Sadržaj:

Uvod
Povezanost matematike i muzike
Ritam i metrika
Muzički ton
Alikvotni tonovi i Furijeova analiza
Problem korena iz 2
Kvintni i kvartni krug
Veza između muzike i algebre
 Kako zvuči broj Pi
Zlatni presek i Fibonačijev niz
Matematička kombinatorika – Da li će nam ikada ponestati nove muzike
Zaključak
Uvod
Matematika i muzika naizgled nemaju mnogo sličnosti. Ali, u Staroj Grčkoj, pripadale su,
doduše uz filozofiju, istom korenu. Muzika je podrazumevala primenu strogih pravila, gotovo
šematizama. Kao i u svemu ostalom, postojala su pravila uvedena da bi se muzika kontrolisala i
dosta naglaska je stavljeno na tri osnovna stila muzike, a to su:
1. Dorski stil: najniži po zvuku i uglavnom korišćen za plesove i pesme na venčanjima
2. Frigijski stil: poznat po svojim divljim notama ( koje su danas note na klaviru od D do
D)
3. Lidijski stil: to je bila muzika uglavnom korišćena za romantične melodije, i osuđena
zbog svoje preosetljivosti.1
Osnovna načela su takođe bila striktna, koliko je to danas slučaj s matematikom, toliko da ih se
svaki građanin grčkog polisa i helenskog sveta morao doslovno prodržavati. Na čuvenim
akademijama muzika je uz filozofiju, matematiku, astronomiju i sl, bila jedan od najvažnijih
predmeta. U muzici, po Pitagori i njegovim učenicima, vladaju specifični zakoni, naročito u
pogledu zakona harmonije i intervala. Po Platonu, svaki obrazovan čovek svira neki muzički
instrument, a primer neobrazovanosti predstavlja upravo odsustvo ovog znanja.
Osnovna načela brojeva i procesi računskih operacija primenjeni su u muzici. Ona je bila striktna
i svako se morao pridržavati njenih ideja.
Pitagori se pripisuje definicija matematičkog odnosa prilikom otkrića primitivne male skale od 5
nota koja se još uvek uči i koristi u naše doba. Muzika i matematika su sveprožimajuće,
sestrinske nauke, u starom svetu i kosmogoniji. Ali, shvatanje drevne muzike, danas je suženo.
Rakurs je promenio nenamerno Platonov učenik, Aristotel, kada je u svojoj “Metafizici”,
zanemario filozofiju muzike i teoriju brojeva, čitavu kosmogoniju i jednu od najvrednijih ideja
po Platonu, forsirajući njenu praktičnu stranu. Moderan čovek danas smatra, uprkos mnogim
starim civilizacijama da matematika predstavlja racionalnu, striktnu nauku, koja je bazirana na
pravilima i da je apstraktna i hladna.
Muziku, sa druge strane, doživljava kao emocionalnu i sveprisutnu. Svako ko je ikada dodirnuo
dirku na nekom instrumentu, “napravio” je muziku. Sa muzikom osećamo povezanost.

1
http://www.antikvarne-knjige.com/pitagora-i-muzika-anticke-grcke
Muzika se ne razlikuje previše od matematike, u njoj postoje određene zakonitosti i pravila koja,
baš kao u matematici, uvek daju isti i nepromenljiv rezultat.
Etimologija reči muzika potiče iz grčkog korena – mousikos, što znači ”od muza”. Muzika je,
kao i matematika, božanska.

