luton je izgubio status devete planete Sunčevog sistema 24. avgusta 2006.

godine,
kada je Međunarodna astronomska unija odlučila da promeni klasifikaciju dalekog
hladnog Plutona. Zbog svog malog prečnika (samo 2274 km) i veoma ekscentrične
orbite, Pluton je preklasifikovan u patuljastu planetu. On se ne uklapa dobro ni u jednu
grupu planeta i predstavlja zasebnu kategoriju. Pluton nije moguće izbliza proučiti, tako
da je ono što se zna o njemu rezultat posmatranja sa Zemlje ili iz njene orbite, putem
snimaka načinjenih Hablovim svemirskim teleskopom. Uprkos oskudnim podacima o
Plutonu, on privlači posebnu pažnju jedinstvenom orbitom, nagibom ose rotacije i
položajem u Kojperovom pojasu. Pluton je otkrio američki astronom-amater Klajd
Tombo, 18. februara 1930. godine.

Po jednoj teoriji, Pluton je u stvari odbegli Neptunov satelit. U prilog tome ide i
činjenica da Triton obilazi Neptun u smeru suprotnom od smera kretanja svih velikih
satelita drugih planeta. Naime, neki astronomi smatraju da su Pluton i Triton obilazili
oko Neptuna u pravom smeru, tj. suprotno od smera kretanja kazaljke. Ali, prema toj
teoriji, sateliti su se nalazili na putanjama koje su dovele do uzajamnog gravitacionog
privlačenje, što je postepeno remetilo njihovo kretanje. Konačno, došlo je do sudara ta
dva satelita, pri čemu je teži Triton počeo da se kreće oko Neptuna suprotnim smerom,
dok je lakši Pluton odbačen u prazan prostor, kao samostalna planeta.

Pluton je bio najdalja planeta od Sunca, i ubedljivo najmanji od svih planeta i po masi i
po veličini. Oko svoje ose, koja ima nagib 32°, okrene se za 6,4 dana, a njegova orbita
oko Sunca primetno je elipsasta i nagnuta pod uglom od 17° u odnosu na orbitalnu
ravan ostalih planeta. Oko Sunca se okrene za 247,9 godina, na srednjem rastojanju od
5,9 × 109 km, po veoma čudnoj putanji. Naime, tokom svoje revolucije Pluton je
gotovo 20 godina bliži Suncu nego Neptun (takvi uslovi su bili između januara 1979. i
marta 1999. godine), a iako izgleda da se njihove putanje ukrštaju, Pluton i Neptun ne
mogu nikad da se sudare.

Atmosfera

Prilikom posmatranja prolaska Plutona preko diska jedne slabe zvezde u sazvežđu
Device, 9. jula 1988. godine, utvrđeno je da Pluton ima atmosferu. To je bilo veoma
neobično otkriće, budući da je Pluton relativno malo telo čija gravitacija ne može da
spreči rasturanje atmosfere u okolni prostor. Međutim, Pluton je uspeo da sačuva
atmosferu zahvaljujući svojoj ekscentričnoj orbiti. Naime, kad se Pluton udaljava od
Sunca, zimi, njegova veoma retka atmosfera se ledi i pada na tlo, dok se leti njegova
površina topi i isparava, i tako ponovo formira gasoviti omotač. Pretpostavljalo se da se
atmosfera sastoji uglavnom od neona, ali su novija istraživanja pokazala da se ona
sastoji od azota i metana.

Struktura

O Plutonu se zna vrlo malo, ali je Hablovim svemirskim teleskopom utvrđeno da mu je

površina prekrivena zaleđenom mešavinom azota i metana. Po prisustvu čvrstog
metana zna se da mu je temperatura niža od −203 °C, mada se ona menja u zavisnosti
od položaja Plutona duž orbite, na kojoj on može biti od četiri do sedam milijardi
kilometara udaljen od Sunca. Naučnici su proračunima utvrdili da se 75% Plutona
sastoji od mešavine stena i leda. Ta ledena površina sastavljena je od 98% azota, dok
preostalih 2% čine očvrsli metan i ugljen-monoksid u tragovima. Pored velikih količina
zaleđenog azota, Pluton ima proste molekule koji sadrže vodonik i kiseonik, osnovne
gradivne elemente živog sveta.

Kora te patuljaste planete sačinjena je od metana i vode zaleđene na površini. Omotač,

debljine oko 920 km, takođe čini zaleđena voda. Veruje se da je jezgro, prečnika 434
km, slično Zemljinom i da se sastoji od gvožđa, nikla i silikata.

Prirodni sateliti

Pluton ima tri satelita – pored najvećeg Harona, otkrivenog 1978, oko njega kruže još
dva satelita, Niks i Hidra, otkrivena 2005. godine. Pluton i njegov najveći satelit Haron
imaju veoma poseban odnos. Često se nazivaju dvojnom planetom – prečnik Harona
(1172 km) otprilike je upola manji od prečnika Plutona, a imaju i sinhronizovane orbite,
tako da su uvek okrenuti jedan prema drugom istom stranom. Prema jednoj teoriji,
Haron je nastao od materije otrgnute od Plutona u nekom sudaru, čime se objašnjava i
poreklo Zemljinog satelita Meseca.

Misija Novi horizonti

„Novi horizonti” (New Horizons) naziv je svemirske sonde američke svemirske agencije
NASA koja je lansirana 19. januara 2006. godine. Planirano je da ta misija istraži jedinu
planetu Sunčevog sistema koju do tada nije posetila nijedna istraživačka sonda. Kada je
sonda lansirana, Pluton je i dalje bio klasifikovan kao planeta, ali je nekoliko meseci
nakon toga preklasifikovan u patuljastu planetu. Ta istraživačka sonda je sredinom
2015. godine prošla pored Plutona i njegovih meseca i postala prva sonda koja je iz
blizine ispitala nekada najudaljeniju planetu Sunčevog sistema. Planirano je da sonda,
nakon što proleti pored Plutona, ispita još neke od objekata u Kojperovom pojasu ako
budu dovoljno blizu trajektoriji kojom se ona kreće.

Osnovni podaci