govori o hazarskom pitanju. U ''Unutrašnjoj strani vetra'' postoje dva vremenska
sloja: XVII vek u kome živi Radač Čihorić, odnosno, Leandar i XX vek u kome živi Heroneja Bukur. Međutim, u
osnovi samog romana položeno je treće, mitsko, ciklično vreme koje obnavlja mit o Heri i Leandru, njihovoj
71
nesrećnoj ljubavi i konačnom sjedinjenju u smrti. Susret sa Pavićevim romanima uvek postavlja pitanje kako ih
čitati. ''Unutrašnja strana vetra'' pruža jednostavan odgovor, na čitaocu je da odluči da li će prvo pročitati priču o
Leandru ili o Heri. ''Hazarski rečnik'' ne nudi jednu ili dve već više mogućnosti. Tako ''Hazarski rečnik'' možemo
čitati kao zbirku novela koje imaju zajednički okvir (4 zajedničke odrednice) i koje ostvaruju svoje značenje
kako samostalno tako i na nivou celine. Moguće je pratiti sudbine pojedinih junaka ili je moguće povezivati
likove prema njihovim funkcijama bilo da su učesnici u polemici (Ćirilo, Isak Sangari i Ibn Farabi), potonji
hroničari (Avram Branković, Samuel Koen ili Jusuf Masudi) ili demoni (kao Akšani ili Teoksit Nikoljski).
Najzanimljivije je kombinovanje vertikalnog čitanja (na nivou vremenskog sloja) sa horizontalnim (u kome se
likovi pojavljuju u drugim oblicima pa je tako Akšani gospodin Van der Spak u XX veku). ''Hazarski rečnik'' je
nazvan romanom – žanrovskim fantomom koji je u sebio spojio naučno i fantastično, dok je ''Unutrašnja
strana vetra'' nazvana romanom – klepsidrom. To bi značilo da je u okviru tradicionalnog žanra ostvaren spoj
novog, postmodrenog i starog, mitskog. Pavićev roman je zapravo postmoderna resemantizacija mita. Na nivou
potencijalnih značenja Pavićevi romani takođe nude više mogućnosti, daleko od toga da su jednoznačni.
''Hazarski rečnik'' je tako roman o toleranciji i ekumenstvu jer dopušta svima da polažu pravo na svoju istinu.
Međutim, to je roman o nepomirljivosti svetova jer se sva tri sveta čvrsto drže svoje istine bez mogućnosti da se
usaglase. To je roman o međusobnom proždiranju svetova jer je čitav jedan narod nestao bez traga a sa njim i
njihova kultura i tradicija. ''Unutrašnja strana vetra'' je roman o duši. Vetar je metonimijska zamena za dušu.
Na latinskom jeziku duša se kaze Anima a potraga čoveka za Animom odnosno Animusom drugom polovinom
našeg bića vraća nas na Platonovu ''Gozbu'' i priču o androginima. Androgini su bili savršena dvopolna bića koja
su se svojom harmoničnošću i savršenstvom suviše približili božanstvu te za kaznu behu prepolovljeni i osuđeni
da se večno traže po svetu. Otuda je ''Unutrašnja strana vetra'' i androgini roman i roman traganja za
sopstvenim identitetom. U ''Unutrašnjoj strani vetra'' prepoznajemo i elemente ljubavnog romana doduše ne u
tradicionalnom smislu jer Pavićev roman i nije tradicionalan. Što se tiče tendencija u Pavićevim romanima,
odnosno pojava koje nisu izrazite ali su važne u ostvarivanju jedne specifične vizije sveta prepoznajemo
dokumentarnost odnosno pozivanje na nekakav dokument koji bi ispričanom dao privid istinitosti kao što je
veridbeni ugovor iz dubrovačkog arhiva kojim se u priču uvodi neobična gospođica Efrosinija Lukarević (sa njom
je trebao da se oženi Samuel Koen) ili pozorišni oglas trupe ''Ibik'' kojim se potvrđuje da je gospođica Heroneja
