C:/Users/win/Downloads/1218-%23%23default.genres.

article%23%23-2196-
1-10-20150324%20(1).pdf

Kloniranje spada u užu oblast genetičkog inžinjeringa, a sam proces

kloniranja ljudi je još uvek u istraživačkoj fazi. Možemo razlikovati kloniranje
na nivou samih gena, DNK materijala, pojedinačnih ćelija, tkiva, ali i na nivou
čitavog organizma. Klon odraslog organizma predstavlja genetski identičan
duplikat matičnog entiteta, i dobija se transplantacijom jedra telesne ćelije
matične jedinke u denukleizovanu jajnu ćeliju druge jedinke. Drugom
metodom kloniranja klon se dobija cepanjem embriona u najranijoj fazi.
Postoje dva načina primene kloniranja, prvo se odnosi na reprodukciju čitave
jedinke, dok se drugo odnosi na produkciju matičnih ćelija, koje se
umnožavaju i koriste u svrhe lečenja. Kloniranjem se dovodi u pitanje identitet
i svrha samog klona, i za sobom povlači različite etičke ali i pravne
implikacije.

Kada se govori o kloniranju, ali i drugim bioetičkim problemima, u okviru

deontološ3ke teonomne etike najčešće se navode stavovi Katoličke crkve.
Religijsko razrešenje bioetičkih problema počiva na preskripcijama sadržanim
u kanonu same religije, odnosno, savremeni problemi bioetike se posmatraju
kroz moralne preskripcije koje su negovane u religiji, još od vremena njenog
nastanka i kanonizovanja. Ove moralne preskripcije svoje poreklo imaju u
Bogu, stoga je ovakva etika teonomna, a budući da je glavni uzrok dobrom
moralnom delanju dužnost, ova etika je deontološka. Shvatajući da dogma
hrišćanske crkve nije dovoljna da bi se razrešili savremeni medicinski
problem vezani za etiku, Katolička crkva je, kao i svaka druga ustanova,
pokušavala da modernizuje svoje stavove, ne odustajući od svoje dogme, već
približivajući svoje stavove laičkom načinu shvatanja etike, medicine i
bioetike. Ovo je rezultiralo različitim savremenim spisima poglavara Katoličke
crkve, ali i Deklaracijama10, koje je vatikanski sabor donosio. Takav je i stav
Katoličke crkve koji je izražen u Evangeliumu vitae (1995) Jovana Pavla II:
„Ljudski je život svet zato što od samog početka uključuje stvaralačko Božje
djelo, i trajno ostaje u posebnom odnosu sa Stvarateljem, svojim jedinim
ciljem. Samo je Bog gospodar života od njegova početka, nitko, ni u kakvim
okolnostima ne može sebi prisvojiti pravo neposrednog uništenja novog
ljudskog bića.“11 Iz ovog stava se može uočiti da je Katolička crkva protiv
kloniranja, ali i nekih drugih tema kojima se bioetika bavi (abortus,
eutanazija). U tom smislu, čovek je direktno zavistan od Boga, odnosno, o
pitanju života i smrti može odlučivati isključivo Bog. No, Jovan Pavle II je ipak
podržao korišćenje matičnih ćelija uz uslov da su poreklom iz
10 Deklaracija o abortusu (1974), Deklaracija o nekim pitanjima seksualnog
morala (1975), Deklaracija o eutanaziji (1980), Donum vitae (1987), Familiaris
consortio (1981), i konačno enciklika Jovana Pavla II Evangelium vitae iz
1995., gde su izneti ključni i konačni bioetički stavovi Katoličke crkve. Podaci
preuzeti iz: L. Tomašević, „Bioetika u kršćanskoj tradiciji i sadašnjosti“ u:
Čović, A. (ur), Izazovi Bioetike (Zbornik radova), Pergamena, Zagreb 2000,
str. 149-168. 11 M. Šimoković, „Bioetički aspekti kloniranja“ u Filozofska
istraživanja 84, Hrvatsko fi lozofsko društvo, Zagreb, 2002, str. 174.
178
pupčane vrpce ili placente, kao stvari koje priroda odbacuje.12 Katolička
crkva pozitivno gleda i na samu bioetiku, smatrajući je prvim korakom ka
povratku na osnove života i ljudskosti. Iako, u osnovi, Katolička crkva sa
nepoverenjem gleda na savremena biomedicinska istraživanja, njeno
shvatanje bioetike je gotovo poterijansko13, jer izlazi iz okvira medicinske
etike, i poziva na jednu ekološku odgovornost čoveka prema svim činiocima
sistema života. Papska bioetika jeste neka vrsta globalne bioetike, ali
dogmatski stav u kojem je Bog onaj u kojem se objedinjuju svi problemi i
iznalaze rešenja ostaje sastavni deo katoličke bioetike. Premda deontološka,
i na neki način etika izgrađena na slobodi, teonomna etika ostaje u čvrstoj
vezi sa pojmom Boga, te je i ova sloboda uslovljena, odnosno pretpostavljena
kao dar od Boga, koji se može ostvariti jedino u darivanju sebe i prihvatanju
drugog, bilo u smislu drugog čoveka, ili druge vrste živih bića. Naizgled
rigorozni i dogmatski, savremeni stavovi Katoličke crkve apeluju na
prevenciju, i čuvanje ovakvog poretka prirodnog sveta, kakvog ga danas
poznajemo. Kloniranje u velikoj meri problematizuje pitanje crkvene dogme,
jer čoveka postavlja na mesto Stvaraoca, i time potkopava autoritet istog, a
ukoliko se za autoritet, kojim se garantuje zabrana kloniranja, uzima upravo
Bog, dolazimo do paradoksa u kojem se ono čime se etički stavovi brane
direktno dovodi u pitanje. Stoga je primerenije da se čovek uzima kao
autoritet prilikom raspravljanja o bioetičkim problemima, što deontološka
autonomna etika i pretpostavlja.
Kloniranje ljudi
Postoje dva razloga za kloniranje ljudi: 1) terapeutsko i 2) reproduktivno
kloniranje.
Terapeutsko kloniranje bilo bi u medicinske svrhe, dakle za lečenje da se
izbegne imunološko odbacivanje tkiva. Iz somatske ćelije, na primer iz ćelije
kože, bilo bi izvađeno jedro i ubačeno u neoplođenu jajnu ćeliju iz koje je
prethodno izvađeno njeno jedro. Jajna ćelija bila bi stimulisana da se razvije u
embrion, a matične ćelije bile bi genetski identične davaocu ćelije, pa ne bi
došlo do imunološkog odbacivanja.
Pošto se upotrebljavaju matične ćelije iz embriona koji ima potencijal za
razvoj života, postavlja se ista etička dilema kao i kod matičnih ćelija: uništi se
embrion – to jest potencijal za jedno živo biće, da bi se lečilo drugo živo biće.
Reproduktivno kloniranje ima daleko ozbiljnije etičke prigovore.
Klon bi bile dve ili više osoba koje su genetski potpuno identične, kao
jednojajčani blizanci, ali stvorene u laboratoriji.
Otkako je rođena klonirana ovca Doli 1996 u Škotskoj, ljudi se pitaju da li je
moguće klonirati ljude, pošto su ovce sisari kao i ljudi.