Povezanost matematike i muzike

Po Pitagorejcima2 brojevi su fundament svega postojećeg, na kojima se temelji harmonija
univerzuma. Kao ilustracija ove tvrdnje, spominje se muzička lestvica, što navodi na zaključak
da, ako se muzički kosmos može prikazati brojevima, onda može i sve ostalo. Po tome bi prva
primenjena matematika bila muzička. Traganje za simetrijom, harmonijom i poretkom u naizgled
haotičnom svetu beskonačnih mogućnosti jeste pravi smisao i matematike i muzike.
Kao što je teško definirati što je matematika, imamo problem i kada treba definisati što je
muzika. Njena definicija je dvojaka – Za mnoge ljude muzika je neverbalna komunikacija koja
uzdiže ljudsku dušu, ushićuje intelekt i budi filigranske ili eksplozivne emocije. Takođe, muzika
je “pitagorejska” kombinacija zvukova koji su organizovani pomoću tri dimenzije: ritma,
melodije i harmonije. Neke, današnje vrste muzike, ne uključuju u sebe sve gradivne elemente
melodije, kao što je recimo rep muzika, ali to više govori o globalizaciji na ovom planu, nego o
gubitku nekih suštinskih postulata muzike. Savremena muzika bez uključivanja ritma, melodije i
harmonije, zapravo je muzički surogat, njena manje ili više uspela imitacija.
Po nekim pomirljivim definicijama, muzika predstavlja bilo koju kombinaciju zvukova u kojoj
netko uživa slušajući.
Stari Grci su muziku smatrali isključivo matematičkom disciplinom. U pitagorejskoj školi
muzika je bila na istom nivou kao i aritmetika, geometrija i astronomija. Muzika je bila nauka
zvuka i harmonije i često se zanemarivala njena umjetnička strana, odnosno forsirala se aktivnost
leve hemisfere velikog mozga.
Puno ljudi smatra matematiku enigmom. Njeno školsko praktikovanje dovodi do toga da je
mnogi ljudi ne vole. Većina priznaje da ih matematika ne zanima. Opšte mesto je da mnogi
veruju da je u pitanju strogo racionalna, apstraktna, hladna i bezdušna nauka. Ako pogledamo
muziku, naročito savremenu, rašireno je mišljenje da ona ima puno veze sa emocijama,

2
http://www.mathos.unios.hr/~iculek/Zadatak_1/index.html
osjećajima i životom. Muzika je nešto s čim su ljudi u kontaktu i dio je naše svakodnevice.
Odvajanje matematike i muzike bilo je neprimetno, ali je postalo opšteprihvaćeno u današnjoj
civilizaciji, bez kritičkog osvrta na stanje pre separacije.
Veliki mozak je podeljen na dve hemisfere – desnu i levu. Leva, vlada analitikom, logikom,
preciznošću, ponavljanjem, organizacijom, detaljima, naukom, muzikom (metrikom, intervalom,
tonom, lestvicama, nizovima, obradom fonema, ukratko svim onim što je merljivo i kodirano),
brojevima, pismenošću, učenjem jezika i otkrićima, a svoje podatke obrađuje senkvencijalno,
tako da nema u svakom trenutku aktivnost, dok desna strana vlada kreativnošću, maštom,
uopštavanjem, intuicijom, koncepcijom, figuracijom, vizualizacijom, osećajnošću, slikarstvom
kreacijom, muzikom kao praktičnom umetnošću, otud svoje podatke obrađuje sve istovremeno.3
Leva hemisfera, koja je zadužena za matematiku i muziku kao kosmogoniju, ne daje odgovore u
svakom trenutku. Uzdužna pukotina razdvaja ove dve polovine mozga, a njeno dno gradi
žuljevito telo (corpus callosum) – tanak sloj nervnih vlakana preko kojih se informacije prenose
iz jedne u drugu hemisferu. Leva hemisfera kontroliše desnu polovinu tela i obrnuto, ali to nema
veze sa činjenicom da li je neko levak (kome je razvijena desna strana mozga) ili dešnjak,
ukoliko je obrnuto.

Slika br.1 – Leva i desna hemisfera velikog mozga4

Postoji veza između leve i desne hemisfere, ali ona funkcioniše kroz podelu rada. Primer
Brokove afazije, kod lezija BA 44 u levoj hemisferi, ali ne i u desnoj - narastali su kao kumulativna

3
http://sr.wikipedia.org/sr/Мозак
4
http://forum.burek.com/moc-podsvesti-t516825.all.html
evidencija da dve hemisfere ne podrzavaju identicne kognitivne procese. Ukratko, najgrublji prikaz
’lateralizovanosti’ hemisfera prema klinickim podacima mogao bi izgledati ovako5:

Slika br.2 – Leva i desna hemisfera velikog mozga,

dominacija hemisfera prema kliničkim podacima

Pitagora, kako je rečeno, nije zapisao svoja učenja, te se u njihovoj interpretaciji moramo osloniti
na izjave Parmenida, Empedokla, Filolaja, Platona, Aristotela i doksografa. To, međutim,
proizvodi veoma različite predstave o pitagorejskom učenju, gde je ponekad teško utvrditi šta
predstavlja zajedničku podlogu pitagorejske misli. Filolaj, za kojeg se mnogi ispitivači slažu da
je tipičan predstavnik pitagorejske škole, daje veoma komplikovanu predstavu o pitagorejskom
nauku. Aristotel objašnjava kako su pitagorejci (pod kojima podrazumeva uži krug sledbenika
oko Filolaja) razvili Anaksimandrove ideje o apejronu i pejronu (tj. τὸ πέρας), neograničenome i
ograničenome: Ono što istinski odvaja pitagorejce od Anaksimandrovog učenja jeste to što,
prema pitagorejcima, tim odnosom apejrona i pejrona vlada načelo harmonije.6
Do takvog su stanovišta oni mogli doći posmatranjem muzičkih instrumenata: muzička lestvica
prepostavlja beskonačni niz tonova, koji mora na neki način biti ograničen da bi se pojavila
lestvica. Međutim, ne možemo izabrati tek bilo koji niz ograničujućih elemenata, odnosno
tonova, da bismo proizveli lestvicu koja će biti muzički prijatna, odnosno koja će biti
harmonijskog karaktera. Prema dijatonskoj lestvici, koja je takođe poznata i kao "pitagorejska",
odnos između najvišeg i najnižeg tona je 2:1, koji proizvodi intervalu jedne oktave. Ova se
5
FASPER3 - N.Krstić: Uvod u neuropsihologiju: odabrane teme – 2011, str. 2
6
http://sr.wikipedia.org/sr/Питагора
oktava sa svoje strane deli na kvintu i kvartu: u prvoj je brojevni odnos 3:2, a u drugoj odnos 4:3.
Najzad, kvinta se može podeliti na tri cela tona, a svakom od njih odgovara brojni odnos 9:8 i
ostatak u odnosu 256:243, a kvarta se deli na dva cela tona sa istim ostatkom. To je primer
konkretne primene Filolajevog učenja, prema kome se ograničeno i neograničeno kombinuju u
skladu s brojevnim odnosima, tj. harmonijom. Na isti način, kosmos i sva pojedinačna bića u
kosmosu ne nastaju slučajnom kombinacijom ograničenih i neograničenih elemenata, već se oni
kombinuju na "simfoničan" način u skladu s brojevnim odnosima, i tako se stvara kosmički
poredak.7
Ovo učenje zabeležio je Filolajev učenik Arhita u svom izgubljenom delu “O harmoniji” ili “O
matematici”, a uticaj tog učenja primetan je kod Platona. Platonov učenik Aristotel u svojoj
“Metafizici” napravio je razliku između pitagorejaca i "takozvanih pitagorejaca". On je takođe
zabeležio tablicu suprotnosti rekavši da ona možda potiče od Alkmeona iz Krotona.8

Muzički ton kakav proizvode instrumenti ili ljudski glas uvek predstavlja višeznačnu i složenu
zvučnu pojavu. U emanaciji tonova sadržani su takozvani alikvotni tonovi. Njih ne uočavmo
slušnim aparatom kao samostalne, već kao boju osnovnog tona. Da su oni tu, da su gradivni i
prisutni, dokazujemo Furijeovom analizom zvučnog talasa na sve moguće frekvencije.
Frekvencije analiziranih tonova se odnose prema osnovnom tonu u razmeri 1:2:3:4:5:6:7:8:9 itd.
Ali, to je samo jedna od mnogi matematičkih zakona u muzici. Često se kao primer ove, po

7
http://sr.wikipedia.org/sr/Питагора
8
http://sr.wikipedia.org/sr/Питагора
grčkim filozofima, metafizičke I etičke veze navode I oktave. Njihove frekvencije se odnose u
razmeri 1:2:4:8:16, odnosno 20:21:22:23:24… Ovaj takozvani oktavni niz obrazuje geometrijsku
progresiju sa osnovom 2.9
Još u Staroj Grčkoj pitagorejci su harmoniji sfera pripisivali kosmološka značenja. Jedan od njih,
Arhit iz Tarenta (428–347 p.n.e.) upotrebljavao je aritmetičku I harmonijsku sredinu za podelu
oktave na sve manje i manje intervale. Ovaj filozof je definisao tri vrste lestvica –
enharmonijsku, hromatsku i dijatonsku.
Danas u akustici članovi harmonijskog niza 1, 1/2, 1/3, 1/4… nose naziv harmonici. Ovi
razlomci, inače, označavaju deo žice koji treperi prilikom proizvođenja odgovarajućeg tona. Ako
na gitari, dok žica proizvodi ton, dodirnete pažljivo tačku na polovini, osnovni ton će se prigušiti
I čućete samo parne harmonike. Ako žicu dodirnete na trećini, čućete svaki treći harmonik.10
Istraživanja su pokazala da djeca koja su svirala neki instrument, često pokazuju bolje veštine
koje su potrebne za rješavanje zagonetki, igranje šaha ili izvođenje matematičkih zaključaka.
Takođe je u nekim istraživanjima bilo primećeno da je procenat studenata koji su išli u muzičku
školu pre fakulteta bio oko 11% veći među studentima matematike.
Ova činjenica bila je inspiracija naučnicima iz San Franciska koji su obavili istraživanje i
dokazali da muzika može da pomogne mališanima da lakše savladaju matematičke zakone,
množenje, sabiranje, razlomke...
Razvili su program Academic Music11 koji se fokusira na učenje razlomaka u saradnji sa
muzičkim terapeutom.
Razlomci, koji su ključni u usvajanju znanja i matematičkih pravila koji omogućavaju da se
shvate kompleksnije matematičke operacije, mnogo lakše se uče uz muziku, dokazalo je
istraživanje.
Program Academic Music koristi pokrete, ritmove i muziku koji pomažu učenicima u lakšem
učenju razlomaka. U praktičnom delu istraživanja, polovina dece učila je razlomke uz muziku, a
druga na konvencionalan način.
Posle mesec i po dana, svi ispitanici polagali su test, a rezultati su pokazali da su oni koji su učili
uz muziku bili uspešniji za čak 50 odsto. Ritmovi, dinamika i ponavljanje melodija stimulišu