Bukur zaista gledala u Italiji predstavu o Heri i Leandru. U ''Unutrašnjoj strani vetra'' prepoznajemo i rableovsko
nabrajanje i inventarisanje kada Manasija Bukur na tri strane opisuje sastavne delove violine. Pavić se često
koristi groteskom. U ''Hazarskom rečniku'' ona je mahom vezana za svet demona i njihove asimetrične
fizionomije npr. nos sa jednom nozdrvom ili nos umesto repa. Grotesku prepoznajemo u nastranosti Mustaj -
bega Sabljaka koji vodi ljubav samo sa mrtvacima. U ''Unutrašnjoj strani vetra'' groteskna je ljubav Here i
Manasija sa poručnikom Janom Kobalom ili scena u kojoj Jan čeka tri dana da odrubljena Herina glava krikne
shvativši da je mrtva. U ''Hazarskom rečniku'' travestiraju se hrišćanske tradicijom osveštane vrednosti tako se
72
tronozac predstavlja kao sofra, dakle, mesto na koje se stavlja hleb a tronog je i đavo ili pominjanje hleba u
opanku – hleb je simbol Hristovog tela pa je hleb u opanku ravan svetogrđu. Roman ''Unutrašnja strana vetra''
donosi Pavićevu reinterpretaciju mita o Heri i Leandru, nesrećnim ljubavnicima sjedinjenim tek u smrti. Pavićev
roman govori o muškarcu i ženi koje dele vekovi a na kraju ona umire njegovom a on njenom smrću. Leandrov
zivot ispričan je iz perspektive neimenovanog, nepersonalizovanog pripovedača, dok u opisu Herinog života
pored pripovedača u 3. licu jednine srećemo i personalizovanog pripovedača u 1. licu jednine. To je drug
Manasija Bukura sa Muzičke akademije u Pragu. Smrt zajedničkog profesora ih je ponovo sastavila i tom
prilikom će Manasija, uz ponovnu izmenu pripovedača, ispričati priču o Herinoj i njegovoj tragediji. Dok je Hera
studentkinja hemije u Beogradu koja uz to drži i časove francuskog jezika, Radač Čihorić–Leandar je bio dundjer,
svirač, trgovac, monah, zadužbinar. Svoje mitsko ime dobio je od ruskog učitelja koji nije umeo da izgovori
njegovo pravo ime ali je zato upamtio neobičnu mladićevu interpretaciju mita o Heri i Leandru. Naime, Radač je
smatrao da mlade ne deli voda već vreme, Leandar je savladjivao talase vremena na putu ka voljenoj ženi.
Herino mitsko ime je prosto skraćenica, nadimak od postojećeg. Ona se prvi put sreće sa mitom o Heri i Leandru
tokom putovanja po Italiji. U izvodjenju pozorišne trupe ''Ibik'', Hera će gledati mit pretočen u pozorišnu
predstavu. ''Unutrašnja strana vetra'' ima dve neobične ljubavne epizode koje ovaj roman smeštaju, sasvim
uslovno, i u žanr ljubavnog romana. Leandrova ljubav je smeštena u Ohrid. Tamo će Leandar upoznati Despinu,
devojku koja u njemu ponovo budi strast prema muzici. Međutim, njihova ljubav je osuđena na propast jer
Leandra nadvlada telesno uzbuđenje i pre no što se približi Heri. Herina ljubavna epizoda ima groteskni karakter.
Ona postaje ljubavnica kapetana Jana Kobala ali ubrzo će ljubavnika deliti sa bratom. Epilog je tragičan. Kobal je
odesekao Heri glavu, dok Manasija veruje da je ona poginula u laboratoriji i traga po svetu za očima kao što su
Herine u kojima bi pronašao odgovor na pitanje – da li se ubila zbog Jana ili zbog brata? Sasvim je jasno da su
Hera i Leandar ljubavnici koje sjedinjuje smrt. Leandar gine Herinom smrću i smrću njenih predaka – minera.