Kloniranje čoveka predstavlja stvaranje identičnog blizanca osobi koja je

donator ćelije.
Zagovornici kažu da bi to bila samo još jedna nova reproduktivna tehnologija,
kao što je na primer beba “iz epruvete” ili surogat majka koja je samo nosioc
fetusa.
Iako su druge metode oplodnje uglavnom prihvaćene kao etički ispravne,
postoji skoro opšte odbacivanje reproduktivnog kloniranja ljudi.
Britanija, Kina, Japan i Singapur zakonom su zabranili reproduktivno
kloniranje ljudi, ali aktivno podržavaju terapijsko kloniranje, dok su Nemačka,
Austrija, Francuska i Holandija zabranile oba. Neki političari se boje da će
njihova država zaostati za drugima ako uvedu previše restriktivne zakone.
Jedan od razloga zašto u Americi predloženi zakon nije izglasan jeste
nemogućnost da se napravi razlika između terapijskog i reproduktivnog
kloniranja.
Na osnovu defekata na kloniranim životinjama, postoji strah da bi
kloniranje prouzrokovalo defekte i na deci, i pored velikog iskustva sa
ljudskim embrionima koje imaju klinike za lečenje steriliteta.
Već ovo je dovoljan razlog za oprez.

Jedan etički prigovor jeste da se ljudi kloniranjem “igraju Boga”. Ideja je da

samo Bog treba da reprodukuje život, a da su ljudi na veoma opasnom terenu
kad pokušavaju da to sami rade. Ovaj stav nemaju samo religiozni ljudi.
Prirodnim putem život dolazi na svet, a kloniranjem život postaje
način proizvodnje, nova grana industrije.
Smatra se da treba poštovati prirodna rešenja, jer manipulacija stvaranja
života može doneti strašne posledice. Rađanje dece kloniranjem bio bi
industrijski proces proizvodnje, stvaranje veštačkih ljudi koji nikad u prirodi ne
bi nastali. To je tehnološko nasilje nad prirodom.

Neki smatraju da je kloniranje problem ljudske oholosti, da mislimo da smo

dovoljno mudri za ovo iako nismo, i da kloniranje može da nanese
ogromnu štetu budućim generacijama.
Zagovornici smatraju da se kloniranje ne razlikuje puno od bilo kog drugog
načina na koji ljudi menjaju prirodu oko sebe, na primer medicinom.
Oni kažu da nam je Bog dao razum da ga koristimo, i da proslavljamo Boga
time što kloniranjem pomažemo ljudima.
Drugi važan prigovor jeste da klonirana osoba nije unikat, nije jedinstveni
pojedinac, nego mlađa kopija postojeće osobe.