9
Мала школа математике, Хармонија бројева, http://elementarium.cpn.rs/elementi/harmonija-brojeva/
10
http://elementarium.cpn.rs/elementi/harmonija-brojeva/
11
Večernje novosti:“Razlomci se lakše uče uz muziku”, 17. april 2012.
mozak da lakše pamti informacije i da ih kasnije uspešnije reprodukuje, zaključio je vođa
istraživanja.

Ritam i metrika
Ritam12 je fundament muzike kao što su brojevi fundamenti u matematici. I jedni i drugi su
bazični. Kako ritam meri vreme, tako dužina i tempo služe kako bi se postavila pravila o ritmu za
pojedina muzička dela. Mera je broj koji nam kazuje koliko segmenata vremena ima u svakom
taktu i koja je nota jedinica mjere, a tempo brzina izvođenja djela. Meru možemo naći na
početku svakog djela, odmah iza ključa. Izgleda kao razlomak bez razlomačke crte. Mjera, notno
crtanje, i notni zapis svoje poreklo imaju u logaritmu.

Muzički ton
Muzički ton je zvuk koji se može okarakterisati svojom frekvencijom (visinom), amplitudom
(jačinom), trajanjem i bojom.
Iako ljudsko uho može da raspozna zvukove frekvencija od 20 Hz do 20kHz, u klasičnoj teoriji
muzike se koristi opseg od 30-8000Hz. U ovaj opseg spada oko 100 tonova, koji se grupišu u
oktave. U oktavi se početna i krajnja frekvencija odnose kao 1:2 i predstavljaju isti ton. Jedna
oktava sadrži 12 različitih tonova. Ovakva skala se još naziva i hromatskom skalom, jer sadrži
sve moguće tonove koje prosečan čovek može da razlikuje. Najmanji razmak izmedju 2 različita
tona u hromatskoj skali naziva se poluton.
Pitagora i njegovi sledbenici su otkrili da je harmoničnost između tonova strogo povezana sa
harmonijom malih prirodnih brojeva.13 Uočili su da se, kada se žica instrumenta skrati na svoju
polovinu, dobija oktava početnog tona, kada se žica skrati za jednu trećinu, dobija se kvinta, a
ako se skrati za jednu četvrtinu, kvarta. Ovi intervali su najbitniji za građenje akorda. Akord je
skup koji sadrži najmanje tri različita tona (osnovnog, terce i kvinte), odsvirana odjednom ili
sukcesivno, jedan za drugim.

12
http://www.mathos.unios.hr/~iculek/Zadatak_1/index.html
13
MATEMATIKA I MUZIKA, Autor: Madarász Sz. Rozália, Departman za matematiku i informatiku, Prirodno-
matematički fakultet Univerzitet u Novom Sadu, str. 4, 5
Pomoću pitagorejskog računa14 možemo doći do odnosa između tonova u okviru jedne durske,
odnosno molske lestvice. Durska lestvica sadrži 7 tonova i oktavu, sa polutonovima izmedju 3,4
i 7,8 stupnja. Njoj paralelna, molska lestvica, sadrži iste tonove kao i durska, ali počinje od
šestog stupnja durske skale. Odnos izmedju frekvencija tonova u jednoj durskoj lestvici
<C,D,E,F,G,A,H,C> je:
C D E F G A H C2
1 9/8 81/64 4/3 3/2 27/16 243/128 2