Bežeći pred Oćuz – agom sakriva se u tvrđavu koja će potom odleteti u vazduh tačno u 12:05, 1739. Leandru je
neobični prorok u Carigradu prirekao da će umreti od sablje jer njegov dug i tanak vrat mami ženske poglede ali
i sablju. Hera je umrla tako što joj je glava odrubljena.Radnju ''Hazarskog rečnika'' je mnogo teže pratiti jer
pojam modernog romana kakav je Pavićev problematizuje tradicionalno shvaćenu fabulu i fabuliranje. Ali ako bi
smo ipak tražili neku zaokruženu priču morali bi poći od sna hazarskog kagana. Kagan je usnio san sa
neobičnom porukom,nezadovoljan odgovorom koji je dobio od hazarskih intelektualaca, opredelio se da
prihvati tuđe tumačenje sna a sa tim i tuđu religiju. Tako se Hazari iz potpuno iracionalnih razloga utopiše i
nestadoše u drugom narodu, pri tome, u konačnom priklanjanju drugoj veri i narodu ključnu ulogu ima princeza
– pesnikinja- kaganova rođaka, Ateh. U XII veku, 1689. na Dunavu, kod Kladova odigraće se tragičan događaj koji
će usmeriti dalju sudbinu rečnika i potragu za istinom o Hazarima. Na Dunavu će se, iz različitih pobuda naći
čovek – demon, Avram Branković i lovac na snove, centralna ličnost Zelene knjige i navodni Brankovićev sobar,
Jusuf Masudi. Branković sanja javu dubrovačkog Jevrejina Samuela Koena, centralna ličnost žute knjige. Loveći
73
njihove snove Masudi može saznati konačnu istinu o Hazarima. Avram Branković se pojavljuje kao neko ko
konačno može doneti istinu o Hazarima i neko ko se po svojim sposobnostima približio Bogu (stvorio je
Petkutina od blata, sledeći stvaralački poduhvat bio bi stvaranje Adama). Sve tri vere imaju razloga za
zabrinutost, zato su se i šejtani i demoni pojavili da spreče Brankovića u njegovoj nameri. Brankovićeve spise
spaliće Nikon Sevast (Sotona glavom) ali je spise od reči do reči upamtio Teoksit Nikoljski koji će postati prvi
priređivač rečnika i svoje znanje prodati Johanesu Daubmanusu koji će potom objaviti rečnik. No rečnik će biti
zabranjen i spaljen.U XX veku pitanje Hazara i dalje stoji otvoreno, no čini se da će jednom za svagda biti rešeno
u hotelu ''Kingston'' u Carigradu, 1982. Tu su se sastala tri naučnika: doktor Dorota Šulc, Jevrejka, slavista po
struci, doktor Isajlo Suk, Srbin, arabista po struci i doktor Abu Kabir Muavija, Arapin, hebrejista po struci. U
hotelu je i neobična holandska porodica Van der Spak, a konobarica hotela zove se Virdzinija Ateh i tvrdi da je
poreklom Hazarka. Porodica Van der Spak će osujetiti ponovni pokušaj da istina izađe na videlo. Udavili su dr
Suka a iz pištolja kojim je ubijen dr Muavija, utvrđeno je da pripada dr Šulc. Dr Šulc priznaje zločin koji nije
počinila – da je udavila dr Suka i tako dobija blažu kaznu. Ostaje pitanje ko su Van der Spakovi? Gospodin Van
der Spak divno svira u šargiju, on je mitska obnova Akšanija. Gospođa Van der Spak nema pregrade u nosu i
veoma lepo slika životopise, ona je mitska obnova Nikona Sevasta. Dečak Van der Spak ima dva palca na ruci,
obelezje dubrovačke veštice Efrosinije Lukarević. Dakle, demoni sva tri sveta ponovo sprečavaju istinu da izađe
na videlo.

74