Ljudi bi bili genetski duplikati.

Naše dostojanstvo i vrednost vezano je za to što smo unikati, što se vidi čak i
u jedinstvenim otiscima prstiju i imunim sistemom koji odbacuje tuđe ćelije.
Međutim, ako postoji više kopija istog genetskog materijala, ljudi mogu
da snize vrednost čoveka, da smatraju samo jedan “primerak” vrednim, dok
bi navodno manje vredne kopije koristili za sebične svrhe, na primer kao
rezervne delove.
Druga strana tvrdi da se klonovi razvijaju u drugačiju ličnost od originala, kao i
blizanci.
Smatra se da bi klonovi kao ličnosti bili različitiji od identičnih blizanaca, jer se
razvijaju od istog jedra i u istoj materici.
Klonovi nastaju od različitih mitohondrija, rastu u različitim matericama, u
drugim okolnostima I sredinama.

Treći prigovor je da ljudski klon ne bi imao pravo izbora za svoju

budućnost.
Klon nema izbor da bude unikat, i postoji bojazan da bi bio samo prazna
ljuštura koju bi donator ćelije ili istraživači želeli da oblikuju kako oni žele.
Donator ćelije bi želeo da on bude model prema kojem će usmeriti svoj klon
da ostvaruje njegove neispunjene ciljeve.
Istina je da svi roditelji rade to isto, na primer odlučuju u koju školu će ići
njihovo dete, na koji sport i aktivnosti će ga upisati.
Ipak, bojazan je da bi klon bio u većoj meri pod ovim pritiskom nego što
roditelji kontrolišu svoju decu.
Decu treba voleti baš zato što su jedinstvena, a ne ostvarivati svoje sebične
ambicije preko svojih klonova.
Kloniranje bi unelo zbrku po pitanju identiteta i individualnosti. To je
preoblikovanje genotipa koji već postoji, a ne jedinstvena osoba.
Klonirano dete bi imalo problem sa depersonalizacijom - ko je ono: samo
nečija kopija i nastavak tuđeg života ili novo biće koje ima pravo na svoj
životni put?
Postoji bojazan da bi klonovi mogli da budu iskorištavani u razne svrhe, radi
koristi drugih ljudi.
Ne bi bilo moralno složiti sa idejom da neko klonira ljude da bi s njima
postupao kao ličnom svojinom, a ne kao sa ličnostima koje imaju svoja prava.
Vrednost čoveka nije u tome da li donosi korist drugima, nego čovek ima
vrednost sam po sebi.
Kloniranje bi unelo dodatnu konfuziju u porodicu. Iako današnja društva već
imaju razne netradicionalne porodice, prvi put bi postojala porodica od samo
jednog roditelja, jer ženi za rađanje deteta više ne bi bio potreban
muškarac, dok bi muškarci i dalje zavisili od žena za reprodukciju.
Porodica bi bila redukovana samo na jednu osobu. Klonirana deca imala bi
samo jednog roditelja – majku ako je ona donator, ili oca ako je on donator
(dok bi žena bila samo surogat – nosilac tuđeg deteta)

Danas i među intelektualcima i među većinom ljudi kloniranje se doživljava

kao uvredljivo, groteskno i odvratno. Mi smo uvređeni i kad pomislimo na to.
Čak i kada ne možemo da objasnimo razlog za našu reakciju, instinktivno
odbacujemo nešto kao pogrešno.
Mnogi ljudi imaju „fuj“ reakciju na kloniranje. Ideja da neko klonira sebe u više
primeraka ili hoće da rodi poznatu ličnost, zvuči bizarno, gadno i odbojno.
Naša emocionalna reakcija kaže nam da postoji nešto pogrešno u tome, čak
iako ne znamo da objasnimo šta

Zbog mnoštva etičkih prigovora većina ljudi je protiv kloniranja, ali ipak ni
većina ljudi ne može da spreči da se kloniranje ljudi uskoro dogodi.
Mnogi su u početku videli u kloniranju mogućnost da čovek živi večno.
Međutim, kloniranje ne može da pomogne čoveku da pobegne od smrti,
jer klonirano dete ne bi bila ista osoba kao davaoc naslednog materijala.
Teško je zamisliti kakvu korist čovečanstvo može imati od narcisoidne želje
ljudi da vide sebe u više primeraka, nasuprot procesima uspostavljenim od
stvaranja sveta.
Štetu ne moramo da zamišljamo, jer za početak užasna oštećenja fetusa i
mrtvorođeni mladunci kloniranih životinja velika su opomena protiv kloniranja
ljudi.
Hteli mi to ili ne, genetski inžinjeri kreiraju novi svet, i ne pomaže nam da
zakopamo glavu u pesak.
Gde će čovečanstvo odvesti avantura sa kloniranjem, nije teško naslutiti.
Svet ulazi u maglu iz koje se ne nazire da se na kraju puta nalazi nešto
dobro.