Amplituda označava vrednost jačine zvučnog pritiska koji proizvodi neki zvučni izvor. Drugim
rečima, amplituda označava jačinu datog zvuka. Amplituda se stalno menja od svoje
maksimalne, do minimalne vrednosti i nazad, s tim što su maksimalna i minimalna vrednost istog
intenziteta, a suprotnog znaka. Vreme koje protekne dok se dešava ova pojava, naziva se period,
i na tom nivou se radi većina merenja u akustici.
Trajanje tona predstavlja njegovu vremensku dimenziju.

Alikvotni tonovi i Furijeova analiza

Zvuk se jako retko sreće kao prosta pojava, odnosno skoro uvek se sastoji iz više prostih
zvukova (sinusoida u koordinatnom sistemu zavisnosti pritiska od vremena) u istom trenutku.
Ova pojava se naziva kompleksan zvuk. Ako znamo frekvenciju i amplitudu svakog od tih
prostih zvukova, složenom analizom ovih vrednosti i njihovog uzajamnog delovanja, možemo
dobiti grafik složenog zvuka. Ovu analizu osmislio je francuski matematičar i fizičar, Furije 15, a
ona se odnosi i na sve ostale mehaničke i digitalne oscilacije sinusoidnog oblika.
Alikvotni tonovi su po pravilu više frekvencije od osnovnog tona (osnovnog harmonika) i
nazivaju se viši harmonici. Svaka frekvencija ima svoje više harmonike, koji imaju nižu
amplitudu (tiši su), a imaju frekvencije 2f, 3f, 4f, itd.

14
Matematika i muzika, pp prezentacija, Autor: Miloš Milošević, IV razred, Gimnazija „Bora Stanković“, Bor, str.3
15
http://sr.wikipedia.org/sr/Жозеф_Фурије
Mladi ljudi koji skidaju muziku sa Interneta16 verovatno nikada nisu čuli za Žozefa Furijea. Ipak,
zahvaljujući njegovom pionirskom radu još iz 19. veka, danas ne samo da slušamo muziku, već
obrađujemo bujice podataka pri digitalnom medicinskom snimanj Početkom 19. veka francuski
matematičar Žozef Batist Furije izradio je jednačine da bi opisao kako se prenosi toplota. Iste te
jednačine mogle su da se iskoriste da bi se uz pomoć niza brojeva opisala bilo koja vrsta talasa –
uključujući zvučne. Ipak, da bi mogli da se slušaju na računaru, zvuk, odnosno muzika, morali su
da se pretvore u nizove brojeva (da se digitalizuju). Najpoznatiji postupak je PCM (Pulse Code
Modulation), koji podrazumeva uzimanje uzoraka (eng. sampling) visine napona zvučnih talasa
u velikom broju uzastopnih trenutaka. Jednu jedinu sekundu proteklog analognog talasa, PCM
analogno-digitalni pretvarač (konverter) opisuje pomoću 44.100 brojeva. U slučaju kampaktnih
(čvrstih) diskova, svaki napon meri se s tačnošću od 16 bita, tako da može da se zabeleži čak
65.536 različitih napona. To znači da je ovaj način omogućio šifrovanje bilo kog analognog
zvuka brojevima – i da će njihovo ponovno pretvaranje u zvuk dati takav kvalitet da ga ljudsko
uho neće razlikovati od originala. Nažalost, ovakav postupak zahtevao je veliki prostor za
smeštaj podataka – celih 10 megabajta za svaki minut snimljene stereo muzike. Zato su takvi
muzički fajlovi bili preveliki da bi se u razumnom vremenu razmenjivali preko Interneta. I tu je u

16 Politikin zabavnik број: 3155 2012: „Furijeova muzika“, rubrika – Ovo možda niste znali, број: 3155 2012
pomoć pozvan Furije. On je otkrio zanimljivu pojedinost koja postoji u našem svetu. Svaki talas,
bilo koliko da je složen, sačinjen je od vrlo jednostavnih sinusnih talasa. To jest, Furije je
pokazao da svaki, pa i zvučni, talas može da se preobrati u niz jednostavnih sinusnih i kosinusnih
talasa, različitih frekvencija i amplituda. Njemu u čast, taj matematički postupak nazvan je
Furijeova transformacija. A kada se ovakva zbirka talasa pretvori u nizove brojeva, oni lako
mogu da se obrađuju – da se muzički snimci sabijaju ili da se smanjuje šum na njima. Sredinom
šezdesetih godina 20. veka razvijen je algoritam koji je bio pogodan da se primeni i na
računarima, a nazvan je „brza Furijeova transformacija” (fast Fourier transform – FFT).
Američki inženjer R. A. Mug (Moog) iskoristio je Furijeovu matematiku da izgradi elektronske
muzičke sintesajzere. A osamdesetih godina japansko elektronsko preduzeće „Jamaha”
(Ùamaha) upotrebilo je istu matematiku uvodeći revoluciju u muzičku industriju pomoću
instrumenata sa elektronskim klavijaturama. Furijeove jednačine danas žive u obliku MP3
fajlova i svako ko se divio njihovoj maloj veličini, mogao je da se uveri koliko je ovaj algoritam
moćan u sabijanju podataka. Ipak, kod MP3 fajlova ne radi se prvenstveno o njihovom sabijanju,
već pre o odbacivanju nepotrebnih podataka – onoga što naš sluh ionako neće moći da čuje. A
ima dosta toga što je nepotrebno, a nimalo ne ugrožava kvalitet zvuka. MP3 je skraćenica od
MPeg3 ili tačnije MPeg – Level 3. To je industrijski standard koji je 1992. godine razvio
nemački Frauenhofer Research Institute. Radi se o fajlovima sa izvanrednim stepenom sabijanja,
koji se kreće od 8 do 12 – u zavisnosti od vrste izvora. To znači da je 10 MB prostora, koliko je
potrebno za smeštaj jednog minuta hi-fi muzike na kompakt-disku, moglo da se smanji i smesti
na samo jedan megabajt – korišćenjem MP3 fajla na hard disku računara. Najpre, MP3 deli
opseg frekvencija dolaznog digitalnog audio signala na 32 kanala, koje naš sluh može da
razlikuje jedne od drugih. Svaka od tih komponenti dalje se razlaže na 18 delova pomoću
Furijeove transformacije, čime se ukupno dobija 576 različitih frekvencijskih kanala. U svakom
od njih traga se za delovima koje naš sluh ne može da čuje i oni se odbacuju. Na kraju, dobijeni
signal sabija se „Hufmanovim kodiranjem”, tehnikom koja je bliska stručnjacima za računarstvo,
a koja vrednosti koje se često ponavljaju prikazuje kraćim šiframa (kodovima) nego što su šifre
za opisivanje vrednosti koje se ređe pojavljuju. Na primer, bilo bi veliko traćenje prostora ako bi
se koristilo 141.120 bita – koliko je uobičajeno kod digitalizovanog audio fajla – za kodiranje
samo 1/10 sekunde tišine na nekoj pesmi. Ishod cele ove matematike? Čak ni na najsavršenijim
uređajima za reprodukciju zvuka većina ljudi neće uočiti nikakvu razliku u kvalitetu. Još brži
Furije U januaru 2012. godine, četvoro istraživača sa MIT (Masačusetskog instituta za
tehnologiju) unapredila su ovaj, jedan od najvažnijih algoritama u računarskoj nauci. Dina
Katabi, Hajtam Hasnije, Pjotr Inđuk i Erik Prajs stvorili su brži način da se izvede Furijeova
transformacija. S novim algoritmom, nazvanim „proređena Furijeova transformacija” (Sparse
Fourier transform – SFT), nizovi podataka mogu da se obrađuju 10 do 100 puta brže nego što je
moguće sa FFT. Brža transformacija znači da je dovoljna i manja računarska snaga da bi se
obradila ista količina podataka – što je posebna blagodet za mobilne multimedijske uređaje, kao
što su pametni telefoni, jer se time štedi energija.

Problem korena iz 2
Polazeći od pretpostavke da se oktava nalazi na polovini dužine žice (1:2), Pitagorejci su
pokušali da nađu “sredinu oktave”. Pošto ovu dužinu nisu mogli da izmere, postavili su
jednostavnu proporciju – 1 : X = X : 2, gde je X nepoznata dužina žice potrebna da bi se dobila
“sredina oktave”. Kada se ova jednačina sredi, dobija se da je X2 = 2, tj. X = √2. Ova vrednost
je za njih bila neshvatljiva jer je ovaj broj iracionalan, tj. ne može se napisati kao količnik 2
prirodna broja. Ovo je kontradiktorno sa pitagorejskom teorijom muzike, koja kaže da su svi
odnosi u muzici zasnovani na kombinatorici prirodnih brojeva.

Kvintni i kvartni krug

Ako počnemo od lestvice koja nema predznake (povisilice i snizilice) – C-dura, sledeću lestvicu
po kvintnom krugu dobijamo počevši iz 5. stupnja (G-dur) i dodavanjem povisilice na 7. stupanj
novonastale lestvice. Ovaj postupak se ponavlja dok se ne dobije lestvica koja ima sve povišene
tonove, a to je Cis-dur, sa tonovima Cis, Dis, Eis, Fis, Gis, Ais, His | Cis. Kvintni krug čine
lestvice: C-dur (a-mol), G-dur (e-mol), D-dur (h-mol), A-dur (fis-mol), E-dur (cis-mol), H-dur
(gis-mol), Fis-dur (dis-mol) i Cis-dur (ais-mol).
Slično tome, možemo dobiti kvartni krug, tako što ćemo početi na 4. stupnju i sniziti 4. stupanj
nove lestvice. Poslednja skala kvartnog kruga je Ces-dur – Ces, Des, Es, Fes, Ges, As, B
(sniženo H) | Ces. Kvartni krug čine tonaliteti: C-dur (a-mol), F-dur (d-mol), B-dur (g-mol), Es-
dur (c-mol), As-dur (f-mol), Des-dur (b-mol), Ges-dur (es-mol) i Ces-dur (as-mol).
Iako su ovi nizovi prividno beskonačni, nabrojani su svi mogući tonaliteti sastavljeni od
kombinacija tonova hromatske skale.

Preklapanje kvintnog i kvartnog kruga pojavljuje se u tri tonaliteta, H-dur i Ces-dur (na slici
označeni kao B), Fis-dur i Ges-dur, Cis-dur i Des-dur.

Veza između muzike i algebre

Kako zvuči broj Pi
Zlatni presek i Fibonačijev niz
Vešti slikari, vajari i arhitekte koristili su simolične figure i magiju brojeva da stvore najprijatnije
oblike za ljudsko oko i dušu, a muzičari su zahvalni Pitagori na matematički jasnim muzičkim
zapisima. Možda je zlatni presek, poznat i kao zlatni odnos, poznatiji u vizuelnim umetnostima
od Keopsove piramide, Partenona, Petrove crkve u Rimu, Leonardovih slika, Notr-dama do Le
Korbizjea i dizajna i-pod aparata, mada može biti „vidljiv“ i u muzici. Pitagora je od svojih
učenika zahtevao obavezno poznavanje muzičkih instrumenata. Prema dijatonskoj lestvici, koja
je poznata i kao “pitagorejska”, odnos između najvišeg i najnižeg tona je 2:1, koji proizvodi
interval jedne oktave.
Može se reći da je muzika bila izvor pitagorejske filozofije. Postoji jedna apokrifna priča po
kojoj je Pitagora prolazio pored kovačnice i čuo zvuke nižih i viših tonova. Zaključio je da jačina
tona zavisi i od čekića i od nakovnja. Šta je uradio? Uzeo je instrument s jednom žicom,
monokord, i istraživao koja je visina tona u odnosu na dužinu žice. Kada se žica skrati za pola pa
se otkine, dobija se ton koji je tačno za oktavu viši od prethodnog tona. Pitagora je otkrio da je to
tačno skraćenje za pola. To se može izraziti odnosom 2 : 1. Ne samo oktava, nego svi sazvučni
tonovi, kao što su kvarta i kvinta mogu se dobiti na ovaj način. Nešto što čujemo kao sazvučno,
zavisi samo od brojnih odnosa! Naravno da je to zadivilo Pitagoru i pitagorejce toliko da su
dobili ideju da se sve na ovom svetu može brojno objasniti.
“Trideset četiri”Ako maštate o harmoničnim odnosima pa, na primer, u obližnje polje pustite
zečeve, jednog mužjaka i jednu ženku, možete li da izračunate koliko će ih biti za devet meseci?
Ovaj stari, mada ne tako težak zadatak, obeležio je istoriju evropske matematike. Naime, pre
osam stotina godina, jedan od prvih evropskih matematičara, u svoje doba poznat kao Leonardo
iz Pize, a u matematičkoj istoriji zapamćen kao Fibonači, pokušao je da izračuna na koliko će se
parova razmnožiti zečevi u obližnjem polju i tako došao do ideje o nizu brojeva koji kao malo
koji drugi fascinira matematičare, umetnike i uopšte, misleće ljude. Polazeći od jednog para, sa
idejom da se svakog meseca rodi novi par, Fibonači je napravio idealizovani model koji je
podrazumevao da zečevi u međuvremenu neće umirati. Ako se svaki prethodni par razmnožava
tako da se za mesec dana rodi još jedan par, mužjaka i ženku– račun je jednostavan. Na početku
postoji 1 par, na kraju prvog meseca, budući da se zečevi tek pare, i dalje postoji 1 par, no, na
kraju drugog meseca, ima 2 para. Zatim, na kraju trećeg meseca, ako se prvi, stariji par ponovo
razmnoži, a novi tek razmnožava, bude 3 para. Na kraju četvrtog meseca ukupno ih bude 5
parova. Potom 8, pa 13, pa 21. Nakon devet meseci u polju će biti 34 para zečeva. Ovaj niz
brojeva, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, ... kod kojih je svaki sledeći član jednak zbiru prethodna dva,
Fibonači je predstavio
1202. godine u knjizi Liber Abaci, čije ime znači Knjiga o računanju. U ovom delu, po kojem je
i sam Leonardo iz Pize nazvan, Evropljanima su, pored računa sa zečevima, predstavljena i razna
druga arapska i indijska matematička znanja, a s njima je takođe, umesto dotadašnjih rimskih
oznaka, Fibonači uveo novi decimalni sistem zapisivanja brojeva pomoću deset simbola koje
zovemo cifre. Sam niz se od XIX veka naziva Fibonačijevim, a po svojim zanimljivim
karakteristikama privlači veliku pažnju. Ispostavilo se da odnos svaka dva susedna člana
odgovara odnosu “zlatnog preseka”, dok je istovremeno Fibonačijev niz uočen u mnogim
stvarima u prirodi, pa je vrlo brzo upleten u sve priče o harmonijama.
Pčele se, na primer, razmnožavaju upravo na ovaj način, gde rast njihovog broja takođe sledi
Fibonačijev niz, dok je godine 1979. biolog Helmut Vogel zapazio da i cvetovi u cvatu
suncokreta zauzimaju raspored koji sledi Fibonačijev ciklus. Pojedini pseudonaučnici čak
smatraju da je ovaj niz stariji od univerzuma, a ideja o harmonijama, zlatnom preseku i zlatnoj
krivi koja se na svakom koraku može naći u prirodi, često nadahnjuje umetnike, fi lmske
stvaraoce i književnike. Međutim, ova konstrukcija najviše i boluje baš od te “idealnosti”,
harmonije koja joj daje celu čar. U slučaju da, recimo, neki od zečeva odluči da odustane od
svega ili naprasno odluta u istraživanje sveta izvan polja, ništa od Fibonačijevog niza.
Harmonija, sama po sebi, kao i uvek, počiva na vrlo labavoj ideji.

Matematička kombinatorika – Da li će nam ikada

ponestati nove muzike
U GraceNote bazi postoji oko 130 miliona pesama. “Običnom smrtniku” bilo bi potrebno 12
vekova da presluša sve te različite melodije. Broj tonova koje ljudsko uho može da čuje nije
beskonačan, već konačan, ali nezamislivo veliki broj. Digitalna muzika je sastavljena iz bitova, a
za pesmu od 5 minuta nam je potrebno oko 211 miliona bitova (25.15 Megabajta – Audio CD
kvalitet). Ako uzmemo u obzir da jedan bit može imati dve različite vrednosti – “0” i “1”, onda
je broj mogućih kombinacija 2211.000.000. Broj cifara ovog broja je 63.000.000. Ilustracije radi,
broj atoma vodonika u celom univerzumu ima samo 80 cifara! Ovaj proračun se odnosi na sve
moguće frekvencije, čujne za čovekovo uho.
Izračunato je da je broj melodija u okviru jedne oktave, a sa korišćenjem cele note, polovine,
četvrtine, osmine, šesnaestine i tridesetdvojke, dobijamo broj mogućih melodija koji ima 36
cifara. Istraživanja pokazuju da popularna muzika sadrži kombinaciju od 8 nota, 12 intervala I 3
različita notna trajanja (npr. cela nota, četvrtina i šesnaestina), što nas dovodi do broja od 79
milijardi različitih kombinacija. Ako bi smo želeli da dosegnemo ovaj broj, stvarajući 100 novih
melodija svake sekunde, iscrpeli bi smo projektovane kombinacije za 248 godina. Ovo znači da
za našeg života neće nestati novih melodija.

Zaključak